Милана Ступић

Трансформација пораза


Aтина

1.
Нису жуте
и нису сунце,
нема звезда тамо.
Нисам ја неко
ко ти се учинио.
Знаш да се знамо.

Не говорим
ради освајања.
Чујеш ли човека
у мени?
Ко вам је рекао
да неке звезде
треба поскидати
Жени?

Говори са мном.
Ја говорим.
Не смишљам
унапред
приче о себи.
Ја нећу
да те освојим,
нећу ни да те
оспорим.

Људски само,
ја људски говорим.
Ни руже, ни песме,
ни блага,
ни тебе нећу,
ја нисам ‘драга’.
Не роје се деца
у мени само.

Не патим од бора,
пе-ем-еса,
од стреса…
И није само твоја
хајдучка гора,
чекић и наковањ,
а моја свила
и мекота
и срцу нека
‘пречица’,
нисам та жена,
ја сам човечица!

И ја сам своја
као и ти,
имам демоне
без броја,
не каним само
заспати
на некој јакој руци…

Не пиши ми песме.
вређа ме као брата,
нисам ти ја послата
да ми се на длану
одмориш,
ни да ме двориш,
не треба тако да волиш.
Шта те натерало?
Под мојом кожом
је поспало
хиљаде ратника
бесиних.

И нису трешње,
и ниске бисера,
и голуб није,
ко што је и све
од тебе твоје,
тако је моје
ничије!

2.
И не обожавај,
ко зна
где спава Лилит.

Она што не воли,
што не комада,
или не одваја
некад и сада.
Мртви ил’ гори
и ноћ осветљава,
а бежи зори.

И још од Пада
пече и сева
пропао Рај
и тужна Ева.

Не уздижи,
мишица моја
танка и тврда
ко вретено!

И ено, опет,
опет ми вичеш:

-Шта хоћеш, жено?!
И јесам проклет!
И јесам опет!
Пробисвет, луда!
И све сте исте!
Јабуке хоћу,
труле и чисте.
Нећу!
Самоћу…
Адама кунем.
Творац да јесам
да раздунем
вечно уназад.
Ни ти, ни ја,
ни Рај, ни Пад.
Ништа! –

Сад знам:
сва женска бојишта
унапред
Пад су твој.
Стој.
Не обожавај.
Не уздижи.
Не благосиљај.
Не куни.
Сни су ми пуни
кајања твојих,
слабости слатких
над струком
танким.

Ни да ме двориш,
тако да волиш?!
Под мојом кожом
поспало
хиљаде ратника бесиних.
Шта те је терало?
Узрасти.
Због мене
нећеш пасти
поново.

 

 

 

Тамни мешетар

1.
Нека те муче,
и треба!
Мислиш да
можеш од Неба
тек тако украсти
кротости?

2.
Нема од туче
заклона,
пуцаће срце
ко од балона;
a Бог
и звона
немају слуха.

3.
Злодуха нема
да џеп
ти прескочи,
мало су
у тебе очи…
Неће то проћи…
Неће ти проћи!

4.
Спусти се, смеш ли?
Кладе се Небо и Мрак,
не да ће анђео,
већ људски драк
поћи за Авељом.
Тек ће те бити!

5.
Тридесет и три
лета и леда,
па рођен тек:
у шапи
Ђавола седа
задахће душа.
Чини се
све те се гнуша:
Небо и Авељ; само
Анђео неки
крилима меким
наноси сузе.

6.
Овде сви пузе,
бићеш ко они!
Знаш ли уопште
шта су еони?!
Посрни, драче,
чека те
постеља мека
Каина брата,
црви и блато,
прашине кућа
и тамно злато
Ишчезнућа.

 

***
У сутон кад
Зажалиш над собом
Први и последњи пут,

Прережи крути смисао
поимања,
имена којим свет
разазнајеш.

Допусти сузи
да ноћ обухвати.

У мрачном углу
Чуче демони,
Хиљаде очију
У тами.

Oбична соба
Постане вилајет
пакла.

Тишина говори
Страшним крицима.

Танким живцима
дотичеш
титраве искре
у дну живота.

Везаних очију
напипај
свитање или ноћ,
буђење или смрт.

 

 

 

Узбуна чула

Не иде то тако:
плаво и лако,
оштро и танко,
па испод обрва.

Накострешено срце,
жуто и тршаво,
кљује ти таштину.

Не чудовиштај вањштину,
дечак ти у оку седи!

И душа разноси речи:
звечи и звечи
заштитни бедем!

А ја бих само да сведем
залепеталу птицу
из грла ти,

или да те изведем
из тебе лажног:
строгог и важног,
ко лептира из гусенице.

