Tamara Jovanov

U martu 2018. godine, izložba proširenog sastava – selekcija više od četrdeset slika i crteža – bila je predstavljena zrenjaninskoj publici u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“ u Zrenjaninu, više od dva meseca.

Izložba pod imenom „Impresija – moj pogled na svet“ predstavlja slikarski opus radova u periodu od pet godina umetničkog stvaralaštva (od 2012. do 2017. godine), u kojima se vidi lično sazrevanje i menjanje pogleda na svet oko sebe.

Izložba je sastavljana iz devet serija tematski određenih radova i još desetak slika koje ne spadaju ni u jednu seriju.

Serije su sledeće:

1. Baštensko cveće (3 slike)
2. Česma (4 slike)
3. Zimski pejzaži (5 slika)
4. Reprodukcije (4 slike)
5. Pejzaži (2 slike)
6. Portreti (12 slika)
7. Akvareli (6 slika)
8. Kad su cvetale tikve (2 slike)

Na slikama sam pokušala što verodostojnije da prenesem radost života koju posmatram pri slikanju prirode, da se oseti cvrkut ptica i neumorno cvetanje na mojim slikama. Trudila sam se da istaknem i raščlanim čistu boju, ne samo da bih naglasila same površine, već da bih konkretno izrazila transparentnost i podrhtavanje prostora, blistavi zalazak sunca, kretanje svetlosti koja je radost i večni život same prirode. Potrudila sam se da prikažem čisto osećanje i zadovoljstvo, nekakav neprolazni spokoj, koji odsustvuje svaki bol, skepticizam, napor, nepravedne misli ili melanholična sećanja kojim život svakidašnjice, nažalost i neminivno, odiše. Oslikala sam svet u svoj njegovoj zasluženoj radosti, u svakodnevnom sjaju njegove stvarnosti. Ove slike su doslovno moj mali raj koji negujem u pogledu.

Cilj izložbe jeste da posmatrač na slikama uopči ponešto lepo, što mu privlači pažnju, jer je upravo to impresija kojom se nadopunjuje nedorečeno na slici – to je onda naš zajednički pogled na svet.

 

Teodora Skrobonja

APSTRAKT: U ovom radu se istražuje kolektivni strah od žena kao pojava u zapadnoevropskoj kulturi, i to na primerima bajki koje prestavljaju izvore za analizu evropske kulture i mentaliteta. Kako je bajka vekovima kroz usmeno prenošenje odražavala nade, strahove i moralna načela određene zajednice, ona je nužno upila u sebe rodne uloge i poimanje žene onako kako ju je oblikovalo patrijarhalno kulturno nasleđe Evrope. Stoga će se, nakon razotkrivanja istorije ginofobičnih osećanja zapadnoevropskog podneblja i lova na veštice, sagledati zašto su te slavne princeze, zle maćehe i veštice izgrađene onako kakve ih danas znamo. Na primerima odabranih bajki pokazaće se kako se večiti, iskonski, muški strahovi od žene raspršuju i u fragmentima oživljavaju u ženskim figurama koje igraju pod komandom muškog gospodara igre – posebno kada padnu pod pero uglednog muškarca vladajuće klase.

KLJUČNE REČI: kolektivni strah; strah od žena; ženski likovi; bajka; zapadnoevropska kultura; lov na veštice.

SADRŽAJ
I UVODNA RAZMATRANJA

II BAJKA I NJENA DIDAKTIČKA FUNKCIJA
2.1. Definicija i karakteristike narodne i autorske bajke
2.2. Politizacija bajke i njen vaspitni potencijal

III SOCIO-KULTURNI KONTEKST I RODNE ULOGE U SREDNJEM I RANOM NOVOM VEKU
3.1. Društvena struktura i identitet pojedinca
3.2. Uloga žena u porodici i društvu
3.3. Odnos prema ljubavi i seksualnosti

IV STRAH OD ŽENA
4.1. Nasleđena ginofobija
4.2. Srednjovekovno hrišćanstvo
4.2.1. Teologija i književnost
4.2.2. Demonologija

V ROD, KLASA, TELO I LOV NA VEŠTICE
5.1. Jeres, ili nešto drugo?
5.2. Lovci na veštice
5.3. Radna mašina i sredstvo za reprodukciju

VI KONSTRUKCIJA ŽENSKIH LIKOVA I GINOFOBIJA
6.1. Ženski lik kao Drugi
6.2. Dobre i loše devojke
6.3. Ko je u stvari veštica?

VII STUDIJA SLUČAJA
7.1. Ubistvo seksualno oslobođene žene
7.1.1. Crvenkapa pre Crvenkape
7.1.2. Crvenkapa pod perom autora
7.2. Ukroćena goropad
7.2.1. Kralj Kosobrad
7.2.2. Plavobradi
7.3. Žensko rivalstvo
7.3.1. Junakinja uzvraća udarac
7.3.2. Peroov tretman dobre i zle žene

VIII ZAKLJUČAK

IX LITERATURA

 

 

I UVODNA RAZMATRANJA

Osnovni cilj ovog rada je da ukaže na kolektivni strah od žena (ginofobiju) koji je sadržan u ženskim likovima u evropskim bajkama i koji je uticao na njihovu polarizaciju unutar pojma Drugog. Pojam kolektivnog straha koji će se koristiti proističe iz teorijskog razmatranja straha koje je Žan Delimo (Jean Delumeau)1 preneo sa individualnog na kolektivni plan. Dve osnovne hipoteze u ovom radu su da je u evropskoj kulturi od najstarijih civilizacija negovan strah od žena koji se potom, prerušen u mizoginiju, prelio u fikciju bajke. On će se analizirati u preplitanju sa onim strahovima koji se pojačavaju tokom „razdoblja kolektivnog traumatizma“ – od zrelog Srednjeg veka do ranog modernog doba.

Nakon definicije bajke i analize njene ideološke eksploatacije, socio-kulturne kontekstualizacije i pregleda istorije ginofobije, preći će se na analizu ovog razdoblja u okvirima teorije Silvije Federiči (Silvia Federici)2, kroz intersekciju roda i klase. Prva posebna hipoteza odnosi se na tvrdnju da je lov na veštice bio izraz poljuljanih odnosa moći i kulminacija iskonskog straha od žene, vezanog za žensku seksualnost i reproduktivnu moć. Na psihološkoj ravni, lov na veštice će se posmatrati kao izraz kolektivnog straha pod okriljem analize Žana Delimoa: on tvrdi da „dugo trpljenje agresije i nevolja dovodi do „mobilizacije energije“ koja se ispoljava ili spontano kroz paniku i pobunu, ili kroz stvaranje „izvesne klime anksioznosti, čak neuroze, koja se sa svoje strane može kasnije okončati žestokim eksplozijama ili progonima žrtvenih jaraca“.3

Teorijske postavke Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir)4 i Andree Dvorkin (Andrea Dworkin)5 biće temelj druge posebne hipoteze da je žena u bajci izgrađena kao Drugi i da je lik veštice, koji je proistekao iz istorije, otelotvoren u svim ženskim likovima bajke. Metodologijom komparativne studije slučaja, ginofobija i njena klasna dimenzija će se sagledati na hronologiji primera evropskih narodnih bajki i njihovih adaptacija koje su izvršene u didaktičke svrhe. Uz drugu osnovnu hipotezu, dokazaće se da su bajke upile ginofobiju koja se još više rasplamsala pod uticajem pisaca vladajućeg poretka.

1Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Novi Sad. 2003.
2Federici, Silvia. Kaliban i veštica, Anarhistička biblioteka, Burevesnik, Zrenjanin, 2013.
3Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Novi Sad. 2003. Str. 42.
4De Bovoar, Simon. Drugi pol. BIGZ. Beograd, 1983.
5Dworkin, Andrea. Woman Hating. The Penguin Group. New York, 1974.

 

 

 

II BAJKA I NJENA DIDAKTIČKA FUNKCIJA

2.1. Definicija i karakteristike narodne i autorske bajke

Pojam bajke se najčešće poistovećuje sa pojmom „čarobne bajke“, odnosno nemačkom Märchen koja, po Stitu Tompsonu (Stith Thompson), podrazumeva „podužu priču koja obuhvata sled motiva i epizoda. Dešava se u nestvarnom svetu bez konkretnog lokaliteta i bez razrađenih likova i ispunjena je čudesnim. U toj zemlji Nedođiji junaci ubijaju neprijatelje, osvajaju kraljevstva i žene se princezama.“6 Čudesni motivi kojima je prošaran njen sadržaj su glavni oslonac mnogih autora za definiciju čistog oblika bajke, „bajke u pravom smislu reči“. Ipak, kako primećuje Maks Liti (Max Lüthi), „o čudima, čarolijama i onostranim bićima pričaju nam takođe legende i predanja. Oni se njima čak i više i isključivije bave no što to čini bajka.“7

Motivi koji se smatraju svojstvenim bajci pojavljuju se i u drugim vrstama narodne proze (mitu, legendi, predanju), a takođe se međusobno kombinuju i stvaraju mešovite oblike koji se mogu klasifikovati u više vrsta. Osim toga, tipični motivi bajke mogu potpuno izostati, a da ona opet ne izgubi na svojoj osobenosti. U bajkama koje se nazivaju i „upozoravajućim pričama“ (cautinary/warning tales), kraj može biti tragičan, neke imaju tipične motive bajke (borbu za kraljevstvo, princeze, venčanje), ali im nedostaje „čudesni motiv“ (čarolija, natprirodno biće, čarobni predmet), pa se na toj osnovi svrstavaju i u „realistične priče“ (realistic tales). Zašto se onda ipak uključuju u zbirke bajki?

Po Litiju, „svaki motiv, bio on profani ili čudesan, može postati „motiv bajke“, čim je preuzet u njoj i oformljen i upotrebljen na onaj način koji njoj odgovara”.8 On zaključuje da bajka od profanih i numinoznih motiva (koji se preuzimaju iz predanja i mita), stvara čudesno koje je samo njoj svojstveno zahvaljujući apstraktnoj stilizaciji i pretvara ih u „motive bajke“ -„Tajna bajke ne leži u motivima koje koristi, već u načinu na koji to čini“.9

U nastavku će se sastaviti pregled sličnosti i razlika između mita, predanja/legende i bajke – sagledavanje elemenata kompozicije doprineće jasnijem pozicioniranju narodne bajke u odnosu na druge žanrove. Obratiće se pažnja na odvajanje autorske bajke od narodne zbog ideoloških uticaja prilikom zapisivanja, restilizacije i objavljivanja narodne bajke. Sama definicija narodne bajke izvešće se povezivanjem analize kompozicije i stila. Ona će obuhvatiti uzorak koji je predmet ovog rada – nekoliko tipova bajki razvrstanih na osnovu motiva koji su pogodni za analizu ženskih likova i njihovih uloga.

6Thompson, Stith. The Folktale. The Dryden press, New York, 1946. Str. 8; prevod T.S.
7Liti, Maks. Evropska narodna bajka. BATA/ORBIS, Beograd, 1994. str. 8
8Ibid, str. 75.
9Ibid, str. 8.

Važno je istaći daje junak bajke običan čovek koji čudesne moći dobija tek eksternim kontaktom sa onostranim bićem, predmetom ili čarolijom.11

Po Vladimiru Propu (Vladimir Propp), narodna bajka predstavlja „pripovetku čiji tok radnje ide od nanošenja štete ili nedostatka, preko međufunkcija, ka svadbi ili ekvivalentnim funkcijama koje dovode do raspleta“.12 On iznosi četiri zaključka: (1) konstantne veličine su funkcije likova13 koje čine osnovne komponente bajke, (2) broj funkcija je ograničen, (3) redosled funkcija je nepromenljiv i (4) svim bajkama je zajednička njihova struktura.14 Funkcije likova, dakle, grade strukturu koja ostaje nepromenljiva, dok je sadržaj promenljiv.

Liti dopunjuje Propovu analizu strukture svojom analizom stila. Po njemu, iz specifičnog stila bajke proističe njena prepoznatljiva struktura koja je odvaja od drugih vrsta. Stil bajke karakterišu:

-Jednodimenzionalnost, odnosno stopljenost realnog i natprirodnog, zbog čega u bajci izostaju numinozni strah, radoznalost i čuđenje.16

-Nedostatak dubinske perspektive podrazumeva tretman likova poput figura – nemamo uvid u njihov unutrašnji život i osećanja, kao ni njihovu vezu sa okruženjem i vremenom koji su takođe neodređeni.17

-Apstraktan stil – jednostavni, ali efektni opisi stvaraju oštre konture i jarke, kontrastne boje u bajci. Koriste se čvrste formule koje stvaraju epizodičnost (brojevi jedan, dva, tri, sedam, dvanaest), karakteristični početak i kraj („Bio jednom jedan…“, „Živeli su srećno do kraja života“), što učvršćuje strukturu.18

-Izolovanost i sveopšta povezanost – likovi u bajci su izolovani i sa lakoćom saobraćaju sa drugim likovima a da između njih ne ostaju trajne veze. Izolovani stil se ogleda i u repeticijama i jasno odvojenim epizodama.19

-Sublimni odraz sveta vidi se u metaforičnom prikazivanju stvarnosti. Erotika i seksualnost daju suptilne naznake, dok pripovedanje o nasilju, ubistvu, izdaji uopšte ne poprima tragični ton. Izbacuju i numinozni i obični psihički doživljaji koje opažamo samo u vidu radnje.20

Objedinjavanjem Litijeve analize stila i Propove analize kompozicije, narodna bajka se može definisati kao narodna pripovetka sa ljudskim junakom koju karakteriše apstraktni stil i sublimni prikaz sveta21 i koja, pošavši od štete ili nedostatka, kroz više epizoda dovodi do raspleta.

Autorska bajka nastaje sa autorskim adaptacijama narodnih bajki u XVI i XVII veku. Ona se sve više prilagođava vremenu i okruženju samog autora, osamostaljuje se i dobija nove odlike kao rezultat individualnog stvaralaštva: bića kolektivne zamenjuju bića individualne mašte i čudesni elementi se sve vše racionalizuju i „objašnjavaju“, što je rezultat racionalnog duha modernog vremena. Prisutan je lirski element koji zamenjuje folklorni, vreme, prostor i likovi su više konkretizovani, opširnije opisani i produbljeni, a završetak bajke uopšte ne mora biti „srećan“ kao što je najčešći slučaj u narodnoj bajci, jer se rasplet autorske bajke više zasniva na unutrašnjoj nego spoljašnjoj transformaciji junaka.22

***

U svrhu analize ženskih likova i njihovih uloga, usmene bajke će se uporediti sa autorskim verzijama. Uzorak koji će se koristiti u ovom radu raščlaniće se po osnovu motiva u tri tipa:

– Ubistvo seksualno oslobođene žene
– Ukroćena goropad
–  Žensko rivalstvo

Na ovom uzorku će se argumentovati da bajke oslikavaju strah od žena (ginofobiju) utkani u patrijarhalni poredak iz kog su ponikle, i koji je u mogućoj tesnoj vezi sa mizoginijom. Takođe će se pokazati kako se mizoginija u bajci produbljuje uplivom ideoloških uticaja vladajuće klase prilikom autorskih transformacija, u cilju pretvaranja bajke u vaspitno sredstvo.

10Pešikan-Ljuštanović Ljiljana, Usmena i autorska bajka u nastavi, Unapređivanje nastave srpskog jezika i književnosti, Zbornik radova. Novi Sad. 2007.
11Liti, Maks. Evropska narodna bajka. BATA/ORBIS, Beograd, 1994. Str. 15.
12V. Propp, Morphology of the Folktale. University of Texas press, Austin, 2009. – prevod Žarka Trebješanina u Pogovoru Evropske narodne bajke Maksa Litija, BATA/ORBIS, Beograd, 1994.
13Funkcija je postupak lika određen s obzirom na njegov značaj za tok radnje – V. Propp. Morphology of the Folktale. University of Texas press, Austin. 2009. Str. 28-30.
14Ibid, str. 21-23.
15Prop takođe zaključuje da postoji sedam tipskih likova, (odnosno uloga, jer jedan lik može istovremeno preuzeti više uloga): (1) protivnik, (2) darivalac, (3) pomoćnik, (4) traženo lice, (5) pošiljalac, (6) junak, (7) lažni junak. – V. Propp, Morphology of the Folktale, University of Texas press, Austin, 2009. Str. 84.
16Liti, Maks. Evropska narodna bajka. BATA/ORBIS, Beograd, 1994, str. 10-15.
17Ibid, str. 16.
18Ibid, str. 28-39.
19Ibid, str. 41-67.
20Ibid, str. 68-74.
21Žarko Trebješanin sažima prve četiri karakteristike u širi pojam „apstraktni stil“, s obzirom na to da se pojave koje se podvode pod ove kategorije međusobno preklapaju. – Ibid, prema Pogovoru, Liti, Maks. Evropska narodna bajka. BATA/ORBIS, Beograd, 1994. Str. 172.
22Pešikan-Ljuštanović Ljiljana, Usmena i autorska bajka u nastavi. Unapređivanje nastave srpskog jezika i književnosti, Zbornik radova. Novi Sad. 2007. Str. 18.

 

2.2. Politizacija bajke i njen vaspitni potencijal

Bajke koje su mi pričali u detinjstvu imaju dublja značenja nego istina kojoj nas život uči. ~ Fridrih Šiler

Kroz sve te uzbudljive avanture koje smo iznova slušali pred spavanje, didaktična bajka prenosi jasnu moralnu pouku: iznosi sukob dobra i zla, staje na stranu dobra, garantuje pobedu pravde i nastoji da, kako smatra Andre Joles (André Jolles) – „poništi svet stvarnosti koji osećamo kao nepravedan i nemoralan.“23 Samim tim što sučeljava dobro i zlo, ona vrlo precizno podučava šta je ispravno i neispravno, odnosno jednostavnim i pitkim jezikom komunicira sistem vrednosti i moralna načela svojih prenosilaca, zajednice u kojoj je nastala. Samim tim što je junak bajke čovek, ovo nužno dovodi do snažnije identifikacije slušaoca sa junakom čiju avanturu prati, što bajku čini vrlo podesnim instrumentom vaspitanja i indoktrinacije.

Prve zbirke narodnih bajki objavili su Đovani Frančesko Straparola (Giovanni Francesco Straparola) i Đovani Batista Bazile (Giovanni Battiste Basile) u Italiji u XVI i XVII veku,24 i u velikoj meri su uticali na autore u Francuskoj, gde je ona pretvorena u didaktički materijal. Krajem XVII veka, Šarl Pero (Charles Perrualt), Mari-Ketrin D’Alnoj (Marie-Catherine d’Aulnoy) i njihovi savremenici objavljuju svoje prve zbirke bajki i utiru put razvoju dečje književnosti.

Džek Zips (Jack Zipes) je u svom delu Fairy Tales and the Art of Subversion25 ustanovio da krajem XVII veka, kada se pooštravaju norme ponašanja i neguju maniri i kada viša klasa izdvaja decu kao posebnu društvenu grupu koja treba da se podvrgne strogom vaspitanju, raste i veliko interesovanje za francusku folklornu tradiciju, prepunu poučnih priča.26 Narodne bajke se pretvaraju u „visoku umetnost“ koja zadovoljava ukus viših krugova, a Šarl Pero se ističe kao autor koji otvoreno izražava nameru da „civilizuje“ mlade umove i pripremi ih za propisane uloge kroz istovremeno zabavan i poučan sadržaj.27 O tome svedoče čuvene Priče moje majke Guske: Priče ili bajke iz prošlih vremena (Contes de Ma Mère L’Oye: Histoires ou Contes des Temps Passés) iz 1697,28 zbirka u kojoj je na kraju svake bajke u stihovima priložena moralna pouka, kao i njen predgovor u kom Pero objašnjava da se zabavni stil pripovedanja primenjuje da bi se ove poruke lakše urezale u umove dece. On ističe da su ljudi sa dobrim ukusom „primetili da te trivijalne priče nisu puka neozbiljna štiva, već da sadrže korisnu pouku, a da je laki narativ primenjen samo kako bi se omogućilo da prodru u um na prijatniji način, tako da istovremeno budu i poučne i zabavne.”29

Kako bajka u ovom vremenu počinje da se koristi kao kanal kroz koji se promišljeno prenose norme vladajuće kulture, ona postaje područje politizacije, prostor koji apsorbuje ideologiju određenih segmenata društva. Međutim, s obzirom na to da je bajku primarno negovao i prenosio niži sloj, elita ovog doba ju je smatrala, koliko zabavnom i poučnom, toliko i neprikladnom i vulgarnom, te se, u slučaju Francuske, preuzima, modifikuje i prilagođava ukusu i ideologiji više klase, dok se u Nemačkoj zabranjuje i cenzuriše sve do XIX veka kada braća Grim (Grimm) započinju zapisivanje bajki, a za njima i ostatak Evrope u poletu romantizma i prosvetiteljstva. O moći bajke kao ideološkog sredstva takođe govori upotreba bajki braće Grim za indoktrinaciju o rasnoj i nacionalnoj supremaciji Nemaca tokom „ere nacizma“.30

***

U svojoj studiji Breaking the Magic Spell: Radical Theories of Folk and Fairy Tales,31 Džek Zips je istražio političke i klasne borbe koje odražavaju nemačke narodne bajke (Volksmärchen) od sredine XVIII i početkom XIX veka kada ih zapisuju i objavljuju braća Grim. S obzirom na to da su ih oblikovali pripadnici nižeg sloja, on ustanovljava da te čudesne utopijske priče svedoče o žudnji običnog stanovništva da ispuni svoje želje, istera pravdu, nadvlada protivnika koji je u stvarnosti moćniji i prisvoji sve ono što mu je nedostupno. One su prožete borbom za vlast, kraljevstvo, zemlju, slavu, bogatstvo, žene, a s obzirom na to da u svetu bajke vladaju monarhija i apsolutizam, kraljevi, prinčevi, princeze, vitezovi i seljaci, može se tvrditi da njihov svet pripada vremenu kasnog feudalizma na prelazu u kapitalizam, u segmentima društva kod kojih još nema naznaka industrijalizacije.32 Žil Mišle (Jules Michelet) govori: “Kada ih oslobodimo smešnih ukrasa kojim su ih okitili poslednji zapisničari, u bajkama nalazimo srce naroda…“, „Želja siromašnog kmeta da se odmori, da počine, da nađe blago koje će ga izvući iz siromaštva, često je sadržana u njima.“33

Tokom feudalizma, pripovedanje ovakvih priča bilo je zabava za višu klasu i zadatak posluge i drugih ljudi koji su služili zemljoposednicima – sa druge strane ih je sveštenička elita smatrala opasnim. Smatralo se da „potiču od đavola“, jer su sadržale buntovnički duh, čudesne motive koji su nehrišćanski i otvoreno prikazivanje klasnog sukoba, što bi moglo da rasplamsa volju za pobunom i rušenjem postojećih hijerarhijskih struktura.34 Stoga je vladajući diskurs35 nastojao da eliminiše ili banalizuje ovakve ideje, što se pokazalo i u pokušajima da se ograniči i kontroliše sadržaj obrazovanja koji je trebalo da zahvati niže slojeve. Učitelji XVIII i ranog XIX veka, čiji je zadatak bio da opismenjuju i obrazuju narod, zastupali su koncept „ograničenog prosvetiteljstva“, u nameri da sadržaj obrazovanja naroda i materijala za čitanje ostane pod kontrolom vladajuće klase.36

Cenzura narodnih bajki se vršila na dva načina – u Nemačkoj se nisu ni objavljivale do 1812. kada su to uradila braća Grim i umesto njih su bile dostupne didaktičke priče koje su odgovarale principima i interesima buržoazije, a koje su stvarali buržoaski pisci.37 Sve što je poticalo od nižih slojeva se u XVIII veku jednostavno diskvalifikovalo kao vulgarno i bezvredno. Pošto je industrijska revolucija i urbanizacija nejednako zahvatala područje Evrope, bajka se smatrala „inferiornom umetnošću“ niže i niže srednje klase, čiji je svet ostao zaključan u feudalizmu. Vladajući diskurs uspevao je da degradira bajku etiketirajući je kao iracionalnu, trivijalnu prozu, kako bi umanjio i zauzdao njen buntovnički, emancipatorni impuls.38

Ipak, Zips primećuje da bajke tog doba komuniciraju ograničenu emancipaciju jer one ne zahtevaju rušenje postojećeg sistema, već samo pomeranje unutar njega. U njima se junak uzdiže na društvenoj lestvici ili se kreće horizontalno (siromah postane kralj ili jedan kralj porazi drugog kralja, odnosno postoji borba između aristokratije i nižeg staleža ili pripadnika same aristokratije), ali nema radikalne pobune protiv samog ustrojstva sistema i konstruisanja novih društvenih odnosa. One odražavaju sanjarenje i strasnu želju nižeg sloja da zameni uloge sa onima koji poseduju moć, odnosno nudi ograničenu promenu, jer i dalje održava isti princip društvenog raslojavanja.39 Opet, samo maštanje i buđenje nade da bilo ko može postati princeza, kralj ili slavni vitez bilo je dovoljno da izazove nesigurnost i strah elite od opasnosti pobuna i predstojećih revolucija.

***

Dakle, od trenutka kada bajka u Evropi stiče popularnost, ona postaje područje upisivanja odnosa moći, kao i instrument vaspitanja dece koju treba pripremiti za sve preciznije propisane društvene uloge. Njeni likovi prenose moralne vrednosti vladajućeg poretka i kreiraju alegoriju društvenih odnosa iz stvarnog sveta. Stoga, kako je bajka neodvojiva od okruženja i vremena u kom se zapisivala, potrebno je sagledati istorijski kontekst Srednjeg i ranog Novog veka koji je izvršio uticaj na svet bajke kakvu je danas poznajemo i uočiti vezu između socio-kulturne realnosti i konstrukcije likova i njihovih uloga.

23Joles, Andre. Jednostavni oblici, prevod I beleške Vladimir Biti, CeKaDe, Zagreb 1978 – prema Ljiljani Pešikan Ljuštanović, Usmena bajka u nastavi.Unapređivanje nastave srpskog jezika i književnosti, Zbornik radova. Novi Sad.2007. Str. 5.
24Zipes, Jack. Fairy Tales and the Art of Subversion. Routledge, Taylor & Francis Group. New York, 2006. Str. 13.
25Zipes, Jack. Fairy Tales and the Art of Subversion. Routledge, Taylor & Francis Group. New York, 2006.
26Ibid, str. 29-30.
27Ibid, str. 32.
28Perrault, Charles. Contes de Ma Mère L’Oye: Histoires ou Contes des Temps Passés. Bibliotheque numerique romande; www.ebooks-bnr.com, 2014.
29Ibid, str. 9 – prevod T.S.
30https://www.historytoday.com/richard-cavendish/publication-grimm%E2%80%99s-fairy-tales
31Zipes, Jack. Breaking the Magic Spell: Radical Theories of Folk and Fairy Tales. The University press of Kentucky. Lexington.2002.
32Ibid, Str. 23-34.
33Mišle, Žil. Veštica. Biblioteka Zodijak. Beograd, 1986. Str. 39.
34Zipes, Jack. Breaking the Magic Spell: Radical Theories of Folk and Fairy Tales. The University press of Kentucky. Lexington.2002. Str. 29. – prevod T.S.
35Diskurs ovde podrazumeva, prema Fukoovoj teoriji, proizvod moći i jednu od tehnologija disiplinovanja koja definiše i proizvodi prihvatljivi razumljiv način govora, pisanja i ponašanja. – Fuko, Mišel. Poredak diskursa. Pristupno predavanje na Kolež de Fransu. Karposbooks. 2007.
36Zipes, Jack. Breaking the Magic Spell: Radical Theories of Folk and Fairy Tales. The University press of Kentucky. Lexington.2002. Str. 29. – prevod T.S.
37Ibid, str. 29-30.
38Ibid, str. 30.
39Ibid, str. 33.

 

 

 

III SOCIO-KULTURNI KONTEKST I RODNE ULOGE U SREDNJEM I RANOM NOVOM VEKU

Lepa princeza, hrabri vitez, plemeniti kralj, ohola maćeha, zla veštica – svi ovi likovi imaju svoj čvrst temelj u istoriji i igraju važnu ulogu u Evropi Srednjeg i ranog Novog veka. Stoga će naredne stranice prikazati društvenu strukturu, izgradnju identiteta pojedinca, rodne uloge i odnos prema ljubavi i seksualnosti koji su u ovom istorijskom periodu uticali na formiranje likova i njihovih uloga u bajkama.

3.1. Društvena struktura i identitet pojedinca

Pojmovi hijerarhije i društvene nejednakosti bili su konstitutivni element u razvoju evropskog mentaliteta tokom čitavog Srednjeg veka. Mada je sa dolaskom hrišćanstva predstavljena ideja o jednakosti svih ljudi nakon smrti, ona je svakako ostala potpuno zanemarena s obzirom na to da je koncept vladavine prožimao ljudsku svest kao nužnost i datost. Iako je tokom Srednjeg veka bilo ustanaka i pobuna u želji za unutrašnjom transformacijom društva, ideja o neophodnosti (muškog) vladara i hijerarhijskoj koncepciji društva ostala je neupitna. Društvene grupe koncipirane su po ugledu na porodicu na čelu sa ocem koji garantuje vođstvo i zaštitu.40 Tako i u većini evropskih bajki koje odražavaju feudalnu, apsolutističku monarhiju postoji kralj – predstavnik autoriteta, stabilnosti, discipline i snage države i društva uopšte. Njegova kruna se uvek nasleđuje po muškoj liniji, što ukazuje na to da se u bajkama preslikavaju patrijarhalne strukture koje vladaju u stvarnosti Srednjeg veka.41

U ranom Srednjem veku društvo se poimalo u dualizmima – vladar nasuprot narodu, bogati nasuprot siromašnima, a kasnije u visokom Srednjem veku nastaje trofunkcionalna slika vitezova, sveštenstva i radnika, u čiju se međusobnu povezanost i uzajamnu korisnost u potpunosti verovalo.42 Tada vitezovi dobijaju svoje mesto u narodnim pričama i evropskoj književnosti.43

Na prelazu u Novi vek, zapadnoevropsko društvo prolazi kroz krizu siromaštva uz istovremeno širenje tržišne privrede i podele veroispovesti. Crkva i vlast ulažu velike napore da kontrolišu brak i porodicu i rana moderna država preuzima na sebe zadatak da do detalja uređuje porodicu u moralnom, ekonomskom i socijalnom aspektu. Tako je, na primer, u Francuskoj bila neophodna roditeljska saglasnost za brak, zahtevala se apsolutna pokornost očevom autoritetu, sve jasnije su se definisale roditeljske dužnosti, zabranjivalo se sklapanje brakova van kontrole crkve i žene su retko imale slobodu da izbegnu ugovoreni brak, što pokazuje da je u Novom veku pojedinac, a posebno žena, uprkos rastućoj individualizaciji, bio pažljivo pozicioniran u kolektivu.44

Identitet pojedinca se u ranom Novom veku vezivao za ulogu u procesu rada i zajednicu koja se postepeno redukovala na samo jezgro porodice, ali se on dalje diferencirao prema polu i staležu. Kada je reč o ženama, poroces individualizacije njih nije zahvatao sve do druge polovine XIX veka – žene svih slojeva su se vaspitavale tako da poriču sopstveno „ja“, da se odriču vlastitih želja i ambicija i da čitav život posvete potrebama drugih, što je sprečavalo razvoj njihovog profesionalnog identiteta.45

Ovo se prenelo i u bajke koje junakinje prikazuju kao nesamostalne i ograničavaju ženski identitet, pored staleža, na pripadnost porodici ili nekom muškarcu – kao nečija majka, ćerka, sestra ili žena (sadašnja ili buduća). Mada u pojedinim bajkama junakinje nižih klasa obavljaju poslove koje su tradicionalno obavljale žene – poput pletenja korpi, predenja – oni su prikazani kao nužnost kojoj siromašna žena mora pribeći, a ne kao profesionalni poziv (kao što je, recimo, kod vitezova, lovaca, drvoseča, kovača itd). Jedini oblik ličnog uspeha koji se nudi ženama jeste brak koji ih oslobađa rada, kao i majčinstvo, i predstavlja se kao jedini pozitivan rasplet za bajku sa junakinjama. Sa druge strane, u bajkama sa muškim junakom, brak sa princezom je često sporedan cilj. U velikom broju slučajeva može se razumeti kao sredstvo za postizanje „višeg cilja“- venčanjem sa princezom junak postaje kralj i dobija vlast nad državom.

40Dincelbaher, Peter. Istorija evropskog mentaliteta. Službeni glasnik, CID Podgorica, 2009. Str. 44.
41Huizinga, Johan. Jesen srednjega vijeka. Matica Hrvatska. Zagreb. 1964.
42Dincelbaher, Peter. Istorija evropskog mentaliteta. Službeni glasnik, CID Podgorica. 2009. Str. 55
43Popularna legenda o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola nastaje u 12. veku u britanskoj srednjovekovnoj literaturi – http://www.kingarthursknights.com/arthur/legendary.asp
44Dincelbaher, Peter. Istorija evropskog mentaliteta. Službeni glasnik, CID Podgorica, 2009. Str. 60-61
45Ibid, str. 62-64.

 

3.2. Uloga žena u porodici i društvu

Uloga žena u srednjovekovnoj Evropi bila je svedena na posvećenost porodici i domaćinstvu uz isključivanje iz javnog prostora i političkog života, kao i minimiziranje njihove pravne sposobnosti. Tretirane su kao muško vlasništvo, o čemu govori već pomenuto odsustvo slobode u odabiru bračnog partnera, pravno regulisana kupovina žena poput stvari, kraći životni vek od muškaraca, tolerisanje muškog nasilja i znatno češće ubijanje ženske novorođene dece od muške. Iako su postojale određene mere zaštite, one nisu formirane u zakonu radi žena samih, već kao vid odbrane vlasničkih prava muškaraca kojima su one pripadale, na isti način kao i bilo koji drugi oblik imovine.46 Mizoginija se negovala kroz crkveno učenje o ženskoj pokornosti i zakon koji je dopuštao nasilje nad ženama.47 Pošto je stopa smrtnosti bila visoka, a posebno žena usled čestih trudnoća i loših sanitarnih uslova, maćeha u porodici je bila česta pojava zbog čega i ona dobija sve značajnije mesto u evropskim narodnim bajkama.48

***

U Novom veku, porodica i kuća su postali isključivo žensko područje rada, dok je za muškarce to bilo mesto reprodukcije radne snage, što je utiralo put njihovoj inidividualizaciji i mogućnosti odabira sve raznovrsnijih zanimanja. Oblast ženskog rada zavisila je od potreba porodice, a obrazovanje koje su sticale bilo je neformalno i dostupno samo višim slojevima. Ženama svih slojeva bila su uskraćena politička prava i sve su bile pravno potčinjene suprugu – po pravnoj normi „coverture“, žena je u Engleskoj nestajala iza ličnosti muža sve do duboko u XIX vek.49

 

3.3. Odnos prema ljubavi i seksualnosti

Bajke su upile ambivalentna osećanja prema ženskom polu koja su od Srednjeg veka oscilirala između divljenja i straha. Srednjovekovna hrišćanska religioznost je ograničavala seksualnost i ulagala velike napore da je svede isključivo na biološku reprodukciju,50 što je ostavilo trag i u pisanim delima – zapisi o seksualnosti i ljubavna lirika praktično ne postoje od V sve do poznog XI veka, kada nastaje „ponovno otkriće ljubavi“, i to ne unutar institucije braka koja se nije ni shvatala romantično, već na dvoru i u manastiru.51

U ranom Srednjem veku je seksualnost smatrana grešnom i objašnjavala se kao posledica praroditeljskog greha – zbog degradacije tela naspram duha, rastao je prezir prema sladostrašću, prirodnim požudama i telesnosti, pa se i seksualni odnos u braku koji je imao za cilj začeće dece smatrao grešnim jer je neraskidivo vezan za požudu. Još od IV veka, kada je hrišćanstvo postala državna religija, sveštenstvo je postalo svesno moći ženske seksualnosti, zbog čega je otpočelo isključivanje žena iz crkvenih obreda i instanci moći. Tako seksualnost postaje područje politizacije. Ograničenja seksualnog života između supružnika uključivala su izbegavanje odnosa za vreme menstruacije kada je žena „nečista“, uzdržavanje od „prevelikog uživanja“ u samom činu i osudu svakog položaja osim misionarskog koji je simbolizovao hijerarhiju i nadmoć muškarca nad ženom (položaj u kom bi žena bila iznad muškarca predstavljao je položaj opštenja sa đavolom).52

Manastir i dvor postaju središnje mesto ponovnog rađanja ljubavi u poznom XI veku. Osećanje ljubavi kao raison d’être koje je tipično za današnji Zapad proizašlo je iz priče o Tristanu i Izoldi53 i dvorske ljubavne lirike koja se razvijala kod viših slojeva. Tada su osećanje čežnje za voljenim bićem i želja za uzvraćanjem osećanja počele da se inkorporišu u evropsku kulturu, što je dovelo do postepene promene u ponašanju muškaraca prema ženama – međutim, kavaljerstvo i uzdizanje čežnje, borbe i žrtvovanja zbog izabranice predstavljalo je samo usporavanje procesa „zavođenja“ do konačnog osvajanja žene čije se uzvraćanje zapravo –podrazumeva.54

***

Mada je od 1649. do 1789. vladalo „galantno doba“, kada se (u višim krugovima) negovala prefinjenost u udvaranju, ono je ipak suštinski predstavljalo osvajanje žene kao objekta požude, koje opet, predstavlja dokaz muške sposobnosti.55 Ovo se u bajkama preslikalo na bezbroj primera borbe za ljubav voljene žene koja junaku sleduje poput trofeja, nagrade za pobedu nad neprijateljem i ispunjenje postavljenih zadataka. Pristanak i uzvraćanje osećanja dame u nevolji su zagarantovani ishod ukoliko se junak dokaže kadrim da je zasluži. Jedino što je kod žena veličano bilo je devičanstvo, čedno ulaženje u brak i požrtvovano majčinstvo, a nasuprot tome je kažnjavana nesputana ženska seksualna sloboda, što je oformilo i jedan od osnovnih kriterijuma za diferenciranje dobrih i zlih ženskih likova u bajci.

46Ibid, str. 48.
47Federici, Silvia. Kaliban i veštica. Anarhistička biblioteka, Burevesnik, Zrenjanin, 2013. – pogl. Kmetstvo kao klasni odnos.
48Zipes, Jack. Breaking the magic spell: Radical Theories of Folk and Fairy Tales. The University press of Kentucky. Lexington.2002. Str. 38-39.
49Dincelbaher, Peter. Istorija evropskog mentaliteta. Službeni glasnik, CID Podgorica, 2009. Str. 62-65.
50Ibid, str. 86.
51Ibid, str. 91-93.
52Ibid, str. 86-88.
53Tristan i Izolda je srednjovekovna tragična ljubavna priča koja potiče iz keltske legende i naziva se irskom varijantom „Romea i Julije“. – http://d.lib.rochester.edu/camelot/theme/tristanisolt
54 Dincelbaher, Peter. Istorija evropskog mentaliteta. Službeni glasnik, CID Podgorica, 2009. Str. 95-96.
55Ibid., str. 105.

 

 

 

IV STRAH OD ŽENA

Sveštenik nazire da se opasnost, neprijatelj, strašni suparnik krije u onoj koju tobož prezire, u sveštenici prirode ~ Žil Mišle, Veštica, 1862.

Konstruisanje femininosti, kao i uloge i sudbina ženskih likova u fikciji bajki stopljeni su sa mizoginijom Zapadne Evrope koja širila od visokog Srednjeg veka nadalje zahvaljujući dubljoj hristijanizaciji, razvoju demonologije i pronalasku štamparstva. Na sledećim stranicama će se razmotriti kako se nasleđeni kolektivni strah od žena prethrišćanskog društva maskiran mržnjom uklopio u srednjovekovni teološki diskurs pre kulminacije tokom lova na veštice.

4.1. Nasleđena ginofobija

S obzirom na to da se hrišćanstvo širilo u društvu sa patrijarhalnim strukturama, ono je u sebe upilo nasleđeni strah od žena i sakralizovalo ga zajedno sa antičkom intelektualnom tradicijom koja je ispoljavala prezir prema telu naspram duha. To je podstaklo raspirivanje mržnje prema Drugom polu i stvorilo osnovu za njegovu dijabolizaciju u vreme progona veštica. U nastavku će se prikazati strahovi koji su se obnovili i do opsesije razvijali u intelektualnom diskursu od visokog Srednjeg veka sve do ranog modernog doba.

Žan Delimo vidi žensku seksualnost i biološke funkcije (materinstvo, menstruaciju) kao ključne izvore muškog straha koji su u mnogim civilizacijama bili predmet tabua, obreda i kultova i temelj na kome je izgrađena definicija pojma „očinskog“ kao istorije, nasuprot „majčinskom“ kao prirodi.56 Iz „tajanstvenosti“ ženskih bioloških funkcija koje izazivaju strah proističe verovanje u veću bliskost žene sa prirodom, njenu zaduženost za rađanje i umiranje, večno žensko koje istovremeno stvara i uništava. „Ta temeljna dvosmislenost žene, kao bića koje daje život i navešćuje smrt, osećala se stolećima, a izražena je naročito u kultu boginje-matere. Zemlja majka je trbuh koji hrani, ali i carstvo pokojnika, smešteno ispod zemlje ili u dubokoj vodi.“; „..smatralo se da su one, mnogo jače no muškarci, povezane s ciklusom – večnim povratkom – koji sva bića vuče od života ka smrti i od smrti ka životu.“57 Delimo objašanjava da je to razlog zašto su se pogrebni obredi dodeljivali ženama, boginjama smrti posvećivali kultovi, ljudožderi prikazivali najviše u ženskom liku. Ovo je izgradilo koncepciju razularene ženskosti kao nečeg izuzetno moćnog i razarajućeg, što se mora obuzdati i kontrolisati. Frojdovski strah od kastracije Delimo takođe primećuje u kliničkim dosijeima, mitologiji i istoriji (na primer, u mitu o vagina dentata severnoameričkih Indijanaca koji vaginu prikazuju sa zubima, a u Indiji sa zmijama58).

Ženska seksualnost je posebna opasnost – „…čovek nikad ne dobija u seksualnom dvoboju. Žena je za njega „fatalna“. Ona ga sprečava da bude ono što jeste, da realizuje svoju duhovnost, da nađe put svoga spasa. Supruga ili ljubavnica, ona je čovekov tamničar.“ Štaviše, žena je „na zemlji zavela greh, nesreću i smrt. Grčka Pandora ili jevrejska Eva, ona je počinila iskonski greh, otvoriv kutiju u kojoj su bila zatvorena sva zla ili je jela zabranjeno voće. Čovek je tražio krivca za patnju, za neuspeh, za nestanak zemaljskog raja i našao ženu.“59
Da rezimiramo: žena je oduvek ljubopitljiva prestupnica, ljudožderka, manipulativna zavodnica, strašna osvetnica i njome se mora zavladati. Ona je to i u mitu, predanju, legendi, bajci. Nasuprot njoj, u srednjovekovnoj hrišćanskoj Evropi rađa se Marija, simbol najnežnije milosti, čednosti, najuzvišenije mudrosti. Marija ne postoji. Ona je izmišljotina, apstraktni ideal.60 Stvarna žena je ovo prvo. Ona to ostaje i vekovima kasnije – mnogo puta se viđa na lomači i vaskrsava u narodnim pričama, a kasnije i dečjim bajkama za laku noć, gde se nanovo spaljuje.

***

Nasleđena ginofobija prodire u srednjovekovnu teologiju koja neguje dogmu o nužnoj potčinjenosti žene. Naporedo sa obnavljanjem aristotelovske nauke o ženskoj inferiornosti, rastom mržnje prema telu i prirodi i pretvaranjem seksualnosti u greh, ona se razbuktava u obliku žestoke mizoginije koja se u visokom Srednjem veku propovedima, a kasnije u XV veku štamparstvom, širi po celom zapadnoevropskom području.

56Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Novi Sad. 2003. Str. 427-428.
57Ibid, str. 429.
58Ibid, str. 430.
59Ibid, str. 431.
60Ibid, str. 438.

 

4.2. Srednjovekovno hrišćanstvo

4.2.1. Teologija i književnost

Pokušaj racionalizovanja ginofobičnih osećanja u ranom Srednjem veku ostaje rezervisano za uži krug intelektualaca i hrišćanskih pisaca, te se stoga prebacujemo u visoki Srednji vek kada se religiozni život intenzivira, crkvena hijerarhija sve više diferencira, hrišćanstvo širi među laičkim stanovništvom, agresivno progone jeretičke sekte, a strah od žena raste sve dok ne eksplodira na pragu modernog doba.

Teologija i crkvena književnost se u XII veku obogaćuju pesništvom Bernara de Morla (De Contemptu Feminae), Uredbom Gracijanija koji se bavi nečistom menstrualnom krvlju, u XIII veku delima svetog Tome Akvinskog koji ponavlja aristotelovske tvrdnje o ženi kao „nesavršenom muškarcu“,61 drugim delom Romana o ruži, u XIV veku nam Alvaro Pelajo sastavlja poduži spisak „poroka i nedela žene“ u De Planctu Ecclesiae.62 Naredne generacije tumače i vatreno ponavljaju mizogine reči ovih autoriteta i hrle sve dalje unatrag – ka sv. Avgustinu koji tvrdi da je samo muškarac slika Boga dok je žena to samo po duši,63 sv. Pavlu koji naređuje ženama da slušaju muževe kao Gospoda,64 sve do antičkih pisaca. Međutim, sada se njihove reči dublje interiorizuju zahvaljujući propovedima koje dopiru do laičkog stanovništva, a masovno umnožavaju od XV veka zahvaljujući štamparstvu, kada dobijamo Formicarius (1435.) i najzad, poznat tekst, Malleus Maleficarum (1486.) – kapitalna demonološka dela koja strašnu ženu pretvaraju u nešto još strašnije: Sotoninog pomagača.

U De Planctu Ecclesiae, žena je okićena pridevima „bezumna“, „kreštava“, „brbljiva“, „nepostojana“, „neiskrena“, „podla“, „bezbožna“, „požudna“, „nečista“, „slabunjava“. Meta je neprestanih optužbi da je „majka greha“, da podstiče muškarca na blud, da je podložnija prevari demona i sklona bezbožništvu, da remeti život crkve.65 Sa druge strane, povremene pohvale „dobrim ženama“, proizašle iz kulta Bogorodice i viteške književnosti, ipak se odnose na apstraktne ženske figure koje se izmeštaju van stvarnosti, dok se žena iz stvarnog života surovo blati dok se konačno ne ustoliči u liku veštice.
Ovo sistematično obezvređivanje žene produbljeno u demonologiji koja je otvoreno označila ženu kao biće podložnije uticaju đavola je na pragu modernog doba, kada besne glad, bolesti i verski sukobi, doprinelotome da glavni neprijatelj svih segmenata društva dobije žensko lice.

61Ibid, str. 436.
62Ibid, str. 444-446.
63O mizoginiji svetog Avgustina: K.E. Borresen. Subordination et Equivalence : Nature et Role de la Femme d’apres Augustin et Thomas d’Aquin. Paris-Oslo. 1968. Str. 25-114 – prema Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Novi Sad. 2003. Str. 435.
64Biblija, Efescima, glava V, 22-24.https://wwwyu.com/biblija/49efe005.htm
65Prema Delimo, Žan. Strah na Zapadu.Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Novi Sad. 2003. Str. 444-446.

 

4.2.2. Demonologija

Pod ovim pojmom se podrazumeva hrišćansko učenje o demonima, po kome su Sotona i demoni kao njegovi izdanci pali anđeli.66 Kako se čarobnjaštvo/veštičarenje definisalo kao savezništvo sa Sotonom, demonologija je njemu posvetila posebnu pažnju i uticala na pravno regulisanje ovog pitanja.

Čarobnjaštvo je 1326. papskom bulom Super Illius Specula izjednačeno sa jeresi i proglašeno zločinom.67 U ranom Srednjem veku se prema njemu blago postupalo, međutim, od XII veka, kada Crkva počinje da se oseća nesigurno zbog rasta snaga jeretičkih sekti, čarobnjaštvo takođe prestaje da se smatra bezazlenom narodnom praksom koju treba kažnjavati samo u slučaju nanošenja štete.68 Od XIII veka prvi inkvizitori pale lomače,69 u XIV veku je sve više suđenja i pred svetovnim sudovima, a od XV veka demonologija dobija zadatak da teorijski objasni praksu čarobnjaštva i u dosluhu sa sudskom praksom doprinese njenom suzbijanju.

Prvo demonološko delo koje se bavilo fenomenom čarobnjaštva bilo je Formicarius (Mravinjak, Johanes Nider, 1435.), i u njemu se opisuju glavne aktivnosti čarobnjaka i veštica – oni „bacaju čini, izazivaju oluje, uništavaju useve, obožavaju Lucifera i, vazduhom leteći, idu na vrzino kolo“.70 U ovom delu se prvi put posebno izdvaja žena i njena specifična uloga u čarobnjaštvu koja uključuje spravljanje napitaka, otmicu dece i kanibalizam.71 Važno je uočiti da se ovi motivi ponavljaju i u bajkama, i da seprevashodno pripisuju vešticama.
1486. – pedeset godina nakon Formicariusa i tridesetak godina nakon Gutenbergovih prvih štampanih knjiga, Hajnrih Institoris (Heinrich Institoris) i Jakob Šprenger (Jacob Sprenger) objavljuju Malleus Maleficarum (Malj koji ubija veštice72), najuticajnije demonološko delo koje je više nego ma koje drugo doprinelo lovu na veštice. Ovaj tekst preplavljen panikom se slepo oslanja na Kanon Svetog pisma, sv. Tomu Akvinskog, sv. Avgustina i druge prethodne autoritete, i svečano poziva na pogubljenje čarobnjaka i veštica jer se odriču vere i sklapaju ugovor sa đavolom.73 Još na početku knjige se predstavlja više prigovora koji izražavaju skepsu po pitanju postojanja veštica i opovrgavaju se kao zablude vatrenim i besomučnim pozivanjem na Kanon. Ko misli bar malo drukčije – znamo šta je. „Jeretik je svako ko zastupa drugo mišljenje u pogledu stvari koje se tiču vere Svete Rimske Crkve.“74

U nastavku se temeljno razmatra zašto su prevashodno žene sklonije veštičarenju: lakovernije su, povodljivije i „jezik im je hitar“, zbog čega brzo šire ovo praznoverje.75
Obrazlaže se da žene ne poseduju razum jer su podložnije telesnoj požudi od muškarca.76 Dokaz za ovu tvrdnju traži u „zdravim razmatranjima autoriteta, potkrepljenim mnogim primerima iz Svetog pisma“.77 Međutim, već na sledećoj stranici nailazimo na paradoks, jer se žene prikazuju kao nerazumne, ali dovoljno sposobne da budu lukave – optužene su da su sklone prevari muškaraca i da prirodno imaju manje vere, te je se lakše i odriču.78 Dakle, žene su čas bezumne i lakoverne, čas su opasne, lukave izdajnice vere koje oduvek manipulišu muškarcima (koji se u tom slučaju ne nazivaju lakovernim). One mogu biti i jedno i drugo, u zavisnosti od toga šta želimo da predstavimo kao negativno. Čak i tamo gde se citiraju primeri novozavetnih pohvala ženama, one se umanjuju citatima o njihovoj telesnoj požudi – „Našao sam da je žena gorča od smrti, a i dobra je žena podložna putenoj požudi.“79 Dakle, dobra je žena je ipak u osnovi zla i valja je se plašiti. Ovaj strah može se uočiti i u savetu da propovednici oprezno govore o ženama (pred njima). Zbog Marijinog blagoslova koji je, po svetom Jeronimu, poništio Evino zlo, savetuje se da propovednici o ženama govore što je više moguće pohvalno.80 Međutim, može se naslutiti da autori nemaju previše poverenja u Marijine blagoslove i da smatraju da ovo treba činiti samo da se žene ne bi razjarile. Sasvim izvesno dele mišljenje sa Alvarom Pelajom koji smatra da „žene, pod prividom smernosti, kriju oholu i nepopravljivu narav, u čemu su slične Jevrejima“.81 One slede svoje porive, a ponajviše iz osvete i ljubomore i služe se čarobnjaštvom zbog svoje manje telesne snage. Bar im se odaje priznanje za izuzetnu moć volje82 koja ih navodi da nanose zla i otvoreno se izražava strah od nje. „…ljubomora, tj. zavist postoji uvek u zloj ženi. A, budući da žene tako međusobno postupaju, kako li će tek prema muškarcima.“83 Žena je „gorča od smrti“, „prikriveni neprijatelj koji se umiljava“.84 Krajnji zaključak je da „sve čarobnjačke radnje proističu iz nezasite telesne požude žena.“85

Takođe se stepenuje sklonost žena veštičarenju, konkretizuje „vrsta žena“ koja se njime bavi – one su bludne, častoljubive i neverne.86 U buli pape Inoćentija VIII (Summis Desiderantes Affectibus, 1484.) koja je priložena u dodatku knjige nabrajaju se njihove aktivnosti: navode muškarce na neumerene strasti, sprečavaju moć oplodnje, odstranjuju za to neophodne udove, opsenarskim umećem pretvaraju ljude u životinje, uništavaju sposobnost rađanja drugih žena, izazivaju pobačaje, žrtvuju decu demonima i dodatno nanose štetu drugim stvorenjima i plodovima zemlje.87

***

Toliko vremena je prošlo od vagine sa zubima i zmijama, a strašne žene ne prestaju sa kastriranjem, makar opsenarskim. Imamo pred sobom opakog zlikovca. On se, uzgred, apsolutno podudara sa poznatim zlikovcem u bajci kome su ljubomora i želja za osvetom najsnažniji motiv za nanošenje svakojakog zla. Sada smo ga smelo i otvoreno imenovali i sve svoje iskonske strahove slili u njega.

66Fruchtenbaum, G. Arnold. Demonologija: Nauka o demonima. Ariel Ministries. 2005. Tustin. – prevod Melita Vidović.
67J. Hansen, Quellen…, str. 5-6, prema Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.Novi Sad.2003.
68Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Str. 483-484.
69Delimo pominje Konrada iz Marburga, prvog nemačkog inkvizitora koga je 1231. imenovao Grgur IX – Ibid., str. 484.
70Ibid, str. 487-488.
71Ibid, str. 488.
72Institoris, H. Šprenger, J. Malj koji ubija vještice.Stari grad, Zagreb.1986.
73Ibid.
74Ibid, str. 5.
75Institoris, H. Šprenger, J. Malj koji ubija vještice.Stari grad, Zagreb.1986. Str. 67-68.
76Ibid, str. 68.
77Terencije veli: Žene su intelektom nalik deci“, a Laktancije „Osim Temeste, nijedna žena nikada nije razumela filozofiju. Mudre izreke ovako opisuju ženu: Zlatan je kolut na rilu svinjskom: žena je lepa, ali bez razuma.“Ibid., str. 68
78Ibid, str. 69.
79Ibid, str. 67.
80Ibid.
81Prema Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Novi Sad.2003. Str. 446.
82Institoris, H. Sprenger, J. Malj koji ubija vještice. Stari grad, Zagreb. 2006. Str. 69.
83Ibid, str. 70.
84Ibid, str. 73.
85Ibid.
86Ibid.
87Ibid, str. 74.

 

 

 

V ROD, KLASA, TELO I LOV NA VEŠTICE

U nastavku će se razmotriti kako su društvena previranja obeležena političkom i klasnom borbom, verskim reformama, Crnom smrću, prelaskom iz feudalnog u kapitalistički sistem, kao i kreiranjem modernih koncepcija rodnih uloga i disciplinovanjem radničkog tela, doveli do toga da se lov na veštice odigra baš u rano moderno doba, kada se činilo da humanizam i renesansa donose opšti društveni napredak i unapređenje položaja žena.

5.1. Jeres, ili nešto drugo?

Hrišćanstvo je na vrhuncu Srednjeg veka bilo izuzetno netolerantno prema drugim verskim zajednicama, što se ogledalo u krstaškim ratovima, sve većoj agresiji prema onima koji su označeni kao spoljni neprijatelji, progonstvu jevreja i svih neistomišljenika koji su se proglašavali jereticima.88 Iako jeretičke grupe nisu plasirale radikalno odstupanje od zvaničnog verskog učenja, Crkva je označavala kao jeres svaku pobunu protiv vladajućeg sistema i pokušaj demokratizacije usled sve većih društvenih nejednakosti.89

Silvija Federiči (Silvia Federici) u knjizi Kaliban i veštica objašnjava progon jeretičkih sekti koji se kasnije usmerio i na veštice, kao odgovor crkvenih (i svetovnih) vlasti na potencijalno podrivanje njihove političke moći, kao i odgovor na jedan vid klasne borbe.90 U XII veku, grupe proglašene jeretičkim su se sastojale uglavnom od osiromašenih i marginalizovanih članova feudalnog društva, odnosno seljaštva, ali i gradskog stanovništva, nižeg plemstva i sveštenstva koje se usprotivilo postojećim hijerarhijskim strukturama, ekonomskoj eksploataciji, ratu, smrtnim kaznama i svešteničkoj korupciji i pohlepi, te su samim tim predstavljale rastuću opoziciju. Ukratko – „jeres je bila kritika društvenih hijerarhija i ekonomske eksploatacije isto koliko i osuda korumpiranog sveštenstva.“91

Rušilačke snage katara kao oblika jeresi su se videle u odbacivanju braka i potomstva, propovedanju tolerancije prema drugim religijama, a takođe i dekonstruisanju rodnih uloga. Žene su u velikom broju bile uključene u njihov pokret, zauzimale važno mesto u njemu, uživale prava, status i mobilnost koju nisu nigde drugde mogle da pronađu. Valdenzi su se takođe odvojili kao grupa kada je ženama zabranjeno da propovedaju.92 Pored toga što su se priključivale jeretičkim grupama i bile aktivne u seljačkim pobunama, žene su negovale stara magijska znanja i tradiciju isceljivanja unutar doma i prenosile ih na nove generacije, što je bio jedan od razloga za uključivanje rodne dimenzije u predstojeći progon veštica. One su bile prepreka želji za apsolutnom vlašću i kapitalističkom disciplinom (kao i stvaranju lekarske profesije, kontrolisane privilegijama muškaraca u obrazovanju), koja je zahvatala Evropu.

Narodna magija prepoznata je kao potencijalni okidač neposlušnosti zbog buđenja vere u individualnu moć ovladavanja prirodom, ljudskim odnosima i materijalnim blagostanjem. Kao što je vladajuća klasa strahovala od magijskih praksi koje su u kasnom Rimskom carstvu pretile da probude neposlušnost kod robova, tako su one ponovo počele da ugrožavaju snagu vlasti, radnu etiku, radni proces i organizaciju. Pošto je narod gubio poverenje u Crkvu i vlast za vreme verske revolucije i ekonomske krize, čarobnjak i veštica postali su suparnik u autoritetu.93 Ovo se može primetiti u tome što je 1532. Karlo V doneo zakonik Constitutio Criminalis Carolina (Nemesis Carolina) koji je veštičarenje kažnjavao smrću, i što se nadalje radilo na tome da bilo kakav oblik veštičarenja povlači smrtnu kaznu, bez obzira na to da li je njime naneta šteta ili ne.94 Isto se dešava u Nemačkoj 1572. – Constitutiones Saxonicae „naređuje da svaka veštica mora biti spaljena zbog same činjenice što je zaključila ugovor sa đavolom.“95

Opisi sabata (vrzinog kola) otkrivaju strah od klasne pobune i rušenja seksualne ortodoksije. „Na svojim đavolskim skupinama obožavali su Lucifera, odavali se najgorem seksualnom ludilu, a na Uskrs uzimali u usta telo Spasiteljevo da bi ga zatim ispljunuli na đubrište.“96 Federiči naglašava da su seksualne orgije i đavo koji podstiče „pobunu protiv gospodara“ ključni elementi u prikazu sabata, a Henri Kejmen tome dodaje i kanibalizam. Sabat se predstavljao kao okupljanje radi izvrtanja svih društvenih normi – misa izvedena unazad, ples u smeru suprotnom od kazaljke na satu, sve ukazuje na otpor onome što je „normalno“,
„propisano“, „pravilno“.97 Žena je takođe imala centralnu ulogu na sabatu, što opisuje i Mišle: „U svom prvom vidu crna misa je možda ličila na izbavljenje Eve, koju je hrišćanstvo proklelo. Na sabatu žena je sve. Ona je i sveštenica i oltar i hostija kojom se svi pričešćuju.“98

***

Dakle, optužbe za jeres i veštičarenje su prikrivale strah od klasnog revolta, rušenja društvene hijerarhije, oslobađanja seksualnosti i dekonstrukcije rodnih uloga. Suštinska razlika između jeresi i veštičarenja je u tome što je veštičarenje označeno kao dominantno žensko,99 što ukazuje na ukrštanje klase i roda kao osnove represije. Takođe je važno primetiti da je lov na veštice odneo daleko više žrtava koje su bile siromašne, ili u svakom slučaju – nižeg materijalnog statusa u odnosu na onoga ko je optuživao. Naš zlikovac iz bajke dobija još jedno obeležje – pored toga što je žena, ona je i siromašna. Osim toga, krajem XV veka, kada započinje privatizacija zemlje, „u posebno teškom položaju bile su starije žene, koje su, bez podrške dece, zapadale u bedu ili preživljavale od pozajmica, sitnih krađa i odloženog plaćanja“.100 Žan Delimo navodi da je E.Vilijem Monter na uzorku od 195 ljudi sa engleskih, francuskih i švajcarskih suđenja za veštičarenje (od čega je 155 žena), izračunao prosečnu starost od 60 godina (tada se žena od 50 godina naviše smatrala staricom).101 Među starijim ženama je bilo mnogo udovica, budući da su upravo one bile najosetljiviji deo stanovništva koji je završavao u siromaštvu i prosjačenju.102 Sada dobijamo prepoznatljiv stereotip stare, usamljene, siromašne žene sa margine društva.

88Dincelbaher, Peter. Istorija evropskog mentaliteta.Službeni glasnik. 2009. Str. 129-130.
89Federici, Silvia. Kaliban i veštica. Anarhistička biblioteka, Burevesnik, Zrenjanin, 2013. – Pogl. Milenaristički i jeretički pokreti.
90Ibid.
91Ibid.
92Ibid, pogl. Žene i jeres.
93Ibid, pogl. Lov na veštice i klasni revolt.
94Ibid, pogl. Spaljivanje veštica i inicijativa države.
95Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci. Novi Sad. 2003. Str. 495.
96Ibid, str. 484
97Federici, Silvia. Kaliban i veštica. Anarhistička biblioteka, Burevesnik, Zrenjanin, 2013. – Pogl. Lov na veštice i klasni revolt.
98Mišle, Žil. Veštica. Biblioteka Zodijak, Beograd, 1986. Str. 102.
99Federici, Silvia. Kaliban i veštica. Anarhistička biblioteka, Burevesnik, Zrenjanin, 2013. – Pogl. Lov na veštice, lov na žene i akumulacija rada.
100Ibid, pogl. Privatizacija zemlje u Evropi, proizvodnja oskudice i razdvajanje produkcije od reprodukcije.
101E.W. Monter, Witchcraft in France and Switzerland, str. 123. – prema Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci. Novi Sad. 2003. Str. 505.
102Ibid, str. 12 – prema Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci. Novi Sad. 2003. Str. 506.

 

5.2. Lovci na veštice

U sprovođenju represije nad vešticama, postojala je snažna međusobna podrška građanskih i verskih vlasti, jer su u njoj videle zajednički interes, a bez njihovog zajedničkog delovanja ne bi bilo ni moguće sprovesti veliki broj suđenja i pogubljenja. Lov na veštice doprinosio je utvrđivanju apsolutizma, dok je istovremeno „učvršćenje države dalo novi polet lovu na čarobnjake i veštice”.103 Stanovništvo je takođe postalo saučesnik progona, sa jedne strane zahvaljujući inicijativi vlasti koja su vršile agresivnu indoktrinaciju i ohrabrivale potkazivanje,104 a sa druge usled opterećenosti sopstvenim strahovima koji su ga nagonili da u veštici pronađe ventil, krivca za svoje nevolje. Svakako, predstavnici crkve su najpre kao stvaraoci doktrine prednjačili kao lovci na veštice.

Narod u veštici nije video predstavnika antireligije koji sklapa ugovor sa Sotonom, ide na vrzino kolo, odbacuje Hrista i ruga se zvaničnom verskom učenju. Nepotpuna hristijanizacija u seoskim područjima omogućila je održavanje magijskog mentaliteta do duboko u Srednji vek, a seljaštvo je u veštici ili čarobnjaku pre videlo pojedinca koji raspolaže izuzetnim moćima. U klimi ekonomske krize, rastuće inflacije, gladi, verskih sukoba i opšte nesigurnosti, kao i sve sve većeg jaza između obrazovane elite i nepismenog seljaštva, raste i podsticaj za pronalaženje krivca za velike nevolje sa kojima se stanovništvo suočavalo. H.-K. Baroha je ukazao na korelaciju između verovanja u čarobnjaštvo i „pesimističnog shvatanja egzistencije“, koje se može uočiti i u drugim civilizacijama.105

U najvećoj pomami tokom XVI i XVII veka, povećala se upotreba mučenja za iznuđivanje priznanja i smanjivala mogućnost odbrane optuženih, što je lov na veštice se pretvorilo u represiju čitavog društva nad pojedincem (tokom Srednjeg veka se suđenje odvijalo kao privatni sukob između pojedinaca). Prebacivanje u javni domen bilo je efikasan metod zastrašivanja i uspostavljanja kontrole nad narodom koji je trebalo potčiniti tokom učvrščivanja apsolutizma.106 Takođe, iako su i muškarci osuđivani u broju koji je varirao od zemlje do zemlje, lov na veštice jeste bio femicid, s obzirom na to da je odneo daleko više ženskih žrtava107- i od njih napravio arhetip i prepoznatljivu karikaturu u bajci. Dakle, do progona veštica ne bi moglo da dođe da nije bilo saradnje između svih slojeva društva, posebno u trenutku rađanja kapitalizma, kada je trebalo obuzdati žene i pripremiti ih za novu ulogu.

103Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci. Novi Sad. 2003. Str. 492-493.
104Federici, Silvia. Kaliban i veštica. Anarhistička biblioteka, Burevesnik, Zrenjanin, 2013. -Pogl. Spaljivanje veštica i inicijativa države.
105Baroha, Hulio Karo. Veštice i njihov svet, prema Delimo, Žan. Strah na Zapadu.Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci. Novi Sad. 2003. Str. 519-523.
106Ibid, str. 494.
107Ibid, str. 505.

 

5.3. Radna mašina i sredstvo za reprodukciju

Sagledavajući efekat epidemije kuge na ponudu rada sredinom XIV veka (eliminacija između 30 i 40 procenata evropskog stanovništva, manjak radne snage, drastični porast cene rada koji je praćen poboljšanjem položaja radnika i posledičnim ukidanjem kmetstva108), može se uočiti veza između demografske krize i intenzivnog mešanja crkve i države u brak, reprodukciju i seksualnost. Mada je crkva započela kontrolu nad seksualnošću čim je postala državna religija i pojačala je u visokom Srednjem veku, nakon Crne smrti vlasti sprovode novu strategiju u cilju pripitomljavanja radničkog stanovništva.

Sredinom XIV veka klasni sukob se transformiše u nasilje nad proleterskim ženama109, sa ciljem da se solidarnost i snaga radničke klase podrije iznutra. Tada se dekriminalizuje silovanje žena iz nižih slojeva, legalizuje prostitucija i otvaraju javne kuće pod pokroviteljstvom države. Crkva je takođe podržavala otvaranje javnih kuća u želji da ograniči homoseksualnost koja je počela da se smatra kočnicom za rast populacije. Ovo je doprinelo normalizaciji nasilja nad ženama i kreiranju tla za lov na veštice koji se tada i rasplamsava. U tom periodu inkvizicija beleži i isključivo žensku jeres i sekte obožavateljki đavola, što daje polet feminizaciji pojma veštičarenja.110

Sa nastankom novčane ekonomije krajem XV veka, proizvodnja se odvaja od reprodukcije. Proizvodnja se definiše kao aktivnost koja stvara vrednost, dok se značaj reprodukcije u akumulaciji kapitala obezvređuje i zamagljuje sužavanjem definicije rada. Stvara se sloj proleterskih žena koje imaju ograničeni pristup nadnicama, primorane na ekonomsku zavisnost od muškaraca i neplaćeni kućni rad. koji postaje ženski „prirodni poziv“ (tj. prirodni resurs). Tako nastaje podela rada između polova koja dovodi do eksploatacije ženskog tela u svrhu proizvodnje novih radnika s jedne strane, i devalvacije ženskog rada u reprodukciji radne snage s druge, koji sa ekonomskog aspekta postaje nevidljiv.111

***

U sledećem talasu demografske krize krajem XVI i tokom XVII veka (naporedo sa najžešćim progonima), kada je populacija opadala zbog kuge, malih boginja i uzdržavanja siromašnog sloja stanovništva od stvaranja potomstva, seksualnost i rast populacije postaju državno pitanje. Žensko telo postaje javni domen i teren nadzora uoči uspona merkantilizma i razvoja ekspanzionističkih populacionih teorija u službi kapitalističke ideologije. U intelektualnom diskursu se širilo uverenje da bogatstvo i snaga države zavise od veličine njene populacije, što je prihvatio i protestantizam nakon reformacije, uzdižući vrednost žene zbog njenog reproduktivnog potencijala. Donošenjem zakona koji kriminalizuju kontracepciju, abortus i čedomorstvo i podstiču brak, formiranjem dece kao posebne društvene grupe, nastankom socijalne pomoći, udaljavanjem babica iz soba za porođaj i uvođenjem muških lekara, marginalizacijom i kažnjavanjem neudatih trudnica i silovanih žena, telo žene je pretvoreno u mašinu – sredstvo za proizvodnju, reprodukciju i akumulaciju kapitala. Ono postaje instrument populacione politike koji se radikalno otuđuje od žene i okreće protiv nje.112 Ženski rad postaje resurs u privatnoj sferi a čin rađanja prelazi u javnu sferu. Stoga Federiči definiše rađanje kao „društvenu, istorijski određenu aktivnost u koju su investirani razni interesi i odnosi moći“113, za razliku od Marksove teorije iz Komunističkog manifesta, kao i drugih njegovih i Engelsovih kapitalnih dela koja aktivnost rađanja i rast populacije tretiraju kao rodno neutralnu, prirodnu reakciju na ekonomske promene.114

***

Zato nije slučajno to što su optužbe za veštičarenje i smrtne kazne bile u vezi sa abortusom, čedomorstvom, upotrebom kontraceptivnih sredstava (koja je bila slobodna u Srednjem veku), a vanbračna trudnoća, preživljavanje silovanja, seksualni prestupi i devijacije razlog za kažnjavanje i društveno isključivanje žena. Ovo disciplinovanje tela stvorilo je novu sliku rodnih uloga, ženskog morala i femininosti koja se prelila i u književni diskurs, baš kada bajke počinju da se objavljuju i upotrebljavaju kao vaspitni instrument.

108Federici, Silvia. Kaliban i veštica. Anarhistička biblioteka, Burevesnik, Zrenjanin, 2013. -Pogl. Crna smrt i kriza radne snage.
109Silvija Federiči koristi ove termine za opis “radničkog stanovništva” u to doba zbog procesa prvobitne akumulacije kapitala, iako su nastali kasnije.
110Federici, Silvia. Kaliban i veštica. Anarhistička biblioteka, Burevesnik, Zrenjanin, 2013.pogl. Polna politika, uspon države i kontrarevolucija.
111Ibid, pogl. Privatizacija zemlje u Evropi, proizvodnja oskudice i razdvajanje produkcije od reprodukcije.
112Ibid, pogl. Opadanje stanovništva, ekonomska kriza i disciplinovanje žena.
113Ibid.
114Marks, K. Engels, F. Nemačka ideologija. Kultura, Beograd, 1964. Engels, F. Poreklo porodice, privatne svojine i države. Kultura, Beograd, 1950.

 

 

 

 

VI KONSTRUKCIJA ŽENSKIH LIKOVA I GINOFOBIJA

6.1. Ženski lik kao Drugi

Ženski likovi u bajci konstruisani su kao Drugi. Kategorija Drugog koja obeležava razliku u odnosu na Subjekat ovde će se primeniti, oslanjajući se na teorijsku postavku Simon de Bovoar, za rasvetljavanje konstrukcije ženskog lika i uloge koja mu je dodeljena – kao lika koji je definisan u odnosu na pretpostavljeni muški.115

Ni u bajkama u kojima je ženski lik glavni, on nije izgrađen kao autonomni Subjekat, već kao razlika u odnosu na muškarca. Kategorije muškog i ženskog se u bajkama misle kao dualitet, kao sušte suprotnosti, i između njih ne postoji ravnopravna simetrija, već hijerarhija, izražena kroz mušku aktivnost suprotstavljenu ženskoj pasivnosti. Drugi je stvoren radi Apsoluta, definisan je njime, dok je Apsolut sam po sebi dovoljan, te je istovremeno i pozitiv i neutrativ – Drugi je negativ.116 Rasplet koji donose bajke sa muškim glavnim likom je uvek napredak u karijeri/sticanje višeg društvenog statusa koji mu direktno donosi moć, dok je glavni cilj kome se stremi u ženskim bajkama brak sam po sebi. Muškom junaku žena nije neophodna da bi „postojao“. Izraz muškog ostvarenja u bajci je sticanje društvenog položaja, koji može a i ne mora da se stekne ženidbom. Nasuprot tome, izraz ženskog ostvarenja je udaja. Muškarac je ženi neophodan i ona se određuje u relaciji sa njim – „Muškarac sebe zamišlja bez žene. A ona sebe ne zamišlja bez muškarca.“117

Treba naglasiti da bajka postavlja muško kao pasivno u odnosu na žensko samo kada želi da prikaže zlobu ženskog lika.118 Međutim, iako je u tom slučaju ženski lik jači, on je, opet, definisan pretpostavljenim muškim i – negativ. „Drugost“, odnosno „ženskost“, kao obeležje različito u odnosu na pretpostavljenu „muškost“, koja je istovremeno i neutralan pojam, osnova je za dalje diferenciranje na dobre ili zle. Ženski lik je dobar ili loš u sklopu „ženskosti“. Muški lik je jednostavno dobar ili loš, i njegove dobre ili loše osobine ne pripadaju kategoriji „muškosti“. Bez Drugog, muškost se podrazumeva. Sa druge strane, imamo zlu vešticu ili dobru vilu, čiji je karakter nužno vezan za njihovu ženskost, one su kao likovi posebno označeni unutar pojma ženskosti. Pojmovi „dobra žena“i „zla žena“ imaju jasno značenje i proizvode niz implikacija, dok „dobar muškarac“ili „zao muškarac“ne znače ništa. Muškarac je individua, dok žena predstavlja „tip“.

115De Bovoar, Simon. Drugi pol. BIGZ, Beograd, 1983. Str. 12.
116Ibid, str. 11.
117Ibid, str. 12.
118Na primer, dobar ali intertan otac koji je u senci zle maćehe.

 

6.2. Dobre i loše devojke

Postoje dve definicije žene. Imamo dobru ženu. Ona je žrtva. Imamo zlu ženu. Ona se mora uništiti. Dobra žena se mora prisvojiti. Zla žena se mora ubiti ili kazniti. Obe se moraju poništiti.119 ~ Andrea Dvorkin, Woman Hating, 1974.

Kako bajka voli ekstremne suprotnosti, njeni likovi igraju kao kontrastne figure, a njihova unutrašnjost je svedena na dualitet dobar-zao, što ukazuje na nedostatak dubinske perspektive, odsustvo nijansiranja i kompleksnosti u konstrukciji likova.

Atributi „dobar“ i „zao“ proizilaze iz unutrašnjih osobina koje bajka najčešće upotrebljava (npr.gordost, ljubomora, sebičluk, nepravičnost, pohlepa, lenjost nužno grade loš tj. zao lik, a junačnost, pravičnost, nesebičnost, skromnost, marljivost i predusretljivost su vrline dobrog). Ove osobine su strogo odvojene i nema njihovog međugrupnog ukrštanja (lik nikad nije istovremeno ljubomoran i pravičan, ili lenj i skroman). Posebno treba istaći dualitet pametan-glup. On može biti u vezi sa dobar-zao (junak je pametan i dovitljiv, zao trol ili div je glup), ili može egzistirati samostalno (kad je centralna tema u bajci samo nadmetanje/nadmudrivanje). Postoje i slučajevi u kojima se zlikovac prikazuje izuzetno lukavim, a poseban slučaj predstavljaju bajke sa ženskim likovima gde se pasivne junakinje prikazuju kao glupe/naivne, a ženski zlikovci kao izrazito pametni.

Spoljašnji opis je u tesnoj vezi sa unutrašnjim. Kod muških likova su prisutni dualiteti jak-slab, mali-veliki (najmlađi brat je najslabiji/najmanji od sve braće ali zato najdovitljiviji/najhrabriji/najplemenitiji), dok je dualitet lep-ružan zastupljen skoro isključivo kod ženskih. Važno je naglasiti da lepota ženskih likova može biti u vezi i sa dobrotom i zlobom (kao izvor arogancije i samoljublja). Ovo je rezultat ambivalentnog odnosa prema ženi koja istovremeno očarava i prestravljuje svojom seksualnošću kao oružjem. Sa druge strane, ružnoća je „nužno zlo“. Kako ističe Delimo: „Stara ružna žena često je predstavljana kao ovaploćenje poroka i povlašćeni Sotonin saveznik. U doba renesanse ona je odista izazivala strah.“120 „U vreme kada je neoplatonizam, u modi, učio da je lepota jednako dobrota, logično se verovalo – zaboravljajući iznurujući teret materinstva – da fizičko opadanje označava porast zloće.“121

Andrea Dvorkin je u delu Woman Hating izvršila analizu muških i ženskih likova na primerima najpoznatijih bajki iz zbirke braće Grim,122 i istakla da je u tretmanu svih junakinja viktimizacija ključni element.123 Mada je bajka inače naklonjena likovima koji su zlostavljani i marginalizovani i transformiše ih u junake, moglo bi se reći da je viktimizacija jedini način na koji se junakinja u popularnoj bajci predstavlja pozitivno.
Ovo nije pravilo kod usmenih bajki jer su one demokratičnije – kao kod svake žive forme, njihovi elementi se konstantno menjaju od pripovedača do pripovedača, od kulture do kulture, horizontalno i vertikalno. To znači da kroz pripovedanje ulogu stvaraoca bajke imaju i žene, koje i jesu pretežno bile prenosioci124 – braća Grim su građu za svoje bajke većinom preuzela od ženskih pripovedača.125Žene su mogle kroz pripovedanje perpetuirati submisivnost i pasivnost ženskih junaka oslanjajući se na patrijarhalnu tradiciju, jer, kao što je već pomenuto, u bajkama nema rušenja postojećih hijerarhijskih struktura. Ali se može pretpostaviti i da su upravo one bile te koje bi od tradicije odstupile i junakinjama dale više autonomije. Tako ženski likovi u mnogim primerima usmenih bajki mogu biti itekako snažni, snalažljivi, sposobni i nezavisni, junakinje u pravom smislu reči (na primer, u brojnim skandinavskim bajkama126). Kada se radi o najpoznatijim verzijama bajki na kojima stoji potpis muškaraca, Dvorkin je sasvim u pravu.

Dvorkin tvrdi da u bajci arhetipski dobra žena znači da ona „nikada ne razmišlja, ne dela, ne inicira, ne suprotstavlja se, ne odoleva, ne oseća, ne brine i ne preispituje. Ponekad je primorana da obavlja kućne poslove”.127 Štaviše, ona se gotovo negira. „Da bi žena bila dobra, mora biti mrtva, ili što je moguće bliže tome. Katatonija je najveći kvalitet dobre žene.“128 Biološka majka (ako je dobar lik), umire još na početku (mada je to česta pojava kod oba pola jer roditeljska zaštita treba da se otkloni zbog toka priče). A naša junakinja, bilo da je uspavana, privremeno mrtva u kovčegu ili zatočena u kuli, ona je upravo tada najpoželjnija – kada je pretvorena u objekat. Zbog toga što je nemoćna, ona je i dobra. Za ovo mrtvilo joj sleduje nagrada – venčanje sa princom koji je pronalazi i prisvaja u njenoj potpunoj bespomoćnosti. Ona je najpre „predmet zlostavljanja, a zatim romantičnog obožavanja, pri čemu aktivno ne dovodi ni do jednog ni do drugog.“129 Nakon toga “živi srećno” do kraja života.

Sa druge strane, Dvorkin primećuje – „Drugi lik dobre žene, dobre vile, pojavi se s vremena na vreme i deli odeću ili vrline. Njena moć ne može biti ravna moći zle veštice, samo ponekad može da je ublaži.“130 Ovi likovi se povremeno pojavljuju u ulozi „darivaoca“ i nestaju. Ispoljavanje njihove moći (kao i svake pomoćne figure) je izraz požrtvovanosti, sasvim u skladu sa vrlinama žene koje odobrava patrijarhat – upotrebljava se za dobro nekog drugog, i to u obliku pomoći iz pozadine, a ne kao herojski čin. Dakle, ne postoji opcija u kojoj se ženska moć koristi za ostvarivanje nekog ličnog cilja, a da je predstavljena u pozitivnom svetlu u adaptacijama bajki. Odnosno, svako delovanje ženskog lika u vlastitu korist nužno je u vezi sa zlim namerama. Ovo je posebno uočljivo kod Peroa – sve osobine koje on komunicira kao ženske vrline su recept za „idealnu“ pokornu suprugu, sazdanu po kriterijumima patrijarhalne, hrišćanske elite.

Zle žene su u bajci maćehe, (ređe) majke, starije sestre i naravno – veštice. One su borbene i svesne pravila sistema u kom se nalaze. Motivisane su pohlepom, samoljubljem, ljubomorom ili željom za osvetom. Razumeju da je naklonost muškarca sredstvo za uspeh (i preživljavanje) u patrijarhalnom društvu i mobilišu sve svoje snage za njegovo osvajanje/zadržavanje. Stoga su njihove žrtve najčešće druge žene ili muževljeva deca iz prethodnog braka. Nemilosrdne su i služe se svim sredstvima da ostvare svoje ambicije, zbog čega je i ambicioznost kod žena označena kao negativna karakteristika, neraskidiva sa zlobom.

Njihovoj dodatnoj demonizaciji doprinosi činjenica da muški likovi u bajkama sa ženskim rivalstvom i ženskim zlikovcima nikada nisu predstavljeni kao loši, bez obzira na to šta čine ili ne čine.131 Princ je uvek heroj koji spasava našu junakinju, a otac je predstavljen kao dobar čovek iako ne čini ništa povodom zlostavljanja koje trpi njegovo dete. Ovo nečinjenje i nereagovanje se ni na koji način ne osuđuje i sav fokus je na njegovoj ženi koja odlučuje. Kada žena stupi na scenu kao zlikovac, naspram nje se nijedan muškarac ne smatra lošim. Ovo se sasvim podudara sa rezonom knjige Malleus Maleficarum koji ženu predstavlja čas kao slabiji pol, čas kao opasan pol, u težnji da se sve negativne osobine i inferiornost (ako ne fizička, onda moralna) pripišu samo ženama. Muškarac, bilo da je strogi kralj koji kažnjava ženu/ćerku ili dobar muž koji se povlači pred ženinom zlobom, u oba slučaja je u bajci prikazan pozitivno. Pojedini slučajevi prikazuju muškarce kao nasilnike i seksualne predatore, ali se čak i u njima odgovornost za njihovo ponašanje prebacuje na ženu. Takođe je važno primetiti da se muški zlikovci koji napastvuju žene i ljudožderi tendenciozno prikazuju kao životinje, poluživotinje ili monstrumi (vukovi, vukodlaci, divovi, trolovi), dok su žene sklone svim nepočinstvima, pa i kanibalizmu.

119Dworkin, Andrea. Woman Hating. The Penguin Group. New York.1974. Str. 48 – prevod T.S.
120Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci. Novi Sad. 2003. Str. 478.
121Ibid, str. 479.
122The Brothers Grimm, Household stories.New York: Dover Publications, 1963. – primeri su Rapunzel, Snežana i sedam patuljaka, Pepeljuga i Uspavana lepotica.
123Dworkin, Andrea. Woman hating.The Penguin Group. New York.1974. Str. 42.
124U Srbiji je Vuk Karadžić narodne priče delio naženske bajke i -muške pripovetke: „Ženske su pripovijetke one u kojima se pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti…; a muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti“. – https://www.rastko.rs/knjizevnost/usmena/vkaradzic-price/vkaradzic-price_2.html
125Spisak pripovedača za svaku bajku iz Kinder- und Hausmarchen, 1812. – http://www.theoriginalgrimm.com/html/oral_sources.html
126U skandinavskim bajkama postoje jaki ženski likovi koji se upuštaju u oslobađanje prinčeva od zlih čini koje su ih pretvorile u životinju ili daju mudra uputstva momcima koji su zatočeni kod divova i spasavaju ih. Primer: norveške bajke – „Mudrica devojka“, „Briga i muka“ – Norveške bajke, Narodna knjiga, Beograd. 1962. Str. 92-109; 145-159. Švedske bajke – „Vukodlak“ – Narodna knjiga, Beograd. 1962. Str. 129-142.
127Dworkin, Andrea. Woman Hating. The Penguin Group. New York.1974. Str. 42. – Prevod T.S.
128Ibid, -prevod T.S.
129Ibid, -prevod T.S.
130Ibid, str. 42-43. – prevod T.S.
131Ibid, str. 45.

 

6.3. Ko je u stvari veštica?

Može se postaviti pitanje: ko je zapravo ta karikaturna veštica iz bajki, koliko se podudara sa istorijskom vešticom, i da li je uopšte jedna? U današnjem poimanju veštice preovlađuje lik stare, siromašne, usamljene udovice koja spravlja napitke, baca zle čini, proždire decu, leti na metli i živi u gustim, mračnim šumama na samoj margini društva. Ovaj stereotip se u potpunosti poklapa sa istorijskom vešticom koju smo već mapirali – sa siromašnom udovicom od šezdesetak godina.

Ipak, u delu Malleus Maleficarum, vidimo da je istorijska veštica ipak više od toga. Delimo iznosi zaključke istraživanja Mari-Silvi Dipon-Buša (Marie-Sylvie Dupont-Buchat) o percepciji veštice u Luksemburgu između 1590. i 1630: ona je osoba koja je uopšte na lošem glasu i koja nosi sve negativne osobine koje se pripisuju ženama – „kamenjarka“, „kurva“, „bludnica“, „kradljivica“, „lažljivica“. Udaljavajući se od uskog koncepta „stare, ružne, zle veštice“, dolazimo i do kurve, osvetnice, ljubomorne, pohlepne, lažljive, manipulativne zlobnice. Veštica postaje pre skup karakternih osobina nego „profesija“ (u narodnim pričama
se veštica predstavlja kao čudesno biće, jednako koliko i obična žena koja se razume u veštinu magije132). A to može biti žena bilo kog uzrasta, porekla, socijalnog i ekonomskog statusa. Dakle, pojam veštice je daleko širi, ona je otelotvorenje svega najgoreg što se može zamisliti. Samim tim, veštica živi u svim ženskim zlikovcima u bajkama. „Bilo da je nazvana majkom, kraljicom, maćehom ili zlom vešticom, ona je zla veštica.“133 Međutim, Malleus Maleficarum, kao i niz njegovih mizoginih prethodnika, takođe pokušava da nam kaže da nema nijedne dobre žene, i da one koje su naizgled dobre samo zavaraju svojom smernošću. Nije li takođe tačno da je, bez obzira na standardne kriterijume, svaka žena mogla biti pod sumnjom da je veštica? Andrea Dvorkin je ustanovila da je, pogotovo u popularnoj bajci, samo mrtva ili skoro mrtva žena dobra žena. Na osnovu ovoga, može se izvesti zaključak da se u svakoj ženi u bajci skriva veštica.

***

Proširiću stav Andree Dvorkin – veštica je u svakoj ženi, ona obitava i u našoj voljenoj junakinji. Kada ulazi u pubertet i seksualno sazreva, zatvaramo je u kule i kovčege i pripitomljavamo kroz udaju. Ako dozvoli sebi radoznalost i koketeriju – ubijamo je ili kažnjavamo za primer ostalim ženama. Nije li ovo izraz straha od oslobađanja ženske seksualnosti? Kada je majka dobra, ona je mirna, posvećena domu i ubrzo umire. Loša majka zlostavlja svoju decu, dok maćeha zlostavlja tuđu – takođe je ubijamo/kažnjavamo. Majčinstvo je opasno jer takođe predstavlja moć. Zla veštica (npr. u Ivici i Marici134) želi da proždere decu. Eto straha od kanibalizma – spaljujemo je.135 Veštica se povremeno pod nazivom dobre vile ili mudre starice pojavljuje da ublaži zle čarolije ili nešto daruje, kao kada se u istoriji dozivala u pomoć da izleči, skine jednu čaroliju ili baci drugu. Ovo se toleriše jer pruža pomoć, a zatim nestaje čim izvrši svoju funkciju. Žena prestaje biti veštica kad je fizički ubijemo/kaznimo/eliminišemo, ili opredmetimo i stavimo pod mušku vlast. Veštica nestaje kada je sama žena poništena.

132Ovo se jasno vidi i u bajci braće Grim „Šest labudova“: „Sada ona (maćeha) više nije imala mira sve dok nije pronašla gde kralj krije ono klupče i onda je sašila šest košuljica od bele svile i kako je od majke bila naučila zanat veštice, ušila je u svaku jednu čaroliju.“ – prevod T.S. – http://www.longlongtimeago.com/once-upon-a-time/fairytales/grimms-fairytales/the-six-swans-die-sechs-schwane/
133Dworkin, Andrea. Woman Hating.The Penguin Group. New York.1974.Str. 41.
134 https://www.pitt.edu/~dash/grimm015.html
135 “I tako je bezbožna veštica bedno izgorela.” – prevod T.S. – https://www.pitt.edu/~dash/grimm015.html

 

 

 

VII STUDIJA SLUČAJA

U ovom delu rada će se na primerima bajki predstaviti prethodna razmatranja kolektivnog straha od žene. Posmatraće se zapisi usmenih narodnih bajki i bajke nakon autorskih adaptacija, a grupisaće se po motivima koji se javljaju u tretmanu ženskih likova. Ovo će se izvršiti da bi se sagledao način na koji se žena predstavlja iz ugla naroda i iz ugla vladajuće klase.

Već je poznato da je Šarl Pero želeo da „civilizuje mlade umove“ prilagođavanjem narodnih bajki svom ukusu i ukusu svojih konzervativnih savremenika. Braća Grim su iz izdanja u izdanje korigovala, izbacivala i dodavala određene elemente u bajkama koje su bile najpopularnije da bi ispunila zahteve publike, premda je prvobitni cilj njihovog prikupljanja bilo otkrivanje i očuvanje duha nemačkog naroda. Stoga će se bajke Đovanija Batiste Bazilea uzeti kao bliske usmenoj tradiciji136, a bajke Šarla Peroa kao didaktičke bajke koje odražavaju ideologiju više klase. Pojedine bajke braće Grim koristiće se kao prikaz narodnog mentaliteta, a one najpopularnije koje su pretrpele najviše izmena ili koje se potpuno podudaraju sa verzijama Peroa, kao „glas elite“.137

 

 

136Zips tvrdi da njegova zbirka od pedeset bajki napisanih napuljskim dijalektom (Priča nad pričama – Lo Cunto de li Cunti ili Pentamerone), otkriva „glas naroda“ s obzirom na to da je kombinovao visoki barokni dijalekat sa narodnim vulgarnim izrazima, metaforama, idiomima i poslovicama. Sasvim je moguće da je Bazile bio upoznat sa radom Straparole i preuzeo građu od njega, ali je odlično poznavao i orijentalne bajke i lokalni mentalitet italijanskog naroda. Njegova Priča nad pričama se nekoliko puta štampala u XVII veku i prevela na francuski, tako da je već bila uveliko poznata u Francuskoj pre nego što je Pero objavio svoju zbirku sa bajkama čiji je siže skoro istovetan kao kod Bazilea. S obzirom na to da ovaj pisac nije imao istu literarnu ambiciju kao Pero, njegov rad će se ovde uzeti kao prenosilac narodne misli. – Zipes, Jack. Fairy Tales and the Art of Subversion. Routledge, New York. 2006. Str. 13-28.
137Iako je prošao čitav vek između slavnih Peroovih bajki i prikupljenih zapisa braće Grim, treba napomenuti da između pisaca i narodnih pripovedača postoji razmena, tako da se pisana priča vraća u narod koji je ponovo prilagođava svom duhu.

 

7.1. Ubistvo seksualno oslobođene žene

Bajke sa motivom ubijanja seksualno oslobođene žene spadaju u upozoravajuće priče. Najpoznatija među njima – Crvenkapa i njene varijante, pronalaze se na evropskom, azijskom i afričkom kontinentu, a takođe se u zajedničkim motivima kombinuju sa tipom bajke Vuk i sedam jarića.

Rasprostranjenost Crvenkape (ATU 333), Vuka i sedam jarića (ATU 123) i njihovih hibridnih varijanti na evropskom, afričkom i azijskom kontinentu. ~ Jamshid J. Tehrani

Filogenetičkom analizom138 je ustanovljeno da je najranija Crvenkapa zapisana u vidu latinske poeme, u ranom XI veku u Liježu.139 Smatra se da je sveštenik Egbert od Liježa (Egbert of Liège) preuzeo pripovetku koja je kružila u narodu i sakralizovao je da bi je namenio svojim učenicima. Sa druge strane, Priča o baki140 je opstala u usmenoj tradiciji francuskog, austrijskog i severno-italijanskog ruralnog područja. Mada je prvi put zapisana oko 1870. u Francuskoj,141 smatra se da potiče iz Srednjeg veka. Iz nje se dalje razvio tip Crvenkape koju je zapisao Pero, a potom verzije braće Grim.

RH – Little Red Riding Hood (Mala Crvenkapa); GM – The Grandmother (Priča o baki); Catt – Catterinella; WK – Wolf and the Kids (Vuk i sedam jarića) TG – Tiger Grandmother (Baka-tigar)142 ~ Jamshid J. Tehrani
Evropska Crvenkapa je preživela mnoge mutacije, oscilirajući između priče o suočavanju mlade devojke sa seksualnim nasilnikom i manje ili više deseksualizovane priče za decu. U nastavku će se razmotriti verzije koje sadrže seksualne konotacije i moralnu pouku.

138http://journals.plos.org/plosone/article?id=10.1371/journal.pone.0078871
139Egbert of Liège. The Well-Laden Ship. Dumbarton Oaks, Medieval Library. 2013.
140https://www.pitt.edu/~dash/type0333.html#millien
141http://expositions.bnf.fr/contes/gros/chaperon/nivers.htm

 

7.1.1. Crvenkapa pre Crvenkape

U Priči o baki, devojčica (mlada devojka) ne nosi crvenu kapu (motiv se pojavljuje kod Egberta od Liježa i kod Peroa). Nakon što je majka pošalje kod bake, zlikovac koji je susreće na raskrsnici puteva143 je vukodlak bzou.144 Ovo biće pripada srednjovekovnom folkloru i predstavlja šarmantnog, prevrtljivog muškarca sa određenim fizičkim karakteristikama vuka. Pošto je upita da li će „krenuti putem igala ili putem čioda“,145 ona bira put igala i zabavlja se skupljajući ih dok vukodlak ubija njenu baku. Kada se pojavi, vukodlak je navodi da popije vino i pojede meso koji su zapravo bakina krv i meso. Ovo saznajemo od kućne mačke koja vikne: „Sramota! Kurva jede babino meso i pije babinu krv!“146 Potom vukodlak traži devojci da se skine, spali odeću i pridruži mu se u krevetu, što ona čini bez oklevanja. Nakon poznatog dijaloga, kada joj vukodlak saopštava da će je „pojesti“, junakinja uspeva da ga nadmudri tražeći da izađe napolje da se „olakša“. Mada joj isprva kaže da to obavi u krevetu, ona uspeva da ga ubedi da je pusti da izađe napolje sa vunenim konopcem oko noge, koji zatim vezuje oko drveta šljive i beži.

Ova priča se tumači kao alegorija ženskog sazrevanja, suočavanja sa prvim seksualnim iskustvom i opasnošću od muškog seksualnog nasilja. Junakinja izlazi kao pobednica i uspeva da nadmudri vukodlaka, što je izuzetno osnažuje. Narodna tradicija nam prikazuje sposobnog i preduzimljivog ženskog lika koji nije žrtva.

Međutim, oko njenog lika sve vreme lebdi pritajeni strah od ženske seksualnosti koji od nje stvara saučesnika u svojoj sudbini. Samim tim što se bez zaziranja upušta u razgovor sa vukodlakom, vrši kanibalistički ritual (koji se može povezati sa mitom o pretvaranju u vukodlaka – Ovidijev ep Metamorfoze147), poslušno skida svu odeću sa sebe i ulazi u krevet, deluje kao da pripovedač pokušava da nam kaže da je sled događaja rezultat devojčine koketerije maskirane „lažnom naivnošću”. Ovo se može zaključiti iz rečenice koju izgovara mačka – naziva je kurvom koja jede svoju babu, iako je rečeno da ju je vukodlak na taj čin naveo prevarom. Mada je vukodlak taj koji je eksplicitno prikazan kao zlikovac, a devojka kao naivna protagonistkinja, ipak je svaljivanje krivice na nju sasvim očigledno u mačkinoj rečenici. Tako je oslobađanje ženske seksualnosti demonizovano i prikazano kao nešto opasno što vodi u greh, pa i kanibalizam, kao čin podavanja vukodlaku koji je takođe u kasnijoj stvarnosti progonjen tokom lova na veštice. Ona je ovde kurva, ljudožder, saučesnik vukodlaka – a sve to se sliva u pojam veštice.

142Catterinella je tip priče o Crvenkapi u kom se radi o devojčici koja nosi korpu kolača tetki/teči, za koje se potom ispostavi da su veštica ili vukodlak. Na putu pojede kolače i zameni ih izmetom magarca. Kada tetka/teča otkriju, pojave joj se tokom noći u kući i pojedu je. Tiger Grandmother se odnosi na istočno-azijske varijante u kojima je zlikovac tigar.
143Raskrsnica u bajci simboliše mesto donošenja odluka- Balina, Marina. At the Crossroads: On Fairytales, Firebirds and Real-life Choices. Illinois Wesleyan University. 2008. Str. 2.
144https://engineoforacles.wordpress.com/2011/01/13/the-bzou-or-charming-wolf-man/
145Ovo je bukvalan prevod fraze koja simboliše žensko sazrevanje, period između puberteta i prvog seksualnog iskustva. – https://www.researchgate.net/publication/291031014
146https://www.pitt.edu/~dash/type0333.html#millien – prevod T.S.
147http://folklorethursday.com/myths/werewolves-eat-people-cannibalism-werewolf-narrative/#sthash.FUwUm6GJ.dpbs

 

 

7.1.2. Crvenkapa pod perom autora

~ George Frederic Watts – XIX vek ~

Crvenkapa pod autorstvom Egberta od Liježa nosi naziv De Puella a Lupellis Seruata.148 Ova Crvenkapa je petogodišnjakinja, a crvenu tuniku dobija na poklon od kuma za krštenje. Kada je vuk uhvati i baci svojim mladuncima da je pojedu, sprečava ih magično svojstvo tunike – „Dete je reklo „Oh, miševi, nemojte pocepati ovu tuniku koju mi je kum poklonio kad me je odveo sa krštenja!“ Bog, njihov tvorac, smekšao je njihove divlje duše.“149 Jan M. Ziolkovski (Jan M. Ziolkowski) tvrdi da se ovakva tunika u to vreme dobijala za krštenje na praznik Duhova – „Obredi krštenja štite devojčicu od vukova u priči, kao što i u figurativnom smislu, štite svakog hrišćanina od napada paklenog vuka, đavola.

***

Peroova verzija preuzima crvenu kapu od Egbertove verzije i vuka kao zlikovca. Međutim, ona dobija lik bake, seksualne motive, karakter vuka, strukturu priče i moralnu crtu od Priče o baki. Zbog toga se može smatrati da direktno proističe iz nje, iako se rasplet razlikuje i izbacuje kanibalistička scena. Crvena kapa kod Peroa više nema nikakvu odbrambenu funkciju, već, po interpretaciji mnogih autora, simboliše menstruaciju kao znak seksualnog sazrevanja, prostituciju ili, po Zipsu, jeres i đavola.150 Ukoliko je ovo tačno, onda je ona ovakvim hrišćanskim obeležjem već unapred označena krivom, ukaljana grehom, dok je u Srednjem veku uz pomoć hrišćanske simbolike bila zaštićena. Da li je slučajno to što je ovako predstavljena nedugo nakon što je završena sezona najžešćeg lova na veštice?

Kod Peroa je vuk identičan kao vukodlak iz Priče o baki – prevrtljiv, šarmantan, pohotni muškarac. U XVII veku u Francuskoj je izraz Elle a vu le loup („Ugledala je vuka“) značio gubljenje nevinosti,151 zbog čega se može zaključiti da je kod Peroa vuk jednak pomenutom vukodlaku.

~ Gustave Doré (1867) ~

Zips napominje da su se vukodlaci, zajedno sa vešticama i Jevrejima, ubrajali u društveno devijantne koji su se povezivali sa đavolom, ida su „posebno žene povezivane sa prirodnim instinktima koji su mogli da izmaknu kontroli, a kako je nicala slika nevinog, naivnog deteta podložnog neobuzdanim prirodnim silama, potreba da se kontrolišu i štite deca je postala izraženija”.152 On tvrdi da je Pero imao viziju femme civilisée– lepe, prefinjene, graciozne, vredne, lepo vaspitane žene koja u svakom trenutku ume da se kontroliše. „Ako padne na testu poslušnosti, kažnjava se…“; „Ženska koketerija (koja je privilegija vladajuće klase) ga uznemirava i ljuti: mogla bi da bude znak ženske nezavisnosti.“153

Vrlo ljupkim jezikom, Pero opisuje Crvenkapu kao nevino dete i eliminiše okrutne i vulgarne elemente koji su bili prisutni u Priči o baki. Opet, uočavamo otkrivanje seksualnosti kada je vuk pozove u krevet i ona se skine i pridruži mu se.

Priča se završava čuvenim dijalogom i „proždiranjem“. Moralna pouka na kraju glasi:

~ Ovde se vidi da mlada deca,
Naročito devojke,
Lepe, stasite i ljupke,
Mnogo greše što slušaju svakojake ljude.
I nije ništa čudnovato
Ako se desi da ih vuk pojede.
Kažem vuk, jer svi vuci
Nisu isti;
Ima ih umiljatih,
Mirnih, blagih, blagorodnih
Koji, pitomi, ljubazni i prijatni,
Prate mlade gospođice
Do kuće pa i sobe.
Ali nažalost! Ko ne zna da su ti umiljati vuci
Od svih vukova najopasniji? ~154

Jasno nam se stavlja do znanja da su devojke same krive kad su silovane.

***

Braća Grim su 1812. zapisala svoje dve verzije koje su im ispričale sestre Hasenpflug155 (razlikuje ih samo dodatna epizoda druge verzije).156 Sasvim je sigurno da su proistekle iz verzije Šarla Peroa s obzirom na identičan sled događaja do raspleta i činjenicu da su žene koje su pripovedale ove priče bile pripadnice srednje klase i francuskog porekla.157 Prva verzija, najpoznatija i prisutna u današnjim zbirkama bajki za decu, uključuje lovca koji oslobađa baku i Crvenkapu i stavlja kamenje u vukov trbuh.158

~ Elizabeth Orton Jones (1948) ~

Crvenkapa je prikazana kao dete i naizgled potpuno deseksualizovana pošto izostaju sve eksplicitne seksualne reference. Međutim, ovde, za razliku od Peroove verzije, majka upozorava Crvenkapu da ne skreće sa glavnog puta, tako da se ovde uključuje neposlušnost kao vesnik opasnosti. Vuk je pri susretu nagovara da se zadrži u prirodi i bere cveće, što Džek Zips tumači kao metaforu „ugovora“ između nje i đavolskog stvorenja koje je uputila kod svoje bake.159 Time ona snosi odgovornost za bakinu i svoju sudbinu. U Peroovoj verziji, vuk joj predlaže da se trkaju do bake, međutim ona sama skreće sa puta. Kod braće Grim, Crvenkapa ne ulazi u krevet kod vuka, samo mu prilazi. Nakon što ih lovac izbavi, Peroovu pouku nam saopštava sama Crvenkapa koja se kaje i obećava da dokle god je živa, neće skrenuti sa puta i pobeći u šumu ako joj majka to zabrani.

***

Produžetak koji je kreirala Marie Hasenpflug uključuje novu epizodu u kojoj Crvenkapa ponovo ide baki u posetu ali ne skreće s puta poučena prethodnim iskustvom. Nakon što ponovo sretne vuka koji je prati do kuće, ona i bakaga zajedničkim snagama savladavaju -osetivši miris kobasica iz ključale vode u kojoj su se kuvale, vuk upada u kuću kroz dimnjak pravo u ključalu vodu. Ovde imamo autoritarniju ulogu majke, srećan kraj, a u produžetku čak i nove, osnažene uloge bake i Crvenkape, što se može povezati sa činjenicom da su žene pripovedale ovu verziju. Ipak, to ne znači da one (i braća Grim kao urednici) nisu internalizovale patrijarhalne rodne uloge i tretman ženske seksualnosti, što se može videti u tome što su Crvenkapa i baka kroz glavnu priču pretvorene u dame u nevolji koje spasava muška figura.

Suzan Braunmiler u svojoj interpretaciji u Against Our Will,160 vidi da su i baka i Crvenkapa prikazane jednako nemoćne pred muškom snagom – obe su „progutane“ bez ikakvog znaka otpora. „Bolje se drži utabane staze, bolje se ne upuštaj u pustolovine. Ako ti se osmehne sreća, dobar predusretljiv muškarac će te možda spasiti od sigurne propasti.“161 Ona zaključuje da muški konstruisani mitovi o silovanju, u koje se može uključiti i Mala Crvenkapa braće Grim, tendenciozno prikazuju žene kao voljne učesnice u sopstvenom porazu što zamagljuje pravu prirodu silovanja, kao i da muškarcu pripisuju nadmoć bilo kao napasnika ili zaštitnika.162 Zips potvrđuje: „Samo snažna muška figura može izbaviti devojku od nje same i njenih pohotnih želja“.163

***

Dakle, bez obzira na izostajanje nasilnih i vulgarnih scena, autorske verzije nastoje da ukrote i suzbiju žensku seksualnost tragičnim završetkom ili lekcijom koju nam sama junakinja saopštava. Tvrdnju da je potpuna viktimizacija način na koji dominantni poredak nastoji da tretira dobru ženu potkrepljuje činjenica da produžetak sa epizodom ženskog herojstva nije stekao popularnost. U većini zbirki bajki srećemo samo prvu verziju.

~ Frank Adams (1925) ~

148http://www.medievalists.net/2013/11/the-earliest-little-red-riding-hood-tale/
149Ibid, prevod T.S. 150Zipes, Jack. Second Gaze: Trials and Tribulations of The Little Red Riding Hood. The Lion and the Unicorn Volume 7/8, 1983-1984. Str. 80.
151Ziolkowski, Jan M. Fairy Tales from before Fairy Tales: The Medieval Latin Past of Wonderful Lies. Str. 116.
152Zipes, Jack. Fairy tales and the art of subversion.Routledge, Taylor & Francis Group. New York, 2006.Str. 22.
153Ibid, Str. 25.
154Pero, Šarl. Vilinske priče. Biblioteka „Radost“. Izdanje francusko-srpske knjižare A.M. Popovića. Beograd. Str. 5.
155http://www.theoriginalgrimm.com/html/oral_sources.html
156https://www.pitt.edu/~dash/type0333.html#grimm
157Zipes, Jack. The Brothers Grimm: From Enchanted Forests to the Modern World. Palgrave Macmillan. New York. 2002. Str. 74.
158Ovo je jedan od zajedničkih motiva Crvenkape i Vuka i sedam jarića.
159Zipes, Jack. Second Gaze: Trials and Tribulations of The Little Red Riding Hood. The Lion and the Unicorn Volume 7/8, 1983-1984.Str. 81.
160Brownmiller, Susan. Against Our Will: Men, Women and Rape.The Ballantine Publishing Group, New York. 1993. prema Zipes, Jack. A Second Gaze at Little Red Riding Hood’s Trials and Tribulations. Str. 82 – prevod T.S.
161Ibid. – prevod T.S.
162Ibid. 163Zipes, Jack. Second Gaze: Trials and Tribulations of The Little Red Riding Hood. The Lion and the Unicorn Volume 7/8, 1983-1984. Str. 81.

 

7.2. Ukroćena goropad

Ovaj tip bajki se u katalogu evropskih narodnih priča Arne-Tompson-Ater može pronaći pod nazivom Taming a shrewish wife.164 Naziv je dat po Šekspirovoj komediji Ukroćena goropad (The Taming of the Shrew, 1590-1592), a centralni motiv ovih priča je kažnjavanje gorde princeze koja ne želi da se uda. Princeza ismejava sve svoje prosce i svakom pronalazi manu, te je otac kažnjava udajom za prvog prosjaka koji se pojavi pred dvorom. Odbijeni prosac maskiran u prosjaka ili putujućeg pevača se, često u dosluhu sa njenim ocem, sveti i uči princezu skromnosti i poštovanju muškog autoriteta – kroz ponižavanje, a ponegde i silovanje.

 

7.2.1. Kralj Kosobrad

Ove priče su se pripovedale u Evropi tokom renesansnog perioda i prikupljale do kraja XIX veka, mada im se koreni pronalaze u Srednjem veku – u XIII veku je postojala nemačka priča Polovina kruške koju je zapisao Konrad od Vircburga (Konrad von Würzburg). U njoj gorda princeza ismejava prosca zbog toga što ju je na večeri ponudio polovinom neoljuštene kruške koju je dobio za dvoje. Prerušivši se u dvorsku ludu, on posećuje princezu i njene sluškinje i zabavlja je, dok naposletku ne provede noć sa njom. Kasnije kada ga princeza ponovo ugleda kao viteza i počne da mu se ruga, on joj otkrije da je s njim provela noć, te je prinuđena da se uda za njega kako bi izbegla sramotu. Slična priča se pronalazi i na Islandu u XIV Veku (Klári saga), a između XII i XIV veka zabeležena je arapska priča u kojoj prosac siluje princezu zbog toga što nije uspeo da je porazi u dvoboju (što je bio uslov za njenu ruku), i nakon toga ona beži sa njim jer ne želi da ostane u svojoj zemlji obeščašćena. 165

***

U indeksu Arne-Tomspon-Ater nailazimo na niz ovakvih priča sa evropskog područja čiji početak može varirati kada je u pitanju razlog zbog kog princeza odugovlači sa udajom. U nekima jasno izjavljuje da ne želi da se uda i stoga postavlja teške ili nemoguće uslove koje prosac mora da ispuni. U nekima joj se jednostavno niko od dovedenih plemića ne dopada.
Njeno odbijanje se predstavlja kao razmaženost, a pronalaženje mana proscima kao inat i arogancija. Želja žene za udajom se podrazumeva i uzima kao datost, pa stoga njeno odbijanje i izrugivanje može biti samo puka drskost i hirovitost, jer, s obzirom na to da je plemkinja – može joj se.

Značajno je to što joj otac daje iluziju izbora, dajući joj isprva slobodu da sama izabere muža među plemićima koje joj dovede, čak i iz stranih zemalja. Međutim, izbor ne postoji u pogledu pitanja da li će se uopšte udati ili ne, a u nekim primerima se naglašava da je otac požuruje jer neće imati kome da ostavi krunu.166 Dakle, ipak je u pitanju očev lični interes i obaveza princeze da održava patrijarhalnu porodičnu strukturu i rodi naslednika, o čemu se i ne pita. Vređanje prosaca je pritom ne samo brukanje njenog oca, već i pogoršanje diplomatskih odnosa, zbog drskosti prema stranim vladarima.

Uvreda prosca koji kasnije kuje osvetu se često odnosi na njegovu bradu: u nemačkoj Kralj Kosobrad167, irskoj Gorda princeza168 i italijanskoj Mrva u bradi,169 nakon vređanja niza muškaraca princeza nailazi na momka čija je jedina mana čudno podšišana ili neuredna brada i to postaje predmet podsmeha. Kako je brada u renesansi bila simbol polne zrelosti muškaraca,170 ovo se može shvatiti kao napad na muževnost (kastracija).


