Весна Радовић

ЗОВЕМ СЕ ЈЕФИМИЈА


ЗОВЕМ СЕ ЈЕФИМИЈА

Господе, све си ми дао и све узео
Мени, кћерки угледног српског властелина
Што је последњи пут пратио цара
На путу за Свету Гору
И жени деспота Угљеше Мрњавчевића
Пред којим се клањао византијски двор
Најумнијој и најраспеванијој
Међу земаљским слугама
Мени, деспотици Јелени
Бол и патњу си оставио
А као једину одбрану
Свилен конац и преслицу
Са позлаћеном сребрном жицом
Даову несретнуЗемљу
На Видов дан изгубљену
Уместо кише
Залијем сузом понорницом!

Господе, јанемам ништа
Изгубила сам све
Оца, мужа и сина
А туђа нога мојим царством гази
Моја црквена звона од данас су нема
Где код да кренем, тежак усуд носим
У мојим сновима
Под дрхтавим светлом воштанице
Мртвог ми Лазара
Гаврани разносе
Немо је моје Маричко коло
А од расцветалих божура
И проливене крви
Црвено Косово поље
Док са Истока
Млад и моћан султан
С коњицом креће да посеје смрт
У царској лаври, од мене далеко
Мог’ маленог сина
Уснулог у вечност
Грли и чува Хиландарски врт!

Господе, зовем се Јефимија
Мој дом је пуста Србија
И манастир Љубостија
Убога сам монахиња
Што са собом носи
Само крст и ризу
И што златни везак везе
Ћириличним писмом
На црвеној свили
Што моли за милост
Клечећ’ пред султана
Да нам помилује децу
И од смрти спаси
Младе царевиће
Вука и Стефана!

 

 

 

ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ

Шта ћу ја твојом улицом, у јесен, кад лишће опада
Увело лишће које чистач улица, купи на гомилу
А, бескућник на клупи, држи у рукама
Као букет сувог цвећа, који чува за ЊУ
Бојим се да је глупо да ти објашљавам
Јер, то је као кад верник објашњава невернику Бога
Зашто се поново враћам Француском улицом
Са рукама у џеповима коцкастог капута
И хекланом беретком на глави
Као распуштени легионар
Који оставља ратиште, а остаје веран домовини
Видиш, ниси ме могао отерати
Остао си запетљан у једној црној коврџи
Која ми несташно пада на чело и покрива боре
Док се саплићем о попадано кестење у парку
На Студентском тргу
Ту сам, на истој адреси, још живим и певам
Упркос три урагана која су ме снашла
И поплавама које су ме избациле
Иако је код мене један кофер стално спакован
Ја сам твој Леси који се враћа кући
Који је преживео Царства
Републике и два светска рата
Иако, осећам да си хтео да ме надмудриш
Само се правим блесава
Пристајем и дајем ти предност
А, веруј ми, било би боље
Да си помогао да лакше умрем
И био последњи, који ми је склопио очи
Знам да си хтео да заборавиш песме које сам волела
Монтан, Азнавур, Беко
Први и други Шостаковичев валцер
Цигане, виолине…
Зато, молим те, пусти ме да их поново чујем
Помози ми да поново видим Париз у ноћи, снежни Праг
Децу која се санкају крај Карловог моста
И помиришем жуте дуње које сам чувала за тебе
На дрвеном ормару моје мајке
Знам да си прижељкивао да одем прва
А, ја сам одувек била добар ђак и читала између редова
Баш зато, ако некад пожелиш да се вратиш
И дођеш на Фијесту
Где ћу као примадона у опери певати “Аиду”
А, ти седeти у првом реду позоришта
Као усамљени старац од осамдесет лета
Који кришом пожели да вози тротинет
И сам себи ставља лисице на руке
Молим те, послушај ме, бар’ једном у животу
И опрости, заиста опрости, ако сметам
Ако мене питаш, не могу да праћутим
Да је наша љубав била историјска!?

 

 

 

ИНДИЈАНСКО ЛЕТО

Прошле су године, деценије, цео један век
Од кад смо били млади
Са песмом на уснама и морем до колена
Шаљући поруке љубави у затвореној боци
Коју носе таласи
На неко удаљено жало, миљама од наше обале
Данас, усамљена и остарела
Покушавам да се сетим
Колико је сунчаних дана, протекло од тада
И како се зваше, велики поглавица са Севера
Што јаше на коњу и носи у коси
Сјајне борове иглице!?

И данас се плашим тог погледа, те клетве
Изговорене пред племеном
Што греје руке на ватри туђе младости
Чија је мајка Земља
Умивена првим капима кише
Након јутарње жеге
А сестре траве, повијене под копитама
Младог понија у трку
У мојој смежураној шаци
Топлом гнезду од блата, пљувачке и гранчица
У замотуљку, из кога жедан гавран пије росу
А, уснуле звезде не престају да трепћу
Чувам бледу сенку наше љубави
Док вода односи кануе у које укрцавам
Снове о срећи и тузи
Под црним шатором поноћи!

