Petar Jovanović

 

PONAŠANJE U IGRI

– Kad igra može postati opasna, treba je pekinuti.
– Ne treba dozvoliti da se igra pretvori u svađu ili tuču.
– U igri treba koristiti reči: molim, hvala, izvini i izvoli.
– Ružno je tužakati i za najmanji nesporazum sa vršnjacima.
– Тreba se izviniti svakome kada je to potrebno.
– Kulturno dete traži dozvolu da bi koristilo tuđe igračke.
– U igri treba poštovati pravila igre.
– Treba obratiti pažnju na mlađe i nejake da bi im se priteklo u pomoć.

 

 

 

ОDNOS PREMA VRŠNJACIMA

– Kad је neko jači od svog vršnjaka ne znači da treba da ga bije i kinji.
– Drugu treba pomoći кad god mu je to potrebno.
– Ružno je prisluškivati tuđe razgovore.
– Ако se sazna za nečiju tajnu, red je da se ona sačuva.
– Nepristojno je preturati po tuđoj torbu.
– Izrazi zahvalnost onome ko ti učini uslugu.
– Za učinjenu uslugu ne traži posebna priznanja.
– Nekulturni stalno ističu svoju pomoć drugima.

 

 

 

PONAŠANJE U UČIONICI

– Kada stariji uđe u učionicu đaci ga pozdravljaju ustajanjem. To je znak poštovanja.
– Ne treba otvarati prozor ako to nekome smeta.
– Nepristojno je rugati se tuđim greškama.
– Učionicu treba čuvati da bude uredna i čista.
– Nepristojno je gađati se kredom, sunđerom i sl.
– Pogužvanu hartiju ne treba bacati van korpe.
– Ružno je šarati po zidovima učionice.
– Ružno je uništavati školski nameštaj.
– Ružno je da zbog nečijeg nestaščluka ispašta celo odeljenje.

 

 

 

DEŽURSTVO U ŠKOLI

– Ružno je ometati rad dežurnog učenika.
– Za vreme velikog odmora svi učenici treba da izađu iz učionice.
– Dežurni učenik treba da obavesti nastavnika ako vidi razbijeni prozor, prekidač i sl.
– Dežurni učenik treba da daje tačna obaveštenja о tome gde se nalazi koja učionica, koji je nastavnik dežuran, gde se nalaze kancelarije itd.

 

 

 

PONAŠANJE U ŠKOLI

– Na školskom hodniku ne treba galamiti i trčati.
– Učenik treba da se odazove svakom pozivu nastavnog i vannastgavnog osoblja.
– Za vreme nastave učenik ne bi trebalo da se zadržava u hodnicima škole.
– Nevaspitani učenici izazivaju tuču ili učestvuju u tuči, puše u prostoru škole, ili unose alkohol u školu, ili druga narkotička sredstva, oružje ili oruđe kojim se nekome može naneti ozleda.
– Đaci na znak za početak časa treba da su u učionici i na svojim mestima.

 

 

 

ODNOS PREMA KNJIGAMA

– Nekulturan i neuredan đak nosi išarane i izmašćene knjige.
– Nije pristojno u knjizi presavijati listove da bi obeležili gde smo prestali sa čitanjem.
– Ružno je knjigu koristiti kao podmetač za sedenje, ili pak za igru, odnosno tuču.
– Treba izbegavati da se prljavim i masnim rukama dodiruju knjige.
– Pozajmljenu knjigu treba čuvati bolje nego svoju, a ako se ošteti, šteta se nadoknađuje uz izvinjenje.

 

 

 

POZDRAVLJANJE

– Sa „zdravo“ stariji mogu pozdravljati mlađe, ali ne i mlađi starije.
– Prilikom pozdravljanja stariji po godinama prvi pruža ruku.
– Pružena ruka se mora prihvatiti. Namerno ne prihvatanje pružene ruke je velika uvreda.
– Prilikom pozdravljanja dama odlučuje hoće li se rukovati, te je pružanje ruke dami nekulturno.
– Ako se pozdravljanje obavlja u sedećem stavu, žensko prilikom pozdravljanja ostaje da sedi, osim ako se rukuje sa starijom osobom.
– Za vreme rukovanja dama ne mora da skida rukavicu.
– Po bontonu, prvi pozdravljaju mlađi starijeg i muškarac ženu.

 

 

 

PREDSTAVLJANJE

– Momka treba predstaviti devojci, mlađu osobu starijoj itd.
– Dama prva započinje razgovor. Ako prethodno nije predstavljena devojka ne bi trebalo da se obraća nepoznatim osobama.
– Posle predstavljanja razgovor treba da započne starija osoba.
– Dužnost domaćina je da one koji stižu predstavi onima koji su ranije pristigli.
– Prilikom predstavljanja devojke momku, on je obavezan da ustane.
– Prilikom predstavljanja momka devojci, ona ostaje da sedi.
– Kada se neka osoba predstavlja većem broju ljudi ona nije obavezna ni sa kim da se rukuje.
– Neposlovno je i smešno da se odrasli predstavljaju samo imenom ili nadimkom. Npr. „Ja sam Maca“.

 

 

 

ОSLOVLJAVANJE

– Оslovljavanje sa „TI“ koristi se u ophođenju sa vršnjacima, prijateljima i u porodici.
– ,,VI“ је znak poštovanja i pristojnog odstojanja prema starijim osobama, osobama koje cenimo ili које nedovoljno poznajemo.
– Profesori se svojim učenicima obraćaju sa „ТI“.
– Sa persiranjem se prestaje na predlog starije osobe mlađoj, ako su istog pola. Dalje, sa persiranjem se, takođe, prestaje na predlog žene muškarcu, ако nije mnogo mlađa od muškarca. – Ako su na poslu osoba višeg poslovnog ranga predlaže osobi nižeg poslovnog ranga prelazak na „ТI“.
– Stare i nepoznate osobe uvek treba oslovljavati sa gospodine i gospođo.
– Starija osoba mlađoj može reći „ТI“.

 

 

 

ODNOS PREMA RODITELJIMA

– Pred roditeljima se ne sme psovati. Na taj način dete sebe bruka, a roditelje omalovažava.
– Ne treba dozvoliti da roditelji nose torbu s pijace, ako nije toliko teška da je ne bi deca mogla poneti.
– U razgovoru više sagovornika roditelje treba oslovljavati sa „tata“ i „mama“, a ne „on“ ili „ona“.
– Kulturno dete pažljivo sluša kada mu se rodtelji obraćaju.
– Krajnji vid nevaspitanja je kada dete roditelju kaže: „Ćuti!“, „Lažeš“ i sl.
– U saradnji sa roditeljima treba koristiti reči: molim, hvala, izvini i izvoli.

 

 

 

ODNOS PREMA STARIJIMA

– Ustarosti ljudi su nemoćni i osetljivi, pa im treba pokazati mnogo pažnje i razumevanja.
– Ne treba dozvoliti da se stariji ljudi osete zapostavljenim.
– Za starije osobe treba obezbediti najbolje mesto za stolom.
– Na prelasku preko ulice, ili ulasku u autobus, treba pomoći starijim osobama.
– Ako je dete sigurno da stariji greši, to treba da saopšti sledećim rečima: „mislim da ste pogrešili“, а ne nikako rečima „Nije istina!“ ili čak „Što lažeš!“

 

 

 

ODNOS PREMA ŽIVOTINJAMA

– Mački i psu treba odrediti mesto za hranjenje i „vršenje nužde“, da ne bi prljali prostor u stanu.
– Psa u šetnju treba voditi na povodcu i to na kratkom odstojanju, da ne bi ugrožavao prolaznike.
– О zdravlju kućnog ljubimca brine vlasnik i na vreme ga vodi na vakcinisanje.
– Аkо kućni ljubimac nekome nanese štetu potrebno je nadoknaditi štetu, uz izvinjenje.
– Каd gost dođe u kuću treba ga zaštiti od psa, јеr „nikad se nezna”.
– Кrajnji vid nevaspitanja je mučenje životinja.

 

 

 

O HIGIJENI

– Ruke treba prati posle svakog prljanja, pre jela i pre spavanja.
– Ruke treba prati posle upotrebe WC-a, posete bolesniku i obavljanja prljavih poslova.
– Kosu treba održavati čistom i očešljanom.
– Zubi se peru ujutru i posle spavanja, a po mogućnosti i posle svakog jela.
– Da bi celo telo bilo čisto i zdravo, potrebmno je često tuširanje i kupanje.
– O higijeni toaleta moramo voditi računa uvek, i da iza sebe ostavimo čisto i uredno.

 

 

 

KAKVA JE DEČJA SOBA

– Dečja soba treba uvek da bude čista, uredna i provetrena.
– Ružno je i nehigijenski istresati krpe ili stoljnjak sa mrvicama sa prozora.
– Previše stvari u sobi ne daje sliku stanara sa dobrim ukusom.
– Dobar poznavalac bontona nikada u sobi neće držati veštačko cveće i bezvredne suvenire.
– Način opremanja sobe odražava ukus, navike i materijalno stanje onoga ko živi u toj sobi.
– Odeću treba iščetkati i provetriti i tek tada složiti u ormar.

 

 

 

ODEVANJE

– Treba imati za svaku priliku posebnu odeću. Jedna odeća je za igru, a druga za izlaske.
– Devojka treba da izgleda što prirodnije, bez napadne šminke i bez mnogo nakita.
– Prilikom kupovine odeće i obuće treba voditi računa da kupljena roba bude, koliko je moguće, moderna, udobna, kvalitetna i praktična.
– Dečja odeća treba da bude laka, mekana, komotna (da ne sputava pokrete u igri) i pogodna za pranje i odevanje.
– Odeću i obuću treba uredno održavati.
– Ružno je da se pred polazak u školu traži garderoba po ćoškovima sobei da se na kraju oblači pogužvana.
– Prilikom odevanja treba uskladiti boje.

 

 

 

PONAŠANJE U RAZGOVORU

– Za vreme razgovora sagovornika treba gledati u oči, ili bar u lice.
– Zevanje za vreme razgovora sa nekim je nepristojno.
– Prilikom razgovora ne treba biti agresivan i ponižavati sagovornika.
– Ružno je psovati i upotrebljavati nepristojne izraze u govoru.
– Nepristojno je sagovornika prekidati.
– Ako u razgovoru učestvuje više sagovornika svakog treba osloviti imenom, a ne sa „on“, „ona“, „njega“ i sl.
– U društvu je nepristojno šaputati.

 

 

 

КАКО ТЕLEFONIRATI?

– Nije po bontonu telefonirati rano ujutru (pre 9 časova), i u vreme poslepodnevnog odmora (оd 14 dо 17 časova). Poslednje vreme u koje može neko da se pozove jeste 22 časa, a u slučaju hitne potrebe vreme je neograničeno.
– Dok se vodi telefonski razgovor, nepristojno je u isto vreme razgovarati s nekim ko je tu prisutan.
– Каdа sе neko nazove telefonom, obavezno je odmah se predstaviti, pa tek onda nastaviti razgovr.
– Ako su gosti prisutni u stanu i baš tada neko nazove telefonom, razgovor mora biti kratak.
– Dok se vodi razgovor telefonom, nepristojno je zevati, žvakati i sl.

 

 

 

PRIBOR ZA JELO

– Viljušku, kašiku i nož za vreme jela i posle jela ne treba stavljati na sto, niti naslanjati o rub tanjira.
– Ако treba da ruke na trenutak budu slobodne za vreme jela pribor za jelo treba prekrstiti na tanjiru.
– Каdа sе završi sa jelom viljušku i noš treba staviti jedno pored drugog na tanjir.
– Nepristojno je iz zajedničke posude uzimati svojim priborom. – Pribor za jelo se postavlja sa desne strane tanjira.
– Ukoliko se kašika neće upotrebljavati onda se od pribora nož stavlja na desnu stranu, a viljuška na levu.
– Po pravilu viljuška se koristi levom rukom, a nož desnom.

 

 

 

ZA STOLOM

– Коd kuće svaki član porodice ima svoje mesto gde sedi za vreme jela.
– Каdа ima više gostiju, domaćin novopridošle goste predstavlja onima koji su ranije došli.
– Domaćin i domaćica sedaju na dva suprotna kraja stola, jedno naspram drugog.
– Sudovi se peru isključivo po odlasku gostiju.
– Za stolom se sedi mirno. Laktove treba priljubiti uz telo i nikako ih ne stavljati na sto.
– Nije po bontonu da deca uzimaju jelo pre starijih.
– Nije pristojno, a i rizično je, razgovarati sa ustima punim hrane.
– Za stolom se, uglavnom, vodi diskretan i prijatan razgovor.

 

 

 

KAKO JEDEMO?

– Meso se uglavnom jede nožem i viljuškom.
– Viljuška se drži u levoj, a nož u desnoj ruci.
– Меsо sе ustima prinosi samo viljuškom, bez pomoći noža.
– Меsо kоје је prilikom pripremanja već usitnjeno jede se viljuškom.
– Nepristojno je sa tanjira sok od mesa skupljati komadićem hleba.
– Živinsko meso se može jesti rukama, samo ako stariji dozvole.
– Mljackanje i srkanje za vreme jela je nepristojno.
– Za vreme jela hleb treba kidati rukom parče po parče.
– Riba se jede isključivo viljuškom i širokim nožem.

 

 

 

ULOGA DOMAĆINA

– Аkо gost dođe iznenada ni u kom slučaju mu se ne sme pokazati da nije dobrodošao.
– Vrata otvara onaj ko je goste pozvao, ili domaćin.
– U goste se ne poziva više gostiju različitog starosnog uzrasta, koji se nedovoljno poznaju i koji su različitog obrazovanja.
– Gostu ne treba pokazati da je dosadan ili da je predugo ostao.
– Na kraju boravka, gostu treba srdačno zahvaliti na poseti.
– Аkо је gost putnik, za put mu treba spremiti sendviče i voće.
– Каd gost odlazi, domaćin i domaćica ga ispraćaju do vrata. Аkо ima više gostiju, a jedan odlazi onda ga isprati domaćica a domaćin ostaje sa ostalim gostima.

 

 

 

U GOSTIMA

– Ako se prihvati poziv za posetu mora se na vreme obavestiti domaćin o tačnom datumu i vremenu dolaska.
– Оtkazati posetu u poslednjem času ili ne doći bez opravdanog razloga nepristojno je.
– Prilikom boravka u gostima treba poštovati navike domaćina.
– Nije kulturno u gostima ostavljati nered za sobom.
– Аkо roditelji nekome dovedu decu u goste, ona moraju biti pažljiva i igrati se na prostoru koji im stariji odrede.
– Na kraju posete treba srdačno zahvaliti domaćinu na prijemu.
– Kod odlaska dovoljno je pozdraviti se samo sa domaćinom, a ostale goste, treba pozdraviti samo blagim naklonom.

 

 

 

ROĐENDAN

– Za rođendan, slavlje ili drugu vrstu pažnje, buket mora imati neparan broj strukova ruža, lala, karanfila ili gladiola. Paran broj takvog cveća nosi se na sahranu i groblje.
– Cveće obavezno treba predati lično. Čak ni posredstvom domaćina ne treba predavati poklon slavljeniku.
– Kulturna slavljenica će nakon zahvaljivanja cveće odmah staviti u vazu.
– Nije po bontonu da se nekome umesto poklona za rođendan uručuje novac.
– Dobijeni poklon nikada se dalje ne poklanja.
– Devojka mladiću po bontonu nikada neće pokloniti cveće.
– Više puta treba prekontrolisati da na poklonu ne ostane cena.

 

 

 

U RESTORANU

– U restoran prvi ulazi mladić, a prilkom ulaska devojka ide napred, a mladić joj pridržava vrata.
– U restoranu mladić neće sesti dok ne pomogne devojci da se smesti.
– U restoranu mladić skida šešir, a devojka ne.
– Kada stolu priđe neka devojka, mladić obavezno ustaje, a devojka je pozdravlja i dalje sedeći za stolom.
– Razgovor u restoranu treba voditi tiho.
– Nepristojno je prisluškivati tuđi razgovor za susednim stolom.
– Nije pristojno u restoranu za stolom popravljati šminku.
– Konobara isključivo poziva mladić.
– Račun od konobara isključivo traži mladić i diskretno plaća.
– Nije po bontonu pomagati konobaru, dodajući mu tanjire i sl.

 

 

 

U HOTELU

– Ne sme se stvarati buka u hotelskoj sobi.
– Čišćenje obuće peškirima u hotelskoj sobi odraz je krajnjeg nevaspitanja.
– Prilikom izlaska iz hotelske sobe obavezno je proveriti da li je svetlo ugašeno.
– Iz sobe ne treba izlaziti i šetati po hodnicima hotela u pidžami.
– Osoblju hotela se ne obraća sa ustručavanjem, ali ni sa potcenjivanjem.
– Nepristojni je osoblju hotela obraćati se sa: „Ej ti!“ ili „Alo!“

 

 

 

U AUTOBUSU, TRAMVAJU, TROLEJBUSU

– Treba izbegavati glasne razgovore u prevoznim sredstvima.
– Nekulturno je sedeti do poslednje sekunde, pa kad autobus stane gurati ljutito putnike.
– Nepristojno je i opasno uskakati i iskakati iz vozila dok je u pokretu.
– U vozilo se ne ulazi s burekom u ruci, neotrešenim kišobranom i sl.
– Ako se nosi putna torba treba paziti da se neko ne povredi.
– Treba ustupiti mesto starijima, bolesnima, invalidima, trudnicama i sasvim maloj deci.
– Prilikom ulaska i izlaska iz prevoznog sredstva treba pomoći starima i bolesnima.

 

 

 
NA STEPENIŠTU

– Nije pristojno remetiti red i mir galameći na stepeništu.
– Pljuvanje na javnom mestu je nepristojno i nehigijenski.
– Samo nevaspitana deca šaraju po zidovima.
– Na stepeništu pri susretanju prednost imaju starije osobe, žene i oni koji se kreću uz stepenice.
– Po bontonu, uz stepenice dečak ide ispred devojčice.
– Niz stepenice devojčica ide prva, izuzev ako su stepenice strme i ako je nepoznat teren.
– Svi stanari treba podjednako da vode računa o higijeni stepeništa.

 

 

 

U LIFTU

– Po bontonu, u lift dečak propušta devojčicu, a mlađi stariju osobu. Uz to, obavezan je da pridrži i zatvori vrata.
– Pisanje po liftu je krajnje nepristojno.
– Pušenje cigareta u liftu stvara ružnu sliku, a i nezdravo je.
– Nepristojno je zadržavati lift.
– Prednost kod ulaska u lift imaju bolesni, starije osobe, invalidi i žene sa decom.
– Vratima lifta se ne sme lupati.
– Kad se lift zaglavi treba pritisnuti dugme na kome piše ALARM i sačekati pomoć bez panike.

 

 

 

NA ULICI

– Kod susreta na ulici dečak silazi sa pločnika propuštajući devojčicu da prođe.
– Nije pristojno za vreme prometnog saobraćaja na pločniku voditi duge razgovore.
– Pločnikom se pešak kreće svojom desnom stranom.
– Pozdravljanje i otpozdravljanje na ulici se čini klimanjem glave, a ne dovikivanjem.
– Nepristojno je okretanje za drugima na ulici, a pogotovu dobacivanje.
– Na ulici ne treba skretati pažnju na sebe, ni načinom odevanja, ni načinom ponašanja.
– Na ulici treba poštovati saobraćajne propise.

 

 

 

U PRODAVNICI

– Kad je više kupaca nepristojno je gurati se da bi se bilo pre usluženo.
– Nepristojno je i nehigijenski dodirivati životne namirnice.
– Nezadovoljstvo uslugom prodavca, ili cenom robe ne treba saopštavati uvredljivo.
– Zadovoljstvo načinom usluživanja treba reći prodavcu. To će mu mnogo značiti.
– Na vratima prodavnice prednost imaju oni koji izlaze.
– Ne treba se bespotrebno zadržavati u prodavnici i stvarati gužvu.

 

 

 

U PARKU I ZOO VRTU

– Park je namenjen za sedenje, odmor, šetnju i dečje igre.
– U parku postoje staze za pešake, zato nije pristojno gaziti zelenu površinu.
– Ružno je i nehigijenski u parku bacati papire, konzerve, flaše itd.
– Cveće u parkovima služi za ukras, zato ga ne treba kidati.
– Nepristojno je lomiti klupe u parkovima i urezivati imena i poruke.
– Drveće ne bi smelo služiti kao meta za gađanje.
– Životinjama se u ZOO vrtu može bacati hrana samo ako je na kavezu piše koju hranu koristi.

 

 

 

U MUZEJIMA I NA IZLOŽBAMA

– Izložena umetnička dela nekulturno je dodirivati rukama. – Nekulturno je glasno komentarisati estetsku i materijalnu vrednost umetničkog dela.
– Nepristojno je na izložbi pokazivati veće interesovanje za druženje sa posetiocima nego li za razgledanje izložbe.
– Muzejske eksponate treba razgledati redosledom koji upućuju natpisi.
– U muzejskim prostorijama i galerijama nepristojno je galamiti, bacati ulaznice i otpatke.
– U muzejima ako nema nešto značajno da se kaže onda je bolje ništa ne pisati u knjigama utisaka.

 

 

 

NA KONCERTU ILI U POZORIŠTU

– Za ovakve prilike poželjno je obući malo svečaniju odeću.
– Na koncert i (ili) u pozorište nije pristojno kasniti.
– Prilikom traženja sedišta (prolaza) ne treba okretati leđa posetiocima iz reda. Uz to, treba se izviniti zbog uznemiravanja.
– Mladić ide ispred devojke dok ulazi u red i traži mesto, a devojka ide prva prilikom izlaženja.
– U sali za vreme izvođenja predstave treba da vlada tišina.
– Mladić je obavezan da preuzme kaput od devojke i preda garderoberu.

 

 

 
U BIOSKOPU

– U bioskopsku salu treba ući na vreme da se ne bi po mraku tražilo mesto. – Obavezno se mora prolaziti licem okrenutima prema posetiocima.
– Film treba gledati mirno, da ne bi se ometali oni koji sede iza.
– Nepristojno je za vreme filmske predstave zviždati.
– Nekulturno je pušiti u bioskopskoj sali ili grickati semenke i bacati otpadke na pod.
– Ukoliko se film već odgledao nepristojno je prepričavati unapred scene filma.

 

 

 

U DISKO KLUBU

– Za ples treba obući nešto što ne sputava pokrete.
– Ako je žurka organizovana u stanu druga ili drugarice, ne treba praviti buku i nered.
– Nepristojno je na žurci usamiti se i izdvojiti sa partnerkom.
– Po bontonu, mladić uvek poziva devojku na ples.
– Tom prilikom mladić ne sme držati ruke u džepovima, niti cigaretu u ruci ili zubima.
– Nakon poziva na ples devojka polazi ispred mladića na mesto određeno za ples.
– Devojka može odbiti mladića za ples ako s njim ne želi da pleše, ali je nepristojno da se odazove drugom mladiću za isti ples.
– Nakon plesa mladić je obavezan da otprati devojku do njenog mesta i da joj se zahvali za ples.

 

 

 

NA SPORTSKIM TERENIMA

– Nepristojno je dobacivati grube i vulgarne reči sudiji i protivničkim igračima.
– Posebno ružnu sliku ostavlja paljenje baklji i petardi.
– Nekulturu pokazuju oni navijači koji bacaju na teren razne predmete.
– Igrač mora da se ponaša sportski, fer i sa uvažavanjem protivnika.
– Nepristojno je i štetno za sport međusobno vređanje na nacionalnoj, verskoj i političkoj osnovi.
– Kad se izgubi utakmica, treba se ponašati dostojanstveno, priznati poraz i čestitati pobedniku.

 

 

 
U SAOBRAĆAJU

– Lepo vaspitano dete poštuje saobraćajne propise.
– Igra na ulici može biti veoma opasna.
– Nepristojno je biciklom ili trotinetom presecati put vozačima drugih vozila i ometati prolaznike.
– Opasno je da grupa dece vozi bicikle uporedo.
– Nepristojno je prikradati se biciklom pešacima a onda ih zvonjenjem preplašiti.
– Nepristojno je sa tuđih automobila skidati brisače ili oznake.

 

 

 
U AUTOMOBILU

– Deca ne smeju sedeti na mesto suvozača.
– Ako je vozač nepušač onda se i ostali putnici moraju pridržavati toga.
– Ako je vozač početnik razgovor tokom vožnje treba svesti na minimum.
– Prozor na automobilu možete otvoriti samo ako nikome neće smetati.
– Radio-kasetofon možete koristiti samo uz saglasnost ostalih putnika.

 

 

 

U VOZU

– U vozu se cipele ne skidaju s nogu, izuzev u spavaćim kolima.
– Ne treba ometati putovanje putnicima stalnim otvaranjem i zatvaranjem prozora ili galamom.
– Ako neko u kupeu ne želi da vodi razgovor, treba ga razumeti.
– U kupeu treba pažljivo jesti da se ne isprljaju sedišta i putnici.
– Po završetku jela otpatke treba staviti u kesu.
– Nepristojno je kroz prozor kupea bacati otpatke, flaše ili konzerve.
– Pevanje u kupeu nije poželjno.

 

 

 

NA ODMORU

– Nepristojno je u vodi vikati : „Davim se!“ samo da bi se privukla pažnja drugih.
– Nekulturno je na plaži uključiti preglasnu muziku.
– Nepristojno je igrati lopte na plaži, jer to može smetati onima što se ležeći sunčaju.
– Nije po bontonu bacati po plaži otpatke od hrane ili oštre predmete.
– Ne treba otpatke od hrane bacati u blizini šatora, jer to privlači insekte i glodare.
– U blizini šatora se može kretati u kupaćem kostimu, ali tako se ne sedi za ručkom.

 

 

 

U ULOZI BOLESNIKA

– Ako neko ima otvorenu ranu, zaraznu bolest ili neku kožnu bolest ne treba da se kupa u javnom bazenu. Tu se bolest najbrže prenosi.
– Neobaveštenog gosta bolesnik je dužan odmah upozoriti da boluje od prenosne bolesti.
– Ako bolesnik leži u bolnici nepoželjno je da mu deca dolaze u posetu.
– Ako bolesnik boravi u kući treba mu dati zasebnu, čistu i provetrenu sobu.
– Ako lekar dolazi u kućnu posetu omogućite mu da opere ruke i obriše ih čistim peškirom.
– Za vreme bolesti rublje treba da bude čisto.

 

 

 

U POSETI BOLESNIKU

– Nekulturno je dugo se zardžavati u poseti bolesniku.
– Posete bolesniku treba obavljati u sate i dane koji su određeni bolničkim režimom.
– Kad se pođe u posetu bolesniku red je da mu se ponese ono što sme da jede.
– U prisustvu bolesnika treba govoriti samo o prijatnim stvarima.
– Nepristojno je u prisustvu bolesnika govoriti o bolestima ili smrti.
– Dete ne treba voditi bolesniku, pogotovu ne u bolnicu.
– Prilikom posete bolesniku neumesno je pozdravljati se sa posetiocima ili ljubiti.

 

 

 
KAKO IZJAVITI SAUČEŠĆE

– Za izjavljivanje saučešća i učestvovanje u sahrani treba obući odeću tamnije boje.
– Na sahranu se ne poziva. O tome se obaveštava rodbina, a ostali saznaju od poznanika ili iz čitulja.
– Nije po bontonu saučešće izjavljivati poljupcima. Dovoljan je blagi stisak ruke uz tiho izgovorene reči: „Moje saučeće“.
– Neumesno je nakon izjavljivanja saučešća raspitivati se o bolesti i poslednjim časovima pokojnika.
– U prostoriji gde se odaje poslednji pozdrav pokojniku nema ni rukovanja ni razgovora. – Pošto se malo postoji kraj pokojnikovog odra, pri odlasku treba se samo pokloniti prisutnima.
– Ako se ide na groblje nosi se venac ili cveće (paran broj) i sveća.

 

Sanja Novaković

ned, 3.novembar
20 : 19

Dragi dnevniče,

Danas sam ponovo naučila da treba voleti dan koji izmiče i u sebi sačuvati svetlost i čistotu.. Da, protekla je još jedna naša manastirska nedelja. Porodična nedelja. Svet ovde počinje svakog dana u nekoj novoj svetlosti. Nikad ti zapravo nisam pisala kako su mi ljudi koje sam upoznala ovde vratili veru u dobrotu. I naučili da volim. Od malog do velikog M. I kako dečiji osmeh leči. Ovde je nedelja sačinjena samo od smeha, topline i ljubavi. I nemogućnosti da zameriš detetu koje ti izgazi cipele koje si čistio pola sata pre polaska. Tu smo samo ljudi, iskreni, otvoreni, sa svim svojim vrlinama i nedostacima. Prihvatajući jedni druge upravo onakvi kakvi jesmo. Daleko od lažnog sveta maski i instagrama, isfoliranih života, lažnih nas…

Pablo Neruda kaže da je zabranjeno ne smejati se problemima, ne boriti se za ono što želiš, odustati od svega zbog vlastitog straha da ostvariš svoje snove.

O, kako to savršeno sada razumem.
Energetske baterije za sedmicu napunjene.

 

 

Владимир Радовановић

 

БЕЛИНА СИВИЛА

Дуго, дуго, вртео је „играчку“ у рукама. Скоро да је и сам заборавио зашто се нашла у његовим рукама, док је покушавао да заспи. Празан простор, безбојни ваздух, непостојећи мирис, и мемла сопствене буђи, и ништа, баш ништа у мислима.

Силно, најјаче, био му је потребан, неко, неко, било ко, ико. Нека живи и у најудаљенијем кутку, само да је привидно ту, и да му попуњава самоћу. Нека тај неко пише свашта и ништа, нека просипа снежну белину из сивила, само нека је сада ту.

Како бедно и јадно. У изобиљу илузија, мноштва непостојања, где је све надохват руке, он се само може сетити са тугом, да је, не тако давно, било све тако, тешко. Да је кроз ноћи или жегу ходао, тражио прво светло, или зрак који плеше у мраку. Да је био срећан, када се очи поигравају, сва чула оживе, а… „….. …. …., ….,…..? Засијала је блештава звезда падалица, која је падала низ небо изнад његове собе. Озари му се лице, негде, неко… из милијарду зрна небеске прашине, светли и …
„…., ……, …., …….. .!!!????…., ….“

„!!!!…., …., ……, ……………………………………….., ………..“
„……………………..!!!“!!!“
…………………………………………………………………………………………………….
………………

Осећао се срећно, ваљда и она тамо негде је… Није битно како. Белина, сивило, није то. То су блиставе речи утехе. Он их види, он зна да је тоооооо.

Крај, играчка је испала, заспао је, он је сањао, био је „срећан“.
Белина… сивило…

 

 

 

БЕС МРТВОГ ЧОВЕКА И СМРТ ПОРЕСКОГ ИНСПЕКТОРА

Сунце, најлепше сунце претпразничног јутра, преливало је радошћу читав град, као да у загрљај прима све. Са тугом и болом у грудима, сувих усана, руку које се тресу, са муком отварајући очи, Виктор се спремао да устане, несигуран у себе, са мислима које су га гушиле. Тако успорено, као да одлази на последњи пут, немо је гледао коверту и није имао никакву идеју шта да учини са собом.

Данас, уочи празника, мора сагнуте главе, сломљен, скоро да моли да му неко, неко без осећања, учини милост и остави само овај његов кутак, да се са годинама, које никако више нису ни пуне младости, а ни снаге, не вуцара по улицама, склоништима, уточиштима. Данас може, сигурно да ће тако бити, да нестане последњи прах, који је годинама стварао и сада, на ивици живота, снаге, нерава, још само то – огољени зидови остају као последњи траг постојања.

Несигуран у сопствене мисли, гледајући тачку коју не види, приближавао се, још неколико корака, још два корака, корак. Нема даље, ово је крај сурове игре, садааааа…

Тихо покуца на врата, без одговора иза. Још једном покуца јаче, и трећи пут. И таман четврти да учини, али глас, не дрски, већ није знао да му да право име, позва га да уђе.

Тишина се преливала, он, Виктор је ћутао, док се насупрот њега надобудни, уредни пицопевац, забављао куцајући поруке. Ни погледом га не удостоји, као да је ту животиња, а не он, човек од крви, меса, мисли, осећања, чега све не. Стоји и чека. Стоји скамењено, док се неко поиграва. Прошло је сигурно више од петнаест минута, док се пицопевац, пресликани лик који обожава своје вође и опонаша их, не удостоји да изговор реч.

„Ти си, аха… да, онај случај, да, да…“ неодређено је мумлао својим искривљеним акцентом, као да се у овом тренутку осећа као судија, као да је сва моћ у његовим рукама и… “Да, звали су ме из социјалне службе, молили су да… Ма, много су досадни, шта то, доста више тог срања, ово је озбиљна држава и закони се морају поштовати…“

„Не разумем, шта ко има да моли за мене.“ Подсмешљиво, скоро ругајући се, погледа га пицопевац из фотеље, осмехну се, онако крвнички, садистички; “Шта, ти си као нешто љут? Слушај ме добро. ОД МЕНЕ ТИ ЗАВИСИИИИИ…“.

Као ударац мацоле одјекивао је повишени тон, урлик звери која је скакала по фотељи, машући рукама, претећи… Виктору се појави једна изгубљена фотографија пред очима, силно га ударајући, баш као да га лет фотографије буди шамарима из сна, коме, бунила…

Пуцањ је одјекивао кроз ходнике, толико снажан, заглушујући звук метка као да је разбијао околне зидове… Виктор сасвим прибрано приђе фотељи, извади марамицу, обриса крв из дупље у којој ока није било, чврсто прислони марамицу на уста, као да утишава јаук, и потпуно смирено, маниром прекаљеног извршиоца, који је мноштво пута… испали метак, још једну оловну реч, кроз теме, сасвим мирно. Укоченог погледа посматрао је како се распадао свет у облику неке празне лобање, и ништа више…

„Мрзим, мрзим из дна душе простачку вику. То ме поремети… мрзим”.

Већ се спуштао ка излазним вратима, понављајући да мрзи. Сам, никога није било. Никакви звуци, дисање… Ништа се није чуло. Као је он утишао олују, и сада је мир, сунце ће се појавити…

 

 

 

БЕСПРЕКОРНИ ПОРТРЕТ

Галина је беспрекорна дама. Достојанствена, интелигентна, прелепа, не постоји атрибут који је не прати. Пре неколико година доселила се у мали успавани град. Радила је у музеју као кустос. И све о њој стало би у тих неколико реченица, ништа више, ништа – јер би својим понекад циничним, али благонаклоним погледом зауставила свако следеће питање. Постојао је посао, сасвим довољно да избегне било какве неме позиве на разна дружења или позиве самоуверених мушкараца, који су на све начине желели да стекну њену наклоност.

Све се брзо, срећно по њу завршило након неког времена. Нестали су самоуверени, утихнули су позиви, а она је наставила свој рад. Чинило се да јој прија живот у малом граду и задовољство је показивала својим радом. За неколико година град је био познатији и у њега све чешће су стизали познати гости. Једном речју – она је оплеменила град и живот у њему.

Такве приче увек, по правилу, имају срећан крај – неко ко је побегао од буке и вреве, живота у трку, живота без живота, свој мир је могао пронаћи у малом рајском насељу. Али, вишегодишњи мир, сан града, почеше нарушавати чудни догађаји. Догоди се негде пред крај јесени самоубиство једне средњошколке. Галама и прича потрајале су неко време, и све би се завршило са тугом и сећањем несрећних родитеља, али, већ после неких десетак дана, дан за даном догодила су се још два самоубиства. То је већ унело панику, па људи почеше да измишљају разне приче.

У раним вечерњим сатима мало кога је било на улицама. Разлог томе била је непотпуна, али пуна страха прича, ко зна од кога потекла, да сва три самоубиства, у ствари, нису била самоубиства. Неко маштовитији, или склонији испредању прича, чак је изнео теорију да се појавила секта, и да нека непозната жена у црном по неком списку ликвидира одређене људе, тј. децу, јер сво троје мртвих били су млади људи, две девојке и један младић.

Али, низ несрећних случајева одједном престаде, и град се како тако врати у свој ритам, а сва несрећа остала је да избледи у сећањима.

Средовечни мушкарац стајао је испред улаза у улицу М. Потпуни мрак прекривао је његово лице. Ништа се није видело, сем жара упаљене цигарете. После неког времена, поче нервозно да шета од једне до друге тачке, не удаљавајући се превише, да се којим случајем не догоди да…

 

 

 

БРУТАЛНОСТ, ОПСЕДНУТОСТ И…

Седео је заваљен у фотељи, испружених ногу, са десном крвавом руком на наслону, а левом држећи цигарету. Блажено задовољство преливало се преко целог унакаженог лица, док је увлачио у складном ритму дим за димом, правилно распоређен, у прави-лним интервалима. Мрак је пливао по соби, само су светлеле тачке обележених места по лицу, које је сакупљао као сувенире.

У појединим моментима тупог зурења у једну неодређену, бесмислену тачку, поткрадао би се искежени осмех звери, која је тек у назнакама личила на нешто што би се назвало људским обличјем. Можда се баш тада осмехивао сценама, лицима бројева које је „обрађивао“ у „нечујној“ соби, свих оних бројева који су под силом зверске снаге плаћали непослушност. Сваки нови био је степеник у ходу до врха, гладијаторска жртва суровог и непобедивог… Вечерас му се учинило да је довољно, да је крај, јер, после толико принетих жртви, он нема више шта ново рећи. Он је на врху, одакле ће слушати “легенде”, довољно да нестане и сладострасно ужива у дугим годинама стицаној „слави“.

Склупчан у фотељи, спавао је, ако се то може назвати сном, јер, звери немају сан, а он отворених очију само покрива крв у очима, трза се на сваки шум, иако то не признаје ни сопственом лику који не гледа. Можда таква мисао само лебди кроз мрак, баш мрак јер тада лутају авети. Отварао је са муком десно око, чувши кључ који је отварао врата собе коју никада нико није видео, скоро нико, нико осим…
Елегантни кораци склада приближавали су се. Крај. Ту, на средини огромне собе је тачка. Ту стоји, а он…

Хитро, као по команди поцепаног ума, није ходао, допузао је, не гледајући, јер, само она је та пред којом пузи, понизно је обожава, ужива у њеној моћи. Изнад главе приљубљене за под стајала је лепа, необична сенка, расуте косе, тиха, нечујна, она сенка која није морала било шта рећи, јер, он је све морао знати, сваку њену помисао, сваку жељу… Челом додирну ципеле. Одједном, као да је струја протресла цело тело покорне звери, а она величанствена само је ћутала, уживајући у игри коју је она измислила, исписала невидљиве странице невидљивих правила, љубоморно чувајући тајну собе, тајну ума, тајну тела, прећутани договор заувек…

Мрак, топло јулско вече, отворени прозори. Кроз мрежу се преливала исечена светлост месечине. Пријатни остатак ноћи која ће се ускоро пробудити… На средини собе, под светиљком које није било, седело је тело, на коленима. Одсјај се видео по унакаженим успоменама лица, а на „престолу“ каменог унакаженог стуба седела је нека сенка, митолошки лик, без осмеха, седела је на сопственом трону и чекала јутро…

 

 

 

ДАН КОЈИ СЕ НИЈЕ МОГАО ВРАТИТИ

Иза затворених очију, уморног лица, са помешаном тугом и олакшањем, сањао је стари професор. Никога није било, као и често пута у животу, да са њим подели нагомилану тугу и понеки зрачак радости. Знао је да ће ускоро заспати, вечно, знао је, јер, анђели су плесали раздрагани. Још једна намучена, праведна душа са њима ће пронаћи царство без бола…

Био је новембар, сигурно је био новембар. Сећао се како је бесциљно лутао по великом граду, пребацивао се из трамваја у аутобус, па поново излазио, ходао, само да откине комадић мучног дана. Бежао је од куће. Први пут није желео да се врати, загрли је, ужива у сваком тренутку са њом… Није знао како да стане пред њу, погледа те топле очи и каже јој… Већ десетак дана лаже је како одлази на посао, измишља своја дуга одсуствовања, без храбрости да призна да дан, тај дан не може вратити уназад, заледити време, зауставити и… Размишљао је како јој…

Најзад, већ је одавно требало да буде у стану, али најзад стиже, тешким корацима се пење, краде кораке, одузима и купује време, смишља како да оправда своју прву лаж, и то кога лаже? Њу, њу…

Изненадило га је што је мрак у ходнику. Није навикао да се, када улази, судара са тамом, да не чује ни њен глас, али, можда је тако боље, сигурно. Сачекаће јутро, а сада кришом у другу собу, као провалник, да га она не чује.

На његово изненађење, док се будио са буђењем светлости, погледа своју радну собу, коју није претходне ноћи угледао, бежећи од сусрета са њом. Сва у нереду, испретуране полице са књигама, одваљен радни сто, свуда по соби лежали су изгажени папири, његов рукопис… Знао је ко је то, знао је, али, она – где је она – то је била једина мисао. Хитро скочи и угледа празну њихову собу, нетакнуту постељу, знак да нико није ту, а кухиња сређена, али празна, и велики папир, смишљено великим словима исписана порука…

„Они су били, знаш добро ко, тајна полиција, четири сата су претресали стан. А ти, где си био? Плашио си се да ми саопштиш да си у новом срању, да ћеш у затвор. Будало, велика будало, одрасти… Отишла сам заувек, не желим те, не тражи ме… нећеш ни моћи да ме пронађеш… Док ово читаш…“

Зачуше се кораци у ходнику, куцање на врата, једна, две, три руке у истом тренутку ударале су по вратима…

 

 

 

ДНЕВНИЧКИ ЗАПИСИ О ЈЕДНОМ САСВИМ ОБИЧНОМ ДАНУ

Јутро… Тек свиће, али његова глава је сва у зноју. Иако није дан, и температура је пријатна, он се купа у зноју, и није то зној врелине. Он воли дуге, топле, сунчане дане. То је зној из мозга, продукт више-годишње нервозе, лекова, андропаузе, боље речено – то је зној немоћи и кризе самопоуздања…

Већ је поодмакло јутро. Рутина, рад, око њега мноштво оних које би најрадије заобилазио, бежао од њих, али… Иако свеже окупан, чисте одеће, не може да сакрије зној који лије као киша. Окреће главу, да други не виде, брише папирним убрусом, а корпа за отпатке је већ поприлично испуњена…

Подне. Стижу му СМС поруке, заборавио је да су данас два догађаја, догађаја која га привлаче да их посети, али неће, неће, јер је чврсто одлучио. Лаже одговорима и себе и оне друге, купује време, одговара – јавиће се… када? Врелина је све јача, паклен дан, са обиљем наталожене воде у земљи, која се враћа назад, и тако увек. Зној све јачи.

Зна лек, онај антидепресивни лек. Спустиће ролетне, потпуно замрачити собу, ни трачак светла неће га ометати, спаваће, дуго ће спавати, можда цео дан, и више. То је лек, бекство од стварности, једини лек.

Вече. Већ се скривају зраци сунца које је одавно испловило ка западу, осећа се мирно, али уморно, неиспавано, иако је спавао неколико сати. Сасвим довољно а буде одморан, али, није, он је умртвљен. Тупо посматра по празној соби, тражи цигарету, остатак већ хладне кафе, нешто, било шта, чиме ће немирне руке, бити привидно мирне…

Шаље поруку докторки, чини му се да осећа кризни период, боље да, као дисциплинован, оде на време, него да се догоди…

Поноћ. Заспао је дан. Са улица допире врева младих. Раздрагана младост некуда одлази. Не, не сметају му звуци галаме који улазе кроз отворен прозор… Ништа му сада не смета, завршио је још један… прескочио га, украо је мало времена, или бар тако мисли.

Она му је пред очима читав дан, онај део дана када је имао паузе у бекствима од водене бујице која га је обливала. Лепа је, посебно је лепа, мислио је, гледао је у њене питоме светле очи, лепа је.

Испод погледа који му је упућивала, скоро нага, разуздана, необуздана, магично га је привлачила. Зашто? То тело, иако већ… Ма, било је извајано само за њега, зажмурeо је, жели само њу, сада, овде у овом сну, да…

 

 

 

ДУГО ПУТОВАЊЕ КРОЗ МАГЛУ

Виктор се протегну, исправљајући згрчено тело после дугог путовања аутобусом. Дубоко удахну свеж јутарњи ваздух, затварајући очи, као да ужива у благом сунцу. По први пут се налазио у, учини му се, пријатном градићу, покушавајући да врати сећања са својих ранијих путовања, али, нису му се појављивале слике овога града. „Ту сам“ – помисли – “још једна станица у послу, животу, ко зна, можда сасвим нова и другачија од претходних.“

Најзад, одлучи да крене. Треба стићи до дате адресе која је била исписана на папирићу, адресе будућег становања, али, одлучи да се промува још мало околним уличицама. Негде ће свратити на јутарњу кафу, упознаће градић, макар кроз лица пролазника.

*****

Све има почетак и крај, то је неминовно. Уколико постоји почетак, крај је логичан завршетак круга. Али, то су два тренутка, можда мало дуже трају, али су само два тренутка. Срж је оно између, оно што може трајати дуго, или кратко, оно између два тренутка.

У том простору и времену, обојеним тамом, јарким бојама, одвија се све оно што износимо у последњем тренутку, као казну или спасење…

Нервозно, устаде сенка, већ му је било преко главе, одвратно, мучно, да сваке вечери у скоро исто време долази, седа на исту клупу, и као да на камену мудрости покушава да одгонетне важно филозофско питање. Само одмахну руком, окрену леђа и изгуби се у тами вечери, иза дрвећа старог парка.

*****
Испред куће у улици ….., стајала је једна старија
дама, по лицу много млађа. Ћутала је, али јој се осмех појави када угледа Виктора. Стидљиво уђе у кућу и…

Виктору ништа није било неуобичајено. Прво на шта је помислио било је да је то неко из породице, да га је препознала и сада тражи некога, некога важнијег ко ће…

„Добар дан. Ви сте Виктор?“ – зачу пријатан глас, који је долазио иза његових леђа.

„Да, ја сам Виктор, Ваш нови станар. Надам се, један можда дужи период” – рекао је, пруживши руку отменој жени средњих година. Изледала му је млађе него што му се учинило. Можда су то остаци пређашње лепоте, која је остала као снажно сведочанство.

Она му се љубазно осмехну, прође иза пулта и са зида на којем су висили кључеви, као знак да је власница апартмана, пружи му кључ број 18: „То је соба на другом спрату, надам се да ће Вам се свидети, желим вам пријатан боравак…“

Учинило му се као да је желела да изговори још нешто, али се зауставила, можда не желећи да пред странцем прича сувише. Ипак, њему су два детаља некако упечатљива била: полупразан мотел, који је зуб времена нагризао, а недостатак новца спречавао је крупније промене, и она – ма колико се трудила да буде љубазна, насмешена и пријатна, што је збиља и била, нека туга извирала је из очију, чинило се, плачних или неиспаваних очију…

*****

„Ти си баш луцкаст, блесо једна“ поруменелих образа, покушавала је да га заустави, док јој је ко зна који пут љубио прст по прст на нози, срећан, задовољан, цео свет је био његов, док су наги лежали на великом кревету, маштарили.

„Боже, твоја лудост ме је освојила, не, не знам како могу то описати, ја… која се не збуним лако, једноставно, била сам шокирана твојом дрскошћу. Причао си, причао, не дајући ми да дођем до речи…“

„И? Ипак си срећна, зар не?“

„Јесам, љубави, срећна сам, нисам веровала да ће се нешто овако догодити… да.“

„Не говори“ – окрену се на стомак, подигнутог тела на лактовима, чврстог, сигурног погледа. „Не говори. Ништа ми није важно сем тебе. Не интересује ме, не желим да знам причу која је твоја рана. Шта је било, било је. Сада постојимо ти и ја, и изван нашег света ништа, не занима ме баш ништа.“

Ћутала је, није желела да било чим наруши склад летње вечери, мирис кише, поглед на тела… нека траје овај тренутак, само он је важан…

Хитро, да прекине тишину, са полице је скинуо неку поцепану кутију, која је личила на његов ковчежић. Седео је крај ње, показивао нешто што се у тами назирало. Час су били озбиљни, час су весело кикотали, до поноћи, иза ње, далеко у…

*****

Дани су пролазили, чак динамичније. Виктор је осећао пријатност у боравку, некако је брже и лакше обављао послове, затим се враћао нимало уморан, и опет назад у шетње, обилазећи сваког дана нешто ново. Породица код које је живео није се ни примећивала.

У пролазу би видео власницу, понекад и њену мајку, жену коју је прву сусрео прилiком доласка. Једноставно, као прећутним договором, нису међусобно сметали.

Те ране вечери, пак, одлучи да не изађе никуда. Чинило се да ће киша, и то га је натерало да одустане од шетње. Седео је у ходнику, читао новине, сасвим обично вече, и тако ће га провести.

„Надам се да Вам не сметам?“ – зачу глас власнице, али није био изненађен, као да је негде потајно очекивао да ће му се обратити, започети разговор.

„Изволите. Не сметате ми, никако, одустао сам од шетње. Чини се да ће невреме, па сам решио да прелистам новине.“

„Да ли желите можда кафу, или нешто друго да попијете? Вечерас нема гужве, а желела сам да нађем друго друштво, помало су ми досадиле свакодневне набавке, бриге о мотелу и…“

„Кафа, пријала би ми. Драго ми је да Вам ја представљам боље друштво.“

Ћутке су испијали кафу, уживајући у погледу са терасе, и чинило се као да друго чека да прво започне нешто, мало више од формалног разговора.

„Ја Вам се нисам ни представила. Ирена.“

„Сазнао сам, Ваша мајка ми је рекла да се зовете Ирена.“

„Мама иде около и гњави госте” – заврте главом, али без љутње.

„Госпођа је баш пријатна жена, изузетно љубазна. Ви, мислим Ви и мајка живите саме?“

„Мој муж, живи и он… али, тренутно је одсутан. Немамо деце, ваљда је то тако морало бити, али имамо једно друго, а мама је са нама, помало је дементна, можда ће Вам понекад причати о смрти мог оца, ја Вам…“

„Све је у реду, не брините.“
„Ви, да ли Ви имате породицу?“
„Не. Нисам се женио, једном сам био близу, али, то је било давно. Немам децу, и то је можда добро. Какав бих отац био, када оволико одсуствујем. Ваљда је тако требало да буде…“

„Извините, нисам желела…“

„Ирена, не извињавајте се, све је у реду, ово су нормални разговори, људи који се упознају…“

*****

Две прилике, једва видљиве у мраку, седеле су. Некоме ко би из даљине посматрао могло би се чинити да љубавни пар, скривајући се од људи, побегао у тишину, вероватно ужива у…

Она је седела са леве стране, на крају клупе, скоро потпуно незаинтересована, док је он, гледајући у земљу испред себе, нешто тихо, са напором говорио, можда и нејасно. Мирис тескобе, раздвојености, удаљености, све је пливало кроз прохладну пролећну ноћ, и она се уклапала у раму, употпуњујући сенке, цртице неког замишљеног цртежа.

Она је устала, тихо, нешто је руком показала. Он је ћутао, није ни покрет учинио, она се удаљила и ускоро нестала иза лампиона, шестог у реду са леве стране од клупе. И он је устао. Кренуо је десно у правцу светлости која се назирала, тамо негде, десно у…

*****

Виктор и Ирена скупа су изашли у шетњу. Недеља вече, јесење пријатно вече и она је пожелела да замени уобичајену слику рецепционерке, куварице, власнице мотела, желела је да се опуштено прошета, удахне ваздух. Изнад свега, желела је да хода поред њега, у својим размишљањима. Он јој је све блискији постајао, мамио јој је осмех, осећала се пожељном, чак је и мајка, мада дементна, примећивала њен осмех.

Поново се осетила живом. Он као лек за болести, за туге, мучне године – пријатан, ненаметљив, прави отмени мушкарац – уздисала би уз мисли које су бивале сваким даном све силније.

„Викторе, желим нешто да ти испричам, мада…“ – на тренутак застаде, али само на тренутак, јер, одлучила је да ће ове вечери му рећи свој наум.

„Мој муж, он…“

„Да, реци, не плаши се, ништа недолично не радимо, да би неко могао испричати твом мужу било шта што би…“

„Викторе, он није отишао било где, он се налази у душевној болници већ две године и…“

„Ако ти је тешко да причаш, не мораш. Хајде да седнемо на клупу, можда је тако боље. Чини се да се озбиљне ствари не причају у ходу, и то странцу.“

Урадише тако. Прва слободна клупа и њих двоје, попут заљубљеног пара, гледајући се погледом, ишчекујући да…

„Странац? Веруј, осећам се као да те познајем цео живот. Сада сам тек свесна колико је значио твој долазак. Вратио си ми смех. Знаш, имам осећај као да сам те целог живота чекала и сада, нека и нисам млада, осећам љубав… О, Боже, као заљубљена девојка се понашам…“

„Уживам у твојим речима, само настави. Веруј, делим исти осећај, који сам заборавио у…“

„Не, није битно, само сам желела рећи да он лежи већ дуго. Он ми је муж, иако је биљка и… Волела бих… волела бих да заувек останеш, без обавеза према мени. Немам права да ово тражим, знам да сам себична, извини, једноставно сам морала.“

Виктор привуче њену десну руку, додирну је уснама, погледом који је подизао говорио јој је да ћути, да не нарушава овај величанствени тренутак. Миловао је ту прелепу руку, љубио и…

*****

Ишчекивао ју је да дође. Договорили су се да ће се наћи код споменика великог песника, слично као и много пута раније, али, овај сусрет није био обичан. Све је могао бити, осим обичног сусрета. Можда, помислио је, онако очајнички, можда је то последњи сусрет. Тако му срце и ум говоре, иако он зна да неће прихватити сурово лице истине, портрет који ће наспрам њега стајати, осмехивати се лажно, куповати време до часа одласка, заувек и никада више.

Нехајно, споро му се примицала, још на стотинак метара. Препознао ју је, баш као што би и везаних очију могао осетити њен мирис, зачути смех. Седели су на добро познатом месту. То су и врапци знали да та клупа, надомак споменика великог песника, припада само њима и…

„Још, мало и путујем“ – као да констатује полазак воза у поноћ.

„Да… Која симболика, седимо на клупи, где смо…“ – започе неповезано, као да жели да побегне од питања, констатације, неизговореног одговора, као да жели да побегне, нестане и не чује то што слути, а само то не жели да чује.

„Кажем само да вечерас путујем… желим то да кажем, ништа више. У ствари, хтела бих да те питам, шта ти мислиш?“

„О чему?“

„О нама, знаш, дошао је тренутак да… Не, не одлазим ја од тебе, питам шта и како даље, желим да ми кажеш…“

„Немам ја шта рећи, оно што сам рекао првих ноћи, оно што сам говорио, све сам рекао, ти одлучи, изабери. Све нека буде твоја одлука, ја сам одлучио, али то тако мало значи, или не значи ништа…” – са укусом горчине, можда први пут, подижући тек мало глас, не гледајући је…

„Зашто ја, зашто само ја треба да одлучим?“ Погледа је са презиром, док му је у грлу био камен,

не дајући му да било шта више изговори, само се несигурно подиже са клупе, ухвати је за руку, стисну, као да јој тиме жели срећан пут, као да се обраћа пoтпуном странцу, чак не ни речима.

„Идеш?“

Он климну главом, из џепа извади неку малу кутијицу, пружи јој и…

„Нећеш да останеш, да причамо још мало, да се договоримо, да… Нећеш ни да ме пољубиш за срећан пут, да ми пожелиш…“

У осмеху искривљеног, згрченог лица није препознала, или није желела да препозна препознату лаж, њену, његову, није битно. Убрзо се изгубио у летњој магли, магли помешаних зрака светлости, док најзад није потпуно нестао.

*****

„Мама“ – дозивала је Ирена мајку која се сакрила у кухињи. Тек после неколико упорних дозивања појави се испред рецепције, а Ирена и не примети да је она ту пред њом.

„Реци, зашто си ме позвала?“

„Мама, данас морам да одем у набавку, не знам када ћу се вратити, молим те да припазиш, и немој да ти свако овде улази. Можеш ли?“

„Могу“ – загонетно јој се осмехну, као да би хтела да јој стави до знања да и она нешто зна.

„Што се тако смешкаш?“

„Кћери, ја сам те родила, мислиш да сам баш толико изветрила да не видим, да не чујем…“
„А шта видиш, тако ти среће?“

„Видим, видим, па ми одједном нестане слика, и ништа не видим тада. Само кажем. Ништа ти не мораш мене слушати.“

„Једном давно сам те послушала, сећаш се и… молим те, нећемо више ни реч, молим те, ни једну једину реч.“ Док је кретала ка излазу, мајка је заустави, пружајући јој коверат: “Господин је оставио јутрос пре него што је отишао на посао, замолио ме је да ти ово предам.“

Мало је збуни мајчина немарност. Узе коверат на којем је стајало њено име и кратка порука да у подне отвори коверат, не пре, не касније, већ баш тада, да не наруши тренутак. На лицу јој се појави силан осмех, онај који је давно заборављен, осећала је то по покретима лица, осећала је руменило које је облива, осећала је машту заљубљене девојке којој принц о коме сања оставља тајну поруку, можда…

*****

На назначеном месту, у дану када је требало да се појави, он је дошетао до споменика великом песнику. Стајао је мирно, потпуно сигурно, као да ишчекује да кип песника почне рецитовати.

Стајао је на само њему видљивом месту један коверат, који је преспавао дане и ноћи чекајући га, сакривен од свих. Док је отварао коверат, вода киша које су падале лепила се за његове прсте, остављајући трулеж, прљавштину. Сигурним покретима, извадио је потпуно празан папир, недодирнут, без иједне разливене мрље, као да нико по њему није ни писао.

*****

У подне, док је сркутала кафу, ишчекујући да пролети време и он се појави, отворила је коверат, онако како је и гласила молба исписана на полеђини. Огроман папир, пресавијен ко зна колико пута, слој по слој, отварајући са нестрпљењем…

„18“ – ништа више, само број…

 

 

 

ДВОБОЈ У ВАГОНУ

Одлучан у намери, Виктор је са несигурношћу одлучио да крене у сопствени предвиђени неуспех. Тако је зацртао, подвукао оловним мастилом, и пошао. Осмех, усиљени осмех благајнице на шалтеру железничке станице ретких возова био је знак да следи некакав идиотски коментар. Прво на шта је помислио било је да ће расклиматани воз из прошлог века, који и даље пролази између два града, два краја исте пустоши – каснити. То је оно што очекује, али њен крештави глас, који је са гнушањем одбијао да прихвати, испрекидано је мрмљао, у размацима, говорећи му… шта…?

На његово изненађење, у тачно време на перону три зауставила се уз одвратни писак грдосија, избацујући неколико путника баш испред њега, који је сигурним корацима клецао, у парадоксалном излету у ништа. Не осврћући се, сео је на прво слободно место, на неку ишарану клупу на којој су засигурно деценијама, најпре чести, а онда све ређи путници, остављали своје фрустрације. Лажне мудрости, испразне изјаве љубави, патетичне слике бола и, све у свему – ништа.

Већ је у својој несигурности заборавио, скоро потпуно сметнуо са ума разлог што се налази ту. Делић страха скоро да га покрену да се окрене, искочи и збрише у мрак, али грдосија крену, најпре споро, хватајући неко смешно убрзање, а онда – почеше се низати предели јесени кроз рам прозора, који је све сем слика која осликава пределе.

Чврсто затвори очи, и поче изнова преслишавати своје друго ја: шта ће и у којем тренутку рећи, вративши низ осликаних ситуација које је затворио у делићу ума. Како су се низале слике могућих догађаја који треба да уследе, замишљао је и текст, своје речи, одговоре на туђе речи, али, “ни макац”. Све се заустављало на почетку, и ни милиметар даље. Баш фрустрирајуће – помисли. Зар толико пута поновљене речи, речи научене као песмица у школи, падају пред само једном помисли, пред падом за који је био сигуран да ће доживети? Али он, он мучи себе, он воли да мучи себе, зато је одлучио да парадокс парадоксално заврши, али… Опет сумња – шта ако све крене добро, тек тада ће се наћи потпуно поражен, јер, он је одлучио да се мора завршити…, а не како… то жели, или…

Пробуди га из полусна порука ишарана ножем. Толико је гласно обасјавала празни вагон да га је раздрмала. Ко – шта – где? Попут буђења из кратког сна, са гомилом глупих питања.

„НИСИ ТИ ТАЈ КОЈИ ОДЛУЧУЈЕ…“

 

 

 

ДВОЈНИЦА

У дугом путовању кроз безброј помисли, где се сусретао са гомилом безизражајних лица, Игор М. је само тражио да пронађе једно, давно, изгубљено платно. Био је то један посебан дар, који су у једној ноћи украли непознати посетиоци. И поред свих покушаја да деценијама уђе у траг, никако није успевао да пронађе дар који је себи даровао.

Наручилац портрета, који је у једној ноћи под окриљем таме дубоко успаване ноћи ушетао, оставио богати предујам, и хитро као авет одлетео из загушљиве собе, никада се више није појавио. Разне приче Игор је могао чути, од баналних, до оних од којих се ледила крв, о свом непознатом посетиоцу, али, далеко од тога да је и једна једина до краја била истинита. Можда најтачнија била је она смишљена у његовим мислима, када се тужно опуштао од сопствене летаргије. Она да је то био неко, ко је наручио портрет вољене жене која је…

„Портрет желим. Двојница!“ писале су на папиру изговорене речи црног плашта, црне маске, само то. и довољно је то… Није ни богата свота покренула Игора, није она била мотив да брзо и вредно ради, чак га је удаљавала од рада, била терет. И тако, док су цурили дани као из пешчаног сата, он је некада мало, некада мало више радио. Скоро да је заборавио и датум и сат посете, јер, нико није долазио, куцао на врата, или тражио га, нико ни поруке није остављао да га подсети на то да треба, мора, што пре…

И, како то бива, у бесмисленом, обичном тренутку смене кратких дана са најкраћим данима, латио се посла, вредно радећи, толико вредно да ни сам није знао, када у сећању је последња сцена коју памти, док у трансу…

После мноштва непроспаваних сати, у смени најкраћих дана са надолазећим мирисом природе, будио се свакога јутра радостан, поправљао детаље и сањао да можда тај живи лик, који је само њему жив, постоји негде, или је то она, двојница, која је на папиру чврстим отиском забележена, и…

Кроз прозор бифеа занемаривао је гласове око себе. Није ни бучнија музика реметила мир, чак ни новински наслови који су светлели са папира који је држао обема рукама нису били занимљиви.

Није био ни тужан, ни усхићен. Осећао се опуштено, јер, неколико дана раније, у тренутку надахнућа, еуфорије која га је обузимала, само је белином пребрисао сва сећања и истргао из мисли речи. Тог тренутка највеће своје дело је створио.

Назвао га је снег. Сасвим довољно – мислио је – оно по чему ће га памити су Снег и Двојница, и ништа више.

Заврши са шољицом чаја, пажљиво врати новине у пређашње стање и кроз наочаре погледа себе у огледалу… Она је испијала неки топли напитак. Ништа, како је видео, није нарушавало њену немарну опуштеност, није до ње допирала бучнија музика, ни граја људи.

Пријатељски му се осмехну, док се искрени осмех сливао кроз бледо чисто лице, увојци црне косе прекривали очи, осмех и…

 

 

 

ГАЛЕРИЈА НА ТРГУ ВЕТРА

“Сигурно је то лаж на коју наседају наивни. Или они који су спремни у својој лукавој наивности да поклекну” – мислио је… Дубоко у себи, после мноштва година изгнанства из сопствене душе и тела, схватио је да је био у превеликој заблуди када је, попут многих који су личили на мраве, милео, журећи непрегледном стазом. Булевари, тргови, уличице, сва она осветљена и мрачна места сакривених душа, у потрази за…

Он, да, он, јурио је грчевито, губећи корак са ветром, тражећи две звезде. Он, он је само желео две звезде, које у тачно време, које је било непрецизно и ненајављено… Дланови су били влажни, не од нестрпљења, били су влажни од исконског страха, параноичне опсесије да никада и баш никада неће просветлети дланове, осетити пријатну топлину и заспати.

Уредан, не дозволивши да јад времена унакази спољашњост, био је спреман, тражио је и даље, сада већ другим непрегледним низовима, избегавајући замке, не пристајући да још једном буде уловљен у сопствену мрежу.

Наравно, то тако мора бити. Дани, месеци, године, залеђено време… клизили су као пешчани сат. Изгубљене су милијарде тренутака који су могли бити целина мозаика, али то никада нису постали.

Једну галерију, није имала име, чуо је да је на тргу ветра посматрао је уплашен, крајичком ока, плашећи се сопствене сенке. Не, није смео ући, само је чуо да у њој…

Галерија на тргу ветра није имала експонате. Постојали су само зидови, празни зидови, и нико, или можда ретко ко је знао да празина зидова није истина…

Постојала је прича, преношена са колена на колено, да свака генерација може у дато време видети …

Нико, или ретко ко зна да би се у одређено време ненајављено… појавио он… Кажу да је био колекционар, да је нестао, никада није умро, јер за то не постоји доказ. Да би се појавио из века у век и изнова преживео све олује, остављајући на зидовима…

Можда је он био и сликар, то архиве не знају, ниједан траг не постоји. Ни галерија на тргу ветра, ни људи, ни изложени ликови и догађаји… ништааааа.

Заспао је, клечећи полузгрчен, заспао је на меканом јастуку који није постојао. Спавао је чудно мирним сном, у галерији на тргу ветра, где су били празни зидови и мириси времена, спавао је…

Некако у цик зоре, један зид више није био празан. Можда се назирао неки лик, лик неке прилике, нејасног облика, нека јунакиња, некога давно несталог, чинило се да у наручју држи јастук…

 

 

 

HERE COMES THE RAIN AGAIN

Киша је долазила. Клизила је по сећањима. И он је желео да је држи за руку, да шетају као они који се воле…

Одзвањале су у очима препознатљиве речи. Волео је ту песму, волео је глас који га је враћао у изгубљени рај. Волео ју је, јер, препознавао је изнова…

Враћао ју је на почетак, по ко зна који пут, враћао је, призивајући онај други део себе који је нестао, заувек изгубљен.