~ Margaret Evans Price (1921) ~

U skandinavskim varijantama kao što su Hoken Sedobradi,171 Peter Crveni Šešir172i Sivonogi,173 u siže se ubacuje i epizoda silovanja, kao vid promišljene osvete uvređenog prosca. Princ se prerušava u prosjaka koji princezi prodaje delove zlatne preslice i predivo uz uslov da prvu noć provede ispred njene sobe, drugu noć u sobi, treću noć u njenom krevetu. Ona se žustro opire i nevoljno pristaje na taj uslov jer je to jedini način da dođe do ovih predmeta. Kada njen otac zatekne uljeza u njenoj sobi ili kada rodi dete nakon ovog čina, primorana je da se uda za „prosjaka“ i ode sa njim. Potom sledi fabula vrlo slična Kralju Kosobradu koji je, zahvaljujući braći Grim, stekao najveću popularnost.

***

Kralj Kosobrad su braća Grim zapisala iz više izvora: početak od sestara Hasenpflug, a ostatak od Henrijete Dorotee Vild (Henriette Dorothea Wild) i Ludovine Haksthauzen (Ludowine Haxthausen).174

Kada se princeza uda za prosjaka/putujućeg pevača, on je odvodi u svoju kolibu i tera da se bavi poslovima niže klase da bi je naučio da sama zaradi za hleb. Još na putu ka kolibi, ona izražava nezadovoljstvo što nije odabrala Kralja Kosobrada za muža jer saznaje da gradovi i šume kroz koje prolazi pripadaju njemu. Međutim, lekcija tek sledi: pošto se oproba u kuvanju, pletenju korpi i predenju koji joj ne idu zbog neiskustva i previše nežnih ruku, muž je šaljeda prodaje grnčariju na pijaci. Ovo joj konačno ide dobro, međutim, naglašava se da ljudi kupuju od nje samo zato što je lepa. Da bi joj ubio poslednju trunku samopouzdanja, muž se prerušava u konjanika koji se zaleće u njeno posuđe i razbija ga u paramparčad. Kada mu se požali, dobija grdnju da je i za taj posao nesposobna. Nakon toga je šalje u dvor da radi kao pomoćnica u kuhinji i kući donosi ostatke hrane. Uoči svog venčanja, najstariji kraljev sin (koji je u stvari kralj Kosobrad) je poziva na ples. Međutim, ona prospe supu i ostatke hrane i svi prisutni joj se podsmevaju. Nakon ovog poniženja, Kralj Kosobrad joj svečano saopštava da je on bio sve vreme prerušen. „Ništa se nemoj bojati: ja sam onaj svirač što je s tobom živeo u bednoj kolibi. Prerušio sam se zbog ljubavi prema tebi. I onaj na konju, jahač što ti je razbio lonce u paramparčad, bio sam ja. Sve je to bilo samo zato da se slomi tvoja oholost i da se kazni tvoja arogancija kojom si mi se izrugivala.“175 Njegovo zlostavljanje se romantizuje i prikazan je kao dobričina. Ona sada gorko plače i govori: „Tako sam strašno pogrešila, nisam dostojna da ti budem žena.“176 Ipak, sve joj je oprošteno, a nakon svega što je pretrpela, princeza rado pristaje nanovu, raskošnu svadbu sa svojim zlostavljačem.

~ Athur Rackham (1916) ~

Rasprostranjenost ovih bajki govori o snazi očinskog autoriteta pri udaji ćerke i ugovaranju braka, (što je posebno bilo važno kod aristokratije), muškom ponosu, kao i oopštem stavu prema ženama plemstva. Kralj Kosobrad, koji su objavila braća Grim 1812. (u sledećim izdanjima sa vrlo malim modifikacijama), ne razlikuje se od bliskih primera iz drugih zemalja (koji nemaju umetnutu epizodu silovanja), tako da se može tvrditi da je njihova priča ostala verna usmenim varijantama. Ovde nije moralo ništa da se cenzuriše jer je fabula apsolutno prihvatljiva za svu publiku – uključujući i decu.177 Štaviše, može se pretpostaviti da ove priče vuku poreklo iz stvarnosti dvorova i da su ih niže klase dalje prepričavale i oblikovale. Svi se slažu u tome kako treba tretirati razmažene, arogantne žene. Iako nam narod katkad pripoveda o snalažljivoj junakinji, ukoliko je uobražena, drska plemkinja koja se suprotstavlja ocu i vređa tuđu muškost – to se nipošto ne toleriše.

~ Král Drozdia Brada (1984) ~

Ovde se može uočiti višestruki strah od žene. Drskost je jako uznemiravajuća kod lepe žene aristokratije zbog dvostruke moći koje ima nad muškarcima – seksualne i statusne (doduše, samo dok ima očevu zaštitu). Može joj se da bude hirovita, svojevoljna, nezasita, da muškarcu postavlja prohteve, da mu kaže šta god želi i postavlja mu zadatke koje mora ispuniti da bi je osvojio. „U nesvesnom čoveka, žena izaziva nemir, ne samo zato što je ona sudija njegove seksualnosti, već i zato što se ona lako zamišlja nezasitom, sličnom vatri koju valja neprekidno ložiti, proždrljivom poput bogomoljke.“178Naravno, ovo vodi njenoj dijabolizaciji: u irskoj Gordoj princezi je naznačeno da je princeza bila „gorda kao Lucifer“, a u norveškoj Hoken Sedobradi se uočava bes u pripovedanju: „Svima se podsmevala i terala ih, jednog za drugim. Ali uprkos tome, novi prosci su i dalje dolazili u palatu jer je bila lepotica, ta opajdara!“179

Zato je veliko poniženje udati je za nekog ko je „ispod njenog ranga“ i naterati je da mu se pokorava. Ponižavanje (i silovanje) je metod kojim se prevaspitava (kroti) svojeglava princeza (goropad), a za to su zaduženi otac i muž, dve muške ličnosti koje se smenjuju u starateljstvu (vlasništvu) nad njom. Ovako se isteruje veštica iz nje, a njen zluradi (pod)smeh je zauvek ugušen.

164https://www.pitt.edu/~dash/type0900.html#crumb
165Zipes, Jack. The Golden Age of Folk and Fairy Tales: From the Brothers Grimm to Andrew Lang. Indianapolis: Hackett, 2013. Str. 591.
166https://www.pitt.edu/~dash/type0900.html#cannetella
167https://www.pitt.edu/~dash/type0900.html#thrushbeard
168https://www.pitt.edu/~dash/type0900.html#kennedy
169https://www.pitt.edu/~dash/type0900.html#crumb
170https://dralun.wordpress.com/2015/12/23/beards-masculinity-and-history/
171https://www.pitt.edu/~dash/type0900.html#grizzlebeard
172https://www.pitt.edu/~dash/type0900.html#redhat
173https://www.pitt.edu/~dash/type0900.html#greyfoot
174Vidi se da je priča sastavljena od različitih pripovedača zbog činjenice da se plemić na početku bajke predstavlja kao kralj a na kraju najstariji kraljev sin.
175https://www.pitt.edu/~dash/type0900.html#thrushbeard – prevod T.S.
176Ibid, prevod T.S.
177Pravljeni su brojni crtani filmovi za decu po ovoj bajci: https://www.youtube.com/watch?v=lLzpvfFp_fc https://www.youtube.com/watch?v=gmH7QjBd-gY

 

 

7.2.2. Plavobradi

Kako se autor poput Peroa nosi sa unižavanjem muškog autoriteta? Plavobradi180je upozoravajuća bajka koja se takođe bavi ženskom neposlušnošću prema muškarcu, ovog puta izazvanom ljubopitljivošću. Šarl Pero ju je uključio u svoju zbirku koja ju je proslavila, a veruje se i da je zasnovana i na stvarnim događajima. Jedna grupa autora smatra da potiče iz legende o serijskom ubici Žilu de Reu (Gilles de Rais) iz XV veka, dok su drugi mišljenja da je zasnovana na starijim pričama Ukleti Konomor i Trefin i Amor i Psihe iz Metamorfoza, koje takođe sadrže motiv radoznalosti i iskušenja.181 Motiv ženske radoznalosti je ovde isti kao u legendi o Adamu i Evi i grčkoj Pandori – motiv znatiželjne veštice koja dovodi do propasti čitavog čovečanstva.


~ Gustave Doré (1862) ~

Plavobradi je bogataš koji je ružan zbog svoje plave brade,182 a i čovek na lošem glasu zbog toga što se već više puta ženio a niko ne zna šta se zbilo sa njegovim ženama. On prosi devojku iz komšiluka nakon što provede nekoliko dana s njom, njenom porodicom i prijateljima na svom seoskom imanju. Nakon osam dana luksuznog uživanja, on stiče njeno poverenje i naklonost i svadba je obavljena. Ubrzo odlazi na put, ostavlja joj ključeve od svih odaja u dvoru i strogo joj zabranjuje da otključava samo jedna vrata, što kod nje budi neodoljivu radoznalost. U toj prostoriji ona zatiče leševe prethodnih žena obešenih o zid i od šoka joj ključ ispada u lokvu krvi. Pošto ne mogu da se skinu krvave fleke sa začaranog ključa, Plavobradi saznaje da je prekršila zabranu i sprema se da je ubije. Pod izgovorom da ide da se pomoli poslednji put, ona uz pomoć svoje sestre u kuli zamka doziva svoja dva brata koji stižu u poslednji čas i ubijaju Plavobradog. Sve se završava dobro jer junakinja nasleđuje njegovu imovinu i koristi je da uda sestru, braći nabavi čin kapetana u vojsci i sama sklopi brak s „čestitim čovekom kraj koga je zaboravila strašne trenutke što ih je provela uz Plavobradog.“183 Ovde se jasno vidi da je za ženu uspeh udaja, a za muškarce napredak u karijeri.

***

Zips posmatra ovu bajku u okviru istorijskog konteksta Francuske XVII veka i ističe da ona ukazuje, zajedno sa mnogim tadašnjim zapisima o prirodnim i društvenim dužnostima muškaraca i žena, na muški strah od potencijalnog porasta ženske moći u to doba. Još na početku bajke možemo videti znak poljuljanog samopouzdanja kod Plavobradog, s obzirom na to da je ženama izuzetno neprivlačan. Ovo kompenzuje bogatstvom i prefinjenošću koji su jedini način da stekne njihovu naklonost. Samim tim što se naglašava da je devojka promenila mišljenje nakon luksuznog provoda sa njim, kao da se krivica za potencijalnu opasnost prebacuje na nju jer je zaslepljena njegovim bogatstvom.

~ Herman Vogel (1887) ~

Postoji više interpretacija zbog čega Plavobradi daje ženi ključ od tajne sobe ako joj već zabranjuje pristup. Ovaj potez bi mogao biti test poverenja i poslušnosti ili zamka, s obzirom na to da je Plavobradi savršeno svestan da je njegova žena vrlo mlada i jamačno znatiželjna, tako da može očekivati da će prekršiti zabranu. Zips smatra da je ovo njegov pokušaj da stekne osećaj superiornosti i kontrole nad njom. Najpre traži mladu ženu koja je „ispod njegovog ranga“, što ga čini i starosno i statusno „iznad nje“. Zatim joj daje iluziju slobode dozvoljavanjem pristupa svim sobama. Međutim, baš ta jedna zabranjena prostorija je demonstracija odsustva slobode i njegove kontrole. S obzirom na to da je namerno stavlja u iskušenje, može se protumačiti da je izaziva, da bi, u slučaju da ga ne posluša, drastično dokazao svoju nadmoć – tako što će joj dodeliti sudbinu prethodnih žena.

Ključ umrljan krvlju je dokaz pronevere i neposlušnosti, a krv koja ne može da se spere ukazuje na čin koji ne može da se poništi niti sakrije. Kada dođe do neminovne opasnosti, devojka konačno preuzima nešto i kupuje vreme tražeći da se pomoli poslednji put dok aktivno traži pomoć. U ovoj priči, pak, naizmenično vidimo damu u nevolji i ženu koja razmišlja i dela – koristeći vreme za molitvu, ona uspeva da uzbuni sestru koja obaveštava braću da pritrče u pomoć. Damu u nevolji spasavaju muške figure i opte dobijamo poruku da samo muškarac može spasti ženu od njene požude (u ovom slučaju znatiželje). Iako ona aktivno dela i traži pomoć, i na kraju izlazi kao zrela žena koja samostalno raspolaže imovinom i bira sledećeg supruga, ipak najveću zaslugu imaju muškarci-heroji. Još jedan muški heroj se pojavljuje u ulozi dobrog muškarca koji je „dovodi u red“: novi suprug.

Ovde imamo kombinaciju poruka Kralja Kosobrada i Crvenkape, u smislu da se istovremeno radi o nepoštovanju autoriteta muškarca, kao i predavanju požudama i upuštanju u odnos sa„predatorom“. Istovremeno je upozorenje o opasnim muškarcima kao i opomena da se ne krši naređenje muža. Opet uviđamo moć žena koja se sastoji najpre od odbijanja, zatim slobodnog upuštanja u odnos sa „lošim momcima“ i neposlušnosti. Šarl Pero se u poukama dvoumi da li da stane na stranu devojke ili Plavobradog. Najpre osuđuje devojku i upozorava na opasnost od ženske radoznalosti:

Radoznalost i pored svih svojih draži,
Često dovodi do kajanja;
Svakog dana viđamo hiljade primera.
To je, neka izvini lepi pol, malo zadovoljstvo;
Čim se zadovolji, više ne postoji.
A uvek suviše skupo staje. ~184

Zatim dodaje:

Sa malo pameti
I poznavajući svet,
Vidi se odmah da je ova povest
Bajka iz starih vremena.
Nema više tako strašnih muževa
Koji zahtevaju nemoguće;

Ma koliko da je nezadovoljan i ljubomoran,
Kad je pored žene, on je krotak;
I ma kakve boje da mu je brada,
Teško je reći ko je od njih dvoje gospodar. ~185

Zips zaključuje: “Ponovo pouka objašnjava da je za ženu grešno da bude radoznala i maštovita i da uvek mora imati kontrolu nad sobom. Ovu pouku ublažava sledeća koja, ironično, sugeriše da se odnos između muškaraca i žena promenio: muškarci nisu više monstrumi koji su bili nekada i žene imaju više moći. Bez obzira na to, žensku ulogu diktiraju uslovi koji zahtevaju poniznost i samosavlađivanje.”186 Moglo bi se tumačiti i da on ovom drugom porukom želi da skine etiketu nasilnika sa „modernih muževa“, tako da u fokusu ostane samo imperativ ženske poslušnosti. Tako dobijamo utisak da u modernim odnosima samo neposlušna žena ostaje prestupnica jer, kakva su vremena došla – „teško je reći ko je od njih dvoje gospodar“.187

178Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci. Novi Sad. 2003. Str. 430.
179https://www.pitt.edu/~dash/type0900.html#grizzlebeard – prevod T.S.
180Pero, Šarl. Vilinske priče. Biblioteka „Radost“. Izdanje francusko-srpske knjižare A.M. Popovića. Beograd. Str. 8.
181http://www.surlalunefairytales.com/bluebeard/history.html
182Ovo je jedan od retkih primera gde je muškarčeva ružnoća indikator njegovog karaktera. Plava brada bi pritom mogla da se tumači kao simbol koji ukazuje na defektnog, bolesnog, izopačenog muškarca.
183Pero, Šarl. Vilinske priče. Biblioteka „Radost“. Izdanje francusko-srpske knjižare A.M. Popovića. Beograd. Str. 14.
184Pero, Šarl. Vilinske priče. Biblioteka „Radost“. Izdanje francusko-srpske knjižare A.M. Popovića. Beograd. Str. 14.
185Ibid.
186Zipes, Jack. Fairy Tales and the Art of Subversion. Str. 40. – prevod T.S.

 

7.3. Žensko rivalstvo

Bajke odražavaju i automizoginiju koju su žene u realnosti interiorizovale unutar patrijarhalnih kulturnih okvira. Zla maćeha koja zlostavlja svoju pastorku, pakosne starije sestre ili polusestre i naravno, veštica (često u ulozi maćehe ili majke) – svi ovi likovi se u bajkama bore za svoje mesto u muškom svetu. Kao što je već rečeno, zli ženski likovi znaju da je za ženu jedini način da stekne društveno priznanje brak, što iziskuje nemilosrdno takmičenje sa drugim ženama. Kroz ovo takmičenje stvara se jaz između žena koji u bajci kreira izrazito polarizovane ženske rivale.

U nastavku ćese predstaviti bajke sa motivom ženskog rivalstva kod Bazilea, Peroa i braće Grim, na primerima Uspavane lepotice i Pepeljuge.

7.3.1. Junakinja uzvraća udarac
Uspavana lepotica je kao pisano delo prešla put od Italije, preko Francuske do Nemačke gde se ustoličila u onoj verziji koja se pojavljuje u dečjim zbirkama, a najstarija priča sa motivom usnule lepotice pronalazi u XIV veku u anonimnom proznom delu Perceforest188, koje je štampano u XVI veku u Francuskoj i Italiji.
Bazile ju je zapisao u svojoj zbirci Priča nad pričama189 (objavljenoj posthumno 1634.) pod nazivom Sunce, Mesec i Talija.190 Ova bajka pripoveda o devojci koja je uspavana nakon što joj je delić stabljike lana uleteo pod nokat (što je bilo horoskopsko predskazanje). Kralj koji ju je pronašao je siluje u snu, a nakon što se probudi, ona zatiče dvoje dece pored sebe (probudi se kada joj jedno od dece isisa trn iz prsta, tražeći dojku). Deca dobijaju imena Sunce i Mesec.
Talija ubrzo postaje žrtva ljubomorne supruge kralja koji joj je obećao da će je odvesti u svoje kraljevstvo. Lukava, osvetoljubiva kraljica koja je poslala svog sekretara da proveri s kim se viđa njen muž, u ime kralja naređuje da se Talijina deca dovedu, te naređuje kuvaru da ih zakolje i servira kralju za ručak. Kuvar se sažali i uspeva da je prevari zaklavši jagnjad. Misleći da kralj jede svoju decu, kraljica mu govori „Jedi, jedi, jer jedeš ono što je tvoje.“ On joj odgovara: „Znam da jedem ono što je moje jer ti ništa nisi donela u kuću.“191 Nakon toga kraljica dovodi Taliju u dvor i sprema se da je gurne u vatru. Ovde Talija pokazuje snalažljivost i preduzimljivost jer traži da pre spaljivanja skine odeću, i posle svakog komada odeće koji skine ispušta glasan krik (što je očigledno poziv u pomoć). U poslednjem trenutku se pojavljuje kralj koji gurne svoju ženu u vatru umesto Talije i imamo srećan kraj koji prati izreka:

~ Koga sreća prati, Prati ga i dok spava ~192

Važno je primetiti da se, iako je prevarena, lukavstvo i moć ljubomorne žene u potpunosti demonizuje i povezuje sa kanibalizmom. Ova žena je inteligentna i služi se svim sredstvima da zadrži svoj položaj i odbrani čast. O njenoj borbenosti i autoritatirnosti govori i naređenje koje izdaje svom sekretaru: „Ako mi kažeš u koga je kralj, tvoj gospodar i moj muž, zaljubljen, daću ti blaga neizmerna; a sakriješ li od mene istinu, niko te nikad više neće naći, ni živog ni mrtvog.“193 Talija joj se pravda i objašnjava joj da ju je kralj obljubio u snu, međutim, u svetu u kome bez muškarca žena ne može da računa na ugled niti bilo kakvu zaštitu, ne može se očekivati da je kraljica jednostavno pusti da ode (kralj će svakako ići za njom), a još manje da se njih dve udruže protiv njega. Nema rušenja sistema. Jedini način da kraljica u ovoj situaciji održi svoj status je da se otarasi Talije i njene dece, a bes koji oseća zbog izdaje je nagoni na krvavu osvetu. Tako se ona pretvara u zlikovca koji ne preza ni od čega i povezuje se sa kanibalizmom koji u bajci predstavlja najizopačeniji čin. Može se i uočiti da se predstavlja kao manje vrednom zbog toga što je poreklom iz niže klase. Jasno je da je to jedan od razloga njene zabrinutosti za život koji je do sada vodila. Kralj je, bacanjem u vatru, simbolično spaljuje kao vešticu. Sa druge strane, kralju se ništa ne zamera. Preljuba se zanemaruje, a silovanje prevodi u romantiku. Talija je, iako je sve vreme dama u nevolji, ipak domišljata i pokušava da nađe neki način da potraži pomoć, što je, bar u nekoj meri, pretvara u lik koji dela.

***

Procenjuje se da je Pepeljuga stara oko 2000 godina i ima bezbroj varijanti.
Bazileova194 junakinja po imenu Zezola je princeza koja je vezana za svoju dadilju zbog majčine smrti, i na njen nagovor uspeva da ubedi oca da se oženi njome. Tokom svadbe, dok je stajala pored prozora, Zezola spazi golubicu koja je obaveštava da ukoliko ikada nešto poželi, pošalje zahtev Vilinskoj golubici na ostrvu Sardinije. Ubrzo maćeha dovodi svojih šest kćerki i uspeva da natera princa da ih favorizuje na račun Zezole. Tako je ona zapostavljena i oterana u kuhinju i dobija ime Pepeljuga. Otac je ignoriše i degradira, ali mu se, naravno, ništa ne uzima za zlo jer je to sve nagovor maćehe.

~ Gustave Doré (1867) ~

Junakinja se ne miri sa svojom sudbinom. Čim otac najavi put za Sardiniju, ona mu traži da kaže Vilinskoj golubici da joj pošalje nešto. Vrlo je autoritativna i odsečna jer mu govori: „zaboraviš li na moj zahtev, dabogda ne mogao da se mrdneš ni napred ni nazad; zato pamti šta ti kažem, jer ćeš proći kako zaslužiš.“195 Na poklon dobija sadnicu urme koju zasadi i iz nje izlazi vila koja je upita šta želi, a njena želja je da izlazi iz kuće bez znanja njenih sestara. Tako se pojavljuje na balovima u raskošnim haljinama i svaki put se vraća pre sestara, (što je razlog zašto uvek žuri). Zatim sledi isprobavanje cipelice (papučice) i srećan kraj. Ova Pepeljuga se samostalno bori da se ponovo uzdigne i ne mari previše za to da bude ljubazna prema onima koji je tlače. Sve vreme sledi svoj interes i predstavlja se kao junakinja koja se bori da bi poboljšala svoju situaciju.

***

Verzija braće Grim je takođe bliska usmenoj tradiciji, iako se Peroova verzija već proslavila pre više od jednog veka, što se može videti i u motivima koje sadrži (golubovi kao Pepeljugini pomagači, drvo na majčinom grobu koje joj daruje odeću).
Njihova verzija iz sedmog zdanja 1857. otkriva i brutalne detalje: Pepeljugina maćeha naređuje svojim ćerkama da odseku prste ili petu da bi mogle da obuju cipelu. Ovo otkriva njenu ambiciju za usponom na društvenoj lestvici što će postići udajom svoje ćerke, i, naravno, čini sve da to postigne. Ona je ta koja je Pepeljugin glavni neprijatelj (kao i Zezolin), a ćerke su njeno pojačanje, izdanci koji igraju Pepeljugine kontrastne figure. Ženska ambicioznost još jednom postaje nasilna. Međutim, Pepeljuzi se dozvoljava da se zauzme za sebe jer, kao i kod Bazilea, traži od oca da joj donese prvu graničicu koja ga udari po šeširu tokom jahanja. Kada je dobije, ona je posadi na majčin grob i iz nje nikne čarobno drvo. Na kraju bajke golubovi-pomagači kopaju njenim sestrama oči koje su došle na svadbu u nadi da će dobiti neki deo bogatstva. „I tako su za svoju zlobu i pretvaranje kažnjene slepilom za ceo život.“196

~ Achenputtel – Thekla Brauer (XX Vek) ~ ~Vek)

Dakle, jasno je da su u narodnoj tradiciji ženski zlikovci predstavljeni kao ekstremno surovi i zastrašujući. Međutim, junakinje koje su tlačene uzvraćaju udarac i pronalaze načine da se
izbore za sebe. Ovo im je u popularnim verzijama ukinuto.

187Pero, Šarl. Vilinske priče. Biblioteka „Radost“. Izdanje francusko-srpske knjižare A.M. Popovića. Beograd. Str. 14.
188Perceforest – The Prehistory of King Arthur’s Britain. D.S. Brewer. Rochester NY. 2011.
189Basile, Giovanni Battiste. Il Pentamerone: The Tale of Tales.University press of the Pacific.2002.
190https://www.pitt.edu/~dash/type0410.html#basile
191Ibid, prevod – T.S.
192https://www.pitt.edu/~dash/type0410.html#basile – prevod T.S.
193Ibid, prevod – T.S.
194http://www.mftd.org/index.php?action=story&act=select&id=3353
195http://www.mftd.org/index.php?action=story&act=select&id=3353 – prevod T.S.
196https://www.pitt.edu/~dash/grimm021.html – prevod T.S.

 

7.3.2. Peroov tretman dobre i zle žene

Šarl Pero je sasvim izvesno bazirao svoja dela na Bazileovim bajkama koje su štampane samo nekoliko decenija ranije i prevedene na francuski. Siže je u Uspavanoj lepotici197 istovetan kao kod Bazilea.
Iako izbacuje scenu silovanja, Pero potpuno viktimizuje junakinju i pretvara je u ideal aristokratije. To se vidi po darovima koje dobija od dobrih vila na krštenju: lepotu, anđeosku narav, milost, umešnost u plesu, pevanju i muziciranju. Kada se pojavi princ, ona ga osvaja svojim lepim izražavanjem: “Jeste li to vi, kraljeviću? Dugo sam vas čekala.“ Kraljević, očaran tim rečima a još više načinom na koji su bile izgovorene, nije znao kako da izrazi svoju radost i zahvalnost.“198

~ Gustave Doré (1862) ~

Uz sve to, njen najveći kvalitet je strpljivost, što možemo zaključiti iz pouke priče:

~ Čekati neko vreme da bi se stekao muž,
Bogat, lep, ljubazan i mio,
Sasvim je prirodna stvar;
Ali čekati ga sto godina i neprestano spavajući,
Nema više takvih žena
Koje bi tako mirno spavale.
Bajka kao da hoće još da nam kaže,
Da često prijatne veze braka
Nisu manje srećne zato što docnije dođu.
I da se ništa ne gubi ako se čeka.
Ali lepi pol sa takvim žarom
Žudi za brakom,
Da nemam ni snage ni srca Da mu to propovedam. ~199

~ Childhood’s Favorites and Fairy Stories; Vol 1 of The Young Folks Treasury (1909) ~

 

U njegovoj verziji imamo dva zlikovca – vešticu sa krštenja i prinčevu majku. Uvređena vila (starica) se sveti jer nije pozvana na krštenje i nije dobila zlatnu kutijicu kao ostale vile. Kako je Dvorkin istakla, njena čarolija ne može da se poništi, nego samo da se ublaži. Ona je oličenje stereotipne, stare, društveno izopštene veštice koja je podložna zavisti i osvetoljubivosti. Majka obećanog princa je divkinja (ogre)200 i napominje se da se prinčev otac njome oženio samo zbog bogatstva (što se ne zamera, za razliku od situacije u Plavobradom). Ona ovde odmenjuje Bazileovu kraljicu i sama namerava da pojede junakinju i njenu decu. S obzirom na to da princezu čuva za poslednji obed, može se nazreti da je u pitanju i stereotipno rivalstvo svekrve i snaje. Kuvar je sprečava u ovom poduhvatu isto kao kod Bazilea. Na kraju završava poput Bazileove kraljice kada princ pristigne, s tim što izvršava samoubistvo. Važno je to što ju je Pero predstavio kao monstruma i što je nije ubio sin, da bi njena smrt bila prihvatljivija za osetljivu publiku – s obzirom na to da je majka. U suprotnom bi se hrišćanska svetost majčinstva dovela u pitanje. Opet, ovde možemo videti opasnu stranu majčinstva koja zastrašuje, iako se majka prikazuje u drugom obličju.

***

Trnova ružica201 braće Grim je skoro istovetna Peroovoj verziji, s tim što se završava prinčevim poljupcem i princezinim buđenjem. Ona je postala najslavnija verzija koja se uzima kao klasična, a s obzirom na to da se skoro uopšte ne razlikuje od Peroove, ovde će se označiti kao delo koje takođe pripoveda o najvećem ženskom idealu – umrtvljenoj, katatoničnoj ženi kojoj smisao postojanja daje samo obećani muškarac.

~ Sleeping Beauty – W. Disney (1959) ~

Peroova verzija Pepeljuge202 je klasična, najpoznatija verzija sa kumom u ulozi darivaoca. U ovoj priči se sugeriše samosavlađivanje, poslušnost i disciplina žene kroz striktno vremensko ograničenje izlaska kog mora da se pridržava. Ograničenje izlaska do ponoći je osiguranje za pristojno ponašanje devojke koja će se možda prepustiti vanbračnim strastima ukoliko ostane duže.

~ Cinderella – W. Disney (1950) ~

Naglašeno je da su Pepeljugine sestre lepe ali okrutne, što pokazuje da je lepota u bajci povezana i sa dobrotom i sa zlobom. Pepeljuga im uvek okreće drugi obraz, prelazi preko svih poniženja i nudi se da im pomaže u doterivanju. Nakon venčanja ih dovodi u dvor i pronalazi im prikladne muževe, takođe pripadnike plemstva. Ovde se nehotično pojavljuje ženska solidarnost, mada je Pero više želeo da naglasi Pepeljuginu ljubaznost kao hrišćansku vrlinu.

Maćeha ovde ima manje naglašenu ulogu, ali je rečeno sve što je potrebno – ona je naterala Pepeljugu na bedan život, ćerke su iste poput nje, a otac je potpuno pod njenim uticajem.

~ Cinderella – W. Disney (1950) ~

Naravoučenije glasi:

~ Lepota, za lepi pol, retko je blago ;
Nikad se čoveku ne dosadi da joj se divi ;
Ali ono što se naziva umiljatost
Nema cene, i vredi mnogo više.
To Pepeljuzi i dade kuma
Koja ju je obukla i naučila,
Tako da od nje načini kraljicu;
Takva se pouka daje ovoj priči.
Lepotice, ovaj dar vredi više nego biti lepo očešljan.
Da se pridobije srce i da se osvoji,
Umiljatost je pravi dar vila,
Bez nje se ne može ništa, sa njim se može sve. ~203

Tome je dodato:

~ Bez sumnje je veliko preimućstvo
Imati duha, hrabrosti,
Biti od gospodarskog roda, biti pametan,
I imati ostale slične darove,
Koje nam nebo daje
Ali uzalud vam sve to,
Za vaš napredak u životu biće sve to uzaludno
Ako nemate kumove ili kume
Da ta vaša svojstva istaknu. ~204

Dakle, pouka je da žena treba da strpljivo trpi nepravdu i bude ljubazna. Druga pouka zahvata širu publiku, a konkretno za devojke gospodarskog roda, ona sugeriše da ne treba da se late izlaženja sa momcima pre nego što dobiju blagoslov od pokrovitelja koji će ih za to pripremiti.

197Pero, Šarl. Vilinske priče. Biblioteka „Radost“. Izdanje francusko-srpske knjižare A.M. Popovića. Beograd.Str. 14.
198Ibid, str. 19.
199Ibid, str. 24.
200Ogre – div-ljudožder – https://www.britannica.com/topic/ogre
201Grim, Jakob, Vilhelm. Grimove priče. Naklada „Naša deca“. Zagreb. 1964. Str. 13.
202Pero, Šarl. Vilinske priče. Biblioteka „Radost“. Izdanje francusko-srpske knjižare A.M. Popovića. Beograd. Str. 30.
203Pero, Šarl. Vilinske priče. Biblioteka „Radost“. Izdanje francusko-srpske knjižare A.M. Popovića. Beograd. Str. 37.
204Ibid.

 

 

 

VIII ZAKLJUČAK

Iz ove analize se može izvesti zaključak da je ženske likove u bajkama oblikovao kolektivni strah od žena koji je, kuljajući od visokog Srednjeg veka, eksplodirao u periodu lova na veštice između XIV i XVIII veka. Lov na veštice, koji se može posmatrati kroz intersekciju roda i klase, bio je izraz poljuljanih odnosa moći, a figura veštice otelotvorenje iskonskih, kulturološki konstruisanih strahova od žene koji su u tesnoj vezi sa ženskom seksualnošću i biološkim funkcijama. Ova strašna žena, Drugi, duboko se urezala u mentalitet naroda i dobila svoje mesto u narodnom stvaralaštvu.

Kako je vladajući poredak krajem XVII veka prepoznao vaspitni potencijal narodnih bajki, one su stilizovane prema potrebama i ukusu srednje i više klase. Ovo je nužno uticalo na reprezentaciju žena u bajkama zbog upliva ideoloških uticaja prilikom autorskih transformacija. Kako na čelu dominantnog poretka stoji muškarac više klase, ženski likovi u bajci se prilagođavaju njegovom „pogledu“. Mada se izbacuju vulgarni elementi, u popularnim autorskim adaptacijama narodnih bajki se junakinja tendenciozno viktimizuje, dok u usmenoj tradiciji koju su većinski održavale žene, ona može biti itekako snažna, borbena i nezavisna. Takođe, iz ove komparacije se može ustanoviti da se svi segmenti patrijarhalnog društva slažu u poimanju ženske seksualnosti i nedopustivosti unižavanja muškog autoriteta, ali se razilaze oko pogleda na ženu koja se brani kad je tlačena ili vrši herojski čin.

Svakako, sve antagonistkinje, rasute među vešticama, majkama, sestrama i maćehama, pa i protagonistkinje koje su u bajkama kažnjavane, odražavaju večiti, iskonski strah od žene. Veštica, koja preti stvaranjem autonomnog ženskog Subjekta, živi u svima njima i predstavlja njihov zajednički imenitelj.

 

 

IX LITERATURA
1. Pero, Šarl. Vilinske priče. Biblioteka „Radost“. Izdanje francusko-srpske knjižare A.M. Popovića. Beograd.
2. Grim, Jakob, Vilhelm. Grimove priče. Naklada „Naša deca“. Zagreb. 1964.
3. Thompson, Stith. The Folktale. The Dryden press, New York, 1946.
4. Liti, Maks. Evropska narodna bajka. BATA/ORBIS, Beograd, 1994.
5. Propp, Vladimir. Morphology of the Folktale, University of Texas press, Austin, 2009.
6. Pešikan-Ljuštanović, Ljiljana. Usmena i autorska bajka u nastavi. Unapređivanje nastave srpskog jezika i književnosti, Zbornik radova. Novi Sad. 2007.
7. Delimo, Žan. Strah na Zapadu. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci. Novi Sad. 2003.
8. Mišle, Žil. Veštica. Biblioteka Zodijak, Beograd, 1986.
9. Huizinga, Johan. Jesen srednjega vijeka. Matica Hrvatska, Zagreb. 1964.
10. Institoris, H. Sprenger, J. Malj koji ubija vještice. Stari grad, Zagreb, 2006.
11. Dincelbaher, Peter. Istorija evropskog mentaliteta. Službeni glasnik, CID Podgorica, 2009.
12. Dworkin, Andrea. Woman Hating. The Penguin Group. New York, 1974.
13. De Bovoar, Simon. Drugi pol. BIGZ. Beograd, 1983.
14. Fuko, Mišel. Poredak diskursa. Pristupno predavanje na Kolež de Fransu. Karposbooks. 2007.
15. Federici, Silvia. Kaliban i veštica, Anarhistička biblioteka, Burevesnik, Zrenjanin, 2013.
https://anarhisticka-biblioteka.net/library/silvia-federici-kaliban-i-vestica
16. Zipes, Jack. Fairy Tales and the Art of Subversion. Routledge, New York. 1991.
17. Zipes, Jack. Breaking the Magic Spell: Radical Theories of Folk and Fairy Tales. The University press of Kentucky. Lexington.2002.
18. Zipes, Jack. The Golden Age of Folk and Fairy Tales: From the Brothers Grimm to Andrew Lang. Indianapolis: Hackett, 2013.
19. Zipes, Jack. The Brothers Grimm: From Enchanted Forests to the Modern World. Palgrave Macmillan. New York. 2002.
20. Ziolkowski, Jan. Fairy Tales from before Fairy Tales. The University of Michigan press. Ann Arbor, 2007.
21. Balina, Marina. At the Crossroads: On Fairytales, Firebirds and Real-life Choices. Illinois Wesleyan University. 2008.

https://www.pitt.edu/~dash/type0900.html
https://www.pitt.edu/~dash/type0410.html
http://www.mftd.org/index.php?action=story&act=select&id=3353
https://www.pitt.edu/~dash/type0410.html#basile
https://www.pitt.edu/~dash/grimm021.html

Kemal Valjevčić

 

Sejadu i Kimeti, mojim roditeljima

 

“Svi pravi životi su lijepi i teški.”
Ivo Andrić

 

 

1942

Kad u očima nane stare preko osamdeset godina vidiš suze dok priča o svom ocu i majci koja je izgorila sa još sedmero djece daleke ’42., tada znaš da vrijeme ne liječi nijednu ranu, nego je samo otupi, dotle da se navikneš na bol i s vremena na vrijeme prisjetiš onoga što te zaokružilo za cijeli život, čak i ako si tada bila tek curica sa četiri ili pet godina.

Slušam je dok priča jednog sunčanog podneva ispred njene kuće, dok sjedimo u hladu mlade loze, čiji se grozdovi zelene i bubre svakim danom sve više. Od običnog pitanja: „Kad ste nano ti i dedo doselili u Sarajevo?“, do epske priče razmjera grčke tragedije prešli smo u tili čas. Film se odmotavao kao na traci, i tada sam postao najvjerniji slušalac na svijetu.

Upravo te 1942. godine, u malom selu iznad Višegrada, neprijatelji su upali krvoločno, osuli paljbu, bacili bombu i zapalili kuću u kojoj je gorila majka sa osmero djece. Svi su izgorjeli osim najmlađe među njima. Kako kaže, šćućurila se pored velike krušne peći u ćošku, te se i dan danas ne sjeća kako je ostala živa. Misli da su je jedino meleci mogli iznijeti iz ognja i užasa rasplamsale vatre. Samo se sjeća da se preplašena nekoliko dana krila u obližnjem šipražju, dok bi naveče odlazila u štalu podno kuće da prespava. Sjeća se i da su je pronašli. I to čovjek i žena srpske nacionalnosti. Kako nana reče, jasno se sjeća da je žena kad je ugledala, rekla: “Kad je Bog nije uzeo, nećemo ni mi.“

Negdje u plamenu koji se dizao ka nebu, duša majke sa sedmero djece je iščezla na onaj svijet, a ono osmo, malo i krhko se suprostavilo nemanima ovog svijeta.

Zamrznuo sam oči na njenim zjenicama, koje su gorile žalom i sjetom, dok se drhtavim usnama vraćala više od pola stoljeća unazad. U bol koja srce razara oštricom sablje.

Taj čovjek i ta žena, Mile i Grozda, uzeli su je sebi, odnijeli svojoj kući, hranili i čuvali čitave tri sedmice, prije nego su je odlučili odvesti ocu u Višegrad. Otac je znao šta se desilo sa njegovom porodicom. Njega i ostale muškarce iz sela neprijatelji su tražili dugo vremena unazad, pa su se ranije sklonili dok se strasti ne stišaju. Ali strasti se nisu stišale. Tada su neprijatelji tražili i malu djevojčicu duge kose, jer se nekako saznalo da je ostala živa. Njenom ocu su slali habere da dođe po svoju kćer, da su je našli, živu i zdravu, nebili ga namamili „u svoje kolo“ i vjerovatno ubili. Kako kaže nana danas, u toj tuđinskoj kući je imala svoje mjesto pored prozora, i kad bi vidjela da dolaze da je traže, sakrila bi se u mišanu, veliku peć sa sušionicom na vrhu i prostorom za lug u dnu. Tu bi, skupljena, preplašeno sjedila dok je Grozda ne bi pažljivo i s olakšanjem zovnula i rekla da su otišli.

Dok slušam te riječi, zamišljam jedno čeljade, dijete, maksumče od četiri ili pet godina kako u svojoj glavi proživljava golgotu osjećanja i emocija, i zamišljam, kako li je u tim nevinim godinama biti svjestan da te tamo neko traži da te odvede i ubije. Surovost ratne zaluđenosti ne poznaje vrijeme, i u svakom će ratu biti eshilovskih tragedija, ali neke surovosti doista ne poznaju granice. Ostaju fosilizirane na grudima, rukama, u očima. Utisnute navijeke.

Negdje sa neba pružale su se majčinske ruke koje su nosile svoje dijete kroz goli život, štitile ga i milovale.

I tako, jednog jutra, jer je bilo preriskantno ostati i dalje u toj kući, dobri ljudi, Mile i Grozda su je obukli u odjeću njihove kćeri i uputili se s njom pješke prema Višegradu. Da je vrate ocu. Morali su proći pored neprijateljskih kuća, onih neprijatelja koji su je danima tražili. Uspjeli su. Spustili su se u Višegrad i pronašli njenog oca. Sjeća se nana da je otac uzeo u naramak, izgrlio i izljubio svoje čedo. I kako kaže, sve svijeta što je tada bilo u Višegradu se okupilo da vide tu malu Neziru. Napokon ponovo spojenu sa ocem, nakon haosa kojeg je preživjela.

Majčinim suzama je bistrila svoje, majčinom toplinom grijala dušu.

Tu priča, dakako, ne završava. U vremenima koja su uslijedila, moja nana i pra dedo su proživjeli još mnogo toga, ali su se čvrsto i odlučno držali zajedno, jer su na kraju samo jedno drugo i imali. Besprijekorno vjerovanje u bolje sutra je, na sreću, izgradilo neke bolje živote, kad su konačno nesretne sudbine dobile sretne završetke…

 

 

Biti dijete

Kad smo bili djeca sipali smo sok od borovnice u čaše i pravili se da pijemo vino, grisini su nam bile cigare, a Tic Tac tablete.  Jeli smo eurokrem iz tegle kašikom da mama ne vidi. U proljeće se penjali na komšijine trešnje, ljeti krali kukuruze, a zimi pravili bunkere od snijega i grudvali se. I u kuću ulazili promrzli i mokri. Kad bi nam zaštopala igrica, nismo obarali sisteme i reinstalirali programe, već bi samo puhnuli u disketu i ona bi magično proradila. Kad bi se vozili autom po kiši, gledali bi kapljice kako se slijevaju niz prozore i uzbudljivo pratili koja će prva stići do dna stakla. Zatrpavali smo potkošulju, gledali crtane prije Dnevnika, išli spavati s upaljenim svjetlom u sobi. Pili smo hladnu vodu vrući i zadihani, ne flaširanu, već direktno iz šlaufa, jer nismo imali vremena izuvati se i ulaziti u kuću. Radovali smo se kad dobijemo temperaturu, jer ne moramo ići u školu (a ništa nas ne boli). Kupovali su nam šarene laže, strašili nas da će nas pojesti mrak, odnijeti babaroga i ukrasti cigani. Morali smo pojesti i posljednji zalogaj iz tanjira, jer nam je tu sva snaga i nikako nismo smjeli mrviti, jer i mrve plaču. A glavno pitanje nam je bilo: „Imal’ šta slatko?“, na šta bi nerijetko dobili odgovor: „Eto ima jabuka.“ Nismo smjeli zviždati jer prizivamo miševe, niti piti kafu, jer će nam izrasti rep, a da ne spominjem gledanje televizije izbliza.     U tom slučaju će nam ispasti oči. Pare koje smo dobijali za rođendane ili Bajrame su nam „čuvali“ roditelji.

Ali smo bili bezbrižni i zaluđeno sretni. Nismo znali šta znači odrasti. Živjeli smo u trenutku i svijet nam je bio velika bajka gdje se sve moglo zbiti. Lunapark sa izmišljenim strahovima i sa puno zadivljenosti i smijeha. Mirisali smo na nevinost i belaj istovremeno. Uživali smo u jednostavnosti.

Sjećanja na ta bezbrižna vremena danas sa sobom nosimo kroz život, i negdje u sebi svako od nas krije žal za djetinjstvom i suludo dječije pitanje, da li se baš moralo odrasti?

 

 

Prošetati Vilsom

Prošetati Vilsonovim šetalištem, u narodu poznatije, Vilsom, pružiti korak predveče, dok se majsko sunce nevoljko i sporo spušta, naginjući se sve više ne bi li još malo promatralo šetače, najbolja je relaksacija nakon napornog radnog dana. Biti sam ili u ugodnom društvu, svejedno je. Šetajući kraj Miljacke, sa usplahirenim patkama sa glavama vječito zagnjurenim u vodi i slapovima koji prevrću izgubljene lopte kao loto bubanj, čovjek se osjeća umirujuće i uživanje je glagol koji iz pasiva prerasta u aktiv. Galama djece koja ne opterećava, zvona na biciklima, pitomi zvuk vjetra dok šušti nad zelenim krošnjama drvoreda lipe, osjećaju se sa svakim korakom. Na drvenim klupama većinom sjede zaljubljeni, a njima se živo fućka za svijet. Postoje samo njene/njegove usne i njene/njegove oči. Kokičari prodaju kokice, sladoledžije sladolede. Tamno-narandžasto nebo je večernja bojanka pticama pred počinak. Svijaju krila u onim istim krošnjama lipe, dok im onaj isti vjetar češlja gusto perje. Stopala šetača ostaju trajno utisnuta na asfaltu, sa nevidljivim brojačem koraka, koji ih dnevno broji na hiljade. Idila lagane šetnje pokreće bujicu osjećanja. Odjednom se sjetiš djetinjstva, prve simpatije, dana kad si naučio voziti biciklo, onog cuke što te vječito ganjao kad si bio mali, dugih šetnji sa roditeljima…    Ono nekad u sekundi postane sad. Korak za korakom, sjećanje za sjećanjem. I tako stigneš do mosta Suade Dilberović, okreneš se i ispred sebe vidiš onaj isti drvored koji ti je do maloprije pravio hlad. A u hladu još šetača koji razmišljaju o djetinjstvu, o prošlim sjetnim vremenima, o planovima za budućnost, nadama i željama…    U šetalištu koje podjednako šeta i misli i tijela, čiji mir terapeutski djeluje i na dušu i na um, i čije staze rado udome naše bestežinske korake…

 

 

Crveni kružići

Nekada neobjašnjene stvari trebaju ostati – neobjašnjene. Sva razmišljanja, sva naukovanja i možebitna filozofiranja nekada postanu bezvrijedna pred čudom koje se desilo. Samo od sebe, potaknuto silama koje moderni svjetonazor još nije dokučio definisati. Pa neka ga onda tu, nek’ budi maštu, nek’ se prepričava i bude dio paralelnog, misterioznog svijeta u koji sa velikom dozom strahopoštovanja zalazimo. Ili je samo riječ o slučajnosti. Ko će mu znati. Neko će pričati o nadnaravnom, neko tražiti prihvatljivije rješenje za osjetljive glave, neko čekati nauku da upre prstom u najlogičnije, ali istina je obično negdje između. Tako je i ova priča satkana od učinkovitosti starih običaja.

Kad sam imao nepunu godinu dana, na obrasčićima mi se pojavilo crvenilo. S obje strane po jedan crveni kružić. Simetrični i gotovo jednaki. Roditelji su me vodili doktorima. Jedni su govorili kako će crveni kružići nestati sami od sebe, drugi prepisivali kojekakve terapije, kreme i td. Ali crvenilo je i dalje bilo prisutno. Niko nije znao reći odkuda se pojavilo niti na koji način ga ukloniti. Sve do jednom, kada je jedna stara nana rekla mom ocu pomalo nevjerovatnu i sujetnu stvar. Da ode na cigansko ognjište preko vode  i uzme ugarak od ugaslog žara i time pomaže crvenilo na mojim obrazima. Na kraju je roditeljima ostalo još samo to da probaju.    I tako je otac otišao preko vode u kraj gdje su živjeli cigani. Pronašao je jednu staru ciganku i ispričao joj priču. Ciganka ga je saslušala i potom naložila vatru na ognjištu, i s ocem sačekala da vatra izgori, da se žar ugasi, te mu u ruku stavila ugarak da ponese kući. Mama je ugarak potopila u vodu i time nakvasila moje obraze. Crvenilo se povuklo, a kružići nestali kao da nikad nisu ni bili na mojim dječijim obrazima.

Običaj koji seže decenijama, ako ne i stoljećima unazad, utkan u tradiciju, običaje i vjerovanja naših naroda. Vrlo rijedak, baš kao i crveni ožiljak koji se pojavi na jednom od hiljadu djece.    Za sve ima lijeka. U prirodi, u neobjašnjenom, na najmanje očekivanom mjestu, nekad, negdje… Misteriozno, baš kao i ciganski rituali, običaji, životi. I ko bi rekao da baš oni, baš ti ljudi sa margina umiju od ugarka napraviti lijek. Tako jednostavno, a tako nerazumljivo.

Hvala im!

 

 

Sunčani dani

Eto proljeća, prolijeva se po ulicama i avlijama našeg mjesta. Lijepi dani očekuju da budu zapaženi, popraćeni osmijesima i suncem koje ide u oči. Na livadama trava niče kao zubi novorođenčetu,  a svježi mirisi ulaze u kuće kroz širom otvorene prozore. Načičkali se jorgani, dušeci i šliferi po balkonima, da se zrače dok je sunca. Cvijetnjaci čekaju da budu okopani, da ptice imaju gdje odmorit’. Kako fali oblaka, otkriva se ukrštenica na nebu, ocrtana od bijelih tragova aviona. Kao plava karirana košulja sa suncem na reveru. Sve riječi postaju lijepe, a sve priče završavaju dogovorom i stiskom ruke. Kerovi opet laju na sve i svašta, a mačke drijemaju tamo gdje hlad još ne dopire. Još je rano za bosa stopala, ali za sjediti uz sok i kekse pred kućom, u kratkim rukavima, rano nije. A i pravo je vrijeme za probati nove patike, prošetati, jer proljeće i jeste za šetanja. Ruku pod ruku i nogu pred nogu.

Ljudi se vesele proljeću. Smiju se. I to je najljepše vidjeti.    Proljeće, svrati češće…

 

 

Unutrašnji mir

Ranoproljetnu frtutmu je prekinuo neočekivani mir. Zadihana priroda sleti u golema nebeska njedra na još neočekivaniji predah. Osjetio sam to svim čulima. A mir smo bili mi. Oči su nam plesale u odsjajima zjenica, dok nas je iznenadna tišina prekrila staklenim zvonom. Gledali smo se bez treptaja i nije bilo te gravitacije koja bi u tom trenutku oborila naše zaljubljene poglede.

“Poljubi me!” – reče milosnim glasom jedva zvučnijim od vjetra koji nas je milovao. Poljubih je nježnim usnama jedva mekšim od zraka koji nam je punio grla. “Osjećaš li se sretnije?” – gotovo pjevnim glasom upitah. Položila je glavu na moj dlan i kao uplašeno kuče uz kerušu, umirila se ispod mojih bedara. Sve mi je rekla.

Sretna je, pomislih.

U tom je trenutku i svijet mogao stati, ali je jedan zadovoljni osmijeh pažljivo skliznuo s krajeva usana.

Sretan sam, pomislih.

 

 

Pokreni se

Odustati znači ne vjerovati. Ne odustaj, vjeruj! Sve možeš kad čvrsto odlučiš biti na zemlji i sve možeš kad udariš šakom o zamišljeni sto negdje na proplanku sa glavom zabijenom među koljenima, jer si zamalo odustao i osjetio da si nejak. Ali to nisi ti. De pogledaj tog malog leptira što ga krila povazdan nose od cvijeta do cvijeta. On ne razmišlja ima li cvijeća, on cvijeće samo traži, jer zna da je tu negdje. Pogledaj te male laste što s krhkim krilima prelete stotine kilometara da uhvate posljednju zraku toplog sunca. Ne pitaju se hoće li im sunce okupati krila toplotom, jer znaju da je sunce tu. I znaju da će mu doletjeti. Ne odustaju. Nemoj ni ti. Sve tvoje želje neka budu tvoja htjenja. Svaku tvoju misao neka prati pokret ruke. Budi svoj. Vjeruj. Raširi krila i preleti svoje strahove. Podigni tu glavu zagnjurenu među koljenima i isturi je među oblake. Odozgo imaš bolji pogled. Vidi gdje ti fali, gdje zapinje, vidi gdje je put koji trebaš utabati odlučnim koracima. Ti si snaga svoga uma. Ti si pokretač svojih prohtjeva,  ti si materijal za ono što želiš da postaneš. Napravi od tog materijala skulpturu svoga ja, onakvu kakvu želiš sutra vidjeti, savršeno isklesanu kao Mikelanđelova. Jer ti to možeš. Radi nove stvari, smij se više. Neka se svaka tvoja tačka u zarez pretvori, neka se nastavi dobra priča. Ne kompliciraj ionako komplicirani svijet, radije potraži gdje je čvor i odveži ga, a snagu ne traži u obećanjima, nađi je u sebi, jer tu negdje čuči u malom prstu. Živi i budi svoj. Jer samo tako ćeš se jednog dana okrenuti iza sebe i vidjeti da si uspio, prkosio neuspjehu i bio glavni junak priče o jednom neustrašivom heroju svoga doba.

 

 

Branka i Jovo

Devedeset treća. Mi na Pofalićima u jednoj garsonjeri veličine kutije šibica. Monotonija zvukova ispucanih metaka svakodnevno plaši šarenilo mašte jednog petogodišnjaka. Oskudne igračke koje su me već prerasle dobro zabavljaju jednog trogodišnjaka.

Dedo kod familije u nekom podrumu nestrpljivo čeka kraj rata, otac brani još ono što se odbraniti da u ovom našem gradu, gdje je puška lični pribor za održavanje života i gdje su ratne uniforme najbolji odjevni predmeti iz modne kolekcije jesen zima ’93. Mama i nana na Koreji u redu za vodu čekaju svojih pet minuta ispred cisterne. Ruke okićene kanisterima, cupkajući s noge na nogu, razmišljajući kako još jednom prevaliti put do stana pod punim teretom i ostati van dometa snajpera i granata. Petogodišnjaka i trogodišnjaka su ostavile kod tete Branke i čika Jove. Stan do našeg.

Dvoje, u to doba, kasno srednjovječnih ljudi koji su mog brata i mene voljeli kao svoju djecu, svoje unuke. Njihov skroman stan je bio naš drugi dom. Branka bi nam čitala najljepše priče iz najdebljih knjiga koje sam vidio. Svaka je priča bila ocrtana i svaka sa porukom dobra na kraju. To su dječije godine kad se dobro u djecu i usađuje. Dobro unutar četiri zida, soba bez predrasuda, ljudi bez mržnje, puni topline. A izvan četiri zida, tamo iza prozora neko tenkovima usađuje „dobro“, neko jurišima pokušava stvari postaviti na svoje mjesto, neko manire prenosi odobravanjem paljbe na opkoljeni grad. Ali ne meni i bratu. Branka i Jovo su nam ono pravo iskreno dobro usađivali na najbolji mogući način. Dječijom igrom, pjesmom, s puno smijeha, i ne znajući hoće li nam se mama i nana vratiti žive. To je bila snaga, smij se i kad je najteže. Odvajali bi nas od bezbojne stvarnosti, usrećivali, i bar za trenutak i svoje strahove potiskivali u stranu. Jove se sjećam da je uvijek sjedio na svojoj stolici nasuprot kauču gdje je Branka iscrtavala normalan život dvojici dječaka. Bio je nekako ozbiljan, brižno ozbiljan čovjek oštrih crta lica. Odveć sijed. Visok. A Branka uvijek dotjerana i vesela, u inat svima onima koji hoće da vide uplakana i bijedna lica stanovnika ovog neslomljivog grada.

Bila je prava gospođa. Ponekad bi brat i ja dobili i poneki slatkiš, red čokolade pažljivo savijene u pogužvani sjajni papir ili češće nešto od onih stvari iz lanč paketa što se zamute s vodom. Jednostavno, brinuli su o nama dok su mama i nana prtile kanistere čiste i pitke vode između barikada. Bili su naše vodilje, naše komšije, jedna Branka i jedan Jovo. I tako gotovo svaki ratni dan.

Danas je teta Branka vjerovatno starica sa meni nepoznatom adresom stanovanja. Siguran sam da i dalje drži do sebe i da je još uvijek onako ponosna i dostojanstvena gospođa. Puna života, puna elana. Dugo je nisam vidio. Valjda sudbina nekako preusmjeri živote na drugu stranu. Ni čika Jovo više ne sjedi u svojoj omiljenoj stolici, on je prije deceniju i više odšetao sa ovog svijeta.

Sjećanje na dvoje tako divnih ljudi ne jenjava. Bili su ono dobro iz rata. Ona ruka koja te čuva od vanjštine stvarnih događaja, onaj topli glas koji nadjačava sve rafale i ono dvoje ljudi koje komotno mogu nazvati herojima – herojima mog ratnog djetinjstva.

 

 

Lov na snove

Usidren ležim na dobro poznatom krevetu. Kao čadž crna soba skuplja se ispod kapaka mojih očiju. Obrisi prozora ocrtavaju kvadrat na okruglim irisima mojih zjenica. Sitni noćni sati ne sklapaju moje trepavice. Nekada je čovjeku potrebno da sluša kako diše. Da osluškuje svoja pluća kako se šire i skupljaju, da opipa zrak koji ispušta iz grla.

Misli tumbaju mozak. Čas sam u djetinjstvu, čas u dubokoj starosti, čas zamišljam stvari koje se nikad neće desiti, čas protutnjam kroz one koje su mi se desile, čas ovako – čas onako. Nogom tražim tih par sekundi hladne površine jorgana, ruke iznad glave, pa ih pružam niz tijelo. Sve, ali samo neće san na oči. Vrtim se i uzalud osluškujem da li ću čuti riječi neke zalutale uspavanke.

Kazaljke su se davno poklopile. Ona koja pokazuje minute je od tada napravila puna dva kruga. Zatvorim oči, utišam misli i pokrete, jorgan kao mirna voda, ne talasa. Umirim se i čekam san da izađe na vidjelo. Sa repetiranom rukom da ga uhvatim na prepad i progutam u jednom zalogaju, da me uspava kao tableta za spavanje. Da me uljulja u kolijevku mirne noći. Napravio sam mu čeku, žmirim, strpljivo čekam, kad me samo odozgo, iznenada, kao val hladne vode poklopi i ponese ka pučini svih mora koja talasaju iznad svih dubina gdje se kriju sve one pojave koje ti dolaze u snu, pa koju zagrabiš!

 

 

Čovjek i priroda

Prijaju mi lagana i sunčana, ta teška i kišovita jutra, večeri. Prijaju mi ta umirujuća i uznemirujuća svitanja, mirni i nemirni zalasci sunca. U svakoj toj prilici je nešto posebno, rađanje ili umiranje svjetlosti, rađanje ili umiranje mraka, crno bijeli kontrasti puni boja. Šarene crne na sve strane.

A ponekad bi melanholične misli sve preokrenule, pa su večeri pametnije od jutra, predvečerja rude, a zore uspavljuju i snivaju. Pa ko zna na čemu se sve završi. Sve ti zafali, ali sve pretrpiš.   I svaki entuzijazam bude uspješan i sve krive linije ispravljene.   I malo po malo, sretan si bez razloga.

 

 

Ive Andrića 6/9

Pripadam li onim generacijama koje se mogu pohvaliti zdravim i sretnim djetinjstvom? Moram se pohvaliti da pripadam. Iako sam dobar dio djetinjstva proveo u ratnom, a ostale u postratnom Sarajevu, nikada nije manjkalo igre, graje, kreativnosti i maštovitosti, druženja, dječije galame, belaja, poderanih koljena, smijeha, suza i prave raje.

Odrastao sam na Alipašinom Polju, u A fazi. Tu smo se doselili u ljeto ’94.-e sa Pofalića, i godine oporavka koje su uslijedile, koliko god bile teške, za nas djecu su bile prave dječije. Bio raspust, ljetni ili zimski, bilo školsko doba, svaki slobodan trenutak smo provodili napolju. Ljeti bi najviše igrali lopte,    dok smo god na nogama mogli izdržati, i to na livadi ispred zgrade, sa majicama kao stativama i nekom krpenjačom koja svako malo završi na cesti ili na parkingu ispod nekog auta. Pa onako iscrpljeni i žedni, našli bi neku praznu flašu i onda ulazili u haustore i tražili vode od komšija sa prvih spratova, jer je svako od nas, potrefilo se, stanovao na višim spratovima. Nije nas spriječavalo jako julsko i augustovsko sunce niti iznenadni ljetni pljuskovi da čitave dane, od jutra do mraka provodimo ispred zgrade, igrajući se raznoraznih zanimljivih igara i moleći mame kad nas zovu da jedemo da ostanemo „još samo malo“. Ganje, žmire, picigena, skakavaca, ta-ta, aberećke abertude, između dvije vatre, igrali bi se povazdan i to su samo neke od igara koje bi nam okupirale vrijeme i maštu.

Zimi je to bilo sankanje i grudvanje. I naravno opet lopta. Fudbal na snijegu. A sankali bi se na uzbrdici iznad zgrade. Dječiji uzvici bi se prolamali dok bi sankama jurili padinom niz dobro utaban snijeg. Kada bi neko pogledao iz daljine ka toj uzbrdici, vidio bi djecu sa skafanderima jarkih boja i debelim kapama kako se, kao niska šarenih bisera, jedno za drugim spuštaju niz padinu. Svi veseli, svi sretni. I tako cijelu zimu, dok bijelinu snijega ne bi zamijenili zelenilo i svježina ranog proljeća, kada su i školski dani uveliko trajali, a oni su bili jednako zanimljivi kao i dani raspusta.

Zajedno se išlo i vraćalo u školu. Damir, Danijel, Saša i ja, četiri druga iz istog razreda, sa istim ambicijama i istim dječačkim simpatijama. Jedna Minja i jedna Mersiha su lutale usijanim dječačkim glavama, i tada bi većina nas ponosno pokazivala moderne frizure u Nick Carter fazonu. Zaljubljivalo se u iste djevojčice, slavili se rođendani, čuvale se tajne, „prosipali“ se zajednički folovi, nosali se široki džemperi, starke i teksas jakne sa pijace, smijalo se, igralo, veselilo i drugovalo. Prava družina!

A predveče bi se sva djeca iz komšiluka okupila na „koti“, i cijela ulica bi odzvanjala dječijim smijehom i uzvicima. Pa do nekih doba. Sjedili smo i pričali razne priče, prepričavali doživljaje i kojekakve anegdote. Bili smo rasterećeni. Ili nas jednostavno roditelji nisu željeli opterećavati svim problemima i „sklapanjima kraja s krajem“ u tim turbulentnim vremenima. Jer djeci nije smjelo faliti.

Nerijetko se uhvatim u melanholičnom razmišljanju o svom djetinjstvu. Sa blagim osmijehom na licu i sjetom koja topi svu ozbiljnost svakodnevnice, sjećam se tog nevinog doba odrastanja. Puno se razlikuje od ovog današnjeg. Valjda došao takav vakat. Naš virtualni svijet nisu bila čuda tehnologije, imaginarni prijatelji sa displeja i zarazne igrice koje potiču na nasilje. Naš virtualni svijet su bili Super Mario, tenkići i lov na patke,  sa plastičnim pištoljem koji bi se obično pokvario nakon nekoliko dana upotrebe. I znalo se, maksimalno sat vremena igranja dnevno,   i da se nasadiš na glavu, mama nije dozvoljavala više od toga,    jer „ispašće ti oči“. Onda bi se Faruk i ja igrali igračkama, onim malim zelenim vojnicima sa plastičnim postoljem, gumenom loptom ili autićima, ili bi jednostavno otišli u Mambu da kupimo čokoladu ili kesu Kiki bombona i za kusur uzmemo po shock žvaku ili pez. To je bilo vrijeme kad se s pola marke u džepu bilo sretnije nego danas sa punim džepom para.

Sada su neka druga vremena. Kada ponekad autom prođem pored zgrade u ulici Ive Andrića u kojoj smo stanovali, ne vidim rastrčane dječake kako jure za loptom, niti curice kako se igraju lastike. Vidim prazno dvorište, a negdje iz dubine čujem veselu galamu mojih vršnjaka kako me dozivaju sa svojih balkona da ih sačekam da poigramo „na male“. Nostalgija.

I danas kada sretnem te drugove, prvo primijetim ona dječija lica koja pamtim, pa tek onda dobre ljude u koje su izrasli. Svaki od nas je odabrao svoj pravi put. Imali smo podjednake početke i zdrave ciljeve.

Imali smo jedni druge, imali smo neko dobro djetinjstvo…

 

 

Prizvuk zaljubljene noći

Prizvuk prohladnih noći usred proključalog ljeta je osvježenje koje mi naposlijetku ne da zaspati. Umislim da ću zaspati u behutu, da neću promjeniti stotinu poza i da će se san mirno spustiti pod jastuk, ali se prevarim. Sad kad je temperatura u sobi konačno prihvatljiva, temperatura u glavi roji misli i drži me budnim. Svakakvih tu misli ima. Dođe mi da uzmem mobitel i da je nazovem,   da čujem ono pospano halo i kako me pita što je zovem u ovo gluho doba. Da slušam kako pospano trepće i da joj kažem ono istrcano:

Hej, šta radiš?

Spavam budalo.  

I jesam budala, naravno da spava. Neću je ni zvati, iako mi iz glave ne izlazi. Pa razmišljam šta bi sad htjela. Znam da voli da gledamo nebo, a kad je nebo bogatije nego noću? Ima se tu svega za vidjeti. Kroz odškrinut prozor vidim parče tamnoplavog neba poprskanog sa milion svjetlucavih zvijezdica. Možda bih poželio koju i da joj skinem, ali nisu naše zvijezde za skidanja s neba. Neka ih gore,  jer odozgo sijaju najljepše. Dogovorili smo se koje su samo naše, i stvarno smo dobro izabrali.

Možda bi sad htjela da širom otvorim prozore, pa da zagrljeni slušamo tišinu noći, koja se kao glazura fino nanosi po svim čulima, ili bi osluškivali mjesec kako tiho broji Armstrongove korake, ili povjetarac kako pjevuši najfiniju baladu i naposlijetku i sebe uspava. Možda bi poželjela da joj izrecitujem uspavanku. Neku koju u hodu smišljam i puštam zvonke riječi da dopiru do njenog uha. Uspavanku koja završava sa poljupcem i mojom utrnulom rukom ispod njene glave.

I tako zamišljeno ležim dok mi pospanost polagano omotava oči i uši, kad najednom sav taj fini noćni mir poremeti zvono telefona. Na displeju njeno ime i uz njega srce. I najpitomiji šaputavi glas:

Hej, spavaš li?

-Ne, ne spavam, što si ti budna?

Ne mogu zaspati, razmišljam kako bi sad voljela s tobom gledati nebo i sve naše zvijezde, ili da širom otvorimo prozore i slušamo noć i njenu tišinu. Pa da mi izrecituješ uspavanku i poljubiš me za laku noć.

Noć spaja misli, ali samo misli zaljubljenih, budnih u sitne sate. Želje su uvijek iste, tako čiste i probrane. Dok sve spava, naše želje odmotavaju beskonačnu nit i savršeno se pronalaze i spajaju u mrkloj noći. Srca su najprecizniji radari. Na čehri ove noći se vidi da je dobra i smirena. Spajalica naših životnih papira.

 

 

Sevdah

Sevdah opisuje neke idilične, danas neshvatljive vrijednosti ljubavi, radosti, tuge, čežnje i blagostanja. Sevdah je i pjesma i više od pjesme. Sevdah je melanholija bitka, način razmišljanja, naglašena jednostavnost, posebnost u običnim stvarima, ljepota primijećena tamo gdje je nikad niko primijetio nije, a od pamtivjeka postoji. Sevdah je stanje uma s osvrtom na dušu.

Ljepota sevdaha je nekada ležala u romantiziranim pogledima na svijet oko nas, pa je tako bila satkana u stidnom pogledu mlade djeve iz krajička odškrinutog prozora stare kuće, kada bi hrabar i ljubavlju zaluđen momak došao iz daleka, samo da na tren krišom vidi njeno lice, umiljato i stidno, samo za njega čuvano. Ljepota se krila u mirisu ruža, pažljivo njegovanih, suncem obasjanih i izvorskom vodom zalijevanih. Izvorskom vodom, zahvaćenom rukom one iste mlade djeve i prinesene mekim usnama da napoji grlo i osvježi dušu. Ljepota sevdaha se krila u hladu borova, cvrkutu pjevnih ptica, mirisnim sokacima, akšamlucima i meraku i rahatluku. Eto to je sevdah. Opipljiv samo onima koji znaju i u najobičnijim stvarima da ga nađu i osjete, i da merače i sevdišu.

Sevdah je i bol duše, tiha patnja za voljenom osobom. Patnja uz koju se ne može vrištati, već ona koja istiha nagriza srce i dušu, pa te tjera da uzdahneš. On jeca u prsima, a ne da da zaplačeš,    on bohti u grudima, a neće da se rasplamsa. Sevdah je blagostanje pronađeno u najvećoj boli, blagostanje zbog kojeg zavoliš tu svoju bol.

Sevdah je idilična atmosfera sporazumijevanja sa svijetom, on je sloboda, emocija, on je harmonija života…

… i predah i uzdah…

 

 

Srcolika zemlja velikog srca

Ponekad se zapitam zašto putovati po bijelom svijetu, a prvo ne upoznati svoju avliju. Ima tih kutaka koji djeluju kao sa druge planete. Neke koja je postojala prije stotinu, hiljadu, deset hiljada godina, pa nestala, a nama prenijela sve svoje ljepote. Ostavila u amanet. Sva ta mjesta može osjetiti samo domaći čovjek, spoznati svu punoću te ljepote i razumijeti da jedino on srcem doživljava ono što vidi. Svi ti kutci koji smiruju, biserni vodopadi ili zelena jezera, kameni mostovi ili stare kuće, pitomi šumarci ili gorde planine, gradovi i sela, svi su idilični i samo naši. Bosanski.

Ne zalaze turisti u srž onoga što vide. Oni pogledaju, uslikaju i odu. I Vijećnicu i Vrelo Bune i tvrđavu Kastel i Stari most i kanjon Rakitnice. Put ih nosi dalje. Mi ostajemo, mi vidimo srž tih vrednota, tradicije, prirode, bajke sa stvarnim likovima. Naše oči su naši fotoaparati, sa unaprijed izrađenim fotografijama u koje uskočiš jer možeš, jer znaš i osjećaš ono što vidiš, ono što je tu, u našoj zajedničkoj avliji. Živimo obavijeni onim što imamo, ćebadima od ravnoromanijskih poljana, sa resama od hladnog Vrbasa i toplinom hercegovačkog krša. Umotani od glave do pete. Navijeke. Naša nam je avlija najpreća, jer smo baštovani koji je održavaju lijepom i rodnom.

Pa opet se zapitaj, zašto ići negdje tamo daleko, a ne spoznati blizinu, ne spoznati ono što te određuje i što će te određivati, ma gdje bio. Popenji se na vidikovce da jasno vidiš sve što ti se pruža, gdje jednim pokretom oka s lijeva na desno vidiš ono što je tu stoljećima i više, samo za tebe, da se nagledaš i da punim plućima udahneš i spoznaš gdje si i kome pripadaš. Da upoznaš nas same, da posebnom doživiš tisućljetnu grudu svoju i smiriš srce u srcolikoj zemlji velikog srca.

 

 

Obični i posebni

Život kraj sarajevskog aerodroma je kao život pored bilo kojeg drugog aerodroma, samo što je ovaj naš nekako „među kućama“, a jedna od tih kuća je i ona u kojoj stanujem i u kojoj sam proveo dio djetinjstva, kad smo se s Alipašina vratili u Donji Kotorac.    Avioni svakodnevno slijeću i polijeću, a mi smo nekako navikli na taj zvuk mlaznih motora, pa ga više i ne registrujemo. Neko će se našaliti i reći da nam je neobično kad u pozadini ne čujemo zvukove aviona. Kad smo kao djeca igrali lopte u Krugu, znali smo preskakati ogradu koja dijeli aerodrom i naselje, kad bi nam lopta otišla preko. I onda obično onaj kome lopta ode „preko noge“, preskoči ogradu, otrči po loptu skoro do piste, nabije je nazad na betonski teren i brže bolje se ponovo penje po ogradi dok nas ne bi ljudi iz GSS-a „provalili“, pa sa velikim džipovima sa rotacijama došli da vide šta se to dešava. Ali do tada bi igra već uveliko bila nastavljena. Danas iz udobnosti naših dvorišta posmatramo avione kako dovoze putnike u Sarajevo iz cijelog svijeta i kako ih iz Sarajeva odvoze u cijeli svijet. Baš eto odatle iz moje mahale.

Život pored starog butmirskog hipodroma je kao život pored bilo kojeg drugog hipodroma, samo što je ovaj naš bio kudikamo opasniji, kako po konje i džokeje, tako i po gledaoce. Još se jasno sjećam tih „na sve ili ništa“ utrka, kada bi redovno u svakoj utrci po neki konj u punom galopu probio zaštitnu drvenu ogradu i uletio među raju. I to vječito na istom zavoju, koji je bio preuzak za tako brze i istreniranje konje. Mi djeca bi uvijek bili tu negdje blizu,     da imamo bolji pogled na nesvakidašnja dešavanja. Bilo je tu povreda i lomova, ali srećom, nikada nijedan smrtni ishod. Čini mi se, baš zbog veličine i posebno tog dijela trkače staze je hipodrom premješten par kilometara iza. Danas je na mjestu tog nekadašnjeg hipodroma kamp F.K. Sarajeva.

Život pored sarajevskog ratnog tunela, ili poznatijeg kao Tunel spasa je jedinstveno iskustvo. Nije kao život pored drugih ratnih tunela, jer drugih ratnih tunela i nema. Bar ne ovakvih kao ovaj naš. Živjeti tako blizu Tunela spasa znači svakodnevno dolaziti u dodir sa turistima. Kada bi se kao djeca igrali na ulici, autobusi su nam često kvarili merak, jer bi se svako malo morali sklanjati da prođu, a strani turisti bi u nas djecu sa žaljenjem gledali kao u neku drugu rasu, slikajući nas, i misleći da ne znamo ništa drugo osim ratnih dešavanja. Doduše, nakon potresne ture u Tunelu, drugačije nisu mogli ni pomisliti. Prije par minuta bi na ratnim snimcima gledali naše očeve kako hrabro brane grad sa prve linije,  a par minuta poslije bi gledali nas, njihovu djecu kako trče veselo po ulici. Danas su turisti brojniji nego prije petnaestak godina,   i mogu reći da više i ne primjećujem da li nas gledaju drugačije. Danas se u svijetu ratuje više nego prije, i valjda su se nagledali izbjeglica i naroda pogođenih ratom, pa im mi više nismo zanimljivi.

Život pored međuentitetske granice je stabilan i miran. Ima jedan most koji dijeli istu rijeku, ima jedna cesta koja dijeli istu livadu. Iako se još vuku repovi prošlog rata, komšijska situacija je sve bolja. Jedni drugima koliko toliko valjamo. Ima jedan mladić s one strane mosta što dođe na igralište, pa zajedno poigramo basketa.  I drago mi je to vidjeti. Jer tako i treba biti, kao nekad. Inače nam nema naprijed.

Život u blizini NATO baze je valjda kao i život pored bilo   koje druge NATO baze u svijetu. Nemamo baš puno dodira s njima.   Ipak je to vojska. Ozbiljna ekipa. Ograđeni su visokim ogradama sa bodljikavom žicom i stražarnicama, izolirani u svom svijetu u mini gradovima na našoj zemlji. Kao što rekoh, sa njima nismo baš na ti. Ali, sjećam se jedne prilike, kad smo se prije par godina jedne ljetne večeri, mi kotaračka raja družili u blizini baze. Ostali smo tu do kasno u noć, već gladni i žedni, kad Gaga ode do velikih ulaznih vrata baze. Pokuca jako, pa još jednom. Unutra se začu kako neko otvara jedna, pa druga vrata, pa konačno ova zadnja, masivna željezna. Izlazi jedan vojnik stranac sa puškom u ruci, a Gaga onako nonšalantno, na čistom engleskom ga upita: „Do you have to eat?“  (Du ju hev tu it?), na šta se ovaj samo vrati i zamandali ponovo cijeli špil ulaznih vrata. S naše strane smijeh do suza, a s njegove garant ona dobro poznata „gdje ja ovo dođoh majko mila“. Čudni su ti stranci!

Uglavnom, Donji Kotorac je malo poznato, ali po mnogočemu posebno mjesto. Komad zemlje sa historijom. Ovdje se hiljadama godina živi, čemu svjedoči i jedna od ulica koja nosi naziv Katera, po imenu naselja Katera (Kotorac), koga još u X stoljeću spominje car Konstantin Porfirogenit. Ljudi su ovdje pitomi i radni. Sasvim obični, a sasvim posebni.

Ispod nas zemlja koja krije još mnogo komadića daleke historije i raznih ratova, oko nas aerodrom, ratni tunel, NATO baza, granica, a iznad nas nebo, tako veliko za naše malo mjesto, a opet premalo za sve ono što to mjesto jeste.

 

 

Proljeće je 30. u septembru

Proljeće pred sami kraj septembra, onako okrepljujuće zapljuskuje Sarajevo. Ptice krilima zašivaju nebo, krpe sunce da još malo utopli ovaj naš grad, a betonske pločnike masira samo lagana proljetna obuća, baletanke i starke. Sunčane naočale su ponovo na glavama, a majice kratkih rukava će još pričekati prije nego budu posložene u krajnje dijelove ormara. Baščaršija vrvi od turista, a na bilbordima se još mogu naći julske ponude za ljetovanje u Grčkoj i Crnoj Gori. Grad buja kao velika bašta, dok tržni centri kao plastenici sa najboljim urodom mame berače. Neki su radnici tek primili martovsku platu, a studenti položili junske ispite. Zaljubljeni su ponovo okitili parkovske klupe, i ne misle ustati dok ne zahladni. Vozači automobile voze s otvorenim prozorom i izbačenim laktom. Grad je luckasto nemiran potkraj septembra, kao uljuljano dojenče koje se razbudi na povišen glas i upaljeno svjetlo. Ali ga brižna majka  opet vješto uspava. Polagano, sve će se smiriti i doći na svoje.  Samo tiho. Šššš jesen je na pragu…

 

 

Stub mog odrastanja

Od uzbuđenja je mislio da svi znaju da je dobio sina kad se tog   13. jula vozio prema porodilištu Jezero. Toliko je bio ponosan. Ime mi je nadio i prije rođenja, prema ulozi šegrta sahadžije iz filma „Walter brani Sarajevo“.

U ratu nam je pješke iz Kotarca pretovaren i iscrpljen na leđima donosio hranu na Pofaliće. Preko cijelog grada pod granatama i snajperima. I onda nazad na prvu liniju. Četiri godine. U istom tom ratu je u štali otelio kravu, dok su aprilske granate padale kao novembarske kiše. Za novi život pa makar i hajvana, u inat hajvanima na brdima iznad Sarajeva. Bio je borac otadžbine i spasioc ovog grada. Koliko su kilometara njegove vojničke čizme proprtile snijega na Igmanu i Bjelašnici, koliko su njegovi prsti osjetili promrzlina, a njegova ramena prenijela ranjenika i municije, koliko oči vidjele zla, a srce se ohrabrilo biti prsa u prsa sa neprijateljem… Šta je strah do slabost, a slabostima tu nema mjesta.

Poslije rata je porodičnoj kući vratio onaj stari sjaj, nekoć srušenoj haman do temelja, izgorjeloj i granatiranoj stotine puta. Pa na ruševinama, uz nesebičnu pomoć drugih, izgradio novi stari dom. Ni mir nije uvijek znao biti lahak. Ali je bar saburan.

I danas naporno radi. Sve za porodicu. Ali danas više nema pretovarenih rusaka i izgorjelih crijepova. Danas ima jedan malinjak i plastenik za uvijek svježe voće i povrće. Danas ima mir da akšamluči uz kafu sa porodicom ispred kuće. Iste one koja je dvaput pravljena u trideset godina. Danas ima komšije koji rado svrate na jedan fildžan i da prozbore koju pametnu. Danas ima merak za koji  se borio čitav život. Ima poštovanje. I omiljeni je i dajdža i tetak i komšija i prijatelj. U njemu još ima damara za pozitivne stvari.  I unatoč svemu što je proživio, u njegovim očima vidim sjaj i nesebičnost da drugom bude bolje nego njemu. Vidim podršku na   svaki moj neuspjeh. I iskrenu suzu za svaki uspjeh. Vidim ruke   pune ožiljaka, da mekše ne mogu biti, vidim leđa puna tovara, da uspravnija ne mogu biti. Osjetim gordost i svu dobrotu bosanskog čovjeka.

Iako osjeti svaku promjenu vremena na svojim kostima, gotovo  i ne dozvoljava da se to primijeti, jer je za svoje uvijek zdrav i spreman. Nepokolebljiv i jak. Ko’ momak od pedeset i sedam. Uzor nama mlađima i najbolji dokaz da se svako dobro uvijek u životu vrati. Stub mog odrastanja i centar moje sadašnjosti.

Otac.

 

 

Obasjani mjesečinom

Tamo neka klupa, u jednoj aleji beskonačnog drvoreda, u junu tamo neke godine, jedno veče, bijaše zauzeta. Dvoje zaljubljenih tu jedno drugom prepričaše prošlost i poželješe zajedno proživjeti živote.

Očima joj je skidao zvijezde sa neba, a ona upijala njihov sjaj i zračila kosmičkom energijom. Svu pažnju je posvetila njemu i njegovim naumima. On posta sazvježđe za sve njene zvijezde. Posta šapat koji je umiruje, blagostanje koje je podsjeća na sve što je lijepo.

Toplina ljetne večeri mu rastopi srce i on joj reče svoje naume, nimalo oprezno, bez zadrške, otvori priču o njima. Upijala je svaku njegovu riječ i bojažljivo se veselila onom što slijedi. Prvi poljubac. Onaj koji će otvoriti kapiju za još sto, dvjesto, hiljadu.

Sve se činilo savršenim. Kalup njegove ruke je savršeno pristajao uz njenu, usklađeni koraci dok šetaju prema civilizaciji i svjetlima grada, stopostotna želja da sve uspije. Tišina se prelijevala preko njihovih usana dok su uživali u mirnoći šetnje. Riječi su bile suvišne, činilo se da je sve u tom trenutku bilo suvišno osim njih samih. Oni su bili potrebni. Svaki početak je težak, ali ovaj, ovaj je bio mala maca, tako jednostavan i sudbonosan, tako uklopljiv u njihove živote. Da ih je neko gledao s leđa, vidio bi dvije figure kako se pretapaju u jednu, ramena koja ni ritam koraka ne može razdvojiti.

Nestajali su u daljini uzbuđeni novim počecima. Odlazili u mirnu, samo za ove stvari preodređenu noć. Nisu se grane nadvijale nad njima da osluškuju šta im srca govore, mogle su biti kilometrima daleko i opet bi čule te tajanstvene riječi. Toliko su bile glasne i pune ponosa, sve te riječi želje i zadovoljstva. Njene smeđe oči su savršeno pristajale uz njegove zelene. Kao zemlja i trava. Od iskona do beskraja. Zajedno su činili jedinstvo.

Nebo nije odavalo poziciju mjeseca. Zar je to bilo i bitno,  njena unutrašnja, rođenjem utkana mjesečina ih je obasjavala zlatnim  treperećim sjajem, a on je rukom u zraku iscrtao prvo slovo njenog imena i srce, da ostanu utkani u onom očima nevidljivom, ali srcima stvarnom i iskrenom. Sad i zauvijek.

 

 

Idealizam materijalizma

U sjeni vremena starimo. Nosimo svoje uspjehe i neuspjehe kao košaru sa jabukama. Neke su zrele, neke zelene. Svejedno ih grizemo. Te jabuke nas hrane, ti uspjesi i neuspjesi nas čine i upotpunjuju. Svako od nas pokušava postići što više, otkinuti što više od života koji nam nije samo uzaludno dat. Djeca sanjaju, a mladi sanjare.    I onda dođe vrijeme kad se snovi ostvaruju ili odbacuju. Kad se moramo odlučiti kako dalje, pratiti svoju zvijezdu ma šta bilo ili živjeti nametnuto, linijom nižeg otpora. Valjda su to te životne raskrsnice o kojima smo toliko slušali. Pa te naposlijetku i jedan i drugi put povedu nekamo. U život ili životarenje, u tugu ili sreću, u dosanjavanje ili buđenje. Na tom putu ništa nije crno ili bijelo, isprepliću se sve nijanse, iskustva, putevi drugih ljudi, pokušaji, riječi, dijela, energije, logičnosti i emocije, strahovi i slobode.  I tada se u nama stvara čvrstina, otpor. Čovjek mora osjetiti i tugu i sreću da zna da postoji. Ta dva osjećaja nisu suprotnosti, oni su jedan novčić s dva lica, sklad i nesklad, jin i jang.

Tuga i sreća nisu voda i ulje izliveni u čašu, tuga i sreća su voda i vino pomiješani da ublaže naše osjećaje.

I onda shvatiš da živiš. Da se kreće. Taj fluid vremena prožima sve ono što mi jesmo. Sve stane u tu naizgled jednostavnu jednačinu vremena, jednačinu sa dvije nepoznate; ti i sudbina. I uvijek će   se naći neki matematičar života koji će reći kako se te dvije nepoznate ne mogu mijenjati. Ali se varaju, ljudi se mijenjaju,     a promjenom sebe mijenjaju i svoju sudbinu. Pokloniti nekome dragom cvijet, pozvati starog prijatelja na piće, usred napornog rada stati i odišćiliti pola sata uz kafu, nakaniti se i prošetati planinskim stazama ili jednostavno, obradovati sebe osmijehom, naša je odluka, naša volja i naš uticaj na sudbinu, indigo papir za sve što nam slijedi. Pa kako odlučiš, živjeti pod full gasom ili kočiti na svakoj krivini. Jedno nosi opasnost i uzbuđenje, drugo opreznost i limitiranost.

Rizik je živjeti bez rizika.

Ponekad sreća diktira put. Ničim izazvan se nađeš u koštac sa izvandrednim prilikama. Nađe se neki as u rukavu za kojeg nisi ni znao da postoji, a tog asa svi u životu nekad dobiju. I onda treba pametno odigrati, ne dozvoliti okolnostima da preuzmu ulogu faktora odlučivanja, već da taj faktor budu tvoje odluke. Pa sreća koju ta volja iznjedri ne bude samo osjećaj, već i odluka.

Srećom, postoji i tuga. Koliko dugo bi izdržali sjaj radovanja, gdje bi završio put naše sreće, kad u čovjekovoj prirodi ništa nije konačno.

No, satkani smo tako da svoju tugu bolje razumijemo nego svoju sreću. Prema obje treba biti otvoren. Balans dva osjećaja nikad nije izraženiji nego kad podjednako razumijemo značenje i sreće i tuge. Kad razumijemo da jedna bez druge ne idu, i da nas obje prate. I doista moraš poznavati tugu da bi razumio sreću, i moraš poznavati sreću da bi razumio tugu.

To je život. Putovanje. Izazov. Doživljaj.

 

 

Male stvari čine život sretnim

Nije sreća samo završiti školu, zaposliti se, kupiti stan, novi automobil, uploviti u bračne vode i živjeti u miru sa što manje briga i problema. Neću ništa novo reći ukoliko napišem da se sreća krije i u mnogo manjim stvarima, onim jednostavnim i posebnim, koje čine život sretnijim. Upravo nas te male stvari razveseljavaju i neprimjetno oko nas iscrtavaju oreol zadovoljstva. Ono novo što ću reći je da te male stvari mnogi ne prepoznaju kao stimulans za podizanje raspoloženja, već ih prihvataju zdravo za gotovo. A one su svuda oko nas, samo ih treba doživjeti i uživati u njihovoj jednostavnosti.

Ta sreća u malim stvarima može se pronaći u sunčanom danu, pa ti se izmami osmijeh na lice kad u rano proljeće iznenada ugledaš prvi žuti poljski cvijet, onaj koji će najaviti cijelu flotu novog cvijeća, mirišljavog i šarenog.

Sreća se nalazi i u gledanju starih porodičnih fotografija, iz onih velikih i teških albuma koji se otvaraju kad dođu tetke ili dalji rođaci, a zatvaraju se uzdasima za nekim boljim vremenima.

Sreća se krije u mirisu svježe ispečenog domaćeg hljeba, kad ga zamijesi nana po desethiljaditi put, i vrelog, onako u tepsiji ostavi prekrivenog krpom, da uzmiriše kuću kao najbolji parfem.

Sreća je i skype razgovor sa rođacima iz inostranstva, kad se s obje strane kamere porodično okupite i uglas razgovarate o svemu pomalo, dok se roditelji usputno čude svoj toj tehnologiji.

Sreća se krije u relaksirajućem tuširanju nakon napornog dana, u onom prvom mlazu tople vode po tijelu, koja spira sav umor i rasterećuje pore.

Sreća su duge šetnje, od kojih u nogama zaigraju trnci. Šetati kroz prirodu, daleko od gradske vreve, sam ili u ugodnom društvu, najbolji je lijek za tijelo i dušu, kad se čovjek osjeća veselije i rasterećenije.

Male stvari koje život čine sretnijim kriju se i u ranom jutru, kad te probudi zraka sunca koja je proputovala 149.597.870.700 metara i probila se kroz žaluzine na prozorima baš do tvog uspavanog oka. Najprecizniji nišan kojeg poznajem.

Sreća je i plejlista koja ti podigne raspoloženje. Odabrane pjesme koje u dodiru s tvojim ušima postaju melanholija užitka, bilo da si kući, u automobilu ili sa slušalicama u tramvaju. Uz muziku se odmah bolje osjećaš.

Sreća je vidjeti majku da se smije. Taj radosni prizor ti razgali dušu i poželiš je uvijek gledati takvu. Doista se sreća krije u majčinom osmijehu.

Sreća te zatalasa kad osjetiš miris mora rano ujutru. Kad se probudiš s prvim galebovima, prošetaš uspavanom plažom i udišeš more. Pa tom svježinom napuniš pluća, dok ti nemirna voda u pličaku zapljuskuje noge do članaka.

Sreća je selfi sa rajom. U kafiću, automobilu, na planini, rođendanu, koncertu, sijelu, u pozorištu. Bilo gdje. Kad se svi radosno nasmijete i fotografijom zabilježite taj poseban trenutak.       Ptičica!

Još jedna mala stvar koja te čini sretnim je biti prvi u Ne ljuti se čovječe. Kad vas igra ponese, pa to odjednom postane pravi mali rat uz napete živce i pomjeranje pijuna sa strateškim planom, regulisanim nasumičnim brojem na bačenoj kockici.

Sreća je učiniti oca ponosnim. Kad u njegovim očima vidiš da si uspio u onome što je za tebe nanijetio, svaki tvoj uspjeh se dupla. Biti njegova sinčina je ujedno i najnježnija i najjunačnija stvar na svijetu. Jer njegov ponos sinom uzdiže se iznad svakog ponosa.     Pa zar to ne predstavlja sreću?

Sreću osjetiš i kad uđeš u ugrijano auto. Kada s vana, gdje minusi debele jakne čine tankim, a vunene kape lanenim, otvoriš vrata automobila, pa te ugodno zapljusne toplota iz grijača, tad nema boljeg ugođaja za smrznute prste i pocrvenjeli nos.

Sreću čini i spremanje ručka po novom receptu. Nešto čime ćeš obradovati porodicu, prijatelje, ali i sebe. Uz svu nesigurnost da neće izgledati baš kao na slici, taj ručak će biti prste da poližeš i ispuniće pozitivnošću tvoj dan. Ljubav ulazi na usta!

Sreća je kad ti neko, dok sjediš, priđe s leđa i nenadano izmasira ramena, a ti se prepustiš i uživaš tih par minuta ili manje. Besplatna masaža je uvijek dobro došla.

Sreća je nasmijati bebu. Obično nekom grimasom, koju kad bi odrasli vidjeli, pomislili bi da si lud, ili tepanjem, najsigurniji su načini za nasmijati bebu. A beba jednostavno razvuče osmijeh i uskomeša se u svoj toj svojoj simpatičnosti.

Sreća se krije i u mirisu starih knjiga. Stare požutjele stranice, pročitane desetine puta kriju arhaični miris memli papira, koji te nagoni da se zapitaš čijim li su se sve prstima te stranice okretale. Pa te taj isti primamljivi miris tjera da ih i ti što prije pročitaš.

Sreća je otići na koncert omiljene grupe. Još ako je u tvom gradu, tim bolje. Karte kupljene na vrijeme, gužva na ulazu, zarazna atmosfera kad zabljesnu svijetla sa bine, nestrpljivo iščekivanje da završi predgrupa i onda nekoliko sati dobre muzike i čiste sreće.

Sreća se krije i u pucketanju vatre, logorske na planini ili kraj jezera u šumi, ili bilo koje druge. U promatranju vatre uvijek ima nešto magično, što hipnotiše oči, a zvuk tog pucketanja mistično opija čula.

Sreća je i telefonski poziv od mame. Onaj neobavezni da provjeri da te slučajno neko nije ukrao, da te upita da li si gladan i da te napomene da zatrpaš potkošulju. Čisto da se ne brine. I onda znaš da je nekome bezinteresno do tebe zaista stalo.

Sreća je poruka za laku noć sa poljupcem na kraju rečenice od osobe koja ti u sekundi izmami osmijeh i izazove ubrzano lupanje srca. Pa tako nemiran sasvim mirno zaspiš. Pospano sretan.

Ovo su samo neke od malih stvari koje nas razveseljavaju, koje nam poprave dan ili večer i zbog kojih se osjećamo sretnije.         U svijetu velikih problema, male stvari nas uveseljavaju i razgaljuju živote. One su svakodnevne i lako dostupne. Jedna od tih stvari je i čitanje ove priče. Baš sad, u ovom trenutku. Čitaj i osjećaj se sretnije.

 

 

Vlasnik najačeg srca

Daidže se nekako posebno vole, ali ovaj moj još posebnije. I Sarajlija i Pribojac i Višegrađanin, sve u jednom. Još oženjen Hercegovkom, pa mu i tog šmeka ne fali. Veseljak posebnog kova, uvijek spreman za šalu.

Ja sam njegovo ponosno kumče, još otkad mi je za prvi rođendan ošišao kosu. Eno ima slika. Kad smo bili djeca, Faruku i meni bi redovno trpao u džepove pare za čokolade, sladolede i sokove, i mimo Bajrama i rođendana. Uvijek bi neka sića zveketala međ’ našim dječijim prstima. Do prve prodavnice.

Nekidan baš prelistavam prijeratne albume i naiđem na njegove stare fotografije, pa vidim koliki je lafac bio kad je bio mlad. Traperice, kosa preko ušiju, uske teksas jakne i sigurno su sve cure šizile kad bi naišao, onako u prolazu, mangupski.

Veličina tog čovjeka se ogleda na svakom koraku. U ratu je ponosno nosio pušku i branio otadžbinu, spreman i život dati za Bosnu. U miru je vodio neke svoje bitke. Stasit i krupnih ramena, snažan i duhom i tijelom, sa nekom urođenom dobrotom i upornošću za boljim sutra. Taj nije posustao ni na jednoj prepreci u životu. Uporan za sebe, uporan za svoje sinove, suprugu, majku, sestre, prijatelje, i pored svih životnih nedaća koje tu i tamo svakoga pogode, samo na različite načine. Podigao je i na pravi put izveo tri mladića. Prava družba. Tu se ogleda sva snaga najhrabrijeg čovjeka. Inatno, prkosno do cilja.

To je čovjek čije je srce ležalo na operacijskom stolu. Održavalo život mimo tijela, kucalo i ne predavalo se. Baš kao i on u godinama koje su uslijedile. Nije klonuo duhom, čak ni uz šaku tableta koje njegovo tijelo održavaju u ritmu pozitivnog života. Života sa misijom. Života sa puno smijeha i briga, bola i veselja. Ali tako mora. Nema nazad. Njegovo junačko srce kuca hrabrije i jače negoli ova naša obična. Valja se s takvim srcem nositi i krotiti ga. Samo najbolji među nama dobijaju takva životna iskušenja. I gaze naprijed. Ponosni je vlasnik najačeg srca u kategoriji dajidža.

Živi jednim mirnim, nenametljivim životom, u porodičnoj kući punoj enciklopedija i sladunjavog mirisa ukusnih dajdžincinih jela. Sve mi više liči na svog oca, mog dedu, kojeg kroz maglu pamtim. Guste obrve, krupni obrazi i neka posebna energija kojom zrače kad ste u društvu jednog od njih dvojice. Kada tu još dodaš Mulaimu i Kimu, kako od milja zove svoje sestre, i nanu, dobiješ Bajramoviće u punom sjaju, one koji nikad savršenstvu nisu težili, a kalup za savršenstvo su bili.

 

 

Zemljo tisućljetna

Lijepo sam ti rekao da je najljepša,

Srcem sam ti rekao da je najsrčanija,

Brižno sam pomenuo da je najbrižnija,

I mirno spomenuo da je najborbenija.

 

Uz sav korov i vukove, sve strijele i lukove,

Svojatanja i ratove,

Slobodna je.

 

I kad prstom upirem u sve što je nijekaju

I u sve one što po ćoškovima čekaju,

Smijulje se na nepravde

I poriču sve pravde.

Iskrivljuju istine,

A znaju šta istina je

I znaju da Jedinstvena je.

 

Iz tla punog olova izrastaju ljiljani,

Stoljetni i mirisni,

Inatni.

Starija od predaka,

Kažem ti.

Krunjena i cijenjena,

Na vijeke

Ponosna Bosna.

Jedina.

 

 

Sličice

Sakupljanje sličica je bio popularan sport među nama djecom devedesetih godina, tačnije u onoj drugoj polovini tih istih godina. Valjda svako dijete u djetinjstvu ima potrebu nešto sakupljati, neko salavete, neko omote od čokolada i bombona, neko autiće, klikere, časopise, neko ovo, neko ono. A mi smo eto sakupljali sličice fudbalera. I dan danas pamtim France ’98. kao najveću gomilu koju sam ikada uspio skupiti. Mama dadne marku za užinu, a ja kupim dva paketića sličica, i od deset dobijem sedam duplih. To što bih do dolaska kući ostajao gladan, djetetu baš i nije bila najveća briga u tim godinama. I onda sutra ponovo isti đir, nadajući se da ću ovaj put dobiti Rivalda, Zidana, del Pijera ili zlatnu Argentine. Bio sam jedan od rijetkih koji nisu željeli te iste sličice lijepiti u album, iako sam ga čak odnekud i dobio. Nekako mi je draže bilo imati poveću gomilu u ruci, nego lijepiti ih i nosati album. Ovako su mi bile opipljivije, svaka posebna za sebe.

Sakupljanje sličica nije bilo samo puko kupovanje paketića (iako je otvaranje istih bilo jedna posebna vrsta uzbuđenja), ono je nudilo i jednu vrstu razonode, borbe, takmičenja, tzv. peljanja. Jedan od boljih načina da se bez para poveća ona ista gomilica. Ili da se smanji. Mislim da je tu prije svega sreća igrala ključnu ulogu. Pola – cijelo, slike – bijelo; peljalo se na malim odmorima u školi, velikom odmoru, prije škole, poslije škole, peljalo se vikendima, zapravo kad god se našlo vremena. Nerijetko bi se oko onih koji se peljaju skupilo mnoštvo druge djece da gledaju ko koga „dere“, baš kao i danas kad dva penzionera igraju šaha u nekom parku u Sarajevu, ostali gledaju i stručno proračunavaju sljedeće poteze ove dvojice. Igralo se i čize – blize. Tu je sreća nešto manje kumovala, pobjeđivao bi obično onaj spretniji. I svaka ulica je imala svoja pravila. Te kad padne ovako, te kad padne onako… Osmišljavanje novih igara, pamćenje lika i imena fudbalera, druženja koja su se organizirala zbog mijenjanja sličica i mnoge druge stvari su zajednički uticali na razvoj kreativnosti i znanja djece. I dan danas, mnoge zastave država koje prepoznajem, naučio sam sa tih malih samoljepljivih komadića papira.

Iste te sličice me i dan danas podsjete na vrela ljeta, raspuste, bezbrižno djetinjstvo puno modrica i smijeha, kad se nigdje nije išlo bez sličica u ruci, lijepo poredanih po reprezentacijama (na vrhu zlatna, pa zajednička slika ekipe, pa golmani i ostali igrači). Uvijek spreman da mijenjaš duple za neke nove, uvijek spreman za nove igre sa vršnjacima.

Sakupljanje sličica je jedna od stvari koja je moju generaciju i one bliske mojoj uvela u svijet sporta. Dakako da je „igranje lopte“ bila najznačajnija stvar, ali imati u ruci bunt sličica sa fudbalerima je automatski značilo željeti i sam postati fudbaler.  Ta strast sakupljanja sličica je nešto što se dugo pamti i na šta se sa žalom gleda. I danas negdje u natkasni u kutiji od cipela stoje jedan do drugog poredani buntovi svih sličica koje sam kao klinac sakupljao. I danas ih se rado sjetim i otvorim kutiju sa igračima koji su se davno oprostili od aktivnog igranja. Danas menadžeri, treneri, skauti. Povremeno pokoji bunt uzmem i da pregledam,     eto čisto da me želja mine.

 

 

Changes

Život je promjena! Svijet je promjena! Priroda, društvo, sve se mijenja! Dan postaje noć, noć postaje dan, život postaje smrt, nešto se novo rodi; ptice selice mijenjaju staništa, mijenjaju se godine, planovi, vrijeme, ljudi. I tako odvijeka! I dovijeka!

Mijenjam se i ja. Agregatno stanje moje svijesti čas je čvrsto kao led, neumoljivo i nepolomljivo. Onda postane tečno kao voda. Protiću misli mojom glavom i pune je pritoke tuđih misli, riječi. Moje misli budu i kao zrak. Čas su mekane i ugodne, osvježavajuće, čas pune smoga i magle, teške kao zagasiti noćni vazduh u novembru.

No, životna iskustva me mijenjaju. Tako je to valjda. Pogađaju me strijele sudbine. Tuđi jezici me vremenom dotiču. Sve to čovjeka ili ojača ili oslabi. Naučio sam da je bitno postaviti se. Spreman dočekati bilo koji udarac. Okrenuti ga u svoju korist. Spoznao sam tajnu promjene: energiju fokusirati na građenju novog, a ne na borbu o starom! Gledati naprijed, to je bit. Nekada nam treba tako malo da postanemo ono što želimo, da vodu okrenemo na svoj mlin, a često toga nismo ni svjesni. Ljudi imaju tu snagu, ali je teško nalaze u današnjem haotičnom svijetu. Brzina globalnih promjena ne dozvoljava našim individualnim promjenama da teku u pravcu naših potreba. Ali, za sve postoji rješenje. Sjećate se, fokusiranje energije. Neka svaka promjena bude napredak. Neka sinonim za promjenu u velikom rječniku bitnoživotnih riječi bude napredak!

Pomjeri tek zvijezdu i zaokrenut’ ćeš cijeli kosmos.

Mijenjaj sebe. Ne mijenjaj ljude, ne mijenjaj stvari. Svoju bol pretvori u svoju mudrost. Ne vraćaj se na staro. Tek jedno iskustvo više ojačava duh. Budi vispreniji. Budi snažniji. To je bit svake promjene. I nemoj misliti da je kraj ako se bliži nešto novo, nešto drugačije. I gusjenica postane leptir na kraju svoje transformacije. Ružno pače postane prelijep labud. Oluja iznjedri dugu. Stvari se u čas promjene na bolje. Tvoje je da radiš na tome. I da uživaš u zasluženim plodovima svoje životne promjene.

 

 

Spomenici izgubljenih ljubavi

Ova blijedo zelena klupa u parku čuva mnogo uspomena, mnogo slomljenih srca. Mnogo slomljenih srca izrezbareno stoji, još uvijek te volim, vrati mi se, nedostaješ, i neki takvi slični natpisi stoje. Spira ih sunce, griju ih tople kiše, nagriza vrijeme… Koliko li je parova na ovu klupu za dvoje sjelo u trećoj četvrtini noći, koliko li je poljubaca ovdje razmijenjeno, koliko je puta njegova jakna grijala nju, a noć se svijala u krošnjama iznad?

Moj prijatelju, mnogi su na ovu klupu sjedali sami, umorni i slomljeni. Mnogi su na njoj odmarali svoja tijela, a umarali misli. One i jesu napravljene za takve stvari. Da odmore tijela, ali nas nagone da se zamislimo. Svi su na klupama zamišljeni. Razmišljaju o svim običnim stvarima, pticama, vremenu, prolaznicima, zdravlju, novcu, ljubavima, poslu, ručku, djeci, snovima… O životu… A one trpe, upijaju svaku priču, svaku misao. I ćute. Takve su gradske klupe. Razumiju te. Da, razumiju te.

Kada je neka od njih odbila beskućnika u namjeri da prespava na njoj? Nikada moj prijatelju. Na njih sjedaju i bogati i siromašni,  i prosci i prošene, i veliki i mali, i mladi i stari. A ujutro, čekajući nove prolaznike, jedna drugoj prepričavaju priče od jučer i od kasno sinoć. Vjerovatno se i smijulje mnogima.

A one tužne priče ostavljaju za sebe, ćute crtajući još jedno slomljeno srce probodeno strijelom i brišući inicijale onih koji su ih tu ucrtavali sretni. To su ti prijatelju moj gradske klupe. Spomenici izgubljenih ljubavi…

 

 

Utorak

Nosim taj neki osjećaj da su utorci najkišniji dani u godini. Da se kiše najviše ispadaju utorcima. Mada mi ni jedno ni drugo nisu posebno dragi, a tek još kad se spoje… Kao danas, kao nekidan, kao uvijek… Utorak i kiša. Tad se sve kapi teško probijaju kroz gusti zrak i još teže padaju na sumorni asfalt, pognute krošnje i natopljene oranice. Oluci kao slamke ispijaju svu kišnicu sa ucviljenih krovova, kišobrani štite užurbane prolaznike, a ulični čistači se raduju ispod streha što im kiša vješto odrađuje posao.

Utorak je rupa u džepu, kroz njega sve mahom ispada, sve fine emocije i sve volje da ga se učini boljim. Nekako mi nema meraka utorkom, baš kao kad na igralištu pogodim tricu bez kostiju, ali kroz obruč koji nema mrežicu. Jednostavno, nije mi merak. Utorak je tek dan za prespavati, za lijenčariti s jastukom pod glavom, ležeći na stomaku na sredini dobro poznatog kreveta. Ne zove ga džaba Balašević „dan posle ponedeljka“. Ma ni ime da mu spomene.

Utorak je ni tamo ni vamo, uvijek je drugi, uvijek je iza. Uvijek nekako nedefinisan. Neodređeno dosadan. Sumoran. Samo čeka da te izgoni iz samog sebe. I uspijeva mu. Dođavola, uspijeva mu. Utiče na ljude kao leksaurin, smiri te do neke neizdrživosti, pa ti naposlijetku i ta mirnoća smeta. Pa te i ona izgoni iz same sebe. Mirnoća ti ne da mira. Baš kao i utorak, smiri te, pa ti ne da mira.

Nije neobično da se utorkom osjećam baksuzno. Kao da će sva sujevjerija ovog svijeta odjednom oživjeti i rasuti svoje magije. Utorkom ne valja ovo, utorkom ne valja ono. A ja, ja bih ga najrađe  preskočio, prizvao srijedu da se polaktaju, pa ko koga izgura. Ali bi i tu partiju on vješto dobio.

Negdje sam jednom pročitao da španci gaje poslovicu koja kaže: „En martes, ni te cases ni te embarques!“, a slobodnim bi prijevodom na bosanski jezik to značilo: „Utorkom se ne ženi, a ni putovanja ne počinji!“ I kako da se sad ne osjećaš baksuzno? Kako da ga ne izbjegavaš? Čudni su ti utorci, nemalo svojeglavi, podosta svoji i vječito kišoviti.

 

 

Tramvaj

Psihologija sarajevskog tramvaja je umnogočemu priča za sebe. Atmosfera koja vlada na vožnji od Ilidže do Baščaršije opisuje zanimljiv sklop profila ličnosti koje se tu susreću, dijele isti prostor, sjede jedni do drugih i „trpe“ jedni druge. Od galamdžija i svađalica, preko neobuzdanih srednjoškolaca i nadurenih baba, kojima i ljeti kad je tramvaj konzerva na suncu smeta otvoren prozor, jer će ih ubiti promaha, pa sve do onih koji stave slušalice u uši i ništa ih drugo ne interesuje. Ima tu i ozbiljnih ljudi dakako, onih koji dolaze i odlaze s posla, grabeći prvu priliku da sjednu, iako je većina presjedila cijeli dan na nekoj šalterskoj ili kancelarijskoj stolici. Dakle, tu se mogu naći raznorazni profili ljudi koji su primorani da zajedno obitavaju u jednom skučenom prostoru.

Ujutro oko 7 je najveća špica. Đaci u škole, radnici na poslove. Na Ilidži prava jagma ko će prije sjesti. I već na sljedećoj stanici oni koji uđu stoje zbijeni kao sardine. Niko ni s kim ne priča, a svi slušaju onog drugog, niko ništa ne čita, a svi pogledom prelistavaju novine nekog čiče što sjedi odmah ispod. Odjednom i najnezanimljiviji članak postane super zanimljiv. Nikom ne zvoni mobitel, ali i kad se desi da nekome zazvoni, svi se trznu i uhvate za svoj džep, i dakako, koji su blizu, slušaju šta to ovaj priča. Ali sve neprimijetno, diskretno. Kao, ništa me ne zanima, a sve me zanima.

Prvi tramvaji su sarajlije provozali još davne 1885. god., kada su vagone vukli konji po sarajevskim šinama. Sirovu snagu je deset godina kasnije, 1895. zamijenila struja, pa je Sarajevo još u XIX vijeku imalo regulisan tramvajski saobraćaj. I danas se često spomene da smo imali tramvaj prije Beča. Čisto da se zna.

Stariji će se vjerovatno sjetiti koliko si nekada bio u fazonu ako bi se zakačio za tramvaj. Omladina, sarajevski mangupi sa uskim teksas jaknama su to radili svakodnevno. Osamdesete su bile zlatne godine „kačenja“ za tramvaj, kad si bio rado viđen kako sjediš ili stojiš na metalnoj šipki otpozada. Danas se to već smatra papanlukom. Danas je špica sa ekipom stajati u stražnjem dijelu tramvaja i ljuljati ga. Špica je jednim brzim pokretom ruku otvoriti vrata kada tramvaj stoji na semaforu ili možda još impresivnije, to uraditi u vožnji. Iako i te discipline polako izumiru.

Sjećam se, mi, raja iz srednje škole smo toliko često bili nestašni u tramvajima da smo smišljali šta sljedeće napraviti,     pa smo u nekoliko navrata neprimijetno bacali dimne bombe pravljene od loptica za stoni tenis, dakako kućne radinosti, i time pravili pravu pompu ujutro u pola 8 dok se vozimo prema školi. Ostale stvari ću zadržati za sebe, bilo bi previše za tek jednu običnu priču o tramvajima. Nekako, znali smo se zabavljati, koliko god to sada zvučalo zlokobno. Ali, bili smo i učtivi i bez pitanja ustupali mjesto starijim osobama i onima kojima je bilo potrebno da sjednu. Dok današnja omladina ne poznaje, niti principe kreativnog nestašluka, niti principe pristojnosti i poštovanja. No, kakvo nam društvo, takva nam i omladina, sve nekako monotono samo od sebe.

Priča o tramvajima završava tu, dok još jedna „trica“ u nizu pravi puni krug od Ilidže do Baščaršije po milioniti put, odvozeći putnike na svoje destinacije. A čekat’ će ih i sutra u isto vrijeme na istim mjestima. Kome se posreći, proći će bez karte, a ovi drugi, ili će je kupiti ili pokazati mjesečnu ili godišnju, ili jednostavno reći revizorima poznatim sarajevskim slengom: „Majstore, izlazim na sljedećoj!“

 

 

Jedna je majka

Sav teret ovog svijeta stane, eto, na majčina ramena. Spuste se megatone života, teškoća i prepreka, suza i obaveza na dva krhka ramena da ih nose. A one to nose dostojanstveno, sav taj teret koji pleća lomi kao tanak prut, majke trpe, i niko osim njih, čini mi se, to ne bi mogao trpjeti. Majka živi svoj život i život svog djeteta. I kad si nejač, čeljade, nesiguran i nemoćan pred svime što vidiš,  i dok odrastaš, pa ti sve ide na živce i misliš da si svu pamet  ovog svijeta popio, pa odrasteš i naivno vjeruješ da si sve prošao, i da si spreman za život, i dalje je majka figura koja daje smisao svakoj tvojoj odluci, koja te kudi i hvali, zabranjuje i podržava, koja te nesebično voli. Figura koju trebaš. Sad i zauvijek.

