ТАТА
Под окриљем неба
и сунчевих зрака
бацао је тата
увис свог дечака
Летео је дечак
из његових шака
смејући се гледао
у свога јунака
На врату га носио
звезде да дохвати
док се дечак дивио
свом најбољем тати
Обгрлио руке
тати око врата
многи воле оца
ал’ један је ,,Тата”
Мајка
Кад увече чека
шоља топлог млека
пре спавања бајка
то је моја мајка
Када се разболим
гледа из прикрајка
жена коју волим
то је моја мајка
Када се повредим
тад се мајка брине
када будем пао
каже устај сине
Када се заплачем
тада сузе брише
то је моја мајка
што за мене дише
Кад одем далеко
у земљу туђине
зове телефоном
јави ми се сине
А кад све то видим
и боли јој стварам
тад ме душа боли
јер је разочарам
Па се често сетим
омиљене бајке
и увек ужелим
моје миле мајке
Што
Када неко плаче
што не траје краће
јел то нека фора
зашто тако мора
А када се смеје
кад цветају руже
и сунце огреје
што не траје дуже
Зашто у животу
све је кратког века
дајте нама срећу
туга нека чека
Кад мушкарац плаче
Не брини сине
шта други кажу
што ти се смеју
по глави скачу
не мари за то
пусти их лажу
понекад сине
и најјачи плачу
Предуго они
били су јаки
па сузе сад су
кренуле саме
не веруј њима
то каже сваки
плакање није
само за даме
Мушкарац исто
осећа јако
живот га лупа
о морске стене
небитно ко је
заплаче свако
плакање није
само за жене
Извор инспирације
Песмо моја,моја реко,
дошла си ми ко бујица,
па се чујеш ти далеко,
и лепршаш као птица.
Ти си песмо као шума,
изгубих се ја у теби,
што ме узе ти за кума,
да ја име даднем теби.
Као отац својој кћери,
какво желиш то ћу дати,
песмо моја не замери,
што ти име нећу знати.
Не љуте се нежне риме,
што немају своје име,
ал’ сањају снове своје,
да стихове свилом кроје.
Схватиле су дивне речи,
да се туга њима лечи,
па се нижу брзо,лако,
да утеху нађе свако.
Песма моја томе служи,
да се пева кад се дружи,
да’л је срећа или туга,
да је волиш као друга.
Чарне очи
Њене крупне очи
светлуцају у ноћи
и свићу пре зоре
црне као море
Осмех ниска бисера
у мраку се бели
никад га не крије
са другима дели
Тај пупољак руже
што и зими клија
и изнова цвета
и на сунцу сија
Снови
Време ме не чека
да пођем ме зове
а ја кажем нека
остварићу снове
Кажу ми пожури
људи преко пута
а ја идаље чекам
својих пет минута
Остварићу своје
санак ме не вара
ко у снове верује
тај чуда и ствара
Сновима ћу увек
мојим да се дивим
престаћу да сањам
када их проживим
Док грлиш душу
Милујеш клавир
прстима нежним
корачаш лагано
ко коњић касом
остављаш стопе
улицама снежним
душу док грлиш
прелепим гласом
А кад ми дођеш
ко ружа румена
крај мене прођеш
окупана росом
када је пустиш
прекријеш рамена
па завијориш том
бујном косом
Стари грамофон
Када сам их нашао
прашњаве су биле
на старом тавану
у кутији од картона
заборавио кажу
један сед господин
с краватом од свиле
што пуши хавану
и личи на Дона
Оставио своје
најдраже виниле
и са њима стари
драги грамофон
у свакоме обртају
што су тајне криле
за које су знали
девојка и Дон
Чувао сам плоче
туђе успомене
вратили се нису
нит зову нит пишу
нема више Дона
и његове жене
а ја плоче пазим
да се не избришу
Немирне искре
Вијори се прамен
на ветру дрхти
букти све више
из ватре пламен
немирне искре
њене су власи
док бујне косе
ветрови носе
али се ватра
сунца не гаси
Нити се мути
из ока сјај
нити се губи
када се љути
осмех је краси
док мене љуби
и стално слути
да то је крај