Милан Драшковић

ТАМНИ СОНЕТИ

 

П Р Е Л У Д И Ј У М

Пуног месеца ноћ је кад позове те
из огледала лик што се умножава,
хотећи рећи: „Почуј тамне сонете
из другог света, сонете заборава.“

Поздравља зора плес сенки крај извора
најављујући дан окултних порука,
очекујући усред лажног декора
да те дотакне нека ледена рука.

Последња песма – горка песма анђела
крилатих што су сећањем занесени,
посебни знаци – жар скривен сред пепела.

Рождество твоје међу одабранима,
на дохват руке спокој у граду сенки,
у земљи живих – живећи са мртвима

 

 

 

У К Л Е Т А    К У Ћ А

Предосећај зла улицом ветровитом,
отровна магла, слеп прозор у предграђу,
кућа што тоне два корака између –
звучи злокобно свет спојен са понором.

У срцу ветра ожиљак да зарасте,
да спречи пораз. Постоје таква места,
потајне мржње дуж границе два света,
ујед анђела тад кад мртви се врате.

Црна аура сенке сред степеништа,
потајни греси декадентног пролећа,
последњи сати када задрхти свећа.

Задах трулежи коначног одредишта –
кроз грлић ноћи чујеш напев ватрени
одбеглих тајни свих демона у мени.

 

 

М О Р Е

Лет албатроса, легенде ма ког мора,
судбински поход до егзотичног места,
лађа препуна ђумбира и цимета,
под палубом – звер с обличјем кентаура.

Свих морнара сан: лука где чека чежња,
пејзаж од палми код последње обале.
Предосећај зла у виду густе магле,
плес хоботнице – да се обзнани мржња.

Рањена једра кад олуја завлада
над мрачном водом. Дубока грмљавина.
Чамац пун душа. Наоколо празнина…

У ледној води, гле, злехуда посада!
Снови што тону сред самотне пучине.
Мир и спокој… кад више ништа не брине.

 

 

 

П Р Е О Б Р А Ж А Ј

Нарасла луна, свет посут месечином,
свуд дубоки мир сред невидљиве ноћи –
тад погледају друге очи поноћи
Улицу птица, простор поплочан тајном.

Предосећај зла у ваздуху… ко перут
крхотине сна заточника чаура,
подрхтавања худих људских љуштура –
иза свих врата душе бирају свој пут.

Он се звао Реј. Дође сенка злог духа
и бол што тиња с друге стране месеца –
да се нахрани гладни пламен тог срца.

У магновењу, грч лица сред осмеха –
тај преображај попут змијскога свлака.
кад га дотакне језни длан вукодлака!

 

 

 

Т А М Н И    С Н И    П Р Е Д    П Р О З О Р О М

Док очекујеш тамне сне пред прозором,
зеницу зоре, зло што се вешто скрива,
језна киша низ прозорско стакло слива
се спирајући лишће ношено ветром.

Слепи провалник, лева рука поноћи,
да не постоји сутра праведни криве
тугу плавог сна – кад стихови оживе
подземну песму у плаховитој ноћи.

Чуј последњи стих омекшалих костију
сада када си препуштен злој судбини,
тако изложен – разапет у празнини.

Хладни загрљај месечевих прстију,
прозор за лет, зид таме што се уздиже
кад јави се тај зов, све ближе, све ближе…

 

 

 

А П О К А Л И П С А

Палећи крила ритуал опчињених
тој птици даје судбински пут у речи,
у души облак ноћ уочи Свих светих,
сунцу на поклон кутија која зрачи.

Свлачење јутра на врхунцу безнађа,
до црних звезда пресликани предели:
крај мутних река катарке трулих лађа,
на изложби зла – костури тако бели.

Мрачних анђела зов у понор одвлачи
братство судбине окрутне – јер свак зна да
погрешан избор нешто је што привлачи.

Глас скакаваца чује се кроз рој густи,
док пламна звона замру од туге тек кад
црвени месец – спаљени свет напусти.