Kad se od života stvori novi život, kad još jedna knjiga sudbine pronađe svog pisca, na koricama se ispiše riječ dobrota.   Ona nastaje u trenutku kad se prvi put sretnu majčine i bebine oči. Zaiskri u pogledu ideal ljubavi, rodi se dobrota, koja novi život ljubomorno nosi i čuva. Od žene se rodi majka, rodi se novi život, rodi se majčinska ljubav. A ta ljubav je bez interesa i zadrške.

Kad te majka pokrije pred spavanje, ušuška i poljubi za lijepe snove, nikakva čudovišta tu noć ne iskaču ispod kreveta. Kad te drži za ruku, osjećaš se sigurnije nego da te čuva hiljadu vojnika. Kad te vodi na vakcinu, izmišlja najljepše priče i mjesta na koja  će te voditi, samo da njezino čedo ne strahuje. Kad te nešto boli, ljubi da prođe i bdije nad tobom noćima dok ne ozdraviš. Uči školske pjesmice s tobom, crta najljepše crteže i pomaže u toj komplikovanoj matematici. Svako njeno jelo je tvoje omiljeno, jer mame najbolje kuhaju. Majka ti daje perje sa svojih krila, da bi ti bolje letio.

Pa poletiš, odrasteš, ali majka ne gubi značaj u tvome životu. Samo ti zatreba još više, pa tu pronalaziš svu podršku i sve elane. Ona je nesigurna da li ćeš prepoznati vrline i vrijednosti života koje je godinama utkivala u tebe, ali vjeruje da si sposoban sve to razumjeti i ostati na pravom putu. Ona je vodilja, pokretač i podrška svemu onome čemu te učila. I gdje god bio i šta god radio, na kraju shvatiš da je majka uvijek u pravu. To je fakat.

Toliko krhka, ali čelična i nezamislivo jaka. Svaka njena slabost pred djetetom postaje snaga. Majka nikad ne omane, nikad ne iznevjeri i njene ruke su uvijek spremne da ti daju sve što zaželiš.

U majčinom zagrljaju ponovo postajem dječak. Ponovo osjetim  svu posebnost koju predstavlja, svu skrušenost kojom se kiti. Ona  je dragocjenost svijeta, ideal dobrote koji porodicu čuva na okupu. Na ovom svijetu niko nije Bogom dan, niko osim majki…

 

 

Obrisi sjećanja

Dok iščekujem da vrijeme prospe međ’ prstima malo hrđe po mom sjećanju, da zamuti bistrinu i marinira zaboravom pamet, znam da tren u kojem živim otvara nove latice u mojoj glavi i srcu. Pohranjuje stvarnost u najnovije arhivske knjige i zatura one stare što dalje. Ali to je tako. Samo najači impulsi ostaju upečatljivo zapamćeni, oni koji su se urezali duboko pod kožu, ne pitajući.

Šta je sjećanje do impuls prošlosti?! I sve postaje prošlost, sa većom ili manjom amplitudom ocrtavanja u nama samima. A vrijeme baš i ne igra u korist sjećanja. Gomila ga bez reda. Kao curica salavete, vrijeme sakuplja sjećanja sa različitim motivima i teksturama, i slaže ih u papirne kutije do novog gledanja, do novog prizivanja sjećanja.

I onda iza sebe pronađem sebe. U svim onim slatkim i gorkim situacijama kad prizovem prošlost da se u obrisima vrati i počeše glavu. Koliko puta na dan… na sat… Pa prevarim vrijeme koje me uramljuje u sada i provirim van tih okvira. Provirim unazad.

A vrijeme zna moje naume, pa mi ubrza sadašnjost i onaj tren  u kojem živim, nebili se nemilice gomilala stvarnost u meni. A i ja poznam te njegove naume, pa sam smiren, strpljiv i pravim se otporan na zaborav, odlučan da se sjetim onih samo meni bitnih sjećanja. Mahom lijepih.

 

 

Daleko od očiju, daleko od srca

Po jutru se dan poznaje. On je i ovog jutra ustao u 9, umio se, oprao zube i popio vruć čaj s limunom. Dim sagorijele cigarete je izvodio piruete penjući se prema na kant otvorenom prozoru i nestajao u dodiru sa svježim vazduhom. Napolju je zubato sunce već zapljuskivalo asfalt, ali njemu je to bilo svejedno.

Ona se probudila u 7. Rano. Oduvijek je bila spavalica. No, danas je poseban dan. Tješila se da je valjanje po krevetu svojevrstan vid ranojutarnje gimnastike. Do 9 je spakovala stvari. Dvije kriške crnog hljeba sa marmeladom od šumskog voća bile su dovoljne za doručak. Bez čaše mlijeka. Nije pila mlijeko. Izašla je i uputila se na dobro poznato mjesto. Kofer je ostavila u hodniku.

Spremio se i izašao iz stana. Haustore nikad nije volio. Kao karantena, zatvoreni, mračni i zagušljivi. Koraci su odzvanjali dok je silazio stepenicama s četvrtog sprata. Deset minuta poslije, našao se s njom u obližnjem kafiću na još jednom čaju. Bez limuna. Oboje su iza sebe imali neprespavanu noć. Oboje su ispred sebe imali dugo očekivani trenutak.

Pitanje je bilo da li su se voljeli. Prekratko su bili zajedno za jedan tako razvijen i snažan osjećaj. Ali, bili su zaljubljeni. To zasigurno. A sad je eto došao momenat rastanka. Ni sami nisu znali kakvog. Onog što će ih jednog dana opet spojiti ili onog rastanka koje jedno zbogom praćeno iskrenim zagrljajem dvoje udalji za cijeli život. Previše razmišljanja. Oboje su nekoć mislili da će riječi same teći, da će imati jedno drugom mnogo toga za reći,      a šutjeli su. Nije to bila teška tišina, već ona ispred koje je zid. Šta vrijedi sad išta reći kada neće imati odjeka, kada je suvišna svaka izgovorena riječ. Nema naprijed ili ga bar ne bi trebalo biti. Ili jesi ili nisi.

Ona putuje. Odlazi. Za stalno. Sa sobom odnosi sve zajedničke noći, jutra, osmijehe, uzdahe, planove, želje, suze, sve zagrljaje i budalaštine. On ostaje tu gdje je i bio. Sa sjećanjima.

Možda poneki razgovor preko društvenih mreža, poneka njena slika live iz Berlina na privatnom chatu i njegov šaljiv komentar. Ali sve rjeđe. Dok jednom samo ne nestane. Ona, on, oni… A evo nestaju. Iz veze u bezveze. Valjda to tako mora biti.

Sjedili su još pola sata i tiho razgovarali o najobičnijim stvarima. Sa kratkim odgovorima i pauzama u kojima se tražilo sljedeće pitanje. Još običnije od onog prethodnog. Kao da to nije onaj isti par od prekuće, od prije deset ili mjesec, dva dana. Već su bili stranci u kožama dobro poznatih ljudi.

Ona je morala poći.

Gledao ju je kako odlazi sitnim korakom u crnim starkama. Znao je da bi ga sad najrađe gledala dok ne zamakne iza ugla, ali se nije okretala. Sve što joj je uspio reći je sretan put i javi se kad dođeš. I naravno zagrljaj. Jak, snažan, sa svim onim elementima nedostajanja i želje. Praćen zatvorenim očima i uzdahom. Rastanci su teški, a oni zauvijek još teži. Zapalio je još jednu cigaretu i nervozno vrtio upaljač među prstima. To je bilo to. Nije ih rastavila nevjera, ljubomora, previše različitosti, talasne dužine niti ikakav hir, kao što to obično biva. Rastavila ih je daljina. Nisu bili spremni na čekanje i lutanje. Ovako je bolje, zrelije.

Naći će ona nove puteve sa putokazima koji neće pokazivati prema Bosni, prema Sarajevu. Naći će i on nove staze, ali nikad one na kojima je kredom ispisano njeno ime. Pa ti sad budi pametan i reci zašto sve ovo. Dođeš pa odeš, ima te, pa nema, tu si, pa nisi… Postojiš, ali negdje tamo daleko, tamo dokle pogled ne dopire… Daleko od očiju, daleko od srca…

 

 

Gojanovići

Ima jedno brdo iznad Ivančića poslije Olova i na njemu brdašce, i podno brdašca livada, a i na livadi se našla jedna uzvisina. Na toj uzvisini kućica, a iza kućice se spušta gusta bijelogorična šuma, naginjući prema desnoj strani i protežući se dokle ti pogled može stići. Lijevo od kućice velika padina, koja strmo vodi daleko dole do glavne ceste. Pokoja voćka na onoj istoj ravnici, a ispred ravnice utaban zemljani put koji vodi u šumu. Mala kuća, drveni šadrvan, korito i česma su jedino što odaje prisustvo čovjeka. Prirodni mir i pejzaž vrhunskog slikara su prvo što ti potakne čula kad se nađeš na tom komadu zemlje. Vječiti povjetarac njiše mladu travu i zaneseno ljulja uspavane krošnje, dok se svježi zrak visina svija u plućima.

Nekoć na tim padinama bijaše selo, a danas mu je ostalo samo ime, Gojanovići. Krenuvši niže niz onaj isti utabani put, stigao bi do kuća, danas tek zaraslih zidina, jedva prepoznavajući da se tu odvijao život generacijama. Nekada davno, prije mnogo stoljeća, dobri Bošnjani su tu klesali najbolje stečke, koji i danas odvažno stoje, i čini mi se da su Skender Kulenović i Mak Dizdar baš ove gledali kad su pisali o njima.

Ona kućica na uzvisini je tetkova vikendica. Nekad kuća u kojoj se rodio i odrastao, danas poprište uspomena i zavičajnog mira. Tu se rado okupi naša rodbina da odmorimo tijela i duše, da napunimo baterije i da budemo okruženi prirodom što dalje od gradske vreve. Gotovo svaki 1. maj se slavi u Gojanovićima, kada uživamo daleko od obaveza i svakodnevnice. I ljeti rado odemo gore, rasteretimo se i odmaramo. Tetak nas često provede kroz šumu i spremno odgovara na sva naša pitanja o drveću, kojekakvim biljkama i životinjama koje se tu mogu sresti. A šuma ima neku svoju mistiku, svoj poseban mir. Divlji mir, pristupačan samo onima koji se odvaže zagaziti u njeno krilo. Pa osjetiš koliko si zapravo krhak i nejak naspram prirode. Ali u tom kavezu se osjećaš nikad slobodnije, osuđen na pulsirajuću tišinu prirode. Odemo mi dosta duboko u šumu, gdje rijetko ko zalazi i najednom izađemo na čistinu, netaknutu poljanu sa mirisnom travom i prekrasnim cvijećem. A na sredini poljane ugažena požutjela trava tvori savršen krug. Misterija. Legenda kaže da tu vile noću igraju kolo. I doista izgleda kao da je neko poskakivajući gazio travu,  baš tu, daleko od civilizacije i ljudi. Šume tog kraja su tajnovite, i čini mi se da je Ivana Brlić Mažuranić baš ovu šumu opisivala kao Striborovu.

U augustu beremo mliječnice. Posebno se radujem otići s tetkom u šumu i tražiti najzrelije gljive, pažljivo ih ubirati i jedva čekati da dođemo nazad do vikendice da ih pečemo na žaru. Okusiš slast koja nadraži jezik najljepšim ukusima. Ali ipak, najviše mi prija popeti se na ono brdašce s početka priče i promatrati šumu i poljane koje se pružaju u nedogled. Bojiš se trepnuti da ne izgubiš nit savršenstva kojeg vidiš. Pa najednom postaneš lahor vjetra koji talasa krošnje i osjetiš radost dok na svojim zamišljenim krilima prelijećeš sve te zelene poljane. I bar na tren budeš neraskidiva spona. Između čovjeka i prirode. Između stvarnog i nestvarnog.

 

 

Prva vrata do Tunela

Bila je to gromada od čovjeka. Takvog ga i pamtim. Jatoran, krupan, sa velikim okruglim stomakom, prosjed, grlat i rječit. Bivši radnik „Žice“, „Knjaz Miloša“, vozač kamiona, borac, suprug, otac, brat, dedo, komšija, prijatelj svakog turiste koji bi navratio u njegov kutak da kupi suvenir, a dobije topli ljudski razgovor koji grije srce i zauvijek ga zaveže za Abida. Njegove priče su rasute svuda po svijetu, njegovi časovi historije su prepričani stotine puta kroz riječi svih onih impresioniranih posjetilaca koji su zadivljeno upijali svaku njegovu riječ. I svako od njih ga je smatrao za svog heroja. Drugačije nije moglo ni biti.

Volio je slušati Safeta Isovića, i ja sam mu poklonio dupli cd sa njegovim najboljim pjesmama. A on je, sjećam se, prodavao moju prvu knjigu. Među svim tim suvenirima o sarajevskom ratnom tunelu, brošurama o strahotama devedesetih, magnetima, kartama, slikama i ratnim eksponatima, zelenile su se i moje knjige, zbirka poezije. Jagnje među vukovima. Ali Abid im je baš tu nesebično našao mjesto, a turisti su se sigurno pitali otkud baš zbirka poezije među svim tim ratnim suvenirima.

I sada kao da čujem duboki Abidov glas, kako na sve savršenijem engleskom začuđenoj grupici strastveno priča o ratu, Tunelu, opsadi,  bitkama i ratnim podvizima, i vidjevši mene u prolazu, zaustavi sve, i nekim svojim čudnim naglaskom me glasno pozdravi: „Đesi Moke…“  I otresito i mirno. Iskreno i toplo.

Bio je prijatelj svijeta. To će potvrditi svako onaj ko je bar jednom kročio kroz prva vrata do Tunela, u njegov živopisni kutak sa suvenirima. A najljepši suvenir bio je zapravo on. Magneti se kače na frižidere, Abid za srca. Njegove priče i priče Sarajeva su svi nosili sa sobom u bijeli svijet.

Od starijih sam čuo da je znao i dobro pjevati. Stare pjesme koje dušu trgaju. Vesela su bila sijela i prigode na kojima bi on pustio duboki glas uz harmoniku. Na Farukovoj svadbi je iz bolničkog kreveta telefonom naručivao pjesme. Od Abida i porodice Jašar za mladence. Da je bio na svadbi, ne sumnjam da bi i zapjevao.

Puno je bitaka dobio u životu, puno njih vjerno i ispričao,   ali ovu posljednju nije mogao dobiti. Posljednju bitku nikad niko i ne dobije. Ona zbaci s konja svakog junaka, u galopu ili kasu. I spusti koplje na junakovo srce, zatvori oči tišinom vjetrova. Ali dobri ljudi imaju i veliko srce. Ono nastavi kucati u svima nama pomalo. Da osvježi sjećanje i razgali dušu.

Bio je unikatan i upečatljiv. Kao sunce iznad Igmana, znao je razbiti monotoniju svojom velikodušnošću i vedrinom duha. I teško  da njega možete zaboraviti. U pravu su mnogi stranci koji su ga poznavali kada kažu da im je Abid bio true hero, jer je on to  doista i bio. I to će tako i ostati. Veliki ljudi zaslužuju da ih se s ponosom spomene, a Abidu toga zasigurno neće faliti.

 

 

Jesenji rulet

Najesen nema sredine. Ili si raspoložen ili nisi. Ili voliš tu kišu ili prezireš svaku njenu kap. Vjetar te ili miluje ili šiba. Nikad ništa ravnodušno. Uvijek ovako ili onako. Najesen si ili zaljubljen ili odljubljen. Ili bistar ili zbunjen. Miran ili nemiran. U svom na svom ili u tuđini. Ili ostaneš budan do kasno u noć ili zaspeš kad kazaljka na satu pokaže prvi dvocifreni broj. Takva je jesen. Na svakoga utiče drugačije.

Sa njom si na ti kad voliš svaki njen hir, kad se obraduješ vremenskoj prognozi koja najavljuje padavine i zahlađenje, kad te ta ista jesen ugosti sa nabujalim rijekama od kojih zastaje dah i krošnjama koje mijenjaju boju, a ti je još ljepše udomaćiš u svim svojim čulima. Dok je upijaš u svoju dušu, ona diše stopljena s tobom. Kad ti jesen zamiriše, znaj da ti je „legla“. Pa se nađeš ispred prozora sa vrelom šalicom čaja u rukama, ogrnut dekom i promatraš je kako se odlučno probija u grad sa armijom hladnih i prohladnih dana i nanosi ljetu još jedan očekivan poraz u nizu. Kocka je bačena! A ti uživaš!

Sa njom si na Vi kad ti smeta svaka promjena zelene u tamno-crvenu, kad krdo vunenih oblaka zakloni sunce i iscijedi svu njegovu žutu boju, pomiješa je sa svojim sivilom, pa dobije sve nijanse smeđe i prospe je dokle mu može biti. Jesen ti zasmeta kad sa radija svako malo čuješ „Mokre ulice“, a do jučer si svakodnevno slušao „Djevojke u ljetnim haljinama volim“, i dakako, đuskao. Vedro plavo nebo više nije vedro i plavo, sad je samo… nebo. I ne gledaš gore ako ne moraš. Odozgo sad padaju magle, čuvene sarajevske magle. Padaju po zgradama, dvorištima, rasipaju se po cestama, od svake ulice prave slijepu, uvlače se pod šalove i kapute. Pa te stegnu da naprosto poželiš da si negdje drugo, negdje gdje sunce uveseljava ljude, gdje priroda buja u punom cvatu, a duge šarene slamke vire iz svake čaše osvježavajućeg pića u bašti nekog restorana ili beach bara. Ali džaba, tu si, nikad naviknut na nju.

Jesen svako doživljava na svoj pozitivan ili negativan način, nipošto između, ali nju to baš i ne zanima, ona fura svoj fazon do zime, kad je ispratiš sa sjetom ili s veseljem, kako te prebaci. Ponese sve iscijeđene oblake, low battery vjetrove, pomete ostatke magle, kad konačno nadolazećoj zimi prepusti kormilo i jedra, i nestane prije nego nestrpljive pahulje počnu da izvode svoj prvi ples dobrodošlice decembru.

 

 

Are you sure you want to uninstall hatred from your life?

Kad bi nekako, a evo ne znam ni sam kako, iz vokabulara mogli izbaciti riječ „mrziti“, svijet bi bio puno voljenije i pitomije  mjesto za život. Pitam se da li je to uopće i moguće? Kada bi postojao detektor za mržnju, i kada bi ga jedna od onih skupih svemirskih raketa na nekoj istraživačkoj sondi odnijela u svemir i uperila prema Zemlji, ovaj bi se detektor vjerovatno pregrijao… Nažalost, ali je tako.

Čemu tolika mržnja, ta snažna emocija antipatije prema nekomu i nečemu? Pitam se da li je ona u prirodi čovjekova postojanja utkana u gen, ili smo po prirodi svi ipak dobri? Pitanje jednako interesantno kao ono o kokoški i jajetu. I jednako intrigantno,   jer oduvijek muči ljudski rod. Kultura nas može učiti ljubavi i mržnji, trenutak u vremenu u kojem postojimo nas oblikuje u dobre ili loše ljude, vlastita iskustva isto tako.

Ne voljeti ne znači mrziti…

Kada nam nešto izazove reakciju, možemo odgovoriti pozitivno ili negativno. Što više pozitivnog, to bolje za nas i svijet oko nas, što više negativnog, to gore po nas i svijet oko nas. Zar nam to nešto ne govori? Treba nam što više ljubavi, što više odobravanja dobrih stvari. Ovo je možda jedan od onih utopijskih tekstova o boljem vremenu za nas i buduće generacije, ali ako u jednoj glavi isklijaju ove riječi, on će već imati svoje uporište. Mržnja je korov za naša srca, veže nas i sputava da zrijemo. Zašto da nam srca   budu takva? Isuviše kratko živimo da bi se opterećavali mržnjom, a opterećujemo se. I prilagođavamo se živjeti s njom.

Svaka mržnja guši slobodu, a žrtvovanje guši mržnju zarad slobode…

Sve te mržnje među pojedincima i mržnje među narodima doprinose gubljenju globalnog identiteta ljubavi i razuma. Ono „toplo“ u nama svaki put otkine malo od sebe na svaku pojavu mržnje, bilo da je osjećamo ili čujemo ili čitamo o njoj.

Ona može poništiti samu sebe, i to tek onda kada oprostimo sami sebi što smo dozvolili da uđe u nas. U tome leži sva snaga suzbijanja mržnje, u oprostu sebi. I u nedozvoljavanju nečega tamo da grize naše srce i um, i u spriječavanju svakog pokušaja nečega tamo da nas nagoni da danima, godinama, vjekovima osjećamo mržnju. Treba se okahriti od te mane. Tjerati inat s njom. Oslobađanje od mržnje nije otvaranje nikakvog prolaza u drugu dimenziju, ono je otvaranje srca prema pozitivnom. Uspjeh je kad svu mržnju sumiramo u tačku na kraju rečenice, rečenice koja obećavajuće glasi: „Promijeniću se.“

 

 

Povratak otpisanih

Opet si došla… Znam da sjećanje na lijepa vremena budi želju. Treći put se vraćaš jer misliš da si jaka, ovog puta jača nego prije… Ali…

Čvor na tvom zaokruženom životu je isuviše jak, čak ni moji žilavi prsti koji ga jednom, dvaput odvezaše više ne mogu i ne žele da ga odvezuju… Stegla si se u nešto što ti ne odgovara. Nikad i nije. Kao slatkovodna riba u moru, jedva uzimaš taj oksigen koji te uspavljuje. Tražiš svjetlost kao stijene sa Plutona, ima je, ali je sunce daleko i ne dopire do tebe. Pa bi opet da dišeš moj zrak i da te grije moje sunce. Do kad? Dok te prošla vremena ne povuku nazad u svoje čeljusti. Tebe tako labilnu.

Ali, kad si već tu, sjedi, ispričaj mi o sebi, iako sam sve pročitao u tvom ranjivom pogledu. Reci mi ono što slutim i želim da čujem, i ne pridodaji nadu… Ma šta ta nada na kraju krajeva i znači!? Uzaludna je… Pusti…

Ne valja se vraćati istim putem. Došla si putem želje, zato, daću ti da, naivno, kao i do sad, prođeš kroz put moga srca, i prokleto ne znam što to opet činim…

Samo idi…

 

 

Negdje gore daleko na sjeveru

Evo me u Norčepingu, evo me u gradu za kojeg znam otkada znam i za Sarajevo. Dugo se spominje u našoj kući i sretno je udomio nama drage ljude. I evo prvi put sam tu. Negdje gore daleko na sjeveru.  U gradu iz kojeg sam kao dijete dobivao toliko paketa sa odjećom, fotografijama i slatkišima. Pantalonama, džemperima, jaknama i gumenim bombonama za Faruka i mene, šuškavim kovertama za roditelje, i sa puno nade za sve.

Stojim tu na prozoru sobe u kasno veče, gledam mirni grad   kako odveć spava, niske zgrade kako leže potrbuške, drijemaju, i razmišljam koliko sam kilometara udaljen od svoje domovine. Odande gdje je sve drugačije. Gdje je nebo puno besmislica, apsurda i nemira, dok je ovo puno razumijevanja, jednostavnosti i mirnoće.    A isto je kao i naše. Haman da se radi o istom nebu. O istom nebu, ali i o drugačijim ljudima. Elem, stojim na prozoru i gledam sređen život, ulice bez smeća i pasa lutalica, bez grafita i kladionica, brze vožnje i pijanica, gdje je sve na svom mjestu. Potaman čovjeku i po mjeri života. Gledam grad gdje se vrijeme ne dijeli na prije i poslije rata. Gledam grad sa sretnim ljudima.

U ovom gradu su ljudi koji mi mnogo znače, rodbina koja se ne zaboravlja unatoč hiljadama kilometara. Mnogo dobri ljudi koji donose Bosni više nego mnogi u Bosni. Njihova toplina topi skandinavsku hladnoću. Kad prošetaju Folkparkenom, on se sa svakim novim korakom pretvara u Veliku Aleju, kad prođu centrom grada, on postaje Baščaršija, kad prolaze Drottninggatanom, oni prolaze Ferhadijom i Titovom. Oni žive drugu Bosnu i Hercegovinu, a ulažu srca u obje.

Moji se rođendani godinama slave uz te drage ljude, koji svaku trinaestojulsku večer uljepšaju svojim prisustvom. Okupi se tada rodbina uz roštilj i mezu, uz priče iz Švedske i smijeh do kasno u noć. Sa dekicama preko nogu i ponekim blicem fotoaparata.  Pa se danima poslije priča kako nam je bilo lijepo, osjećajući toplinu porodičnih okupljana.

I tako zamišljen, otkinu mi se smiješak s kraja usana i sjeta me vrati u djetinjstvo i vrele ljetne dane, kada sam nestrpljivo iščekivao da dođu rođaci iz Švedske, da svaki trenutak provodimo u igri, želeći maksimalno iskoristiti kratko vrijeme dok su tu. I nikad nam nije bilo dosta. Zabavi nikad kraja. I onda kad bi došlo vrijeme da se vrate nazad, hiljadu zagrljaja i suza i jedno hejdo do sljedećeg ljeta.

I za mene evo dođe vrijeme spavanja. Opijen hladnim zrakom sjevera spuštam se u krevet. Ima ovaj grad neki šmek, neku rutinu koju ne želiš izbjeći. Opipljivu verziju savršenstva. Tu mi sve prija. Ispunjen gostoprimstvom, udišem Bosnu usred Švedske, udišem Sarajevo usred Norčepinga. Švedska je možda sređena u mojim očima, ali Bosna, onakva kakvu je ja volim i želim, sređena je u mom srcu. Ipak je to samo moje…

God natt!

 

 

Miris cvijeća i baruta

Nije ovaj grad samo grad. Nisu njegove zgrade samo mjesta za stanovanje, niti aleje i parkovi samo za šetanje. Nisu njegovi ljudi samo za životarenje, niti su godine samo za starenje. Nije ovaj grad samo grad, ovaj grad je univerzum sa hiljade planeta koje stanu u njegovu kotlinu, među te planine slavnije od Olimpa. Ovaj grad je beskonačnost svega. Različitost koja graniči s identičnosti. Ovdje je sve drugačije, nikada onako kako vidiš. Ovdje se rađaju osjećaji i ne umiru nade, ovdje se daje sve što se može dati, ne tražeći ništa zauzvrat. A opet se dobije sve. Ovaj grad odnekud dobije sve. Niti sva otimanja dostojanstva i časti, ispaljene granate i ispucani metci, pripajanja i razdvajanja nisu ga poljuljala. Ovaj grad miriše na cvijeće i barut istovremeno. Udiše nemir, izdiše slobodu. Osluhne nevolju, prepriča bajku. Zna sve folove. Odrasta Sarajevo u svakom od nas, postaje dio bića, brat blizanac, pa postajemo slični, isti, žilavi i spremni na sve.

Ima jedan četverocifreni broj u ovom gradu koji i dan danas odjekuje među zidovima i među rajom. Koji se ćutke spominje, a da ne može glasnije. I koji je uvijek popraćen uzdahom. Broj 1601. Broj razigranih dječijih duša koje su svoju igru bezbrižno nastavile na nekom boljem i mirnijem mjestu, sa puno ljepšim loptama, lutkama, klikerima i autićima. Igrališta su za tren ostala pusta, ali nikada bez smijeha i dovikivanja. Ostale su suze. I broj 1601, koji je sve osim broj. Svaka njegova cifra je jedinstven život i nedočekana prilika u ovom gradu, u ovoj zemlji, na ovoj planeti. Ostale su majke i očevi sa polupraznim životima i godinama koje broje unazad. Doba nevinosti i jedne jedine želje, želje za igrom je prekinuto. Bar za naše oči i naše uši. A baš su djeca ovome gradu poklanjala osjećaj mira. Osjećaj da je sve uredu. Bar na tren. Kada vidiš nasmijanu djecu punu mašte, stane onaj sveprisutni strah, kada čuješ dječiju graju, ona nadjačava svu buku i sve detonacije. Kada gledaš djecu kako se igraju, svaki rat zaboraviš. I onda jedna granata rasprši sve snove, zaustavi vrijeme koje više nikada neće teći bezbrižno, jer je dječiji sat na nečijoj nejakoj ruci stao za sva vremena. Kao i hiljade drugih satova. Od hiljade druge djece…  A bili su moji vršnjaci. Bili smo jedno. Za sve majke djeca su još tu. I nakon dvadeset i više godina ona ista dječija lica se smiju, one iste ručice grle majčina ramena i onim istim glasom govore kako je sve uredu. Pa namignu i smiješeći se vrate na vječna igrališta.  A majke po ko zna koji put puste suzu kao molitvu, direktno iz srca. I onda shvatiš da nakon svih ratova i tragedija u našem rječniku još ne postoji riječ za majku koja je izgubila dijete. Pojam bez imena, majka bez djeteta. Rijetke su stvari pred kojima bi pogeo glavu, ali to je jedna od njih. Ono pred čime bi zatvorio oči.

Pretrpi Sarajevo sve. Pretrpe Sarajlije sve. Ljudi otupe zube pričajući kako je ovo jedinstven grad. Nikada oboren i pokoren. Samo istrajan da uvijek i opet bude Sarajevo. Grad sa merhametli ljudima koji sve što žele je da mirno žive. Da djeca imaju majke i očeve, majke i očevi da imaju djecu, da se vole i zajedno grade budućnost sebe i budućnost ovog grada. Hiljade vojnika nisu nadjačale inat našeg čovjeka, 1425 dana opsade nije odnijelo slobodu, hiljade vatri nije nadjačalo plamen one Vječne, koja gori potiho i nenametljivo. Baš kao što tiha voda lomi brijegove, tako i Sarajevo u svojoj tišini najače lomi sve što mu stane na put ka slobodi, jer zna da  se bori za pravu stvar. Ali opet ti ovaj grad prvo podari osmijeh, jer šta ćeš, tako smo naučili.

 

 

Šta ako?

Šta ako napravim budalu od sebe? Šta ako ne uspijem? Šta ako nisam dovoljno dobar? Šta ako ovo, šta ako ono?

Vjeruj u sebe, ne pitaj se kakve će biti posljedice. Kakve su da su, bolje da ih ima nego da ih zamijeni novo pitanje „Zašto to nisam uradio?“

Vjeruj u sebe, to je odrednica koja kreira tvoj put. Sablja koja siječe svo životno otrovno rastinje. Korov i trnje će ostati pod tvojom nogom, samo se ne dvoumi. Vjeruj i čini promjenu. Budi promjena. Budi spontan. Spontane stvari pričinjavaju daleko više zadovoljstva nego planirane. Opusti tijelo, pusti misli neka učine što u tom trenutku žele. Ne sputavaj se. Kreći se naprijed, jer te i vrijeme gura u budućnost, samo budi dio te kompozicije vagona napretka. Budi hrabar. I ne pitaj šta će biti poslije. Biće napredak. I život. Baš onakav kakav treba da bude.

Napredak nikad ne dolazi iz ostanka u svojoj komfort zoni. Napredak je izvan granica komfort zone. Zakorači i pokreni ga. Jedina stvar koja stoji između tebe i tvojih ciljeva je prazna priča o razlozima neuspjeha koju sebi pričaš. I koja te sputava i pravda tvoje strahove. Jer dvoumljenje ubija više snova nego što će neuspjeh ikad.

Ne govori sebi ujutro kad ustaneš ono što si govorio i jučer. Još jedan običan dan… Idu dani, a njih baš i ne zanima što danas nisi imao hrabrosti da nešto priznaš ili uradiš.

Prestani biti preplašen onim što bi moglo krenuti krivim putem, i počni biti uzbuđen zbog onoga što bi moglo krenuti pravim putem. Jer pobogu, i stvoreni smo sa ciljem. U biti nam je da pokušavamo. Pa šta i ako omanemo? Pa šta i ako omanemo drugi put? I treći?  I četvrti? Samo možemo biti čvršći, a sa čvrstinom dolazi i odlučnost, jača samopouzdanje. Novo gorivo za uspjeh.

Osjeti kako oživljava tvoje vrijeme, a tvoje vrijeme je svako vrijeme, samo ga moraš znati iskoristiti. Bori se. I vjeruj u odabir pravog puta, jer kao što jednom neko mudro reče da smo vjerovatno na dobrom putu ako idemo uzbrdo. Jer to je put uspjeha. Strm, ali kad se ispenješ na sami vrh, znaćeš zašto ovo govorim.

 

 

Peglica i planina

Imali smo peglicu. Mi raja. Našu peglicu da se vozamo kud hoćemo, da okrenemo volan gdje hoćemo i stignemo kad hoćemo. Natrpa se tako nas četiri pet u tu kutiju šibica, odvrnemo muziku, naspemo goriva na prvoj pumpi i pravac planine. Najviše smo se vozali po planinama. A i kad bi se spustili u grad, bili smo prava mala atrakcija u autiću bež boje sa crnim prugama. Raja bi nas dozivala, svirala nam i mahala.

Kad bismo bili na planini, imali smo svoj mir, svoje puteve i slobodu. Vozili smo od mjesta do mjesta, od sela do sela, uživali u svemu što planina nudi. Ili bi navečer otišli na neki proplanak odakle cijelo Sarajevo stane u oko i uživali. Gore je i nebo bliže, zvijezde kao limuni, a mjesec miriše na čemprese. Vozili bi uz nepregledne šume, koje obmanjuju čula i uspavljuju. Zastali bi na širokim plavim poljima da okrijepimo tijela i protegnemo noge. Poneka fotografija i nazad u peglicu. A u peglici uvijek veselo.  I ne može drugačije uz duhovito društvo. Često bi uz put opazili i mnoge divlje životinje; zečeve, srndaće, lisice i mnoge druge, koje bi se hitro skrile od farova i naših ushitrenih pogleda.

Ima nešto čarobno u planini, kad osjetiš svu njenu gordost i   autoritet. Tu pripadaš samo njoj, i ona te usvoji čim kročiš na njen kamen i udahneš njene šume. Noću je još čarobnija, kad ti svaki šum uznemiri misli, a svaka misao stvara šum. Za osjetljivo oko boje se prelijevaju iz zelene u tamnoplavu i crnu, i samo nebo pruža sličnosti sa stvarnošću. Sjetiš se svih onih priča kojima su te plašili kad si bio mali i nadaš se da ne ožive tu ispred tebe. I sa strahopoštovanjem se diviš toj veličini i znaš da te čuva sve dok je poštuješ. Planina sa majčinskim instinktom.

I tako, kad osjetimo planinu u svakoj našoj pori, kad pluća napunimo rijetko lijepim i osvježavajućim mirisima, krenemo dalje kud nas put odnese. Pa bi nerijetko istraživali sporedne puteljke i zalutali nekim od njih, na primjer do Konjica preko Ljute, noću, nakon par sati vožnje uskim makadamskim putem, slučajno. Avantura! Ili bi se odvezli maksuz do Šabića, napili se hladne vode s Rakitnice i kući. Često bi pred malo jačim nagibom izašli iz peglice i gurali je dok ne bi savladali uzvisinu. A ona se dobro držala.    S tako malim autom ići u veliki svijet, onaj planinski, i nije bogzna koliko pametno, ali nama je to bilo još uzbudljivije.

Danas su ostale tek priče, da se sa žarom i sjetom prepričavaju kada se skupi stara raja uz roštilj, priče kad se imalo puno više vremena za kojekakve budalaštine i avanture. Peglica je prodata u staro željezo nakon što smo se jedne večeri prevrnuli na krov. Možda je izgubila onu harizmu i onaj sjaj, ali je ostala netaknuta u našim sjećanjima i našim pričama.

 

 

Samo nek’ ne puca

Ovo naše malo društvo, po mnogočemu jedinstveno u svijetu, vodi svoje velike ratove i kad se međusobno drži i kad se ne drži na nišanu. A više se drži. Nazivamo se merhametli narodom, a gotovo svaka generacija je osjetila rat na svojim plećima. Mi smo kulturno-povijesni, reklo bi se endemski miks istoka i zapada, a konstantno radimo na rušenju tog „endemiteta“. Sve što nas je nekad spajalo, sve nas to sada dijeli. U nas vazda neki ekstremi. Komšija lijevo, mi desno, komšija gore, mi dole, komšija crno, mi bijelo, komšija za pušku, mi… isto za pušku. Tu smo isti. Samo pošteno, pa ko koga prevar

Ne volimo se, a ne znamo živjeti jedni bez drugih. I čudo jedno kako ne volimo napredovati. Gledamo iz udobnosti naših domova u kockaste televizore i raznorazne web portale kako tamo neko izmišlja svemirske rakete i organizira privatne turističke ture na mjesec i Mars, pravi super brze avione i automobile, mobitele, lijekove i fabrike, razvija tehnologije, ugošćuje svjetska prvenstva, osvaja Nobelove nagrade, pravi viruse i za njih antiviruse, obrće milijarde, podiže životne standarde, a mi se još pitamo ko je počeo rat!?

Ne znamo mi drugačije nego udariti gdje najviše boli, a zapravo gdje i ne bi trebalo toliko da boli. Od modrice smo napravili ranu. Udišemo prošlost punim plućima i nikako da ispustimo taj zrak i udahnemo novi. I onda se gušimo. I pitamo zašto. Naša budalaština graniči s dobrim scenarijom nekog humoristično-tragično-akcionog filma gdje na kraju ne znaš jesi li došo’ il’ pošo’. Tom i Džeri u režiji Hičkoka. Bosna i Hercegovina u režiji Bosanaca.

Zadovoljavamo se minimalnim. Minimalna plata, minimalna penzija, minimalan broj zaposlenih, minimalna sigurnost, minimalni uvjeti za život i td.

I da, bojimo se promjena. Kad se god kod nas najavljivala kakva društvena promjena, to je završavalo loše po nas. Onda je nekako i prihvatljivije ostati u svojoj ljusci, jer znaš na čemu si. Kako nam je, tako nam je. Šuti i trpi. A i kako naprijed kad nam je novac bitniji od ljudskosti, kafa od knjige, spavanje od rada i huđenje od dobre ideje. Nekada su se više cijenile male stvari i cijenio se čovjek, sloboda, život. Danas sve dobiva drugu, strogo kapitalistički orijentiranu verziju. Koliko para, toliko muzike. A za malo para dobiješ turbofolk. U svim aspektima života. I gdje je tu cilj, uzor?  U čemu se ogleda konačni bosanskohercegovački društveni mir?

I onda se onako smisleno priupitaš šta li je tačnije, ono što ruski književnik Turgenjev kaže: „Jadan je onaj ko živi bez ideala“ ili što reče jedan stari jugoslovenski roker: „Za ideale ginu budale“.  Samo nek’ ne puca.

 

 

Tamo daleko, tik do tebe

Kad je tamo daleko, iščekuješ taj 31. kad konačno treba sletiti u tvoj grad i raduješ se da je vidiš i zagrliš po prvi put. Kad je negdje blizu, u avionu koji slijeće za trinaest minuta, nestrpljiva nervoza kola među zidovima aerodroma i svi otvoreni prozori i vrata je ne mogu iznijeti napolje.

Kad je daleko, potpuno smireno nagađaš kako ćeš joj ugoditi na svaku njenu želju, kako ćeš iskusno znati biti korak ispred svega.  Sad kad je tako blizu, dlanovi se znoje, a u zaštitnom staklu digitalnog ručnog sata je svake minute odsjaj tvojih očiju – prošlo je dvadeset pet minuta. Nestrpljivost kida smirenost, a noga neumorno cupka u mjestu. Svi ti umorni putnici u koferima na točkiće odnose tvoju hrabrost. Ali poletnost ipak jača.

Kad je daleko, hiljade riječi se roje u moždanim vijugama. Roje se sve one najfinije i najnestašnije, najugodnije i najsmjelije riječi, baš one što bi pogodile “u sridu”, naciljane tačno gdje treba i ispucane tačno kad treba. Kad je konačno tu, kad njeni koraci koračaju po prvi put prema tebi, svi rječnici se zatvaraju, sve misli preusmjeravaju u slijepu ulicu, a ti se izgubiš baš tad i baš tako očito. Jedino te ona ista poletnost još drži.

Kad je daleko, ne razmišljaš o svim pojedinostima prvog susreta.     On se kao na filmovima sam od sebe desi, spontan do iznemoglosti.   Sad kad je tu, na metar od tebe, vidiš da si ipak trebao razmišljati o tim pojedinostima. Spremiti možda neko šaljivo pitanje da je opustiš, a sad spremaš stotinu eseja da opustiš sebe. Jedan znak dobrodošlice će biti dovoljan za početak. Bar si je poznao iz prve. I ne možeš reći da te njen očekivani privlačni osmijeh smirio. Samo si ga nervozno uzvratio, pružio ruku, poljubio njene obraze i naizgled spremno rekao: “Dobrodošla.”

Kad je tamo daleko, ona je sasvim obična cura kao i sada ovdje. Tako jednostavna, opuštena, neprimijetno umorna od leta i tako svoja. Pitaš se primijeti li tvoju nervozu, istodobno pokušavajući ostaviti savršen prvi utisak. Pitaš se da li se ona spremala za ovaj trenutak, da li je razbijala glavu kako će sve proći, ili je jednostavno pustila da sve teče kroz neizbježno korito sudbine, pa kako bude. Previše razmišljanja odvraća od pravih stvari.

Sa svakim sljedećim korakom, sa svakom sljedećom rečenicom, nervoza je otpuštala kočnicu i ti si vrlo brzo opet bio svoj. Navikao si pokrete na spontanost, riječi su zaživjele u svom punom sjaju, osmijeh je popratio svaku njenu znatiželju i shvatio si da ti je stalo. Otud sve ovo. Dođavola, stalo ti je. Mozak je radio opušteno kao da je ona negdje tamo daleko, a eto bila je tu, tik do tebe, razdragana, a ti najednom budalast možda i više nego što bi trebao…

 

 

Mala noćna previranja mozga i duše

Ponekad, tek ponekad nam dođe da svoje misli pitomimo kavezima od najtvrđih šipki savjesti i debelim uzicama stvarnosti. Da ih prestanemo hraniti živim mesom našeg ega. Na silu. Ne bi li se prividno pripitomile te naše ljudske misli, dok ih opet jedan lavež vanjskog svijeta ne uznemiri i vrati svojoj prirodi. Jer, svi smo mi takvi; zabranama, običajima, moralom i kojekakvim stečenim osobinama vođeni da budemo poslušni, mirni, uklopljivi, a negdje između moždanih vijuga kolaju misli koje bjesnilom razdiru kožu stvarnog svijeta,   ali previše tiho i nenapadno. Jer ne smijemo drugačije. S maskama bića naučenih da poštuju, i sa urođenom manom da pokazujemo nevidljive   zube na svijet oko sebe, mi ljudi, savjesna bića, otrgnuti od prirode u kojoj smo stvoreni, lažno se brinemo o toj istoj prirodi, i o tom društvu kojem pripadamo. Instinkte su zamijenila pravila, slobode su ograđene električnim ogradama, mišljenje je pravo jačeg pojedinca. Dovedeni u paradoks opstanka. Imamo sve, a nemamo ništa. To smo mi,   a ni slični nama samima. Ogledalo bez odraza, glas bez zvuka. Čovjek bez čovjeka. Dođe to nama tako ponekad, tek ponekad. A uvijek.

 

 

Sav taj decembar

Prišunjao se i decembar. Ovaj sad nekako tiho i nenametnuto,  a znaju doći sa stilom, uz snježne fanfare i vesele minuse, kad i najprohodniji putevi zamrznu, ledenice okite sve rubove krovova,    a mačke i kerovi se sviju i zajedno zaspu. Zna decembar biti oštar i hladan, kada godina najače oružje ostavi za kraj i kada se dimnjaci utrkuju koji će više dima ispuhati iz sebe. Zna decembru nestati tonera, pa bijelom bojom ubijeli sve što se ubijeliti može.

Decembar obično sakupi sva sjećanja na stare ljubavi, sjetiš se i onih za koje si mislio da ih se nikada sjetiti nećeš, i sjetno uzdahneš negdje na stanici, pa ispustiš zagasiti topli zrak pun čežnje. I onda se ljuljaš s noge na nogu sa zagnjurenim dlanovima u duboke džepove kratkog kaputa, čekajući tramvaj prema Ilidži i onu toplu prazničnu atmosferu da ti raskravi srce.

Bude decembar i romantičan. Kad se srce lahko iscrta u snijegu, kad nijedna klupa nije dovoljno hladna dok pored tebe sjedi neko    ko grije tvoju unutrašnjost, i kad su ti nečije ruke najtoplije rukavice. Još ako je noć, zvijezde se cakle i naslanjaju jedna na drugu u vedroj noći punoj gustog neba. Deset, devet, osam, sedam… i poljubac užareniji od vatre, dok oko vas sve mrzne. Te iste caklene zvijezde dobro očiste jesenji pljuskovi, a decembarske pahulje ih ispoliraju. Pa budu svježe i jače sijaju.

U decembru se šolje s toplom čokoladom ili čajem jače stežu,   dok s prozora gledaš kako migracije pahulja s neba na zemlju postaju sve učestalije, i u zraku ispisuju najljepšu kaligrafiju, ali samo za probrano budno oko. Pa zamišljeno odlutaš, i na um ti najednom padnu sve one vesele dječije zime, debele pletene kape s kičicom, vratolomne vožnje sa drvenim sankama, Bjelašnica, Igman, čizme pune stvrdnutog snijega, zajapureni crveni obrazi, noge pored peći i skafander koji se suši po tri dana. I eto ti osmjeha na lice.

Bude decembar i gostoljubljiv. On pažljivo sve poklone umota u onaj sjajni šareni papir i sačeka da navrši trideset i kusur,  pa ih ushićeno podijeli da svi budu sretni, a on se, onako pospan i iscrpljen ušuška u vunenu deku i zaspi. A zauzvrat zatraži da u njegovoj posljednjoj ovogodišnjoj večeri, tačno u ponoć, svi puste glasove, razvesele se, plešu, galame, ispucaju petarde i vatromete, sve ne bi li probudili januar, najstarijeg od dvanaestero braće, da prvi ponovo sve pokrene, resetuje datume i zapiše sve novogodišnje želje, jer tako se mora. Ima tu posla, zato januar, budi se!

 

 

Bumerang

Zašto su stara vremena uvijek neuporedivo bolja nego današnja, zašto se uz stara vremena uvijek veže pridjev dobra, zašto je djetinjstvo uvijek idilično ma koliko nesavršeno bilo i zašto svako o svom djetinjstvu priča sa prizvukom melanholije u glasu? Odgovore na ta pitanja svako nosi u sebi i svako ih doživljava na svoj način. Moji su negdje ovdje…

Sjećam se zimskih noći kad me mama pred spavanje pokrivala  sa debelom dekom i još debljim jorganom, teškim kao tuč. Na meni debela pidžama, a povrh jastuka krpa da grije glavu, i samo bi mi oči virile iz tog toplog bunkera. Zaspao bih u behutu. I onako kako legnem, u istom položaju i osvanem. U jednako hladnoj sobi. Tada se grijala samo jedna prostorija sa starom bijelom peći na drva. Sobe u kojima se spavalo kao ledare bi dočekivale svoje spavače.

Danas se usred zime pokrivam tek dekicom, jer svaka soba  ima svoj radijator i svoju toplinu među zidovima. I bez obzira koliko mi je sada ugodno, samo sjećanje na ta stara vremena mi stvara još ugodniji osjećaj. Topliji oko srca. Topliji od ugrijane sobe. Jer tada je bilo slađe zaspati.

Sjećam se jednog ljetnog vrelog dana kad me otac poveo sa sobom da mi kupi biciklo. Sjećam se i koliko sam ushićen tada bio. Izabrao sam crvenog ponija koji se isticao među svim tim polovnim biciklima. Vozao sam se s rajom svakog dana po makadamskim prašnjavim putevima, padao s bicikla, posuđivao ga svima koji su tražili krug, ostavljao ga napolju, na kiši, ali tom jednostavnom biciklu nije bilo izderka.

Danas vozim karbonsko full XT, downhill biciklo, sa RockShox Recon Air PopLock suspenzijom, Shimano Deore XT opremom, hidraulikom i pogonom 2×10 speed. Često dok ga vozim razmišljam o onom jednostavnom crvenom poniju i svoj sreći koju mi je kao djetetu donio. Toliko okrvavljenih koljena, znojavih potkošulja, umora u nogama, ali isto toliko smijeha, ushićenosti i dječije radosti.

Sjećam se onih dobrih školskih dana kada bi mi roditelji za užinu davali po dvije marke. Za te pare sam mogao kupiti sve što mi je bilo potrebno. Sendvič, sok, čokoladicu i paket sličica. I nije mi trebalo više, više nisam ni tražio. Mnogo bitnije od novca su mi bile neke druge stvari. Kad će zvoniti za kraj časa ili da li ćemo poslije škole prvo igrati lopte ili ići u trešnje i jabuke.

Danas koliko god da imaš, malo je. Takvo vrijeme došlo. Apetiti svakodnevno rastu, hoćeš ovo, hoćeš ono, hoćeš tamo, hoćeš ‘vamo.   A sve košta. I nikad nije dosta. Danas se sve gleda kroz novac. Sve se manje poštovanje zavrijeđuje dobrotom, a sve više činjenicom koliko ko ima para. Danas su dvije marke puno skuplje nego prije.

Sjećam se kad bi dedo u naramku donio drva i stavio ih pored one stare bijele peći. Dobro bi naložio, a nana bi ubacila krompira u zagrijanu rernu, zakuhala domaćeg sira i kajmaka i u slast bi jeli vrele pečene krompire iz peći. Taj okus se ne zaboravlja.

Danas u moru ekspanzije italijanske, indijske, kineske, ovakve i onakve hrane, čini mi se da se teško može naći pravo zadovoljstvo sa svim tim mediteranskim, pikantnim, egzotičnim, ovakvim i onakvim začinima. Ništa nema miris kao vreo krompir iz peći, niti slast kao domaći sir i kajmak. Džaba sve tortilje, slani palačinci, sušiji, sosovi i paste pred tom jednostavnošću nanine kuhinje.

Bolja vremena ili nostalgija, šta to pokreće sjetu u nama? Sva ta prijatna sjećanja ne moraju biti plod objektivno boljeg. Odgovor je u pripadnosti, u trenutku vremena koji nas je definisao. Šta god proživjeli, uvijek pripadamo onom prvom, vežemo se za odrastanje, jer tu pronalazimo prva životna zadovoljstva, koja pamtimo kao najljepša, ma koliko ona koja dolaze bila ljepša. Djetinjstvo se gradi na tabula rasi života, kada nakupljamo sve ono što najviše pamtimo. Možda nije ni do vremena, boljih ili lošijih, možda je do godina kada to proživljavamo, dok još nismo upoznali svijet i različitosti, pa nam je ono naše jedino i najbolje. I ostane urezano u nama. Iz poistovjećivanja proizilazi osjećaj vezanosti. Vezanosti za djetinjstvo, odrastanje, za tim savršenstvom nesavršenstva…

 

 

Zvjezdice, zečevi i papirni avioni

Dovešću te na svoj balkon, leći ćemo na čebe i piti limunadu. Za ručicu ću te držati i gledaćemo nebo. Na njemu je milion zvjezdica. A prije toga ću nam donijeti pračke da gađamo te zvjezdice, i dok padaju, zamišljaćemo naše želje. Pustiću ti namjerno da budeš preciznija. Majstor sam s tim pračkama. Svako veče kad je nebo vedro, vježbam. Ciljam i pogađam. I zamišljam želje da ležiš pored mene na čebetu na mom balkonu, da te držim za ručicu i da ispijamo limunadu. Neke će se želje jednostavno ispuniti…

Napraviću ti vještim pokretima na zidu najljepšeg zeca od sjena ruku. Onog s ušima što se miču, dok moji prsti prave besmislene pokrete u zraku. Nasmijaćeš se i pokušati isto. Tvoj će biti malo nevještiji, ličiće više na sve nego na zeca, i onda ćeš me udariti jer je moj zec ljepši, kao da sam ja kriv što ne isprepleteš prste kako treba. Značajno ću te pogledati. Nasmijaću se…

Odvešću te u sobu i napraviću ti avion od papira, isti onakav kakav smo pravili na času odjeljenske dok razrednica čita neopravdane i smanjuje vladanja kao da će nas to zastrašiti. Samo bi zažmirio na jedno oko i avionom je naciljao iz zadnje klupe, ali ne i imao hrabrosti da ga bacim da poleti. Onda bih i ja letio sa časa. A ovaj sad avion, taj cilja da pogodi tebe i da uzleti s tobom kroz maglu od para uzavrelog čajnika i da proletite kroz vodopade otvorene česme u kuhinji i preletite sve prašume saksija cvijeća na prozoru sobe i sletite na pistu mog ćilima.

Pitaću te je li ti lijepo. Odgovorićeš da jeste. Proći ćeš sva zajapurena prstima kroz kosu i znaću da sam uspio. Uliću svoj osmijeh na tvoje lice lijevkom od usana prislonjenim na obraz. Nema tih nebesa na koja se tad neću moći uspeti. A samo ću se propeti na prste. Biti iznad svih svojih očekivanja. Slatkoća tvog spuštenog pogleda će mi reći sve. Neke će se stvari jednostavno desiti…

 

 

Sretna zvijezda

Nekada je tako lahko biti sretan. Izvućeš osmijeh iz svake prilike, uživaš u svemu što radiš, pokloniš pažnju svim lijepim stvarima, pustiš misli s uzice da slobodno lutaju, odabereš sreću kao čokoladicu iz aparata. Tako jednostavno.

Nekada nije lahko biti sretan. Previše razmišljanja i premalo ideja, stvarnost svakodnevnice udiše i izdiše tvoje misli, sloboda prestaje biti Štulićeva svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi. Po prirodi stvari, tražiš sreću i sklad, razumljivo, samo što se ta odabrana čokoladica sad zaglavila u aparatu. Tako komplikovano.

I onda, htio ne htio, pronalaziš sredinu. Zapravo je ona jedina koja se i nameće. Shvatiš da nikada u životu nismo beskrajno sretni niti beskrajno nesretni. Uvijek tu negdje između. Sa svim onim lijepim i manje lijepim odstupanjima. Ali ipak u pouzdanoj sredini. Možda je tu zadovoljstvo življenja. Možda smo tu najsigurniji, jer se najbolje osjećamo u umjerenosti. A umjerenost nas čini mirnima. Ničega previše nije dobro. Dobro je lijepo se osjećati, dobro je u svakoj prilici tražiti sreću i znati da nije svačija sretna zvijezda na nebu. Nečija je i u srcu, možda na mah ćutljiva i skrivena,  ali sija kao hiljadu onih gore.

 

Petar Jovanović

 

O DIREKTORIMA

 

Ženo, odloži put za Španiju! Izrečena mi je zabrana raspolaganja društvenom imovinom.

 

Ако lažem, dabogda se ne pomakao iz ove fotelje.

 

Kad se bude cenila pamet, direktori će i nju kupovati.

 

Direktor kad se naljiti, održi govor, a ja ljut, neljut držim lopatu.

 

Direktor je od reči, stalno nam pridikuje.

 

Dao nam je reč. Bolje bi bilo da nam je dao platu.

 

Ако је rad stvorio čeveka, šta je stvorilo direktore.

 

Lako je direktoru da održi govor, ali neka održi reč.

 

Direktor bi bio dobar meteorolog, vedri i oblači.

 

Obrazovanost nam je na zavidnom nivou: direktor nam očitava lekcije.

 

Direktor priča lepše bajke nego Andersen.

 

Ако је ljudski grešiti, мој direktor je ljudina.

 

Ko radi, taj i greši. Zato li su direktori nepogrešivi?

 

Ljudski je da direktor greši, ali zašto uvek na moju štetu.

 

Ако је tačna izreka „ko radi – taj greši“ – onda je direktor nepogrešiv.

 

Ljudski je grešiti. Ali naš direktor toliko greši da to više nije ljudski.

 

Direktor je duševan čovek, boli njega za svakog radnika.

 

Direktor je veliki gurman – voli ljude u sosu.

 

Tvrde da je bezdušnik, a nosi me na duši.

 

I direktor je bio radnik, ali to se njemu samo jenom desilo.

 

Kako direktoru ne dosadi da večito bude u pravu.

 

Direktor je bubreg u radničkom (s)loju.

 

Direktora sam nosio na grbači, a on mene na duši.

 

Radnička klasa plaća. Ko je za piće?

 

Dao mi je odrešene ruke – radim umesto njega.

 

Direktor mazohista – uživa u pravnom aktu.

 

Izrađujemo pravilnike u obliku slikovnica za direktore bez škole.

 

Počinio sam verbalni delikt. Rekao sam direktoru istinu u oči.

 

Protiv direktora pisali su anonimna pisma, sada pišu anonimne romane.

 

Formirali su nam radnu grupu, umesto da to sami uradimo.

 

Kad kažem gde je direktor tanak, uvek izvučem deblji kraj.

 

Ако је rad stvorio čoveka, šta je stvorilo direktore?

 

Govorite o direktoru sve najbolje, tako se neće prepoznati.

 

Direktoru sam pred novi mandat poklonio samo predstavku, ali je od srca.

 

Direktor nam obećava bolje sutra. Da li on to odlazi?

 

Direktor kaže da sam kriv što sam na sednici bio u pravu.

 

Više se ne svađam sa direktorom: ne govorimo.

 

I direktor zna da čita, sve po spisku.

 

Radnici su otupeli, jer ih niko ne zarezuje.

 

Zaigraće mečka i pred njegovim vratima, cirkus još traje.

 

Mišljenja su podeljena, nemoj neko da se pravi lud.

 

Dok smo mi gradili međuljudske odnose, on je sebi izgradio vilu.

 

Divno je imati svoje ljude – znaš tačno ko ti podmeće nogu.

 

Dok je utvrdio odakle vetar duva, prehladio se.

 

Radnici ne šišaju mnogo direktora. A i kako bi kad je ćelav.

 

Moj direktor poštuje zakon – jačeg.

 

Kako da se prestrojim u hodu, kad mi podmeće nogu.

 

Kad su maske pale, počeo je pravi maskenbal.

 

Direktora držim na oku, jer me uzeo na zub.

 

Jesam crna ovca, ali ne dam da da me farbate.

 

Čim direktor kaže da mogu mirno da spavam, ja dobijem nesanicu.

 

Da sam mogao što-šta da progutam, ne bi me progutali.

 

On nema govornu manu, samo drži jezik za zubima.

 

Volim pozorište, ali ovo što nam radite stvarno je previše.

 

Nije direktor bezosećajan. Iskreno se raduje mom neuspehu.

 

Da je direktor mogao na mene da računa, ne bi me proglasio neuračunljivim.

 

Ako vam je direktor zalupio vrata ispred nosa, probajte glavom kroz zid.

 

Od kad su mu zapušili usta, ponaša se kao da ništa ne čuje.

 

Badava je slati direktora na službeni put – Zemlja je okrugla.

 

I od odgovornosti je pobegao službenim autom.

 

Najteže je stati na svoje noge – kad izgubiš pravo na službeni auto.

 

Dok mi pišemo dnevnike rada, on piše paradne dnevnice.

 

Direktori obilaze svet da bi nam pričali kako je kod nas najbolje.

 

Na kraju pobeđuje pravda. Šteta što se suspenzije izriču na početku.

 

Direktore, ko se poslednji smeje on se po malo i kezi.

 

Direktor se pomirio sa sudbinoim, ali ne svojom.

 

Izostajanje sindikalaca ne prolazi nezapaženo: direktor oseti da mu nisu sve ovce na broju.

 

Lepo dirigujete, ali meni se ne svira.

 

Ko se ne slaže sa mnom neka da otkaz. Neću mu ništa.

 

Prvo je drmao, a onda su ga uzdrmali.

 

Ovog puta direktor ima alibi. Za vreme krađe bio je u pritvoru.

 

Taj direktor je prošao sito i rešetke.

 

Većina je za, ali direktor nije za većinu.

 

Voleo je službena putovanja u dvoje, a na kraju otputovao u troje – između dvojice policajaca.

 

Nije tačno da radim protiv direktora. Ja sam lenjština.

 

Direktor me pita za zdravlje. Proverava može li da me natovari.

 

Direktor se ne meša u moj posao, ali boga mi ni ja.

 

Direktore, ako Vam je teško, dajte da Vas menjam.

 

 

 

SIROMAŠTVO

Glava puna svega, a džepovi prazni.

 

Odelo ne čini čoveka, zato hodamo goli i bosi.

 

U ovakvoj sredini neću sastaviti kraj s krajem.

 

Daješ glavu! Nemaš ništa vrednije da ponudiš.

 

Nema više socijalnih razlika. Svi smo siromašni.

 

Najviše seru oni što nemaju šta da jedu.

 

Beznadežan slučaj – veruje u bolje sutra.

 

Nisam od juče da poverujem u bolje sutra.

 

Ко nema ništa spreman je na sve.

 

Јеftino je prošao, platio je glavom.

 

Ostao sam bez gaća, ali se nemam čega stideti.

 

Koji socijalizam, postao sam socijalni slučaj.

 

Ја sam najveći vernik. Postim svakog dana.

 

Siromašan sam, ali imam bogato iskustvo.

 

Ima pudlu, a nema pas zašta da ga ujede.

 

Političari čuju nas sirotinju, ali ne mogu da nas vide.

 

Živimo kao riba u vodi. Ćutimo.

 

Kako da ne lajem kad živim pasjim životom.

 

Osušila se privredna grana, pa nemamo ni za prosijački štap.

 

Video sam tajnu večeru. Nemaju ljudi šta da jedu.

 

Svi mi pune glavu, a stomak niko.

 

Gladan narod sit je svega.

 

Jednolično se hranim. Promeniću kontejner.

 

Mnogo smo toga progutali i ostali gladni.

 

Ukinuta je smrtna kazna. Ionako umiremo od gladi.

 

Svi će ljudi biti jednaki, neće imati šta da jedu.

 

Nekad smo imali jeftinog hleba i igara. Hleb poskupeo, a od igara imamo samo loto.

 

Dok smo jeli ono što se ne jede, bar smo zavaravali glad.

 

Goste smo dočekali domaćinski, s hlebom i solju. Toliko se imalo.

 

Jedino prosjaci svoju decu uspešno izvode na put.

 

I ja imam tajnu večeru. Nedam komšiji da vidi šta jedem.

 

Prolajali smo jer živimo pasjim životom.

 

Da sam znao da ću ovako živeti sto godina, ne bih se ni mrtav rodio.

 

Nismo siromašni. Svega imamo preko granice.

 

Trpi i gladuj! Ne uznemiravaj javnost.

 

Srpsko sveto trojstvo: doručak, ručak i večera.

 

Doručak je najvažniji obrok, a tek ručak i večera.

 

Od kad palim cigaretu samo posle ručka na dobrom sam putu da prestanem pušiti.

 

Popušta mi memorija. Ne znam kad sam poslednji put dobro jeo.

 

Razradio je biznis, sa kontejnera prešao je na deponiju.

 

Nabavila bih kućnog ljubimca, ali nema kuče za šta da me ujede.

 

Živim na rubu egzistencije. Ne žalim se, još uvek nisam pao.

 

Nije ovo ništa kako su nas Turci oporezivali pet vekova.

 

Dok je kontejnera, biće i narodne kuhinje.

 

Završen je post, možemo nastaviti sa gladovanjem.

 

Sitna riba brzo postaje krupan zalogaj.

 

Sve je više Srba u narodnim kuhinjama. Ima se, može se.

 

Nisam dobar krojač. U sopstvenoj koži mi je tesno.

 

Mere štednje su uspele. Sve je više onih koji se hrane u narodnoj kuhinji ili štrajkuju glađu.

 

Preturam po kontejnerima jer mi ponos ne dozvoljava da prosim.

 

I ja sam milioner. Imam milion problema.

 

Pomozite sirotinji! – Siđite s vlasti.

 

Ako pare kvare ljude, šta je onda sa besparicom.

 

Hranim se jednolično. Moraću da promenim kontejner.

 

Izveo sam dete na put. Sada može da prosi.

 

Ja i dalje jedem svakog dana. Ima se, može se.

 

Nekada smo se ponosili nacionalnom kuhinjom, a sada Narodnom kuhinjom.

 

Sve više stežem kaiš. Pretvoriću se u omču.

 

Potiče iz siromašne sredine i jedva sastavlja kraj s krajem.

 

Akcijama koje mi nudi država ne mogu da kupim ni šešir za ulicu.

 

Policija je uhapsila lažne prosijake. Pravi prosijaci državi ne smetaju.

 

Danas počinje veliki post. Nemam para ni za hleb.

 

Držim strogu dijetu. Jedem se živ.

 

I od kontejnera možete dobro da živite, ako ih prodajete mimo tendera.

 

Ja pripadam srednjoj klasi. Ne moram svaki dan da gladujem.

 

Mi idemo iz krajnosti u krajnost. Prvo postimo, a kasnije štrajkujemo glađu.

 

Ja često ne jedem i po tri dana, kad u meni proradi srpski inat.

 

Hranim se jednolično. Uvek iz istog kontejnera.

 

Sit gladnom ne veruje, a i gladan sitom ne veruje.

 

Mi stežemo kaiševe, a oni pronalaze rupe – u zakonu.

 

Dalje stezanje kaiša je nemoguće. Jedino da ga pretvorim u omču.

 

Ne laje narod što je ukinut verbalni delikt, nego što živi pseći.

 

Teoretski, standard nam raste, a praktično – gaće nam spadaju.

 

Najgore je prošlo. Gore nije moglo biti.

 

Mnogo je prosijaka na ulici, ali ova vlada ne da ni pet para za to.

 

U Srbiji se nekad jelo tri puta na dan. Sada se samo krsti tri puta.

 

Kažu mi da novac kvari ljude. Žao mi je što ne mogu to da proverim.

 

U Srbiji se sve teže živi. Sva sreća da se ne živi dugo.

 

Siromašan čovek ne mlati pare. Mlati ženu i decu.

 

U dvanaestom veku Srbi su jeli kašikom i viljuškom, a u dvadesetprvom veku iz kontejnera.

 

 

 

BEOGRAD NA VODI

 

Zbog Beograda na vodi plivamo u dugovima.

 

Od kad gradimo Beograd na vodi, voda nam je do grla.

 

Ne napuštajte brod koji tone. Još nismo sagradili Beograd na vodi.

 

Potonuli su nam svi brodovi, a pacovima nikad bolje.

 

Sve što su nam obećali palo je u vodu, a sada nam obećavaju Beograd na vodi.

 

Nemam ništa protiv Beograda na vodi, ali se teško diše i na ovoj dubini.

 

Nedavno Obrenovac na vodi, a uskoro i Beograd.

 

Prvo treba da isplivamo na površinu, pa tek onda da gradimo Beograd na vodi.

 

Kad brod tone neozbiljno je razmišljati o izgradnji Beograda na vodi.

 

Posle Beograda na vodi – Beograd u vodi.

 

 

POLITIČARI

 

Pronašli su piramidu, ali ne i političara koji je poseduje.

 

Dok je bio zverka za njim su hodale gorile.

 

Popravio se budžet, a pokvario presednik.

 

Daleko mu lepa kuća, na Dedinju.

 

Dok ga je bio dobar glas, nosio je ozvučenje.

 

Godinama radi na svojim sabranim nedelima.

 

Oni su na visokom položaju, a ja imam vrtoglavicu.

 

Dobar vođa osluškuje narod, a loš prisluškuje.

 

Na državnim  jaslama je, a glup je kao vo.

 

Ni svi medvedi nisu više pod zaštitom države.

 

Baza razmišlja šta će sa sobom, a nadgradnje šta će za sebe.

 

Političari nisu gradili kule samo u vazduhu, već i na zemlji i moru.

 

Iz jedne biografije: Rodio se, rastao, narastao i nadrastao.

 

Političari mogu, da umesto rodnih imaju robne kuće.

 

Vođa lepše bajke priča narodu, nego svojoj deci.

 

Prvo je drmao, a onda su ga uzdrmali.

 

Toliko je loš čovek, da ga ni vlast  ne  može više pokvariti.

 

Toliko voli govore, da se ni do penzije nije opismenio.

 

Nije važno ko je za koga, već ko je iza koga.

 

Znate li prečicu do Trijumfalne kapije?

 

 

 

OCENJIVANJE

 

Profesor mi je dao šansu, a bolje bi bilo da mi je dao dvojku.

 

Tata, profesor je rekao da se ne ljutiš, jedinicu mi je dao za moje dobro.

 

Menjam dve jedinice za dvojku. Plaćam razliku.

 

Ni pet, ni šest, nego baš jedan.

 

Ocene su mi bogovske. Svi se krste.

 

Onima u prvoj klupi petice su na dohvat ruke.

 

Dobio sam dvojku. Tek da mi se nešto nađe.

 

Imam sve jedinice. Sad bar znam na čemu sam.

 

Beznadežan slučaj – ima sve petice.

 

Dvojka! Tako daleko, a tako blizu.

 

Popravio sam dvojku – kod zubara.

 

Popravi sam ocene. Sada su kao nove.

 

Od ovoliko jedinica ne može me spasiti ni smak sveta.

 

Imam jedinice iz svih predmeta. Važno je učestvovati.

 

Svako može dobiti jedinicu. Mi smo demokratska zemlja.

 

Sreća je lepa samo dok se čeka. Zato ja ne trčim za peticama.

 

Jedinica? Kako mi to poznato zvuči.

 

Zar da pljunem u šake i sada kad mi je dvojka u rukama.

 

Svrbi me dlan. Verovatno ću dobiti dvojku.

 

Lepo sam vaspitan. Na času ocenjivanja govorim: – „Posle Vas!“

 

U školi sam prvo ubijao vreme, a onda mlatio jedinice.

 

Volim predčas. Ako dobijem jedinicu ne primetim, jer sam pospan.

 

Moji promašaji bili bi manji da nisu praćeni odgovarajućim ocenama.

 

U školi se osećam kao riba u vodi, samo ćutim.

 

Više ne dobijam jedinice u školi, ispisao sam se.

 

Profesore, ja sam održao reč. Na časovima još uvek ćutim.

 

Ovoliki neuspesi u školi… pa, to još nikome nije uspelo.

 

Profesor ne može da me ubije u pojam – ja nemam pojma.

 

Odoh grlom u jagode – prozvao me profesor.

 

Profesor je podelio jedinice i rekao: „To će vam biti škola za ubuduće“!

 

Deset profesora na jednog učenika, o zar se i to može? Da, to je predmetna nastava.

 

Prijavio sam druga iz klupe, nije šaputao.

 

Prinuđen sam da prosim dvojke, jer mi ponos ne dozvoljava da ponavljam.

 

Izuzmemo li par jedinica, ja u stvari nisam tako loš đak.

 

U školi jedinice ne računaju po glavi učenika. Nema toliko glava.

 

Što se tiče ocena znam gde je izlaz, ali neće da me puste.

 

Pa šta ako sam dobio malu ocenu! I svet je mali.

 

Ne mogu se pomiriti sa jedinicama, je se ni one ne mire sa mnom.

 

Ovo nije testiranje, već testerisanje.

 

Ko zna, ruke u vis!

 

Najbolji su dobili petice, ali sledeće ispitivanje daće realniju sliku.

 

Profesore, požurite s peticama, đaci se brzo kvare.

 

Naš profesor nije zlopamtilo, odmah ti smanji ocenu iz vladanja.

 

Ako profesor znanje ima u malom prstu, šta li mu je u glavi.

 

Nisam rekao da smo Miloš i ja dobili jedinice. Nisam tužibaba.

 

Dajte petice dobrim đacima. Loši će se lakše snaći u životu.

 

Ne nije bojkot na ispitima, mene su vaspitavali da ne odgovaram starijem.

 

Zašto me profesor proziva kad znam odgovor?

 

Nisu mi ocene niske, to sam ja naglo porastao.

 

Na kraju u školi podele dvojke. Ali, ja sam uvek na početku.

 

Nekada su čoveka za reči – „Znam da ništa ne znam“ – proglašavali filozofom, sada mu daju jedinicu.

 

Neka se čuje i druga strana – reče profesor.

 

Čudno većina nas je zaljubljenih u dvojku, a niko nije ljubomoran.

 

U škli sam išao samo na jednu kartu i – dobio keca.

 

Loši đaci su i oni koji su spali na jednu peticu.

 

Dobiću kompleks niže vrednosti – daju mi niske ocene.

 

Neka odgovaraju oni što mnogo znaju.

 

„Boli me uvo“ što su odlikašima ocene „boli glava“.

 

Ne brinem za dobar uspeh. Čega nema bez njega se može.

 

Da je ćutanje zlato bio bih najbogatiji. Ćutim na svim časovima.

 

Nisam vodio evidenciju o jedinicama. Moram sve iz početka.

 

Popravio sam ocene. Sada su kao nove.

 

Redovno dobijam petice…1. aprila.

 

Poklonite mi dvojku, dobri đaci će se nekako i sami snaći.

 

Jedinica je upisana na obostrano nezadovoljstvo.

 

Rekao sam šta mislim i dobio jedinicu, a odlikaš govori tuđe misli i dobija peticu.

 

U znanju sam pošao od nule. S tigao sam do jedinice.

 

Pita me učitelj koliko je dva plus dva, kao da on to ne zna.

 

U školi sam se junački držao. Glas nisam pustio.

 

Predlažem da se formira komisija za ispitivanje porekla ocena.

 

Za mene je petica NLO: neidentifikovani leteći objekat.

 

Jedinica je kao meteor. Nikada se ne zna gde će pasti.

 

Profesore bi trebalo optužiti za zločin: dave sa ispitivanjem.

 

Nema tišine na času ispitivanja. Dok odgovaraju mnogi lupaju.

 

Profesorka, svojim prisustvom uveličajte mi ocenu.

 

Lako ćemo sa samodisciplinovanjem učenika, ali uvedite nam samoocenjivanje.

 

Ne, nije bojkot na ispitima, mene su vaspitavali da ne odgovaram starijem.

 

Ako profesor nastavi sa ispitivanjem, na kraju moraću da progovorim.

 

Drag mi je Platon, ali mi je dvojka iz filozofije još draža.

 

Džaba je naoružan znanjem, kad ga svi tuku u školi.

 

Ko duže čeka peticu, pre će je dobiti.

 

I ja sam vukovac, na fakultetu imam sve petice.

 

Ko kuca otvoriće mu, ko lupa – daće mu jedinicu.

 

Vežite pojaseve – počinje ispitivanje.

 

Znanje mi je kristalno jasno. Čak je i na staklenim nogama.

 

Živim u oblacima, a Bog nikako da mi pomogne da popravim jedinicu.

 

Kod mojih ocena izuzetak je toliko potvrdio pravilo, da je pravilo postalo izuzetak.

 

Dajte petice dobrim đacima, loši će se lakše snaći u životu.

 

Žednog je lako prevesti preko vode, ali prevedi ti mene u sledeći razred.

 

Studiraću glumu. Ni u pozorištu ne mogu bez šaptača.

 

 

 

MATEMATIKA

 

Matematičar nam je podelio jedinice i rekao: „Ovo vam je škola za ubuduće“!

*

Ljudski je grešiti, ali ja toliko grešim da je to više nego ljudski.

*

Ako sam za matematiku truba, pustite me bar da zasviram.

*

Zašto matematičar kaže da smo ovce, kad ne znamo ni da beknemo?

*

Matematičar je čovek na koga ne možete računati

*

Direktor škole je matematičar, ali nikome ne polađže račune.

*

Na času matematike ne treba mi sat. Čim me prozove,

*

Ima vezu u školi. Jedinicu iz matematike dao mu je prvi komšija.

*

Kad se sabere i oduzme, meni ostaje jedinica iz matematike.

*

Ne uobražavaj da si neka numera, zato što imaš peticu iz matematike.

*

Alo, servis! Popravite mi jedinicu iz matematike.

*

Šta će matematičaru mozak, kad sve ima u malom prstui.

*

Pitali smo direktora gde stanuje matematičar. Poslao nas je do đavola.

*

Matematičara nisam upamtio. Bio sam mali, manji od makovog zrna.

*

Matematičaru niko nije ravan, svi su mu krivi.

*

Što se tiče matematičara, daleko mu lepa kuća. Zato putuje autobusom.

*

Saberi se već jednom! Ovo je matematika.

*

Moj tata je matematičaru uzeo meru…odelo mu stoji kao saliveno.

*

Na testu iz matematike većini mojih odgovora ne odgovaraju pitanja.

*

Kod matematičara nema CILE-MILE. Mora da odgovara CILE, pa tek onda MILE.

*

Jak je matematičar. Stalno se tuče u razredu.

*

Na času matematike oduzeo sam se, pa nisam znao da sabiram.

*

Lako je biti spreman na sve, budi ti spreman za matematiku.

*

Množe se jedinice iz tablice deljenja.

*

Nigde nema veće slobode govora, nego na času matematike.

*

Stavili đaci matematičaru iglu u stolicu. Odskočio je čak u direktorovu fotelju.

*

Kad matematičar zada jednačinu, za mene su sve nepoznate.

*

Preračunao sam se na času matematike.

*

Matematičarka nikako da shvati, iako stalno ponavljam.

*

Ako već kažete da sam za matematiku truba, pustite me bar da zasviram.

*

Matematičar pati od kompleksa srednje vrednosti.

*

Matematika je kao prolazno naoblačenje – nikada se ne zna ko će pokisnuti.

*

Profesor matematike puca od znanja, izginućemo.

*

Što nisam glumac pa da imam dublera na času matematike.

*

Matematičar je vredan kao pčela. Malo – malo pa nekome ubode keca.

*

Ljubav prema matematici, to je ljubav iz računa.

*

Na matematici dižem dva prsta samo u slučaju velike nužde.

*

Da sam se na matematici sabrao, rezultat ne bi bio negativan.

*

Voleo bih da je zbirka iz matematike TV ekran. Tada bih je gledao non-stop.

*

Mogu li da odgovaram matematiku jaaa…oj!

*

Na času matematike rešenje mi je teže od problema.

*

Minut ćutanja nigde ne traje toliko dugo kao na času matematike.

*

Dok sam ja sabrao, matematičar je ocene podelio.

*

Moj drug računa na prste, a ja računam na gledanje kroz prste.

*

Računao sam na dvojku. Baš sam neračunljiv.

*

U košarci pravim lične, a u matematici poprilične greške.

*

Između dve vatre ne igramo samo na fiskulturi, već i na matematici.

*

Čas matematike je kao prolazno naoblačenje – nikada se ne zna ko će pokisnuti.

*

Moje ćutanje na čsu matematike je imalo snažan odjek.

*

Kad vam matematičar da odgovor, više neznate ni šta ste ga pitali.

 

 

RADNI KOLEKTIV

 

Da u firmi ima lepih žena, lako bih se uklopio u sredinu.

 

 

U firmi sam imao sve nad glavom, osim krova.

 

 

Džaba saam sposoban, kad nisam podoban.

 

 

Džaba sam poliglota kad me niko ne razume.

 

 

Badava je slati direktora na službeni put oko sveta – Zemlja je okrugla.

 

 

I od odgovornosti bi pobegao službenim autom!

 

 

Najteže je stati na svoje noge – kad izgubiš pravo na  službeni auto i  vozača.

 

 

Dok mi pišemo nevnike, on piše paradne dnevnice.

 

 

Direktori obilaze svet da bi nam pričali kako je kod nas najbolje.

 

 

Jedno poslaničko pitanje: „Kad ću opet na službeni put?“

 

 

Na putu za lepšu budućnost, popunjavaju putne naloge.

 

 

Dragi, mnogo mi je stalo do tvog povratka, kad ćeš na službeni put.

 

 

Na kraju pobeđuje pravda. Šteta što se suspenzije izriču na početku!

 

 

Znam da se svaka škola plaća, ali zar i glavom?

 

 

Direktore, ko se poslednji smeje on se pomalo i kezi!

 

 

Sudiće mi, uhvatili su me – za reč.

 

 

Direktor se pomirio sa sudbinom, ali ne svojom.

 

 

Lеpо dirigujete, ali meni se ne svira.

 

 

Moj idrektor poštuje zakon – jačeg.

 

 

Ко se ne slaže samnom neka da otkaz. Neću mu ništa.

 

 

Pokušao je glavom kroz zid, i došlo ga glave.

 

 

Nikako da se usaglasimo. Čas čuješ aplauze,a čas psovke.

 

 

Izostajanje predstavnika sindikata ne prolazi nezapaženo:  direktor oseti da mu nisu sve ovce na broju.

 

 

Ne kupuju socijalni mir. Nemaju para ni za to.

 

 

Sindikati treba da se odluče da li su za progres ili za regres.

 

 

Ko ima petlju, nema cipele.

 

 

Većina je za, ali direktor nije za većinu.

 

 

Direktor nam obećava bolje sutra. Da li to on odlazii?

 

 

Prvo je drmao, a onda su ga uzdrmali.

 

 

Kad novinari štrajkuju nema ko da nas dezinformiše.

 

 

Da li da prekinem štrajk glađu, opet se nešto kuva.

 

 

Koliko para toliko muzike – reče nastavnik muzike i otpoče štrajk.

 

 

Nisu nas izveli na pravi put, pa moramo da izađemo na ulice.

 

 

Đaci na ispitima ćute. Treba para da se ućutkaju i profesori.

 

 

Štrajk nastavnika oglasite na sva zvona, nije dovoljno samo školsko.

 

 

Nastavnicima je lako zapušiti usta, teško ih je nahraniti.

 

 

Ma to nije više školsko zvono, to je alarm.

 

 

Štrajk je opravdan. Naročito ako nemate šta da jedete.

 

 

 

Jelena Marković

 

I

Promenila si me
Jer kao muzej
Moj život
Za tebe
Svaka slika je
Tvoja misija
Tvoj projekat
Koji
Ima segmente
Ima tehnike
Ima tebe
Želiš da
Menjaš me
Rastavljaš me
U delove
Kombinuješ me
U prostore
A ne vidiš
Koliko plaši me
Što tlo menja se
I sve trese se
Ispod mene
Ti samo kažeš mi
Da svi moji fragmenti
Nisu pogrešni
Da svaka boja je
Na meni laskava
Da svaka tehnika je
Na meni umetnička
I svaka perspektiva je
Uporno linearna
A to brine me
Ti definišeš me
I činiš da
Menjam se
Kažeš mi
Na bolje
A ne shvataš
Da vređaš me
Da menjaš me
Da gubim se
Polako nestajem
Zbog tvoje promene

 

 

II

Šetam trotoarom
Lagano
Kao da nikada ranije nisam hodala
Ovom ulicom
Veče je već
Negde između dana
I paljenja ulične svetiljke
Ja tražim te
Iako još ne poznajem te
Suludo je
Ali neka sila mami me
I vuče me
Među nepoznate izraze
Ista sila koja
Drži me nemirnom
Primorava me da se osećam
Nervoznom
Kao da nešto
Isčekuje me
Kao da stalno kasnim
I ako ne znam gde
Kao da u meni nešto nedostaje
I zato tragam kroz odraze
Tražim i tražim odgovore
I sve to na kraju
Umara me
Ali se ne predajem
Sumnja ne da mi
Šta ako ti sebi rekla si
Ono što sudbinu nam određuje
Da suludo je
Da tražiš me
Iako još ne poznaješ me

 

 

III

Muči me moja misao
Da mila si
Da nežna si
Da možda ipak nisi
Za mene
Jer ja sam takva
Da tražim te
Kad nemam te
A onda mi postaneš
Sva od stakla
Prozirna
I hladna
Toliko da
Ne želim da te dodirnem
Jer slomila bih te
Učinila bi me krivom
Za svoj kraj
A moja namera bi
Samo bila ti
Uvreda
Da volim te
I štitim te
Ne bi mi verovala
Rekla bi
Samo odlazi
Ovo je bila greška
Još od poćetka
Jer isto si
Isto smo ja i ti
A to je uvek osuđeno
Na kraj
Jer mi smo greh
Ovo nije naš svet
Razumeš li
Dišemo
I time krive smo
Za sve
Rekla bih u pravu si
A mislila bih
Da bila si
Previše mila ti
Previše nežna
I zbog toga
Nam je sad kraj
Život je
Ovo jedini
Put nam nisu
Birali
Oni
A kažem ti
Dozvolila si
Da život ti
Postanu okovi
Mračni zidovi
I strah
Voliš me
A plašiš se
I šta sad
Čutimo
I čekamo
Na kraj

 

 

IV

Da li znaš koliko tvoja reč teška je?
Kritikuje
Ne da pouči
Nego da satire
Prodire
Do dubine bića
Ti njome služiš se
Da koriguješ me
Da osudiš me
Jer sve što uradim
Po tebi pogrešno je
To logično je
Ali logični argumenti se ne vide
Jer ispod svega ovog ostaje
Praznina
U tebi je
Želja da nesigurnost
Nestane
To je ono što vodi te
Tužno je
Ti srećna si
Ako uspeš da pokolebaš me
Ti srećna si
Ako uspeš da povrediš me
A opravdanje
Nikad ne izostaje
Da želiš mi najbolje
U mojim mislima
Haos je
Počinje da guši me
Istina
Shvatam da ne verujem više
Tvojim rečima
Prestajem da mislim da sam bezvredna
Prestajem da mislim da sam pogrešna
Prestajem da mislim da sam voljena
Od strane tebe

Da li znaš koliko tvoja reč teška je?
Da li brineš što može da ubije?

 

 

V

Ako kažeš mi
Žena si

Misliš li pod time
Na pol
Obavezu
Robu
Ili kletvu?

Ako kažeš mi
Hoćeš li
Da te uzemem za ruku
Otmem te od sveta

Misliš li pod time
Na slobodnu volju
Poverenje
Ili zavisnost?

Ako kažeš mi
Žena kao žena
Ne postoji sama
Koža uz kožu
Jeste njena definicija

Onda misliš li
Ti
Uopšte
I o čemu?

 

 

VI

Kada pogledaš me u oko
Gledaš sebe kao u ogledalu
Ne vidiš dalje od refleksije
Ne ideš dalje od poistovećivanja
Ne pitaš se
Ali trebalo bi

Kada pogledaš mi u um
Tragaš za stvorenim idealom
Još uvek gajiš ilizuju
Još misliš da tvoj je nedostajući deo
Ne koriš se
Ali trebalo bi

Kada pogledaš me u dušu
Gledaš u nešto što ti biće ne razume
Vidiš bezdan dubokog svemira
Vidiš neprobojne slojeve i slojeve
Ne plašiš se
Ali trebalo bi

Obojena si nemarom
željom da ti budem
Putokaz za druge
Rečnik pojmova
Riznica
Belo platno
Usputnica

Ponekad kao da ne hodamo
Istim stopama
Ne govorimo istim jezikom
Ne gledamo istim oćima
Ti i ja
Kao da nismo jedno za drugo

 

 

VII

Razumem da ne razume
Svakako nije moj prvi slučaj
Priča za pričom za pričom
Koja pokušava da me uobliči
Stavi u neki okvir
Može i u kutiju
Još bolje staklenu
Pa da se odalji
Dovoljno se distancira
Da ima pregled i pogled
Da pogledom secira
Analizira
Dezintegriše
Satire

Još više bi voleo da te delove
Kombinuje
Po svojoj volji
Svome nahođenju
Želeo bi da bude bog
Kreator
Svemoć da je njegova

Ali ne može
Jer ja nisam luda u kutiji
Nisam smesa pod mikroskopom
Razumem da ne razume
Ali shvatiće

 

 

VIII

Socijalna situacija
Bilo kakva javna interakcija
Naš je nedostožni čin
Jer činila si me srećnom toliko dugo
Ali činila si me srećnom i uvek samom
Zatvorenom u četri zida

Tvoje je drugo ime kukavičluk
Konformizam
Nekada pomislim da tvoja pitoma
Servilna priroda
Ništa ne razume
Ništa ne promišlja

Ali polako mi prirodu pretvornu otkrivaš
Tvoje lice
Postaje lice
Tamničara

I postaješ mi
Nepovratno raspetljana
Razgonetnuta
I završena

.

Andrija Stojsavljević

 

Nekad je najbolje da samo odeš

Moja ljubav nije aerodrom, aerodrome nije moje nebo.
Život mi je autobuska stanica i peron, džakovi cementa i napero’
Žuljevi na nogama, gradovi i geto.
Papir, slova i pero.

Moja ljubav nije aerodrom, već prazan kavez za ptice.
Jutro mi je hladna kafa i prljava kada, da sperem krv i ljagu skinem.

Zime su mi prazne, često nose njeno ime
Život su kečevi i pune piksle, ćutis ili grizeš
Jesu li ljudi kurve ili pičke?

Ja nisam moje delo, ko još čita duge pesme?
Znam da ja sam ja, ne moraju to da kažu zvezde.
Kaže pun mesec, nestvarno čekamo zajedno
Po nebu pravimo pometnje, kažu da nije pametno
jer rušimo im nebeske težnje, pa kažu stariji smo…
Svi starimo…

Prolazno je, tako prolazno je, oznojis se, a ne izgradiš sve.
Umoris se, kaži zidu, prećutaće, reci zidu da pući ćes.
Prećutaćes, pući ce.

Boli su noževe u moja ledja
Niko od tih ljudi, ne može biti vredan, ali vreme se menja.
Nemoj da uradiš isto ako neko okrene ti ledja.

I hoceš da spavaš, a neko te zove
Budi te zvono, počinju noćne more
Nekad je najbolje da samo odeš
O da, nekad je najbolje da samo odeš.

 

 

 

Zapad

Dobro znam da je snaga
Kada stvaras to što sanjas
I ne trpiš tudja sranja
Nije zakon šta i pravda

Bezočnosti sivog grada
Gde je blud tu je nada
Skupila se sva ta bagra
Raspece morala

Bestidnost je njihov napad
To je rekao tata zapad
Ispod zlatnog ogrtača
Teče tudja krv i snaga

Frivolnosti sa svih strana
Afirmisana banda
Krenula na samog vraga
Besčasnost junaka

Dobro znam da je snaga
Kada stvaras to što sanjas
I ne trpiš tudja sranja
Nije zakon šta i pravda.

 

 

 

Sutra

Na kraju svakog dana sam dolazio do istog
I opet se budio da tragam
I opet se budio da tragam
Vise se ne budim isto
Vise I ne spavam
Prolazilo je mnogo ljudi kroz sve te snove
Neki od njih su bili nada
To su tudji životi
Nema šta da praštam
Sve te slike iz glave
Ja bih da pobacam
Mnogo je sličnosti
Izmedju žaljenja I zagrljaja

Na kraju svakog dana sam dolazio do istog
I opet se budio da tragam
Vise ne spavam mirno
I ništa ne sanjam.

 

 

 

Još jedan čovek bez snova

Tako sam sazidan, od najčvršćeg materijala. Isklesao sam se od kamena, ja sam proizvod sopstvene umetnosti. Večan sam i proklet zbog toga. Mnogo pušim I pijem, ispitujem granice sopstvenog ludila, ležem, budim se i loše se hranim. Lažem I manipulišem ljudima oko sebe, ne volim prosjake, nisam human.
Pljujem glasno, osećam žestoka šizofrena cepanja. Gotovo uvek ćutim. Družim se sa životinjama. Dugo sam bio izolovan, gajio sam nadu. Uvenula je. Noge su mi u teškim ranama pa mi je svaki sledeći korak bolan i čini se pogrešnim. Ne verujem u ljubav I poverenje, toplinu I deljenje. Jebem ne vodim ljubav, Ne placem I ne radujem se, nisam od tih… Emocije osećam samo dok pišem, čini mi se da je to moja jedina svrha, iako će svi ovi tekstovi završiti na neku deponiju zaborava. Zaborav je večniji od same večnosti jer večnost truje na deponiji zaborava. Vreme mi ne znači ništa, kažu da ga imam ali ono nema mene. Često popijem kafu pre nego što dočekam zoru. Loše sanjam, moja velika dela su moji poroci.
Indiferentan sam. Voleo sam par ljudi, sada ne volim nikog. Nemam ambicije ni planove. Ne znam gde ću sutra spavati. Nisam lopov, ne želim tudje, gledam u svoj tanjir, pijem iz svoje čaše.
Ne posvećujem joj svaku pesmu, ali dok pišem često negiram njeno postojanje. Tesko dišem kad kroz glavu prodju slike proslosti, a prolaze stalno.
Smatram da je život nihilistička tvorevina. Omiljeni parfem mi je miris kiše. Ni po čemu nisam specifičan, daleko sam od mase. Jutro mi je najveći problem.

 

 

 

Glupi putevi, stanice, (stranice)

Umoran sam od tih gradova.
Sto slute i nemirno cekaju.
I svih tih vozova koji dolaze iz tvoje glave.
I svih mojih pocepanih karata.
I svih njihovih dalekih pravaca.
Kao da na stanici mamuran cekam vreme, umoran sam od pica, a vozovi mi stalno prolaze.
Ne znam gde idu, ali znam odakle dolaze.
Pa ubedjujem sebe…
Sve je to u tvojoj glavi..

 

 

 

Alchajmer

Prvi put u zivotu sam se osetio beznacajno i bio sam okej sa tim. Ljudi zaboravljaju da operu zube, imena, porodice, gde su parkirali kola, mrtve i ljude sa kojima zive. Imao sam utisak da smo svi zaboravljeni, svi ti ljudi su bezali od zaborava svako na svoj nacin, vecina religiom, mislili su da ih bog posmatra, a u stvari nije bilo nikog, niko nas nije gledao, cak ni svi ti seteliti jer koga boli kurac. U svojoj beznacajnosti sam video slobodu, mogao sam da uradim sta god pozelim svakako nije ni bilo bitno jer smo u beznacajnosti svi jednaki, bio sam beznacajan kao predsednik Amerike ili kao radnik u trafici, svejedno… Nema niceg strasnog kod zaboravljanja, svakako se brzo zaboravi, zaboravis kad si dosao u sobu i kako, sta si jeo, kad si zadnji put spavao, uzivao ili samo sedeo. Ne pridajes znacaj svemu sto radis, zbog toga je sve beznacajno. Ne setis se sta si radio, s kim si bio, sta si zaboravio, samo stojis na istom mestu i zaboravljas, zbog toga si zaboravljen.

 

 

 

Mišja idila

Dosao sam u 3 lepe picke materine, probijam granice ludila i svoje genijalnosti. Mozda sam zalutao, ne znam put do sobe, ali mi je lepo u praznom baru, ima pica. Macka je odvela misa ili pacova negde, ne znam razliku izmedju ta dva, pacov je valjda veci, ali sta ako je odnela pacova bebu? Ili malo veceg misa? Naslikao sam sliku i ne prestajem da mislim na nju, trcao bih da je vidim ali ne znam put. Sta ako joj pobegne mis?
Macka nece mirno spavati jer je prati mala macka, verovatno njena cerka ili sin, ako mis pobegne macka ce morati da ide u lov, ocekivace da naidje na novog misa ali ocekivanje je bajka o masti. Skoro nedostizno, osim ako ne ocekujes da ces se vratiti kuci, a mozda ni tad.
Poslednji put kad sam se probudio, secam se, bilo je to u razlomljenoj sobi, bez mirisa. Sa masnicom ispod oka. Da li je ista soba u kojoj sam spavao juce moj dom? Mozda mi treba novi dom?
Zabole me, spavacu na klupi, ukrasicu je svim nepostojacim bojama, ugradicu joj tockice, sto da ne? Svet je svakako otisao u kurac, na Tajlandu jedu obojena govna. Bicu novinar! Naslov ce glasiti SVET JE OTISAO U KURAC! Sve pare koje dobijem cu spaliti isred doma za nezbrinutu decu. Sto da ne? Blizi nam se kraj.
Macka je otisla negde, sa pacovom ili misem. Ali nema maceta. Poslednji gosti su otisli iz bara, pred zoru. Ostavio sam konobaru baksis odokativno, delovao je veoma zahvalno. Imao je izduzenu facu na kojoj su se ocrtavali podocnjaci, izgledao je kao covek kog izjeda sistem. Suvise trivijalni “How are you” i “Where are you from” mi nisu punili usi. Nisam ga cenio kao coveka ali kao barmen me je ispostovao trpeci moja sranja.
Za mackom sa pacovom u ustima su isla dva mala maceta, ja sam i dalje praznio flase.
Osecao sam se nebitno, kao alkos, ali u svom svetu sam bio vise od toga.
Vodio me je taj osecaj pijanstva pomesan sa intuiciom koja me je vodila kroz zivot. Dakle, nisam koracao sam. Iako sam bio sasvim potisten i sam u mraku. Kao mis u zubima macke, slomio me je zivot.
Nisam ni jebao dugo, svaka cura sa kojom sam pricao bila je cudljiva zbog mog nacina pristupanju stvarima. Nisam znao da se formalno izrazim.
Ne mogu da osetim strast ako sve ide formalnim tokom, formalno moram da te strpam u krvet! govorio sam.
Upoznavao sam i rospije kao sto sam ja. One su bile spremne na sve sto ja nisam i kao da su samo mene cekale. Za mene je seks bio oduvek samo praznjenje muda. Sa vodjenjem ljubavi sam se vec zajebo.
Mrzeo sam da kijam “otvoreno” zato sam se svaki put drzao za nos da ne bi sline usrale sve oko mene. Kijao sam samo kad sam previse pijan. Cesto.
Samo me je ona drzala te neke normalnosti ili sama pomisao na nju. Ali ona je isuvise daleko od mene, kad bi umrli ili neko od nas, saznali bi za tri dana. Jer daleko smo mi. A ona je jedino sto sam ikad imao, a ona je oduvek bila svoja.
A ciji sam ja bio? Nikad nisam bio svoj. Nisam ni zeleo to da budem, jer sam ja-ja. Mozda je mislila da me nema, ali sam za nju u vecini slucajeva bio tu.
Nisam vise video macku, ni macice, samo misa. Pojeo mis macku!

Nebojša Stanojković

 

Ne kukaj, ne jadikuj nad sudbinom teškom
Ostavi lament onima, što će te pomenuti u ranu zoru, kroz gust dim od cigareta
Što žaliće za tobom i svakom tvojom greškom,
što ti je došla glave
U nekoj prljavoj kafani, na kraju grada
u sami fajront, gde samo konobari slave
Na kraju derneka i kraju svih nada
Dok broje bakšiše onih što slave tugu
Ponoseći se izgubljenim snovima
Ostavi ga onima, što će se kroz smeh setiti, tvojih viceva i šala, tvojih gluposti
I što će svaki tvoj peh
Pripisati kismetu prokletom
Dok još hodao si svetom
I klateći se, cerekaće se pijano
Dok jedan od njih ne zastane i każe
Da još je rano
Za odlazak ženi, debeloj i brkatoj
I da se vrate tamo, gde još malo
žaliće za tobom, a žaliće život svoj

 

***

 

Kad prođu bojevi
i promarširaju strojevi,
ostanu samo brojevi,
samo tabele i ruže uvele
na grobovima,
ispunjenim robovima,
bez imena, lutajućih sena
ljudi što zemljom hodaše
dok ih ne prodaše
braća njihova, zarad snova
o moći, što neće proći
I vlasti, što neće pasti
što ih izdaše zbog strasti
zbog želje za beskrajem
za večnim sjajem
bez sjaja
bez stida i časti bez kraja

 

***

 

Čiko nemoj me, nisam ja ništa kriv
što su me tata i mama vodili u Crkvu,
u koju ne ideš ti
Molim te, pusti da budem još malo živ,
pa posle me pošalji tamo,
gde su ostali, moji svi

Sačekaj bar još malo, da sačuvam sliku neba u oku
Da mi još malo hleba, majka stavi na dlan,
pre no što prepustim se, tom zadnjem skoku,
kada me gurnu u bezdan,
krvave ruke tvoje
kad osetim bol, a nakon toga mir i bude mi bolje
jer ću tu, na dnu, ponovo sresti sve svoje
i tada ću slobodan ponovo, da istrčim u polje

Molim te, ostavi me još danas
pomisli na tvog sina, u tvojoj kući tamo.
Nema razlike između nas
I ja sam ko i on, dete samo

Jednom ćeš sa njim
proći tuda
Stajaćete nad onom tamom,
gde su mi kosti
Tad lice ćeš moje videti svuda,
pa i na licu deteta svoga
Molićeš ga, da ti oprosti

 

***

 

Ja ne pripadam nigde i nikom.
Nekako se ne uklapam,
ni delom ni likom,
rečima, stilom i modnim krikom
Nikad nisam imao, ono nešto,
što bih ko drugi, koristio vešto,
pa da me to nešto, negde svrsta
Stvarno sam čudna neka vrsta
Ko poslednji Mohikanac,
u stranoj zemlji, stranac
u staklarskoj radnji, slon
I neuspeli klon
A nije da se nije pokušalo,
al bi se istoga časa odustalo
A veruj, nije to lako
kada si čudan i tako te gleda svako
Kad si sirovina medju gospodom
medju jakima, slab što kuka
I vapi za slobodom,
zbog koje odudaraš
I klone te se, ko da zaudaraš
Apatrid i vanzemaljac s Marsa
jer ne pripadaš Zemlji i što je svet
za tebe, samo predstava, samo farsa
za koju nisi dobio ulogu pri podeli
za koju skupo plaćaš kartu
I sediš u parteru, dok te ne budu odveli
Jer ne znaš da se vladaš
Jer spavaš i hrčeš i bez aplauza
Prosto, tu ni po čemu ne pripadaš

 

***

 

Ionako ce sve jednom nestati
I ostace samo trag od coveka
I ljubav I tuga i sreca ce prestati
I nikAd i nista ne traje doveka

I mozda sapat ce samo ostati
Utisnut kao zig u vremenu
I mozda nada da ipak ce opstati
zivot novi u nekom semenu

Sto ce se negde duboko skrivati
U kutku nekom daleko od pogleda
Cekace negde u tami I snivati
Da jednom svetlost dana ugleda

I mozda ce zivot i ljubav ponovo
Iz njega nastati I opet se roditi
I tad ce se covek koji je bol’ovo
I davno umro, osloboditi
I opet se samo svetloscu voditi

 

***

 

Zemlja vam je nastala na zemlji,
koju natopiste krvlju svoje braće
One, što govorila su istim jezikom,
što decu im pobiste, al ipak, neka su ostala
I ona znaće
Decu radjate na zemlji, gde tudju ste nožem dovodili pred oltare vaše
Gde vaši ih fratri, u ognju mržnje ispivedaše i sve im sem duše ukraše
Učiniše im, da žive što kraće
Al neka su ostala i dok je sveta
Deca njihove dece znaće
Bez stida danas govorite o pravdi i istini, što jedino vama je znana
Licemerno o Bozjem providjenju, veri i njenoj suštini
A temelje vam nose sva deca poklana
I svi jauci i sve patnje, stići će vas,
kad njihovi glasovi
čuće se i zvaće
Tada i vaša deca o vama sve znaće

 

***

 

Okačiću i ovaj dan o čiviluk,
kraj svih ostalih, prošlih
Kad sve utihne i nastane mrak i muk
Pre počinka i pre zora, novih,
dobrodošlih
Nek visi u starom ormaru,
kojeg već dugo punim,
Izbledelim snovima i starim nadama,
ranama i očaja na barikadama,
davno izgubljenih ljubavi i prijatelja.
Tu, kraj neostvarenih želja
kraj ostalih, protraćenih
Tu, kraj prošlih radosti i veselja
Što bila su samo na tren,
al što još sjaje u tami,
poput pozlaćenih

 

***

 

Sačekaj me, tamo iza ugla
stare ulice
Doći ću, kad pospremim sobu svojih nemira
Kad razvrstam po fiokama prošlosti
Sve slike nade, ko skice
I planove puta, do kraja svemira
koje nikada nisam započeo,
jednim korakom
Sačekaj, da bar jednom prodjem tim
sokakom,
neutoljenih zelja i prigušenih snova
Pre no što pohabam i zadnji par cipela
I noge postanu teže od olova
Pre no što sve pocrni, sem kose
Pre no što i zadnja trešnja iz detinjstva,
ne bude svela
I ne napijem se jutarnje rose
Doći ću, kad više ne mogu ukrasti,
ono što je moje
Sačekaj, srpljenja molim,
dok konačno ne dohvatim parče meseca
I stavim ga medj suvenire svoje,
na police maštanja
Dolazim, kad jednom budem uspeo da odolim,
da opet prodjem ispod duge,
i upijem joj sve boje
Sačekaj, kad više ne budem ljut na sebe
kad koferi budu, puni praštanja

 

***

 

Sanjaš o najvećim stvarima
I čine ti se tako uzvišenim,
tako dalekim
A najveće stvari su uvek tu,
na dohvat ruke, u očima nekim
Očima, što te gledaju,
kao da svet zavisi od tebe
U očima što ih ispuniš,
ko čitava vasiona,
u kojima možeš videti sebe,
onako, kakav nikad nisi bio
i ne bi mogao  budeš
Jer ne možeš i to nisi čak ni snio
I to nikad nećeš moći da razumeš
I uzalud se trudiš
Oči u kojima i kad spavaš,
životu daješ smisao
I ljubav najveću budiš

 

***

 

Tražim azil za drugu planetu
Baš sam se upetlj’o na ovom svetu
stalno dužan zbog tuđih dugova
zaostalih posle gospode i drugova

Tražeći mesto pod svojom zvezdom
Ko tić za izgubljenim gnezdom
Pogubih se negde, na pola puta
Ko dete, kad u gužvi zaluta

I nije ovo moja ni godina, ni vek
Tu sam se samo obreo tek
Iz oblaka kad ispadoh slučajno
I ovde ostadoh izgubljen trajno

Nije ovo ni moja koža
Neko je tuđu skinuo s noža
I jedva me nekako, u nju ugurao
Dok moju je kožu drugi ukrao

Tuđi sad gledam lik u ogledalu
I vidim samo dvorsku budalu
Ko što i druge budale redom
gledam, dok smeju se nad svojom bedom

Tuđe sad nosim ko okove
Dok drugi krade moje snove
Dok ih umesto mene sanja
I nosi moja odlikovanja
što nestaše kada ovde zaglavih
I do danas se ne izbavih

 

***

 

Lako je samo zastati i prekinuti,
odreći se i odbaciti.
Al tugu dal tako možeš skinuti,
presvući je i samo baciti.
I kad kažeš da nećeš brinuti,
možeš li sećanja sakriti i zaboraviti,
duboko negde,
gde nećes ih nikad pronaći
I samo novi list otvoriti, a stari presaviti.
A dal stvarno možeš, dal možeš
daleko, daleko odmaći

 

***

 

Jednom će sve ovo biti juče
I davno i lane
Sve radosti i sve tuge sveta
Jednom će sve za nas da stane
Kad drugima bez nas svane
I biće i dalje zima i leta
al za druge
Jednom će se sve završiti u trenu
I biće tuge
Prvi zvuci plača kad krenu
Dok će za nekog ko fanfare
Biti najava novog početka
Kad nove slike i novi zvuci
će smenititi stare
bez izuzetka
Zato živi ovog časa
živi danas
Ne ostavljaj za sutra
Možda više za nas
Neće biti jutra

 

***

 

Gubi se lagano svetlost dana
Pred očima nestaje
I žagor dečji se stišava i
prestaje
Neki se drugi sad čuju zvukovi
Dok noć sve jače ulice grli
Ne, nečuju se od nekud vukovi
Već uzdasi nečiji, dok u mrak hrli
nekud, a samo u nemire svoje
Odmiče ulicom žurnim korakom
Odjekuje, dok sitni sati se broje
čuje se bol u uzdahu svakom
Ko da se bori sa svojom greškom Pogurena senka, taj tužni čovek
Sa teretom svojim, sudbinom teškom
Osuđen da pati dovek
Nekad ne moramo nekog znati
Već srcem oslušnemo samo
Znamo tada da neko pati
Za njegov bol
Čak i kad ništa, o njemu ne znamo

 

***

 

Snoviđenjem teškim
Dan otvaram novi
Aveti iz Hada, na leđima mojim
Ko najteži teret, odsanjani snovi
Još sam u košmaru, a na javi stojim
Ko da su sa zorom, pridošli nezvani
Na krilima noći, iz duboke tame
Na dnevnome svetlu, sad se demon hrani
Iz podsvesti stiže i do svesti same

 

***

 

Umoran sam jako
Umoran od čekanja, od briga
umoran od knjiga
napisanih i nenapisanih
od onog, što ne stane u stih
od pesama, što pišem ko zna kako
Umoran, umoran sam jako

Umoran što ne znam i što ne mogu
Od laži koje koriste ko drogu
Umoran od sumnji, nedoumica
Od ubeđenja čvrstih, što izbriše gumica
Umoran od veštake lepote
Od uzdaha i lažne dobrote
Umoran od licemera što se krste
Što zavlače u džepove, duge prste
Umoran od toga, što pljuju na Boga
Od onih što nas vode, ko zna kako
Umoran od onih što klanjaju se svakom
Od apluza, veličanja, umorim se jako

Od raznih specijalaca
strogih komunalaca, poštenih kriminalaca
Od prebijanja slabih, dece, baka, deka
Što bez para nema, niti jednoga leka
Umoran od boli, kad roditelj moli
zbog deteta kada, preklinje za spas
kad svi samo bleje, ne podižu glas
Umoran sam jako, umoran ko pas

Umoran od bolnica, od hodnika
zakazivanja, preko reda svodnika
Od sestara glasnih i doktora masnih
Od ravnodušnosti, ne činjenja
Od procesa smešnih, pa oslobođenja
Od nepokajanja i neizvinjenja
Umoran od toga, da me uči svako,
jednostavno, lako
znanjem i priznanjem i stečenim zvanjem
do koga je došao, samo on zna kako
Umoran od mnogih, umoran sam jako

Umoran od kesa i od đubreta
od uništavanja i trovanja sveta
uranijuma siromašnog, proamerikanaca
bogatih patriota i legije stranaca
Od braće naše Rusa i što nas uvek brane
kao uvek što su i danas i lane
od žena u crnom, sveštenstva na belom
od građana koji, ponose se selom
od skupštine, poltrona i od ovacija
od toga kad nisko, proleti avijacija
Umoran sam dugo, od nemoći svoje
dok gledam kako drugi, sudbinu mi kroje
Umoran od toga, što umorni su drugi
od toga što kažu, kako puno kukam,
bolje je da ćutim nego da se brukam
Umoran što pokrivamo, glave ispod ćebe
Umoran od drugih, umoran od sebe

 

***

 

Što ne ostaviste decu
Bar njih
kad krvi se ionako
napiste od starijih
Što ih niste pustili
Da otrče kroz neko polje
Zašto ih onaj što kolje
u oči ne pogleda bolje
Pre no što ih dočeka jama
Što mu iz ruke ne ispade kama
Zašto se sebe ne zgrozi i ne postide
Da to su samo deca, kad vide
Što ugasi iskru u malom oku
i baci ih u jamu duboku
Zar svoje dece imao nije
Zar nije noċima bdio nad kolevkom
Kad boli ih nešto
Kuda je mogao to da sakrije
I da prosto, zaboravi vešto
Dok krv dece tuđe, besan proleva
Dok njegovo, mirno u postelji sneva

 

***

 

Tražeći smisao u besmislu
Samo pišeš priču nesuvislu
Onom na suncu
ne znači ništa
svetlo na kraju tunela
Ni sitom neznače ukusna jela
Zato ne traži ljubav
tmo gde mrze
Međ gubavima
postaneš, samo gubav
Ne traži sreću,
jer nećeš je naći
Ona će naći tebe
Prepoznaj je samo
I ona će te dotaći
Na ovom svetu
sanjajući idilu
možeš se jedino
primaći ludilu
Ako još nisi, nemoj
Ne pravi reda
u tuđem u haosu,
samo ćeš pokvariti svoj
Ovde je istina, perika
što je nose ko svoju kosu
Znaj to kad se za nju boriš
I znaj, kad mudro zboriš
Onom ko nema sluha
ko najlonskog je duha
bisere bacaš pred svinje
Što poješće ih ko dinje

 

***

 

25

Zar ima toliko
Zar celih 25
Ne, tom se nadao nije niko
Niko od nas,
Da će stati u jedan let
Tako kratak let,
za čitavih 25
I samo na kratko ćemo
sleteti danas
Tu gde su se tajne snile
U iste one klupe
Bar na ista mesta, na kom su bile
U kojima su utisnuti još naši uzdasi
Naša imena, smehovi i šale glupe
U kojima ne saznasmo
još na sreću,
za istine bolne i skupe
o pravom zlu i podlosti
o prolaznosti
I zamkama života
Još zidovi pričaju
o našim ljubavima
Na staklima prozora,
ko ogledalima
gde popravljasmo frizure
I sad se još vidi naša lepota
I lica naša nasmejana
I ona što se dure
Tu još možemo čuti profesore
prekori njihovi sad tako fale
Tek sad, kad se naziru prve bore
Sad bi nam došli ko pohvale
Sad kad prošlo je 25
Kad se otisnusmo u svet
Kad svaki uspomenu ponese
odavde sobom, u grudima
Da je zaliva ko cvet
I svako svojim putem
Da ne zakasni na čas
I na svoj let

 

***

 

Gledaj, dolazi tama od nekud,
iz daleka.
Donose je oblaci i slutnje
usamljenog čoveka
Suncu se nadao
al nju ipak dočeka
Gledaj, lepotu što bledi
starca i kosu što sedi
Gledaj senke na zidu
sto odlaze
sa druge strane ogledala
Gledaj, kako godine gaze
sve koje znaš i koje si znala
I uslikaj za večnost ovaj dan
Već sutra će postati sećanje
I ostaće nedosanjan san
I još jedno ne ispunjeno
obećanje

 

***

 

Sreca

Sta je to sreca
Tesko je reci
Al nije ko tuga
Sto brzo se pozna
I niko se nikAd
u toj sreci
Ne zadrzi dugo,
I kasno je spozna
I kratko traje
suvise kratko
Kao plamicak
Na vetru sto traje
I divno je srcu
I dusi je slatko
Al niko srecu
Dugo ne daje
Sa tugom je drugo
Ne odlazi ona
Od nas tek tako
I druguje se
sa njom dugo
I nikAda ona
Bas nikAd
Iz srca ne odlazi
Lako
Uzivaj zato
U svakom trenu
U svakoj sreci
Sto Bog nam daje
Jer vec iza coska
Tuga vreba
I kasno je kada suze krenu
Tad jasno vidis da otisla je
Sreca sto uvek
Kratko traje

 

***

 

Ne veruj nikad suzama što lako krenu.
One se obično slivaju niz gumene obraze
I padaju na naivna srca, što svenu
od tih kapi otrovne kiše
Ne veruj usnama što se razvuku u osmeh,
na licu sa očima hladnim
Ne veruj rečima utehe, onog kog nisu tešili, ne veruj usnanama ljubavi gladnim
Nemoj ni rečima podrške, onog kog nisu podržali,
ni onom, kom sreću su dugo krali
Ne veruj onom ko ima sve, tom ništa nije važno
ni onom ko ima malo, jer možda želite isto i to isto, želite snažno
Ne veruj danas previše ljudima
Nemoj ni sebi, jer slagaće te
ono što kuca u grudima

 

Patrik Weiss

Mala poezija smrti

 

 

PREDGOVOR

Ova zbirka poezije nastala je kao jedan određen zahtjev, kao nužno pitanje koje se moralo postaviti u vrijeme kada se gubi svaki osjećaj za kreativnost i originalnost u području umjetnosti. Ovu zbirku pisao sam na tragu poetike poezije Dragutina Tadijanovića. Motivi, teme i forme pjesama su preuzete iz njegove lirike, no ne kako bi išta ukrao, već naprotiv, kako bi iskazao čast jednom od naših najvećih pjesnika i kako bi upravo ovakvim postupkom sproveo glavnu misao ove knjige. Naime, već u samom naslovu zbirke moglo bi se naslutiti da se radi o svojevrsnoj ironiji, određenom paradoksu. Upravo simbol papige koja ponavlja je i glavna antinomija i glavno pitanje koje ova pjesma problematizira i svojevrsno uzima za zadaću da na njega i odgovori. Radi se propitivanju samih književnih kanona, samih klasika u književnosti i našeg ( današnjeg ) odnosa prema njima. Prije nego sam i počeo pisati samu zbirku pjesama, pokušavao sam sam sa sobom diskutirati problem našeg odnosa spram klasične književnosti. Radi se o tome, da iako se danas uvelike potiče kreativnost i originalnost, iako se to dvoje smatraju kao poželjne karakterne crte, odnosno kao poželjne vještine koje bi pojedinac trebao posjedovati, imam osjećaj da se tu zapravo radi o jednoj isforsiranoj, umjetnoj kreativnosti, jednoj nasilnoj bezumnosti, koju današnje društvo želi sprovesti, želi samo sebe uvjeriti kako je svaki čovjek umjetnik. No, ne radi se ovdje samo o tome, želim li ja sve ljude smatrati umjetnicima ili ne. Također se ne radi ni o obrani onoga što se naziva visoka kultura. Ovdje je naglasak stavljen; barem je moja intencija bila da naglasak bude stavljen na naš odnos spram kreativnosti i originalnosti, a pogotovo u kontekstu književnih klasika, neovisno domaće ili strane književnosti. Prilikom razmišljanja o ovom pitanju, došao sam do određene teze koja se bavi problematikom našeg straha spram starog, kao nečega nedostižnoga, nečega ne – naprednog, pa čak i kao nečega veoma sužanjskog u smislu ne slobode izražavanja autora, unutar starih ( starijih ) formi umjetnosti. Razlog zbog kojega sam izabrao upravo Dragutina Tadijanovića kao svojevrsnu bazu ove zbirke, je taj da osim što osobno najviše koristim slobodan stih kao formu pjesničkog izražavanja, je upravo i sama revolucionarnost njegovog slobodnog stiha unutar hrvatske književnosti. Kada je Tadijanović pisao slobodnim stihom, to je bilo nešto još uvijek na ovim područjima novo, nešto revolucionarno i upravo stoga njegov primjer koristim, kako bi pokazao da je i prošlost možda bila puno sličnija današnjici, nego što to mi mislimo. Glavna nit ovog propitivanja upravo je obratiti se čitaocima i ostalim umjetnicima, te im savjetovati da je staro izrazito važno za proučavanje i da nema ništa loše ili sramno u pozivanju ili reinterpretaciji klasike. Ali, ujedno, ovo je i opomena da se odmaknemo od lažne kreativnosti i zajednički osmislimo jedan put prema novoj originalnosti, koja neće biti neke ” plastificirana ”, već čista i jaka koja neće živjeti na krhotinama prošlosti. Druga glavna intencija ove zbirke pjesama je i propitkivanje samog odnosa forme i sadržaja. U svom istraživačkom radu o umjetnosti i estetici razrađujem problem koji se tiče odnosa i funkcioniranja forme i sadržaja. Ova zbirka je jedan eksperiment i jedan umjetnički izraz samim promišljanja o teoriji umjetnosti. Hipoteza mojeg rada sastoji se u okretanju funkcija forme i sadržaja. Propitivanje, je li moguće da sadržaj djeluje kao forma, a forma kao sadržaj, odnosno forma kao posebni sadržajni pečat samog autorovog stila. Upravo primjer toga i je ova zbirka, kao odnos starog i novog, kao odnos stare forme i starih sadržaja spram nekih novih, novijih. Moj, da se tako izrazim osuvremenjeni prijepis same forme Tadijanovićeve poezije, više se očitovao u reprodukciji samog sadržaja, nego same forma. I tu se nalazi ključ za razumijevanje pitanja što ga sam sebi postavljam. Zašto dolazi do toga da je sadržaj važniji, uzvišeniji i bitniji, a samim time i koherentniji za umjetničko djelo, neovisno o mediju putem kojeg se ostvaruje. Odgovor kojeg pretpostavljam i za kojeg mi intuicija i sama određena empirija ( ako se tako usudimo zvati poeziju ) govore da je istinit je ujedno i najjednostavniji moguć. Radi se o beskonačnoj univerzalnosti ljudskih osjećaja, radosti, muka i patnji. Forme se tijekom stoljeća, desetljeća, godina mijenjaju. Svaki autor ima neku svoju, sebi svojstvenu formu, svoj izraz, također svako vrijeme nosi neke druge medije, neke druge alate i zahtjeve koji se pred njega postavljaju. No sadržaj umjetničkih djela, pogotovo poezije, pa također i sam sadržaj svih ljudskih života je tako sličan, tako isti, toliko jednak, da dolazi do jedne zbunjenosti, do jednog vapaja i pitanja: ” Pa zašto onda toliko mržnje među nama, kada smo svi toliko isti i kada dijelimo iste brige? ”. Ova zbirka poezije problematizira sve gore navedeno, a kao posljednji zahtjev stavlja na čitaoca zahtjev za altruizmom i među ljudskom empatijom u ovom svijetu, u ovoj umjetnosti koja mora i jeste od nas za nas, od čovjeka za čovjeka u jedinom svijetu, svijetu kao su – svijetu.