Не можеш тако,
пустићу сенице из уха,
изнебуха одох,
нека ти срце
таштина следи!

Не чудовиштај вањштину,
Дечак ти у оку седи!

 

 

 

Љубомора

Стргла сам јабуку,
одавно, Адаме,
не дижи буку,
и спусти раме.

Одавно све то,
а ти би опет
зубом у месо
розане смрти,

страдати за мном-
за крхки додир,
за дом под мојим
крилом од коже.

Одавно све то
не може с миром
и није свето
у ребру ништа!

Змијишта, пркос
у грудној дупљи,
за те севају;

Ниједан скупљи
комад од Едена
од тога глатког,
споменог гребена
под брадом ти-
за мене није!

Рат је, Адаме,
за твоју јабуку,
за моје змије!

Ко кост у грлу
у срцу ребро
гуши ти Врт;

И смрт и страст
у оку крије
чудо ти твоје
или ничије.

 

 

 

Кост у грлу

Хтела сам ти рећи
све оно што већ трепти
у теби,
али не зна да ти се
докотрља до усана.

Хтела сам да чујеш
све оно што не знам рећи
о себи,
коју видим да чучи
у теби распојасана.

Хтела сам ти признати
да се више од тебе
плашим
руку и усана
и да сам отрована
чежња
окована у олово.

Хтела сам ти рећи
да се слутња испунила:
да ћеш заувек
и поново
бити моја песма
раскрављена под ребрима.

Хтела сам, али запеваше птице
расуте по мени,
однеше на крилима
све што озелени.
Сад, ево, на ледини
лежим нага у себи
онемела, камена.

 

 

 

У инат- инат

Једва чекам
да више немам никог
као што тебе немам.

Једва чекам
сви да оду
кад ти нећеш доћи.

Ноћи да постану
ноћи јалова мрака,
да се не помаљаш
из буџака
по којим давим снове;
да нема твојих
остатака
у свему што опет
започнем.

Једва чекам
сви да ућуте
кад са мном
не говориш;
и да ме нема нико
као што немам
тебе.

И да се
никад не сретнемо
као што сусрећем
све што не желим.

Једва чекам
да се обесвети
све што је твоје
запело ми у свести.

Једва чекам
да више немам никог
као што тебе
немам,
мирно да дремам
на пустој таштини,
само да дремам
и да те немам,
заувек немам.

 

 

 

Нећемо се играти

Продужили ти се прсти
ноктима тикаш
под ребра.

И назиреш ми слабости.
Звериње моје, знам
да лажеш.

Не умем да се играм
јер себи пораз не знам
да опростим.

Само ти пркосим.

Сметају ти моје птице
под крзно пале-
подребрице.

Врлудају ти под зубом,
меке и ојачале
милином.

Истином.
Не играј се, звериње,
слагаћеш опет у невреме.

А ја ћу грудима босим
на иње и на висине-

само ти пркосим…

Не умем да се играм
као што лажу осамни,
а себе траже у другом.

Не играм се с тугом,
тешка је крилу;

и што бих хтела,
нећу ти дати,
пресела ми је снага.
Нећемо се играти.

 

 

 

Ти буди ти

Уместо о боловима,
причај о рађању дана,
о сунцу и јутру.

Уместо о смртима,
причај о брези у гори,
о пролећу.

Уместо о страховима,
причај о подвигу маслачка,
расцвалом на цести.

Увек ће бити ту:
и бол, и смрт, и страх.
Нећеш им, разастрт
од очајања,
збрисати лик.

Немој ко сви-
стисли су себе у године,
па им тесно у рођеној кожи.

Немој ко сви-
лако је око
преградити амовима,
па кукати по храмовима
на скукавчен свет.

Немој ко сви-
мислити да је под ногом
сигурна само земља,
па да се ваљаш по каљуги.

Немој ко сви-
њихови путеви
иду под земљу.

Ти буди ти!
Вратићеш земљи земно
када ти кора довољно сазри
и распукне се
као чаура лептира.
Ти буду ти!
Саткан од немира детета
коме се носи пакетић.

Проћи ће сви дани
и мрски и благи.
Смемо ли бити
толико дрски:
мртви непокопани?
Хоћемо ли покопани
оживети онда?

Не може да се купи ни прода
дарован дух
да лапи
као живот над гробом.

Ти буду ти,
немој ко сви:
сабијен пред собом.