Плакао је. Није изгледало као да плаче, то су се капи сливале од дима конопље, од реског мириса, од…

Само је изнова, по стоти пут, тражио непознату реч, у причи коју је прочитао, проживео. Киша је долазила…

 

 

 

ИГРА МИРИСНИХ ПАХУЉА

Већ дубоко спавала је ноћ прекривена пахуљама. Мрзле су се ноздрве, ледио дах, он се шетао. Сасвим уобичајено, не марећи за случајне пролазнике или пахуље које су прекривале плетену капу. Желео је да полети, чинило му се да лети у ноћи, збацио би свакодневне бриге, олакшао терет и можда…

Вешто се провлачила међу хипнотисаном гомилом, која се кретала ужурбано. Чудно, увек су празници тешки, увек пуни туге, усамљености, ружних помисли, па ипак, извештачени погледи пролазника желели су да просипају осмехе. Овај огромни град баш полуди, нарочито пред Нову годину – помислила је – нарочито тада, а нико нема одговор откуда туга на тасу претеже лажну срећу. Хитрих корака, журила је да не закасни на метро, да не би чекала још неко време, иако је тек четири по подне. Напросто, жели да што пре улети у свој стан, увуче се у кревет и да изнова врти даљински, тражећи неки нови, неодгледани филм.

Учини му се да је угледао неку чудну звезду, није падалица, није обична звезда, она се до ове вечери никада није појавила. Зна, сигуран је, иако ретко прати поредак, сигуран је да на том месту никада ништа није било везано Месечевим зрацима и да је то место од постанка празно. Можда и није звезда, то је мање важно. Важно је да сија посебно, као да раширених руку показује Месецу да је узме и понесе. Није му се ишло кући, све му је толико уобичајено, да не жели да пропусти ову посебну ноћ, скривен под ћебетом, док врти канале тражећи да из „чаробне кутије“ заплива…

Тек је шест сати, а већ јој је досадно, досадна јој је рутина, посебно навике зимских ноћи. Сутра нећe радити, остаће код куће. Неће се осмехивати док служи брзу храну и налива инстант кафу, смешкајући се усиљено, за ситну напојницу. Сутра ће устати рано, започети нову годину путовањем кроз маглу, тунеле, можда ће са прозора подземне железнице видети неке нове пределе, јер они које жели, далеки су.

Лагано је откључавао стан. Скоро ће поноћ, не, неће укључити светло, из мрака ће посматрати „игру радости“. Нека их, помисли – можда им је потребна лажна нада, нека их, нека покушају да буду срећни, ја то не умем. Није чуо буку, није видео светлост ватромета, чврсто је заспао, уморан, само је затворио очи, запловио у сан, довољно.

Прилепљеног образа, у полупразном вагону, посматрала је јутро, прво јутро. Смењивали су се небодери, јутро се будило, није било сиво. Окупани сунцем, призори су изгледали дирљиво. Чинило јој се да се нека малена радост буди, да јој лице осећа топлину, можда негде… негде сигурно постоји… Зна она то, баш јако осећа, сигурна је у поглед из својих очију.

Подне. Баш пријатан, окупан дан, нигде никога. Сам, попут птице, летео је земљом, плесао је, осећао радост, док је писао по трагу сунца поруке.

Осећао је, знао је, био је сигуран да… тамо негде, сигурно… Из очију му је буктала ватра, радост, страст. Тамо негде, није то ни далеко, постоји неки воз, сада ће поћи на станицу, овога пута не сме закаснити…

 

 

 

ИСКАЗ

„Није потребно да постављате питања“ – обрати се иследник, док је прилазио са гомилом папира. Ваљда у жељи да прекрати формалности, да једноставно убрза. Јер, коначно, сам је, без адвоката, дошао, предао се, и чему све ово…

„Седите“ – обрати се судији, баш као да су улоге погрешно додељене, а да је он тај у чијим су рукама моћ и „закон“, а не млади инспектор. „Све ћу потанко испричати, од почетка до краја, потписати исказ, одричем се адвоката и ово сада причам и тачка, крај, више нећу понављати. Јер, ми све иде на к…., ова смејурија од времена у којем живимо, имитирајући да је све нормално, а ништа није. Ви радите свој посао, ја сам свој одрадио.“

Изненађен оваквом силином, да му није дао ни тренутак да било шта изговори, инспектор седе наспрам њега, понуди га цигаретом и кафом, што он са задовољством прихвати. Први корак ка једноставном разговору је учињен. Док попије кафу, изгустира цигарету, вратиће кроз главу филм, да му ниједан битан детаљ не промакне, а онда ће испричати што је наумио и – крај. Осећао је инспектор да није потребно да га пожурује. Пустио га је да заврши ритуал, повремено посматрајући његове покрете, а у мислима му се вртело само једно – како то да се тек тако предао?

„Питате се вероватно који сам ја то лудак, чудак или болесник, да у времену када сви гледају како ће избећи, ја сам одлучујем да нећу бежати. А чему бежање? Од кога, где? Да ли могу сам побећи од себе, сопственог карактера, природе, или ко зна чега? Једноставно, смишљао сам, смишљао, ћутао и спремао то, и то сам са задовољством урадио. Убио сам две гњиде. Од синоћ на овоме свету постоје две штеточине мање, учинио сам малени, али корак – да гамад нестане. Задовољство ми је било, као најлепши тренутак, ма, не – никада такво задовољство нисам доживео као синоћ када сам две битанге завезао, довезао у магацин, а они беспомоћни. Не могу да Вам опишем то усхићење у тих пола сата. Вратио сам цео живот, очистио себе, спрао све муке, блато и добио крила“ – на трен застаде, покушавајући да заустави занос који га је понео, да заустави и каже оно што је потребно.

„То су два ‚угледна‘ човека, ха, ха, каква смејурија називати те две битанге угледнима, а ја сам промашен, лудак, мене ће новине сада ставити на стуб, чачкајући по мом животу, тражити… Добро је да већ одавно нико у мом животу не постоји. Они који су постојали, једноставно су нестали, ко зна где… Зашто? Зашто сам то учинио? Пре седам година, под теретом проблема, немајући куд, позајмио сам новац од ове битанге, такозваног инвеститора. Враћао сам, редовно сам враћао две године. Знам, то се Вас не тиче, али, то је био почетак. Кажем, враћао сам, али ни после две године нисам успео да станем на ноге и, како то бива, несрећа не иде сама, болест, породични проблеми, све се накупило и… Покушао сам да га замолим за мало времена, разумевања, позивајући се на време иза, када сам све, баш све у року враћао, прецизно, тачно, али…

Оно једино што сам имао, наслеђену кућу и плац, е – то му је запало за око, решио је да узме и… узео је силом, уз помоћ ове друге битанге‚‘уваженог‘ судије. Преварама, уценама, батинама, узео је, а ја сам остао на улици, само са својим голим животом. Ћутао сам, скривао се, чекао и дочекао ноћ, када… Ноћ када су се две битанге на једном месту припите нашле, кикотале, лапрдале, хвалиле се…

Наравно, лукавством сам их преварио, везао, довезао у стари магацин и… Сада оно што је Вама најважније. Везао сам их за столице, ставио траку преко уста, они су гледали један у другог, а ја између. Они везани, а ја слободан, они немоћни, а ја господар њихових усраних живота. Паралелно, час једног, час другог погледам, и онда, не желећи да губим време, време које ми је било драгоцено, почео сам. По пуцањ обојици у колена, јауци, ја још гласније музику, као да сам на концерту, плешем, певушим, а они јаучу. Цвиле, све би ми дали да могу да ми кажу, али те гласове не желим да слушам… Секао сам им уши, бургијом пробијао бутине, али лагано, да крв цури, лагано, желео сам да умиру споро… Потпуно сам им унаказио лица, исекао тела, а онда… Не, не, метак је скуп, полио сам их бензином, запалио. Ако препознате било шта, све се налази у… Ништа више. Ово је крај исказа.“

Дуго је инспектор гледао непомичан. Мирис из димњака допирао је са улица у собу у полицијској станици. Овога пута смрад је био неподношљив…

 

 

 

ИСПОВЕСТ КУКАВИЧКЕ ПРАЗНИНЕ

Какве ступидарије. Не могу, или се плашим да те ословим именом. Плашим се да шапућем, а хиљаде пута, у срећи или агонији сам те дозивао, радостан што сам силно у тебе заљубљен, или као уплашени дечак који у мраку дозива најдраже име, који затвара очи од страха, сања светлост, прижељкује загрљај крила.

Ја сам зао човек, баш подлац. Нисам ни храбар као разбојник да те отмем, већ кукавички цвилим, мољакам, подилазим, лажем, ласкам, да, све то сам радио. Радио? Да, некада, некада, када сам сладострасно уживао у освети, маскиран испод стотине пресвучених ликова, тргајући са лица ону маску, оно зло лице које је завршило улогу и никада је, никада, више неће играти.

Увек сам био споредан, не зато што нисам могао бити главни лик, једноставно, зато што сам желео да уживам у пропасти других, лажно им пружајући саосећање у поразу. Гад, овејани гад, искаљен у стотинама паклених пламенова, са мноштвом ожиљака, са искривљеном вилицом, исцурелим оком, прегаженом ногом, са.… Да, ти то никада ниси могла видети, јер сам се увек у тами скривао иза прозрачне завесе, кријући себе, а узимајући твоје невине погледе, који су лутали у…

Био сам… Већ ко зна који пут, пакујем се, слажем оно мало ствари које нисам ни распаковао, и тако понављам радње, изнова, изнова и… Желим да побегнем, први пут ме је стид, осећам се посрамљен, јер, тако гадно лажем, невини осмех… Па, ја и не знам ко си? Можеш бити било која, можеш имати било које име, али сва та позната имена недостојна су твоје лепоте, ниједно није рам за твоје лице.

Вратио сам се, поново сам сео у столицу, узео перо, папир, опет сам на тренутак осетио да у мени постоји бар делић људског. Овога пута нећу устати, седећу сатима, али морам написати тих бар неколико реченица, морам се предати, јер, бекства више нема. Стар сам, уморан, више немам скровишта од сопствених лажи где бих се сакрио, чак ни јазбине дивљих звери нису оно последње скровиште где се осећам својим…

…………………………………………………………………………………………………….

Низови тачкица, можда је то требало да буду слова, можда исписано име, порука, ко зна шта су означавали. Само је постојало безброј тачкица, непрегледан низ који је стајао на столу… Име? Наслов? Порука?

 

 

 

ИЗА ТРАГА ЗВЕЗДЕ ПАДАЛИЦЕ

Дугим корацима, Игор М. је обилазио сав свет познат његовим очима. Већ дуго се кретао Месечевом стазом, обилазећи изнова познати свет. Није био зачуђен и збуњен свим рушевинама које су се низале. Више су га плашила нова чудовишта која су ницала на успоменама. Само је тихо, погнуте главе пролазио, крајичком ока пратећи бледи сјај Месеца.

Сетио се да ноћима није спавао, сетио се, јер ниједан сан није био у његовим очима. Није осећао ни умор, само је дугим корацима настављао даље и даље. До првог камена који ће ставити под главу, да меко и плашљиво спава, не од страха од дивљих животиња које су препознавале његов мирис, био је то исконски страх да никада неће стићи. У сновима које је сањао она се увек губила, а он би остајао тужан и са мало наде да ће икада дохватити звезду падалицу.

Чудна ноћ се спуштала над црним језером. Препознавао је тај сјај таме који се осликавао на небу. Ту, још тако мало, и биће ту, на обали где његови снови увек су будни, а ледена вода спира умор у јутарњем купању. Чинило му се да се магла спушта. Можда тамни облаци покривају познати свет. Баш чудно да у летњој ноћи плешу магла и црни облаци.

Лако је заспао. Вук са каменог брда завијањем је отпевао успаванку, сове су хуком отерале шишмише, простирка је била топла, и сан га савлада. Сањао је, дуго и мирно је сањао у краткој ноћи, која је била као вечност, али га пробуди нека музика у сусрету ноћи и глуве ноћи. Хитро и брзо, навикнут да као звер буди се, угледао је њу. Звезда није бежала, чинило се да му лети у сусрет, плеше по небеском своду, над језером, као цвет расцветала се звезда, не, то није звезда то је… ОНА…

У обиласку изнова света који је живео у његовим очима, будила се са осмехом ОНА.

„Уплашен си. Ниси веровао да ћеш икада… Само си сањао, надао се, умирао, рађао се, све је нестало, зар не? Снага, младост, нада, изнова и изнова кружио си… Ко зна колико пута, падао си, дизао се. Зар не? Сада си уплашени дечак, а… нећеш ништа да кажеш.“

Игор је ћутао, заборавио је да изговара речи, оне су усахнуле на путовањима кроз свет… Било му је пријатно, можда му је срце брже куцало, можда је осећао радост, али он је све заборавио у путовањима кроз свет… Људски језик му није био познат, није се сећао како је изгледало обличје последњег човека кога сусрео, ништа у уму није постојало, осим…

„Ја сам…“ – таман када је заустила да му каже, он стави своју руку на њена уста, али нежно, нимало грубо. Желео је само да заустави реченице о времену, за њега оно није постојало, само, само очима растуженим показивао је да…

ОНА ЈЕ БИЛА…………………………………………………………..
Низови тачкица, можда је то требало да буду слова, можда исписано име, порука, ко зна шта су означавали. Само је постојало безброј тачкица, непрегледан низ који је стајао на столу… Име? Наслов? Порука?

 

 

 

ИЗМЕЂУ ПОСЛЕДЊЕГ И ПРВОГ ТРЕНУТКА…

Вероватно, скоро сигурно, већини би се учинио погрешним редослед догађаја. Не, баш ово је прави „поредак“ у збрканим мислима Виктора К. Он је увек у збрци, још од првих корака, школских дана, преко младости, до овог тренутка. Никада није толико желео као сада да украде још неки тренутак, да се обрадује сунцу, све је сада желео, сада, када је време било све-сем његов савезник.

Чинило му се да песак из сата нестаје, а он броји, одбројава време до… Сада му није била тешка стрма литица, којој је одузимао простор тако хитро, као звер која скакуће, а не мучно се пење ка врху. Ни зној, ни недостатак снаге, ништа му није било препрека, није се заустављао, само је грабио и грабио.

Кроз одсјај сунца пробијао се његов поглед пун снаге и вере. Све сигурнији је бивао да ускоро, на врху који се назирао, исписаће речи, а оне – одјекиваће низ долине, низ токове река, продрмаће успаване зграде, будиће заспале а …… ће то осећати. Сигурно зна да ће јој срце убрзано играти, у погледу који буде сакрила биће тренутак између последњег и првог, сигурно…

* * *
Заспало цвеће није се повијало под тегобом, било је

свеже у његовој левој руци, док је снагом деснице
склањао стене, још корак-два, и успеће…
Тај стих и букет цвећа, та силина љубави, све ове
узалудне године које је извртао, они су били све што…

* * *

Много година касније, неки млади планинари изненађено су гледали чврст стег који се није таласао на ветру. На њима непознатом језику стајале су речи, није им било јасно, само се чула музика, пријатна и оштра, али нежна, без патетике, одзвањала је нечујно. Стег се благо заталаса. У даљини сливале су се неке чудне природне појаве, низ речни ток као змије су журиле…

 

 

 

ИЗНУЂИВАЊЕ

У слабо осветљеној учионици, претвореној из револуционарног кружока у предсуђе некаквог суда, за више наслоњених столова у низу седела је група оних који су били важнији, оних који су одлучивали, а око њих тискали су се голобради младићи, незреле девојке, сви помало промашени, неостварени, али вреле крви и убилачких мисли, прљавих страсти и дивљих нагона. Узаврело комешање, али не довољно гласно, где само варница у правом тренутку може запалити ватру, варница коју ју је неко кога чекају требало…

Сам, прокужен, прекривен полутамом дна просторије, где се светлoст тешко пробијала, седео је Лука Т, студент познат по оштром уму, бритким речима, изражених, и понекад пребрзо изречених осећања. Био је сасвим миран, ишчекујући да започне лакрдија, као да се у себи борио да обузда свој гнев, као да је водио претешку борбу са оним другим „ја“ које би, без длаке на језику, ватром пржило немилосрдно лаж. Ћутао је, попут Сократа који чека отров лажи, или попут некога кога инквизиција без суда шаље на ломачу. Није мимиком одговарао на добацивања, искежене погледе полудивљих лица. Сам у гомили, чувао је речи за онај тренутак.

И наста тајац када у лакрдијашку судницу ступи он. Одједном сви занемеше, само је Лукин подругљив или, можда, презрив осмех одјекивао, говорећи да се не боји, да се не боји предратног кокошара и нерадника, галамџије и кавгаџије Талета Бивола. Јер, он је знао ко је он, нико и ништа у сваком погледу. То што га сада чини моћним је униформа победничке војске и лудост у рату, коју су називали храброшћу. Можда не лудост, већ суровост. А и тај мит, када би имао сведоке, можда би био распршена лаж.

„Ти си, друже Лука, одређен да нешто урадиш?“ – обрати му се заповеднички. „Али, ти упорно избегаваш да радиш оно што Партија од тебе тражи. Понавља се већ ко зна који пут твоје недостојно понашање, али ми ти дајемо последњу шансу, или…“

Без дозволе да се обрати, Лука са изразом задовољства, баш као да је чекао овај тренутак, тако смирено се усправи, одлучан да само кратко, без околишања, каже свој наум, устане и заувек оде.

„Ви тражите да ту девојку оптужим да је била окупаторска курва, јер је за време рата била у вези са официром? САМО СЕ ЗАПИТАЈТЕ ДА ЛИ ГА ЈЕ МОЖДА ОНА ВОЛЕЛА?“

 

 

 

ЈУТРО НАЛИК НОЋИ

Добро је знао да данас није никакав судбоносан дан. Тај вероватно негативан одговор није крај. Само, као да се у његове груди излила вода безнађа, рушећи све. Чинило му се да не може да дише, као да губи дах и панично се осећа. Чинило се, ма колико себе храбрио да ништа није трагично, да као дављеник гуши се.

…баш како је наслућивао, догодило се да га није ни удостојио разговора, скоро да га је најурио из канцеларије, оном простачком „пристојношћу“. У себи је беснео, осећајући огромну грижу, зато што ко зна који пут не слуша свој глас, већ тражећи оправдање кроз лажне изговоре, чинећи некоме другом уступак… доживљава да га још један, како их је називао – „мајмун“
– мајмунише, да му демонстрира сирову моћ.

То су она јутра, она рана рађања дана која наговесте да ће ноћ бити пуна скупљених горчина, пораза. Знао је он то добро, али није слушао себе. У таквим данима најбоље је закључати се у сопствени кавез и не излазити. Али, али – нешто демонско увек нас нагони да учинимо погрешне кораке, ни то није проблем. Проблем настаје када се изгуби јасна граница и када се дође на корак до…

Нервозно је окретао скоро испијену чашу, без јасне мисли – куда. На ту једну надовезаће се још много пута по једна нова чаша, а онда, да, онда, знајући себе, ко зна куда ће бес нагомилан у само једном јутру отићи.

Мада је живео сам, отезао је кораке, баш као да у овој игри жели да одложи крај, да одложи пораз данашњег дана, јер напросто нема снаге да гледајући себе са друге стране стола изговара објашњења и да се правда. Јер, онај други он можда ће га попут чопора вукова напасти, тражити разлог да га растргне. У таквим моментима, наравно, постоје милиони обја-шњења која су ирационална, али, он ће увек пронаћи, извући из шешира објашњење, и поткрепљивати сопствене теорије.

У вратима је стајало писмо, вероватно поштоноша није имао куда са њим, јер сандуче није ни постојало. Можда нешто битно, можда од ње, да, од ње, од најважније и најдраже особе, а на њу је заборавио, није се сетио ње, док се вукао назад кући, изнервиран и бесан. Она, то је њено писмо, бар нешто лепо, помисли, бар неки зрак сунца, ОНААА… На лицу се разлеже нежан пријатан осмех.
„Десет је сати“. Пијаног погледа, тешког покрета, констатовао је време, тачно време. Онако патетично осмотри по соби, мислећи да можда некога има, али, од терета испијеног, глава му изгуби контролу, поче падати, скоро се залепи за сто, онако јадно, најјаднији када се дешавају делиријумска пијанства…

….

Скоро је поноћ, већ истрежњен, бар делимично, седео је на клупи. Несносни бол помешаних пића још више је појачавао његову нервозу… Седео је и чекао, чекао, чекао. Можда је око два, такав осећај је имао, спремајући се да погледа, али хитро устаде, потпуно бистре главе, сигурног корака, убрзавао је кораке, све брже, брже…

Тело непознатог човека које је лежало на стомаку, било је непомично, око тела сливала се крв, правећи круг…

Силина беса није пружила ни трачак наде, ни најмању шансу. Лежало је тако, чекајући рађање јутра у смени мрака и светлости.

Смрскано, непомично, унакажено, затворено кругом крви…

 

 

 

КАВЕЗ ЗА ФЕНИКСА

Осећао је да га нечија рука додирује додиром попут буђења, лагано, без силе, да не наруши сан. Лежао је на десној страни, отварајући лево око, приљубљено за јастук, са намером да му се све учини једва видљивим. Није желео да нестане сан, да се распрше светла, боје, да утихну звуци рајске музике.

Није одговарао, или није могао да одговори на тихе шапате који су допирали иза његових леђа, који су се ритмично понављали као музика буђења из сна, сигурна, не насилна и бучна.

Није ни покушавао да уложи напор да види ко то певајући шапуће између тонова, осликавао је црту по црту имагинарног лика, желећи да он га претвори у стварност.

„Извините, молим Вас, пробудите се… Спавате већ… Уплашили смо се да…“

Уплашили су се, или се она уплашила, помисли у себи. Глас јој не лаже, наставио је да ниже мисли. Глас не лаже, осећа се брига и нежност, али није желео да се пробуди. Наставио је попут јогунастог детета да затвара око, да се прави да не чује, као да жели да слуша глас који га моли, да ужива, не у њеној муци, већ у лепоти и раскоши…

„Молим Вас, морам Вам дати терапију, морам Вас пресвући.“

Најзад, после мољакања, одлучи да своје тело само окрене на другу страну, да погледа лик који га буди, а тада ће пресећи попут муње да ли ће – или не – отворити очи, пробудити се и…

Испред њега је стајала девојка од неких тридесетак година, у белом. Не обрати пажњу на њено лице, већ белина униформе као да га разбуди, са тескобном мишљу – а где се налази? Ћутао је, ћутао је, док је она спретно, хитро скидала одећу са њега, повремено му осмехом стављајући на знање да ће убрзо све бити готово, да она је ту да га чува, брине о њему.

„Гд…е с…е на…“ – застаде, сувих уста, не долазећи до даха, не могавши да изговори питање до краја.

„Не брините, биће све у реду, све ће бити како треба, само неколико…“.

„Где се налазим? Где је моја вереница?“ – са муком је успео да постави жељено питање, чак два, али млада болничарка (претпоставио је због униформе) вешто се направи да не чује шта јој говори и изгуби се низ ходник, носећи кесу са одећом.

Мора да је много времена прошло, никако није могао одредити колико, али, по мраку који се спуштао, могао је претпоставити да је касно по подне, или пред сумрак, можда…

Призор иза прозора није му могао дати одговор ни које је доба године, неко неодређено, јесен, рана зима, буђење пролећа, све и ништа.

Зачу некакав храпави глас, вероватно је припадао некој старијој жени, јер то што је допирало из суседне просторије није био глас који га је будио. Тачно, баш како је помислио, на вратима се појави нека висока жена која му се приближавала. Како је била све ближе, уочавао је црте, огрубелог, мршавог лица, али ништа није проговарао. Сачекаће да седне и поновиће јој питање.

„Јутрос је била једна девојка, пресвукла ме је… Питао сам је где ми је вереница, није ми одговорила, само је нестала, да ли…“

„Девојка?“ – скоро да се заценила од смеха, као да чује нешто најсмешније. “Девојка, кажете? Никаква девојка не постоји, ја радим цео дан и ја сам Вас пресвукла, а сада ћу Вас нахранити, дати терапију и онда се можете одмарати.… Да, питали сте, никаква

вереница не постоји. Ви сте овде већ дуго, не сећате се, још од пре… година. Ваш рођак плаћа све трошкове, пуно брине о Вама. Јавили смо му да сте се пробудили… Можда ће стићи у току следеће…“

 

 

 

КИШНА ПОЉА МАКА

Лелујала су се поља мака, ветар је наносио са планине громове, муње и лет вештице која је плашила бераче у пољу. Вриштала је, плашећи неколико заосталих берача, који су паничном трку јурили ка шуми, безглаво бежећи пред њеном ватром.

Кружила је у ниском лету над крваво преливеним цветовима, сваки пут бацајући ватрене кугле, које су палиле поквашено поље, ширећи пожар јачи од кише. Горело је непрегледно поље, ватра из канџи била је силнија од моћи кише коју је ветар бацао у борбу.

Све је трајало кратко, као тренутак. Уплашене очи вириле су из жбунова почетка шуме, у сени столетног дрвећа. Плашљиво, кукавички, проклињали су, без храбрости да потрче у сусрет немани, да у лице проспу кишу и балоне са зденца из таме букових стабала.

Када се неман насладила, уништавајући муком труд, као пијани, домороци се скупише се на средини поља, крај изгорелих цветова. Страх, бес, кључао је у свакоме од њих, али, ни речи, сем неразговетних урликања. Ништа сем плеса, митског призивања. Као у трансу кружили су, храбрећи себе, али – ништа.

Лелујала су се поља црвених макова, спржених у ватри цветова, који су сијали… Плес је трајао, плес страха и транса, у игри кукавичлука и лажних призивања митова. Са планине светлела је кугла, за њом још једна, још.… Урлици хора, вештица, приближавали су се пољима изгорелог мака. Ни силно урликање транса, плеса кукавица, ништа није помагало.

Виделе су се сенке, раштркане у нереду, које су бежале, из шуме… излазиле су… са ватреним куглама у сусрет… пржећи бераче који су оставили поља крвљу преливеног мака…
Јутро се будило. Мириси изгорелог поља, мирис спржене земље био је окупан прелепим зрацима сунца, будило се све…

 

 

 

КРУГ

Тешки дани, пуни влаге, ноћи без сна, дашка ветра, уз… бивали су неподношљиви. Највише што је желео из ноћи у ноћ било је да изађе из одеће сопствене коже, да ослободи крила, да лети, да нестане. Али, олово је притискало све јаче, заједно са пакленим температурама, умртвљавало је мртво тело до тачке да се само бес и немоћ могу сливати.

Тим ноћима, времену у самомучењу, једини смисао давала је једна звезда. С времена на време појављивала би се у левом углу рама живе слике, иза мреже прозора, свирала би неку музику, као да брише прашину тегобе дана, нестајала и враћала се. Увек је сијала у левом углу.

У тим вечерима он је знао да долази по њега, јер, зашто само у оквиру његовог рама, из погледа његове собе, зашто…?

Ослободивши се, почела му је шапутати, најпре тако тихо, као да се плаши црних ветрова таме Месеца, али, страх је нестајао, јер, она је звезда. Али, није била обична звезда, она је била девојка, живела је у… остала би то, да није… Не, није смела рећи истину о прогонству, довољно је да ће од сада сваке ноћи, стајати у левом углу рама живе слике и…

Из ноћи у ноћ, чинило му се како је сваким новим сусретом све ближа, можда надохват руке, али да је не може дотаћи или… Причала му је да се не плаши, да ће она сваке ноћи долазити. Он неће остати сам, биће увек ту уз њега и…

Са дужим ноћима, преливеним бојом јесени, чинило му се да је све блеђа стаза по небу. Не, није његов вид проблем, ма, сигуран је да је нема. Помислио је, да, обећање, али са… Обећање?

Стазу су прекривале магле, кроз њих су пловили облаци. Сада, сигуран је, већ данима није видео у левом углу живе слике, није, није видео… круг…

 

 

 

ЛАЖНИ РАЗЛОЗИ

Топли септембар није дозвољавао да се јесен назире. Последњи летњи месец личио је на почетак, а не на крај лета. И дани су се чинили дуги, баш као да се ишчекује најкраћа ноћ. Пријатно, окупано сунцем време, давало је живот, неку необичну снагу, људи су били весели, ма колико да су их бриге мучиле, давали су себи одушка кроз шетње, дружења.

„Усрана, лажна идила, гомила која се осмехује, лаже себе, тобож правдајући се како челичи вољу, не дајући да је све бриге сломе, срањееее!“ – љутито, бесно, озлојеђено је са прозора Дамјан посматрао микросвет лажног макросвета. “Све те лажне њушке опраће свој осмех, сести у фотеље и буљити хипнотисано у вести, чекајући да им се понове лажи од јуче, прекјуче, од пре пола године, баш као да и знају који је дан, као да знају да по ко зна који пут прегледају и упијају лажи. ГАДОВИ СУ ОНИ, НЕ ОН!“

У бесном негодовању и свађи са оним светом изван, прекину га звоно телефона, једном, двапут, трећи пут, неко упорно звони. „Мора да је она, знао сам…“ – озари му се лице. Тај позив чекао је тако дуго, знао је да га није заборавила и да ће му вечерас…

„Ирена!“ – напросто радосно викну, скоро сигуран, да ће са друге стране жице чути глас, али, какав шок, не да то није она, већ оно најгоре. У неколико десетина секунди само је скупио снагу да равно, бесно изговори „Маршшшш, и ви и он и сви ви, МАРШШШШШ…“

Тог тренутка срушио се сваки сан, сва нада је олујно нестала из собе, све је горело, без пламена и… Ништа није проговарао, минути су пролазили. Цигарета за цигаретом незавршена горела је, а он, он је гледао у једну тачку, белину која је одударала од зидова, белину, и један искривљени ексер, знак да је ту…

Било је рано јутро, још мрачно. Закључавао је врата. Сада је сигуран у избор. Одлази у омеђене зидове, умире да би се родио, и крај… Окренуо се. Иза леђа остао је звук звона телефона, неко упоран ишчекивао је да чује глас, али, он се није освртао, сигурно је неко грешком… то није за њега… он је изборио избор прелазећи праг…

 

 

 

ЛЕВИЈАТАН, ИЗМЕЂУ ЗАМКА И ЛАВИРИНТА

Уплашено, згрчено тело, скривено испод старог распаднутог кревета, ослушкивало је. Ослушкивало је трупкање мноштва корака, који су се у неправилном редоследу смењивали на све четири стране, бар је, испод завојем скривене главе, тако слутио. Ужурбано трупкање нервозних корака, налик маршу војске која силовито улази, уз звуке сирене, аларма, узбуне, док некога или нешто траже.

Последње чега се сећао, док се сударао са сенкама по оронулом ходнику, док су бежали безглаво, а да ни сами нису знали куда. Падао је, подизао се и, најзад, пропао је, осећајући да пропада кроз огромне цеви, а да није знао куда га води бекство које није ни желео, или није ни био спреман да учини.

Звуци корака утишали су се, најзад, нису се више ни чули. Освртао се, рукама додиривао предмете око себе, замишљајући их, јер није се сећао да је икада свет и видео. Сада се пружила неочекивана прилика да уграби делић, чега – слободе. Не, он није знао шта је слобода, то његов ум и тело нису познавали, као и ниједно друго осећање, сем звуке мумлања кроз завоје, када би вапио за гутљајем воде, кашиком хране која би утолила нешто. Нешто, можда се то звало глад или слично.

Није се сећао када су га довели, колико је година имао, ни како је изгледао, јер он није спознавао ништа. Негде у свом уму, нешто као пламен наде или побуне, поче га нагонити пријатним осећајима који су пловили кроз тело. Срце, ваљда се тако то зове, све брже и јаче куцало је, шаљући пријатне таласе са крвљу у мозак, ваљда то је неки орган који постоји, прекривен завојима, он се покреће, тера те да…

Најзад, скупљене снаге, сигурнијег корака, усправи се, ваљда се то стање тако звало, то стање када се осећаш као да имаш крила, да можеш полетети. Напипа завоје на свом лицу, тражећи почетак, да мора скинути мрак, отворити прозор свога лица, светлу, сунцу које никада није допирало, или га се није сећао, можда…

Корачајући, завој се спуштао низ тело, почео је додиривати под, запетљавати његове још увек не потпуно сигурне ноге. Као траг, траг за улаз, или излаз из лавиринта… Одједном, кроз последњи слој завоја, назирала се блага светлост, која је допирала из неког ходника. Угледао је најзад неки ходник који је сањао много пута у немирним сновима, завезан за кревет ланцима, да никуда не оде. Мамило га је непознато, мамила га је светлост, тај једва назирући сноп, од којег је покривао очи, да блесак не ослепи. Ходајући, пожеле да може видети лице, ваљда се тако звао део сваког човека који је испред свега кроз живот ишао.

Почеше играти неке сенке, можда одблесци, учини му се као да неки прозирни предмет на зидовима играју се, правећи збрку, можда су то огледала? Или извитоперене обмане да збуне? Није знао, није се сећао да је икада некакав сличан плес гледао, или предмете који су издуживали, или смањивали неке приказе, можда тела или…

Залазио је све дубље. Најзад, више се завој, који је био траг, није видео, али то га не поколеба да настави даље, у нову, па нову, и ко зна коју просторију, све дубље, дубље…

На крају реши да застане, као да тражећи предах покушава да смисли шта, како, куда. Одједном, угледа неки бледи лик. Деловао је чудно, није застрашивао, али био је чудан. Учини му се како се лик игра, чак да се помера, али – ко је то – помисли. Јер, ако се померао надесно – лик би чинио идентично, али на другу страну, или – обрнуто. Застаде. Тада застаде и он. Ћутали су и он и он. Нико се није померао, као да је онај други чекао да онај први учини и, ко зна колико би трајало надмудривање да он не угледа неку стару фотографију. Стајала је изнад главе оног другог, неки људи са капама, поређани у најбољем реду, озбиљних погледа. Имали су у рукама нешто, није препознавао шта. Нешто. Не, није се сећао.

Само му је поглед ишао једном линијом, и на најмање скретање увек би се враћао на мушкарца у првом реду који је стајао, један, два… на петом месту. Одједном се осети још више збуњено, откуда да трећи он стоји изнад, мора да је… Шала, случајност, ваљда се то тако изговара…

 

 

 

МРЉА

Трећи или четврти пут брисао је пешкиром лице, скидајући пену за бријање. Тог тренутка чинило се да је та бесмислена одлука – да ли се обријати или оставити неизбријано лице – најважнија. Као да је од те, сасвим неважне одлуке, било шта зависило.

Скоро да је и заборавио разлог зашто је тако дуго стајао пред огледалом, спремајући се. Ваљда је и могући одлазак на вечерашњи догађај био последњи чин у суманутој збрци. Није му се ишло, али га је неодољиво вукла, та његова жеља, боље рећи – сумануто надање, да можда у последњој жељи која му је давала наду да није, није све срушено.

У огледалу замагљеном од паре топле воде која је непрестано текла, осликавали су се обриси њему непознатог осенченог лица. У тим тренуцима враћао се успорени филм пребрзо згаженог живота. Преплитале су се слике важне, неважне, колаж, огромни колаж свих глупости. Зашто је потребна још једна – севала му је кроз мисли сумња. Зашто?

Знао је дубоко у себи да он нема шта да тражи. Зато, обрисаће лице, згужвати кошуљу, разбацати по поду панталоне и ципеле, искључиће светло, лећи, запалити цигарету и остати у соби. Зуриће у плафон, затим крајичком ока провирити кроз завесе, плесаће са сенкама, и авети ће се на крају ноћи, пред зору, играти са њим. Да, то је решење, добро познато и стално решење које бира.
Већ довољно поспан, близу сна, мерио је простор од дна до врха по ко зна који пут, неодлучан да коначно изговори меру. Али, то није било мерење ради мерења, нека његова сулуда игра бесмисла. То је био израз, израз страха, уплашености, знао је да је то вредност разлике.

„Разлика, да то је разлика, зато нисам отишао. Мислим, потпуно исправно. Сигуран сам у то“ – гласно је храбрио себе, потврђујући јасно изговореним речима. Критеријум светла и тачка мрље, то је разлика.

 

 

 

 

НА КРАЈУ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ ЛУТАЊА

У свитање обичног јутра, када се немирни снови сањалаца спремају на украдене тренутке сна, а они други буде полуснене очи са узглавља натопљеног немирима, сенка са једне удаљене тачке привиђала је, можда и видела поруку у боци, која је пловила са севера некуда доле, без тачног одредишта. Само је пловила од обале до обале облака. Можда већ тако дуго да боца искрзана од удараца није ни имала јасан циљ. Само је пловила да избледелу поруку, наквашену кишама, олујама, испрекиданим низовима неисписаних речи подари.

Етикета, са ликом… већ избледела и разливена, али са јасним отиском, била је ту, најзад упловивши у око. Неверица у оку, сумња у уму, да, баш он је изабран од мноштва да отвори нагрижени папир од соли суза, прочита непрочитану поруку, и заувек је сакрије.

На крају прве половине лутања, она и он су иза себе оставили све, или скоро све, мноштво невоља, истргли су из сећања, сачувавши понеки осмех тешко извајан на лицима. Али, осмех ње био је његова нада, осмех његов који никада није имао био је њен сан, укрштен, испреплетан у чвор тешко размрсив.

И баш када је брод, боца, порука, допловио, она осети сумњу, иако је годинама чекала да порука стигне, баш тада, сумња је километрима далеко буктала. А он, не, није сумњао у њу. Сумњао је у себе, у чињеницу да њему баш никада такав дар не може и неће бити дар.

Пловила је порука, она која се враћала на далеки север. Брзо је пловила, ношена олујом из његовог срца, што пре да стигне, да сумња не поколеба, и страх да се не распрши сан. Само је себи говорио да ће чекати и да никако неће бити нестрпљив као мноштво пута у лутању на крају прве половине. Сан, далеки сан севера, равнице, очи ветра у кишним ноћима, осмехнули су се… Нада? Сан? Чежња?

На крају, или почетку лутања, у првој половини…

 

 

 

НА ПОСЛЕДЊЕМ СТЕПЕНИКУ

У подруму скривене куће где је налазио повремени мир, дружећи се са сопственим сенкама, ту, у подруму окованом решетком, који је скривен од сваког погледа.

У подруму имена …, исписивао је дневник. Све чешће се скривао у њему. Неки унутрашњи гласови говорили су му да брже и брже мора сустићи ветар олујних мисли, да би на крају трке, за корак испред, на сто поставио свој тестамент. То је била последња трка, за коју је чувао сву своју изгубљену снагу, изломљена сећања, потамнеле слике и бледило сопственог неосунчаног лица.

Чудно, осећао се пријатно у простору од којег је свако иоле здравог разума зазирао. Чак су и мисли биле брже, рука спретнија, могла је пратити сву силину која је извирала из његових очију. Није сумњао да то може бити опсена и лаж, као када умирући изненада поврати снагу, а затим уследи пад. Не, нису га плашиле измишљотине. Дубоко је веровао да је из мноштва пораза добио снагу и челичну вољу и, сигуран, седећи на последњем степенику, испред натопљеног земљаног пода, бележио је.

Све чега се није желео сећати истргнуо је руком, све мрље у оку које су мутиле разум обрисао је жицом која је буђ брисала, све туге које су пуштале јаук мачем је пресекао, да ништа не постоји што га саблажњава. Спреман, сигуран и уверен у циљ, само је бележио. Још мало, храбрио је себе, када би га језа од хладних ноћи, а не од страха, походила, све, све је по први пут текло као мирна река.
Учини му се, док се будио из сна, спавајући на последњем степенику, да чује мноштво гласова. Сваки од тих гласова био је пријатан, подсећао је на неко драго створење, на тренутак, али, можда је то он? Одједном, у искривљеном погледу учини му се да утваре лебде над њим, а музика милих гласова претворила се у адске јауке, клетву, вапај…

„Никада ниси могао сачувати оно што волиш. Увек сам ти односио, као косач у жетви… Знаш добро, знаш добро да сам ти отео сву љубав… Али, не само то. Убедио сам те, понизио, сломио и успео да ти наметнем кривицу, ти си крив за сваку умрлу љубав в в в в в в в…“

На последњем степенику, у подруму, у бари кишнице, на земљаном поду.

 

 

 

НАДМЕНОСТ ПАПИРНЕ ПРИНЦЕЗЕ

„… ух, баш тешко и мучно ми је писати, одговорити на низове твојих скривених порука којима ме прогониш и мамиш, потезима вештог луткара обликујеш и дрско, као размажена девојчица, бацаш ту презрену и брзо омражену играчку. Пре неколико ноћи, које су месецима трајале, позвала си ме да плешемо по звезданом небу, и спремио сам кочије да те пренесу, али, ниси их сачекала…“

Да, прва мисао ми је била, свакоме се догоди тренутак слабости, свако од нас устукне пред поривом гордости, једноставно одустане, јер, ко сме нарушавати слободну вољу, ко сме да највиши Божји дар мери земаљским пролазним очима?

Већ сам и заборавио тај тренутак. Пресечена мачем, воља је пала на колена, и одвукла се у сопствени кавез. Брисао сам крв, ушивао ране, зацељивао сваку невидљиву рану, надао се и молио да дође светлост тренутка када се заборави. Не, ниједног тренутка ја нисам видео папирну круну, ни сјај, можда с времена на време, попут болова пред временске непогоде, нешто попут копља натопљеног отровом за непријатеље успавало би ме, клекнуо бих, осетио се немоћан, али, корачао сам, не тако сигурно, али сам корачао“.

Нестао сам, једноставно сам испарио, као капи на ужареном бетону. Нека непозната сила носила ме је у броду, из луке у луку, до… блаженог незнања, непостојања, ваљда је то и циљ, када сопственим умом ниси снажан да пресечеш окове, нестаћеш. Срећан? Не – и да, парадоксалан одговор, или врхунска глупост. Да, јер ничега се не сећам, не, понекад осетим да у мени неко живи, можда мој изгубљени ја, или…“

Мирним покретима исцртавао је нека слова неког непознатог језика, смирено, правилних потезима. Као да знацима можда умрлог језика исписује степеник по степеник, корача ка високом небу, замагљеном тамном бојом или наталоженом прљавштином папира… Чинило се да слова показују ковчег, брод, високо сунце и дан и…

 

 

 

НЕЧУЈНА СМРТ ЗАБЛУДА И ЛАЖИ

На крају кишног пролећа, у сасвим обичном дану, она је са киселим осмехом у срце затворила најнежније речи. По ожиљцима изневерених осећања пливале су нежности, мед његових натопљених усана зацељивао је ране. Наизглед смешне и пијане усне љубиле су ране и зацељивале сва понижења, скупљана у низовима година.

И њене лажи нису могле одолети бујици… Нису то ни биле лажи, више извитоперени погледи, страхови, нагомилани до панике. Још јуче, сама синоћ са сновима, у машти, а овога јутра са пријатном муком на уснама… Са благом нелагодом да изговори неколико реченица, спремна у силној жељи да обоји у мрак све иза.

Знала је да овај тренутак постоји сада, и ако у страху побегне или прећути, никада више, баш никада…

Благо, топло предвече, без јулских врелина, бекство, две сенке у сумраку, попут деце. Безбрижни, далеко од оловних облака дима, само су ћутке маштали. Са ногама у води која је мирно пловила ка ушћу, сасвим довољно, највише за украдену срећу, за свет где они постоје, нико и ништа више. Цео свет се налазио у њиховим погледима, срцима, и сасвим довољно неба да плове.

Јесен је почињала, а како другачије, него са кишом. Није узмицала да препусти још неки украдени дан сунцу, да обоји суморна лица последњом светлошћу. Одједном, била је мучна и тешка, наталожена грехом и суровшћу, само је изобличено лице стварности огољено приказивала. Низали су се празни, или ретко испуњени дани, чак ни са искрицама. Једноставно, све је било без страсти и живота, живо – а мртво. Низали су се и смењивали пресликани дани. Тек с времена на време понека искрица могла је осветлети слику прашином прекривених фотографија. Чинило се да је и он преморен. Безвољно, пролаз поред зида, не осврће се, не брише наталожену тугу. Она – нестајала је, повремено би се појавила, корачала је из ходника у ходник, иза скривених зидова, нечујно, да ни кораци нису се могли чути.

Отапали су се снегови, зубато сунце пробијало се стидљиво кроз смрзнуту земљу, кроз залеђене душе и лица. Ниједно лице, па тако ни његово, није имало осмех. Можда – али само у ретким блесцима, можда је сећање давало неку нестварну наду да… Али, не, то је била варка, да, варка.

Последњи дани пролећа. Овога пута било је пријатно и топло, али ни цветови нису мирисали. Личило је све на кавез, а у проклетој авлији без зидова цвеће има само облик, не и мирис. Цвеће има само привид, баш као и овај сумрак, као и претходни дан, као вероватно и сутрашњи.

У кавезу се само украде трачак светла, удахне мирис и све нестане, када оловни облаци прекрију га. Није назирао сенку, није осећао мирис, а није ни очекивао, док је седео на клупи, да ће се…

Ух, какав дан за умирање… Смрзло јутро, санте леда по реци, птице које узнемирено лете, он или сенка, у тескоби сопственог тела, под теретом оловног јутра. Само десетак, двадесет корака, да, само толико до…

 

 

 

НЕИЗРЕЧЕНО

Виктор Р. био је сасвим обично необичан човек. Увек у проблемима, из којих се извлачио милошћу Божјом, а никада их није изазивао, бар видљиво, неким поступцима, и обичним људима као што је он могло је то бити разумљиво. Некада би могао дуго и мудро причати, да га саговорник са пажњом слуша, док би други пут би испадао лаковерна, незрела будала. Ипак, све то је имало смисао, иако је парадоксално и тривијално. Имало је смисао у кругу који је, невидљив, обележавао њега и сваки његов покрет.

Нико се не сећа, а и памћење је у већини случајева кратко, да једва досеже до сећања на претходни крај седмице, да, нико се не сећа када је он започео своје чудно путовање. Испрва нико није ни примећивао да он увек са собом носи један завежљај. Ништа чудно, али све чудније је постајало, када би, све ређе у друштву, пригрлио завежљај попут детета, не дозвољавајући да ико дотакне драгоценост скривену под његовим шакама. Најпре кроз шалу, мало касније и кроз знатижељу баш радозналих, и дошло се до тренутка када је напокон потпуно сам остао. Више није било бриге, сада је сигуран, до тренутка напуштања света – нико неће видети.

Пролазили су дани, године, смењивало се време, изглед града, улице, чак и он, али завежљај који је увек носио са собом остао је као и првог запамћеног тренутка, у истој торбици, мало више избледеле боје од сунца или кише. Више се нико није ни обазирао када би га сусрео на улици. Људи које су појеле године постали су потпуно тупи, изобличених лица, не марећи за било кога. Само је његов загонетни осмех остао и преживео све буре.

Једног сасвим случајног дана, за који није ни знао који је дан, учинило му се да ослушкује музику. Никако није могао одредити правац из којег је долазила музика, час тиша и тужна, час јачих тонова, са сменама неке борбе у њој, или емоција нежности, али није препознавао мелодију. Можда све то није ни битно, некоме од оних који…, али њега је све више и више гушила радозналост, да, баш тог тренутка до пола испијеног чаја сазна одакле допире…

Ко зна колико би лутао, изоштреног чула у потрази, да му се поглед није сусрео са два топла ока, упадљива ока, која су скривала лице. Погледом, осмехом прострелише завежљај, и збиља, из њега, како је приближавао ухо, све више и више увлачио се звук. Испрва непознат, али постаде препознатљив. Препознавајући звук, сећао се да му је познат, и да га подсећа на нешто пријатно, али, ни са највећим напором није успео да се сети. Његову мучну игру сећања наједном пресече тишина, одједном више ништа није допирало из завежљаја, и прекид, коначни крај.

„Неизречено…“ – учини му се да зачу реч и глас, али око њега никога није било, ни пара очију чак. Сам, потпуно сам…

„Не знам шта се догодило, само сам ушао да господина питам да ли жели још…“ – уплашено је објашњавао конобар, али добронамерни поглед непознатог човека умирио је преплашеног човека.

Док је прегледао торбицу, пронашао је личну карту. Да, сада зна да је то Виктор Р, стар … година… са станом у ….

Тако мало, као да није ни постојао, помислио је непознати, можда инспектор послат да закључи случај… Али нешто, нешто му привуче пажњу. Иза истрганог омота стајала је једна стара пожутела фотографија, чудна, на њој су се само виделе очи, топле, ништа више, скривено лице од … Тик уз њу, папир пожутели, са обликом исцртаним неком невештом руком. Потпуно непрепознатљив облик који је могао бити ко зна шта. Успомена, отисак, порука – помисли он – ко зна шта је било у души и срцу овога старца, нека успомена…

Таман када је уредно вратио све, из неког пијетета правилно полагао старчеве драгоцености, одједном као да се нешто зачу, баш као да је несвесним додиром покренуо, и из старог минијатурног касетофона почеше звуци шуштања. Ни после десет минута ништа, баш ништа разумљиво није допирало.

„Старче, када бих могао да те разумем. Као да си намерно бирао датум, место, време, као да си чекао и знао да ћу ја доћи. Дисање, неко дисање, само чујем дисање, али није уобичајено. Можда, можда тај или та жели, али не може да…“

 

 

 

НЕШТО ШТО НИКАДА НИЈЕ ПОСТОЈАЛО

„…КРАЈ…“ – коначно је завршио своје животно дело, тако је веровао, а када се верује у то, онда је то засигурно истина, макар – његова истина. Смирено, запалио је цигарету, дубоко уздахнуо, са олакшањем, без посебне радости, али са осећањем да је велики терет таложен у души коначно испарио из њега, из сваког дела тела, напустио га и оставио га коначно у миру.

Притисну дугме на рачунару, дајући задатак да у дупликату одштампа 365 страница, јер он неће да остави свој тестаментарни рукопис на некаквим дискетама, већ на папиру, онако како треба и како се мора. Док је машина радила, он не устајући са столице покупи свеске које су биле раскупусане, ижврљане његовим нечитким рукописом, баци их у огромну црну кесу која је служила за смеће, завеза кесу и одложи је крај столице, спремну да све, баш све трагове, изручи у неки, било који улични контејнер када буде кренуо у шетњу.

Још је штампач поигравао под избацивањем речи, реченица, делова, а он погледа и узе карту, карту за превоз, авионска линија. Сутра у 18 часова, погледа је и осмехну се парадоксу, да, први пут ће летети авионом, од којег је имао исконски страх. Ваљда тај лет и треба да симболише најбржи одлазак у само једном правцу тамо негде…

Док је палио цигарету, скривајући пламен од ветра који није био толико јак, али је непријатно подсећао на јесен, погледа добро пети контејнер од почетка улице, са десне стране, да запамти, да никада не заборави детаљ када је велику црну кесу одложио ту. Сада даље у шетњу, још мало и на починак, и већ ће доћи јутро, ако не буде баш спавао, још једном ће…

Било је близу подне. Помало нервозан, не толико од лета, једноставно не може се бити смирен када се… иако је стотину пута замислио овај тренутак и чврсто себи обећао да ће бити миран, опуштен, напросто није могао. Јуче није било шта завршено, јуче је велики тренутак, јер је завршено нешто што никада није постојало. Све то стало је између две силуете, на почетку и на крају, он је све време био између, у нечему што никада није ни постојало, баш као ни…

У први мах, пожелео је да напише неколико куртоазних речи, али, не, не може да сакрије гнев, за који је мислио да га од јуче нема, гнев изливен у видљиву чашу коју је одувек видео. Покуша да смисли неколико речи и за… али, шта, просути патетику за неким и нечим што постоји само у његовој мисли, излити слатко вино ласкања у чашу коју никада није видео, а жудео је да окуси укус ничега. Најзад, преломивши у себи, само исписа адресе и имена на оба коверта, трудећи се да на одласку макар једном читко остави траг.

Таксиста се већ приближавао аеродрому. Он се још само једном осврну, да запамти где, ту, иза магле која је прекривала град, ту, на почетку, убацио је два коверта, да остане запамћено, иако он ниједан детаљ не заборавља.

„Позивају се путници… лет за …“ – разливао се пријатан женски глас који је обавештавао путнике да крену ка излазу. Неколико тренутака касније, назирало се неко тело које се приближава авиону. Осврнуо се, могло се видети, погледао је, ту иза њега, на писти, стајао је капут, можда се окренуо да запамти где…

 

 

НЕВИНЕ ОЧИ ЗЛА

Једна сасвим обична шетња по благом облачном дану. Једна обична недеља по подне, време које треба утрошити. Већ много пута шетао је својом омиљеном трасом. Звао ју је стазом празнине. Иако живи већ скоро две године у граду, увек је имао нешто ново да види. Увек би му се открио неки нови детаљ. Град му је био привлачан, опуштен, и зближили су се од првог сусрета.

Обилазио је често малене, неугледне уличице, галерије и кафее у које су тек ретки свраћали, волео је баш таква места. Скривена, помало мистична, тамо где нико никоме не смета да сањари. Спремала се киша. Да избегне прве капи склони се у неки бар, тек тако насумице изабран, без посебног разлога…

Пијуцкао је кафу, прелиставао неке већ старе новине, повремено гледајући кроз прозор да ли ће киша проћи или не. Баш уобичајено, ништа занимљиво, али у прелазу, док је ловио погледом детаље, учини му се да… Помисли – да ли је могуће да први пут седи овде, и да му је промакао детаљ. Ту, изнад његовог стола, стајала је слика, портрет неке прелепе жене, изражено продорног погледа.

Није то била копија, не, ово је био неки баш квалитетан рад, који је, помисли, ко зна како доспео у овај замрачени простор, као да је склоњен са намером. Или је уметник у оскудици, беди, био приморан да је прода.

Одједном му проради машта и најразличитије идеје – зашто, како, ко, и… Приближи се слици, трудећи се да уочи још неки детаљ, али, размазано име скривало је аутора. Ни наслов није стајао, ништа, само слика, складних боја, прелепо лице, све, баш све, сем погледа који је одударао.

Прошло је неколико дана. Морао је да се врати, јер нешто, нешто јако му није дозвољавало да не сазна истину. Нешто моћно привлачило га је да размени поруку, да остави папирић испод слике, да се понада да ће му она можда одговорити, јер, можда то није портрет из прошлости.

Не желећи да буде упадљив, онако лаконски распитао се код конобара о аутору. Није добио одговор, јер одговор ни он, ни власник, ни претходни власник нису знали. Једноставно, слика је већ дуго стајала. Само му конобар успут додаде урбану легенду да слика носи неко проклетство, да је нико не жели, јер свако ко ју је купио враћао би убрзо. А ту, баш на том зиду је њено место.

Учини му се помало смешним преношење легенди, али, уједно, био је сигуран, ма шта ко причао, то је ово место и она баш ту мора стајати, јер, тако мора. Одлучио је да остави невидљиву поруку, да неко случајно не помисли да он није у реду са собом, да избегне чудне погледе, подсмехе. Он ће је тајно посећивати и остављати поруке.

Чудни снови почеше да га прогоне. Једне ноћи сањао је жену у пламену. Није видео лице, само пламене језике који гутају све око ње, а она нестаје, попут леда који се истопи. После неколико ноћи, изнова се појави она, жена, која… Не, није то била она нека друга, стајала је погнуте главе под светлошћу месечине, а око ње порушени зидови. Као неке рушевине средњовековног града и… опет попут магле нестала је…

Овај поновљени, а другачији сан, већ пробуди машту. Помисли да, иако не види лице, то мора да је она, али ништа му не говори. Или му јасно каже је то што види – порука.

Био је скроз, потпуно убеђен да је то она, да је ово стварност и да она није из прошлости, већ да је ту… Ређе је одлазио у бар, чинило му се да су симболи очити – ватра, рушевине, њено нестајање и да је паметно сакрити се.

Најзад, после неколико седмица заобилажења, избегавања, одлучи да оде, да седне за свој сто и да овога пута… Ништа посебно, обичан радни дан, тек понеки залутали посетилац, она на свом месту, и његов поспани поглед у правцу ње.

Одједном учини му се да се очи померају, да играју као усијане жеравице, одједном почеше да колутају, а њен поглед, пун суровости, поче стрељати.

„Одлази… Одлази заувек, да те никада више нисам видела овде. Будало, велика будало, зар ти нису били довољни снови где сам ти долазила. Одлазиииии, проклет да си, ти, ти, ти си дошао да тражиш лепоту. Где је видиш, где? Одлазиииииииии…“

После много година, у проласку кроз град, пожелео је старац да попије кафу у уличици које се није сећао. Као у магли, тражио је, али, гле чуда, свуда су били неки небодери, тржни центри. Видевши га, један млађи радник који је ту радио, слутећи његов збуњени поглед, рече му да је зграда изгорела у пожару пре десет година и да…

………………………..

Никако није могао да започне реченицу. Само је желео написати писмо састављено од неколико реченица али, не, никако. Ко зна који је папир по реду завршио у корпи за отпатке, папир са започетом речју, исписаних неколико слова и крај.

Размишљао је како је могуће све то што плеше око њега. Да ли је то нечија шала, игра, игрица, шта већ. Али, дуго, много дуго, то се може избројати хиљадама излазака и залазака сунца, он није осетио тај пријатни… Убеђен пре много времена, одлучио је да из срца истргне, покида све нити, чврсто убеђен да је крај, и да никада више неће поклекнути пред налетом…

Узнемирен је, самом себи признаје, ту, у празној соби без сведока да је узнемирен и да… Зар неколико ситних, невидљивих догађаја може да пробуди вулкан, помислио је, зар низ лажног мира који је вешто чувао могу тек тако да избришу ветрови мириса?

Наравно, већ дубоко је пловио мрак, истински показатељ пролазности времена, а тако и дана који је започео са… Жмурећи, осећао је неке ситне капи које су се сливале низ лице. Не, нису то сузе, никако, можда ледени зној неспокоја, можда грозница вреле ноћи. Чинило му се да низ његово лице у тами клизи нека мека, нежна кожа, да га…

Не, није, чини му се, или, можда, он кроз таму не види баш најбоље. Сањао је, учинило му се да на длановима дрхтећи носи неку минијатурну сенку, подизао ју је кроз сан муком, подизао све више, да високо стоји, да може да је… Сањао је, сањао је да нечија коса као памук клизи по њему, сањао је да…

Многе снове је сањао те ноћи. Ниједна авет, утвара… Миран, равномерни низ осећања пријатности носио је њега као чаробни ћилим, да плови…

Тамо негде, баш далеко, негде на крају хоризонта света који познајемо, у неком непознатом простору, лебдео је, као у сну, раширених крила…

 

 

 

ЊЕГА, НИКО, НИЈЕ…

Виктор је, промрзао, скакутао у месту, покушава-јући да се загреје. У мислима које су се низале размишљао је о поукама Оца Андреја. Да, пре само пола сата напустио је манастир после исповести, а магла, густа магла планине, прекривала је део по део горе, која се већ тешко кроз спуштену ноћ могла видети.

Велике одлуке, велике препреке, мислио је Виктор, пред њим су. Без оклевања мора, али баш мора, да у данима који следе …

Трзну га из размишљања сирена аутобуса, који се попут змијског тела пробијао кроз котлину, као пијани аутобус који успут скупља залутале путнике. Чак несигурно пође првим кораком, дајући себи време да можда и одустане, али тај делић секунде, тренутак у којем чинимо грешке или добре ствари уведе га у…

Испод ока, неприметно, осмотри путнике у расклиматаном аутобусу који се ко зна откуда кретао. Њих неколико у полутами, лица која су била уобичајена, али, у срцу осети неку нелагоду. Испред њега стајао је, попут чувара, крупан, глават човек, снажне грађе. Био је кондуктер, али Виктору се учини, када мало боље погледа лице, као чувар пакла, а не добродушни кондуктер.

„Шта је пријатељу, уплашио си се, мислиш…“ – али ту глупу започету реченицу Виктор прекину продорним погледом, пружајући новац и прође смирено даље, заузимајући место у дну аутобуса.

Виктор није био ни храбар. Није био ни плашљив, трудио се да само буде смирен, а у души оклоп од страха чинила је помисао на Оца Андреја, који га је пратећи га, једног тренутка чврсто стегао, говорећи му благим, али озбиљним погледом… да…

И, баш као што помисли, почеше се догађати наизглед обичне ствари. Главати је галамио, глупим шалама покушавао да некога од путника уведе у тупаву причу, све са испијањем неке ракије чији се мирис јефтиноће осећао до дна аутобуса. Аутобус је вијугао по леденој покорици растуреног пута, неколико пута као да се возач са намером поиграва, застрашује малобројне путнике, или је и он припит, али, ко мари? Да су околности другачије таквима се ни вреће не препуштају, а камоли људи.

Чинило се као да време никако да прође. Виктору је пут који је требало да траје петнестак минута личио као вишечасовно путовање у беспуће.

Сплет околности деловао је као јефтино режирани хорор, са тачкама заплета луде и мање луде вожње, али и ово путовање се завршило. Трудећи се да само изађе што пре, као да се бори са временом или сулудом идејом да ће му се пред носем затворити врата овог кавеза, само покуша да осмотри и запамти лице возача…

На своје запрепашћење, угледа цело тело, без главе, са маглом на врату. Не верујући да види то што нико није видео, погледа још продорније, ништа, а онда, црвени пламени језици почеше да бљују малу ватру, тек видљиву… Искривљени осмех, као кез побеснеле звери, или…

Њега, нико, није…

 

 

ЊЕНА ЈУТРА

Њена јутра почињала су бесом, помешана презиром, а уз прву кафу постајала су самодестру-ктивно гађење. Скоро увек мимиком одвратности према свему започињала је дан.

О себи је мислила да је …, да је краљица, неодољива, најпаметнија, и увек закључак – како да та гомила одвратних њушки не препознаје сјај? Није имала ништа сем своје наметнуте самоће и, омеђеног зидовима, стана у поткровљу. А могла је имати, не имати, већ поседовати све и свакога.

… како би одмицало јутро које се ускоро смењивало са даном, кроз цинични осмех лажне пажње и разумевања, у себи је из душе вадила најодвратније помисли, преточене у осећања према свима који су били у оку. Сада, са годинама које су искрзане у немирима и ратовима са собом и са светом око ње, више није лако могла ни скривати…

… вече, потпуно сама, са самозадовољним изразом лица, намонтираним као пред снимање… дивила се лицу из огледала. Сутра – помислила би у паузама нарцисоидности, сутра је то јутро… њено јутро… које… се…

 

 

 

ОБЛИЦИ ПРАЗНИНЕ

„Виктор! Да, то је моје име, које значи победу, а како отужно иронично, не знам за победе. Као ругање, ужас.“ – шапутао је Виктор, бришући наталожену прљавштину сећања. И овога дана облици празнине су га посећивали. Само су се мењали, као што се смењују и облаци на ведром, тмурном, сунчаном, или по тами месечине небу. Смењивали су се, претили, ругали, наносили бол, али сви облици рађали су се из једног јединог облика, неподношљиве празнине.

Баш давно, празнина се родила из семена, наивности, глупости, опијености сладуњавим вином. Није је препознавао, јер, био је слеп. А онда – расла је, како је његова снага бивала слабија. Што више обличја немоћи, моћ празнине је била јача, силнија, довољно снажна да крене и покори га.

Пресретала га је у мрачним хаусторима, док се грозничаво скривао, да нико не види јад. Пратила га је у стопу по мрачним улицама, на путевима којима се није назирао крај, где једино светло била је најблажа тама, која би се скривала пред јутрима.

Слушао ју је кроз крештање узнемирених птица у ниском лету, над водом која се мрзла, испијао ју је у сваком гутљају бекства, на сваком кораку, у сваком тренутку низова пресликаних истоветности.

Тешио је себе да име означава судбину, да нагомилани порази могу и морају бити посечени мачем победе. Само је тешио, јер није веровао. То су само биле празне отрцане речи, које лажно охрабре, као што болеснику пред смрт осмехне се радост живота. И брутално му представи све одбачене радости, које је у гордости презирао.

„Али, само желим да се опростим једном смисленом реченицом. Само желим да ми из бунила изгори ватра речи, које ће наслутити стих, рима, нешто лепо… Да не одем као облик ничега“. Гризао је горке усне, свестан да…

У погледу ока, видео се облик, био је облак сунчаног пролећног јутра. Откуда – у сумраку зимског позног поднева, али сијао је снажно, облик…

 

 

 

ОДЛАЗАК У ПРАВЦУ

Први су јутарњи сати, када већина креће на посао, журно излази из својих станова у жељи да избегне гужве. Може чак и прелепо изгледати таква слика, посебно у пролећна јутра која су умивена сунцем, без хладноће или наговештаја жеге.

Уредан, избријан, ОН је ишчекивао први аутобус, број 13, којим је сваки дан путовао тачно седам станица, до Велике куће. Ту би излазио, неких стотинак метара препешачио и тачно у … улазио у свој радни простор. То је била рутина, већ увелико и добро савладан посао, који је могао радити и у дубоком сну. Никада се нису догађале грешке, јер је за десет година до перфекције савладао све детаље, посао је имао у малом прсту.

Увече би се враћао аутобусом број 13, у … сати. Путовао би седам станица, изашао, препешачио стотинак метара и…

Све више и више људи се тискало на аутобуском стајалишту. Овог јутра је био некакав неуобичајен дан, много људи, гужва далеко већа него икада, а аутобуси су каснили по неколико минута, али сасвим довољно да се „прекобројни“ тискају у аутобусу, заузимају место сталним путницима. Био је ово почетак баш нарушеног дана.

Пролећно вече поквари киша. Одједном, сви су трчали, тражећи место да одремају свој кратки сан, ишчекујући да киша стане, само ОН, не марећи за пљусак, мерио је по ко зна који пут корацима раздаљину од почетка стајалишта до његовог завршетка. Чинило се све уобичајено, баш као и свакога дана… Са друге стране широке улице паркирао се аутобус број 13, управо је долазио из правца Велике куће. Није каснио, тачно по реду вожње.

 

 

 

ОН је желео да ЈА постанем ОНИ

Бол у глави је био несносан. То није био уобичајен бол, већ херметички затворена кутија, по којој су плесале авети. Очи није могао ни замислити да отвара. Биле су затворене челичним затварачима, да је једва у најјачој жељи могао видети сенку светлости.

Мирис ватре је видео како затвара круг, који се сужавао и примицао, кроз ноздрве којима је крао светло, ваздух и топлину сунца. Сигурно је да је ово последњи чин страшне, дуготрајне болести, крај пута којим је тумарао. То је срце говорило, пошто умом није могао. Ти слабашни откуцаји који су прескакали понављали се у изгубљеној, једва враћеној линији живота.