P.S. Zadnja pjesma, premda je to odmah vidljivo, iskazana je počast i divljenje, prema mojem velikom uzoru i jednom neponovljivom velikanu Sergeju A. Jesenjinu.

 

 

 

BILJEŠKA O PISCU

Patrik Weiss rođen je u Rijeci 1. svibnja 1996. godine. Student je treće godine preddiplomskog studija kulturologije na Sveučilištu u Rijeci. Pisanjem se intenzivno bavi posljednje dvije godine. U travnju 2017. godine izdaje svoju prvu knjigu; zbirku poezije pod nazivom ” Šutnja je zlato i ostale životne laži “. Redovno objavljuje u raznim časopisima i portalima za književnost i društvena pitanja ( Kvaka, Književnost uživo, Metafora, Čitaj knjigu, Sapphoart, Portal Strane ). Pjesme iz izdane zbirke uvrštene su u ovogodišnji dvobroj časopisa HDK-a ” Književna Rijeka “, te je stalni suradnik Filozofskog magazina za koji piše filozofske eseje, od kojih su neke objavili i na portalu Buka. Ubrzo priprema dva nova rukopisa. Prvenstveno piše pjesme, no bavi se i pisanjem kratkih priča i drama.

 

 

 

ULICAMA GRADA

Lutam samotnim ulicama grada.
Ispod visokih svjetiljka, mnoga cesta se račva.
Tisuće semafora, tisuće dućana,
Al nigdje tebe draga,
Nigdje našeg, centralnim grijanjem, ugrijana stana.

 

 

 

KUĆA STARE CURE

Na vrh brda,
Tamo gdje nebo dodiruje krov,
Kuća stara.
Oronula i prokisla.

U vrtu mirne krošnje.
Na prozorima pogrbljene sjene.
A u staklu obris njen,
Sjetan. Već godinama sjetan.

Okružena tišinom koja ubija.
Na vrh brda
Kuća stara; oronula.
I u staklu obris njen, u vremenu izgubljen.

 

 

 

KAFANA

Pozdravljam te, kafano moja, pozdravljam.
Pozdravljam te u ovo mračno veče’
Kad se žuto lišće pod cipelama savija
Ne ispuštajuć’ ni zvuka gnjeva.
Pozdravljam te, kafano, pozdravljam.
Dok tmurni ljudi žure u svoje domove hladne.
Pozdravljam, u trku, prema toplom naručju tvom.

O, kafano, sudbino radosna.

Ja volim tvoje bezobrazne zvuke
I miris spasa u čašama.
Volim nakazne goste tvoje
I sve njihove lažne priče.
O, kako volim zadimljen zrak.
I pijanice, i robijaše, i nečasne žene.
Volim te kao istinu, kafano draga.
Volim tebe i tvoju neizbježnu grobnu raku.

 

 

 

MILOST PLAVIH FAROVA

Na sivi pločnik uleti
Novi automobil,
Skup.

Plavi farovi
Probodoše drveća
Zgrade
Zrak.
Sva lica problijede,
Vrisnu.

Razigrana djeca,
Sretna,
I roditelji,
I spori starci,
Skoče u stranu
Prestravljeni.

A plava svjetlost farova
Obasjaše;
Kao božja milost,

Sivi pločnik
Na kojem blistaše
Idealna kružnica,
Satkana od svježih kapljica krvi.

 

 

 

LICEM U LICE

Prisjeti se hladne zime, i blijedog sunca, i sivog snijega;
Prisjeti se boli u jutrima bez svjetla,
Tuge u kostima našim.

No sada ljeto je, draga, ljeto:
Bogato i radosno ljeto,
I treba se vinom nasladiti.

Blagostanje u domu sunčanom
Bez trunke sjete, melankolije,
I sati što nikako da prođu
Samo privid je, iluzija opasna.

No sada ljeto je, draga, ljeto:
Bogato i radosno ljeto,
I treba se vinom nasladiti.

Prisjeti se hladne zime, i blijedog sunca, i sivog snijega;
Prisjeti se boli u jutrima bez svjetla,
Tuge u kostima našim.

 

 

 

O DOMU PUSTOM

Mlada, vitka, rumena djevojka
U selu zabačenom
Neudana ostala
Ljetos.
I ostarila.

Iz sela svi momci odselili
Za poslom
U tuđinu.
Odselili daleko od trave rodne
U hladni svijet, gdje jedino zlato grije.

Ni momaka ni vjenčanja
Nema.
Ničega nema.
Ničega osim jedne
Rumene starice
Više nema.

 

 

 

KADA ME NAPUSTIŠ, SAMO ĆE TUGA OSTATI

Večeras je umro
Dida, u naslonjaču.

Umrle su i tvoje oči
Stari djede;
Umrle, i više nikad
Me posjetit neće.

Bolničari dolaze u fluorescentnim prslucima.
I mrtvozornici u svojim crnim frakovima.

Ja sam žalostan.

Možda zato jer te treba upisati u matičnu knjigu umrlih;
A ja sam nepismen.
Možda zato jer si iznenada umro;
A nismo dobili priliku otići u našu posljednju šetnju.

 

 

 

VLASNIŠTVO

Nebo je stari medij
Na kojem se objavljuju
Samo najuzvišenije vijesti.

Pogledaj za vedroga dana
I vidjet ćeš radnike okićene paperjastim oblacima
Kako kopaju, šivaju, proizvode.

Ista zavodljiva slika proteže se
Kilometrima i kilometrima
U beskraj.

Izgleda da su i nebesko plavetnilo
I svi njegovi oblaci i oblici
Također u vlasništvu buržuja.

 

 

 

NA BALKONU U OSAMI NOĆI

Na balkonu sjediš sama. Tužna.

Ja negdje u gradu s krezubima pijem.
Gubim se ulicama i smiješim nepoznatim ženama.

Na gledaj prema dolje.
Zavrtit će ti se.
Možda me slučajno ugledaš.

A pri tom pogledu
Ja bi se pravio da te ne poznajem,
I nastavio lutati dalje.

A ti bi i dalje na balkonu sjedila sama. Tužna.

 

 

 

MAJČICE, LJUBAVI MOJA

Majčice, o draga moja majčice
Zašto me ne voliš?
Zašto puštaš moje oči crne da plaču u tišini?
Zar ne poznaješ zvuke durske
I šetnje u proljeće?
O, majčice mila
Ova put od tebe je stvorena
I isto tako samo tvojoj volji je ponizna,
No zašto da ostavljaš čeljade na suhom zraku,
Na milost i nemilost ulicama
Što crnim svjetlom svijetle.
O, majko, majčice mila
Pusti da bar jednom
Zaspim na tvojim grudima, od života ranjenim,
I dopusti barem jednom da olakšam bijedu
Što tvoje srce je snašla.
O, draga.
O, mila.
O, jedina majko.
Pusti da te volim
Barem u ovu hladnu večer
Kada mnoga srca zauvijek gasnu.

 

 

 

VRIJEME

Kada u mračne večernje sate
Ili u maglena, blijeda jutra
Pohodim
Bulevare kao med opojne
Gdje raskoš oduzima prednost vjetru
I gdje bludne su strasti,
Sati se čine kratki
A bitke protiv vremena pobijeđene.

No gle!
Nedjeljno je poslijepodne
I mi šetamo parkom
A cijelo moje biće žudi
Da sat jednom zauvijek stane
I da ostanem zarobljen u vremenu
Tebe držeć za ruku.

 

 

 

SIN VANJA

Nad mramornom pločom
Stari čempres liježe.
I pušta grane da pjevaju s lakoćom;
Cvijeću u vazi, što miriše tako svježe.

Miriše cvijeće, opojnim sladima krasi svijet,
A nova sjena prekrije put.
To dječak majci nosi cvijet.
Cvijetak malen, plah i žut.

Sklapa ruke i do zemlje se klanja.
A ona mu kroz granje tiho odgovara:
– Hvala ti sine, jedini moj Vanja! –
– Hvala što si me se sjetio. – ona milo izgovara.

 

 

 

PROLAZNICI

U zadimljenoj mračnoj sobi
U sobi koja nekoć bješe moja
Sjedim i teško dišem
Dišem duboko, već dugo razočaran.

Izvana dopiru glasovi
Glasovi pijani i grozni
A ja i dalje sjedim
Sjedim tragajuć za tišinom.

Otpijam gutljaj vina
Vina crvena i rosna
Ustajem i otvaram prozor
I bijesno vičem na prolaznike.
Prokleto ljut što oni su živi
A ja već odavna mrtav.

 

 

 

KRČMA U PREDGRAĐU

Nađoh se u krčmi
Negdje u predgrađu
Gdje rijetko kad zalazi gradska gospoda.

A što da tamo rade?

Zar da se dive ženama
S trbuhom do zuba
Ili pak pjevaju;
Promuklim grlima
Pjesme o bijedi?

Zar je za jednog gospodina
Čaša puna rakije
I stara tvrda stolica?
Zar je za meko srce
Da gleda narod kako pije
I još pritom s njim da se združi?

Nisu li krčme predgrađa
Moderne karantene
Za one kužne?

One očajne
Odbačene
I tužne?

 

 

 

PISMA

Jesam li ja tvoj dobri pjesnik
A ti, anđele, moja družica vječna?
Kad bi mi barem bilo znati
Gdje stanuju tvoje bistre smeđe oči,
Možda bi i došao
Kasno uveče
Samo da ti zaželim
Laku noć.
No ti na moja pisma ne odgovaraš
I ja još uvijek ne znam gdje spavaš.
Zapravo, ne sjećam se ni da si mi rekla ime;
I sve mi se čini
Da plava zavjesa među nama
Nikada neće biti rastvorena.
Sve mi se čini
Da ću te morati zamijeniti
S nekom koja će mi pisati češće.

 

 

 

POSLJEDNJI ZAHTJEV

Kada odem
A vi budete polagali
Moje tijelo;
Još uvijek satkano od krvi i mesa,
U rahlu crnu zemlju,
Neka bude nad njom
Spomen ploča bez spomena
I neka svira muzika bez zvuka.

Jer u ništavilo idem.
U bezprostornost, negdje iznad zvijezda,
Negdje gdje glasovi više ne dopiru.

I neka zna se, da s druge strane ničega nema,
Nek bude shvaćen moj smrtni zahtjev,
Da me ne stavljate u nemoguće,
Da me ne smatrate s one strane bivanja i biti.

Ja nekoć sam bio,
No više me nema.
I ne ponizujte molim,
Sjećanjima na me.

Jer kao što rekoh
Sada sam Ništa
I više me nema.
Više me nema.
Više me nema.

 

 

 

NESHVAĆENI PORIVI

Obuzima me neopisiva želja
U ovim starim, osamnim danima mojim:

Da me povedete na svetkovinu
I ostavite usred razjapurene gomile.
Da slušam, da gledam,
Da upijem svaki grješni trenutak;
I po posljednji se puta uvjerim
Koliko je čovjek pokvaren.

 

 

 

POSTOJI LI ČOVJEK

Za stolom, terase kafića na uglu,
Veseo sjedim, okupan suncem
I gledam preko ceste
Ljude što prolaze.
Lica im voštana.
Pokreti bez sjene.
A pogled im skreće
Na prvi prizor kakvog prosjaka.

No ja sam i dalje sretan
Ne dopuštam da me rastuže.
Jer oni su za me samo obrisi
Nečeg što bili su ljudi.

Za stolom, terase kafića na uglu
Veseo sjedim, okupan suncem
I dijelim kroasan s prosjakom.
No počeo je da i mene glođa.

Sve mi se čini;
Vrijeme je da svoj obris
Odvučem kući.

 

 

 

ŠKOLA

Ulaze
Izlaze
Svakoga dana
Sjedaju
Ustaju
Pitaju
Odgovaraju
Uče
Zaboravljaju
Prisjećaju

No može li se itko
Prisjetiti da je u školi,
Učio o ljubavi?

 

 

 

KADA BUDEM ODLAZIO

Kao što sam plakao,
Plakati ću i večeras,
A ti, dragice, okrutna stijeno
Okreni i noćas glave
I ne čuj krikove moje.

Volim te.
Volim te, ljiljane sedefna lica
Volim tvoje puhanje i svakodnevno ludilo,
Tvoju radoznalost, i tišinu,
Tvoje oseke, plime
I dane bez boja.

Podsjećaš me na rodni kraj,
Na miris zemlje, žito što se zlati,
Mrklu noć punu zvijezda, bijele vrhove zimi,
I jarko sunce što danima žeđi usne.

Ja ću, dragice, poći. Poći na neizbježno.
A ti ćeš napokon pronaći drugu žrtvu;
No neka ti glava ne klone,
Tvoja pobjeda je zagarantirana.

Samo jedno te molim. Samo jedno u cijelom proljeću mom.
Kada me budeš sa smiješkom i jednom suzom na usnama pokapala,
Neka bude tulipana.
Neka bude tulipana bijelih, mladih i rosnih;
Jer i oni su poput mene,
Spremni brzo pognuti glave i predati se.

A ti mi, dragice, oprosti,
Jer ja odlazim
I nepoznata hrabrost u meni se rađa.
Molit ću te još jedno.

Kad me budeš u zemlju polagala
Siromašni dječak na fruli neka svira,
Neka svira melodije života;
A ti ga potom nagradi
Dukatom zlatnim
Kojega sam tako spretno
Sve ove godine
Skrivao od tebe.

 

 

 

DA MI JE BITI BOG PODSTANAR

1.
Htio bih otići u glavni grad, naoružan svim znanjima Bogova
I zasjesti na stolicu od janjeće kože. Veliku, smeđu, mekanu.

Uzeti prašnjave akte
I pomno ih proučiti sve.

Navući osmijeh ministarski
I biti predsjedavajući družine svilenih marama.

Biti kralj u carstvu luda.

2.
Uzdignut ću se, uzdignuti.
U dvoru laži
Što leži na rijeci
Propalih obećanja.

Smucat ću se hodnicima.
Prisluškivati razgovore tajne.
I svilenu maramu skidati
Kada zlobne oči odu na počinak.

S očima punim suza
I rukama prljavim od tinte
Potpisivati ću ono
Što potpisati se ne smije.

A ljeti, kada svita uvaženih luda
Aktivira svoje tromjesečne godišnje odmore
I zgrada pored rijeke ostane prazna;
Zaključati ću ulazna vrata, i raspustiti vojsku posluge.
U tišini moliti mjesec. Moliti ga hrabrosti,
Da zapalim ovu zgradurinu tešku
I njene akte sve.

Zapalim tvornicu bijede i oslobodim njene robove.

3.
O, možda me u gradu pronađe sreća.
Možda mi i poklone lovorov vijenac.

Možda čak i uzviknu hvala,
Prije no što me strijeljaju zbog paleža.

 

 

 

TUŽNO LICE

Vidio sam ženu tužna lica.
Htio bi joj pokloniti cvijet.
Ali nekako me strah
Da me ne zarazi.

 

 

 

DRŽALA JE RUŽE

Svaku večer kad bi izišao na balkon pušiti
Ugledao bi te na drugoj strani ulice.

U rukama bi držala,
Buket ruža.
Crvenih.

Zaista je šteta što vidio nisam
Da si ih imala s nekim podijeliti.

 

 

 

STRPLJENJA, MLADO MOJE

I ti ćeš osjetiti
Što znači treptaj srca,
Snen.

I ti ćeš
Nježno moje, znaj.
Naučiti što znači
Biti umoran, star i sam.

 

 

 

STOTINU USPOMENA

Samo milijun zaborava.
Samo milijun i tisuću dva.

A sto milijuna uspomena.

O, kako bi rado
Da ti živote, nisi niti jedna.

 

 

 

BOLNIČKI DANI

U bubregu kamen.
Hladna duga noć.
Kamen je sada eksponent
U predavaoni medicinskog fakulteta.
Studenti se smiju.
Ne mogu ni naslutiti
Koliko se život čini jadan
Kada se promatra s trećeg kata
Iz sobe dvjesto dva
Odjela za nefrologiju.

 

 

 

O ZVIJERIMA I SUNCU

Parkovi mirišu.
Proljeće buja.
Lijepo je.

Šetam.
Upijam život što me okružuje.
Radost mi izbija na lice.

Vidim mnoštvo što se skupilo.
Napravili su krug i glave dignuli prema nebu.
Čini se da se spremaju izrabljivati Sunce.

Parkovi mirišu.
Proljeće buja.
Lijepo je.

 

 

 

PJESNIKOVA LJUBAV

Klizeći prema zapadu
Sunce je premazalo nebo
Bojama crvenim, bojama raznim.

I žumori more, i žari se nebo, i valovi obalu maze.

Mnoge ljubavi ovdje su bile.
Mnoge ljubavi strasne.

No što na stijeni vjetar vije?
Bilježnicu pjesnika nekoć slavna?

Bližim se, podižem i gledam.
Tražim stihove zadnje.

Vidim li dobro?
Nisu li suze pojele tintu?
Svjedok sam jedini
Stihova ovih:

U dubine sa mnom, u dubine, moja draga.
Jer otkako smo se razišli, moje srce neprestano gasne.

 

 

 

LAŽEM, KRADEM, OŽIVLJAVAM

U okove sa mnom, u okove
Jer ništa lijepo nemam da vam kažem.
Vi moje životne sokove
Oteli bi. Ali ja ih nemam; smijem se dok lažem.

 

 

 

ZAUVIJEK UDALJENI

Ne misli na me,
Sada smo daleko.

Ali nisu milje,
Te koje nas dijele.

I sama znaš koliko smo tašti
Kada treba biti u pravu.

Shvati.
Zbog taštine ljubav nestaje.
I mi smo oboje mrtvi.

Jer opće je poznato,
Da jedino zbog ljubavi
Čovjek može umrijeti.

 

 

 

RADOSTI

Često odem u šetnju
Dok ti spavaš kući.
Tebi godi samoća,
A meni su potrebni ljudi.

Jer što bi radio
I što bi bilo sa mnom
Kada ne bi imao ljude da im se čudim.
Da ih opisujem, promatram i kudim.

I iako u šetnji pronađem cijeli svijet, smatrao bi se ludim,
Da te s mojim glupostima zamaram i zbog njih te budim.

 

 

 

ZIMUS

Ništa zato, srce moje
Srest ćemo zimus, u noći promrzle;
Moje lice u šal zavijeno i blistave oke tvoje,
Oke jedinstvene, boje bazgovine.

Srest ćemo se opet, ptico plaha,
A ti do tad ne misli na me.
Ne misli i ne gubi daha,
Zaboravi na uspomene, zaboravi na sve.

Odlazim jer moram, odlazim
Prašnjavim cestama posutim lišćem.
Odlazim sada, u jesen, ali sa snijegom dolazim
Tebi u susret, dolazim zamrznutim raskršćem.

Ništa zato, srce moje
Srest ćemo zimus, u noći promrzle;
Moje lice u šal zavijeno i blistave oke tvoje,
Oke jedinstvene, boje bazgovine.

 

 

 

STRAHOVI

Često pohodim krčme.
Mračne, zadimljene, sjetne.
I vidim nesretnike
Kako u čašama utapaju strahove.
No koga se boje
Te strašne mrcine ljudske?
Znatiželja raste,
Prisiljen sam pitati.
A oni, svi u suglasju
Odrješito kažu;
Da boje se što ljudi će reći.
Ostajem zatečen.
Mora da je grozno
Živjeti u paklu tuđih mišljenja.
Pitam se
Ima li te ulice
Ima li tih ljudi
Zbog kojih bi me bilo sram
Poslati ti pozdrav
Dok me nježno gledaš
Naslonjena na prozor.

 

 

 

MRTVA SJEĆANJA

Sjedim pokraj tvoga groba
I po stoti puta čitam ti ime.
Ali ga ne prepoznajem,
Ne znači mi ništa.
Odbijam zaplakati
I poljubac ti poslati.
Ja te se takve ne sjećam
I ne priznajem tvoje kosti mrtve.

Mi živjeli smo.
Smijali se.
Ljubili.
Radovali.
I čemu da sada žudim
Za tvojim ukočenim
Pogledom mrtvim?

 

 

 

POLJA PJEVAJU

Polja draga.
O, polja mirisna, zlatna.
Zašto uporno pjevate
Onom koji vas kosom ubija,
A ne meni
U čijim će te stihovima
Živjeti vječno.

 

 

 

GDJE SE NALAZI TAJ SVIJET

Kojega to svijeta ima
Osim onoga što ga mogu
Udahnuti,
Dotaknuti,
Mirisati.
Zar mislite na onaj;
Onaj luđački svijet ideja
Gdje svaka budala
Ima neosporivo pravo.

 

 

 

ZAŠTO PJESNICI NE PIŠU O NOVCU

Zašto pjesnici
Nikada ne pišu o novcu?
Valjda zato jer u njem nema;
Ni oblaka sjetnih,
Ni veselih grana;
Ni krovova crvenih,
Ni radosnih sanja.
Jer u njem nema
Sunca na obzorju,
Zvjezdanih noći.
Šapata kiše,
Razgovora
I dječje igre.

Kada me pitaju
Zašto pjesnici o novcu ne pišu.

Ja im odgovaram:
Jedini razlog je u tome
Što u novcu
Nema ljepote.

 

 

 

USNUO SAM

Usnuo sam da te vidim,
Na pragu kuće, veselu.
Usnuo sam da te ljubim
Na nebu vedru, šarenu.

Usnuo sam naše ruke
I papirne brodove
Kako plove, noseć tvoje ime,
Prema Istoku.

Usnuo sam da si moja
Led i vatra, tijelo čisto.
Moja zvijezda što treperi,
Biserna i tajna.

Usnuo sam da te vidim,
Na pragu kuće, veselu.
Usnuo sam da te ljubim
Magični moj prividu.

 

 

 

NIJE SVAKI SVIJET ZA ŽIVOT

Aure mističnog
Odbacite od mene.
Svijet začudni,
Okultni, pijan
Ja ne poznajem.

U njem nema
Ni šuštanja vjetra
Ni radosna Sunca.
I zato nije koristan,
Nije stvaran.
Zato nije lijep.

I zašto je za čudit se,
Kada kažem
Da ne želim
Da moj
To bude dom.

 

 

 

APSTRAKCIJA

Živjeti u svijetu
Kojem ne znaš ime,
I trčati kući
Kojoj broja nema.

Plesati s ljudima
Čija lica ne poznaješ,
I služiti se jezikom
Koji ti stalno izmiče.

Gledati u oči
Čijih boja na paleti nema,
I voljeti strasno
Onoga tko za ljubav ne zna.

Otići.
Zaboraviti.
Usnuti.

Vidite i sami,
Da na ovome svijetu,
Ni bijeda

Se spoznati ne da.

 

 

 

JESENSKA

Ljeto, Sunce
Šuma diše.
Jesen, lišće
Stablo kiše.
Na papiru
Nešto piše.
Shvati dragi
Ne volim te više.

 

 

 

RUŽA

Jedna ruža
Na grobu položena.

Jedna ruža
Sama sni.

Na grobu
Bez imena.
Na grobu bez slova.
Na grobu
Bez datuma.
Na grobu bez broja.

Jedna ruža položena.

 

 

 

CVJETAK ŽUTI

Cvijetak žuti
Na grobu sjedi.
Pjeva noći
Što daljinu skriva.

O tuzi i sjeti
Neprestano pjeva.

Zna da je i njemu
Ubrzo poći.

 

 

 

PJESME ZA TEBE

Djeca se igraju,
Ja ih promatram,
Radost šire.

Djeca se igraju,
Ja ih promatram,
A oni ne znaju,
Da o tebi, draga,
Pjesme pišem.

 

 

 

DJETINJSTVO

Plakao je mladić
Za djetinjstvom izgubljenim;
U birou za zapošljavanje,
Suze lio.

Bez majke,
Prijatelja,
Lopte,
Parka.

Plakao je mladić,
U birou za zapošljavanje;
Držeć prijavnicu
Za posao
Čuvara djetinjstva.

 

 

 

IZLOŽBA

Obukao sam svoj najbolji kaput
I zaputio se ulicom
Namirisanom zimom,
Na otvorenje izložbe;
– Prizori života –

Tehnika:
Ulje na platnu
Mjesto:
Tamo gdje se čovjeka po odijelu sudi

Ispuhujem dim cigarete
Volonter mi otvara vrata
Bojim ga se pogledati u oči,
Toplo je,
Dijeli se vino;
U viskom čašama, širokim.
Mnoštvo razgovara,
Hvale radove,
No na zidovima vise
Samo apstrakcije.

Ne razumijem.

Tražim autora.
Kažu mi da nije mogao prisustvovati.
Obraćam se kustosu:
– Gdje se točno nalaze ti prizori života,
Ovo su samo apstrakcije? –
A on sa smiješkom na usnama odgovara:
– Po kaputu poznajem,
Da ste onaj staroga kova,
Vi tražite mimesis,
Ali zar ne znate
Da stvarnost već odavno
Nije u modi. –

 

 

 

PJESMA ZA POTLAČENE

Dragi moj, Presveti, Isuse Bože
Zar nije bilo, izrabljivanja dosta.
Što sve teško, buržuj može
Staviti na leđa, čovjeka prosta.

Oni jadni, u tebe se uzdaju
I spasa mole da im podariš.
Sam si rekao, nauči ih da pecaju,
Ali izgleda da ipak, za njih ne mariš.

I što lijepo, želiš da ti kažem,
Ja nisam onaj, koji pjeva molitve male.
Biram ideju, u oči da te lažem,
Dok potlačeni, tvoje, gradove pale.

 

 

 

MUKE

Sva ta tijesna sedla
I sve te crne noći
Izjedaju moj duh.

On u plavom ruhu spava
Usnut sa suzom na obrazu
Poput djeteta bez majke.

Sva ta tijesna sedla
Moji su neprijatelji,
Moja visoka raspela.

I sve te crne noći
Moje mrtve žudnje,
Moje želje bez subjekta.

Tako teško je biti,
Samo objekt svoga svijeta.

 

 

 

ČOVJEČE, NE OKLIJEVAJ

Svaki potez će se izjaloviti
U tešku muku njegov trud pretvoriti
A ti, dragi, ne oklijevaj
Već koračaj naprijed
Jer šume nikada neće izgubiti svoj dar
I cvijeće nikada mirisati, prestati neće.

A ti, dragi, ne oklijevaj
Jer svaki potez će se izjaloviti,
A kako i ne bi
Kada je i onaj najveći;
Život,
Od samoga početka
Na propast osuđen.

 

 

 

POTRAGA ZA ZVIJEZDAMA

Kada pojuriš za zvijezdama
Ne zaboravi na osmijehe
Koji krasili su ceste
Zemaljskog doma
Na kojeg si zaboravio.

Kada pojuriš za zvijezdama
Više ne oklijevaj
I ne osvrći se preko ramena.
Putovanje je cilj bez povratka.
Potraga sreće na nebeskom svodu.

A kada stigneš na zvijezde
I budeš oholo gledao na nas smrtnike
Probaj se natjerati vidjeti
Svoj nekoć dragi dom
I radosno uzviknuti – sretan sam -,
Nakon što spoznaš
Da si u zaboravio
Onu zvijezdu skrivenu u bunaru
Koju je majka ukrala samo za tebe
I ostavila ti ju kao uspomenu na sebe

Na svojem odlasku
U neki tiši svijet.

 

 

 

ZAHVALA

Prisjeti se boli
Kada si gledao
Njen obris
Kako blijedi
Sa svakim novim korakom.

Prisjeti se
Zadnjeg tračka
Njenog opojnog
Mirisa čežnje
Za ljubavlju.

Prisjeti se boli
U obliku suza i krikova
Nakon što ju više
Nisi mogao naći.

Prisjeti se i zahvali
Što si ju izgubio,
Jer takve boli
Više nikada
Nećeš iskusiti.

Sada napokon možeš biti
Čovjek bez sreće,
Ali i bez boli.
Jedan od rijetkih
Kojemu je svijet
Samo koordinatni sustav.

 

 

 

VRTULJAK

U cijelom, svom,
Mučnom životnom lutanju
Otkrio sam istinu –
A to je da je nema.

Samo šareni vrtuljak
Koji se beskrajno vrti i sjaji,
Čak i kada u cijelom gradu
Nema ni trunke svjetla.

 

 

 

ŠTO SVE DOBAR ČOVJEK…

Napadaju zmije
Čim vide dobrotu
U očima čovjeka poštena.
I slade se,
Opijaju krikovima
Što ih donosi krv ranjenoga.
Smiju se,
Kalkuliraju,
Trgaju mu dušu,
I iskorištavaju svaku mrvu njegove milosti.
Trgaju;
Kao da ne postoji sutra.
Kao da ne znaju, da će ga ponovno sresti.

 

 

 

LJUBAVI MOJA

Ti si moj san, život i teška boja.
Moj empirijski podatak u nastajanju
I teško sunce u nestajanju.
Ti si moja bistra voda
I srna
I potok
I radost što me obuzima.
Moj teški oblak,
Nedostižna kula od zlata
Apsolut, demijurg, bit,
I život što me napušta.
Ti nisi samo jedna,
Ti nisi ruke iz magazina,
Niti lice s tv-a,
Ti nisi sufiks, prefiks,
Niti prijedlog.
Ti si imperativ moga duha,
Beskonačan pijesak na žalu,
Plašt posut zvijezdama
I cijela moja žudnja.

Ti si jedino što želim,

I da imam hrabrosti prvi progovoriti,
Priznao bi ti:
Jedino što želim,
Je da se zemlja okrene,
I da se Sunce nađe ispred tebe.
A mene koji snivam negdje daleko iza
Barem na trenutak obasja
Tvoja biserna sjena.

 

 

 

SIZIFE, PRIJATELJU MOJ

Ne bi li bilo krasno živjeti,
No koju nam pak utjehu pruža smrt?
Draga razumiješ li ti ovaj svijet kleti
U kojem ne postoji edenski vrt.

Uvijek bez doma, mila,
Uvijek bez doma – život rijetko osim amaterizam.
I ti nekoć sretna si bila,
Ali ipak svoju nevolju čovjek kroji sam.

Svak’ dolazak bez radosti,
Krupnim suzama nagovješten.
A odlazak prepun gadosti,
Svak’ jedino bez pozdrava dopušten.

Utjehe nit u piću, nit u Suncu;
Utjehe za nas, prokletnike, nema.
Radosti nit u smrti, nit na života vrhuncu;
Prijatelju moj, Sizife, čovjek je uvijek podanik ekstrema.

 

 

 

DOSLJEDNOST

U svim mislima našeg proljeća
Smrt je bila darak od života jadnog.
No od tad su prošla stoljeća
Čujem, danas se čovjek pravi Bog.

Pogledaj radost na licima
Lude misle da svijet je za njih stvoren.
No zašto onda strepe pred vojnicima
Nije valjda strah, da se završi rasporen.

 

 

 

POSLJEDNJI SUSRET

Srest ćemo se, prijatelju, srest
Jer bez vatre pepela nema.
Kad jednom stisneš ruku
I rastati se znati treba.

Možda u parku
Kada lišće utihne u noć.
Ili pak u grobu
Jer i tamo se mora poć.

Srest ćemo se, bezimeni, srest
U šalovima od inja umotani.
Bez dugova, riječi, tiho glavom kimnuti
I šutke dalje poći; tamo gdje žive anđeli sirotani.

 

Nebojša Stanojković – Brka

 

Bidž on d bič

Pa i kučiki su živa bića, ne li je takoj?
Ide si jedno kuče takoj na plažu, eve svaki d’n od kako dođomo. ide na tam, na vam i sve čini mi se da u milimetar preodi tačno, uvek istu deonicu na plažu. Toj mu je valjda atar, što li, il pa ima neki, koj znaje kakv razlog. Možda su ga tuj neki od pre ranili, možda mu frljali od leb i s’leb, možda i od lokomadesi, koj znaje. Ima tuj ljudi od razne strane, svakavi. Svakakvi jedenja nosiv. Ima i zapadnjaci, a za nji sto je i giros da mu kupiv, onj golem, pa i koka kolu ako oće pije. Njihovi kučiki sigurno i toj pijev. Mada sve se nešto mislim, da toj kuče, nema sd tuj sreću, ako gu je pre imalo, pošto smo uglavnom mi ovde turisti. Kad kazem mi, mislim na jug od našu državu, pus jug. Od nas toj kuče, neće se najede. Mi smo tačno u trošku izračunali naš ekonomski opstanak ovde i ne frljamo nista, ni na kučuki, ni na ribe, ni na galebi. Ima tuj i Beogradjani nešto, al sve toj sitno, oni faćav mondeme. Ovj sever je za naš jug, malka put, malka gorivo. A tija Beogradjani što vido, bar neki, oni si poveli njihovi kučiki, uglančani, naranjeni i očigledno, ualeni. Ovoj naše kuče pridje u jedn trenutak da se poigra s Beogradsku pudlicu, il što li je već. Pudlica poče reži na njega, a i gazde. Poripaše i počeše mu vikav, da mu namanjujev i namavaše ga na posletku. A pudlica sve reži po njega, kao pokazala bi mu ona, a u stvari icepilo bi gu ovoj naše ko giros i toj onj malečak. Al neje ovj naš pas takv, on je umiljat i dobar. Nekako je melanholičan i tugaljiv, toj se vidi. Dal od nejedenje il slabo jedenje, dal od neuzvraćenu ljubav. Neuzvraćenu od turisti, možda od neku kučku, a možda i od gazde, ako gi ima uopšte. Po jednu ofucanu ogrlicu, vidi se da toj neje lutalica, il bar da neje bija. Ofucaja se idejći na tam na vam po plažu, i oslabeja, toj se vidi, a vidi se i toj da je toj bilo lepo kuče, jako, pravo. Bija je toj lep vučjak, a sd, sd ne se mnogo razlikuje od kolege lutalice, mada….pa se nekako vidi, gospodsko ima nešto u njega, nešto u stav koji povremeno zauzme, nešto u boemsku – kučešku setu u oči, kad pogleda u nas stranci molećivo, al pa sa zadršku, s neki ponos, il onoj što je ostalo od tj….gospodski ponos. Ide on takoj, na tam, na vam, pa grizne nešto od otpaci na plažu, al sve nekako gleda, da ga ne gleda niki. Ide, pa malka udje u vodu, al samo noge da nakvasi, da se oladi. Njegova sorta neje bš za leto. Njegovi preci su lovili po šume po debeli minusi. Neki turisti se na toj mrštiv, neki gi stra za deca, jel ipak, golemo je toj kuče, još, a neki, od onija što voliv kučiki i što su dog- pipol, kako gi vikav u Ameriku, za nji je toj mahom u redu. Oni toj razumev.
A naše kuče ide i ide, sas setan pogled i razmišlja, duboko, teško, vidi se toj. Možda razmišlja od onuj pudlicu i toj kako se nekučeći postavila prema njega. Eeeee, a nekad, nekad gi je na svaki prst od šapu imaja po sedam, osam, u svak trenutak. Nekad su se davile po njega, a on gi gordo gledaja iz dvor od nekoga Grka-gazdu, onakoj uspravan, jak, mazan.
A sd, sd ga ne primećujev i neće se ni podušiv malka s njega, ko da je šugav, a možda je stvarno i šugav. Što ti je kučeški život, neka koska, neko jurenje po kučke, neko galenje od gazdu, ako imaš sreću da imaš dobrog gazdu i da oće da te čuva, do kraj, njegov il gazdin.
Ide on takoj, na tam, na vam i razmišlja, možda na grčki, a možda na engleski, svi ovde, manje – više zboriv engleski. Ide i misli- baš je loša, al ubava beše onaj beogradska bidž on d bič.

 

***

 

Kako verovati, kako? Pa eto tako, prosto, vrlo lako. Veruje čovek čoveku oduvek i oduvek se pokaje zbog toga. Svaki put ista pruča i nikad da se nauči jedna prosta stvar, a toliko puta potvrdjena. Ne veruj, makar i ne bio u pravu, makar bio i paranoik. Čoveku nikad. Manja je šteta da nekom ne veruješ, pogrešiš pa se postidiš i izviniš i bude ti oprošteno, uglavnom. Mnogo je veća šteta kad veruješ, pa se onda uveriš u nešto sasvim drugo, nešto što može biti vrlo opasno i čak, pogubno.
I kako verovati, kad toliko puta živeli su ljudi jedni kraj drugih, delili koru hleba i crno ispod noktiju, a anda dodju neka nova, čudna vremena, neki novi adeti i više ne deliš koru hleba, već oštricu noža, kojom ti taj kome si verovao, predje preko glasnih žica, olako, ko da svira čelo. Olako ti pobije porodicu, stoku i zapali imanje. A čitav život ga gledaš, tu pred tobom. Miran, tih, skroman. Često radi u skrovitoj neprovetrenoj kancelariji, koja nikad nije videla sunca. U njoj se zbog večitog neonskog svetla, prašina vidi kao da je sastavni deo crvotočnog radnog stola. Vremenom se sjedini s njim i izgleda kao neki neobican lak ili folija. Znaš da tu, taj tihi, skoro nevidljivi čovečuljak, mršav u sivom odelu na crnim prugama, ispija kafu sam, u svojoj memli, sa kojom se u potpunosti stopio. Izgleda smešno s malim brčićima i njegov dubok naklon gradskim lepoticama, izaziva samo podsmeh istih i svih onih koji tom tragikomičnom činu svedoče. Gledaš ga kako svaki dan odlazi na posao i vraća se, gotovo nevidljiv za ljude, nečujan za okolinu. Po njemu možeš naviti sat i znaš da su mu te navike, sve te stvari koje radi rutinski i kao da izvodi kakav ritual, sve što ima i da ga jedino one, ma kako god to zvučalo, održavaju na ovom svetu. Žališ ga jer je sam, jer nije voljen, jer je tako nebitan i svojim najrodjenijim. Razmišljaš, kako on to nije zaslużio, jer je skroman i vredan i kako nikog ne ugrožava. Pokušavaš da mu pomogneš i počneš da se družiš s tim čovekom, samo da bi se on osetio malo drugčije, malo dostojanatvenije i važnije, malo priznatije. To te druženje umara jer on ti ne može ponuditi čak ni reč koja bi ga bar na tren svrstala u krug tvojih prijatelja. To druženje te zamara do zla boga, al ti si uporan i želiš da učiniš sevap tom čoveku. Njegova ispraznost ne može ni u naznakama da iskaže minimum zahvalnosti zbog toga. Ti se ne ljutiš i samo ga sažaljevas i pokušavaš i pokušavaš da ga spaseš iz tog živog blata površnosti i praznine. Baš ga žališ…….
A onda….onda dodje neko novo vreme, novi adeti. On sivo odelo sa crnim prugama, zamenjuje potpuno crnim. Jedno veče u kancelariji potpuno drugčijoj od one u kojoj je ranije radio, napiše jedno pismo, naredbu…..parafirano njegovim nečitkim potpisom. Naredbu onda preda drugima koji su kao i on namučeni i sad obučeni u crna odela. Oni onda bez pogovora, hladno…pobiju celu porodicu,
celo selo i zapale ga. Čovečuljak dobije zadatak da ih odlikuje plehanim ordenima koje dobije i sam od jednog drugog čovečuljka. On gleda reku koja odnosi poluraspadnute leševe, zatim gleda mrtve kako leže širom zapaljenog sela. Po prvi put ae oseća tako moćno, tako uvaženo. A ti… ti plačes, gorko plačeš i čekaš gudalo koje će na tebi zadnji put odsvirati, ariju smrti.
Zato ne veruj, nikad čoveku.

 

***

 

Jedan sati je noću. Gledam kroz prozor visoke četinare, koji se oslanjaju jedan o drugom, na laganom letnjem povetarcu. Ležim, pa slobodna mogu reći, u jako veseloj i prijatnoj sobi, za jednu bolesničku sobu starog državnog sanatorijuma. Slušam specijalne zvučne efekte mojih cimera, sapatnika. U pojedinim momentima zvuče kao samrtni ropac, što u nekim drugom sobama i jeste slučaj, nažalost. A onda sve to počne da zvuči kao koncert starog i dobro naštimovanog vojnog orkestra, koji izvodi neku, načas jezivu, a načas tužnu simfoniju, dobro poznatog apokaliptičnog kompozitora. Razmišljam o bolesti, mojoj, mojih bližnjih i svih nas. Razmišljam o memljivim i mračnim ćoškovima crvotočnih sujeta, obavijenih paučinom. Gledam dvoipogodišnji, plačjivi tračak svetlosti. Nažalost, on osvetljava samo anuse naše svesti i savesti. Osvetljava i fekalije, koje poput beskućnika, ostavljamo posle nužde koju vršumo svuda po tim mračnim ruinama, naših razočaranih duša.

 

 

 

Ruandska rapsodija u crvenom

Zivela jednom, negde u Africi dva bratska plemena. Bila su indenticna po svemu, kako fizicki tako i psihicki. Zivela su mirno, u prirodnom izobilju, sa predivnom klimom i cistim vazduhom. Svega toga nije bilo, bar ne u tolikoj meri, u nekim drugim delovima crnog kontinenta. Neki su obradjivali zemlju, neki su gajili stoku i imali su sasvim dovoljno da prehrane porodice, sto ponovo ne bese slucaj u drugim Africkim zemljama. Jednoga dana, stize im u goste jedan drugi narod, iz daleka. Beli ljudi, pametni, lukavi i tehnoloski razvijeni. Ubrzo ti beli gosti pocese da korise svoje lukavstvo, pa tako i da koriste rad domacina i prirodne resurse. Da bi to lakse uradili, morali su prvo da sprovedu svoje poznate metode, od kojih, najvaznija bese podela naraoda. Manje pleme proglasise drugacijim po svemu od veceg. Ubedise ih da su oni lepsi, pametniji, da im je put svetlija i da su visoki za razliku od vecinskog plemena, koje je niskog rasta, daleko manje intelgencije, ali koje je fizicki snaznije. Samim tim, napravise takav sistem, gde ce manje pleme zbog svoje inteligencije ici u skole, obrazovace se i voditi zemlju, ruku pod ruku s belim gostima, posto su prirordno predodredjeni za to. Vecinski narod je na drugu stranu, kako zbog svoje snage, tako i zbog manjka intelekta, trebao obavljati najteze fizicke poslove. Njima nije dozvoljeno da se obrazuju u skolama belih ljudi, posto oni jednostavno nisu bili predodredjeni za to. Skole su pohadjali jedino pripadnici manjeg plemena.
Medju pripadnicima vecinskog plemena poce rasti nezadovoljstvo, zbog svega toga. Sve vise i vise uvlacila se mrznja medju dva bratska plemena.
Jednog dana, beli ljudi resise da odu, posto su smatrali da su tim gostovanjem, dobili sve sto su hteli. Ostase ponovo samo dva bratska plemena, da zive na toj zemlji kao nekad. Ali nije bilo kao nekad. Beli covek ode i ostavi im za uspomenu mrznju. Mrznju koja se pretvori u veliko zlo. Vecinsko pleme resi da se osveti za godine ponizenja i ugnjetavanja.
Za 100 dana pobi milion pripadnika manjinskog plemena. Pobi muskarce, zene, decu, starce. Pobise ih macetama. Jedan broj pobise u Crkvi, u kojima su im beli ljudi govorili o Bogu. Beli ljudi gledase to na televiziji. Neki drugi beli ljudi, kojih je bilo malo, govorise da treba pomiriti dva bratska plemena. Beli ljudi koji su bili gosti ta dva plemena, govorise da ne treba niko da se mesa u nesto sto je stvar izmedju ta dva, nekad bratska plemena.
Jednoga dana, posle mnogo godina udjose dva pripadnika, po jedan od ona dva plemena, u Crkvu gde su ostale kosti masakriranih ljudi i dece. Jedan od njih podize sa poda macetu, koja je stajala tamo, ko zna od kad. Bese to pripadnik veceg plemena. Pridje polako, s macetom u ruci pripadniku manjeg plemena. Pripadnik manjeg plemena ga je gledao bez reci i nije se pomicao. Kad mu je pripadnik veceg plemena bio sasvim blizu, pripadnik manjeg samo savi glavu, kao da ceka udar macete. Pripadnik veceg plemena mu stavi macetu u ruke i kleknu. Sada on savi glavu i zajeca, gorko. Pripadnik manjeg ga podize. Zagrlise se i dugo plakase. Jedan od njih pita drugog, sta se desilo sa dusom njihove brace. Drugi rece da su je odneli beli ljudi sa njima, zajedno sa svim ostalim sto su poneli u kamionima. Rece da im je valjda trebala, posto oni nisu imali svoju, ili su je izgubili, nekad davno

 

 

 

To

Čitav život sanjam tu….tu vešticu, il šta li je već. Nisam siguran ni da je to užasno biće, žensko. Nisam siguran ni da li uopše ima pol, iako to nije ni važno. Nisam siguran čak ni to, da je uopšte i biće u pitanju. Zapitam se često, odakle dolazi i kako ne prolazi? Kako ovoliko traje? Možda je to deo mene, tamna strana mog uma, mog meseca. Možda je dobro što je to okrenuto samo protiv mene…Oni, kod kojih se taj entitet, ta neželjena kreacija uma, okrene protiv drugih, vrlo su opasni. Teško je kontrolisati tu silu, taj užas.
Bilo je pre nekog vremena, kad mi se po ko zna koji put, ponovo javilo u snu. Javljalo se i posle toga, nikad nije ni prestajalo, al te večeri, tačnije tog ranog jutra, kad još nije svanulo, bilo je drugačije. Bilo je puno strašnije od uobičajnog susreta sa tim i kao da je tad, To, bilo rešeno da se obračunamo. Ili sam možda ja rešio da se obračunam s njim, odnosno moja podsvest.
Probudio sam se, ili mislim da sam se probudio i To je bilo tu, u sobi. Bilo je na stolici. Ne mogu reći da je sedelo, pošto tad nije imalo jasan oblik i izgled, koji inače uvek menja, pa onda nije ni najjasnije da li može da sedi. Ono što sigurno znam je, da je bilo okrenuto ka meni i da je čekalo…..Ne mogu opisati strah i užas koji mi je ispunio srce. Užas oko te kreature je siguran sam, užas koji ona sa sobom, donosi iz pakla. Odjednom sam osetio neopisiv gnev, koji se preplitao sa strahom. Gnev zbog torture od strane te mentalne pošasti, ali i zbog toga što mi je dojadilo da osećam toliki strah. Bio sam besan što sam se toliko dugo osećao kao kukavica. Rešio sam da se obračunamo. To je takođe, nekako pokazivalo, da namerava isto. Odjednom sam počeo da vičem, praktično sam urlao. Pitao sam ga, šta više želi od mene? Pokazivalo mi je da krenem za njim na potkrovlju. Izjurio sam u hodnik i taman krenuo stepeništem, zastao sam na tren i otišao do kuhinje po nož. Bilo mi je čudno što to činim, pošto sam znao da To, nema telo i da nije fizičko. Ipak, poneo sam ga, jer sam, samom sebi tako izgledao spremnijim za taj obračun. Možda je još važniji razlog bio taj, što sam pomislio da kreatura možda ipak uzme fizički oblik, kad dođe do toga. U tom slučaju je moguće da je se konačno rešim. Išao sam stepeništem, dok su me dve nevidljive ruke vukle, svaka na svoju stranu. Ruka straha me snažno vukla da se vratim, dok me ruka besa vukla prema potkrovlju i ona je bila jača.
Kad sam se popeo, video sam siluetu krupne starije seljanke. Sedela je na nečemu, a zbog fute koju je nosila, nisam video na čemu. Nosila je šamiju na glavi. Bila je mi je leđima okrenuta i gledala prema prozoru, sa kojeg je ulazila neka slaba svetlost, kao od ulične rasvete. Ono što je bilo najkarekterističnije za tu ženu, nije bila njena vizuelna pojava. Bi je to zvuk, koji je okruživao, a moju dušu ispunjavao najvećim užasom. Zvuk, koji i sad čujem, u glavi, doduše mnogo tiše i sa drugačijim doživljajem nego tad. Zvuk koji se sa ničim ne može uporediti. To je bio zvuk, čistog zla. Bio sam potpuno ukočen. Ta žena je onda počela da lebdi ka meni unazad i dalje okrenuta prozoru. Kad je gotovo prišla, znao sam da sam nemoćan, potpuno. Mislio sam da ću umreti, kad me je u jednom trenutku, ščepala za rame još jedna ruka i počela da me trese. Otvorio sam oči uz krik. U sobu je uleteo otac i pitao me šta je bilo i zašto sam kriknuo. Rekao sam da je bio san. Danas nisam siguran da je bio samo san.
Ustao sam i otišao na potkrovlje. Na podu je ležala marama. Pitao sam moje odakle ona tu i čija je. Nisu znali.

 

 

Zaborav

Negde u kasno julsko popodne, rešim ja ono što mi se već neko vreme vrzmalo po glavi. Otići ću do stare kuće mojih predaka, na brdu. Svaki put kad bih boravio na selu, od kako su baba i deda otišli..zauvek, javljala mi se ta želja, al nikako da se rešim. Tog popodneva, kad je sunce već počelo da daje nagoveštaj kraja dnevne smene, napokon reših, otići ću.
Kad je čovek mlad, kao što sam ja tada bio, nijedan uspon i nije uspon. Kad krene da stari i ravan put je uspinjanje.
Sa obe strane makadama, kroz brdovit krajolik, ređaju su se stare i oronule kuće sa okućnicama. Ispred nekih je tu i tamo, poneki starina po avliji, tumarao tamo, amo, pomerajući poneku stvar .Tako bi prvo sam sebi, još uvek u glavi i u srcu, održavao živu sliku negdašnjeg života, kad su još svi ostali bili tu, a onda i drugima, retkim prolaznicima, kao meni. Neki od njih su su bacali žito malobrojnoj živini. Neki su pokušavali da ubede svoje telo, koje je poput kuća počelo da popušta, da mogu još kao nekad, da zapnu i da urade kao retko koji njihov vršnjak u gradu. U tom bi sukobu volje i mogućnosti, starost najnemilosrdnije donosila vesti o prolaznosti. Seli bi tako usred nekog posla, na starom tronošcu ispred kuće, blizu plota i nadali se da prođe neko. Nadali se da u tom predahu, slučajni prolaznik, može čuti njihovu biografiju, bar jedan deo. Da čuje nešto o njihovim mukama i podvizima iz mladosti, koji su sada poput ordena na reveru, okačeni na njihovom licu, utisnuti u duboke bore. Nema boljih svedočanstava jednog vremena, od tih bora i tih priča. Tako sam i ja imao čast, da na tom putu do stare kuće, čujem nekoliko takvih svedočanstava. Zaista, zapita se čovek, kakve sve drame u životu ljudi prožive i prežive i šta sve srce može da podnese. Pomisliš, kako je šteta, što se većina toga, zauvek izgubi iz sećanja, i nestane svaki trag, kad nestane glavni protagonista. Svaki život je roman, uglavnom nenapisan. Velika je šteta, što danas mladi naraštaji nemaju vremena ili volje, da bar saslušaju poneku glavu iz tog romana. Tako se te nenapisane knjige, nađu u nekoj nebeskoj biblioteci, čiji mi, koji još zemljom gazimo, nismo članovi. Ko zna, možda ćemo moći pročitati sve te knjige, onda kad dođe vreme. Možda bar neki od nas. Ovako sad, onaj ko ima sluha i ko ima sreće, može čuti još po neku od tih priča iz starog, slavnog vremena.
Krećem se sve užim makadamom, pokraj kojeg sve manje ima kuća a sve više drveća i žbunja. Ubrzo bi trebalo da vidim prve obrise starog domaćinstva, kojem sam se uputio pred sami suton, vrelog julskog dana. Nadam se da još stoji tamo nešto od onog, što sam poslednji put video kao dete.
Sunce je već do pola zašlo i na horizontu se crveni njegov obris. Prigušeni zraci još uvek obasjavaju staru kuću, koja usamljeno stoji na onom proplanku u hladu drveća. Poprilično je oronula, kao i pomoćne barakice oko nje. Jedino se još bunar drži, kao da je jedino na njemu ostao sav teret prkosa vremenu. Ja nisam imao sreću da vidim, kako se tu odvijao život. Kad sam se rodio, moji stari su se već odavno preselili u podnožju jednog drugog brda. Deda mi je pričao kako je izgledalo živeti u toj kući sa puno članova. Te priče, kao i moja mašta, mogle su sve to da mi dočaraju i da ponovo sve oživi. Vremenom su se članovi mnogobrojne porodice, jedan po jedam osipali i svi do zadnjeg otišli sa ovog ognjišta. Ulazim u kuću i prvo što mi pada u oči je upravo to ognjište. Još uvek tu stoji, kao i kotao koji visi okačen o neku gredu. Na zidovima o klinovima još visi po neki zarđali lonac i tepsija. Na zemljanom podu, izmedju greda nazire se mracni podrum, izba. Po ċoškovima, sunce kroz šupljine na tavanu, baca svoje poslednje zrake na krhotine od malih komoda, grubo tesanih tronošaca i polomljen krevet. Ispod kreveta nazire se dečija cipelica. Stvari stoje, napuštene i dugo nekorišćene i kao da se čuje njihovo šapat. Kao da žele nešto da kažu. Znam šta žele. Ne mogu to objasniti tačno, ali znam. Ja mislim da kada se na jednom mestu odvija život, tako dugo i tako kao što se ovde odvijao, on se upije u stvari, u zidove, u celu avliju. I kada oni koji su tu živeli, odu odatle, njihov deo ostane utisnut u sve to. Odatle i tolika tuga koju osećam prema kući u kojoj nisam živeo. To je valjda od uzdaha koji ispustaju te stvari, ta kuća, bunar, avlija…. Duh mojih predaka i njihova krv još je u temelju ovog zdanja, koji će se ubrzo sam od sebe urušiti, a krv nije voda.
Izlazim i laganim koracima obilazim dvorište. Ispred jedne od pomoćnih objekata, verovatno ambara, nalazim ogroman opanak od svinjske kože. Setim se tad priče mog oca, kako je njegov deda imao najveća stopala u čitavom kraju, gotovo kao džin. Podižem ga lagano i posmatram dok me obuzima osećaj krivice, što sam neke očeve priče o njegovom detinjstvu doživljavao preteranim, čak i izmišljenim. U daljini se tada začuje žagor dece. Prave i žive dece. To doživljavam kao nekakav znak, da se život nastavlja na drugom mestu, kada na jednom prestane. Tuga polako nestaje i sa prvim sumrakom, opraštam se sa duhom predaka, govorom koji nema reči.
Krećem uskim putićem, koji sada postaje sve širi i kojim se vraćam svojima, dok sve jasnije razaznajem glasove ljudi iz sela.

 

 

 

Devojka 1.

Dok vozi auto, sredovečni muškarac razmišlja, ogorčen i zabrinut. Vreme je kišovito i tmurno, vidljivost jako slaba i klizav kolovoz.
– E ne mogu više, stvarno ne mogu. Zar mora sve ovo, baš meni da se dešava? Šta sam ja to Bogu zgrešio? Toliko dugo smo čekali to dete i on se rodio. Da rodio se i sada je zarobljen u svom svetu? Bože zašto, zašto!!! ( Izgovara glasno i na kraju, praktično viče)
U tom trenutku, u sami sumrak, auto proklizava i čovek gubi kontrolu nad njim. Čuje se tup udarac i on oseća da je udario u nešto ili nekog. Zbog naglog kočenja i sam bočno glavom udara u prozor od automobila i samo na tren gubi svest. Brzo se osvešcuje i razbistruje mu se pred očima. Oseća se kao da sanja i nada se da će se svakog trenutka probuditi. Ipak sve više mu postaje jasno da je u pitanju stvarnost.
Izgovara misli na glas, dok lagano otvara vrata od automobila iskošenog na putu, kojeg je gotovo preprečio.
– Da li je ovo moguće? Pa zar i ovo da me snađe? Nisam valjda udario nekog ili nedaj Bože ….
Izlazi iz auta i polako prilazi nečemu, što izgleda kao nepomično telo neke žene. Hvata se za glavu. U šoku je, uplašen i zabrinut. Ipak vrlo brzo dolazi sebi. Saginje se nad njom i čudi se što nigde nema krvi. Ona leži potrbuške. On je okreće lagano i sad jasno vidi njeno lice, niz koje se slivaju krupne kapi kiše, koja sve jače pada. Vetar duva sve snažnije. Razmišlja
– Kako je mlada i lepa? Nikad nisam video tako lepo lice. Gospode ubio sam andjela. Ja sam proklet, proklet!!! ( Viče i gotovo vrišti, dok pada na kolena kraj nje i čupa kosu)
U tom trenutku, dok plače nad njom i dok prekriva svoje oči, oseti nečiju ruku na svojoj glavi. Lagano sklanja svoje ruke sa očiju i vidi mladu ženu, gotovo nestvarne lepote. Ona se uspravila i sada je u nekom, polusedećem stavu. Nežno mu dodiruje rame dok je on u bunilu gleda. Njene prodorno plave oči sijaju i u mraku i jasno se raspoznaju po nevremenu, kao dva izvora nekakve kosmičke svetlosti.
– Ne plačite. Ne brinite, sve je u redu (govori mu neobično smirenim glasom, koji kao da nije s ovog sveta) Ja sam dobro, sasvim dobro. Nije mi ništa. Nisam čak ni ugruvana.
– Ali kako?? Ja sam…..
– Kazem vam gospodine, ne brinite. Vi me niste udarili. Ja sam kriva što ste proklizali. Išla sam kolovozom, svojom greškom. Vi ste samo pokušali da me izbegnete i auto vam je proklizao usled kočenja. Ja sam se tad saplela i pala, to je sve. Ja treba da vam se izvinim, i zaista, molim vas da mi oprostite. Nadam se da niste povređeni i da vam auto nije oštećen.
– Bože hvala ti, hvala ti do neba!! ( čovek se krsti i gleda ka nebu dok je još na kolenima)
Devojka polako ustaje i pomaže čoveku da i on ustane. On je tad snažno zagrli, a ona ga lagano potapše po leđima. Stoje tako zagrljeni na kiši nekoliko minuta. Neobično je što putem ne prolazi nijedno vozilo, čak i ako se uzme u obzir to, što je nevreme
– Dobro je, sve je dobro gospodine. Vi verujete u Boga, to vidim. I ja verujem. On nas sve čuva.
– Gde živite gospođice? Prebaciću vas kući. Ili možda želite negde drugde? U svakom slučaju, prebaciću vas gde kažete.
– Pošla sam do Crkve, ali zbog nevremena put se odužio, pa evo pade i mrak. Otići ću sutra. Prebacite me kući molim vas. Malo je dalje, živim na periferijiji, praktično u poslednjoj kući na suprotnom kraju grada. Nadam se da vam to nije problem?
– Svakako da nije gospođice. Samo kad smo svi živi i zdravi.
Ulaze u kola i kreću ka periferriji gde devojka živi. U kolima ništa ne govore. Pri dolasku ispred male trošne kućice, ona mu kaže da se zaustavi, jer tu stanuje. On čini to
– Gospodine, molim vas, udjite na kratko. Na čaj, da se zagrejete i malo smirite. Mislim ako ne žurite?
– Znate ja …..hvala, ali ja…….
– Znam, vi ste oženjeni i volite svoju ženu. Mislite da ovaj poziv nije prikladan. Ne brinite, budite sasvim spokojni. Zovem vas iz razloga, koji nema veze sa neverstvom i ovo nije nepristojna ponuda.
– Kako znate da sam oženjen, a kako tek znate da volim svoju ženu?
– Uđimo u kuću, pa ćemo o tome uz čaj.
– Neobično, ovde sam prošao toliko puta, a ovu vašu kućicu nisam nikad primetio
– Mala je to kućica i veoma skromna. Ne pada baš u oči.
– Da mala al nekako drugčija. Ima nešto neobično s njom…..kao i s vama…..( zastaje, zavrpolji se nekako nespretno, gotovo smešno) Oo, oo…..oprostite molim vas…..
– Ne mari, sve j redu. Razumem vas. Ljudi obično tako reaguju na mene. Znam ja da da sam drugačija.
– Oprostite, zaista, nisam mislio ništa loše, naprotiv. Vi ste neobični na jedan… divan način. Evo ponovo govorim svašta
– Sve je u redu, verujte. Ne opterećujte se. Meni možete reći sve što mislite, mada ja to već znam. Dve kašičice šećera, jel tako? Morate smanjiti šećer u ishrani, ionako ste previše izloženi stresu. Znate kakve to posledice može imati po vaše zdravlje
– Ali kako??! Kako to znate i to za moju ženu, za dve kašičice? Odakle…
– Nije bitno kako znam, dovoljno za vas je da znam. Izvinite samo sekund, moram do kuhinje da donesem šoljice
Čovek unezveren posmatra unutrašnjost neobične kuće na slabom svetlu. Posmatra starinski ali očuvan nameštaj, identičan onom iz njegove stare kuće iz detinjstva. Prožima ga sve čudniji osećaj, koji ne može objasniti
– Jel vam se dopada moj nameštaj? ( Pita ga devojka nasmejano pri povratku iz kuhinje, dok nosi par šoljica )
– Ove šoljice….odakle vam? Potpuno su iste kao one, koje smo imali, kad sam bio dete. Sve je vrlo slično našoj staroj kući, koja je uzgred, vrlo nalik ovoj vašoj. I vaš nameštaj, praktično je isti kao onaj koji je bio u toj kući.
Ona na to ništa ne odgovori, samo se blago osmehnu
– Jel vam odgovara čaj?
– Da, da, odgovarara (reče zbunjeno). I on ima tako poznat ukus. Oprostite, moram vas nesto pitati
– Da poznajemo se.
– Ali……kak ste……
– Kako sam znala šta ste hteli da me pitate, jel tako? Već sam vam to rekla ranije. Jednostavno znam šta mislite. Ne pitajte kako. To je nešto, što u ovom trenutku ne biste razumeli.
– Ali ako vi unapred znate sve sto zelim da pitam, onda ovaj razgovor za vas nema nikakvog smisla.
– Itekako ima smisla. Ima smisla za vas, a samim tim i za mene
– A recite mi, od kad se znamo?
– Znamo se čitavog života. Vašeg života. Od kako ste došli na ovaj svet.
– To nije moguće. Vi ste puno mladji od mene.
– O, da, moguće je, verujte. Nisam ja mlađa od vas, naprotiv
– Ali vi tako mlado izgledate.
– Ništa nije u potpunosti kako čoveku izgleda. Ni to sa vašim sinom….
– Vi svakako znate za mog sina, kad već sve ostalo znate.
– Javite se kući. Čekaju vas na večeri. Da ne ne brinu.
– Šta da im kažem? Ne znam šta će pomisliti supruga ako….
– Samo se vi javite i recite im da ne brinu. Biće sve u redu.

Devojka 2.

– I kako je reagovala supruga, kad ste joj saopštili da ćete zakasniti? Jel bilo onako, kako sam vam rekla?
– Znate to već i sami. Za divno čudo, nije se ljutila i nije reagovala burno kao ranije, kad bih zakasnio kući. Inače, ona me stalno kritikuje i govori kako sam spor i kako se kao stalno nešto razvlačim, pa zbog toga znam često da zakasnim.
– A toga ovog puta nije bilo, jel tako?
– Nije, zaista. Ono što je čudno u svemu tome je, što sam izgovorio reči, koje kao da nisu bile moje. Uopšte, kao da to nisam bio ja.
– Bili ste vi. To je ustvari vaše pravo lice. Vi, kakvi ste zaiata u duši. Problem je što mislite da je to vaša slaba strana, koju iz svesti potiskujete u podsvest. To se dešava zbog straha, da tu po vama slabu stranu, ljudi u svom zlu, ne iskoriste protiv vas i da zbog toga budete povređeni i poniženi. Ono što trebate znati je, da je to u stvari vaša najača strana. Svaka zloupotreba toga, od strane drugih, u stvari ne povređuje vas, već njih same. To na kraju shvate svi, samo što je tad za većinu, nažalost kasno.
– Nije mi jasno kako toliko znate o meni. Čak i ono što sam nisam znao. Doduše i ja imam utisak da vas znam od nekud i to odavno.
– I znate me, čitav život. Vaš život
– To je nemoguće. Vi ste tolko mlađi od mene. Gotovo da bih mogao da vam budem otac.
– To nije tačno. Uopšte nisam mlađa, naprotiv, ne možete ni zamisliti koliko sam starija
– Ali vi izgledate…
– Puno stvari nisu onakve kao što izgledaju. Čovek tokom svog ovozemaljskog života, posmatra stvarnost očima, kroz koje drugi ne gledaju, već samo on. Puno stvari vidi kako želi da vidi, dok srce potiskuje razum. A dešava se i to da srce vidi nešto, što razum ne bi mogao. Zbog tog, vrlo čestog neslaganja razuma i srca, čovek puno propati, često bude zbunjen i pravi greške koje mu po nekad odrede sudbinu.
– Hteo bih vas pitati, kako se poznajemo i odakle?
– Sigurno ste primetili vašeg sina, dok je još bio beba, kako se zagleda u neku tačku, na zidu, plafonu u nekom ćošku..
– Da primetio sam to.
– Sve bebe to rade i vi ste to radili kad ste bili beba. Tad smo se prvi put upoznali
– Ali kako? Ja se ne sećam…
– Ne možete se toga setiti, to niko ne može. Kad se čovek rodi, njegovo srce je potpuno čisto, još nije stiglo da se uprlja i da ga drugi uprljaju. Jedino kad je srce čisto, oči mogu videti sve jasno i onakvo kakvo jeste. Vremenom kad se srce isprlja, taj vid se gubi a s njim i sećanje na te slike. Zato jedino bebe mogu videti nas, onakve kakvi smo stvarno.
– Koga to vas?
– Mislim da znate odgovor na to pitanje.
– Ali evo, ja vas i sad vidim a nisam beba.
– Sada me vidite tako i onoliko, koliko to vaše srce u ovom trenutku može podneti. To je poprilično drugačija slika mene, od one koju ste videli kao beba. Verujte, to što me sad vidite, vaša je velika sreća i retka privilegija koju onaj, koji me je poslao, daje ljudima.
– Ko vas je poslao?
– Znate to. Znate duboko u sebi i da to što se večeras dogodilo i ovaj naš susret nije slučajnost.
– Ne znam šta da mislim više. Jedino znam da je sve ovo tako čudno.
– Kad se desio onaj peh na putu, vi ste se obraćali Bogu i postavljali mu neka pitanja. Žalili ste se na život. Vidite, većina na takve odgovore čeka čitav život. Ponekad neko, dobije odgovor vrlo brzo, gotovo istog časa kad postavi pitanje. Kao vi recimo.
– Ja nisam dobio odgovor.
– Niste ali ćete dobiti vrlo brzo. Upravo sada.
– Vi naravno znate koje sam pitanje postavio. Znate da je reč o mom sinu
– Bog nikad ljudima ne daje nesreću. Ljudi je sami sebi daruju. On od nekih ljudi zahteva veću borbu za dobro. Ta borba često nije laka, pa se ljudi muče dok je vode. To oni dožive ko nesreću. Retko ko zna i prihvati da ta borba kasnije bude nagrađena, onako kako ljudi ne mogu zamisliti i to trajno.
– Ali, šta je sa onima koji se ne muče i koji ne biju tako teške bitke? Jel to znači da oni ne mogu dobiti takvu nagradu.
– Oni su nagrađeni već ovde. Ali to je iskušenje, koje je takođe veliko i nekad čak i veće nego borba i muka koje proživljavaju drugi. Od toga, kako se postave prema tom iskušenju, zavisiće i ona najvažnija nagrada.
– Ja očigledno spadam u one koji svoju nagradu, moraju zaslužiti velikom borbom i mukom. Vi znate, moj sin, zarobljen je u svom svetu. On je utamničen u njemu.
– Upravo smo se zbog toga mi sreli večeras. Zbog te borbe za vašeg sina. Zbog odgovora koji su u vama, a zbog kojih sam ja ovde, da vam pomognem da ih otkrijete.
– Nemam ja te odgovore, verujte.
– Znate, ljudi često svojim sumnjama i skepsom pogube odgovore, koje su znali i koje je Bog dao i zaborave ih
– Ja ne znam kako da pomognem sinu, da ga ga iščupam iz njegovog sveta tišine.
– Njegov svet, nije svet tišine. Vi to ne vidite i ne čujete, jer niste ušli u taj svet. Kada biste ušli, videli bi to. Da biste ga izvukli iz njegovog sveta i njegove tamnice i otkrili mu druge svetove, morate prvo ući u njegov. Morate tamničiti u njegovoj tamnici zajedno s njim, da bi otkrili zašto ne otključa tu tamnicu, ključevima koje sam ima.
– Pokušavao sam, al me on ne pušta i ne otključava, a ja sam nemam te ključeve
– Imate,al niste svesni toga. Vidite, svetova ima mnogo. Svaki čovek je jedan svet, za sebe. Nekad se ti svetovi sudaraju, nekad spajaju a sve zavisi od ključeva. Da bi otvorili neka vrata, moramo imati pravi ključ, koji jedino odgovara toj bravi.
– Ja neznam koji je to ključ, zaista.
– Kao što rekoh, znate. Al evo, reći ću vam. Ljubav je ključ.
– Pa zar ja nemam ljubav prema sinu?
– Imate, itekako. Samo mu je trebate pokazati u celini. Trebate mu je pokazati celu, nekompromitovanu osudom, brigom i predrasudama. Samo takva ljubav je ključ, koji će otvoriti vrata njegovog sveta, koji mu tako otključan, više neće biti tamnica.
– Ja neznam šta bih vam sad rekao..
– Ne morate ništa reći meni. Trebate reći sebi i saslušati to dobro. Idite sad, željno vas očekuje sin a i supruga.
Čovek izlazi lagano iz devojčine kućice, duboko zamišljen. Seda u kola i lagano se odvozi kući. Na vrata ga sa osmehom dočekuje sin, s’ kojim se dugo grli, kao nikad do tad. Supruga ih gleda kroz suze.
Rano ujutru on odlazi u Crkvu sa sinom i ženom na jutarnju službu. U Crkvi među vernicima ugleda devojku koju je upoznao prethodne noći. Ona se osmehuje i brzo nestaje među ljudima koji su došli na službu. Posle služenja, čovek se sa suprugom i sinom odvozi do devojčine kuće. Kad stignu na to mesto, on vidi da tu više nema te kućice, već samo proplanak. U tom trenutku na haubi automobila sleće velika bela ptica. Mališan se njoj jako obraduje i izgovara prve reči
– Ko-ka, ko-ka, kvila..

 

 

 

8.mart

Zena 1:Gde si ti?Nema te ceo dan,a i juce
Muskarac1:Bio sam tu,kod kolege. Ovaj…bila neka frka,pa smo radili ceo dan
Zena1:Ne delujes bas nesto umorno.
Muskarac1:Neznam,ovaj…mozda…pa od spavao sam malo
Zena1:Gde si odspavao?
Muskarac1:Pa,ovaj….kod kolege..malo sam spavao
Zena 1:Zvala sam ga ,nisi bio kod njega.A vidim, imas i ruz na kosulji.Ja ne koristim takav
Muskarac1:Neznam o cemu govoris,ja stvarno…?
Zena1:Znas
Muskarac1:Ja,nisam,neznam….kad si zvala,sta…
Zena1:Uzgred ,hvala na poklonu.Divan je
Muskarac1:Kakav poklon?Neznam o cemu govoris?
Zena 1:Moze biti.Adresa je prava,i tvoje ime kao posiljaoca,al ne i moje ime
Muskarac1:Kako,sta?
Zena1:Ime je od supruge tvog kolege,kod kog nisi spavao.Spavao si u vikendici,sa njom
Muskarac1:Ja…,nisam..ja…
Zena1:Uzgred zaista lep porse,pristaje mi.A sad izvadi iz dzepa to sto si hteo da mi das
Musjkarac1:Ja sam hteo da ti…
Zena 1:Znam ,kljuceve od golfa.Prema porseu je zaista smesan,al i ti si, prema svom kolegi

 

 

 

Autoput za pakao

Pa sam se sabajle dignaja u pola pet,eeej u nedelju.

Svako jutro se dizam s komšijski petlovi, iz naviku od pustu prvu smenu.

Oni kukurikav  dušmanski umesto budilnik,pre kog se  budim od stra da ne čujem  strog ženski glas od mobilni, kako mi preti da ce zakasnim. Pa tačno je toj da od onog zlotvora što je izmislija budilnik, većeg dušmana čovečanstvo neje moglo da  ima.

Svako sabajle u toj vreme, pitujem samog sebe, u što li je pa lepota života,kad se svi budimo, ko s oproštenjem usrani,jel i stomak traži svoje, zbog kasno jedenje noću, pa mora ga ispoštujemo. Što se jedenje tiče, ono je postalo i duševna rana, umesto u pozorište sto izgore, il u bioskop sto ga nema  dvajes godine, mi fatimo pa jedmo, što dokačimo i čto ima. Zatoj sam ja i debel, zatoj sto mnogo volim kulturu i umetnost, a alternativa je puna s triglicridi i holesterol. I takoj dok žderemo nevine životinjke, mi u stvari žderemo sebe.

Al takoj ti je toj s dizanje, bilo i biće.Stalno slušam od tatka, kako se on cel život dizaja rano, i grabija dve sreće, pitam se koje li su toj sreće bile? Jedna mora da je bila  toj što je slušaja   neodoljive arije ptičica, pošto on mnogo voli da gi sluša, pogotovo u toj vreme kad se najbolje čujev i najubavo pojev. A na mene ,na mene su mi kad se dinem za rabotu, svi zvuci odvratni i suvišni, sve mi je isto, a se cula Ceca, Pavaroti, slavuj ,a buljina il čavka. I  uvek mi je bilo čudno, kakvi su toj ljudi što su od rano sabajle nekako dinamični,razdragani i raspoloženi, pa kad udjem u bus oni se raspričali sto na sat, a šofer ga opicija milo narodno na radio pa sve ječi.

E pa sinko, vikaše tatko mi , trebaja si školu da učiš, a sd, sd ce se dizaš ko vampir, će ideš u fabriku, će secaš, i svak ce te zajebava.  E toj što mi je pričaja, tek u pola pet sabajle dobijalo je prav značaj.

Vučem se takoj svaki dan na stanicu, i razmisljam od tišinu, kako lepo zvuči, razmišljam, što se toj s mene desilo pa sam upaja u tuj sumornu kolotečinu, ko u mlin za meso, što ce me smelje ko onija deca u spot od Pink Flojd,  i iz tuj masinu će izađe meso što će roštiljav izelice,a koske i dusu ce dav na verni kučiki čuvari i dupelisci. I što će gi pa duše, što gi ni đavol više neće, jer su prazne i ofucane odavno. A tija dupelisci , tija gledav kako gazde cepiv krtinu, i moliv se da ne turav ljuto, jer posle dupe treba da se lize.

Idem na stanicu a dođe mi samo da produžim, da idem uz brdo i nadjem neku pećinu, i tuj se gušnem s runtavoga medveda i zajedno prespijemo do penziju. Da, da, medveda , i ne bi me bilo stra ama ič, pa ja sam s mnogo gore zverke po cel dn, takoj da mu medved dodje pitom ko jagnje pored onakvi kurjaci.Al kod stanicu zastajem i navijen , ko budilnik na mobilni, ulazim bezzivotno u crveno beli autobus,dok  u glavu  ipak čujem  muziku, Angusovu gitaru iz pesmu , autoput za pakao.

 

 

 

Bio jednom jedan voz

Bio jednom jedan voz.Zvao se Cira.Bio je to mali, veseli voz.Iako je bio poprilicno star,i isao na ugalj,bio je ispravan.Putnicima je u njemu uvek bilo toplo i prijatno.Nije bio brz kao njegova mladja braca,koja su bila puno veca i snaznija od njega,i isla na struju.Ipak,njegovi putnici su uvek stizali na vreme.I ne samo to sto nisu kasnili,nego su njegovi putnici uvek bili srecni i veseli,bas kao i on sam.
Imao je Cira svog masinovodju,malenog zivahnog brkicu,po imenu Horacije.Poput svog imenjaka,Rimskog pesnika,i on je pisao pesme,koje je citao svom unuku Peri.Horacije je cesto vodio Peru na tim putovanjima,pa bi zajedno sa njim i zapevao te svoje pesme.Zvuke njihove pesme,kao da je sam Cira prenosio putnicima,pa bi zapevali i zaigrali i oni,a Cira bi se veselo njihao na sinama.Tada bi vozic sam od sebe zapistao,a deda i unuk bi se samo pogledali,slegli ramenima i veselo nastavili svoju pesmu.
Prolazilo je vreme,а dolazili su sve moderniji i brzi vozovi,a Cira je ostajao isti.Nije stario,bio je uvek veseo i cio.Mali Pera je vec izrasto u pravog momka i doslo je vreme da zameni svog dedu.Horacije je znao da se blizi dan kad ce Pera preuzeti upravljanje Cirom,i bilo mu je drago zbog toga.
Medjutim,dosetise se neki vazni ljudi,da je doslo vreme da sa Horacijem ode u penziju i Cira.Nas mali voz,kao da je znao za to.Postade tuzan i vise nije veselo pistao kao pre.Ni putnici vise nisu bili veseli kao pre,i kao da su i oni osecali Horacijevu i Cirinu tugu.Horacije je bio ocajan,i nije mogao nikako da prihvati da se njegov Cira vise nece kotrljati po sinama.Pogotovo mu je bilo zao, bsto ga njegov unuk nece moci naslediti u upravljanje vozicem.
Medjutim Pera nije gubio nadu,i cvrsto je resio da Ciru zadrzi na pruzi,gde mu je i mesto, i usreci svog dedu.Otiso je Pera kod onih vaznih ljudi,i rekao im da moze dokazati da je Cira isto tako brz i dobar kao i ovi novi vozovi.Vazni ljudi uz podsmeh dozvolise Peri da pokusa da to i dokaze.
Pera uze za ruku svog dedu Horacija i udjose zajedno u lokomotivu.Horacije pre ulaska,sapnu nesto Ciri na vrata,a unutra napunise kotao do vrha i vozic krenu.Isao je Cira najbrze sto je mogao,al ipak bese dosta sporiji od novih vozova.
Kad stadose na zadnju stanicu,putnici polako pocese da izlaze,i svi zacudjeno gledase na sat.Pridjose tada Horaciju i Peri,i cestitase im i pozvase na kafu u peronski bife,posto su imali jos dosta vremena do posla.
Utom naidjose vazni ljudi,i jako se iznenadise kad videse da je bife pun,kao nikAd pre.Pitase konobare o cemu se radi,i zacudjeni i oni sedose da popiju kafu.
Od tog dana,Cira ponovo krenu na svoj put,veseo kao nekad.Deda Horacije je ponovo pevao putnicima i svom unuku koji poput svog dede sada upravljase vozom.Ponovo se na sinama cuo veseli Cirin zvizduk

 

 

 

Bolnički dani

Crni se oblaci nadvili
nad zgradom, sivom,
velikom i starom,
što je s dimnjakom na vrhu kao sa cigarom,
dok ispušta guste kolutove dima,
i trepće ko Argus,
a stotinak očiju namiguje svima,
što sa svojim usudom se bore,
u bolnici što je odmah preko,
i nemaju više stida,
dok od bola duše gore,
iznurena,gola tela i ne kriju,
i niko ih zbog toga ne gleda popreko.
Crne ptice igraju svoj tango,
mrzovoljnom nebu u lice se smeju,
s bolničkog prozora,
nemo i ko senka,
čovek sa očima izgubljenog sjaja,
gleda sitne pahulje što veju.
Vetar grli ljude koji žure,
kao mačor im se oko nogu mota,
zviždi i ko na tren i da pevuši,pesmu o prolaznosti života.

 

 

 

Čarobni Vrtić

U jednoj maloj kuci,na kraju sokaka,ziveo je decak po imenu Vid.Bio je to lep i dobar decak,i jedinac u roditelja.Kao i svako jedince,i on je bio razmazen i ponekad veoma nestasan i placljiv.
I pored toga,bio je drago i omiljeno dete.Roditeljima je on bio sve,pa su bili veoma zabrinuti zbog jednog problema koji je njihov mali sin imao.Vid nije govorio.Imao je on svoje nacine obracanja,al tu nije spadao govor.
Vodili su ga roditelji svud,ne bi li progovorio,kod raznih vidara i travara,a Vid bi samo cutao i cutao.
Dodje vreme da se ide u vrtic.Majka ga dotera,a otac pomoze da pones svoj zuti ranac,te tako krenuse.Vid nije navikao da se odvaja od roditelja ,osim kada bi ga ponekad pricuvali baka i deka.Zbog toga mu je odlazak u vrtic tesko pao.Plakao je svaki put kad bi ga mama i tata ostavili tamo.
Jednog dana , kad bese dosao tamo,mama ga uobicajno spremi za ucionicu,a na vratima ga , sa sirokim osmehom doceka vaspitacica,koju vremenom on bese zavoleo.Ne brinite nista,rece vaspitacica njegovoj mami,bice on uredu,videcete.Mama tada po prvi put krenuo iz vrtica na posao,ne noseci brigu sa sobom.Vid drzeci za ruku vaspitacicu,udje po prvi put u ucionicu veseo,ali se osecao i pomalo cudno.Kao da je slutio da ce se tog dana desiti nesto posebno.Tamo ga docekase njegovi drugovi,i odmah krenuse sa igrom i onim sto inace rade uvek u ucionici.
Dodje vreme spavanja,i Vid zaspi sa ostalom decom.Kad se probudi,bese veoma iznenadjen sto vise nije u ucionici,vec u nekoj neobicnoj sarenoj sumici,sa potocicem i nekakvim dobrocudnim, neobicnim zivotinjama.Te zivotinje imale su ljudske glasove i tako razgovarale medju sobom.Najlepse pticice,najraznovrsnijih boja veselo cvrkutase i igrase se iznad njegove glave.
Odjednom se odnekud iz sume pojavise njegovi drugovi,obuceni kao patuljci.Oni mu pridjose,uhvatise ga za ruke,i pocese da igraju uz neku neobicnu i lepu muziku,koja se cula svuda po sumi.Naucise ga novim koracima i plesu,a on primeti da mu noge ne dodiruju tlo.
Utom se zacu nekakav neobican i najlepsi glas,koji je ikada cuo do tad.Bese mu od nekud poznat,аl ponovo drugciji od svega sto je do tada cuo.Okrenu se prema tom glasu i ugleda vilu,za koju je odmah znao da je dobra.Ona je imala lik vaspitacice.U ruci je imala carobni stapic,kakve nose dobre vile,sa zvezdom na vrhu,i iz njega su izlazile iskre.Pridje ona Vidu i rece mu:Znam zasto si do sad bio tuzan dragi decace.To je zbog toga sto nisi govorio kao tvoji drugovi.Jesam li upravu,pita ga ona.Jeste,kao iz topa odgovori on,i zacudi se sto je uspeo da izgovori nesto.
Ti ne govoris,nastavi ona,sto svi , kao i ti sam , toliko puno zele da progovoris,da su reci krenule odjednom i zaglavile se negde u tvom grlu.Ja i tvoji drugovi smo nekako uspeli,dok si ti spavao,da ih izvucemo iz tvog grla,i od sad ce one uredno da izlaze,jedna po jedna.Sada mozes da govoris,i da pevas sve pesmice koje toliko volis.Vid tada zagrli svoju vaspitacicu-vilu,i iz sveg glasa zapeva svoju najomiljeniju pesmu.Odmah mu se pridruzise i njegovi drugovi patuljci kao i sve sumske zivotinje,a drvece se poce veselo njihati uz divne zvuke.
Tako pevajuci Vid zaspi.Kada se probudi,vide da je opet u ucionici i vide svoje drugove i vaspitacicu,koja ga pomilova po kosi i osmehnu mu se.
Kako si spavao zlato,jesi li lepo sanjao,upita ga.Jesam,rece on,jedva verujuci da i sad moze da govori.Sanjao sam najlepsi san,i ja sad govorim.Kako je to moguce vaspitacice,upita on.Ona mu nista ne odgovori,vec mu se osmehnu i zagrli ga.
Utom se na vrata pojavise tata i mama,i on im potrca u susret i zagrli ih najace do tad.Mama,Tata,ja govorim!!!Roditelji zaplakase od srece,i dugo,dugo behu zagrljeni.Na kraju sretni podjose kuci,aVid se okrenu i mahnu vaspitacici.Vaspitacica mu namignu,mahnu mu,a on vide kako iz njenog rukava pomalo viri onaj vilinski stapic.

 

 

 

Čekam u hodnik kod dr.Mahom

Čekam u hodnik kod dr.Mahom sve penzioneri čekav s mene.Svekrve ogovarav snaške,kako ništa ne rabotiv no se samo kindjuriv i skitav,a one na sinovi spremam jedenje.Što li pa snaške po kafići pričav za svekrve,će nagadjam,pošto ne idem po kafići.Starci što su došli iz selo,moliv sestre i doktori da gi primiv što pre,jer posle cel dn će mora čekav sledeći autobus.Zavisi od dr. i od sestre,pa oće i pregledav kadkad mučenici.Stoka nenaranjena,žedna,oni mora trčiv s oteknute noge i savijene kičme,s pumpice u ruke,da se namiri stoka.Deca gi svud po svet,pa makar i u Vr,pa i Vr je nekakav svet,ne li?Pa mutavi li su tija deca da se i oni zlopativ ko njihovi starci.Al ubavo si je kad se otidne u zavicaj s 200 gr ratluk iz Ćukovac,a vrne se dom s puni torbičiki.Puni s organski kompiri,paprike,suljpa pa i neko batače i vešaljku.Sirenje i mleko sve manje se nosi,toj uzimamo od Gaučosi.Oni imav izgleda opasnu poljoprivredu i stočarstvo.Argetinac posalje od tam čeri ,a on dok dodje ,bidne slonovo srce,ili uvo,ili bese pa bivoleško srce,je… li ga kako beše .Pa ima vreme da porasne do nas dok dodje.Ovija starci pa odovde što su,ne svi ,al većina,buniv se i vikav na sestre,manje na dr.,od drugi stra.Pa banje koj će gi prepiše i lekčiki, a i lep zbor koj će gi uputi.Tj zbor opravdan je s diplomu.Ne me interesuje,vikav,dal ima neki svinje dom,il dal treba dete da se doji,ovde smo svi isti.Eve ja čekam od sedam sabajle.Pa ti da imaš rabotu,ne bi sedeja po cel dn ovde,nego na vreme si pobegnaja iz Pčinju,pa si se nabija u opštinu,i sd natenane krckaš penziju.Deca si naguraja po kancelarije,i sd svi obezbedjeni nigde ne morate da itate,vika mu toj samostalni proizvodjač iz jedno selo nakude Han.Drugi dvojica u jedn ćoš ,pričav si za sebe,i ignorišev raspraviju u hodnik.Abe,kolko mu frlji na dr.,pa te prati u Niš.Ma samo rakiju prepek mu dado,al dzenariku neprskanu,staru 8 godine.A oće toj,vika mu sagovornik,oni mnogo se obradujev samo rakiju kad gi odneseš,pa jos domaću.Abe ja ti vikam,samo toj i sin mi sto mu je nabraja 10 m drva,al toj za njega ništa neje,on nabra pola Kozjak od februar mesec navam.More,sami smo si krivi,odgovara sagovornik,sami si gi guramo,ne ni traživ.More zavisi,kako koj,vika prv.Eve pa Šiptari preko red uvedoše,vika jedna baba i diza preteći stap.Napuniše gi s pare,vika baba,a mi što nemamo,da pomremo li ovde u hodnik?Nemojte tako,odgovara vu jedna gospodja s duboke čizme u jul mesec,i oni su ljudi.Ljudi ,ljudi,vika baba,a onija Srbi na Kosovo, ljudi li si il kučiki.Pa nemojte sad uplitati politiku u ovo,nije ni njima lako.Baba nešto promrlja,pa se okrena i pljuna u kantu.Ispadna vu stap ,a baba se sagna da ga uzme,pa zamalka teše napravi kolut napred,premet i zvezdu.Dečko i devojka preko put nju počeše se smejev,a starci iz ćoš odma počeše s kritike prema omladinu.Ete smejev se,mlados,budućnos,nada.Toj samo znajev, da se dzveriv i da pijev drogu po kafići.More Tito je samo za nji bija,pa lopate u šake i kolica,pa pruge da opraviv i toj uz pesmu,i za leb i vodu samo.Matori je flipnuo,vika dečko na devojku,a ona poče još jače da se smeje.Iskača sestra u tj trenutak i vika, dr. je bolesan I mora ide dom.Dečko vika ,pa sto ne ide kod dr. ako je bolesan,devojka ne prestanuje da se smeje.Na vrata od hodnik td zaglavljujev kolica u koji je jedna krupna žena otekla u glavu.Nemož nikako da gu pomeriv,vrata nekako loše stanali,i jedva gu pomeriše.Siromašna smo zemlja,vika jedn mladolik starac,začudi se kad mi reče da ima 70 banje.Zato se ovo sve dešava,reče ga toj nekako filozofski i s mističan ton.Babe počeše se derev na sestru.Kako mori bolan dr.,pa što mu je?Za Šiptari neje bolan a?Babo mnogo pričaš,vika sestra,vi ste krivi,svi mu duvate na doktora u facu,ne mogaste se naučite.Uzmite knjižice i zakažite pregled. Zakazivanje je od prvog
,Imate broj na vrata.Tugo,tugo,počeše kukav babe,do td će se usmrdimo,nego da idev deca kod popa da ga vikav.Petrović Petar,poče proziva sestra i da dava knjižice.Ajmo kod tebe na gajbu,reče devojka na dečka.Idem i ja jedno ladno da ga otresem pred Sprinat,reče jedn čiča,sutra će dodjem s komšiju sto je čistačica ovde,on će si me uvede

 

 

 

Da li je prastanje odraz dobrote i mudrosti ili pak slabosti i nemoci

Da li je prastanje odraz dobrote i mudrosti ili pak slabosti i nemoci?Mislim da slabi ljudi ne prastaju.Mislim da se pritaje i cekaju da ojacaju.Mislim da im je prastanje samo plast,kojim se ogrnu dok ne dodje vreme za naplatu.Treba se cuvati slabih karaktera.Cesto se nemoze videti sta je pod plastom

 

 


Dečak sa plaže

Tata ne pustaj mi ruku , molim te nemoj,
samo da još malo osetim toplinu tvojih,
da jos malo osetim sunca na svom licu, i čujem ptica poj,
drži je čvrsto,bar jos malo, jer uskoro neću videti,
nikog od svojih
Nedaj me tata još malo,hladna me voda već grli,
a moje malo telo me ne sluša više,
i kao da njoj, ko majci u zagrljaj hrli,
a tvoje su reči sve tiše i tiše
Nedaj me tata talasu, što se sudbini našoj smeje,
pusti da još malo gledam tvoje lice,
i nek me bar još malo ruka tvoja greje

 

 

 

Djak generacije bez budućnosti

Tero mak na konac,nije hteo da plati reket,pa zaglavio corku
Strpljenje je majka mudrosti, i dugo je ganjala oca na sudu zbog alimentacije
Nema vise vremena za gubljenje.izgubio je sat
Upala mu sekira u med,pa lepo platio da mu iseku drva cirkularom
Knjiga je coveku najbolji drug,a danas su ljudi nedruzeljubivi
Pametniji popusta ,sa zivcima
Bice ostavljen na smetlistu istorije,ako je uredno placao komunalije
Toliko je cist,da i novac stalno pere
Mocnicima se svi uvlace u dupe,pa ih zbog takvih cesto zadesi zatvor

 

 

 

I uvek će biti

I uvek ce biti potlacenih,i ispravljenih pa iskrivljenih
slika sto ce im tlacitelj dati,da gledaju nemo dok on se sladi
i bice slabih i ispijenih,dok im se tela grce od gladi
i uvek ce biti potplacenih i preplacenih
za svoje lazi, i za tastinu i svoju gnusobu,
a gospodari , platice dobro u krvavom novcu, krvavu robu
i svet ce slustati samo tisinu, i prazno ce gledati svu tu rugobu
i nikada nije i nikada nece,dzelatu strasnom pobeci zrtva
a on svoju nece dobiti platu, sve dok i nada ne bude mrtva
i oduvek je bilo straha i bilo beznadja i bilo jada
i nista ostajalo ne bi sem praha , posle coveka sto nevin strada
i majke u ocaju sto gledaju decu, koju im odvodi dusmanska ruka
i reka krvi, i reka suza ,bilo i bice,i dok je ljudi, bice i jauka

 

 

 

Iz ništavila ustati

Iz nistavila ustati
od besa odustatati,
puzati,sepati,
malo posustati ,
ali nikada ne odustati,
od snova,nikad.
S bolom se penjati,
na dno se vise
nikad ne spustati.
Davati,sticati al ne ukrasti,
secati,tegliti,i glupog slusati,
I Ijigavog sluziti,
do zemlje kad se moras klanjati,
I dusmaninu ode pisati,
I zbog toga tesko disati,
I muku muciti,
zbog svojih brinuti,
nikada nesmes prestati sanjati,
I boljem se nadati,
Iako znas da stalno ces stradati,
I mozda od ruku koje ces voleti,
i kojima ces tesko odoleti,
ali na kraju ipak preboleti.
Vazno je samo ponovo ustati,
I ne odustati,
od snova,nikad…

 

 

 

Ja nisam više ja

Ja nisam vise ja ,vec sam neko drugi
I u tudjoj kozi sam odavno,
I nalik sam sada , samo tudjem slugi
Koji sada nosi neko lice slavno
I rob sam svom egu
Gospodaru zlome
Al ko trag u snegu,
Jednom ce i moje pokazat se lice
I u ogledalu, cudicu se svome
Liku, jel ga ne prepoznah
I strah ce me biti, kao od ubice

 

 

 

Ja sam Saša Popović

Ja sam Sasa Popovic
Medijski sam mag
Znam da sviram harmoniku
Narodu sam Drag
Proslavio ja sam mlade pevacice
I svakoj je sada u casopis lice
Drzavi sam ovoj kulturu doneo
I iz svake kuce dosadu izneo
Subotu uvece svako jedva ceka
I grand je za dusu kao apoteka
Sevaju minici,ripaju sisici
Narod se veseli,svak u tv zeva
Meni malo kapne,pevacici kapne
Al to je nebitno,samo nek se peva
I staro i mlado uz grand ce podripne
A direktor tu je da pipne i stipne
Cisto da proveri dal je sve na mestu
Svaku da pogura u brzinu sestu

 

 

 

Jedan sati je noću

Jedan sati je nocu.Gledam kroz prozor visoke cetinare ,kako se naslanjaju jedan na drugi, na laganom letnjem povetarcu.Lezim,pa slobodna mogu reci,u jako veseloj i prijatnoj sobi,za jednu bolesnicku sobu starog drzavnog sanatorijuma.Slusam specijalne zvucne efekte mojih cimera,sapatnika.U pojedinim momentima zvuce kao samrtni ropac,sto u nekim drugim sobama i jeste slucaj,nazalost.Onda sve to pocne da zvuci kao koncert,starog i dobro nastimovanog vojnog orkestra,koji izvodi neku ,nacas jezivu,a nacas tuznu simfoniju,dobro poznatog apokalipticnog kompozitora.Razmisljam o bolesti,mojoj,mojih bliznjih i svih nas.Razmisljam o memljivivim i mracnim coskovima
crvotocnih sujeta,obavijenih paucinom.Vidim dvoipogodisnji,placljivi tracak svetlosti.Nazalost,on osvetljava samo anuse nase svesti i savesti.Osvetljava i fekalije,koje poput beskucnika ,ostavljamo posle nuzde koju vrsimo,svuda po tim mracnim ruinama, nasih razocaranih dusa.

 

 

 

Jednom davno jedan trut

Jednom davno jedan trut
posao na dalek put
Leteo je minimalno
odmarao maksimalno
Nije mnogo odmicao
Nit se cilju primicao
I dugo bi spavao
Brige nije davao
I sve bi se cudio
kad bi se probudio
Sto jos nije stigao
Pa se naglo digao
Krilima zamahnuo
pa tesko uzdahnuo
kako je uzleteo
tako je i sleteo
I tada je shvatio
dzaba se zlopatio
uzalud se trudio
jer kad se probudio
On je zaboravio
nikom nije javio
Kuda se zaputio
Pa je i naslutio
Da se mora vratiti
I opet zlopatititi
Pa leze da odmori
San ga opet obori

 

 

 

Jutros nam je poranila

Jutros nam je poranila,nasa teta lija
umila se ocesljala,pa na pazar posla,
A iz kuce tada izadje i zec,
A kuda si od sabajle krenuo komsija,
Svaka pratnja do pijace dobro bi mi dosla
I sad bi mi bio iz rukava kec,
Mogao bi jednoj dami ceger da poneses
pa da posle svratis na kafu i ratluk.
Pa i ja sam posao na pazar komsika
al ceger i sama mozes da doneses,
I u njemu krompir,sargarepu,luk,
Jer u lonac mogo bi,kraj ljutih paprika,
Da lepo zalegne i komsija zec
Pa bih ako moze,sad izbego ceger
I da budem tebi iz rukava kec

 

 

 

Kad jedeš masno

Kad jedes masno
Debel si
Kad jedes kasno
Debel si
Kad volis strasno
Debil si
Kad vidis jasno
Pijan si
Zavrsi skolu i
na biro si
Ne zavrsi i
najebo si
Kupi diplomu i
uspeo si
U drzavno ne valja
Kod privatnika
Rabota obalja
Malka tam,malka ovam
Dobro je samo lopov da si
Nece te ufativ
Rmbaj kod gazde
I nece te plativ
Pljeskaj s ruke,i klimaju s glavu
I ako znas mufljuzza
Udji u stranku i lizi dupe
I budi bezbojan ko meduza
Krkaj sendvici i zabolete
Dans su salame skupe

 

 

 

Ko od nas može i želi dosegnuti dubinu sopstvene duše

Ko od nas moze i zeli dosegnuti dubinu sopstvene duse?Dal je bas toliko lagodno brckanje u plicaku?Sigurnije sigurno jeste.Ko zna na kakva se cudovista moze naici na vecim dubinama.Kad dodirnes dno,tek onda vidis koliko je stvarno duboko,koliko cisto,a koliko mutno i opasno

 

 

 

Ko rano rani

Ko rano rani,rano legnuje
Srbi i Albanci nisu popusili lulu mira u Briselu.Nijee bilo lule,pa su popusili nesto drugo
Kad vise niko ne moze da te pretekne,znaci da si poslednji
Ko se zadnji smeje,sporo kapira
Ko prvi devojci,bolje da ima neki dinar povise za u kafic
Politika je kurva,a najbolje se uda
Pravda je slepa,a sudije slabovide
Kad se slome kola,nadje se put,do majstora
Ko drugome jamu kopa,radi u Komunalnom
Ko se lati macha,utepav ga s pusku
Ko rano rani,obavezno spije poslepodne
Ko s djavolom tikve sadi,nece se najede semenke

 

 

 

Kopernikanski preokret i katarza

Kopernikanski preokret i katarza,to je ono sto je od krucijalnog znacaja za mandatara,politicare,birokrate…..,ali najvise za nas narod u celini.Te radikalne promene u stavovima,kako politickim tako i zivotnim uopste,su karasterika svih nas ,pa i mene.Upravo ta crta naseg karaktera,a to je da mi uopste i nemamo karakter,i da se on ogleda iskljucivo u sirovom pragmatizmu,gde moralu nema mesta,dovela je do toga da nad nama vlada VuVu(Vucic,Vulin),g-djica Maja Gojkovic,i ostatak svite.Naravno u moru tih pojava i posledica postraumatskog stresa,i Vijetnamskog(SFRJ) sindroma 90-ih,nesme se zaboraviti i jedan veoma bitan marketinski mag,i domaci Rupert Mardok,a to je jos jedan Vu(Vucicevic).Sta kazete,kakav komercijalista kakve firme,a.Tu katarzu i taj obrt koji pomenuh na pocetku ovog mudrovanja,doziveo sam i ja,doduse ne tako skoro.Naime uvideo sam,da bolju vlast od ove,ova zemlja i ovaj narod nemoze da ima,i niti ce ikad imati.I svaka druga vlast koja dodje,bice u potpunosti adekvatna stanju kolektivne svesti ovde.S ad mi je zao sto i ja nisam glasao za ovu vlast .Shvatio sam da je to nekako i prirodno.Kako sam do tog epohalnog saznanja dosao.Posto sam u vrlo teskoj finansiskoj situaciji,naravno kao i moja porodica,kao uostalom i mnoge porodice u ovoj zemlji,padala mi je onako u masti,misao o eventualnom angazmanu od strane vlast , koji bi mi hipotetski gledano,osigurao dobar finansiski status .Tu situaciju naravno nisam imao i niti cu,ali kad bi se to desilo,desila bi se i katarza verovatno.Problem bi bio verovatno u higijeni,jer bi se ocekivalo veliko pranje od mene.Ali nema ti za naseg coveka takve nezgodne fleke,koju dobar sapun ne moze da opere.Eto zato mislim da je vlast dobra,i da su takve dijametralne suprotnosti nasa stvarnost,i nasa priroda da ne kazem gen,i zato povlacim sve kritike koje sam uputio vladi

 

 

 

Ležim na tuđoj zemlji

Ležim na tuđoj zemlji,u nečijem tuđem parku,
sa detetom svojim, što se čvrsto privilo uz mene,
još uvek pokriven samo nadom
koju više nemogu naći u očima svoje žene
Sa sobom nosim jedini prtljag, plastičnu bocu kao suvenir
iz voljene zemlje sto beše moja,
i punim je tuđom vodom
Od tuđeg sunca, sa čela se sliva,ko olvo teška,krupna kap znoja
Držim sina čvrsto za ruku,idući za slobodom
I hraneći se samo jestivim korenima
na putu sreće , zaobilazno od tuđih prezira i zazora
Hodam lagano, još uvek noseći glavu na ramenima,
u kojoj stalno naviru pitanja o mržnji,
što dovede do gorkog razdora,
a nas u tudje sutone i svitanja
A ja još uvek imam snova i smeha,to mi je ostalo,
al nije na ceni,
i sa njima ne mogu kupiti mojima hleba i mleka,
a snage i volje, njima je ostalo premalo
Bežeći od domaćeg noža,
Sustiže nas voz na tuđoj pruzi
Izgleda jeftina naša koža, ko jeftina bluza
Davimo se po tudjim morima, i prodadosmo jedinu kravu
da bi u na brzinu sklepanim čamcima,potonuli skroz
Al ja još uvek imam smeha, i imam snova
al nemam više suza

 

 

 

Moram da promenim jutra

Moram da promenim jutra
Iz petnih se zila trudim
da bi imali sutra
da zalecim juce,dok se budim
Moram da ukrotim danas
kopam po pepelu proslosti
I nada i strepnja je dok mislim na nas
I strah je od nemoci i od propasti.
Zna da opece sakriveni zar
I na kratko da zaboli
I tada pomislim da nisam jos star
I da ne stari ono sto voli
Moram da negde utopim tugu
I da slobodan iz gliba izronim
Da udahnem opet i vidim dugu
I sreci i nadi se opet poklonim
Moram opet da vidim boje
da opet mi zivot struji kroz vene
I da sacuvam od drugih svoje
al i da tudje cuvam od mene

 

 

 

Na jednom salašu živela je jednom davno

Na jednom salasu zivela je jednom davno , devojcica Iskra.Bila je vesela i dobra devojcica,i bila je omiljena u svom kraju.Iako njeni roditelji nisu bili imucni ljudi,kupise joj jednom malog ponija,posto su znali,koliko je Iskra to zelela.Dan kad je poni stigao na salas,za nju je bio najradosniji dan u zivotu.Ona ga je cuvala veoma brizno,i pruzala mu ljubav,koju je tesko opisti.Znala je Iskra ponekad da ceo dan provede kraj njega.Poni je takodje osecao njenu veliki ljubavlju prema njemu,pa se i on jako vezao za nju.
Dani i godine su prolazile,a ljubav prema konjicu nije jenjavala.Ono sto je vreme promenio,bilo je to da je Iskra postajala zrelija kao i Poni,ali je Poni vremenom bivao sve tuzniji,i ona je to osecala.Nije vise bilo one njegove razdraganosti u igri sa njom.
Jednom je Iskra morala da sa svojim roditeljima ode do grada.Pozdravila se sa svojim ponijem ,kao sto bi uvek cinila kad je je negde morala da ide,a on bi joj rezanjem odgovorio,i naslonio bi glavu na njeno rame.Iskra nije volela da se dugo razdvaja od njega,pa bi joj svaki odlazak tesko padao.Kao da je slutila da bi se nesto lose moglo dogoditi s njenim konjicem.
Predvece vrati se Iskra sa njenim roditeljima na salas.Pri samom dolasku,obuze je neka hladna jeza,kad ugleda da su vrata od staje,u kojoj je bio njen poni,otvorena.Istrca iz kola ,utrca unutra,i vide da nema njenog ponija.Odmah briznu u plac,a roditelji dotrcase i pocese da je tese.Dugo je plakala Iskra,i dugo je trajala potraga za ponijem,ali ga nisu nasli.
Vremenom,njena tuga je toliko narasla,da su roditelji verovali da ce se ona razboleti,ako ne urade nesto.Iako im j posao na salasu nije donosio neki veliki novac,resili su da kupe novog ponija,kako bi utesili svoje dete.Nadjose jednog koji je neodoljivo podsecao na onog njihovog,koji je nestao,samo bila je to zenka.Kupise je i doterase na i manje,nadajuci se da ce Iskra ponovo biti srecna sa novim konjicem.I bila je Iskra srecna,i neizmerno zahvalna sto su roditelji nekako smogli snage da kupe novog ponija.Iskra je nastavila normalno sa svojim zivotom,ali duboko u njoj tuga zbog nestanka njenog prvog ponija,nikad nije sasvim prestala.
Godine su prolazile,i Iskra je stasala u prelepu devojku.Upoznala je mladica u kog se zaljubila,udala se za njega i rodila divnu devojcicu.Ona je poput majke po ceo dan provodila sa zenkom ponija,i pruzala joj svu ljubav.
Jednog dana,Iskra je setala imanjem sa svojim muzem,i odjednom zacula nesto slicno vrisku,i bila sigurna da je u pitanju njena cerka.Taj vrisak joj u pocetku nije bio sasvim jasan,i vise je delovao kao usklik velikog odusevljenja i radosti.
Brzo je sa muzem otrcala u pravcu tog zvuka,i kad su stigli,videla neverovatan prizor.Njena mala kcer stajala je izmedju dva ponija,i milovala ih po glavi,a oni su zadovolnjo rezali.Iskra odmah primeti karakteristican beleg na vratu koji je ima i njen nestali poni.Znala je da je to on,a to je znala i njena mala devojcica.Iskrin muz je takodje znao za tog konjica,i po njoj je video da je bas taj poni u pitanju.Niko nije mogao da objasni, odakle se on stvorio posle toliko godina.Ubrzo par ponija dobi prvu prinovu,i poni povratnik bese srecan kao pre.
Iskra tada po prvi put shvati,zasto je njen voljeni poni bio tuzan,i zasto je nestao.