Има година, деценија, цео један век
Kaко сам преспавала многе лепе јесени
Јесени на Северу
Од када ми је, један црвени човек
Велики поглавица племена Ирокеза
Обећао, гледајући у небо
Да ће хранити, моју белу децу
Oд сакупљене летине у септембру
А, што њега снађе, снаћи ће и нас
Све док му се душа не узнесе
У сазвежђе Великог медведа
Остављајући свој свети Тотем-заштитник
На земљи, заувек!

 

 

 

НАД ПРИЗРЕНОМ СУ НЕКАД ЗВОНИЛА МНОГА ЗВОНА

Све било је некада, младост, ти и ја, коју још увек препознајем
Шћућурену испод отвореног кишобрана
Док се држи за руке и кришом љуби, мада све прошло је
Истопило се као снег у пролеће
Као Снешко кога су деца погазила
Посведочићу, свему што јесте и свему што је било
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Још увек свирам са једном покиданом жицом
Што ми боде уснуле очи
Као пустињска прашина, коју разносе сахарски ветрови
А, кожа ми је као децембар храпава и хладна
Ни налик мекој баршунастој свили
За разлику од мене, ти се красно држиш
Висок и усправан, елегантно огрнут у песме љубавне
А, ја тихо сведочим
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Као рањена Богородица на брежуљку Љевишки
Изнад хучне реке Бистрице
Сама међу оскрнављеним светињама
Позивам те на јутарњу литургију
Мада све пусто је, осим нас
Промрзлих путника из далека
Јер, давно сам се пред Богом заклела, волећу те заувек
А, ту, међу упаљеним свећама
Угасила бих своју жеђ, сведочећи
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Ти лудо што имаш анђеоске очи и недаш ми да плачем
Хајде, дођи и не стиди се, заједно ћемо сићи
У дубоке рудокопе
У потрази за изгубљеном голубицом
Коју су давно донели которски трговци
На дар Милутину, смилуј се, душо моја осетљива
Јер, још увек имам крви под ноктима
И топлине у оку језера да посведочим
Над Призреном су некад звонила многа звона!

 

 

 

ПОД БРЕЖУЉЦИМА И ШЉИВАМА

Знам да си одувек сањао да водиш синове за руку
Још док си био дечак у кратким панталонама
Што са шаранџијама креће у лов на реку
У пролеће, са шећерцем у џепу
За њих си био спреман дати своје очи
И погинути у реду за воду крај Чукур-чесме
Па да те мртвог, гуслари опевају у десетерцу!

Знам да си у једном даху, за прса испред свих
Знао песме о Црном Ђорђу и старцу Фочи
Да ти је дедина реч била света књига
Над којом си се пред пут заклињао
А, планинска колиба родна кућа
Све док се, негде, трака није прекинула
Јаз пресушио, а стара воденица заувек стала!

Знам да си водио многе битке
Пуцао себи у срце, да се далеко чује
У сну ми се враћа
Бат копита уплашеног коња
И ждребета што за кобилом трчи
У пратњи коњаника, жене и деца
И војска што Цариградски друм крчи!

Знам да још увек чуваш икону
Светих Седам Младића Ефеских
И дрвени крстић који сам ти донела
Oд калуђера на поклон, из далека
Нека чувају твоје синове и унуке
Под брежуљцима и шљивама
Што памте, туђе војске и кулуке!

 

 

 

МОЈА ИСТОРИЈА

Ја, као многи уметници, никада нисам
Прала судове у ресторанима
Од Рима до Њујорка
И нисам делила новине
Возачима који чекају на зелено светло семафора
Као оне младе девојке на ролерима
Које срећем ујутру
Кад кренем да се дружим са бирократијом
И зарадим корицу хлеба!

Мене је заобишао Велики рат
Летовања на Голом Отоку
И зимовања у далеким сибирским шумама
О пропасти једрењака, знам само из књига
За моју руку није се борио ниједан
Тројански принц
Мада су око мене облетали многи
Тројански коњи
Носећи ми дарове од Данајаца*!

Мене је поштедела прва и друга офанзива
У Ужицу, и на Романији, за мене нису чули
Осим, ако их моје име не подсећа
На пролеће и прву љубав из школе
Једном се око мене, као око зимског сунца
Окретала цела улица, а, под мојим ногама
Земља је дрхтала, као кад човек умире!

Мене су одавно напустили ситни џепароши
И појединци заслужни за народ
Са ордењем и медаљама на прсима
Од којих ми, и данас, пред очима блешти
А, ране и ожиљци боле
Као што покварен зуб, уме да боли
И нико ми није могао помоћи, осим мене!

Мене су непогрешиво препознавали
Међу хиљаду сличних, на све четири стране света
Вечито будну као рибарске жене
После бродолома на обали
И мада сам једном, једну црну роду слагала
Да ћу бити вечна
На време сам схватила, да је за мене боље
Да одмах одем на рафтинг, на Тари!

Мада ретко касним на састанке
И лако се споразумем са птицама
Ипак, понекад, као без главе
Потрчим за лажним сведоцима
Као гладан вук, што је осетио јагње
И тек тада ми је јасно, да је њима свеједно
Чија је кожа од памука, чија од синтетике
Јефтино купљена код шанера
Што продају превару на комад!

* Данајци – Грци