„Дошао си“ – чуо је стаклени глас. „Дошао си тамо где сам те наводио, у твојој гордости коју си мрзео, у самомржњи према мени, коју си презирао. Ето, сада си овде, без наде да можеш добити дан, сат, као снагу… Дошао је твој час, у мојој моћи.“

Није признавао да га чује, јер, ако би признао да га чује, признао би да… Није желео, а ни могао да скупља последњу снагу и грчом одговара. Ћутао је кроз мрак погледа, празнину ума, али, није се препуштао бујици. Чудно, није имао страх, јер све авети је препознао, ниједна нова неће га заслепети.

„Мрзео си ме, борац си. Ни ја не поседујем некада такву мржњу као ти. Али, узалуд, несрећниче, на све твоје слабашне речи одговарао сам ватром. Када си устајао, био си све слабији, иза тебе било је све мање њих оних које си будио, а ја сам желео да само постанеш они. И јеси, постао си они, они које си на крају неуспешног боја презирао, гадио их се. Постао си они, постао си јадна, одвратна сенка лажног самопоуздања. Све што си мрзео, постао си.“

Чинило му се да осећа опуштање тела, као да је ватра нестајала, чинило му се да хода, да је око њега… Осећао је само чврстину, стиснуте руке, али, никога није видео, јер био је слеп… Само чврстину… нежности… неке меке топле руке и да хода… али, он је био непокретан, или…

 

 

 

ОНА, ОН, ОНА…

Требало је то да буде још један сасвим обичан дан, почетак радне седмице, ништа више од уобичајене рутине. Тихо, скоро шуњајући се као провалник, улазио је у свој кабинет локални потрчко провинцијских мафијаша, њихова луда која им је служила за спрдњу и понеки послић који би му наредили да уради, а он пресрећан што је пас. Лако је било и поигравати се са ћелавом сподобом, патуљастим говнетом. Никада није имао пријатеље. Још од школских дана трпео је најпре ситна, а са годинама и већа понижења, само сањајући да можда и дође дан када ће… Тај дан, ето, можда је и дошао када су му уделили коску, као олињалој сеоској џукели, да дане дочека као директор, не баш богзна како велике институције, али, ипак, директор.

Таман помисли да је стигао пре свих, али га тргну лупкање прстију. Она, већ пристигла, рашчупана, размазане шминке од плача, поднадулих очију од неспавања док га је чекала. Ћутао је, ћутао, знајући да…а и она је знала, добро је знала где и са ким је провео ноћ. Ћутање је трајало. Он је само осећао њен поглед, а она је кроз леђа његовог изгужваног сакоа видела игру очију, очију које се крију. Ћутала је, али је све учесталије лупкала прстима по столу, као по такту неког марша. Било јој је тешко, али, без њега она је нико и ништа, офуцана керуша покупљена са забаченог планинског друма, где ју је покупио, јер боље није ни постојало.

Све је чинила да му још увек буде привлачна. Напумпала је уста, облачила се по моди за коју је чула, вребала да ниједна друга не може прићи. Све, баш све чинила је шумска вила, горштачка ждребица, увелико већ оматорела кобила, али, патуљак је желео да се осети и другима пожељан, ако не због лепоте и памети, а оно – због моћи.

Сузе је задржавала, али бес ју је све више и више нагонио на плач, на хистерију, и то би се десило да не зачу се куцање. Обоје изненађени, погледаше се, а затим, са збуњеношћу која је могла бити и страх, у ишчекивању ко ће се појавити… угледаше да улази још једна Она, тетурајући се. У први мах и није приметила да Он није сам, и таман када развученог осмеха пође да изусти… тајац… продорни љутити поглед одмери је, посебно обраћајући пажњу на провидну сукњу изнад колена…

О, каква глупа ситуација. Она, Она и Он. Нико да прекине тишину, сви суздржавајући се да не започну први, без повишеног тона, јер неко у лику ЊЕГА који би могао банути био је препрека и страх да унутрашња олуја у троуглу не подивља.

Већ су се чули гласови, људи су пристизали на посао, а три статуе, укопане, стајале су непомичне, чак су и погледи били залеђени…

 

 

 

 

ОПИС НЕМОГУЋЕ БОРБЕ

Сасвим сломљен, очајан, он је скупљао последње крхотине. Неколико дрхтавих руку, недовољан број усамљених срца, све што је могао пронаћи у закључаним успоменама.

Војска немоћи и празнине, окована маглама слабости и јада, корачала је заобилазећи замке кроз густу шуму усамљености, тихо, плашећи се сопствених сенки, са страхом од нечујних откуцаја сопственог срца.

Будило се јутро, али то није било јутро, то је била најмрачнија адска тама, кроз коју се назирао утврђени мрачни замак, престо зла, невидљиви град невидљивог царства таме. Чули су се крици из скривених тамница и демонско кикотање чувара, довољно снажни да у кости малобројних затворе круг страха.

Нико од хроничара са сигурношћу није могао рећи колико олујних дана, најтамнијих ноћи носиле су се силе моћи и сулуди јуришници изгубљених нада. Само је једног јутра, после година, или векова, на рушевинама престола таме клечао он, молећи се у тишини, обасјан сунцем, подеране одеће, невидљивог лица, молио се и плакао. Сунце је купало оседелу косу, ветар благости миловао га је, али, ни лице нико није видео. Био је то опис немогуће борбе, и јецаји јединог преживелог, предводника војске „победника“ над сломљеном силом…

 

 

 

ОПСЕСИЈА

Само један детаљ, најмања лепота једноставности и благости, многима невидљива, јер ходају попут робота, може бити довољан да срце палог осети да неко жуди, брине за њим. На клупи у парку, промрзао, али необјашњиво срећан до заноса будио се Виктор, осећао је радост целога света.

Себи није могао разумом објаснити ни тог јутра, као ни наредних дана, зашто је радостан. Осећао се заљубљено, осећао се вољено и све што није препознавао стало је у дане пред њим. Сваког дана у одређено време, као да призива чаролију, сео би у исти кутак клупе, чекао и одлазио озарен. Понекад, врло ретко, можда би осећао страх, нелагоду при помисли да једном можда све то неће бити…

Али, такви облаци брзо би отишли, и увек и изнова сунце би га још јаче и нежније обасјавало. Најзад, у мислима се осмели на помисао да та имагинација није ништа друго, до ОНА. ОНА је сигурно долетела са оне стене, она је прелетала време да ме пронађе, она ме није заборавила, обећање, обећање да ће бити са мном у часу смр…

 

 

 

ПАУЧИНА ИМЕЂУ ДВА ПРИСПЕЛА ПИСМА

Већ је заборавио када је последњи пут отварао поштанско сандуче, то је било баш давно, заборављајући да било шта очекује да ће стићи. Али, није био изненађен када је тог јутра, бришући капи кише, отворио сандуче и, гле, без неког узбуђења пресавио коверат, ставио у џеп и одшетао. Не само да није знао датум и дан приспећа, јер, он се по избледелом жигу није ни видео, већ су одспавале многе ноћи у његовом погледу док је најзад одлучио да отвори коверат.

Правилно, без цепања насумице, отворио је страницу, извукао папир и потпуно мирно прелетео погледом преко празне, упрљане хартије. Знао је да је то ОНА, јер, једино је ОНA могла послати писмо на стару, већ заборављену адресу, у старој заборављеној улици. Све је онако како су се договорили, тада ће то бити знак да… али, време догађаја није се уклапало у необећано обећање. Много хиљада дана писмо је каснило. Помисли – па добро, сада то није ни важно, стигло је и потврдила ми је оно, макар и са кашњењем. Врати папир у коверат, а коверат одложи у неку кутију, вероватно њему само важну кутију од ко зна чега.

Мирни дани су наставили живот, заборављена улица спавала је своје дане и ноћи, све је било као некада… Све, али… нешто га после неког недугог времена натера да отвори сандуче, тек тако, по навици, и сада већ би силно изненађен. У мраку сандучета светлело је свеже писмо, можда неколико дана да је ту. Мириси папира, без влаге, и неки чудан пријатан мирис, препознатљив, можда заборављен, али неодољиво привлачан и познат ноздрвама. Не, није га пресавио, овог пута са неким дечјим узбуђењем држао га је и пребацивао из руке у руку, а онда ужурбаним корацима појури, откључавајући и закључавајући врата, као да нико не може ништа видети, чак ни боју коверте.

Следио је ритуал. Запаливши цигарету, одмеравао је своје папирно искушење, посматрао га врпољећи се у фотељи, неодлучан да отвори, да погледа, препозна, наслути, добије одговор…

… после неког времена, погледа празан папир, празан попут претходног, али знао је, био је апсолутно сигуран, да то није ОНА. Препознао је ту празнину као нешто страно њој, то ОНА није исписала, неко се можда руга или исмејава већ времешног човека који је мислио да је коначно затворио последњу страницу, али…

Није ништа предузео, само је данима размишљао која порука је изречена. Ако није ОНА, ко може бити, можда ОНА, ОНА друга која га… Или је заборавио да постоји још једно ненаписано обећање необећано. Ипак, ни корак даље није мицао, вртео се у кругу омеђеном деценијама. Што би више тражио рационално објашњење, све је бивало нејасније и све је мање и мање био уверен да ће решити енигму.

Једне ноћи… не, није била ноћ, заборавио је да су дани били кратки, у буђењу између два сна на махове, учинило му се да види неки мушки лик који је храмао, скоро се вукао неком мокром улицом. И лик и улица били су наслућивани, али, није се могао сетити из ког филма или сна препознаје одећу, плочнике… Лик је храмао, али, како је одмицао сан, као да се приближавао циљу. Пред вратима, била су му наслућујућа, застао је лик, отворио их, ушао у мрачни ходник налик лавиринту, али је све сигурније и сигурније ходао, како се ближио циљ, све лакше, а онда и, одбацивши штап, напросто пролете метре мрака и одједном, гле… у полутами, у самом углу наслућујућег простора собе препознате из сна, седела је прекривеног лица …

Тишина. Знао је јунак из сна да сада ниједан звук и глас не смеју нарушити тишину, знао је, сада је знао шта треба урадити. Крај, ово је крај почетка прекинутог на почетку, сада је ТАЈ ТРЕНУТАК КАДА…

Попут дечака уморног од игре, само је сео крај ње, спустио главу на… заспао, то је била…

 

 

 

 

ПОРТРЕТ БЉЕСКА ЛЕПОТЕ

Мора да се то догађало у средњем веку, сигурно тада, јер све је указивало да је Грофица позирала Себастијану Р, а они иако ван времена, живећи увек, живели су у 17. веку. И данас, много векова касније, жива је легенда да нико, баш нико, дуже од неколико трептаја ока не може посматрати ту мистичну слику. И данас, као и онда, како говоре списи, само је блеснула пријатна светлост, хипнотишући посматрача, опијајући га неким необичним сладострашћем. Да, баш тако. Тешких корака, свако би се удаљавао, а опет, свако би желео да се врати, али никако више не би могао стати, попут клетве да ће остати скамењен. Само један поглед, и ништа више.

Грофица је била позната по својој лепоти, то је слика, ономе ко би могао боље уграбити блесак, могла посведочити, али, изнад лепоте и памети, поседовала је моћ, скоро магијску моћ да влада, без иједне изговорене речи. Никуда није излазила. Ретки су су били које је примала у свој замак, само оне који би погнутих глава, погледа закованих за под, мирно стајали и чули тек неколико речи.

У самовању, изабраном да лепота не одлази узалуд у очи недостојне лепоте, пожелела је да иза себе остави портрет. Дуго је о томе размишљала, али ниједан сликар у Краљевству није био по вољи. Не зато што их она није желела, већ их је њихова гордост спутавала, па би падали код првог степеника, а одаје су стајале на врху, уклесане у каменој планини њене лепоте.

Пролазиле су године, све док једном на врата дворца не закуца сиромашни сликар из удаљеног града, који је лутао у сопственом сну, тражећи своју ГОСПОДАРИЦУ. Скромно и понизно поклони се служавки. Питали би се – зашто њој, равној њему, али откуцаји срца говорили су му да од првог корака, ма кога да сретне, мора се клањати, не њима, већ ЊОЈ. Знао је да без своје гордости, коју није имао, можда и може досећи високу кулу.

И, гле чуда, за трен ока, као птица нашао се пред вратима. Тихо, да не узнемири склад раскоши и лепоте, да не наруши поредак моћи, покуца и клекну, и тако склупчаном у понизности, отворише му се врата, осети сјај, топлину, али главу није подизао, не, он мора пузећи доћи до престола и…

Иза затворених врата текли су дани, месеци, недеље, ништа, ни најмањи шум се није чуо, а дворјани би на прстима остављали храну и одлазили.

Нико са сигурноћу не може испричати остатак приче. Машта је смишљала свакојаке догађаје, али ту, иза затворених врата… Можда, можда је истинита прича са пожутелог папира, за коју кажу да ју је Себастијан исписао, али само су се назирали редови, нагорели од ватре… да никада поглед није подигао, да се хранио страшћу пољубаца њених стопала, да је спавао крај њених ногу, пио њену воду и једном завршио слику…

Никада га више нико није видео, никада ништа ни налик на његов рад није се појавило. А зашто? Па он је невидљивим погледом позван, као изабран из мноштва, да ослика моћ и лепоту, да блесак заслепи свакога ког покуша да украде оно што му не припада.

 

 

 

ПОВЕРЉИВО ИЗ ПОДЗЕМНОГ ГРАДА

Читав град је био на ногама последњих дана, сви су били под утиском нестанка а, испоставиће се – отмице судије Битангића. Из престонице приспели су најпре новинари, жељни да нахране знатижељу читалаца, а за њима су стизали непознати људи, вероватно агенти тајне полиције, разни смутљивци, и ко зна ко све.

Није се оволика халабука тек тако подигла. Судија је био познат по својој „праведности“, разним „добрим делима“. Али, један провинцијски судија био је толико важан, тако битан, да су се и политичари дигли, забринути за његову судбину, или – ко зна шта је могао бити разлог.

Као гром из ведра неба проструја вест, наравно, најпре чаршијска, а затим и званична, да је судија жив и да ће се отмичар обратити јавности. По кафанама у сваком кутку испредале су се најразличитије приче, теорије шта ће бити речено, ко је тај непознати човек, ко је јунак. Јунак? Да, у срцима већине осећала се радост, већина је са осмехом, иако скривеним од страха, благонаклоно бодрила непознатог јунака.

Град нагло живну. Људи су се слили на улице и зачас тргови, шеталишта, баште, били су преплављени људима. Сви су ишчекивали тај фамозни тренутак, догађај који град није доживео, догађај који је непознати приредио као велику представу, помало и егзибиционистички…

Како се и очекивало, у време централних вести на великом платну, које је служило за праћење спортских утакмица, затрепери слика, ништа се није назирало. Али маса, жељна гладијатора или средњовековних погубљења, поче се таласати, ишчекујући као у трансу да ће се појавити њихова звезда, као да је пренос великог концерта. Сви су отворених очију ишчеки-валиииии….

Најпре се поче назирати препознатљива огромна главуџа судије Битангића, а у позадини рука, прекривена рукавицом, како, вукући главу судије уназад, спрема се да започне… Најзад он, јунак, екстаза почиње, прекривеног лица, под маском, видела су се два прореза, отвора за очи. Очи испуњене мржњом која је зрачила и преносила се по аудиторијуму, тишина, још увек ништа… Маса ћути, он, маскирани јунак ћути, ишчекује се и…

У гро плану појави се унакажено лице судије, скоро непрепознатљиво. Деловало је као да његово лево око и не постоји, да је у њему семе пренете мржње која зрачи, чинило се да је десно ухо раскомадано, исечен нос, покидане усне, крв скорела по лицу… и тишина са друге стране. Непознати херој је ћутао. Знао је да се буде страсти у окупљеном народу, да уживају, сладострасно хране сопствени страх док гледају слике крвника, кабадахије, моћника, који изгледа као врећа гована којој се сви смеју, а он понижен за пример.

„Добро вече, народе“ – започе тихо свој монолог непознати херој, говорећи из главе, смирено, складно, без повишених емоција. „Ово што сада видите, то је суђење врећи ових гована која се зове судија Битангић. Ја сам у име свих вас вечерас и тужилац и судија. Узео сам ту величанствену улогу и заменићу свакога од вас са уживањем овога часа. Дошао је тренутак да ова битанга одговара пред јединим правим судом, судом народа. Вечерас одговара за сва своја злодела, ослобађања наркодилера, ослобађања убица, наказа, а таквих је његових недела толико да бих их до следеће вечери могао набрајати.

Не, довољно је да вам пренесем пресуду, осуђен је на СМРТ. Али, не брзу, док се око вас тискају агенти тајне полиције, покушавајући да провале место. Само ћу рећи да је ово место… ма, није ни битно, поверљиво је из подземног града… Никада ме неће пронаћи, никадааааа, јер ја не постојим, а сада…“

Непознати чврсто веза главу судије за некакав наслон, полако пусти музику, која је најпре тихо, па све јаче и јаче ширила звуке смрти… Чекић који се налазио у десној руци складно је ударао у ритму по десном, па левом колену, чули су се крици, запомагање. Како је запомагање бивало гласније, бесна, дубока музика мрака прекривала је звуке. У левој руци тестера, чинило се, зарђала, заривала се у десно раме, кружила је лагано, као смрт у пустињи без воде… Низале су се мрачне слике, блештали су јауци, ово је било вече кристала, смрти и рађања, зла и правде…

Са платна су капи крви прскале оне у првом реду, па другом, све даље и даље и даље. ТРАНС, ОДУШЕВЉЕЊЕ,
ПРАЗНИК ПРАВДЕЕЕЕЕЕЕЕ…

 

 

 

ПРЕДИВНО ЈУТРО, САСВИМ ОБИЧАН ДАН, И ПУЦАЊ У…

Топли, пријатни зраци јутра које се у необично време будило пријатно су се сливали низ Викторово лице. Били су снажни и пријатни, ничим не нарушавајући сан. Пријатно се врпољио, удишући мирис који је долазио са зрацима. Ноздрве су у такту играле, очи се будиле, а низ лице се сливала сигурност.

… будећи се, облачио се, пио ону познату јутарњу кафу, без уобичајене рутине, стојећи жмурио и уживао у светлости јутра. Није желео ни тренутак божјег јутра да пропусти. У глави је имао само план да се изгуби са асфалта, закорачи у своју тишину и плови. Било је предивно јутро, оно које се никако не сме бацити низ ветар, оно јутро које чини животну радост. Јутро рађања, које се памти у часу сна.

Сасвим обичан, леп и пријатан дан. Никуда гужва око њега, док је у башти бара испијао другу кафу. Сасвим обичан дан, који би у низу требало живети увек, али ти дани су нестали у пламену изгубљених година. Сасвим обичан дан и пријатна музика, она која би увек требало да се разлива, али није, јер њени звуци нестали су у… Није желео да квари сан предивног јутра које се преливало у сасвим обичан дан градацијом од усхићења до обичности рутине.

Нико му није рекао да је спавао или, можда, одмарао очи у живописним сликама које су се низале. Није било вече, још се сунце видело на хоризонту лево од њега а он, потпуно будан, устао је, смиреним покретима, без журбе, заузимајући став, и кренуо је. Опростио се од сасвим обичног дана.

Једна сенка је стајала, иза степеништа зграде у М. улици, ослушкујући сваки корак, јер светла није било, па се по звуку корака морао разликовати сваки намерник или случајно залутали.

Мора да је близу поноћ, помисли сенка, којој се није назирало лице. Помисли да у овој ноћи неће окончати започето… али, тресак врата и оштри кораци, били су знак да…

Хитро искочи, упери цев у прилику која је који тренутак пре ушла, развуче се широк осмех или, можда, сладострасна моћ. Зачу се и јецај, па јецаји, спремни да се прелију у кукање или мољакање, зачу се и звук воде, која се са страхом сливала, и прала клецава колена, бумммммммм…

Сенка се изгуби низ мрачну улицу, најпре брзо, а већ после стотинак метара… Нека сенка лагано је ходала, као у шетњи рутине. Било је прелепо јутро, сасвим обичан дан, мислио је, логичан крај је да…

 

 

 

РАЗГОВОР

Већ касни читав сат – помислио је Виктор, док је ишчекивао да у празну станицу стигне аутобус. Где баш данас, а није могао одбити теткину молбу да сачека пакетић са лековима. Као да све мора да се намести и крене како не треба. Аутобус је каснио, а време које је испланирао сада је све „пало у воду“, али, покушаће да остане смирен…

После скоро сат времена, са закашњењем, позвао је власницу стана и љубазно замолио да пренесе поруку. Она га је поштовала и сматрала за врло пристојног младића. У целој причи навијала је за његов искрен однос, и желела је да… Ипак, глас јој је био другачији. Он би увек осетио боју гласа, препознајући да ли је неко добре или лоше воље, и углавном би се његове слутње обистиниле.

Наравно, био је нервозан, по ко зна који пут би шетао до једне тачке и враћао се назад. Бројао, па успоравао кораке, запалио би цигарету и, после неколико повучених димова, бацао би је на бетон, газећи је са некаквим бесом. Учини му се да му у сусрет иде нека сенка, али та сенка прође поред њега и настави даље. И пролазили су изгубљени минути, а он би у глави губио концепт свега што је замислио. Испрва је имао спремљену причу. Али, сада је та замишљена прича доживела је ко зна коју верзију. Горко се осмехну помисливши да ли ће бити овако изнервиран и у грчу да изговори било шта.

Каснила је, то је могао бити знак да ју је баш брига, или – ко зна где су јој мисли. Па, ипак, он је изнова тражио оправдање за њу, измишљајући разне разлоге, а…

„Здраво“ – трзну га из размишљања познати глас. Она је стајала ту, иза њега. Одмери је, као да је први пут у животу види. Осети неко узбуђење, као да…

„Здраво“ – рече и он, таман се спремајући да се оправда због кашњења, али га она предухитри, стави прст на његова уста, ваљда стављајући му до знања да није битно.

Ћутали су. Оно друго је чекало да оно прво започне разговор, али речи су биле тешке, оловне. Могла је цела ситуација бити и комична и тешка. Док, најзад, он не извади пакетић испод јакне и пружи јој поклон.

„Књига?“

„Да, књига, посебна књига… Ту књигу поклањам…“ „Онима до којих ти је стало или их волиш“ – као да је

наслутила шта ће Виктор изговорити. Да, добро га је познавала, знала је све његове особине, покрете, осећања, а он то никада није ни сакривао. Све своје мисли, осећања је желео само њој поклонити.

„Тунел. Тако се зове роман. Сабато. Аргентинац, много га волим. Увек бих узимао његове романе да читам када сам имао недоумице, када сам тражио одговоре на тешка питања.“

„О чему је роман?“

„О трагичној љубави. Али, нема патетике. Постоји љубав и велика страст, која…“

„Црнило, тама, у тој тужној глави. Зашто, Викторе?“ Ћутао је. Није имао одговор, а можда је и боље било да прећути. Погледао је њене ужарене очи, ни тужне, ни веселе, већ ужарене, које су га посматрале, као да је нешто друго чекала да јој каже. Али он је ћутао, или намерно избегавао одговор, правећи се невешт. Мислећи да тако одлаже неминовност овог сусрета, следећих догађаја и…

„Ништа ми не говориш“- погледа га, тражећи да постави питање које је она желела да он постави, питање због којег сада и овде седе.

„Викторе, шта даље? Ја вечерас путујем. Шта предлажеш? Реци нешто…“

Само је слегнуо раменима, без одговора, као да су покрети тела говорили – биће оно што…

„ Хоћеш ли ме испратити вечерас на воз? Ако не можеш, у реду је. Не љутим се, питам.“

Ћутао је. Повремено би погледао на сат, још мало поноћ ће, она би требало да се појави да јој понесе кофер. Мрзело га је да се враћа у стан. Ту је чекао, нека сенка се појавила, чинило се да му у сусрет иде нека витка прилика, носећи…

 

 

 

 

СЕНТИМЕНТАЛНО ПУТОВАЊЕ КРОЗ…

1.1. Блесак

Данима ме је обузимала позна јесења несигурност, тако ја називам своје стање. Доктори имају други назив, кажу да је то депресија, биполарно понашање, или шта већ. Није ни битно, ја знам шта осећам, ја најбоље знам како ми је и најбоље знам да се вртим у зачараном кругу. Живот ми се састоји од равнодушности, лењости, немања било каквих жеља и повременог накупљеног беса, који се попут муње појави и нестане. Тако ми пролазе овоземаљски дани, понекад прекинути осмехом на тренутак, осећањем да постојим – и назад.

Знам да су ми најтежи од тешких дана они који се рађају са буђењем пролећа и свих мириса живота, које све мање осећам, и оних дана који умиру са раним мраком који потисне слабашно сунце, када се смењују огољено дрвеће и први мразеви. Кажу да су прелази између… најтежи. Глупост. Не постоје ти прелази између доба, постоје непрекидни дани зачаурености и тупости, и то је то, моје сурово истинито стање…

1.2. Још један шугав дан у најави

Тупо сам зурио у плафон, са неизбежном цигаретом. Ништа неуобичајено, то је положај тела у којем се налазим већи део времена када су ми очи отворене или, како кажу, када си будан. А ја нисам будан, и не спавам, моје стање је нешто између, нешто што не постоји, феномен сам.

Једини „пријатељ“ ми је мобилни телефон. Он ми, као и многима, замењује стварност, али, мени је посебно значајан. Без њега сам ништа, он ми је прозор у свет, он ми је мозак, срце, душа сваког дана, док бесомучно трагам, и трагам, и трагам за… Вртео сам га, по ко зна који пут прелазио пут из једне у другу сличицу, која би била синоним за нешто, и тако у недоглед.

Потпуно сам пукао, тачно. Али, шта да није њега, шта да ми није увек при руци, да крајичком ока тражим, надам се и… Да, тај дан је био још један шугав дан у најави, стварно потпуно промашен дан, као што сам и сам, али… Нада увек постоји, увек чежња да ћеш угледати нечији осмех, који ће те пробудити.

Лепо, прелепо лице које не говори, разлило је светлост осмеха, нека непозната, прелепа дама послала ми је осмех. Шта све може учинити тај мали пријатељ, из лудила и пада пренети те у усхићење… Стварно, најискреније, осетио сам радост. Напросто узбуђен, потпуно другачији, разбуђен из депресивног полусна, грозничаво… Почео сам неконтролисано да јој пишем писма савременог доба, поруке које плове кроз мрежу виртуелног, непостојећег, али, она постоји, она је тако лепа, она је магична. Напросто сам опседнут, њом, том прелепом женом. Ово је истина – она, она мора постојати, она је стварна, храбрио сам себе, пишући… И, као најлепше песме, пливале су њене очи испред мојих очију, у уши ми се сливала нека нестварна музика. Пред мојим погледом рађале су се слике, лепше и моћније него све слике свих мајстора платна. Нисам се разбудио, ја сам летео као птица, додирујући облаке, небо, без циља, али сам летео…

1.3. Екстаза

Покушавао сам да контролишем себе, покушавао сам да обуздам пробуђеног дечака у телу… Да не досађујем, покушавао сам да као вулкан не излазе из сваке поре олујне емоције, узалуддддд.

Не, не могу да одолим. Морам јој писати, морам, желим да је ту крај мене, нека и не постоји ту, ја ћу је осликати. Плашио сам се – а ако нестане, шта тада? Биће ми тешко, али, зар да ћутим, да као нико и ништа пасивно убеђујем себе, да, да… будем патетичан и одвратан себи? После деценија, ја поново летим, имам крила, ни небо ми није високо.

У атељеу, само њеној галерији, где су стајали у правилном реду и поретку најлепши експонати светског сликарства, Лувру мојих снова, низали су се портрети, магични портрети, Она, она, она, она и само она, још желим, још ње, још њееее.

Постоје лепоте. А она није лепота, она је отменост, она је узвишена лепота, она је краљица пред којом Ђаконда изгледа карикатурално. Отворених очију у екстази, враћао бих се, и по ко зна који пут посматрао, сада све дуже и дуже задржавајући се. Сваки портрет треперио је… посматрао сам, тражио сваки детаљ, некима небитан, мени судбоносан. Само желим да је посматрам, да јој се дивим, захвалан сам јој. У мору прозирних ликова, краљица је мени, баш мени, поклонила осмех, мени је отворила врата, да могу и смем да уђем и поклоним јој се…

1.4. Обожавање

Прошло, прошло је, ко зна, можда и сати… и то, то је оно што сам тражио, то је оно за чим сам чезнуо, за сликом о којој сам маштао, која је била у последњој жељи ума. Никада никоме нисам смео да поверим тајну, да ја… то желим. Ни себи нисам признавао, док би моје десно око строго гледало у лево око у искривљеном огледалу, када бих будио дан оловном водом.

ОНА, моћна краљица, седела је на софи, у полусветлу свог двора. Нечије, чије прљаве руке, неког сликара кога сам мрзео, јер он нисам био ја, изабран, сликао је портрет краљице, сваки детаљ пажљиво и брижно, до најситнијих детаља урађен. Али, један детаљ из галерије ума, оне где је стајао закључан портрет, један детаљ је недостајао. Никако, баш никако нисам се могао сетити шта том ремек-делу недостаје. Бивао сам све нервознији, због немоћи сећања. Само је очај, само је очај ме прекривао, у немоћи…

1.5. Тај тренутак

Краљица је седела на софи у истом положају. Требало је да дође сликар да ослика нови портрет, али, га није било, никако се није појављивао. Само је осетила неко уплашено дисање, као најтиши шум, који је бивао све ближи.

Краљица осети да јој неко… неко је љубио њене ципеле, неко је љубио њена стопала…

Нека сенка узе краљицу за руку, понизно не подижући поглед. Краљица је седела на врату крилатог ата, он је био сенка, подизао се, подизао се трон, да сви могу видети краљицу на престолу…

1.6. …

Сањам је, обожавам је, то је магична страст, ДИВИМ
СЕ…

 

 

 

СИМБОЛИ НА ОБОДИМА

Сваког насумице изабраног дана он је урезивао неке само њему познате симболе. Потпуно различитих величина, облика, потпуно нејасне нечијем туђем оку. Нису имали никакав распоред, то се видело по ситним урезаним бројкама, које је требало да означе неко време, датуме, сате, или нешто само њему познато. Кривудаве, испресецане линије повезивале су симболе, и било је потпуно јасно да несигурна рука повезује некакве тачке у нереду.

У мислима су биле скривене жеље, али јасно исказане жеље. Никада нису излазиле из омеђених граница страсти. Никада се не сме јасно потражити нешто, убеђивао је себе, јер такав низ прохтева, или сасвим обичних надања, може сигурно изазвати бес. Довољно је урезивати симболе, јасно и невидљиво по ободима, да остану стопљени и невидљиви. Довољно.

Са годинама које су прогутале жеље страст се није гасила. Била је жива, али су пориви бивали фрустрирајући. Сваки нови невидљиви пораз, у неизреченој жељи, никада исказаној, изговореној у ухо, одлетелој са усана, био је болан до самоуништења. Примећивао је да се нешто мучно, тешко дешава. Није препознавао ту невидљиву болест, испреплетану мрежом отровних паукова, само је осећао мучнину. Нешто тешко нагонило га је да свуче похабано одело његовог „њега“, да обуче тамну Месечеву кошуљу и, као јахач мрачне жеље, пројури мачем кроз трње и врело ужарено угљевље. Да олујном силом покори и уништи.

Прегледао је ко зна који пут њему неразумљив папир, исписан неразумљивим језиком. Ни реч није знао, ништа. Само је осећао да му се над главом надвија зло, то је знао, те невидљиве и неисписане речи је добро разумео.

На коленима, са чекићем и детлом, урезивао је нови симбол. Није ишло лако. Сви ободи круга претходно исписаних слова претили су да прогутају ту последњу, недовршену поруку. Ма колико да се трудио да учини јаснијим, све више и више слова и симболи су нестајали, а сваки покушај исправке чинио је неправилан низ потпуно празним.

Ту, у парку, на зиду, нико није знао чему он служи, виделе су се две руке. У отпуном нескладу, плесу, где су се плесачи сударали по ободу ивица, празног зида, чинило се да се рађа порука. Потпуно јасно-нејасна, суманута и ништавна, чинило се да се рађају симболи на ободу.

 

 

 

 

СЛИКЕ, МАГЛЕ ЈЕДНЕ…

Није он скоро никада зурио у улицу која је почињала ту, испод његове зграде, испод терасе на последњем спрату, иако је ту, под оронулом фасадом, започињала улица коју је једино познавао у сивом граду. Довољно – једна дуга улица, у којој је започињао и завршавао се дан, годишња доба, неколико година, док је на зиду ножићем уцртавао дане који су иза, чекајући да дође дан када ће постојати нека друга улица, неки други град.

Не може се тек тако одживети макар и неко време, а да се нешто или неко не појави, остави траг, печат нечег, макар и другачијег. У вреви, галами дана, тишини ноћи, смењивали су се људи слични њему. Слични, а ипак другачији, јер нико од њих није носио ожиљак на лицу, повез преко ока, или дубоко урезане ране по телу. Само он.

Нехајно, без беса, без патетике, без радости и туге, живео је дане, све док једном, крајичком здравог ока, није у гомили уобичајених покрета, хода мноштва, приметио један плес елеганције. Таман, можда би пожелео да уочи више, а сјајне ципеле високих потпетица замакле су и нестале. На тренутак осети неки мали, неосетљиви жал, али убрзо из сна пробуди га галама свакодневице, гласови продаваца који су се мешали у дисхармонију, слегну раменима и… ништа, као да је то само био привид.

Низали су се мирни, а ипак бучни дани, будила се и спавала улица, све је било као и раније. Он је урезивао знаке по зиду, а у сопственој досади повремено би бројао себи знане знаке и тако, и тако, до кобне – или срећне вечери…

Да, баш изненада, случајно (где постоји случајно сем у главама оних који неће да крену у сусрет себи), клатећи се на столици, зурећи у светло суседне зграде, угледа нешто сасвим обично, али много другачије, другачије, јер срце поче све брже да куца, баш као да препознаје нешто непознато… Мало боље погледа у правцу собе, суседне зграде, зграде наспрам његове, и кроз завесу, као уз неки плес, угледа женски лик окренут леђима како се свлачи, баш као да плеше некоме, никоме, ко зна коме, како складно, без сувишних покрета, наглих покрета, чедно плеше, а убрзо седећи, тај непознати лик поче свлачити чарапу, пружајући полувисоко извајану ногу… “ОНА“ – помисли, трже се као да жели себи потврдити мисао – “то је она, сигурно, сада док извија се, знам да је она, онај ход, то је она, то се препознаје у милионима људи, онааааааа…“

Низали су се дани, а она се није појављивала. Нервоза га је гушила у ишчекивању, али она се није појављивала. Прошао је дан, седмица, скоро месец, али ње није било. Сада већ превише нервозан, није имао стрпљења да чека, да се скрива иза завесе. Сишао је, вукао се улицом, некада и више пута, тражећи разлоге да што дуже буде изван стана, али, ни то бесциљно лутање није доносило ништа ново.

Погнуте главе, кријући ожиљак, скривајући се кроз масу, само је тражио, тражио погледом пар извајаних ногу, потпетице и мирис који је њему знан, да као животиња препозна… Прича се могла и завршити, наравно, неуспешно, да се није већ уморан спотакао пред пекаром, клонувши. Ту, баш пред улазом у зграду могла се завршити, да није пред њим нешто тако сјајно и чисто засијало, док се подизао – нечија испружена рука, мекана, бела, чиста, и нечији глас, који је само назирао да га пита да ли му је добро, не ради стерилне, научене љубазности, не тај глас… Одмахну руком, не подижући поглед, показујући да је све у реду…

Те ноћи спуштала се магла, баш густа, скоро да се није прст пред оком назирао. Он је гледао у у правцу светлости. Иза завесе једна прилика, нека прелепа извајана прилика, плесала је, свлачећи се, као да плеше…

Једна друга прилика стајала је крај прозора, упорно посматрајући завесу и светло кроз густу маглу. Журно се облачила та прилика, стављајући маску преко своје главе, пратећи погледом завесу и светло кроз маглу…избаци ножић кроз прозор, дубоко уздахну, окрену се и…

Новине су следећих дана писале да се у магловитој ноћи непознатој сивом граду догоди…

 

 

 

 

СЛИВАЊЕ

Тешких, оловних ногу, једва је ходао. Корак да подигне оловну ногу којом ће се ослонити, док другу буде подизао да стане под туш. Сваки делић оронулог тела болео је, колена су клецала, груди једва, нечујно дисале на махове, врат више није могао држати искривљену главу, по којој су се низале ране.

Као пустињак, подигао је тек једва главу, да би кроз затворене капке могао назирати капи спасења. Широм отворених уста, напросто, можда би крикнуо, са помешаним осећањима немоћи и неописиве радости, али ни глас, слабашни глас није могао изаћи.

Врела вода грејала је болесне тачке тела. Свака кап била је мелем, свака кап била је подсећање на ожиљке греха накупљеног. Са музиком и мирисом воде спирао је ране, грехове, са тугом у очима, без суза, кајао се, нечујно јецао…

Врелину је сменила млака течност која је вијугала по грудима, прскала врат, све блаже топлине, лагано је нестајала. Глава, тек који милиметар подигнута, осећала је хладноћу. Завршна фаза сливања по умазаном лицу, залепљеном телесним смрадом, хладна вода која је носила лепљиву масу.

Мора да је прошло пуно. Око тела није било паре, оно је постајало плаво, преливајући се на модро, а он је стајао, усправљенији, са мање бола. Помислио је да можда сада може…

Око 22 он је умро – саопштио је лекар. Дакле, пре шест сати само је хладно констатовао још једну смрт у својој дугој пракси… Голо тело, модро, лежало је на стомаку, без грча, раширених руку. Кроз помодреле усне препознавао се осмех, сливао се велики осмех…

 

 

 

 

СОБА У МРАЧНОЈ ЖЕЉИ

Дуго је тога дана лутао, не знајући која је то непозната улица коју никада није видео. Већ данима бесан, хистеричан, највише немоћан, није успевао украсти ни тренутак… Већ дуго из мрачних мисли, хаотичних жеља, из његовог пера није изашла ниједна написана реченица. Одједном, крај, или прекид, или небитно шта, као да је нека огромна сила, укочила прсте, пореметила мисли, не дозвољавајући му да из дана у дан просипа отров.

Осећао се јадно, најбедније, а таквом стању још више тескобе у грудима давала је растућа болесна жеља, која би с времена на време нестајала, враћала се, и све више и више, дивље и дивље пустошила га. Осмех мрачног ока понекад би сливао осмех киселог задовољства лажне сигурности, али би нестајала. Било му је тешко, можда никада тако мучно и тешко, долазио му је нагон да вришти, урличе, да вапи, али, ко би разумео урлик, осим ње, коју никада није сусрео, без наде да ће… Она је живела негде дубоко у његовој мрачној невидљивој соби, али је није сусрео, а сада болно признаје себи да наде и нема. Признаће сада, на коленима у блату, да је поражен од силине лажне наде…

На удаљеност најупорнијег погледа, продорних очију, она је назирала да ту где се рађао Месец, можда постоји он. Није он тај о коме је мислила, али је ОН. Растресе мокру косу по баде мантилу, нехајно провуче чешаљ. Све лежерно, вечерас неће никуда, и нема потребе за журбом, спремањем, вечерас ће сетно размишљати, без буке оловних гласова, вечерас је ноћ за прегледање пожутелих фотографија, за сећања и чување скривене тајне.

Нико ништа није знао ни слутио о њој. Вешто је, без буке, заобилазила сва глупа питања, отрцане фразе и највише тупе погледе забезекнутих лица. Ко је ОНА? Да ли је то важно? Не, а баш у инаћењу са оловним главама које су повијене пловиле ходајући, баш из силног отпора, прећутала је све: дворац, који је остао згариште, посечена људска тела која су је бранила, низове изгорелих слика живота, и само њега, који ју је бранио, чувао, сачувао и… Живела је већ дуго у кишном граду, али њено лице је било младо као и оног дана када су је први пут угледали. Чувала је тајну, еликсир који је чуван за дан када…

Чврст и сигуран поглед подигао га је из блата, отресао тугу и јад, обрисао лице, али… ко је то? Помисли он – ко се то игра, уздихано је шапутао својим очима. Никога – ни на најпродорнији поглед уперен у месечину. Чинило се као игра, неслана и горка шала, он и нико, он и НИКО. Чинило му се да је ово тренутак, онај тренутак када себи сме признати да је у овој ноћи натопљеној горчином кап лудила узела данак, и да је коначно постао један од гомиле са везаним рукама, који тупо зуре у таваницу неке зграде. Остао је привид слободног тела, привид да рукама може летети, трчати као газела, то је привид, лаж, вечерас је…

У тами собе, полулежећи у фотељи, затворених очију, враћала је пређашње тренутке, док је под топлином светлости уредно слагала сећања. Пријатно се осећала, још увек није умрла, јер умире се – не смрћу, умире се када нема сећања…У мислима у соби страсти, која је живела у њеном уму, као да се извлачила нека сенка, с муком, али успевајући, излазила је кроз тесан прозор, који је био зазидан угушеним осећањима. Сенка се снажно борила, разбуктавала се силина жеље, олујна снага воље, пузећи, грабила је низ ходник, још корак, полустојећи, још корак и слобода, као да је одзвањало.

Смирено, складно тело, покривено, спавало је најмирнијим сном, без грча, само се могло назирати складно дисање, мир и спокојство. А изнад крова, Месец је на трону спавао. Прекрио је град, успавао све и свакога, уживајући на трону…

Кроз сан, надохват најближег погледа, израњало је лице. ОН, нежно нагнут над сном, руком је додиривао косу, није се видело најбоље, али чинило се да у другој руци на испруженом длану стоји дар, за њу.

Нежно, везивала му је руке. То је тај дар који није био у коферу њених успомена, а он, он је био тај о коме никада није размишљала, јер, знала је…

 

 

 

 

СТРАСТ

Невољно се провлачио између људи, баш као да тражи усамљени кутак где га нико неће гурати, повлачити за рукав, запиткивати тек тако. Само усамљени кутак, мрачан, где ће сакрити зној и умор. Све је личило на уобичајено, празно вече, попут многих, али ове вечери морао је осмехивати се, бити љубазан, јер то је оно што неко тражи.

Често би гледао на време, а сат је споро откуцавао. Време никако да исцури, да нестане, да се заврши фарса. С времена на време, погледао би у правцу свог издавача који је лагодно ћаскао или, боље рећи, лагао, док су се око њега мували разни умишљени типови, неки важни, неки не. Као да је чекао поглед уперен њему који би му рекао – крај је, можемо ићи.

Спремајући се да побегне, исцрпљен и уморан, угледао је само сенку која је нестала у гомили људи, за њом је остао мирис, и разбарушена коса и… Никакав посебан знак, али нешто силовито покрену га да потрчи ка излазу, да заустави сенку и, како то бива, секунд по секунд, трен по трен, у лажном руковању са онима који су га тапшали, неке речи говорили, осмехивали се ко зна зашто, изгубио је најдрагоценије време… Када се коначно нашао на улици, тражећи погледом сенку, није видео ништа сем таме на почетку или крају, сасвим свеједно.

Оно време, откуцаји сата, који су му били заморни и тешки, испарили су баш када је пожелео да га заустави. Нервозно протрља рукама косу, стежући шаке, али, узалуд. Тај покрет човека који је бесан, тај покрет немоћи неће и не може вратити и зауставити тренутке…

Прошло је много дана. Већ заборављени догађај, који је само у његовој машти био догађај, избледео је, нестао под притиском времена, бледео, и најзад, скоро нестао. Пролазили су дани, месеци, година, а он је наставио сасвим обичне дане. Све што се није догађало измишљао је, писао, бележио, осликавао. Живео је пуним животом, животом над папирима, између шетњи или разговора о новој књизи, коју је одлагао. Једноставно, празнина стварности будила је у њему гнев и, као у неком силном инату, одбијао је да обоји стварно, не желећи да своју машту узалуд продаје.

Скоро да је заспао, полусклопљених очију, не зато што му је било досадно да дисципиновано седи и слуша оно о чему се причало, напротив, био је баш у средишту занимљивог разговора других, где је он само посматрач. Био је само уморан, много уморан и неиспаван од претходних дана. Дана пуних еуфоричног рада, трке да се уграби још која реченица, пре него нестане, опсесивно радећи, као да ће све пропасти, ако не забележи још једну, и још једну реченицу, и тако од зоре, до раног јутра са украденим сном.

Разбуди га мирис, неки неуобичајен мирис. Био му је познат, али никако се није могао сетити где… Где је тај мирис опијао… негде…

У позној ноћи, сенка је извирала из магле лампиона, сенка, неки други облик… можда сенка… Повијен, као у молитви, на коленима…

 

 

 

СУНЧАНИ ПОГЛЕД КИШНЕ ВЕЧЕРИ

У прекидима сна, по нечему био му је значајан дан, ваљда спомен на неко сећање, није се сећао које. Сан који је испрекидано сањао био је са мрљама, оне су личиле на фотографије неког непознатог дана, непознатог града и непознатих људи, који су се сударали једни са другима, или се саплитали о остатке рушевина.

Није се могао сетити времена из сна, ни предела, јер, све је изгледало сиво, невидљиво и непрепознатљиво. Цигарета, помисли, тај отровни штапић, који му увек значи, она му је потребна, баш као лек, да дим и отров који сагорева, пробудие уснули полуум, и врате га назад олујним кораком, напросто, баце у недођију мисли. Плашио се, осећао је страх од непознатог путовања на којем кораци нису потребни, ни брзина. Само тај најбржи део, мисао, која може прелетети време, просторе и…

Одједном је осећао језу, страх, па и пријатност, све помешано попут бућкуриша, све то што је осећао, као да су били гвоздени ексери, које је нечија рука закуцавала снажним ударцима, пробијајући густ ваздух дима испред његових погледа спуштених, уморних капака. Сваки ударац у ваздух као да је био такт музике или, можда, снажно враћање уназад на пут до тренутка…

Последње чега се сетио са очајничким напором била је киша, која је не тако снажно, али упорно падала у том непознатом дану. Сетио се само кише и једне раскрснице. Крај, баш искрено – крај – не може се сетити, ни корак даље…

Мора да је прошло доста времена, времена којег је имао на претек. Знаци су били опушци, допола гашени, разбацивани по столу, поду, свуда где би без напора у тупој лењости могао добацити.

Баш таман мрак, иако је лето. Ваљда су киша и облаци толико згуснули мрак да се ни прст пред оком у полуосветљеној соби није назирао… Не, учини му се да нема светла, јер је сијалица у поцепаној лампи само утихнула, као свећа догорела. Нешто друго је светлело, неке малене звездице, можда очи, можда самообмана, ма, не, нешто је светлело, осећао је, није видео, осећао је…

Последњи дан пролећа, помислио је. Да то је ваљда био тај дан из сна, последњи дан кишног пролећа. Осмех му се полако разливао на крајевима усана. Топио је ледену тупост, сећање на тај сан, дан, тренутак, који је заборавио, ко зна, можда…

Учинило му се да осећа глас који је допирао из тих тачкица које су светлеле. Бивао је све моћнији глас у својој тишини. Додиривао га је лаганим покретима, будио, подсећао… Данас је поново последњи дан, ноћ пролећа, поново се киша вратила из давног сна. Онда, онда се сигурно мора вратити и све оно – помислио је са зебњом и надом, помислио на то о чему ништа не зна, али, сада све више и више жели да врати време у тај…

Да, данас је последњи дан пролећа, помисли. Није крај. Сада ће се све вратити као што је некада било. Мора се вратити, увек се враћа све, полугласно је храбрио себе. Поглед личио је на…

 

 

 

СВЕТЛОСТ ЗА ОДАБРАНЕ

Она је лепа. Не, то је само малена реч, она је прелепа… Не, то је само један степеник – рећи више реч. Она је митолошка Венера, извајана да стоји на висини највише планине, где ће са дна, понизни, мали, моћи да се диве лепоти, да путују хиљадама година уназад до Олимпа и поново у своје мале, јадне животе. Она је ЛЕПОТА од које се заслепи и не може се преблизу бити…

Јадни, бедни, искривљени људи протрчавали би, јурећи за ситним малим лажним животима, сударали се у гомили, сами са својим сенкама, препуни страха, не видевши грацију која је попут краљице ходала крај њих, моћна и недодирљива, дајући сваком беднику прилику да се диви.

Та лепота Сунца није била за свакога, за беднике горде у своме јаду, за надобудне који даље од сопственог корака нису видели. Та величанствена лепота била је за малобројне, изабране, који су знали да прочитају невидљиву поруку, за оне који су смогли снаге да признају своју несавршеност и понизно се покоре…

Дар, шапат нечујних усана, мамио је и њега, да после многих несређених дана, непреспаваних ноћи и безброј узалуд исписаних порука, још једном зажмури, помисли и пожели своју срећу, своју радост и сан који је сањао већ, ни он сам није се сећао. Она, Венера, можда мора бити она, зашто да не? Још једном, још једном…

Прошли су сати, можда само минути. На сваку помисао коју је исписивао у уму, још брже, попут светлости, стизао је одговор, а он све сигурнији и сигурнији, дизао се из блата, људског талога живог блата. Осећао је да је Она, та незнана краљица, знао је да њу је чекао, да понизно клекне и покори јој се. Њој, само њој, јер од мноштва ове вечери, сада и заувек је он изабран да на плећима крилатог ата проноси лепоту своје краљице, која ће у моћи, док јаше оседланог ата, презриво гледати на њих, блато, а он он је једини изабран…

 

 

 

ТРАГОВИ ПРЉАВЕ КРВИ

Време, није битно време, ни место, ништа није битно. Вукући десну крваву ногу, док се кроз поцепане панталоне видела рана, већ полумртав, док је као звер бежао од урлика гонича, док су се урлици бесних прогонитеља стапали и ледили зној на кошуљи, бежао је све спорије и спорије, сањајући амбис, да скочи, да у лету умире и дочека пад смрти, да само, да само не падне у крвави загрљај, магијски плес оловних авети.

Густо шибље гребало је лице, стварало ране, употпуњујући унакаженост читавог тела, заокружујући живот и спремајући га за сигурну, неминовну, очигледну смрт. Знао је да је истина, да живот се мери у можда стотинак метара имагинарне слободе, или у минутима фикције живота, имагинације.

Није веровао да у последњим минутима филм звани живот прикаже сву огољеност од првог плача до тренутка затвореног погледа, и као вага измери све погрешне одлуке, све дарове које одбацимо гордо, мислећи да време је увек на нашој страни. Низали су се догађаји, летели као муње кроз ум, али тако споро да је могао запамтити свако лице, сваки осмех, осетити сваку тугу и запамтити оно једно најважније лице или наличје, печат који остаје у погледу који умире.

Уснио је, заспао је, ту, на корак од амбиса, на неколико корака испред бесних паса који су га сустизали. ЗАСПАО је заувек, остао је само траг прљаве крви и…

 

 

 

ТРЕНУТАК… КОЈИ…

То је био тренутак који је трајао између два века, на прелазу између два хиљадугодишња периода. Сасвим кратко, јер, ма колико превише изгледало, то је био тренутак светлости, из светла у мрак.

Он је најпре помислио да је његова пристојна, пажљиво изабрана реч довољна. Не, преварио се. Одбила се нежно о талас осмеха, најлепше извајаног осмеха.

Повлачећи се у себе, несигуран и уплашен, није се надао новом тренутку, али негде у срцу притајена нада, попут магнета, магично је молила осмех…

На следећем степенику кривудаве, поплочане стазе, искрзаних, оштрих степеника, поверовао је да ће његов поглед препун елегије изазвати немир, али, преварио се, поглед се одбијао од светлости лица које је зрачило.

Потпуно сломљен, у потрази за другим лицем ње, окренуо се, клецајући, спуштао низ црвоточне степенике нагриженог тајног излаза, куда су побеђени одлазили.

Више није помислио, више није ни поверовао, јер, чему то… “Одлазиш? Тек тако, без речи” – говорили су прозори који су се њихали. “Не препознајеш глас? А само сам глас желела чути, да те препознам”.

 

 

 

 

У ПОГРЕШНОМ ТРЕНУТКУ

Стидљиво се снебивао, није имао снаге да подигне погнуту главу, исправи тело, упути јасан, недвосмислен поглед, и оштрином погледа завеже у чвор и уста, и уши. Тако силовито да му никада више не падне на ум да ни у сну више никада не сме му прићи. Али, само је ћутао, као да скупља снагу да у неком наредном тренутку, несигурно, али ипак – изговори.

“Ви желите да сазнате пуну истину…” – гризао је суве и испуцале усне, спремајући се да настави, уколико за то све уопште постоји потреба. “Дакле, занима Вас зашто сам је убио, које су емоције владале, шта је као вулкан тињало у мени пре експлозије, или Вас само површно интересује – време, начин и место, да испуните своју белешку и затворите корице које ће угасити случај, Вама донети славу, а…

Убио сам је у улици М, у згради број 18, стан 9. На превару сам ушао у њен стан и пуцао у њу. Пиштољ сам оставио на кревету, и онда сам мирно ишетао, седео на клупи у оближњем парку, попушио неколико цигарета и позвао… И сада сам овде. Где треба да потпишем изјаву? Крај, нема више, тачка. То је све за Ваше бирократске формуларе”.

“Убио? Да, убио сам је, убио сам је, јер је рукама склонила сунце, везала ми оковима очи, и отишла заувек. Шта, питање је да ли сам је волео? Не, нисам. Она је била једино биће за које сам био спреман да умрем, једино биће за које сам живео, једино које сам познавао. Украла ми је свој плес босих ногу, који је био у мојем погледу, био само мој, поскидала је све портрете који су сложени у мојем сећању, које сам љубоморно скривао од других…

Молио сам је да не гази воду, да не отима мој кофер среће, молио сам је… Како? Ћутањем, зар Ви не знате? Зар не знате да сам ја ћутањем сатканом у годинама испевао арије? Нисте чули за мене, да сам без погледа који сам изгубио, без руку које су ми одсечене написао роман, о… Нисте читали ту величанствену књигу?

Ужас, идите, немам Вам шта рећи, Ви не постојите, кроз Ваше тело које не постоји брије ме ветар. ИДИТЕЕЕЕЕ. Ви нећете ни реч више чути. Шта ја имам да причам о космичкој љубави са … “

Тихо и несигурно примакао се прозору. Сада је време када треба да се сусретну, ту, испод његовог прозора. Да, данас је четвртак, до сада се никада није догодило да једна од две не… Учини му се да нешто није урадио. Лагано, са муком, окрену се ка столу. Да, било је лакше, велика свеска била је слопљена, није се морао плашити да неће сти… да… је…

 

 

 

“УБИЈАЊЕ”, НЕЖНО УБИЈАЊЕ, САСВИМ…

У једном, истом положају, тело полу…, његово тело.
У тренутку је била светлост, тачније, сноп који се ритмично пробијао у мрачну тамницу.

То није било ништа познато, можда залеђено стање које се није отапало на врелини јулских дана, ноћи без зрачка ваздуха, нешто непознато, и ничему слично.

Данима, ноћима, упорно су допирали гласови нежне светлости, боје најлепшег сна, али он, он је био …

По ко зна који пут, невидљиви део дана учинио је чудо. Један дубоки сан се нарушио сасвим изненада, оно што олује тишине, откуцаји сата, складно дисање, као знак живота, или звуци старог радија који су разливали тонове попут старог грамофона искрзале игле – нису учинили. Десило се, ма не случајно, то не постоји, десило се у тренутку пред клиничку смрт.

Може се то назвати првим сусретом, мада, није био никакав сусрет. Једноставно, то је било нежно певушење неке давно заборављене песме, будио се…

Осећао је пријатан тренутак, који је потрајао и нестао. Веровао је да се тај тренутак, на који је заборавио, као да је вечност пролазила, никада, баш никада неће вратити. Јер, то није била жеља или осећање, то је био тренутак падалице, блеска или…

Када се пробудио те, од многих ноћи у низу, схватио је да ништа не разуме. Седећи на поду, грлио је мирис коже, остављени траг… Фикција, шизофрено и подвојено посматрање микросвета омеђеног буђи, у који нико није долазио. Осећао је лакоћу терета на раменима, невидљиве… Будио се, али, као да се чинило да ће утонути поново у смрт из које је побегао непознатом силом. Нема збуњености, можда као доказ да је потпуно одвојен од…

Није могао устати, никако. Закован за под потпуно добровољно, није ни желео устати. Привлачила га је мирисна кожа, опојни мирис женског тела, који га је као магнет привлачио да уснама склизне и дивље љуби, да мирисом се опија…

… покорно је избегавао поглед, желео је да је покорно дочека. Знао је да је некада у сну сазнао тајну, да она ће доћи… Обрисала је ледени зној са његовог чела, прстима десне ноге покупила је сав његов страх…

Није тражила захвалност, усне су сладним додирима захваљивале, …

У откуцаје пред поноћ оседлан је крилати ат. Док се ка трону успињала, снажна светлост се указала, пут је био прекривен ружама…

 

 

 

 

ЖУДЊА

Никада није био прихваћен. Увек са страхом или презиром рађао се, живео, старио, са само једним осећањем… Бистар поглед, искрене речи одбијали су се од исконског, и изврнута игра није донела дар. Оно што није – никада неће бити, уз сву позу и намештено лице. Али, корачао је, са циљем да стигне далеко.

Болне године, јасни ожиљци, пртљаг наде. Премало, тражило се више, карта за улазак. Наметана кривица, недоказани греси чинили су хаотичан пут, испреплетан чуварима на сваком кораку. Скривени, или једва видљиви, ловили су га, хватајући велики плен. Са само једном жељом: да на коленима призна непризнато и да…

Одбачен, све више је сумњао у себе, а сумњајући у себе све више је веровао сенкама и чуварима, признајући можда да ће они имати милост…

Последњег дана, у јутро пред одлазак, освешћен тврдим сном, на стази… Сакупљао је одбачене ствари. Прамен црних увојака који су мирисали, бачени у траву, јер неко је као и… решио да све заборави или призна. Неко је оставио трагове нестајања у нади да ће… Хаљина која је блештала лепотом благо се њихала са опустелог храста, а мало даље лаковане ципеле светлеле су у жбуњу јутарњег мрака. Сваки нови траг био је путоказ, јасан и недвосмислен, ко жели и верује у њену… про…

Помислио је, са жудњом, зашто га толико мучи? Да ли је драж у узалудном трагању, где увек умакне за корак, док се он пробуди пружајући руке, или је…

 

 

Kristina Kojić

 

Potraga

Zašto uvijek tražimo sreću
tamo gdje je nema,
u zabačenim ulicama
među skitnicama?

Zašto tražimo ljubav
gdje mržnja vlada,
u napuštenim gradovima
među lutalicama?

Zašto tražimo nadu
tamo gdje ništa smisla nema,
u praznini ljudskih duša
među neshvaćenima?

Tražimo sebe na mjestima
na kojima nikad bili nismo,
jer možda je srce bilo
tamo gdje tijelo nikad nije.

 

 

 

Vrtimo se u krug

Svaki korak naprijed,
kao dva koraka unatrag.
Nemojmo se pretvarati,
jer na kraju
istina nas gura na dno.
Vrtimo se u krug,
a opet stojimo u mjestu.

Sve je tako blizu
samo jedan korak i tu sam,
no bez obzira koliko koraka napravim
uvijek jedan nedostaje.
Iluzija nas gura naprijed,
a stvarnost unatrag.
Vrtimo se u krug,
a opet stojimo u mjestu.

Tlo pod našim nogama
ispunjeno je lažima.
Svaki trn u našim stopalima
vuče nas unatrag.
Na kraju tonemo,
gušimo se u moru istine.
I opet se vrtimo u krug.

 

 

 

Trn u oku

Kažu vam
ne osuđujte knjigu prema njenim koricama,
a oni kao da ne čuju
te mudre riječi
pa u inat
osuđuju ljude prema izgledu,
osuđuju muziku prema njenom jeziku,
osuđuju narod prema njegovoj religiji,
osuđuju crno jer nije bijelo.
Trn su u oku
već slijepoga svijeta.

 

 

 

Graditelji sreće

Gdje su nestali
graditelji sreće
što su od kamena ljubavi
nadu sagradili?

Gdje su nestali
nosioci radosti
što su u svojim torbama
nadu donijeli?

Gdje su nestala
vesela lica
što su svojim osmijesima
radost u ljudska srca donijela?

Zar su odnijeli
svu nadu i veselje,
ostavivši nas sa zalihama
mržnje i zavisti?

 

 

 

O prolaznosti vremena

Sanjala sam jednom
o modernom svijetu,
ali sada ne znam što osjećam.
Mračni oblaci u našim srcima,
tajne u našim očima,
strast koja nikada ne oživljava
ugašena je glasinama.

Okrenimo se i vratimo samoći.

 

 

 

Vrati me u budućnost

Gdje je nestala sreća,
ljepota koju nosi prijateljstvo?
Dani kada smo maštali o budućnosti
sada su iza nas.
Odbacujemo snove
kao da su puni otrova.
Da bar možemo vratiti vrijeme
u dane kada smo bili sretni,
jer nema sreće
u noćnoj samoći ili lažnim osmijesima.

Samo mi reci kako da se vratim
u prošla vremena.

 

Dragana Dinčić

Evo, još jedna godina kako je prošla, još jedna izgubljena nada, još jednom slomljeno srce…Mrak, kao njegova duša, pusta i prazna.Soba bez ijednog zraka svetlosti, bez znakova života, pomislili bi da je zaista tako.Mladić sav u grču ležao je na kauču, bez jastuka, bez pokrivača, samo zgrčeno telo i nemi pogled koji se fiksirao na tačku koja je bila na zidu.Mrtva tačka kao i njegova duša.Umeo je tako da leži danima, ne primajući nikog u svojoj sobi. Odbijao je sve što je bilo u vezi sa ljudima.Nije mogao da podnese ljudske figure blizu sebe.Gušile su ga i stezale omču oko vrata.Bežao je uvek kad god bi osetio bol u grudima.Bol koja ga razdirala i kidala sve u njemu, svaki delić..Mislio je da će vremenom otupeti od bola, da neće više toliko boleti, da će se navići i živeti, i ako mu nije bilo do života..Ali, obećanje koje je dao, nije mogao da pogazi.Obečanje svojoj voljenoj…
Jovana je bila devojka puna života, crne duge razbarušene kose, vitkog tela, zanosnog osmeha, uvek u pokretu i željna avanture.Volela je da putuje, nije joj smetalo i sama da krene na put..Putovanja je uvek poredila sa životom, i govorila „Ako čovek ne putuje, duša je njegova prazna ma koloko bogastvo imao“…Tako da je baš na jednom takvom putovanju upoznala Borisa.
Boris je bio suprotnost sve što je bila ona.Voleo je miran i tih život, bez avantura i neke znatiželje.Uvek zadovoljan onim što ima nije lutao i tražio više no što ima.Primeran student, odgovoran i pažljiv sin, dobar prijatelj, odan i poverljiv.Na putovanja bi išao samo sa grupom prijatelja sa fakulteta.I, kad god bi išao, bio bi po strani, posmatrao i uočavao sve što drugi nisu videli..Lepotu prirode..Divio se svakom obliku, kiši, travi, prostranstvu..Lep i visok, tamnog tena sa očima nevinog deteta nije ostavljao devojke bez daha.Boris je bio sam i nije mu smetalo što nema devojku kao svi njegovi prijatelji.Imao je svoj svet i bio je srećan..Govorio bi da za devojku još nije vreme, da mu je tek 21na godina i da je život pred njim..
Daleko od svih, Boris je sa svojim prijateljima sedeo kraj logorske vatre, dok su njegovi prijatelji ispijali pivo, on je slušao zvuke gitare.Mladići orni, veseli, nasmejani, pod dejstvom alkohola, počeli su da plešu oko vatre.
Niko nije opazio devojku koja se približava, sa rancem na ledjima, uvek spremna da postavi svoj mali šator i prenoći gde god da je put nanese.Polako je prišla Borisu, dotakla njegovo rame i sa osmehom upitala sme li da mu se pridruži.Boris se trgao, ne očekivajući da će iko doći a kamo li devojka prelepog osmeha i divne crne kose..Zbunjen, sa osmehom koji jedva da se moglo reći da je osmeh, pomerio se i pokazao rukom mesto gde devojka može da sedne.Jovana se predstavila i ukratko ispričala Borisu svoje putovanje.Boris je pomno slušao svaku reč i divio se hrabrosti koju je posedovala mlada devojka.Svaku reč je dočaravala pokretima ruku, pantomimom, sve što bi u datom trenutku dočaralo priču.Oči su joj još više blistale kraj vatre.Tek posle neko vreme kad je muzika prestala, momci su ugledali devojku.Svi su se pitali otkud ona u zabačenom kraju usred mraka…Svi su se okupili oko Jovane i postavljali toliko pitanja da se Boris povukao i otišao u svoj šator a da niko to nije ni primetio.

Novi dan je već uveliko prošao, mamurni mladići pokušavali su da spakuju šatore i krenu dalje.Boris je odavno sve spakovao samo je čekao njih da krenu.Polako i tromo su hodali, prepričavali prošlu noć, tada su se setili da je bila tu devojka i pitali se gde je nestala..Boris je odgovorio samo da je otišla..
Prošla je godina kao je tražio Jovanu, lutao gde god bi načuo da je neko sreo, lutao iz grada u grad, ali uzalud, nije je pronašao.Nije odustajao od svojih želja i nade, da je pronadje.Postao je putnik svojih želja, strasti, požude, ljubavi..Voleo je a nije znao da li je voljen, niti je to tražio, samo je želeo da je pronadje, da podeli s njom sve svoje snove..
Lutajući nepoznatim gradom, zastao je da odmori i popije kafu ne bi li mu dala još malo snage.Seo je u bašti lokalnog kafića, kafu mu je donela devojka i ljubazno uslužila.U trenutku kada je hteo da upita da li je neko video devojku crne kose, zanemeo je od iznenadjenja.Pred njim je stajala Jovana.Više ne tako vesela i razborita.Pogled joj je bio pun sete.Nije ni primetila da je to Boris, sve dok nije izgovorio njeno ime.Spustila se na stolicu kraj Borisa.Dodirnula je njegove ruke, lice, usne..Pogled koji je govorio više od reči..“ Gde si do sad?“..Zagrlio je njeno lice i ljubio dušom i srcem.Celim bićem.Na tren je zastao i pogledao oči koje su nekad bile nasmejane, sad su bile uplakane. Misio je da je od sreće, čekanja..svega samo ne od tuge.Ali, tuga je bila pravi izvor suza.
Te noći, kad je otišla, povezao je mladič do susednog grada.Mislila je da će tako i biti, samo vožnja, ali mladič koji je vozio, skrenuo je sa puta i sliovao je.Ostavio je uplakanu i uplašenu kraj puta.Dozivala je Borisa, preklinjala dan kada je krenula na put, život, sebe..Bila je u bolnici.Posle oporavka nije želela kući.Došla je u ovom malom gradu i tu započela novi život..Život bez života.Čekala je Borisa svakog dana, nadala mu se..i napokon ga dočekala.Čekala ga je da mu sve ispriča i da mu kaže da ga zavolela istog trenutka kad ga je ugledala.Uzeo je za ruku i poveo u park, daleko od svih.Molio je da krene s njim, da se vrate zajedno, da je on sada tu i da će sve biti u redu.Da nije više sama, da ima ko da je štiti i brine o njoj.Jovana ga je stegla svom snagom ljubavi, pogledala u oči i rekla da ide..Kad se ponovo sretnu, ako se to ikada desi, ostaće zauvek zajedno.Samo da veruje.
Ustao je i krenuo, krenuo u put bez povratka..Samo kad je sam, poželi da želi,Jovanu zauvek…

 

 

***

 

 

Evo je, prelazi ulicu trčećim korakom…..Žuri kao da je proganja najveća zver iz njenih snova, ona što joj ne da mira da mirno spava.Nije to savest, ne..to je jače od savesti..Strah.