 

 

 

Nakupi se tako zlo u čoveku

Nakupi se tako zlo u coveku.Nije to odjednom,nikad.To je kao kamenac na lavabou,kao rdja na metalima,kao trulez u drvetu.Covek zivi sa zlom,svojim i tudjim,citav zivot.Razjeda ga to isto zlo,i kako vreme prolazi sve je teze da ga se resi.Dobar covek moze postati zao,lako,al obrnuto je mnogo teze

 

 

 

Ne tako davno u jednoj zemlji

Ne tako davno u jednoj zemlji,u kucici na brdu iznad sela,ziveo je jedan decak po imenu Alen.Imao je Alen lepo ditinjstvo,i bio je uvek obasut beskrajnom ljubavlju svojih roditelja.On je uzivao u prirodi u kojoj se nalazila njegova kuca,i nije mogao da zamisli zivot izvan tih sumaraka,polja i livada.Nije mogao bez male krivudave planinske recice,koja je proticala tik uz njegovi kucu.Kao i svako seosko domacinstvo,on i njegovi roditelji uzgajali su razne domace zivotinje,od kojih su pored zemljoradnje i ziveli.On je brizno cuvao sve te zivotinje,sa kojima je bio u stanju da provede citav dan,a one su njega veoma volele.Nije morao puno da se trudi oko njih,posto su sve znale za red,i kao kakvi vojnici ,poslusale bi svaku njegovu zapovest,a cak i bez naredbi,znale su one sta decak zeli od njih.
Kolko puta bi ga majka zvala da udje u kucu da bi obedovao,a on bi samo sa komadom hleba istrcao u polje,i ponovo bio uz njegove drage zivotinje.Roditelji su se stalno pitali,da li mozda on stvarno razume jezik zovotinja,posto bi cesto videli, kako im nesto sapuce ,a one kao da klimaju glavom,i odgovaraju mu nekakvim svojim sapatom.
Vremenom su i divlje zivotinje,pa i krvolocne zveri prilazile detetu,pa bi roditelji uspaniceni istrcavali iz dvorista i vilama i sekirom pokusavali da odbrane malog Alena.On bi im tada govorio da ne brinu,i da je sve u redu,a zveri bi samo stajale uz njegove noge,i gledale decaka u oci,kao da ocekaju neki savet od njega.U tom trenutku nije im bilo vazno i da je kakav lovac uperio pusku u njih,vec samo to sto ce decak da im kaze.
Roditelji su bezuspesno pokusavali da nateraju decaka da im objasni o cemu se radi,i da li on zaista razume sve te zivotinje.Uvek bi ostajali bez odgovora,i on bi uvek promenio temu i brzo istrcao napolju.
Prolazile su godine,i zivot je na porodicnom imanju tekao uobicajno,dok jednog dana tu svakodnevicu prekinu jedan strasan dogadjaj.Iz sela nestade mala devojcica,a zatim gotovo svaki dan poce da nestaje po jedno dete.Ono sto je karakteristicno za sve te nestanke,bilo je to da su gotovo sva ta deca,vracajuci se iz skole putem kroz sumu,nestajala bas u toj sumi,i nisu se vracala kuci.
Trazili su roditelji danima i mesecima svoju decu,i prekopavali gotovo svaki metar tog kraja,ali uspeha nije bilo.Vec se polako priblizavala zima,a lokalne vlasti polako su pocele da povlace svoje zandarme iz potrage,jer su uslovi u sumi bili sve tezi .
Jednog dana,Alen je kao i obicno, setao sa svojim vernim psom kroz sumu,i naisao na lovce.Pozdravi Alen,ljubazno lovce i oni mu odgovorise.Alen primeti da su bili pijani po zadahu koji se osecao na rakiju.Ono sto mu posebno skrenu paznju,bili su rancevi na njihovim ledjima, iz kojih je curela krv.Dobar ulov danas izgleda,rece im Alen.Dobar,dobar kao i uvek,odgovori mu pijanim glasom jedan od lovaca,i otvoriv torbu.Decak se uzasnu prizorom.U torbi behu ubijeni mladunci raznih sumskih zveri.On se rastuzi i pobesne,a lovci uz grohot produzise svojim putem.
Produzi i Alen tuzan i besan svojoj kuci,i pocese da ga muce razne brige.Najednom
na sumskom putu,pred njim izadje,stari olinjali vuk,a za njim jedna po jedna i ostale zveri.Okruzise Alena,a nejgov pas mu se uplaseno privi uz nogu.Alen ne ustuknu,i ne uplasi se,posto je znao sve te zivotinje,i znao je da ga nece napasti.Ipak sada bese,drugcije,i on prvi put u njihovim ocima vide ono sto vide i drugi ljudi,krvolocnost.Na pocetku bese zbunjen,i nije znao sta da radi,al brzo se pribra,i polako pridje starom vuku koji kao da bese vodja tog zverinjeg skupa,i on rezase.Primace mu se Alen,i na uho poce da mu sapuce kao sto je to i pre radio.Vuk polako prestade da rezi,i ostale zveri se udaljise i nestase u sumu .Vuk krenuo lagano ,i okrenu se kao da zove Alena da podje za njim.Idose tako neko vreme kroz sneg, i sto su dublje zalazili u sumu,bilo je sve teze probiti se.Odjednom Vuk poce da zavija,a krupne zveri kao po komandi stvorise se niotkud,i pocese ispred njih da svojim sapama i krupnim telima sklanjaju sneg ,i tako otvorise put.Na kraju naidjose na jednu pecinu,skrivenu siprazjem,i koju je nemoguce videti dok se svo to granje ne rascisti.
Posto rascistise ulaz od siprazja,Alen polako udje u pecinu sa svojim psom,i tamo zacudjen zatece nestalu decu kraj vatre ,kako se greju.Posebno mu bese cudno to,sto deca ne izgledahu gladna i bolesna,vec su bila vrlo zivahna i razdragana.Vide Alen,da su nekakve kamene posude bile pune mleka,i da neka od dece ,drvenim kasikama jedu nesto nalik kasi.
Alen pridje i zagrli decu,pa ostavi psa sa njima, a on se vrati u selo,i sa roditeljima nestale dece ponovo dodje do one pecine.Susret roditelja sa decom bese dirljiv i pun suza radosnica.
Posle nekog vremena,kad zima prodje, Alen se ponovo sa svojim psom obre u sumu,i tada ponovo srete one iste lovce od pre.Ovog puta, Alen sem svog psa,imase i drustvo.Bili su to zandarmi.Oni videse trofeje malih zivotinja koje su pijani lovci nosili na svojim kapama,pa im oduzese oruzje i pohapsise ih .Sve to sa strane posmatrale su zveri sa starim vukom na celu,i tada se sumom zacu poznato vucje zavijanje,a Alen na svoj nacin,koji ostali ljudi ne razumeju,otpozdravi.
Deca nikada nisu govorila svojim roditeljima o svom zatocenistvu u pecini

 

 

 

O Bože

O Boze, učini da se radujem,jer nije dovoljno,ono sto osecam,ja oscecam zlovoljno,a trebalo bi da se radujem
Ne ,nije dovoljno,treba se smejati, do neba skakatati
Za svaki dan sto osvane,dok gledamo mile,od srece plakati
jer smo blagosloveni,
a zasluzni dal smo , vreme reci ce i kao na predji kaznu ce iskati,
il nagradu

 

 

 

Oduvek sam imao neodoljivu želju za pisanjem

Oduvek sam imao neodoljivu želju za pisanjem, i da svoje misli,onakve kakve jesu ,u svom njihovom haosu, ali samo prividnom haosu,isteram na čistinu i( kao sad), ispartanu tankim linijama.Nadao sam se , da će one na na toj čistini konačno u svom savršeno skladu zablistati punim sjajem.To je kao ono kad čujete neku pesmu na tv il radiju, pa biste iskočili iz kože, samo da možete da i vi tako otpevate, i da to bude vaša pesma.
I oduvek sam se pitao šta je to sto je te divove pisanih reči,za koje bismo tako želeli da su naše, razlikovalo od nas ostalih,koji smo samo hteli da prosto dopustimo onom, što tako zudi da izađe iz nas,na kraju zaista i izađe, i ponudi se drugima.Da, kažem ponudi se drugima,mada to zvuči kao kad bi se kakva prodavačica ljubavi ponudila prolaznicima.Možda upravu tu i leži odgovor na predhodno postavljeno pitanje,što misli tih virtouza sa perom nisu poput lascivnih i pohotnih žena, koje se za bud zašto nude drugima i zadovoljavaju svoje porive.Žedni vode sa tog čudesnog izvora ,čitali smo reči koje su kao rentgenski snimak duše, onakve, kakve bi hteli da imamo.
Ali čovek je čudna zverka, ne može se ni predpostaviti sta je u glavama onih ,za koje bi se reklo da su jednostavni, da ne kažem primitivni judi.
Ko zna, možda je u nekom od njih , pohranjen svet blistavih ideja, ali da je svima ostalim to nemušti jezik. Dovoljno je ponekad samo poznavati “govor ljudi“, pa da se može videti ono čime nas je Bog podario,…..dušom.
Glava mi je puna ranoraznih utisaka. I nisu to utisci dana ili nedelje, vec mi se ponekad čini,(što bi neki nazvali šizoidnim),da su mi u glavi sublimirani utisci vekova, koji kao da se preskaču i laktaju , ne bi li koji preovladao i bio smernica,bar neko vreme. Ali…. o kojima pisati, i šta u stvari knjiga može da ponudi u vreme kad je jedan od poslednjh trijumfa tehnološke genijalnosti ubio tu istu kjigu? Sve ono o cemu je Andrić pripovedao, i u mislima ljudi pustao kao kakav kinooperater, film o davno nestaolom svetu i vremenu,običnim pritiskom na malu kutijicu , trivijalno nazvanom miš, pokrećes taj isti film i hiljadu rimejkova.Sve ono sto su svi ti veliki pisci sa tolkim zarom pripovedali , sada nam ta fascinantana sprava pokaže u tren oka.
Ostaje jos samo miris, kao jedino o čemu se jos može pisati,i jedino njime nass ta naprava nemože pocastiti, jos uvek…i dodirom.Dodirom u srce
Trebalo bi da pišem o mirisu.Možda bi to neko citao

 

 

 

Oprosti mi sine sve loše reči

Oprosti mi sine sve lose reci,i ruzne reci,i glupe reci,
koje sam,dok si ti cutao, besan izreko
I koje ni srce ne uspe da spreci
Iako starim,mudrost ne steko.
Oprosti sto ponekad dodje mi tuga
i dodje briga,sto donese nemir
al znaj da san si,i sva moja java
I citav moj svet,i citav svemir
Oprosti moliim te,sto spor sam ko puz
I nisam i ja bar pomalo cigra
oprosti sto odlutam dok sam kraj tebe
I znam da tada je tuzna ti igra
a zalud je posle sto krivim sebe
Oprosti sto nemam dovoljno snage
il ko sto mama kaze,nemam volje
oprosti sto tmuran sam i potisten
a od tog nam nece biti bolje
Oprosti sto nemam kad treba da imam
I sto imam,kad nije ni vazno
i kad treba da igram,ja tada snimam
I kad zaboravim,da te zagrlim snazno
Oprosti mi bajke neprocitane
sto vicem na tebe kad napravis lom
Oprosti za price nenapisane
Oprosti matorom tati svom

 

 

 

Osim nas samih

Osim nas samih,
nema krivaca,
sto procerdasmo
zore nasih mladosti
Nemamo vise snage i zivaca
I nisu to vise one radosti
Kad mogli smo,
drugi nam nisu dali
a to smo im sami dozvolili,
od nasih zivota
su slobodno krali
I sve sto hteli su,to i izvoleli
Nema svrhe sad pokajanje,
sto snove smo izdali
Kad prospe se mleko,
zalud je plakanje
I zivot citav sto
rane smo vidali
Drugi su nam sudbinu krojili
I sad ce nam deca
dugove placati suzama
drugi su nam zivote ustrojili
I mnogi ce od nas
u ludackim bluzama
Sami smo zato krivi,
i niko drugi sem nas,
bicemo toga svesni
dok god budemo zivi,
I nek ostane bar samo nada
da deca nadju,i budu nam spas
Nasih zivota,tezak je zalog
I kakvo ce nasledje za nama ostati
tudji smo mutan sakupljali talog
I nek ostane bar gola nada
da bolji ce ljudi
deca nam postati

 

 

 

Pesme

1
Dal od krvi biće bolje,dal se iz nje sunce rađa,
strah od zla u njoj što tone, dal i naša bice lađa?
Pokajanje dal će stići, dal će neko da se seti,
iz duboke tame svesti, savest dal će da se sveti?
Istina sto do sad beše,mozda sad se negde krije,
il je samo nama bila, a drugima bila nije?
2
Eh tugo, eh nado , i brigo što ubijas mene lagano,
i iskre svetla koje ukrado, u moru tame, čameći dugo,
neće učiniti da ne odem rano,
i nikada više neću da vidim, da ipak ima i nečeg sem toga,
da ipak postoji i nešto drugo
3
Prostranstva su želja moja, cvetna polja , put livada,
kad sam vec od svih otišo, otići ću i iz grada.
Pitala si sto sam tužan,profesija to je moja i jedino to sam znao,
slikajući život tugom,to jedina beše boja.
Neću više da ostanem, za dalekim duša vapi,
dok jos mogu da osetim, miris cveća, žubor reke,
dok još mogu žeđ da gase, od planinske rose kapi.
Ti se raduj , ti daleka, sjajna zvezdo,
na mom nebu sijaj noću,danju s nekim gradi gnezdo.
Nek su uvek puna pluća, kad udahneš život lepi,
u srcu nek bude mesta, tu nečija biće kuća
4
Možda sam mogao da budem pesnik,
i pravih reči da se setim,
svemu zbog čega postah bolesnik,
pesmama svojim da se svetim.
Možda sam mogao,al mi ne daše,
rekoše, nisi od takvih ljudi,
ti si od ove sorte naše, i ono što moraš da budeš i budi.
Pogni glavu i nosi breme,
i uzmi to jedino sto se nudi.
Za promene davno prošlo je vreme,
i ono što moras da budeš i budi,
jer život i nije dat bas svakom,
da svoju sreću njime ispiše,vec da se samo u krug vrti,
i sve dok postoji, i dok diše, zivot je samo čekanje smrti
5
Pesničko je srce setno, kao kišni dani sto su,
kao vetar u jeseni, sto sećanja davna nosi,
i zamrsi tvoju kosu.
Pesničko je srce slabo, i lako ga ljudi rane,
ono je ko neka škrinja, mnogo blaga u njoj stane,
al i boli dosta ima,sto nikada ne nestane.
Pesničko je srce nada, smeh i suze radosnice,
to pesniku ovom dođe, kad ugleda tvoje lice.
U tom srcu ima mesta, ko okean veliko je,
a ti ga ispuni dušo, čime želis, sad je tvoje
6
Predugo se vec ljuljam na brodu,
na toj vodi , čas bistroj, čas mutnoj,
za zelenim kopnom duša vapi,
i da čujem drugih ptica poj.
Dosta mi je beskrajne pučine,
i život mi prođe čekajući,
da sa mora magla se povuče,
i da jednom vidim put ka kući.
Kad bi samo tvoje oči htele,
da mi budu luka koju tražim,
da uplovim i da spustim jedra,
pa da zaspim na predivna nedra.
A kad zaspem i san lepi krene,
u njemu te ljubim , ne budi me,
biću srećan kad se sam probudim,
što je java ,a ti pored mene
7
Danas sam video dečaka, i jednu kuću staru.
Sa iskrom u oku, istom ko onom, nekad mojom,
sedeše na bunaru.
I sa pogledom istim, ko nekad mojim,
uprtim ka nebu,
jedući marmeladu na belom hlebu

Danas sam ponovo video sebe,
sa istom onom kapom belom,
u pantalonama od somota sitnog,
sedeo sam zbunjen kraj tebe.
I ne vidoh jasno , jer beše pod velom,
da ti si bila, i tada se trgoh,
kao u nekom teškom bolu,
od majčinog poziva hitnog,
da spremam knjige i krećem u školu.

Pa nedelja je, zar neznaš majko,
danas u školu niko ne ide,
a tvoje oči ko da se stide, gledaše u nju,
majku što s prozora kuće naše,
doziva mene i torbicom maše

I majka se seti, i tad mi reče,
kiša će sine, pa nemoj dugo,
al ipak kraj tebe dočekah veče,
i ništa sem tebe ne vidoh drugo

Kao iz kakvog sna se trgo,
i stigoh kući, rano pred zoru,
i na vratima tada ugledah tebe,
i bio sam srećan,
što u tvom sam oku kao nekad,
ponovo mogao da vidim sebe

Pitam se ,da li je ovako bilo oduvek?Dal su oduvek ljudi bili neljudi, a da ljudi nikad nisu ni bili? Možda smo svi mi samo hteli da budemo ono što nismo mogli, pa to nazvasmo „ljudima“.Možda je to ideal kome samo neki od nas stremiše kroz vreme, oni koji bejahu najbliži tome da postanu ono, čija smo negacija danas postali, ili smo oduvek i bili samo njegov iskrivljeni odraz u ogledalu.Okovani u lancima taštine, kao njeni robovi u tamnicama savesti, proždirasmo i proždiremo jedni druge, nikada ne utolivši glad zveri u nasim utrobama,koja ce nas i same na kraju proždreti iznutra,kada vise ne budemo mogli da je nahranimo tuđim ponizenjem.
Vreme poput kakvog sita proseja nas rod. Svaki put kad bi se sito protreslo,kroz njegove pore ratova i stradanja,propadaše u bezdan i zaborav najfinije brašno, i ostajaše sve crnji kukolj. Nemogasmo da od tog brašna umesimo hleb, beo i mekan kao duša,kojim bi hraneći se, naša deca mogla izrasti u „ljude“.
Danas nam govore da je sve ono sto smatrasmo moralnim, ,iluzija,da je moral izmišljen da bi se tešili slabi, i da se njima tako lakše može vladati.Naslađujući se svojim hedonizmom, rasitnismo naše duše na kasi, na kojoj kasir bese đavo, govoreći nam kako nema toliko sitno da nam vrati, pa da umesto toga uzmemo nečiji krik ili vapaj.

 

 

 

Posao je mali miš

Posao je mali mis
na vasar u Nis,
Nije imo mir,falio mu sir
Jeftinijie da bi bi prosho
Na vasar je posho
Kad na vasar stize primace se blize
Jednoj tezgi,na kojoj sirevi su bili
Hteo je da kupi,nisu bili skupi
I rekao babi sto prodaje sir
Da najuri njenu macku
Jer mu neda mir
A tada je babi odbrusila macka,
Dok ne prezalogajim,sedim tu i tacka
Ceo dan na vasaru nista nisam jela
I dobro je misu sto sam tebe srela,
Jer cu i da zamezim, pored mleka bela
Pita baba misa dal hoce da kupi
A on rece,necu,najednom sam sit
Ipak su ti babo sirevi preskupi
a zbog tvoje macke,ode apetit

 

 

 

Primio sam platu

Primio sam platu, primio sam platu
sa sto eura biće svega, dobio sam platu
gledam svinju, trljam ruke,al će leći čvarak,
napuniću zamrzivač sve sa jednu ratu,
u kafanu derem vinjak , pa legam u jarak
al ko jagnje , ko u hotel, nosim i kravatu
i bole me ,sa 100 eura u Grčku na more
nabaciću boju ko Obama Barak
i drug Ramiz biće tamo,samo nema Bore
sa ženu ću kulturno ja da se uzdizam,
hitamo u pozorište, al ne znamo gde je
sa kulturu nije lako kao sa turizam,
pekli roštilj , pa izgore, sneg unutra veje,
vladiki cu donaciju, nismo u budizam,
brojilo u kvaru,sve vrti jeftinu,
đubre, voda sve je džabe, idemo u Beč
u Prag , Peštu 8.Marta , uvek drzim reč
debeo sam al cu tesno da nabacim i ja,
strukirane košulje, nek izleti stomak
jel pun sam ko Mišković, i to mi baš prija,
primio sam ratu, ja sam bogat momak
sada mogu i švalerke ko čovek da menjam,
pa da kupim kikiriki badem i pistaći,
ne da čučim no u šolju ko gazda da kenjam,
i na plazmu posle ponoć da gledam pizdaći
i u trend sam , moze mi se , pratim modni pravac,
isčupo sam i obrve kao zvezda granda,
sad sam bate pravi metroseksulac,
ko kaže da nemamo, to je propaganda
svi se vole, svakog volim , nisam ja mizantrop
svud je opšte blagostanje,erupcija sreće
volim svoga direktora , pravi sam filantrop
ponedlljkom komunalci izbacuju smeće,
svi su tako čisti, redovno se peru
ekološka zemlja mi smo , evropi je jasno
tek po nekad , al ne često u haustor seru
u uniju ućićemo triiljadetreće,
al polako, moliće nas, al će biti kasno
ja imam talenat, prvi glas srbije,
u subotu uvek gledam kad stoku naranim,
zatvorim kokoške, svinji dam pomije
a i Turske serije na zenu ne branim,
ja sam svetski čovek i kosmopolita
i Indijske progutaću, dok iih žena guta,
al da mi se smota s prazilukom pita
i uvek smo voleli kad nam dodju stranci,
kod Kinezi svi ,kupuju, nismo ksenofobi
gaće, torbe,farmerice, i za piknik ranci
adekvatna plata, adekvatnoj robi.

 

 

 

Prodavam ja takoj čega na pijac

Prodavam ja takoj cega na pijac,na improvizovanu tezgu od zicu-veseraj.inace zena mi gu dobila ranije na poklon za osmi mart.inace opasna stvarno taj zica,u subotu je tezga sas suncobran,a preko nedelju veseraj.multiprakiket zica.na tezgu-veseraj naredjaja sam cega,mahom zenske.kakve ti ne zena nabavila.kakve ti sve ne boje,chipke i dezeni.od tange do domacinke,za ozbiljne dame.prisla jedna musterika i gleda gi gace,pipka,rasteza lastis.vidim ja,imam njuh za trgovinu,ovaj ce uzme povise komata.pa kad stana da gi falim,pa kako su kvalitetne,a jevtine a tek sto su udobne,toj bashka.vika mi ona,a odokle znas da su udobne.i stvarno,odokle znam,pa vu reko-znas gospodja,roba mora se proba.kako Bekam nosi na Viktoriju gace,ovaj kad gu nema,kad otidne po revije.i takoj,izvuko se.trgovac se radja

 

 

 

Reče ovca kravi

Rece ovca kravi
Bas si prava koza
Nemoj tu da pases
To je moja trava
Na to se je puno naljutila krava
Pa pobesne jako,stize je nervoza
Pa pojuri ovcu,sto se u beg dade,
Glavu da sacuva,zivot da spasava
Odnekud je utom naisla i koza
I divno joj tada zamirisa trava
Levo,desno gleda,pa krenu da pase
pazi,ide krava,doviknu joj prase
a koza pobeze,jer joj draga glava
A krava povika,sto si tako bedna
Sto na mojoj livadi pases ovco jedna
U tom ludom begu stize koza ovcu
A sto si me slagala da je tvoja trava
A dobro znas kakva je krava kad poludi
pa joj rece,stvarno,bas si prava krava

 

 

 

Samo onaj ko zna da sluša

Samo onaj ko zna da slusa,
moze cuti tisinu ,jer ona nije muk
Samo njegova cuje je dusa
kao da slusa najjaci zvuk
I nije tisina nema,i sigurno nije gluva
I nije ko buka,sto maskira i sto skriva
I samo u njoj je istina uvek cista i suva
I ono sto se u srcu zaista i zbiva
Jedino u njoj oci vide
Ono sto ni na najacem svetlu ne mogu,.
I cime se ponose dok je buka,
u tisini se pokaju i postide
Tek u njoj sve maske spadnu
I vidis tad prava tela i lica
I dusu cistu,i dusu jadnu
I onog ko dobar je i ko je zlica
Lazi i istine u njoj ne skrivas
Tek u tisini je ljubav prava
samo dok cutis,mozes da snivas
U i u njoj snovi postanu java

 

 

 

San

Udjoh u sobu,staru,memljivu i mracnu.Na prozorima bejahu vec istruleli drveni kapaci,sa srcem u sredini.Kroz njih se jedva probijalo jutarnje sunce,koje bacase slabu svetlost na nesto,sto je nekad bio namestaj.Na zidovima je visilo zardjalo sudje o dzinovskim klinovima,koji izgledase kao da su trebali da drze nesto puno teze.Krevet izgledase kao skelet nekakve zivotinje.Stajao je na sredini,bez duseka i sa poprecnim polomljenim daskama kao rebrima.Bese mi cudno,sto je na njemu jos bio jastuk,sa presvlakom.Na njemu se jasno video pramen duge sede kose,i otisak glave iz koje kao da se promaljalo lice stare zene sa dugim uvojcima.Gledala je u mene,spokojno,i kao da je htela da se polako ispravi i nesto mi kaze,ali ne uspe.Pade joj glava ponovo na jastuk i lik nestade.
U tom primetih sliku na staroj oronuloj komodi u uglu sobe.Uzedoh sliku,sklonih paucinu i ugledah mladu lepu zenu,sa dugim uvojcima,drugi deo slike bese pocepan.Na poledjini se nazirao datum,godina se nije videla.Otvorih poluotvorenu fijoku na komodi,a tamo bese stajala slika mladog coveka sa borselino sesirom.Seretski se smejao,a sesir mu je gotovo sakrivao oci.Uhvati me jeza,i nekakav nemir.Nisam znao zasto.Na zidu iznad komode,nesto bese pokriveno starom isflekanom zenskom maramom.Pomerih maramu i ugledah ogledalo.U njemu ugledah starca ,sa dubokim borama.Borselino mu je gotovo prekrivao ukopane,i jedva vidne sivkaste,vodunjave oci…

 

 

 

Sebična(pokajnička)

Oprosti mi Gospode grehe moje,molim te oprosti,
i zaključaj ih u nekoj fijoci,negde u mračnoj skrivenoj sobi,
sudske arhive večnosti,i prošlosti.
Savest će vec učinitii svoje ,i čini ,dok lagano gloda dušu i kosti,
savest će vec učiniti svoje.
Duzan sam znam,al nemam da vratim,godine,snove, i puste nade,
I kriv sam priznajem,za sve što ukrade,pohotljivo srce moje,
I zbog toga ću tek da platim.
I znam da mi zatvorsko odelo već kroje,odležaću nemam da vratim,
al oprosti mi molim te grehe moje.
Kukavički sam dugo gledao patnju,ni parče bola ne uzedoh nikad,
I samo uz reči ko gorku pratnju,onih sto krenuše da se ne vrate,odgledah samo,
Al sad te molim više no ikad,oprosti mi molim te,
kad i ja budem krenuo tamo
Rećićes ,sebična molitva to je,al ja ću sigurno biti bolji,
oprosti još jednom grehe moje

 

 

 

Svaka sličnost sa nekom javnom ličnošću,je slućajna

Mene zovu diva
Tako sam im rekla
Ja sam pevacica
i legenda ziva
Na ekstradu imam
Ja najbolji stas
Najveca sam zvezda
Imam extra glas
Silikoni imam, cisto
Malo da popravim
A sa seljacima
Necu da se bavim
Ja sam savrsenstvo
Necu da se menjan
Ko mi se ne svidi
Javno ga ukenjam
Tata mi je inspektor
Mama mi je kul
Mene trazi reflektor
Ja sam mirakul
Dal napred il nazad
Neznam gde sam bolja
i bole me,
Sto zlobnici kazu
da sam drolja.
Samo markiranu
Garderobu imam
I sa jadnicima
Necu da se cimam
Muz mi fudbal igra
I poznat je mnogo
A ja sam ko chigra
I niko ne bi mogo
Kao ja da ripam
Dok na binu ladno
Igraci ispipam
Koncerti su moji
Mnogo poseceni
Za kartu se biju
Jao, blago meni

 

 

 

SVETI TRIFUN

Pomozi nam Sveche dragi,da ljubav nasu sacuvamo,
Za sina naseg,za nasu srecu
Pomozi da osmeh uvek damo
jedno drugom,i radost vecu
,nasem jedinom i najvecem blagu
Pomozi i duse nam prosvetli
da bes i ocaj zakopamo
negde,da ne budu blize vragu
I da ne izdamo nasu ljubav,
Kad se zacuju treci petli
Pomozi da stojimo uspravno dugo,
pomozi da budemo krepki i jaki,
I ako sem ljubavi ne ostane drugo,
samo nek nase nam malo sunce,osvetli naseg zivota dan svaki
Okroj nam Sveche nase zivote,
ko lozu koja ce uvek da radja,
Nek iz nje ljubav izadje jaca,
A nek otpadne briga i svadja
Nek nas nam pupoljak iz nasih srca
,stalno raste i nek se razvija
I sve dok srce zivi i kuca,
Dok kicma moze i dok se savija
Pomozi Sveche,nek ljubav nam sija

 

 

 

Tog leta u našem gradu

Tog leta u nasem gradu, il da ga bolje nazovem mestu, bese toplo i sparno, sto nista novo nije od ovdasnje klime, iako je ljudima ovde svako leto najtoplije, od kako pamte,a svaka zima najhladnija od svih zabelezenih.Inace za mene je, uvek bila fascinatna potreba kod naseg coveka za kukumavcenjem,pri cemu se uvek osecao nekakav mazohisticki uzitak dok se kukalo i zalilo na ono i ovo, na vreme, plate , lose zdravlje, nemoral….I oni koji su , po svim parametrima prilicno lagodno ziveli, i od njih se moglo cuti kako im je zivot tezak,i kako je sve nekad bilo bolje.Nikad mi nije bio jasan pravi razlog tih svakidasnjih jadikovki, i mogao sam samo da slutim da , ili je u pitanju obicno sujevrje, jer bolje je kukati nego biti zadovoljan , bar naglas, i izbaksuzirati, li je mozda oprez , jer bolje da se zali nego da se hvali, i da sutra neko potegne neka pitanja, sto ovde ne bi bilo prvi put.Pa ipak, nekako mi se najvise cini, da je u pitanju, kao sto rekoh , cist mazohizam, i ta gotovo religiozna potreba za transparentnom patnjom i mucenistvom,i nasa neobicna orijentalna zaostavstina,nihilisticko uzivanja u tuzi i ocaju, cak i kad objektivno,nema za cim da se tuguje.
Tog sam leta stigao u svoj zavicaj,kao i uvek autobusom sa „prepolovljenom studentskom kartom“, sto me je posebno uveseljavalo, s obzirom na njenu punu cenu, kao i na moje godine, koje su vec polako prestajale da budu studentske.Pri povratku s fakulteta, uvek me je prozimalo neko uzbudjenje, neka prijatna jeza, ista kao ona kad sam se i prvi put vracao po oslusanom semestru.Koliko god da mi je kuci bilo dosadno ,kao sto su bile i setnje uvek istim ulicama, na kojima su uvek bili jedni te isti ljudi ,ipak me je povratak , posle nesto duzeg odsustvao, cinio srecnim,i tu memljivu sliku, cinio koloritnijom, i davao nadu da ce mozda i neke nove , drugacije i zivlje boje konacno oslikati platno, sa kojeg se mogla videti sva pokisla, mala letargicna kasaba.Ali nije bilo tako

 

 

 

Zaljubi se slonica u miša

Zaljubi se slonica u misa
Slabo jede,ne moze da spava
A bekrija mis lumpuje
sve do kasno, nece da se stisa
A slonicu boli srce,glava
sto njen dragi sa drugom luduje.
Doznala je ona za neverstvo
Kazao joj jedan lijan stari
U glavi se crne misli roje
Ko da sprema misu kakvo zverstvo
Kaze lijan,tako stoje stvari
Zalud voli jadno srce tvoje
Tvoj se Misko s lavicom sad seta
S njom provodi i dane i noci.
Na to besno uskliknu slonica
od njeg ce samo ostati pasteta
dalje Misko tako nece moci
pa procikta uplakanog lica.
Kad to zacu ,uplasi se Misko
U rupi je ,vise ne izlazi
Kune zivot i sudbinu kletu
Jerbo bivsa hoce da ga zgazi
Sto s lavicom jubav objavio svetu

 

 

 

Žena mi opet oprala pare

Žena mi opet oprala pare,
iz zadnjeg dzepa od pantalona.
Pušim samo motane cigare,
i jedem parizer od najlona.
Gledam tenis i premijera,
od istog filma premijeru,
i stalno od istog režisera.
Gledam gazde i vladare,
gde s našim parama rane kera,
i teraju kera,
dok radnička klasa ne talasa.
Ne,nema njoj spasa, i nema joj glasa.
A dal smo oduvek bili masa,
glupa masa,i niža rasa?
Iste su njuške u skupštini,
samo druga odela nose,
i iste priče o istini,
dok radničke noge krvare bose.
I ponovo govore o svojoj časti,
i tuđoj laži i tuđoj vlasti,
dok seljak mašta o mesu i masti,
i goji svinje zbog tuđe slasti.
Odavno više nema snova,
zbog ratova i vratova,
jedni drugima što rezasmo besni,
i ludi i slepi zbog klovnova.
Od nas su napravili plesni,
i legije svoje od klonova

 

 

 

Drama

Jun 1993.Vranje,porodicni dom Stanojkovica

Otac: Nebojso, spremi li se za prijemni,nemoj pare da bacamo bez veze

Moja malenkost: Dragane, ne se ič sekiraj pa znas kolko volim da ucim, i kolko sam se spremaja

Otac: Dobro , dobro, ja da ti kazem, da se ne brukas tamo, i nas da ne brukas

Ja: Turi ti u moj koznjak(otvaram novcanik), a akademsku tradiciji od Tuturci(porodicni nadimak), Necko neće obruka, pa svi znav be tato da ti imas dve srednje škole završene, eeej , jednu u BG, s toj nema zajebancija.Eeeee, secam se kad si me vodija u BG, ja imasem 17godine, a ti mi pokazujes metropolu.Idemo takoj po ulicu, a ti vikas. pazi be torčo, kude si se zaleteja, vidis da je crveno, crven pešak ovolik na semafor , ćorav li si?Život si mi spasija tad.Idemo takoj mi dalje kroz Kneza, tek odjedanput vidosmo golemu Americku zastavu, ti pogleda u zgradu, zastana, malo osmotri, pa mi rece, e ovoj ti je Americka ambasada, da znas ako te neki pita.Opasno si poznavaja BG.Pa Beogradski djak ej.

Otac:Jelice(obraca se mojoj majci), ovaj studenat  podjebava malo.Ce vidimo, kako ce tam da podjebava(okrece se meni, i samozadovoljno, sa sarkasticnim osmehom),ja si u džep imam sinko ko doktori, a ti dal ce budes dr, toj ce vidimo, nego eve ti(pruza mi novac), pa uzdravlje

Majka:Aj, aj Dragane ne se stiskaj, daj mu povise, ce uci on, pa znas da je bija vukovac u osnovnu.Od malecko je nesto,vuko da cita, pa i u vc kad idese, vikase mamo, ne gi bacaj kutije od samponi, tuj ima hemijski sastav, pa moz bacim pogled, ce treba sutra, hemija se mnogo trazi na medicinu.

(ćale nevoljno vadi jos novaca iz džepa , i daje mi), eeeeeeeeee takoj, a sad na avtobus(pozdravljamo se i ljubimo na vratima, ja se krstim vise puta ko da sam krenuo u boj   na Kosovo, a ne samo na faks u Pristinu).Tako je pocela moja medicinska Albanska golgota, te ratne, sada vec daleke 93

Na stanicu su vec bili pristigli moji gimnazijski drugari,pa tu odmah krenuse abrovi oko toga kako su neki vec primljeni na faks, a da prijemnog  jos nije ni bilo.Da, da, mito ,Mito bekrijo,tad je taj brat mito doživljavo svoj puni procvat.Udjosmo u autobus, i na samom izlazu iz grada,autobus staje, kontrola.Ulazi pripadnik mupa

Policajac:(osvrce se po autobusu, i osiono, pun sebe, pita)Ima li neki da prijavi drogu, oruzje, il nesto drugo sto neje dozvoljeno?

Momak sa zadnjeg sedista(ocigledno stariji student):U autobus nesto smrdi gospodine milicajac, noge li su na nekoga il se neko jedenje pokvarilo, a do Pristinu ima dva sata, da sam ja vlast, toj ne bi dozvolija.

Policajac:Momak, nemoj ga igras ti stojka(okrece se vozacu i sluzbeno mu kaze), u redu teraj.

 

I tako mi uz tople zvuke” južnog vetra” stigosmo u Pristinu, gde ću studirati  vrlo strpljivo , posveceno i bez zurbe,pa sto bi mi ovde rekli” neje zor “da kazem koliko godina, sto rece kasnije jedan moj zemljak i dosta stariji kolega:”Ej zems, pa ja be ne studiram medicinu ko neki ovde da gi nazovem eksperti,da protutnjim za 10 godine,jel sto je brzo to je i kuso, pa umreja ovaj umreja onaj, pa koj je tuj kriv nego ovija doktori bubalice,uciv na pamet i odma zaboraviv.Ja toj sve polako. U sto nesam siguran ja toj nekolko puta ponovim,pa takoj i godine na faks.Tek kad sam stvarno siguran , a i profesori s toj isto da su sigurni, idem dalje,pa i pacijenat sutra ce je siguran s mene”.Vrlo brzo poceo sam i sam to da uvidjam, i Boga mi dosledno sam pratio savet svog zaista iskusnog kolege.

Prijemni prodje, al ja kroz njega nikako.Na testu  nije bilo niceg, od onog sto sam spremao, tako da sam posle pola testa , jako indisponiran poceo da igram loto kombinacije,posto su odgovori bili pod brojevima, znajuci da cu ovde tesko da izvucem i “cetvorku”, s kojom se jos uvek valjda uzima novi  tiket.Kad izidjosmo, sretoh druga Branka koji je polagao prijemni na fakultetu blizu medicinskog.

Branko:Ooooooo drugare(onako sav srecan, posto je verovatno dobro uradio test),iskida li ga a?

Ja:Kude ne(sarkasticnim tonom, i jos vise nervozan, sto naidjoh na ovog pompeznog, da ga nazovem mladica, mada sam hteo drukčije da ga “krstim”), rasipa ga.

Branko:Kako be?Aj be ne zaajebavaj, pa spremaja si ga.

Ja:Bolje pasulj da sam spremaja il musaku, vreme da ne gubim.

Branko:A da, ti mnogo lepo spremas pasulj(sad on sarkasticnim tonom).Secas li se jedanput, kad besmo kod tebe s Peru, a ti si ga spremija suljpa sa slaninu, pa dok ti otidna da doneses kromidku(crni luk), Pera gu sve izvadi slaninu kod njega u tanjir, a tebe ti glupo da mu kazes, kusas i sve gledas u njegov tanjir.Tešak izelica taj Pera ej.

Ja:Ma pusti me be bate, glava neznam kude mi je, a ti jos mi stare  rane otvaras.Odo , treba neki ljudi ovde da nadjem, ce se vidimo.

Branko:Dobro. dobro brat moj, vidimo se.Nemoj kasnis na bus

I tako ja prilicno nervozan, krenuh da nadjem neke prijatelje u gradu(neka dalja familija ustvari) ,  kojim sam tad prvi put prosetao, a kojim cu narednih godina stalno, dugo, dugo šetati,što su mi drugari zamerali, jer sam i njih terao u te pesacke maratone, pa su ih posle bolele noge.Te šetnje su takodje bile deo saveta predhodno pomenutog starijeg kolege, jel, kako je on govorio: Sto radis, radi, dobro se prozajebavaj i istutnji,pa kad treba da ucis, ti prvo dobro prosetaj,pa onda ucenje, jel ne kazu džabe, niko nije lud, treba samo malo da proseta.Posle nekog vremena, na glavnoj ulici ponovo sretnem Branka,a on se naslonio na jedan izlog i jede pljeskavicu ko da mu je poslednja.

Ja:Prijatno bate, krkas, krkas a?

Branko:Pa znas kako je brat moj(ponovo sarkastican), mora se posle onolko pisanje na test, a imalo sto da se pise.

JA:Alal nek ti je, nego dokacija si gu pljesku pa ko komisija.A ti za Peru vikas da je protura.Sigurno je mnogo dobra

Branko:Neje losa, Goranska, al neje ko tvoj pasulj(tako mi i treba, pomislih u sebi).Nego kazi mi, nadje li rodjaci?

Ja:Ti znas kakav sam ja baksuz

Branko:Kude neznam(ponovo sarkastican), pa i na prijemni sve ti doslo onoj sto si preskocio u spremmanje

Ja: Pitaja sam cetvoricu uz put.Jedan gluvonem bese, drugi pijan,jedan brat mi na tečan Srpski odgovori sa jooooooooo,a jedna žena me opravi na dugu stranu, pa sam lutaja ko džukela seljascka 2 sata.Nego, sva sreca(sad ja samozadovoljan),  moj šarm iskoristi , pa s jednu zensku poprica, i tako si prodje vreme.

Branko:(u svom maniru)Ćuti, taj sarm da ti neje ti bi ga najebaja,nego uvek se izvuces s njega.Nego, kazi mi, uradi li nesto, il taj srecnica ovaj put neje imala srecu?

Ja:Pa znas ti mene.

Branko:Kude neznam?Pa kako ti udari korpu?

Ja:Zajebavaj , zajebavaj, al brat je dobio pivdžu u kafić od dotičnu

Branko:Pa zatoj i imamo takav imidž, da smo stipse i ćelepurani(grebatori)I ti si naravno rekja da si Vranjanac.

Ja:A,ne, sama je provalila

Branko:Cudi me toj od tebe, pa ti si uvek tako galantan

Ja:Ma jok zbog toga, nego zbog govor

Branko:TEBE ZBOG GOVOR?Salis se, pa ti gu jedes gramatiku

Ja:Pa naravno da gu jedem, doduse ne ko ti pljeskavicu i pasulj kad je ćelepur(džabe), al me provalila po meko ć i tvrdo č.”Ti si sigurno iz Vranja”, kaze ona.Odakle znas, pitam je ja,a ona ce , pa nekako tvrdo izgovaras slovo č.Pa takvi smo ti mi Vranjanci, tvrdi, cvrsti momci, pa su nam i slova tvrda, sve nam je tvrdo ne samo č.”Da,da al ti je ć meko”. Pa to nam je zbog meke, pitome duse.I tako moj sarm , po ko zna koji put izidje na belo videlo.

Branko:Ma nema, znas si znanje,koj si zna, zna, ostali mora da učiv il studirav.

Vreme provedeno kuci u Vranju po povratku iz Pristine, prolazillo je u napetom iščekivanju rezultata, vise familije koja je svaki dan zvala da pita, nego mene ,koji sam vec odprilike znao rezultat moje igre na sreću.Tu napetost osecali su svi “velikomucenici”, ko sto sam bio i ja , a koji vecito nisu imali srecu kad je potrebno, i koje su po pravilu mrzeli profesori,koji nisu mogli da prepoznaju genij u njima.Najvise mi je  smetalo, sto su babe, dede ,tetke i ostali, vec poceli sa cestitkama i muzickim željama na lokalnim radio emisijama.Tu sam slusao razne  muzicke i ljudske hitove, koji na svu srecu nisu bili moji rodjaci.Ukjlucuju coveka koji cestita upis bratanca na fakultet, uz pesmu nekog, secam se po mom omiljenom prezimenu, Hasima Burekovića,i voditeljka ga pita dal ima nekog da pozdravi, a on kaze da ne bi, jer mu je spisak poduži.Uz, ko zna zbog cega , insistiranje voditeljke(valjda joj gazda reko da bude ljubazna) sa kako bi neki rekli , neopišljivim glasom, da to on ipak ucini, on covek nije mogo kud, pa  rece:POZDRAVLJAM SVI IZ TREBESINJE I IZ VRANJE. Na pitanje voditeljke, kakav je signal u trebesinju on odgovori:Mnogo ve bolje faćamo, od kako sin turija antenu na plemnju.

Mogućnost da budem počastvovan muzičkim numerama na radiju, od strane prijatelja i rodjaka,a da kasnije ne budem primljen na faks, užasavala me sve vise, al ko sto rekoh, nisam bio jedini, pa smo se ja i moji drugovi sapatnici medjusobno tesili razgovorima,i razmenom iskustava u vezi s tim , kakve su prilike, i kakva je atmosfera kod njih kući.I zaista svasta se moglo tu čuti

Boža:Ćoso(kako su mene zvali),sto li smo uradili bate, sto mislis?

Ja:Će si bude ne brini, ako ne, će bude rambo rabota u Krajinu.Što fali, pa ti svaki dan po pet puta gledas ramba svi 4-5 dela , kolko gi ima već, sećas se kad si dolazija u skolu obucen od glavu do petu u maskirno, pa si facu namazaja od mastilo iz hemisku, da licis na njega. Jedanput profesorka te prozva, „ajde rambo“, a ti s ispeglanu kosulju i štofane pantalone na ivicu, rece vu ,“professorke, za vas Bond, Džejms Bond“.Sutra dan dolazis u skolu, a drugar Mića ti vika,“Božo,koj će si danas“?

Boža:More ćuti, ne se zajebavaj,izede me ovoj čekanje,masturbiram po 12 put dnevno od nervozu ej.Nego ti se ko razumes u medicinu, mož li da se desi da se nesto poremetim od toj, da kucnem u drvo.

Ja:12 PUTA?Pa ti be brate treba filmovi da snimas, koj ćes na fakultet.A toj da mož se poremetis, stvarno možeš(zavitlavam ga ja), al toj se operise lako , neje opasno.

Boža:Čekaj , i posle mož ga s oproštenjem kolko oćeš?

Ja:Možeš Boki, samo treniraj, pa sutra u Holivud bate.Jeeeeeeee 12 puta , alal neka  ti je šampione

Boža:Neznam kako je kod tebe, al kod mene ludnica doma, svi nervozni zbog moj prijemni.Tatko jučer gleda opstanak na tv, omiljenu emisju, i jos tad bili nilski konji , omiljena mu životinja, a keva s usisivač, pa pred televizor.Dragi polude, poče se dere, vika,“ sklanjaj se mori od televizor, po cel dan nista ne radis, udebelila si se ko ovija nilski konji, a sad kad gledam ,nadje da čistiš“.Keva baci usisivač, otidna po pistolj, a sestra poce plače,haos u kuću.Mene mi broj obrtaja otidna u dvesta, popizdim, dokačim televizor, i podignem da ga bacim od terasu.

Ja.:Pa sto beše, baci li ga?

Boža:Ma jok, tad nastade opste vijenje, i svi me u kuću moliše da ga ne bacim.

JA:A ti?

Boža:Ja se pomisli, „Bože Božo, odokle ti snaga da padignes televizor 56 ekran“.Znas da nikad nesam teško dizaja zbog bruh.

Ja:Sto nervoza učini od čoveka. Mož se i Stalone takoj nerviraja, pa glej ga kakav mužetina sad.

Na kraju dodje i taj dan , kad nam javise rezultat.I očekivano, kako sejes tako i žanješ, mada blizu do crte.Nervozan zbog tog neuspeha,udjoh u kupatilo i svom snagom udarih vodokotlic, koji se otkači i pade.Ćale uđe u kupatilo i vide nemilu scenu

Otac:Ženo, dodji da vidiš, doktor nokautirao vodokotlić.Pa lepo ti ja reko,da smo u bokseri trebali da ga damo, kakva medicina,on bre i vola mož da utepa s udarac.E pa Tajsone(okrece se meni),spremaj se  za armiju, tamo možeš da udaraš zamišljenog neprijatelja, ili pravog, će vidiš i sam

 

    Sutradan dolazim iz grada, tacnije vracam se sa jednog malog skupa sa svojim prijateljima, ispred jedne manje piljare(„pred zadrugu“, kako smo mi zvali takvo i slicna mesta).I na  tom skupu su se obradjivale, kao inace, najrazlicitije teme,od onih lokalnih, dnevnopolitickih pa do belosvetskih.Naravno,uz tako teske polemike,moralo je malo i da se popije, i tek onda je rasprava izmedju  tako informisanih i „eminentnih strucnjaka“(kao sto smo mi bili),iz gotovo svih zamislivih i nezamislivih oblasti,dobijala svoju pravu dimenziju.Zvonim na vrata svoje kuce,i poprilicno iscrpljen od polemisanja pred zadrugom,a i „nesto malo pripit“, jedva podnosim toliko cekanje (posto se na zvono u kuci , uvek reagovalo, poprilicno tromo).Otvara mi namrgodjeni otac.

Otac:Oooooooo doktore, udji udji , ne se izuvaj,stra me , kako te gledam , ce napravis salto u hodnik ako se snavednes da se izujes.Ženo, doso nam sin.Eve ga sve se sponosi  od iscrpan naucni skup s onija drugari mu „akademici“

Majka:Leleee, pa on se napija.

Otac:Ma jok, neje pijan, nego jos je pod utisak od zasedanje s onija drugari mu domacini, pa ti takoj izgleda

Meni vec pocinje ozbiljno da bude muka,pa hitam u vc i tamo grlim vc solju kao devojku.Majka uplasena mojim tenom i celokupnim izgledom, zove hitnu pomoc, koja stize za 15ak minuta. U sobu ulazi sredovecna i jos uvek naocita doktorka,i zatice me kako lezim, i mucim muku.

Dr:Popilo se malo mladicu, a?

Otac:Malo doktorka, da nam se oraspolozi vojnik.Ce mu pravimo banket skoro, pa trenira,raduje se sto ce ide u vojsku.

Dr:Pa valja se malo(rece kroz osmeh), nego recite mi gde da zakacimo bocu s infuzijom?

Otac:Pa mozete na ovaj POZLACENI LAMPION(i pokaza  lampion, na zidu, koji je svetleo iznad moje glave)

Med sestra ga zbog onog“pozlaceni“, zbunjeno pogleda, a ćale mislići da ga ona tako gleda jer ne veruje da je stvarno zlatan , rece:

Otac:Pozlacen je stvarno sestro, al vi slobodno tu zakacite vasu infuziju, nema veze, imam ja jos jedan na sprat,mi smo domancinska kuća.

Vreme do mog odlaska u vojsku,i do famoznog banketa(ispracaja), teklo je zaista jako brzo.Ja sam se ipak nadao , da ce zazvoniti telefon, i da ce mi javiti s faksa, da je bila greska i da sam ipak primljen.Svaki put kada bi  zazvonio,nadao sam se da me zovu da jave radosnu vest. Zbog velike napetosti  ja se nisam javljao, nego sam prepustaso to mom ocu,koji bi, ljut sto ni ja ni majka ne prilazimo do telefona, mrzovoljno podizao slusalicu

Otac:Alo, dobar dan…. dobro smo….,neje lose……dobro je žena, dobro, jedino ja ovde ne valjam, ko sto znas,u ovuj kucu ja jedino rmbam(tesko radim), i teglim, ovija svi uzivav  na moju grbinu………on etega opet posja da se svira po grad, ne pipa nista,ce bude vojnik skoro, pa se psihicki priprema……..dobro je vreme ovde, kod vas kakvo je?……..aaa, vi kako ste , kako familija???(ćale spusta slusalicu i vraća se čitanju novina)

Majka: Koj je zvaja?
Otac:Jebem li ga, neka budala,spusti mi slusalicu

Majka:Pa ti se bre utepa pricajuci s njega, a neznas ko je

Otac:Pa on mi na mene spusti slusalicu a ne ja na njega

Telefon ponovo zazvoni,a i meni srce u nadi da su s faksa.
Otac:Da, ko je …….aaaaaaa,da, da prodavamo…….jeste……..,mnogo je dobra livada……..slobodno možete da pasete, to ulazi u cenu……………….naravno, mislim krave…….dobro, ce se cujemo

I tako je svaki poziv,bio samo jos jedan u nizu onih, koji mene nisu zanimali, a nade  da cu ipak  čuti to sto zelim, bilo je sve manje.

Dodje i dan uoci tog famoznog ispracaja,kad ujedanput dok sam u podrumu tocio vino i spremao  ostalo piće za goste, ulete zadihan otac

Otac:E pa koj si ima srecu , ima si.

Ja:Sto be tato?(ne sluteci sta to zeli da mi kaze)

Otac:Upadnaja si , cestitam.Izvuce gu guzicku opet

Ja:Kude sam upadnaja?

Otac:Pa na fakultet, sad zvase da javiv

Ja:Tooooooooooo, Fala ti Boške, ce izbegnem najebuvanje u vojsku

Otac:Ženooooooooo!Eve ga sin ti kolko se raduje sto nece ide u vojsku, a ja pa pomisli kad poce ripa po podrum, raduje se sto ce ide na fakultet, pomisli se , ovj stvarno voli medicinu
Majka:Pa sto ce radimo sad, tolko ljudi vikasmo  na banket, tolko pare otidnase

Otac:Pa i tuj ce si ima srecu,em lumperajka, em ce si i pokloni dobije, koj je ko njega

Majka:Ziv sram ce me izede, kad pocnev gosti s ćebiki da dolaziv

Otac:Pa ladno je u Pristnu(sarkastican),a on sigurno i do kasno ce ostaje da uci, ce mu trebav ćebiki.Pa znas ti kakav je kad se zalumfa s ucenje, ne mož ga odvojis od kjnigu

Odmah po primljenoj sjajnoj vesti, zovem druga da zajedno odemo do obližnjene prodavnice(zadruge),da mu se tamo pohvalim da sam i ja postao student, i da se obojica malo pocastimo.Na tel se javlja prijateljev stari deda.

Ja:Dobar dan

Deda:AAAAAAAA

JA:Dobar dan.Treba mi Stojan

Deda:AAAAAAAAA

Ja:Stojan , Stojan mi treba

Deda:Koj ga traži?

Ja:Nebojsa dedo

Deda:AAA, pa Nebojsa ga nema tuj(i Stojanov brat se zove Nebojsa)

Jedva sam kasnije nekako uspeo da dobijem svog druga

Stojan:Znaja sam drugare, sanjaja sam te sinoc,kude te jedno kuče izede, jedno golemo crno, toj ti je neki dusman sto ti pravi madjije, a ti dokači jednu motku pa ga prejeba.E toj sto si ga prejebaja, toj te i izvuklo da znas .Ja babu mi pita, a ona se opasno razume u tej rabote.

Ja:Baba ti sto kaze i pop sto očati, toj ti je.Ona mi je i na mene mnogo pametno i pre zborila.Znas kad idesem s onuj domacicu sto bese mnogo predusretljiva, na svi sto je izlazila u susret, a baba ti mi vikase“Sinkooo, nemoj si glup, će patis, po koju će patis ej, vi deca samo ljubav pa ljubav, pa se na kraj karate.Baba ti bese upravu. Nego aj manemo po jedno , za srecan pocetak.

Stojan:A nece se izvuces sa zidarca bate, celo leto zboris,“samo da uletim, ima čivas da ga deljamo“, epa dodje si red da vikas čivas.

Ja: E pa drugare, ako je takoj, nek ide život.Čuvaja sam gi tej 30 marke, i sad nek idev u zdravlje.Nego aj da vidimo ima li ga ovde u zadrugu?

Stojan:Ce udjem i ja s tebe. Djoka primija jednu novu prodavacicu, mladu, da vidimo kakva je

Ulazimo mi u zadrugu, i zaista mlada i zgodna prodavacica,prekinu sa pevusenjem nekog cecinog hita koji se cuo sa radija, i ljubazno upita sta zelimo.

Stojan:Želimo svasta, al trenutno drugar oce uzme neki viski.Imate li?

Prodavacica:Imamo razni:džoni voker, balantajn,džek danijels

Ja:A čivas?

Prodavacica:Ne verujem da ga znas, tatko mi je iz Banju(misleci da je pitam čija je, posto se kod nas u zargonu kaze( „čiva si“)

Prodje i banket, na kome je doslo poprilicno puno gostiju,kojima su moji odmah po njihovom dolasku, svakom ponaosob morali da objasjavaju, da ja ustvari idem na faks a ne u vojsku,pa su svi oni sa ćebićima, ista odmah vraćali u kola.

U Pristini smo sa cimerom zemljakom, uzeli stan, odmah se opremili bonovima za menzu,i uzvrsili obilazak grada da ispitamo lokacije jeftinijih „zadruga“, tako da su studije mogle da pocnu.O kjnigama nismo mnogo razmisljali, posto smo  znali da one i same nekako nadju svoj put do djaka, to jest studenta,kao uostalom i sve obaveze koje muce ljudski rod.

Ja i drug kolega dolazimo do amfiteatra, i tamo na vratima ugledasmo natpis ispisan ocigledno od strane studenta:

Stojan:Glej, glej, sto pise ovde?(prilazi da vidi bolje)“Vuk je umro u Vranju“.Epa nema ej, znaja sam da ce terav cirkus zbog nas „negramaticki govor“. Pa na Dusanov dvor se pricalo ko mi sto pricamo ej, a govedari su pricali“gramaticki“, pa sad ce zajebavav.Pa ako je Vuk umreja u Vranje, mora da je oćopaveja u Crnu Goru, po onija kamenjari.

Ja:Ne se nerviraj. Aj da udjemo, ce pocne predavanje

Na polovini predavanja(koja su inace bila maratonska), jedan kolega podize dva prsta,sto se u principu ne radi na predavanjima, al coveku ostala navika iz skole

Profesorka:Kazite kolega?

Kolega:Mogu da izadjem(uz uvijanje i crven u licu)

Profesorka:Naravno, ne treba da pitate, izadjite slobodno

Doticni kolega pocepa listove is sredine sveske, i potrca prema prilicno udaljenim vratima amfiteatra, usput guzvajuci one listove , sto je bilo prilicno bucno i upadljivo, i izazvalo opsti smeh studenata.

Stojan:Ima li dusu ovaj zena? Vec tri sata predava, ljudi ce se unerediv.Najebali smo ga mi s ovuj medicinu

Po zavrsenim predavanjima podjoh u obliznju postu da se javim mojima.Posto se niko nije javljao na tel,pomislih da su moji sigurno svratili do komsinice Kite,sa imenom karakteristicnim za Kumanovski kraj , odakle je ona rodom.Na telefon se po obicaju javila njena majka, starija gospodja koja je kao i  Stojanov deda, zbog godina slabije cula.Govornica bese otvorena, tako da su ljudi koji cekaju u red na tel, mogli jasno cuti onog koji glasnije govori u slusalicu.

Baba:Koj je toj?

Ja:Nebojsa babo

Baba:Koj?

JA:NEBOJSA KOMSIJA(pocinjem glasnije)

Baba:AAAAAAAAA

Ja:Babo treba mi tete Kita, tuj li je?

Baba:Koj ti treba?

Ja:  Kita, kita (malo tisim glasom , da ljudi u posti ne bi to shvatili drugacije,kako ja ne zelim)

Baba:Nebojso,kazi koj ti treba?

Ja:TREBA MI KITA(pojacanim glasom, i sa vec izgubljenim strpljenjem)

Tad se okrenuh i videh, da su se  svi  u posti, i zaposljeni i oni koji cekaju na salteru,a pogotovu oni koji cekaju da ja zavrsim , da bi oni telefonirali,okrenuli prema meni i cekaju sta ce sledece biti.Ja zavrsih razgovor, i podjoh ka vratima, a dve studentkinje koje su cekale u red, rekose mi kroz smeh“Decko jesi li dobio kitu?“

Prvi semestar se  priblizavao kraju, pa smo morali polako da uzimamo i te knjige u sake, koje kao sto rekoh, nadjose put do nas.Krenu tada i nervoza i strepnja, da se ne padne na ispit odmah na pocetku.Ja i kolega Stole ulazimo u menzu, razgovarajuci o tome, kako cemo tesko  da spremimo ispit na vreme.Stole nervozan, ceka u red i komentarise spori rad kuvarice(inace izbeglice iz like), koja pazljivo sipa pasulj studentima

Stojan:Dva sata sipuje ovj pasulj. I onakoj silno vreme na faks izgubi danas, nista ne stigo da ucim

Ja:U bre, mnogo si odgovoran postanaja

Stojan:Ma neje toj , nego moji poslase aber, da ako padnem godinu,ce me jede kopanje rovovi u vojsku

Stigosmo i mi na red, pa  Stole sve nervozniji rece kuvarici“PASULJ I KOPAN“(batak)

Kuvarica:Molim?(ne razumeci , sta je rekao)

Stole:PASULJ I KOPAN ,GOSPODJO(s tim sto je sad akcentovao pasulj na a, a kopan na o, misleci da ce sad zvucati gramaticki ispravno)

Ja:Batak, batak mu dajte

Kuvarica:Ahaaa

Sedosmo tad, za sto, a kolega izvadi malu , pri vrhu isecenu plasticnu flasu s ljutim papricicama, i iz dzepa izvadi glavicu crnog luka, sto neke studentkinje koje su sedele blizu nas, nisu bas sa odobravanjem pozdravile

Stojan:Uzmite kromidku, slobodno , ne se sramujte, pa mi smo si svi nasi ovde(rece ljubazno, misleci da to sto gledkaju u nas, da se stide, a da bi i one htele malo tog luka)

I dok smo spremali ispite, i borili se da svarimo sve te latinske termine, napetost je sve vise rasla pa su pocele i prve krize.

Stojan:Poludo vise od ovj  latinski. Pa ja be ce pocnem na njega i da razgovaram, imam veci fond reci nego stari Rimljani.

Ja:Samo cepaj. Vidis kako docimerke po ceo dan takoj, i ne zaliv se nista.

Stojan:Da , da i po cel dn gi tentiv cigarke, cel hodnik truje.Stra me i ja da se ne navucem , samo od toj kroz hodnik sto prolazim.Nego , nji mož gi toj i drži da su budne i da učiv tolko, sto mislis?

Ja:Koj ti gi zna, sve je moguce.Al gledam  kad gi sreto u hodnik, sinoc da idem u vc,oci gi svetliv ko na sove.Precepija sam se od stra.Koj znaje sto one pusiv.

Stojan:More ajmo mi  da uzmemo neku cigaru od drugari iz dom, pa ce vidimo, deluje li, il jok.

Stojan kuca na vrata jedne sobe u stud. domu, i izlazi posle par minuta sa tri cigarete, i vidno neraspolozen.

JA:liiii, tri komada si se ogrebaja, alal vera.Al cekaj, pa sto si se smrknaja tolko?

Stojan:Prodadose mi gi.

JA:Kako be?

Stojan:Pa drugar ga nemase , a njegov cimer vika“pa ja ce ti dam, kolko oces?“.Ja pomisli, sto je dobar ovj decko , jos me pituje kolko ocu, a ne ga ni znam.“Dve tri, ako moze“reko, a on me pita koje oću.“Koje bilo, neje bitno“, a on me pogleda cudno i rece,“momak, oces ti da kupis ili…“, ja pogleda, a ono puna soba s cigare ,i ukapiram, pa mu reko“Stole neje celepuran, nego gazda, daj tri“.On mi rece „tri pakle?“,“ne be, tri cigare“, i on mi gi naplati

Spremanje ispita je islo kako je islo, al je trebalo da se covek od tolikog napora malo i odmori  i razonodi, a niceg za opustanje i odmaranje glave, nije bilo bolje od zurki.Posto smo ja i cimer cesto isli u dom kod drugova, red je bilo da i mi nekad privatno napravimo  neku nasu zurku, koliko su to uslovi u tom malom prostoru dozvoljavali.Covek bi mogao da se zamisli, kako tu zakoni fizike, i sile potiska,ne vaze,jer tu je moglo da stane vise , nego sto bi bilo koji fizicar i matematicar mogo da izracuna.Dolazili su nam tad i znani i neznani gosti, al najdraze je bilo kad su dolazile neznanke, na kojima je moj cimer primenjivao  tehnike zavodjenja iz raznih casopisa:

Stojan:Oprosti lepotice,odakle si?(obratio se devojci , koja je sela kraj njega, a koja je uzgred bila za  glavu visa od njega)

Devojka:Iz Mojkovca

Stojan:Iz Tvojkovca, hehehe,malo sale nije na odmet(uvidevsi da mu fazon nije najbolje prosao, ustaje i pruza joj ruku)

Stojan:Ja sam  Stojan

Devojka:A ja sam sto bi vi Vranjanci rekli, ćorava(videci ga u svoj svojoj velicni kad je ustao)

Na zurci je kao i obicno bila prava ludnica, sa bucnom muzikom, i ostajalo se do kasno , veoma kasno.Jedan moj kolega koji je poprilicno popio, krenuo je pri samom kraju zurke  do toaleta kako bi se olaksao,  i vec u hodniku poceo da otkopcava pantalone, jer je jedva izdrzavao.U toj zurbi, umesto u vc, upao je kod docimerki,(koje su umorne  legle da spavaju), sa otkopcanim pantalonama i sa vec spremnom, sto bi rekli“sramotom“ u rukama , i upalio svetlo.Mozete zamisliti, kakva se  vriska tada zacula iz njihove sobe.Kolega,onako pripit i zbunjen, okrenuo se prema zidu, zakopcao  pantalone i rekao im:“Izvolte  kod nas, da popijemo nesto.“

Za to vreme, jedan od gostiju je pao na pod, prilicno alkoholisan , tako da smo zvali hitnu.Stojan koji je takodje vec bio obnevideo od pića, reče:

Stojan:Nessse sssekitajte nisssta, ide hitna.Ccce idem ja da giiii sssacekam na ulllllllllicu.

Posto se Stojan dugo zadrzao, ja izadjoh da vidim sta se desava. Napolju nije bilo ni  Stojana, a ni hitne, koju sam odmah pozvao, i odakle mi rekose da je sve u redu,  da je Stojan Kostic primljen, da je dobro i da upravo prima infuziju.

Moj dobri cima, znao je i ludje stvari da uradi kad popije.Jednom , spremao ispit kod nekog kolege u domu, pa se malo tu popilo, da klizi znanje dobro, sto bi on govorio.Posle nekog vremena izidje

on ispred doma da se malo proluftira, kad zbog restrikcije nestade struja.On udje u dom i podje do sobe da se javi kolegi da odlazi.Medjutim pogodi on sobu, al promasi sprat, pa onako pijan teturajuci se po mracnoj sobi I ne uvidevsi ko je u njoj, sede na krevet i rece:

Stojan:Ej misli da si idem, al ne mogu. Ce moze li da spijem s vas ovde?

Na njegove reci, devojke, cija je bila soba u kojoj je cimer upao, vec predhodno istraumirane njegovom lelujajucom pojavom, i koje od straha, glasa nisu pustile dok je ulazio i sedao na krevet, posle tih reci uz vrisak istrcase napolje.

Inace , zurke i pijanke do kasno kod nas u stanu, komsije nikako nisu mogle da istolerisu.

Komsija(inace Albanac):Eeeej studenat, gasi be gu muziku, jebem ti tatka u pićku

JA:Hehehe,pa valjda majku be

Komsija: I njega , i njega

Sutra dan ko da nista nije ni bilo, dolazi komsija kod nas

Komsija:Eee komsijo, ustanaste li?Nemoj se ljutite od sinoc, zajebancija malo, jebi ga.Mi smo zemljaci, ja sam iz Trnovac

Ja:Pa stvarno smo zemljaci. Mi smo iz okolinu Trnovac

Komsija:Komsijo zajebantoru, he he he. Nego kazi mi , ima li kod vas na fakuljtet neki Ljenor,treba mi nesto?
Ja:Cekaj Ljenor, toj li je musko il zensko?

Komsija:Jeste , jeste hehehe

 

Ispiti su se sve vise približavali, a  tako i glad, jer se sve duze ostajalo u noc, a dorucak , pa cesto i rucak u menzi se preskakao. Sve  vise se odlazilo  na cuveni „kruzni tok“, gde su se cekali autobusi, koji su nam donosili toliko zeljene pakete hrane od kuće.

Kasnije, kako je studiranje odmicalo, paketi su redje dolazili, a i bivali sve manji.

Stojan:Sve izmrzna na ovj kruzni tok. Sto li ga nema jos?

Ja:Ce dodje be , polako.Pa ljubav je lepa samo dok se ceka.

Stojan:Cuti vijev mi creva.Sto li su ni starci poslali, sto mislis?

Ja:Ajvar , sirenje i galete, toj obavezno. Ja toj uvek nadjem na kraj paket, a odozgor onoj pravo, „mesište bato“, i komenjak , ako se tatko zajebe da posalje.

Stojan:A toj obavezno ce ti posalje , i rakiju.Zna on(sarkastican), da gu nece odma icepis s alamani, nego pomalka, svako jutro pred ucenje da se prekrstis, bolje da ti ide , i da se rasaniš.

Ja:Ej , primetija li si kako ni se nesto paketi smanjujev?Secas li na pocetak, jedva smo gi donosili do stan, po trojica,cetvorica idesev  s nas da ni pomognev?Ko onomat kad idosmo s Djoku, a njegovi poslali paket bate ,kutija od zamrzivac.Posle pocese da saljev u kutije od televizori, a pre neki dan , vido ga Djoku, ide odozdol, s kutiju od cipele, vrzanu s vrce.“A Djole, pazarija si gi cipelke a?“,“Ne be bate, toj mi moji poslali  paket“, ce se utepas od jedenje, pomisli se.

Stojan:More bolje, ovakoj bar sami gi icepimo paketi, a onoj pre , onija alamani sto idesev s nas da ni pomognev ne li,posle ni naplativ debelo svaki put.Jedino galete ostanesev. Ejjj fala Bogu, enega bus(trlja ruke zadovoljan)

Kondukter:Koj je ovde Nebojsa Stanojkovic, he he studenat medicine?

JA:Ja sam.Cekaj ,odokle znas da studiram medicinu, moji li ti kazase, da me brukav?

Kondukter:Eve ti  paket, he he jasno pise(STANOJKOVIC NEBOJSA, STUDENT MEDICINE),pa prijatno vi bilo doktore
Ja:Stojane, ovaj majka mi ce me izede, icepise se od smejanje onej zenske na stanicu kad vidose sto pise, sve me sram izede.

Stojan:Pa ponosi se zena, ćuti tuj kad ni saljev, ne zvocaj.A eve ga i moje pakeče, more neje malecko ej(ponovo trlja ruke). Prvo njega ce ga nacnemo

Dolazimo u stan, i odmah bez sobuvanja i soblacenja jakni, otvaramo prvo Stojanov paket.

Stojan:Oho, ohoho, mesce sto je fino, mljac mljac, i banička jos vruća.Poglej, i banane i cokaldke.Toj nikad ne mi saljev , sto li gi bidna,mljac mljac

Ja:Stojane, mljac mljac,vidi“Moderna Žena“ i  casopis si dobija, bas ko za tebe

Stojan:He he, toj onj brat mi, u dupence li ga njegovo, sto se setija

Ja:Stojane i pismo si dobija(posto se gotovo sva „glavna“ hrana  pojela, na dnu paketa ugledasmo pismo).Tebe li te „Lidija“ vikav tvoji?

Stojan:Liiii, pa ovoj neje moj paket.Sad bidna, da ga ispovrnemo onolko mesiste i banicu, ne mozemo, ćuti, ne zbori na nikoga.

Jednom bese jedan nas drug i kolega dobio paket, pa nas  pozva na slatko od jagoda, i pitu od jabuka kod njega u domu

Stojan:Jabuka, izvor zivota(gledajuci u zadnje parce pite, sad vec sit, jer ju je pojeo gotovo celu, sa nekim „religijskim“interesovanjem).  Neje ni cudo sto su Adama i Evu isterali iz raj zbog jabuku.

Aca:Pa kod mene li ga nadje izvor zivota(mrmljajuci sebi u bradu),ja treba tebe da te isteram azdajo, ko Adama(ponovo mrmlja)

Stojan: Sto, sto, mljac mljac,nesto rece Aco?(sad vec uveliko konzumirajuci slatko iz tegle)

Aca:Nista, nista, vikam , na zdravlje ti bilo, lepo sto ti se svidja

Stojan:I slatko neje lose ej , uopste neje lose, mljac , mljac

Ja:Stole , dosta be vise , celu teglu iskusa

Stojan:Znam ja kd je dosta , ne mora mi zboris, nesam ko neki neosetljivi, mljac mljac, eve gotovo

Posto se na prvom ispitnom roku, nismo bas najbolje pokazali, paketi prestase da dolaze, pa smo sto se ono kaze, poceli i da se „grebemo“, kad bi ponestalo para, i kad bismo propustali obroke u menzi.

Ja:Sladjo(obracam se docimerki), imas li nesto za na tiganj, zakasni na rucak u menzu?

Sladja:Pa li, isprzi si jajca

Ja:Isprzi si ti siske(revoltiran promrmljah u bradu)

Cimer i ja dogovori smo se jednom  da pravimo kacamak, al po pregledavanju spajza ,  i sta imamo od sastojaka, utvrdismo , da imamo nedovoljno, odnosno , da imamo samo malo soli. Podelismo zaduzenja izmedju nas, ko ce sta da nabavi, odnosno koće za sta da se ogrebe

Ja:Kolega (okrecem se jednom drugu Crnogorcu u amfiteatru, koji mi je izgledao kao pristojan momak,i koji hoce da izadje u susret), da nemas mozda jednu filiju sirenje , treba mi za kacamak(na sta se neke kolegenice nasmejase)

Crnogorac:Kome ti familiju?(ustade i podje preteci prema meni, verovatno sto me nije razumeo zbog smeha i guzve u amfiteatru)

Jedva sam uspeo da ga ubedim, da je nesporazum,i da ne dobijem batine, i sve zbog „nesretnog kacamaka“, pa smo ja i cimer ubrzo i odustali od njega.

Moj dobri cimer,imao je zaista cudne navike dok smo studirali.Preko cele zime, on nije iskljucivao grejalicu koju smo zvali“duvalica“, cak i nocu, i kad smo se u znoju kupali od prevelike toplote u sobi.

Ja:Daj be ugasi gu , izgoresmo ,ne moz da spijem od duvanje i vrucinu

Stole: Ne moj molim te, mnogo me smiruje taj zvuk, uspijem se ko jagnje

Dodje leto, pa i ogromne vrucine sa njim, a zvuk grejalice i dalje se cuo u nasoj sobi

Ja: Stojane(ustajem ja u pola noci, i budim cimera), abe ovde se cuje grejalica ej(cudio sam se zbog tog zvuka, a grejalice nigde nije bilo)

Stole:Mpfhumhhh, pusti me be da spijem, poludeja li si

Pogledam ja malo bolje  iza stojanovog kreveta, i ugledam ukljucen kasetofon. Izvadih kasetu, a na njoj pisase, „grejalica 1“, okrenem drugu stranu a tamo „grejalica2“.  Tako se je moj drug opustao od stresova na faksu. Pored toga je postao i ozbiljan konzument cigareta, pa je i duvan poceo da kupuje od jenog njegovog redovnog nabavljaca Albanca, starijeg čiče.

Albanac:Eve ti studenat, taze za tebe, mirise ko dusa.

Stole:Čičo će ne prejebe ovj duvan i mene i tebe ej. Mnogo pusimo.

Albanac:Toj mi i baba vika,“star si be, nemoj tolko da pusis, ce umres od duvan ej“, a ja vu vikam“zdravlje nek je , ce mrejemo“. Aj, aj studenat , sa zdravlje da pušiš.(daje mu kesu duvana)

Stize tako i sledeci ispitni rok, a mi se uozbiljismo, pa krenusmo i u citaonicu biblioteke  da ucimo, mada vise zbog mlade bibliotekarke, nego zbog ucenja. Cimer, zeleci da ostavi sto bolji utisak na nju, poce osim medicinskih , da trazi i neke druge knjige, klasike

Stole:Izvinite, hteo bih da uzmem jednu knjigu
Bibliotekarka:Koju zelite?

Stole:Pa to je roman, „Proleca“(misleci na roman Vladana Desnice „Proleca Ivana Galeba)

Bibliotekarka:Proleća, zanimljivo, nisam čula.A od koga?

Stole:Pa od Ivana Galeba

Na osnovu toga , moglo se zakluciti , da je bas nije puno impresionirao svojim poznavanjem kjizevnosti.

Doduse on je imao zelju, da kada mu se neka devojka svidi, uradi sve sto je potrebno da osvoji njenu paznju i naklonost, pa je i pocinjao da radi stvari koje inace nebi radio, da se oblaci kako se inace nije oblačio, pa i da slusa muziku koju inace nikad ne bi slusao.Tako mu se jednom dopade jedna devojka, koja je bila zaludjena grupom „Nirvana“, pa je cimer, ne bi li joj se dopao, poceo da se oblaci u tom“Grundge“ stilu, i da nosi „Nirvana“ majice.

Devojka:Vidim slusas Nirvanu(videci ga u toj majici)

Stole:Da , da, ludi su sto posto, stvarno su kul

Devojka:Sta mislis o Kurtu?(Kobejn)

Stole:Koj  Kurta?(neznajuci za koga ga pita)

Devojka:Pa pevac, Kurt

Stole:Ekstra je, otkacen do daske, al ja vise volim onog pevaca u  Bitlesi, onog sto nosi lenonke, on je stvarno kul

Na  dan pred ispit , obicno ne bismo ucili, nego bi nam dolazio drug „Kolibri“s poljoprioverdnog fakulteta,  s kojim smo igrali karte, i izmisljali raznorazne kvizove znanja , da se opustimo.

Stole:Aj, aj recimo ovakoj(posto je bio red na njega da postavlja pitanja), sto je toj „Mlecni put“?Aj ti Kolibri, ti znas toj sigurno

Kolibri:Aaa ja sam na voćarstvo i vinogradarstvo.Toj ovija znajev sto su na odsek  za stocarstvo

Dodje dan i polaganja ispita, za koje smo se spremili bolje no ikad.Bilo je tu „puskica“,ceduljica sakrivenih u hemiskim olovkama, ispisanih dlanova, a Boga mi neki sa duzom kosom  bi  se opremili i  dobro sakrivenim  i kosom zamaskiranim slusalicama, i uz tako jaku logistiku od spolja,da bi i agenta  Bonda mogli da zadive.Medjutim, neznanje se tesko moze zamaskirati.

Anatomija:

Profesor:Koliko je dugacak semeni kanal, ono tanko crevce, kada bi se odmotalo?

Student:Oko 300­-400metara

Profesor:Znaci ja ovde , a muda mi kod „Granda“(misleci na hotel u centru grada).Nego kazi ti meni jednu bitnu karakteristiku čeone kosti

Student:Pa na čeonoj kosti se jasno mogu videti „čvrge“ čeone kosti(misleci u stvari na „kvrge“ čeone kosti)

Profesor:E za ovo si zasluzio jednu dobru čvrgu momak

Hemija:

Profesorka:Koje je boje metil oranž?

Ja:Pomarandžaste(opsti smeh, a ja zacudjen zbog toga)

Profesorka:Da, da, tacno, pomarandžaste, hm. A cemu sluze puferi kolega?

Ja:Puferi sluze da PH  ne izvrda(da ph ne izidje iz okvira maksimalne i minimalne vrednosti, je definicija)

Profesorka:Kako koncizna definicija, zaista,he, da ne izvrda.

Mada, na hemiji je zaista bilo mnogo vecih hitova za pamcenje.

Profesorka: Pa kolega nemojte molim vas , pa koja je oznaka za azot?

Student:A

Profesorka:A?Za ugljenik?

Student:U

Profesorka:Vi sve znate kolega, nema potrebe da vas vise pitam.

Biofizika, pismeni deo ispita.Ja i Stojan sedimo u prvom redu prepunog amfiteatra.Profesor Vasic je vazio za najnetolerantnijeg profesora na fakultetu, kada su u pitanu bila prepisivanja na testu, i zbog cega su neki automatski gubili godinu.Pre samog pocetka ispita, prilazi strogo i sa pretecim pogledom Stojanu, koji je sedeo na pocetku prvog reda.Profesor stade ispred njega, pogleda ga , a  Stojan od straha poce polako da propada ispod klupe  .Tada uze njegov list A4  formata, podize ga i okrenu tako, da ga vide svi studenti u amfiteatru.Ovde moram da napomenem to, da je profesor video onu cistu neispisanu stranu papira, a ne onu drugu, koju je Stojan ispisao raznim formulama i stvarima koje bi mu bile podsetnik na samom testu, a koju je taj isti profesor sad pokazivao studentima.

Profesor:Nemoj nekog da sam uhvatio da prepisuje(masuci Stojanovoim papirom), taj moze odmah da predje da studira u drugi grad, ma na drugu planetu sta  u drugi  grad.List mora da bude potpuno beo,cist, ovako(pokazuje stranu koju on sam ne vidi, a na kojoj studenti vide ispisane formule.U amfiteatru tajac , svi zbunjeni, a Stojan vec promenivsi nekolko boja na licu, postaje polako i zelen) Izvolte kolega(vraca mu list), samo u gornjem desnom uglu napisite ime i broj indeksa.

Stojan:Fala ti  Boškeee, nikad vise nece prepisujem.( rece tiho ,sam za sebe)

Biologija:

Profesor:Sta su Rikecije?

Student:Mikroorganizmi

Profesor:Super.Kakvi mikroorganizmi?

Student:Mali, sitni organizmi

Profesor:Koliko mali?(misleci na tacne dimenzije u nano , ili piko metrima, zaboravio sam vec)

Student:Paa otprilike ovolicki(pokazuje malim razmakom izmedju palca i kaziprsta)

Profesor:Sta je parcijalni pritisak?

Student:To jeeee, mmm, pa pritisak na parče

Profesor:Evo tebi jedno parče bratac(vraca mu indeks)

Tako prodjose i prvi ispiti, i kasnije  mnogi , mnogi drugi.Gledajuci sada, s perspektive jednog 38-godisnjaka, koji se svega tog seca sa velikim veseljem i radoscu , znam da tad to ne izgledase  ni malo tako veselo u pojedinim momentima. Pa ipak, nostalgija za tim vremenom, koja mi vec sad izgleda velikom a koja ce vremenom biti sve veca,znam to, čini da razumem reči naseg slavnog zemljaka i sugradjanina, i da razumem tu cuvenu“žal za mlados“

 

 

 

April 1999.,podrum porodicne kuce moje tetke, u jednom selu kraj Vranja:

Ja: Lele ov’j teča mi kako rka(hrče), pa ovoj neje normalno, čuje se ko godzila kod zubara(pomislih dok sam gledao rodjake kako isprepleteni po podrumu, spavaju kao da je najveci mir i tisina).Ovija mora da su se nakljukali s neki lekovi,il gi je teča pogodija s frekvenciju u neki centar u mozak za spanje,pa su s’d “hipnotisani“.Kako li je tetka mogla da spije 30 godine preko noć, ne mi ide u glavu?Ovija zvučni efekti mogli bi da koristiv tonci u Holivud, u horor filmovi .

Ustajem lagano iz kreveta,i trudeći se  da što tiše izidjem iz sobe, mada znam da moje “cimere“,više ništa ne može trgnuti iz te omamljenosti.U avliji(dvorištu), protežem se šireći ruke, kao legendarni heroj iz  NOB-a Filip Filipović, na onoj čuvenoj fotografiji, samo što se on, mučenik, tada nije protezao.Podižem glavu ka nebu, koje izgleda kao da je 3 popodne , a ne rano ujutru.Bila je to potuno “bela noć“, kao one u Rusiji.

Ja:Eeeeh, taj Rusija, majka Rusija, samo neznam na koga je majka?Dal’ će ni pomogne s’d dok ne klucav s’ tomahavke?Uvek smo se palili na toj , kako braća Rusi će zaritav svakog, koj ce č’čka s nas.E da vidimo sto će kažev s’d, dok ne  Amerikanci s bratiju m’zgav.More ovoj nebo jasno ko u d’n,nesto ne me raduje. Nesam neki poznavaoc vojne strategije i doktrine, al ovoj videlo, dusu dalo da ne “NATA DUSMANKA“  počasti s’ jajca odozgor od onej njene nevidljive “čavke“.Il beše štuke?

Nekako, sve ne obilaziv(mislim ja), gadjav tam i ovam,zalićav, al sve mi se čini ,kao da mutiv šlag za ovuj južnjačku tortu. Jadni mi, uvek ga najvise najebemo , za sve.

Dok sam lamentirao nad našom sudbinom, zle slutnje o mogućem “vatrenom krštenju“, kao da se istog časa ostvariše.Jezivi zvuci letećih paklenih mašina, koje kao da su dolazile sa druge planete, stvoriše u duši najcrnje apokaliptične slike naše bliske budućnosti.

Oko 4h izjutra padoše prve bombe , rušeći ne samo kuće i zgrade, već i naše nade, da će ipak zaobići “naše malo misto”, jer ono nikad nije bilo važno ni za šta, pa ne moraše ni sad da bude.

Sutradan javiše na radiju o materijalnoj šteti, al nije bilo, hvala  Bogu , nikakvih vesti o žrtvama.Tog dana dodje i moj otac s položaja u blizini granice, ponosan na svoj čin starijeg vodnika u rezervi ,hodajući uspravno , nekakvim svečanim hodom, u šinjelu, kojeg kao da je pozajmio od pokojnog maršala.

Otac:Mamu gi jebem hoštaplersku,(šutira komad slomljenog crepa s nečije kuće, koji je pao na ulicu),ko kurve odozgor gadjav. Sto ne dodjev dole, na zemlju, tuj da se obračunamo,pederišta  Američki?

Komšija: Kude smev? Pa vide li MIZI(migovi,avioni koje koristi naša vojska)kako gi razmavaše?

Otac:Da be , ko zajci pobegnaše?S’d će vidiš Rusi što će gi napraviv. Najebali su ga komšijo.

Snajka:Ujko(obraća se mom ocu uzuzbuđeno), da si videja samo, mi stanali ispred podrum i zapričasmo se nešto, a ono , odjedanput naletoše avioni, i za dve sekunde počeše gadjav, a još ne stignasmo do vrata da udjemo.Golemu sreću smo imali

Otac:Što vikaš, dve sekunde?(gleda ispod oka tu razdaljinu, i kao da vrši uvidjaj sa zanimanjem kakvog istražitelja i stručnjaka)Mnogo ste sreću imali, stvarno?U tom trenutku ponovo se začuše avioni, a moj otac pogleda gore, protegnu se kao da mu se odjednom prispavalo, užurbanim koracima krenu ka podrumu(skloništu) i reče:“Uf što mi se prispa nešto, odo ja da legnem“, i brzo zatvori vrata za sobom.

Tog popodneva, avioni alijanse gadjali su položaje na periferiji puna 3 sata.Po prestanku sirene za opasnost, počeše polako izlaziti najpre starije komšije, penzioneri i “prekaljeni ratni izveštači“

Komšija: Vidoste li gi kako se razbegaše od naši MIZI?Nema ej, Rus što napravi, napraveno je, toj sve živo mož da uradi, onoj što  Amerikanac samo mož da sanja.Čuja sam, da ga pilot samo našteluje, i on si sam leti, a pilot za toj vreme, mož odmara , spije, gleda utakmicu.

U tom trenutku prolete avion, i začu se strašan prasak.

Komšija: Što puče ovoj s’d?(vidno uzbudjen i uplašen)

Ja: Pa probiše zvučni zid čičo?

Drugi komšija: I NJEGA LI GA PREJEBAŠE?More sila su Rade(obraća se prvom komšiji),sve će ni prejebev dok ne dodjev Rusi, nema zajebancija s nji, izelice su toj.

Treći komsija:Da vi pričam što sam doživeja jučer, kad be kod ćerku u zgradu, pa sam toj veče prespaja u javno sklonište

Komsija Rade:Sto je bilo Stanišo ,zbori?

Staniša: Polegasmo svi, svak u svoj ležaj, a mene me turiše do jednog pedera, što se cel d’n faća s jednoga drugara mu, tuj pred mene.Svetlo se ugasi, a o’vj peder poče da traži vodu na glas.U neko vreme, samo ču, kako se ovj peder ućuta i poče stenja,znas onakoj ko kad g j….

Rade: Pa ti reče li gi nešto na tej budale?

Staniša: Ma kude će gi kažem? Samo sam ćutaja, i izmrzna ko onaj rabota.Ni ćebe nesam imaja.

Rade:Pa što gi ćebe nesi tražija?

Staniša:Da be, pa i mene da me jebev, ko onoga sto traži vodu da pije.

Inače tih dana na lokalnoj televiziji mogla su se čuti najrazličitija zapažanja , najrazličitijih ljudi , o onome što nas zadesilo.Stanovnici ovog grada i okoline opisivali su pred kamerom, trudeći se da gramatičkim govorom dočaraju , te često tragikomične doživljaje.

Gradjanin 1.:Mi smo tada ripnuli vrz ćerku , da ne bi padalo vrz njuma.

Gradjanin 2. (na pitanje novinara , ko se sve krio u njegovom podrumu za vreme bombardovanja, odgovara): Ja, moja žena i njihovo dvoje dece. A da, i onoj dete iz  Suderce (nastavlja on ubrzano), ja mu vikam dok beše napolje, „dete begaj odotle“,a ono preripna zidče i otidna si, pa posle dodje u podrum.

Gradjanin 3.:Kad sam začuo avijone, ja odma strča niz stepenice, i kod treći, četvrti stepenik, samo se udari u glavu“lele, reko, žena mi gore spije“.

Gradjanka:Prvo se začuo NEOPIŠLJIVI ŠUŠALJ od tomahavku, a  ZATIM SE ZAČUO I GUS DIM

Gradjanin 4.:I tada se iskrši prozor i sina mi ga udari direk u glavu, ovako(pokazuje rukom ka glavi)A geleri su svuda proletali. Jedan je proleteo ovuda(pokazujući rukom na desnu stranu), i pao ovde(uzima parče gelera, kraj leve noge, i polako ga približava kameri, kao da će on nju da zumira)

Novinar: Bako(obraca se starijoj zeni, koja je prilicno nezainteresovana,i okopava oko nekog drveta u dvorištu), šta biste poručili NATO zločincima?

Baba:SVE NAJBOLJE?

Novinar:Bako, ma ovima sto nas gadjaju?

Baba: Aaaaaaaa na tija? More ranke da gi izedev

Gradjanin 5.:U podrum kod mene krilo se 40 deca, što zbog ploče , što zbog drugih stvari.Tija deca bila su nemirna,  i ripala su ko popareni

U tim javnim skloništima, u pocetku je zaklon od bombi tražilo zaista puno ljudi, da bi se taj broj vremenom sve vise smanjivao.Ljudi su izgleda bivali sve hrabriji, kako je vreme odmicalo, pa su ubrzo počeli da se bahato ponašaju, ignorišući zvuk sirene za opasnost.Bilo mi je zaista zanimljivo kod našeg čoveka,to što prkosi nečemu, što ne može ni videti, a ni razumeti.Hrabrost, doduše samo na rečima, kao i podsmeh upućen onima , koji su se sklanjali u sklonista,i koji su želeli zaštiti sebe i svoju porodicu, mogli su se videti na svakom koraku. Na drugu stranu, ti isti patrioti i heroji , noću su se krili u nekim drugačijim sklonistima, gde ih vojna policija ne bi mogla naći.I naravno, svuda i na svakom mestu, mogli su se čuti „poznavaoci“ vojno geopoliticke problematike u svetu, koji su gotovo po pravilu pri svojim izlaganjima uvek davali omaž  silama, i višim i ovozemaljskim, koje će nas spasiti i osvetiti.

Jedne večeri tog ratnog proleća, u gradskom parku, moja mala družina vodila je polemika o hrabrosti i patriotizmu.

Mika(jedan od drugova):Eeeeeee braćo,treba da se sramujemo svi?

Ja:Zašto be da se sramujemo?

Mika:Zatoj, bate, zatoj što zemlja krvari, dušmani kidišev od svuda, a mi se krijemo po podrumi i sutureni sas žene i starci. Sramota.

Mi se pogledasmo medju sobom, a neki bome, pogledase i u zemlju.Šlagvort našeg prijatelja, i kasnije podugačka beseda o tradicionalnom junaštvu naših predaka, baci nas sve u duboke misli.

Cake: Dobro Miko, alal neka ti je za ovoj zborenje, nego što predlažeš da uradimo?Ti si sve u pravu, al od zborenje neće gu odbranimo zemlju.

Mika:Treba da se prijavimo u dobrovoljci, već ukoliko sutra.Nema više vreme za gubenje.

Ja:Dobro Miko, neka bude takoj.Sutra da se nadjemo u štab u neko vreme, pa da se prijavimo, srećno ni bilo.

Sutradan nadjosmo se u dogovoreno vreme, na dogovorenom mestu, i udjosmo da se pišemo u branitelje rodne grude.

Gospodja kapetan:Svaka čast momci, to je za svaku pohvalu.Nego, jeste li dobro razmislili?Sve su prilike da ćete po ubrzanoj obuci, biti rasporedjeni na Košarama, na Albanskoj granici.Vi ste sigurno, već čuli za Košare?

Mi se unezvereno pogledasmo, što budnom oko žene ratnice ne promače

Gospodja kapetan:A vi mladi gospodine(obrati se Miki, koji je po prilično lepom vremenu nosio vunenu kapu i rukavice,i do grla zakopcanu ” vijetnamku“), ne izgledate baš kao da vam je najbolje?

Mika: Ne, nee, zašto tako mislite?(reče nesigurno)

Gospodja kapetan: Pa, poprilicno ste se obukli po ovom suncu, i kao da vas malo trese groznica?

Mika:Malo sam prehladjen, al nije to ništa.

Gospodja kapetan:U redu momci, ako ste razmislili, potpišite se , pa ćemo vas zvati kad dodje vreme.

Mika: Gospodjo oficir, mi smo dobro razmislili, oću da kažem , ja sam dobro razmislija, al moji gi nema još doma, a ja bi teja da gi kažem i na nji, da mi dav blagoslov.Tatko mi samo što neje došja, otišja po leb.Da mu se javim , pa će dodjem da se upišem.

Po izlasku iz štaba Cake beše poprilično rezigniran Mikinim nastupom .

Cake:Eve ga, naš heroj, naš Obilić(sarkasticnim tonom , tapšući Miku po ramenima)Pa mora čovek da pita tatka i majku da ga puštiv u rat.Ti li mislis(obraća se meni ), da bi Boško Buha tek takoj otišja u partizani, da ga njegovi nesu puštili?

Inače, bez obzira na tu nazovi hrabrost i sprdanje sa opasnošću koja nam je svakodsnevno pretila, kod ljudi se ipak osećala nervoza,veća od one uobičajne, mirnodopske. Na pijaci , i na drugim mestima gde se pazarila hrana i druge neophodne namirnice,bilo je veće gužve nego inače,i vladala je neka kupoholičarska groznica, nesto veća od one pre same agresije.Ljudi su pravili zalihe, iz straha( kojeg su dobro sakrivali od drugih), da ipak ne dodje i do tog kopnenog napada.Svadje su postale učestalije

Rom:Ej ne se igrajte s mene, upozoravam ve(obraća se preteći dvojici seljaka koji su prodavali na pijaci)

Jedan od seljaka: Sto će ni napraviš? Da ne neće tepaš?

Rom:Samo da vi kažem , s mene nema zajebancija, ja sam godinu d’na legaja zbog pokusaj ubistva.

Drugi seljak:Pa kude si toj legaja?

Rom:Pa na VMA

U to vreme krenuo je i nalet prijatelja iz bratske nam Kine, koji su nam po vrlo niskim cenama nudili, u pocetku na pijačnim tezgama, robu isto tako niskog kvaliteta.Od igle,gaća od sintetike, pa do skoro i lokomotive.Tada je oko prevlasti na pijaci , često dolazilo do sukoba izmadju njih i lokalnih Roma, koji su tu tradicionalno prodavali svoju robu.

Kinez:UHUOU DJA, KASTJU KE MONDJU?( počinje da viče ljut što  jedan Rom želi da stavi svoju robu na tezgu,  koju on smatra  njegovom)

Rom:NEMOJ DA PCUJEŠ BE MAJMUNE(odgovara na preteći Kinezov ton, kao da  ga razume )

Dani i noći tog proleća koje ćemo do smrti pamtiti, proticali su kao i naša vera u nepobedivost, i strpljenja je bilo sve manje.Na sreću, došao je i dugo očekivani kraj agonije, koja nam je trovala srce i dusu nekoliko meseci. Neki komični trenuci, koje sam opisao, su sećanja ostala i nastala kao rezultat potiskivanja trauma i sećanja na nesreću koja nas je tada zadesila. Time sam želeo da u bar u jednom , kratkom osvrtu na te dane, i sa drugačijim pristupom, pokazem da smo narod, koji i u najtežim trenucima, ispoljava  želju za smehom i duhovitošću.Smeh i humor je tradicionalno urezan u naš genetki kod, ma koliko da su nas tokom vekova zadešavale najrazličitije nesreće.Ovim svojim “pisanijem”, nikako nisam želeo da uvredim i omalovažim nesrećne žrtve tog rata, kojima nikada do kraja ne možemo odati poštu, kakvu oni zaslužuju, već da one koji su imali sreće da to prežive,malo nasmejem i da se podsmehnem onom jedinom koji to zaslužuje, tom nesrećnom i glupavom ratu.

 

 

***

 

Nisam nikad spasao neciji zivot, a tako bih voleo. Tako bih bio srecan, da nekom, detetu pogotovu, produzim zivot, bar za 5 minuta. Onda bi i drugi mogli to da urade. Svak po 5 minuta, svakog ili bar svakog drugog ili treceg dana, nakupi se. Ali kako to da se ucini?
Da li se ponekad zapitas, da li si nekome skratio zivot, makar za 5 minuta? Veruj da je svako od nas to ucinio, zvocanjem, uvredama, podsmehom, pretnjama……. Taj spisak moze biti veoma dug. Vrlo cesto se desi, da nismo ni svesni da smo nekim svojim gestom, delom, mimikom…bilo cime, nekome skratili zivot i puno vise od 5 minuta. Nekad je nekom dovoljna samo kap, pa da se prepuni casa, zvana zivot. Moze recimo da se razboli, jer sve ide iz glave, pa skonca brze nego sto bi inace, da nije bilo te kapi i svih ostalih kapi. Razboli se nepovratno i vise se nikad ne izleci ili jos gore, sam prekine sve to na najgori nacin, kako bi prekinuo agoniju. Branko Miljkovic je na kraju svog zivota rekao, ubi me prejaka rec. Mogao je i da kaze, ubi me prejak podsmeh, prejak pogled, prejaka mrznja…..Treba paziti kako se ophodimo prema drugima, mozemo nekom ozbiljno skratititi zivot. A ako zelimo da ga produzimo, treba samo uraditi suprotno od navedenog. Na primer, umesto podsmeha, osmeh, i moze biti da smo nekom produzili zivot. Pet minuta, pet, malo po malo, nakupi se.

Milica Žarković i Pavle Prokić

CARMEN FENOMEN postoji kao deo zvaničnog urbanog rečnika u cilju da opiše mlade pojedince. To je ono šta ljudi smatraju IDEALOM u današnjem društvu.

Radnja filma govori o tome šta se zapravo krije iza tog IDEALA, i da li je to zaista ideal ili nešto u potpunosti drugačije.
Carmen je i ALTEREGO tri problematične devojke koje prati priča. Na prvi pogled savršene, hodaju nasmejane, ali osmeh je samo maska. One žele da budu viđene tako, ali upravo iza te maske kriju dosta iskrivljenu stvarnost.
Tri devojke predstavljaju tri problema koji se dešavaju svakodnevno.

Ovo je FILMSKI EKSPERIMENT neobične forme u trajanju od 19 minuta, bez govora i teksta praćen isključivo instrumentalnom pratnjom.
Ono šta ovaj eksperiment razlikuje od ostalih jeste da njegovi tvorci nemaju povezanosti sa filmskim svetom, nemaju opremu, niti budžet. Imaju malu kameru i ideju, a pre svega ogromnu ljubav prema filmu.

Невена Ристић

 

Моје село

Моје село има куће
и старе и нове,
најлепше је од свих села
Бошњане се зове.

Крај мог села и дању и ноћу
мирно шуми прелепа речица,
таласа се, неуморно тече
свима драга, позната Црница.

Волим село и све што је у њему,
песму петла, лавеж паса,
блејање оваца и плакање малих јагањаца.

Волим баку, јер ме увек чека
месо, сир и погача мека,
врућа пита од јаја и сира
све је лепо, нема да се бира.

Волим деку, јер је онај прави
јутро, вече, своје краве храни,
оне дају деки доста млека,
свако јутро кувано ме чека.

Волим село, волим обичаје
кад се крстим, кад славимо славе,
кад мој деда диже пуну флашу
и наздравља за будућност нашу.

Волим село и живот на њему,
лепе су ми улице његове,
волим шкрипу кола и бунара,
моје село Бошњане се зове.

 

 

 

Виногради

На брдашцу недалеко од села
ту је једна кућица малена,
покрај ње су наши виногради
у њима се по цео дан ради.

У пролеће, копа се и реже
после тога лоза се повеже,
виноградар увек има посла
прска, ради никад није доста.

Прође лето, за њим јесен дође
виноград је препун зрелим грожђем,
тада јата ћокавца слетају,
краду грожђе никог не питају.

Деду ноћу муче несанице
не зна како да заплаши птице.
„Ја знам како!“ викну моја бака
па направи страшила од џака.

Време дође да се бере грожђе,
у виноград идемо радосни,
биће шире и црвеног вина
сви су моји у кући поносни.

 

 

 

Мајстор маца

Уплашена маца кроз дворише бежи
за њом трчи куца, и лаје и режи.
Сналажљива маца, па скочи на дрво,
није пребирала, успуза на прво.

Ветар дува, а грана се љуља
како маца главу да сачува,
испод грана пас зубима прети
хоће маци он да се освети.

Љути се пас, па све више режи
досадно му под дрво да лежи.
Кад би мачка сад с’ дрвета пала,
платила би што га огребала.

Чекаће је будан испод грана
ако треба и неколико дана
неће јести, нити воду пити
с’места се неће померити.

Ноћ пада, мир селом завлада
испружи се куца поред стабла.
Склопи очи, ухвати га сан
сања коску и сав је пресрећан.

Тихо маца по дрвету гази,
а још тише са гране силази
мора тихо док на земљу стане
видеће пас кад јутро осване.

Где ће с’ лисицом на крај да изађе,
мајстор маца уме да се снађе
ујутру ће истину да сазна
кад погледа, а грана је празна.

Срећна маца сад се хвали свима,
успела је, псића надмудрила
он нек спава, нека коске сања
зато му је њушка огребана.

„Шта ће њему онолики зуби
он је чувар, њега хране људи,
а ја ловим кад је снег и киша…“
мисли маца па улови миша.

 

 

 

Тужна песма

На дрвету на високој грани
једна птица своје гнездо прави.
Стално слеће и стално узлеће,
скупља траву у гнездо уплиће

Једног дана на високој грани
мама птица своје птиће храни,
и кад киша и кад ветар дува
будно мама своју децу чува.

Жури мама, никако да стане
пуно гнездо треба доста хране
кљуном хвата лептире, мушицу
храни мама нејаку дечицу.

Пада киша, мама шири крила
топлим перјем децу је покрила,
певала им тихо успаванке
заспали су под крилима мајке.

Десило се истог кишног дана
пође мама, требала је храна
наћи ће се бар мушица нека
није знала ко на грани чека.

Киша пада, хране нигде нема
гладан кобац са дрвета вреба,
слетео је он брзином муње
хвата птицу и носи у жбуње.

Мокри птићи у гнезду на грани
чекали су маму да их храни,
чекајући пролазили дани,
шта је с мамом, ништа нису знали.

Пролазили и ноћи и дани
празно гнездо љуља се на грани
до скоро су вирили кљунићи,
неста птица, несташе и птићи.

На дрвету међу густе гране
празно гнездо подсећа на дане
кад је било пуно са дечицом,
тужном причом и несрећном птицом.

 

 

 

Мечкине бриге

Поред реке чује се галама
мечиће је ту довела мама,
лепо мама моли да јој приђу
са обале сви у реку сиђу.

Узалуд моли и шапама млати
ни једно не може да ухвати
трче, плачу око маме своје
кажу да се хладне воде боје.

Љута мама, сад с њом нема шале
окупати мора своје мале,
јер играња никад није доста
прљави су од репа до носа.

Не зна како с њима да поступа
сиђе мама, поче да се купа,
а мечићи око воде круже
никако да се мами придруже.

Ни да виче, нити да их моли
јесте мечка, ал’ мечиће воли.
„Добићете за вечеру зеца!“
из реке је повикала меца.

Потрчаше мечићи код маме,
мама мечка почиње купање,
окупани малишани мали
заспали су крај реке на трави.

Будна мечка у мечиће гледа,
ех да има сад бар мало меда
или неку рибу мало већу
да нахрани своју малу децу.

И још једна брига мечку мучи
треба да вечеру кући спрема,
окреће се, гледа око себе
ал’ за инат нигде зеца нема.

 

 

 

Мали зечићи

На ливади, на зеленој трави
зечићи се мали разиграли
са њима је и мама зечица
гледа како се играју дечица.

Скакајући трче на све стране,
па кад се уморе скупе се код маме,
знају они код маме их чека
топли гутљај мајчиног млека.

Мама будно гледа на све стране
ко ће више бринути од маме,
„Децо моја доста је играња,
од врућине болеће вас глава.“

Безбрижно се зечићи играју,
не слушају они своју маму
ту је мама чега да се боје,
од врућине бунде им се зноје.

Пошто молба више не помаже,
мора мама истину да каже:
„Децо моја, зец живи у страху
и по дану и ноћи по мраку.

Кућу своју ми никад немамо,
да спавамо, с децом поиграмо
сва је срећа брзе су нам ноге
претрчимо километре многе.

Кријемо се у жбуњу и траву
само да би сачували главу,
тад нам дрхте и репић и уши
да нас ловачки кер не нањуши.

Хајде децо, видеће нас ловац
маму ће вам скувати у лонац,
радоваће се његова деца
што имају за вечеру зеца.“

Заплакаше зечићи у трави
потрчаше у загрљај мами.
„Хајде мама води нас у шуму
да правимо кућицу у жбуну.“

У жбунићу, у високој трави
вредна мама деци кућу прави
где да води дечицу нејаку,
живеће ту у мраку и страху.

 

 

 

Кока и пилићи

У ћошаку једне штале
прави кока гнездо од сламе,
у гнезду ће бити двадесетак јаја
грејаће их и чувати кока мама.

Лежаће на јајима двадесетак дана
док се не излегу њена деца мала,
немоћни су и мали, па их мама греје
док на ноге не устану и осуше перје.

Извела је кока своју децу малу
морала је негде да потражи храну,
сетила се ђубришта код штале
зна, у њему има доста хране.

Копа кока, никако да стане
тражи храну и гледа са стране,
јер с дрвета кад их види цврака
одоше јој дечица нејака.

Шта ће кока тад без деце своје
беле, жуте и шарене боје.
Ког ће кока крилима да свима
својим топлим перјем да покрива.

А шта ако неки кобац гладан,
као ветар однекуд долети
канџама ће да ухвати коку
у шуму ће с коком да одлети.

Шта ће деца тад’ без своје маме
ко ће њима да пронађе хране
ко ли ће их, кад су киша и зима
под крилима да свија и покрива.

И сунце се заласку прикрада
уморна је мама од бриге и рада,
зове децу да стану у ред
броји, броји, свих је двадесет.

Полако их води до ћошака
до свог гнезда да стигну пре мрака,
ту ће они у мамином перју
док спавају, леп сан да сањају.

 

 

 

Рода

На бандери поред нашег села
лежи кућа, прућем уплетена
нема крова, а нема ни врата
прављена је од прућа и блата.

Зими празна и дању и ноћу
чека своје станаре да дођу,
а ветрови са њом се играју
баш су хтели да је одувају.

У пролеће кад се птице врате
и кад свака своме дому крене
и рода ће полетети своме
међу жице високе бандере.

Журила је рода са далеког пута
ал’ уморна крила неће да одмара,
мора још да лети, мора још да ради
својим јаким кљуном гнездо да обнавља.

Кад поправи гнездо почеће изнутра
да доноси перје и меку травицу,
ту ће целог лета да чува и храни
дугоноге птиће, малену дечицу.

Једног дана, када прођете поред мога села
на бандери с десне стране пута,
стоји гнездо направљено од чврстих прутића
видећете мама роду и четири дугачка кљунића.

 

Сања Ивков

 

Покрет

Острво љубичастих ружа се умива у бунару
цимета.
Миришем трагање за тобом.
Милујем руб ока,
стрепећи да не измешам твоју боју са својом.
Роним.
Привиђам талас порасле чежње.
Желим остати у кочијама.
Ружа је спремна за пут.

 

 

 

Тело

Две мрље нестају у настанку.
Мешање мириса из дупљи
са капима из истих.
Отвор.
Длакава рука посеже за зрном.
Јаук немих језика.
Три крака стоје над конзервом.
Пуцају у шупље пршљенове.

 

 

 

Вео

У љусци месечеве вијуге-
цртам поглед.
Прекид срца.
Песме жуборе у рупи.
Састављају уздахе.
Мозгом круже капи воска.
Занос.
Одјек белине.

 

 

 

Путоказ

Сусрет залуталих душа у јами.
Назирем огледало давног живота.
Праскозорје мртвог песника.
Пробијам се кроз прашину.
Ходам непокошеном ливадом.
Жудим за дахом воде.
Путујем жицом разапетом над понором.
Засмејавам бол.

 

 

 

Вир

Опусти
сјај писаћег стола.
Заустави боју
опорог вина у дубини лелујавог отиска чаше.

Ухвати
задихани осмех
заплетен у ожиљак.
Нема предаха.

Чување укрштених путоказа
развија огледало ритма.
Савијање задовољства
у ролну играјућег светла.

Стоји испред.
Од пустиње саткане очи.
Чини вихору отимају несаницу.
Лупање.

Погледи без циља уз уздах насмејаних лица.
Свуда.
Нема.
Покварено гутање одваја таму од таме.

Испија ткање воде.
Песма ме удише.
Испадам кроз очни тунел.
Не гледам.