 

 

 

Кавгање и летаргијање

Сутрадан опет празнина.
Даљина. Болесно сунце.
Трула земља. Погани људи.
Необуздане мисли
искачу из лежишта.
Иду њему. Иду куда хоће.
Раде шта хоће. Скитају.
Сањаре под болесним небом.
Празнина и недостајање…
Као чума чучим
у задњем сусрету.
Још данас
тиме се спасавам.

 

 

 

Одрицање

Не могу ми ништа.
Не допиру.

Нису од крила и болова,
згужваног срца, а душе благе.
Нису од мисли и снаге.

Нису ти!

Чежња ми прераста
у црно жаљење.
Очајање сејем смехом.

Ти, о, ти,
зар никад нећемо
бити ми?!

И живот цео,
и смрт да пређемо,
опет се нећемо стићи-

ја те се никад нећу одвићи.

Моје си пола
и црв у рогу,
искрена суза
у црном богу…

Себи не могу,
опрости ми!

 

 

 

Престаће

Престаће када схватиш
да то што зову ”давање”
залог је подлих лихвара;

да најмање знају о срцу
они што им је у устима,
развучено до мучнине;

да су им сузе само
крв рањене сујете
и да је слаткоречивост
злураде празнине одјек;

да знају лагати очима
кад куну и кад се крсте,
млаки за ватру и лед;

све док ти промрзле прсте
врелoм бујицoм духа
не такне изнебуха
ћудљивих усана кап.

 

 

 

Тајни пролаз

Иза коша од кости-
иза и испод ту-
у црном пролому
гнезди се абезно око,
гледа дубоко ко вир
ил’ свемир. Кљује у прса.
Сва седа и од леда
у еху откуцаја
певуши Смрт.

 

 

 

Дихотомија

Нема празнина,
тамнина плоти,
спокој у покоју.
Понеко око
небо ми свали,
а осмех удара
на вечно звоно,
љуља се крхко,
са руба зуба
светли и пали.

 

 

 

Душе

ломљење
очима, мислима, сном-
ломљење,
речима, небом, тлом-
ломљење,
уздахом, назнаком, мраком-
ломљење:

прстима у пришто срце,
уснама у болну душу,
дланом на дишућу рану.

Болесно зорење
у љутом паклу,
без коже заспала
по оштром стаклу.

 

 

 

Животиште

Иште ми, иште
од душе мрак,

хвата ми раскорак
смрт у косишту,

чека ми издушак
гавран на бојишту.

Има ли вани?
На којој страни
може још рани
да се раздани?

Удара – Никуд!
у зид од кости.

Узалуд, узалуд
узвишен, луд
у крсту клешеш
тајну страдања.

Удара – Никуд!
у зид од кости –
нема милости
омеђен циклус.

 

 

 

Кад дође

изван очију
закључан дан,
распаљена Сенка
капље иза стернума,
прокишњава крило
промрзле птице
и подребрице
просипи модро иње,

топла се туга
слије у ноћ,
кроз тебе завијуга
посребрен бол,
а жице његове танке
у заранке
развуче црвендаћ …
далеко од тебе,
а близу Куће…

скакуће, ево ти скакуће
распето сунце у сузи!

И прође.

 

 

 

Трансформација

Шушка тишина
над мртвим бојиштем,
и роси зима:

по штитовима,
по сновиштима,
по митовима…

Крилата одбрана
у тлу се кори.

Тишина шушка
као да гори;

шапуће лед,
и небо тамни,
и срце пуца…

Под мртвим крилиштем
пуши се њушка –
из коре израња
рањена Звер.

* * *
Је ли ти икад ико
у срцу ‘нико,
дотак’о душу,
и душишта?
Тек толико.
Онда узмак’о –
као да није ништа?

Је ли ти икад
јесења киша
кроз кости
клизила
без милости –
меко,
ко змија
да се облизнила,
и чинило ти се
да је утекло
било иза стернума?

И смрт се угнездила
у засечено,
као у месо,
недоречено,
зачуђено
око –
ко игла оштра,
дубоко
парала гласнице
и избила из њих
птице и крила?

Је ли ти
икад ико
у срцу ник’о
дотак’о душу,
и душишта?
Тек толико.
Онда узмак’о
као да није ништа?

Иза тог разбојништва
ресто се морало –
отети себи,
ако је остало ишта,
да скупиш сам.
Можеш ме и проклети.
Па ето,
тако се не дам
волети.

 

 

 

Страст

По пољу ткива
сопственог
ратују крила и рог;
ђавола жива
удунеш у сутон
(када се затвори бог);
да видиш како плива
разуларена страст
од сузе раскована;
као од храста –
густа; распуштена,
и пуста,
жртва светковине
и реликт срца мртва.