Ana, devojka za koju su svi znali njen način života i o njoj imali samo reči hvale, niko nije zaista znao ko je ona.
Uvek mirna i tiha, povučena i skromna, odavala je utisak devojke koja zna ceniti ono što ima i nije tražila više od toga.Prijatelji sa kojima je izlazila i provodila svoje slobodno vrema uživali su u njenom društvu.Cimerka sa kojom je stanovala i delila sve..(osim tajne koje je vešto čuvala samo za sebe) nije mogla da je vidi drugačijom no sto je mislila da jeste..
Ali, noć menja sve… Ana je kao i svakog dana, završavala svoje obaveze u roku. Posao..ispijanje kafe sa drustvom..racune sređivala.Odazila bi u svoj skromni kutak, kada bi bilo najsigurniji trenutak izasla bi iz stana.
Ulica koja vri od ljudi i dece, žagor njihovih glasova, smeh, teralo je da ode što dalje iz tog meteža.Ušla je u hotel koji je bio van grada.Na vratima je dočekao sasvim poznat glas koji je tražio njen mantil.Vešto je to uradila i dodala muškarcu.Uvek bi sedela na istom mestu…pored prozora, gde je lampa odavala yamo blagi nagoveštaj siluete…
Na sebi je imala crnu haljinu sa dekolteom koji je samo nazirao njene grudi, crne čarape od lateksa gde se ocrtavale njene prelepe duge noge, salonke crvene boje razbijale su tu monotonost boja na njenom telu, ruž i šminka samo su dopunile lepotu njenog lica…
Zračila je..imala jačinu od svih ostalih u sali.
Muškarac koji je upravo ušao, tražio je pogledom Anu.Znao je gde sedi i odmah prišao kao da se bojao da će je neko drugi odvesti..Naručio piće i posmatrao Anu.Dovoljan je bio jedan pogled i istog trenutka muškarac bi ustao, uzeo ključeve i mirno čekao da Ana krene..
U sobi koja je odavno bila ’’njihova ’’ , istog trenutka muškarac bi kleknuo i ljubio Anine cipele..Bez njene dozvole nije smeo da se pomakne..
Da,Ana je bila DOMINO DAMA..
Radila je to zato što je ispunjavalo svaki delić njenog bica
i prožimala strast u njoj o kojima su mnogi samo pisali ali nikad doživeli..
Uzela je bič, koji je stojao odmah nadomak njene ruke, podigla lice čoveka i samim osmehom na njenom licu znao je šta mu je činiti..
Skidao je polako svaki komad svog odela polako, dok je Ana sedela u fotelji i poigravala se kaiševima koji su bili na stolu ..brzo ih podigla i vezala muškarca za krtevet..
Figura muškarca koja je ležala na krevetu bila je ’’izvajana’’…
To je još više budilo u Ani strast…želju…požudu ..
Laganim pokreto je skinula svoju haljinu.. Dugo se poigravala sa njegovim telom..zavodila…pekidala u strasrvenim željama…dok je on molio i preklinjao da je samo dotaknje.Svaka neposlušnost njegova koštala ga je kazne..
Uživao je i u kaznama.. Pokornost, odanost, poslušnost, naredbe….sve to je primao sa takvom srećom i zadovoljstvom da je bilo dovoljno samo da kleči pored Ane …
Naravno, Ana je to znala i njena ’’moć’’ nad njim bila je velika…
Telo koje se grči od zadovoljstva i želje za dodiro, dobijalo bi udarac biča..povez preko očiju i zamračena prostorija odavale su još veću čar njene moći..
Polako je prišla, njeno telo polako se prebacilo preko njegovog..dodirivala ga je vrhovima prstiju..prelazila preko celog tela…Osećala je sve veći užitak i strast ..
Oboje su ’’vrištali’’ od želje.. Poljubila ga je strasno i sočno..ruke su joj sve više i više klizile po njegovom telu..Osetila je njegovu ’’muškost’’ kako podrhtava na njenim butinama.. Vrisak..Strast..Želja…Požuda..Snovi…. ZADOVOLJSTVO njih dvoje…
Ovezala je muškarca, koji je u trenu već bio pored njenih stopala i ljubio….
Odgurnula ga je..ostavila cedulju na jastuku i bez reči izašla iz sobe…

 

 

***

 

 

Sofija je imala svega 17. god. ali osobine koje je posedovala činile su je mnogo zrelijom od njenih vršnjaka. Sedela je zamišljeno u parku blizu škole i posmatrala ljude oko sebe. Nisu je zanimali njeni vršnjaci, njenu pažnju su privlačili stariji ljudi i deca. Volela je da upoređuje taj dečiji osmeh sa licima starijih ljudi i uvek bi se pitala gde je nestao taj osmeh na njihovom licu, kakvu su to životnu tegobu imali da je od osmeha ostao samo grč na njihovom licu?. Od nestašluka i razigranosti postao sumoran i trom hod?. Od očiju punih života bila je blaga seta i tuga. Od bezbrižne ljubavi, samoća i borba?. Ponekad toliko bi se zanela u svojim mislima analizirajući svaku osobu pojedinačno da bi zaboravila na vreme. Toliko dugo bi ostala neobazirajući se ninašta drugo osim na postojanje ljudskih duša koje su prolazile pored nje. Tek kada bi polako iz vida gubila ljude zbog mraka koji je već uveliko pao, trgla bi se, uzela svoj ranac i krenula kući.

Kuća u kojoj je živela bila je skromna. Više je ličila na vikendicu okruženu velikim dvorištem sa puno cveća i bršljana. Tek po negde je bila posađena neka lipa koja od starosti nije mogla da drži svoje grane koje bi dopirale čak do zemlje. Naizgled, kao posmatrač, rekao bi miran i skroman kutak, lepo uređen u kojoj živi porodica puna ljubavi. Ali, kao što uvek biva nikad nije onako kao što izgleda.

Sofija je zakoračila preko praga kuće i nije je iznenadilo to što čuje buku, dreku i plač. Tako je bilo već zadnjih pet kodina. Živela je sa ocem Stefanom koji se razveo od njene majke Ivane već sedam godina. Posle dve godine od razvoda oženio se Natošom koja je imala dva sina. Svi zajedno su živeli u istoj kući. U početku Sofija je prihvatila Natašu jer se prema njoj ophodima kao prema svojoj deci. Sofija nije oskudevala ni u čemu. Imala je svoju sobu, uvek čistu i opeglanu odeću. Uvek očešljana i lepo obučena bila je zadovljna ali ne i srećna. Nedostajala joj je majka koja je znala svaki njen pokret, pogled, osmeh, suzu, znala je Sofiju. Sofija se trudila da uzvrati poštovanjem i ljubaznošću Natašin trud. Pomagala joj je oko sređivanja kuće, dvorišta, šta god da je trebalo bila je uvek tu. Nije bežala od posla i odgovornosti. Naravno, svaki početak je lep, ali vremenom ono što se čini da sija počinje lagano da gubi sjaj. Tako da Stefanov i Natašin odnos počeo je blagim prepirkama oko dece. Svako je želeo da zaštiti svoje dete neuviđajući da te prepirke odlaze previše daleko. Natašini sinovi su više vremena provodili kod oca, a Nataša je koristila svaku priliku ne bi li vređala i omalozavala Sofiju. Na svako Sofijino pitanje upućeno ocu zašto ne može kod majke, Stefan bi uvek izmišljao raznorazne laži samo da Sofija ostane kući. Tako je i bivalo. Razdražljiva i uplakana otrčala bi u svoju sobu i ridajući dozivala majku. Plač koji bi Stefan čuo razdirao bi ga do iznemoglosti. Nataša bi tad vešto iskoristila priliku i krenula sa pitanjima zašto zaista Sofija ne ide kod majke?. Da se ona trudi ali i da njena deca idu kod oca i da ona nije njena majka koja mora uvek da brine o njoj. Tada bi Stefan pun bola i besa krenuo u raspravu. Nataša je to vešto koristila i uvek bi zaplakala i sebe predstavljala kao žrtvu. Stefan se u tim trenucima povlačio i odlazio u kutak sobe sa čašom konjaka u ruci. Dok bi dim cigarete koja je gorela u među njegovim prstima, gorela je i bol koju je osećao. Nadao se da će konjak tu bol bar malo ublažiti, ali bol kao bol, neda da nestane tako lako. Boli. Zakleo se Ivani da nikada nikom neće reći pravu istinu njenog odlaska.
Sofija nije imala puno prijatelja niti je želela da stvara taj krug. Imala je dve drugarice, ali nikom nije verovala pa ni njima. Osmeh koji je bio na njenom licu bila je maska za njenu dušu. Zato je odlazila u park i posmatrala ljude ne bi li u nekom trenutku ugledala svoju majku. Svaki mio pogled, nežan dodir, lagani pokreti tela, sve je to tražila u ljudima. Majku po secanju. Žena koja je hrabrila i davala snagu za novi dan, za zivot. Samo sećanja je imala od nje, ni sliku, ništa. Zatvorila bi oči i ona je bila tu, tu kraj nje. Ona mala od svega šest godina, gledale su meteore na nebu. Veče koje se urezalo duboko u njenom malenom mozgu. Reči koje je majka izgovarala dok su meteori padali, nazivala ih je zvezdama padalicama, zvezde koje ispunjavaju želje. Tada je Sofija svoju majku nazvala svojom zvezdom padalicom. Sada je priželjkivala da padne jedna od njih, tu blizu nje. Bar na tren. Još jednom da oseti taj mio dodir i osmeh koji daje snagu i da odgovor kako dalje?…. Dan je bio prohladan. Sofija je sedela na klupi kao i obično. Ušuškala se ne bi li ugrejala svoje lice od vetra. Tog dana je bila rasejana, nije toliko posmatrala ljude, poćčela je da ih sluša. NJihove razgovore, posmatrala mesta gde su sedeli. Pored njene klupe nedaleko sedele su dve žene. Na prvi pogled kao da ih je odnekud znala, ali nije se toliko upuštala u to otkud ih zna. Ostavila je to po strani i sve više slušala razgovor. Pričali su o nekoj ženi kako je tako mlada umrla od raka, kako je ostavila svoju devojcicu kod oca koji se ponovo oženio. Čula je osude i sažaljenje. U grudima je osetila bol. Pitala se otkud taj bol, zašto, kad i ne poznaje osobu o kojoj govore, zašto je toliko dotaklo da su suze same krenule na njenom licu. Obrisala je suze i krenula kući, na tren je zastala i pogledala žene koje su pričale. Ni sama se ne seća otkud toliko u njoj ta hrabrost da upita za ime žene koja je preminula. Pogled koji je dočekao nimalo nije bio prijatan a odgovor koji je čula ubilo je sve u njoj. IVANA. Srušila se kraj klupe. Žene koje su sedele ustale su i podigle Sofiju na klupu, neka žena je dotrčala sa flašom vode u rukama i umivala Sofiju ne bi li joj pomogla da se trgne i osvesti. Sofija je gledala beživotno ljude oko sebe. Bez reči, bez osećanja, bez ičega. Ošamućena od svega ustala je i krenula ka svojoj kući. Glasove žena nije čula odavno i ako su bile tik iza nje. Mokra jakna na njoj, kosa od vode, Sofija nije osećala hladnoću, samo je hodala, hodala, hodala… Stigla je do kuće, tupim pokretom ruku otvorila vrata. Ni jaknu nije skinula samo se spustila na pod. Stefan je dotrčao do Sofije i izbezumljen upitao sta se desilo. Sofija je samo tihim glasom sa puno bola izgovarala -“ MAMA“, “MAMA“….Stefan je zagrlio svoju ćerku i shvatio da je saznala, suze su krenule, jecaj nije mogao da zaustavi. Oboje su plakali, žalili, patili za ženom koju su voleli. Voleli, da su ljubav zamenili za bol.

Otac je drzao Sofiju za ruku i išli su ka groblju. Buket cveća u obliku zvezde je sve što je Sofija želela da ostavi na grob svoje majke. Zvezde padalice. Njena zvezda padalica je pala zauvek. Na spomeniku je videla majčinu sliku posle sedam godina. Baš takvu je i pamtila. Zagrlila je oca sa pitanjem zašto joj nije rekao istinu.. Stefan je sve ispričao Sofiji o obećanju datom njenoj majci, o tome kako je to bila njena poslednja želja a da on, koji je voleo bezuslovno pristao je na sve njene zelje i ako su bolele do srži. Zbog zakletve, zbog ljubavi prema Ivani, a prevashodno zbog Sofije koju mu je ostavila kao najveći dar njihove ljubavi. Tuga zna da zbliži i spoji više no radost. Ponovo je spojila oca i ćerku da zajedno koračaju kroz život. Tada je ugledala očevo lice koje je bilo izmoreno i bez sjaja, pokreti tromi, shvatila je i videla sve one ljude u njemu. Saznala je gde nestaje dečiji sjaj i radost, osmeh i poletnost. Bol koji odnosi sve. Stegla je oca jako, sa rečima…“TI SI SADA MOJA ZVEZDA PADALICA, TI SI MOJA SNAGA, MOJA RADOST, MOJA VOLJA ZA ŽIVOTOM“.

 

Petar Jovanović

Aforizmi

 

Oženio sam nevinu devojku. Krvavo smo se proveli.

Izgubila sam nevinost, a pronašla budalu.

Izgubila sam nevinost. Poštenom nalazaču sledi nagrada.

U seksu bez krvi ne možeš biti prvi.

Skida mi zvezde s neba, umesto da mi skine mrak s očiju.

Od kad je saznao da joj nije prvi, drugi je čovek.

Električar joj je skinuo mrak s očiju.

Devojke mnogo gube, dok nevinost ne izgube.

Žena moja ne veruje horoskopu, zna da nije devica.

Ženi sam bio prvi – koji je pristao da je venča.

Ženi sam bio prvi- žirant.

Žena me nije ostavila zbor drugog, već zbog prvog.

Žena me ne vara s drugim, već s prvim. To je olakšavajuća okolnost.

Čekala je amorovu strelu, a pogodi me metak.

Momci misle da sam anđeo, a ja znam sto đavola.

Na Devičanskim ostrvima ima dosta kurvi.

Mnoge su mi rekle da sam im prvi muškarac, a nijedna da sam pravi muškarac.

Imao sam seks sa penzionerkom. Nije loša, jedino joj zameram što nije nevina.

Nevina je osuđena. U zatvoru je izgubila nevinost.

Bilo je ludo i nezaboravno. Ja lud, a ona to neće zaboraviti.

Svećom je skinula mrak s očiju.

Devojka je nevina. Sudija je to proverio.

Nije lako s nevinom devojkom. Moraš sve od početka.

Ti si mi drugi. Prvog se ne sećam.

U učenju sam bio prvi, u sportu takođe prvi – jedino mi je žena rekla: „Ti si mi drugi“.

Ako vam je žena rodila blizance, verujte joj kad vam kaže: „ti si mi drugi“.

Mnogim devojkama bio sam prvi, a nije mi ime Adam.

Nesmeš ženu deliti sa drugim, iako si je delio sa prvim.

Sekretarica je gubljenje nevinosti na poslu zavela kao povredu na radu.

Godišnji odmor je kao prvi seks. Kratko traje, a dugo se pamti.

Šta mi vredi što sam nevina, kad me niko ne jebe.

Ako vam je žena priznala da joj niste prvi, smirite se, brojte do deset.

Ja sam probio tu pevačicu. Oduzeo sam joj nevinost.

Iako mu je skinula mrak s očiju, on je i dalje pipa.

 

 

STUDENTI I SEKS

Obori me profa, ali zadovoljna sam i sa šesticom.

Obori me profa. Nisam ni beknula.

Oborila me profesorka, reč noge pisao sam odvojeno.

Objasnila mi je stilske figure, a ja njoj figure veneris.

Ako su u laži kratke noge, dugonoge devojke ne lažu.

Više ne otkrivamo mlade talente, same se skidaju.

Učim s koleginicom, ali slabo joj ulazi u glavu.

Volim studentkinje sa malim prosekom.

Nema ponavljanja ne radi studentkinja, već profesora.

Ova studentkinja ne spava na predavanjima, već na predavačima.

Danju sa devojkama igram tabliće, a noću pišem recke.

Nisam odgovarala profesorki. Više bih odgovarala profesoru.

Kad god spremam ispit sa koleginicom ona padne.

Polagao sam ispit iz seksualnog vaspitanja više puta i uvek položio.

Аsistentkinja mi je pomogla da neke stvari utvrdim.

Oženio sam studentkinju. Sada je često preslišavam.

Moja devojka studira, pa traži asistenta i kada je sa mnom.

Jedinica profesora matematike je nepopravljiva. Skita s mangupima.

Na ispitu iz seksualnog pala sam kod prvog pitanja.

Najviše volim kada mi se studentkinja slikarstva nacrta.

Studenti su s pažnjom pratili nastavu. Zaboravila sam da zakopčam rajsfešlus.

Cele noći rešavam jednačinu s jednom nepoznatom i nikako da je se rešim.

Vežbe iz francuskog jezika imala sam na francuskom ležaju.

Student prvo polaže, pa dobije ocenu. Studentkinju prvo ocene, pa posle polaže.

Slušao sam profesorovo predavanje. Ništa nisam razumeo. Izgleda da je veliki stručnjak.

Pametniji uvek popušta, a pametnija samo ponekad.

 

 

LjUBAV

On je pun sebe. Tu nema mesta za mene.

Ženo, ako je ljubav slepa, ja nisam.

Prvo sam se zaljubio do ušiju, a oda me je zadužila do grla.

Ko se za najlepšu devojku prvi zalepi. Prvi i odlepi.

Kako da mu verujem, kad non-stop govori da me voli.

Dovela me je do ludila. Dalje ne mogu sam.

Svaka cica dođe na kolica, a poneka i na motor.

Srce moje – licidersko.

Dok se ne sretnem s njim, neću doći k sebi.

Prva ljubav zaborava nema, naročito ako dobijete polnu bolest.

Primarna je ljubav. Seks je sekundaran, dovoljno mi je par sekundi.

Našao sam devojku. Čuvaću je da je ne izgubim.

Među nama se rodila ljubav, a hteli smo dete.

Ljubav je slepa, zato ja pipanjem osvajam devojkle.

To što me je momak ostavio, to je spletka okolnosti.

Moje sunce najbolje greje. Sija samo noću.

Zavedi, pa vladaj.

Život je nije mazio, zato sam ja tu.

Lepota nije prelazna, ali je prolazna.

 

 

BRAK

Velike ljubavi završavaju tragično: brakom.

Muž mi je seljak. Kopa po mojoj prošlosti.

Žena zna da se do muške ljubavi dolazi preko stomaka. Njenog stomaka.

Dokazao sam devojci da je volim. Nisam je oženio.

Još samo da nađem muža i na konju sam.

Džaba je žena mojih snova, kad neće sa mnom da spava.

Pametan je, nije stao na ludi kamen.

U braku među supružnicima vlada status kvo, kvo, kvo…

Muž mi je u horoskopu jarac, pa bi češće trebao da se kupa.

Ne znam zašto mi žena kvoca, kad ja nosim jaja.

Kad podetinji moj muž traži sisu.

Da se oženim imam jedan uslov, a sadržan je u više tomova.

Ništa nije kako izgleda. Tačno je, evo na primer brak…

Moj muž nije kao drugi. On misli svojom glavom i radi šta mu ja kažem.

Mladoženja je mnogo stariji. Ali, nije sve tako crno, bela je venčanica.

Uzeli su se u pamet, pa se nikada neće uzeti.

Zaljubljeni su. To je dovoljan razlog da se ne venčaju.

Bila je bogata i duga svadba, duže je trajala od braka.

Idu na bračno putovanje. Beba im je već na putu.

Njoj se rađaju ideje, a deca nikako.

Dokazao sam očinstvo. Samo još majku da nađem.

Kako mi je u braku! Ne znam, kako da ti objasnim. Da li si nekada bio u gipsu.

Umesto zmijskog tela, moja žena ima zmijski jezik.

Ponekad mi na pamet padaju razne gluposti. Na primer, da se oženim.

Meni je rekla „da“, a i matičaru je rekla „da“.

Matičari su veliki zavodnici. Zavode mladence u matičnu knjigu venčanih.

Imena luda, nalaze se svuda. Uglavnom kod matičara.

Ubi me prejaka reč. Reč od dva slova na venčanju.

Udaću se za Sizifa, da mi stalno gura.

Udaću se za arheologa: sve što budem starija biću mu interesantnija.

Stao je na ludi kamen. Zgrabila ga je zmija.

Kad sam je zaprosio morao sam sa klečim, a sada u braku puzim.

Ženi je najsvetlija tačka, prva bračna noć.

Oženio sam glumicu. Sada imam pozorište u kući.

Kad mi dragi dođe u sred noći, meni svane.

On okom, ona bokom.

Za razliku od domaćina, stvari im imaju stila.

Opalio sam mnogo metaka, ali bračnu slobodu nisam izvojevao.

Bračne rasprave nisu bez rezutata, uvek neko najebe.

Obožavam Dostojevskog. I u krevet idem s idijotom.

Oženjeni zaslužuju naknadu za odvijeni život. Život je na drugom mestu.

Džaba mi žena govori svašta, kad ja ne čujem ništa.

Pre braka idiota sam čitala, a u braku ga slušam i gledam.

Ako patiš od klaustofobije ne ženi se.

U brak je unela kapital: silikonske grudi.

Muž mi je pravi đavo. Obećava mi raj.

Jagoda, Višnja i Malina bile su mi devojke. Oženio sam Dunju.

Brak mi je bajka: tašta je veštica, žena vila a ja dvorska budala.

Živim u mešovitom braku. Mešam mužu.

Muž mi je veran kao pas. Ne dam mu ni da lane.

Košulje nosim na hemijsko čišćenje, a mozak mi ispire žena.

Мој muž drži sve konce u rukama. Krojač je.

Čitavog života sam papučar, ali srećom to mi se samo jednom desilo.

Dragi, noćas si bio dobar u krevetu. Manje si hrkao.

U dobrom braku škripi samo krevet.

U šta si se, sise… zagledao?

Каd је video šta je napravio, ostao je na jednom detetu.

Muzika mu je promenila život. Oženio je pevačicu.

Bolje je da ga sećanje vara, nego žena.

U političkoj i seksualnoj revoluciji, uvek sam bio za promene.

Izgubio sam Nadu. Potražiću Veru.

Nismo voajeri. Mi smo svedoci.

Dugo se zabavljaju, jer on za bračno gnezdo nema jaja.

I matematičari vole bračni trougao.

Udavio se u bračnim vodama zbog plitke pameti.

Džaba je ronilac kad se udavio u bračne vode.

U bračnim vodama najbolje plivaju balvani.

Ako sam ušao u bračnu luku, ne znači da se moram usidriti kod jedne žene.

Brak bez ljubavi je kao koštunjav orah – ipak se troši.

Da bi skupio novac za ženidbu radio je kao opančar. Sada je u braku papučar.

Udaću se za Sizifa. On stalno gura.

Devojko, molim bez psovki, pretnji i uvreda. Još uvek nismo u braku.

Recept za uspešan i dug brak je da muškarac ženi bude prvi, a žena muškarcu poslednja.

Oženio sam lepoticu da bih imao s kim da spavam. Sada od sreće ne mogu da spavam.

Muškarac žene lovi, lovi i na kraju bude ulovljen.

Žena koja nema s kim da se svađa, oseća se kao da se nije ni udala.

Moj muž protiv mene nema ništa lično. Sve je bezlično.

Draga, zašto se u krevetu stalno ljutiš na mene, kada ništa nisam uradio.

Ja sam možda staromodan, mislim da treba stvarati porodicu i rađati decu.

 

 

RAZVOD BRAKA

Najbolji lek protiv migrene je razvod.

U braku smo delili ljubav, a na sudu sve ostalo.

Prilikom razvoda žena je uzela svoj deo, advokat svoj, a meni je ostao moj.

Mogli smo i mi da se razvedemo sporazumno, ali ko bi se toga setio.

Žena me napustila kad mi je bilo najteže. Odmah zatim, bilo mi je lakše.

Što se tiče moje žene, došao je đavo po svoje. I odveo je.

Na razvodu žena mi je uzela sve. Meni je pripala muka.

Sa ženom nemam ništa zajedničko. Sve mi je uzela.

Žena kad vas ostavi bez razloga, ima dobar razlog.

Sa ženom sam raščistio. Čist račun – druga ljubav.

Na razvodu, uzela mi je sve. Samo mi je vratila slobodu.

Nema povratka na staro, potražiću nešto mlađe.

Uspela sam da se udam. Valjda ću i ja jednom reći: srećno sam razvedena.

Posle razvoda ostao sam go i bos. Sada mogu da se jebem.

Nije se rodio ko će me oterati pred matičara – još se nisam razvela.

Na razvodu ženi je pripao njen deo, advokatu njegov deo, a meni je pripala muka.

Trpela sam ga dece radi. Rodila sam decu, sada mogu da se razvedem.

Posle toliko nesporazuma, razveli su se sporazumno.

Dragi, napuštam te! Ali, to ne sme da pokrari naše bračne odnose.

 

 

KUVANJE

Žena moja ne kuva. Prekipelo joj.

Ženu da nisam zbario, zagorela bi.

Žena mi soli pamet. Presolila je.

Žena mi se pojede što ne znam da kuvam.

U braku ja kuvam, ali moja žena zna da zaprži.

Prava domaćica više pazi da joj ručak ne zagori, nego li ona sama.

Uspešan mlad čovek. Tek se oženio, a dobro kuva.

Volim malo starije žene za brak. One bolje kuvaju od mene.

Budite gazda u svojoj kući. Nedajrte ženi da vam čisti i kuva.

Lepa žena mužu umesto jela soli pamet.

Nisu svi muškarci smotani. Ima i neoženjenih.

 

 

ŽENA

Žena mi je kao boginja, ali je đavo uzeo pod svoje.

Žena ne zna da snese jaje, ali zna da kvoca.

Žena hoće seks sedmično. Pa nisam ja seksualni manijak.

Žena ne voli hladnoću. Najlepše joj je kad je unutra.

Žena i ja imamo nešto zajedničko – herpes.

Žena moja pizdi, kad se ja pred komšinicom kurčim.

Žena moja je veštica, ne odvaja se od metle.

Žena moja ima crno na belo. Veš mašina joj je u kvaru.

Žena moja dovela je decu iz prvog braka. Sada ne znam koji mi je moj.

Ženi sam veran kao pas, pratim je u stopu.

Ženi mojoj šešir je statusni simbol, a meni sredstvo za rad.

Ženi mojoj bog je dao lepotu, ali ne da joj đavo.

Ženi sam sto puta rekao da je srećna sa mnom, ali njoj ne vredi govoriti.

Žene bi bile odlični vozači, kad bi izbacili rikverc i ručnu kočnicu.

Žene malo lažu s obzirom koliko pričaju.

Žene su lakše, što su vremena teža.

Žene mnogo pričaju, jer muškarci slabo kapiraju.

Žene treba slati u vojsku. Da nauče da slušaju.

Ženi što je kraća pamet, duži joj je jezik.

Ženu sam izveo na večeru, a ona mene iz takta.

Iza uspešnog muškarca stoji žena – da mu uzme novac.

Žena me vuče za nos, umesto da me povuče malo za…

Žena me zove u krevet: „Dragi, došlo je i tvojih pet minuta!“

Žena me toliko laže, prosto da ne veruješ.

Žena mi je malokrvna, a toliko mi je krvi popila.

Žena mi toliko pametuje da me dovodi do ludila.

Žena mi ništa ne veruje. A i zašto bi kad ne znam da lažem.

Žena mi je dala nogu. Valjda će dati još nešto.

Žena mi pati od kompleksa neprocenjive vrednosti.

Žena je kao knjiga. Kad je pročitaš, više nije interesantna.

Žena i ja smo jedino u mraku imali svetle trenutke.

Žena i ja usaglasili smo stavove: prvo klečeći, pa ležeći.

Žena moja slatka je kao bombona, od kada je puna silikona.

Žena moja je ranoranilac. Voli rano dizanje.

Žena moja prestala je sa šminkanjem. Sada se malteriše.

Žena u braku traži dlaku u jajetu, a pre braka jaja u dlakama.

Žena mu je mis, a on mislilac.

Žene žive kao u bajci: pre braka žive kao vile, a u braku drže metle kao veštice.

Ženi stalno govorim da je zgodna, u suprotnom zna da bude nezgodna.

Ženo, probudi se! Hoću da spavam s tobom.

Ženo, ako ti neka stvar ne ide u glavu, to ne znači da si glupa.

Ženo, istina je , mnogo lažem.

Ženo, među nama je svršeno.

Ženo, govori slobodno. Ja te uopšte ne slušam.

Ženo, hoćeš li u seksu dole ili gore? – Idem dole, gore ne može biti.

Ženo, skidao sam ti zvezde s neba, ti skini gaće.

Ženu čuvam kao malo vode na dlanu, da ne bi isparila.

Ženu svojih snova sam našao. Sada ne mogu da spavam.

Kad sam čuo šta žene misle o meni, promenio sam mišljenje o ženama.

Sreo sam ženu svog života. Sada me ona vodi kroz život.

Svaki muškarac bi želeo da mu žena bude verna kao pas i da ne laje.

Ako su žene ribe, muškarci su somovi.

Ako su u laži kratke noge, dugonoge devojke nikad ne lažu.

I ove zime žene će se ložiti na bunde.

Neću dozvoliti da me političari prave budalom. Zato je zadužena moja žena.

Trebaš oprostiti ženi. U protivnom ostaćeš bez žene.

 

 

SEKS NA EKS

Каd zabrljate u seksu ne pomaže ni gumica.

Sanjao si stoperku?! Čuvaj se rupa na putevima.

Vredna devojka ne sedi skrštenih nogu.

Seks je ozbiljan posao. Svi stenju.

Čim sam ispalio metak, pala je ševa.

Ja lud, ona zbunjena. Uslovi su ispunjeni.

Ne čekajte Godoa, otišao je u seksi šop.

Osećajna devojka. Odmah ga je osetila.

Kao planinar od svih vrhova najviše sam uživao na venerinom bregu.

Koja termodinamika, ženske noge šire se i na hladnoći.

Moj muž tri puta jedino može da se prekrsti.

Natalitet pada, iako majku psujemo jedan drugom.

Policajac i od svoje žene traži da mu pokaže trokut.

Ja sam rasejan, često zaboravljam gde ga stavljam.

I pticama u šumi je dosadno bez ševe.

Mlad vozač obara žene u autu, a star na pešačkom prelazu.

Moj muž izbegava seks. Nema izgrađene radne navike.

U seksu sam izvukla deblji kraj, ali se ne žalim.

Dragi,čestitam ti! U seksu imaš najbolje prolazno vreme.

Momci! Izgubila sam se. Ko me nađe, njegova sam.

Zavladalo je jednoumlje. Svi misle samo na onu stvar.

Upao sam u žensko loše društvo, ali dobro sam se snašao.

Kad je ukopčala šta momak želi, počela sam da se otkopčava.

Što je fitilj deblji, seks bomba se brže pali.

Аtтivirao bih seks bombu, ali mi je fitilj kratak.

Seks bomba je opasnija od ručne.

Dabogda seks bomba eksplodirala u mojim rukama.

Mom mužu seks često polazi za rukom.

Obožavam ženski ručni rad.

Moja ribica nije zlatna, a može da ispuni i više od tri želje.

Zlatna ribica mi je ispunila dve želje. Treći put nisam mogao.

Samo bogati somovi ispunjavaju želje zlatnim ribicama.

Baš si som, sve ribe luduju za kitom.

U seksu svaki novi način doživljavam kao začin.

Sreća je kad direktor tuca sekretaricu, a tuga kad tuca ceo kolektuiv.

Režiser joj je dao ulogu preko veze. Najbolje mu je glumila u krevetu.

I najveća guska zna da sedi na jajima.

I ja sam jednu lepoticu oborio s nogu. Udario sam je autom.

Verujem ti da si vaga, ali u podznaku si sigurno riba.

Ko nema u glavi, ima u nogama ili među nogama.

Znam šta je kolektivna odgovornost. To je grupni seks gde svi najebu.

Ženama prepuštam inicijativu u seksu. Dame imaju prednost.

Neko mi je izgleda hakovao profil na Fejzbuku. Haknem mu ga majci.

Ispunila sam mu tri želje. Imam zlatnu ribicu.

Poenekad ženi radim iza leđa, ali ne buni se.

Prijateljstvo između žene i muškarca je moguće, ali u poznim godinama.

Kad nismo imali ništa, seks nam je bio sve.

Negiramo zakone fizike. Ženske noge se šire i na toploti i na hladnoći.

Profesorka, ja bih spavao sa Vama. Ja sam đak sa posebnim potrebama.

Dragi, imam jednu želju. Ali da mi ispuniš tri puta.

Draga, hvala ti za seks. – Nema na čemu.

Lekari kažu da treba imati redovan seks, ali ne kažu s kim.

Kakav li je seks sa drugim ženama, ako je ovako dobar sa vlastitom ženom.

Kćeri, muškarci u životu samo na jedno misle – na fudbal.

Kad imam seks sa ženom gasim svetlo, jer ženu ne mogu da vidim.

 

 

SEKRETARICE

Sekretarice otvaraju srca, a direktori kase.

Sekretarica najbolje zna da li je direktor težak.

Direktor ne jebe radnike, ali sekretaricu redovno.

Tvrdi da su svi muškarci isti. Otkud joj toliko znanja.

Sekretarica ne mora da povija kičmu ako ume da se isprsi.

Narod običaj prenosi s kolena na koleno, a direktor sekretaricu.

Pravi direktor pokazuje krut… stav prema sekretarici.

Radnici tucaju kamen, a direktori sekretarice.

Sekretarica je direktoru rodila bebu, a on mečku.

Snežana i sedam patuljaka dokaz je da je grupni seks prava bajka.

Direktor je digao ruke od svega. Samo je sekretarica digla noge.

 

 

ALIMENTACIJA

Za njegovu koncepciju, spremila sam kontracepciju.

Ako ne koristiš prezervativ rizikuješ sidu, ako ga koristiš širiš belu kugu.

Otkad radi prekovremeno, osim povišice dobila je i alimentaciju.

Ко pre devojci njemu alimentacija.

Dosta više o padu nataliteta. Jebite se svi.

Nesreća zbližava ljude. Na primer, neželjena trudnoća.

Boli me za sve, izgleda da će promena vremena.

Ona je devojka koja se ne zaboravlja. Već pet godina plaćam alimentaciju.

Devojka mi je trudna. Rodiću mečku.

Ručnu bombu bacam pre upotrebe, a seks bombu posle upotrebe.

 

 

PUŠENJE

Kad napalim komšinicu, odmah počinje sa pušenjem.

Nedaj mu cigaretu. On ne puši. Žena mu puši.

Kad je komšinica vatrena, puši se.

Pušenje je zabranjeno, ali direktor sekretarici toleriše.

Žena mu je doktorka. Uvek je protiv pušenja.

 

 

SPONZORUŠE

Nisam srećan sa sponzorušom, jer sreća se ne kupuje novcem.

U društvu sam nevaljale devojke. U pomoć, spašavaju me.

Lepa je i poštena. Nju je nemoguće kupiti. Nemate vi tih para.

Što je veća guska, više trči za patkom.

Lakim devojkama ništa nije teško u ljubavi.

I ninfomanku možete zadovoljiti, ako joj date zlatnu ogrlicu.

Svi vole dobre devojke, a ja nevaljale.

Sponzorušama umesto srca treba dati novčanik.

Svi su muškarci isti, samo im se novčanici razlikuju.

Od ljubavi se ne živi. To ne važi za sponzoruše.

Sponzoruša se kroz život probija zadnjicom. Glava joj služi za ravnotežu.

General me osvojio bez opaljenog metka. Pun je para.

Sponzoruša ne koristi sve padeže, ali koristi svoje atribute.

Zahvaljujući lepoti postala je zvezda – padalica.

Nisam ja sisala vesla, mladost sam provela na splavovima.

Ova starleta ima i sidu. Ima se, može se.

Otišla je trbuhom za kruhom. Radi kao trbušna plesačica.

Vi možete da pevate. Imate silikone i duge noge.

Fudbaler ženu tretira kao loptu. Napumpa je pa je šutne.

Kao devojčica maštala je o princu iz bajke, a kao devojka o princu iz banke.

Pojedine devojke maštaju o princu na konju, a druge o princu u džipu.

Ja sam Vaš obožavalac, a Vi ste?

Pevačice brže stižu do prvog mesta ako imaju duge noge.

Za sto evra možeš kupiti svakog vola na položaju, ili kravu ispod mosta.

Ugradila je silikone u grudi, usne i zadnjicu. Sada je kod nje sve veštačko , osim bunde.

 

 

PROSTITUTKE

Prostitutka sam, ali nisam ništa skrivila. Navukli me.

Imam dobre odnose sa svetom. Imam odnose sa Ruskinjom i Rumunkom.

Sa moralnim ženama nema cenkanja. Njihova cena je fiksna.

Prestao sam da jurim kurve. Više ne beže.

Uzbudio sam mnogo mlađu ženu, kad sam joj platio u evrima.

Ona je majstor svog zanata, najstarijeg.

Ruskinje kada nemaju rublje, lako zarade dolare.

U krizi jedino najstariji zanat zapošljava kadrove.

Iako sam prostitutka, nesme da me siluje – platiće mi.

Ozakonite prostituciju, pa da pošteno živim od svog rada.

Svako je nevin dok se ne dokaže suprotno – reče prostitutka.

Prošao sam jeftino kod prostitutke. Nisam se zarazio.

Govore da sam jeftina prostitutka, kao da cenu diktiram ja a ne tržište.

Nisam dobra vila, ali muškarcu mogu svaku želju da ispunim.

Neće da legalizuju prostituciju. Boje se konkurencije.

Majstor je najstarijeg zanata, čim uzme stvar u svoje ruke.

Poslujem samo sa našom elitom. Ja sam elitna prostitutka.

Stari zanati su u krizi. Prostituciju čak i zabranjuju.

Cveta najstariji zanat. Političari se zalažu za opstanak starih zanata.

Stari zanati izumiru, jedino najstariji zanat cveta.

I prostitutke su u štrajku. Traže veću cenu rada.

Ja sam osoba sa posebnim potrebama. Hitno mi je potrebna prostitutka.

Danas sam išao u javnu kuću. Već na vratima, dočekao me natpis: – guraj!

Mnoge kurve pošteno odrađuju svoj posao.

Što su vremena teža, žene su lakše.

Starleta! O, kako to gordo zvuči.

Sve je stekla poštenim radom. Bavila se najstarijim zanatom.

Ne jurim kurve više, jer ne beže.

Registrujte prostituciju, a da pošteno živim od svog rada.

I dame lakog morala su naivne – ako rade za male pare.

Žene su starlete, ili sponzoruše, uli prostitutke. Pa šta, ni kod babe nema džabe.

Bio sam u javnoj kući. Već na vratima, dočekao me natpis: guraj!

Kod prostitutke je tuga pregolema, kada pukne kondom, a rezerve nema.

 

 

GEJ PARADA

Dokle će pederi da se kurče po gej paradama?

Dokurčilo mi je više da se ponašam kao pička.

Džaba ima onu stvar za Ginisa, kad Ginis nije gej.

Moj muž je peder, a nije homoseksualac.

Ko ti je peder, oca ti očinskog?!

Ja pedofil?! To su priče za malu decu.

Ovi što se kurče, najveće su pičke.

Nekada smo gledali vojne, a sada gej parade.

Ne okreći leđa kolegi koji ima zadnje namere.

Jedni se kurče u vladi, a drugi na gej paradi.

Pederi razmišljaju kao političari. Misle samo na svoju guzicu.

Gej osobe izbegavaju seks sa osobama suprotnog pola. Boje se bele kuge.

Vlada je za gej paradu. To joj diže moral, sve dugo joj pada.

U vojsku primaju i pedere. Mora neko da čuva pozadinu.

Moja bivša i sadašnja našle su zajednički jezik. Slizale se.

Ne smeta pederima što ih napadaju navijači, jedino se ljute što ne napadaju odpozadi.

Da i nad popom ima pop, dokazali su homoseksuaslci u manastirima.

Čist pederizam! Pridružuju se gej paradi, a nisu homoseksualno orijentisani.

Ako pederu radite o glavi, on odmah postavlja dupe na gotovs.

Ma, dobra je gej parada, samo što posle malo bole rebra.

Oni koji govore iza tvojih leđa nisu pederi, već pederčine.

 

 

IMPOTENCIJA

Nekad sam pre seksa pio šljivovicu. Sada mi ne pomaže ni afrička šljiva.

Ne znam što se žena svake noći na mene ljuti, kad joj ništa nisam uradio.

Mom macanu svaki mesec je februar.

Da vijagra pomaže impotentnim starcima, to su bapske priče.

Kad mom mužu padne mrak na oči, meni svane.

Pada dinar, vlada, standard…Sva sreća da mi ona stvar još uvek uspravno stoji.

Nema impotentnih političata. Svi su prepotentni.

Džaba je Srbija među šljivama, kad moramo da uvozimo afričku šljivu.

Kako stvari stoje, uskoro ću i ja kupovati vijagru.

Brak mi je klimav, ali mi sve ostalo puca od čvrstine.

Žene nemaju primedbe ako su im muževi kruti.

Stjuardesa mora da bude lepa, da bi avion mogao da se digne.

Muž me seksualno zlostavlja. Mesecima nemamo odnose.

Omekšala sam muža, pa mi se to obilo o glavu.

Džaba muškarac u braku ima konjske živce. Treba da imaju konjski…

Karakter mog muža je u principu tvrd, a u suštini mek.

Mama kaže da me je donela roda, znači tata je impotentan.

Nekad sam nogao uz plot, a sada bauljam pored plota.

Kupila sam mu slušni aparat, jer se ne odaziva bračnim obavezama.

Dragi, dokle ćeš više da se kurčiš sa tom vijagrom.

Džaba je ložač parnog grejanja, kad mu je supruga frigidna.

Ne smeta mi frigidna žena, već komšija koji je zagreva.

Izgleda da sam impotentan. Ne diže mi se ujutru kad treba da idem na posao.

Zadovoljio je radoznalost, ali ne i mene.

Izgubio sam kosu, zube, potenciju, ali zapšto i ljubavnicu?

Za njegove tablete za potenciju, spremila sam kontracepciju.

Od kad sam čuo da je tata impotentan, siguran sam da me roda donela.

Nisam režiser, ali devojke pominju i moj komad.

Moj Đoka je pravi bolesnik, traži tuđu negu i pomoć.

Ko se drži svoga, dobro prolazi u životu.

Nije joj se sviđao moj, pa je nastavila da živi svojim životom.

Аkо pametniji popušta, moj Đoka je najpametniji.

Mali sam Đokica, ali me učiteljica uvažava kao velikog Đoku.

Mog Đoku ne može mobilisati ni vojska.

Mnogo sam radoznao, svuda guram svoj… nos.

Kad sam ga videla izgubila sam se. Ako me nađe njegova sam.

Kad vidim lepu ženu, uvek uzmem stvar u svoje ruke i na kraju uprskam.

Dosadio mi brak. Dosadio mi mali stan, mala plata, mali u krevetu.

Kad svog Đoku stavim pod lupu, ima šta i da se vidi.

Žene koje misle da je moj Đoka mali, nemaju dovoljno mašte.

Žene ostaju bez daha kad im pokažem svoj… novčanik.

Draga, zašto se buniš? Za sreću su porebne male stvari.

Muškarca je zamenila vibratorom. Poštuje savremenu tehnologiju.

Trpim nasilje u porodici. Radi mira u kući.

Prvih nekoliko godina braka držali su se za ruke, a sada za vratove.

Kad više ništa nije mogao, digao je ruku na ženu.

Nije sačuvala obraz. Ošamario je muž.

Žena i muškarac su ravnopravni. Žena beži u sigurnu kuću, a muškarac beži u kafanu.

Od ljubavi se ne živi, žena i ja počeli smo da se mrzimo.

Slika moje žene nije na zidu, na tapetu je.

Tek kad je mom mužu pao mrak na oči, bilo mi je sve jano kao dan.

Ženo, i ti imaš pravo na svoje mišljenje, zato ga zadrži za sebe.

Muškarac može da razume ženu, a žena mora da razume muškarca.

Ljudožderi biraju žene prema svom ukusu.

Draga, ako digneš ruke od mene, dići ću ruku na tebe.

Mladić opljačkao staricu i silovao. To su babske priče.

Prva bračna noć ostavila je krvav trag. Tukao je ženu što je lagala da je nevina.

Žena me lagala, pa sam je poslao Bogu na istinu.

Ženu i ja povremeno tučem – u remiju.

Žena mi je nekad jela iz ruke, a sada mi pokazuje zube.

Ženi dajem kapom i šakom. Najviše šakom.

Muškarac koji tvrdi da žena voli čvrstu ruku, brzo dobije nogu.

Ženu volim da je to pitanje života i smrti, mog života i njene smrti.

Žena mi je bila kao slika, dok je nisam pretvorio u fresku.

Kad žena galami, ja tresnem šakom od sto. Kad ja galamim žena me tresne po glavi.

Sve je više sigurnih ženskih kuća. Muške kuće su još uvek nesigurne.

Ako čujete da komšija tuče ženu, pravite se da ne čujete. Ako je budete branili biće mu sumnjivo.

Žene ne vole čvrstu ruku. One vole čvrst…

Moja žena je u sigurnoj kući. Zbrinuo sam je.

Ima kratak fitilj. Zato ženu zlostavlja.

Kad god pečem rakiju, moja žena dobije šljivu ispod oka.

Ženu ne mogu da vidim. Bacila mi je sodu u oči.

Ako nikada nisi udario svoju ženu, to ti je kao i da nisi bio u braku.

Moja žena je u sigurnoj kući. Ne moram više da je hranim i oblačim.

Imam pametnu ženu. Pametniji popušta.

Deca su najveće bogatstvo – kaže trgovac belim robljem.

Kad žena dubi na glavi, znači da joj gori pod nogama.

Ne tučem ja nedužnu ženu. Zadužila me do grla.

Od kad smo se venčali sve mi polazi od ruke. Naročito šamari.

Ako me žena stalno drži u šaci, mora da računa na pesnicu.

Siromašan čovek ne mlati pare. Mlati ženu i decu.

 

 

8. MART

Za 8. Mart kupio sam tati poklon. Mama mu govori da nije više muško.

Moj tast odavno ćuti. Treba mi para da ućutkam i taštu za 8. mart.

Kad je tašta za 8. mart stavila masku na lice, ja mislio da će obiti banku, a ona ode pred ogledalo.

Svim ženama, rodama i epruvetama čestitam 8. mart.

 

 

TAŠTA

Došla mi tašta u goste. U mojoj kući vlada ljub – av, av, av…!

Kao za svaku vrstu oružja, moja tašta bi trebala da poseduje dozvolu za nošenje jezika.

Mojoj tašti su operisali polip na glasnicama. A bolje bi bilo da su da su joj odsekli jezik.

Teško pijancima! Oni taštu vide duplo.

I promašaj može biti pun pogodak, ako zbog zvocanja gađate ženu, a pogodite taštu.

Kad sam bolje upoznao svoju taštu, shvatio sam da ni đavo nije tako crn.

Adam je živeo u raju. Nije imao taštu.

Moja tašta je za volanom opasna i kada je vezana.

Od nepokretnosti imam samo nepokretnu taštu.

Recite psihijatru da se divno slažete sa taštom. Lakše će vam postaviti dijagnozu.

Odnos sa taštom mi ne može biti gori. Ali, da ne kvarimo.

Taštu sam gledao pravo u oči i rekao joj da ne mogu da je vidim.

To što vam se tašta sjebala niz stepenice, priznajte da vas za to mnogo boli.

Na većini bračnih puteva, tašta je ležeći policajac.

Moja tašta pati od anemije, pa mi često pije krv.

Tašta je preselila kod moje žene. Sada živim u košnici.

Tašti sam dao pravo glasa, da saznam šta neprijatelj misli o meni.

Tašta je dobra kuvarica. Malo, malo pa nam zaprži čorbu.

Život mi je kao u bajci. Žena mi je princeza, tašta veštica, a ja dvorska budala.

Od nedavno tašta i ja smo istomišljenici. Ni sam ne verujem u ono što pričam.

Nije lako bigamisti. Hade što sluša dve žene, nego mora da trpši i dve tašte.

Rešio sam životno pitanje, nemam više taštu.

 

 

BRAČNO NEVERSTVO

U braku imam redovne seksualne odnose, samo se bojim da to moja žena ne sazna.

Ko umije, njemu dvije: žena i komšinica.

Kad više nije u stanju da opali, lovac rogove dobija od žene.

Muškarac dobija rogove kad ne može da ubode.

Kakav je to stolar kad mu svi delju ženu.

Kakav je to lovac kad mu žena obezbeđuje rogove.

„Šut sa rogatim ne može“ – prizna ljubavnik mužu svoje ljubavnice.

Džaba mu i versko venčanje, kad mu žena opet nije verna.

Žene su i muževe sa nabijenim rogovima u jaram koškale, u nedostatku rogate stoke.

Baka se bavi filatelijom, a kada je bila mlada skupljala je poštare.

Zida kuću, rogove mu je žena obezbedila.

Moj muž je običan slepac. Ne vidi ono što čuje.

Da li je to sreća, ako te žena vara sa odžačarom?

Nisam imao telefon, a čim sam se oženio dobio sam dvojnika.

U braku igramo žmurke. Samo mi nije jasno zašto samo ja žmurim.

Dopisivali smo se non-stop i na kraju je otišla s poštarom.

Više dece se rodilo zahvaljućući poštarima, nego li ginekolozima.

Komšija mu rastura ženu, ali zašto i brak?

Dok on tuca kamen, ženu mu tuca komšija.

Sve žene su iste, ali ja bih ipak da to proverim.

Komšija me zatekao na svojoj višnji, ali u krevetu.

Blago komšinci njoj non – stop škripi u braku.

Kukavica je, podmeće komšinici svoja jaja.

Slep čovek ne vidi ništa. Slep kod očiju ne vidi ono što treba da vidi.

Na komšinici mi se ne sviđa samo jedna stvar, njen muž.

Oženio sam Veru, ali i dalje ne gubim Nadu.

Kod konšinice nije važno biti prvi, važno je učestvovati.

Ženu nisam prevario za 1. april, jer je varam skoro cele godine.

Umišlja da je Kolumbo, otkriva malade komšinice.

Komšinica ima neštro stidno. To su stidne vaši.

Blago tebi, tvoj muž je pravi anđeo. Moj je još uvek živ.

Hajd što su me na poslu zamenili s nekim mlađim, ali zašto i u braku?

Zbog stjuardese pilotova žena je odlučila da pilot mora da leti iz stana.

Ne zaljubljujte se u pilote, oni žive u oblacima.

Moj momak otkako je postao pilot, nikakoi da se prizemlji.

Žena mu je kao avion. Malo, malo pa se spusti u tuđi krevet.

Razveo se radi sukoba interesa. Imao je istovremeno ženu i sekretaricu.

Veruje mi žena u braku. Tako je najbolje za oboje.

Ne varam ženu sa drugom, nego s prvom.

Žena kad nađe idealnog muža, počinje da traži pravog muškarca.

Posvađao sam se sa svastikom, jer mi ne leži.

Između žene i svastike ja se opredeljujem za obe.

Kad moja svastika uđe u bazen, voda proključa.

Zaboravan sam. Kad se popnem na ženu, ne znam zašto sam se popeo. Kad se popnem na svastiku, zaboravim da siđem.

Kad spavam sa tužom ženom, san mi ne dolazi na oči.

Ženi sam ukinuo punomoć u banci. Čist račun – druga ljubav.

Žene kažu da će sada bolje da se radi, stvar u ruke uzeli su mladi.

Žena kad vas ostavi bez razloga, ima dobar razlog.

Žene vole šonje, jer ih lako pretvaraju u rogonje.

Žene koje su imale seks sa mnom bile su zadovoljne. Sve, osim moje žene.

Ne rasturam mu brak, rasturam mu samo ženu.

Pravi muškarac je pod krevetom, a ne u krevetu.

Da li će muškarac često menjati žene, zavisi od žene.

Slobodno trči za suknjom, ali ne u Škotskoj.

I Višnja i Dunja su rodile zahvaljujući meni, a ne agronomu.

Džaba mu je žena seks bomba, kad je drugi aktivira.

Odluči već jednom, ili ćeš njenu ili moju – ruku.

Ženo, oprosti mi. Ja te volim. Sa komšinicom je bio samo seks.

Žena me više ne voli. Kad je prevarim više veruje činjenicama nego meni.

Žena me dočeka raširenih ruku, a komšinica raširenih nogu.

I u sedmoj deceniji ne mogu bez seksa. Žena me stalno kara.

Mnoge žene su ulovljene u bračnoj prevari. Zahvaljujući društvenim mrežama.

„Misliš da si švaler, a mnogo si naivan“ – reče mi francuska sobarica.

Kad vidim lepu devojku zaboravim da sam oženjen. Pa ne može čovek sve da pamti.

Postoji više verzija o mom bračnom neverstvu, i sve su tačne.

Ženi sam dao još jednu šansu. Neću više da pijem i da se švaleram.

Ne vara me osećaj, vara me žena.

Surovo sam kaznio švalera moje žene. Primorao sa ga da ostane sa mojom ženom.

Na dobroj ženi leži kuća, a na mojoj komšija.

Dragi, mnogo mi je stalo do tvog povratka, kad ćeš na službeni put?

 

 

Edin Smailović

 

USNULA VUKOJEBINA

Usnula vukojebina
je odavno mrtva.
Toliko dugo da
se njeni stanovnici
osjećaju mrtvi od
kada znaju za sebe.
Jedino što povrijedi
harmoniju učmalosti
je vijest o smrti
nekog od junaka
ulice,kafane.
Jedino takva smrt
ovdje unese zivot.
A nakon par dana,
sve se vrati u stanje
blaženog ništavila
i besmisla.

 

 

TANKA NIT

Dođe dan kada
prestaneš da sanjaš,
kada prestaneš
da vjeruješ u bolje.
Sve što ti ostaje
je tanka dugačka nit.
I tebi i cijelom svijetu.
I nada da se neće
prekinuti.

 

 

UZALUDNOST

Cijeli život
pokušavamo da
od života napravimo
savršeni mozaik.
Nadamo se da
će jednog dana
sve biti na svom
mjestu,baš kako
želimo.
Tek na kraju
shvatimo da je
istina da je čovjek
protjeran iz raja
i da je sreću tamo
davno ostavio.

 

 

TAJNI SASTANCI

Od nastanka države
sastaju se tajni kružoci.
Izriču presude,smišljaju
kazne,spuštaju noć i
podižu dan.
Kroz iks vjekova
unuci njihovih unuka
sjedeće u istom tajnom
kružoku.
Izricaće kazne,smišljati
presude,spuštati noć i
podizati dan.
Dotle će neupućena masa
fanatično klicati projektovanim
herojima.

 

 

BEZ RAZLOGA

Devet ti je godina,
upravo si napravila
svoj prvi papirni
brod.
Puštas ga
da pluta po vodi.
Nadaš se da se
neće raspadnuti
i da će plutati
u beskraj.
Na drugoj strani
svijeta,u nekom
besmislenom ratu
čovjek će stajati
pred streljackim
vodom.
Prekriće rukama
lice u besmislenoj
nadi da ce se desiti
neko čudo.
Čovjek se uvijek
nada.
Uglavnom bez
razloga.

 

 

NAŠ PRIJATELJ

Naš prijatelj nikada
nije bio dalje od
Balkana.
To ga nije sprečavalo
da zna sve o zbivanjima
u Rusiji,izborima u Americi.
Znao je sve i o tome
kako se zaposliti u
Njemačkoj,o bogatstvu
koje krije Sibir,o liječenju
svih mogućih bolesti
na svijetu.
Naš prijatelj je
car poluinformacija
i polučinjenica iz kojih
nastaju najdivnije polulaži
na svijetu.
Sve mu praštamo
jer te polulaži tako
lijepo priča.
A i potpuno su bezazlene
u ovom svijetu koji je sve
osim bezazlen.

 

 

OBLIKOVANJE IDIOTA

Rodiš se i počnes
da opažas svijet
oko sebe.
Svi su ti super,
i ljudi i psi i mačke,
svima upućujes iskrene
osmjehe.
A onda odrasteš
i kažu da je vrijeme
da te vaspitaju.
Objasne ti da su
oni drugi super,ali
da im je mana sto su
druge boje,sto su imena
čudna i što se mole
drugom Bogu.
I uporno te vaspitavaju
dok ti u glavu ne utuve
da ti “drugi” koji su super
nipošto sa tobom neće dijeliti
ništa osim vazduha.
I tvoji ce konačno biti zadovoljni
proizvodom.
Konačno su uspjeli da te vaspitaju
po svome.
Napravili su čovjeka od tebe.

 

 

LAŽI NAŠIH PREDAKA

U pamćenje svakog
čovjeka na planeti
usađena je
priča o slavnom pretku.
Predak svakog od nas
bio je hrabar,
visok dva metra,
sam je jurišao na desetoricu
i bušio snijeg kad piša.
Prava istina je da je naš
predak obično bio visok
metar i ćevap,
intelilgentan i zao,
ubijao je na kvarno
i bio dobar u laganju.
S koljena na koljeno
čovjek laže sebe i svoje
potomke.
Tako lakše odrobija
život na koji je osuđen.

 

 

PRAZNIČNA

Na praznik svi
kao po komandi
moraju biti
srećni.
U naše domove
se preseljava slika
sa malog ekrana.
Svi su lijepo obučeni,
svi znaju da pjevaju
i igraju.
Nema mržnje,zavisti,
ljubomore.
Svi su happy i pokazuju
svoje bijele zube
kao sa reklame.
Praznik,dan kada ljudi
kolektivno lažu i sebe
i druge da je na Zemlji
raj.

 

 

FEJSBUK PATRIOTIZAM

Fejsbuk patriote
obično ustaju kasno.
Nakon prve dojč kafe
baciće se na pregled
medija i društvenih
mreža.
Fejsbuk patriote
igraju na sigurno,
uvijek izbjegavaju
potencijalni konfl ikt.
Ne bave se lošim
asfaltom do kuće
ili gladnim komšijom
preko puta.
Nakon što
pregledaju sve
vijesti o Staniji,Soraji
i Maci Diskreciji
bacaju se na aktuelne
globalne teme.
Razočarani su
bezumnim nasiljem
u svijetu,ostavljaju
reakcije da su ljuti
ili tužni na sva ta
dešavanja.
Na kraju obavezno
postuju spasimo
svijet sa slikama
krvi i raskomadanih
tijela.
Iznervirani
neosjetljivošću svijeta,
ubijeđeni da su za danas
dali maksimum sebe,
odlaze na deset ćevapa
u kajmaku,nakon čega
se zapute kući i utonu
u redovnu poslijepodnevnu
dremku.

 

 

LJUDI KOJI SE NE KUPAJU

Ljudi koji se ne kupaju
su smrad u
kojem žive.
Prepoznajete ih po iznošenim
i olinjalim kaputima i jaknama
sa godinom proizvodnje starijom
od vas.
Bez ikakvih ustezanja će se
useliti u vaš prostor, dnevnu sobu,
kancelariju ili auto.
Pri tome će vam pričati šta
treba da rade Putin , Obama
i Merkel, kako riješiti ekonomsku
krizu, kako su svi nepošteni i ništa
ne vrijede.
Sa ljudima koji se ne kupaju
najmanji je problem smrad.
Odavno su izgubili svako
samopoštovanje.
Zato bježite od ljudi koji se ne
kupaju.
Naravno, ne samo zbog smrada.

 

 

ČERGE

Na početku naselja
gdje sam rođen
svake godine u isto
doba osvanule bi
čerge.
Sažalijevali smo
te ljude pod iskrpljenim
šatorima i likovali
svojoj sreći.
Kasnije sam shvatio da
su im zavidjeli na njihovoj
slobodi.
Na činjenici da jesu na blatnjavoj
zemlji i iskrpljenom šatoru,
ali da ipak oni biraju mjesto
sa kojeg će posmatrati izlazak
sunca.

 

 

MAĐIONIČAR

Za vrijeme izvođenja tačke
izvlačenja zeca iz šešira
počela je da prokišnjava
sala.
Ljudi su ubrzo bili
mokri i slijepljeni
za stolice.
Niko se nije pitao zašto kisne,
iščekujući novi trik iz rukava
mađioničara.

 

 

ČOVJEK SA TAJNOM

Imaš tajnu,početak
nesreće i kraja svakog
od nas.
Ona te osuđuje na strah,
nepovjerenje i nemiran
san.
Tjesiš se da je to žrtva
koju moraš da platiš.
Ujutro navlačiš odijelo
koje nisi birao,već su
ti ga skrojili drugi.
Čovjek si sa tajnom,
osuđen da odrobijaš
ovozemaljski život.

 

 

KAMEN ZA POD GLAVU

Opterećen poslom, dugovima,
iscrpljen od mržnje i laktanja,
u retrovizoru ugleda čobanina
kako spava na kamenu
najtvrđim i najbezbrižnijim
snom.
Od tada je okrenuo
svijet naopačke tražeći
kamen za pod glavu,
da se konačno naspava
kao čovjek

 

 

OBUKA ZA DISIDENTA

Ako Na Balkanu kaniš
uspjeti obavezno moraš
postati patriota.
Ubrzo dobiješ garantovanu
ulaznicu za sve državne fondove.
Tapšanje po ramenu i ručak
na potpis,san svakog
intelektualca.
Poslije nekoliko stanova,
novog auta i ličnog vozača,
vraćaš se mudrosti svoje
stare majke,da treba bježati
sa opustošenih strana.

 

 

HOKEJ NA TRAVI

U drevna vremena
paštunska plemena
su izmislila igru u kojoj
je glavnu ulogu imala
odsječena glava neprijatelja.
Onda je jednog dana
neko shvatio da bi krpena
lopta bila puno bolja.
Duže traje i lakše se kotrlja
po zemlji.
Ljudi su to nazvali
hokej na travi i nastavili
su da ga igraju i danas.
Nikada nisu prestali da
odsijecaju glave jedni drugima.
Osim što se više ne
koriste za hokej na travi
jer neki pametnjaković
davno smislio da se krpene
lopte puno bolje kotrljaju
po travi.

 

 

FABRIČKO PODEŠAVANJE

Pune ti glavu
prvim glasom ,
mijenjam ženu
i nečim cije ime
ne uspijevaš ni
da pogodiš.
U pauzi uskaču
izborni spotovi,
telešop i tablete
za potenciju.
Zatim se smjenjuju
španske,turske i
domaće sapunice.
Ekran te potpuno
odvojio od stvarnog
svijeta.
Živis u paničnom
strahu da neko ne
isčupa kablove iz
zida i vrati te na
fabričko podešavanje.

 

 

NATPIS

Sedamdeset i neke kroz
kapiju na čijem je vrhu
stajao naziv fabrike sa
velikim crvenim slovima
počeli su prolaziti radnici
u jednoobraznim plavim
odijelima.
Krajem osamdesetih je
počela da se nagriza idila,
Prvo je neko odnio zastavu
sa petokrakom.
Ubrzo nakon toga nestale
su mašine.
Otpala je fasada
i polomljena su stakla.
Jedino se natpis gordo držao.
Mjesto je postalo obitavalište
beskućnika i pasa lutalica.
Natpis njih nije zanimao.
I dalje se gordo držao
napadnut korozijom i
atmosferskim padavinama.
Onda su jednog dana
na tom mjestu napravili tržni centar,
da naplaćuju utjehu za osiromašene
besposlene i odbačene.
Niko ne zna šta je bilo
sa natpisom sa velikim
crvenim slovima.

 

 

RECIKLIRANJE PAKLA

Đavolji šegrti se uvijek
uzdaju u bezgraničnost
ljudske gluposti.
Otrcana fora koja je
upalila nebrojeno puta.
Podjele na nacije,
religije,rase,ideologije,
obično uz podmetanje
božijeg imena ispred
njih.
Sve to ne bi li zaboravio
da su ti džepovi prazni
a zubi krezubi
i još važnije, da ne bi shvatio
da je svijet odavno u rukama
đavoljih sluga.

 

 

UDOBNOST DOMA

Zavalićeš se u krevet
i dohvatiti daljinac.
Po navici ćeš prebaciti
na dnevnik u 19 i 30.
Iz kuhinje će dopirati
zvuci koji te nerviraju.
Bez sumnje žena ti je
spremala tvoje omiljeno
jelo.
Na ekranu će se
smjenjivati udarne vijesti:
200 mrtvih u nekoj vukojebini
čije ime ne uspijevaš da izgovoriš,
tvoja će žena uzviknuti:’’Strašno’’
Zatim će ići vijest o novom
zločinu sa svim sočnim detaljima.
Tvoja će žena reći:’’Svijet je pun
ludaka’’.
U 20 časova prebacićete kanal.
Gledaćete prvi glas nečega i
glasno se smijati.
Ljude baš briga za sve dok
god to ne remeti udobnost
njihovog toplog doma.