Стајем.
Мртви цветови миришу.
Нема краја.
Писмо зевању.

Потапам сијалицу.
Пуца.
Крв.
Исто.

 

 

 

Орах

Сунце лелуја помраченим холом урлика.
Пушта грациозне љуспице низ лијану светлости.
Врти мисли закачене на огртачу погледа.
Шубара пресечена гласом.
Кроз катакомбе мирује немир.
У телу се раздваја светло и грех.
Вир.

 

 

 

Жеђ

Потапам те у блед котао.
Ушивам твој глас на своје непце-
вражју кору.
Цедим твој дах из грла-
удишем га живцима испод ноктију.
Будим твој додир на уморном лицу.
Гутам глувим ушима.
Умивам врат твојим мирисом.
Спуштам га у ковчег без дна-
у цеви црвеног лавиринта.

 

 

 

Станар

Не недостајеш ми.
Чувам те као најдрагоценију ствар срца.
Преткоморе и коморе су пуне тебе.
Деси се понекад да одлуташ,
онако, изађеш да прошеташ,
да упијеш јутарњи, топли зрак сунца,
а онда увече,
пажљивим корацима,
непозван, поново улазиш у њих,
тихо, певајући поноћну песму духова љубави.

 

 

 

Нит

Везујеш ми мисли и цело моје биће са
безданом,
гласним откуцајем тишине.
Гледам те опијено кроз ветар,
благо замршено у спокоју ноћи.
Чини се да сам ту, где си ти.
Као птица долетех мирно, безбојно кроз сан.
И уздигнута, шапатом безграничне сете,
бацих ти пољубац у бунар жеља.

 

 

 

Оквир

Плаветнило гумене тежине.
Бис опомиње.
Саучесник води коло.
Притајеност звекета гробова.
Тунел сеје семе.
Откриј силу.
Обриши.
Побегни.
Необузданост.
Промаја између тела.

 

 

 

Залеђени анђео

На каменој капији
велом игре се предаје самоћи.
Крила су млада.
Жели да лети.
Спутава га
жица вечног круга.
Пејзажи магловитих слика.
Вода без појаве лика.
Тражи, не одустаје.
Он дише.
Живи-а умире.
Воли-а мир свој трује.
Остаје хладан-и само срце пукотину сузе чује.

 

 

 

Дете бола

Залутали пролазник плови
кроз тамне ходнике.
Обасјај их својом божанском лепотом.
Пиј из забрањене чаше моје вруће вино.
Охлади ми постељу.
Пружи ми немир.
Баци у искушење.
Избави ме.
Али остани у тамним ходницима…

 

 

 

Мртве душе

Мртве душе труле под покровом.
Увучене су у паучину свести
као окорели одсјај празнине.
Немир.
Цепа кости.
Пролази као поред странца,
али уништава све за собом.
Вуче остатке по путањи-крваве, огуљене…
Трагови нестају, губе се-
а мртве душе и одсјај празнине остадоше.

 

 

 

Ехо

Опија ме хладно тело.
Прозирне ране ме гледају.
Хајде, дођи.
Чекамо те.
Плеши!
Милуј их!
Отвори дукате из писма,
проспи музику свуда по мени.
Плеши дрхтајем тела у ноћи.
Свирај песму очекиваног бола.
Завесу навуци и стегни канап до краја.

 

 

 

Дим

Дете ветра-растргнуто оштрицама.
Путујуће око удара по крову.
Грамофон.
Лепак бесмртности.
Чувар гробнице тешко дише.
Оловни огртач.
Рука без костију.
Оквир.
Изгорели талог крви.

 

 

 

Станица

Писмо врелој хладноћи спушта слова под мост.
Шапућу осмеси.
Дашак светла од фењера.
Утихнули грам кисеоника.
Метални одсјај празни пуне рингишпиле.
Леђа страхују.
Осушени облици труле на бетону.

 

 

 

Чин

Гутљај жеље.
Покривач почива на очима,
у очима почива рука.
Спуштени капци притискају образе.
Ролетне пужу по лицу.
Удубљења и прорези
записани на твојим ребрима.
Ја скидам буђ.
Ти откриваш сласт.
Црниш се свом светлу.
Угушићеш пожудом необуздане.

 

 

 

Модро

Утишаваш пораз.
Гутам сопствени дах.
Испијам течност из твојих пет зеница.
Ваљам глину по шупљинама.
Задржавам издах из моје три линије.
Расцепљени мириси.
Парфем вражјег тела.
Длановима шапућем задовољство.
Просипам боју по леђима.
Цртам експлозиван мук.

 

 

 

Ожиљак

Заглибљени точак вуче колено.
Спречен грч.
Изгребана кожа заудара на смолу.
Низ дрво цури течна буђ.
Омекшали талог унутрашњих прегиба.
Производи ново чуло.
Чуло кретања кроз масу.
Срж постојања.
Сувише осећам да останем.
Сувише мирише да одем.
Задржи пресуду на влажној препони.

 

 

 

Ритуал

Осветнички дан чека тренутак
исписан у покрету.
Сопственом сенком заустављам време.
Жмурим и гледам кроз љуску победе.
Чекамо.
Остављам додир на прашњавом светлу.
Наставићу нит шапата ветра.
Пловимо.
Нестајемо.
Ту је све.
И ми.
И они.
И облици.
Ходај са мном.
Сахрани кораке.

 

 

 

Буђење

Вадим трн.
Чупам језик.
Стојим седећи.
Круг на песку.
Изрезујем поткожно ткиво.
Стављам га у зуб.
Попуњавам крв еритроцитима.
Записујем на десетом нерву твоју реч.

 

 

 

Авети

Лампа се пали и гаси
наизменичним дејством лаких дечјих корака.
Крици подрхтавају
кроз сенке људи.

Грана је дохватила прозор
испуњен латицама пуцкетања.
Пуцкета ватра.
Хладно.

Посматрам вече
обухваћено нечујним звуцима.
Шум реке се пробија
кроз шум тихог разговора.

Они причају,
стоје, ходају.
Сами,
или са неким.

Људи,
или залутале сенке мртвог града.
Шум,
или одјек духова самоће.

 

 

 

Мистериозни лет

Напетост виолинских струна кружи сводом.
Литургија немуштих птица
оставља грех по зарђалом возу.
Прекиди окова ослушкују телесни зид.

Освајају зидине тамом,
питања беспућа,
усијаним завесама паперја,
круговима црвених језика…

Исписујем остатке.
Остатке праизвора топлоте.
Пуног тела,
празних долина…

Клецавих образа,
бледих прстију…
Немирних усана,
насмејаних младежа…

Тражим-
изгубљене покрете,
пенушаве искре испод уха,
миришљаве, плаве трепавице…

Потонуло је.
Сакрило се.
Чучи у непознатом телу
истинског лудила.

 

 

 

Тишина ноћи

Чекам слободне гробове.

 

 

 

Уништење

Унутрашња страна ветра-
је заспала у ноћи без дна.
Лежала сам-
растргнута.
Избезумљена-
од речи и уздаха.

Унутрашња страна ветра ме савија.
Стеже ми дах.
Заноси ми гладне руке.
Преплиће очи у хиљаде безбојних боја.
Вришти нечујним сећањем.
Жури да ме изједе до краја.

Унутрашња страна ветра нема милости.
Све или ништа.
Загушљиво.
Ван изопачености чујем пса-
цвили другим гласом.
У глави је превише тешких мириса.
Буђ,
смрад,
ужас човечјег нестајања-
кроз унутрашњу страну ветра.

 

 

 

Поново

Минули дани,
старе жеље,
вечно трагање за изгубљеним пером
и одломци галаме
поново су окупали моју утробу
чудесним велом.

Тромо и гладно
псето из прошлих дана
кришом се увлачи
и враћа у башту организма
затвара и отвара
моје комаде осушених рана.

 

 

 

Завеса заспалих облика

Пишем име ивицом воска
са пламеном усађеним у јутарње окно.
Кружни лук се упија
на иглама тачкастих цртежа.

Зовем мисао на ливаду ума.
Шапућем ветру речи риба и покрет мира.
Заслађујем крошњу свести
морском ватром.

Преврће се.
Отвара свој лик у мрежу маскираног таласа.
На изданку се смеје
устајала водена соба.

Шум.
Задржава облик,
нејасних контура,
влажећи невидљивост свог постојања.

Струјање
измаглице бледила.
Стапа се са крошњом.
Преврнут пламен и заспало име.

 

 

 

Круг

Бичеви ратника подземља одзвањају улицом.
Огртач ломи зеницу на четвртине.
Биће у бићу.
Ход у ходу.
Покрет у парализи ума.
Фиксиран у пепелу.
Почива на огњишту.
Ратник дави жртву.

 

 

 

Празно

Задајем задатак тршчаној глави.
Пут у ћорсокак.
Зелена магла тумара.
Неко.
Негде.
Блиста.
Укопан хода.
Измишљање ничега.
Вратни прекидач.
Слом.

 

 

 

Мозаик

Линија мастилом повучена кроз ветар се расипа
у безграничне капљице одласка.
Одлазе негде.
Стапају се са невидљивим простором
и видљивим, изгужваним ваздухом.
Скупљам их у рањене шаке и правим твој лик.

 

 

 

Траг

Војник срама чучи са црним велом.
Сјај прожима отисак месеца.
Слуша.
Слуша статуе таме,
љубећи врх игле.
Тражи сиве трагове изгорелог воза.
Водена пруга.
Сенка вришти из сенке.
Судара се са жубором песка.
Он чучи у магли.
Сија.
Плаче.
Копа.
Војник испија свој отисак.

 

 

 

Убод

Бестежинско стање свести.
Јек коша трује ваздух.
Напуштање орбите.
Заокрет окрета.
Дрвени украс.
Виолински катанац.
Мердевине од воска.
Љуља се.
Трзај.
Тело.
Игра.
Партија уздаха.

 

 

 

Позориште

Сенке запомажу.
Тајац у језеру галаме.
Питом грех.
Смех у сузи.
Дисање кукова.
Савијена кост.
Праг.
Јачина.
Несаломива.

 

 

 

Исијавање

Подригује семе.
На споменику плаче
кап слободе.
Загрижена јабука
говори.
Нож отупео од блеска.
Копа по земљи
да би нашао страх.
А не види
шта је у углу усана.
Тромо лупање
се извлачи из носа.
Мирише на млеко.
Протиче кроз длан.
Црн длан.
Ветрењаче.
Где човек јаше змаја.

 

 

 

Симфонија

Ноћ
игра валцер.
Плеше око танких борова
у сенци.

Стоје као ратници.
Болесне шипке црнила.
Светлост се слама
и рефлектује у невидљиво.

Путања гаравог платна.
Глас се буди
из дубине гротла.
Откуцај зуба.

Плашим
наслагане векове.
На кожи се појављују загасите мрље-
праунуци ноћи.

Пламен на издаху.
Ослобађам пепео из пета.
Одлазим у тачке, зарезе
и непресушне изворе питања.

Марија Васић

 

Отисак у камену

Одблесци сутона са гланцаних надгробних плоча каткад би будиле искру у огледалу загаситих жеравица. На кривудавим стазама попуцалих плочника туробно су шумиле лаковане ципеле једног јединог становника старог гробља. Посвећено је залазио међу заборављеним споменицима давно ожалошћених душа. Растргнуте судбине сливене су у несвршене чинове, овековечене на запостављеним коначиштима прежаљених. Није их истински жалио али брижно и са посебном врстом свечане дужности чувао и поседовао. Познавао је сваки кутак камена, земље, неговао је коров, чувајући елегантнo распршен покров над пустим почивалиштем утемељних костију. Читајући избледеле трагове постојања раздирале су га усковитлале мисли о непознатим, занавек изгубљеним карактерима. Био је једини посетилац, једини који је дисао свесно међу живима. Није му био потребан кључ за пространство које сматра за лично господарство. Затварао је и отварао улаз у оронуло царство скамењених вртова. Одавно се не може сагледати свеж траг од времена када је неко осим њега, инсеката и птица прекорачио праг иза мрке, тешке и масивне капије.

Примамљиво се назирао несагледиви лавиринт тамних и горопадних споменика кроз мозаик исковане капије.  Недовољно примамљиво и готово равнодушно, невидљиво је деловао призор за пролазнике. Низ  косе и оштре углове сливале су се небеске сузе, враћајући дашак живота у мртво цвеће, ширећи омамљујућу опору арому, пригодну за меланхолију, дозивајући повратнике.Тренутке носталгије на скамењеном ванвременском одморишту нису бирали ни случајно залутали, ни романтичари опијени морбидном елеганцијом као ни најуцвељенији. Та времена дубоког жала, патње и патоса су прошла, избрисана пред налетом усиљене радости и непостојеће блискости. Вапаји нису допирали до тамошњих пукотина међу излизаним камењем, што их је земља вековима достојно гутала. Вапаји су угушени, пукотина у гробовима је постојанија од процепа у срцима јадника. Јадници су, изгубили су некад своје и вољене али процепе у срцу су закопали занавек, испратили у јаме затрпане земљом, заборављене испод густог слоја невидљиве прашине.

Мртвогласна тишина се протезала пространством вечног дома опустелих тела, угибаних у подземљу, чекајући да је испреплете мелодија успорене сонате Чуваревог пијана. Али тог суморног прохладног смркавања, тишина је трајала у пуном јеку амбијента. Мрке птице су злосутније грактале,  горке гране отровних крошњи понизније су клечале пред захуктавалом ветрином. Камење се живље размицало под вибрацијом ускомешале земље. Надалеко, у продуженом врту, знао је да се одиграва нова судбина. Судбина коју чека земља да је свари и прогута, дубоко у подземље где грехови владају.

 

 

 

У сенци пламена

Слутио није да ће дуго очекивана замисао затитрати пред сумраком и расплемтети угашену жар. Машта је пламтела у тамним часовима постојања, држала га у замци делиријума. Никада је није иживео до последњег трена вечно измученог и изопаченог краљевства. Подвојена стварност је могла пружити утеху али би то била претња здраворазумском бићу међу стаситијим и угледнијим. Било је нечег суморног у сазнању да можда никада неће остварити моћ какву је потајно прижељкивао у упорним, извитопреним маштањима. Засигурно није једини по чему је сличан истим врстама у умишљеном царству саможивих и самодовољних. Предавао се осећају по коме се није разликовао од неупознатих супарника, успешнијих и тајновитијих. Тајновита је била замисао Пламена јер никад није успламптела. Шта би то он могао остварити маестрално а што већ сви други нису. Прегршт векова и светова оставило је трага човечанству и зверству да нема места за губитнике, бљутаве и беспотребно понављајуће починиоце. Какав чин спровести а да задиви свет и не сроза достојанство? Не жели задивити свет. Није достојан његовог дела. Достојанство је већ сасвим довољно срозано.

Још један у низу неподношљиво монотоних дана је био на помолу да склизне у заборав. По навици при уснулом стању, газио је пред собом све оне већ испробане, избраздане путеве. Те стазе утабане личним отисцима хитрих и бешумних корачања бирао је по сопственим исконструисаним замислима, не желећи никако да дели с осталим, већ виђеним, небитним, досадним створењима. Каткад им се путеви укрштају али их више не расуђује по дуго установљеној навици. Зглајзао је у ритину гажења глиба из ког се није хтео или није могао искобељати. Чуло додира је отупело. Једино је бол била довољна да покрене и оживи.

И наставио је Пламен ходати неужурбано неосветљеном и пустом улицом у мирном крајолику у коме није било честих пролазника. Пратила га је замисао о случајном сапутнику. Негде позади, као мрљу, као сићушну тачку, силуету, спазио је нехотично у свом слуђеном видном пољу. Као да је то била само насумична игра, из незнаних разлога, њему упућена, да је коначно испроба, и оствари улогу о којој је непрестано маштао. Изоштрио је слику Сенке. Утапала се у окружење недодирљиве недођије. Хитро и узбуђено, осмотрио је око себе призор. Свуда наоколо лепршала је пустош. Лако би је могао отети и склонити негде у дубоки мрак. Лако и вешто је знао пронаћи мрак, никада му се није губио са трага. Мрак је чучао у угловима грмља, скучених простора озлоглашеног парка, у зеницама очију Пламена. Указала му се чежња, постала је стварна, опипљива као примамљиво остварива прилика. Створила се одједном, као гром, као потрес. Прецизност и стрпљивост су водеће особине чиме се служи када се предаје узнемирујућим али сладострасним фантазијама. Сада и овде, у твдокорној стварности, импулс је живо и махнито титрао ужареном главом Пламена. Неочекивано, препречила је пут, наставила нехајно журити некуд у даљину, не примећујући никог иза себе. Нечујно је похитао за пленом. Делили су стазу, узак и мрачан пролаз. Као продужена сенка таме, пратио је фигуру Сенке, у стопу. Корачао је куд и она, скретао је где и она, неосетно. Загазио је у врх сенке. Зашли су у густ шумарак.

Узбудљиво је када је случајно, исхитрено. Природније је и искреније. Нема кочења, премишљања, планирања, премеривања. Нема предомишљања. Сваким дахом, био је несигурнији али кораком ближи Сенки. Треба је ухватити на време док јој осећа дах, док се тело не укочи. Жели очајнички зграбити пулс. Сенка је благо подрхтавала, а Пламен је све брже, снажније титрао. Ако се разбукти изазваће узбуну, неће се остварити идеја. Сагореће од жеље ако се моменат не претвори у чекање. Али ако чека и даље, прави најидеалнији тренутак, Сенка ће му ишчезнути. Шта је катастрофа без пожара и пожар без катастрофе. Узбудљивост је најуспешнија када је најимпулсивнија и најдеструктивнија. Пламен захтева извршити дискрецију и деструкцију, без аљкавости. Мора задржати мирноћу са којом ће постићи највише добро у највишем злу. Мора сачекати најделикатнији тренутак када дах буде чујан и испрекидан.

Вребао је у стопу нечујне и за Пламен само још једне у низу безличне Сенке. Гутале су их сенке густо испреплетене алеје. Видик је бивао помућен од надолазећег мрака што је севао из забаченог шипражја. Шуштања невидљивих, добро скривених створења су била претећа за жељу да се спроведе у дело – маштовити план, никад остварен и започет. Имао је избор. Али ако је избор наметнут није ли то принуда? Да ли да се заиста одлучи на судбоносни корак. Прилика му није измакла али полако се удаљава и измиче све бржим и неуједначенијим кораком. Ту је, пред њим, никад ближа, никад живља. Упоређује је са сном, идејом, фантазијом. Не би требало бити тако тешко, успорено, успаничено, толико непредвидиво и нестабилно. Садашњи тренутак може заувек променити судбину о којој је с поносом снивао. Закопан заувек може остати за садашњи тренутак ако га до краја иживи. Како знати ако га не иживи до краја? Да ли је пустити? Ако је пусти да ли ће га неиживљен тренутак, испуштена шанса прогонити за живота? Ако је пак зграби да ли ће га морити до смрти уграбљен и згажен живот? Можда не мора да га згази, већ само улови и држи на узди коју великодушно даје, до истека живота. Рој мисли га је морио, опседао као тамне сенка, мрачило опсесивну дилему. Махнито је пратио, нечујно посртао за забљеснулим идејама. Она му је ту, надомак, може је имати, може променити цео ток неизвесне будућности. Будућност може постати тамница али и безгранична слобода над којом би био једини господар. Слободу је могао имати безброј путу на јави а увек је може имати у сну. Кидала га је сумња, куцала као бубањ иза загрејаног грудног коша. Квасила му дланове, чинећи их клизавим, хладним, лепљивим. Велика сумња претила је да пробије кост, покида уздрхатале жице, да се огласи, узбуни Сенку и да је изгуби у још гушћој сенци. Да ли жели да је растргне или да се преда? Да ли да се коначно одважи на пресудан корак, да ли остварити фантазије које су увек биле сумњиве, превртљиве. Фантазија није имала боју, звук са којим се сад у опипљивом тренутку сусретао са непредвидљивим сценаријом. Ако је сад зграби неће ли остварити сан који није сањао, неће ли оживети идеју о којој није маштао? Може ли коначно досегнути зло и претворити га у добро? Треба је шчепати што пре док није одмакла. Потребно је прећи замишљену границу и оствари дело на које је усхићено помишљао. Прикрао јој се довољно близу и превише близу тела у коме је титрала сумња. Ако се не одважи на кључан потез ускоро могао би је изгубити. Мора то учинити. Може јој осетити откуцаје. Или су то откуцаји сумње што му замагљује поглед, коче кораке, чинећи их све тежим, тромијим? Издаје га, удаљава се, тера је од себе. Шишти, звиждуће, као и ветар што разноси прашину пред собом  у недоглед. И ниоткуда, дубоко у гуштерачи зарио му се чудноват доживљај- као да је на слици пред оком посматрача.

 

 

 

Одисај олује

 

И Сенка зажеле бити у парку наказа,

пред буром и небом светлим.

И оствари она хир, начинила је пут смелим,

био је тешњи од забуктале олује што се предказа.

Узбуктали листови  подсетише је на парк мио.

Прелетела је високе чемпресе, рђајуће ограде,

Створила се тамо у средиште потопљених вртова што тајно граде.

Манијаке и изгубљене,  питоми парк вечито је крио.

 

Мисли и сећања од облака, водили су је тамо,

Где један свет незнане врсте и лепоте нестаје и остаје.

Зажеле се наћи у тамошњој мочвари и под крошњама где све престаје,

Да поприма наличје ругоба и утвара у зло само.

 

И као да је тежак и спаран сумрак свануо,

Небо пред њом се спустило и указа се громки бљесак.

На уздрхталим гранама заплесао је модри пљесак.

Зажеле да је мрко сећање није гануло.

Мрак се још није сасвим спустио. Отужно и споро је шуштала слободна и распуштена природа. Свом тежином је пригушивала све подражаје изван тог неукротивог парка надомак гробља. Окружена верном пратећом сенком и сенкама неупаљених светала свим чулима се намеравала посветити амбијенту у ком је губила појам о времену и простору. Ближила се хоризонту оживеле мочваре и избразданих стаза под густом и тешком шумом. Чинило се сасвим здраворазумски да нема претећих утвара, да нема чудовишних сенки. Ипак, сунце је тек залазило. Бојило је небо постепено све загаситијим нитима. Али надмени манијаци не бирају време. Крвожедни, крвождерни су и када небо потамни и када сасвим посветли и када се од ужарене кугле на трен сасвим ослепи.

Неприметно је спазила тамну силуету недалеко од своје сенке. Није се дала узнемирити безначајном фигуром. Можда само пролази истим правцем, ниоткуда, тако случајно, донекле иде куда и она, али ће се убрзо изгубити, наставити ка незнаном крају. Зграде имају очи. Свуда су. Посматрају насумично по којег пролазника, трепћу и памте. И када наивни пролазник мисли да има слободу неко иза прозора, са високе терасе, са крова га је спазио у ухватио у правом гесту који се жели сакрити. Али овог пута очи кућа као да су зажмуреле. Наставила је Сенка безбрижно корачати тихим путем крај мирне улице, осећајући присуство странца по одзвањајућем топоту, не трудећи се да га прикрије. Још одлучнијим кораком газила је ка уточишту које никад не изневери. Носталгична жеља за тихим парком је минула да посети то скровиште у коме је одувек на миру могла склонити поглед од прљавштине људског отпада. Али никако није желела да тамна фигура зађе у парк и замрачи јој светилиште. Жели бити сигурна да је једини посетилац услед суморног смркавања, када је преливање облика између светлости и сенки још потпунији доживљај. На сву жалост устрептелог духа Сенке, парк је јавна површина коју свака загађена наказа може да оскрнави. Можда је већ нека наказа чека, чучи иза жбуна и ужива у шокираним лицима. Такве љигавце је лако заобићи,  али увек измаме освртање. Не треба се освртати. Осећала је иза себе како се ближи она тамна мрља. Није се желела осврнути за корацима који су све јаче одзвањали у пратили је у стопу. Није желела одати траг сумњичавости. Можда само умишља. Од себе никада не ствара жртву али можда ће то и постати, ако се претвори и дозволи. Није се лако претварати у слабића па ни у равнодушну, одважну, када пулс убрзава и када мисли навиру као код препаднутог параноика, посебну врсту бескичмењака. Није се још сасвим препала али могуће је да је осећаји варају. Вероватно је само насумични пролазник који ће је ускоро заобићи.  Наставља ка уточишту, и увиђа да је не заобилази.  Јоп од последњег ћошка утихнуле улице, од како је скренула у уску уличицу, не претиче је, не заобилази је. Постаје полако део њене сенке. Она измиче али му не умиче. И зар баш нема ниједног другог пролазника у замраченој улици у којој као да су сви напустили сенковита дворишта. Али ту, још само пар дугих корака и ту иза трновитог шипражја је улаз у верни врт коме се враћа изнова из снова. Отежале су ноге, тромост је преузела, непријатна топлота тела прети да је шчепа. Језиво и тихо испрекидано мумлање зачула је, као да се отргло и допрело  најближе што се могло приближити плашљивим леђима. Жмарци су јој мигољили око најеженог врата. Сенка је мигољила док није коначно доживела осећај да је отпузала до стрмог улаза у врт. Можда је само и он случајни странац, један од посетилаца који има право да у миру блажено ужива у призорима као и сви којима је утопија драга и привлачна.  Не може му забранити улазак али се може претварати да не постоји. Сумња је бледела, уступила је место врголастом и несутрашивом одушевљењу.

Под окриљем олисталог свода предаје се цела утиску затвореног света и непостојеће стварности. Стварност постаје тек кад се открије шта она није.  За Сенку стварност је настајала у тренутку обликовања стварности у мислима. Мисли су се будиле, надолазиле из опажања. И језеро је било мутно као и небо као и засенчена запажања.  Посебно задовољство је придавало крочити на тло шуштећег лишћа око неизгажене траве, и мокре мекане земље. Свако дрво је било посебно допадљиво чинећи угодну пејзажну атмосферу неопипљиве дивљине, бескрајне утопије. У амбијенту уских алеја и неутабаних стаза пролазила је нехајено, не слутећи никаква наказна створења. Оно створење се негде изгубило, нестало или га је потиснула да клечи у мраку подсвести. У више наврата сусретала се са изненадним врстама отуђених и језивих. Будила су језиве доживљаје. Али у томе је чучало дражесно искуство. Знала је избећи их, заобићи их и поништити, замаглити. Утапала их је у свеопшту атмосферу мистичне раскоши коју никаквом изопаченошћу нису могли надмашити. Привлачно језив угођај чинила је мистериозна грађевина стапајући се са свеопштим утиском ушушкане тајне. Привлачно се откривала једна мрка кућа међу мрким растињем.

 

 

 

Тајни призор иза затвореног прозора

Одувек, откако је открила, маштала је о тајнама те напуштене куће. Можда и није била напуштена али је изгледала сувише запуштена да би се поверавало да у њој ико заиста може да живи. Надомак густог и дивљег корова и шибља, скривена кућа се сливала са скривеном тајном, мрачном, утканом у нагрижене зидове од недокучивих мрља. Није се раније усуђивала  проникнути у истине, затрпане испод тамног крова. Замишљала је како би се могло одгонетнути шта или ко је гледа иза тамних прозора. Тајна се није могла лако откопати, врата нису постојала. Као да су нестала, или их је неко зацементирао дебелим слојем мрачне тајне.  Улаз је однекуд морао постојати. Кружила је око куће окружена оградом од високог жбуна не би ли пронашла скривени улаз. Немир је откуцавао несигурне, дрхтаве сумње док није коначно откуцао прави час тренутка на који је дуго чекала да се укаже. Осетила је полет за иделаним тренутком. Осим Сенке и узбурканог ваздуха међу прошишталим грањем, нема нигде никог на хоризонту шумовитог дворишта. Пуста је прилика што повлачи радозналост за откопавањем мистерије. Нико је сада не може видети нити разоткрити од чега је некада страховала када би угледала редовне посетиоце или доконе шетаче.  Пустош је уграбљена прилика и само њена. Не може бити провалник ако је кућа напуштена, ничија. Сенка је само неми посетилац простора са тајнама претходника, некадашњих становника. Одважила се дубље заћи у траг.

Угледала је један прозор, отворен али мрачан као тунел. Светлост унутра као да није боравила. И стакла прозора су била тамна као ноћ. Није заборавила страх али га је помешала са радозналошћу и тако зажелела да начне ново поглавље тајне тамне куће. Ометало је само присуство ускомешалог и свепрожимајућег ветра али што је још само више појачавало жудњу да открије шта и ко се  скрива унутра.

Приближила се прозору. Прва импресија тренутака је као вакуум усисао немо у призор. Зјапила је у таму приземља. Постоји вероватноћа да нема никога али и је надилази језа да је неко посматра. Тешка и густа завеса и тамна као ноћ без звезда је била још тежа препрека коју је требало уклонити. Тражила је погледом да открије пут и прокрчи густину мрака кроз коју би се могла пробити.  На шта ће наићи ако само мало повуче ту тешку завесу од сомота? Хоће ли јој се открити свет о коме је нагађала и предосећала са изнова и изнова надолазећом слутњом? Није више сигурна да ту станује само безнадежна празнина напуштеног дома.

Први траг који се открио пред њом био је мирис. Мирис неодређене али органске материје зачикавао је сумњу у постојање станара или неког живог бића. Тупа топлина тупила је границе простора што су се указивале пред слабашном светлином светиљке. Сићушна светиљка несигурно је дрхтала из тупог угла ћошка иза масивног предмета што је заклањао поглед на несагледиву слику собе. Обузела је узбудљива страхота терајући је да помно истражи још увек недовољно осветљен призор. Топлина устајалог ваздуха обгрлила је прса када се још одлучније нагнула над прозором у који је дуго зурила. Осећај гамижућих створења је отргнуло од посматрања. Мрави су смиреним темпом милили око рама прозора. Путању упорних створова су пореметиле хладне шаке, када им је пресечена путања. Воља Сенке није се дала пореметити у настојању да превазиђе гамижућу колону.  Зашла је дубље у мрак просторије.

 

 

У мраку

Привлачно су деловале сенке мрака за истраживање невиђеног. Читавом половином горњег дела дела зашла је унутра. Несигурна да прекорачи праг и уђе свим својим бићем, чекала је да јој светлост разбистри помућен разум. Трачак светлости варљиве сијалице није био довољно јак да јој расветли јарке пукотине што су вириле иза сваког ћошка. Тражила је било какав траг што би је привлачном блискошћу привукао и повукао да са смирајем у души истражи кутове мрачног простора. Траг који се издвојио из конфузне слике ништавности простора натерао је да јој поглед лутајућег ока застане, да ни за чим више не трепне. Оно што је спознала тргло је из укочености, пренеразивши је да се повуче из дозивајућег мрака. Ноћни лептир у свеобухватној гадости опружао се на зиду, измрљаном од тачака и линија сасушене течности, можда оне најживотније течности убијеног тела. Не могавши копрцати дебелим телом, ни млатарати грозотним крилима, испружен, као заувек укочен, забоден чиодом на зиду, још видљивије је изазивао одвратну одбојност према све присутном мраку што је скривао све неоткривено. И када је сенка сумње страхоте облила целу у телу, натеравши је на помисао да је дошао последњи тренутак за напуштање мрака мрке куће, за удаљавањем од свеопште грозоте, загазила је дубље. Изненада, не својом вољом, нашла се цела унутар мрака.

У свеопштом утиску гадости које је треснуло када је угледала закуцаног ноћног лептира, чула су се одузела, неприпремљена за грозотнију надолазећу фигуру. Као тамна сенка извајане силуете, заклонила јој је поглед на преостали развучени мрак и невидљивом силом је шчепала и стрпала унутра. Одбранити се није умела колико год је очајнички покушавала, напуштала је воља. Шаке странца што су је зграбиле за узак врат и слабашан струк, ужарене попут пламеног жара, оставиле су оштар бол на кожи Сенке.

Сада, у заокруженим очима мрака, изблиза могла је са свим немирима свога духа осмотрити сву гадост длакаво ваљкастог тела и прашњавих крила што су joj упорно мамиле поглед.  Страхота је ипак више гањала за упознавањем наказе што је подмукло гурнула у тамницу куће.

 

 

 

У очима живог песка

Стајао је пред њом непомично, зурећи у њене стакласте зенице  под пригушеном светлошћу мрака. Под нестабилним, треперавим осветљењем, у соби је све деловало подједнако тамно, као и његова коса, очи, капут, рукавице. Фигура попут кипа и није деловала надмено колико претећа сенка. Све је постајало тамније у просторији коју је заклањао наметљивим присуством страхоте и одвратности. Наказе могу имати наизглед непорециву лепоту али са сваким дужим посматрањем одају се у одвратности. Шире је и извлаче из себе попут муља из дубине што замути несталну бистрину површине блиставе реке. И ова морална наказа је носила изврнуту лепоту од које би се свако одвратио пре или касније. Очи боје живог песка, гутале су сваки дрхтај, сваки грч мишића на занемелом и упитном лицу Сенке. Оштре власи густе косе скривале су стезање јаке и оштре вилице које је Сенка опазила. Није се мрдала нити давала знаке борбе. Никако да се пробуди из обамрлости бескорисног чуђења. Никако да се освести и спозна где је и пред ким је. Простор услед замрачености тешким и густим завесама  Сенки није откривао пролазе и излаз. Морала би се помучити ако би хтела открити шта се скрива у угловима и ћошковима, да ли нешто вири из ормана, иза и испод стола, унутар дубоких фиока, иза неупадљене гломазне лампе, иза и унутар гомиле послаганих хартија. Ствари су одисале дозом злокобне старине, носталгичне архаичности, сачуване и упаковане као и фиокама из антикварнице давно напуштеног доба. Посебно се истицала тамна масивна столица нијансе угашеног пожара. Са косинама и шиљцима деловала је неудобно, арогантно, одбојно, као предмет са сврхом да понизи и измучи слабе, оне паћенике са недовољно јаком вољом а подржи оне мучитеље и тлачитеље. Понизио је наметљивошћу када је приковао за дрвену столицу.  Тешку срамоту презирала је али је сада неизменро навирала, преплављивајући бескичменост. Не супротстављајући се наметнутој власти, не одавајући никакaв отпор према странцу непознатих намера чудила је и странца. Пустила га је да ради са њом шта му је по вољи а она зна да кривуда, штипа и гребе. Али никако није хтела да заврши као лептир, прикован на зиду, урамљен у стаклу као морбидни украс.

Лепота и болест синхронизоване на лицу Пламена су је поражавале, изазивајући најгору тријаду повезаних осећања- стид, страх и гађење. Као ошамућена од кривице, постиђена од кукавичлука, седела је исправаљено и послушно попут осуђеног кривца на столици, спремној да је погуби. Не искушавајући вољу Пламена није се мрдала са мучитељске справе. Поверење у њену тако безграничну наизглед слепу послушност није хтео да препушта природи непредвидљивих порива. На тренутак се склонио, није га могла видети спрам себе. Није могао далеко отићи, зна, неће је напустити. Није могао нестати, морао је некуд изаћи. Имала је прилике да осмотри сенке простора затворене собе, замрачене са тешким, густим завесама. Прозор је већ давно био затворен. Други излаз тражила је по мртвим угловима скучене собе. И око је поново запало за призором грозоморног ноћног лептира. Као живи леш, забоден и прикован да постоји у вечној укочености, застрашивао је и збуњивао машту. Има ли их још или су негде живи запели, заглављени у тунелима мрака, чекајући на јарко успаљење светиљке да похитају и залепе се за несталну топлоту. Док је срце тумарало испрекидано као и жива, ужарена мисао о могућим створењима ужаса, Пламен се појавио однекуд, иза ње, дисајући за вратом. Није се усуђивала да погледа шта се налази иза, колика дубина простора може да је прогута, шта оставља иза себе осим могућности излаза. Прозор затворен и таман као и завеса био је спрам ње. Није се осврнула ниједном у одсуству странца. Могао је бити иза зид лепљив и мокар. Простор иза је могао скривати и хладан тунел и осветљен пролаз са оштећеним степеницама што воде на мрачан таван. Није се хтела завлачити на таван, поткровље нити провлачити се уским тунелом. Свакако се није желела разочарати да је иза само зид без тајне тајног пасажа. Иза ње су пиљиле очи боје живог песка у које је било страхотно погледати. Остало је чекати и седети на тешкој и хладној столици која је са сваким часом чекања постајала удобнија.

 

 

 

Гледање у тами

Варљиво светло светиљке је коначно престало титрати и иритирати раздражљиве очи. Природна светлост мрака се распрострала и опколила затворену собу. Мирис шкрипутаве хладне кожне рукавице подвукао се под ноздрве подсећајући на његово блиско присуство у свеоприсутном мраку. Нема приснијег убиства од дављења. Блискост саживљавања са одузимањем живота најснажније се постиже само ако се то уради властитим шакама. Канап, ланац, марама или било који други предмет не могу постићи тако јак ефекат осећаја личне одговорности за присним односом са жртвом која се дави. Тим личније, моћније, снажније ако давитељ дави голим шакама, без рукавица. Лептира није могао задавити сопственим шакама али му је одузет живот на сродан начин. Можда је то учињено у уској, загушљивој тегли у којој је очајнички млатарао крилима, покушавајући да нађе излаз до свежег ваздуха. Лептира је угушио а потом га  као украс забо чиодом и окачио. Гадно тело није беспотребно наружено, остало је верно природној ружноћи из живих дана.

Под бујном, замршеном косом Сенке прикрала се колебљива шака, обухватајући прстима њен најежен потиљак. Није посезао за било каквим другим оружјем којим би јој претио и држао под контролом, потчињену од почетка до краја. Доиста за све време чекања нигде у простору око себе није угледала ватрено или хладно оружје. Фиоке су могле скривати ножеве, пиштољ, ужад и ништа гломазније од тога. Главно оружје су биле шаке, тесно углављене у кожне рукавице са претњом да је задаве. Пустила је да прсти клизе по испупченој вратној жили. Мирно је пулсирала, у ритму спорог дисања. Пламен је миран, спор, дистанциран. Не изазива јој гневни титрај у грудима, стомаку. Држао је врат у преклопљеним шакама. Допуштала је  да буде опкољена. Није била сва равнодушна. Могао је напипати  благу стрепњу у жили која је бубњила, давајући јаче испрекидане откуцаје. Под најеженом кожом подвукла се стрепња да ће пулс бити прекинут, угушен. Гушила се у тами затвореног прозора, потискујући присуство иза себе, осећајући све топлији ваздух око врата. Као да је окована кожном огрлицом давилицом, као да не постоје шаке, прсти кроз које струји сила, тече топла крв. Стопила га је са одсуством светлости. Распарчала га је на честице тамне материје. Био је свуда и нигде. Прозирала је дубље у рефлексију мрака. Сметнула је с ума умоболност душе која јој се накачила и држала заробљену. Загледала се помно у одразе. Две ситне варнице пламена су исијавале из прождирајућих дупљи. Могла се удавити и у њима. Њене дупље су биле још дубље одајући још блиставији, окрутнији одсјај. Очи нису биле исколачене, поглед није више био запрепашћен. Ухватила је одраз изненадног напуштања узнемирујуће нелагодности. Био је опет ту, видљив, опипљив, телесан, пред њом.

 

 

 

Чекање у тами

Ослободио јој је врат. Обруч топлине је напустио и хладан зној је потекао. Чекала је обртај који би преокренуо досадну умртвљеност изазвану лепотом у гадости. Чекала је да се покрене заспали гнев, да заскочи бурна промена и да импулс поскочи. Борба је живља када потекне, када се откине и зажари. Као да је уживао у спорости, нечујности. Или је то била несигурност, незнање, неискуство замаскирано млаким, спорим, и траљавим садизмом?

Чекала је да прекине то мучно ћутање. Гледао је у очи које је затворила. Чекала је да заврши са оним што је наумио што је отпочео тог мучног трена када је насилно угурао у мрак. Збуњивала га је својом пасивношћу. Прикована за столицу, није мрдала, молила, цмиздрила, није одавала знаке живости, борбе. Ни трунку отпора није пружала када је почео да је скида и везује. Тада је очи отворила и чекала наредбу. Понашао се као са лутком. Лутка која није говорила, али се покретала, послушно као модел, допуштајући да је покреће, диже, спушта, скида. У ћутању је свукао хаљину тамну и хладну, остављајући довољно нагу да се постиди али довољно одевену да не мора да се скрива.

Столица на коју је повратио чинила се хладнијом и шиљатијом у додиру са голом кожом. Узбуђење је струјало целим телом, одајући знаке устрепталог страха. Подрхтавајући неприметно покушала је да предвиди следећи корак.

Посегнуо је за фиокама. Када није нашао тражено, отворио је широм орман, и заронио дубље у скучени простор. Сенка се није мицала са столице. Прилика за бег јој се указала али пажњу је заокупио ненадан призор.

Запрепашћено је посматрала помахнитало претраживање међу хрпом неповезаних, разбацаних ствари.  Педантност, уредност, чистоћа и склад нису почивали унутар  преграда уредно сређеног стола, сликали су смао спољашњост. Унутра су владали неред, прљавштина, хаос. Површна чистоћа што се огледала уредном оскудношћу, готово празнином, разоткривена је аљкавошћу унутар ормана и фиока у којим је пренатрпаност загушивала осећај слободе. Прашњави инсектаријум трапаво свезан, и развезан мешао се са избледелим исцепаним тканинама, рубљем са мрљама сасушене крви, полунапуњеним бочицама течности упитних намена. Осушено цвеће, размрвљено и расуто лежало је у полумокрим рукавима кошуља, док су на крагнама бдили лешеви тврдокрилаца. Почивало је читаво богаство разбацаних, заборављених предмета које није стигла да распозна јер је нашао за чим је трагао а фиоке, орман бучно и ужурбано је затворио. Упутио се према Сенки, са сјајем болесне разбуђености и пркосне одлучности.

Као порцеланску лутку, чврсто приковану за столицу, у истом положају, стегнуту, затекао је од тренутка од када је поставио. Испружених руку, прекрштених прстију са длановима отвореним ка плафону, спуштеним на бутинама, раставио је хитро и заврнуо иза наслона столице везујући зглобове ужадима. Скрушена, одсутна, чекала је да отпочне и прекине чекање.

Спустио се ниско до стопала, на коленима клечећи да би јој свезао и ноге. За врат је изабрао мекши материјал. Свиленом марамом је обмотао, прекривајући вратне боре и набубреле вене. Чинио је то надмено, са дрским, истовремено и нервозним изразом на лицу као да тако нешто ради први пут. Није се подигао већ је и даље на коленима клечао пред њом тако као безнадежном лутком, зурећи у мршави стомак и ребра. Примакао је подрхтавајуће усне ка унутрашњости тог замршеног пупољка. Љуби јој пупак а он је препун бактерија. И њој је било непријатно као и посматрачу који се вешто скривао иза прозора. Можда му је намера била да запалаца језиком а онда зубићем одгризне делић како би направио рупу, како би створио отвор ка утроби. Ишчупао би јој дванаестопалачно црево. Било би то дављење на најприроднији и најтелеснији начин. Ова наказа није имала вештине да изведе такав маестралан чин а да при том не остави иза себе аљкави хаос. Није имао маште или је био само уплашен да да ће оманути са изведбом. Одмакао се од пупка, стомака па и од целог тела, устао и пиљио у стакласте очи. Окренуо се поново ка фиокама, отварајући узбуркани неред. Отворио је поново орман, зарањајућу међу узбурканим хаосом дрангулија. Загребао је по дну да би извадио дубоку и широку вазу. А онда је морао загребати још дубље у мрку вазу да би истресао скривене остатке хербаријума и инсектаријума. Морао је украсити своју лутку али лутка се почела врпољити. Можда му се и учинило. Приближио јој се и била је сасвим мирна, укочена али тако жива, телесна, са пресијавајућом масноћом коже. Осећао је жарку потребу да уклони сјај и маст, да је осуши, исцеди. Треба је учинити мат. Мрвио је мртво цвеће по целом телу Сенке, чинећи је прашњавом, посипајући је и са пепелом мистериозног порекла. Размазивао је врховима прстију прашину смрвљених осушених латица, листова по целом телу. Саломио је и прутове, нису били корисни за шибање. Једино је трње било и даље оштро, несаломиво. Резао је кожу, стварајући плитке али дугачке бразде. Није се довољно трзала. Није је довољно дубоко резао. Ипак је био још увек само неискусни и недовољно талентован аматер. Није био ни довољно стрпљив а ни прецизан за стварање толико бразди по читавој дужини тела. Пар резова на бутинама, стомаку и грудном кошу испуштало је боју коју никако није хтео да произазове. Није се слагала са сликом коју је замишљао. Постала је течнија и сјајнија. Морао је заматирати. Посипање прахом је замаскирало ране. Уживео се у процес преображења. Чинило се да и она ужива, да се смеши и прихвата. Али Пламен то није примећивао. Китио је послушну лутку накарадним венцима, обмотавајући чело, листове, бутине, стомак, надлактице, подлактице. Али и даље чинила му се недовољно окићена, преображена. Морао је одвезати. Зглобови и врат нису смели остати слободни, тако упадљиво празни. Као омамљена мирисима биља предавала се дириговању својим телом али није могла више поднети укочено седење на столици. Кожа је била изиритирана, раздражена до бола и непријатних сензација пецкања што је раздражило мучитеља да пожури са припремањем вечере.

Није волео да жури и негодовање лутке га је омело. Није прецизно исецкао на симетричне  делиће нити довољно уситнио. Није декорисао аранжман по вољи. Мораће да се задовољи са оним што јој послужи. Принео јој је прашњави послужавник мртвих тврдокрилаца. Понека телашца су била сасвим брижно очувана, са свим лигаментима на броју, достизајући и величине палца. Оне мање бубице са одсеченим екстремитетима гурао је у проширене ноздрве своје лутке, у дубине ушне шкољке. Најгаднијег међу најгломазнијим инсектима принео је устима која се нису хтела одглавити. Стискао је вилицу и врат, дрхтећи од раздражености. Порција осакаћених буба  је изазвало реакцију коју је Сенка чекала. Отворила је уста. Дозволила да јој угура гада. Намамила је створа да се исколачи, укочи од одушевљења. Забила је палчеве у очи боје живог песка.  Ископала их и пустила да се скотрљају на земљу.

 

 

 

Вребање у парку

Могла је приредити врашки вртоглаву забаву. Да само није побегла. Могла је остати и забавити се са Пламеном. Не би се опекла ако би пазила. Уместо што је истрчала кроз прозор могла га је ошамутити ударцем тако тупим али мучним да би се испресавијао до земље. А онда би га поставила на ону исту шиљату тврду столицу. Приковала би га на свој особен начин. Била би креативнија и интересантнија у злостављању. Док би он разуларено урлао стрпала би му једно око у уста, угурала кроз ждрело. За то је потребно поприличне менталне снаге, знања и вештине. Првобитно би се морала побринути да укочено држи отворену вилицу, да не задобије угриз. Морала би потражити скривени анастетик којим га умртвила а онда и каиш који би раздвојио горњу од доње вилице а онда и држао разјапљене све док би неометано угуркивала око. Мора да је посебан доживљј прогутати своје око. Као тврдо кувано јаје. Не, не би захтевала да га жваће и поједе, већ само да прогута, да неоштећено склизне ка изнутрицама. Друго око би прогурала кроз другу шупљину. Могла га је угурати кроз анус. У том случају морала би га одвојити од столице. То би било теже, али не ако би био окован стојећи, што би било још компликованије у случају да га претходно није анестезирала. А зар није и гадљиво дирати такву прљавштину као што је нечији анус. Ако ништа не би успело од величанственог мучења, могла је бар на миру истражити мрку кућу, заћи у све ходнике, пролазе. Али не, нашла се пред небом светлим и тешким, у пустом парку, алеји крај језера.

Десило се као у магновењу. Ископала му је очи, није се освртала. У недостатку светла, инстинткитвно је кренула напред према излазу. Разгрнула је тешке завесе, дрхтајући отворила прозор и искочила. Тело је било тешко као страни терет за који нема снаге да вуче. Поново је била међу струјајућим светом пуног хоризонта. И опет сама у пустоши разливених нијанси шипражја, шибља и неизгажених високих трава. Пусто и суморно се комеша скривени микросвет у тескобно доба сумрака. Никако да се смрачи. Ваздух као да стоји, опор, напет и тежак за дисање.

Није далеко одмакла од мрке куће. Стазу је укаљала трагом лепљиве телесности, није је спрала са јагодица прстију. Осматра пред собом ширину у даљини што се назире, иза граница парка. Сенка може да види али као да не може да побегне. Нема никог ко би чуо усклике. Обогаљена наказа би се указала привучена вапајима као мором гоњена утвара. Не сме га дозвати. Сенка види али Пламен ће да букти када захвати дрхтајуће хладно тело. Не сме привући пажњу ускиптеле унезверености што се копрца у јаду неуспеха. Мора напустити парк наказа али тромо тело полако посустаје. Личне ствари је оставила за собом у густилу мрака. Не сме се вратити тамо где је чека богаљ из мрака. У своје празне дупље увлачи мрак, више га не одбија. Мора се искобељати из парка док је тело није у потпуности изневерило, док се није у потпуности предала мутним умишљањима. Мора напустити осамљено место под сенкама скривених наказа док је она најрањенија није шчепала.

Оскрнављен је бауљао иза грмља ни не знајући да јој је за петама. Тражио је као једину преосталу сврху коју мора испунити. Без очију у дуљпи али са очима у глави уходио је с намеорм да је шчепа и рашчерупа. Могао је намирисати тело натопљено хладним знојем и прашином. Имао је то тело и опет би га имао. Могао је чути шуштање и крцкање венаца око крхких зглобова. Трудила се да буде нечујна као да је мртва. Помаљала се са одором од мртвог цвећа што се благо њихало испуштајући отужне ароме раздражујући ноздрве њиховог ствараоца. И као пробадање грома из центра грудног коша, ударало је и терало да гласно уздише. Одала се наивно и не сасвим разумљиво. Унезверена је као и прогонитељ, са очигледном узнемиреношћу. Као да није ни мало уживала у ономе што је учинила. Као да већ потајно није прижељкивала сцене крвопролића и разјареног гнева. Први пут не може свима бити и најуспешнији чин који тече по свим испланираним правилима. Није имала прецизан план али је надоместила ефектном импровизацијом. Налет усхићености када је забила палчеве међу очним јабучицама, поскочио је ван граница препознатљивог доживљаја среће, био је немерљив са свим што је искусила. Требала је остати унутра. И ево је ту сада напољу на слободи сумрачног стања неба и ума. Прогања је представа прождирајућих очију истовремено страхотно лепих и љигавих попут живог песка. Непозване се надовезују  и прогањајуће слике лица без очију, попут празних барака. Застајући да дође до даха, да умири тело и ум, слика је нагло оживела, постала је оштрија и крупнија.

Шаке пресвучене претећим рукавицама више му нису биле главно оружје. Носио је сечиво косу голим прстима. Усредсређено је вребао Сенку. Владао је пустом територијом парка, газивши свако парче траве и земље као свој под коме познаје сваки педаљ, пукотину, неравнину. Физички грозан, наказан али деловао је присебно и стабилно као да му очи нису ископане а ни потребне. Та непокорна одлучност, несаломиво држање тела и кретање као у звери збунило је Сенку. Запела је од густо испреплетан коров и трску, зашуштала пред забљешталим сечивом јасно одавши блиску присутност. Поклекла је пред грозотом с осећајем камења у коленима. Сатерао је уза дрво. Поглед није могла одвојити од празних дупљи, тако оскрнављених и плитких.  Појава унакаженог лица изазивала је много гори осећај гађења него што је сечиво подстрекивало застрашеност. Као укопана у земљу и закуцана за дрво укочено је зурила у наказу допуштајући следећи корак. Замахнуо је наоштреном косом и забио у дрво, једва промашивши главу. Изопачени грчевити кез настао због неспретности изазввао је пригушени смех и промену. Измигољила се испод  наказе која је очајнички вадила сечиво из храпаве коре дрвета. Узбуђење је расло с доживљајем надмоћи ускомешале са претњом која не види. Придигла се са боцкаве земље и стала усправно, држећи се на ногама која више нису клецала. Бити у близини тако блиској на корак иза леђа богаља претварало је ситуацију борбе и бега у најузбудљивију игру у којој је Сенка могла имати непобедиву предност. Одглавио је сечиво и по огладнелом њуху се окренуо ка миришљавом телу Сенке. Прикрала му се иза леђа. Замахнуо је према Сенки али успео је засећи само невидљиве честице ваздуха.  Помахнитало замахвивање у непосредној близини Сенке није сасвим било безнадежно и безопасно али се кретао тромо што је давало времена на претек да се поиграва с наказом. Мамила га је иза следећег дрвета, намерно ходајући бучно како би га усмерила на прави траг. Чим би се приближио њеним телом би прострујало узбуђење као наелектрисано, спремно да се ишчупа и згроми претњу. Али Сенка није познавала сваку травку, камен, лист парка. У прошлости одавала се менталним лутањима кроз парк, не обазирајући се на стварне прилике. Занела се несмотреношћу. Док је занесено гледала у празне дупље без очију, ходајући уназад заборавила је на постојање мутног језера – мочваре.  Мочвара је била ту, иза, близу, мирна али жива испод трски, чекајући већ дуго када ће неко упаати. Спотакла се о замршене трске и скотрљала благо о падину. Упала је у муљевито језеро. Клизила је ка дубини. Привукла је и исхитрену жудњу за пленом и тако за собом повукла нежељеног сапутника. Вребајућа наказа је тонула ка Сенки.

 

 

 

Утапајуће језеро

Муљевито језеро непознатих дубина створило се од давнина с нестанком првих сведока. Пролазно и нестабилно у складу са сентиментом годишњих доба, не представља ништа више од чуда пуке природне депресије. Корито асиметрично створеног облика из године у годину чезне вечито за кишама тешких облака. Ослобађање накупљених небеских суза је спасење које теши и привремено гуши докону депресију. Језеро се поново уздиже до препознатљивих висина, милујући стрмине земљане обале. Сливањем атмосферских вода упорно и болно опстаје, позајмљује снагу од катарзичних суза.

Представља срце парка чијим аритмичним откуцајима бивају привучени сви изгубљени, са чежњом да поглед спусте и утопе до дубина подземних вода. Елиптичном стазом шетају и круже, спремни да плутајуће снове одуже. Путујућим мислима несасвести одазивају се савесно. Препуштају се губљењу у лавиринту обрасле вегетације успузале уз ивичњак стромглаве обале. Утапају одушевљења и патње, спуштају их до замишљеног дна језера. И напокон тада следи да се доживљаји отпусте и коначно нестану као и језеро што пресуши и утихне, скривено и прекривено  спонтано обраслим покровом замршене траве. Свет замишљених илузија и неостварених нада, проживљених патњи тоне до незамисливих дубина, копрцајући се на дну, батргајући се за бременом притиска хладних суза. Муљ их упија и оставља да зарасту у утапајућој депресији. Понавља се из године у годину допуштајући утапање свих и свега.

 

 

 

Свет под земљом

И свет обичних бића човекове врсте  тог туробног смрачивања је нестајао са површине. Претворио се у случајан сусрет са гутајућим језером. Утапали су се и тонули ка дну и рупи, месту додиривања са новим светом. Са сваким дубљим потонућем нестајао је дотадашњи живот прашине са безначајне површине. Почивао је у зачетку постања тајновитог света подземља.

И као да је вода нестала, остала иза њих, изнад њих. Нису одмакли далеко од дубине, под језером, изгубљеним негде у даљини, прекривајући свод, замагљујући површину. И муљ се сасушио, и трске су нестале. И цео свет живог растиња је нестао, испузео.  И сећања су нестала.

Изгледали су тупо и немо. Забезекнуто су посматрали призор без знања и поимања шта их је снашло. Заборавила је на плитке дупље, празне бараке без погледа, без очију. Заборавио је на гнев и хватање Сенке, ослушкивао је сваки подрхтај. Подземни лавиринт одушевио би сваког госта с осећајем за неизвесну лепоту уместо што их  је згрануо као шупљоглавце. Затечени на дну језера, слободно дисајући ваздух који мирише на земљу, насумично су кренули пратећи осећај за слепило. Као слепи и неми и сасвим неспособни упутили су се крај уског простора, држећи се ивице земљаног пространства. Земља је била сува као прах не одавајући траг да се икад сусрела са водом. Зидови су били од земље. Подови су били од земље.Читав свет је био саткан од зрна меког нераспадајућег праха земље.

Узан тунел водио је ка непознатом сужавању простора. Подземни лавиринт их је оставио згрануте у полумраку. Заденуте светиљке у скривеним пукотинама земље пригушено су осветљавале уску јаму бесконачног подземља.  Сенка се губила из сенке Пламена, углављујући се у тесан пролаз између тесних зидова. Бежала му је из слепог видокруга, тапкајући ужурбано ка жаркој светлости. Светлост је раширила краке дуж мрачног лавиринта. Негде на крај краја дугачког ходника исијавала је дворана.

 

 

 

У дворани подземља

Као светлуцаво окно прозора причињавала је светлост допирајући из удаљеног простора без врата. Пламен није могао видети осветљен угао али је чуо њене тихе, готово нечујне прикривајуће кораке али и множину одјекујућих шапата постајући гласнији и упорнији.
Говорили су гласови неиспрекидано и неуморно, дубоки и громки, као из најдубљих јама најхладнијих пећина, примамљујући лутајуће душе случајних пролазника. Знатижељно се устремила ка распламтелим гласовима, избављајући се из таме. Али тама је вечито пратила, обавијала је простор њеног видокруга. Похитала је да ухвати краке светлости и зађе тамо где није сама са пратећом наказом. Ближила се дворани али светлост као да је измицала. Простор као да се ширио, светлост као да се удаљавала. Била је надомак прага отворене дворане. Светлост није више блештала као из даљине. Тама је испливала у најцењенијим облицима, позивајући изгубљене да почине избор и утопе се у вечни сјај мрака без кајања:

– Као што се човек умори од непрекидне забаве, ватромета, шаренила од конфета, то га на крају измори, није увек за весеље, тако би му досадио и вечни мир. Ако је циљ живота равнотежа и у томе сво савршенство, зар је онда живот у рају остварив? Ако је рај чисто блаженство, чист мир и спокој зар то не пркоси законима природе – без таме нема светлости. Живот у паклу је могућ јер је по свој дефиницији мучитељ блаженства, успостављач баланса. Доспети у рај је замисливо али живети тамо вечно је немогуће, без да се завири у пакао и то је онда равнотежа. – самоуверено је изговарала жена са накитом од дијаманата. Свуда по њој су били дијамнти – на руци као прстење и наруквица, око врата као огрлица. Блистала је као дијамнтска светлост претећи да засени све и покори бљештавилом. И у коси су јој били дијаманти и зуби су били од дијаманата, оштри, прозирни и сјајни.

– Ако је живот после смрти само продужетак, наставак из телесног у бестелесно можда равнотежа и није потребна, тада влада другачији принцип- апсолутног и бескрајног блаженства. Али такав исход већ није могућ за сваког ко је нешто чинио и починио јер покајање је тад бесмислено. И загарантовано ти је обезбеђен пут тамо где влада принцип бескрајног мучења и патње. Али зар патња није блаженство, узвишеније од спокоја и мира. И тек и они могу бити лажни. – сујетним тоном је одвраћао мушкарац савршено складних црта лица и исклесане грађе као у статуе, поносно истичући жезло оптпчено од аметиста и плашт до земље украшеног од опала.

– Не. Равнотежа је у живљењу средњег пута. Једино након кушања средњег пута се долази до најузвишенијег задовољства. – заводљиво и са наслађивањем је одговарала раскошна девојка са шуштећом хаљином украшеном од рубина.

– Пробај ти да живиш умерено у паклу. Свако ко се наслађује плодовима раја заслужује да буде протеран. Свако ко је умерен у паклу заслужује да буде протеран. – неконтролисано брзо је одвратио младић бујне дуге косе бије земље, скупљене у свилен турбан на коме је светлуцао пришивени брош од смарагда.

– Средњи пут искључује оба света. Оба света искључују средњи пут. Само смртници могу живети средњи пут. – заједљиво је узвратила дијалог жена са наруквицом од низа ахата, одавајући осећај горчине у устима. Интересантно је било приметити што је накит код те жене мењао нијансе.

– Равнотежа је у неживљењу. – апатично је одвратио младић опуштених, оклембешених црта лица, и набораног врата око кога је висила огрлица са медаљоном од сафира.

– Равнотежа је бесмислена када си у апсолутном блаженству. Када не желиш, немаш потребу а онда и не чиниш. Када не чиниш не желиш. Блаженство је у разарању. – агресивно је узвратио старији мушкарац енергичних покрета и израза чврсто затегнутог лица, стискајући шаку истичући прстење од оникса на свих пет прстију.

Сенка је у почетку опрезно и срамежљиво слушала разговор мистериозних дворанина да би се убрзо скромност истопила и претворила у одушевљење. Битисали су хармонично и дисхармонично, смењујући тон расположења сасвим природно као и свету из кога је дошла. У дворани исклесаних зидова пећине неправилних оштрих углова, са осветљењем од драгог камења, чинило се да је могуће живети заувек затворен, не допуштајући иком икад да крочи на тло пресијавајуће прашине најмекше земље у коју се уверио и Пламен. Пламен је горео од жеље да може да види светлост земље али и киптео од гнева да прегази Сенку. Свод дворане је стремио у стрмине, оштре углове са којих се сливала светлост невидљивог извора.
Непристојно је не упознати се са гостима, странцима а сувише је важно за њихово даље егзистирање, придобити их. Не пружа се драгоцена прилика често. Прва која је указала гостољубивост била је жена од рубина, милозвучно позивајући Пламен и Сенку да постану део страственог окриља. Тако лако пуштајући је да наметне своју сладуњавост означило би почетак превласти ње, једне једине над свежим смртницима у подземљу где тумарају мртве сенке и испијени мртваци. Нови гости су изгледали као подједнако примамљиво укусна тела за све владаре подземља, требало их је само придобити и поделити али договор никад није умео бити њихова врлина. Наметљив позив девојке од рубина изазвао је жустро надметање од супарнице са дијамантима а потом и свих осталих. Чини се да је за госте најмање био заинтересован мушкарац са жезлом као и онај са сафиром, допуштајући свима да добију почетну предност у убеђивању.

– Живите са мном тренутак задовољства и науживаћете се као никада до сада. Покајећете се што сте цео свој дотадашњи живот протраћили не живећи као тај тренутак са мном. – са уснама боје рубина и хаљином са дубоким изрезима акцентујући на попрсја, леђне лопатице и корен ноге, слаткоречиво је позивала.

– Не обазирите се на њена обећања, навућићете на себе гадну заразу и најгоре муке. Проклињаћете је. Пођите к мени и можете имати све. Показаћу вам како светлост може да засветли. Увидите и проживите како је живети на врху пространства и моћи, како је када можете имати све. – Са светлошћу дијамнта у очима изговарала је жена још самоувереније.

– Бићете и даље празни као и њени погледи на даљине. Претвориће вас у објекат. – проговарио дечко са сафиром равнодушно.

– Не заваравај се ти који ни чему не тежиш јер си немоћан. Мени они не требају, ја имам све али заједно можемо увек више. – увређено се нашла жена са дијамантима.

– Да сам на твом месту не бих се толико грчевито борила и трудила око пар смртника, само се срозаваш на њен ниво. – показујући на жену са рубинима. – Ионако ће ти досадити као и све до сада што си желела, око чега си се толико неуморно борила и борила да си постала напорна и досадана. Али не, не желим да те одвраћам, можда ћеш овог пута заиста добити оно што желиш. Али жао ми те је колико си се напатила, ниси заслужила, да се поштедиш јада, пусти их нека се прво упознају са мном и онда ћу ти јавити да ли су вредни твог цењеног труда. Да, пођете ли да живите са мном нећете проживети ништа беспотребно и бескорисно, нећете се изгубити у бесмисленом трошењу времена као што би то био једини доживљај код оног јадника што се по цео дан излежава. – показујући на младића са Сафиром, проговорила је жена упалог лица са каменом наруквицом од Ахата који је почео да све више тамни.

– Ово је прави тренутак да изаберете мене, дајем вам целу мене. Можемо и сви заједно уживати када би хтели али сада се ваљда видели са ким вам заиста следи бескрајно уживање – наваљивала је разголићена жена са хаљином од рубина.

– Ни да си последња и једина на целом свету са тобом се не бих могао заситити. Не можеш ми довољно удовољити колико ја могу тражити. – неочекивано се унео у разговор младић са смарагдом. Али ви – обраћајући се занемелим гостима – можете се уверити да ћете самном спознати своју праву природу. Водићу вас кроз пашњаке и потоке, са мном ћете искусити најукусније плодове и ништа вам друго неће бити потребно. Бићете комплетни, бићете једно са околином. Нећете бити вечито празни као она што хоће да вас запоседује, нећете бити ни незадовољни као она што вечито жуди, неспособна за нешто више, нећете бити безвољни као он што се не труди, нећете бити ни огорчени као она што вечито замера, а нећете бити ни одбачени као он који друге вечито одбацује и никако нећете уништавати оно што сте стекли. Са мном ћете бити комплетни јер ћете једино мени допустити да вас пробам и начиним осетљивим за вечна искушења која ћете безусловно прихватити и кушати са увек истим апетитом. Кроз мене ћете осетити како живот може да буја на сваком кораку. И тај исти живот уносићете у себе. Бићемо комплетни.

– Рефлектујеш другима оно што си ти. Живи свет поред тебе не опстаје. Почиње да постоји само унутар твоје утробе док га не избациш. Зар не мислиш како је то окрутно? – са тоном малициозности приговорио му је мушкарац са прстеном од оникса а за њим се брзо надовезала жена са дијамантима – Орутан бити у окрутном свету се може превазићи али такво ирационално понашање је најмање просто животињски. Прождире све што му се нађе на путу не ценећи њихову вредност. Сувише плитко и простачко понашање, недопустиво у нашем свету.

– На твоју велику жалост никад нећеш спознати истинску вредност света док не престанеш да желиш да га имаш. Престани да тражиш скривена блага, благо је у плодовима који ти се нуде да их кушаш. Моја окрутност не може никад бити већа од твоје. Ја узимам оно што ми се даје и нема природнијег процеса од таквог циклуса. Поштујем законе природе, они раде за мене. Твоја окрутност надилази законе природе. Окрутан си према свима са којима би требао да будеш једнак, са којима живиш и владаш. – Младић са смарагдом није могао да одћути жени са дијамантима и мушкарцу са прстењем од оникса који се није могао суздржати да настави са препирком:

– Ко у овом друштву није антисоцијалан тај није хуман. Тај није човек. Зато се не плашите мене, пратите мој пут јер једино је то пут спаса. Са мном ћете искоренити муке и патње. Једино са мном ћете бити у стању на време препознати непријатеље и сачувати своје главе. Сазнаћете шта је највећа моћ. Осетићете како је када она распали.

Сенка је и даље била укопана у месту али не и Пламен који је кренуо према Ониксу, оријентишући се према продорном гласу. Али један глас је био још продорнији који се није пуно истицао у међусобној препирци. Глас је припадао мушкарцу са жезлом који се примирио на најузвишенијој стени. Глас је одјекивао дуж читаве дворане:

– Од давнина су рођена два принципа: Апсолутно Добро и Апсолутно Зло али једно је моћније –Апсолутно Добро? Зашто би то морало бити Апсолутно Добро? Постојим од почетка, пре свих и познајем шта је апсолутна моћ.

Одјекнуле су речи продорног гласа мушкарца са лепршавим плаштом са прикаченим опалима и жезлом опточеним од аметиста. Завладала је страхотна тишина у дворани, прекидајући дотадашње комешање. Мушкарац са плаштом ноншалантно је слетео са стене и напустио дворану, остављајући их да се гложу за пажњу Сенке. Жена са наруквицом од ахата је омаловажавајућим тоном упутила пар речи одлазећем пару али се нико није обазирао. Оникс је имао Пламен, наводећи га у посету своје одаје. Удаљавали су се од Сенке, излазећи из дворане. Сенка је пошла другачијим путем. Није се дала зауставити ни наједном, али је желела заћи у сваки крај испреплетених одаја, завирити у сваки крај подземног света.

 

 

У одаји Рубина

Девојка са хаљином од рубина је прва шчепала Сенку, одводећи је у свој кутак. Сенка се није опирала. Пустила је да њом завладају опојни мириси коже девојке водиље. Омамљена, као ошамућена у полусну ходала је мрачним ходницима за водиљом све до краја собе. Али било је довољно само прекорачиити праг да би се освестила. И када је зашла дубље у собу предмета гипких и меканих облика, стање опијености је збрисано. Наступило је стање буђења и згражавања.

Призор који се распознавао свим чулима причињавао је Сенки неугодан нагон за повраћањем. Није могла поднети мирис. Соба се осећала на слуз. Унутра је било топло. Као да је гомила њих дахтало, испуштајући вреле и смрдљиве задахе. Соба као да је пулсирала дисањем невидљивог присуства. Девојка са хаљином од рубина је бестидно збацила хаљину са себе на под, наговарајући сапутницу да учини исто с циљем да се ослободи терета. Али је Сенка није слушала нити је гледала. Заузета је била сажимањем надолазећих доживљаја. Уосталом, ту одвратну врућину би лакше поднела само када би одрала кожу и сво месо са себе и претворила се у костур. Задах зноја и утробе је испуњавао ту уску у дугачку собу. Чинило се да соби нема краја као ни излаза. На врата није ушла, на врата неће ни изаћи било је једноставно прихватљива логика ове собе.  Газила је по меканом и дебелом тепиху, урањајући у сваку пору која се ширила и гутала сваки траг постојања. Као да је ходала по глибавом тлу, топлом и прљавом тепиху откривајући трагове мрља закорелих излучевина утиснутих у дубоким порама. Соба је на Сенку остављала утисак каљаве празнине и безнадежне једноставности. Са ниске таванице су висили лустери чинећи једини декор у соби. Са лустера су висиле прљаве играчке које су се лако могле дохватити и скинути. И док се Сенка провлачила кроз све ужу собу одненуд се зачуло јечање и мумлање животиње. Освртала се покушавајући да одгонетне извор одакле допире све јаче неартикулисано испуштање звука животиње којој није знала порекло. Сенка се све спорије кретала делујући изнемогло и исцрпљено. Нага девојка је није заустављала, Сенка је није тражила. Загубила се негде у даљини одакле је испрекидано мумлала животиња. Од непрестаног кретања напред, застала је да се придржи за ивицу зида и умало није пала када је изненадно изгубила равнотежу. Наишла је на рупу у зиду. Рупа је била велика али плтика и ниска. Било их је читав низ али их Сенка није примећивала, пробијајући се мучно кроз ширећи задах од кога је бежала, тетурајући у мраку. У рупама је било и мрачније, загушљивије и топлије. Није се усуђивала да зађе у те засебне собе унутар зида. Наставила је ходати, пролазећи крај соба, са узнемирујућим ишчекивањем да ће је неко или нешто зграбити из пукотине и увући дубоко у мрак из кога се више неће моћи извући. Јечање животиње је постајало све тише док је није заменила потпуна тишина. Једини звук је стварало угибање стопала у поре глибавог тепиха из кога се Сенка све теже и спорије извлачила. Чинило се да одаја попут ходника заиста нема краја. Бесконачност дугачко празног амбијента је нагло прекинута када је Сенку сасекао глас из дубине једне од рупа у зиду наговештавајући да је баш тамо чека излаз. Отупело, без посебних доживљаја, упутила се према нестрпљивом гласу наговарајући је да напусти ово прљаво место и крене ка њему.

 

 

 

У одаји Смарагда

Уграбио је Сенку чим је зашла у нови мрак. Већ на самом излазу из мрачног тунела је осетила растерећење и прилив нове жеље и узбуђења  у сусрету са налетом освежујућег мириса плодоносне флоре. Допуштала је нехајно младићу са бујном косом да је води куд год, што даље од претходног затвора. Увојци косе су се помаљали, искрадали из турбана, милујући истакнуте кључне кости и кошчата рамена. Смарагд на младићевом турбану исијавао је оштрим сноповима обилне светлости. Осветљавао је пут ка улазу у обиље смарагдног царства.

Доиста као да је зашла у крајње неоткривен и до сада непознат део подземља у коме је допуштено бујање живота. Пред Сенком се отворило раскошно пространство живописних врста биљака широке палете боја и облика.  Широкоугаоно двориште осликавао је круг дивљег амбијента џунгле у чијем средишту је  жуборила бистрина потока коме се не назире почетак као ни крај. Слапови се преливају мирно и светлуцаво,  укрштајући се у поток уоквирен растињем, настављају преливање кривудавом стазом до дна, упијајући се у гнезда неразмршених травки. Младић је препустио Сенки да се бескрајно диви пејзажу. До јој и пуну слободу да закрочи на тло баште без ограде. Послужио је да се опскрби свим плодовима који су јој по вољи. Сенка је пошла газити меку траву свиленкастих нити распршених међу пузећим коровом што је захватao високе бедеме окружујући хоризонт несагледиво отвореног простора. Набујала флора је надолазила са свих страна зидина зарастајући са целином амбијента, преплављујући високо до плафона базилике, пузећи све до пода. Владала је потпуна мимикрија од врха до дна. Сенка је газила свилени тепих, осећајући додир сваке најежене травке, окрњене латице, накострешеног листа, уживајући у доживљају сједињавања коже свог тела са кожом природе. Намештај је спонтано обликован од природе, сачињен од камења и дрвећа, са покојом пресвлаком од маховине и цветним стазама. Било је ипак нечег чудног у свеопштој лепоти отвореног дворишта дивљине. Свуда флоре а нигде фауне. Једини шум је стварао омален водопад сусретајући се  са жубором потока. Ниоткуда да допру звуци  цвркутања, рикања, цврчања, арлаукања, зујања или било ког другог постојања живог бића. Као да је цео један свет инсеката и животиња истребљен или одбегао, постао непостојећи за овдашње царство у власништву младића са смарагдом. Иако се двориштем распршавала свежина и оштрина, ветар као да није постојао. Није се могао чути, видети ни осетити. Сенка је и даље само наставила са гажењем тла, милујући сам врх површине потока али се никако није удостојавала све то искуси чулом укуса као што је све време чинио младић неуморно и са увек истим апетитом. Откидала је латице али је би жао да такву лепоту стрпа у уста. Откинуто цвеће је мрвила посипајући по башти и базену. Видевши то скромно понашање младић са смарагдом позва Сенку да напусти башту и придружи му се са друге стране водопада у срж његовог кутка где све почиње и нестаје. Сенка је беспоговорно пошла стопама младића, пративши га каменитом и дугачком стазом.

Удаљавала се од смарагдне долине, ближила се гротлу усахлог и пустог амбијента где ветрови улазе али тек слабашно. Стигавши на циљно одредиште у средиште замрачене голе јаме, далеко иза водопада, дочекала је запара трулежи, исправајући из раштрканих комада лешина. Позвана је да  му се придружи у гозби и препусти  потпуно, безбрижно и неумољиво. За Сенку је била највећа грешка кушати плодове из преке послушности. Изражавала је отпор према законима природе а још снажнији презир према бесмисленим заповестима друштва која изнова намећу крута и уштогљена правила. У инат њима свима неће узети ни залогај било чега. Не мора делити њихове прљаве пориве и још прљавије намере. Јести као они је одвратан грех јер то значи бити као они. Радије ће бити чист костур него праљаво месо. Младић са смарагдом се предано посветио свом ритуалу, жељно и предано не обазирајући се на суздржаност гошће. Главом заривеном међу лешинама није ни приметио кад га је напустила и упутила се ка излазу за новим дозивајућим гласом.

 

 

 

У одаји Оникса

Похитала је у нове одаје да би се удаљила од заударајуће грозоте. Хитро се провлачила кроз нове пролазе мрака. То су је ветрине терале, гурале да брже дође гласу оштроумног и подсмевајућег тона. Сенка није одустајала. Ветрине су фијукале снажно, шибале пепељасте зидове тунела, увлачећи је у втрлог ка главној одаји мушкарца са прстењем од оникса.

Главна одаја саживљавала се са предворјем делујући као продужетак стеновитих тунела. Господар одаје се својом тамном масивном појавом и мишићима као исклесаним стењем ванредно се стапао са зјапећом тамом пећине. Приметио је како је Сенка овде на његовом тлу имала потешкоћа са ходањем. Овде није могла са лакоћом да гази све пред собом и уништава крхку природу. Могла је осетити врелину ускомешале лаве испод тврде стеновите подлоге. Као да је ходала по угљу. Око ње је и даље ветрина завијала, разносећи хладноћу по празном пространству унутар слабо осветљене пећине. Једино је тло било усијано. Табани су тамнели.

Посматрао је задовољно Сенку како се ни не слутећи приближава Пламену. Пламен је тињао од жеље да згроми Сенку а владар ове пећине је желео знати исход. На скривеној каменој плочи Пламен је титрао од узбуђења да ће се обећање владарево обестинити. Празне јаме су биле испуњене. У њима су се углавили Опсидијани. За послушност их је добио на поклон од владара са прстењем од Оникса.

Сенка је тражила излаз из овога мрака, изнемогло се борећи са гневним ветром и љутином тла што је распаљивало стопала, пењући се све до ужареног срца. Као да је окружење терало да побегне што даље али је и даље само лутала унаоколо изгубљено и беживотно. Делујући као без жара и трачка духа застала је и укочила се као кип. Видевши такво малодушно понашање владар је гурнуо Пламен према Сенци са мисијом да је помери и поремети. Али Сенка се није дала померити а ни пореметити. Пламен јој више није изазивао гађење, страхоте и притајено дивљење из прошлости. Све се то угасило и преобликовало у равнодушност. Пред њом је стајала избечена наказа са лажним очима, лажним сјајем. Наказа је изгледала још наказније. Сенка се није померала као ни Пламен постављен пред њом. Укочено је пиљио умртвљеним погледом који не гледа и не осећа. Приметивши тако мртву пасивност оба госта владар је морао посредовати. Скинуо је своја два прстена и наређивачки их навукао на прсте Сенке и Пламена. Прстење се сузило у додиру са њиховим прстима. Осетили су крајње затезање и стезање,  чинећи ношење болно неугодним али то је по владаревим речима само крајњи доказ прихватања кроз спремност на жртву. Склапао је извитоперену врсту свете заједнице између Пламена и Сенке изговарајући бизаран текст непознатог ритуала:

-Док вас ампутација прста не растави. Поновите за мном, док нас ампутација прста не растави.

Речи нису биле довољно тешке а ни ватрене да би погодиле Пламен и Сенку. Пламен је остао погођен једино тежином нових очију. Закуцан као са два тешка терета, оборио га је притисак и приковао за темељ са кога се дуго није подигао. Одмарао се у сопственом жару, сакупљајући неку нову енергију. Има још увек наде за његову освету. Сенка је и даље опстајала као биста, укочена и као бездушна. За њу нема наде. Отворио је тло под Сенком и пустио да оде.

 

 

 

У одаји Сафира

И они највернији што верују у свако чудо помучили би се да објасне ово искуство. Тло се под Сенком расцепило и прогутало. Пропадала је кроз празнину. Око ње су се сударали ужарени комади стена, купајући се у лави претећи да је прогутају и сажвакају у најтоплијој утроби. Пропадала је ка дну, падала је необјашњивом брзином. Амбијент је постајао светлији и светлуцавији.  Уронила је у воду. Није приметила када је прстен изгубила. Као да је сам склизнуо и нестао. Можда је повраћен господару.

Инстинктивно је изронила. И тако се нашла у соби високој колико два спрата, и  испуњеном водом скоро до самог врха плафона. Прозор се није могао угледати. У соби се разливала светлост иако је њен извор био непознат.

Недалеко од Сенке се налазио младић са огрлицом од сафира, положеном на грудима док је плутао на леђима гледајући апатичним изразом у плафон. На плафону су плесали одблесци воде и облици благих сенки. Камен сафира је светлуцао омамљујућом светлошћу изазивајући склапање капака. Није могла дуго издржати са гледањем у огрлицу,  преусмерила се на разгледање чудно обичне собе. Соба је личила на најобичнију собу осим што је била испуњена замућеном водом. Соба је имала облик квадрата са зидовима префарбаним најсветлијом нијансом. Намештај, махом намењен за разлежавање је био потопљен, прикован за дно. Сав намештај кога није било превише, слагао се у тоналитету са палфоном, зидовима, подом. Соба је одавала слику огледајућег неба у хладном океану. Светла и сведена соба као минималистичка слика из сна меланхоличног сањара, изазивала је посебан осећај. Сенка је одахнула да се одмори, одржавајући се на леђима, плутајући попут јединог станара водене собе.  Као да је сва његова сврха била љуљушкање у млакој води док је поред себе имао плутајућу тацну са небрижљиво спремљеном храном која је већ била начета. Није се обазирао да ли ће му Сенка пресрести храну и појести остатак јер је западао у уобичајну дремку, која је уследила вероватно после јела. Сенка му није дала мира. Продрмала га је док није пао у сан. Није се претерано узбуђивао што му је нарушавала рутину поручујући јој нехајно да ради исто што и он или да оде и остави га на миру да ужива у свему што му је довољно. Наставио је са плутајућом дремком.

Сенка се уморила плутајући. Осећала је као да одумире. Морала се покренути и спречити умртвљивање које је наступало полако и постепено. Заронила је најдубље што је могла. Тражила је излаз на дну. Није ни приметила колико дуго је могла задржати дах. Било је нечег опуштајућег  бити на дну а не на површини. Тражећи било какву неправилност, спазила је узак ходник, неприметан иза заклањајућег душека који је морала померити. Био је то ходник, низак при самом дну кроз који је морала уронити и провући се са тешком муком. Са већом муком се суочити је било остати у воденој соби са светлошћу сафира која хипнотише.

 

 

 

У одаји дијаманта

Ронила је кроз све оштрију хладноћу како се узак ходник, канал све више сужавао а ниво воде празнио. Канал је постајао све плићи док се није потпуно испразнио и претворио у потходник са мермерним степеницама. Преостало је изаћи и вртоглаво се пењати горе, високо и највише ка јединим вратима. Бљештаво китњаста врата уоквирена гламурозним стубовима отворено су позивала на улазак у раскошно опремљен простор жене са дијамантима. Свечаним театралним тоном упутила је Сенки речи добродошлице.

Призвала је Сенку себи. Ласцивно је поздравила јер се послушно успела ка њеном царству. Дала је Сенки слободу да све што је у њеном власништу буде дељено али уз један ситничав услов. Све што је присутно, што испуњава пространи простор може се бескрајно уживати гледањем. Нека гледа али да не додирује. Тако ће сачувати сјај и вредност сваког објекта присутног у стеченом. Сврха објекта јесте да постоји сам за себе. Смисао предмета јесте да буде независтан од власника. Само тако ће бити очувана њихова вечност у вечном сјају.

Губиле су се очи Сенке не знајући где да се утопе, на који камен да се зауставе. Сваки камен је забљеснуо по преламању светлости оног другог. Сваки предмет је био декор за себе стварајући од простора својеврсан музеј уметнина. Задовољно се кезила жена са дијамантима посматрајући Сенку како се диви њеном имању. Сви елеметни су у свом стилу красили пространу собу која се дизала на нивое уз помоћ ниских степеника опточених дијамантима. На најнижем и најширем нивоу је била постављена галерија скулптура од исклесаног камења најчуднијих облика, најстаријих времена а извајани од најплеменитијих метала. Бакље су у пуном жару осветљавале други највиши ниво простора на коме се простирале  шкољке са скривеним бисерима као и крзна ретких врста, разјапљено показујући блиставе чељусти. Поред њих су биле и шкриње, ковчези који се нису могли отворити јер је кључ био сакривен.  На вишем нивоу је била утемељена оаза – вештачко изграђена у облику овалног базена над  којим се распростирале висеће жардињере егзотичног биља, ширећи ароме привлачних миомириса.  Највиши ниво је био и најмањи и најужи али довољно простран да се на њему успне и посегне за полукружним зидом од стакла како би се ухватио призор од кога се свет оставља без даха. Сенка је посегнула за погледом али поглед је изостао. Дах је сачувала. Стакло је изгледало мутно и затамњено.

Жена са дијамантима је смело наставила са посматрањем Сенке не бивајући у могућности да одвоји поглед од ње. За Сенку би издигла још један ниво на коме би она тако на миру могла постојати, не мешајући се са осталим предметима. Сенка се шетала међу скулптурама све спорије и равнодушније, очитавајући се напор у капцима. Уморила се од толиког сјаја, очи су је болеле. Жена са дијамантима је смишљала посебан план за Сенку али је неко други пресрео.

 

 

 

У одаји Ахата

Жена са наруквицом од Ахата отела је Сенку ненадано жени са дијамантима и одвукла у своју одају тајним пролазом иза једне од статуа. Сенка понешена као силом није пружила трунку отпора. Убрзо је пустила подлактицу наређујући Сенки да је прати у стопу успињајући се спиралним степеницама све више и више. Сенка је покорно пратила жену са наруквицом од низа ахата које је у разним приликама мењало нијансе и шаре, сијајући од светлости до таме. Понашала се грубо и заједљиво према Сенки која се и даље није усуђивала удаљити нити одвојити од зацртане стазе. Стигавши на врх дошли су пред једина врата старинског гвозденог кова. Била су закључана а кључ се крио у наруквици од ахата. Увела је Сенку у празну и замрачену собу облика хексаграма. Када су очи у мраку лакше је прикрасти се и видети туђу собу и удаљене очи.

Соба је била сва од камена и потпуно празна и пространа чиме је празнина још више долазила до изражаја, али је ова соба имала прозоре. Били су уочљиви. Сваки зид имао је по један прозор. Сви прозори осим једног су били затворени и чини се никад отварани. И сви прозори осим једног су имали решетке. Али тај прозор без решетака је имао навучене завесе тешке и тамне као олово.

И ништа није преостајало Сенки осим да провири кроз пророзоре и угледа с најискренијом радошћу ону најсветлију светлост са небеса. Можда је тренутно ноћ и зато је мрачно међу каменим зидовима. Надала се Сенка да ови прозори нису замућени и тамни. И заиста нису били замућени и тамни, кроз њих се могло гледати и видети. И наступило је изненађење и разочарење у тако кратком даху.

Провиривши кроз једно окно иза решетака схватила да је угледала место коме се дивила с почетка. Напијао се из потока младић са смарагдом, после обилног обедовања. Чудесно је било видети колико је поглед с прозора досезао у далеке даљине,  косине и перспективе. Као да је стакло прозора имало моћ увеличавања попут магичне лупе. Могла се видети и друга страна дворишта, иза водопада где су на све стране биле разбацане измрцварене утробе. С другог прозора је открила девојку с хаљином од рубина како спава поред рогате животиње у једној од пукотина у зиду. Кроз следеће окно прозора пружала се слика као да гледа кроз кабину брода. Сафирна светлост са медаљона на младићевим грудима обасјавала је воду која га је и даље успављивала. Окно наредног прозора је највише бљештало. Прозор са погледом на одају из које је последња изашла откривао је жену са дијамантима како пиљи у кип поред кога се Сенка најдуже задржала. Остала је горчина за одбеглом Сенком. Претпоследњи прозор је очекивано открио мрачну пећину куљајућих варница, пробијајући се из гротла кроз тло до стења и каткад високо до загаситог свода. Тамо је Пламен и даље боравио пуштајући слепо да га усмерава мушкарац са прстењем од оникса. Чудно је било посматрати како се Пламен гаси и смањује, нестаје у непознатом правцу. Неко изван моћи одаје од Оникса је ухватио Пламен к себи. И остао је последњи прозор иза чијих густих завеса се ипак нису назирале решетке. Био је слободан. Сенка се примакла том једином преосталом прозору и преосталом надом да свуче завесу али жена са наруквицом од ахата је нагло зауставила. Свуда је била али код њега се још није усудила. Погледа са тог прозора никако да се засити али ни да смогне довољно преосталог поноса да још једном оде и искуси поново његов свет који је Сенки још једини преостао.

 

 

 

У одаји над одајама

Далекој кули приближила се погледом Сенка, што чезне за осамљеним даљинама. Завучена  одаја се ослушкује и огледа, вечито привлачи и вечито одбацује. Дубока тишина унутар остављеног простора ћути и не позива никада. Одаје свечану таму и најтамније нијансе светлости светлећи под сводом опалесценције. Такво небо измамило би и најчистије душе да напусте и најчистија тела и посегну за преламајућим лажима, и пођу на далек пут коме нема повратка као ни крајњег уздизања.

Све одаје су тајновито замршеним пасажима водиле ка тамошњој, далекој и високој у којој Он зна да је посматран. Дубље је урањала погледом Сенка да увиди колико је Он повезан са свима али далеко од свих, колико може да узлети високо изнад свих. Али никако да полети и пробије свод. Зашто тежити неухватљивим лепотама небеса када се може вечно уживати и у својој најдивнијој у целоме постојећем пространству. Није постојала светлост подземног света која би засенила лепоту господара одаје над одајама. Ниједна драгоценост није надилазила лепоту лика са жезлом и плаштом. Таква лепота је ванземаљска. Таква лепота продире у скривени свет иза очију и раздире га. Таква лепота изазива сумњу чистоте нетакнутог света. Таква лепота има моћ да укаља чистоту. Таквој лепоти није потребна деоба. Свака репродукција такве лепоте је бесмислена. Таквој лепоти не требају украси. А ипак носио је мушкарац елеганцију поносно, истичући прегршт тамних опала и аметиста не стидећи се њиховог сјаја. Опал најтамнијег тона извиривао је ипак из његових очију исијавајући читав свет хаоса, заробљеним унутра у једном погледу. Угледао га је вечно, сусретајући се у огледалу залеђеног језера пред којим се вечито волео клањати. Језеро  је рефлектовало свечаност разливајуће таме из најдаљег скровишта, скривеног негде дубоко иза најсветлије и најтананије тачке. Било је нечег узвишено особног и узнемирујућег у том погледу утамниченог космоса. Али је ваљда увек узвишеније дивити се себи него волети. Некад се не мора волети нико други осим самог себе. А где најочигледније уочити љубав према себи него у огледалу. Само се тада лепота душе истински сусреће сама са собом и огледа у свој својој огољености.  Зидови његове одаје су били од стакла. Стакло је било небрушено, попут пећинских рељефних вертикала.  Блиставије је било од иједног дијамнта, смарагда, раскошније од рубина, омамљујуће од сафира и тамније од опсидијана, оникса и ахата. У таквим тамним и изломљеним зидовима је сусретање ипак било могуће, стварајући искривљења. Уживао је Он и у искривљеним сликама. Искривљење изазива схватање. Али оно је ништавно наспрам дивљења. Дивљење изазива одушевљење што прераста у радост а оно је најплеменитије стање. Сенка ипак није могла уватити племенитост у искривљењу. Огледала су била нечастиво тамна за њено огледање. Слика би у том случају била нејасна, мутна и непостојана. Хтела је чврсто постојати али ван слике тог света. Ухватила је поглед Сенке с почетка гледања и продирања, жена са ахатом.  Тај поглед је замрзнула и био довољан да ахат потамни. Крај одушевљењу Сенке се није приметио. Упорно се враћала слика с почетка посматрања Сенке. Сенка се морала уклонити. Једини излаз је постојао одозгоре. Кров се морао померити.  Жена са Ахатом је то лако учинила као да контролише магнетно поље. Отворивши кров пустила је налет несавладивог ветра да утиче на Сенку. Пустила је да је вртлог усиса и одвуче на површину. Жена са Ахатом је могла сада на миру разгледати мушкарца са плаштом и жезлом и одају где је обитавао и пространство којим је владао.

 

 

ВАН ПОДЗЕМЉА

– Ипак највећи грех је живети на земљи.

 

Биле су то прве речи које су мелодично пријањале уз одсечне тонове пиана. Драматично су зазвучале тамне дирке али изванредно погађајући тренутак долазак свести Сенке и Пламена.

Бледо лице као у месеца у сред свитања, упалим као у костура и са очима попут хладног мора  била је прва слика искрсла пред Сенком, отварајући очи успорено и потешко. И није више нага. Положена је као за излог, у хаљини са изрезом да открије елегантне врхове кошчатих рамена и дугачком до чланака са циљем да изрази линију хода и дужину фигуре по њеној мери. Одевена лежи Сенка, у свечаној хаљини, тамној као гавраново перо, глаткој као лептирово крило. Под њом је земља била угибана, мека и топла. Лежала је на хумки поред наказе ископаних очију. Наказа остаје наказа. Свечано одело га не може удостојити. Пред њима су вешто биле ископане две раке, прецизно исконструисане са дубином да прогута и чува. Над њима се надвијао Чувар, достојно их чувајући на сигурном и безбедном, најтишем и најмирнијем месту за починак.

Починак је грозан и кошмаран ако је без пристанка јадника који треба да оду. Време се батрга са починком, као буба са мучним теретом. Када отпочне и потекне пут се наставља у једноставном и непредвидљиво неизбежном правцу. Сенка и Пламен леже непомично, утрнуло са угушеним трзајима непомирења. До анестезиране коже не продиру трзаји земље. Нико не може засутавити одвијање циклуса унутар гомиле настањених живућих организама затрпаних у грумењу. Лавиринт крипти наставља живот ситнх створења да навале на велико парче месо и започну са прождирањем. Земља чека да их прогута и отпочне са дробљељем новог живота. Чувар чува откоп да се на миру затвори и поравна са остатком амбијента. Пламен се загрева на земљи док се Сенка протеже и полако буди. Чувар не примећује. Гледа у паучинасто небо. Сунце се негде удаљило и сакрило. Облаци су успорени, небо их зауставља да се заувек заглаве на једном месту и никад и никуд не пођу.

Шта ако су мртви а да то не знају? Живе у измишљеном чистилишту, посебној врсти изопачене стварности у реалном простору и времену а душа је заправо давно одлетела,  а ум не жели то да појми. Ум је се не сећа, или је одбацио? Можда је душа засебна материја, одвојена од ума, од свести. Тада постоји могућност да свест није душа. Или душа јесте свест али у лажном свету постоји и лажна свест, лажна душа. Лажна душа је она која оптерећује и ствара утисак о животу, о заробљености, доживотним мукама а она права је отишла, удаљила се или се једноставно угасила. Само је тело сачувано и оно је једино изворно и оригинално? Или ни оно не постоји већ лажна душа ствара привид о стварном телу а и на крају и оно је лажно и непостојеће као и све остало.

Чувар је ту да чува гробове, подсетнике за душе али не и тела. Тела су гурнута дубоко испод, начета распадањем, нестају. Ко још жели погледати у месо када може у камен. А зар се на крају свих крајева и камен се распада. Камен је увек достојанственији у пропадању. Не отиче, не заудара као месо, не деформише се трагично. Трагично постаје само процеп, немогућност да задржи целост постојања. Крњи камен је ипак мање грозан од распалог меса. Чувара не интересује месо, бригу и дивљење гаји само према костима. Сенка је идеал сваког костура. Њене кости биће чисте, неокаљане. Метаморфоза ће бити лакша и лепша. Пламен када се угаси може постати приближно вредан дивљења у свом преображењу. Далек је још пут до потпуног преображаја. Изведба мора бити беспрекорна да би место остало беспрекоран дом, за беспрекоран свет. Свет се достојно мора покорити, сачувати и уоквирити. Слика није важнија од рама. Рам се мора пажљиво изабрати, да слика не би одскакала, да буде препознатљива и вечна.  Чувара је одликовала ретка даровитост да осмисли, створи, задиви и згрози.

 

 

 

Пут око вечности

С голог тла, поравнатим сувом земљом, изнико је млади камен са урезаном поруком:

Волим своје кости.

Уздигнута је плоча облих ивица, стапајућих са обрисима падајућих сенки с оних виших, оштријих, тамнијих. Ни светла као дан, ни тамна као ноћ, постављена је плоча наспрам Сенке, у равни са изгубљеним погледом лутајућим међу пејзажом од камења. Неспремна је да пође на починак у затвореној соби без врата и прозора.  Неспремна је да прихвати свој камен. Али се чини да никако није сама. Лутају очи и траже сродника. Заустављају се на најближем споменику под сенком, са дубоко урезаним словима песме посвећене непознатом лицу.

 

 

Укус земље

Поклањам ти трули камен,

уз горки плач.

Не примећујеш бесни пламен,

не разара те ни оштар мач.

 

Да легнеш на земљу време је дошло,

чекаш лењо то живот читав.

Све икад вредно је одавно прошло,

сан је био ионако млитав.

 

Земља тешка те покрива,

упија све топле кише,

ждерачима неутољивим те открива.

Под теретом камена пулс куца све тише.

 

Не журиш никуд и никад, вечито успораваш,

на камену ти све најтеже пише.

Само се земљи покораваш.

Чекаш, не жудиш ни за чим више.

 

Очи пламена не тритрају, не лутају. Угашене су али само споља. Сродници су негде унутра, испод, треба их пронаћи. Али им се животи и снови  лако могу очитати. Некад је сан вреднији од самог живота иако никад није остварен. Чувар је остварује жељу, спроводећи је у обилазак неиспуњених снова и завршених живота. Оставља Пламен. Пушта га, нека иде и нека се гаси.

Пламен је затитрао да осветли путеве изнад јаме, чекајући у тами, да смрви камен и начне Чувара.

Брежуљкаста стаза од избледелих цигли чинила је кривудање међу гробовима свиленкасто глатким и тихим. Сенка је ходала бешумно, остварујући мекан контакт са земљом. Маховина се јежила у пукотинама уских пролаза напуклих цигли чинећи ходање на њима посебним опуштањем. Сенка је пратила Чувара покорно, разгледајући монотоно пејзаж разноликих гробова. Косине и стрмине камених облика су штрчале над расутим букетима посусталог цвећа. Ширине и облине скривале су се под разузданим растињем  растезајући се и прекривајући ободе камених блокова. Чувар их није заборавио, бди над целим каменим пространством али пушта а не запушта да понеки камен зароби густа хладовина отпузалог лишћа. Залазио је и у најдаљи угао и газио најпргавију ивицу напукле стазе да посвећено негује сјај камена. Сваки камен је имао посебно место у Чуваревој опсесији. Доводио је Сенку пред напуштеним споменицима давно отпочетих живота.

Један камени блок се из далека чинио атрактивним, истичући се у полукружној алеји опојних мириса. Асиметричног облика споменик зашиљених врхова је чудио и због епитафа китњастих и уситњених слова и још чудније бизарности поруке:

Никад нисам видела мртвог лептира,

 обојила бих му крила лаком за нокте.

 

Око врхова аиметричних крила споменика каткад се врзмало лептирово коло. Као привучени невидљивим магнетним пољем лептири су танано узмахивали око шиљака да би неочекивано слетели и распршили се на хумки обраслој цветном површином.

Залазили су у ужи пролаз. Хлад је постајао гушћи. Крајолик око гроба је деловао заспало под узпузалим окриљем разузданог раста. Пузавица је обгрлила све некадашње ивице геометријски једноставног облика елипсе, остављајући чист само крајичак око урезаних речи. Застарела гравура кривила се и откривала на уоквиреном потамњеном камену:

Не може бити тело прљаво колико је прљава душа.

 

Неколико корака даље од гроба, заглављеног у устима пузавице, простирало се широко поље. Ту су почивала два истоветно уска и висока споменика, попут обелиска, светла али укаљана неизбрисивим траговима заборављене прошлости. У заглављу кружне алеје бљешптао  је шпиц обелиска са уписаном судбином:

Немој се будити.

 

Штрчао је и други врх, поносити парњак, пробијајући ниско грање, истичући занавек стару заповест:

Не устај.

Иза камених близанаца заклоњен у њиховој сенци,  лежао је омали, огољен камен, једноставног лоптастог облика са накривљеном поруком:

Твој камен је излизан као и твоја душа.

 

Тумарали су Чувар и Сенка кружећи путем замраченог круга, пријатне хладовине испод сагињајућих крошњи, загледавши се у споменик изломљених ивица, на авангардан начин креираних, са дубоко угравираном поруком од крупних и гаравих слова:

Штета што се убити можеш само једном.

 

Пар ситних корака било је потребно начинити да би се нашли под кровом још тамније и гушће хладовине и угледали изложбу геометријски исклесаних камења, оштрих ивица, изгланцаних површина, пресијавајућих слова правих и прецизних линија. Гломазни фонт на ромбоидном споменику изражавало је поруку остављеног и уцвељеног незнанца:

Коначно си отишла.

 

У сјају као металном, на преламајућој површини трапезастог споменика заматирана слова поруке је била упечатљива издалека:

Ако ме волиш да ли ме и прихваташ,

ако ме прихваташ да ли ме и волиш?

Да ли ме волиш ако не волиш себе?

 

 

-Могуће ипак и не волети себе а волети друге.

Сенка је ћутала, слушала и пратила Чувара. Посматрала је гробове не изражавајући посебно усхићење. Није довољно осећајна да препозна дивоте амбијента. Није умела да се препусти увиђању лепота свеприсутних облика. Неспособна је да увиди.  Пламен и без очију, може искусити више топлине додиром камена и оствари повезивање са земљом. Сенка ће временом морати заволети свој камен.

Сенка је вођена ишчекивањима. И са сваким доласком ишчекивање се настављало а испуњење жеље је изостајало. И тако умртвљена, вреди бити награђена за непосусталу верност. Чувар је неуморно водио. Чувар је неуморно ишчекивао привиђење.

Чувар је водио Сенку да прати стазу, спуштањем низ благу падину. Препустила се Сенка да је Чувар сасвим одведе.  Спустили су се у плитку долину ниских и избледелих трава. Горостаси од споменика раштркани су по грбавој земљи, утонули и погрбљени. Грубо извајани као грмаљи, а ипак погурени и стари, замрачивали су осамљену парцелу, ретко обилажену од Чувара. Сенка је била нови посетилац угледавши поруку урезану на храпавој површии:

Ја сам нико и Ја сам ништа.

Ја сам све и Ја сам свашта.

 

Сенка је настављала са мутистичним присуством и пред  мајсторски извајаним скулптурама које су редовно посећиване и гланцане од јединог посетиоца. Забачене и једва приметне остају заклоњене иза замраченог предела стеновитих оронулих споменика. Издвајају се у суморно велелепном кутку, стерилном од корова и свепрожимајућег растиња. Камен постављен на камен, окружен каменом. Нашла се Сенка пред чистим каменим двориштем са бистама  ванвременских вредности пружајући недоказиве истине:

Ти си доказ да савршенство постоји.

 

Мене твоја лепота поражава.

 

Не могу да поднесем твоју лепоту.

 

Како могу икад да те заборавим?

 

Сенка ће их заборавити ако не постане део овог, бољег света. Потребно је само да прихвати као своју једину судбину. Као изгубљена је. Мора бити вођена. Пролази поред урезаних судбина, пролазећи кроз њих, не заустављајући се ни поред једне, не прихватајући ни једну као сродну. Мора се везати за своју судбину, не мора је упознати.

Газећи стопама Чувара, предавајући се водичу Сенка се нашла пред напуклим споменицима, испуњеним суровим трагом времена. Били су то споменици сведених облика, једноставних и елегантних које је нагризао зуб протеклих векова. Сваки од њих је носио своје бреме, истакнутим у стиховима можда са несвесном намером да изазове презир и бол:

Зашто продавати своје мисли?

 

Пожелим да је ова чаша дубља,

 да се удавим у њој.

На прагу окрњене плоче разливала се лепљива течност. Просула се из полупразне камене вазе. Неко или нешто је оскрнавило камени кревет. Чувар ће када за то дође ред, уклонити прљавштину и неред и побринути да уклони штеточину. Беспрекорно би се посветио послу али је прече било наставити са Сенком обилазак.

Довео је Сенку у најживописнији одељак старог гробља Цветни врт се преплитао са хаотично укрштајућим споменицима креирајући сабластан уметнички простор. Бујне архаичне баште чудноватих врста сачињавале су изложбена дворишта тих гробова са којих је пленила сликовитост илустрованих стихова:

Ти си моја кост у грлу.

 

Са искривљеним шарама улепшана су слова на споменику апстрактног облика, изражавајући не тако апстрактну идеју:

 

Данас те нисам видео и ниси ме видела.

Кад ћемо се упознати?

 

Испод каменог анђела раширених крила лежала је блистава плоча носећи још блиставија слова не тако давно записане судбине:

Да ли још увек црташ анђеле?

Сакупљам их око себе.

 

У продужетку врта откривао се и други анђео од камена, клечећи, погнуте главе,  скупљених крила. На плочи окићеној венцем од цветних висуљака, зашиљеним словима је исписана порука на потамнелој плочи:

И кад видим не верујем.

 

Обилазак је био завршен. Вратио је Сенку на почетак. Налазила се поново на месту на ком се пробудила. Отисак Сенке и Пламена на ископаној земљи одавао је њихово одсуство. Сенка се вратила, Пламен се изгубио. Чувару као да није стало.

Пред Сенком је зјапила дубока рупа у којој је лежао постављен отворени ковчег. Заповест је била једноставна и разумљива – да сиђе у јаму, легне и чека. Али испрва је било потребно да саслуша стихове своје судбине. Лакше је послушати хладног ума и смиреног срца. Да би се учинило, потребно је разумети. Сенки је спрочитана молитва уз спору и тешку мелодију клавира, отужног призвука какав само Чувару годи.

 

 

На тлу

Њена је рука, без вена и крви,

модро свежа, попут пене мора и цвета пркоса.

Не дрхти и не плеше а слика је.

Опуштена и ледна,

вири из ковчега, боје храста,

исклизнула из топлог сатена.

Непомична, лечи са укоченим прстима,

врховима додирујући густу бару,

на лепљивој земљи, гладној,

за комадом руке без даха, вена и бора,

да је прогута, у влаги свога гротла,

и свари за небеског живота,

а онда попут пене мора,

избаци је на тло где пркоси расту.

 

Ко се једном пробуди на проклињајућем тлу легаће на њега вечно. Пламен ће се вратити. И као Сенка утиснуће се у земљу и постати део најдушевнијег света. Сенка се колебала. Којом стазом да пође ако не оном најкраћом што води до зјапеће рупе. Чувар је испустио Сенку. Сенка се није више обазирала на Чувара који се дигао од клавира и пошао ка њој да је ухвати. Није се обазирала на Пламен који се ниоткуда обрео на Чувара.

 

 

 

Растајање

Шуњао се и прикрадао дуго и полако, скривајући се у пукотинама, извирујући иза напуклих споменика, вребајући час када ће ухватити Чувара. Није видео а знао је да слути.

Трагао је за рупом. Оном најдубљом. Откако је устао, лутао је, тражио је. Морао се вратити на почетак. Запињао је за стрмине, неравнине, напукле камичке, запетљане чворове, да би га из даљине слабашан клавирски тон подсетио где је оно место коме треба да се врати. И вратио се земљи са које се дигао. Вратио се ископаној јами крај неисписане, празне камене плоче. Заборавио је на Сенку. Мотрио је будно на Чувара. Чувар је мотрио на Сенку. Сенка се измигољила. Губила се у магли, све гушћој. Стапала се са сенкама гробова. Пламен је био бржи од Чувара. Чувар није успео направити корак даље од рупе. Пламен га је сместио тамо где је требала лежати Сенка. Није пао ипак тако дубоко, не даље од ископане јаме.

И када је помислио да је остао сам, зачуло се комешање. Чувар се копрцао у свом новом кревету. Није му дуго требало да се намести и подеси тако да му буде најудобније за спавање. Није навикао на сатенску постељину. Волео је лежати на голој дасци. Али је убрзо схватио предност гужвања у меканом хладном сатену који се брзо угреје. Пламен се удаљавао од утишаног клавира, тумарајући наоколо, сударајући се са ивицама и ивичњацима гробова, тражећи капелу. Сијала је попут јутарње звезде, једне једине на пустом гробљу коме је господарио један једини Чувар. Чувар је сада спавао чврстим јутарњим сном. Али бука коју је стварао, резајући ваздух, отерала је Пламен да потражи конак на другом месту. Удаљавајући се што даље, тишина и шумови амбијента су долазили до изражаја, зачикавајући Пламен. Тражио је капелу, топлоту неугашених свећа и топлину најсветлије унутрашњости затвореног простора светог места. Наишао је на Сенку. Случајно је зачуо њено бешумно ходање, постајући сваким корам звучније уз уморно пригушено дисање. Није напустила врт. Није намеравала да изађе. Гробље не мора имати само једног чувара.

Пада тама бескорисна, као прашина на орман, као звезде у бездан, као ти у гроб.

 

 

 

 

Jovana Spasić

Tehnike: ulje na platnu, ulje na drvetu, kombinovana, akrilik na staklu, akvarel

 

Bombonče.

 

Cosmic girl.

 

Garden of Eden.

 

Krugovi X.

 

Lale.

 

Nebeska neman.

 

Rajska ptica.

 

Svetinja.

 

The leader.

 

Triptih X.

 

Zvuk.

Amela Mustafić

 

Adni, Irfanu, Adelu 

 

 

ŠTA ZNAJU RATOVI O DJETINJSTVU I ŽIVOTU

 

ŠESTOGODIŠNJAKINJA

Čiko!
Ne diraj mi moga brata.
I tvoju kćerku čuva sada njen brat.
Tebe tamo nema.
I moj otac je otišao u odijelu sličnom tvome,
ali se nikada vratio nije.
Majka kaže da je zaspao nad rijekom nekom.
Od tada brat me čuva
od vjetrova
koji nam prozore odnesoše,
i od nekog snažnog zvuka,
koji nam pola krova uništi,
i otjera sve ptice sa tavana.
Jer, znaš, čiko…
I ti možeš zaspati
nad rijekom nekom.

 

 

SILOVANA

Dušu, uzdignutu,
ukaljanu omčom
i tvojom rukom,
kosti bole.
Ja, polumrtva, iz groba
tebi, mrtvome,
na nogama govorim.
Sve te herojske činove,
koje danas sa osmijehom primaš,
uprljao si svojim prstima
na usnama mojim.
I vriskom,
koji je ledio vazduh,
usred juna,
i čuo se jače od topa,
i bolio više od metka.
I probijao je oblake
da zaustavi sunce.
Mrtvačke glave,
vikale su,
za spas.
Žive su treperile
u tišini,
da ne budu slijedeće.
Svijet se zaustavio.
Tišina se zaustavila.
Samo su tvoji prsti
po mome tijelu pleli smrt.
Za mene, rat je bio gotov.

 

DRUGA STRANA RATA

Klanjali su se velikome bogu
da bi, braneći komad zemlje,
na božijem putu,
tjerali žene da šire noge.
Jer, kao što neko reče:
“U ratu je sve dozvoljeno.“

 

 

PREŽIVJELI
(Ziji Rubiću)

Napustio sam dom,
koji se zvao: vlaga, smrad i bolest.
Ugledao plavetnilo i zelenilo.
Zaključio sam po sadržaju priča iz davnina
da baš tako sloboda izgleda.
Udišem je.
Mirišem je.
Vidim je.
Držim na dlanu.
Pripada meni.
A ne znam šta ću sada sa njom.
Gledam sebe u ogledalu,
vidim nekog drugog čovjeka
i pitam ga zna li on ko sam ja?
Jesam li ponovo rođen?
Da li ću ponovo morati učiti da hodam?
Da govorim?
I pitam ga hoće li mi pokazati put poput majke?
Odlazim staroj kući ponovo rođen.
Ta moja kuća ima krov i na krovu odžak,
ali nema majke da naloži vatru.
I pored kuće je kesten, rodio je,
ali nema oca da ga obere.
Na grani kestena ljuljaška,
ali nema sestre na njoj.
Sve je prazno, poput mene.
Okrećem glavu nebu,
upućujem riječi slobodi,
koja nema oblika i mirisa.
I pitam je,
može li ona, poput majke,
napuniti dušu i pokazati novi put?

 

 

BEZ GROBA

Neko moj me tražio.
Tražio.
I rekoh bez glasa:
“Bez lika i pokreta
sjećanja brzo blijede.“
Sada, prelaze preko mene,
ponekad plaču,
ponekad u tišini jecaju.
Donose.
Odnose.
Odlaze.
Dolaze.
Bageri.
Kopaju.
Grade.
Ponovo.
Iz temelja.
Ono što čuvah ja.
I sada, tragove nemira
prekrivaju mirom.
Vičem:
“Tu sam,
samo metar dublje!“
Uzalud.
Moj glas je je uho gluhonijemih.

Krtice mi prkose,
dok po mojim prsima,
sada, neka djeca,
razdragano igraju rata.

 

 

ZA MIR

Noć.
Djeca spavaju.
Sanjaju sunce.
Logor.
Vojnici strepe,
čuvaju san o svjetlu,
san o sreći.
Zvijezde, šapuću tiho:
oni su čuvari snova,
oni su uzaludni čuvari mira.
Rat, šapuću.
Neka svaki put,
zvijezda padne,
najsjajnije,
neka obasja svijet,
u času kada vojnik izdahne.