 

 

ZOMBIJANA

U Zombijani je sve savršeno.
Svi imaju isto mišljenje,samo
eto nose različita lica.
Svi su u javnosti obavezno
srećni i nasmijani uz čvrst
stisak ruke i tapšanje po
ramenu.
U zombijani ne vole strance,
brzo infi ciciraju pojedine
stanovnike Zombijane.
Brzo ih izbace dajući
im kartu u jednom smjeru,
jer su stanovnici Zombijane
ljubomorni na svoj pakao
i čuvaju ga samo za sebe

 

 

PROGRAM

Poklonici perfekcionizma su
sve pokušali urediti i programirati.
Tako je na red došao i sam život.
Odavno je život pretvoren
u agendu za seminar,
program izbora za mis
za preciznom minutažom
za svaki segment,
Do prve godine moraš
prohodati i progovoriti.
Sa šest je već na tvojim
leđima đačka torba.
U srednjim godinama
obavezno moras imati
ženu , djecu i psa.
Sa šesdeset i neku ćeš
biti ponosni penzioner
koji subotom u parku
čita novine.
Onog ko skrene sa
pravog puta proglase
čudakom, gubitnikom,
neprilagođenim.
Mrze ga jer je jedini
odbio da uzme lijek na recept
i uskoči u matriks.

 

 

DOKON DAN

Dan za ostati u granicama
avlije ,maltretiranje
dvosjeda ,trosjeda ,kreveta
i svega ostalog na
čemu se može smjestiti
u horizontalan položaj.
Dan kada spavaš
koliko hoćeš,ležiš
do kada hoćeš,
neprekidno tipkaš
daljinski.
Svojevoljno izolovan
od svake brige i razmišljanja
o sutrašnjem danu.
Želiš da ovo bude
konačno jedan dokon dan
Jer tako voliš dokon dan,
podsjeća te na dane
kada si bio bezbrižan
i kada nisi imao strah
od sjutra.

 

 

ODLUČNI I DRČNI LJUDI

Sa svakom narednom ljutom
su veći junaci.
Skidaju se glave korumpiranim
političarima.
Beskrupuloznim
šefovima,vaspostavlja
se nikad dočekana pravda.
Teturaju se kući,
zaplićući jezikom,
odlučni u svom naumu
sve dok im hladan vazduh
ne počne uspavljivati mozak.
Ujutro je magija razbijena
praćena glavoboljom i želudačnom
kiselinom.
Nakon ranisana i kafetina, obrijani i opeglani
biće spremni da opet rintaju,
budu lažno ljubazni i lažno
ponosni.
Niko od njih neće se ni sjećati
prethodne noći.

 

 

FRIŽIDER

U kuću su nam ‘ 84 došle
dvije stvari ,televizor Ambasador,
specijalno kupljen za Olimpijadu
i frižider Obod.
Ogromni frižider bijele boje
je ukrašen sa dva magneta:
u desnom uglu BIO JE pozdrav
iz Opatije,a u lijevom značka
sa potpisom Tito.
Domaćin je redovno psovao
kada bi pod pritiskom žene
i njenog nagona za čišćenjem
morao ‘’šetati’’ frižider.
Ipak,gost u hodniku je nadživio
zemlju proizvodnje.
U ljeto 2014-te, našao je vječni počinak
na lokalnom otpadu.
Domaćin je bio
prinuđen da kupi novi
frižider ‘’made in China’’
Kada ga je podigao
iako je bio lak kao pero
uzviknuo je :’’Ovo mora
da je teško sranje’’.
Znao je da je u nepovrat
otišlo čak i sjećanje na vremena
koja je on smatrao najljepšim.

 

 

ZALIVANJE VODE

Svijet je pun onih
koji plivaju niz struju.
Tako im je lakše i računaju
da su u većini.
Slijepo se drže svog
sitnog interesa čak
i kada ih on sigurno
vodi na gubilište.
Logika im zato nije
jača strana.
Prepoznaćeš ih po
kofama sa vodom koje
po kišnom danu
sipaju u rijeku.

 

 

GRANICE

Granica, pasoška kontrola,
sumnjičav pogled carinika,
olakšanje sa datom dozvolom
da možeš dalje.
Svjestan si da su
granice davno udarene.
Granice zaduživanja ,
granice tolerancije ,
granice i svuda granice.
Samo rijetki nisu svjesni
udarenih granica.
Prepoznaješ ih po ludoj
hrabrosti i po tome
što na kraju uvijek zaludu
izgube glavu.

 

 

KARIRANI STOLNJAK

Karirani stolnjak
sa crvenim i bijelim
kockicama dimenzija
130/130.
Kupljen je toliko davno
da se i gazda više
ne sjeća godine.
Crvene i bijele kockice
su odavno izblijedile,
Stolnjak je odavno
prošaran rupama
od cigareta i otiscima
od prosutog vina i jeftine
rakije.
Nad njim su izvedene
poslovne prevare,
razvodi brakova,
razbijala se trema pred
suđenje, pisali se govori
za svadbe i sahrane.
Jednog dana će stolnjak
završiti na smetlištu i
biti spaljen sa ostalim otpadom.
Sa njim će konačno u dim i vjetar
otići i sve te lične i porodične drame
i ljudska muka i naći konačno
svoj smiraj.

 

 

STRAHOVI

Strah za egzistenciju,
strah od bolesti ,
strah od klimatskih promjena,
strah od toga da te ne izujedaju
komšijini psi.
Strah da ti dotrajali plafon
na poslu ne padne na glavu,
strah od pijanaca za volanom.
Strah od same pomisli na strah,
strah od ne znaš čega već.
Svi su ti strahovi banalni,
izuzev straha od sebe samog.
Ne znaš kada si ga pokupio
i kada je postao dio tebe.
Znaš samo da se njega najviše
bojiš jer je neizlječiv i moraćeš
da ga nosiš do smrti.

 

 

KIŠA

Kišu je lijepo posmatrati
sa bezbjedne udaljenosti,
kroz prozor ili zavjesu,
ili iz udobnosti kreveta
osluškivati udare kapi
u oluke.
Kroz tu prizmu nam kiša
izgleda romantično, kada
pročisti vazduh nakon tropske
noći kao da smo se priključili
na kesu sa kiseonikom.
Zato prouči dovu, pomeni sveca
ili odigraj tradicionalni indijanski
ples i zahvali se za kišu.
Posebno se zahvali kada ti nakon
tri mjeseca opere tvoj prljavi
auto.

 

 

ODA ZLU

Kada zaradi neslućeno bogatstvo
čovjek se trudi da opere
svoju savjest.
Pravi puteve kroz nedođiju,
udjeljuje siromašnim,
ljubazno se pozdravlja
sa građevinskim radnicima
i konobarima.
Istovremeno daje nezamislive
novce da kupi sablju kojom je
Aleksandar Makedonski odrubio
glavu Dariju i pušku kojom
je čuveni snajperista u Staljingradu
imao 678 potvrđenih ubistava.
Oduvijek se čovjek trudio
da zlo otrgne od zaborava

 

 

RIJEČI

Zašto postoje riječi?
Da bi izrazili osjećanja,želje
Da utješimo sebe i druge.
Da privijemo oblog na bolnu ranu,
da prevarimo gladan stomak,
da spasimo praznu dušu.
Ali prije svega da slažemo sebe
i druge i uvjerimo se da je ta laž
istina.
I da bi bez laži sve propalo i davno
postalo besmisao.
Top of Form

 

 

PUTEVI

Kada bi se pravio put
najstariji među nama
rekli bi da su još stari Rimljani
baš tuda probili stazu.
Baš tim putem
išli su naši djedovi ,
pa naši očevi ,pa eto
i mi moramo.
I stali bi da mogu,
baš ondje gdje su
davno ostala utisnuta
stopala naših predaka.
Niko ni ne pomišlja
da krene drugim,
jer mu se ne daj
bože može desiti nešto dobro,
ako krene nekim drugim putem,
ako se usudi da zakorači
u nepoznato.

 

 

ZAVARAVANJE

Mijenjaš boje fasade
svake prestupne godine,
zatvaraš jedna otvaraš
druga vrata.
Sadiš travu da bi
sljedeće godine
isto mjesto preorao
i posadio cvijeće.
Uvjeravaš sebe
da napreduješ
i da si svakom promjenom
napravio nešto bolje,
Moraš da vjeruješ.
trebaš, kako bi
duboko potisnuo
bolnu činjenicu
o sopstvenoj prolaznosti.

 

 

KLJUČ

Ovdje zaključavaju vrata
iako su prozori ostali
širom otvoreni.
Stavljamo brave i katance
na kapije koje svako
može preskočiti.
Ali nama je bitno
da čujemo to
škljocanje ključa
u bravi.
Okrenemo još jednom
za svaki slučaj
i zaključamo naše
strahove.

 

 

JUNACI NACIJA

Darujemo im ulice,
trgove,po njihovom
imenu nazivamo
manifestacije, nagrade.
Stavljamo ih u čitanke,
pišemo referate o njima,
Kada odu na onaj svijet,
lako ih prepoznaju po
krvavim tragovima iza sebe.

 

 

JMBG

Zbir cifara daje
sve važne odgovore
o tebi.
Koliko zarađuješ.
koliko trošiš,
koliko duguješ
koliko smiješ
da duguješ.
Skoro da si zaboravio
svoje ime i prezime,
ljudi odavno zaraženi
nervozom i nedostatkom
vremena interesuje samo
broj.
Pomirio si se sa tim
da je tvoje zvučno ime
i prezime izgubilo
bitku sa ciframa.
Ali te obuzima strah
kada pomisliš da
si na onom svijetu
i spremaš se da
s ponosom izdeklamuješ
ime, prezime, ime oca
a hladan i oštar glas
ti kaže:
Samo mi kažite vaš
jedinstveni matični broj.

 

MUZIKA

Moj rođak 48’’
rekao da voli da
pjeva Kaćušu
i otišao na Goli Otok
da četiri godine
izučava umjetnost
fi ne obrade kamena.
Otuda se vratio ozbiljan
i mračan.
Nikada ga više niko
nije čuo da pjeva.
U trenucima pijanstva
govorio je da nije važno
šta pričaš ili misliš
već samo da dobro
paziš koju muziku slušaš
jer je baš ona mnogima
došla glave.
A i najbrže ulazi u uši i mozak.

 

 

KRE-KRE

Na Loznicama donjim
nekada su svuda bile
bare.
Drumom do lađe
spuštali su se ratnici
trgovci, pustolovi
dok su ih žabe
iz bara pozdravljale
kre-kre
Prolazili su i prosjaci,
pijanci,ludaci
i njih su žabe
pozdravljale
kre-kre!
Danas drumom
prolaze neki drugi
ljudi, puno je manje
bara,ali se žabe i dalje
čuju i sve pozdravljaju
kre-kre!

 

 

DA TE NIJE

Da te nije
kome bi se podsmijavali
iza leđa?
Da te nije koga
bi mrzili?
Da te nije kome
bi udarce ispod
pojasa zadavali
Da te nije
kome bi
zavidjeli
Da te nije
na nečija
bi druga leđa
pala sva
ova muka.
Vidiš li
koliko je dobra
u tome što
postojiš.

 

 

KORAK

Pripadaš prokletima,
onim čija sudbina
zavisi od koraka
naprijed ili nazad.
Suviše se plašiš,
suviše oklijevaš,
suviše razmišljaš
o koraku naprijed.
Čudo i kukavičluk
razuma ti ne
dozvoljavaju da
napraviš korak
nazad.
Ostaješ da
čamiš u tami,
sanjajući kako
konačno praviš
taj odlučujući
korak.

 

 

KRAGNA

Postoje oni ljudi
sa tačnom ograničenim
komadom neba i zemlja.
Majstori da u svakoj
neprijatnoj situaciji
kažu pogrešnu
riječ i učine je
još neprijatnijom.
Možeš biti nasjekiran
zbog kišovitog vremena,
umoran od teškog posla,
razočaran zbog praznog džepa,
jedino što će znati da ti kažu je:
-Zašto si došao u majici?
-Nisi dobro vezao pertle,
ili: vala ti ta kragna nakrivo.
Pronalazeći drugima mane,
gledajući tuđe majice,pertle i
kragne zaboraviće da sebe
pitaju zašto im je taj život
otišao nakrivo?

 

 

KAMELEONI

Mijenjaju boju na kiši
mijenjaju boju na suncu,
snijegu,vjetru,oluji.
Prilagođavaju se vremenu,
stapaju se sa okolinom,
lako se mire sa okolnostima.
Kameleoni uvijek prežive,
Crvene, plave, zelene,
svake boje po potrebi.
Samo odlični poznavaoci
kameleona znaju da su
svi oni ‘’kaki’’ govnjavo-žute
boje.
Ali samo rijetki saznaju
tu tajnu, pa toliki kameleoni
i danas žive među nama.

 

 

ČEKAONICA

Čekaš prevoz,
čekaš pregled,
čekaš red u banci,
čekaš rezultate utakmice,
čekaš rezultate konkursa,
čekaš,čekaš, čekaš.
Prekraćuješ čekanje
trujući se nikotinom,
grickajući nokte,
nervozno cupkajući
cipelama.
Uvjeravaš sebe
da je baš to što
sada čekaš najvažnije
jer kako drugačije da
zaboraviš da je
čitav život samo
čekaonica za onaj
svijet.

 

 

KOLIKO?

Koliko si puta poželio
da zbaciš sa sebe omču
odgovornosti.
Izrežeš kreditne kartice,
zaboraviš na račune,
odbaciš zvanja i titule.
Da se ne kriješ iza auta,
odijela,kancelarije.
Da smogneš hrabrosti
da ubiješ sebe
prije smrti i konačno
počneš da živiš.

 

 

PISMO

Njena nana je
čuvala četiri
godine u njedrima
djedovo pismo
sa Galicije.
Izuvala mu
je cipele,
peglala
košulje,
spremala
pogaču u
cik zore.
Dobijaš svaki
dan sms-ove,
fb poruke, isprazne
uobičajene i neiskrene
ljubavne poruke.
Ljubomorna si
na svoju nanu,
i bojiš se da nikada
nećeš imati nešto
tako vrijedno kao
pismo ljubomorno
čuvano u njedrima.

 

 

INAT

Iz inata si ustao
iako si davno
odlučio da nema
smisla ustajati.
Iz inata zluradim
pokličima,
iz inata onima
koji bi htjeli da
te sažalijevaju.
Iz inata sudiji
koji jedva čeka
da ti izbroji
do kraja.
Iz inata samom
sebi, da se sjutra
u grobu ne bi
prevrtao.
Iz inata si,
na kraju krajeva,
i živio.

 

 

PORODIČNE TAJNE

Svaka je kuća
morala imati heroja,
pa naravno inaša.
O njegovom junaštvu
i danas pričamo
njegovo ime
s ponosom
izgovaramo.
Kada nemamo
sa čim da se
pohvalimo
mi potegnemo
za njegovo
djelo.
On je uvijek
bio pri ruci
za spas
obraza
kao slanik
za jelo.
Tek kasnije
saznaš da je
njegovo jedino
junaštvo bilo
strijeljanje četranestogodišnjeg
dječaka.
Još veće
razočarenje
je kada saznaš
da tu tajnu
znaju svi
osim tebe.
I tako
svaka porodica
ima po jednog zločinca
kojeg slavi
kao junaka.
Tajnu o tome
svi znamo
ali je svaki dan
prekrivamo
od sebe samih
kao kada majka
stolnjakom za ručavanje
prekrije sto, pun ožijlaka
kojeg je sipac davno načeo.
I stavljamo uporno taj
pokrivač za tajne
dok se jedan dan
taj sto ne raspadne i
povuče sve nas
na dno.

 

 

ILUZIJA

Po svijetu je kažu
do sada osamdeset
milijardi hodilo.
Danas su oni grob,nišan,
pepeo rasuti, davno prerađen
i srođen sa zemljom.
U vazduhu, u kiši,
dolaze nam čestice
davno umrlih.
Udišemo ih.
Ruši se svaka
iluzija o bitnosti
naših života.
Svi ćemo ,bez izuzetka
biti jednog dana samo
čestica u vazduhu ili kiši.
I ništa više od toga.

 

 

PATRI(J)OTIZAM

Patriotizam se najbolje
konzumira uz načeto pivo
i šljivovicu
Patriotizam najljepše miriše
pod šatorima i na vašarima
na pljeskavicu, sarmu i ćevape.

Najljepše patriotske pjesme
nastaju u kafanama
uz polugole pjevaljke
i zveket kucanja pivskih fl aša.

Neuspješni očevi, muževi i sinovi
slave kolektivni uspjeh u fudbalu ,
na evroviziji ili boćanju.

Najveći patriote su
oni koji imaju manje zuba
nego očiju u glavi.

Patriotizam pomaže,
jeftina droga koja
čini da makar trenutno
zaboraviš da si marginalac
socijalni slučaj i izopštenik iz društva.

Ako odavno nisi bitan ni užoj porodici,
osjećam da si ozbiljan kandidat za patriotu,
ako već, u međuvremenu, nisi postao navijač.
Hvala ti Bože, pa eto, priznajem, nisam patriota.

 

 

REDOVI

U redu stojiš po kiši,
snijegu, vrelom suncu.
U redu te gaze iudaraju
laktom u rebra,ostavljaju
tragove blata na tvojim
cipelama.
U redu upijaš mirise
tuđeg znoja,
žagor glasova te
dovodi do ludila.
U redu si nervozan,
ljut i nestrpljiv,
Najviše te ljuti to
što ni u jednom redu
nema odgovornih za nastanak
ovih redova.

 

 

CIGARETA

Kiša, sunce,
magla,snijeg,
oluja.
Tuga,radost,
melanholija,depresija,
Ništa ne može
da omete uživanje
u nikotinu.
Polako prinosiš
cigaretu usnama
i uzimaš upaljač.
Uvlačiš duboko
prvi dim a zatim
posmatraš kolutove
dima koji lelujaju
u vazduhu.
Ne žuriš nikuda
i ne razmišljaš
ni o čemu,
samo uživaš
u trenutku nirvane,
svjestan da te Smrt
može posjetiti svakog
trenutka i obavijestiti te
da si popušio svoje.

 

 

NAŠI OČEVI

Naši očevi su hrabri,pravi muškarci
kad popiju koju više,dižu revoluciju
ruše sistem,ne robuju
autoritetu.
Ipak,naši očevi su najhrabriji
kad viknu na naše majke.
A kada dođe jutro
i vrate se u stvarnost
naši očevi hrabro pognu
glave pred prvom ništarijom
za koga smatraju da je ‘’neko’’.
Naši očevi su lažovi
i licemjeri,a mi smo,
ipak,sinovi naših očeva

 

 

BITNO JE

Bitno je da se
praviš da ne
čuješ i ne vidiš.
Ili još bolje da ne
čuješ i ne vidiš.
Džingis-kan je
u Lahoreu sazidao
kulu od trideset hiljada
glava.
Stotine glavosječa
bilo,ali se žalili
kako su umorni.
Kako je svuda
krv po njima ,
i kako ne mogu
više slušati te
urlike.
Onda su izmislili
puške.
Mnogi će se streljački
vodovi proslaviti,
ali će se svi na kraju
žaliti da su umorni
i da ih progone pogledi
žrtava,
Na kraju će 1939
neko pustiti plin.
Jednim pritiskom
na dugme stražar
će umoriti hiljade.

Pustiće Vagnera
i prigušiti krike.
Bitno je samo da ne čuješ
i ne vidiš.

 

 

BROJ

Sa rođenjem ti
dodijele jedinstveni
matični broj.
Na njemu su svi
podaci o tebi.
Kada odrasteš dobiješ
broj lične karte,broj
pasoša,broj vozačke
dozvole,broj zdravstvenog
osiguranja.
Kroz cio život
ćete identifi kovati
uz pomoć nekog
broja.
Na kraju puta
čekaće te parcela
na groblju pod tim
i tim brojem.
Ako ne budeš
imao sreće da si
slavan po dobru kao
Tesla ,
ili prvak zla
kao Džek Trbosjek,
dijelićeš tužnu sudbinu
milijardi,
proći ćeš kroz ovaj svijet
i napustiti ga kao broj.

 

 

PIJAVICE

Nastane se tiho
i neprimjetno.
Podmuklije od hijena
raspoređuju se oko
tebe.
Šapuću ti lijepe riječi,
hrane ti ego i pohlepu.
Tjeraju te da bljuješ
vatru i oholiš se.
Prvo ti napadnu
srce i dušu,
a onda u terminalnoj
fazi jetru.
Svjetlo će ti
se ugasiti u nekom
mračnom kutku
dok budeš rigao
bljuvotine kojima
su te napunili
‘’dobri ‘’ ljudi.

 

 

STATISTIKA

Utopljenici na Sredozemlju,
stradali u samoubilačkim napadima,
poginuli u teškim saobraćajkama,
masakrirani u okrutnim zločinima.
Traži se novost sa kojom
će se uzbuditi čula
odavno otupjelog
čovječanstva.
U međuvremenu,utopljenici
i stradalnici na stotinu
drugih načina
postali su zanimljivi
kao i podaci o proizvodnji
krompira u zemlji
koje voditeljka Dnevnika
izbifl a prije vremenske prognoze.
Sve je to davno
postala samo dosadna
statistika.
I ništa više.

 

 

ISTINA

Pišemo zvanične istine
na osnovu dokumenata,
pisama,ugovora,ličnih
kazivanja ,ispovijesti
ljudi na samrti
koji žele olakšati duši.
Uvjeravamo sebe da
je baš to sigurno tačno,
iako duboko sumnjamo
da je možda sve to laž
jer niko od smrtnika
nije imao priliku da
pogleda u nečiju dušu.

 

 

SLINE

Medicina kaže da su
sline zdrave.
Svakoga dana litar-dva
neprimjetno prođe
kroz naše nozdrve.
Još u djetinjstvu
učimo da ratujemo
sa slinama.
Nevješto to radimo,
golim rukama
ili u najboljem slučaju
kada imamo sreću
da nosimo duge rukave.
Kada postanemo dio svijeta
u kojem se bonton podrazumijeva
uskaču maramice i palome.
Ali opet rat protiv slina niko
nije dobio.
Jedini otporniji od slina
su ljudi-sline.
Prilijepe se uz tebe,
otporni na sve političke,
ekonomske,kulturne
promjene.

Džaba si prljao rukave,
potrošio tone maramica
i paloma ,
sline niko nikada
nije uspio da otrese
sa sebe.
Jedini način
da se nosiš
sa slinama je
da prevaziđeš
osjećaj gađenja
i kao svi obični
smrtnici počneš
da ih gutaši
uživaš u tome.

 

 

MUNICIJA

Rat se završio davno
srećan si što oko tvoje
glave ne lete kuršumi.
U hladu će do tvojega
uha dopirati vijesti iz
Karabaha.
Spiker će saopštavati
dnevni saldo užasa
kao što računovođa
hladno izvodi bilans
stanja.
Toliko mrtvih,toliko ranjenih,
toliko raseljenih ,unesrećenih,
izbjeglih.
Ti znaš da su uloge davno
podijeljene i da će se
junaci na svim stranama
vratiti kući u sanducima
prekrivenim ratnom zastavom.
Ostaće jedino političari
da drže hvalospjeve
i ribare dušama,
oslanjajući se na narod,
taj nepotrošiv arsenal
za glupost i rat.

 

 

BRIGA

Pazi pašćeš,
kažu ti kada
se prvi put
primakneš
ogradi.
Nemoj da se
igraš sa bilo
čim oštrim da
ne izbiješ oko.
Nemoj da se
izlažeš suncu ili
kiši,da se naginješ
kroz prozor,
vereš uz drvo
u avliji.
Sve to dok
govore da će
poludjeti od brige
i da sam im život
skratio bar jednu
deceniju.
Kada odrasteš
i ti oboliš od brige,
te zarazne bolesti
koja se prenosi
s koljena na koljeno.
Svi je pokupimo
u toplom roditeljskom
domu,tom mjestu
rođenja kolektivne
paranoje čovječanstva.

 

 

ŠRAFOVI

Od kako se rodiš
traže žlijeb za tvoju
glavu.
Uporno ti traže mjesto
da te ‘’prišarafe’’.
Da budeš dio konstrukcije,
da časno držiš dio tereta
na svojim plećima.
Zauzvrat ,dobićeš
sigurno mjesto
za rđanje.
Kada dođe vrijeme
zamijeniće te novim
šrafom,
jer su šrafovi,kao i ljudi,
za jednokratnu upotrebu

 

 

BESMISLEN DAN

Pada kiša,dobar razlog
da kažeš kako je danas
baš ružan dan.
Radićeš iste besmislene
stvari kao i juče.
Ispiti isti broj kafa,isti
broj puta se žaliti na
dosadu.
Zatvorićeš krug
kao i na kraju svakog
svog besmislenog dana,
ali eto danas na tvoju sreću
pada kiša i možeš sebi
da opravdaš još jedan
besmislen dan.

 

 

A SAD SPEKTAKL

Red farme i parova,
prvog i petnaestog glasa,
nikad nije kasno,
biraj ženu,
dnevna porcija
zatupljivanja mase.
Ipak, ponekad prorade
čula na slike krvi
i raskomadanih tijela,
mediji se utrkuju ko će
prije i uvjerljivije
prenijeti slike
užasa.
Dovoljno da se masa
probudi makar na
jedan dan.
A onda opet
red farme i parova,
prvog i petnaestog glasa,
nikad nije kasno,
biraj ženu.
Ipak,u masi i dalje
čuči želja i čeka se
trenutak kada će
voditelj ozbiljnim
glasom objaviti
..a sad spektakl.

 

 

IZVINI

Toliko rasprava,toliko svađa
obično o nebitnim stvarima
i ljudima.
Mržnja,oholost i tuga
mnogo lakše
nego da oprostimo ,
razumijemo i volimo.
Krv,uznemirenost,
bol,psovke,
nemir u duši,
sve to da ne
bismo prvi
preko usta
prevaliliizvini.

 

 

GUBITNICI

Gubitnici,oni koji se
nisu snašli u životu
ili nisu htjeli da plivaju
po talogu.
Osuđenici od ljudi
i od samih sebe,
na dobitku jer su
jedini u koje su
razočarani oni
sami.

 

 

BESMISAO

Od rođenja čovjek
je opsjednut ostavljenjem
ličnog pečata na Zemlji.
Zvanje,znanje,novac
ugled,veliko dvorište,
veliki auto,poznato ime.
U posthumnoj fazi
njegov je san najveći
i najljepši mezar
u groblju.
Ne želi ni da pomisli
na surovu istinu,
da će kroz sto
i više godina
ugledni domaćin
na istom mjestu sijati
kukuruz ili gajiti marihuanu
ili sve betonirati kako bi
njegovi unuci imali
gdje na miru
igrati lopte.

 

 

MIRISI

Još stari Egipćani
su savladali tehniku
balsamovanja,
misleći da će na taj
način držati neprijatan
vonj smrti dalje od umrlog.
Kasnije se čovjek
protiv stvarnosti
borio bolničkim
mirisom,
toliko jakim
da čovjek pomisli
da je taj miris bijel
i čist kao i bolnička
posteljina.
Kada pak izgubimo
posljednju bitku
opet nas natapaju
najljepšim mirisima,
da ponesemo
najbolje od ovoga
svijeta tamo
gdje svi
putujemo.

 

 

OSREDNJOST

Pravi si srećnik,
pripalo ti je parče
sigurnosti u ovom
haotičnom svijetu.
Radna sedmica i neradni vikend,
dosadno predvidljiva rutina,
pada kiša,grije sunce,
otapa se snijeg,udaraju
olujni vjetrovi,uvijek je isto.
Ništa ne dopire iza prozora
i debelih zidova.
Zavidiš svima koji
su imali hrabrosti
da kažu ne,
bilo da su na vrhu
ili klošare oko
kontejnera.
Diviš im se
jer nisu pristali
na osrednjostto
drugo ime
za pakao na
zemlji.

 

 

NASLOVNA STRANA

Ubistvo,samoubistvo,
pljačka,prevara,
uplakana ili krvava
lica.
Pariraju im jedino
vijesti sa farme i
gole starlete.
Svaki dan se
podiže ljestvica
idiotizma.
Više krvi,suza
i nesreće.
Glad auditorijuma
za novim šokovima
progresivno raste
kao kod heroinskog
zavisnika.
Jutarnje novine
nestrpljivo iščekuju
najinovativnijeg,najbrutalnijeg,
najmaštovitijeg zločinca,
da mu zasluženo dodijele
naslovnu stranu.

 

 

PRAŠTANJE

Vjera,zakon,psihologija
etika,uče nas da je ljudski
praštati.
Ljudi su uvijek bili dosljedni
sebi u praštanju,dakle,
selektivni.
Ljudi su obično
bez pola muke
praštali da hljeb
zaradiš politikom,
prevarom,otimačinom,
vračanjem,kartanjem.
Ali nipošto nisu
praštali da sam
sjediš za kafanskim
stolom,ne daj Bože
češljaš razdeljak
na lijevu stranu
ili se usudiš
da šetaš po kiši.
Odista su ljudi
skloni praštanjima,
ali samo onim
‘’velikim’’.

 

 

RAČUNI

Jedna slatka
i jedna bez šećera
i hrpa dnevnih novina
predvidiv ritual
za večernju dokolicu.
Dvije čaše česmovače
i naravno fi skalni račun
kojeg konobar uvijek
stavlja ispod čaše.
Jer neko može
otvoriti vrata i
vazduh ili uragan
mogu odnijeti račun
a bez njega ništa
nema smisla.
Pitanje je uvijek
kliše,tiče se
provedenog dana
za koji ni malo ne
glumimo da nas je baš
briga kako je proveden.
Komentarišemo
najnovije vijesti
tek da ne bi ćutali,
beskorisna cirkulacija
riječi preko stola.
Za okolnim stolovima
ljudi sklapaju poslove,
proslavljaju rođendane,
brakove,razvode ili su
samo tu da bi se opijali.
Jedino zajedničko svima
su fi skalni računi.
Kao i ostale račune
u životu svi ih na kraju
moramo platiti.
Bez izuzetka.

 

 

LJUBAV

Tokom vremena
odlično si savladao
romantiku.
Cvijeće,muzika,
mirišljave svijeće,
atmosfera.
Nisi mogao da promašiš,
postao si prvak
kakofonije.
Nije ti bilo važno
da li si je
impresionirao.
Izabrao si je
jer je bila jedina
sa kojim si volio
da ćutiš.

 

 

OTAC

Ja sam taj i taj,
sin sam tog i tog,
u džepu nemam orahe
ni zlato.
Imam samo pasoš
u kojem piše čiji sam,
od onog koji se kažu
nikada ogriješio nije.
Nemam kule ni gradove.
jedino što imam je
ime mog oca i nada
da ga nikada
okaljati neću.

 

 

MARKETING I MENADŽMENT

Uvijek nosi odijelo
na važnim događajima,
čvrsto stisni ruku kad se rukuješ,
lažni osmjeh ni slučajno
da ti siđe s lica.
Sagni se koliko treba,
laskaj koliko treba,
i laži,obavezno laži,
i samo laži jer danas
smo ona laž u koju sami
sebe uvjerimo da jesmo.

 

 

BIDONI

Ponašati se kao bidon,
ili još bolje uistinu biti bidon,
nužnost preživljavanja danas.
Bidoni su poređani bez reda,
žuti,crveni,bijeli,plavi,
različitih veličina,kanister,
bidonče,petolitarac.
Zajedničko im je što kada
otvoriš čep iz njih brzo iscuri sve
i ostane samo da zveči praznina.
Bidon i čovjek-bidon,za razliku od tebe,
kroz život uglavnom prođu
neoštećeni.

 

 

ŠEGRT

Pokušavaš biti
parfem u septičkoj jami,
gomila govana odmah
neutrališe tvoje dejstvo.
Okolo su šegrti ,
uljuljkani u toplinu
smrada,uporno
uče zanat.
Neki šegrti
su samo glupi,
biće bitni šrafovi.
Neki ne znaju padeže
i biće direktori.
A neki,neki,
neke ne smiju
čak ni pjesnici
pomenuti.

 

 

ŽENOMRSCI

Naša draga zemlja
je puna neostvarenih
bijednika u kojima
čuči po jedan užasni
sadista.
Sa zadriglim stomakom
i čašicom u junačkoj
desnici,obično punih
usta i zamašćene
brade opserviraju
prilike i prizivaju
pravdu.
Laž je njihova
osnovna karakteristika.
Laže se o svemu,
a naročito strasno
o ‘’podvizima’’ tih
seksualnih giganata.
Oni inače ne
mrze nikoga
osim političara,
muzičara,sportista,
komšija,kolega s posla,
rođaka ,a naročito
žena.
Žene zauzimaju
posebno mjesto
u njihovoj mržnji.
Žene su poseban
izvor frustracije,
jer dobro znaju,
da sve ne rađaju
nesoje kao što
su oni.

 

 

OGRADA

Ograditi,zagraditi,
pregraditi,stvoriti
granicu između
sebe i onog
što smatramo
stranim.
Napravimo ogradu
prema komšiji,
ogradimo se
od vode,
ogradimo se
od ‘’varvara’’,
Ali prvo se
ograđujemo
u mozgu.
Ograđujemo se
jer je neko crn,
jer je Rom,
jer je stranac.
Ograđujemo se
da ne bismo
morali da se
pogledamo sa
našim strahovima.

 

 

JUTRO

Žalila si se tog jutra na sve,
na mene,na posao,
na prijateljice.
Žalila si se na oblačno
vrijeme,na dosadu na
poslu i na to kako nikako
da smršaš.
Zavrištala si da ugasim TV,
išle su vijesti o gladnim u Somaliji
i mrtvim utopljenicima na Sredozemlju.
To je tako daleko od nas,
i nije u redu da baš oni
upotpune našu nesreću.

 

 

HOĆE-NEĆE

Hoće-neće biti rata,
hoće-neće biti plata,
hoće-neće biti izbora.
Hoće-neće pojeftiniti struja,
hoće-neće biti restrikcija.
I tako hoće-neće prođe
život na Balkanu.

 

 

OČIGLEDNA LAŽ

Kleknuo je pred tobom,
scena iz tvoje omiljene
romantične komedije.
Držao je ružu u zubima
i podsjetio te na glumca
iz turske sapunice.
Ti si izbacila najširi
mogući osmjeh u kadar
kamere.
Ovjekovječen je trenutak
najveće sreće.
Svjesna si da si osudila
sebe na nesreću do kraja života,
ali bar niko neće upirati prstom
u tebe i govoriti-ovo je ona
što je ostala sama.

 

 

TAJ DAN

Sanjaš taj dan
kada ćeš
izravnati račune.
Sanjaš taj dan,
kada ćeš
ispraviti nepravde.
Sanjaš taj dan,
kada ćeš
izbrisati sve ružne
riječi.
Sanjaš taj dan,
kada te neće
mučiti savjest
ni zbog koga
i ni zbog čega.
Sanjaš,iako
znaš da taj dan
nikada doći neće.

 

 

VREMEPLOV

Zavide ti što si tamo,
što po propaloj kaldrmi
juriš mercedesom
i svi sanjaju da jednog dana
budu ti.
A ti od svega želis
samo Vremeplov,
da opet bosonog trčis
prašnjavim putem
i budeš srećan.

 

 

STRAH

Ne bojim se da ću ostati gladan
ne bojim se da ću spavati pod
vedrim nebom
Ne bojim se ni svađe ni
ljutnje sa ljudima.
Bojim se samo
da ne budem jeo hranu bez ukusa,
mirisao cvijeće bez mirisa
i da mi se od usamljenosti ne ucrvljaju usta.

 

 

MOJ OTAC

Moj otac živi sa puno strahova
strah ga je vremenskih prilika
strah ga je povratka infl acije
strah ga je da li će dočekati
unučad.
Strah ga je da mu grad ne uništi vrt,
da mu se ne polomi grozd.
Moj najveći strah je da moj otac ne umre nesrećan.

 

 

STVARAN SVIJET

Na TV-u su defi lovale
izbjeglice iz Sirije,psi
rata iz Ukrajine,protesti penzionera
u Grčkoj.
Umjesto kako si
rekla si da je tvoja
koleginica danas
kupila novu haljinu,
onu koju ti ja nikada
neću moći priuštiti.
Moje pjesme,napisane
na malim blokovima od hartije
i dalje si uporno
koristila kao podmetač za
čaše.
Na stolu je i dalje
rasla gomila neplaćenih
računa za struju.
Rekla si:sve je to u televizoru
dragi,stvaran svijet se odavno
sveo na račun za struju.

 

 

MIRIS TVOGA TIJELA

I sad mogu da osjetim
tvoj miris
kad god te se sjetim.
Opet kao da sam
u onoj istoj sobi
ležim pored tebe
i udišem te.
Govorim ti ono
što nikom drugome
nisam i ne bih
smio.
Uostalom,jedino ti
pored moje majke
znaš za bol u mojoj
lijevoj nozi.

 

 

KRUG

Dvije loze,pivo,vino
kockasti stolnjak
sa bezbroj mrlja
mala prostorija puna dima
i opori miris alkohola.
Dok konobar cijelu noć
donosi ‘’još po jednu’’
uvlakači,dupelisci ostali
nesretnici zatečeni sudbinom
odobravaju ti svaku glupost.
A ti u carstvu boga Dionizija
dižeš revolucije i bune,
ispravljaš lične i istorijske nepravde,
poravnjavaš stare račune.
I sve to dok još možeš
da stojiš na nogama,
dok te neki novi neznanac
ne povede kući,a tvoje priče
proguta tamna noć,
Dvije loze,pivo,vino
kockasti stolnjak
sa bezbroj mrlja
mala prostorija puna dima
i opori miris alkohola.
I tako iz dana u dan,
u krug,u bezdan.

 

 

IMIGRANTSKA

Gledaš sliku u pasošu
čovjeka za kojeg si siguran
da si ga nekada znao.
Riješio si da ga zaboraviš
onda kada si se zaputio
u nepoznato.
Dolazi ti samo u san,noću,
da se slučajno ne bi sreli
ti i čovjek sa slike u pasošu.
U hodniku uvijek spremni;
torba,pasoš i pribor za brijanje,
za odlazak u nepoznato
za bijeg od čovjeka iz pasoša
za bijeg od samog sebe,

 

 

NADA I STREPNJA

Izobličeno lice i oči
u kojima odavno nema sjaja,
pitaš se ko je stranac
u ogledalu što gleda
u tebe.
Odlazak na posao
koji mrziš,večera
uz reality program,
lijeganje u krevet
poslije drugog dnevnika.
Ostala ti je samo
nada da ćeš dobiti sedmicu
na lotou ,da će se desiti
neko čudo i prekinuti krug.
Odlazak na posao
koji mrziš,večera
uz reality program,
lijeganje u krevet
poslije drugog dnevnika.
Strepiš da je smrt tvoja
jedina nada da se prekine
ovaj krug.

 

 

PARTIJA ŠAHA

Još jedan loš potez,
izgubio si opet pijuna,
sa tugom gledaš
kako raste gomila
tvojih grijehova.
Probudio si se,
dobro je,živ si
spreman za novu
partiju šaha sa šejtanom
i nadom da ćeš makar
sačuvati kralja.

 

 

TAČKA

Rodio si se.Tvoj otac umjesto tebe
stavi tačku.
Prohodao si,i ti stavi prvu tačku.
Krenuo si u školu,plašio si se da
će te oboriti ogromna đačka torba.
Stavio si još jednu tačku.
Stigla je matura,tvoji su roditelji
bili srećni.Ti si bio srećan jer
ćeš konačno otići od njih.I stavio
si opet tačku.
Završio si fakultet,oženio se
dobio djecu,tvoja djeca su
dobila djecu,prestao si da brojiš tačke.
Umoran si od života,utonuo u besmisao
svakodnevice,
jedva čekaš da neko umjesto tebe
stavi posljednju tačku.

 

 

 

NORMALNOST

Teturaš se ulicom
mrtav pijan,baš te briga
za ugled,komšiluk
i ostalu malograđanštinu.
Osjećaš se kao kralj,
Sav teret života si zbacio
sa sebe.
Nema aveti prošlosti,
ni strahova budućnosti.
Izbrisao si jedno,zaboravio na drugo.
***
Oštrim žiletom skidaš bradu
sa lica,nemajući hrabrosti
da pogledaš čovjeka u ogledalu.
Navlačiš masku za danas
I vraćaš se nazad.
U normalnost ,u pakao.
U život.

 

 

Živko Prodanović

(ulančani aforizmi, poslovične varijacije i aforizamske pjesme)

 

 

Bez obzira

 

Batina je iz raja izašla. Bez obzira na zakone.

Bolje grob, nego rob. Bez obzira na zakone.

Gdje ima dima, ima i vatre. Bez obzira na zakone.

I zidovi imaju uši. Bez obzira na zakone.

Kad mačka ode, miševi kolo vode. Bez obzira na zakone.

Sit gladnom ne vjeruje. Bez obzira na zakone.

Što trijezan misli, to pijan govori. Bez obzira na zakone.

Tko pod drugim jamu kopa, sam u nju pada. Bez obzira na zakone.

U strahu su velike oči. Bez obzira na zakone.

U svakoj šali ima i pola istine. Bez obzira na zakone.

Utopljenik se i za slamku hvata. Bez obzira na zakone.

 

 

 

 

Bankari

 

Čist račun, duga ljubav. A to je bankarima smiješno.

Čovjek je čovjeku vuk. A to je bankarima smiješno.

Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. A to je bankarima smiješno.

Dug je zao drug. A to je bankarima smiješno.

Nema ruže bez trna. A to je bankarima smiješno.

Nije zlato sve što sja. A to je bankarima smiješno.

Novac kvari ljude. A to je bankarima smiješno.

Novac se za novac lijepi. A to je bankarima smiješno.

Pomozi sirotu, sebi na sramotu. A to je bankarima smiješno.

Tko će koga, ako ne svoj svoga. A to je bankarima smiješno.

Tko tebe kamenom, ti njega kruhom. A to je bankarima smiješno.

 

 

 

 

Trkalište   D

 

I mi dušebrižnika za trku imamo.

I mi gradonačelnikovog referenta za trku imamo.

I mi konja, htio to on ili ne, za trku imamo.

I mi krizu za trku imamo.

I mi ministarske laži za trku imamo.

I mi ono za trku imamo.

I mi nekog vraga za trku imamo.

I mi psihijatrijski nalaz za trku imamo.

I mi tajne službe za trku imamo.

I mi uhljeba za trku imamo.

I mi veze za trku imamo.

 

 

 

 

Molitva   M

 

Molio sam se cijelu večer, a onda je On samo teško uzdahnuo.

Molio sam se cijelu večer, a onda je On zijevnuo i promrmljao: Ponavljaš se, ponavljaš.

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: A zar ja nemam pravo na dnevni odmor?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Kako to misliš da sam ti ja nešto dužan?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Zar je tebi puna špajza dokaz božije milosti?

Molio sam se cijelo jutro, a onda mi je On rekao: Možeš se moliti koliko hoćeš, ali ja te neću ispričati kod tvog šefa.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nije ona kriva što si ti takav… ja se u to ne želim miješati.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ti bi meni puno pomogao kada bi više vjerovao sebi.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Žao mi je, ali nisam ja studirao medicinu.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi se On ukazao i pokazao figu.

 

 

 

 

Freudov kutak   J

 

Freudov kutak – doktore, je li bolje biti normalno lud ili ludo normalan?

Freudov kutak – doktore, koliko mi još fali da budem gospodski neuravnotežen?

Freudov kutak – doktore, muči me što ne znam ima li mene tamo ili je tamo moje drugo ja.

Freudov kutak – doktore, vrlo sam zabrinut za zdravlje svojih birača. Nisu glasali za mene.

Freudov kutak – i sa sobom i sa svojim drugim ja uvijek treba biti tolerantan.

Freudov kutak – kada čovjek ima tako neodgovorno drugo ja kao što ga ja imam, onda nije čudno da jednog dana završi na psihijatriji.

Freudov kutak – mora se priznati da je u redu pregovarati, ali ja se neću klanjati svojem drugom ja.

Freudov kutak – ne odbacuj svoje drugo ja da ono ne odbaci tebe.

Freudov kutak – nikako da dočekam taj dan kada će se moje drugo ja osamostaliti.

Freudov kutak – s tim svojim drugim ja neću daleko dogurati. Stalno je protiv mene.

Freudov kutak – volio bih da u drugom životu moje drugo ja bude obzirnije prema meni.

 

 

 

 

Ljudska komedija   M

 

Ljudska komedija – da nije nepošten i on bi bio pošten.

Ljudska komedija – izvanredno je talentiran za svaku bedastoću.

Ljudska komedija – netko oprašta dugove, a netko duguje oprast.

Ljudska komedija – nije pazio pa ga je nadolazeća jesen naprosto pregazila.

Ljudska komedija – njegova biografija je svečarski plagijat.

Ljudska komedija – njegove misli pune su prokrijumčarenog oružja.

Ljudska komedija – obećavajući je kao bočica otrova.

Ljudska komedija – on je klasik. Lupež prve klase.

Ljudska komedija – ono što ne zna ostavit će svojim nasljednicima.

Ljudska komedija – priuštio bi si on njega kada taj ne bi prije toga požderao njega.

Ljudska komedija – uhvaćen je u bijegu od stvarnosti.

 

 

 

 

Lešinari

 

Bogat jede kada hoće, a siromah kada može. To se sviđa i lešinarima.

Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani. To se sviđa i lešinarima.

Kako došlo, tako prošlo. To se sviđa i lešinarima.

Napad je najbolja obrana. To se sviđa i lešinarima.

Ne vjeruj svemu što čuješ. To se sviđa i lešinarima.

O mrtvima sve najbolje. To se sviđa i lešinarima.

O ukusima se ne raspravlja. To se sviđa i lešinarima.

Ribe smrde od glave. To se sviđa i lešinarima.

Sve što je dobro kratko traje. To se sviđa i lešinarima.

Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra. To se sviđa i lešinarima.

Tko se zadnji smije, najslađe se smije. To se sviđa i lešinarima.

 

 

 

 

Kopači jama   C

 

Tko pod bolesnima jamu kopa, sam u bolesnu jamu pada.

Tko pod hvalisavim jamu kopa, sam u hvalisavu jamu pada.

Tko pod hvaljenima jamu kopa, sam u hvaljenu jamu pada.

Tko pod drugim jamu prošlosti kopa, sam u jamu prošlosti pada.

Tko pod kužnima jamu kopa, sam u kužnu jamu pada.

Tko pod mračnima jamu kopa, sam u mračnu jamu pada.

Tko pod nekontroliranima jamu kopa, sam u nekontroliranu jamu pada.

Tko pod nezakonitima jamu kopa, sam u nezakonitu jamu pada.

Tko pod podlima jamu kopa, sam u podlu jamu pada.

Tko pod užasnima jamu kopa, sam u užasnu jamu pada.

Tko pod vrijednima jamu kopa, sam u vrijednu jamu pada.

 

 

 

 

Komedija života   H

 

Komedija života – dobro je sebe savjetovao, ali tko bi se držao svih tih dobrih savjeta.

Komedija života – iako ogorčen na život on je nastavio svoj gorki život.

Komedija života – iako se o tome nije javno govorilo on je bio čovjek za koga nitko nikada nije čuo.

Komedija života – on je i u neprilici neprilično iskren.

Komedija života – on je izabrao vlastiti put. U vlastitu propast.

Komedija života – on kada se napije prvo iznenadi samog sebe.

Komedija života – on je uspješan propalitet opće prakse.

Komedija života – on si nikada neće oprostiti to svoje prokleto poštenje.

Komedija života – otvorila je dušu pred svima, ali bez učinka jer su se svi žurili na utakmicu.

Komedija života – silno se hvalisao svojim automobilom koji je imao nevjerojatno ubrzanje. Ali i to je bilo presporo za smrt.

Komedija života – unatoč poodmaklim godinama i bliskom kraju on se nije daleko odmaknuo od početka.

 

 

 

 

Premijer

 

Ako je tko lud, ne budimu drug. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Batina ima dva kraja. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Bivši prijatelj gori je od neprijatelja. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Bolje je biti malo lud, nego malo pametan. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Daleko od očiju, daleko od srca. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Jedna slika govori više od tisuću riječi. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Krajnosti su pune mana. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Ljudski je griješiti.A što o tome misli premijer, ne zna se.

Sve se vraća, sve se plaća. A što o tome misli premijer, ne zna se.

U laži su kratke noge. A što o tome misli premijer, ne zna se.

U tuđoj je ruci uvijek veći komad. A što o tome misli premijer, ne zna se.

 

 

 

 

Dossier Descartes   G

 

Beskućnikov Descartes – sanjam tople domove, dakle jesam.

Descartesov kutak: bolesnik misli, dakle jeste. Ali ne previše.

Descartesov kutak: filozov misli, dakle jeste. I onda kada sumnja da jeste.

Descartesov kutak: pijanac misli, dakle jeste. Ali nerazgovjetno.

Descartesov kutak: političar misli, dakle jeste. Na čijoj strani?

Decartesov kutak: prolaznik misli, dakle jeste. Prolazno.

Glumčev Descartes: sve više se pitam a tko sam ja, dakle jesam.

Ispovjedni Descartes: krvarim, dakle krvavo jesam.

Ispovjedni Descartes: sumnjam, dakle sumnjivo jesam.

Stvoriteljev Descartes: ja sam sve ovo stvorio, dakle jesam.

Znanstvenikov Descartes: tražim definiciju sebe, dakle postojim.

 

 

 

 

Molitva   N

 

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: I kod koga bih ja to trebao intervenirati? Kod suca ili kod tužitelja?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Stari moj, pokušaj zamisliti koliko vas upravo sada moli. I koliko se traži!

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da njemu ne trebaju poslovni partneri.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: I ja bih volio da mogu ispunjavati sve te silne ljudske želje.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Mislio sam da ti imaš bolje mišljenje o mojim bankarskim sposobnostima.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Mogao bi ti i pametnije trošiti svoje slobodno vrijeme.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ovo da ti je zadnji put da mene tražiš da ja rješavam tvoje bračne probleme.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Požuri, i tvoj poslodavac želi reći nešto o tome.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Prvo priznaj koliko puta si izgovorio „još samo ovaj put i nikad više“?

Molio sam se cijeku večer, a onda mi je On rekao: Sve mi se čini da ti moju milost doživljavaš kao jednu veliku samoposlugu.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zbog takvih kao što si ti i ja počinjem sumnjati.

 

 

 

 

I nad…   D

 

I nad cenzorima ima cenzora.

I nad gradonačelnikovim rođakom ima gradonačelnikovih rođaka.

I nad jezivom nepravdom ima jezovitih nepravdi.

I nad korumpiranim sucem ima korumpiranih sudaca.

I nad prljavštvinom života ima prljavština života.

I nad rogovima ima rog.

I nad savjetima o poniznosti ima savjeta o poniznosti.

I nad skrenutim od alkohola ima skrenutih od alkohola.

I nad stranačkim uhljebima ima stranačkih uhljeba.

I nad šeprtljom ima šeprtlja.

I nad štakorskim ugrizom ima štakorskih ugriza.

 

 

 

 

Ljudska komedija   N

 

Ljudska komedija – dobru klevetu niti istina ne može pokolebati.

Ljudska komedija – koristan je kao prodavač ulaznica na besplatnom uličnom koncertu.

Ljudska komedija – nije gledao svoja posla, pa je ostao bez posla.

Ljudska komedija – nikako da skupi sredstva za putovanje u bolje sutra.

Ljudska komedija – njegova ljudskost prevršila je svaku ljudsku mjeru.

Ljudska komedija – njegovo neznanje skače već i na druge.

Ljudska komedija – on bi njega i ošamario, ali se plaši za svoj obraz.

Ljudska komedija – on je mirno uplovio u bračnu luku. Tuđu.

Ljudska komedija – pokvaren je kao političar koji je (pre)dugo na vlasti.

Ljudska komedija – ražalostio se kao žalosna vrba.

Ljudska komedija – uhvaćen je u pokušaju da postane besmrtan.

 

 

 

 

Cijelu noć   B

 

Cijelu noć sam se molio, a onda me je On upitao: Jesi li se konačno odlučio što ti je draže: povišica ili da tvoj šef slomi nogu?

Cijelo jutro sam se molio, a onda mi je On rekao da bi i njega glava bolila da je toliko popio.

Cijelu noć sam se molio, ali je ipak moja udovica prvo ujutro počela tražiti moju oporuku.

Cijelu noć sam se molio, ali je ipak ujutro moj pas ostao bez gospodara.

Cijelu noć sam se molio. Ali je ipak ujutro policija došla po mene.

Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro i dalje nisam imao ni za kruh, ni za mlijeko.

Cijelu noć sam se molio. Ali još uvijek sam u zaostatku s molitvama.

Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro je peć i dalje bila hladna.

Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro mi je sve to postalo sumnjivo.

Cijelu noć sam se molio, ali sam ipak rano ujutro morao na posao.

Cijelu noć sam se molio. Točno prema listi potreba, ali rezultat je bio nikakav.

 

 

 

 

Mislim, dakle   C

 

Mislim, dakle jesam, a kakav sam o tome ne mislim.

Mislim, dakle jesam, a koliko ću još biti o tome ne mislim.

Mislim, dakle jesam, a o čemu mislim to ne možete smisliti.

Mislim, dakle jesam, a zašto jesam to nikako da smislim.

Mislim, dakle jesam, ali nikako da nešto smislim.

Mislim, dakle još nije sve prošlo.

Mislim, dakle jesam, ali što da smislim?

Pogrešno mislim, dakle pogrešno jesam.

Preozbiljno mislim, dakle preozbiljno jesam.

Samrtno mislim, dakle samrtno jesam.

Zagonetno mislim, dakle zagonetno jesam.

 

 

 

 

Freudov kutak   K

 

Freudov kutak – doktore, ja bih vas rado kandidirao za predsjednika, ali i na našem odjelu svi su za moju kandidaturu.

Freudov kutak – doktore, jesam li ja neuravnoteženo neponovljiv?

Freudov kutak – doktore, jeste li i vi imali osjećaj da osoba preko puta vas nije normalna.

Freudov kutak – lijepo sam objasnio mojem drugom ja da ne želim s njime imati posla, ali baš njega briga što ja pričam.

Freudov kutak – doktore, ne morate mi se ispričavati. I meni dođe da mojem drugom ja opalim šamarčinu.

Freudov kutak – doktore, već mi je mučno od njega. To moje drugo ja ne želi glasati za moju listu.

Freudov kutak – doktore, znam da treba pregovarati, ali moje drugo ja mora znati da postoji crvena crta koja se ne prelazi.

Freudov kutak – nisam toliko lud da nekom običnom doktoru odam što sam sve naučio u Babilonu.

Freudov kutak – problemi su nastali tek kada se moje drugo ja odlučilo osamostaliti, a mene ništa nije pitalo.

Freudov kutak – recite mi, doktore, koje su to sitnice koje vas sprečavaju da priznate moju veličinu.

Freudov kutak – tek nakon mučnog pregovaranja mene i mojeg drugog  ja shvatili smo potrebe jednog i drugog.

 

 

 

 

Molitva   O

 

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: A da li bi se ti obratio meni da ti televizor nije krepao?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Tko je tebe učio bankarstvu?

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da i On provodi svoje slobodno vrijeme u molitvi.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da mi jako zavidi jer se On nema kome moliti.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da njemu ne trebaju dioničari.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Da sam se ja svakome potpisivao koji je tražio jamca za kredit…

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ja sam samo bog, a ne bankar.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao:Jako se varaš ako misliš da imaš toliko na računu.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Kada bi ti imao više povjerenja u sebe i meni bi bilo lakše.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nisam ja škrtac, ali kuda bih stigao da ispunim sve te vaše fantazije?

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Sve mi se čini da bi mi bilo puno lakše da napravim novog čovjeka nego ispuniti sve ljudske želje.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Što misliš koliko ima takvih kao što si ti i takvih kao što sam ja?

 

 

 

 

Ljudska komedija   O

 

Ljudska komedija – droga je kao brza smrt.

Ljudska komedija – netko je za samostalnu državu, netko je za državu samostalnih.

Ljudska komedija – nije ona jedina koja se zagadila svojom ljepotom.

Ljudska komedija – njega su proslavile proslave.

Ljudska komedija – njegove duboke misli isplivaju na površinu tek kada se otvori boca.

Ljudska komedija – njemu nisu sve koze na broju, ali s kravama je sve u redu.

Ljudska komedija – on beziznimno vjeruje u iznimke.

Ljudska komedija – on je fanatični borac protiv fanatizma.

Ljudska komedija – ona mu to radi iza leđa. Na opće zadovoljstvo.

Ljudska komedija – poludio je i više nikog ne sluša. Da poludiš.

Ljudska komedija – traže se upustva za putovanje u nove iluzije.

 

 

 

 

 

Ono što je

(aforizamska pjesma)

 

Ono što je dubokoumno jednom dupeliscu

ne mora biti dubokoumno drugom dupeliscima.

Ono što je golema raskoš jednom ratnom profiteru

ne mora biti golema raskoš drugim ratnim profiterima.

Ono što je gola istina jednom ugojenom biskupu

ne mora biti gola istina drugim biskupima.

Ono što je kućni red jednom obiteljskom nasilniku

ne mora biti kućni red drugim obiteljskim nasilnicima.

Ono što je ludo zabavno jednom lešinaru

ne mora biti ludo zabavno drugim lešinarima.

Ono što je mrtva priroda jednom obješenom

ne mora biti mrtva priroda drugim obješenim.

Ono što je obala u magli jednoj neznalici

ne mora biti obala u magli drugim neznalicama.

Ono što je poziv domovine jednom prljavom političaru

ne mora biti poziv domovine drugim prljavim političarima.

Ono što je sablasno jednom pripitom crkvenjaku

ne mora biti sablasno drugim pripitim crkvenjacima.

Ono što je vizija korumpiranog gradonačelnika

ne mora biti vizija drugih korumpiranih gradonačelnika.

Ono što je tajna života jednoj akvarijskoj ribici

ne mora biti tajna života drugim akvarijskim ribicama.

Ono što je zvjezdana slava jednom ratnom zločincu

ne mora biti zvjezdana slava drugim ratnim zločincima.

Ono što je životni poziv jednom besposličara

ne mora biti životni poziv drugim besposličarima.

 

 

 

Ono što nije

(aforizamska pjesma)

 

Ono što nije budućnost svijeta mnogim lažnim prorocima

može biti budućnost svijeta jednom lažnom proroku.

Ono što nije bogobojazno mnogim pohlepnim ženturačama

može biti bogobojazno jednoj pohlepnoj ženturači.

Ono što nije dostupno mnogim iskvarenim ministrima

Tomože biti dostupno jednom iskvarenom ministru.

Ono što nije dražesno mnogim lešinarima

može biti dražesno jednom lešinaru.

Ono što nije gola istina mnogim župnicima

može biti gola istina jednom župniku.

Ono što nije istina mnogim tvrdokornim lažljivcima

može biti istina jednom tvrdokornom lažljivcu.

Ono što nije katastrofalno lijepo mnogim katastrofičarima

može biti katastrofalno lijepo jednom katastrofičaru.

Ono što nije komično mnogim samrtnicima

može biti komično jednom samrtniku.

Ono što nije kraljevsko mnogim izbjeglim dušama

može biti kraljevsko jednoj izbjegloj duši.

Ono što nije tankoćutno mnogim prefriganim uličarkama

može biti tankoćutno jednoj prefriganoj uličarki.

Ono što nije toplina doma mnogim pokislim skitnicama

može biti toplina doma jednoj pokisloj skitnici.

Ono što nije uzlazni put mnogima pokvarenim političarima

može biti uzlazni put jednom pokvarenom političaru.

 

 

 

To što je

(aforizamska pjesma)

 

To što je novo jednom umirajućem

ne mora biti novo drugim umirajućim.

To što je užitak varanja jednom političaru na vlast

ne mora biti užitak varanja drugim političarima na vlasti.

To što je odlazak s javne scene jednom političkom kokošaru

ne mora biti odlazak s javne scene drugim političkim kokošarima.

To što je duhovna misao jednom nitkovu

ne mora biti duhovna misao drugim nitkovima.

To što je granica jednom šverceru duhana

ne mora biti granica drugim švercerima duhana.

To što je nevinost jednom razbojniku

ne mora biti nevinost drugim razbojnicima.

To što je zov novca jednom korumpiranom gradonačelniku

ne mora biti zov novca drugim korumpiranim gradonačelnicima.

To što je obogatilo jednog lažnog diplomanta

ne mora obogatiti druge lažne diplomante.

To što je školski primjer jednom polupismenom tajkunu

ne mora biti školski primjer drugim polupismenim tajkunima.

To što je iskonska svjetlost jednoj kvartovskoj barabi

ne mora biti iskonska svjetlost drugim kvartovskim barabama.

To što je duhovni izazov jednom sprmiju

ne mora biti duhovni izazov drugim spermijima.

To što je urbanizam jednoj seljačini

ne mora biti urbanizam drugim seljačinama.

To što je seksi zgoda jednom ženomrscu

ne mora biti seksi zgoda drugim ženomrscima.

 

To što je široki spektar jednom kupljenom političaru

ne mora biti široki spektar drugim kupljenim političarima.

Ono što je crnohumorno jednom crncu

ne mora biti crnohumorno drugim crncima.

 

 

 

Ono što je

( aforizamska pjesma)

 

Ono što je vertikalno jednom pijancu

ne mora biti vertikalno drugim pijancima.

Ono što je trijumf pravde jednom lažnom svjedoku

ne mora biti trijumf pravde drugim lažnim svjedocima.

Ono šti je smiješno do suza jednom streljačkom stroju

ne mora biti smiješno do suza drugim streljačkim strojevima.

Ono što je prolaznost ovog svijeta jednoj skitnici

ne mora biti prolaznost ovog svijeta drugim skitnicama.

Ono što je pravno čudo jednom korumpiranom sucu

ne mora biti pravno čudo drugim korumpiranim sucima.

Ono što je mrtva priroda jednom pogrebniku

ne mora biti mrtva priroda drugim pogrebnicima.

Ono što je kućni mir jednom obiteljskom nasilniku

ne mora biti kućni mir drugim obiteljskim nasilnicima.

Ono što je komično jednom ostarjelom grobaru

ne mora biti komično drugim ostarjelim grobarima.

Ono što je komedija života jednom samrtniku

ne mora biti komedija života drugim samrtnicima.

Ono što je ideal slobode jednom kamataru

ne mora biti ideal slobode drugim kamatarima.

Ono što je hrapavo jednom dupeliscu

ne mora biti hrapavo drugim dupeliscima.

Ono što je domovina u srcu jednog iskvarenom političaru

ne mora biti domovina u srcu drugim iskvarenim političarima.

Ono što je božansko jednom političkom lešinaru

ne mora biti božansko drugim političkim lešinarima.

 

Nađa Kračunović

 

Čudo moje,
Prstima prelazim preko tvoje tanke kože,

beskrajno providne i mlade.

Čudom te zovem
jer pojaviš se kad god pozovu te oči moje gladne.

Menjaš oblike.
ujedinjuješ ih,
rastavljaš

beskrajno voljive, meni važne.

moje čudo pojavi se
kad rezerve sve moje se prazne

mladi smo!
Čudno.

Znojiš mi ruke, udaraš u bedra
moje čudo
zbog tebe sam vedra, lepša,
svežija bivam.

Prepliću se nožni prsti, zid guram dalje od sebe

Moje čudo snažno
kraj tebe, baš se pustim.

Pogledaj kako menja se!
Meko, ozareno lice
moje čudo
okruglo

dođe mi da vrisnem.

Nevena Milojević

 

(S)Misao

Neka samo huk prostruji iz školjki kroz glavu
neka se mutne grane rasprše kroz sumrak
odlete zajedno sa ostalim gavranima
tamo odakle potiču

Zar vam modre fleke oka ne ljubi nijedan list probudjenih hrastova
zar vam mlade prste ne miluje nijedna latica belog cveća
koje nežnim glasom dodiruje umorno čelo

Ćerke svih polomljenih oblaka guraju jutra u prošlost
nisu ni omirisala današnji zrak
niti su polu žmureći naslutila da će se ugušiti vrišteći, izgrebana krvavim noktima
a razlog se i ne nazire

Jer to što osećate je hladnoća u praznim kostima
i težina tela koje vam je poklonjeno

Zar niko ne zaslužuje bolje

Livade ostanite pokrivene pupoljcima
neposečene sume bujajte u ranu noć
neka huk struji kroz glavu
i rđavo gvožđe odleti
tamo odakle potiče

 

 

Dodir

svanulo je
kako da znam da ce ovaj dan neće biti isti
možda suncu ne treba da verujem
možda sivi oblaci nisu zauvek otišli
već čekaju da me obmanu

jak toplotni talas mi miluje koleno
ne znam šta se zbiva ali ne plašim se
puštam ga da me greje
tek ponekim osmehom mu dajem na znanje da znam da je tu
i da hoću da ostane
da pleše sa zvezdanom prašinom
sa najtamnijom nedodjijom
sa osmehom moje zenice
izgrebane i pune boja

onda žmurim
sve dok ne osetim dodir na obrazu
onda izdahnem
kao da znam

da nikud neće da ode

 

 

Jul

Juče se desilo u nedelju
danas te već sklapam od rasutih perlica
koje skačući veslaju oko stopala
a znam kud su se uputile

Ne sećam se ponedeljka
samo odškrinutog prozora
sa čijih je drvenih ivica jasno odjekivao tvoj smeh
a u sredu su korice kolača od višnje imale toliko jak ukus tvog vrata

Večeras će ljubičasti končić na iskrzanoj haljini sanjati o plesu sa tvojim prstima
ovog jutra te opet osećam u koracima borove šume
koja kaže da te nikada i nije videla
a bila bi šteta da te ne upozna

Njen mladi kesten nikada ne bi saznao da postoje oči kojima po sjaju ne može da parira
niti bi crna ribizla poverovala da postoji kovrdža mekša od njenog lista

Govorim joj kroz uzdah
i šapat
zatvorenih očiju
i evo već sam stigla do našeg prvog poljupca

 

 

Zrak

U magli mirnog jutra više se ne oseća strah
kao da se svakim treptajem sanjivih kapaka polako zamrzavao

Plava smesa ne donosi sreću
ali tako je umirujuće gledati je
kako leprša svojim velom

Spokoj se razmazuje po spoljašnjim staklima
kao podsetnik
da koraci žurbe danas ne kreću na put
Bar dok zajedno čekamo krhke sunčeve ruke
koje nas dobrodošlo prizivaju
u novu rundu plesa sa životom

 

Вера Д. Рајаковић Васиљевић

 

Учитељ Е  прозор је  поставио тако да кроз њега може видети велику будућност. Он зна да је свака будућност неизрачунљиво велика. И његова будућност, али и будућност његових васпитаника је крајња мета за коју треба мобилисати све расположиве силе, ради добре изградње.

Јутрос нешто нервозно погледа кроз прозор, глава га страшно боли, осећа се као да стоји над најдубљим понором, док ногама чепа по његовој страшно клизавој ивици.

Будан је! Зашто?! За могућност будног сведочења сопственог сурвавања у понор.

Рука му крене да разбије прозор, али не вреди… Када је почињао, имао је јасну мисао: „Учитељ бити, то је једино разумно занимање разумних људи!“

И, ето, почео је. Почео је са капиталом знања које су предходници уложили у њега. У њему, знању,  криле су се расположиве силе…

„ Ах, учитељу Е, ти си учитељ?! Научи васпитанике шта им је намена. Нучи их да су намењени за више части. Научи их да то разумеју. Научи их да разговарају са истином у себи. И, да се у њу уживе! Опреми их мудрошћу!“

Учитељ Е нервозно отвара и затвара прозор као да хоће да још једном испита његову ширину и висину, да се увери да ли је одговарајући за његове намере. Када се увери у одређено, затвори прозор прилупивши га длановима како би се уверио у његову фукциналност, и седе.

„ А, потребна истина и јесте борба за живот и утврђење живота. А, борба? То је оно што те чини јачим од свих препрекa, од свих понора, она ти доноси победу на којој се темељи велика будућност. Твоја незрачунљиво велика будућност. У њој би требало да упишеш: „Сви проблеми живота су потврдно решени“, читајући књиге запамтио је.

Одједном, нагло устаде и широм отвори прозор. С поља га запахну оштар мирис навикнуте светске антилогике. Онако узбуркана откривала је оштар обрис две могућности, онога што ми не знамо шта треба, и онога што знамо шта нама треба. Својим садржајем противила се здравој савршеној лoгици која је неопходна за учитељовање. Њега. учитеља, уводила је у демотовацију. У себи је осећао вишеструку подвојеност идеја различитих праваца и различитих садржаја. Оне су разбијале целину његовог бића. Његове умне и духовне способности су се размилеле по њима. Немоћан је пред њима. Нема чиме да их повеже, не може да их окупи у јединство и целину која ће деловати у једном правцу, у правцу изградње здравог личног карактера. И то је противприродно. Слама га страх од сопственог губљења. Као да сања тежак и магловит сан.

„ Где сам?!“, понавља, час гласно, час тихо.

Можда у нечему што једино може добити обличје прашине коју ће поветарац истине лако разнети.

Савија се, усправља, седа, устаје. Мења место, можда инстиктивно жели да се удаљи од стварности која му се цери у лице и говори: „Бесциљно, непоребно, излишно…“ Из дубине те речи долазе и имају дејство опомене. А он у кругу, и кога да виче, и шта да тражи.

Где је он и шта следи после овога?!

Гле,  човек може да буде неразвијен до мере људскости, може да буде умно запуштен, не уме да се користи ни стварношћу коју поседује као личну својину, а камо ли оним што му од предака оста. Учитељ Е није такав, имао је животну стратегију само јој не види темељ. Или га не види , или га нема па се она, стратегија, заталасала без ослонца и остала без дејства, као  што је без дејства дим теран ветром. То му је створило умну невољу. Велику невољу коју није имао коме да исповеди. Живот га научио да се невољa исповеда само племенитима, а, он, где да нађе племенитога. И да ли је и сам племенит?!

Истина, не напада никога, али осећа потребу паралеле некога ко уме да га поведе у простор слободе и да оздрави у исправности моралног одлучивања.

Некада, у раној младости одушевљавао се Савином личношћу. За њега је он био добро мерило. Човек који је добро говорио, добро поступао, волео људе, а и они су га волели и слушали Га. Где год се  појавио, учио је. А свуда је присутан, истински стваран, говорио је разумну  већ утврђену истину која се претворила у практичност живота. Слушајући Саву људи су излазили као победници у свим борбама и искушењима кроз која су пролазили. Постајали су и остајали јаки физички и морално и духовно. Пред историјом су полагали испит који се оцењивао са: „ Био је прави човек, памтиће се.“ А то је исто што и живеће вечно јер  је постао носилац виших части. Нису дозвољавали да их ма ко учини средством мањих вредности.

Систем Савиних вредности, од Христа преузетих, јасно уобличен и разумно протумачен лако се утискује у људска срца. Тај и такав спој назива се Завет. Светосавски завет. Заветовати се на овај начин значи остати веран истини и правди.

Учитељ Е размишља и замишља. Немогуће је размишљати а да се при том не замишља. То ради лако јер стоји наспрам Светосавског завета. На историјској линији човечанства лако уочава оне расположиве силе које човека чине јаким и постојаним, а разазнаје и изворе из којих проистичу несреће међу људима.

Прошапута. „ Ето тако, погажена правда је као мрачна дубока јама која се временом облачи у заборав и чека у заседи. Чека и лови баш онога ко ју је погазио.

Погажена истина је као трн. Он се разраста, умножава, рађа своје потомство- трње. Прави непроход. Непроход човека присиљава да тумара, поцепа га и избоде, он искрвари, ослаби и не може да изађе на другу страну.

Погажена стварност се устреми на човека и одува га као прашину. Зато он своје физичке, моралне и духовне моћи не може да повеже, не може да их окупи и да од њих направи јединствену целину- човека.

Мудри су они који свој идентитет црпе из Светосавког завета. У њему је вредна, исконска, предањска истина“,  рече учитељ Е и осети храброст којом може стати пред „лице“ свих идеја и потврдити основну животну идеју да је човек биће светосавске истине од Христа преузете. Да је он биће милости, доброте и херојства. Да мирише личним врлинама, љубављу, вером… Сава га увео у највећи степен духовне слободе где овакве вредности лако могу да одјекну у човеку. А кад одјекну, чине човека бићем суштинске радости.

„ Да, да то је тај животни вектор који се не може ставити у ововремени дијалог. Треба знати кад ћутати, а када говорити. О људском достојанству се не дијаложи, или је оно сачувано, или није. И још много светог које треба чувати…“

Учитељ Е зажали што он није обучен да се креће у овој и оваквој зони истине. Устаде, нагло, као да хоће ногом да згази најљућег непријатеља и викну: „Заблуда, лаж, обмана, безнађе, голо знање, пропозиције, правила… Они су ме учинили средством мањих вредности!“

„ Кад човек иде за ништавним стварима, постаје ништа“, закључи и тај закључак прогута, а он му се заглави у грлу и направи јабучицу зебње.

„Да ли сам достојан наследник својих светосавских предака. Они су трудом узимали учешће у слави и моћи, њихово време је било време човечности и хероизма. У своме времену  једни друге познавали су  по духу и делима.“

Време учитеља Е, време његовог почетка је експлицитно- материјалистичко. Функционалан је такозвани „менаџмент дијалога“. Објашњава се, разјашњава, тумачи, приказује, излаже. Захтева се аутоматско умовање, појединац се ставља у позицију меродавности којом изриче своје мишљење о свему и свачему. То мишљење најчешће постаје механизам интересне политике која води у владање појединца или мањих група масом.

„ Шта да се ради? Човек у својој променљивости и слабости често губи инспирацују опредељености за истину. Ако нема прави извор идентитета, може му се догодити да одсуствује из сопственог живота. Може му се догодити да остане изнутра празан, јер има тога што се не може добити на спољашњи начин. Кад дође време да завири унутар себе, а оно празнина.“

Учитељ Е се стресе од те празнине. Истина, он је на време завршио учитељски факултет, има диплому, валидну, али до радног места морао је на врата политике. Постао је ауторитет око којега су концентрисане групе људи, ауторитет који води и руководи.

Људи траже, захтевају, нуде оциљену различитост похрањену непосредном демократијом.

Треба да се зна  , различитост има лепоту, али треба је правилно разумети и дати јој суштински смисао. Онда она постаје драгоцени дар, мирисан и опијајући.

Да би се одржао у таквом центру, развио је један устремљујући мотив, да буде ауторитет у виду идеологије владајуће партије. Спремљен да надзире, критикује, проналази туђе грешке и до крајности их користи у одређене сврхе . То је ниво који му је дозвољавао да прима и преноси информације, увек у виду неочекиваних новина које су понекад имале  и помало претећи тон. На исход новина није имао директан утицај, ни сам није разумео шта ће се и када остварити, или хоће, или неће, па се све више легетимисао као ауторитет који изневерава. Није имао моћ да задобије, али јесте да натера, није се трудио да привуче, али јесте да отера, нарочито оне који се нису уклапали у његов миље виђења. Због тога је губио моћ ауторитета који води. Онај капитал знања остајао је пасиван као голо знање складиштено и неупотребљиво. Свакако он се трудио и слао одређене информације, али оне су се таласале као апстракција која чак и не додирује стварност, остајале су без живота. Он никада није стајао у непосредној вези са својим васпитаницима. Заправо, он никада није имао разред, ни одељење. Зато сви његови нивои пажње постају чиста вожња по лавиринту . У њему је он, чинило му се, од свих сусрета са истином, могао да сусретне само истинити пораз. И то је био симптом озбиљног поромећаја, озбиљно ишчашење из познавања озбиљног знања, из остварења озбиљних резултата рада на себи. Свим је незадовољан, ритмом времена, животом, смислом учења. Боле га безначајни резултати. Они нису они који му омогућавају да буде учитељ личносне изградње. Истина,  има учитеља различитих врста, али онај што је носилац праве животне оријентације, са смислом, може да се уздигне до важности.

Учитељ Е брзо провири кроз прозор и виде да испод прозора нико не стији . „Отишли за тражањем животног смисла. Добро је“, признаде. Проради у њему частан учитељски карактер и он финим учитељским рукописом написа: „ Нека са мога прозора нико не гледа, са њега се не може видети ни трећина истине!“ Написано прилепи испод прозора, са спољашње стране. Нешто се замисли, па ради сигурности прелепи прозор белим папиром,  а по његовој средини крупно написа:  „ Цео човек захтева целу истину!“  У самом врху лепим ћириличним словима, црвено обојеним, додаде: „Ми крећемо од Светосавског завета!“

 

Željko Saramandić

Uspeli su da me trajno onesposobe, i osakate mi mladost, nesposobni…

 

– Novinari, jure za pitanjima, ko’ mušice na govna, a sponzoruše na hiljadarke, kao pčele na, med!-

 

 

-Hiljaditi kilometar asfaltiranog autoputa, smo za naprednu stranku, učinili, i to od Vaših, para.-

 

 

-Dragi sugrađani, požurite, sa povrćem i voćem sa pijace, onoj je kao I ljudi, brzo se kvari!!!

 

 

-Samo da mu vidim kraj, znam kako je počeo!?

 

 

-Pitali stomatologa:”divna Vam je ordinacija, koliko njih ste odrali!?

 

 

-Vraćamo se svojim korenima, idemo u Tursku na more!!!

 

 

-Urbanizam od čoveka, stvara zver!

 

 

-U ovom grobu počiva Pantelije,koji nikom ništa besplatno nije dao, umro je, i žalosno je ako ovo besplatno čitaš!”?

 

 

-Da sam slepac, živeo bih u tami, ovakoneznam u čijem mraku živim!!?

 

 

Drmam, drmam govoriše mi kao pripravniku u firmi..onda me izdrmaše na ulicu zbog politike.

 

 

Moj grad poštuje zakon..ali zakon jačega.

 

 

Imam herca ali ne i cipele.

 

 

Na času matematike dizao sam dva prsta samo u slučaju nužde..usrao bih se uvek od straha.

 

Nastavnik iz matematike bio je vredan, malo malo pa nekom zalepi keca u dnevnik.

 

 

Kada su đaci stavili špenadlu u stolicu ripnuo je direktno na direktorsko mesto.

 

Redovno primam platu. prvoga (prvpga)aprila.

 

 

Da je ćutanje zlato obogatio bih se.

 

 

Ej Srbi su u dvanaestom veku jeli zlatnim viljuškama a u dvaes prvom prebiraju po kontejnerima.

 

 

Ma ovo nije ni pasji život, oni nađu mira da dremnu ispod parkiranog automobila.

 

 

Tarabići su bili skroz u u pravu, biće tumbanje, po Srbiji: evo zbot Trga u Beogradu, šta radi opozicija, tuga čemer i jad!!!

 

 

Odkad grade Boegrad na vodi, pola Srbije, je na vodi, a pola na postu kao da je Veliki post!!!

 

 

Majmuni ostaju majmuni neke ljude je lakše ovekovečiti, nego očovekovečiti…

 

 

Ispoljio je hrabrost u otvorenom pismu predsedniku, narod je protapšao, abrovi su se zacerekali
a gospoda iz marice, su mu otvorili vrata, i poslali ga na zasluženi odmor.

 

Uvek, sam lupao kao otvoreni prozor, iz FNRJ
onda sam kreno da lupam, u komentarima na portalu
da bi mi se isti, komentari, razbili o glavu.

 

Uvek sam bio dosadan kao pročitana knjiga, tesne gaće, onda su izmislili
fejsbuk, a ja se osećam kao gologuz.
Zaklela se zemlja raju, da se sve tajne znaju:
popu sam ispovedio, boju čarapa, pare od socijalnog
programa,
i moje nestašluke.
Ćutanje je zlato
ali ne uvek,
kada dođeš u situaciju, da se braniš ćutanjem.

Isto mu se hvata:
siromašni, penzioneri, gladuju
A bogati, drže dijetu!

 

..

Počeli su da zavode red u državi,
na kazan idu svi, i na kutlaču!

 

..

Bogati političari, svaki čas menjaju teze
a siromašni penzioneri, ni na šest godina
proteze.

 

I onaj ko nema para dočeka Novu
godinu, ali gratis!!!

 

..

Vaša golotinja je legalna
izmirili ste sve obaveze prema
državi!

 

Sve smo bogatiji,
Sada imamo sve više partija
Narodnihk kuhinja, posmatrača
Stranih i domaćih plaćenika
I da ne pominjem i domaće paćenike.

 

Siromašni nemaju „žute prsluke
Zato uvek ostanu kratkih rukava.
-Bogati ne piju, vodu,već sirotinji krv,
na slamku.

 

Sirotinja se raduje za bolje sutra,
I ako je ipak gore nego što jeste.

 

Ako smanje penzije, onda neka bar povećaju kontejnere.

 

Nije sve steko preko noći
Krao je i danju.

 

..

Mnogi kod nas rade ali ne urade ništa!

..

Vreme je da pored svakog kontejnera,
Stoji i knjiga utisaka.

 

Ne mrzimo mi naše tajkune
već im „zavidimo“.

 

..Kada predsednik pomene rast penzija
Penzionerima poraste krvni pritisak.

 

..

Kad iz zemlje odu svi zbog „odliva mozgova
Ostaće nam samo šuplje glave“.

 

Ne smeta mi seksualna orjentacija
već što lud zbunjetog, da prostiš onodi!!!

 

..

Nije važno, što je narod gladan, važno je

Da je elita sita.
Penzioneri imaju dobar apetit,
Šta god im vlast obeća oni to progutaju.

Милан Драшковић

 

Л А В И Р И Н Т

За такав напор заслужујеш ленту
То је истина а не штампарска грешка
Данима луташ по лавиринту

Мучан амбијент – ко на фронту
Непознати ходници иза сваког ћошка
За такав напор заслужујеш ленту

Само још треба да се створи алиен ту
То би одиста била страва тешка
Данима луташ по лавиринту

Ма обрати се Икс-9 агенту
Нек се он за промену по глави чешка
За такав напор заслужујеш ленту

Одмори се мало и смири уз менту
Пљуни у шаке и отвори конзерву грашка
Данима луташ по лавиринту

Ниси још ударио у ледену санту
Хеј! неко ти се на „Фејсбуку“ смешка
За такав напор заслужујеш ленту
Данима луташ по лавиринту

 

 

 

В Р А Т А

Облик који недостаје – врата свих мистерија
Не одустај сад кад си на врхунцу потраге
Отвори врата театра – чује се поезија

Дуго си сумњао да све је илузија
У чежњи да спознаш и чујеш речи благе
Облик који недостаје – врата свих мистерија

И док још подрхтава временска капија
Остави дубоко море што скрива алге
Отвори врата театра – чује се поезија

Још једна врата – још једна копија
Сви ти завидљивци остаће без заслуге
Облик који недостаје – врата свих мистерија

То самотно лутање као да нема краја
Да се коначно одморе уморне ноге
Отвори врата театра – чује се поезија

Та древна кућа пуна је благог сјаја
У ходнику портрети и лик твоје драге
Облик који недостаје – врата свих мистерија
Отвори врата театра – чује се поезија

 

 

 

Г О Б Л Е Н   О Д   С Н О В А

У подножју планине гоблен од снова
Са сетном надом да ће нам они доћи
Сви ти тренуци пре заборава

Карневал снова – вртлог од снова
Лирика ноћи – све протекле ноћи
У подножју планине гоблен од снова

Година ходоћашћа на аукцији снова
Градови усред леда – мандале ноћи
Сви ти тренуци пре заборава

Ледени планински врх – замак из снова
Коцка кристалне ноћи што ће проћи
У подножју планине гоблен од снова

Баршунаста ноктурна – огледало њених снова
Лак додир у пролазу у некој ноћи
Сви ти тренуци пре заборава

Ухвати самотни ветар у загрљај од снова
Кад туга заноћи негде око поноћи
У подножју планине гоблен од снова
Сви ти тренуци пре заборава

 

 

 

С Е Н К Е

Сенке прошлости у камену мудрости
Величанствена сенка у огледалу
Сенке на путу за тренутак вечности

Шупље сенке без милости
Сенка судбине не зна за шалу
Сенке прошлости у камену мудрости

Плешу сенке ко разуздани гости
Подводна сенка скривена у валу
Сенке на путу за тренутак вечности

Све одабране сенке су на листи
Сенка сумње што јави се на балу
Сенке прошлости у камену мудрости

Витке сенке на модној писти
Љубавна сенка на морском жалу
Сенке на путу за тренутак вечности

Навиру сенке ко праве личности
Сенка Хипериона за сваку похвалу
Сенке прошлости у камену мудрости
Сенке на путу за тренутак вечности

 

 

 

Ш А Р А Д А

Напусти ходнике лавиринта где губи се нада
Буди у друштву са својом драгом
У ово свечано вече започиње Ш А Р А Д А

Свет беше пун загонетки кад била је млада
А туга њена зове се „seudade“ – срце под снегом
Напусти ходнике лавиринта где губи се нада

Најављује се облак оса понад града
Привучених неком виртуелном игром
У ово свечано вече започиње Ш А Р А Д А

Шкрипи гушчије перо у ћелији маркиза де Сада
И пуно њих пошло је његовим трагом
Напусти ходнике лавиринта где губи се нада

Данима – без престанка – киша пада
Лије и пљушти неком чудном снагом
У ово свечано вече започиње Ш А Р А Д А

Дуж краљевског балкона пружа се балустрада
Место судбинског сусрета са магом
Напусти ходнике лавиринта где губи се нада
У ово свечано вече започиње Ш А Р А Д А

 

 

 

К У Л А

Кула судбине коју помињу снови
Чудесна кула са девет портала
Кула из снова коју помињу митови

Мистична кула што је поштују храмови
Због мудрости коју у себе је сабрала
Кула судбине коју помињу снови

Кула што лута па у снове доплови
Да би свој нестварни сјај дала
Кула из снова коју помињу митови

Кула од абоноса на коју слећу голубови
У дану кад се најлепша од свих удала
Кула судбине коју помињу снови

Кула у којој цветају најлепши кринови
А она за ту лепоту као да је знала
Кула из снова коју помињу митови

Кула времена и наши пружени дланови
У нади да допру до светог Грала
Кула судбине коју помињу снови
Кула из снова коју помињу митови

 

 

 

В И З И Ј А

У чудесној ноћи – тако јасна визија
Јури кочија кроз ред платана
У чудесној башти – црна далија

Жути месец велик ко тепсија
На пољани слетање аероплана
У чудесној ноћи – тако јасна визија

Чека чета да се отвори гвоздена капија
Хучи ветар сред чемпреса и љиљана
У чудесној башти – црна далија

Тако бива кад Хроми помишља да је месија
Надвила се сенка окрутног Тамерлана
У чудесној ноћи – тако јасна визија

Дугим ходницима лута тужна Офелија
Зидине замка у загрљају бршљана
У чудесној башти – црна далија

У овој дугој ноћи царује инсомнија
У овој башти ах! уздах тулипана
У чудесној ноћи – тако јасна визија
У чудесној башти – црна далија

 

 

 

О Г Л Е Д А Л А

Дворана пуна мистичних огледала
Свет иза огледала – свет одраза
Бити чувар њених снова из огледала

Дубоки поглед кроз огледала
Овде је можда и огледало из Оза
Дворана пуна мистичних огледала

Златни одсјај из огледала
Отмена кућа а у холу кинеска ваза
Бити чувар њених снова из огледала

Црне чарапе у сјају огледала
Меки сонгови – топлина образа
Дворана пуна мистичних огледала

Мутна огледала – очи у сенци огледала
Стрепња док чекаш долазак воза
Бити чувар њених снова из огледала

Снови што бледе из огледала
Сломљена огледала – туга сред мраза
Дворана пуна мистичних огледала
Бити чувар њених снова из огледала

 

 

 

Ч У В А Р   З А Б О Р А В Љ Е Н И Х   И С Т И Н А

У олујној ноћи кула-светиља
На столу отворена књига
Блистава ко последња збиља

Заборављене истине о моћи биља
Сакупи стара траварка Хедвига
У олујној ноћи кула-светиља

Слику на платну везе вешта везиља
Друштво јој прави ћутљива папига
Блистава ко последња збиља

Потражи истину на путу од девет миља
Сутра почиње спортска лига
У олујној ноћи кула-светиља

Уз осмех усну уморна дојиља
Чедо је зазва да пољуби га
Блистава ко последња збиља

Чувар истина стигао до циља
Ослобођен свих земаљских брига
У олујној ноћи кула-светиља
Блистава ко последња збиља

 

 

 

М А Ш Т А Р И Ј А   М И С Т Е Р И Ј А

Врти се вртешка мистерија
У земљи с оне стране дуге
Потрага за ковчегом маштарија

Јутро у знаку распеваних колибрија
Вече у знаку заборавног слуге
Врти се вртешка мистерија

Још једна авантура Пинокија
Становници шуме искачу ко опруге
Потрага за ковчегом маштарија

Тај патуљак што вечито кија
Нек промени марамицу – нема му друге
Врти се вртешка мистерија

У потрагу крећем и ја
Треба активирати вијуге
Потрага за ковчегом маштарија

Свих седам сумњивих су без алибија
Пред очима им шарене пруге
Врти се вртешка мистерија
Потрага за ковчегом маштарија

 

 

 

С А К У П Љ А Ч

Становник неког другог света
Изгледа близак и самом кнезу
Из тамног вилајета – сакупљач салвета

Протеран са турнира поета
Због јавног позивања на херезу
Становник неког другог света

Икона коју зову божанствена Грета
Једном давно изгуби своју лепезу
Из тамног вилајета – сакупљач салвета

Обновљена је позната „Газета“
Уз промоцију на Пелопонезу
Становник неког другог света

Дозвољена производња летећих кревета
Активност која захтева аскезу
Из тамног вилајета – сакупљач салвета

Носећи плаво одело од велвета
Добро и за акробатику на трапезу
Становник неког другог света
Из тамног вилајета – сакупљач салвета

 

 

 

С В Е   Ј Е   М А Г И Ј А

Сакупљаш знање о седам мистерија
Проблем је у блокираном пешаку
Кад добро размислиш – све је магија

Даноноћна производња копија
Тајна похрањена у зеленом зраку
Сакупљаш знање о седам мистерија

Светови у плесу галаксија
Луда чајанка у мрклом мраку
Кад добро размислиш – све је магија

С оне стране дуге – земља Онирија
Годишње надметање за плаву траку
Сакупљаш знање о седам мистерија

Стрмоглав пад моћних империја
Благо закопано на седмом кораку
Кад добро размислиш – све је магија

Отвара се забрањена капија
Плешеш на ослобођеном облаку
Сакупљаш знање о седам мистерија
Кад добро размислиш – све је магија

 

Tomislav Krsmanović

SERBIAN TSCHADOR. 68 strana
Толко у лјубимој могу бит такие необикневение глаза
. SERBIAN CHADOR.

( Извод из дневничких записа Сага .о..ићима Том 6, 2005-2017.ПИЈАНАЦ КРИВЕ ДРИНЕ. Очекујући светлост са далеких звезда).

18 август 2005.године

Обично организујемо спустове низ Дрину ( рафтинг, сплаварење) у гуменим војним
чамцима за по десет особа, углавном на релацији Врхпоље-Љубовија. Власник чамаца и водич Зоран Војиновић је, пензионисани официр ЈНА ( поморац), познат у јавности као “ Капетан Дринске рагате`, млађи и способан човек, одлучио је да са неколико љубовијана, осмисли Дринску регату када отопли, у јулу сваке године. Ова јединствена идеја је заживела, и дала је значајан полет повоју туризма у овом делу Србије..

Али је се сплаварење Дрином свело свега на једном годишње. Априла 2004.године сам у Општини Љубовија имао разговоре са Зораном Војиновићем и челницима ове општине , изнео сам им моје виђење да је Дрина ретка туристичкаатракција, и предложио им, између осталога да доводим у топлим месецима групе туриста из Београда и Србије.

Сплаварење Дрином је од тада постепено постајало све популарније. Иако је у овоме
своме делу Дрина полупланинска, није дивља као Тара, ипак је врло атрактивно,
велики гумени чамци ношени брзом матицом би би бивали запљускивани
запенушаним валовима прозирне воде, коју неки овде пију.

Овога пута на захтев окупљене групе љубитеља Дрине маршрута спуста низ Дрину је промењена, уместо од Врпоља до Љубовије, кренули смо од Љубовије низводно ка нашем данашњем одредишту, овога пута у селу Црнчи, где ће нас угостити у његовом мотелу “ Јапанска ружа“ угледни домаћин и добар пријатељ, имењак, Томо Матић.

Моји гости су овога пута били планинари из Панчева, њих педесетак, смештени су у пет
чамаца по десет особа, уместо Зорана Војиновића, сада је наш водич кроз понегде
помало опасне дринске брзаке, власник чамаца симпатични Јово Савић, из села Лоњин
код Љубовије.

Кренули смо из Љубовије у 10 часова, тамо од Мотела, где се брза планинска речица
Љубовиђа улива у Дрину. Планинари су били весели, са нестрпљењем су очекивали да
почне авантура. Овде је Дрина полупланинска, далеко од тога да је равничарска, таква
постаје тек доле низводно негде иза Лознице. али је и тамо понегде њен ток препун
брзака.

Досада није било никаквих неприлика и удеса.

Ипак,има неизвесности у дрхтавим гласовима , понекад помало забринутим погледима планинара према стенама што вире из реке које нам се брзо приближавају. У ваздуху, у очима присутних мушакараца и жена, који опрезно, скоро бојажљиво зуре у бујну и брзу реку, која вуче, граби као помамна, широку и снажну, тамо далеко све до Босне, треперио је осећај неизвесног и авантуре. Погледи су им шетали низводно где су се светлуцали пенушави валови, налегли на реку као лептирићи

Чамац у коме сам је пун. Кренуо је убрзаном матицом ка одредишту, овде Дрина само
брза, као самотни и убоги путник кривоторбић са торбом на леђима, што жури своме циљу.Приближавамо се мосту на Дрини, код Старе Љубовије, који повезује Србију и Босну, иза моста испод Крша ( назив за брдо- каменолом), Дрина успори, постане широка као Сава, преобрати се у трену у мирну и питому равничарску реку, иако то није.

Када сам био мали, воду са Дрине би пили, као да је са извора. Касније, када су
изграђене фабрике и прорадили поједини рудници, варошице поред Дрине су постале
бројније и изградиле канализације које су све заредом загађивале реку зеленику, Дрина
више није била погодна за пиће. Сада је много чега замрло, затворене узводно фабрике и рудници, већа насеља поред Дрине сада више брину о екологији.

Речна вода је опет чиста. “ Појавили се опет у Дрини ракови, што је доказ да је чиста опет“, обавештава нас живахни водич Јово Савић.

Јово Савић је средовечан, витак, али поснажан , одлично познаје Дрину, а нас двојица
смо знанци одавно. Село Лоњин се додирује са Узовницом, чак нас везују и неке
далеке рођачке везе. Важно је да смо један другоме драги, да се одлично слажемо, и
још боље сарађујемо. Он је врло стручан и поуздан партнер, увек је своје задатке
обавио на најбољи начин. Ужива моје пуно поверење.

Јово намерава, боља реч је сањари, јер нема довољно новца, да сагради мали
туристички прихватни центар на дринском острву у Лоњину, испод његове куће. Баш
ту се налази чувени сликовити Лоњински дрински бук, препун стењака и подводних
хриди, око којих брзе матице и водени казани и вртлози само вуку и хуче
Јово је дао и назив свога будућег пројекта ДРИНСКИ БУК.

Овај лоњински бук је био велики испит за сплаваре све до 1960-их година, када је
саграђена Хидроелектрана Перућац изнад Бајине Баште, шездесетак километара
узводно. Тада је подигнута огрома бетонска брана, сплаварима није више било могуће
да прођу низводно.Тим претходним сплаварима, пре зидања бране на Перућцу, је требало много умешности, и среће, да на овоме месту где смо сада, код Лоњинског бука, провуку
гломазне сплавове између шиљастих стена што вире изнад воде целом ширином реке

Дрина је својом дивљом природом и необичним пејзажом егзотичног Балкана, одувек
пленила пажњу свакојаких путника и ходочасника. Описао сам у претходним томовима како памтим од детињстав свакојаке сплаваре, кајакаше, чамџије, риболовце, пролазнике, не само наше, него и странце, који су пловили овом необичном реком.

Брзо нам се приближавало мало искушење, како усмерити сплавове брзом матицом, а
у исто време избегавати опасне подводне хриди. Лоњинско острво је шумовито и песковито, али понајвише каменито и стеновито,Дрина је овде скоро укљештена између зелених гудура, брза матица се пробија кроз стене и камење, али мало ниже вода постаје мирна, и ствара предивну плажицу. Купаче је мамила зелена провидна дубина, виде се рибе како плове, а на обали мами врућ песак.

Узех мали дурбин, и уперих га ка србијанској обали, ка оближњем повисоком
окомитом брду које се наставља низводно у односу на Крш. Колико је Крш каменит, ово брдо се зелени свакојаким растињем, чини ми се да се нагиње ка Дрини, као да јој се клања, приближује, хоће да је покровитељски наткрије.Нарочито привуче моју пажњу истурена кота, кроз гране дрвећа вири каменита литица,као да се надвила реци, био сам задивљен, сива стена, скоро да додирује беличасте запенушане валове, се жутила и црнила је сјактала крупним плодовима зрелих црвенкасто-браонкастих дивљих купина.
Зреле дивље купине а наднете над дивљим буковима Дрине зеленике- какав необичан
склад природе и човекових жеља.

Ко све створи овакве необичне земаљске чари, како све то подеси да буде људима
ужитак?

Бог? ,

Највеће уживање је за мене било још док сам био дете, да се верам по шикарама и да
берем ове укусне плодове. Плашио сам се змија које обитавају у шикари и трњу, једном сам видео шарку на гранчици купине, само ме мотри и палаца језиком.

Ова навика ми је остала до данашњих дана. Претварао бих се у дете, изналазио забачене купињаке, врзмао се по пропланцима, истурао руке далеко у бодљикаве врзине да узберем зрели плод.

Осматрао сам двогледом за мене незамисливо драг призор, уживајући гласно се
насмејах.

Још од почетка сам запазио врло необичну млађу жену., скоро да је седела поред мене,

Кажем необична, јер је врло привлачна, процених када је видех како се извину
као ластавица да дохвати торбу са другог краја чамца, да је витка и висока око 178
сантиметара, беспрекорно грађена, све је на њој складно, као нечијом руком поређано
на њеном дивном телу, које трепти животношћу и радошћу. Природна је плавуша, али
има црне сјајне очи, а бео тен, као млеко, иије препланула.Ипак најимпресивнији утисак на мене су оставили њено лице и очи. Очигледно да је интелектуалка, њен сваки гест и свака реч су одмерени, очи су јој драге и пуне мудрости и благости.А тако је скромна и разумна. што је ретко са женом лепотицом.

Какав необичан спој, питао сам се?

Како је лепота није деформисала? Како је мушкарци нису размазили?, запитах јер стекох утисак да је зрела и стабилна особа.

Необична незнанка се изненада без икаквог повода са моје стране загледа у мене, насмеја се гласно у моме правцу: ,, Обожавам дивље купине, дајте ми дурбин, молим вас, да и ја мало погледам“.

Био сам затечен. Пружих јој руком малу направу, она узе ноншалантно ослобођени двоглед из мојих у њене грациозне руке, као да се знамо ко зна одкада, тако је отмено љупка, осматрала је пажљиво као микроскопом, удуби се, на лицу јој је се исцрта скоро детињаст, блажен израз, засмешкала се сама себи од срца, да би почела да се смеје гласно, из грла.

Очигледно, била је опијена сликом дивљих купина као окачених над стенама које се
њишу, наклониле Дрини. Тај пригушени, али снажан смех је чинио невероватно
љупком.

Исто мисли и осећа као и ја.

Ко је ова тајанствена незнанка?

Дуго је посматрала, онда одложи лагано справицу у моју торбу.

Каква слобода незнанке, да га стави у мој руксаг, без питања и без мога пристанка?

Таква су времена данас, бонтон се топи, остала је сурова суштина-ко је јачи, ко је
богатији, ко је бржи, ком опанци ком обојци, ко пре ђевојци његова ђевојка. Али и ко
пре мушкарцу њен мушкарац.

А моје године? Да ли ја исправно процењујем себе и своје године? Па ја сада имам 69
година. Здрав сам и виталан, у стању сам по цео дан да се пењем на високе планинске
врхове, да дуж обале реке гурам тешки черенац сатима сваки дан. И не заморим се, у изврсној сам форми.

Све је то лепо, ипак године су године.Брат Бора доктор биохемијских наука, признати научник на кога се позивају у светским научним часописима, ми рече недавно:,, Организам уме понекад да даје лажне сигнале.“.

Гледао сам у Бриселу филм “ Мистерије организма“ редитеља Макавејева, чуо сам при изласку из сале тривијална шапутања два посетиоца: Мистерије организма, мистерије оргазма.

Мој драги пријатељ господин Мирослав Хрњичек, један од лидера Демократске странке Давидовић Грол, увелико превалио осамдесету, док му је тридесет година млађа супруга била у болници, је преда мном гутао пилуле брома: ,,Нема ми жене, осећам јаку потребу, бром смирује.“

Док сам од једног пријатеља одлазио недавно из посете, на високом спрату док сам
чекао лифт, бучно се затресоше врата, на њима се појави очигледно врло стар човек,
го до појаса, у белим мушким гаћама, држећи бесно десном руком истурену мушку
нараслу ствар, махнито узвикујући: ,,Дајте ми жену“

Од др. Стевана Петровића, који је једно време био лични психијатар Јосипа Броза Тита,
сам сазнао, да је Тито обожавао младе и љупке даме, и да је био као мушкарац потентан и када је прешао осамдесет година.

Нешто се дешава са људима.

Др. Иван Танчић, лекар на ВМА, са чином генерала, брат мога најбољег друга из ђачких дана у Првој мушкј гимназији, касније Првој београдској гимназији, Драгана Танчића, је у летњим данима стални посетиоц Аде Циганлије, један од најпрепланулијих.Тамо би се понекад срели и поразговарали. Он је посвећен здравом животу, као и ја: ,, Данас не постоје импотентни мушкарци, ни жене, ту је вијагра“, то је виђење врсног лекара.

Погледах га сумњичаво: ,, То је вештачки, вијагра је штетна за здравље“.?

,,Мушкарци имају са годинама, или независно од тога проблеме са ерекцијом, али ту је прст. Како лезбејке, немају ту мушку ствар, а боље се задовоље него ли мушкарци који имају орган“?, гледао је у мене из близине док корачамо.,,

,, Значи мушка импотенција на такав начин виђења, би се могла умешношћу мушкарца и прихватањем жене претворити у непостојећу фикцију?“

,, Управо то“ настави он ,, све зависии од умешности мушкарца“.Док смо се растајали заврши мисао: ,, Женама је лакше, оне се само намажу нечим клизавим доле, и вози бато докле хоћеш.“

Да се вратим на нимфу из дринских валова.

Она је тако практична и прагматична. ,,Дивље купине су одувек биле мени најдраже воће, и забава“, окрете ми се сва насмејана. Сва је сијала од радости и среће.

Као да зна да је тако и са мном.

Откуд би она знала то о мени? Ко је ова тајанствена жена?

,, Ово је мој родни крај, и сада због купина највише долазим овде лети, већ сутра ћу
бити тамо на оном брду“, показах јој руком на плавичаста брда што су се затирала на
далеким пропланцима, низводно, ка Узовници и Црнчи. ,, Нисам детињаст, купине су врло здраве , купање на Дрини, здравље је најважније, па нека понеки помисле да сам детињаст, или занесењак“, додадох.

Она оћута, онда ми се љупко обрати, зацвркута као славуј: ,,Ви те мудрац. А чудаци су често мудраци. Јесте ли ви одавде, па ми смо земљаци, ја сам мало узводно од Рогачице, кад се скрене Сечој реци и Косјерићу, где још виша брда наткриљују Дрину, тамо се сада свугде црвене зреле, као мед слатке дивље купине.“

Да ли ме потсвесно позива да одем са њом тамо? Уживљавам се у сурови, а тако драги
крајолик завичаја, видим усамљену и напуштену кућицу њених предака првопозиваца
чувене Дринске дивизије, вири црвени кров из шуме на косом пропланку,. Да ли су се
у њој накотиле гује, да ли јој је праг зарастао у коров, да ли у њој може да се станује?
Познајем такве дивне усамљене куће, зими завејане сметовима, а лети их обавијају са
свих страна густе зелене шуме.

Стаде у чамцу, који се зањиха, ослони се на ивицу чамца, увијала се како се чамац
њихао ношен запенушаним таласима. Њено гипко тело се љуљало са природом, реком,
шумама, учини ми се да је она дивља купина што је ветар повија на сунчаном
пропланку горе изнад Дрине. А њене очи, лице, речи, сва је сијала мудрошћу и
благошћу.

Каква превејана заводница?

Али зашто? Шта она жели од мене? Чиме ја то заслужуем њену такву наглашену
пажњу?

,, Величанствено“ рекоше углас задивљени муж и жена из равничарске Војводине,
када и они двогледом осмотрише брда што полако промичу поред чамаца.

Са мном су почеле да се дешава нешто необично. Почех непрестано да размишљам о
овој необичној жени, из мог завичаја. А тако префињеној и отменој , као да је из
најпрефињенијих интелектуалних кругова у које сам залазио у Бриселу.

О чему се ради? Ко је она ?

Заговорени, приближисмо се изненада Лоњинском дринском буку, занет незнанком
заборавих да јој скренем пажњу да се налазимо на месту где река постаје врло брза, где
има много подводних оштрих стена које вире изнад воде, а још су опасније оне подводне невидљиве хриди.

Наједном дно гуменог чамца задрља по нечему у води. Као да потврди моје страхове,,
чамац се тргну, скоро да успори, да би застао изненада у месту, али некако се превуче
преко подводне невидљиве камене препреке, климајући се уморно, настави своје необично путешествије.

Овај лагани, али снажан потрес је цимнуо и пореметио равнотежу ове необичне жене,
она се зачас рукама напред нађе у запенушаном брзаку, као што се несташни дечаци на
плажи у трку бацају наглавачке у воду. Брзак је понесе између стена и камења,
немоћну као лиску.

Одмах запазих да се није нимало збунила, нити уплашила, храбро је пливала. А што је још значајније, пала је у воду баш на месту потпуно безбедном, на малом простору где нема ни једне стене ни камена.

Осећао сам помало кривицу, запричали смо се. Утом наш чамац уплови у мало мирнији
ток, она је мудро замасима руку заобилазила опасна места, пре него што приђосмо
следећем брзаку и стенама.

Одмах јој бацих мали појас за спасавање, канап држим у руци, повукох је, она се упре
рукама и успе уз високи гумени бок чамца, као да је веверица. Па она је права спортисткиња, каскадер. тако се брзо сналази у води? Познаје Дрину?

Да није намерно пала у воду?

А тако је мудра и префињена? Ко је она?

Дошла су нова времена, становници ових крајева су од вајкада живели овде своје животе, сада их има разасутих широм света, завршили тамо у далеким земљама највише студије.

Стаде пред мене сва насмејана, тело јој је сјактило капљицама зелене чисте Дринине
воде, њене очи су ме мотриле топло, као да јој се ништа није десило.

А шта да је пала на стену, поломила би кичму?

Како да тако безболно падне у воду, баш тамо где нема подводних стена?

Обучени агент, agent provocateur?

Чамац опет тргну, мало поскочи као дивљи мустанг, она ме тек сада изненади, наслони
се на моју мишицу, њен додир је тако треперав, одаје бујну жену која обећава
мушкарцу дражи које само може замислити.

Чиме је ја привлачим? Сасвим сам свестан својих година?

Спазих у суседним чамцима младе привлачне мушкарце ? Шта онда тражи са мном, могао бих јој по годинама бити отац?

Тако је слободна? Да није раскалашна? Али таква су времена данас, брзо се живи.

,, Каква коинциденција, овакав пад ми се десио 1968 године на Вису, када сам имала
десет година, родитељи кренули путничким броду за Сплит, јурила сам у последњем
моменту да не закасним, нисам видела да је мостић брода са копном подигнут,
закорачила сам у празно, пала сам са висине у воду, између мола и огромног брода“.

Нисам је питао шта се десило, како су је спасли, ево жива је стоји преда мном, као
нимфа изронила из Дрининих таласа.

,, Мој отац, пуковник ЈНА, је био командант војног брода у Војној бази на Вису, тек
1986.године је дозвољено странцима да могу посетити Вис“.

,, Мој ујак Богдан Поповић је тамо на Вису водио Дом ЈНА“, као да је питам да ли га зна?

,, О Богдану Поповићу се на Вису причало све најбоље, лично га познаје мој отац, каже
да је ваш ујак био ретко привлачан мушкарац.“

У разговор са нама се умеша мужевни планинар из Вршца: ,,Ви сте из овога краја, ка
Повљену, то јест колико схватам ваш отац је одатле, а одакле је ваша мајка“?.

Она му одговори: ,, Од Јелове горе“.

Он одбруси као из топа, био је вулгаран, такви су понекад планинари: “ Па она
је Ужичанка, нема ј…ца без Ваљевца нити п… ке, без Ужичке.“.Планинари су такви на излетима, природа чудесно делује на хормоне.

Они се запричаше, онда се она опет окрете мени, а духовити планинар поче да
развесељава постарију, али још увек на свој начин привлачну госпођу.

Сазнах како се зове-Дрина Аврамовић , завршила је факултет оријенталних језика на Филозофском факултету у Београду, од када су се њени родитељи вратили 1980-их година у Београд. Ради као ПР (Public relatons manager) у важној научној установи у Београду ( измењени име и поједини лични подаци )

,, Где ви станујете,“’упита ме,

,,На Миљаковцу“ рекох кратко.

,, Комшије смо, станујем у Војводе Степе улици, одмах од Трошарине, а моја фирма се налази на падини Звездаре окренутој ка Дунаву и Банату“, обрадовах се овим сазнањем.

Она се лати торбице, пружи ми визит карту, са називом и адресом фирме, бројем мобилног телефона, али нигде нема адресе стана нити тамошњег фиксног
телефона.

,,Баш из вашег суседства често идем на Авалу, са Трошарине, аутобуси иду сваких
неколико минута до подножја Авале, а од мога стана до Трошарине стижем за 15
минута“.стављам јој до знања.

,,Савршено“, она скоро да промрмља незаинтересовано, “и ја обожавам да идем на
Авалу када захлади, а лети идем редовно на Аду.“

Тако установисмо и ове додирне тачке. Гледали смо се осећајући да наш разговор тек треба да се обави.

Стигосмо напокон у одредиште, у Црнчу.

После дугог ручка, планинарска група из Панчева, а она је са њима дошла из Београда,
поче да се укрцава у аутобус. Стадох пред мотел Томе Матића у селу Црнча , на малој узвишици поред пута, звучног назива “Јапанска ружа` , чекао сам да је сретнем, држао сам у руци пластичну кесу, у којој су биле две моје књиге “ Дрински рашомон“ и “ Казнена психијатрија-ко је овде луд“ , хоћу да јој их предам, у њима се налазе моји детаљни биографски подаци, а то значи и моје године, ја сам од ње старији 22 године, сазнах , нека види, па ако јој изгледам сувише стар, нека прекине друговање са мном.

Поред мене су журно пролазили планинари улазећи у аутобус. Она ми се обрати скоро с ` леђа, обрадовах се када препознах њен весео глас:,, Путујем , видимо се у Београду,
када долазите“? упита ме директно.

Она је тако комуникативна, присна, запажам ? ,, За недељу дана, када дођем ћу вас
позвати“, био сам радостан да јој одговорим. и потврдим моје прихватање.
Она тако брзо у успостављању интеракције? Да ли је таква и са другима?.

Сваки мушкарац мисли да је само он успео да побуди пажњу жене..

,,Ево моје две књиге“, хтедох да пређем на пер ту, али јој ипак рекох “ Ви“, пружих јој пластичну кесу са књигама. Она их узе у руке, одвага:,,`Нерадо читам књиге, то је за мене празан ход, нешто као кревељење, али ћу их ипак погледати, не обећавам“

Данас сам је у Београду назвао на мобилни. ,, Дођите вечерас у 20 часова на последњу
станицу аутобуса 65 на Звездари, ако вам то одговара, чекаћу вас?`., чух њен весео и
жив глас

,,Долазим“ рекох кратко и спустих слушалицу.

Помало сам нестрпљив да дође заказано време, ипак сам савршено свестан разлика у
годинама и свега што оне значе. Врло сам резервисан, откуд такава присност и
блискост такве атрактивне жене? Шта је то нашла у мени?

Да ли је љубав између мушкараца и жена слична трговини, пијаци, продавницама?
Или се овога пута ради о нечем другом? О чему се ради? Неко је шаље?Ко? Зашто?

Људи купују робу, мртво, или купе животиње. Мењају новац за робу. А у љубави,
мушкарци и жене нуде себе, своје чари, телесне и духовне. Два људска бића се
размењују. И то је врста пијаце, али другачија. Ако купац робе, изабере другу робу,
мртва ствар се неће љутити, ако уместо ње набави неку другу. Али ако неко од
партнера, било мушкарац, или жена, окрене леђа другој страни, она ће можда због тога
патити. Овде су обе стране у позицији и купца и робе, обоје су жива бића. А ова
љубавна трговина може постати страстан лов.Нуди понекад неописиве чари, или болна разочарења. А шта рећи о проституткама продавачицама љубави?

Да ли ја упркос мојих година смем да овако размишљам и да себи дозвољавам оваква
познанства? Једноставно, тако се осећам, здрав сам и имам виталности.

Или су то лажни сигнали, на шта ме упозори брат Бора?

Врло сам опрезан. И сумњичав.

Што појачава интензитет мога интересовања. Ко је она? :

Аутобус 65 се пео уз благе серпентине ка врху Звездаре, једне од највиших кота у
Београду, поред Кумодража и Видиковца, изузимајући ониже планине Авалу и Космај,
које се такође налазе у општини Београд, стигао сам неколико минута пре 20 часова.
Она је стајала сама на последњој станици, нигде куће, нигде никога, около зелени
шумарак, када ме је спазила да излазим, пришла ми је врло насмејана и расположена,
показавши руком да кренемо ка врху брда необичног имена Звездара.

,, Брдо звезда “ .духовитости пријају женама. Не могу да одагнам из сећања речи
професора Кена Скуланда недавно у Узовници: ,, Just to be exciting“( Само да буде
узбудљиво).

Уместо одговора она ми се гласно насмеја у лице, као да ми нешто пребацује, као да ме
чика, закикота се: ,,Ти си вршњак мојих родитеља, старији се од мене 22 године.“.

Али ми није пребацивала, то је за њу било забавно. Чак је прешла на “пер ту“.

Видела у мојим књигама, или је прелистала податке о мени на интернету“, логички
сам расуђивао. Или то закључује по моме изгледу?

Ишли смо брзо, она ме је узбуђена водила ка циљу. Посматрала ме је успут помно
испитивачки, из прикрајка. Вероватно је изненађена разликом у годинама. Али она је
те речи о мојим годинама исказала помало несташно, имам утисак да преко тога
прећутно прелази, али да је изненађена, у чамцу ме је процењивала да сам осетно
млађи?. Тако ми се чини?

Изгледа да јој то не смета?.

Едипов комплекс? Тражи у мени оца?, тешим се. Уноси ми се у лице, њена шака додирну моју, ухватих је за руку, скоро да се није ни опирала. На крају опустих стисак руке, њена рука се благо спусти њеном гипком телу, скоро да благо лупну по њеној бутини.

“ Тu avez vécu pendant plusieurs années en Belgique, je suppose que тu parle bien
francais“?* (Ти си живео више година у Белгији, претпостављам да добро говориш
француски“?) , обрати ми се на француском “ Давно је то било, али ипак говорим још
увек прилично течно, природно је да се после скоро седам година боравка, страни
језик научи течно“.

“ Мој сан је одувек био да научим течно француски“, окрете ми се потрешено,
зачудих се“ , знај ово добро, желим да на мом гробу пише-Знала је течно француски.
“, као да ми је тим потрешеним фаталним тоном давала идеју да заједно практикујемо
овај језик, да нађемо неки заједничи циљ, који ће већ у овој фази дати туткало нашем
будућем дружењу.Откуд тако оштра формулација, да јој то пише на гробу? Да не искаче повремено? Да се није одлепила?

“ Одсада ћемо, ако се слажеш говорити француски“, ?, предложи ми весело, одмах
пређох на ствар, стављам јој до знања да читам њену стратегију..

“ Слажем се“, прихватих њен забаван предлог.

Она ме погледа муњевито, очи јој засјактише, схватила је да сам је одмах схватио, и да
брзо реагујем. Као да ми је казала: Па и ја сам таква, опет изусти потрешено, фаталистички: ` Када будем умрла, да на моме гробу пише: ОНА ЈЕ ЗНАЛА
ФРАНЦУСКИ.“

Очигледно, жели да ме мотивише да што приљежније почнемо да учимо заједно
француски.

Она је права женка, ловац мужјака у шуми, то јест њу мужјаци брзо запазе. А она уме
да се прикаже, да истакне своје дражи, и да мужјака брзо процени и прихвати.

Ипак ми се чини да је сувише фамилијарна? Први пут ме видела у животу?

Не разумем, тако дражесна жена а сама, и жељна дружења, ето и са мном вршњаком
родитеља?.

Чудна су ово времена, невидљива рука гура у изолацију, онда се брзоплето могу
правити погрешни избори.Сетих се речи познаника, он је академик:,, Пустити жену саму у Београд, је као када антилопа крене у савану пуну лавова и тигрова“.

Тачно, у Београду од милион и по становника вероватно постоји милион жена и
мушакараца, орних да се друже и страсно воле.

Тај исти академик ми је дословце казао:“ Глумци, глумице, новинарке, трговци, сви они који свакодневно имају већи број контаката са особама супротног пола, су стално изложени неизмерним искушењима, њима најчешће брак и љубавне везе пуцају, могу свакодневно сусрести врло привлачне партнере и партнерке, оне им се уселе у мисли, почне филм да се развија. Знај, драги пријатељу, онда када је жена изашла из куђе, када се запослила, тада је настала трагедија наше породице и нашег наталитета“, скоро да ме потапша порамену..

Слично размишљам, нисам против тога да жене привређују, да се запошљавају, да
изађу у свет, како се то каже, тако је у нашој европској цивилизацији, па му рекох:,,У
западно европским земљама жене су масовно запослене, феминизам и сексуалне
слободе су пустили дубоке корене, ипак није дошло до краха породице и наталитета
као што је то код нас, нису толико поремећени односи између мушкараца и жена“.

,,Тачно“, одговорио ми је, “ али у тим земљама се поштује закон, значи и права
жена, снажна је улога социјалних установа, медија, Цркве, сложне породице, жене су
заштићене и самосталне, бољег имовног стања, културне и вредносне норме се
уважавају, мушкарци и жене се истински међусобио поштују. Жена је тамо самостална
и снажна, у стању је да направи правичан избор партнера, њу закон и заједница штите.
А код нас је расуло судства и јавног морала, нема закона, царују моћ и богатство, или
физичка снага, побеђује јачи.Вучји закон“, скоро да се обрецну. Настави тихим гласом: “ У нашој земљи на папиру жене имају сва права, цветају феминистичке организације , свакојаке НВО за заштиту права жена, СОС службе, као печурке после кише, авај, у оваквим околностима бесправља, сиромаштва и краха јавног морала, ексцесивних сексуалних слобода и разулареног хедонизма, дати жени наводна права, значи гурнути је незаштићену ираспамећену у руке вукова“.

Успесмо се на плато Звездаре где су клупе и неколико кућа, кретосмо путањом високо
изнад Карабурме, онда скретосмо стазом ка повећој згради окруженој високом
гвозденом оградом, као да је затвор, прођосмо кроз масивну гвоздену капију,
поздравио је са поштовањем стражар, скоро да јој се понизно поклони.

Ко је она? Значајна особа? Шта она заправо хоће од мене?

Скретосмо улево на чистину између дрвећа, пред нама се отвори видик у ведрој ноћи, у
долини се раширио Дунав, као морски залив обасјан благом месечином. Доведе ме
пред клупу испод липе, скоро укривену миришљавом травурином, цврчали су поспани
цврчци. Пред нама су далеко иза Дунава у недоглед светлуцала бескрајна
равница, банатска села и баре. Модри месец се поставио баш изнад широког Дунава,
који се шири доле ка Вишњичкој бањи, као морски жал.

,,Како је диван месец“ окрете ми се из места, ухвати ме за лакат.

Она жели да буде романтична, али ми се учини да је помало патетична.

Нисам ни тренуо, схватих да ме је загрлила. Да ме нека жена са којом се први пут
налазим тако изненада загрли, и још тако дражесна, и на такав начин, то ми се никада
није десило. Можда када сам био младић. а то је било тако давно.

Збуних се, скоро паралисан. Непокретан. Она ме загрли, ја се не мичем. Опрезан сам?
Окрете ми лице, преда мном су биле њене дивне усне, сјакте се зуби, у магновењу, као
у импулсу наслони њене усне на моје.

Нисам се мицао?

Она се мало задржа и благо се одмакну: ,,Усудио си се да ме пољубиш“, рече љупко,
глуми да се љути, али без стварне љутине , напротив, смејала се сва весела. Ипак се
благо одмаче.

Мада зна да то нисам ја учинио.

Сазнао сам хрпу детаља о њој. Њен отац, родом из мога завичаја је био заповедник
бојног брода ЈНА, рањен је на некој поморској вежби, или у ратним 90-им годинама прошлог века на Јадрану, није ми јасно, уграђен му је вештачки кук, она живи са њим, мајком, децом,ћерком и сином, адолесцентима.Убрзо сазнах да су деца њена велика слабост, њихови прохтеви су велики, иако она има солидну плату, и две родитељске пензије, не може да задовољи њихове жеље, задужила се, узела више кредита, запала у дугове-упорно ми се жали.

Да не очекује од мене новац?

Дрина ме тако потсећа на моју љљубав из с тудентских дана Дану, тако су сличне, брзо прелазе на ствар. Она је истинска лепотица, а тако је комуникативна. Откуд то?, питам се.

Као да ме подучава, настави да прича о себи: ,,Пала сам у море, као што сам ти казала, отац ме често тукао на Вису, мој брат је у Америци“,

Никад је нисам запитао зашто је отац тукао.

,, Отац ме је уништио, разорио ми је психу, то је тада почело, патим од несанице, у
депресији сам, идем код психијатра, имам дијагнозу“, рече у даху. Саопшти ми које
лекове узима и саму дијагнозу. Зар је могуће, ти лекови су врло јаког дејства, намењени болесницима од психоза.

Како тако отворено прича своје интимне ствари? И лоше се приказује? Као да је прегорела од тешког живота? А делује врло младалачки и витално?

,,Имам предлог, ти си планинар, да одавде идемо пешке до Вождовца, до мога
стана?

,,Добра идеја“ сложих се, али знам да је то врло далеко, други део милионског града. Ипак се обрадовах. Ево прилике да се дружим.са овом дражесном земљакињом.

Правим стратегију, заборављам на разлике међу нама, схватих да ипак желим да је
шармирам , овога пута причама о нашем завичају.

Тражим њене слабе тачке?, признајем себи да сам још увек осетљив на такву жену упркос мојих поодмаклих година.

Почех, схватих, да сам јој пронашао слабу страну. То су причице о завичају. Видим је
како идемо пешке шумовитом косом изнад Дрине, застасмо пред трешњом
дивљакушом, висе мирисни сочни плодови, смејали смо се гласно.Она се сва преобрази, тако ме потсети на рођаку из завичаја. Нагло се осетисмо врло блиски духовно. Као када сам био ђак у Љубовији.? Кретосмо убрзаним ходом.

,, Моји син и ћерка су моја ванбрачна деца, “, рече. ,,А где им је отац“?

,,Незрео и нехајан, никад се није јавио.“. Момак, био много млађи од мене.

Настави:,, Изгубила сам невиност као гимазијалка, били смо са школом на скијању у
Француској, спавало је нас неколико у широком француском кревету, нашла сам се у
загрљају школског друга, заспала сам, пробудила сам се и осетила крв међу ногама,
тако сам изгубила невиност“, поверава ми се као да ме зна годинама.
,, А мислила сам да је хомосексаулац, преварио ме“.

Као да жели да буде духовита.

Ућута. ,,Сада ћу ти успут у Молеровој улици број 13 показати где сам становала, тамо
ми се десило нешто страшно.

,,Шта“ упитах. Она је оћутала.

Прођомо поред Вуковог споменика, уђосмо у Молерову улицу. Стадосмо пред бројем
13, она упери прст на један стан. У њему је било мрачно.Ћутала је, препознах да је због нечега потрешена. Или је превејана глумица?

,,Реци шта се ту десило“?

Седосмо на клупу у оближњем паркићу: ,,Док сам ту становала , изгубила сам тројке,
три сина, рекли су ми на порођају да су мртворођени, без икаквих писмених налаза и
медицинске документације, мени су украли моју децу, продали су их“, скоро да је
зајецала.

Кретосмо, опет је заћутала. ,, Срела сам једном три дечака, иста, сви су близанци, као
да су моја деца, личе на мене, гледали су у мене као у мајку“, била је потрешена.

Сазнајем све чудније ствари.

Ова жена је необична, чудна? Да није нека лажљивица, егзибициониста? прича ми
такве интимне и занимљиве детаље, да ме заинтригира? Зар не види да тиме може
губити углед у мојим очима? Неко би је проценио као лујку? Или су то њени разрађени трикови којима тако шармира наивне мушакрце?

Уважавају је на радном месту.Такве ствари доживљавала а тако здрава, има тело као девица, пешачи као маратонац, тако је мудра и смирена, весела, ужива у животу, пуна је оптимизма и наде?

А свашта доживљавала?

Откуд овакве контрадикције?

Да ми је није неко подметнуо?

Можда мисли да сам имућан?.

Саошштио сам јој да су моји приходи скромни, и да је мој стан мали, немам кола.

Дошла је право у мој стан, казала ми је да је не чекам на аутобуској станици у Борској
улици код Поште, доћи ће сама. Врата стана су била отшкринута, ушла је тихо куцнувши.

Сачекао сам је у малом ходнику мога скромног стана, који сам за ову прилику дотерао, да не буде боемско станиште, да не личи на канцеларију, као што јесте, него да буде пријатан простор за дружење онима који, изгледа, имају толико ствари да кажу једно другом.

Опет ме је изненадила. Чим је крочила на тло мога стана у ходнику, стала је пред мене, и одмах ме обавила рукама око врата.

У изразу њеног припијеног лица нисам запазио усхићеност, него нешто друго. Била је
помало одбојна, деловала је неискрено? Као да је хтела да ми каже да ипак нешто не
штима?

Или ми се тако учинило?

Али је настало ново изненађење. Чим је ушла у собу, свукла се брзо гола, и улетела
право у кауч, и показала ми руком, прво на усне, затим на груди, па на њено
међуножје, увек изговарајући тихо, али одлучно: ,,Ту не смеш да додирнеш, ни да
замислиш да пипнеш, ни да се приближиш.“

Био сам запрепашћен, шокиран, укочио сам се од изненађења. Још више када се
окренула на стомак, и казала ми: ,,Масирај ми задњицу“.

Како задњица неке жене може бити тако естетски савршена, и тако чаробна, цело
време сам се питао.

Онда се окренула на леђа и ставила моју руку на њен стомак:,, Масирај ми полако желудац, овог момента патим од болова у желудцу на нервној бази“. ,,Само ту можеш да држиш руку, ништа друго“ задржа моју руку енергично само на једном месту..

Упркос мојих година ја се још увек осећам мушкарцем, поготову када се ради о овако
дражесној жени.Али сада сам се осетио потпуно немоћним. Као да је поред мене ледени кип у кревету.Она ме је својом мистеријом паралисала. Онеспособила ме. Не могу да дођем себи.

Ипак се тргнух , живнух. Осетих снагу да ми се враћа.

Она енергично изговори моје име, и додаде стртого и заповеднички, мада помало
весело: ,,Не успаљуј се, олади“.

Као да на мене просу кофу пуну леда из фрижидера. Клонух.Онда ми даде да јој масирам палац руке.

,, Само палац“ скоро да ми запрети. Ја сам слеђен, збуњен и обеспомоћен. Она ме скоро дотуче када ми окрете леђа и изусти љутито: ,,Не умеш“.

Ово је већ било превише, тако понекад проговоре оне припросте балканке, времешније,
које своје недостатке инспирације желе да пребаце на свога партнера.Зачуди ме, па она
је тако префињена и мудра, а тако површно и пребрзо закључује

,,Како то да ти кажеш да не умем, а неке друге жене тврде супротно?“, као да је
прорадила моја мушка сујета.“.

Ћутала је.

,,Журим се, морам сутра на посао“, устаде полако и поче да се облачи. ,,Испратићу
те“, рекох, и кретох са њом. Успут се жали да нема месечну картицу за градски превоз, и да мора да плаћа. Моју понуду да јој купим на отвореном киоску две карте за превоз, је без речи прихватила. Као да је таква услуга нешто сасвим природно?.Изгледа да су је мушкарци размазили таквим услугама?.

Стигосмо ауобусом до трошарине, ,, Даље немој“, мој стан је ту у близини“. “ Потрошила сам време умобилном, тако мени неки уплате, и не знам ко је то уплатио“ Зар је могуће да се она тако понаша? Скоро отворено захтева да јој уплаћујем на мобилни?

Нашли смо се на макишкој страни Аде. Био је топао дан. Дрина је жена врло немирног
духа, просто не може да се скраси на једном месту. Седнемо на бетон, она само зверка
наоколо, устаде: ,, Хајмо тамо“, крете брзо ка плетеним наслоњачама оближњег кафеа.

,,Сломиле су ми се наочаре за сунце“,скоро да је била љута, показујући ми искривљен
пластичне оквире наочара.Било ми је непријатно, можда сам се осећао као кривац.

,, Овде у близини има велики супермаркет, хајмо тамо да купимо наочаре“,скоро ме
повуче, обукосмо се и кретосмо ка супермаркету. Нисам знао да ту поред реке, на мало
изолованом месту, има тако велики продајни центар.

Дошли смо поред металног држача испред касе робне куће, на коме је почела да пажљиво окреће и загледа безброј наочара за сунце , свакојаких боја и дезена, али и цена.

,,Немој да буде скупље од хиљаду динара, частићу те“, спреман сам да јој надокнадим
насталу штету. Настало је избирање наочара, трајало је добрих пола сата. Онда смо
кренули излазу.

Питао сам се, да ли је намерно сломила оквир наочара да ме искуша да ли ћу се
понудити да јој их купим? Да ли тиме проверава интензитет мојих осећања према њој?
Знам да су поједине жене склоне да инсценирају малу финансијску кризу да процене
реакцију партнера, а не да му измаме новац? Можда је навикла да мами од мушкараца новац?Али шта ако друга страна то схвати другачије, као измамивање, продају за ситне паре? Или не схвати о чему се ради?

,,Немој да ме пратиш до куће, то је заобилазно, доћи ћу код тебе да почнемо да учимо
француски, чујемо се“ , и уђе у њен аутобус.

“Идемо данас у Земун, ако ти одговара, следећи пут ћемо код тебе почети француске
лекције, налазимо се у 14 часова код Савремене администрације хватамо аутобус 78 за
Земун“, “

Њене иницијативе прихватам без поговора, зато јер су ми забавне. Стајао сам на
аутобуској станици , очекујући да се она однекле појави. Из даљине видех како се брзо
приближава аутобус 78, стаде тачно преда мном. Отворише се предња врата, она се муњевито промоли и позва ме да што брже уђем.Брзо се попех, она седе, резервисала је у препуном ауобусу и једно место за мене. ,, Ти си врло толерантан, ту твоју особину изузетно ценим“, топло ме је осматрала.

,,Тачно, али сам толерантан, када за то постоје рационални разлози, у супротном би
било попуштање, а то значи охрабривање лоших поступака.“

Она је разумна, усваја брзо оно што је логично. Поверава ми се да обожава Земун.

Проучавајући њен феисбук сам видео слике Земуна, доминирају снимци католичке
цркве, латински натписи на пејзажима са Хвара и из Далмације, Сплита, ту су и неки
Земунци који јој шаљу поруке, видех преписку са школским друговима из Далмације .

Она се на њеном феисбуку скоро плачљиво исповеда, заизгледа као озбиљна, а намах
постане тривијална и банална удварачица?

Отишли смо на Кеј. ,,Сада ћу да скинем хлаче“, она још користи далматинске речи, на
плажи на Ади су ми неки говорили за њу да је Далматинка, свукла је се на Земунском кеју у купаћи костим Заиста је беспрекорно грађена, фотографисао сам је. Не запажам, барем засада да је кокета..,, Ове слике ћу још вечерас да ставим на мој феисбук“, смејала ми се радосно.