 

 

POSLJEDNJA POČAST NAD SLIKOM

Mrzim jučer
zbog prekosutra,
jer ono obećano, danas je umrlo.
Mrzim jučer zbog izgovorenog da,
današnje utrobe, sutrašnjeg djeteta
i one praznine, između zagrada,
u rodnom listu.
Mrzim jučer zbog današnjih nožica,
sutrašnjeg prvog koraka,
ugaslih očiju koje te korake
vidjeti neće.
Mrzim danas, zbog ručice
prema nebu dignute, tražeći tvoju.
Jednu tvoju, moje dvije, koje svemir grle,
zamijeniti nisu mogle.

 

 

VOJNIK NA NEBU

Mislio sam da sanjam
ali me ne probudi snažni zvuk topa,
ptice odaše posljednju počast.
Na drugoj strani si se rađala,
tvoj plač bijaše moja
posljednja pjesma.
Poslije me nije mogao probuditi
tvoj glas,
nisam ti obrisao
krv sa lica,
nisam ti mogao biti
sve ono što sam želio.
Neko, tamo, slomio je krila svakoj mojoj želji
i nadi.
U kavezu sam,
mila moja djevojčice.
Znaš li da te posmatram kako rasteš,
čuvam te i volim,
iako te sada neko drugi drži za ručicu
i ti ga zoveš imenom mojim.
Čeznem, a bez krila sam.
Čeznem da budem izvor svim tvojim vodama,
čeznem da ti svežem kosu u rep
i na njega stavim, mašnicu
tkanu mjesečevim končićima.
Danas ti je kupio lutkicu,
koju si dugo željela, i psovao
iza leđa
razmaženu balavicu.
Gore, daleko, u paukovoj mreži,
meni se srce komadalo.
Nisu me pustili, mila moja djevojčice
da ti obrišem suze,
raskomadam lutkicu
i poklonim ti ljubav.
Kišu ti poklanjam,
da spere sve njegove laži.
Ne skrivaj se od nje ispod kišobrana.
On te grli rukama od stakla,
ja te grlim nebom
i volim suncem.
Znaj da ne umiru oni koji su ubijeni,
umiru samo oni koji u sebi pustinju nose.
Leptiru moj,
ja plačem nad plamenom
i branim
da, zavedena mirisom njegovim,
spržiš svoja krila.

 

 

VOJNIČKI SAN

Sanjaš li, vojniče,
bijele konje,
zlatne pehare
i kristalne dvore…
Sanjaš li pobjede,
one čemerne,
gdje ubiti moraš
da heroj postaneš…
Il’ sanjaš dragu,
njene raširene ruke,
kako spavaš u krevetu
i zaboravljaš na ratove…
A, onaj tamo,
ubijeni…
Šta je on sanjao?

 

 

DIJETE ALEPA

Ništa ne razumijem.
Kako je ovdje
u jednome danu
umrlo sve,
sem smrti?
Kako je neko mogao ugasiti
sunce,
i nebo svo natopiti
krvlju?
Crvene rijeke
guše sve one knjige,
što mi ih majka čita
svake noći.
Moji drugovi
mrtvi,
leže.
I ona među njima,
u onoj haljinici
kao iz bajke.
Posmatram je mrtvu
i glas joj onaj tihi
čujem,
danas je jači
od svih eksplozija svijeta.
“Ne vjeruj velikim ljudima.
Ne vjeruj bajkama,
niti nebu,
niti zvijezdama.
Ne vjeruj…“
Tišina
dok grad tone u propast.
A ja,
živim njenom dušom,
čekajući,
da je ubiju ponovo,
ubijajući mene.

 

 

KAD JE RAT POČEO

Baš zato što sam mu prijatelj bio,
prvo je došao u moju kuću,
da je isprazni.

 

 

BOSNA DEVEDESETIH

Neki su očevi pratili djecu do oltara,
dok očevi u Bosni sahranjuju svoju djecu.
Svijet šuti.
Neki su muževi držali žene za ruke,
dok su im rađale potomke,
dok muževi u Bosni po šumamama
gledaju kako im žene rađuju tuđu djecu.
Svijet šuti.
Neke su majke dočekivale muževe
sa poslovnih sastanaka,
djecu iz pozorišta,
dok majke u Bosni dočekuju jednu vijest:
„Vaš muž i sin su pronađeni.“
Možda još živi.
Možda mrtvi.
Svijet šuti.
Svijet je pisao o rijekama koje se ulijevaju u mora,
o nijansama plavog neba koje se stapa u nečije oči,
o cvijetu koji je tih godina cvjetao zelenom bojom.

 

 

NA PUTU RATOVANJA

Rasporena košulja,
krvave gaće.
Krik.
„Nemoj molim te!“
Suncu srce
krvari.
Crvenilo.
Crvenilo.
Crvenilo.
Priroda diše mrtvilo,
dok vojnik uzdiže pantalone.
Ona, diše,
ali mrtva za budućnost.

 

 

GOVORI ŽENA BEZ DJETETA

Rat nije zvuk puške,
rat nije ispaljena granata,
rat nije zapaljena kuća,
rat nije porodica u šumi,
rat nije proširena granica.
Rat je,
izgubljena majčina utroba
u zemlji tuđoj.

 

 

MOJA I NJEGOVA VJEČNOST

Navuklo se na nebo,
crvenilo.
Od stida,
što zemlja guta djetinjstva.
Sarajevom, gladna tišina
i žedna kiša
zavladale.
A hrane i vode,
bilo je dovoljno,
za sve.

Po običaju,
sjedilo se,
bez riječi
sve dok usta žvaću
i posljednju mrvicu hljeba.

A on, grizavši svoj komad
kao da je život sebi skraćivao,
i pogledom govorio:
“Je li dovoljno?“
Njegova vječnost za stolom,
stala je u jedan moj treptaj oka,
i gledam ga,
kako njegovo mršavo tijelo,
trči prema kestenu
i ljuljaški,

iz dana u dan.
A oko nas,
granate,
sve više navlače crvenilo.
Pogodila ga jedna,
dok sam, nedaleko od njega,
kopao rupu,
da sahranimo njegovu pokvarenu igračku.

Držim ga na rukama,
tražim njegov glas,
i čuh samo:
“Babo, danas sam dobro jeo.“

 

 

ONA JESTE HEROJ

Plakao je nad slikom mrtve majke,
nad grobom grlio busenje zemlje,
molio nebo za samo jedan očiju susret,
tako će ispričati
ne trenutak, nego vječnost.
Pogled kazuje više od usta.
Jednom je upitao oca,
zašto majka ne leži među herojima,
i zašto je on posjetio nije nikada.
Rekao je da je tijelo prodavala vojnicima,
samo za jedan komadić hljeba,
grudi su joj postale suhe,
valjda, od sreće što je sina dobila.
Kada joj hljeb nije više bio potreba,
napravila je omču, nad krevetom sina.
Zagrlio je oca čvrsto, procvilio i rekao:
“Kosti ti nikad ne našle mira, bludnico.”

 

 

IGRAČKA UBIJENOG DJEČAKA

Njegovo,
sinoć je leglo u strahu,
u hladnoj postelji tople porodice.
Čelični zvuk prevari zoru,
i dječaka.
Jutro bješe tamnije od sinoćnjeg zalaska sunca,
i krvave boje neba.
Otac je plakao,
uzalud.
Tvoje,
sinoć ti zaspa na rukama,
uz bajku,
u toploj tišini hladne porodice.
Poslije si otišao,
pokvario san drugom dječaku.
I sa sobom ponio igračku.
Tvoj dječak te dočeka raširenih ruku,
sa osmijehom,
zbog poklona.
Vidiš li sjenku,
ubijenog,
proganja li te,
dok se tvoj sin igra njegovom igračkom?
Tvoj mali sinoć je mirno spavao,
a večeras?

 

 

1.

Bio je prijatelj sa tim tamo ljudima, odveli su ga prvog,
od tada mu pišem svaki dan.

I
Ovo su posljednje riječi, sutra je i moj red,
i ne postoji “možda“, niko odveden nije se vratio.
Ima i onih koji odlaze prije reda. Glad i bolest.
Govorio si da se nama ne prašta ako s puta skrenemo,
jer mi smo drugačiji, uzalud, skrenuše oni na naš.
Oprosti mi što večeras mislim i na nju,
i volim kćerku, tog tamo, koji mi brani da izađem.
Samo zbog moje kože malo tamnije od njegove.
Sretan sam, znaš li to? Majku i sestru su odveli na bolje mjesto.

II
Ovo su posljednje riječi, sutra je majčin i moj red,
i ne postoji “možda“, niko odveden nije se vratio.
Ima i onih koji nisu dočekali svoj red. Pojele su ih bube iz kose.
Prvo su odnijeli sve moje igračke, svojoj djeci, koje si ti kupio.
A poslije, odsjekli mi i kosu, da me spase od buba.
Sa drugaricom sam pričala o plavoj boji neba,
i pitale se je li još plavo, hoćemo li ga vidjeti sutra, posljednji put.
Ostaje samo jedna nada o plavetnilu neba.
I sretna sam, znaš li to?
Brata su odveli na bolje mjesto.

 

GRANICE

Noćas,
ne posmatram nebo,
nekako mi je suviše nestvarno
i prvi put daleko.
Tišina pokreće buru u grudima,
misli vode krvave bojeve,
a oči i dalje posmatraju mir,
mir pokreće nemir.
U ušima zuje nečije riječi:
“Tamo piše oni su nas ubijali,
ubit ćemo i mi njih.“
Mislim,
tamo još piše ali se ne govori:
“Boško je volio Admiru,
Admira je voljela Boška.“
I njihov neuspjeli pokušaj prelaska mosta
i prolivena krv za ljubav,
jedina je eksplozija
koje pere granice, ratom zaprašene.
I vrišti, njihova krv iste je boje.
Rat ne briše granice,
niti širi teritoriju.
I baš noćas,
ne vidjeh na ulici nijednog beskućnika,
a poželjeh da ga vidim istoga trena.
Grize me noć,
svi spavaju u toplome domu,
i svi sanjaju.
I bijeli i crni i žuti.
Treći dnevnik, oglasi se,
novi teroristički napad.
Zagledah se, i nakon par trenutaka,
zaboravih, koji je grad.
Brisel ili Istanbul?
Ne znam.
Ali znam, bol je ista.
I psujem sve vaše granice.

 

 

MOJ OTAC

Moj otac,
visine metar i pedeset,
viši je od svih visina svijeta.

Ostavio nas je 1995.
da bi se
možda,
ponovo mogao vratiti.

Iznad kuće,
brdo, Golo Brdo,
prvi put golo
i prvi put,
put nade
i spasenja.

Ponio je u jednoj torbi
sve što je cijelog života gradio
a ubrzo i bez toga ostao.
Da je bar soli ostalo na komadićima
njegovog odijela,
pa da zubima grize pantalone
kada ludilo ispruži kandže.

Ne sjećam se ponovnog susreta,
u Tuzli,
majka se sjeća,
ali šuti.

Postao je drugi čovjek,
kaže da su Njihovi svi zli.
Svi.
A Naši, svi dobri.
Svi.
Neka viša sila mu udahnula
ponovo,
život.
Zaustavila rat.
Ali ja znam za njegove
krvave noge.
Za njega nema posla
u zemlji za koju se borio.
ali, njegova zemlja je tijelo njegovo
i voli je.
Moj otac,
u drugoj zemlji,
od 7 do 7,
diže blokove,
težine kao cijelo njegovo tijelo.
Zbog mene.
I jednog zagrljaja,
u mjeseca tri.

 

 

DJECA, SUNCE, IGRAČKE I SLIKOVNICE
(za sreću)

 

KAD IGRAČKE IZGUBE SMISAO

Uzalud je govoriti,
vraćati sjenke uspomena,
buditi zaspalu djecu,
koju smo uspavali, nesvjesno,
buljeći u korake budućnosti.
Nismo se više držali za ruke,
grlili, onako, medvjeđi jako,
rugali prodavačima bombona
Onih od kojih nam je jezik boje mijenjao.
Nismo nikada bili više sklupčeni
kao onda kada smo pobjegli od kuće,
bez kišobrana, bosonogi,
da spasimo ribe
od nabujale rijeke,
nesvjesno spasavajući djetinjstvo.
Potajno smo bili zaljubljeni.
Ti u svoje izrazbijane autiće,
ja u lutkice počupanih kosa.
Govorili za sebe da smo veliki ljudi.
I bili smo veliki,
samo dok smo bili djeca.
Glumili zaljubljenost
sve dok se ne pojavi iskra ljubavi.
I voljeli se, tren jedan,
ali do kraja zivota.
Ta djevojčica nije smjela.
Od nje mi ostadoše samo crte lice,
i poneka skrivena pjegica.
Da je bar dječak u tebi smjeliji bio.

 

 

VOZ KOJI ODNOSI SREĆU

Prodavnica igračaka još uvijek je sijala,
iako je radno vrijeme već odavno isteklo.
Preskupa za djecu koja samo posmatraju vozove,
nedorasla za one koji se njime voze.
I djevojčica je tu, ali ona traži sklonište.
Noć, posljednji voz stiže, prazan.
U kupeu olovka izbačene djevojčice,
olovka koja je trebala opisati kako sreća stvarno izgleda,
dati joj oblik, miris i udahnuti dušu.
Ali nema mjesta za one koji nemaju kartu.
Djevojčica će nekom drugom olovkom
pisati
o vozu koji samo jednom dolazi,
i odvodi samo duše.
O vozu u kojem su karte suvišne,
o vozu koji ide samo u jednom pravcu.
Na drugoj strani kupea,
leži bačena igračka,
i cvili, ne za vlasnikom,
nego za djevojčicom
koja neće moći doći do nje.
Radno vrijeme čistača voza, završeno je,
on odlazi odnoseći odbačenu igračku svome djetetu.
Dok djevojčicine staklene oči,
ostaju na njegovim koracima.

 

DIJETE SA POSEBNIM POTREBAMA

Komšinica ispod nas pisala je uvredljiva pisma:
“Vaš sin je životinja, vežite ga…
Moj pas je nervozan zbog buke,
noćima ne spava…“
Njen pas nije mogao da spava
zbog bola u mojim prsima i tijelu.
Napalo me nešto što nisam mogao kontrolisati,
grizao sam čase,
udarao glavom od pod,
u nadi da će ti udarci ublažiti bol.
Komšija iznad nas pokucao je na vrata,
i rekao mami da je životinjama mjesto u zoološkom vrtu.
Majka me poslije grlila, plakala i govorila:
“Nisi ti kriv, proći će i ovo, znam da boli.“
Boli majko, ali nisi ti u mome tijelu.
Vrijeme sam provodio posmatrajući drugu djecu.
Bježali su od mene,
upirali prstima.
Neke majke su govorile:
“Ako ne budeš slušao bit ćeš kao on.“
“Stoko.“
“Sine, ne gledaj u njega.“
“Prestani buljiti u mene.“
Sve sam razumio.
Nisam ih mrzio,
čak ni zamjerao.
Jer, imao sam više ljubavi prema plišanoj igrački,
nego oni prema životu.
Jednom je neko prišao i upitao:
“Šta ti fali u životu?“
Samo osmijeh na maminom licu.
“A šta je sa bola?“
Njega ublaži svaki osmijeh.
“Jesi li sretan?“
Više nego vi.

 

 

MAJKA I MI

Sat je otkucavao vječnost.
Vrijeme je ledilo krv
u svakoj, još živoj, žilici života.
Sjedila je uz prozor,
u hladu,
pored peći
posmatrala snijeg,
šaptajući pogledom nebu
molitvu za spas.
Skrivajući oči,
u kojima magle stanuje
za cijelu vasionu,
od nas željnih hljeba
i sitih topline.
A otac grlio, jako,
i grijao
i kosti,
i kožu.
Svojom kapljicom stvorenom.
U nama,
toplina ledi prste.
U čarapama.
Kroz koje prsti vire
vičući šapatom:
“Sretni smo.“

 

 

ODRASTI

Noćas smo lagali mjesec mlad
u punom sjaju,
iz pakosti.
Nazivali ga kukavicom,
govorili da nikada neće porasti.
A tada, već, znali da je za noć rođen,
da umire sa istokom,
i rađa sa zapadom.
Mrak je progutao mjesec,
govorili smo, bojeći se istine.
Progutani smo bili mi.
Umrli smo,
sa slikovnicama,
koje su govorile gluhim ušima,
slike su tražile,
uzalud,
poglede koji će ih bojiti.

 

 

KLIKER

Sam i ostavljen,
leži u prašini.
Iz njega, k’o za za inat,
djetinjstva boje se rađaju.
I rastu da prkose dječacima svim,
koji su danas prvi put obrijali bradu,
obukli odijelo i otišli na prvi ples.
Ravnodušno ostavljajući klikera boje
za trenutak nesvjesno nestvarne sreće.
U prašini, ostavljen, odnosi djetinstvo.
Zauvijek.
Sebično čekajući nove dječake.
Niko da ukrade jednu boju,
u džep stavi,
pa umjesto prstena sa dragim kamenom
pokloni jednu boju
djevojčici koja je već odavno,
sa prvim poljupcem,
svim lutkicama počupala kosu,
ne ostavljajući ni jedan pramen,
za uspomenu.
Mali kliker danas odnosi
veliko djetinstvo.

 

 

NESVJESNO SRETAN

Rođen je
i kažnjen u isto vrijeme,
otac nije doktor nauka,
a ni majka.
Sretan je,
nije dijete Afrike.

 

 

KAD U DJETETU UMRE DIJETE

U svome životu,
od svega, dijete sam bila najkraće.
U četvrtoj godini,
bila sam dama sa nalakiranim noktima,
i haljinom istom kao kod mame.
Sjećam se,
za te naše haljine davala je mnogo novca.
I skrivale sve one šarene,
što su nam gosti poklanjali,
i od kojih je meni dah zastajao.
I nikada nisam hodala umeljana
u čokoladu i sladoled.
Sjećam se maminih riječi:
“Dovoljna si velika,
i znaš da jedeš,
i nisi ti iz bilo kakve porodice,
da takva ulicom hodaš.“
Moja majka ništa nije shvatala,
ona ništa nije znala o životu,
ona nije znala šta je sreća,
ona nije znala šta je istinska ljubav.
Kosu mi je vezala u nekakve “punđe“.
I kad mi je to dosadilo,
i kad me svaka dlaka boljela,
od tako zategnute kose,
uzela sam makaze
i, poslije, batine dobila.
U svijetu velikih i odraslih,
svi su morali biti isti.
Majka je stalno gledala,
neke mršave žene,
koje hodaju po nekoj “pisti“.
I majka se poslije oblačila poput njih,
a i ja.
Te emisije su bile moje slikovnice.
Ponavljala sam u sebi:
djeca, nebo, sunce, slikovnice, duga,
boje, boje, boje…
Bila sam dušom velika,
ali je majka na njoj držala okove.
I kada sam tijelom odrasla,
okovi su spali,
ali poslije duše nije bilo,
samo pustoš.

 

 

TAVAN

Umiranje je
kad ne idem, tamo,
nikad više,
zbog prvih cipele,
kojih nema.
Svjetlost koja sija gore,
oslijepila bi,
one djetinje oči,
koje su u nekadašnjem mraku,
bile izvor suncu.
Umiranje je,
u sjećanju
na ruke, koje golubovima
polomiše gnijezdo.
Bilo jednom jedno djetinjstvo.

 

 

ONI I MI

Oni, u svome
skloništu od nas i svijeta.
I mi, u svome,
sakrivajući se od vjetrova.
Sunce sa naših papira
nije moglo ugrijati vazduh
koji se širio po našim
livadama,
brdima
i sokacima.
S prozora,
posmatramo
drugi svijet,
što nam se provlači kroz snove,
i krijemo jedno od drugoga,
a znamo,
da isto sanjamo.
Gledam sestru
kako suznih očiju
posmatra djevojčicu,
koracima blizu
i očima beskrajno
daleko od nas.
Kaže mi:
“Njen brat je zao,
polomio je noge njenoj lutki!“
Uzimam papir,
i crtam joj
lutku,
bez nogu,
ali sa osmijehom.

 

 

MAJKO, ISPRIČAJ MI DRUGAČIJU BAJKU

Pričaj mi priču u kojoj nakon sedam
dolazi pustinja
kroz koju se hodi s olovom
u nogama.
Pričaj mi o dječacima koji
ne vide,
a odlaze skidati sjaj sa zvijezda.
I onim, koji
ne čuju,
a svojim prstima proizvode
najljepše melodije.
Pričaj mi o djevojčici koja
crta cvjetove,
tamo gdje rupe otkriju njeno tijelo
kada obuče haljinu.
Nauči me kako da dam svoga
osmijeha
tužnim dječacima,
i kose
onoj djevojčici u bolnici,
s maramom na glavi.
Nauči me kako da budem krov
svim onim ljudima na ulici
i kako ljubav svoju da pospem
na svijet cijeli.

 

 

 

SVE BOLI SVIJETA 

 

NAŠE STOLJEĆE

Nismo imali hljeba,
hranila nas bajka
u kojoj djeca žive u dvorima
i jedu zlatnim kašikama.
Boljela nas ljudska krv,
boljele nas mrtve dječije oči,
dok svijet dijelimo na Naš i Njihov.
Jeo nas rak iznutra
dok slavimo tijela,
pišemo o uzrelim grudima
i usnama boje vina.
Boljela nas majčina suza
sve dok njihove bore nisu zasitile naše oči,
pa smo ih ostavljali,
kao djeca slikovnice
kada nauče čitati.
Boljela nas tišina,
samo,
dok nam priča priču o nama.

 

OTAC JE REKAO

Volio sam,
onako kako jutra vole sunce.
Ali jednom otac reče:
“Jedinac
neće dovesti neplodnu u kuću.“
I ostavih je,
onako kako se ostavljaju mrtvi,
naši voljeni mrtvi,
koji odoše rano.
Doveo sam onu,
koja će da rodi.
I rodila je.
Muško.
Sa osamnaest je otišao od nas.
Otišao u “svijet“.
A tada i žena shvati,
da sin nas je vezao samo.
I ode.
A ja sam sa ocem orao njive,
i jednom u godini razgovarao
o pismu i razglednici,
što nam šalje moj sin.
Dobro je, kaže.
Liječi ljude.
Piše knjige.
I kaže, da ga ne pitamo za žene,
njih je zamijenio naukom i knjigama.

 

 

RAK I DIJETE U MENI

Ostadoh, prvo, bez kose,
a poslije i bez grudi.
Upirali su prstima
u moje suhe grudi,
posebno djevojčice,
kojima su grudi tek počinjale rasti.
Nisu znale,
o mojoj bolesti se šuti.
U ruci dijagnoza,
ili knjiga,
koju otvaram i čitam budućnost.
I niko ne zna koliko boli
smrt koja dolazi,
i pakuje mi kofere,
bez volje moje.
Rukama prelazim preko stomaka
i milujem svoje dijete.
I govorim,
da cijelom dušom volim svoje tijelo,
samo zbog utrobe.
U meni dva tijela,
jedno koje čeka da ga rodim,
i jedno koje tim rođenjem
treba da se gasi.
Nisam zavidjela
svim tim zdravim tijelima,
sve dok nisam rodila,
stavila na prsa,
poljubila u čelo,
i tad pogled zastao,
na drugoj ženi,
kojoj mlijeko curi iz grudi.
Posljednja želja bijaše
tuđe tijelo,
samo na trenutak.

 

 

JEDAN ČOVJEK U SARAJEVU PRODAJE JASINE I TESPIHE

U Sarajevu decembar,
prvi snijeg taman što htjede pasti.
A jedan čovjek,
sa olovom u nogama,
koje mu ne pruža šansu
da na vrijeme stigne do semafora,
prodaje jasine i tespihe.
I nikoga ne pita:
“Želiš li kupiti?
Ja od ove prodaje živim
i tako liječim ove, svoje,
bolesne noge.“
Stid.
U njemu.
Stid u meni.
U mojim džepovima
i toplo,
i ruke,
i novci,
zarađeni tuđom rukom.
A njemu
ruke pune,
nije sklonio u kesu
ono što prodaje,
jer ga valjda tako ne bi ni primijetili.
A vani vjetar ledi
trepavice,
i vodu u očima.

 

PISMO OTVORENO NA DAN POGREBA
(dvadesetogodišnjak koji je imao rak)

Novine pišu:
“Još jedna životna bitka, izgubljena.“
A ja,
mrtav sam umro,
mrtav govorio,
mrtav disao.
I živo posmatrao,
kako tihim koracima,
ali samo do vrata,
napuštate moju sobu.
“Jadnik, takva mu je sudbina.“
Čujem žive riječi.
Odnijeli ste i kutiju.
I ubacili u auto,
koje vrijedi isto kao i moj život.
I odlazite po svoje dijete,
u vrtić.
I svi vas sa poštovanjem pozdravljaju,
vi ste radnici u borbi za spašavanje života.
A u onu kutiju,
ubacuju samo oni slični mojim roditeljima.
Stanu pored kutije,
i iskreno kažu:
“Svako od nas, sutra, može biti on.“
Ubacili su posljednji novčić,
gledajući toplo i postiđeno
u dijete koje vode za ruku.
Jer su to novci,
skupljani za dječiju igračku.

 

 

RAK-RANA

Čovječe, jedini sam ti prijatelj,
bolji od svih onih koji su te po ramenu tapšali.
Sada, ležiš sam,
i živiš umiranje,
tek koji mjesec,
a izgleda ti kao vječnost
jer znaš smrt počinje dolaziti.
Buljiš u zatvorena vrata,
posmatraš kroz prozor ljude,
čini ti se, sa druge su planete,
Čak i po izgledu, iz dana u dan,
odvajaju se od tebe sve više i više.
Sam si.
Odvojio sam te od njih
da naučiš živjeti umiranjem.
Tišina ti priča priču o meni,
tvom jedinom i najboljem prijatelju.
Ja mogu otići da se vratim
ili da se ne vratim,
mogu te odmah i tišinom izjesti,
dijagnoza je u mojim rukama.
Postajem ti i majka i otac,
i naučit ću te kako da dišeš,
da govoriš,
hodaš,
i živiš.

 

 

DŽEN

Kaže mi Džen “Mi smo proklete.”
Ona Džen, koja osjeti miris tuđe sreće
prihvatajući je kao svoju.
Ta Džen ne osjeti zvukove stare radiokasete,
koja ljude nalik njoj, po izgledu,
u djetinstvo vraća i budi neke davne,
još neodsanjane snove.
Radiokaseta široku Dženinu dušu
budi da viri kroz zakržljale rane
i budi neku mrku krv.
Njeni zubi prodiru usne
za osmijeh.
Ali, jebi ga, zvuk odaje dušu.
Dženine oči su pune neke čudesne boli,
više tuđe, nego svoje.
Kaže mi, skrivajući staklene oči,
zvuk je podsjetio na njenu sarajevsku ulicu,
na jednu sivu nedjelju
i čovjeka u kolicima.
Prošla je, časak poslije,
i čula, prvo gume, a zatim
“Stari jebi ga.“
Kaže mi da je bio na Markalama devedeset i neke.
Čudesna Džen i to je saznala.
I ja kažem, mi smo proklete.
Proklete pjesnikinje tuđih boli
na svojim kožama.

 

 

 

LJUBAV, RIJEKA I MISAO 

 

SAN KOJI BUDI

Probudila ga buka,
ona buka koju gluhi sanjaju.
Usnio je…
Slobodni konji oru neba,
a upregnuti zemlju.
Crvena rijeka zameće put šipražju,
a samo ukroćena pokreće mlinove.
Usnio je i neko čudno proljeće,
neke modre ptice,
njihove gipke pokrete,
po poljanama tratinčica.
I zabolje,
prvi put,
vlastita sreća
zbog tuđe nesreće,
zbog ptice.
Usnio je i svoju pticu,
u kavezu.

 

 

NEBO

Koračam kopnom,
ispod stopala ne osjetim
ni cestu,
ni kamenje,
ni livadu,
ni cvijeće.
Osjećam jedno nebo,
sivkasto a svijetlo.
Dom mi je oblak,
ljubičaste je boje.
Ulica se zove Duga,
satkana je od bisera.
Za mračne staze,
neću ti upaliti lampu.
Bit ću mjesečina,
utopit ću ti se u sjene
i crvenom bojom ulice
odvesti te.
U jagodicama prstiju
nosim kapljice kiše,
na rukama čuvam vjetar.
Ti znaš,
da kiše i morima boju kvare,
da vjetrovi i kamenje razaraju.
Ali kapljice i vjetar samo nebu pripadaju,
i ja sam nebo,
i poklanjam ga tebi.

 

 

RIJEKA U JEZERU

Ukroćena,
poprimi oblik
ona,
koja ne remeti ničiju sliku
niti boju.
U beznađu ograničenosti,
zaboravi ko je.
Bistrine.
Ustajale.
Cvile.
Viču.
Pružaju kandže.
Po onome što lika
nikada,
imalo nije.
Lice bez očiju,
vrat bez mirisa,
oduzima identitet.
Njoj koja ispira
i dubine oka.
Ona koja pruža dušu
duši koja gasiti zna samo.

 

 

SMIJ SE APSURDU

Smij se i mrtav budi,
živ ćeš postati onoga trenutka
kada ti duša postane crna,
od boli.
Život je lijep samo mrtvima.
Znaš, pjesma ne postaje dobra
kada se napiše i oživi,
nego, kada krvari i stvara rane.
I smij se, jer ne razumiješ
da stihovi su kosti duše,
duše koja umire.
Tebi, koji se smiješ,
u inat, svjestan svog ludila,
volim svijet koji mrzi.
Ratovi gase svijet ljubavi,
ljubav ne gasi ratove.
Voljeti svijet koji kolje
znači biti iznad ratova.

 

 

LJUBAV I KRV

Jedina ti,
znala si da ljubiš oblake,
vješto zaobilazeći ljude.
Jedina ti,
znala si da boliš platonski apstraktno,
i voliš svjetlošću.
Jedina ti,
krila si lice, bojeći se,
da ti oči ne zasjene dušu.
Jedino tebe,
nikada nisu držali za ruku,
i nikada grlili.
Jedino tebe
grlio je samo vazduh,
i mislila si
da te ja mrtav grlim.
I ostavih tvoje ruke,
da sada krvare sjećanja,
na mene,
za grumen zemlje
koji dušu sladi krvlju
Za taj grumen,
koji nikada neće biti moj.

 

 

IZMEĐU BALOVA POD MASKAMA, SAHRANA

Neko je umro.
Sam u gomili.
Suosjećam sa onim,
mrtvim,
noćas, prvi put bliskim.
Razgovaram sa sjenkama toplim.
I grlim nepoznate mirise.
Posljednje opelo,
gasi jedan život.
A orkestar,
njima, poluživima krv grije.
Prepoznajem glas svoje duše samo,
koja se spaja sa onom umrlom
i kaže:
“Dom jedini je zemlja.“
Iz očiju kipi krv.
Sahrana je okončana.
Nestrpljivi mogu da odahnu,
obrišu suze koje kvare njihove crte.
Rakija, za spokoj duše.
I bal je ponovo spreman.

 

 

BEZ TEBE

I dalje idem na naše mjesto,
posmatram te sada kao i onda,
kada si brala kupine i skupljala ih uz haljinicu na cvjetiće,
po odavno zapuštenim krajevima.
Nisi se bojala trnja, niti ga sklanjala sa puta,
nisi marila za crvene kapljice po svojoj koži.
A ti, već odavno ušla u dvadesete,
tako vješto u sebi si krila dijete.
I smijao sam se tom tvom djetinjem glasu,
govorio da je tvoja ljubav površna, da ne znaš voljeti,
ne shvatajući da u tim tvojim izbodenim jagodicama prstiju
ljubavi dovoljno za svemir stane.
A ti?
Grliš li još uvijek onako snažno,
kao da je svaki zagrljaj posljednji?
Govoriš li i njemu:
“Jače, želim da cijela stanem i ostanem tu!“
I tada sam znao, u tebi stanuje neka čudna bol.
I dalje sam govorio da si dijete,
da ništa ne znaš, sem ući u zagljaj,
skupiti se, stavljajući uši na moje srce.
Brojeći otkucaje čitala si moje misli.
I plakala si, gurala me od sebe, ljutila se.
Otkrivaš li još uvijek svoja široka i glatka ramena,
i zavodiš,
kad skloniš kosu sa njih,
šireći miris čistine po njegovim nozdrvama?
Ideš li još uvijek po buvljacima svake subote,
tražeći neku jeftinu, a dobru knjigu poezije, kao nekad?
Plačeš li, još uvijek, nad pjesmama Jesenjina i Miljkovića,
a poslije, nad njihovim biografijama?
Govorila si da je poezija bol i smisao postojanja,
govorila si… da se ljudi prepoznaju samo po bolu.
A onda ti lice zasja nekim čudnim sjajem,
i trčiš, po blatu, ne mareći na crne kaplje
koje su padale po tvojoj čistoj i bijeloj koži.
Trčala si, u želji da prođeš ispod duge,
vjerujući, duboko u sebi, da su čuda moguća.
Odlazio sam u jesen i ponovo dolazio u proljeće.
Govorio ti da te volim više nego Petrarka svoju Lauru,
sjećam se, oči su ti tada sjale jače od zvijezda
i izgledale dublje od najdubljih mora.
Poslije sam se ljutio na tebe,
i govorio da nemam snage za vječno dijete u tebi
i tebe.
Jednom kada sam se vratio, tebe više nije bilo.
Postao sam poput japanskog psa,
onog uz koga si plakala,
kada si shvatila da se njegov vlasnik nikada vratiti neće.

 

 

AKO IMAM SAMO 24 SATA

Ne bih plakala,
“Plač je samo za malu djecu“,
kažem sama sebi,
iako proplakah, skoro polovinu života.
Pitam sebe
“Plašim li se to ja smrti?“
Unutarnji glas odgovori
“Smrt je neznanje življenja.“
Jeza obuzima moje tijelo.
“Jesam li zaista živjela?“
Noć,
prvi put neću stavljati najdraže Jesenjinove stihove,
ispod jastuka,
neću, jer ne želim spavati.
Prvi put posmatrat ću sove
i biti ljubomorna na njih.
Unutarnji glas će opet progovoriti i reći:
“Sanjala si dok su one živjele.“
Neću se žaliti na bol u leđima,
svakodevnu glavobolju,
celulit oko struka,
na velik nos i sitne usne,
i sitno tijelo.
I neće mi više biti važno kako da sakrijem pjege,
i neću željeti onu crvenu haljinu sa izloga.
Neću staviti kapljice parfema u kosu,
i neću popravljati crveni lak koji stoji na polovinama nokata.
Prvi put, ne želim da govorim,
riječi mi kradu mene od sebe.
Želim udisati samo vazduh.
I napisat ću jednu pjesmu,
pjesmu o smislu života.
Napisat ću najdužu pjesmu,
veću od svijeta,
stihovi su slijedeći:
“Živi!“

 

 

U PEDESETIM

Tramvaji jure.

Tek poneki zastane u zimu,
pred nekim dalekim i odbjeglim licem.
Zastade i pored tebe,
i upita te: “Ko si ti?”
Šutiš.
Vjetar ti oduzima glas.
Sjenka se izmiče,
sjenka koja nikada i nije bila tvoja,
a zvao si je svojom,
i postade ti crni neprijatelj.
Rumenilo proljeća te mami,
tramvaj koji je stao, prkosi,
podsjeća te na sve odbjegle brojke.
Kasno je,
godine mute radost,
ubijaju miris proljeća.
Čovjek u tebi nastavlja svoj put,
tek probuđen,
a ti ostajes tapkati u mjestu.
Prvi put na dlanu držiš život,
a znaš da nije tvoj,
i ne znaš ko si.

 

 

JEDNOM ĆU TI REĆI DA TE VOLIM

O tebi su pisali svi pjesnici svijeta,
a nisi to znala,
a ni to da su sve ljepote
zaključane u tvom tijelu.
Ja sam pisao o rijeci koja odnosi sjećanja,
o pticama koje mrze ljude,
o vojnicima koji vole djecu,
o ratovima bez pobjednika,
o djeci koja čuvaju igračke
za djecu koja dolaze poslije njih,
o ženama koje mirišu na proljeće.
Pisao sam…
o majkama…
o očevima…
A tebe sam samo volio,
i nisam ti pisao.
Posmatrao sam te kako u zagrljaju, koji nije moj,
pronalažiš svoju obalu.
I ti, besmrtna, ležiš, u rukama
koje ne znaju za grljenja moć.
I ruke spajaš sa prstima,
koji ne znaju za šaptaja moći.
Moji ne klize po tvojim ramenima,
ali ti šapuću da te samo vole.
Pisao sam i pisao,
a tebe sam samo volio.
I volim.
I čitao sam riječi tuđe,
koje su trebale biti moje.
Čitam sam kako po tvojim ramenima
igraju akordi svih velikih muzičara,
a ti ne znaš to.
Tvoje tijelo riječima oblikuju
kao vajari glinu.
A ja te samo volim.
Bila si balerina koja igra po paukovoj mreži,
Ribareva zlatna ribica,
Aladinova čarobna lampa,
dio svih svjetskih čuda.
Sve si bila, samo moja nikada.

 

 

PTICE

Zbog perja u bundama.
Zbog kaveza.
Mi mrzimo sve ljude.

 

 

ZA ISPRAĆAJ PRIJATELJU

Moj prijatelj mrtav bio
sve dok nije umro,
pa se bude riječi kao zaspale laste
donoseći dobra djela.
Budi se krv
koja je crno tekla
kroz šume, ne obazirući se,
na raskošno uzrele boje proljeća.
U svom živilu tuđega mrtvila
brišu se tamne nijanse
i njegove mrtve, postaju življe
od svih ružičastih vedrina.
I nikada nije bio ptica,
i nikada nije sanjao letove,
mašti je ugradio krila
i dovjeka krilat bio.

 

 

SARAJEVO

I nikad toliko mrtvo
kao danas.
I nikad toliko živo
kao nekad.
Miriše na glas mujezina
i zvuk zvona,
ali nekako tupo,
tupo…
Kao da se mirisi takmiče
koji će više nevjernika
sebi privući.
Osjećaji
prošloga i sadašnjega,
pletu mrežu
iznad Sarajeva.
I grlim ga,
posljednji put,
na izdahu njegovih građevina,
rukama onog prosjaka,
što pred džamijom,
od komadića tuđeg života,
gradi svoj.

 

 

STARICA

Kažu ne voliš ptice,
zbog krila i letenja.
Ni zvijezde ne voliš.
Zasjale su snažnije od tvojih
uplakanih očiju.
Kažu ne voliš kiše,
podsjećaju te na tihe sutona rastanke.
Ne voliš ni mora,
podsjećaju te na ljubavi tužne.
Kažu ne voliš duge,
ni jedna njena boja
tvoje sijede obojiti nije mogla.
Kažu ne voliš rođendane,
i noćas nisi gasila plamen.
Još kažu da je sat otkucao osamdeseto ljeto.

 

 

RANE SE LIJEČE PROLJEĆEM

Ne diraj!
Nije to rana koju treba liječiti,
tu me ništa ne boli,
ne znaš ti gdje su rane moje.
Uzalud me budiš,
u mojim snovima za tebe mjesta nema.
U mene, nemoj da se zaljubiš,
mi biti jedno nikada ne možemo.
Zaljubljena u aprile,
uz njih proljećima cvjetam.
Krv, nemirna i topla,
srce udara jače,
sreća se osjeća…
Proljeće i ja u istom ritmu dišemo.
Ljubomorna samo na sunce
što jutrom umiva aprile,
zalaskom gasi dan, a budi strasti
što kradem njegove dodire,
što ga svako od nas pomalo krade,
a ono biva samo veće i sjajnije.

 

 

PAMTI ME PO MIRISU

Zima i moje raspukle jagodice
ukrštene sa tvojim uzrelim.
Tvoji prsti
melem,
svim mojim napuklim
predjelima.

Sjećam se,
bio si ljut na vjetar
što je sa sobom odnosio
poneku mirisnu notu
sa mojih bedara.

Osjetiš li me danas?
Nosiš li još u nozdrvama
miris mojih golih ramena?
Ako ga je vjetar odnio,
nikada i nisam bila tvoja.

 

 

POEZIJA IMA LICE KLOVNA

Skidam osmijeh svome klovnu
da bih bio decembar junskom suncu.
Ostavljam suzu čistu
da stihovi krvareći pokvare joj boju.
Ogoljavam stihove od lijepoga.
Moje pjesme su samo gorde.
Ali mrze rat.

 

Zoran Hercigonja

 

IMPRESUM

nakladnik: Fronta Impress, vl. Saša Kušter

za nakladnika: Saša Kušter

autor: Zoran Hercigonja

naslov: REKVIJEM NASUKANIH

mjesto izdavanja: Varaždin

godina izdavanja: 2018.

graf. priprema: Fronta Impress

tisak: Fronta Impress

kontakt: zoran–hercigonja.webnode.hr

zoran.hercigonja@gmail.com

091 900 83 67

ISBN 978–953–48051–2–1

 

 

O knjizi

„SKIDAMO LI PRIJE SMRTI VARAVU KOŽU LAŽI?“ pitanje je koje postavlja marginalac pod lažnim identitetom i imenom, uhvaćen u labirintu modernog grada kojim vlada Minotaur, doživljavajući pritom metamorfoze u prelasku iz zone sumraka u zonu oslobođenja na psihosocijalnoj razini i obrnuto.  Glavni lik kao jedan od nasukanih na hrid labirinta s varavom obmanom arijadnine niti koja čas pruža ruku spasa, a onda je ponovno povlači iza leđa, sudara se s pitanjima egzistencijalne krize civiliziranih gradova u vidu stabilnosti političkih frakcija, lažne demokracije i  želje za uspostavom nadčovjeka. Knjiga je pisana kroz ironiziranu obradu morala, književnosti i politike jačih. Elementi knjige sudaraju važna pitanja preminulih i uskrsnulih socijalnih sustava i ideologija kroz perspektivu marginaliziranog promatrača, osobe na dnu socijalne hijerarhije, osobe koja oskudijeva u osnovnim potrebama, osobe koja je kadra učiniti sve kako bi utažila glad, a koja pritom otkriva kvalitete koje nema priliku pružati društvu ni zajednici. Kakva je sudbina  takve osobe, odgovor je na postavljeno pitanje: „SKIDAMO LI PRIJE SMRTI VARAVU KOŽU LAŽI?“

 

 

 

I.POGLAVLJE

-|||||-

 

Krekećemo u mutnoj bari,

od šipražja i blata pravimo dvore,

pijemo krv svoje braće,

oštrimo mačeve od željeza i zlata;

nikli smo iz sperme boga Sunca,

podigli glave iz pepela i praha u jeku zore;

maleni smo mravi u mračnu humku svemira.

 

-|||||-

 

 

.

Gradovi iz daljine izgledaju tako pitomo i toplo kao mirna površina vode.  Raskošne kaskade živih boja.  Život i radost na svakom koraku. Daljina jednostavno vabi u toplo naručje grada. Osjećaš toplinu i dobrodošlicu. Ulične svjetiljke  čudnom erotikom i erotomanijom magnetiziraju prolaznike. Prolaznici doživljavaju usputne fotonske orgazme.  U mrežnicu oka  upijaš sva ta svijetla i naprosto želiš postati djelom tog labirinta. U samom srcu grada postoji nešto mračno i usamljeno.  Na mostu zimi grad je prekrasan. Jedino ovdje osjećam se dobrodošlim, voljenim, prihvaćenim. Na distanci grad je pravo čudo i poželjan užitak za svakog prolaznika.

Grad N. tipičan je grad kao i svaki drugi politički imaginarij, prepun frakcija, monoteističkih šahtova i mafije. Svaki antički mit o velikom labirintu započinje divljenjem tehnološkog i intelektualnog dostignuća neke civilizacije, a onda sve zaglavi u mračnim hodnicima prepunim sjete, straha, ubojstava i ljutitim i dementnim pakosnikom: Minotaurom. Grad N. ima svoje mračne sjene i frakacije pod mudima Minotaura kojem se ne zna pravi identitet. Njuškanja po kući, narušavanje privatnosti i nepovredivosti doma, samo su fragmenti svakog grada.  Grad naprosto želi pjenu tvoje krvi. Grad N. prisvaja na štetu drugoga. Toliko je zaljubljen u svakog da mu daruje bolesni buket cvijeća u kojem smrt brine o zdravlju. Sunce je rijetki stanovnik grada. A kada dođe nepozvano, onda prži, a sladoled cvili, stenje i otapa se.   I bolje da nema sunca, jer to sunce ne izbjeljuje i ne izjednačava; sunce pravi razlike, frakcije, pokolj.  Bolje je bez sunca. U statičnom vremenskom oceanu  sve je izbljedjelo od svake svrsishodnosti. Mehanizam spoznavanja trodimenzionalnog potpuno je narušen.

Ljudi su nepismeni. Preferiraju slike i pokretne slike. Na lomačama nezainteresiranosti  gore knjige. Posljednji Gutenbergovi apostoli propali su u zaborav. Mehanizam spoznavanja trodimenzionalnog svodi se na dvodimenzionalnu matricu pokretnih slika. Stanovnici  bez takta pokorno kleče pred televizorom sljepljeni uz servirani sadržaj i oni su od sada kao na nekoj vrsti infuzije.   Znam dobro za to.  Moj cimer iz svratišta po cijele dane bulji u prokleti televizor. Sva sreća da je struja besplatna u svratištu. Bivši vojni redarstvenik i vojnik, propalica s iznimnim interesom utapa tupi pogled u dokumentarnim emisijama  rata. Nije propustio svjedočanstvo ni jedne bitke ni krvne žrtve.   Ponosio  se herojstvom  daveći pričama iz svoje percepcije rata. No nikad nitko nigdje nije čuo za njega. Većina njegovih suboraca imalo je članstvo u udrugama ili zadrugama no njega nigdje ni na jednom popisu.

Ponekad se činilo kako samo bunca u snu. Rat i herojstvo izgledali su poput pomno prepričanih sadržaja iz nekog niskobudžetnog filma domaće produkcije.  Puno priče, malo djela. Mogao bih se zakleti da nikada nije bio u ratu.  Sve svoje herojske bitke, vodio je jedino na televiziji s upravljačem u ruci umjesto mitraljeza i barjaka.

 

Ne znam koliko ljudi vole buhe, a posebno buhe bez kacige za sigurno slijetanje.  Ja sam jedna takva rasna buha bez kacige za sigurno slijetanje,  s potresom mozga i nateklim čeonim režnjem prilikom amputacije krila. Ja sam klošar,  gladni pas, lešinar i propalica u virtualnom kontekstu grada. Poput svih u političkom imaginariju i ja, komarac, nastojim ispuniti svoju leteću jednadžbu.  Osjećam se krivim, a ne znam zašto.  Kada sije sunce u gradu, onda jasno naglašava razliku između buha s kacigama i buha bez kaciga.  Potres mozga je posljedica kulture grada.  Živim nedaleko od mosta.  Putem do svratišta često kopam po kantama za smeće i kontejnerima. U vječitoj sam potrazi za hranom.  U ulici podno mosta, lanac je  restorana brze prehane. Zna često ostati i do polovice nepojedenih burgera s prilozima. Ovdje često borave studenti i srednjoškolski dripci.  Bogati klinci s bogatim tatekima koji plaćaju fast food.  Istina, nije svaki puta ugodno lizati tuđe sline s komadića burgera ili prženih krumpirića. Treba se samo znati uvaliti u novi kontekst.  Jednom prilikom jedan buntovni i bahati klinac, pekmezast sin bogatog tateka, izašao je pred restoran i nudio mi burger. No prije toga je pred svojim frendovima dobro hraknuo u njega.

-Evo, izvoliš. Burger king sa  svim prilozima.-

Usijan očaj ponekad moraš jednostavno zadaviti u sebi.  Naravno da nisam uzeo taj burger. Moraš biti hladan i okrenuti leđa. No klinac nije popuštao. Glumio je frajera. U nadi da dokaže svoju superiornost i potvrdi vjerojatno poljuljan tron u socijalnoj hijerarhiji balave grupe, katapultirao je burger-hračak u moja leđa.  Verbalno je teatralizirao  postupak.

-Na. Štetočino! Gubi se i date više nisma vidio.-

Katkada se osjećam  usmaljenim u šaptu iz tmine. Znam se uhvatiti kako satima stojim i gramzljivim pogledom ližem staklo izloga.  Gutam komade hrane koji ljudi unose u usta.  Virtualno gutam i probavljam hranu.  Jedem zajedno s  ljudima na odvojenoj relaciji kao u paralelnim svjetovima.  Režem komadić bifteka njihovim nožem, umačem ga u umak, žvačem njihovim gebisom, gutam njihovim jednjakom, probavljam njihovim želucem, ali preživam vlastitim probavnim traktom.

 

Svaku večer vraćam se u svratište. U svratištu neprestano nas tove sojom i sojinim proizvodima. Sojino mlijeko sa sojinim pahuljicama, sojini odresci sa sojinim ljutim umakom ili sojin namaz na sojinom kruhu. Zajednički nazivnik praznih želudaca je soja. Uvijek isto svaki prokleti dan.  Cimer, ratni junak, propalica Melkior često izvodi svoj čuveni monosingl, minijaturni solo nastup na mjuziklu: „Soja i pljeva“.

-Opet ta prokleta soja. Pa dobro zar nas morate toviti tim govnima?-

Ta je rečenica često upućena gazdarici svratišta punašnoj M. zubatog osmijeha.

-Danima otkako sam ovdje jedem samo tu prokletu kašu. Nekada su plemići  imali svoje zvjerinjake gdje su uzgajali vrsno meso.  Prežderavali su se svim delicijama, dok su kmetovi i seljaci žderali kašu, palentu i pljevu.  Plemići su kupali  dupe u šampanjcu i svinjetini, pečenoj govedini i ostalim mesnim delicijama, a seljaci su jeli njihova govna.  I svinje u tom zvjerinjaku su tovili boljom hranom nego te jadne seljake.-

Punašna M. grizla je usnicu. Znalo se da  da je Melkior sve to pročitao u udžbenicima gdje piše da su naše bake menstruirale zelenu krv i rađale dinosaure. U vrtu su uzgajale paprat i mahovinu. Govorile su  samo u jednom padežu: vokativu; „oj presvjetli…“ i razumijele samo jedno glagolsko vrijeme i način: kondicional 1. Pogodbeno glagolsko vrijeme bez pogodbe. Ako ne pogneš glavu, kaznit ću te, osakatiti, ubiti…

-Dakle i mi sada ovdje jedemo soju, pljevu i aromatizirano smeće.  Dok oni gore jedu sve te divne delicije i kupaju se u  jacuzziju šampanjca i drkaju na kavijar. A nama serviraju svoja prerađena govna u koja drobe piljevinu i pljevu da budu ukusnija. Industrijalirana hrana; to nije ništa drugo do li govno uvaljano u začine, konzervirano i umotano u šareni papir. Vi draga gazdarice nama dajete  napoj, a ne hranu dostojnu čovjeka.-

I naravno  predstava bi trajala i po nekoliko izvedbi da punašna M. to ne sreže u samom početku.

-A što bi vi htjeli?  Naš sponzor, donator besplatno donira svratišta i ustanove za djecu s posebnim potrebama.  Naš donator daruje soju bez ikakvog pitanja ili troškova na svoju štetu. A vi biste htjeli specijalitete.-

Režala je na Melkiora Punašna M.  Imala je potencijala biti vođa; zapravo rođeni je lider.  Osmijeh joj ne služi samo kao osmijeh nego i kao poza za režanje. U toplim očima, gorjela je vatra.

-Ako vam ne odgovara, odna idite tamo gdje će vas toviti sa šniclama i kavijarom.-

-Na! Tu vam je vaš obrok.-baci ga pred Melkiora kao pred psa.

-Ako želite jedite, ako ne onda se nosite.-

Naravno ne može se sve riješiti bez verbalnog natezanja. Melkior iako poražen, jeca.

-I ti si s njima. Kakve ti koristi imaš od tog donatora?  Što dobivaš zauzvrat?–

Siguran sam da nešto postoji, neka skrivena korist, ali pitanje je kakva?

-A vi?-

Obratila mi se srdito.

-Vama isto ne odgovara soja?-

-Ne, ne. – promrmljao sam zbunjeno.

-Meni je odlična i ne samo soja nego način kako je pripremate.-

Znala je da serem, ali pravila se da joj je drago. Isto je jednom bilo kada sam slučajno našao umjesto ubrusa  mali komad platna u kojem je još maloprije netko živio. Dogodi se da gaćice Punašne M. ponekad zapnu  uz beštek.

-A gdje vam je treći?-

Treći, Vilko kratki povremeno je svraćao na kakav obrok. Njegova praksa je bila žicanje pred dućanima. Nije živio od milostinje kao nas dvojica bijednika, nego od lemozine dobrostojećih.

-Osokolio se i odletio- ispusti Melkior zvučno žvačući soju.-

-A da? Onda gospodinu recite da kada opet izgubi krila zbog očerupanih kokoši može negdje drugdje tražiti dom.-

Vilko kratki je za života bio ženskar i držao se žena tako dugo dok ne bi isisao sav novac iz njihovih novčanika. Te neke kokoške došle su ga glave.  Jedne zime, udružile su se očerupane kokoške i odlučile ga napiti pa ostaviti spavati na snijegu.  I naravno  u dionizijskom raspoloženju, Vilko kratki je  prenoćio u snijegu.  Ne samo da je omrznuo nego je izgubio obje noge.  Kirurg je amputirao obje do koljena jer su na snijegu postale ledene sige.  I tako je Vilko ženskar postao Vilko kratki u kolicima. Ali još uvijek ganja  suknje: prostituke koje daju jeftino ili neke  nesretne dame željne  provoda sa sakatim smradoljupcem.

Punašna M. mi se približila i njegovu porciju sipala na tanjur. Inzistirao sam na tome da mi je previše i ova porcija, ali Punašna M. je namigivala i udarala me u glavu s dvije poveće bundeve. Ponekad bih pomislio da su pune mlijeka i da bi mogla  dojiti svu ostavljenu dojenčad u domu za nezbrinutu djecu. Mogla bi darivati mlijeko kao što se dariva krv. Koliko bi samo mlijeka moglo  stati u njezine mliječne žlijezde. Popustio sam pred namigivanjem i ubadanjem njene bradavice u moje uho.  Nakon što bi nas tako podvorila, otišla bi bez pozdrava.

-Bacila je oko na tebe sretniče.-

Nasmiješi se Melkior.

-Ma pusti nju nije moja kategorija.- rekao sam samo da se oslobodim.

-Nije tvoja kategorija. Ma nemoj mi reći. Ma molim te. Ne voliš tešku kategoriju?  A što bi ti falilo da legneš s njom u krevet, iskažeš se i postaneš opet normalan tip? Prala bi te, hranila, više ne bi smrdio ni povlačio se po labirintu grada. Bio bi opet čovjek.-

Da. Lijepa je to fikcija.  Pomislim. Ne bi bilo zgorega konačno postati buha s kacigom za slijetanje. Ali ne.  Imam ja svoje principe.  Nisam takva očajna gnjida, koristoljubiva gnjida. Znam, bacila je oko na mene. Ima tu dosta znakova.  Prvo one slučajno umetnute gaćice umjesto ubrusa, a onda ubadanje bradavice u uho.  Ima tu i kemije i biologije.

-Melkiore gledaj ti svoja posla.-

Nije se uvrijedio. Bio je takav, protiv svega i svakoga. Mene je trenutno više zanimala hrana od žena. Istina svratiše je bilo prepuno raznih kataloga i ponuda s hranama. Možeš slobodno pasti oči.  I dok su drugi klošari željni orgazama odnosno seksa, ja sam željan jedne druge vrste orgazma: gastronomskog orgazma. Volio bih da me hrana baci u trans, a ne da se gotovo svake noći moram grčiti od bolova u trbuhu zbog te loše probavljene soje.

No kad nemaš izbora…. Volio bih okusiti kakav specijalitet.  Recimo lignje. Žudim za punjenim lignjama pršutom i rastopljenim sirom, pa onda malo krumpira s peršinom na mornarski način.  Ima tu puno prostora idejama.  Puno ih pokupim s raznih časopisa dok sjedim na wc-u. Znam da je neobično uvrnuto i degutantno razmišljati o hrani dok prazniš crijeva.  No kako nam više ne dopremaju papir, guizice brišemo sa svim i svačim: od kataloga do knjiženih djela i odbačenih bestselera izašlih iz mode.

-Eh, da mi je sada jedna šunka s umakom do francuske salate.-

-Što?- upitao je Melkior.

Imao je preaktivne senzore za sve što ne nije trebao čuti.

-Ništa. Pobjeglo mi je.- odgovorim.

Jedva je to dočekao.

-Pazi da ti što drugo ne bi pobjeglo.-

Nisam ga odmah razumio. Pomislio sam na nešto što pobjegne u gaće. No on je mislio na nešto drugo. Moram paziti što govorim pred Punašnom M. da ne bih izletio iz svratišta. Joj, Melkior ima užasnu narav. Sa svojim ratnim pričama blaži je od teorija zavjera kojima maltretira Vilka kratkog i mene.  Prije spavanja priča i priča.

-Znaš.- obratio mi se . Taj znaš je kao epilog nekog  pisanog djela. Taj znaš je razumniji od ostatka priče.

-Kolikogod je socijalizam forsirao ukidanje feudalizma i izjednačavanje kmetova s feudalcima, feudalci su ipak preživjeli i postavili nove, suptilnije postavke feudalizma. Danas su to posjednici egzistencije koji nas hrane, oblače, omamljuju i uvjeravaju da suicid nije moralno prihvatljiv čin, jer ako svi posegnemo za „izlazom  u nuždi“ tko će raditi, tko će radom opskrbljivati i zgrtati kapital „posjednicima egzistencije“?… –

Često je načinjao tu priču o onima „gore“ i onima „dolje“. Stalno sam slušao kritiku kapitalizma, kako smo robovi bez lanaca, ali ipak robovi bez slobodne volje, montirane i programirane životinje u jarmu grabežljivaca…

 

Melkior je potpuno pobenavio od rata. Rat ga je otjerao u klošare. Zapravo ni prije baš nije bio čist.  Izvorno zaljubljen u  ideologiju služenja domovini, kao napaljen uškopljenik koji želi dokazati da još uvijek ima muda, srljao je u taj rat i u njega odveo tri maloljetna sina pod barjakom  slobodne zemlje. I sva tri sina poginula su u ratu, a on je ostao živ  s teretom sudbine i užasnim glavoboljama na koje se često žalio svakog jutra. Ponekad pomislim da je svako jutro mamuran od snova i zato ga boli glava.  Ništa ne kažem. Ne želim dolijevati aceton na još uvijek svježu ranu.

-…nestanak običnog , malog čovjeka, rezultira nestankom samog posjednika. Vlastita smrt, smrt je posjednika egzistencije. Kao što je netko jednom rekao: „Bog je mrtav kada ljudi prestanu vjerovati u njega.“ Zato se ti posjednici toliko grčevito bore svim raspoloživim sredstvima obmane i manipulacije, uvjeriti nas „žitelje egzistencije“  kako je zatvorena kutija besmisla zapravo prihvatljiv i ugodan svijet za postizanje osobne sreće…-

Pravio sam se da slušam, a zapravo mi je pažnja koncentrirana na nešto drugo, na  pečeno pile iz grilla.  Našao sam ga na jednoj stranici časopisa o hrani.  Dao bih sva carstva svijeta za jedan pošteni, civiliziran obrok poput ovog.  Teku mi sline. Slinim kao pas.  Svjesno provodim nad samim sobom Pavlovljevo kondicioniranje. Ono što je Pavlov radio sa psima, to ja sada radim sa samim sobom.  Kada pogledam na hranu u časopisu počinju mi teći sline. Kada je Pavlov zazvonio zvoncem, psima su počele teći sline, jer ih je izdresirao da nakon oglašavanja zvonca uvijek dobiju  najdražu hranu. No nakon oglašavanja zvonca drugog zvuka,  pse je stresla struja.  I mene sada stresa struja od Melkiorovih večernjih predavanja.

-…samo jedna centralna privatna banka sa svojim podružnicama u svakoj zemlji, upravlja egzistencijom cjelokupne ljudske rase.  Samo ta  banka na čelu s jednim čovjekom nepoznata identiteta, posjednik je egzistencije čovjeka, svakog od nas. To je vrh feudalističke prijetnje…-

Jedino što je upečatljivo zastalo u uhu bilo je „čovjek nepoznata identiteta“. Zašto me je to tako zainteresiralo ne znam? Ali znam da će me ta misao proganjati danima. Doduše mi klošari jesmo neka vrsta buha bez identiteta, ali identitet nije ono što i osoba, čovjek. Lažni identitet pruža niz različitih mogućnosti od prijetnji, usjeha, laži.  Nitko zapravo ne zna tko si, ali s vremenom ni ti sam ne znaš tko zapravo jesi na kraju priče s identitetima. Kao što se čovjek  često splete u mreži vlastitih nedoslijednosti i laži, tako i lažni identiteti dovode do potpune negacije onog stvarnog ja. No meni se to ne može dogoditi. Ja točno znam tko sam i što hoću. Ja sam  izgladnjeli vuk koji će učiniti ama baš sve samo da se dokopa svježeg i toplog obroka.

Istrgao sam iz časopisa sliku pečenog pileta i gurnuo je u usta. Pile je bilo točno takvog okusa kao što sam i očekivao.  Sočno pile u mirodijama tretirano na poseban način.  Vodenasto bijelo meso i hrskava začinjena koža.  Drobio sam kožu i lomio mekane kosti pečenog pileta, ali zapravo sam žvakao papir koji je škripao i stvarao buku. Trudio sam se iz njega izvući sve najbolje arome.

Melkior je stao na trenutak i zabrinuto zapitao.

-Što radiš to budalo?? –

Približio se da vidi što stvarno radim.

-Pa ti blesane žvačeš papir.-

Okrutna osuda iako istinita.

-Pa što onda ako žvačem papir. Žvačem svoj papir. Gladan sam .-kažem

-Otrovati će se čovječe. To nije običan papir, to je kemija.-

Progutao sam nekoliko manjih komadića  rastopljenih u slini. No Melkior je divljački nasrnuo na mene u želji da će istrgnuti taj papir iz ustiju.  Naravno njegovim namjerama nije bilo moguće umaknuti.

-Ma ispljuni to! Kažem ti.-

-Odmah ispljuni.-

Uhvatio me jednom rukom oko vrata, a drugom s dva debela prsta: kažiprstom i srednjakom,  zakačio nosnice. Nasrnuo je na me kao na bika. Bika hvataš oko vrata i dva prsta mu gurneš u nosnice.

-Pa koji ti je?-

Melkior je kao zaglavljeni CD disk ponavljao jedno te isto.

-Ispljuni…Ispljuni…-

Rukom omotanom oko mojeg vrata, dohvatio je donju vilicu.  Uskoro mi je razjapio usta kao zubar na godišnjem stomatološkom pregledu. Žvakao sam mu prste, ali se nisam mogao osloboditi. Iako je samo živio od soje i drugih govana kako je znao reći, bio je izuzetno jak. Ustao sam, ali nisam mogao izbjeći stisak. Navlačio me po cijeloj sobi. Srušili smo stol, a aluminijski tanjuri, zazveckali su po podu. I nas dvojica u klinču pali smo na pod.

-Ispljuni ili ću te zadaviti!- poprijetio je.

Ispljunuo sam konačno.  Ležali smo jedno vrijeme na podu zadihani kao hrvači u ringu.  Pomogao mi je ustati i pritom dometnuo.

-Jebeni kretenu šta moram i tebe spašavati?-

Ne znam je li to bilo pitanje upućeno meni ili pitanje retoričkog karaktera. Vjerojatno je trebalo značiti „mnoge sam ih spasio u ratu od neprijatelja, a sad moram spašavati i tebe od tebe.“. Takva je barem bila moja interpretacija. Pošao je prema krevetu. Naglo se okrenuo i zagledao u mene. Činilo mi se kao da gleda nekog iza mene, a ne ravno u mene. No za stvarno je gledao u mene kao u transu.

-Sine oprosti što sam te odveo u taj prokleti rat. Majka nije dala, ali nisam je slušao.-

Čovjek je buncao o nekoj epizodi gdje je izgubio sina. Očito sam bio glavni okidač za sranje.

-Želio sam osigurati tebi budućnost u slobodnoj zemlji, ali nisam uspio.  Bio sam lud, zaluđen. Ne. Ne trebaš plakati. Dobro je. Dobro je.-

Sjedao je na krevet. Shvatio sam da je to utješan govor pred samu smrt. Vjerojatno je jednog od trojice sinova držao na rukama i tješio prije nego je nastupila smrt. Nikada ga nisam vidio ovakvog.  Svejedno govorio je kao navinut.

-Bio sam glup. Trebao sam slušati tvoju majku. Imala je pravo. Ja nisam…-

Zajecao je dok sam pospremao stol i podizao stvari s poda. Pogodio sam tog čovjeka u pravu žicu. Sada će pola noći mljeti i dramatizirati. Na podu do noge stola, ostao je otvoren časopis s hranom na stranici sa salatama i složencima. Provlačio se veliki naslov „Tajna je u slojevima…“ i tri točkice.  Izgledala je doista primamljivo i ukusno.  Na vrhu majoneza, u sredini jedna vrsta mesa, a na dnu druga.  Osjećao sam se perverzno i uvrnuto. Čitao sam sastojke salate, sistematično zamišljao svaki sastojak. Pritom sam osjetio jake podražaje po kralježnici  kao kada bih doživljavao orgazam, gastronomski orgazam.

 

Sastojci:

500 grama očćene morske žabe bez kože

250 grama očćenih smrznutih kozica

Zatitrao sam kao leptir. Posljednje kozice, gledao sam kroz staklo restorana. Jezikom sam oprao cijeli izlog dimenzija dva metra puta metar i pol.  Još sada se perverzno oblizivam i jezikom dodirujem lice.

listovi miješane salate

2 oguljene poveće rajčice

papar u zrnu

lovorov list

i na kraju

125 mililitara Hellmann’s Light majoneze.

Svršio sam gastronomskim užitkom krišom gutajući istrgnuti papir sa slikom Plemenitog žabljeg složenca Poskočnika. Progutao sam ga cijelog bez razmišljanja. To me je na trenutak umirilo. No iscrpljeno tijelo je zadovoljno drhtalo kao nakon koitusa čiji sam osjećaj  užitka već potpuno zaboravio.

Melkior je napokon zaspao. Izmorila ga je melodramatika vlastite monodrame. Postao sam svijestan  toga koliko smrdim. Prezirao sam javnu kupaonicu u svratištu. Gotovo nikad nemaš mira ni privatnosti. Nisam se kupao skoro mjesec dana. Zabadava mi lažni identitet kada trulo smrdim. Melkior je još tu i tamo trzao u snu. Koja luda večer. Pomislio sam.

Kakvih li se samo ličinaka nagledaš kao marginalac. Kao marginalac imaš sasvim drugačiju perspektivu. Zaboli te za sve i gledaš kako ti dođe. Nemaš moralnih dvojbi  jer je ionako tvoje  dostojanstvo silovano. Ali zato imaš jako samopouzdanje. Potrebno ti je samopouzdanje da kopaš po kontejnerima ispred tolikih očiju. Nema osjećaja srama ili stida. No svakakvih se ljudi nagledaš: trulih i sirovih golaća,  naduvenih mješina bez imalo takta, ćelavih i nabildanih pastuha kratke pameti. Joj… U kakvu je samu bijednu krošnju izraslo majmunsko stablo?

 

I onda tamo neko nedonošće kaže: „Mama vidi onog tamo stričeka! Pa kak’ to izgleda?“

Izgleda tako jer ga je upravo ličinka poput tvoje mame i tate osudila na takav život.

Čudno je to da se uopće ne sjećam trenutka kada sam postao marginalac.  Svi su svijesni svoje povijesti pa čak i Melkior i Vilko kratki.  Svi imaju jasnu povijest tog trenutka kada ih je silovao vampir   ugrizom nesretne sudbine. Znam samo da je oduvijek bilo tako. Sve od početka, sistematično sam obožavao kult posiljene marginalizirane čete.

Grad užasa, sakati časnici, česte epidemije i sveti ratovi,

Nemoć pred političkim frakcijama i skrušen strah pred Minotaurom. Da, to je labirint mogućnosti buhe bez zaštitne kacige za slijetanje.  Sjećanje mi je izblijedjelo. Sjene su moje jedino sjećanje.

 

 

 

 

II.POGLAVLJE

-|||||-

 

Sve oko mene, prostor je pradavnina,

daleki pejzaži prapočela,

horizonti žive prošlosti

u kojima samo snivam,

budan snivam.

Svijet bazdi na pepeo i prah

davnih svitanja.

 

-|||||-

 

 

Probudio sam se relativno rano. U želucu me stezalo i tupa bol  podigla me na noge.  Izdala me hrana iz kataloga doslovno.  Vilko kratki je hrkao na krevetu. Negdje usred noći ušuljao se škripavim kolicima i legao spavati.  Četri su sata ujutro.  Želudac kao da se uvrće u sebe. Takvu bol nisam imao otkad sam operirao slijepo crijevo.

Odlučio sam se konačno okupati.  Mjesec dana je prošlo od prethodne kupke, a na mojem tijelu su se uzgojili primitivni životi. Bakterije su dobile ticala i noge kao punoglavci.  Smrad vlastitog tijela, bio je upravo nepodnošljiv. Lakše se navikneš na smrad tuđeg tijela nego vlastitog.  Moje  je imalo neki posebni smrad po teškim metalima i nečemu nalik antibiotiku. Zagledao sam se u Melkiorovu tetovažu na gubavoj podlaktici.   Silueta žele zelene žene kakvu su pravili vojnici u dokolici, nedostatku vještine, ukusa, zdrave pameti. Tetovaža izrađena tko zna kakvom inteligencijom. Jasno se vidi da je taj umjetnički akt „Velike Ize“ angažman genija s dva razreda osnovne škole, bogatom tradicijom teškog seljaštva, lascivnosti i mentaliteta amebe.

U dnu hodnika kupaonica je bila jedina pogodnost stanovanja u svratištu.  Topla kupka liječi sve rane i bolesti.  Zimsko vrijeme, pogodovalo je raznim bolestima.  No vreli tuš je kao naručen za odstranjivanje grijeha.   Skinuo sam težak oklop prljavštine sa sebe. Odjeća se sva slijepila uz vlažno tijelo.  Bacio sam je na pod kao da više neće poslužiti svrsi.  Zgražao sam se samo činjenice kako ću opet nakon vrelog tuša morati navući na sebe srednjovjekovni oklop zaraze i boleština.  Rađe bih navukao na se tek oderanu pasju kožu negu prokletu odjeću.

Bol u želucu nije jenjavala, preselila se ispod lijevog rebra. Stotine mlazova tuša, milovalo je lice i masilaro svaki kutak tijela. Na trenutak sam prestao disati. Vrela voda tuša širila je svoje ruke.  Hidrostatska masaža bila je kao naručena.   Tijelo je uzdrhtalo u sladostrasnom trzaju hidrostatskog orgazma.

Kapljice vode, skupljale su se  u bedrima, na vratu i ispod pazuha. Osjećao sam kako bol jenjava, a s njom odlazi i neka čudna negativna energija. Iscurila je kroz tijelo ravno u noge, a iz nogu u odvod tuša. Olakšanje je trajalo vrlo kratko. Nakon sušenja tijela suhim novinama, ponovno sam se morao uvući i uklopiti u oklop  prljavštine. Ja sam vitez smrada.  Gadila mi se sama pomisao da će ta prljava odjeća  ponovno intimno općiti s tijelom.  Zbog odjeće sam izgledao kao posrana brončana statua.

Gradski golubovi ostavljaju svoja interna intimna zadovoljstva na tijelu važnih statua u obliku bijelo-sivog razmaza. Kipovi strpljivo trpe kada po njima seru. No nisu samo kipovi statične figure  zapele u položaju mirno. I po nama seru svakog dana oni iznad nas, a mi statični pijuni  šutimo i uživamo čast što se neki div odvažio proliti po nama svoj razmaz,  svoje intimno interno zadovoljstvo.

Morao sam rano ujutro obaviti neki poslić. Inače se ne dižem prije sedam. Sada će biti pet sati. Moram odfurati kolica do centra grada. U ulici pored svratišta postoji mala pekara. Svaku noć pekar iz centra dovozi svježe pecivo.  Moj zadatak je odvesti kolica natrag u centar grada i javiti se Debeloj N.  Bolovi u želucu su posve nestali. U pet ujutro nikog nema na ulici. Samo svježina zimskog zraka i dah duhova iz pozadine mraka  labirinta.   Mrak ima svoju neispipanu pozadinu. Ona je još crnja od njega samog.  Mrak u ovom gradu je svakodnevna pojava.   Kolica su škripala i jaukala  kao stenjući pas nakon naporne noći. Psi često nakon bitke znaju tako škripati i jecati kroz ulicu. Izlozi su još zatovreni metalnim roletama.  Ulica je tako pusta, gotovo razdijeljena među starim strahovima.  Na trenutak sam se zaželio  pohanih palačinki punjenih puretinom, žličicom vegete i dva kisela krastavca. Meso ispirjano na maslacu  s kiselim vrhnjem i muškatnim oraščićima. Zatim zamotani u palačinku uvaljanu u prezle i dva tučena jaja.  To bi bio doručak vrijedan svakog čovjeka. Opet me zabrinjava činjenica da bi u ovome gradu palačinke bile vjerojatno od soje pa tako i puretina. Ne mogu zamisliti ijedan obrok bez primjese soje.

Kolica sam brzo odgurao do središta grada i gradske pekare.  Debela N. kroz izlog, nervozno je  premetala sanduke.  Kada sam ušao u pekaru, pogledala me tako divljim i razuzdanim pogledom kao da je htjela reći: „Treba te hitno ukloniti.“. I sâm sam bio siguran da bi to najrađe učinila da je mogla, ali ipak postojale su regule koljih se trebalo pridržavati barem nekih ako ne svih. Najviše me smetao njezin madež na licu, točno iznad desne gornje usnice. Prva asocijacija na Debelu N. bila je: veprovina.

-Došao si?-rekla je ispraznim glasom.

Bilo je to retoričko pitanje. Naši razgovori nisu bili ni tematski bogati, a ni melodički.

-Jesam. Doveo sam kolica kako smo dogovorili.-

Debela N. pomalo smušena podsjećala me na nekog, ali nisam bio siguran na koga.  Tako krupna i  prežderana, mogla je biti vikinška kraljica Brunhilda.  No siguran sam da nije neka mitska dama boginja nego me podsjeća na stvarnu osobu iz ovog grada.

Čekao sam plaću. Svaki puta  kad dovezem kolica, zamota mi nešto od prethodnog dana što je još uvijek sviježe. Očaran njezinom grubom ljubaznosti, pitao sam.

-Uobičajeno?-

-Što uobičajeno?- nijemo se zagledala.

Znala je da znam što se događa iza pulta.  Iako debela i ne baš privlačna, imala je svoje mušterije, napaljene uškopljenike koje su napustile njihove žene u seksualnom smislu. Žene frigidne  i nezainteresirane, a oni uspaljeni. Debela N. došla im je kao neka gradska kurva samo uglađena i sofisticirana kurva sa svojim prostorom i radnjom.

Očito narudžbe nisu bile samo u pecivu i suhim kolačima nego i sočnim „poljupcima“.  Znala je točno na što mislim. Uznemireno je piljila ravno u mene. Maloprije me trebalo ukloniti, a sada je stvar drugačija.  Pozvala me u stražnju sobu. Nadao sam se da nije ono što mislim.  Iako zakržljalog mehanizma spoznavanja trodimenzionalnog, ne bih pristao na ovakvu trodimenzionalnu  avanturu u raljama  medvjedice.  Debela N. sigurno nije trodimenzionalno biće.   Jednostavno ne stane u tri dimenzije.

Izvadila je papirnatu kutiju pokrivenu papirom.

-Na. Tu ti je plaća.-

Nije bila baš nešto razgovorljiva.  Nije voljela da joj se klošari muvaju po radnji.  Ali nije imala izbora kada je poslovnica pekare baš u ulici gdje i svratište.

-Ljubazno od vas. Hvala.-

Glumiš ljubaznost tamo gdje reže na tebe. Bojiš se da te bijesni psi ne zakolju.  Dobro ona nije bijesan pas, više pomahnitali medvijed, ali svejedno princip je isti.

-Sutra u isto vrijeme?- upitao sam veoma ljubazno.

Ponovno je trznula je.  Djelovala  je kao da ju bode struja.  Pogrešne asocijacije vjerojatno.

-Sutra dovodim kolica u isto vrijeme. I hvala na…-

Zastao sam na trenutak jer nisam ni znao što se nalazi u papirnatoj kutiji.

-…na kolačima?- iznenađeno dovršim rečenicu.

Kolači… Bože! Još uvijek su svježi, ali ipak suhi kolači odmah ujutro na prazan želudac. Sav taj šećer. Da mi je dala i suho pecivo od jučer ne bih prigovorio, ali ovo. Strašno koliko su ljudi  bezosjećajni.  Vračajući se ulicom  vjetar je nosio neke papiriće po cesti. Otkad me sudbina obukla u odijelo klošara, svaki papirić na cesti iznimno mi je dragocijen. Pogotovo kada na wc-u nemam s čime obrisati guzicu.  Potrčao sam za svežnjem papirića, ali me dopao svega jedan. Prokleti vjetar je otpuhao ostale  na drugi kraj ulice.  No i jedan će dobro doći  za pobrisati guzicu.  Zainteresirano sam čitao sadržaj tog listića. Bio je to poziv za književnu večer poezije.

Pozivamo sve ljubitelje poezije, sve afirmirane i neafirmirane pjesnike da lijepom riječi opriliče večernje druženje u prostorima gradske knjižnice.  Jer poezija, ljekovita riječ, otkriva tajne ljudske biti. Dođite i otkrijte sve ono što nije otkriveno.  Ulaz besplatan.

Gluposti. Pomislim. Bio bih tako mislio da nisam okrenuo poleđinu brošure. Pisalo je u nastavku:

A nakon poezije uplovite u gastronomski svijet užitaka. Uživajte u švedskom stolu.

To je bilo ključno.  Riječi: Švedski stol, odzvanjale su neko vrijeme.  Vidio sam prepune stolove rezanog sira, salame, salata,  vrelih kobasica, slatkog i kiselog. To je avantura na koju bih se sigurno otisnuo. Svjedočio sam rađanju prilike da zadovoljim najveću strast izgladnjelog vuka: Glad. Poezija proždrljivosti.  Stisnuo sam šaku i brošuru turnuo u džep.No prije toga morao sam posjetiti još nekog.   Zaputio sam se starom znancu s kojim sam nekad dijelio plijen u vremenima prije  svratišta.

 

Gladan pas, lešinar i propalica živio je pod mostom nedaleko od svratišta. Kada su dijelili „vize “ za svratište, on je buntovno svoju bacio u rijeku i rekao: „Tko vas jebe!“. Odlučio je živjeti sam, hraniti se ostacima i crkotinom i dobro mu je.  Malo se smrzava, ali pod mostom je sasvim solidno pogotovo ako želiš navući upalu pluća ili rovovsko stopalo.  Živio sam tamo jedno vrijeme i bilo je u redu. Uvjeti su bili kao u nekoj pretpovijesnoj pećini: otvoreno ognjište, voda par centimetara  do nogu i naravno želudac kao prošupljena guma. Bio je to čovjek u svađi sa cijelim svijetom.

-Neslani Ivo.-  pozvao sam ga po imenu.

-Jesi li još živ tu pod mostom?-

Grubim i umornim glasom javio se.

-Nije valjda  da si se vratio iz svoje vile?-

Sjedio je na kamenu uz vatru, pušio cigaretu i kuhao kavu u lončiću.  Baš kao usamljeni indijanski šaman pod šatorom svojeg magičnog konteksta.  Sjeo sam do njega.

-Više ti se ne sviđa u onoj vili? Što milostivi se zgadilo pa je došla na staro?-

Bio je rođen provokator. Nisam zamjerao takav ton.

-Došao sam te posjetiti i donio sam ti kolače.-

-Kolače?-

-Što ti misliš da sam ja neki sladokusac?-

-Trebao  si donijeti nešto konkretnije.-

Znao sam na što misli. Neslani  Ivo   volio je piti. Jednostavno od svega volio je piti od ranog jutra. No sada nije imao što piti, ali inače bi popio i cijelu rijeku žestice da je mogao. Ne pamtim ga baš po najboljim epizodama.

-To ti je dala ona debela?- upitao je.

-Da to mi je  plaća za guranje kolica.- odgovorio sam

-Da si joj gurao nešto drugo ne bi samo dobio kolače.-

Buniša i provokator spoj je jedinstvenih osobina koje čovjeka srozaju na dno društvene hijerarhije.

-Morao sam te posjetiti i vidjeti kako si. U svratištu je dosadno. Svaki dan jedno te isto. Ustaješ, smucaš se po gradu, dođeš na ručak i  onda se navečer baciš u krevet.-

-Dakle ništa novog. To sam znao i bez tebe.- odgovori.

Otvorio sam kolače i ponudio ga.

-Nisi ti baš pametan momče kada se daš prodati za kutiju kolača.- komentirao je halapljivo posežući za njima.

-Suhi su ko sam vrag! Što je debela radila s njima?-

-Umočio ih onda u kavu ako ne valjaju.- sugerirao sam.

Kolači su doista bili vrlo suhi. Vjerojatno nisu bili od jučer, ali dobra hrana za vrijeme kad nemaš baš ništa.  Neslani Ivo me nije ponudio kavom. Zato se  i zvao Neslani jer mu baš nije išlo društveno ophođenje, a nije bio baš nešto pametan. Namučio sam se žvačući kolače. Bilo je oko pola sedam. Neslani Ivo i ja  sjedili smo jedan do drugoga, drobili kolače i gledali u mutnu vodu rijeke. Gotovo da se i ne sjećam kako je to biti ispod vlažnog mosta. Prošlo je nekoliko godina kako sam se odazvao na poziv iz svratišta. Neslani Ivo nije za socijalizaciju. On je više voli biti sam. No osjećao sam neku obvezu prema njemu. Ipak je on prvi koji me uveo u pasji život.  Da ga nije bilo, vjerojatno ne bih ni preživio. On je mnogo prije mene počeo nositi pasju kožu i prljava crijeva ispod srca.  Bilo mi je teško napustiti ga, ali evo morao sam gledati svoje interese.

-S čime vas hrane u tom prokletom svratištu?- upitao je.

-Proizvodima od soje.- ispucao sam.

-Aaa. Sojaaa.- razvlačio je.

-Punašna M. pretjeruje sa sojom. To joj je najjeftinija varijanta da nahrani budale kakva si ti i oni šupci iz svratišta.-

-Da li ti znaš da ona za to svratište ubire novce od Grada N. ?- upitao je ozbiljno.

– Ne. Nisam znao da ju grad plaća. Mislio sam da to donatori rješavaju, ovi iz proizvodnje.-

-Mudra je ona lija.  Dobro vas vrti oko malog prsta.-

Pribojavao sam se priča Neslanog Ive. Često su bile prepune pretjerivanja i  prenagljenih zaključaka. Što reći…još jedan luđak s opakom  teorijom zavjere.

-Da donatori. Grad plaća Punašnu M. da hrani klošare. Grad joj da izvjesnu svotu s kojom raspolaže.-

Uozbiljio se u donošenju zaključaka.

-No nitko je ne pita kako će i gdje će nabaviti hranu, odjeću i potrepštine. A Punašna M. je što se tiče toga: kučka.-

Morao sam ga malo smekšati.  Inače bi se pretvori u agitatora i ubijao u pojam teškim riječima.

-Ive nemoj tako. –

-Misliš da ne znam kako vas hrani pačjim govnima i pljevom. Pa to joj je najjeftinije. Što misliš da bi  tu pljevu jeo netko normalan s mogućnosti izbora. To jedete samo ti i oni iz doma za posebne potrebe.-

Šutio sam bez argumenata. Nisam imao što reći na istinu. Znao sam da je tako, da nemam neki izbor, ali slušati istinu nije baš najugodnije iskustvo.  Neslani Ivo bio je sposoban ubiti te u pojam.

-Pazi što ti kažem.- približio mi se.

-Trećinu novca stavlja u svoj džep, a s ostalim nabavlja soju. Što misliš zašto nemate  pošten wc papir za obrisati guzicu? Zašto što Punašna M.  puni džepove. Ona zarađuje na našoj nesreći. –

Priznajem. Bio sam poražen istinom.  Što drugo mogu reći. Neslani Ivo je potpuno u pravu kao i Melkior. Nakon što sam progutao posljednji suhi zalogaj kolača,  uočio sam na kutiji među sastojcima soju. Kolači od soje.  Bojao sam se to naglas reći. Znao sam unaprijed reakciju Neslanog Ive.  Bolje je ne izazivati zlo.

Neslani Ivo nije bio nešto inteligentan. Inteligenciju je izgubio što okrutnošću prirode  što alkoholnim narkozama.  No jedno vrijeme, Ive je bio vrlo snalažljiv.  Nepozvan je upadao na velike svadbe da bi se dobro najeo i napio dok ga ne bi izbacili van.

Uvijek je  nosio plavo čisto odijelo i crvenu kravatu na bijeloj košulji. To ga je činilo čovjekom. No izbacili bi ga često jer  se napio i pravio belaja, napastovao mladenku, šamario kumove. A ponekad jer je jednostavno smrdio. Imao je Ive nekih lucidnih trenutaka samo što nisu potrajali.

Dok smo meditirali nad vatrom, pojedenim kolačima od soje i prolivenom kavom, ponovno sam čitao brošuru s ulice. Za oči mi je stalno zapadala poleđina brošure.

A nakon poezije uplovite u gastronomski svijet užitaka. Uživajte u švedskom stolu.

Koji izgladnjeli vuk ne bi htio  prežderati se barem jedanput? Pa makar crknuo nakon obilnog prežderavanja.  Sinula mi je ideja.

-Ive? Imaš li ti još uvijek ono plavo odijelo?-

-Imam. Zašto pitaš?- odgovori.

-Pa tako. Trebalo bi mi za večeras.-

S nekim nerealnim strahom u glasu, postavljao sam mu pitanja  kao da mi život ovisi o njegovom potvrđivanju i odobravanju.

-Nije vraže da ideš mojim stopama. Ipak te Ive nešto naučio.-

Veselio se bijedni starac ispalih zubi, posušen kao špek u sušari. Prisjetio se vjerojatno   svojih dana na obilnim gozbama.

-Namjeravam se prokrijumčariti na jedno druženje pa mi treba odijelo.- ukratko sam objasnio.

-E moj prijatelju. Što bi ti da nemaš mene?- euforično je ustao.

-Da pitaš onu debelu osobu ženskog spola, vjerojatno bi te poslala u tri…-

-No ja sam milostiv.  Sve za tebe stari druže.-

Pozdravljao me veselo kao kakvog ratnog druga.  Nismo se vidjeli svega nekoliko dana, a on se ponaša kao da smo se posljednji put sastali prije dvadeset godina.  Dublje ispod mosta, izvukao je kutiju nalik smeđem, kožnom  koferu za harmoniku.  Istina kofer je bio sav pohaban, ali je  služio svrsi. Prinio ga je vatri i izvadio odijelo.

-Joj, kad se samo sjetim koje su to svadbe bile.-

Nostalgični vapaj, potjerao ga je da razmišlja o  davnim vremenima kada je ličio na čovjeka u tom odijelu. Sada bi vjerojatno izgledao kao šišmiš ili strašilo kojeg su posrale vrane.

-Hajde digni se.- zapovijedio je hrapavim glasom starac.

Izmjerio je odijelo stavljajući ga na moju prljavu odjeću. Čisto tijelo je vapilo za čistim plavim odijelom preko prljave odjeće. Osjećao se elektricitet u zraku.  Radost njegovog lica nije bila usporediva s mojom radosti što ću večeras jesti sa švedskog stola proizvode koji nisu kontaminirani sojom.

-Ako nije tajna, reci na koju svadbu ideš?- znatiželjno je upitao.

-Prijatelju stari, nije svadba nego jedno druženje.-

Kolebao sam se da li da mu kažem istinu ili ne. Odlučio sam se prešutjeti.

-Jedno druženje…gdje će biti dobre hrane, a možda i nečeg više.-

Pospremio sam odijelo u kofer. Neslani Ivo nije bio nametljiv tip.  Više je volio uživati u tajnovitosti nečije šutnje.  Ništa više nije pitao.  U kofer je stavio i četku za čišćenje i održavanje odijela.  Već dugo nije bio tako sretan. Škiljavim pogledom gledao je po meni, primio me za ramena i prodrmao.

-Momče. Ovo odijelo ti dobro stoji kao što je nekad stajalo meni. Darujem ti ga!-

To je bilo iznenađenje.  Odmaknuo se od mene i približio vatri. Sa šiltericom na glavi blizu vatre, zgrčen i pogrbljen, izgledao je kao ostarjeli Josif Staljin.  Sam škiljavi pogled koji je veselo dobacivao, preobrazio bi ga u Staljina. Udubio se u vatru i polako zadrijemao.

Prije odlaska, prišuljao sam se i rekao:

-Hvala Ive.-

Nije reagirao.

U prognaništvu nemaš ni oca ni majku. Pojedinci ti se učine kao skrbnici.  No zapravo si prepušten samome sebi. Takvi kao Neslani Ive  izuzeci su poput  iznenađujućeg kopna nakon brodoloma.   Crijeva su veselo zagugutala. Večeras će biti gozbe.  Još samo trebam smisliti stihove pjesme i konačno ću jesti.

Iz svratišta su iznosili Melkiora. Vozilo hitne bilo je parkirano između pekare i svratišta.  Unosili su ga u kola hitne kada sam ušao u svratište.  Upitao sam Vilka kratkog zašto odnose Melkiora.  Kratki nije bio samo prikraćen za noge nego je bio kratak i na riječima.

-Spotaknuo se, zateturao, pao, lupio glavom o stol i više se nije micao.-

Jednostavno i izravno Vilko kratki iscrtao  je slijed događaja, kada se smrt pobrinula za život. Gazdarica Punašna M. primila me za lakat i rekla.

-Ovo je strašno. Znam da je bio naporan i pomalo lud, ali samo tako poginuti.-

Doista čudno. Melkior nije bio nespretan. Nisam ni sanjao da će imati takvo jednostavno ustoličenje smrti. Uvijek sam zamišljao da će njegova smrt biti mučna i teška, teatralna. Po prirodi je bio borac.  Vjerovao sam da će voditi bitku prije samog kraja kad kucne čas. Ali svitanje je Melkioru donijelo začudo miran kraj.  Punašna M. djelovala je  pomalo potreseno, ali opet smireno. Dok me držala za lakat, imao sam osjećaj kao da odašilje signale Moorseovom abecedom. Govorila je nešto nejasno što nisam bio u stanju razumijeti.  Njezini signali djelovali su dvojako.  Bila je začudno sretna što se riješila jednog nametnika, buhe bez kacige za slijetanje, a opet u njoj je proradilo ipak neki ostatak ljudskosti. Prije nego su „nametnika“ Melkiora odvezli,  djelatnik hitne je pitao Punašnu M.

-Želite li da urade  obdukciju?-

Jače me stegla za lakat kao da ju je to nekako neugodno iznenadilo.  Drhtavim glasom od iznenađenja, a ne tuge, brzo je otpravila tehničare.

-Ne, nema potrebe. On je bio zdrav… Svejedno hvala.-

-Dobro. Onda samo potpišite da smo obavili posao.- kaže tehničar.

Nije se odvjala od mene ni kad je tehničar pružao potvrdu na potpis.

I tako su potpisali otremnicu za Melkiora kao za kakav repromaterijal iz skladišta.

Odvukla me u sobu i posjela za stol.  Još uvijek sam čvrsto držao kofer u ruci.

-Što vam je to?- upitala je znatiželjno dok je servirala obrok od soje.

-To su moje osobne stvari.- promucao sam.

-Da nije možda ukradeno? Znate da ako uhvatim nekoga u krađi da nema više što raditi u mom svratištu.- prijetila je.

-Znam gazdarice… To nije ukradeno…to…. je odjeća.- zamuckivao sam kao lopov uhvaćen u krađi.

Bila je toliko pristojna da nije kopala po koferu. Dobronamjernim smiješkom htjela je prikriti događaj od maloprije. Mislim da se previše uznemirila na spomen obdukcije. Pa to je sasvim normalna stvar.

-A meni ništa?- srdito je uzviknuoVilko kratki.

-Evo sad ću do vas. Što ste toliko otrovni?-

Vilko je zašutio.  Vidio sam kako gleda na krevet pokojnika. Iako nisu bili neki pajdaši ili prijatelji, naglo preminuće čudno djeluje na osobu u tvojem društvu.

Punašna M. servirala je „svinjske medaljone“ u „sojinom umaku“. Vraga svinjski medaljoni.   Soja pa soja.   Umalo da nisam postao kritičan poput pokojnika. Stvarno čovjeka pretvaraju u marvu toveći ga pljevom.  Punašna M. opet me ubola bradavicom u uho. Ovaj puta to je bilo i isuviše očito.

-Imam nešto za vas.- prošaptala je.

Okrenuo sam oči prema njoj čvrsto ukočenog vrata.  Ispod majice je izvukla paketić čajne salame. Vrlo malen  vakuumiran paketić.

-To pojedite  uz soju.- sugerirala je imperativno.

Kako sam okrenuo glavu prema njoj,  otišla je poslužiti Vilka kratkog. Nejasne namjere, smrt bliske osobe, soja.  Bilo mi je dosta svega.  Izletio sam iz svratišta niz ulicu do javnih wc-a. Morao sam s lica prije svega isprati lažni temeprament.  Poželio sam razbiti glavom zrcala iznad umivaonika.   Pitao sam se po čemu sam sada postao tako poseban da mi se Punašna M. dodvorava do mjere da me hrani nekom boljom hranom za razliku od sojinih pripravaka? I zašto je djelovala tako čudno na spomen obdukcije? Što je uopće značila sva ta predstava držanja za ruku i lakćenje u svratištu.   Krv mi je čista ali bez pedigrea. Prstima sam prošao kroz kosu i začešljao je.  Uhvatio sam se kako vadim iz džepa škare s rozim ručicama i stavljam ih pod vrat.

Sjetio sam se Melkiorovih riječi.  „…ako svi posegnemo za izlazom za nuždu, tko će raditi, tko će radom opskrbljivati i zgrtati kapital posjednicima egzistencije?

Upotrijebio sam škare da sredim bradu. Zaokružio sam je oko čeljusnih kostiju i nosa. Previše je stršala.  Zatvorio sam se u wc.  Javni wc-i su mjesto gdje čovjek u potpunoj osami pronalazi samoga sebe. Mogu meditirati i nitko živ ti na svijetu neće smetati.

U javnom wc-u zatvoriš se i cijeli svijet će te pustiti na miru.  Sam s vratima ispred sebe možeš kontemplirati i promišljati svaki kutak civiliziranog grada.

Civilizirani gradovi? Što to uopće znači? To što su gradovi moderni ne znači da su i civilizirani. To što su zgrade visoke estetske, ergonomske i energetske vrijednosti ne garantira da u njima žive rafinirani živi stvorovi. Moderna arhitektura nije garancija civilizirane civilizacije.

I što uopće znači civilizirano? Civilizacija na vrhuncu spoznajnih, tehničkih, tehnoloških, moralni postignuća ili možda dekadencija i dokidanje svega toga procvalog i ocvalog cvijeća.  Konvencija ili očajnički bunt? Uljuljkanost u mehaniziranu rutinu ponavljajućih obrazaca ponašanja ili istup, iskorak izvan okvira kolotečine?.

Na unutarnjoj strani vrata mnogi su nezadovoljni  buntovnici zapisali svoje misli. Zapamtio sam neke od tih epitafa.

Banks are bastards.

Mamu tvoju na vrbe.

I am a slut, a dog, an idiot

Mi smo nacija budalaste i hrome djece.

Odbijam vjerovati da spomenik može biti dobar.

Neke od tih zanimljivih  epitafa s javnog wc-a,  zapisao sam na brošuru večeri poezije. Brada me užasno svrbjela. Očito je to znak mudrosti.  Moram se spremiti za večer poezije. Moram prizalogajiti nešto konkretno.

Ušao sam poslijednji u dvoranu.  Još jedanput provjerio sam ispod pazuha svoj vlastiti smrad.  Dobro je. Ne smrdim začudo. Plavo odijelo bilo mi je štit i davalo dojam  čovjeka, a ne štakora. Odmah na ulazu u dvoranu gradske knjižnice, legitimirali su me.

-Molim vas vaše cijenjeno ime.-

Trenutak šutnje i istine. Totalno sam zablokirao. Zaboravio sam uopće da moram smisliti neki identitet.  Krv mi je čista ali bez pedigrea. Potrebno mi je ime s pedigreom. Predstavio sam se kao  profesor Bogdanski. To ime sam negdje jednom u novinama pročitao kada sam se povlačio po klupama u parku. Bilo je hladno, a trebao sam zagrijati tijelo. Nisam imao svete kapljice ambrozije s Olimpa da me ugrije pa su novine poslužile. Ispod nosa, bila je upadljiva  slika profesora Bogdanskog uredne bradice i tupog svinjskog pogleda. Imao je svinjske oči. To sam prvo zamijetio na njemu. Neki ljudi nažalost imaju pogled dobrohotne svinje.

-Leo Bogdanski se zovem.-

-Pjesnik ili sudionik- upitala je.

-Pjesnik naravno.- nesigurno sam rekao.

Ljubazna mlada dama, zalijepila mi je na rever plavog sakoa naljepnicu s imenom i odvela do sjedećeg mjesta.  Recitali su već počeli. Nervozno sam trpio poglede ljudi. Povremeno zirkanje, podsjećalo me na to da sam ipak ja taj dežurni, marginalizirani smrdljivac. Cijelo vrijeme,  u očima tih ljudi, čitao sam samo osudu i provokaciju. Na trenutak želio sam ustati i pobjeći van, ali  neka podsvijesna sila mog dobro poznatog karaktera, držala me na mjestu.  Osvjetljena dvorana s oko stotinu ljudi nalikovala je na lijepo i ugodno mjesto za razliku od pećine u kojoj sam dosad boravio. Slušajući stihove recitala, nekako mi se činilo kako je moja  pamet prisilno savijena u bespomoćnost. Okruživali su me grabežljivci, a moj mozak je bio desert tim životinjama. Oprostite, ali hrane me aromatiziranom sojom od recikliranog smeća.  Nije čudo da mi u glavi raste kockasti mozak od reciklirane ambalaže.

Jedan ćelavi gospodin me cijelo vrijeme mjerkao i magentizmom pogleda slao signale. Nisam razabrao Moorseovu abecedu I ja sam također nešto govorio. Ne!  Nisam prokleti peder. Mislim jesam nekad bio „peder“ prema nekim ljudima, ali ne i ‘p-e-d-e-r’.  I zato  odjebi!

 

Nikada nisam stajao na pozornici.  Za to je potrebna velika doza ludosti,  jak karakter, povjerenje i podrška publike. Ovdje teško da ću imati podršku publike. Nikog ne poznajem. Ovdje sam iz drugih prilika i pobuda.  Nakon svakog  recitala, publika je pljeskala. Koliko sam shvatio publici nije uopće bilo bitno što ljudi govore.  U sterilnom laboratoriju kapitzalizma ljudi automatizirano plješću izlošcima i svemu što iskoči iz kutije iznenađenja, iako su to iznenađenje vidjeli već tisuću puta unutar zatvorene petlje bivanja.

Došao je red na mene.  Glas u mirkofonu je prozvao moje ime.

-Profesore Bogdanski molim dođite na pozornicu.-

Publika me  na pozornicu otpremila pljeskom. Onaj tip od maloprije  čudno se vrpoljio.  Potpuno ćelav u bijeloj dolčeviti vrpoljio se i  pogledavao oko sebe.  Kada je završio svoju piruetu, simulirao je pljesak.  Kao da je nekome slao dimne signale, ali kome?

Stajao sam potpuno ogoljen od svake misli.   Publika me skidala do gola. Probadali su me očima iščekivanja.  Izvadio sam brošuru. Nisam znao odakle krenuti. Na brošuri su redom bile fraze:

Banks are bastards.

Mamu tvoju na vrbe.

I am a slut, a dog, an idiot

Mi smo nacija budalaste i hrome djece.

Odbijam vjerovati da spomenik može biti dobar.

Pokušao sam iz tih fraza improvizirati smislene stihove.  Obratio sam se publici koja  je poput krvoločnih pasa čekala plijen.

-Dosad ste imali priliku čuti poeziju obgrljene rime, ljubavnu poeziju i snagu domoljublja. Poeziju vaših domova i  modernu poeziju iz perspektive  građanina civila.- govorio sam vrlo spontatno.

Mirno su pratili ton moga glasa koji je postajao sve jasniji i čišći.

-Moje stvaralaštvo polazi iz samog dna. Može se reći da je to poezija praznine.  Dugo pišem poeziju koja na prvi pogled ne znači ništa, ali ima perspektivu, perspektivu prognanika koji nema gdje skloniti glavu. –

Opet su me obilno počastili pljeskom. Došao je trenutak kada beznačajni fragmenti postaju  stihovi ispjevani u nadi da će osvojiti umove publike.

Banke su gadovi,

Gladni psi moje krvi.

Kao posljednji Gutenbergov apostol, gostim se

Recikliranim smećem

Gdje su nekad bila slova,

Gdje je nekad pisalo da sam čovjek.

Ja sam pas, ali ne i idiot,

Mi smo nacija budalaste i hrome djece.

Odbijam vjerovati da spomenik može biti dobar.

Šutnja. Tmina i  grobna tišina. Publika je probavljala moje riječi, moje stihove. Ćelavi tip od maloprije stalno se komešao, a onda je ustao i izašao van bez riječi.  Publika je i dalje šutjela. Gledao sam u bijelu dolčevitu ćelavog tipa kako napušta dvoranu knjižnice. A onda je krenula kiša pljeska. Izdahnuo sam. Konačno je bilo gotovo. Rekao sam što sam imao i to je bilo to. Nitko nije imao pojma da sam klošar. Nitko me nije osuđivao ni ponižavao. Napokon i sam sam postao  „posjednik egzistencije“.

Voditelj cijelog zbivanja,  preuzeo je inicijativu mikrofona i  od publike zatražio  pažnju. Obratio im se.

-Već dugo vremena nitko nije toliko ozbiljno i predano ispjevao problem putujućeg djetića koji nema gdje skloniti glavu. I svi mi možemo se prepoznati u stihovima katastrofe, ali ne katastrofe zbog same kvalitete. U kvalitetu stihova ne diram. Ispjevana je katastrofa koje se svi zgražamo. Bojimo se priznati tko doista jesmo. Svi mi posljednji smo Gutenbergovi apostoli, jer riječ gubi smisao i postaje slika, a slika izdaja poljepšana montažom.-

 

-Zahvalimo još jedanput profesoru Bogdanskom pljeskom.-

Nije loše za klošara. Pomislio sam. Dobiti takav osvrt na rečenice prepisane s vratiju javnog wc-a. Nije loše. Publika me tapšala po ramenu.  Sjeo sam prepun adrenalina i  euforije. A onda je počelo.  U želucu sam opet osjetio tupu bol, nekakvo stezanje i  pečenje ispod lijevog rebra.  Bol se nije javila od jutra. Sada je opet počela. Pripisivao sam to gladi blagorečeno jedva čekajući da  završi prokleto naricanje i kozje blejanje. Pjesnici su naricali još dugo. Gotovo sam se onesvijestio od boli.  Zagrizao sam rukav sakoa.   Preznojavao sam se kao svinja. Na trenutak mi se zacrnilo pred očima. A onda je bol misteriozno nestala.

Zvonom su označili kraj recitala. Konačno hrana.  Muvao sam se kao gladna muha oko stolova. Punio sam tanjure svime i svačime. Bilo je deset vrsta salame, pečenih kobasica i nekoliko vrsta sira. Gutao sam  sve po redu. Bijesan izgladnjeli vuk konačno je progutao crvenkapicu. Nova poglavlja života pisana su u mojem želucu. Budućnost je bila osigurana i produljena za još koji dan.  Ushit od svakog zalogaja, trzaj svakog gastronomskog orgazma. Najviše mi je godio kulen.  Dok je klizio niz jednjak, znao sam da sam živ.   Bez tog gastronomskog podsjetnika, bio bih mrtvac.

Prišao mi je voditelj ovog događanja. Divio se ponajprije mojem apetitu, a zatim literarnom izražaju.

-Profesore  Bogdanski. Imate vrlo upečatljiv stil. Dojmio me se vaš rad. Pogotovo zato jer obrađuje temu ljudske egzistencije.-

Primio me za podlkaticu dok sam čeljust stavljao iz pete u treću brzinu. Iako sam žvakao vrlo  polagano, od mljackanja čuo sam svaku treću riječ.

-Zanima me jedino profesore Bogdanski jeste li razmišljali o  naslovu pjesme možda?-

-Naslovu?- upitao sam spuštajući polovicu pečene kobasice na tanjur.

-Da imam naslov.- objašnjavam zbunjeno.

-Pjesma se zove „Rekvijem evolucije.“.

-Impresivno profesore.- odgovorio je.

Jače me stegnuo za podlakticu.

-Biste li možda bili zainteresirani za objavu te pjesme u časopisu koji uređujem?-

Glumeći da me zanima, upitao sam:

-Kako se zove časopis?-

-Čudim se da niste čuli za njega.- odgovori  pomalo uvrijeđen.

-Časopis kojeg uređujem zove se  FOV što u prijevodu znači zvijer.-

-Pa mogao bih objaviti. Mislim da nema problema- kažem.

-Bio bih vam iznimno zahvalan. No trebam tekst pjesme.-

Masnom rukom, dohvatim ubrus i ispišem prema sjećanju stihove pjesme. Voditelj ovog događaja, nasmije se mojoj spontanosti i ekscentričnosti.  Potapša me po ramenu.

-Hvala. Imam inače jedan prijedlog za vas. Idući tjedan u gradu  održava se međunarodna konferencija naziva „Urbi et orbi“ i na njoj će se prezentirati teme vezane za socijalnu zajednicu. Volio bih da se odazovete. I ja ću biti tamo, a biti će i roštilja.-

Nije me bilo teško nagovoriti. Dobio me odmah na …roštilja…  Predao mi je u masnu ruku pozivnicu i zaželio ugodan ostatak večeri.

-Uživajte u ostatku večeri i hvala vam.- izusti kroz polusmijeh.

Apetit mi se potpuno otvorio. Bio sam ljubavnik švedskog stola. Nikako se nisam mogao zasititi sve te divne hrane. Želio sam još pa još, kao ninfoman  koji nije u stanju ugasiti požudu.  Ljude oko sebe potpuno sam izolirao. Nisam se osvrtao na dodirivanja i tapšanja po ramenu.  Hrana me je potpuno porazila.  Nisam joj mogao umaći. Umočio sam jezik svoje duše u neistražene predjele gastronomskih zadovoljstava koje može pružati samo hrana.

Ljudi su se polagano razilazili. Vrijeme u prežderavanju i uživanju u okusima prolazilo je vrlo brzo. Smotao sam jedan sendvič putni i  krenuo niz ulicu. Bio sam spreman čak i zapjevati da sam u tom trenutku znao koju melodiju.  Sendvič sam nosio ulicom prema svratištu kao olimpijsku baklju. Prijevara je uspjela. Lažni identitet poslužio je svrsi.

Oduševljenje je s vremenom splaslo. Gutajući sendvič, zamijetio sam dvojicu kako me prate. Nastojao sam se što manje okretati i samo nastaviti  svoj put. No noćna mora nije prolazila. Koraci su bili sve bliže.   Ukočio sam se od straha.  Pred sobom u polumračnoj ulici gledao sam u bijelu snježnu vjevericu. Majušnim zubićima grickala je kolačić od soje.

Dvojica su me pričepila uza zid. Jednog sam odmah prepoznao. Odala ga je bijela dolčevita. Obojica su bili ćelavci.  Onaj s bijelom dolčevitom obratio mi se.

-Dobro si to izveo profesore, jako dobro.-

-Idući put se pazi!-

U dahu tog čovjeka osjetio sam samo mržnju i  želju za osvetom.  Bio je spreman zagristi i pregristi grkljan.  Smrdio je kao pokislo pseto. Njegov prijatelj ga gurkne i kaže.

-Daj idemo.-

Osjetio sam  bol i snažan pritisak u trbuhu.  Pesnica ćelavog  vjerojatno je od čelika. Osjetio sam je ne samo u trbuhu nego  i preko trbuha u kralježnici. Priljubio me uz beton.

-Daj idemo više.- vrisnuo je onaj drugi.

Tip u dolčeviti u znaku pozdrava,  pljunuo je na mene.

-Srest ćemo se opet  štetočino.-

Brzo sam se podigao s betona.  Spašavao sam jedino odijelo od prljavštine. Nakon teturanja,  postalo mi je užasno mučno. Dragocjen sadržaj želuca, ipak sam morao ostaviti na ulici.  Gotovo cijeli komadi neprobavljenog mesa, salame, sira i kobasica, ostali su na betonu za divlje pse lutalice. Ponovno sam bio gladan i osuđen na soju.

 

 

 

 

III.POGLAVLJE

-|||||-

 

Čovjek živi

da bi patio u okovima đavoljeg ždrijela

i gledao u licemjerni odraz zrcalnog neba,

ovdje na zemlji čovjek prolazi

kroz vlastita rebra

i čuje plač srca u svakom koraku,

čovjek prolazi kroz zatočeništvo sebra.

 

-|||||-

 

 

Proučavao sam idućeg jutra paučinastu nit diveći se skladnosti euklidske geometrije nasuprot zakrivljenostima i nepravilnostima koje sačinjavaju nas ljude. Ponovno u dronjcima. Plavo odijelo počivalo je na Melkiorovoj postelji iščetkano.  Vilko kratki je prikovan za postelju snažno uzdisao.  Činilo se da je u alkoholnoj narkozi.  Nešto je buncao i mlatarao rukama po zraku. Izgledao je kao da skida paučine sa stropa.

Ušla je  femme fatale u sobu bez pozdrava. Punašna M. trudila se izgledati  pristojno i ljubazno. Trudila se skriti svoju mračnu stranu mjeseca, destruktivno stvaralaštvo koje pronalazi svoj izražaj u sojinim specijalitetima.

-Vrijeme je da odvezete kolica do  pekare.-

Trudila se izgledati zainteresirano brižno za moje poslove. Nije spominjala jučerašnje događaje.  Upravo zbog toga je djelovala vrlo  dijabolično.  Nešto je skrivala ili barem pokušavala skriti. Sama njezina pojava, protivila se zakonima euklidske geometrije. Trokuti njezinog tijela postali su zaobljeni. Uska ramena, nekoliko uzastopno naslaganih luft madraca i tople oči nade, primirja, stabilnosti, sigurnosti, bili su samo paravan za bič i omču.

Poskočio sam iz kreveta.  Punašna me gledala dobrohotnim pogledom narcisoidnog ubojice.  Pitao sam imali li doista nešto dobrohotnog u toj ženi.

-Prošla su četiri sata. Trebali bi odvesti kolica do pekare.-

Ponovila je  misleći da je nisam čuo prvi puta. Vilko kratki je buncao i lovio se za trbuh. Punašna M. glumeći zabrinutost  stavljala je Vilku obloge na čelo.  Osjetio sam neki neuobičajeni nemir. Žmarci su se uspinjali uz kralježnicu. Koža se naježila i  morao sam izaći. Punašna je i dalje ostala s Vilkom neko vrijeme.  Vilko je u uobičajenoj agoniji nakon noći provedene vani uz potoke alkohola. Ovo je samo jedna od čestih remisija njegovih alkoholiziranih metamorfoza. No ovaj puta je Vilka pogodilo jače nego inače. Tko zna kakvo je smeće pio. Nitko zabadava ne služi konjak ili  Merlot. Svi će poslužiti talog takvima kao što je Vilko. Samo da crknu.

Škripa kolica niz ulicu s vremenom je umiravala postojeće stanje.  Bio sam poražen i gladan. Znao sam da će me dočekati Debela N. sa svojim suhim kolačićima od soje. Kad nemaš izbora onda se zadovoljiš i s recikliranim otpadom. Marginalizirani žohar, ušao je u pekaru. Tako je to izgledalo u mislima Debele N.  Ušao sam vrlo tiho. Prestravio me madež na licu Debele N.