Поверила ми се да јој је највећа младалачка љубав био млади Хваранин. ,,Али није ми
он узео невиност“ излете јој се.

,, Идемо сад овамо“поведох се послушно за њом ка Католичкој катедрали, тамо се
фотографисала испред фонтане са латинским бројевима и словима, па испред
католичке цркве. Цело време ми причао о Вису, о Далмацији и Далматинцима,
Хрватској. ,,Друга је то држава, Хрвати су други народ“, сматра.

,,Мени су Хрвати врло близак и драг народ, исти језик, иста крв, сличан дух. а друга
вера. На крају људе не ценим никако које су вере и нације, него какви су“, искрен сам
потпуно. ,, Знај, становници Хвара су пореклом Срби Неретљани, тако пише у
енциклопедији“, хоћу да је упознам.

,,Нисам то знала, тако другачије говоре од нас“. ,,У реду, али тамо на јадранским отоцима говоре један језик који је много другачији од српског“ хоће да ме убеди у своју тезу.

,,Ипак, тај локални језик је другачији од књижевног хрватског језика, а да знаш како
например говоре поједина села око Ниша, Пирота и Лесковца, не би препознала да је
то српски“, објашњавам јој.

,,Дошла сам у Београд средином 1980-их, још се овде осећам помало као тиква без
корена, али не и у нашем дринском завичају, тамо смо долазили свако лето код бабе и
деде, сви су нас волели, тако су гостољубиви и поштени, сви су нас позивали на кафу
и чашицу ракије. Наш завичај , његове људе и обичаје одлично познајем, али не и
Србију, морам да је проучавам, то је огромна празнна у мојим сазнањима“, скоро да се
правдала.

Уме да буде искрена и самокритична

,,Код тебе запажам, “ Далматински комплекс“?

Она се није сложила, али није ме ни убеђивала у супротно.

Послала ми је сутрадан слике на моју емајл адресу. занимљиво, на другим сликама сам
испао онакава какав јесам у природи. Сем на слици испред фонтане. Испред великих латинских слова је стајао мој увећан лик, сав у дубоким смежураним борама, као да ми је сто година.

Откуд то?

Већ ми је за ово кратко време, споменула неколико пута њену велику недавну
београдску љубав, извесног Горана, каскадера, неколико година старијег од ње,
снажног и мужевног. ,, Носио ме је у рукама, када би се купали на Ади, гњурао је као
дете испод мене, имао је кола, неки станчић као склепан у некој његовој приручној
радионици на Чукаричкој падини, било је све тако дивно. То је била љубав на први
поглед“

,,Шта се десило са њим,. где је он сада“?

Уместо одговора, сва озарена ми је испричала:,, Била сам на мору, у Будви, на плажи,
летео је моторном летилицом која личи на параглајдер, са колегом, када је био близу
мене, летилица се нагло спустила површини мора, он је искочио на неколико метара
испред мене, цела плажа му је аплаудирала.“

Да ли је овај догађај истинит? Или је прорадила бујна машта ускраћене жене жељне
нежности и подршке снажног мушкарца?

Она воли снажне емоције и аутентичне догађаје.

,,Десила се трагедија, изводио је највеће вратоломије, скакао са лукова највиших
мостова, са колима слетао у дубоке кањоне, превртао се, и није никад настрадао“.

Застаде, бурно је дисала.: ,, Била сам код њега тога трагичног дана, који никад нећу
заборавити, лежала сам на његовом кревету, он оде за тренутак у купатило, чух туп
ударац, и благ крик, предосећајући трагедију, знала сам да нашу срећу неко не да,
јурнух, лежао је непомичан на леђима, крв му је лила из потиљка. Изгледа да се
оклизнуо и пао из све снаге телом од сто килограма на оштар предмет у купатилу, који
му се зарио дубоко у врат, смрт је брзо наступила“

Шта ми наприча? Да ли је истина? .

Моје поверење у њу се благо клима.

Почели смо да учимо француски језик. Из вечери у вече је долазила у мој стан.
Она је истинско откриће за мене, колико је она надарена, и осећајна? Могла је да
посталне славна глумица, лепо пева, неодољиво ме је потсетила на најдражу Сибилу, када је почела да рецитује на француском стихове Превера о Барбари.Као да је Сибила, запевушила је осећајно и тужно-Ne me quitte pas.

Имам утисак да она у мени налази нешто што није нашла у другима. Можда човека са
Дрине.? Или некога ко је неће злостављати, ко ће је разумети? Можда у мени тражи
замену за оца, који је према њој поступао недовољно педагошки, који је тукао када је
била шипарица?Едипов комплекс? Бекство у фикцију? Заборав мучне стварности у мирном уточишту?

Да ли лажем самог себе?

,,Има их разних, бикови су свет за себе, ужасно ме нервирају они који сврше брзо и
окрену ми леђа.“, поверавала ми се.

Због таквих припростих речи је нагло падала у мојим очима. Њу је давно захватила
изопачена улица? Гледао сам њено анђеоско лице, сушта супротност њеним баналним
речима? Па можда је искрена? Можда то говори да ме вербално стимулише?

Како се природа дружења мења, како временом упознавањем падају образине, сада је
са мном нека друга особа, то није више она сретна жена Дрина са расцветане природе
око запенушане реке Дрине.Упери повремено очи, учини ми се унезверене, у њима назирем оловно суморну бригу, као да нада негде испарава?. Била би понекада бледа и кожа њеног лица благо спарушена.

Ипак, то је она, биће сутра, или за тренутак већ, опет она стара, насмејана и изазовна..

Био сам згранут, таква дама, дивна и отмена, интелигентна и духовита, а то ми прича.

Свет се овде променио. ,,Окружена си вуковима“ погледах је.

,, Нажалост у праву си, а ја сам жељна разумевања. Са тобом се осећам тако лепо и
опуштено, знам да си ми искрен пријатељ“, чини ми се да је искрена.

Види у мени оца? Тражи склониште од злих људи ?

Или ја наводим воду на свој млин, ето свиђам јој се?

Критички преиспитујем самог себе. “ ИСТИНА ЋЕ ВАС ПРВО УЖАСНО
РАЗЉУТИТИ; ОНДА ОСВЕСТИТИ“, каже један мудри амерички мислилац.

Трудим се да себе објективно процењујем, и своје мане.

Можда се ова мисао може у извесној мери применити на поједине америчке
интелектуалце, Америка је уређена земља, људи су смиренији и склонији објективним
преиспитивањима, како других тако и себе самих. Када се ради о нашим људима, у грчу, натегнутих нерава који пуцају, њима указивати на недостатке да би се освестили или их иправили, би најчешће било крајње контрапродуктивно. Они би када би такве критичке процене чули, се умели ужасно изнервирати. Али се не би нимало освестили.

Ето и ја, интерпретирам свакојаким личним мотивима појаву Дрине и њено дружење са
мном, наводим воду на свој млин, из чега би произилазио мој интерес за њу, ипак у тренуцима луцидности сам себи признајем- суштина је да ме она привлачи као заносна жена.

,,Чему онда све те забрањене зоне, обеспомоћујеш ме тако, није мени сада 30 година,
ипак у овим мојим годинама је потребна нежност, опуштеност“?.

,,Знај да сам и са неким другима у кревету исто се овако понашала као према теби,
колико је њих било са мном, овако у кревету као сада са тобом, а нисам им ништа
дозволила да учине, као и теби сада. Имала сам једног љубавника, становао је негде у
Француској улици, трајало је па је пукло. А други имућан занатлија је имао радионицу
на Авали, па дође колима и покупи ме.“

Помињао сам јој неке виђене интелекталце, књижевнике, које лично познајем скоро
све је лично упознала, то ми је без оклевања ставила до знања.

Као да је са свима њима исто чинила ка ово сада са мном?

Достојанство? Можда измишља? Да, имам оправдање да ми се не згади? .

Свима заредом је била разочарана. Можда ће и са мном бити?

Да је неко други чуо све ове податке о њој, пала би му потпуно у очима.

Не мени, ја се трудим да проникнем у енигму, зашто је она таква? Изузетна жена,
надарена као богиња, а пала у блато и прашину?.

,,Па зар се не плашиш да добијеш неку заразу?

,,Не, прегледам сам се редовно, досада никада нисам имала било какву заразу“.

Како се не стиди да тако говори о себи?

Знам психологију таквих особа у невољи, свашта трпе година, деценијама, ми смо
земља народ на Распећу, у њима нешто препукне, све прегори, не хају шта ће други о
њима помислити, дај шта даш, да се преживи.

Даље сазнах нови необичан детаљ о њој, ставили су јој некакву спиралу у материцу, не
може од тада да остане трудна. Вероватно су јој лекари то учинили да спрече зачећа,
знајући да она не влада собом, да се брзо препушта мушкарцима?.

Као да чита моје мисли ме помало растужи када ми стави јетко до знања: ,,Ниси ти
једини интелектуалац, који ме је разумео,било је и других“, посматрала ме је
испитивачки.

Изгледа да ме изазива, прави ме љубоморним.

Онда се насмеши љупко: ,,Ипак, признајем ти, предосећам твоје бисере, знам да ћеш
ме до краја схватити и разголитити, као нико досада што није успео да учини, да ћеш
ме победити, нико ме досада није победио, да ли ћеш ти то моћи?“чикала ме је

Запевала је опет сетно, са сузама у очима: Ne me quitte pas. ( Не остави ме).

Да ли је она нова Сибила?

Настави са сузама у очима: ,,Једва сам преболела једног, идеалног, бизнисмен,
префињен а имућан ,била сам у њега дубоко, смртно заљубљена, оставио ме је без
трунке сажаљења. “

Неколико дана смо надахнуто вежбали француски, нашао сам текстове на гуглу,
директно из Alliance francaise у Паризу, то јој се јако свидело.

То је била прилика да се боље упознамо.

Настао је неспоразум. Нестајале су поруке са њеног мобилног.

Добио сам њену скоро љутиту поруку на мобилни: ,, Као финале волшебних догађања је ток наших порука на мобилном јуче.
1.Прво сам ти на француском написала да ми одговориш са OUI ou NON, и добила сам
одговор OUI.
2.Када сам ушла у аутобус , послала сам ти поруку да стижем и да као што сам
написала у претходној поруци очекујем да ћеш ме чекати на аутобуској станици испред
Поште у Борској улици.
3.Добијам одговор опет OUI, и помислим да се зезаш и да ми то не личи на тебе
4.Ново непријатно изненађење јесте да те нема на станици
5.Затим ти шаљем поруку сиђи а ти добијаш претходну поруку коју изгледа ниси ни
добио када сам је послала
6.Са блоком мог профила било ми је заиста превише
7.Негде у твојим причама, негде у овим назнакама, налазе се разлози моје дистанце.
Живот ми се састоји у избегавању удараца и проблема колико је год то могуће и
сигурна сам да ћеш правилно разумети моје повлачење. Не желим никаква
објашњавања. Инстинкт и тегобе не дозвољавају ми и не отварају простор за овакве
ситуације.Ти ниси обичан човек и крећу проблеми на које се нисам навикла и с којима
немам никакве додирне тачке.Молим за опроштај ако сам на тренутке била према теби лоша.На Ади наш сусрет верујем неће бити тема препричавања, а јасно ћу дати до знања
колико сам те поштовала свих ових дана нашег дружења.
Остани здрав и јак!“` ( крај њене поруке)

О чему се ради, зашто се наљутила, да ли глуми? Можда ме заводи, уцењује, можда
мисли да сам се у њу заљубио? поготово на ову последњу могућност помишљам, јер
ми се поверила, да су многи због ње патили.

,,Шта имаш од тога да други пате за тобом`?`, упитао сам је искрено, јер она није
шипарица него увелико средовечна жена.

,, Ето тако, ` слегну нехајно раменима. Изгледа да то њој прија, да се тиме доказује? .

Да ли је незрела, инфантилна? Да није нимфоманка? Или је можда духовно и душевно
оштећена, дакле поверила ми је се да иде код психијатра, да има озбиљну дијагнозу, навела ми је лекове, па они су индицирани за психотичне поремећаје, пати од напада
меланхолије, или депресије, од тешке хроничне несанице.

Како несаница, а тако свежа и женствена?

Ипак смо се поново сусретали.

,, У колико лежеш увече“? ,, Око два после поноћи“. ,,А у колико устајеш ујутру када
идеш на посао“? ,, Устајем у пола седам ујутру.“

,,Ти мало спаваш, тиме рушиш своје здравље и женственост“, хоћу да јој откријем
једну путању да побољша здравље. ,, Не, мени је то довољно, ако легнем раније, не
могу да заспим, боље је да то време искористим да нешто порадим по кући, да гледам
ТВ, радим на интернету.“

Убрзо сам увидео да није у праву, када бих је звао суботом или недељом у девет
часова, она се јављала уморним гласом: ,, Још спавам“. Рекох јој једном приликом:,,
Чим данима викенда када не идеш на посао волиш да спаваш дуго, то је доказ да си
неиспавана, треба да лежеш раније“?.

Ћутала је.

Виђао сам је понекад уморну и смежурану. Ипак несаница делује и на њу.

Она је за мене и даље енигма. Отац и мајка имају добре пензије, њена плата је солидна, а она грца у кредитима?. Стално се жали како нема новца. Рече ми једанпут на Калимегдану, док смо седели у топлом дану на клупи: ,,Немој да трошиш новац на изласке, уштеди“. Схватио сам да жели да ми саопшти да ће за њу бити корисније од излазака, да се налазимо у стану, или да шетамо, а да јој ту суму дам, што сам и учинио, она је прихватила одмах, без двоумљења. Једном приликом сам јој уплатио 300 динара на мобилни. Рекла ми је ноншалантно:“Неки уплате и по хиљаду динара“

Зашто је она у финансијској кризи? Изгледа да је то због великих прохтева деце, не
може да их задовољи, па се сналази како зна.? .Да није зависна од дроге?

Изненадила ме је да познаје врло угледне научнице, професорке, лекарке, које су
пратиље странцима када долазе у Београд. ,, Што им се не придружиш?“, упитах је. ,,Још није дошло до тога“, као да већ размишља и о томе, била је искрена.

Потрешена ми сва суморна, такорећи на ивици самоубиства прошапта: ,,За све је крив
мој отац, он је убио мене у мени, тукао ме, злостављао.“

Нисам схватио Зашто је то чинио. али сам претпостављао.

,, Требао је да буде унапређен у чин генерал мајора, али због оштрог језика је стигла
забрана из Београда, разболе се, пензионисаше га превремено, у Београду смо се
намучили док нисмо добили садашњи стан.“

Причала ми је повремено о њеној првој љубави, Хваранину, пореклом са неког
суседног изузетно живописног отока: ,,Тако лепо место нисам никад видела у
животу“, смешила се и почела да се опет смеје полугласно.

,,Јели тачно да Хварани зову становнике тих забачених острва Влајима“?

,,Откуд знаш“, ?, зачуди се.

,, Тако Далматинци католици називају Србе, значи да је остао назив из далеких
времена српских миграција од Неретве“, рекох.

Шта је ова јадна жена досада претрпела?

Она је једно време прекинула контакте са мном. Да ли је то био њен трик, завођење?,
Можда је стекла утисак да сам се у њу безнадежно заљубио?

Она ми не изгледа да је тако површна, да би тако нешто могла закључити?. Тако делује
отресито, мудро, искрено.А понекад зачуди небулозама. Као када воз клизи глатко по шинама, а онда наједном искочи из шина. “ Raillerie“како кажу Французи.

И када сам имао двадесет година, нисам никада дозволио себи да губим главу за
вољеном девојком, када увидим објективно, не емотивно и импулсивно, да она не
заслужује моју приврженост, такорећи бих је у моменту заборавио.

Поготову сада у овим годинама размишљам још рационалније.

То сам јој једном приликом казао, она ме је погледала, и схватила да ја тако мислим и
поступам. Узела је то к` знању.

Зацртавам моју стратегију и циљ, она је дражесна, и врло занимљива жена , много сам
старији од ње, а нисам имућан, те у таквим околностима нема никаквих реалних основа
за склапање брака са њом. Једино што преостаје је повремено уживати у чарима дружења са тако необичном женом. И она то исто мисли, закључио сам када ми је отворено казала: ,, Твоје године, ниси имућан, може повремено, без обавеза.“

Жели ме као резерву?.Она је мудра и врло прагматична. Зна шта хоће, и тако поступа.
Ценим њену искреност?.

Да ли је глумила раскид, зашто то чини? Или има лошу умешност опхођења са
мушкарцима?Или је то последица њене измењене личности, или душевне алијенације? Нимфоманка?Духовно извитоперена, перверзна, аморална?

Ако тако чини са другима одбиће их од себе?

Неко је послао?, питам се на крају.

Никако не иде аморалност са тако осећајном и нежном женом, она је тако у дубини
душе нежна и жељна људског разумевања и топлине.?

Београд је врло опасан град, забринут сам и за мога сина, за сестричине..

Повремено ми се учини као полицијска провокаторка, притајени иследник, неко је
послао да ме шпијунира?

Када бих јој говорио о моме судском захтеву за накнаду штете од државе, она ме је
убећивала да од тога нема ништа. И због тога би ми била сумњива, то исто ми кажу
судови и државници?.

Ако је доушник, зашто је сиромашна? Жалила ми се да остаје често после радног
времена да заради месечно неколико додатних хиљада динара.

Изгледа да је роб деце.

Када сам све промислио, закључио сам да би ипак била велика штета напустити једну
такву жену.

Не могу се као мушкарац мерити са њеним вршњацима, и имућним људима, желим да
користима моја преимућства, да је разумем, да јој причам о стварима које је занимају,
да говоримо француски, она воли смирене и учтиве интелектуалце.

Казала ми је једном приликом враголасто: ,,Водићу те у један кинески ресторан код базена “ Олимп“, на врло укусне поховане ананасе и банане, свега свако по 120 динара.

Она ми се у неколико наврата поверила да не воли мушкарце бикове, и да су за њу најважнији дуга предигра, загрљаји, нежности, додири. А онда на крају право узбудљиво спајање мушкарца и жене.

Али се са њом све сводило на минимналне, врло строго ограничене интимности које
ми је дозволила у почетку нашег зближавања. Тако је до данашњег дана

Мени је од почетка засметао њен скоро механички приступ нежностима ,масирај ми то,
масирај ми ово. ,, Salon de beaute, то ми личи на еротску масажу у неком сумњивом
салону лепоте.“ оте ми се.

,,Духовит си“ насмеја се од срца.

Када бих се опустио и оставио осећањима да се разгоре, она би устајала на лактове и
рекла ми скоро одлучно: ,;Не, не пали се!“

Хистерична, фрустрирана, у тешким неприликама, не влада собом?

Мени се понекад учни да.се моја осећајност и искреност повремено досегну до њеног
срца?. Да о мени почиње да често размишља.?

,,Ти си постала моја опсесија, филм се стално развија у мојој глави“, хтео сам да
видим како ће реаговати на ове моје речи. Ћутала је. “ А да ли и ти о мени размишљаш понекад?“

Никад ме није тако погледала, била је затечена, побледела је.

Познајем неке жене које су биле посрнуле, у мојим дневничким записима сам описао необичну судбину моје прве ђачке љубави Л..( име измењено) , проститутке која је годинама ординирала у хотелу“ Мажестик` у центру Београда. У њој је имућни немачки трговац препознао упркос свега чедну, неискварену душу, оженио се са њом, добио децу, то је био диван брак.

Испричао сам јој ту причу, слушала ме је широко отворених очију.

Можда размишља, пита се, да ја нисам “имућан немачки трговац`, који се претвара,
тестира је?

Одлучио сам да искористим моја преимућства, да је заводим, не да бих њоме
манипулисао, него да бих је задржао уз себе. Можда ја и за њу боље да се смири, да нађе мирну луку?. , тешим се- А себичан сам. Маштам да је мењам, да постане боља, свесна себе, пробуђена.Да ли је то моја искрена жеља?

Послао сам јој емајл поруку, али унапред свестан да неко у међувремену може
променити њен садржај?. Са циљем уношења лоших процена. Глуви телефони.

Тражим њене климаве стране, емоције, слабости, које могу подешавати, интеракције
мушакараца и жене су игра:

“ Драга Дрино, Разлаз ( растанак)., после њега остаје празнина, болан губитак, сви
пројекти се руше као кулиси, читав један свет нестаје. То је као смрт. Нестанемо у
свемиру као звезде репатице. Произведено нашим погрешним потезима и обостраним
импулсивностима и лошом концентрацијом. Опрости ми. Пронађи твоje пољуљано
поверење у мене. Исправимо наше пропусте. Нас двоје, сестра и брат, кренимо
заједно држећи се за руке, ка излазећем сунце следећег дана, запловимо у мудрост коју
сам ја пронашао у теби, која погађа право у моју душу, веруј ми то је суштина моје
наклоностги коју осећам према теби, потруди се да и у моментима натегнутости
останеш промишљена?, Природно, ти си и једна врло шармантна жена, и у хармонију
два духа који су се помешали, који сањају разумевање , искрено пријатељство и
подршку. И увече, када дођемо кући, очекиваћемо нас двоје милост и светлост са
далеких звезда. Ниси ништа заборавила јуче, али твој дух је овде присутан., размислио
сам добро, прихватам безусловно све твоје захтеве и услове. Да ли тебе овакве ствари не занимају, него пре свега твоја егзистенцијa- финансијске тешкоће, о томе мало касније.
Прочитај ово пажљиво, и да ми одговориш. Мени се свиђа што ти изражаваш жељу
да са мном обогатиш нека твоја сазнања. Иако си ти, како ти кажеш мала, обична
граћанка, а то мислиш, претпостављам, и за покојног Горана , знај да живимо у
чудном свету . Постоји затамњена страна наше свакидашњице, коју већина не
препознаје. Дружећи се са тобом, имам утисак да си ти још увек дубоко емотивно везана за Хвар, и Далмацију, и те људе отуда ( то сам на неки дифузан начин препознао и у Земуну неки дан ). А то живи дубоко у потсвести , не потцењуј то ,то су невидљиви ланци.
Који блокирају енергију, лажљиво, успоравају, спречавају интеграцију у Београд,
гурају те у свој изоловани свет .Слично сам имао неколико година са Белгијом.
Знај да живимо у чудном свету .Наше судбине су често производ нечега изван нас.
Немој помислити да је ово научна фантастика или ван земаљци. Али ти то знаш?
Можда боље од мене?Знам да ниси површна. Најављена ми је брзо обештећење Ако будеш са мном у то ћеш се убрзо уверити.Та жена у црнини о којој си ми причала , која је претећа у односу на мене, ко другоме јаму копа у њу пада.. Тебе занимају твоја егзистенција и финансијски проблеми.Увек треба тражити решења. Да сутра идемо на Авалу, а прекосутра у 20 часова у Етнографски музеј где се даје филм о манастиру ( а не предавање). Убеђен сам у твоју мудрост и моћ процењивања.“ ( Крај цитата).

Како спасити ову жену од људског отпада? Упетљала се, а није у стању да се испетља.

Чак ми је недавно казала: ,,Мени је овако лепо“.

А жали се понекад да је на ивици самоубиства. Она не познаје себе.

Одговорила ми је кратко: ,,За сада желим мир и усамљеност у којој сам била до нашег сусрета.То ми је потребно између осталог јер сам и на одмору и желим некако да се регенеришем и дух и тело ослободим напетости и размишљања. Молим те то да уважиш .Не познајемо се, прекратко смо били да би доносили било какве закључке и било шта тражили једно од другог.Верујем да су наши заједнички тренуци обогатили и твој и мој живот.Сада наступа станка. Што ће даље бити видећемо. У сваком случају једном успостављен однос не може се прекинути. Томо, не оптерећуј ни себе ни мене интерпретацијама. Били смо искрени једно с другим и не треба једном угледане ствари превртати порукама.Оставимо их тамо где припадају.Такви смо какви смо. Покушај мењања наших личности -унапред изгубљена мисија.Дакле,остајеш ми у срцу такав какав си. И ја оваква, каква сам.На свом путу била ми је привилегија теби срести.Али не могу се задржати поред тебе.Не могу бити ни са ким.` ( Крај поруке).`

Реплицирао сам јој: ,,Прилагођавање је нормално у почетку. Не треба одмах клонути. Слабу ватрицу и ветрић угаси, а јаку распали. Треба знати у чему се састоји оптерећење, и уклонити га. Разуми себе, зашто си оптерећена? Ја знам добро шта тебе оптерећује. Оптерећење се може лако уклонити са мало мудрости и стрпљења. Када крене енергија радости као плима, не треба је утихнути, као што смо чинили или ти или ја.Треба је охрабрити. У томе јесуштина. Ја сам јак када сам охрабрен, а блокирам се када нема охрабрења. Онда ћесве бити дивно и трајно.Онда неће бити осећаја оптерећености.
У мени имаш искреног пријатеља, који ти може учинити живот лепшим. Моменти
слабости наиђу, па прођу. То ћеш видети. Ја сам имао намеру да твој одмор учиним садржајним, да ојачаш и живнеш: Бела стена, Панчево, Ада Хуја ( нова Ада) , излет, Авала, Космај, музикл, филмови, шетње. Долази суморна јесен, хладна зима, пролеће, роје се нови пројекти. Зар да сада то прекидамо?Ти си дивна, паметна и добра жена. Прихватам те у свему. Од тебе зависи какав ћенаш даљи однос бити. Никад у животу се нисам понижавао и наметао некој жени. Па нећу ни сада. Ја сам врло поносан, то је за мене понижавајуће. Зато те ја више нећу позивати, јер сама кажеш да те ја оптерећујем, да не желиш да будеш поред мене. То није прекид са моје стране, него остављам теби иницијаиву. Када год желиш да се дружимо, јави се, увек си добро дошла. Знај, да наше
пријатељство које у себи садржи врло широк и разноврстан потенцијал, врло брзо
може доживети процват . Буди мудра. Што јеси. “( Крај поруке).

Јавила ми се телефоном: ,,Дођи сутра у 14 часова код Трошарине, да идемо на
Авалу“.

Њена порука ме је обрадовала. био сам радостан да је поново видим.

Док смо се пели уз Авалу, задихала се, није могла да издржи мој темпо.

Испели смо се до споменика Незнаном јунаку, разговарали смо о тексту на француском
од неки дан, о играма.

,, Покушао сам да ти ову поруку у прилогу пошаљем на мобилни,. Како год покушам не иде. Послао сам ти поруку и на твоју емајл адресу“Текст поруке, сам извукао на штампачу, пружих јој.

,,На посао у понедељак. Добро си. Платио сам данас нов лежај, готов за десет дана.
Бољитак у стану је разуме се због мене, али сам ти захвалан јер си ме потстакла, то
искрено ценим. Туга велика са тобом , тако способна и ваљана особа, и још увек заносна жена, атавори на ивици сиромаштва, траћи своје дане и потуца се од немила до недрага. Да си тамо ван земље где је твој брат , била би врло успешна и сретно удата.
Мој брат овде био вечити студент дефектологије, тамо светски цењен биохемичар,
по позиву члан САНУ. Да сам тамо остао, исто би било са мном.Да се богато удаш, спомињеш тајкуне, заносиш се моћницима, слабо, не пије воду, недају они то, њима требаш ти као ’’negre“’’, крава музара. Они само мисле на себе, за своју ситницу руше читаве туђе животе. Бежи на рођендан са децом у Америку преиспитај са братом све могућности, остани тамо, и почни нови живот. О томе добро размисли. Тамо би била врло успешна жена, у лепим годинама, врло привлачна, интелигентна, права дама. Такве жене су у Америци врло тражене.“

Уозбиљих се , замислих. Све би тако било, али Дрина не зна тај свет тамо, тамо
мушкарци поготову они успешнији, сваку жену пре него што са њом ступе у озбиљну
везу, добро испроверавају, детективи, копање по архивама, орвање по подацима,
подметање љубавника.

У оваквом њеном духовном стању, она би брзо прогутала удицу и избламирала се.

Друго је овде друго је тамо.

Штета она је жртва, да је све било како треба, она не би била таква каква је сада.

Да ли да јој ово саопштим?.Одлучих се да јој све то разјасним, нека схвати некс ствари,
нека се мења.

Па јој написах и ставих пред очи:.
,, Овде, гурана у усамљеност и изолацију, а ти ту игру не схваташ довољно,
тумараш у лавиринту тражећи искреност и задовољство, Горана, Хвар. Уместо
тога, сусрећеш распамећене и унесрећене, наилазиш на туп зид неразумевања и
пребрзе одбачености, тебе изузетне жене, од стране оних који те не разумеју и
пребрзо и погрешно процене. Они не разумеју ни сами себе, нити јасно сагледавају шта
желе. Како ће онда разумети тебе? Сви на крају губе! Убеђен сам јер си ти оштроумна. да нећеш помислити да сам ја због тебе изгубио главу, то ми се никад није десило ни када сам имао 20 година, поготову не сада. Једноставно, рационално промишљам, има прилично значајних ствари од заједничког интереса, упркос оних одбојних , које ипак могу наше дружење учинити квалитетнијим животом. Добро размисли.У мени имаш искреног пријатеља који те разуме и прихвата, mon petit enfant, ја ћу ти
увек бити захвалан за дивне заједничке тренутке“.

Удубила се и прочитала. Посматрала ме је узбуђена, са дубоким симпатијама, али
ништа није казала

Она у мени повремено види оца, или брата, једном ми је у кревету у тренуцима
егзалтације и искрености прошаптала: Tu es mon petit fils“( Ти си мој унук).

Матерински инстинкт, она вапи за породицом, љубављу, разумевањем,

“ Дрина, овде је Содома и Гомора нарочито за поштене интелектуалце. Сама си
казала да их треба похапсити.Страшни суд у коме се у казанима пакла кувају сваојаки
Шерлок Холмси и Мате Хари, инфантилни, душевни болесници, лудаци, наркомани,
дебили, у потрази за срећом и привилегијама .А упали су грлом у јагоде, у мишоловку.
Шта би дали да се у то нису упуштали. Знам да је њима најгоре, мада сви мисле
ОБОГАТИЛИ СМО СЕ. Када би знала оно што ја знам, десет пута би се обрнула око
себе и не би се освестила.“

Када смо се враћали низ окомиту падину ка подножју мале планине. доживео сам нову
непријатност од ње, она ме је истински повредила, била је себична и сурова: ,,Немаш
кола, морам да идем по овим џомбама, да поломим штикле и ноге, ја заслужујем некога
са колима, или да плати такси.“

Да ли је она свесна својих речи, да ли је непромишљена, импулсивна? Или то говори намерно да ме повреди? Зашто? Откуд толике контрадикције? Топло. хладно? Да ли је она рафинирана манипуланткиња? Или душевно оштећена и површна ооба? Или је неко послао да ме провоцира?

Као да више преда мном није била она малопређашња Дрина, дивна жена са Дрине,
земљакиња ( Напомена: установио сам да смо и далеки рођаци), ,сада је поред мене бесно корачала мени потпуно непозната жена? .

Да није симптом Еве Браун ( Напомена: жене са више личности) ? Да се не ради о
симптому душевног обољења multiple personality desorder? Или је расуло личности која
се расклиматала од стресова?

Проучавао сам аутистичност, можда је то по среди, она се упушта у серијске љубавне
везе, све заредом се завршавају промашајима. Установио сам да јој је до неких веза било јако стало, а проучавајући њене поступке сам дошао до сазнања да је те везе систематски упропашћавала необичним поступцима. Који су се састојали у изненадним прекидима, или нетактичним понашањем и речима, пребрзим зближавањима, једном речју тешким аномалијама у понашању. Уколико би то била њена стратегија завођења, онда је она потпуно на беспућу, јер ме је тиме, и друге, одбијала, уместо да их веже.за себе.

Покушаћу да је освестим, погогову јер сам сазнао да је проучавала будизам.
Она уме да буде тако луцидна, пробуђена, био сам тада згранут повременом дубином
њеног интелекта и резоновања. Као да би тада преда мном била нека друга Дрина.

Или небулозе? Како је то могуће?,

,,Труди се да увек будеш пробуђена, свесна, чувај емотивну и временску дистанцу,
буди увек Дрина. Tu es une victime abusee“ ( Ти си злоупотребљена жртва)“ саветовао
сам је.

Мада знам да ако је душевна девијација узела маха да психотерапија речима не
помаже.

,,Буди код Трошарине у 17 часова, идемо пешке до Таша, у кафе Шанса“, издиктирала
ми је у мобилни. Кренули смо преко улица, прешли Булевар Црвене армије, избили на Светосавски плато и одатле на Булевар револуције стигосмо у Ташмајдански парк. Ту је кафе “Шанса“.

Успут је непрестано причала. “ Les pistes oubliees“ ( Заборављене стазе), показа руком на улице што се од Бањицеп приближавају улици Војводе Степе.У повратку смо навратили у улици близу Радио Београда у Бошњачки ресторан, ужива у босанским специјалитетима.

,, Изгледа да Бошњаци нису груби према женама у кревету“, опет ме зачуди.

Упражњава да повремено оде у неки кафе, врсту кабареа, тамо негде иза Кумодрашке
улице, ужива да плеше, она не каже, `игра“, него “плеше“.Извади њен мобилни, показа ми увеличану слику, игра помамно, забацила дугу густу косу на рамена и леђа, њој је сада 47 година, а понаша се као оне тинејџерке по београдским дискотекама.

Онда поче: ,,Певач у оркестру има тако узбудљив мушки бас, због њега долазим тамо,
доводи ме до екстазе, играла сам једном са њим, када ме је ухватио око струка сва сам
претрнула. Одвезао ме је колима до стана. Мушкарац снова“, била је нејасна и
тајанствена.

Зашто ми све то прича, то јој не доликује, њеним годинама, професионалном и
друштвеном статусу, као мајци двоје деце?. Да ли жели да се представи као “ успешна
риба“, за којом јуре мушкарци, или да ме прави љубоморним? Не схватам довољно о
чему се ради?.

Али је јасно да је њено понашање недовољно зрело за њене године, да је она љубавно
фрустрирана, жељна мушке нежности, можда што шта измишља? Зар она не увиђа да ће се тако обезвредити у мојим очима?“Једном ми је равнодушна казала на Ади: “ Мене нимало не занима шта ће други да мисле о мени“.

Данашњи људи су свашта претрпели, како се то каже прегорели, немају енергије да
чекају, желе све што пре, на било који начин, само да им буде лепо, а шта ће други да
мисле о њима и њиховим понашањем, то је постало тако неважно..

,,Неки данас врло брзо ступају у кревет, изгледа да је то постало нормално“? упитно
ће. `

Њој је важно код мушкарца много ствари: ,,Када се све скоцка, онда плане искрица, а
то је тако ретко“.Знам да она покушава да не губи време, боље ишта него ништа.
тражи задовољство. Принцип задовољства. Личи ми на мало дете, хоћу све, одмах,
пишки, жеђ, глад.

Људи су подетињили.

Криза мења психу.

,,Још пре неколико хиљада година у древном Египту је писало на папирусима- Жене су
постале неверне. одувек је тога било, то није ништа ново, али то не значи да су све оне
постале такве, ипак већина, и дан даанс држи до свога достојанства“.

,, Људи су постали зли, себични, покварени, жене су се исквариле, нестала је права
љубав, а ја за њом чезнем, овај свет јури у катаклизму“, сада настави. она.

Она је често контрадикторна у својим речима и поступцима. Трудим се да је разумем.
шта је све она претрпела? И шта трпи данас. Чудо да је и то од њене расцепкане и разлабављене личности остало? Изгледа да је хистерична, недостаје јој чврста мушка рука? Њен либидо је још увек снажан. Али има повремених падова. А то је брине. Покуњила би се забринуто. Има неке повремене болове, да није хипохондрична?
Хистерија и хипохондрија понекад иду заједно? Потуца се од немила до недрага, од једног до другог, вероватно тражи правога? А њега нема. Нити ће га икад наћи са таквим односом и поступцима према мушкарцима. Она их тако само одгурује од себе.
Уместо рационалне потраге, пада у замку нимфоманије?

То сам јој у више наврата говорио. Без икаквог ефекта.

Навике је јако тешко мењати.Што дикла то навикла.

Њен живот се одвија у очекивању Годоа. А када би се он почео да приближава, она би
га својим необичним поступцима отерала од себе.

,,Дошао је Страшни суд, руши, уништавај све ради себе и свога ћара, нема
патриотизма, нема морала, културе, људскости, закона, то су шарене лажи за наивне и
будале, све је срушено. Каква хуманост?. Само интереси. “После мене потоп“, она то
говори искрено.

А после дела супротно ономе што је казала.

Када се ради нешто супротно моралном, то ствара духовну несрећу.

Позвала ме је на Сајам књига у Београду. Понашала се цело време достојанствено, био
сам пријатно изненађен. Стала је код штанда где су књиге о инцесту. подуже је
разговарала са хостесом младом девојком. Наједном се претворила у врло разумну
мајку. Тако је била смирена и учтива. При излазу су се продавале мушке мајице ,, Хоћу да купим детету мајицу“, застаде пред штандом и поче процењивање и разговор са продавцем. На крају је изабрала ону мајицу која јој одговара: ,,Баш ће му се свидети`, сијала је, извади новчаник и поче да га загледа “

Недостаје ми 700 динара“, погледа ме испод ока.

Пружио сам јој нешто новца, даде је младићу продавцу, овај спакова мајицу, и врати јој кусур од 300 динара. Она мајицу стави у торбицу, била је врло расположена. Неколико корака је држала кусур у рукама, некако се сети и тутну ми 300 динара у џеп. Учини ми се нерадо, као да је очекивали да јој то оставим.

Следећих дана сам био послом у улици Краља Петра ( бивша улица 7 јула) баш тада
она зазвони на мој мобилни. рекох јој где сам, она одговори: ,,Долазим за сат пред
Хотел Топлица, ту преко пута“. Састасмо се. ,, Идемо доле у Душанову улицу у банку, имам да платим неке рачуне. Брзо ходајући говори о својој тешкој финансијској кризи. У то су је увукла деца својим неодмереном прохтевима. ,, Понекад ми је велики проблем и да им дам, двеста динара.“

У банци се испоставило да не може ништа да подигне јер јој је рачун заблокиран, треба
јој још 1.000 динара да га одблокира.

Али нисам имао довољно оправдања, у породици троје добијају сваки месец значајне
приходе, а она је испустила контролу над децом.

А на шта све она троши новац? Не знам

А ради често прековремено да заради неку цркавицу?

То сам јој казао после изласка из банке. Ћутала је смркнута и забринута., бројећи
кораке и немо посматрајући испред себе.

Да ли она жели да ми измамљује новац? Или ужива у томе да добије и најмање
поклончиће, што би за њу био знак нежности и људске подршке? Потврде да још
вреди?

,,Шта је да је, треба да се постараш у два правца, да смањиш трошкове, и да нађеш још
неки додатни посао“, предлажем јој.

,,Радим повремено прековремено да зарадим неколико додатних хиљада месечно. Да
ли ти знаш некога имућнијег, имаш широк круг пријатеља, могла бих да му будем као
секретарица, да му обављам преписку, да скувам, и почистим у стану?“

Да ли је она постаал истинска крпа?

Потражио сам адресар, некима је то изгледало као добро решење, чак сам се са једним
договорио телефоном да му се она јави.

,, А шта ако почне да ми се удвара, можда ми се неће свидети“?, окрете ми се.

Од овога аранжмана није било ништа, посматрала ме је са болом у очима, очигледно је
била повређена да је уступам другом мушкарцу. А она је вероватно умишљала да сам
се везао за њу.

Дрина познаје врло угледне интелектуаке, које зарађују новац као пратиље странцима.

Стално размишљам о њеној психологији. Да ли је она повремено “ далтониста“ за
људска осећања и друштвене моралне вредности?. Она се мења, повремено је врло морална и трезвена.И обратно. Какве су то фазе у њеној личности? Да ли је она свесна ових својих мена и метаформоза? Да ли су њене поруке и изрази лица, њене цртице личности, повремено у контрадикцији?, Да ли она прибегава триковима да оствари своје циљеве? Зар да се због неколико стотина тричавих динара бламира у мојим очима?.Да ли је њој уопште стало до мога било каквог уважавања? Или жели због нечега да се огади у мојим очима? Па она сама такве појаве жучно критикује? Да ли је она понекад имуна на последице које би нормалног човека испуниле осећањима срама или гриже савести?.
Често ми заизгледа у сваком погледу као особа,на свом месту. Уме бити врло луцидна,
у правом смислу речи брилијантна, њене речи ми изгледају пуне емоција, међутим,
временом ми је било све јасније и јасније, да би у њеној личности наилазиле фазе
мрака, она би губила емотивну и сваку дистанцу, њена будност, ње следбенице Буде (
сазнао сам да је дуго проучавала будизам и ишла на састанке будиста), би се нагло
смањивала, преда мном би била нека друга жена, хладна и себична.

Згадила би ми се. Одвратна.

Увиђао бих тада да њено тадашње понашања није било у складу са њеним ранијим
поступцима, са њеним мени толико пута испољеним моралистичким ставовима.
Да ли је она повремено дволична? Или лажљивица?. Или је психопатски
структурирана личност, коју су таквом направиле сурове животне околности, нечија
перманентно присутна сурова осветничка злобна мржња?

Па је зато повремено постала немилосрдна према некима, свети им се.?

“Кога су змије уједале и гуштера се плаши“, уместо одговора усмери своје речи ка мени.

Знам шта жели, жели да разјасни зашто се тако понаша, одмах јој одговорих: ,,Ко се
сто година дружи са монструмом, и он постаје монструм, то је руска мудрост . “

,,Све је то на мене поразно деловало“, труди се да буде искрена.

Дрина је измењена личност. Она је тога свесна повремено, негде у дубини њене
раздиране личности. Али само повремено.

Веома је успешна у професији, сви је на радном месту цене као врхунског стручњака,
уме са људима, то су ми саопштиле неке њене колеге, које су ме виделе са њом.

Да ли они тамо у њеној фирми, знају за њен џомбасти лични и интимни живот?

У стању је да обавља веома комплексне радње у контактима са мном, а вероватно и
према другима, које су замишљене тако да изазову друге, и мене, да јој дамо своју
подршку за оно што она жели. Она је лукава манипуланткиња? Уме веома спретно да инспирише осећај мога искреног поверења у њу, или да ме наводи да чиним оно што њој одговара.

Али ја се не бих нимало осећао угрожен, ја је схватам, људи умеју бити нетактични или зли, зато што пате, или из потраге за супериорношћу.

Откуд њена похлепа за малим поклонима и тричавим сумама новца, то покушавам да
разјасним?

Али повремено би постала немоћно и наивно дете.

Откуд овакве контрадикције?

Вероватно ерозија њене психе није узела маха? Или једноставно, жене и мушкарци су
другачији?

Али ако не дође до коренитих промена у њеном животу, деформације ће све више
узимати маха. Убрзано ће се растакати једна врло ваљана личност.

Да ли је она „вук у јагњећој кожи.?

Повремено ДА. Али други пут НЕ.

Откуд овакве метаморфозе у њеној личности?

,, Што неко сам себи може зла нанети, то му не могу учинити ни сви његови
непријатељи да се уједине заједно`, каже турска пословица, добро размисли шта
радиш, буди увек свесна и пробуђена“, саветујем је добронамерно.

Она је ћутала.

Неколико пута сам је ухватио у очигледним ситним лажима, Она је то кратко и
енергично, без икакве чињеничне логике демантовала, и завршила разговор.

,,Потруди се да разумеш себе, бићеш потпунија, зрелија, успешнија, и са мушкарцима,
ко не разуме себе не може разумети ни друге?“

,,Не желим да будем свесна себе, боље ми је да живим мраку, мени је лепо овако“,
њене очи су си сијале скоро тријумфално. ,,Ја сам ванземаљац, волим плес, знај да ћу
нестајати на дуже време, можда ћу се вратити, имам ја неке моје обавезе.“

,,Tu es une victime abusee“ ( ти си злоупотребљена жртва) , опет јој рекох. ,, Волу је
најлепше када му ставе јарам, јер је навикао на јарам и ропство, тако и људима могу
омилити јад и беда, ропство у раљама себичних и подмуклих.“

Наставих:,, Народ Србије је распамећен, избациван из лежишта, Србијом се крећу
роботи, тела- а не свесна бића. Довољан је импулс, измучени организам и
разлабављене мождане вијуге реагују по задатој шеми. Не буди робот, као што је мали
аутомобилчић што се њиме са дистанце играју деца.“`

Ћутала је , наизглед незаинтересована?

Сетих се речи чувеног белгијског психоаналитичара Пјера Дакоа: ,,Неки пацијенти
су ми говорили- оставите психоаналаизу, дајте ми мерцедес и паре, па ћу решити све
моје проблеме.“

Вероватно ме је тако тумачила и Дрина: шта ми овај прича, мени треба новац., а не
испразна психотерапија речима.

Или да ми се потсмехне: ,, Нађи ми правог љубавника или мужа“

Показује на делу неспособност да извуче поуке из ранијих грешака, него их упорно
понавља. Што би могло бити знак менталне слабости и неспособности, да на нове
догађаје реагују на другачији начин. Наставља са својим ранијим штетним поступцима,
понавља их.

Ипак повремено би била врло луцидна, био сам тада запрепашћен ширином и дубином
њене свести и њеним исправним ставовима.

Онда би опет западала у менталну конфузију.

Зграбио бих је тада за рамена и протресао: ,,Пробуди се, дођи себи“

То јој је било јако симпатично, посматрала ме је топло, јер је схватала да сам
добронамеран, а она не среће добронамерне мушкарце. Она чезне за искреном
људском подршком и разумевањем. Она је повремено мало дете.

Неко би на ово препоручио: Уместо празних теорија, зграби је и добро протреси у
кревету, видећеш како ће брзо дођи себи..

Тачно, али она не дозвољава интимности због нечега? Зашто, ко то зна? А ја нисам
силоватељ. Мени није сада 20 или 30 година. Једном, када сам опет почео да губим контролу над својим осећањима, она ме је гледала ужагреним очима као ватреним фаровима у тамној ноћи, страсно је прошапутала:,, Ти си прави мушкарац“

Али ме је ипак енергично одгурнула од себе.

Можда јој је неки невидљиви моћник строго забранио да ми се препусти?

Да ли ме она увлачи у некакву тајанствену игру? Или ствара загонетке и ребусе, да о њој што више размишљам? А зашто би то чинила? Запазио сам да се повремено лоше разумемо, као игра глувих телефона. Морам строго пазити шта говорим, да то буде јасно, јер ме она може погрешно разумети.

У Србији одувек царују лоше процене.

Да ли су код ње присутни симптоми биполарне депресије, промене расположења,
повремено ја изражен либидо, или пак наступи драстичан пад сексуалне тензије.

,, Живот је игра“, каже ми са тајанственим осмехом.,,нашла сам о томе текст на
googl-у на француском.“

Прочитах брзо, али врло удубљено: ,,Текст је врло занимљив“ рекох јој, “тако ме
потсећа на пост-дипломске студије у Бриселу, и на социолошке књиге које сам читао у
Француској читаоници 1980-их година, Французи су ту без премца“.

Дрина завуче руку у ташну, отуда извуче лист хартије, тутну ми га у руку, на њему
сам нашао врло мудре мисли:

Pazite se svojih misli, jer misli postaju reči.
Pazite se svojih reči, jer reči postaju akcije.
Pazite se svojih akcija, jer akcije postaju navike.
Pazite se svojih navika, jer navike postaju karakter.
Pazite se svog karaktera, jer karakter postaje vaša sudbina.

Невероватно луцидан текст. Да ли она следи његове поруке? Очигледно да је његова
садржина привукла- Значи бори се да влада собом и својим мислима?

Ипак, размишљајући о њој често, она постаје моја мала опсесија, увек се враћам на
једно питање: требало би да се сам себи изјасним о њеној душевној стабилности?,
Психопатологији? Да најзад установим шта је по среди??

Да ли су њени недовољно етични поступци, знак њене неморалности, или се тако
понаша због њене очигледне душевне оштећености? Да ли душевна алијенација може
проузроковати пад личних моралних вредности? Како на то делују сиромаштво и
друштвени оквир у коме егзистира индивидуа.? Како душевно стање утиче на
моралност? Сећам, се социолошке студије у Институту социологије Слободног универзитета у Бриселу о проституткама, научници су установили да је само у 3 постотка на појаву проституције код неке жене, деловала генетика. пресудни су били утицаји погубних животних околности: поремећени односи у породици, алкохолизам, насиље.

Познаник, професор психијатрије др. Јован Марић каже: Морал би се могао видети као облик друштвене свести, систем обичаја, навика, норми. Централне вредности морала су: добро, исправно и праведно. Овај морални код је усађен индивидуи, када треба да учини нешто, одвага да ли је то лоше за другу страну, муњевито се запита: како би неко поступио према мени. Моралност је стога усађена, али се стиче и домаћим васпитањем и утицајима окружења.

Да ли је то Бог који је усађен у сваком људском бићу?

Очигледно је да понекада нема зрелости у њеном моралном расуђивању и поступању.
Она понекад импулсивно, површно, даје предност својим потребама, егоизам и
егоцентризам понекад постају њене идеје водиље. Постајала би хладна, скоро безосећајна, смањивала се скале емоција, повезаних саемпатијом, саосећањем, алтруизмом, праштањем. Или би постајала имуна на осећање кривице и на грижу савести.

,, Шта ме брига, тако су и други према мени поступали“, као да су ми то говорили
њено лице и њене очи.

Ако бих отишао даље у дубину и ширину проучавања њене повремене дефектне
моралности, дошао бих до сазнања, да она повремено запоставља позитивне моралне
принципе који су темељи здравог и одрживог друштва, као што су: једнакост, правда,
толеранција, разумевање потреба другог. Уместо тих начела, доминирали би
повремено код ње вредносна опредељења као што су: егоизам, користољубље,
негирање друштвених норми, лаж и ситне преваре у служби сопственог комфора и
користи.

Али би ми се повремено поверавала, да би увече када би била сама у кревету патила
због неких њених поступака, осећала би неподношљиву грижу савести .
,, Понекад се гадим самој себи. презирем саму себе“, признала ми је ганута у неколико
наврата.,, Мрзим себе, гадим се саме себе“ скоро да је узвикнула бесно.

Пјер Дако је саопштио: ,, Одвратност према себи,. неким својим поступцима, је први
корак ка величини човека, под условима да се из тога извуче“, то сам јој предочио.
Да ли је она разумела смисао ових речи?

Колико сам сазнао, њени родитељи су врло часни и савесни, морални људи. Она је
добила добро и здраво породично васпитање, из краја Србије је где се људи међусобно
уважавају и поштују, где су часни и духовни, стамени домаћини и војници хероји.
Са болном гримасом ми се жалила да је њен отац био врло строг, и повремено је тукао.
На ерозију њеног душевог здравља је врло лоше деловало окружење на Хвару.
Што се нажалост, нарочито погоршало доласком у родну Србију, у Београд..

Да ли она губи веру у људе. Живи у непријатељском окружењу. Има проблеме у
породици, са родитељима, децом, нема новца. Њен интимни ,љубавни и лични живот је
лунаран призор земљине коре изроване катастрофалним земљотресом, доживљавала је
годинама болне промашаје и трауме са мушкарцима..

,,То је стврднута лава, не верујем да се ја могу у овим годинама променити“, она је
убитачно песимиста.

Или се њој тако свиђа?. Она ми је сама рекла да јој је тако лепо, да не жели д се мења?

Ипак нисам убеђен да је баш тако. Она пати због себе, а то значи да размишља о својим
поступцима.

То ме не изненађује, нажалост тако је са већином.

А има их подоста који гладују, немају за лекове. То сам јој казао. “ Свако мисли да је
његова мука највећа“, мудро ми је одговорила.

Чини ми се да се њој одиграва врло мучан и интензиван сукоб, између њене личне
аутентичности, усађених породичних система вредности и моралности, са једне стране,
и њених непримерених поступака, на које је наведена тешким животним околностима,
са друге стране..

Она би тога раздирућег процеса у дубини њене личности била повремено свесна у
довољној мери.

Патила би због тога. ,, Гадим се сама себе“, била је у појединим тренуцима пуна
презира према себи.

Али таква повремена луцидност није упевала да се преломи, да више не чини оно што је у супротности са њом. Али догађаји наиђу нагло, њени нерви су истањени, њена психа израњавана, поново бива срушена у блато. Или је други повреде, нанесу јој штету.

У таквим околностима би тонула у конфузију, мрак.

,,То је суштина човекове трагедије, често закључујем, наилазе фазе у личности када се
будност и луцидност смањују. Буда је велики дух. Он је то прозрео одавно“, окретох
јој се..

,,Она се насмеја, Буда се зове, а позива на будност, одкуд да име Буда позива на
Будност,`?

,,Санскрит“ , објашавам јој сличност српског и санскрита.

,, Као да су други бољи од мене, сви су себични“, рече.

Нисам ни сањао шта ће се убрзо десити са Дрином, да ће се наћи у невероватном
ковитлацу гео-политичких коинциденција, да ће отићи далеко ван земље, и да ће се
наћи у раљама сурових фундаменталиста , талибана и муџахедина.

А то се десило. Изненадно.

Написао сам текст у прилогу, сачекао сам је после радног времена на Звездари, седели
смо на клупи у зеленилу.

,, ПРОУЧИ САДА ОВО СА УДУБЉЕНОШЋУ И КОНЦЕНТРАЦИЈОМ. Казала си ми: Очекујем да ме неко победи интелектуално. Прочитај ово пажљиво, изнео сам ти кључ енигме. Можда ће ово бити тај интелектуални бљесак који очекујеш. То је тај прасак у космосу. Када би знала оно што ја знам, десет пута би се обрнула око себе. И били би много ближи једно другом. Од мене можеш научити ствари које ће ти живот изменити из корена .И довести те до душевне стабилности и отварања нових хоризоната у животу, о којима и не сањаш.Сада после толико дана џомбастог дружења сам те упознао. Проучавајући наша дружења, узорак твојих појединих неуобичајених поступака, и твој феисбук, сам боље препознао твоју праву личност и психологију.Потребна је у овом врло тешком и сложеном времену, пуном брига и заморних стресова, велика промишљеност. Ти кажеш за себе: ја сам ’’ ванземаљац’’, ’’ ја сам таква, тешко ће ићи са мном’’,говориш о себи у трећем лицу, као Петко у роману ’’Робинсон Крузо’’.. Кренеш са ентузијазмом , кажеш ’’ Pour toujours“( заувек) , а онда нагло кажеш да прекидаш. Ти ниси никакав ’’ ванземаљац’’ нити нека необична жена –’’ја сам таква, тешко ће ићи са мном’’, то су твоји емотивни и неосновани закључци о теби самој. Ти си жена у ковитлацу и метежу ( не зато што си необична, важна, знај-тако је данас овде са већином), ти си као и већина у неприликама, породичним, финансијским, усамљена си, јер си окружена вуковима који те погрешно процењују, тебе префињену и нежну интелектуалку, жељну искреног односа и уважавања.А живот граби и пролази. А ти би хтеле да га загризеш из све снаге, и да у њему нађеш што више овоземаљских задовољстава. А то се не дешава. А да би се извукла из овога метежа потребно је да разумеш о чему се ради.Само када то сазнаш, умећеш се супротставити стихији око тебе. Не бежи у ’’ ванземљца’’, ’’ ја сам таква’’, то је контрапродуктивна опција . Има непромишљених узбудљивих момената, а после настаје празнина. Ако је то твоја глума, стратегија како да заведеш мушкарца, са мном је то погрешно,а са другима да не говорим, они ће о теби мислии све најгоре. Зато не можеш да оствариш трајну и стабилну везу.Ја сам задивљен твојим остварењима на послу, мудра, стручна, методична и дисциплинована. Узимаш своју судбину у своје руке. То си ти: права, аутентична Дрина Аврамовић врло ваљана особа, која нажалост не прима од друштва оно што заслужује. Али ван радне обавезе, егзистира једна друга ’’ Дрина Аврамовић’’, уместо оне праве која на радном месту управља собом, и другима, насупрот радном месту ти у твоме интимном животу, постајеш нека друга ’’ Дрина,“ ’, импулсивна, која губи команде, која погрешно закључује да је ’’ ванземаљац’’, ’’ ’’ ја сам таква, тешко ће ићи са мном’’, понаша се као шипарица, робот којима управљају пулсије за тренутачним задовољствима које ти недовољно тријеришеш.И чији постајеш роб.
И тако падаш у клопку. То није привлачна женственост, него импулсивност. Чиниш у
своме животу поступке, који ти можда доносе повремена врло интензивна
задовољства, али који нису у складу са твојом правом природом и системом
вредности, који су у супротности са оном правом аутентичном Дрином.
Због чега када си сама са собом патиш. Што ти називаш ’’ борим се са својом
аутодеструклтивношћу’’?. Жалиш се на личну аутодеструктивност увече када си
сама са собом. Да ли касно легање значи бекство од таквих опсесивних мисли из
вечери у вече, бекство од себе, ти се плашиш да пониреш у своју потсвест? . Жалиш
се на несаницу, депресију, зебњу, или повремено апатију и замор, страх. ( Од кога, од
себе?). Да ли се плашиш да увече будеш сама са својим аутодеструктивним мислима?
Да ли разумеш откуд све то?

Да ли се Дрина може променитги, да ли може постати целовита личност? Не губим
наду да је могу освестити. Ставих пред њу нови текст:

“Суштина твога проблема.је у следећем: ти повремено патиш, јер поједина твоја
дела из интимног живота нису у складу са оном правом Дрином
Суштина је у следећем, мораш се пробудити, морају се освестити и спојити у једно,
различите фазе у твојој личности. Она методична и промишљена Дрина на твоме
радном месту, и она инфантилна распојасана импулсивна Дрина, у потрази за нечим
што покушава да оствари на начин који је ипак њој туђ, понекад врло узбудљив, али на
крају изазива грижу савести и дубоке растрзавајуће море и разочарења.
Уколико у томе успеш нећеш постати мање женствена, напротив.
Упознај саму себе, без страха од себе. Нећеш нимало изгубити у твојој лепршавој
женској нежности и заводљивости, напротив стећи ћеш ново стање духа, нову
пробуђеност и свест, нову врло необичну женску привлачност.
Постаћеш свој господар. Уместо да будеш робот неуротичног и психотичног, и злонамерног подмуклог окружења. Јер као таква, повремено импулсивна и инфантилна жена, бива од мушкараца виђена као нешто што не инспирише поверење и стабилност. Удаље се.А ти си врло привлачна и у сваком погледу ваљана особа. Када то успеш, а то можеш са мало труда, кренуће ти и финансије, породица, радно место, деца, родитељи, здравље, односи са другим.Знај да ћеш бити у великој заблуди ако на ово у себи одговориш: Пароле, пароле, дајте ми новац.“

Она је узела овај текст и брзо га прочитала. Није се ни удубила, надам се да јој је ипак
нешто од тога остало у памћењу. Био сам дубоко разжалошћен, кад је лист узела у две руке, устала са клупе, и стојећи га театрално импулсивно као робот, исцепала у ситне папириће, и бацила га тријумфално у оближњу корпу за отпатке, цело време се смејући гласно. Била је врло расположена: ,, Немој ме мењати, мени је овако дивно“.

А жали се да је повремено на ивици безнађа несреће, да помишља на самоубиство?

Дрина ми је тада личила на источноевропског гаатрбајтера на раду у Француској, из
драме Вацлава Хавела, који је дошао тамо и годинама мукотрпно радио, сневајући да
заради и да се врати у Пољску да помогне себи и својима. И када је зарадио новац, због
нечега разочаран и љут на своје сроднике, устаје,вади ташну са папирнатим
новчаницама и све их исцепа.

Или су жене и мушкарци другачији?

Дошла је у мој стан да учимо француски. Чим је села на кауч, устала је, скинула блузу
и грудњак, стала је пред мене: ,,Погледај ми пажљиво дојке, да ли негде има неки
чворић.“

Преда мном је стајао савршен женски торзо, како су многи казали у њиховим књигама-
дојке које одолевају земљиној тежи, тако лепе женске дојке скоро да нисам никад
видео“. пружих руку да јој покажем једну малу плавчасту веницу. Она ме строго опомену:` Не смеш ми ни дотаћи дојку “.

Нисам могао да се савладам. Она зграби хаљину:,, Ако се не смириш, одмах одлазим“

Почели смо француски, она се нагло упути широком лежају, који је мамио, није могла
одолети. Од почетка ми је јасно да је она сексулно неизживљена бујна жена, гурана у
изолацију и сексуално лишавање.

Добро, ако је тако, зашто ме спречава и у најмањој иницијативи да се понашам као
мушкарац, да остваримо у кревету оно што сањају мушкарац и жена.

Сматрам да она није довољно умешна у опхођењу са мушкарцима, поготову у кревету:

,,У психологији брака и љубави стоји, да мушкарац и жена треба да разговарају, да тако
угоде једно другоме.

,,Знам ја све то“`скоро да ме прекиде.

Глуми? Шта? зашто? Ко је шаље?

Нисам никакав мекушац. Али она крајње енергично заустави сваки мој љубавни
покушај.

Никад нисам био у оваквој ситуацији!
.

Послао сам нову поруку на њену емајл адресу: “Communication et presentation, на
страни 4 је текст који смо ти и ја разрадили Les dix comandements en vue d`obtenir
une bonne communicatione. Један од твојих кључних проблема су “ глуви телефони“, не
мислим на телефонске апарате, него на твоју склоност да импулсивно и пребрзо
погрешно процениш стварност и људе. Овај текст ће ти помоћи да почнеш о тој
твојој несавршености да размишљаш. У прилогу Моралност-из уџбеника психијатрије доктора психијатра професора Марића ( са којим ме веже дугогодишње познанство, скоро пријатељство, заједно смо разговарали на телевизији поводом публиковања моје књиге КАЗНЕНА ПСИХИЈАТРИЈА- КО ЈЕ ОВДЕ КУД) .Моралност је пре свега предмет психологије (психијатрије), а мање моралности као филозофске категорије. Коригуј се , ти то можеш. Reveille toi! Давно си уснула. Не очекуј да те други победе, оствари највећу животнупобеду: ПОБЕДИ САМУ СЕБЕ. И спаси себе и своје најближе. Јевреји кажу: “Помози три пут, а ако се не исправи, гурни низ воду.“ и “Ко воли свакога не воли никога“. Ако ово проучиш, послаћу ти следеће текстове.

Ушла је право са врата и у зимском капуту и ципелама се испружила као полумртва,
као поражена војска, легла преко целог кревета. Али не уздуж него попреко

,,Одахни мало, ти си се предао само француском“, скоро да ме прекори.

Открио сам да она има поодмакла знања из француске граматике. ,,Стигла сам до
треће године студија француског на Филозофском факултету у Београду , и напустила
због породичних обавеза`.

,, Којих?“

,, Дуга прича, била сам у браку са Афганистанцом, имам сина и ћерку са њим
близанце“.

Додају се нови делови слагалице.о њеној необичној личности.

,,Све ћу ти о Недиру испричати, али хоћу да учимо француски, И то до краја године“.

Дрина је дошла следећи дан увече. Није то био састанак као они ранији, нешто друго, на први
поглед без жара да се поново почињемо да виђамо.

Али ће се видети тек 2007.године, дакле за две године, да ће неке ствари кренути у њеном
животу кренути неким другим токовима.

Назрех у цртама њеног лица некакв немушту поруку, да расплет тек наилази.

А до кога је почело да долази крајем маја 2007.године, када у Београд дође дуго топло лето.

Зашто тек кроз две године? Због чега је настала двогодишња дуга пауза? Да ли ми је
недостајала?

Ми смо сви запали у теме часовника, време стоји, или нам га неко краде

Мало по мало, она поче да се поверова, али на француском.

После гимназије у Далмацији, у Београду је завршила студије оријенталних језика на
Филозофском факултету. На неком скупу невладиних органзација у Београду , Ром младић
кога је упознала на Ади, јој рече: ,,Да те упознам са Недиром , ајде брате Надире бре, брате,
дођи брате овамо`, повуче за рукав скоро грубо црнпурастог млађег човека“ .

Дрина застаде, присећа се:,, Одмах сам препознала да није Ром, имао је благо
искошене очи, и црну косу, али светао тен, као наши људи, повисок и мужеван, да није
било тих азијатских очију, мога би лако проћи као Шумадинац. А он Афганистанац“,
насмеја се гласно.

,, Како је дошло до брака“?

,,Недир Шафаров је рођен 1946. године, дванаест година старији од мене је повремено
долазио у Боград, виђали смо се, и на крају ступим у брак 1990.године, имала сам тада
32 године, а он 42, а сина и ћерка је рода донела на свет 1992.године“.

Она се брзо зближава, тај брак, очигледно није био добар избор, она се развела,
спомињала је раније да је са разведеним мужом имала велике неприлике, различите
културе, он је тајанствен човек у мутним ковитлацима и заплетима, бивао би често
одсутан, није причао где, нервозан, љубоморан, жали се да је био насилан, обраћала се
центру за социјални рад, судовима, полицији.

,, Недир је врло мистериозан човек, овде у Србији њему су свугде врата отворена, он
уствари није рођени Афганистанац, његов отац.Карим Шафаров је из бивше совјетске
републике Таџикистан, био је безбедњак, један од поверљивих ослонаца Москве у
.Душанбеу, главном граду Таџикистана, и то онај један од најповерљивијих,
учествовао у Отаџбинском рату, рањен у бици код Стаљинграда“

Извади ми слику Недировог оца, иако црномањаст косих очију, прави строги
црвеноармејац.

Чудно, како она познаје гео-политику Централне Азије и историју: ,, Још прошлог
века Русија и Енглеска су се бориле за превласт у Централној азији, Русија је стигла до
граница Афганистана и Ирана, али није тамо продрла, у Таџикистану и Афганистану се
говори персијски дијалект, као српски и бугарски. Енглеска је држала Индију све до
1947 године. Током Хладног рата су Сједињене Америчке Државе и Совјетски
Савез борили за утицај у Авганистану, што је довело до крвавог рата
између муџахедина („свети ратници“) које је подржавала Америка, и власти коју је
подржавао Совјетски Савез, у којем је животе изгубило више од милион
Авганистанаца.“

Делови слагалице се слажу:,, Недиров отац зна афганистански, сличан тачишком и
персијском, одлично је уведен, послала га Москва у Афганистан“’запитах је.

,,Да, Шафарови имају родбину у Афганистану поред саме границе са Таџикистаном “,
сазнах, сценарио ми постаје све јаснији.

Она ме погледа значајно, њен француски бриљира.