-Doveo sam kolica gospođo.-

Nemam pojma odakle je došlo  to: „gospođo“.

-Dobro. Dobro.- odgovorila je.

-Danas za tebe imam još jedan zadatak.-

Nadao sam se samo da to nema veze s njenim pornografskim angažmanima. Nisam spreman na takve gadosti rano u jutro.

-Pomoći ćeš mi utovariti kolica i odvući ih do doma za djecu s posebnim potrebama.-

Osjetio sam trenutno olakšanje. No bilo mi je čudno da je mene zaposlila na mjestu dostavljača. Moj posao je oduvijek bio samo  dovoziti prazna kolica, a ne i usluga dostave.   Naravno pristao sam na  sve što je rekla.  No prije utovara, uputio sam automatiziranu frazu.

-Uobičajeno jel’ da?-

Pogledala me ispod oka s tim veporovskim madežom.

-Da. Uobičajeno.- potvrdila je strogo.

Kako sam utovarivao kutije s pecivima i suhim kolačima, promatrao sam  krivulje njezinog tijela. Skoro da je bila ista Punašna M.  Debela N. bila je neka verzija Punašne M.  No bilo bi potpuno krivo reći da su u rodu. Punašna M.  ima nešto kinesko u licu, ukošene oči i više zaobljeno lice. Debela N. međutim  arijevske je rase križane s veprovinom.  Uglato lice i okrugle oči. Punašna M. i Debela N. imaju vjerojatno zajedničkog pretka, kao što čovjek i majmun imaju jednog takvog pretka. Vrlo su slični ali godine evolucije čine vidljive razlike.

Kolica su bila pretrpana s kutijama peciva i suhih kolača.  Debela N. znala je upotrebljavati samo imperativ.

-To odvezeš do doma za djecu s posebnim potrebama, a onda kolica vratiš u pekaru.- zapovijedila je.

U ruke mi je turnula  kutiju sojinih kolača kao naplatu za moje usluge i  kao bonus  toplo erotično pecivo: žemlju. Nisu mi bile jasne namjere tog arijevskog uglatog lica. No bilo mi  je drago da ne žderem samo sojina govna nego i nešto drugo.  Pecivo sam odmah zagrizao i žvakao.  Kolica pod teretom više nisu škripala.  Mljackao sam erotičnu žemlju niz ulicu. Preko puta mene, bijela vjeverica oponašala me grickajući ostatke gradskog smeća. To je bila ona od sinoć.  Ako je bijelo, onda sigurno nije stvarno, rekli bi psihijatri.  Ako vidiš bijele miševe izvan laboratorija, znači da nešto s tobom nije u redu.  Odlazeći od pekare svaki puta, osjećao sam Tezeja u sebi. Preživio sam napad divljeg Minotaura s madežom na licu. Iluzija pobjede, jačala je iskustvo s poznatim zvijerima ovog grada. Zaželio sam  biti ta vjeverica na trenutak. Zapravo ja sam već bio ta vjeverica, beskućnik, ali vjeverica je imala pedigre. Mučilo me iskustvo od jučer koje je nalikovalo na težak i mučan san.  Još mi nije jasno zašto su me ona dvojica napala  na ulici. Je li to stvar poezije? Možda sam nekog uvrijedio time? To su ionako samo nagađanja. Iako u gradu baš nikome nije bitno što pričaš.  Svi hipnotizirano čuju nešto sasvim deseto. Možda me odijelo činilo previše elegantnim i dobrodržećim.  Ljudska ljubomora nema granica.

Kolica sam dostavio pred sam ulaz doma za djecu s posebnim potrebama. Portir, neki mrski i razroki žabac odmah se primio posla.   Steglo me u crijevima.  Napuhnut trbuh kao u trudnice htio je proširiti pâs hlača. Zatražio sam portira da me pusti na wc.

-Nema wc-a za takve kao ti.- rekao je podižući kutije  s kolica ignorirajući moju pojavu.

-Čovječe pa pusti me, usrat’ ću se.-

Nije reagirao.

Žemlja koju sam putem jeo vjerojatno je iziritirala crijeva.  Naviknut na probavljanje otpada, želudac se nije mogao nositi sa zdravim polubjelim pecivom. Preko puta doma, ugledao sam Toi-Toi wc. Nije bilo razloga, a da se ne poslužim s tom teškom kemijskom mašinerijom. Trojica  odraslih pasa u dronjcima,  čitala su tamo novine ili barem ono što je od njih ostalo. Bili su to  klošari okrhnutog karaktera, gradski banditi sa zlokobnim smislom za humor. Bilo mi je stvarno sila.  Na ulazu u wc, udario me smrad radijacije rapadnutih iznutrica. Ovakve wc-ove su trebali koristiti kao bojne otrove za vrijeme rata. Pomislio sam.Taj smrad bi pobio baš sve. Smrad wc-a je jednostavno nepodnošljiv za običnog čovjeka. No buha bez kacige za slijetanje, otporna je na sve.  Već ionako izvrnut želudac, nije više imao manevarskog prostora za daljnje izvrtanje.

Jedan od onih smradova s ulice, zaustavio me tik pred vratima. Iz ustiju mu je smrdjelo gore nego iz Toi-Toi wc-a.   Kao da je progutao jedan takav wc.

-Pjesniče! Dospio si u novine.- rekao je.

Grohotan smijeh trojice pasa.

-Nisam znao da odsad pišeš poeziju.- drugi se nadovezao.

-Vidi ti našeg zemljaka. On je dignuo nos u nebo i sad nariče kao Homer.-

Sprdali su se s čovjekom kojem je užasno sila na wc.

-Idioti, pustite me, usrat’ ću se!- rekao sam.

Naravno nastavili su svoju šaradu. Nisu me puštali na wc. Jedan je držao vrata dok su druga dvojica mahala  listom novina s mojom slikom i kritikom.

-Vidi ti to odjelce. Naš zemljak je postao grof.- narugao se.

Napokon sam istrgnuo vrata jednome i zaključao se u wc. Dugo su kucali i sprdali se  sa mnom.

-Vaše veličanstvo.  Trebate li možda papira za obrisati guzicu? Evo ovdje imamo sliku jednog ljepotana u plavom odijelu. Zasigurno bi volio dotaknuti usnama vaše rosno veličanstveno dupe.-

Gusarski smijeh tih jadnih olinjalih gradskih pasa, bio je jedini luksuz koji su si mogli priuštiti. Znao sam da je to potvrda vlastite vrijednosti na štetu drugoga.  Nisam reagirao. Pustio sam da zadovolje svoje živinske porive.

Počeli su bacati kamenje po wc-u. U unutrašnjosti kupole  to je zvučalo kao da raspaljuju bombe.   Čovjek se na ovom svijetu ne može u miru ni posrati, a da ga ne ometaju. Kada te zvijeri uhvate u nepovoljnom položaju,  spremne su te rastrgati. No ovim zvijerima, davno su ispali zubi i kandže. Nemaju me s čime napasti i raskrvariti.  Buka i komešanje je nestalo. Kroz malen otvor na krovu kemijske tvrđave, ubacili su smotuljak novina.  Rastvorio sam ga da vidim razlog zbog kojeg su toliko  obijesno  bauljali.

Uz članak naslova: „Rekvijem evolucije“ bila je umetnuta moja slika. Uhvaćen sam u položaju izjedanja masne kobasice. U nastavku je pisalo.

 

 

Profesor Bogdanski, veliki poznavatelj poezije, odvažio se teškim riječima pokude i ironije  ispjevati temeljni problem društva: ispraznost i dekadenciju zapadne civilizacije.  Stihovi  se doimaju kao  postranična dobacivanja putujućeg djetića. Ali u sebi sadržavaju jasnu esencijalnu bit  borbe potisnutog i nikada pokorenog pojedinca u borbi za slobodom. On je posjednik egzistencije, on daje smisao i život svima nama, nematerijalnim pokretačem naših živućih imaginacija…

I tako dalje. Sve u superlativima.  Moram priznati da je članak više nalikovao nekoj političkog propagandi nego kritici poezije.  Osjeća se ton proleterskih parola.  Vjerojatno ga je napisala osoba koja je pronašla osobne ciljeve u svojim fiktivnim borbama i virtualnim opsadnim stanjima. Smiješno je što me fotograf uhvatio kako očajnički gnječim masnu kobasicu. Stvarno izgledam kao proždrljiv jadnik golemog apetita. Začudo na wc-u nije bilo papira.  Noviski list nije isto što i wc- papir. Wc papir ima više ugodne celuloze makar bio i običan jednoslojni ili dvoslojni papir. Bilo mi je malo teško upotrijebiti papir na kojem sam zabilježen kao revolucionar koji svijet pokreće svojim nematerijalnim dostignućima. Ali oprostiti ćete  profesore Bogdanski na ovome; iskreno mi je žao.

Trojica olinjalih pasa igrala su se kolicima. Bio je već krajnji trenutak da ih vratim u pekaru. No  psi su uporno igrali svoju igricu.

– Vaše veličanstvo. Izvolite sjesti.-

Naklonili su se.

-Mi smo vaši današnji kočijaši. Evo njih dvojica su pravi koji.- zahihotao je.

Pokazuje na dvojicu „konja“  koji nisu bili daleko od toga da iz metaforičkih konja postanu pravi konji. Noge su im bile umotane u prljavo platno i  pak papir. Nalikovali su na potkovane konje maloprije izišle iz štale.

-Prestanite se zafrkavati i vratite mi kolica.- ozbiljno sam poprijetio.

Nastojao sam zvučati ozbiljno. No oni su se samo nasmijali.

-Dakako veličanstvo. Mi ćemo ih odvesti gdje god treba, gdje vaša milost zapovijedi.-

Prihvatio sam njihovu igru misleći da će tako sve ovo  brže završiti.

-Onda vam veličanstvo zapovijeda da se maknete i pustite me na miru.- rekao sam.

Sva trojica pasa međusobno su se pogledala. Pogledom su razmijenili poruku.  Dvojica konja čvrstim stiskom primila su me i ubacila u kolica. Divljački su vozili trke s kolicima i smijali se mojim reakcijama. Vozili su slalom po ulici i sudarali me s kantama za smeće.

-Evo darova za vas veličanstvo.-  vikali su.

Što sam  više pokazivao strah i nemoć, oni su više uživali i  zabavljali se. Kante za smeće, bljuvale su raznovrne predmete po meni: od starih flaša, prošupljenih cipela, kora od banane i  oguljenih krumpira, do  polupojedene hrane iz restorana brze prehrane.  Samo što je u tim pakiranjima ostalo više senfa i kečapa nego burgera i sendviča.  Trojica pasa uživala  je vozeći slalom oko stupića semafora. Nisu se zaustavljali ni na crveno. Premro sma od straha.   Put je završio u kontejneru nedaleko od svratišta. Sva trojica digla su me i bacila u kontejner s ostacima hrane. Pao sam na mekane  šuškave najlone i stiroporne kutije.

Kontejner mi se na trenutak učinio poput sigurnog bunkera. Uvaljan u novi kontekst, poželio sam ubiti nekoga. Trojica idiota, nestala je. Bijesan, želio sam pregristi kontejner, zapaliti grad, utopiti zemaljsku kuglu u njenim vlastitim slinama.  Nevjerojatan je ovaj svijet. Ni među svojima, bijednim i gladnim klošarima, nisam mogao naći saveznike.  Kakav je to prokleti grad gdje svatko svakog napada?  Pitao sam se. Postoji li uopće trunka suosjećanja i razumijevanja? Očekuješ nekako da ćeš  među svojima pronaći  potporu.  Umjesto toga uvaljaš se u  ropstvo.

Pitao sam se  hoću li se ikada osloboditi ove sudbine.  Nisam mogao zamisliti drugačiji svijet nakon svega ovoga. Svijet bez oslonca, svijet gdje jedni smetaju drugima. Postalo mi je jasno što znači civilizirani svijet. Svijet bez boga, bez tradicije i konvencija; svijet mošusnog goveda koje njeguje kult snage i ropstva. Jaki porobljavaju slabe, a slabima je pamet prisilno svijena u bespomoćnost. Slabi ne nalaze izlaz za nuždu. Trebalo mi je neko vrijeme da me popusti adrenalin. Osjećao sam kako mi u glavi sve više raste kockast mozak. Uglovi su zaglavili u unutrašnjost lubanje.

Jedva sam se iskobeljao iz prokletog  kontejnera.  Usput našao sam napola pojeden  sendvič s puretinom. Odlučio sam ga dobro prožvakati prije nego se vratim u svratište. Punašna vjerojatno opet sprema sojino iznenađenje.

Na pragu svratišta, predosjetio sam nešto loše.  Nisam ulazio; nisam se usudio ući.  Hladnoća je isijavala iz kosturnice, vlažne i mračne komore šupka svijeta. Hračak mi se sledio niz grlo. Kroz otškrinuta vrata čuli su se jezivi glasovi.  Glasove nisam mogao odmah prepoznati. Dvoje ljudi stajalo je nad krevetom Vilka kratkog. Prva pomisao svakog bi bila da je to netko iz hitne ili centra za spašavanje. Bilo je za očekivati da će se Vilkovo stanje uskoro pogoršati. Punašna M. je vjerojatno pozvala pomoć. Ali nigdje nije bilo vozila hitne ili centra za spašavanje.

Glasovi su ostavljali trag nečujnog mrtvila. Čulo se samo Vilkovo krkljanje kao da se guši. Jadniku se očito stanje pogoršalo. Pomislioi sam. Stajali su tamo visoki ćelav muškarac i zdepasta,  podeblja, okrugla ženica. Prepoznao sam Punašnu M. Djelovala je  isuviše smireno. Nije ju smetalo Vilkovo zapomaganje.

Prepoznao sam i ćelavog muškarca po obliku boćave glave.  Bio je to onaj isti koji me pričepio u mračnoj ulici. Kosti su se kočile, mišići otkazivali poslušnost. Ćelavi je davio Vilka tako otmjeno i pedantno da je bilo teško gledati.  Izgledao je kao da ne ulaže nikakav napor u to. Vilko je samo trzao batrljica od nogu.  Punašna M. je pored njega stajala i ponavljala istu frazu.

-Evo još malo i sve će biti svršeno….još samo malo.-

Dobronamjerno s djetinjom razdraganosti gladila je Vilka po čelu.  Ćelavi nasilnik  stezao je omčaste ruke sve jače oko Vilkova vrata. Naišao je posljednji trenutak borbe. Osim batrljcima od nogu, Vilko je mlatarao rukama kao s dva slomljena ticala. Tukao ga je po licu. Gadljiv glas ćelavca zaškripao je.

-Hvataj ga za ruke!-

Punašna M. stisnula je Vilkove ruke iznad glave. Drhtanje u intervalima obuzelo mi je tijelo. Prepustio sam se gravitaciji.  Ukočen i sklupčan  na pragu svratišta slušao sam Vilkovo posljednje krkljanje i lomljenje grkljana.

Punašna M. je izmučenim glasom ponavljala da je sve gotovo mijenjajući intonaciju. Vilkov krkljanje potpuno je zamrlo.

-Je li ta budala nekome nešto rekla?- upitao je Punašnu dok je pokušavala dohvatiti zrak.

-Ne znam.- odgovorila je.

-On je pijanac. Tko zna s kim se družio.- rekla je.

-Treba provjeriti da li netko nešto zna o tome.- ćelavi odvrati brišući ruke o krpu.

-Kako da znam… Pa ne mogu ja pratiti kuda se ološ kreće.-

Ćelavi obuče kaput.

-Dobro me slušaj sada. Živi li netko od klošara u blizini?- pitao je.

Punašna M. ukočeno gleda Vilkov tijelo.

-Čuješ što te pitam?- srditim glasom upita ćelavi.

-Živi li netko od klošara u blizini!?-

Došao sam k sebi. Nije mi bilo jasno što se dogodilo. Kroz procjep vratiju vidio sam kako ćelavi drži Punašnu M. za ramena i trese je. Punašna je odgovarala kao zaljubljena školarka.

-Ima tu jedan pod mostom. – odgovori.

-E tako onda. Propitaj malo da njemu  ovaj nije nešto otkucao.- i glavom trzne na mjesto Vilka.

Kao razjareni bik, zaleti se u vrata.  Srušio me na asfalt. Stisak snažnih ruku pritisnuo me o tlo.

-Koliko si dugo ovdje!?- vikao mi je u uho.

Bilo je teško ignorirati smrad ubojice, smrad pokislog pseta. Držao me tako na podu. Bez plavog odijela nije me prepoznao.  Punašna ga je uhvatila oko vrata i preklinjala.

-Pusti ga. Ne zna on ništa….čuješ.-

Razjareni ćelavac dahtao je kao uspaljen bik.

-Nemoj pred ljudima.-zaurla Punašna M.

Pustio me i nestao. Punašna me podizala i dragala po glavi kao dijete, tješila  i majčinski grlila.

-Vilku nije bilo pomoći. Samo se jadnik mučio.- izustila je kao neko opravdanje.

Ništa nisam govorio. Bio sam u šoku. Strefio me prizor davljenja.  Vilko nije imao nikakve šanse protiv ćelavca.  Ni ja nemam šanse protiv njega, a kamoli on bez nogu. Mlatarao je tim rukama kao s dvije slomljene travke.  Punašna M. pravila se da se ništa nije dogodilo. Posjela me za stol i napunila tanjur.

-Danas imamo nešto fino.- rekla je dok mi je draga masnu kosu.

Privijala se uz mene  bodeći me bradavicom u uho i oko.  Račvasti jezik guje, stezao me oko vrata.

– Evo  finih hrskavih krokleta od soje i malo pečene piletine samo za vas.- brižno je govorila.

Pogledao sam prema Vilku. Punašna me odmah tijelom  zagradila.

-Vidite kako se ja lijepo brinem za vas. Što bi vi bez mene?-

Bez tebe bih vjerojatno ostao živ.  Pomislim. Tko zna kada dolazi moj red? Soba se prazni brzinom munje.

-Očetkala sam vam odijelo. – nastavila se ulagivati ta štakorica potkresanog repa.

-I gle što sam našla.-

Izvadila je pozivnicu za konferenciju.

-Vi ste boem, pjesnik. To je tako romantično.-

Želio sam progutati tu pozivnicu.

Ništa nisam odgovarao. Jednom rukom dirala me po torzu i pozivnicu  turnula u majicu. Drugom me hranila  i gurala u usta piletinu i krokete od soje. Gutao sam ih gotovo bez žvakanja. Nije mi bilo jasno kakav je to sociopat koji tako naglo mijenja raspoloženje i karakter. Do malo prije ubojica, a sad  umilna domaćica s očima punima nade. Glas je zamro i otputovao negdje daleko; potpuno me napustio. Shvatio sam samo jedno.

Mi smo čuvari mraka, umnožak svega onoga što „visoko“ elitno društvo ne želi biti. Mi smo etiketirani gutači grijeha, spužva s visokim postotkom upijanja svih oblika ljudske izopačenosti i zato živimo u podzemlju s leševima i crvima. Mi pijemo iz bunara ogorčenosti. Vilka su nešto poslije odvezli u  kolima hitne. Još jedan krevet zjapi prazan. A ja opet spavam među  duhovima. Sjene su moja jedina sjećanja.

Iz sna me je trgnuo tuberkulozni kašalj čistačice koja je u ustima cuclala cigaretu ignorirajući natpis „Zabranjeno pušenje“.  Nalazio sam se u fakultetskoj predavaonici. Zadnjeg čega se  sjećam, bilo je intelektualno svršavanje profesora na temu  Schopenhauer kao odgajatelj.

Dok je čistačica metlom lizala pod, izletio sam iz predavaonice u hodnik potpuno razbuđen oštrim mirisom sredstva za čišćenje. Spustio sam se stepenicama do prizemlja i iskočio van kroz ulazna vrata diskretno kao tuberkulozni hračak nekog elitnog konzerviranog intelektualca.

Grad je bio potpuno napušten kao za vrijeme masovne evakuacije.  S neba su padale pahulje snijega. Među pahuljama, na nebu ostavljale su trag  sjajne zvijezde padalice. U daljini bljesne,  a iz mračne veže me oko pojasa čvrsto stisnu jake ruke i začepe usta. Osjetim jetki miris krvi i daha. Otimam se  i borim. No stisak ne popušta.  Otimač mi se obrati milozvučnim glasom.

-Umiri se! Neću ti ništa. Samo me slušaj. U opasnosti si.-

Na trenutak  se umirim i po licu osjetim  vrele kapljice krvi.  Otimač  me okrene prema sebi. Uplašen jedva progovorim.

-„Tko…? Što hoćeš od mene? Pusti me?- kažem.

U blizini ponovno bljesne jaka svijetlost i primjetim  na dlanu krv boje zlata.  Otimač me uhvati za ruku  i povuće prema sebi, dublje u vežu obračajući se.

-Slušaj me sada dobro. Oni dolaze i cijelo je čovječanstvo u opasnosti. Ti nosiš ključ. Ti nas jedini možeš spasiti! Mislili smo da možemo obraniti čovječanstvo, ali smo preslabi.-

Konačno  razaznajem svojeg otimača.  Bio je natprosječno visok i iz ramena su mu stršala dva šiljka. Otimač samo nakratko odgovori.

-Mi smo Promatrači. A ti moraš…-

I u tom  trenutku iz nutarnje strane veže iskoči još jedno biće nalik prvom i probode ga rapirom. Istrčim na ulicu i ne prestajem bježati povremeno se osvrčući za sobom.  Na dlanu i licu još uvijek osjećam vrelu krv zlatne boje.  Naletim na  golemu pojavu muškarca u kožnatom mantilu s krilima  prošaranim  sivim i bijelim prugama. Golema pojava  se zgrozi i  na mene digne ruku s rapirom omotanu sjajnim metalnim oklopom do ramena.

Ponovno me probudi tuberkulozni kašalj čistačice u fakultetskoj predavaonici.  Nije mi ništa jasno.  Zbunjen upitam čistačicu.

-Oprostite. Da li sam izašao iz ove prostorije prije koju minutu?-

Čistačica hrapavim glasom u čuđenju odgovori vrlo kratko.

-„Oprosti dečko, prvi puta te vidim.-

Mahnem rukom i  brže-bolje kliznem niz hodnik po stepenicama. Ovo je ludo. Pomislim.  Izgubio sam pamet vjerojatno.  Izađem iz zgrade i zamijetim isti prizor: na potpuno prazan grad suptilno padaju pahuljice pepela.   Uperim pogled na ulicu i vežu gdje me je maloprije uhvatio onaj otimač.  S druge strane ulice  bljesne jarko svijetlo i začuju se krici. Instinktivno dotrčim do tog mjesta. Virkam iza ugla. Na hladnom asfaltu, ležao je anđeo  dok mu je drugi anđeo u kožnatom mantilu sjajnim rapirom otkidao  bijela krila.  Bolni krik, podsjetio me na glas otimača iz mračne veže. Ništa mi nije bilo jasno.  Pitao sam se koji se vrag tu događa. Buljim u potok zlatne krvi i otkinuta krila.

Na vratu osjetim  hladni metal i zapovijedni ton.

-Ne miči se glodavče!-

Nisam stigao ni okrenuti glavu kad začujem tupi zvuk otkidanja glave s tijela. Glava anđela padne mi do nogu. Čuo sam samo.

-Za mnom!-

I anđeo bijelih krila, uhvati me za ruku i odvede do ulaza fakulteta. Obujmi me objema rukama i zabrinuto govori.

-Čovječe! Pazi se i čuvaj. Na tebi je sve.  Ti si ključ opst….. –

I ponovno začujem isti zvuk odrubljivanja glave. Po licu mi je šiknula vrela zlatna krv.  Pred sobom ugledam  trojicu anđela u crnim kožnim mantilima i rapirima u rukama.  S neba su sijevale zvijezde padalice, a svaka koja bi pala na grad, u snažnom bljesku, pretvorila bi se u anđela  s rapirom.  Uskoro nastade cijela vojska.  Jedan od njih obrati mi se.

-Gotovo je sine Henokov. Svijetu se bliži kraj. Eksperiment je propao. Ljudi su ga  kontaminirali račvastim jezikom zla. Eksperiment mora biti determiniran počevši od tebe.-

I zamahne rapirom. Krv na licu postaje sve vrelija.

Trgnuo sam se od užasa u fakultetskoj predavaoni. Čistačica je još uvijek pometala i sisala dim cigarete.   Ništa mi nije jasno. Pitam se jesu li te te halucinacije posljedica loših tableta za gutanje ili samo sanjam.  Poželim postaviti pitanje čistaćici, ali u trenutak se predomislim.  Istrčim na hodnik.  Tek što sam krenuo po stepenicama, otvore se vrata jednog kabineta i  zazove me poznati glas.

-Kolega! Kolega… dođite molim na trenutak.-

Sav smeten, okrenem se i  pohitam prema kabinetu.  Profesor me zamoli da uđem u kabinet. Nevoljko ulazim nakon svih ovih događaja.

-Izvolite kolega, sjednite.-

Sagorijevao sam od pitanja.

-Profesore što se to vani događa? Nikako da napustim ovo mjesto!-

Profesor  uđe u moj intiman prostor obračajući mi se vrlo sugestivno.

-Sve ono što se dogodilo vani, stvarno se dogodilo. Vidiš mi..-

Nakon izgovaranja ovog „mi“, ustane i oslobodi bijela krila ispod  uštogljenog sakoa. Nastavlja.

-Mi smo Promatrači! Od vremena proroka Henoka, boravimo ovdje i pratimo eksperiment. Ovo što se događa, događalo se i u Henokovo vrijeme.-

Profesor me uhvati za rame trudeći se uputiti me u situaciju.

-Ja sam jedan od njih: Promatrača. Mi nadziremo razvijanje eksperimenta. No svaki eksperiment ima uspone i padove. Ljudska priroda je nestabilna. Kako vidiš povijest se ponavlja. Svijet se iskvario, a nebo je poslalo isterebljivače da determiniraju eksperiment. Nas nitko ne želi saslušati.  Sve se može popraviti. Popravljamo ovaj eksperiment već tisućama godina. Od vremena Henoka do danas, usmjeravamo ovaj eksperiment i trudimo se ostvariti ga do kraja.-

Upletem se nesvijesno.

-A što znači da je u meni ključ? To su mi dva puta rekli, tik prije nego sam se vratio ovdje u predavaonu fakulteta.-

Profesor nastavi.

-Naša anđeoska zlatna  krv ima mogućnost vraćanja u  bližu prošlost. Dva puta te je sasvim slučajno poprskala po licu i u trenutku opsanosti, vratila te u prvi siguran i  najbliži dijelić prošlosti. No u tebi je ključ. Tvoji preci su izravni potomci Adama i Eve i sadržavate izvornu esenciju Pradavnog.-

Radoznalo priupitam.

-Pradavnog?-

Profesor se nasmiješi.

-Da tako ga mi anđeli oslovljavamo, našeg dobrog Boga: Pradavni. Sve u svemu ta esencija otvara vrata međusvijeta  koji guta nepoželjne goste poput ovih anđela istrebljivača.  Trebaš samo osloboditi esenciju i biti će gotovo.-

Na te riječi kroz prozor kabineta uleti anđeoska vojska istrebljivača. Profesor me brže-bolje uhvati, prebaci preko ramena i istrči na hodnik.    No hodnik je već bio pun istrebljivača koji su podizali rapire. Zajedno s profesorom, zaletio sam se   u prozor i s komadićima stakla izletio na ulicu. Istrebljivači ponovno krenu za nama. Profesor je slomio krilo i nogu. Obraća mi se.

-Idi i otvori portal! Na tebi  je spas svijeta.-

Potrčim i preko ramena gledam posljednji prizor  profesora kojeg proždire bujica divljih istrebljivača. Pahulje pepela su i dalje padale.  Okružili su me sa svih strana. Nisam imao kuda. Preostalo mi je jedino proklinjanje. Posljednje riječi dolaze sasvim neočekivano.

-Ja sam praesencija Pradavnog.-

 

I  vojska istrebljivača nahrupi na mene.  Jedan me  ubode rapirom i razreže utrobu.  Mislio sam da je kraj. No iz utrobe je curilo nešto zeleno i sluzavo,  zelena algasta praesencija.  Utroba se razlijala na sve strane i poput paučine zahvatila svu vojsku istrebljivača.  Nakon okrutne boli, osjetim  navalu energije  uvlačeći u sebe  vojsku astralnih bića. Krik i jauk tih bića utihne.  Uvukao sam i posljednjeg  u čijem licu  ugledam samoga sebe.

Probudio sam se u boli.  Želudac se nemirno izvrtao u sebe.  Soba je bila prazna. Grizao sam jastuk od muke. Bol je ovaj puta bila doista jaka. Sjećanje na klanje, nije jenjavalo. Vilko kratki još uvijek je bespomoćno trzao sovjim batrljcima u mojem sjećanju. Sjeo sam na krevet.   Soba je zaudarala na vlagu. Plavo iščetkano odijelo mirno je ležalo na postelji.  Utroba me rasturala. Pokušao sam smiriti bol laganom masažom.   Napipao sam  pozivnicu u majici. Stavio sam je džep plavog odijela. Primjetio sam kako smrdim kao sušeni bakalar.   Još jedan dan do konferencije. Još sam jedan dan do obilne gozbe. Treba mi to.  Treba mi hrane da smirim želudac. Želudac je proizvodio zvjerske zvukove.  Svako krčanje donosilo je nove valove boli.

Moram ponovno odgurati kolica do pekarnice. Svako jutro isto. Zapravo ovo jutro nije bilo isto. Sjećanje na krvničko otimanje života Vilka, dokrajčilo me. Postao sam oprezniji. Bojao sam se činjenice da sam sljedeći u tom mehaničkom pražnjenju sobe. Zadrhtao bih od svake škripe poda ili vrata. Najviše sam se bojao punašne grabežljivice Punašne M. Jasno je pokazala mračnu stranu svojeg mjeseca. Svi u sebi nosimo sjenu i dušu. Pitanje je samo koju od njih dvije hranimo.  Punašna M. je dokazala svoju dvoličnu prikazu. Nasljeđe krvi, nasljeđe nasilja, skrivalo se pod celofanom pitome ljubavi i dobrote.

U četiri ujutro ulica je često prazna. Ovo jutro sve je vrvjelo maglenom opnom. Spustila se magla, nesvakidašnja pojava.  Zagledao sam se neprofesionalno zamišljeno u maglu. Pokušavajući pokrenuti kolica, osjetio sam ponovnu bol u želucu, bol koju nije moguće ignorirati. Iz mračne šume bačeno je prokletstvo. Pomislio sam. Škripa kolica jezivo je zvučala u svoj toj magli. Galopirajuća bol postajala je sve jačom.  Potiskivanje ili ignorancija nije bila rješenje.  Oblijevalo me znoj.  Na trenutke sam mislio da ću izgubiti svijest.  Bol je neutralizirala moju osobnost.  Više nisam znao tko sam. Vulgarno kmečanje kolica uspavljivalo je aktivan dio svijesti.  Sjetio sam se sna i dijela gdje mi se rastvorila utroba.  Porodila se smrt. Pomislio sam. Kolica su ubrzala. Tonuo sam negdje duboko.

-Ne osjećam noge.- promrmljao sam sebi u bradu.

Kolica su odlepršala u maglu. Bljesak pred očima, oslobodio me boli, barem na trenutak.

Probudila me crnokosa medicinska sestra kose čvrsto smotane u pundžu. Tijelo se doimalo nekako drugačije, čišće, svježije.  Svakodnevni dronjci, upijali su  opojne pare medikamenata i sredstva za dezinfekciju. Osjećao sam se spašeno. Uspio sam iz mora bezličnosti i beznačajnosti uploviti u spasonosnu luku.  Sramežljivost medicinske sestre ili profesionalnost doimali su se poput  humorističkih univerzuma s nekoliko subliminalnih radikalnih ozbiljnosti koje često stvaraju smetenost. Sestra je  promijenila bocu infuzije.  Obratila mi se.

-Ubrzo će vas posjetiti liječnik profesore Bogdanski.-

Nakratko sam se nasmijao. Potpuno sam zaboravio na to ime.

-Nešto sam krivo rekla.- ozbiljno upita.

-Ne, ne sve je u redu. Hvala vam.-

Brzo sam se snašao s odgovorom.

Ušao je liječnik. Prvo što sam zamijetio na njemu je ćelavost. Glava mu je bila potpuno gola. Ni naznake da je tu nekada bila dlačica. Jedino što je blještalo zlantim sjajem na licu, bile su obrve. Podsjećao me na ubojicu. No mentalna slika ubojice u lječničkom odijelu, nekako se nije mogla ostvariti.  Iako mi je sumnja nježno masirala kockasti mozak,  odlučio sam vjerovati liječniku.

-Profesore Bogdanski. Nalazi vam nisu baš najbolji.-

Djelovao je pomalo zabrinuto.

-Moram vam otvoreno reći da sam radio provjeru rezultata čak tri puta.- rekao je zabrinuto.

-Nisam već dugo vidio u praksi trovanje arsenom.-

Riječ arsen, protutnjila mi je kroz glavu kao snažan odjek zvona. Kobna riječ koju svi izbjegavamo postala je stvarnost.

-Ali kako je to moguće doktore?-

 

 

Pridigao sam se na postelji. Osim što mi je život bio u opasnosti, više sam nekako strahovao za dušu.  Teško je to opisati. Strahuješ da ti duša ne ode na onaj svijet.  Duša mi je čitavo vrijeme slala subliminalne poruke u snu. Nisu to samo bile slike koje bljesnu u trenutku mehaničke tromosti oka. Bile su to odvažne poruke s asocijacijama, fokularne i skrivene, unaprijed zadane asocijacije koje forsiraju apel.

-Doktore, nije mi jasno gdje sam se mogao otrovati?- munjevito sam zapitao.

-Profesore Bogdanski. Iskreno ne znam što se zbiva. Ali doveli su vas ovdje u dronjcima.  Vjerujem da ispitujete neke nove putove u poetici estetike pretpostavljam.-

Trudio se biti pristojnim koliko je mogao. Vidjelo se to po  grčevitom izvijanju obrva u koje se slijevao sav stres i frustracije.

-Ali budite oprezni. Očito su vam negdje nešto podmetnuli. Ispumpali smo vam želudac i u posljednjem obroku našli tragove arsena. Arsen je otrov za  vašu informaciju.-

-Arsen!?.- viknuo sam.

-Da. Arsen. Prema sadržaju želuca posljednje ste jeli sojin proizvod. A u uzorku smo pronašli arsen. Nisam siguran što se dešava, ali siguran sam u to da su vas htjeli otrovati. Slučaj sam moram prijaviti vlastima. Oprostite na indiskreciji.-

U soji se krio arsen. Jednostavno da ne povjeruješ. To znači da su i Melkior i Vilko zapravo bili otrovani arsenom. Ja sam sljedeći na redu.

-Pokušajte se sjetiti gdje  ste  zadnje  jeli.-

Znao sam ja dobro gdje sam jeo i tko me poslužio. Nisam mogao priznati istinu. Jer da jesam utopio bih samog sebe. Soja je puna arsena. Istom sojom opskrbljuju se sva svratišta u gradu, a i domovi za djecu s posebni potrebama. Nevjerojatno. Ako informacija procuri, mene će prvog ukokati. Onaj ćelavi, zadavit će me kao Vilka, kao životinju.

-Ne znam, ne sjećam se točno gdje sam zadnje prizalogajio.- odgovorio sam vrlo oštro.

-Jeste li primijetili kakve promjene u zadnje vrijeme?.- upita liječnik.

Nisam imao pojma na što cilja.

-U zadnje vrijeme, učestalo me bolio želudac.-

Liječnik je  poskočio.

-Eto vidite! To su prvi znakovi trovanja arsenom. Od malih doza s vremenom  se javlja tupa bol u želucu koja se širi na cijeli trbuh. Trebali ste osjećati kao da se želudac uvrće u sebe.-

Moram hitno izaći. Pomislio sam.

-Mogu li ići?- upitao sam.

-Savjetujem vam da se odmorite do podneva. Dat ćemo vam još jednu infuziju i onda ću napisati otpusno pismo.-

Sjeo je na krevet blizu mene.

-Ako se bilo čega sjetite, savjetujem vam da prijavite policiji. Vas su sada otrovali, a tko zna koga još mogu otrovati. I sretno s krinkom.-

-Što?- upitao sam iznenađen.

Nije me valjda prokužio?

-Pa vaša krinka.- pokaže rukom na dronjke.

– Ovi dronjci koje nosite. Savršeno se uklapaju u klošare i štite od obožavatelja. Vrlo mudro.- kaže

-Da. Doista mudro.- odgovorim nervozno.

-Sestra će vam sada dati još jednu infuziju. I sretno.-

Bio sam totalno neprijateljski nabrijan na cijeli svijet. Nikako nisam mogao izbaciti prizor umirućeg Vilka ili Melkiora na nosilima. Znao sam da je onda drolja, Punašna M. povezana s arsenom. Ima nešto u onome što je pričao Neslani Ivo. Svako malo dovodi nove jadnike u svratište i tovi ih sojom začinjenom arsenom. Ubije ih i onda ponovno otvara novi krug.  Trebalo bi tu kurvu ubiti. To sam si stavio kao prvi zadatak nakon izlaska iz bolnice. Uhvatila me glad.  Želudac se nije previše bunio, ali zdvojno je zvao na neutralnom terenu.  Slao mi je subliminalne poruke. Sutra je konferencija. A biti će i hrane. Ne mogu dočekati roštilj. Ne sjećam se kada sam uopće okusio posljednji puta roštilj.  Iako su mi tek nedavno ispumpali želudac,  osjećao sam požudu u gladi. Sline su se slijevale žlijebom u želudac, a on se rikom počeo oglašavati.

 

 

Medicinska sestra promijenila je bocu infuzije. Zamolio sam je   za komad papira za pisanje. Negativni impuls, postaje stvaralački nagon za pisanje eseja kojeg ću sutra izložiti na konferenciji. Poslužili su hranu. Pisanje eseja ipak sam odgodio za koji trenutak.  Poslužili su pirjanu piletinu s pire krumpirom i zelenu salatu. Nije bilo većeg zadovoljstva potisnuti riku želuca ukusnim obrokom. Hrana nije bila samo  hrana, nego samozatajnost koja neutralizira interpunkciju pobune ričućeg želuca.

 

 

 

IV.POGLAVLJE

-|||||-

 

Pijem svaku kap okrepljujuće tvoje krvi

i sišem mlijeko tvoje dojke,

                                            o uzvišena slobodo,

ja letim u neistražene gozdove tvoga mraka.

 

-|||||-

 

 

Otpustili su me nešto  poslije dvanaest sati. Dijagnoza trovanja arsenom dala mi je povoda za razmišljanje. Neprijateljski Gradić N. zamišljao sam kao labirint  s otrovnicama. Svaka slijepa ulica, svaki krivi put krije  otrovnicu sa šupljim zubima prepunih arsena. Magla se nije dizala. Još uvijek je  dominirala gradom.  Znao sam da u svratištu više ne mogu ostati ako želim živjeti.  Bojao sam se Punašne M.  Sve je to njenih ruku djelo.  Pomislio sam. Ona truje ovaj grad i šalje nas tamo dolje u podzemlje. Razlika između tog podzemlja i ovog u kojem trenutno jesam,  samo je u  sojinim specijalitetima.  Vođen svjetlošću vlastite lude zvijezde, hipnotizirano sam stupao i gutao maglu. Magla je na trenutke udostojala podići svoj veo s lica i izbaciti ljude. Ljudi su teturali ulicom kao krotki drogirani slonovi.   Ulicom se kretala rulja na pokretnoj traci, bez  individualne slobode.  Nakon dugog vremena vidio sam i prve vrane. Izgubio sam se u tom fragijalnom graktanju. Kroz prošupljene cipele natopljene kanalizacijskim smradom, tražio sam put.  Magla dosljedno podiže i spušta svoj veo nad prignječenim mnoštvom. Kao da prati svaki moj korak koji iskače iz okvira koji je sama magla isplela.  Osjetio sam silnu navalu tjeskobe među ljudskim mnoštvom. Odlučio sam potrčati.

Na gradskom trgu kroz paučinastu nit magle kao Rorsachova mrlja, razlijevala se crna silueta čovjeka. Okupljeni ljudi smijali su se nečemu. Znatiželjno sam pomolio nos među mnoštvo. Neslani Ivo je izvodio cirkusarije s bocom skupog konjaka u ruci.  Plesao je, pjevao i  recitirao Dantea. Nikada ne bih pomislio da Neslani Ivo zna Dantea napamet.   Boca skupog konjaka, očito je otvorila put neistraženoj mračnoj strani njegovog mjeseca. Neprestano je ponavljao jednu te istu strofu iz Danteovog Pakla. Peto pjevanje,  šesdeset četvrta strofa.

Jelenu vidjeh, što tolike jade

prouzroči, i Ahila junaka,

koji na kraju zbog ljubavi pade.

 

Mnoštvo se smijalo „luđaku“. Bilo je zabavno gledati Neslanog Ivu kako se sramoti. Zapravo ovo je više nalikovalo na  deficit pažnje nego na sramoćenje. Ivo je samo tražio biti primjećen. No bez obzira na to   doimao se nesvakidašnje.

Zastao je u centru svojih  vratolomija. Smijeh ljudi, dalje se nastavio. Potegnuo je iz flaše.  Na trenutak se uozbiljio. Iz kutije iznenađenja, izašlo je nešto neočekivano. Kritika demokracije. Neslani je pričao kao filozof. Uopće je bilo za ne vjerovati da je on u stanju izgovoriti smislenu rečenicu.  Da sam smetnuo s uma  sve loše osobine Neslanog Ive, pomislio bih da je ovo reinkarnirani Lenjin.

Ljudi su skamenjeni stajali i zurili. Neslani Ivo  poput diktatora, gestikulirao je i pričao, samo pričao nasred gradskog trga. Taj je jadni klošar, stajao u centru labirinta i herojski izjavio pobjedu nad Minotaurom.

Vrlo često olako shvaćamo pojam demokracije kao socijalnog sustava društva. Postavlja se pitanje koliko dobro poznajemo tu demokraciju i njezinu prvotnu svrhu. Isto tako svjedoci smo raznih interpretacija demokracije. No kakvo je to društvo moderne demokracije pitamo se? Živimo u njemu, a više ne znamo je li demokracija vjerna prvotnim načelima te dokle sežu krakovi bestijalnosti?

Pojam demokracije kao socijalnog sustava neke države, vrlo često gubi svoj izvorni smisao i svrhu: vladavina većine, ravnopravna raspodjela resursa, jednake mogućnosti i prava svih ljudi neovisno o nacionalnosti, rasi, jeziku i spolu.  Demokracija prvotno zamišljena kao sustav jednakih prava i mogućnosti, skrenula je s pravog puta.   Na žalost demokratski sustav ne funkcionira prema prvotnim zacrtanim načelima. Ono što se danas smatra demokracijom jest  neki povampireni ostatak demokracije koji stvara kaotičnost unutar same zajednice. Naime u demokraciji, svi se pozivaju na prava ovoga i onoga, na pravo izražavanja slobodnih misli i pravo slobodnog općenja i komuniciranja. To su prava čovjeka  u liberalnom sustavu poput demokracije. No demokracija je izrijekom postala samo izgovor za egoistično i nasilno provođenje vlastite volje.  Dakle, svi imaju pravo činiti sve.  No da li time ograničavaju ili ugrožavaju slobode drugih? Demokracija se zasigurno ne pita je li to uopće bitno.  Pojam demokracije, postao je dosta populariziran u zajednici kao glavni argument koji meni kao pojedincu  omogućava da činim što želim pa i na štetu drugih, jer „ja imam pravo činiti to , jer ja sam slobodan građanin u demokratskoj zajednici“. Prema tome ja ne moram ni raditi,  jer to je moj odabir, moja sloboda da ne radim, a svaki rad smatram prisilnim radom korporativnih diktatora, prisilom protiv svoje slobode. Ja kao pojedinac demokratske zajednice imam pravo na to. To je jedno specifično razmišljanje u duhu demokracije. Na žalost to ne vrijedi samo za pojedince; prenosi se i na više sfere durštva na organizacije, razna udruženja, političke stranke i frakcije. Dakle, demokracija postaje  sredstvo ambicioznog promicanja volje pojedinaca, bezimenih Minotaura.  Vrlo često pod izlikom demokracije  neki gomilaju znatna bogatstva, dok drugi trunu u nezaposlenosti i bijedi.  Jedni se goste i prežderavaju, dok drugi skupljaju mrvice sa stola.  Otrovne mrvice.

 Demokracija je nediscipliniran sustav koji dopušta svakakve hirove pojedincima zbog kojih vrlo često ispašta većina ni kriva ni dužna. U demokraciji vrlo često nema jasnih odredbi koje bi bile sidro i kompas svim čalnovima zajednice.  Građani mogu svoja prava slobodno tumačiti kako god žele prema svojem vlastitom nahođenju jer demokracija daje slobodu misli, tumačenja  i pogrešnih interpretacija. Naime vrlo često je slučaj da pojedinac svoja prava ima „pravo“ protumačiti sebi u prilog. Dakle ne postoji neki originalni orijentir koji bi čovjeku služio kao smjerokaz.  Iako je nekako logično da demokracija u društvu treba stvoriti osjećaj za druge, potrebu da se pomogne drugima; vrlo često smo svjedoci da demokracija postaje  sredstvo izrabljivanja drugih, sredstvo ograničavanja slobode drugih pod celofanom  jeftinih demagogija i  teatralnih nastupa. Cilj ovog modernog demokratskog sustava vrlo često  postaje formirati  gomilu duhovno ovisnih nula  čije vođenje prema  određenim smjernicama postaje lakše  što je veća  osobna ograničenost tih pojedinaca. U demokraciji, svi se pozivaju na prava koja postaju paravan za bijeg od obaveza koja uz prava pripadaju pojedincu,  žitelju demokracije.  Sve te slobode koje pojedinac zagovara, nisu ništa drugo do li hirovit pokušaj bijega od obveza pojedinca prema društvu i zajednici u kojoj živi i koja mu osigurava egzistenciju. Demokracija vrlo često sitničari i moralizira oko potpuno nebintih sitnica dok konkretne probleme raznih tematika, a najviše socijalne tematike, lijeno  razvlači i traži neprestano nekakve usputne  izgovore i imaginarne krivce. 

Ljudi trebaju ljude, a ne izgovore za svoje sebične ambicije. Demokracija 21. stoljeća  ulazi u sferu narcističkih zadovoljstava koja donose tuđe poštovanje i divljenje.   Previše slobode i toleriranja kojekakvih okrutnih ispada pojedinaca  jednu civiliziranu zajednicu pretvara u  uskomešali zvjerinjak, gdje svaka „zvijer“ hirovito   obeščašćuje  sve oko sebe. Što je sljedeći korak? Društvena anarhija i potpuno ugrožavanje prava svakog čovjeka: prava na život, rad i sreću? Pitanje je gdje su ljudi i što se s ljudima događa?

Nisam mogao, a da ne zapišem sve te Ivine riječi. Bilo je nevjerojatno slušati mlaz ovakvog intelektualnog svršavanja. Neslanog Ivu očito je pogodila munja prosvjetljenja. Zapisao sam sve od riječi do riječi na papir. Gomila je gledala. Neslani Ivo, potegnuo je iz flaše. Stajao je na pijadestalu mračnih relikvija koje društvo odbacuje. Da je neka važna ličnost, prozvali bi ga odmah makjavelistom  i rušiteljem demokracije, a ovako nitko ga nije ozbiljno shvaćao. On je bio običan klošar, budala. Iako sam siguran da bi se većina ljudi složila s njegovim govorom, ne bi se usudili stati na njegovu stranu. Odabrati stranu znači i izginuti, izgubiti život kada dođe vrijeme.

Iz dna tame Gradića N. oglasila se sirena. Neslani Ivo probio je uši gradskim vlastima. Policija je ubrzo došla. Na naglo sam ga uhvatio pod ruku i odveo u podzemnu željeznicu.  Dok sam ga vukao za ruku,  gomila je još uvijek hihotala. A Neslani Ivo se okrene i raspali.

-Jebao sam Debelu N.- i potegne iz flaše.

Policija nas nije pratila u podzemlje. Bili smo sigurni.  Sjeli smo na praznu klupu. Neslani Ivo nešto je mrmljao u bradu. Vjerojatno zbog konjaka. Sakupilo ga se još malo na dnu boce.

-Ive što ti je došlo?- upitao sam zabrinuto.

-Pa rekao sam. Jebao sam Debelu N. I zato sam sada sretan.-odgovori bez  imalo autocenzure.

-Ive u što si se to uvalio? Zašto si išao pričati po gradu nebuloze?-

-Ha, ha.. Nebuloze? Znam ja sve.- odgovori.

-Što znaš Ive? Hajde reci mi što znaš?- uporno sam ispitivao.

-Ako ti kažem, morati ću te ubiti.- nasmije se.

Znao sam da se nešto okreće u njegovoj glavi, nešto opasno. Bojao sam se da nije izlanuo negdje nekome nešto. Grad je u poslijednje vrijeme vrlo opasno mjesto. A sad Ive možda si naljutio Minotaura. Želio sam reći. Ali ne bi shvatio u takvom stanju.

-Ive ako si nekome nešto govorio  protiv sistema i države, završiti ćeš u zatvoru.- upozorio sam ga.

-Ma pusti me više.- odgurno me od sebe.

Pocuclao je  otvor flaše i iscijedio posljednju kap  konjaka, prije nego baci flašu na tračnice.

-Tko ti je kupio konjak Ive?-

Znao sam da si sam to nije mogao priuštiti. A to je ipak bio skup konjak.

-Dala mi ga je Debela N.  Pa rekao sam ti da sam obavio muški posao. Što još hoćeš?-

Debela N. je primala svakakve, ali nikada klošara. Ovo je izuzetak.  Nešto se čudno događalo. Očito sumnjaju da Neslani Ive nešto više zna.

-Je li te možda nešto pitala Debela N. ?-

Bojao sam se da u stanju u kakvom se često Ive nađe,  nije možda i mene  uvukao u nešto.

-Pitala me za tebe?- odgovori u trenutku lucidnosti.

-Za mene? Što je pitala?- zabrinuto upitam.

-Pa pitala je gdje si ti i što se dešava da ne voziš kolica.-

-Samo to je pitala?-

Neslani Ivo se namršti.

-A što bi ti još? Pa odfurao sam tvoja kolica do pekare dok si ti češao guzicu u bolnici.- srdito je odgovorio.

-Čekaj Ive ti znaš?- začuđeno sam upitao.

-Ja sve znam profesore.-

Smijao se, a onda iz džepa izvadio novinski članak o mojem uspjehu na književnoj večeri. Čitao sam s njegovog smiješka samo  sprdnju, arogantno zanovijetanje i  provokaciju.  Znao sam da će me počastiti svojim  teškotonskim jezičnim stilom.

-Zato si trebao moje odijelo da se furaš okolo ko neki gospodin. Pitala je Debela N. za tebe. Gdje se smuca taj profesor.-

-Ive znaš da ja nisam taj profesor. Samo sam glumio da dođem do hrane. Jasno ti je valjda to.-

Neslani Ivo postao je zavidan na mojem  „uspjehu“. Vjerojatno se nostalgično prisjetio svojih „slavnih dana“.

-Znam ja da se ti pretvaraš, ali Debela je bila uporna i zapitivala o tom profesoru. Ako misliš da sam te izdao…. Ne! Nikada! Znaš to da ne bih nikad…-

Znao sam da mogu računati na Neslanog iako  kada se napije  postaje lud i brbljiv. Svašta izleti iz njegovih ustiju. U neočekivanom  trenutku lucidnosti Neslanog Ive,  čuo sam nešto što isprva nisam baš najbolje razumio.

-Debela N. i Punašna M. su sestre, ali ne po krvi.-

Ta informacija, potvrdila je moje sumnje. Nekako sam očekivao  da su njih dvije povezane.  Imalo je smisla. Debela N. osim što peče kolače, peče kruh i peciva.  Njih otprema  u domove za djecu s posebnim potrebama i svratišta. Punašna M. je gospodarica nekoliko  svratišta u gradu. Sve počinje imati smisla i moje trovanje arsenom dolazi kao točka na i. Zasigurno su osnovale  neki pakt.

-Ive možeš li mi nište reći?-

-Pitaj samo.- odgovorio je  pretjerano samopouzdano.

-Je li moguće Ive da nas sve žele ukloniti iz ovog grada?-

Neslani Ivo zahihota smijehom divlje hijene.

-A što ja tebi govorim čitavo vrijeme prijatelju moj.  Još otkako su prvi puta ponudili svratište, nešto je smrdjelo. Sumnjivo je to kada je netko toliko ljubazan.-

I sâm sam znao da pretjerana ljubaznost prikriva neke dublje namjere. Isforsirana dobrota, uvijek je maska zla.

 

-Govorio sam ja da su to ubojice.- počeo je odvrtati nit Neslani Ivo.

-Ive.- potiho sam ga pozvao.

Sjeo je na klupu i sasvim utihnuo.

-Ive. Ja nemam više nikog s kim bih živio u onoj sobi. Vlastitim očima sam vidio kako su zadavili Vilka kratkog.-

-Što!?- uzviknuo je.

-Dobro, smiri se. – pokušavao sam ga smiriti.

-Tko ga je ubio?…-

Odugovlačio sam s odgovorm.

-Tko ga je ubio!?-  nasrtljivo je tražio odgovor.

-Punašna M. i  neki njezin ćelavac. Ive moraš to prenijeti svima našima. Izgleda da nas žele počistiti iz grada. I…-

Prekinuo me.

-Znači rat!. To žele. Rat! Odlučili su nas poklati? Dat’ ću im ja rat. Misle da smo životinje jer živimo u podzemlju. Dat ću im ja rat!-

Nadao sam se da nisam ništa krivo rekao, jer s Neslanim Ivom  to je uvijek tako. Samo da ne pravi gluposti.

-Ive. Otrovali su me arsenom. Skrili su ga u soju.-pognute glave dao sam prijatelju priznanje.

– Prokleti… Znao sam ja da to govno od pljeve ima nešto u sebi. Znao sam.-

-Ive ja te molim. Nemoj nikome na glas o ovome govoriti.  Kaži samo pouzdanima iz okolnih svratišta da se ne dogodi sranje. Sada imamo veću etiketu od one koju smo dosad nosili. Sada smo neprijatelji zemlje i Gradića N. –

Čvrsto mi je sitsnuo ruku.

-Crk’o da bog da odmah ako neće biti kako kažeš.-

Bratski me zagrlio. Bilo mi je neugodno pitati, ali ipak sam se odvažio.

-Ive još nešto.-

-Samo reci.-kaže samouvjereno.

-Znaš da se ne  mogu vratiti više u ono svratište. A trebam novo odijelo i cipele.-

Neslani Ivo se grohotom nasmije.  Jasno je vidio moj očaj i nemoć. Mogli su se namirisati na kilometre. Bio sam poražen, uplašen, ponižen do kraja ljudskog dostojanstva.

-Ti samo razmišljaš o modi šminkeru.-

U teškim trenucima, pokušavao je biti duhovit.  Znao sam da je Neslani Ive snalažljiv, ako nije baš bistar.  Zasigurno ima  neku rezervu negdje.

-Sve za tebe prijatelju. Dolje ispod mosta je drvena škrinja. U njoj ćeš naći hlače i sako, a i cipele. No trebaš ključ.-

S povjerenjem mi predaje ključ svojeg najvećeg gusarskog blaga. Samo gusari skrivaju svoje blago u kovčezima i škrinjama.

-Ive znaš da ti nikad neću moći zahvaliti na ovome.- rekao sam.

Neslani Ivo cvao je od sreće i ponosa.  Iako ga je starost pokorila i pogrbila, ponovno je oživio. Uskrsnuće Neslanog Ive pojavilo se odmah, momentalno.  Smatrao se herojem; dokinuo je ropstvo, razjario Minotaura.

Nakon što smo razmijenili nekoliko prijateljskih zagrljaja, Neslani Ivo odluči proširiti vijest. Popeo se uzlaznim stepenicama na trg. Pošao sam za njim. Osjetio sam potrebu da ga ispratim. Neslani Ivo je puno toga učinio za mene. Na samom vrhu stepeništa, začuo se motor automobila. Trg je bio prazan.  Automobil je jurio baš prema izlazu iz podzemlja.

-Ive pazi.- viknuo sam.

Mlaz farova automobila osvijetlio je Ivin obraz.  Zadnje što sam vidio na tom živom primjerku svoje vrste,  bio je ozbiljan izraz lica, izraz koji ne odaje strah. Automobil je pokosio Neslanog Ivu kao kosac sudnjeg dana. Poput lutke u izlogu, Ive se rasuo po ulici.  Automobil ga je prepolovio.  Bojao sam se izaći. Tijelo je zadrhtalo, a grčevi su me prignječili na  hladne stepenice.   Iz automobila su izašla dvojica ćelavaca. Uspio sam vidjeti  marku automobila. Mercedes A klase. Ive je prepolovljen  ležao na trgu. Glavni ćelavi požurivao je preostalu dvojicu ćelavih muškaraca.

-Počistite to brže dok ljudi ne vide.-

„Počistite to“. Usjeklo se u moje pamćenje. Neslani Ivo više nije bio živo biće, bio je to, predmet, smeće. Dvojica ćelavaca, prekrili su Ivine ostatke maslinastozelenom ceradom. Glavni ćelavi, otvorio je  prtljažnik. Zamijetio sam mu na zapešću s kojim je držao otvoren prtljažnik istetoviran neobičan simbol. Simbol se sastojao od dva koncentrična  kruga (vanjski i unutarnji) preko kojih se  rastezalo dvanaest munja. Indentificirao sam taj simbol kao Schwartze Sonne, simbol neonacističkog pokreta s ciljem izgradnje četvrtog rajha.  Piktogram na ruci ćelavog muškarca, sve mi je rasvijetlio. Grad je preuzimala nova rasa ćelavih pobunjenika koja se rješava svega nepotrebnog arsenom u hrani.

Nevjerojatna kukavička hrabrost budućih tkalaca kulture novog grada. Ubojice iz zasjede. I to su budući heroji. Minotaur je konačno pokazao svoje životinjske rogove  i ljudsko tijelo. Samo što u njemu nije bilo ničeg ljudskog.  Neslanog Ivu strpali su u prtljažnik kao svinjsku polovicu umotanu u celofan. Jedan je komentirao.

-Kako je težak taj vrag. A pogledaj ga samo. Kost i koža.-

Zalupili su vratima i nestali u magli. Jedva sam se pridigao. Ponestajalo mi je daha. Na trgu, bijela vjeverica gricakala je krvavi komadić Ivina tijela.  Ukusno je žvakala i  probavljala ostatke Neslanog Ive.  Očito nije bio toliko neslan kako se činilo. Inače ga vjeverica ne bi izjedala.

Utrčao sam u javni wc umiti se. Na trenutak me uhvatila  nesvjestica. Došao sam k sebi ispod umivaonika.  Treperavo svijetlo, bljeskalo je poput grmljavine. Sreća me jednostavno nije htjela. Mnogo sam puta raširio ruke, ali sreća nije reagirala. Zaokupljen boli koju mi je zadao trenutak gubitka,  sjeo sam na školjku i zatvorio vrata.

 

Na unutrašnjoj strani vrata crnim flomasterom je preko svih grafita stajalo ispisano:

Vaša će gugutanja  prestati u lijesu.

 

I pored toga nacrtan čovjek na giljotini.  U utrobi sam imao samo prašinu neprobavljenog mastodonta. Morao sam se pokrenuti ako želim preživjeti.   Moram doći na tu konferenciju. Moram riječi Neslanog prenijeti auditoriju. Ipak su to ljudi  s ljudskom glavom. Moram   nakostriješiti ljudsko u ljudima, spriječiti da se ovo ne nastavi. Neslani Ive me  zadužio. Osjećao sam mesijanski uzlet.

Bježao sam trgom i ulicom sve do mosta.  Sudarao sam se s ljudima ili crnim mrljama koje sam u magli jedva razaznavao. Ljudi nisu imali pojma što ih je snašlo. Mislili su vjerojatno da gradski pas lutalica ima one dane. Svratišta sam zaobilazio u širim lukovima, a pogotovo mrtvačnicu Punašne M. Vjerojatno se već zapitala gdje sam toliko dugo. Nije me bilo skoro jedan cijeli dan. Tko zna što radi. Možda pirja sojine specijalitete na arsenu.

Spustio sam se ispod mosta i drhtavim rukama otključavao kovčeg.  Ključ mi je nekoliko puta pao u blato. Nespretne ruke poletlele su oko kovčega.  Napokon.  Crni sako i tamnoplave hlače. No cipela nigdje.  Neslani Ive je očito pogriješio. Svejedno odlučio sam prespavati ispod mosta. Vatra je još uvijek tinjala i mogla se preživjeti noć. No onda sam se sjetio pozivnice. Bez pozivnice ne mogu na konfernciju.  Pozivnica je ostala u plavom sakou na krevetu svratišta  Punašne M.  Pogledao sam kroz maglu u nebo. Zašto? Pitao sam se. Zašto mi ne možeš barem jedanput biti naklon?

To je bilo to. Sudbina, loša karma.  Predati se u ruke Punašne M. izgledalo mi je kao jedina opcija. Gotovo je. Pomislio sam. Slijedim sudbinu dvojice poginulih.  Otišao sam do svratišta u novom sakou i hlačama s prošupljenim škriputavim cipelama. Punašna M. je sjedila na mojem krevetu. Nakon što sam otvorio vrata, pogled mi je odmah pao na Melkiorov krevet. Odijela više tamo nije bilo.

-Gdje je moje plavo odijelo.- upitao sam drhtavim glasom.

Punašna M. se nasmije.

-Reći ću ti ako sjedneš do mene na krevet.- odgovorila je.

Imperativni glagolski način izražavanja  sasvim je iščeznuo iz govornog aparata Punašne M. Zvala me umilnim galsom k sebi.

-Dođi k meni. Neću ti ništa.-

Da. To neću ti ništa je mogla prodati nekom  novom naivcu, ali ne i meni. Nisam znao što bih rekao. Sjetio sam se posljednjih riječi Neslanog Ive: „Punašna M. i Debela N.  su sestre, ali ne po krvi“. Debela je ubila Neslanog, a Punašna će mene ovdje zadaviti. Dolazio sam u napast spomenuti  arsen i sve što se događalo, ali nekako sam se bojao da ne pozove onog svojeg ćelavca.  Mogli bi me zajedno zadaviti kao u slučaju Vilka kratkog.

-Gdje si bio tako dugo. Čekala sam te.- upital je umilno zabrinutim glasom.

-Bio sam u bolnici.- otelo mi se.

Bio sam svijestan da sam pokrenuo lavinu. Nema povratka. Stala je ispred mene.

-Jesi li nešto bio bolestan.- rekla je dragajući mi podlakticu.

Oklijevao sam s odgovorom. Ako priznam problem s arsenom,  ubiti će me istog trenutka. Srce je htjelo jedno, a mozak drugo. Bila je to borba ljevice s desnicom. Neka nepoznata energija, ispunila me odvažnošću i gnjevom. Gnjev se kanalizirao kroz snažan muški stisak Punašne M. Pričepio sam je uza zid.

-Znaš zašto sam bio u bolnici?- upitao sam.

Gledala me svinjskim očima.

-Zato jer su mi dijagnosticirali trovanje arsenom!.-

-A znaš gdje su našli arsen?-

Udario sam je po licu.

-Znaš gdje su ga našli!?- viknuo sam izbezumljen.

-Nemoj molim te.-zavapila je.

-Našli su ga u soji!.- dahnuo sam joj to u lice.

Pljuskom sam je srušio na krevet. Ridala je i jecala.

-Ali nisam…ja sam samo…-

-Što si ti samo!?- upitao sam je prije nego sam odvalio novu pljusku.

-Ubila si ih! Melkiora i Vilka si ubila!-

Iznosio sam činjenice na svijetlo dana. Bojažljivo me promatrala prije nego sam joj zadao novu pljusku. Dlanovi su mi se žarili kao i njezino lice.  Uživao sam u adrenalinu. Bio sam spreman na ono najgore. Mogao sam je ubiti da sam htio, ali ipak nisam.

-Ja sam samo pijun. Ja ništa ne znam.- branila se.

Nisam je mogao zamisliti kao bespomoćnu i ranjivu. Ostala mi je u sjećanju kao imperativan egzekucionist.   Poricala je ubojstva, a onda priznala.

-Jesam. Svima sam davala arsen u soji jer su mi tako zapovijedili. Ali nisam htjela.-

Nije uspjela dovršiti rečenicu.

-A gdje su novci?-pitao sam je.

-Kakvi novci?-pitala je i odjednom prestala plakati.

-Gradski novci kojima grad financira domove i svratišta?-

Svinjske oči na njenom licu izgubile su sjaj.

-Ja nemam veze s tim novcima. To uzimaju oni.-

To je bilo ono ključno: Oni.  Predosjećao sam tko bi mogli biti: Oni. Banda. Pomislio sam. Oni žele očistiti grad od „smeća“.

-Oni su došli i zaprijetili mi da moram surađivati i…-

-…i otrovati ljude.- dovršio sam njenu rečenicu.

Ponovno sam joj opalio pljusku od koje se jedno vrijeme oporavljala na krevetu. Utroba mi je gorjela. Mogao bih pregristi i karike lanca da je potrebno.

-Tebi nisam stavljala arsen.- rekla je  uplašeno.

Bojala se pogledati me u oči. Bojala se nove pljuske.

-Što si rekla? Ponovi!-

Moj glas se konačno izvijao u imperativ.

-Kažem ti. Tebi nisam stavljala arsen u jelo. Pazila sam da ga ne bude previše.-

Ne znam zašto je to rekla i što je pod time mislila, ali bio sam siguran da laže.

-Ako mi još jedanput slažeš ti ćeš biti sljedeća.- zaprijetio sam.

-Odgovori mi. Tko vodi sve ovo!?-

Vidio sam joj u očima iskrenost. Doista nije znala tko stoji iza svega toga. Minotaur bez identiteta  zasigurno je stajao iza svega toga. Ipak to je bio njegov labirint. Na trenutak sam se sažalio nad tom ženom. No znao sam da je sažaljenje prokleta slabost. Tijelo je poskakivalo u naletima adrenalina. Bio sam napaljen. Trzao sam. Zamijetio sam na Punašnoj M. neku dosad nezapaženu čudesnu ljepotu. Položaj tijela, naglašavao je  poetiku bespomoćnosti i pokorenosti.

Nasrnuo sam na nju kao jeftin pastuh bez nadzora. Gnječio sam je i htio zadati bol užitka tamo gdje je trebalo. Propuštao sam povijest svih događaja kroz filtar svoje osobnosti.  Želio sam tu ženu i sada sam je imao. Potpuno pokorena, predala se mojoj  muževnoj nakostriješenosti.

 

 

 

V.POGLAVLJE

-|||||-

 

Žuč dušmanina, na obrazima se valja

kao toljaga što razdire mi moždane.

Tane mržnje, strijela srdžbe,

kroz srce prohuja kao vihor iz podnožja mraza;

Iskre zvijezda,

učinile su mi se kao plamen svijeće

nad kamenom groba.

Krvna žrtva, iznebuha me snašla

i odvela u sveti boj, u blud smrti,

da valjam svoje suze zbog izgubljene bitke.

 

-|||||-

 

Izvijala se kao bolesna mačka nakon prometne nesreće. Plazila je po meni u rano jutro. Još uvijek, svjesno me zatvarala u svoj svijet. Robudio sam se s jutarnjom erekcijom na njenom bedru. Sve što je bilo prije, prepustio sam zaboravu.  Oblo i meko tijelo, izvijalo se od užitka. Zubati osmijeh ponavljao je: „dobro ti jutro“. Mentalna projekcija žene u sladostrasnom trzaju orgazma, budila me iz sna. Neprilagođena nasrtljivica, dragala me po spolnom udu kao gestom zahvale za provedenu noć u  estrogenu. Tijelo je htjelo tijelo. Priljepljen za Punašnu M. osjećao sam se zdravo dok se razdragano smješkala.  Prije koji dan taj smiješak je značio nešto drugo. Perfidnost i zlo isijavalo je iz smiješka, ali sada nakon provedene noći smiješak zla istalio se u  definiciju ljubavi.

I dok mi je zmijski šištala u uho kao ljubljena otrovnica, ponavljao sam u sebi epitaf  zadovoljstva.

-Ja sam Posjednik tvojeg tijela. Ja sam Posjednik tvoje egzistencije. Sada pripadaš meni.-

Razdragano se smješkala mojim suludim uspaljenim riječima. Mošnja mi je gorjela, a tijelo trzalo.

-Volim te.- iznenađujuće je izjavila.

Izjava ljubavi, iznenadila me. Ne sjećam se kada mi  je poslijednji puta netko izjavio ljubav, tobožnju ljubav. Bio sam nekako skloniji vjerovati da se radi o hormonalnom oduševljenju. Nemoguće je voljeti nekoga. Ljubav kakvu poznajemo u ljudskoj predodžbi, svodi se prije svega na fizičku privlačnost tijela u prvoj fazi zatim  na  nesvijesnu aktivaciju obrazaca ponašanja: reprodukcije kojima nas je priroda obdarila, a na poslijetku na naviku koju je itekako teško promijeniti ili izbrisati.

Pouzdano sam znao da  sve ovisi o trenutku. Trenutak kada oteklina hormonalnog oduševljenja splasne, prestaje vrijediti „ljubav“, a tijela, odnosno osobe stvore uzajamnu naviku i potrebu.

-Šašavo.- odgovorio sam vrlo brzo.

-Što je šašavo?- blejala je Punašna M.

-Sve ovo je šašavo.- rekao sam.

Zbunjeno me gledala. Vidjelo se kako joj tijelo blokira um.

-Ja tebe ne volim.- ispalio sam.

-Zašto bih te morao voljeti nakon jedne provedene noći?-

Iako je moja jutarnja erekcija ludo nasrtala na njeno golo bedro, neprijateljski impulsi ponovo su našli put prema svijetlu.

-Ali ja sam mislila…- zbunjeno je blejala pokušavajući me smiriti  poljupcima.

-Ispeglala sam ti plavo odijelo.- rekla je razočarano.

Postoje trenuci kada iz najmračnijih dubina sumnjičavosti ipak daš priliku samome sebi vjerovati drugoj osobi. I sâm sam se na trenutak zanio u jedno takvo povjerenje. Osjećam se izdanim od samoga sebe.

-Trebao sam te ubiti.- glasom punim gnjeva šapnuo sam joj u uho.

No  nisam ništa poduzimao. Ležali smo tako na krevetu u rano jutro jedno vrijeme držeći se za ruke kao mladi uspaljeni par.  Tijelo je vrlo često neprijatelj uma.  Nisam se mogao otrgnuti, odvojiti od osobe koje sam se u isti trenutak bojao, a opet mi je bilo drago što ležim pored nje.

-Ispeglala sam ti plavo odijelo.- ponovila je.

Zvučala je kao prava domaćica. Nespojive misli međusobno su zablokirale u transferu kroz neuronske veze.

-Volim te.- ponovila je očekujući od mene potvrdu iste fraze.

Nisam to mogao izgovoriti. Mučio me prizor ubojstva Vilka kratkog. Ležim s potencijalnom ubojicom u krevetu i baš me briga za sve. Kako je uopće do toga došlo. Pitao sam se.

-Ako ti nisi stavljala arsen u moju hranu, tko je onda?-

Gledao sam je pogledom kojim divlji ker gleda plijen.  Nije odgovarala.  Odgađala je odgovor šutnjom. Ponovio sam pitanje sada već nešto grublje.

-Tko me je trovao arsenom?-

Zadrhtala je.

 

-Svako jutro voziš ona kolica pa zaključi sam.- ispalila je  i okrenula se na drugu stranu kreveta.

Svakog  jutra vozio sam prokleta kolica do pekare. Svakog jutra dobio sam uobičajenu plaću: suhe kolače u papirnatoj kutiji. Da. To je zasigurno bilo to. Debela N. me trovala, a ne Punašna M. kako sam mislio.  Izgleda da sam stvarno zapeo za oko Punašne M. u pozitivnom smislu.

-Punašna.- zazvao sam je.

Okrenula se orošenog lica suzama.

-Okrivljuješ me za nešto što nisam napravila. Nikada ti ne bih stavila otrov u jelo. Uvijek sam ti uz uobičajen obrok stavila nešto posebno.-

Istina. Uvijek sam bio taj poseban s posebnim tretmanom.  Ne mogu  poricati da se nije o meni brinula više nego o bilo kome drugome.

-Zašto?.- upitao sam.

-Zašto si mene izdvojila iznad svih?-

Pitanje ju je na trenutak zbunilo i zaprepastilo. Vjerojatno nije ni mislila da će sve ovo zaći tako duboko.

-Ne znam.-odgovorila je pokorno.

-Valjda zato jer te volim budalo.-

Bilo mi je teško vjerovati u tu priču. Znao sam da je Punašna M. kolaboracionistica Debele N. Znao sam da su nekako udružene s nekim u gradu. Gradić N. nije sigurno mjesto.  Barem ne zasada.

-Tko je onaj ćelavi koji je dolazio ovamo?- pitao sam.

Gledala me pogledom kajanja. U tom pogledu, shvatio sam da nije imala izbora. Uvukli su je i morala je igrati po njihovim pravilima. Želio sam joj odvaliti pljusku. No nešto me sprječavalo. Ljubav ponekad boli. Naša ljubav, ljubav je na prijekore.

 

-Što znači simbol crnog sunca?- upitao sam.

-To su oni.- odgovorila je.

Time je potvrdila moje najveće sumnje. Organizacija neonacista pod simbolom crnog sunca  nastoji grad očistiti od klošara i defektnih jadnika.  U tijeku je operacija diskretnog čišćenja ulica i trgova.

-Gdje mi je odijelo?-

Ustala se kao programirani stroj i iz ormara pod ključem izvukla ispeglano i iščetkano plavo odijelo. Odijelo je šutke  položila na krevet. Zurila je u mene  u tišini sobe za vrijeme dok sam se spremao za konferenciju.  Polugola u čipkastoj potkošulji, potpuno razgolićena i ranjiva više nije nalikovala ubojici. Bila je to obična zdepasta, debeljuškasta domaćica.

-Trebam bocu nekog pića.- rekao sam u afektu.

-Imam bocu votke u ormaru.- prenula se iz ukočenosti.

Spremio sam bocu u kaput i krišom u džep turno njene poveće gaćice.  Probadala me pogledom punim samilosti. Oprostio sam se vlažnim poljupcem u obraz. Bilo je vrijeme da krenem na konferenciju. Prije nego sam otišao, posudio sam upaljač s police.  Moje namjere su bile čiste iako se to sa strane promatrača ne bi moglo tako interpretirati.

Istrčao sam na ulicu. Kolica su bila parkirana tik do svratišta. Plavo odijelo, blještalo je morskim sjajem u polupraznoj ulici.  Otpio sam gutljaj votke i zaputio se u pekaru.  Debela N.  lijeno je preslagivala peciva na policama.  Izgledala je poput divovske voštane figure kojoj se topi vosak i pretvara je u sluzavu melasu. Zastao sam pred pekarom. Otpijem gutljaj votke. Smrt drugog zapliće me i zaziva.

-Sada ćeš biti osvećen Ivo.-  rekao sam samome sebi.

Na sreću nije bilo ljudi. Bilo je relativno rano.  Tu i tamo kakvi ranoranilac i prolaznik. Debela N. je bila potpuno sama i ranjiva. Mogao sam osjetiti njezinu krv u zraku. Prije ulaska u pekarnicu, natopio sam gaćice votkom i ugurao ih u flašu kao fitilj. Ušavši u pekarnicu, odglumio sam performans polupijanog uglednog gospodina. Votku sam držao pod kaputom.  Debela N. usrdno je pozdravila i krenula glumiti finoću. Nije me prepoznala.

 

-Kakva to peciva imaš?- dobacio sam s visoka.

-Imamo pletenice sa sezamom, makom, slane klipiće punjene šunkom i sirom, zatim žemlje…-

Prekinuo sam se u nabrajanju.

-Imate li možda bijelog praha?-

Nije shvatila što sam pitao.

-Imamo krafne sa štaubšećerom ako na to mislite.- odgovorila je vrlo mirno.

-Ne, ne. Nisam  na to mislio.- kažem.

-Mislio sam na onaj bijeli prah u pecivu.-

Zbunjeno je blejala u mene, a jedna jedina dlaka na madežu koja inače nije stršala, sada se nakostriješila. Predosjećala je nešto.

-Takvo što nemamo ovdje.- brzo je odgovorila.

-Ma nemoj. Misliš da ne znam.- provokativno sam odgvorio.

-Reci sestro. Sjećaš li se onog luđaka s trga sad neki dan.- upitam.

-Da. Znam ga iz viđenja. On je propalica.- kaže hrapavim glasom.

-A nije bio propalica kada si izmuzla informacije iz njega. Kako je poginuo taj čovjek?-

-Što?- začuđeno je graknula.

-Pitam te kako je poginuo taj čovjek?- ponovim pitanje puno jasnije.

-Što vas briga za tog čovjeka! To je propalica neki.-

Pokušavala me otjerati od misli na tog jadnog čovjeka. Nije joj uspjelo.

-Taj čovjek je bio moj prijatelj.- odgovorim.

 

 

 

Zapalio sam Molotovljev koktel i bacio ga na pult ispred Debele N. Koktel se razletio, a vatra buknula ravno na Debelu M. Gledao sam je kako gori.  Bacala se po pultu, rušila peciva i siktavo stenjala. Ukočen, promatrao sam debelog snjegovića kako se rastapa pod divovskim suncem pravde.

-Sretan ti put u pakao.- rekao sam pri izlasku iz pekare.

Vatra se rasplamsala i buknula kroz izlog pekare. S ulice su dopirali glasovi: „Požar, upomoć…požar…“ Pekara je gorjela kao usijana baklja. Debela N. cvrćala je kao biftek. Miris ljudskog mesa, otvorio mi je apetit. Želudac se pobunio i pozvao u sjećanje sliku mesa s roštilja. Iako sit trenutne osvete, zaslinio sam kao gladno pseto. Dok su se ljudi okupljali i zvali vatrogasce, brzo sam kidnuo niz ulicu do mjesta gdje se održavala konferencija. Malo sam se čuo na votku, ali vjerojatno to neće biti problem pri ulasku.

 

 

 

Na ulazu u koferencijsku dvoranu, nakon akreditacije s konferencijskom pozivnicom,  ljubazno me dočekala konobarica.  Ponudila mi je tacnu prepunu proizvoda  s roštilja. Pržena pileća krilca, ćevapi, dimljene kobasice i ražnjići zamirisali su orijentalnim začinima. Miris roštilja odveo me u prostranstva posrnulih preživača.  Napokon nešto što može utažiti ne samo glad tijela nego i duše. Duša je poskočila od radosti, a želudac na trenutak zašutio zatomljujući glad. Dok sam mljackao i davio se dimljenim kobasicama i ražnjićima, mekim kruhom i hrskavom piletinom,  zamijetio sam erotiku  sisate, gegave ženice. Iako je preda mnom jednom rukom erotično otkopčavala dugmad dekoltea, a drugom se nespretno borila  s gravitacijom tacne, više me interesirala erotika roštilja. Ženica se trudila, ali u tom trenutku gastronomskog orgazma, ništa nije bilo bitno osim hrane. Nije bilo većeg zadovoljstva od intimnog, ljubavnog, zubatog poljupca tijela piletine, vampirskog cijeđenja esencije dimljene kobasice, trenja izazvanog klizećim komadićem ćevapa niz ždrijelo i jednjak. Nepremostiva gastroerotika, sasvim je obuzela ždrijelo, želudac i jezik.

Prežderan i malaksao od napornog gutanja hrane, sjeo sam na mjesto sa svojim imenom. Profesor Bodganski, pisalo je. Neki nasrtljivi ljudi, rukovali su se sa mnom i govorili mi svoja imena od kojih ni jedno nisam uspio zapamtio. Poravnavao sam bradu i kosu neuspješno pokušavajući zalizati čuperke.  Predavanja su počela. Uglavnom nije bilo ništa korisnog.  Izlaganja su se kidala u beskorisne krpe.  Dok su poneki predavači zmijski šištali potencirajući dojam iznesenog sadržaja, ja sam dremuckao i razmišljao o Punašnoj M.  Bio je pravi trenutak nakon jela za uljuljkavanje u san. Razmišljao sam o noći provedenoj s Punašnom M.  Osjećaji su podvojeno poskakivali. Nisam se mogao odlučiti za jednu od strana. Vrtio sam prizor  ubojice Vilka kratkog i podatne ljubavnice.  Bilo je teško povući granicu između ludila i zdrave pameti.

Preživao sam teški obrok i pomišljao na  smrt Neslanog Ive.  Nikako da zaboravim čovjeka ne baš pametnog, ali Čovjeka od Čovjeka.   Još uvijek nije bio moj red. Namjerio sam posmrtne riječi   Neslanog Ive u trenutku lucidnosti podijeliti sa svjetinom, akademskom svjetinom. Možda će te riječi pokrenuti lavinu događaja mračnih predjela labirinta. Neslani Ivo, zaslužio je biti zapamćen.  U riječima koje je izgovorio, još uvijek živi i svaki puta će živjeti u odbljesku mentalnog probavljanja tih riječi.

Iz preživanja vlastitih misli prenuo me jedan gospodin. Nisam isprva bio siguran da ga poznajem, ali kako me oslovio  imenom, prisjetio sam se. Bio je to organizator književne večeri. Došao mi je čestitati na dolasku.

-Poštovani profesore Bogdanoviću. Drago mi je što ste se odazvali. Znate vi imate jedan specifičan opus čovjeka koji promišlja kamen i beton surovog mjesta života.-

Riječi su mi vrlo imponirale. Iako nisam bio pravi Bogdanović već samo replika pravog, ali svejedno uz pun želudac, riječi hvale došle su kao desert.   Sjeo je do mene na prazno mjesto. Zapričao se i nisam mogao doći do riječi. Pokušavao sam gestama pokazati da želim nešto priopćiti, ali čovjek je bio uporan.

-Profesore. Ne znam pratite li novine, no vaš rad je procurio i tamo; bio je objavljen kao kategorički izvrstan rad prosocijalnog karaktera. Željno iščekujem čuti vaše izlaganje danas na konferenciji. Vjerujem da ste pripremili nešto društvene problematike.-

Bauljao je tako bez prestanka. Okolni sudionici stišavali su nas no njega nije bilo briga.  Ponašao se kao da je on tu glavni pijetao u kokošinjcu. Prekrižio je noge i potpuno otvorio tijelo prema meni. Načas su me prošli žmarci. Kao neki predosjećaj koji vrlo često bude istinit, tako su me ti žmarci prošli dajući svemu tome neki dublji smisao.

I dok je ovaj napasnik pričao, među publikom sam zamijetio ćelavca.  Ne bilo kojeg ćelavca. Ćelavac u bijeloj dolčeviti već me jednom pritisnuo na sličnom skupu. Ponovno je ovdje. Potpuno ignoriravši tupana koji me davio poetskim bravurama u moju čast,  među publikom sam zamijetio još nekoliko ćelavih glava jednako obrijanih glava kao glava onog ćelavca u bijeloj dolčeviti.

Bauljanje poetski  napaljenog napasnika do mene, prekinula je moderatorica konferencije.

-Oprostite profesore Bogdanović, morate se javiti na pult.- ljubazno je prošaptala.

-Ali zašto? Nešto nije u redu?- upitao sam iznenađen.

U želucu se pomakla hrana. Osjetio sam navalu tjeskobe kako me baca na dno labirinta. Napasni  gospodin do mene, streljao me pogledom.

-Ima nekih problema s prijavom. Budući da ste uskoro na redu, trebamo riješiti administraciju na pultu.- rekla je mlada moderatorica.

Nekako se nisam dao odvući. No onda je  napasni gospodin izvadio pištolj i pritisnuo mi ga ravno na srce.

-Poći ćete s nama odmah.- rekao je imperativno.

Bio sam siguran da neće pucati pred tolikim svijetom. Iako nitko nije djelovao uznemireno, situacija je bila baš čudna.

-Poći ćete s nama ili ću zapucati.- ponovio je.

Znao sam da blefira. No onda je izvadio prigušivač i pričvrstio ga za pištolj.

-Ovako nas nitko neće čuti.-rekao je ponovno prislanjajući pištolj na mjesto srca.

Nisam imao što reći. Samo sam slušao naredbe.

-I da niste nešto pokušavali.- upozorio me.

Bilo je to upozorenje, ali i sugestija. Prilijepio se uz mene kao nasrtljiv pauk uz ulovljenu muhu. Probadao mi je rebra sa cijevi pištolja.  Nitko ništa nije zamijećivao.  Svi su revno slušali izlaganja. Na pultu su me čekala dvojica ćelavaca. Onaj s bijelom dolčevitom, stavio mi je vreću preko glave. Uhvatila me mučnina. Govorio sam samome sebi da ne smijem povraćati. Ako povraćam sve će se zaustaviti u vreći i mogu se tako ugušiti u vlastitoj bljuvotini. Čuo sam samo da je tip s pištoljem rekao:

-Sad je vaš. Vodite ga.-

Postalo mi je jasno da je i on njihovo pseto.

Dezorijentiran i izgubljen, čuo sam samo teško lupanje srca i brujanje motora automobila. Vozili su me negdje na neko nepoznato mjesto.  Jedan od njih  stalno je nešto govorio, nešto poput: „Kakva je to samo naivna budala.“. Znao sam da se to odnosi na mene.  Očekivao sam da će me smaknuti. Predviđao sam kraj u šakama tih šakala. Kroz glavu, prolazile su razne misli, a najviše sjećanja na posljednje ugodne trenutke provedene u naručju Punašne M.  Iako sam je zamišljao kao ubojicu,  u trenutku približavanja smrti,  bio sam spreman sve joj oprostiti.

Stigli smo. Automobil je odjednom stao.

Silazili smo  prema dolje.  Spuštali smo se nepoznatim stepeništem. Jedan od dvojice stegne mi  lijevu ruku i kaže.

-Nemoj ni slučajno ništa pokušavati.- i zarije mi u rebra pištolj.

Kada su mi skinuli masku, bio sam vezan za stolac u mračnoj podrumskoj prostoriji s blještećim svjetlom na sredini plafona.  Preda mnom su stajale četiri ćelave tek ispolirane  glave. Kao da je netko otvorio kartonsku kutiju od jaja i ulaštio ljuske.  Kada su mi se oči privikle, zamijetio sam tetovaže crnog sunca, Schwartze Sonne na zapešćima. Nalazio sam se u orlovskom gnijezdu. Znam što slijedi: mučenje i smrt.  Pored ćelavaca u mraku pojavila se ženska osoba.

-Približi se svojem ljubavniku kujo.- zapovijedi ćelavac u bijeloj dolčeviti.

Bila je to Punašna M.  Sramežljivo i skrušeno primaknula se svijetlu. U mojim očima ponovno postala ubojicom.

-Kurvo! Izdala si me.- rekao sam u afektu.

Snažna pljuska s lijeve strane lica, skoro me izbacila iz stolca.  Ćelavi u dolčeviti, čvrsto je fiksirao moju glavu. U prostoriju je ušao neznanac. Lice mu se nije moglo razaznati jer je stajao u mraku.

-Pozdrav Leo.- rekao je smireno.

A nakon pozdrava, osjetio sam snažnu pljusku s drugog smjera.  Tijelo je plamtjelo od adrenalina. Ćelavi me šćepao za kosu.

-Leo dragi.- obratio mi se čovjek nepoznata identiteta.

Zamišljao sam ga kao rogatog minotaura u središtu labirinta. To je to; došao me probosti rogovima. Pomislio sam.

-Leo. Mislio sam da smo se dogovorili. Platio sam ti svotu koju si tražio. Mislim da sam bio pošten.- rekao je sugestivno.

-Vidiš. Ja sam se držao svoje riječi Leo, a ti…što si ti napravio? Izdao si me. Eto što si napravio.-

-Ja ništa ne znam o tome vjerujte mi. I nisam Leo.- branio sam se.

-Ma nemoj. Slavni profesor Bogdanski nije onaj za koga se izdaje. Nevjerojatno koliko čovjek može biti pristran laži.-

Ćelavac me udario nogom u trbuh. Hrana koja se tek počela probavljati parkirala je vozila u grlu.  Jedva sam došao do zraka.

-Ti tvrdiš da sve ovo što si nastojao izvoditi nije tvojih ruku djelo.-upita.

-Oprostite, ali ja ne znam tko ste vi. Ja nisam pravi Leo Bogdanski. Ja sam…-

Ušutkao me drugi udarac nogom u trbuh. Sadržaj želuca, prolijao sam po podrumskom podu.

-Leo. Ako ćemo tako razgovarati, onda te prepuštam ovim gorilama. Želio sam s tobom ozbiljno porazgovarati o svemu. Plaćen si da šutiš. Ja sam se držao svojeg dijela dogovora.- rekao je mirnim glasom.

-Ali kad vam kažem. Ja nisam Leo Bogdanović. Samo sam se predstavljao kao on.- pokušavao sam ih uvjeriti u istinu.

Ćelavac me ponovno htio udariti, a onda je Punašna M. vrisnula.

-Nemoj molim te!? On je samo klošar, jadnik.-

Bila je na mojoj strani. Ponovno kolebanje u duši, počelo me  uvjeravati da je ona dobra.

Ćelavac s bijelom dolčevitom, čvrsto je primi za ruku.

-Slušaj ti. Štitiš ga jel’da? On je tvoj ljubavnik.  Smotala si ga među noge. Zato ga sada braniš. No pazi da i ti ne bi završila na njegovom mjestu.-

Prjetio joj je.  A ona se,  jadnica pokoravala grubom glasu grubijana.

-Leo. Pokušavam se riješiti bijede i jada u gradu, a ti mi namjerno podmećeš kavge. Ne razumijem. Što? Nije dovoljno sjelo na račun ili želiš još više?.-rekao je tip u sjeni.

-Ali kad vam kažem! Koristio sam se identitetom profesora Bogdanskog samo da bih pojeo dobar obrok.- rekao sam u strahu od daljnjih batina.

Razjareni ćelavac u dolčeviti približavao se. No nije me udario; pljuskao me samo pogledom.

-To je nemoguće; to ne vodi nikamo.  Leo. Nema drugog koji bi nalikova na tebe. Shvati više. Leo nastojim grad očistiti od ološa i nepotrebnih izjelica zajednice. Želim čist grad s jakim i vrijednim ljudima, a ne s propalicama.-

-I zato ih truješ arsenom.-pobjeglo mi je.

Ćelavac me čvrsto zgrabi za čeljust. Punašna M. je viknula u strahu.

-Nemoj molim te.- i primila ćelavca za ruku.

Grubi ćelavac je odgurnuo Punašnu u čvrsti stisak drugog ćelavca.

-Da Leo. Trujem ih arsenom ako baš tako želiš.  To je najbezbolniji način i najhumaniji čin za čovječanstvo. Ja sam zapravo milostiv i želim bijednike osloboditi muke i patnje življenja. Samo to. To je najhumanije što možeš učiniti za jednu izgubljenu dušu, obilježenu društvenim i fizičkim hendikepom. – govorio je smirenim glasom.

-Ti si ubojica.-rekao sam hrabro uopće nesvjestan svoje hrabrosti.

-Isplatio sam ti tri milijuna kako smo dogovoril da šutiš o tome. I složio si se s time. Dao si  mi obećanje da ćeš nestati iz grada.  A ti se igraš mačke i miša. Kako si samo pokvaren. Ja mrzim lašce. Vrijeme je da umreš.- perfidno izgovori.

Grubi ćelavac u dolčeviti krene me daviti.  Stezao je kao s dva metalna škripca. Osjećao sam u glavi pritisak. Šumilo mi je u ušima, a  pluća su pekla. Pritisak je bio sve jači, a ja sam sve više tonuo u tamu. Bio sam siguran da je to kraj.

Onda se začuo pucanj. Pritisak je popustio. Punašna M. mahala je pištoljem  i upucala obojicu ćelavaca. Dotrčala je k meni i  podragala me po licu.

-Mileni moj. Moraš pobjeći.-rekla je.

-Odveži me.- istisnuo sam kroz kašalj.

Odvezala me i zagrlila.

-Volim te.- šapnula je.

 

Postalo mi je jasno da je sve ovo vrijeme ona bila žrtva kao i ja. Tip iz sjene, dozivao je svoju vojsku.

-Moraš pobjeći.- rekla je.

-A ti?-upitao sam.

Samilosno me gledala svinjskim očima. Poljubio sam je za rastanak.  Trčao sam prema izlazu. Nešto u meni, reklo je da se okrenem. Poluživ ćelavac u bijeloj dolčeviti, prerezao je grkljan Punašnoj M. Zamro sam na trenutak. Pitao sam se jesam li dovoljno cjenio to biće. Spasila me od sigurne smrti.Zavijala je tužaljka u meni kao ranjeni pas. No nisam se mogao vratiti. Morao sam očuvati svoj život.  Morao sam pobjeći.

Uspinjao sam se uz dugi hodnik. Za sobom sam čuo larmu razjarenih  ćelavih  koljača. Srce je tuklo kao ludo. Napokon. Izlaz. Našao sam se u podzemnoj željeznici. Divlji koljači, trčali su za mnom. Jedina opcija koju sam imao, bio je vlak.  Uskočio sam u prvi vagon vlaka koji je upravo kretao. Nemam pojma gdje je vlak krenuo i kamo je išao. Bilo je samo bitno da pobjegnem.

Ćelavi koljači, zabijali su se u vagon, ali nisu mogli do mene. Vlak je pojurio. Napuštao sam Gradić N. Našao sam put povratka iz labirinta i uzmakao Minotauru.  Obrisao sam krv s lica i tražio neki miran vagon u kojem ću moći na zaspatio.  Nisam ni primjetio da nemam donji desni kutni zub. Sve se dogodilo tako brzo i užurbano.

 

Vlak se polagano ljuljao dok sam tražio mjesto u vagonu. Većina vagona, bila je dupkom puna. U želucu je kruljilo. Zaželio sam se slatkih krumpirovih okruglica punjenih džemom od marelice, posipanih  krušnim mrvicama. To će biti prvo kada stignem. Dobro ću se najesti. Našao sam jedan mirniji vagon. Na početku vagona, sjedili su adolescenti  vježbajući aerobik  po zaslonu mobitela. Nasuprot njima tri su srednjovječne dame  raspredale o svojim boljim danima.  U dnu vagona zamijetim  biljarske kugle kako visoko dižu pest i prijete cijelom svemiru: „Viertes Reich!“.  Neka otrcana, ali mlađa verzija  ćelavih koljača koji su me maloprije progonili.

Jadna mladež inficirana ostacima preminule ideologije. Nisu bili opasni. To su takozvani tatini sineki. Obriju glave, nacrtaju križeve i obuju vojničke čizme svojih tateka s metalnim nipnama i prave se važni. I oni su veliki boljitak nacije, nositelji četvrtog rajha.

Smjestio sam se konačno u sredini vagona, nešto prije ulaštenih  biljarskih kugli.  Dahom sam   zamaglio prozorsko staklo. Nasuprot meni, sjedila je srednjovječna, nakindžurena gospođa sumnjiva morala i čovjek koji je zakuhao svu tu situaciju. Ispred mene, sjedio je pravi Leo Bogdanski. Uspavana ljepotica za kraj ove melodrame.

Nisam mogao vjerovati da se cijelo vrijeme skrivao u vlaku. Profesor Leo Bogdanski zbog kojeg sam primio tolike udarce, pojavio se niotkuda. Spavao je vrlo čvrsto. Zamijetio sam sličnosti. Bili smo slične dobi, zalizane kose i  čupave brade. Lako nas je bilo zamijeniti.  Još uvijek u transu nisam mogao vjerovati da je to profesor Bogdanski.  Nisam ga budio. Osjećao sam neko glupo strahopoštovanje.

Pomamno sam gutao profesorovu pojavu.  Profesoru je bilo svejedno. Neopterećen, hrkao je snom pravednika. Gorio sam od potrebe da mu se  obratim.  Ali nisam imao hrabrosti.  Srednjovječna dama bijesnim je pogledom, punim užasa i osude puzala po meni.  Usne su joj zadrhtale kao u samrtnom hropcu.  Ta propala kreatura iskrivljena od išijasa, vikala  je poput operne pjevačice u nekom mjuziklu: „Pederu! Pederu! Pe-de-ru!“.

Nisam se ni snašao, a okružila me  profana totalizacija tek izgleglih pilića s polomljenim križem na kljunovima. Izgleda da se još nisam iskobeljao iz labirinta.  Prvi udarac me priljepio uz staklo. Tek propupao proljetni krajolik, obojao se u crveno.  Zatim je uslijedilo gnječenje međunožja debelim džonom s metalnim nipnama. A od posljednjeg sam udarca diplomirao na katedri za književnost odsjek moderne poezije kao najbolji student u generaciji  s dodijeljenom velikom pohvalom sveučilišta ili ti magna cum laude. Mnogo pompe, mnogo pljeska  i uzvika.

Jedino oko čega sam se brinuo bila je jedna nepodnošljiva misao koja me pratila u sjenovitom labirintu: „SKIDAMO LI PRIJE SMRTI VARAVU KOŽU LAŽI?“

 

 

 

Amela Mustafić

 

Sklonio je sve one boje, kistove, platno i slike iz sobe. Pisao je mnogo i rijetko spavao.  Tu noć, prvi put rekao je:
„Još uvijek si dijete, ne idi, budi uvijek dijete, kćeri… – odmahnula sam rukom i otišla obukla usku  haljinu, visoke potpetice praveći od sebe jeftinu ženu. Vratila sam se do njega da mi da nešto novca, dao je i više, po običaju. Poljubila sam ga dok su njegove tužne oči umirale na meni i njego glas šaptao mi: „Čuvaj se.“ Noć je ličila na sve one prethodne noći u kojima sam skidala masku djevojčice i znala da ću kada noć poprimi maha stidjeti se sama sebe i od tog stida postajati sve gora i gora.

Počelo je sa časom crnog vina. Djelovalo je i ove noći.  Prišao mi je mladić i šapnuo:
„Kao da su mi tvoje oči rekle da dođem i spasem te iz ove mase, ja sam Adi i od sada sam tvoj anđeo čuvar, pođi za mnom.“ Otišla sam iako sam znala da je samo jedan u nizu i da ću sutra željeti sve da zaboravim i obaćati sebi da je posljednji put. Otišli smo do WC-a, ljubili se, zavukao mi je ruku u  gaće, i da, desilo se, i ovaj put…
„Kurvo, sve ste vi iste!“ – rekao je odlazeći.

Ostala sam sama, izašla na ulicu, bila je tamna i pusta baš poput moje duše.
Unutarnji glas uputio je tati riječi koje on nikada neće čuti:
„Tata, ne, ja nisam kao ostale djevojičice, one djevojčice koji su večeras u kući, čitaju knjige, vode noćne razgovore o umjetnosti i dive se večerašnjem crnilu neba. Tata, znam da nisam kćerka koju želiš, a ko bi želio kćerku poput mene? Niko. I sama se sebe stidim. Ti si umjetnik, i znam da me slikaš u bojama suprotnih od onih koje predstavljaju mene, i znam da bi volio da crtaš mamu i da ti i ja zajedno joj dodamo boju ljubavi. I nikada mi nećeš aplaudirati dok me gledaš kako uzimam diplomu i smiješim ti se u znak zahvale. I nikada me nećeš vidjeti u bijelome i izvesti nekome čovjeku, ponosito sa suzama u očima reći:  – Čuvaj mi je. –
I nikada moje dijete neće stisnuti tvoju ruku jer ja nikada neću biti majka. Loša kćerka nikada ne može izrasti u dobru majku. I znaš tata, pusti ljude i njihove priče da si možda loš čovjek, da kćerku nisi odgojio i da je razmaženo deriše. Dobar čovjek ne mora roditi dobrog čovjeka, zapamti to tata.“
Otrijeznila su me kola hitne pomoći ispred kuće. Tati su uzalud davali pomoć, nije se probudio.

Moje buđenje uslijedilo je nakon mnogo neprespavanih noći.
Ušla sam u njegovu sobu, još je mirisala na njega, još je disala njegovim mrtvim plućima. Na stolu je stajala Kišova „Enciklopedija mrtvih“ , uz nju je umirao i u isto vrijeme liječio se. Uzela sam onaj njegov debeli rokovnik u koji je pisao svaki dan i čim bi neko došao u sobu zatvarao bi ga. Duša je odmah pronašla ono:
„Draga moja kćeri, i večeras si izašla, i večeras ćeš završiti u rukama nekog diva. Trebao sam te zaštiti od svih tih divova, ali nisam, jer sam i ja u tvojim godinama bio div. Zavlačio sam ruke u gaće maminim princezama, privlačio ih svojim umjetničkim duhom, slikao ih gole,  vodio ih u krevet i poslije ih ostavljao nazivajući ih… sramota me i izgovoriti tu riječ. Svake sedmice nova žena, i sada, kada vratim vrijeme unazad, ne vidim razliku između onih žena koje sam nazivao tako kako sam ih nazivao i sebe. Koja je razlika u tome kada to žena radi i kada to muškarac radi? Nikakva.
Kada si se ti rodila sve se promijenilo, postala si jednini smisao moga postojanja. Zbog tebe sam postao drugi čovjek. I izvini, kćeri, što nikada nisam bio dobar tata.
Volim te.“

Radovanka Milošević

Ograda je bila zaključana. Hteo je da udje u dvorište svog prijatelja, ali nije mogao. Previše je bila visoka, nije mogao da je preskoči. Iza ograde se čuo lavež pasa. Kao da su se plašili njegovog prisustva i činjenice da bi možda mogao da nabavi ključ kapije njihovog gazde. Zvučali su krvoločno. Nije mogao da ih vidi.
Bože, šta li se krilo iza te kapije? Haos? Nered? Smetlište?  Ili je možda sve ovo zajedno činilo prelepu sliku harizme?  Imao je neki takav osećaj.
Odustao je. Nije znao da je ključ u prvoj pukotini sa desne strane ograde. Otišao je. A mogao je videti lepotu haosa.

 

Ivan Bušić

 

Dve karte molim!

Dve ptice u letu

I zrak čist I slobodan

Oblaci i zvezde na kojima ništa ne piše

Čestice kosmičke prašine i naše reči

Kupujem nam vreme na komad i na gram

Davno sam prokockao sve, da bih imao to da platim

Ti to znaš ali se praviš da će naš plan sigurno uspeti

I ne skupljaj pikavce , sećaju me na svaki ugašen suton

Ne nosi cipele zaboga, niti kišobrane i kišne mantile

Spakuj jedan kofer ovozemaljskog i sve sitnice tebi drage

Kada jednom poĎemo naš put će biti neka nova galaksija

SasvežĎa se pokoriti i čitav kosmos gledaće samo u tvoje oči

Bićemo sebični i sve to držati u našem naručju.

Al godine su ko i sve prošle su kraj nas

Uzeo sam nas i prodao nas i nikada više ništa važno nije bilo.

 

 

Relativnost

Kad u nekoj polutami ošetiš kao da svet ne staje i ništa ti više ne bude jasno

Počećeš da kriviš vreme i prostor

Postavićeš sebi pitanja na koja već odavno znaš odgovore

Uhvatićeš samu sebe u mrežu svojih malih objašnjenja

I to jer zajedno nismo mogli da pobedimo samo jedno izmedju nas.

 

 

Crno ili Belo

Hteo to sebi da priznam ili ne po tebi sam davao smisao svojim rečima.

                                      U zoru tvoj pripovedač reči odbeglih a u suton nem i gord pod ovim

                                                     iskrivljenim svodom nepostojanja.

 

 

1%

Da li se oluja sprema – jednom si me pitala i u tim tvojim rečima beše više oblaka no u nebeskom plaventilu.

Pogledao sam u nebesa, zatim u tvoje oči i shvatio koliko ništa o ovome svetu ne znam.

 

 

 

Sud strašni

Vidiš sine moj, ja imadem mnogo leta i moje oči u glavi videše mnoge straote. Ovo moje srce što zakiva u grudima ne znam od čega li je, ali tu je još me nije izdalo. A mislim se da mi je još pamet bistra. Lepo proživeh moje godine što mi ih Gospod dade. On učini svojom svojom voljom da osetim svežinu današnjega dana. Tajne ti moje ne mogu podariti, one će zajedno sa mnom na dug put poći. Jedno mi je na pameti, sinko, što ti moja duša i ovo slabo u čas ovaj telo moje, ostavljaju u amanet.

Tako ti našeg Gospoda milog, jedno zauvek pamti, kad na učitelja tvoga koji ti pokaza put pravi počnu dizati pogane ruke svoje i srebrenjacima ga ko Judu krenu kušati, ustani sinko moj, ustani silovito i sjajno i učitelju svome ti put pokaži.

Starac, izustivši te reči, još jednom slabašno uvuče dah, I ko kakvo dete skupi svoje ruke I noge, zgrči se, I svoj dah ispusti.

 

 

Ono što smo mi

 

 

Tragovi

Pod tvojim trepavicama dremaju ptice koje na jug nikad ne otidoše

U loknama tvoje kose vihor sakri svoje tajne

I tvojim rukavima nemir utvrdi granicu između neba i zemlje

U tvojim očima neko ti se srcu prikrada

Al iz carstva bezgraničnog što staje u nedra tvoja

Jedna duša od davnina istom merom strada

Od ognjenog mača tvoga zapečacena je sudba moja.

 

 

Dej

Dženo je od samog Boga bio dat krdu. Majka mu beše najstarija slonica. Dženo nije bio obično mladunče. Njegova surla se brzo upsravi ka nebesima i njome slonče dotaknu srca svih u krdu. Dženo beše voljen, beše štićen telima i dušama slonova iz celog krda. Noću pre nego što bi Dženo zaspao, svako veče bi mu druga slonica čitala priče da bi lakše utonuo u san. Majka mu beše toliko istrošena pustinjskim životom, da ni snove svome mladunčetu nije mogla prizvati. No jedno veče majka ipak skupi snage i odluči da ona pročita priču Dženu. Slonica se tromim koracima uputi ka tihom i skrovitom skloništu gde je Dženo spavao. Kada slonica napokon zakorači u sklonište , slončeta ne beše tamo. Njen tromi korak postade čudesno živahan i slonica se, kao da joj Bog pokaza put, uputi ka reci. Nadje svoje mladunče mrtvo. Dženo beše mrtav. Slonica podiže svoju surlu ka nebu, zatvori oči,poslednji put dodirnu svojom surlom surlu svoga sina i zauvek se prepusti rečnoj bujici u noći. Krdo začu samrtni jauk. I dan danas, mnogo godina posle toga i ljudi i slonovi znaju za legendu da svako veče tačno u ponoć slonica na reci traži svoje mladuče ali ga ne može naći. To mesto nazvaše Mulipe, da se nikada ne zaboravi…

 

 

Skice i skitnice svakodnevnog

 

 

Sirenum scopuli

Daj mi bože veliki mirne vode na Aheronu noćas.

Od svih ljudi i zveri proklet sam ja.

Jedino što mi bogovi ostaviše je telo moje, sto teško breme moje ostade.

Ja tvoju pesmu čekam

Da mi put moj pokaže

Ja tvoju pesmu slikam

Da mi sećanje na tebe ostane

Ja tvoju pesmu milujem

Da mi na usnama greh naš osvane

Al čekanje ko čekanje i Hadu prokleto je

U samrtnom času ovom mome jedino telo što ostalo je.

 

 

Porcelanski život

Jednom si me upitala sta ako odem i nikada se vise ne vratim, onako glavom bez obzira.

Znao sam sva tvoja jutarnja ludila i bogohuljanja napamet, celom svetu bi prigovarala zasto bas takav postoji tog jutra. Ti si htela da predsoblje bude

svetlo. Ubedjivala bi svakog ko bi kročio u našu kuću da je tako najbolje za oboje.
Nikada nisam znao zašto ti je to bilo toliko važno.

Miris kafe. Glavobolja. Čujem tvoj glas. Približavaš mi se. Na tebi crna haljina – znam davno šivena! Gledaš me pravo u oči. Nista vise od tebe nisam mogao sakriti. A na vratima moje duše ubeĎan sam da si u momentu pročitala : PRODATO! Napokon spustaš pogled. Vučeš bodež iz mojih grudi koji beše srastao sa mojim ništavnim mesom. Kroj tvoje haljine ravna se sa mojim sunovratom. Priližavaš se vratima. Oškrinula si ih taman toliko da što neprimetnije izaĎeš. Čudnovato ali korake ti nisam mogao čuti. Oluja je besnela napolju.

Često su me tih dana budile glavobolje. Sunce bi već bilo u zenitu pre nego što bih svatio gde sam se budio. Svi imamo te čudnovate trenutke u kojim se oslonac našeg života savija pod težinom onoga što u sebi skrivamo. Osećao sam da šve što sam do tada radio dolazi ponovo poput kakvog samoubilačkog talasa. Taj me osećaj nikada nije napuštao.

Nedelja je. U daljini odjekuje zvuk starih crkvenih zvona. Taman da izgovorim tvoje ime na glas, nešto se u meni stegnu i vazduh samo prostruja. Sve u trenutku postade jasno. Bio sam napušten. Bio sam ostavljen. U kuhinji je stajalo neoprano posuĎe, šoljice za kafu kupljene u Veneciji i ispreturani ramovi. Načinih nekoliko koraka i naĎoh se u presoblju. Zaista beše svestlo ,bleštavo i zaslepljujuće. Htela si da tvoj odlazak

bude veliki, da kada odes samo svetlost ostane obasjavajući prazninu koju za sobom ostavaljaš. Gledao sam kako se život jednostavno dešava ispred mene. Ubrzo sam se iselio. Migrene su postaje još gore.

Nikada o tebi draga više nista nisam čuo. Tada mi je bilo trideset i devet. Naša kuću sam prodao ,možda bolje reći, poklonio sam je nekim ljudima. Ništa iz nje nisam poneo sa sobom. Nečija deca se igraju sa svim onim što si ti kupovala našoj nikada roĎenoj. Neko sada pije prvu jutarnju kafu iz naših soljica. Kad bolje razmislim nema u tome ničega tragičnog. Sa tobom sam dotakao dve suprotnosti , sve ono što sam i sto nikada neću biti. To si ti. Početak, kraj kakogod da to zovu…

 

 

R.tame

U jednoj prastaroj daščari sedeli su čovek i njegov kraj. Čovek je gledao u kraj i kraj je gledao u čoveka . Činilo se da igraju kakvu igru.

Praznina reče čovek i ispi čašu u jednom dahu.

Odlazak reče kraj i učini isto.

Čekanje reče tiho čovek i zaklopivši oči završi sa još jednom čašom.

Ego reče kraj, skide svoj crni šešir, i isprazni brzo svoju čašu.

Tragovi reče čovek, rešivši se još jedne čaše.

Adam reče kraj, i lupi ispijenom čašom od prašnjavi sto.

Kraj reče čovek, uhvati čašu, ispije do poslednje kapi, snažno zagrli kraj i ode.

 

 

M.N.R litice

 

 

64

Nemoj u zoru jahati na G reče kraljica svom konjaniku. Povuci čvrsto uzde ka grudima i zatvori oči. Nastavi dalje preko polja dok ne osetiš miris krvi. Tako ćeš prepoznati onoga koji krši pravila igre.

Sa prvim zracima nađoše konjanika mrtvog.

 

 

 

Janopara

U gradiću koji je postade na ušću dve rečice već danima kruže jezive priče. Jedni pričaju kako brat ubi sestru, drugi muž ženu,treći čovek boga. Ime ovog grada beše Janopara. Jedan vičan mladić zorom beše naumio da reši ovaj stravičan zločin. Znao je gde i koga treba tražiti. Otide u kuću koja beše na mestu gde se vode dveju reka sjedinjuju i gde počinje i završava se sve što ima veze sa Janoparom. Ne pokuca na prastara drvena vrata i zakorači u unutrašnjost kuće. Sa prvim korakom uoči siluetu čoveka.

Ko je on ? – reče mladić sa prilično neubičajenom grimasom na licu, pomalo monotonom.

Ne smem da ti kažem! – šapatom odgovori silueta čoveka koja je stala naspram mladića.

A u tom slučaju uzeću pravdu u svoje dlanove! – i načini korak ka vratima.

Policijski činovnik, ranoranilac i počasni građanin Janopare, nađe u prastaroj

kući mladića usmrćenog i nadaleko od njega kraj prozora telo mlade devojke. Na prozoru beše krvlju ispisano : Jedan čovek, hiljade lica! Stanov