Кo је ова жена?

Болује од далматинског комплекса, читајући између редова чини ми се да им се
улизује? Водила ме у Земун у неколико наврата, и то по правилу близу католичких
обележја овога сликовитог, и мултиетничког града, мисли да ја не препознајем њене
улизичке мисли, толико јој је стало до учења француског језика, да га научи течно, да
јој на споменику стоји “ Знала је француски“.? Носи најлепше успомене из путовања по Француској и Италији, Дружила се са страним дипломатама, у небо окива интелигенцију и шарм француских дипломата.

А запослена у значајној државној установи.

Сада сазнајем нове детаље, као у неком узбудљиом шпијунском роману.

Како, она вајна обавештајка а нема новца? Проси?

Настави исповест ,,После Другог светског рата је дошло у Таџикистану до побуне
против Совјетског савеза, па онда и 1992 након распада СССР-а, подбадали их
Енглези , Карим Шафаров је био поуздан и поверљив човек Москве“.

Застаде и рече оно што сам и назирао да ће бити: ,,Није се званично одрекао Незира,
али неће да га види очима, сматра га за отпадника.“

Дрина ме је посматрала искоса, као да је то сада нека друга жена преда мном: ,,Та
Недирова бела кожа и светла боја очију потиче од смеђе светлооке мајке Украјинке,
црне косе, по оцу поунијаћене православке, из Одесе, потомка српских досељеника у
Украјину на територији такозване Славеносрбије. Има ту још неких замршених ствари,
мајка његове мајке је била Кримска Татарка, чија породица је након Другог светског
рата исељена из Крима .у Узбекистан, због наводне сарадње са Немцима.“

,,Надир је трагично распет између свога сложеног порекла, он не зна ко је, да ли је
Муслиман, он је шиит, а не сунит, да ли је Таџик, Персијанац, или Словен, или је
Татарин турског порекла, има симпатије за Словене, Србе, понекад и за Русе, нарочито
симпатише Иранце, али Русе почиње да презире, одбацио је руски наставак “ов“, сада
се презива Шафар“, одахну.

Настави занимљиву причу.,, Због промене презимена се гадно завадио са оцем
русофилом. Понекад је против Јевреја и Израела“.додаде. ,,Надир је пао под утицај мајке ,по мајци Кримске Татарке, она као поунијаћена православка љуби папучу Папи, Хохоли ( погрдан назив за Украјинце од стране Руса) не воле Русе, а два скоро иста народа. Причала му је мајка од рођења све најгоре о Русима, да су током Другог светског рата, иако је велики број Кримских Татара служио у Црвеној армији и учествовао партизанским активностима на Криму током рата, Совјети казнили целу популацију Кримских Татара, постојање Татарске легије у војсци нацистичке Немачке и колаборација татарских верских и политичких вођа са Хитлером , послужило је Совјетима као изговор да прогласе целокупно становништво Кримских Татара за сараднике нациста.`

. Како она све то зна? Ко зна са ким се она све дружи?

,,Муж његове мајке, његов отац, Таџикистанац, ортодоксни човек Москве, са чином
пуковника НКВД , се са супругом често препирао, претио јој Сибиром, злостављао је
физички, на крају је без трунке сажаљења отпремио наглавачке у Сибир, развели се“
погледа ме.

Дрина настави: ,, Његова мајка је била задрти не само русофоб, него и анти- семита,
кривила је Москву за истребљење милиона Украјинаца за време такозваног
Голодомора, великог помора становништва на територији Украјинске
СССР током 1932. и 1933. током глади која је задесила такође и у Другом светском
рату“

,,Занимљиво“, подстичем је. ,, Недир обожава Хезболах“, сазнах изненађујући податак.“
Хезболах је шиитска терористичка организација, Недир је шиит“? питам је. ` ,,Ама њега нико
не узима озбиљно, гледају му кроз прсте, ћалов, његов старији рођени брат је високи
функционер у Афганистану. Рах…………“,

Дрина овде застаде поче да муца , не уме, не може да изговори име, започне Рах, па понови
Рак, па на крају изусти нервозно“ у Рахмањиновој влади“.

,,Ниси исправно изговорила име, Сергеј Рахмањинов је био руски композитор јеврејског
порекла, другачије се зове председник Таџикистана“ .

Она се дубоко замисли, удуби, и присети се: ,, Да, сетила сам се, зове се Рахмонов, председник
је владе у Таџикистану“. Па додаде: ,,А други брат је утицајан у Кабулу“.

,,А што га овде у Србији подржавју“? није ми јасно.

,,Због утицајне браће, сматрају га као неозбиљног, он то прича о Хезболаху, али никад нје
сарађива стварно са њима, али их повремено контактира, он је понекад лакомислен.“
Смејала се безбрижно: ,,Недир је нека врста шаљивџије, незванични “attache inteрнаtional“, он
ужива у тој улози, за себе понекад каже у шали да је Џемс Бонд, воли да има новца, жене око
себе, да му се сви клањају. Шта сам све претрпела од њега, причаћу ти.“

Застаде. па кратко додаде:,, Титрају му овде због утицајне браће због добрих односа са
Афганистаном и Таџикистаном, али нарочито јер тргује дрогом из Афганистана, а вероватно и
оружјем“.

,,О чему се ради са Афганистаном“ ?, кушам њена сазнања.

,,Причају празне приче о дроги, тога има али то није битно, много је битнија гео политичка
позиција ове земље , али мени то није кључно, најважније је оно што се не говори, ова земља
је баснословно богата природним неоткривеним нетакнутим ресурсима. Па ко пре ђевојци
његова ђевојка.

-Дрина је нестала. нашао сам у мобилно м кратку пор уку: Отпутовала сам у Афганистан. не
знам када се враћам“

Изненада се вратила као што је и отишла. Схватио сам да не треба да је било шта
питам.

Причала ми је у стану. Путовала сам са њим у Таџикистан, па у Афганистан, стари
совјетски авион на проппелере нас је као ћира дрмусајући се спустио у Душанбе. Из
авиона бескрајни високи врхови губе се небу, свугде се бели снег и лед, где ти људи
живе?. У муслиманској држави а свугде ћирилица?.Знају га цариници, пилоти,
полиција, сви му се клањају, обраћају му се на руском, таџичком, Недир зна и руски и
украјински, а српски течно, лако научио“.

Ужива да се присећа: ,,Са њим би се некако могло живети, али уме бити
неподношљив, до крајњих граница је сумњичав, љубоморан, ко зна шта му се све
дешавало у животу, ноћу често јауче из свег гласа, све се ори, као да му неко дере
кожу, а када се пробуди ничег се не сећа, казао ми је једном да сања ужасне снове“.,
исповеда Дрина своју несрећу.

,,Када је смирен и расположен онда је диван, имао је обичај да запева познату
туркменску песму на руском“ Толка у љубимој могу бит такие необикновение глаза“(
Само у вољене могу бити такве необичне очи), певао је једном пред мојим
родитељима, они су се сетили, ова песма је била врло популарна у Србији 1950-их
година“.

,, Он је шиит, а Туркмени су сунити, Туркмени су турцијски народ, а његови Таџици
припадају перијској групи народа, као и Афганистанци, “ радознао сам.

,, Мајка његове мајке је била Татарка, турцијска нација, отуда Недиру симпатије за
Туркмене, он је шиит, али већина Таџика су сунити“.Настави: ,,Турцијски народи из бившег СССР-а су например Туркмени, Азербејџанци, Узбекистанци, Чечени, има још и других, то нису Турци, али су слични међусобно, као ми словенски народи. Велико Турци су крвожедни према Русима, хтели би да ујединесве турцијске народе у велику Турску, криве Русију да не да, од тога нема ништа, као и од сна да Русија све Словене уједине у једну царевину“

,, Недир се непромишљено повремено дружи са онима из Хезболаха, после сусрета са њима
би скакао у сну, урликао“, сазнајем нове детаље

,, Рећи ћу ти нешто интимно, он је мужеван, али не увек, чак не често, понекад, бејаше и тога
у почетку па после нестало“`, сазнајем делове слагалице.Смешкајући се осветнички настави:,,` Таман у кревету крене, почне да се у њему буди жесток мужјак, онда застане, почне да се чешка по лицу, скаче из кревета и сваки час јури у тоалет.Тропа, ништа није могао да уради, клоне“, Дрина окрену шаку на доле победнички, скоро да се загонетно смешкала.

,,Не лези врежа, то би га разбеснело, скочио би из кревета и почео из све снаге да узвикује
“Алаху акбар`, он сматра да му то неко намерно чини. псовао је на руском, арапском,
таџичком, турском. Неколико пута је у наступу беса све поломио у стану, што се могло
поломити“ изненађен сам, али схватам. Усред зиме, напољу је било минус 15 степен целзијуса, беснела је кошава, после неуспелог покушаја у кревету, ван себе од јарости је излетео го на терасу, и отуда почео да псује и прети суседима, да баца предмете на тло, и нама је претио да ће нас све поклати“.

Настави: ,, Ћерка дохвати кључ и закључа терасу, дуго није могао ући, ушао је ништа му није
било голом на тераси.“

Дрина стави очајна главу у руке: ,, Убио ми је сина, војника, када сам била трудна сумњичио
ме је стално да то није његово дете, обори ме у кревет, ударао ме из све снаге по стомаку,
настала сепса дете мртво рођено. Више пута ме силовао“.

,,Откуд Недир Шафаров у Афганистану“ ?

,,Његов отац Карим Шафаров , као што сам ти већ објаснила био тајни агент НКВД
у побуни против Москве у Таџикистану, а обављао је специјалне задатке у
Афганистану у рату између СССР-а и САД, где има и родбину. Па је тамо довео код
родбине Недира и браћу“

Уместо да упитам где је сада Недиров отац запитах је: ,,А где је сада Недирова
мајка“?

,,Јармила , тако се она зове, је била у Сибиру, изашла је тешко оболела, дијареја,
бешика, ледара, спасли су је рођаци Татари исељени са Крима у Узбекистан, сада живи
код родбине у Узбекистану.“

,,Па , јели Недир са њима одржава контакте“

,,Ни говора , никога од родбине не посећује, сасвим се отуђио, не даје алиментацију
деци, нити се бине о њима, подивљао. Без икаквих тешкоћа сам добила родитељска
права , није се ни појавио на суду’“.

Разбијена породица, видиш шта чине бољшевици, и теби лично је растурена
породица“, упућујем је.

,,Па и теби је“ насмеја се кисело.

Када и други трпи слично, лакше је.

,,Где је сада Недир“?

,,Бријао се, једанпут када смо били заједно, сада нисмо, мало се посекао испод доње
усне, он често тамо мало штрецне бријачом, зацрвени се, кап крви капне, то га одувек
ужасно нервира, кад год се брије посече се мало, једном се мало више сецне, крв се
мало зарумени, неће да стане, он побесни као никад раније, удари руком из све снаге у
огледало, пуче као мала бомба, прсну стакло, улетех у купа тило, свугде стаклићи, руке
и глава му у крви. На срећу брзо су га зашили у болници, замало да му је стакло исекло
вене“.

,,Где је сада“?.

,,Отпутовао је недавно у Техеран, авионом преко Истамбула , враћа се за месец дана“,
сазнах.

,,Не иде да види оца, мајку, браћу“ ?

,,Ама не, тај само мисли на себе“

Тек након ове опаске сам сазнао више откуд они, Таџикистанци у Афганистану

,,За време деветогодишег Совјетског рата у Афганистану Совјетски Савез је подржавао
владу, док су побуњеници добијали помоћ из многих земаља, укључујући и Сједињене
Америчке Државе и Пакистан.“.

Погледа ме као професор :,, Ону грешку коју су направиле САД у Вијетнаму је
направио Совјетски савез у Афганистану. Совјети су хтели да у Афганистану заведу
марксисзам, али се то тамошњим ортодоксним муслиманима није свидело. Моћне силе
су то искористиле да изазову народ против Совјетског савеза.“

Очи су јој сијале, лукаво се смешкала, она има неодовољиву потребу да бриљира, да и
нада мном доминира, овога пута знањем гео политике.

Расприча се.,, 7. јула 1979, СССР је послао падобрански батаљон као одговор на захтев
авганистанске владе, Недиров отац иако већ старији човек је већ пре тога тајно прешао
границу са Афганистаном, граница Таџикистана и Афганистана је порозна, на југу
Таџикистана су стациониране и дан данас руске трупе.

Његов отац се борио против талибана, анти совјетски настројених, нашао се у Кабулу, у Председничкој палати. Однекле нешто фијукну, осети оштар бол у оку и паде на тло. Укривени снајпериста му избио око. Не зна шта се са њим даље дешавало, не сећа се где је био месецима, нешто се присећа, зидови пуни паучине, неки људи су се смењивали, неки добри, други зли“

Настави: ,,Недир је нешто начуо од оца, сазнао да се његов отац на крају нашао у огромном разапетом шатору, није било хладно, стално су доносили раскомадане и тешко
рањене. Карим је прекаљени ратник и .обавештајац, виђао је он и горе. У бунилу је
слушао свакојаке људе. Неки су га још са врата шатора гледали сумњичаво, као преко
нишана, други се смешкали благонаклоно, “ по нашки“.Разуме он различита наречја и
дијалекте персијског, фарси, парси, дари, таџички, који се говори у Ирану,
Таџикистану, Узбекистану и Афганистану.

,, Знаш, то су персијски језици, као што су словенски“, она то све зна јер је завршила
студије оријенталних језика. ,, Слушао је као у бунилу, за то тмурно време за њега, језике хазараги и пахлавани који се говоре у Афганистану, дехвари у Пакистану, бухарски у Узбекистану. понекад пакистански и приучени енглески како говоре Пакистнаци. Мудри обавештајац је за сво време ћутао, ни на једно питање није хтео да одговори“.

,,Будале не треба призивати, саме дођу“ збуних се њеним луцидним речима.,

Дрина настави ,,Дође пред њега насмејан млад лекар, обрати му се на руском- Kaрим, я твой
рождественик др.Шафар Шафаров, “,( Кариме, ја сам твој сродник, ја сам др.
Шафар Шафаров), казао му је да му је оперисао очи, да га овде у Афганистану чекају
његова три сина.

Карим је погледао опрезно око себе. Из великих шаторских врата, заједно са јаким
сунчевим зрацима што продреше у огроман шатор, су нарастале две велике сенке,
искрснуше пред њим људске прилике, пред Каримом су се појавили насмејана његова
два сина..Пали су му у загрљај.

Кариму су удариле сузе на очи. Проговорио. је смушено. Сместили су га у кола и
одвезли у нови дом.

,,Сада је стање у Афганистану конфузно., Недиров отац је већ у позним годинама,
оронулог здравља11.`
`
Сазнајем нове ствари о Недиру. ,,Он сматра да су западне жене лаке, курве, и да су
западњаци шоње што то дозвољавају, секу грану на којој седе, страда наталитет. За
Српкиње стално презриво понавља, као папагај “курвице“.. Словенске жене су лаке и
површне., њих је.. е ко стигне, Албанци, Бошњаци, Чечени, Казахастанци,Турци, само
најаше“. Настави:,, Убеђен је да светом полако почињу да владају муслимани,, и да је њихова превласт свршена ствар“.

Опет ми је казала:“ Тu es mon petit fils“ ( Ти си мој унук). Она уме бити врло духовита
. ту није било алузије на моје године. Она чезне за породицом.

Одговорио сам јој искрено оно што стварно мислим: ,,Да је између тебе и мене разликау годинама мања, и да смо сада у годинама када се заснива породица и добијају деца,
имали би складан и сретан брак. “

Настали су проблеми у њenoj породици, са децом, нарочито са оцем. Финансије,
здравље. Она запада повремено у депресију.А онда се развесели.Да ли је то биполарна
депресија?

Децембра 2006 сам сам упутио Дрини следеће речи: Две хиљаде шеста година је за мене у знаку речи: VICTOIRE! Et pour toi?

Од Дрине сам добио поруку на мобилни, да предлаже паузу. Од тада сам престао да јој
се јављам.

Дрина ми је када сам је сусрео прв и пут, у чамцу на Дрини, била сасвим другачија,
сада је видим као неку другу особу. Људи носе образине. Можда неки глуме. ? Или се
споро отварају, затворени су у себе?Изнурени, многи су у истинској кризи идентитета.

Читалац ће видети да сам Дрину срео поново маја 2007 на Ади, на Макишкој страни.
Чему је претходио изненадан сусрет са њом у аутобусу 59 , наспрам зграде Општине
Раковица.Тада је настао нови заплет.

Враћао сам се аутобусом 59 из ресторана “ Мак Доналдс“ на Видиковцу, где сам се сусрео са рођаком Надом Дангић . Нада је ћерка чувеног четничког војводе Јездимира Дангића.

Изнад мога седишта у аутобусу стаде Дрина, препознао сам је још из даљине, као да се пришуња, усправи се нада мном, скоро самоуверено због нечега, као да хоће да ми стави немушто до знања да хоће због нечега да ми пркоси. Са њом је стајала девојка скоро дете, био сам затечен:,, Ово је моја ћерка“.

Једном приликом ми се изрекла на Ади, да има близанце, ћерку и сина. Није ми јасно то о њеној деци. .

Деловала је збуњено, као да је постиђена ме је посматрала испитивачки испод ока, процењујући моју реакцију.

Утом се отворише врата на мојој аутобуској станци, поздравих се са њима и изађох. Она рече: ,,Јави се“.

Оне одоше, наставих да се присећам. Њена кћерка је изразито црнокоса и црномањаста, али тако, тамнокосих има и код нас, не често, али то се не види у Србији да су они другачији од осталих. Србија је земља где је брат црнокос, а сестра природно плавокоса. То се овде не запажа као необично, једноставно, то нико не само да не запажа, него томе не придаје било какву пажњу. Дринина кћерка је изразита црнка, али њене очи су некако мало другачије него ли што је то уобичајено овде, мало искошене. Или ми се тако учини? Да то није тако зато што јој је отац Афганистанац?

Дрина је дошла следећи дан у моје суседству, из даљине сaм jе видео испод капије парка, као малог славолука, у Борској улици, преко пута Топлане. Није то био састанак као они ранији, нешто друго, на први поглед без жара да се поново видимо.

Али ће се видети ускоро, да ће све кренути неким ранијим током.

Обрадовах се, назрех у цртама њеног лица некакву немушту поруку, да расплет тек наилази.

А до кога је почело да долази крајем маја, када у Београд дође дуго топло лето.
Она тада долази на Аду, када и ја. Она би понекад долазила на исто место на Макишкој страни где бих ја понекад навраћао.

Због нечега бих пожелео повремено да променим плажу. Али то би било само на кратко, ипак се најбоље осећам тамо преко пута, са оне стране језера, тамо где се налази мала такозвана “пензионерска“ плажа.

Како да је наведем на разговор о њеном мужу Афганистанцу, шта се сада са њим догађа?
О том потом.

Данијела је љупка жена, иако је близу шездесетак година, пензионисана је новинарка Радио Београда, седели смо у наслоњачама поред саме воде, лево од нас, брзо се усмеривши ка води, је њихајући се ходала Дрина, висока и витка, још увек изузетно привлачна, мушкарци су је загледали и стално је салетали.

У брзоходу се окрете ка мени, узвикнувши гласно моје име, скоро заповеднички, као да хоће да ми стави до знања, као да сам ја њен посед, или да због нечега покаже Данијели да ћу се одмах определити за њу, и да ћу Данијели истог трена окренути леђа :“ Дођи“.

Нисам стигао ни помислити“ женска сујета“. али се сетих тога мало касније, обе долазе годинама на ову плажицу, можда јој је Данијела некад стала на жуљ са неким мушкарцем, па јој Дрина сада враћа мило за драго, све она памти.

Нисам могао да одолим, признајем себи да је Дрина још увек запретена негде у мојим мислима, нисам је заборавио, мада о њој ређе размишљам, али њен лик и њене речи негде у потсвести трепере, као мали поточић, који би се повремено излио на површину моје свести. Почела би мала ватрица да се развија, у пожар никако, шта ми то треба.

За ове скоро две године без сусрета скоро да ми никада није падало ни на крај памети да је позовем.Упознао сам је добро, после почетног заноса сам убрзо схватио да смо ми ипак два различита света, мада има толико сличности и заједничког међу нама. Чему губљење времена са њом, она је толико млађа од мене, има друге мотивације, животне циљеве, имам важнија посла у животу?.

Ипак, савест ми је мирна, према њој сам се понашао искрено и добронамерно.Не желим више да је мењам, и да исправљам криве Дрине.

Чак за ове скоро две године нисам ниједном загледао у њен Феисбук. Она се изванредно разуме у механику компјутера и интернет. Када је једном била код мене, села је за мој компјутер и проучавала, тражила пасворде мојих налога, нисам обраћао пажњу, сматрам да немам тајни. Када је отишла све моје пасворде сам изменио, не желим да ме она надзорава.

Моја стратегија понашања са људима, и женама би могла бити изложена жестоким критикама. Јер сматрам да са женама, а ја жене још увек видим као жене, упркос мојих година, треба имати јасан и искрен став.

Што је противно саветима појединих модерних психолога љубавних односа, који предлажу манипулативну тајанственост.

Неко би могао да ми пребаци старомодност, или виђење односа на релацији мушкарци-жене из перспективе мојих поодмаклих година.

Свој став по овом питању браним аргументима. Живимо на врло деликатним и трауматичним просторима, и у врло смутним временима. људи су не само изнурени, или остарили, него су и сиромашни, притиснути бригама и свакојаким неприликама, што је оставило дубоке ранљиве трагове у душама.

У оваквим кризним ситуацијама и друштвима, где су људи узнемирени и сумњичави, се ствара врло погодно тле за ремећење међуљудских односа.

У Србији царују погрешне процене. Сви сумњају у све,

Да ли је у једном оваквом друштву, не може се рећи параноичном, понекад да употребим
психијатријску номинацију, параноидном, где је ипак честа болешљива сумњичавост, сврсисходно заговарати приликом упознавања, и зближавања између жена и мушкараца, и уопште речено, уношења у међусобна општења нејасноће, енигме, ребусе?

Не, никако, мој је закључак. Јер су особе таквих психологија склоне да изречено А, схвате као изречено Б. Настајали би безбројни и бескрајни “ глуви телефони“. Неко са најбољом намером нешто саопшти, друга страна то схвати сасвим другачије као повреду, или увреду.

Познато ми је толико упропашћених веза, које би да се другачије поступало, биле успешне, не само када се радило о женама и мушкарцима мојих година, него и средовечних, а да не говорим о младим.

Уместо нејасности или тајанствености, или пак и покушаја манипулација, треба ставити на сто отворене карте. Не баш одмах, или убрзо, или у потпуности, али постепено.

Толике неприлике, још и љубавни јади! И то у мојим годинама? Да ли ја себе видим објективно?

Зато сам Дрини дозволио да сазна моје лозинке и податке о моме личном рачунару. Имао сам у њу поверење у том моменту. Али сам се питао: да ли их она може злоупотребити? Да ли она заслужује моје поверење?

Установио сам да је она изменила слику на десктопу мога рачунара, ставила је пејзаж Хвара, читалац се сећа претходних поглавља, она је због нечега дубоко повезана са Далмацијом и тамошњим људима. Њој импонују Хрватска, Далматинци, католичке цркве.

Убеђен сам да прати ко све улази у њен Феисбук, видела би и мене, можда би због тога доносила неке своје закључке и развијала стратегије, које мени не би одговарале.

Био сам непажљив, када сам се у стану удаљио у суседну просторију, брзо сам се вратио, предосећајући да она користи моју кратку одсутност да зграби нешто, да сазна више о мени? “ Зашто си узела мој мобилни“, скоро да је прекорих. “ Само сам хтела да га померим, да на његово место ставим уџбеник француског“, она уме савршено да слаже, док трепнеш, и у томе је врло вешта. Никакави очигледни контраргументи не помажу, увек би морало остати онако како она каже. стога никад нисам ни помишљао да се са њом прегањам и да је убеђујем у супротно.

Она не мирује, стално је у покрету, акцији. Шта ради, чиме се бави?

Тако ме потсећа на врло необичног дечкића који на плажу долази са баком.
Бака је негде отуда са Југа, од Пирота. Овај дечко, можда има око 6 до 7 година плени пажњу свих присутних. Можда би неки рекли за њега, зато што је стармали. Он је необичан пре свега јер је сувише зрео и мудар за његове године. Врло је самоуверен и убеђен у своју супериорност у односу на његове вршњаке, али изгледа и на одрасле. Оно што највише пада у очи, то је његова невероватна убрзаност акција и мисли, не може да седи мирно, стално му надолазе нове идеје, речи, поступци, али све што
започне, он и заврши. Занимљиво, све што он уради и каже има своју тежину.
Око њега би се окупљали докони купачи, запиткивали би га, и забављали се са њим и његовим духовитим опаскама достојним зрелом и мудром човеку.

Видео сам у моме животу још таквих малих мудраца, да не кажем вундеркинда.

Дрина је врло мудра и надарена. Убеђен сам да је и она када је била дете, исто тако била центар пажње и дивљења њених блиских и познаника, као и овај дечкић.

Упркос што је давно напустила доба детињства и и истинске младости, она је још увек препуна енергије, духа, полета, свакојаких идеја. Не може да се скраси на једном месту. Јури са једног краја плаже на други. Или разастре простирку, и изложи своје тело сунцу. Али ће томе претходии читав ритуал, припрема, процењивања места, избора позе тела, бриге о видокругу.За њу је врло битно да њен поглед обухвати целу ову плажицу и све присутне на њој. Све она види, има она своје привлачне објекте и субјекте, прати их врло пажљиво где се крећу. И подешава своје понашање и искораке плажом у зависности од сагледавања тих параметара.

Она је врло прорачуната. Али кад је смирена.

А често није, онда би била импулсивна, наједном би ме запрепастила својом површношћу. Био бих разочаран њом, као да је тада била преда мном нека друга особа.

Дружећи се са њом, закључивао сам једно: Овако надарена особа, која може бити врло корисна заједници, а гурнута је у убрзано духовно растакање. Али то је овде масовно.

“ Ми смо сувишни људи, овде на Балкану постоје сувишни људи“, као да чита моје мисли.

Брзо се одвојих од Данијеле, приђох јој.

Тако је настало ново дружење.

Врло занимљиво. Све је почело испочетка. или боље речено, наставили смо тамо где смо стали.

Шта се то десило са мном?

Као да међу нама досада није било никаквих неспоразума? Осећам нову топлину, као да неко поново почиње да ложи оне раније емоције, мисли, најинтимније снове, она ми се чак завлачи и у ноћна сањања.Не желим да се враћа оно од раније. Али шта ми смета да се са њом повремено дружим, без обавеза?

Она је тако привлачна.
Враг не спава, као да је нека невидљива војска навалила са свих страна, као да ми неки невидљиви свирац свира најзаводљивије мелодије, као морске нимфе занетим морнарима?

Неће ме опет навући на невидљиве подводне хриди?

Нашли смо се опет код мене. Узела је књигу Пјера Дакоа“ Чудесне победе савремене психологије`,прочитала је одељак о духовном посрнућу модерног човечанства.

Иста је, врло мало се угојила. Али је њено тело и даље беспрекорно. “ Имала сам кратку везу са таксистом, срела сам га у супермаркету, млађи је петнаестак година од мене, све је ишло брзо, неки змијаст вијугав тип, сав истетовиран, љигав“.

Био сам опет зачуђен. “ И шта је са њим`?

,, Одвео ме у стан, ниједном ми се више није јавио, а ево прошло је скоро месец дана. Шта он мисли? Шта чека? Није ништа нарочито у кревету, данас је модерно да се брзо зближи“, убеђена је да је у праву. “ Шта је то са њим, наиђе, будемо заједно, и више се не јавља? Све ми је досадило, помишљам на манастир, како се то ради“? “ Мог оца је у марту стрефио страховит мождани удар, био је месец дана у Болници “ Свети Сава“сада се брзо опоравио, ипак је он врло виталан и отпоран. Али се нешто десило, ноге више никад неће моћи да користи, у колицима је“, не могу да верујем њеним речима. али истовремено нисам ни зачуђен, мало мало па се неко шлогира или доживи инфаркт.

,, Али влада рукама, шта би ми без њега, он зна све занате, испекао на броду, струја, водоиинсталације, техника, грејање, ТВ, радио све могуће поправке зачас уради, све тај зна и зачас уради“.

,, И сада када је у колицима“?
,,Иде колицима, креће точкове брзо рукама, мало га подржимо уздигнемо га мама и ја, или деца, да дохвати места где треба да поправи“, каже она мирно и задовољно.

Размишљам о њеном оцу пуковнику ЈНА и заповеднику бојног бода на Јадрану, шта је све ова намучена породица доживела након распада Југославије, ратова? `

Зар не постоји извесна паралела са породицом њеног разведеног супруга Афганистанца , чији отац је такође био власт, пуковник НКВД.

Мени сметају строге и непредвидљиве жене. Нисам био расположен. За мене су праве жене оне које су умиљате, интелигентне и духовите, разумне изнад свега, и да се са њима зна на чему је се.Дрина није никако таква. Ипак је заносна.

Видели смо се у неколико наврата на Ади, само једна жена је имала откривене дојке. “ Сматрам да је топриродно“, каже она, “ мало су ми се дојке опустиле, па не иде да их откријем“.

,, Не верујем да дојке могу да се опусте за непуне две године“, тако мислим. Сећам се да су њене дојке само пре две године биле у савршеном стању.

Нисам конзервативан, нити старомодан, али на плажама на Ади, сем на нудистичкој, се ретко где могу видети жене разголићених груди. Не треба штрчати. Медицина каже да су женске дојке гениталије.

Она леже леђима на врућ бетон, скиде грудњак и груди прекри провидним пешкирићем. Заиста су јој дојке биле заносне као раније. Пешкирић се помаче. Указаше се набрекле брадавице на бујним грудима,повукох пешкирић и дотакох јој као случајно брадавице, она се тргну, очи јој се скоро изокренуше, али ништа не рече.

Зашто није овако похотљива када смо сами у кревету? Као да би постајали залеђени када би били сами у моме стану, као да би неки невдљиви маг заблокирао наше хипоталамусе, центре сексуалних нагона?

Никад ништа међу нама није било, иако је полугола улазила у мој кревет. Није хтела.
А овде на плажи се узбуди? На погрешном месту и у погрешно време. Рекох јој то.

,,Све је у рукама судбине, не вреди се борити против ње, како је записано тако ће бити“, то је њен мени одавно познат став о судбинама мушкоженских зближавања.

Од овога додира њених брадавица сам запазио да се Дрина почела да мења према мени. Показивала је да је моји додири просто штрецну, да су јој много пријатнији него ли ранији, да јој пријају.

Сваке године почетком јуна одлазим у Узовницу на Дрину, тако ће бити и овога пута. Изнајмљујем овога лета кућицу Живка Матића, недалеко од засеока Крсмановића. Имам подоста ствари, драги рођак Милан Живковић ( томови 3-5), долази повремено у Београд, пошао бих са њим, довезао би ме до прага куће у Узовници.

Предложио сам Дрини да дође у Узовницу, на неколико дана.

Не одговара јој лош комфор, каже.

Нашли смо се у парку тамо нешто пре Титовог маузолеја на Дедињу. чекао сам је на аутобуској станици, сиђе из аутобуса са друге стране улице, из даљине ми се смејала радосно. Она због нечега обожава овај део Београда. тамо ме је и раније позивала. Показивала би ми фонтану, прсак водоскоком запенушане воде, потсети ме на Манекен Пис у Бриселу.

,,Тамо је споменик Српском војнику, који ми се јако свиђа“, показа на окруњену камену фигуру у парку. Да ли је то зов њеног националног порекла и патриотизма, кћерке високог официра ЈНА“?

Изгледа да она овде доводи и друге, и прича им исте приче?.

Седе на клупу. Било јој је пријатно. ,,Голицај моје табане“, то је јако узбуђује. Људи су уморни и под стресом, потребан им је мир и опуштање. И то што пре, одмах.

Она не може никако да се смири. ,,Хајмо“, устаде, кретосмо искрају парка.

,, У оној згради су 1980-их година биле просторије Данске амабасаде, преселили су се тамо ка згради ВМА, долазио сам овде на разговоре као дисидент, ту су ме једном ухапсили“, показах на зграду у полумраку.
]
,, Сада је Данска амбасада на Дедињу, тамо близу Војне медицинске академије“ она то зна. А ја скоро сваки дан пролазим поред те амбасаде аутобусом 59 када идем према центру града, последњи пут сам био тамо марта 1999.године, када сам узео визу за одлазак у Копенхаген на скуп ИСИЛ-а“

Када смо полазили у тролејбус, она ми се скоро пожали, како је неки усамљени младић претећи пратио приликом успона на Авалу, спасли су је случајни пролазници. Била је скоро у паници.

Да ли ми то све прича да ми стави до знања да су јој потребни моје друштво и заштита за шетње Авалом“?

,,Још не силују“ нашалих се, она је то схватила да желим да јој пребацим, да је се надала да буде силована, а да се то није десило. Увреди се, љутито окрете главу: ,,Удаљи се, седи тамо“, показа руком на топле камените степенице. Наиђе тролејбус. Неће због нечега да седи до мене, седе у удаљенији део возила.

Јуче док смо на Ади седели изнад ограде која одваја стазу шетача од језера, тамо на Макишкој страни, ми је испричала да је недалеко од ње, тамо код фонтане, са друге стране Аде, седео младић који је онанисао. Показала ми је руком како је то чинио, горе доле.

Зачусмо гласно крештаво грактање великог црног гаврана, који залепрша широким крилима, залебди у ваздуху као мали хеликоптер, испружи велике канџе, и спусти се на гвоздену ограду, као велики лептир на цвет. Она се узнемири:,,Донеће ми баксузлук, иди га отерај“, показа нервозно руком на гаврана.устадох и брзим кораком се упутих благом низбрдицом ка црној великој птици, она када ме виде залепрша крилима и одлете на другу страну језера, видесмо је како се спусти на удаљене гране високог ораха.

Отпратио сам је аутобусом до стана у улици Војводе Степе. Свугде су мирисале липе, поређала се стабла, истинска шума липових стабала. Она показа руком на високе расцветале липе: ,,Како дивно миришу, овде је најлешше доба године када процветају липе“.

Никад ми није дозволила да је допратим до зграде у којој станује. На растанку ми рече:,, Овде у суседству, доле наниже, има мали Кинески ресторан, имају врло укусне поховане ананасе и банане, када се вратиш са Дрине, отићи ћемо тамо “ Онда додаде :“А ту близу има мали кафе, врло је пријатно место“.

Још ми је казала и ово: ,,Једна моја пријатељица се доселила у твој крај, мало узбрдо Миљаковац 2, јако ми се свиђа твој крај, миран је и има много зеленила“.

Следећи дан смо се нашли на Ади.

Борисови родитељи су 1995.године избегли из Книна, његов отац је Србин, а мајка Далматинка из Сплита, населили су се негде у Банату. Борис је млад, има око 45 година. Техничар је, ожењен, отац два сина, иако је запослен, често је и преко дана на плажи. Борис је висок и прилично кошутњав. Иако је ожењен удвара се појединим купачицама.

Ја сам је упознао са њим. Да ли сам то требао да учиним? Док смо Дрна и ја седели на травњаку изнад језера, он нам се приближи с ` леђа и седе без нашег позива са нама.

Видех га јуче, да је накратко разговарао са Дрином. нешто јој је показивао.

Добро ми је познато да Дрина жели да види у мени виталност и самоувереност. Неко ми је казао: Жене су као пси, као што пси нападају онога ко се од њих плаши, тако и жене осете несигурност код мушкарца, па га запоставе.

Знајући за такву њену ранљиву психологију, сам се трудио да повратим самоувереност, када сам био са њом на плажи, исправих се и снажно запливах језером. Али ми се сампоуздање не поврати.

Имао сам важан пословни састанак. и напустих је. Ипак на растанку јој се трудећи да повратим представу о себи, и да је разуверим да је не заборављам, а она то може помислити, и да ћу мислити на њу за време отсуствовања од месец дана на Дрини, се обратих опуштено и расположено: ,,Бићемо у контакту мобилним, да када се вратим да остваримо наше зацртане договоре“.

Њен израз лица је био нејасан и неинспиративан. Можда мисли да.ћу се тамо дружити са шармантним планинаркама?. Па што онда и она не користи оно што јој живот понуди?.

Трудим се да привучем овога лета туристе на Дрину.

Ујутру 10 јуна сам отпутовао за Узовницу колима рођака Милана Живковића, преко Дебелог брда, па на Пецку,испод и изнад пута се црвене малињаци. Направили смо малу паузу у малој кафаници поред пута, близу родног села Дрининог оца. У планински
зелени спокој се спустао тихи сумрак. Негде испод жбуна је певао своју успаванку планински зрикавац.Смрачи се, појавише се свици.Тако је спокојно и лепо у завичају.

Како би било лепо да је Дрина сада ту, да види све ово. па ово је и њен завичај. Али од кога је се она толико удаљила.

Мој живот у летњим данима у Узовници се одвија по добро разрађеном и устаљеном плану.Кључни задатак је черенац. риболов мрежом на Дрини, купање, веслање, пењање по околним брдима, спавање поред широм непрестано отворених прозора.

Уживам да увече слушам цврчке, да погледом прати слепе мишеве, који личе на ноћне ластавице. Када се смрачи двориште куће под брегом, и сав зелени околиш наједном буде прекривен велом тамне ноћи,као да би се звездано плаво небо спустило на земљу, свугде около у бескрај велова тамне ноћи,светлуцају свици, као звездице попадале по ливадама, па трепере, неће да се погасе.Рано легање, касно устајање, потребно је да се добро испавам и одморим. Доручак, и око 10 часова узимам у руке черенац и право на Дрину, ту такорећи на пар корака, све до 14 часова. Онда ручак,одмор до 16 часова, и опет на Дрину све до 19 часова.

Сваки дан напорно дижем горе доле тешку мрежу, ловим мале рибице, углавном их пуштам у воду, то не чиним да упецам рибе, него да вежбам мишиће, да стичем енергију и снагу.Пецао бих у растојању од око километар и по. Одлазио бих повремено до Грачаничке реке, на острво Крсмановића чагаљ, пливао , дружи се са мештанима, углавном рођацима. Сваки дан бих куповао малине код суседа Аце Пуцаревића
.
Занимљиво, Дрина ми је стално у мислима, филм се непрестано развија, .Мислио сам да сам је након паузе од скоро две године потпуно заборавио. Како се то десило неосетно,
да сам опет почео о њој да упорно размишљам? Не знам ни сам? Она је поново постала моја опсесија, као наметнуте мисли, као да ми неко упорно диктира и убацује без
моје жеље њу, и само њу? Као да је тај невидљиви засео на моје уши и стално понавља, развија филм о њој у недоглед? ..

Данас сам дошао до Црног вира, низводно километар од мога станишта. Био сам сам на зеленој плаховитој реци. Овде се Дрина сужава, и хучи, таласи се пропињу, беле, матица само јури. Данас је субота, облачно је, дакле није на Ади, узех мобилни и позвах је. Јави се. ,, Дрино, чуј како звучи Дрина,“ спустих мобилни до саме воде. Чух њен глас:“ Заиста је дивно “

Она одмах настави: ,,Није ти Борис никакав искрен друг, када си ти отишао показао се иза твојих леђа као бескарактеран и покварен, љигавац“.

Нисам је питао зашто?

Она је била са друге стране: ,,Када се враћаш?, као да је била нестрпљива да се што пре вратим, била је сетна и чежњива, тако ми се чинило?

Схватио сам да је ово моје летовање на Дрини у знаку необичне жене истога имена.

Да ли је могуће да упркос мојих година ја могу још увек да толико мислим на неку жену?

Да бих проверио ову претпоставку непримерену мојим годинама, седох на громом опаљено дрво на каменитом гребену недалеко од Микуљака, у тишину је улазио шум букова и кликтај кобца који је из Србије ка Босни, изнад Дрине јурио голуба. Поред самог стопала загамиза велика шарка победнички у очњацима носећи рибицу коју је уловила у Дрини.

Нестрпљив да Дрину видим, позвах је телефоном. ,,Прихватам твој предлог да идемо у тај кинески ресторан на поховане ананасе и банану, донео сам ти и теглу природног багремовог меда?“

,,Имам бољу идеју, да одемо до Ратног острва, стави мед у фрижидер, засада имам још меда, када потрошим“.

Стигли смо са Бањице аутобусом 78 до Земуна, одатле кретосмо на понтонски мост на Земунском кеју,па њиме на Ратно острво, звано од Земунаца Лидо.( томови 1-5). Ово острво је дугачко и понегде прилично широко, обрасло у зеленило, са прекрасном пешчаном плажом. Дунав је широк и зелен,галебови, као да смо на мору.

Дрина је љубопитљиво загледала понтонски мост, пипкала га, мирисала, сва победнички насмејана се исправи из сагнутог положаја: ,,Ово је ЈНА ( Напомена Аутора: Југословенска народна армија) , чврсто,стабилно, трајно. нема ништа без Југе“

То каже кћерка пуковника ЈНА. Њен понос има логику, упркос хаоса у њеним ставовима, она је ипак кћи пуковника ЈНА.

Испесмо се на мало уздигнути део острва, појави се широк Дунав, као морски жал, галебови закликташе.Њој се овде јако свиђа. Дуго је изабирала кутак где ћемо се зауставити. На крају јој се највише свидело на малом травнатом узвишењу, близу је и хладовина, и сунчана страна, а и река је близу. Мени се чини да је она нарочито тражила погодно , мало уздигнуто место, да погледом прати све присутне? Скрили смо се иза стабла дебелог високог бора.

Она зна много света. И са многима се дружи. Зашто то чини? Шта тражи у животу?
Била је расположена, пружила је ногу да је масирам, затим леђа, узвикивала је:“Баш је дивно“.

Ево прилике да више сазнам о њеном мужу из Афганистана, шта се са њим догодило у међувремену.

Али смо се брзо растали.

Следећег дана сам стигао на Аду на плажу.из шумарка, из прикрајка сам осмотрио, видех Бориса лежи на сунцу. упутих се даље и спустих се језеру. Одједном чух Дрину, радосно је узвикнула моје име.приђох јој, ставих моју простирку поред њене простирке.

Она устаде и скоро осорно ми рече:“ Одмакни се“ што учиних.

Онда она устаде и покупи њене ствари, оде подаље у хладовину сунцобрана. Врати се и стави њену торбицу на оближњи сточић кафеа,очигледно да ми стави до знања, да ипак не одлази од мене. Удаљи се и леже на стомак, дремала је лењо.

Утом из даљине видех Бориса који се упути брзим корацима ка мени, устадох и поздрависмо се. ,,Када си дошао са Дрине“? упита ме. “ Ових дана`, тако се наш разговор завршио. Како ме је спазио из даљине? Није ми промакло пажњи да је застао и бацио помало забринут поглед ка сунцобрану испод кога је Дрина лежала. Па Борис ме је неколико пута звао на мој мобилни док сам био на Дрини, био је кратак, као да је проверавао да ли сам још увек тамо ?

Неколико пута сам сада покушавао да јој се обратим, одбијала је да раговара са мном. Била је нељубазна, скоро љута. Када се смрачи, она ме позва руком, кретосмо ка усамљеној клупи. Смирила се. Пружила ми је ногу да је масирам. Али је због нечега била врло нервозна. Наједном је села, и љутито,бесно ме је скоро отерала: “ Одлази, ако хоћеш и заувек“.

Мирно сам устао и отишао.: ,, Чућемо се “ рекох јој ипак при одласку“.Она се ипак смири: ,,Договорено“.

Не схватам о чему се ради. Покушавам да разјасним енигму, анализирао сам њен Феисбук следећих дана, каква непромишљеност, она, дама, интелект уалка се на њему поверава, отвара своју интиму и душу. Спазих њену фотографију, негде на Ади, испред ње стоји снажан млад непознат мушкарац, у коментару она каже за његову фотографију: Много ми се свиђа. Те размене њених порука са њим су трајале следећих неколико дана.

А где је ту Борис?

Одлучих да је позовем:`Мед сам извадио из фрижидера, није добро, може да се искристалише, а да одемо и у тај кинески ресторан“.

,, Дођи у 20 часова на Трошарину“, била је кратка.`

Уместо да се упутимо у кинески ресторан она је била кратка: ,,Нисам гладна, идемо у Савамалу, тамо има нешто заннмљиво“ чух назив улице. То је тако близу Карађорђеве број 50 где је моја породица становала од 1955 до 1980.године “

,,О чему се ради“? упитах је., замишљам да је то нека масовна приредба.

,,Видећеш када дођеш“, слегну раменима, нема намеру да ми објашњава

Испостави се на крају да се тамо на отвореном простору одржава игранка. Изгледа да је то неко бивше складиште, или некдашњи Отпад?. Посетиоци су тек почели да пристижу, углавном млађи и средовечни.Посматрам лица, неки су обријани, мутни и сумњиви типови, агресивних погледа.

,,Шта ћу ја ту, ту није моје место“ окренух јој се одлучно, окрећући се да одмах одем.

,, Само мало да останемо“? , хтела је да останем поред ње, да не буде сама-.

То је већ било сувише: ,,Довела си ме у овај прави зверињак“, био сам љут.
Она се упути унутра, простор је био празан, седе на усамљену клупу.

Ја одох брзо и без речи.

Следећих дана сам је видео на Ади опет.

Отпливао сам мало даље, одједном осетих да ме је неко ухватио за леђа и гурнуо под воду. Ко би то могао бити ? Окретох се, преда мном је из воде вирила Дрина, смешкала се доброћудно, нешто је промрмљала, изгледа да је казала ,,Извини“.

Да ли је могуће да је била помало потрешена?. Зашто ми се извињава, то је изрекла тако искрено, из срца, са мудрим изразом лица племените жене. Окрете се и отплива без речи.

О чему се то ради?

Сутрадан је Дрина опет била на плажи, наиђе Милица Јованић), одмах седе поред мене, приближи ми се, стави ми руку на мишицу.

Дрина је у њу зурила са необичним чуђењем. Лице јој се намах наоблачи.

Следећих дана су се дешавале необичне ствари са мојим сусретима са појединим женама на Ади. Неким чудним случајностима су наилазиле жене које нисам виђао годинама. И као узинат Дрини, као да је праве љубморном, су ми прилазиле мазно, седале поред мене, и остајале дуго ћаскајући.

Пажљиво сам пратио Дринине реакције. Њен израз лица је одавао дискретно изненађење, или разочарење?

На овој плажици се дружим са мени врло драгим Романијцем Жељком Вујићем. Он је млад и снажан.Тако смо сличног духа. Кад год смо заједно смо врло расположени. Он је донекле упућен у ово што се догађа између Дрине и мене. Види да је мој поглед дискретно али упорно усмерен ка њој.

Желим да установим да ли се она стално дружи са неким мушкарцем? Прилазили би јој повремено неки мушкарци, она има врло широк круг познаника, седали са њом. Ко су ти људи?

Али нисам запазио да је са се са неким сталније дружила

Седох са стране. Осећао сам Дринин поглед да је стално фксиран на мени.

Пре овога дана, неколико дана нисам долазио овде, одлазио сам на другу, макишку страну, тамо понекад дође и Жељко. Он ми се нагну, приближих му се: ,,Ова твоја је ових неколико дана била овде у близини, стално зурила двогледом, разговарала је француски са пријатељицом, чуо сам док је гледала тамо на другу страну Аде, на пензионерску плажу где ти често биваш када је казала узбуђено пријтељици: ` Ено Томе тамо са неком женом у хладу ораха, ставио јој је руку на слабине.“

Зар је тако нешто могуће, значи да је њој стало до мене, значи да се везала за мене? Одмакох се у пријатном расположењу. Ћуд је женска чудна работа?

Осетих дакле данас њен поглед на мени. Она устаде, и поче да се шећка испред мене. Као да жели да ми нешто сигнализира немушто? Стаде тамо где смо неки дан седели. Онда се брзо удаљи и наслони се на клупу где смо неколико пута били.заједно

Тако је се око четврт сата шећкала испред мене, и давали ми неке тајанствене, мени нејасне сигнале и знаке?

Па она мисли на мене, везала се? Да ли и код ње ради филм, обсесија, као што је то са мном ? Постепено су ми се враћали нада и лепо расположење. Вероватно је видела те жене са мном и жели да ми стави до знања, да је још у мислима са мном? Плаши се да ме не изгуби?

Онда се она смири, леже на стомак и поче да дрема.

А све то помно из прикрајка мотри мудри Романијац Жељко, и он је данас опет на нашој, пензионерској плажи, не може да схвати о чему се ради са њом, зашто кружи у мојој близнни, шта загледа, зашто млатара рукама? Шта је на то нагони?

Баш тада наиђе Милица Јованић, хтеде да седне поред мене. Знам да ће ми се одмах приближити.

А шта ако то види Дрина? Мислиће да је правим љубоморном? Или да сам јој потпуно окренуо леђа? Познајем Дрину, она је помало параноична и ранљива на сваку реакцију мушкарца који је са њом. Уме да се свети, и то врло болно. Може помислити да сам је потпуно заборавио, или да је провоцирам? Па ми окренути леђа и она, заувек?

Устадох, и обратих се Милици: ,, Молим те идемо одмах, имам посла у граду, водићу те на Шеталиште 25 мај“, знам да она тај простор обожава.

Ујутру сам опет био на овој плажи .Жељко када ме виде развесели се, стаде сав насмејан пред мене: ,, Имам да ти нешто заннмљиво кажем“, сијале су му очи, “ова твоја што се овде шећкала јуче испред тебе читавих пола сата ( Дрина) , није спазила када си ти отишао са оном Милицом, је устала, осврнула се, пришла је месту где си био, све је претражила, освртала се, загледала по песку, зурила у воду,излазила мало даље, тражила те је по овом делу плаже читавих пола сата“.

,,Јеси сигуран“’упитах га. ,,Потпуно“ Онда додаде: ,,Виђам је повремено када ти ниси био овде у друштву са Борисом Далматинцом. Пусти је, зар не видиш да је лујка?“

После овога догађаја када год би ме видела би се љутито намрштила окретала би гневно главу од мене.Виђао бих је са појединим мушкарцима, спазих да она и даље прати мој поглед.

Десило се ово, што је унело нове нејасности о њој. Упути се ка бетону, на коме је лежао Борис, његове дуге ноге се протегле скоро до воде. Она у пролазу својим палцем удари враголасто по његовој нози, као да га позива. Онда загази у воду, Борис устаде па јој се придружи. Он је брзо пливао краул ка другој обали, она га је тешко сустизала. Чини ми се да га је ухватила око паса, или за цеванице, и да је он вукао, као што брод вуче шлеп.

Па она је са Борисом у вези? Како, када ми је о њему све најгоре казала? Од када? Да ли се то зближавање десило док сам био на Дрнни? Или последњих дана?

Знам Дринине критеријуме, Борис је ожењен, сиромашан, кубури са сваким динаром, није
интелектуалац. Зашто би онда била са њим? Једини разлог који би, по мени, могао бити и у питању: он је мужеван , млад, а она је неизживљена, то је за њу врло важно.

Ипак знајући је, убеђен сам да, ако су моја закључивања на месту, да то неће дуго потрајати.

Размишљам, увек се трудим да будем објективан. Да ли сам се ја у овим годинама везао за њу?

То би могло бити тако да је она приближније мојим годинама, да сам ја бољег имовног стања, а и да немам ове описане неприлике. Не везујем се за жену чије критеријуме и исчекивања на испуњавам. Жене, поготову оне које држе до себе, млађе, привлачне, оне имају већи избор, па су отуда пробирљивије.Поред ових мањкавости за иоле чврсту везу са њом, је и њена ломљива личност, она је душевно и емотивно лабилна. Да није наркоманка? Са њом бих имао сталне проблеме.

А ја то не желим, мени је потребан мир. Да ли се она може променити? Тешко, навике се тешко мењају, оне су потпорни зидови личности, као мермерни блокови у згради. Те мермерен зидове ломе бушилице, или булдожери. А вишегодишење чврсте навике је врло тешко променити. Она сама ми је казала једном приликом:“Тачно је што кажеш, да је моја личност изрована као после земљотреса или вулкана, али лава није течна да се може моделирати, стврднула се у тврдо стење, тешко се ја могу мењати“. фаталистички је климнула главом скоро помирена са злехудом судбином.

Па зар није демонстративно исцепала мој текст о њеним недостацима и инфантилностима, и како да их се отараси?`

Али ми је неки дан казала искрено и из дубине срца, била је потрешена, као да је дављеник који тражи спас:“ Манастир, желим да се тамо уклоним од овога исквареног содомског света“.

“ То не би било решење, “рекох јој, “ти имаш твоје деценијске навике, ти би још брже отуда излетела наглавачкепобегла“. мислим то искрено. “ Имаш и децу, обавезе“.

Али то ће једног дана када сазре та идеја, бити могуће, а до тада има још доста времена, помислих. али јој то нисам казао. Ипак, ова њена идеја далека од финализације, још неке друге њене изјаве, су доказ да она ипак увиђа странпутицу на коју су је гурнуле мучне животне околности, и зли и искварени људи који је сусрећу, или из сеновиости њихових затамњених функција, њоме манипулишу, управљају подмукло њеном љубавном барком постварују је , злоупотребљавају њену привлачност, да преко ње остварују њихове крајње нељудске намере.

“ Да ли знаш песму са Евровизије“ Qui menaja ma barca“ (Ко управља мојом барком) ? запитах је.

Ћутала је.

Уместо одговора ми се као нагло пробуђена обрати: “Нису више ово они ранији мушкарци и жене.

Многи мушкарци су делимично импотентни, имају слабу ерекцију и брзу ејакулацију, није чудо, какве стресови и неприлике их свакодневно погађају“. јадала се.

Погледа ме гневно: ,,Ништа нема одвратније, он сврши брзо па ми окрене леђа“

,,А у чему је проблем са женама“? потстичем је.

,, Иста мета исто растојање, варијација на исту тему, али на другачији начин. Многе су болесне, имале операције јајника, материце, дојке, абортусе, душево заблокиране, стегну се, боли их, нема правог секса као раније, него се све своди на пипкање и миловање, масирања су постала врло популарна.“

Заћута, премишљала се па настави:,, А моћници, и странци, неки од њих у жгољави и никакви, али она ствар међу ногама им се надигне и укрути ко оклагија. Све је данас политизовано, и секс. А наше жене то не знају и не схватају о чему се ради. А наше мушкарчине испадну пиципевци. Понизили су нас сурово и подло“.“

Ипак, увидео сам одавно, да се до ње дубински досеже моја искреност и добронамерност према њој.

Умео сам да пошаљем стреле емоција које су погађале у њену намучену душу, жељну искрених и дубоких осећања. Она би се тада разрадостила, и почела би да певуши, да се смеје онако драго из дубине грла и плућа.

Ућутала је смркнута. Премишља. Онда стаде на ноге, затегну купаћи костим, опет је била овоземаљска, а не духовница спремна за манастир.

Као да жели да ми стави до знања, кокетно, скоро фриволно, забаци густу косу иза врата, на горњи део леђа, и погледа око себе. Била је опет спремна на лов. Као огладнео тигар када се сањиво протегне ујутру у џунгли?

Она има 47 година, да ли је она свесна да се понаша као много млађе жене, да ли је она у кризи идентитета? Она је недовољно оријентисана у односу на друге, у времену, у простору? Она погрешно види себе.

Али је неспорна чињеница да је упркос свега још увек врло привлачна.

Шта ја желим од ње?

Повремено дружење. Са њом ми је дружење врло узбудљив догађај.

Видео сам на њеном Феисбуку слику расцветалих липа и жутих растиња, испод слике речи “Летња љубав“. Она је усамљена и изолована, има потребу да се непознаним преко феисбука исповеда. То је за њу вид отпора изолацији, ометање гурања у прекид веза, не да се, не жели да буде сама, она се грчевито брани. Па се исповеда на Феисбуку, као да се опуштено поверава драгој пријатељици уз шољицу кафе, у хладовини испод сунцобрана на неком сплаву

Ко је та њена летња љубав?

Од неки дан је на одмору, од краја августа, па током сптембра. То ми је казала. Видео сам је опет са Борисом, он јој је пришао, она му је кратко, скоро индиферентно казала: ,,Ти седи тамо, ја ћу овамо, нема везе, то ннје ништа лоше.“

Он се повукао помало замишљено у свој кутак мале плаже на Ади. Али је цело време посматрао врло пажљиво, пратио је сваки њен покрет, поглед. А за то време су јој непрестано прилазили поједини мушкарци, неки су били привлачни. један је био постарији сувоњав човек, блед и изнурен, личи на професора универзитета.

Борис је врло осетљив, и сујетан, поврх свега параноичан. Начуо сам да му је супруга окренула леђа у кревету, да се у стану осећа понекад сувишним, налази додатне послиће, просто бежи из куће, или долази на Аду . Није он очајник, као што су то неки, ипак је он виталан, чнни ми се да резонује: Ако ми жена окреће леђа, и ја ћу њој, па се на Ади дао у флертовање

Причале су жене за њега на Ади да је “ причалица“, још ниједну није одвукао после пливања у оближњи шумарак са друге стране Аде, или тамо иза жичане ограде. Изгледа да је Дрина једина којој се мало више приближио и која је прихватила да са њим плива подалеко, и да се негде загубе?

Разумем је, она је жељна мушког додира, увиђа необичне ствари, почне са неким мушкарцем, наједном се он чудесно измигољи, као да их неко намерно раздвоји. Она се не да, она је борбена, зарекла се, идем на прву лопту. Када се са неким упозна иде право у стан, скида се такорећи са врата. Граби живот, не да да јој га неко отме.“ Не дозвољавам да са ном манипулишу безбедњаци, то је моја интима, моја лична ствар“ она тако закључује.

Али тако не мисле они које она назива “ безбедњаци“, они су не само интелектуално сиромашни, и душевно и морално крајње извитоперени, крајње су сурови и немилосрдни, нарочито када се ради о немоћној, поврх свега изузетно привлачној жени. Они су садисти, жеља за влашћу се сладострасно оргастички измешала са сексом.

Ето Дрине, идеалног објекта за њихово оргијање.

Али је велики проблем у томе, што је мушкарци не схватају, мисле да је она лака жена. А она то није,упркос непромишљених поступака својствених управо лаким и површннм женама.

И тако се врти у круг, као мала мувица уплетена у паучину, бесно мрда ножицама, а огромни паук је хипнотише, и све је ближи да зарије у њу своје жаоке.

Али она је витална, и брзо реагује, успева да се спашава.

До када?

Ипак, време чнии своје. Она полако тоне.

Шта ће бити са њом.

Сетих се њеног феисбука, на насловној страни Дрина са обешењачки забаченом косом иза врата на леђа, истакла фриволно своје заносне облине, шаље на све стране љубавне поруке, а тек назив њеног налога на интернету је занимљив “цвет свима драг“ , описује своје авантуре, путовања, поверава целом свету своје најскривеније интиме

,, Погледај твој феисбук, имаш 47 година, а као да је власница нека шипарица, или млада девојка, твоја деца, поготову твој син то виде, то је за њих сада забавно, јер нису сазрели, али једног дана ће сазрети, и презрећете“.

Ћутала је смркнута. ,,Ех да ми је сада 25 година, све би било другачије“, на крају исцеди .

Шта жели да каже тиме, није ми јасно, да ли би се тада понашала сасвим другачије, духовније? Или би убрзала досадашње описане поступке?

Уколико би била тачна претпоставка да би она могла бити нимфоманка, онда је она таквом постала јер је исфорсирана, наведена да буде таква. Поједине жене ми се жале да их “ Велики брат` омета, да им квари везе. Изгледа да тако резонује и Дрина. Она иде из једне неуспешне везе у другу, не што је незасита нимфоманка, него у потрази за стабилним, колико толико правим. Она је борбена, борац, не да се.

Као што рекох, моје прогнозе за њену везу са Борисом су песимистичке. Можда ја у моја закључивања пројектујем моју подсвесну везаност за њу, и жељу да опет буде слободна, да опет будемо повремено заједно.?

Али се трудим да будем објективан. Њен једини мотив са Борисом би за њу био, онако како ја то процењујем, да себи обезбеди повремени секс са њим, да га као таквог држи у резерви.

Али он њу не познаје, нити је вичан друштвеним наукама, поготову не психологији, и психо-социологији, пратим из прикрајка њихове интеракције и обостране погрешке, које препознајем да ће водити погрешним проценама и детериоризацији њиховог дружења

Она прави прва грешке. Борис је параноично осетљив и љубоморан. Природно, јер има описане неприлике са супругом, осећа се одбаченим, мада се представља другачије, каже: ,,Моја жена је болесно љубоморна“. А то није тачно, обратно је.

Док је он помно обсервира из прикрајка, и она то исто чини ка њему. Настајали би неки немушти глуви телефони. Борис је врло поносан и осетљив. Запазио сам да се за њу везао, можда помало и заљубио.

Изгледа да је и њој на неки начин стало до њега, до његовог миловања.

Као што рекох, Дрина је понекад неука у подешавању односа са мушкарцима. Нарочито је убеђена да је изазивање љубоморе права ствар. А стварање љубоморе је нож са две оштрице, чешће руши везу, него што је јача. Будући да јој прилазе мушкарци, а видео сам да их дискретно на то наводи, да то Борис не спази, да му се прикаже као жена којој се диве, да га потстакне.

А није јој познато да тиме може постићи супротно, да га тиме може одбити.

Борис пак то болно и параноично доживљава повремено, као њено удаљавање, запостављање. Прави и он стратегију. Поче да се приближава неким купачицама, оне седоше поред њега. Он се развесели.

Дрина је то спазила, супериорно се смешкала у себи: Показаћу ја њему. Са мужевним купачем се упути води и запливаше заједно далеко, тако близу једно другом.

Борис је посматрао, био је дубоко повређен. Као да је говорио: Осветићу јој се.
Скоро пола сата је трајало пливање Дрине и њеног сапливача.

Када су изашли нз воде, Дрина је погледала тријумфално ка Борису.

Шта је тада спазила?

Борис коме не измаче њен поглед, ухвати за руку младу купачицу, скоро да је одвуче у воду, отпливаше удесно, тамо ка шумарку, није их било дуго.

Знао сам да је међу њима настала пукотина. Да ли ће се продубљавати? Видеће се.

Следећих неколико дана је било облачно, није било купања на Ади.

Отопли, дођох на Аду, седим са Жељком, видим Дрину, нигде Бориса. Утом се он појави, из даљине се клима несигурно његова издужена прилика. Изгледа да је стекао комплекс од Дрине.Она је искуснија,интелигентнија, и много образованија од њега. Борис седе недалеко од нас, јави нам се, измења неколико конвенционалних фраза са нама. Седе баш близу оне плавуше са којом је неки дан пливао.

Изненадих се када видех Дрину, како се брзим корацима упути ка Борису и гласно изговори врло љубазно:“ Борис , како си“.

Као да није недавно ништа било. Схватам, она је мудра, жели да изглади ствари.
Да ли ће Борис исто тако одговорити, или ће из њега проговорити несигурност и повређена сујета,освета?

Управо се деси ово друго. Борис направи гаф, лењо се окрете на бок, и поче разговор са
плавушом.Дрина се окрете у месту, и врати се тамо одакле је дошла. Леже на стомак, покри главу марамом, и поче да дрема.

Тако је постојала неколико минута. Онда се расани, устаде. Као по нечијој наредби уз њу стаде мужеван купач.

То запази Борис.

Он опет нагло ухвати за руку плавушу, и одведе је у дубину језера, нестадоше иза грана високе тополе.

Знао сам да је пукотина међу њима постала још дубља.

Како су кобне погрешне процене? Обадвоје жела да буду заједно, а удаљавају се?

Имају мобилне телефоне, зашто не разјасне међусобне неспоразуме? Нешто не иде, можда када неко од њих зове, тога момента другој страни није мобилни при руци. А она прва закључи да је избегава.

Комуиикационе баријере постају све непремостивије.

Да није још пукло све међу њима сам сазнао када је после неколико дана паузирања Борис дошао на Аду. ,, Био сам болестан од назеба, извадио сам зуб, укочио ме лумбаго“, леже на врућ бетон и покри се до главе. Окрете ми се и нехајно ми се обрати: ,,Ова Дрина стално у неким неприликама, стално ми прича да нема новца, као грамофон стално то понавља.“.

Знао сам да ће до тога неминовно доћи. Њу занимају имућни мушкарци.
Он је сиромашан. Ожењен је. он није интелектуалац, а она нема са њим шта да разговара.

,, Која је разлика између протестаната и католика? Када се десила и зашто Инквизиција“ , упита ме, очекује мој одговор. Схватих брзо о чему се ради, омиљене Дринине теме су управо Католицизам и Протестанство, изгледа да је она о томе са њим разговарала, а он нема појма, он је техничар, он стално говори о политици, и жестоко критикује актуелну власт, нема појма, можда му је љутито одбрусила: досадан си, немам са тобом шта да разговарам.

Уме она да буде тако увредљива.

Марица је још увек привлачна и отмена плавуша, пореклом из угледне породице интелектуалаца из Босне, радила је у РТС као новинар, предлагала ми је да када се врати крајем септембра из Грчке, да створимо једно друштванце и да се током хладних дана дружимо по становима. Тражи да јој причам о појединим мојим пријатељима.

Споменух Бориса: ,,Шта фали Борису“ упитах је. Она прхну у презрив смех: ,, Он је јолпаз, са њим немаш о чему да поразговараш, необразован је. “

Не слажем се са Марицом, Борис није образован али је по природи мудар и отресит.

Данас је Борис био врло нерасположен, укочио га лумбаго, боли га рана од извађеног зуба, изморен назебом, лежи , не миче се. Дрина из прикрајка мотри , она не зна зашто је он окренуо леђа. Можда помишља да је он намерно понижава?

Дрина устаде, приближи нам се и обеси недалеко од нас њену торбицу на гвоздену ограду поред бетона.Изгледа да она не може тако олако да превазиђе његову мушку привлачност, њој је потребно да има увек у резерви мушкарца, долазе хладни дани, ако затреба. Ипак, она не жели да олако и без провера и доказа установи о чему се ради са Борисом.

Нешто се дешава, све се заверило против њих двоје. Баш када она обеси њену торбицу на неколико метара од нас, Борис и не видећи је, пружи мазно његову руку преко слабина плавуше.

Дрина то запази, и као опарена се удаљи. Покупи своје ствари и удаљи се узбуђена брзим корацима са плаже

Прочитао сам на њеном феисбуку необичан текст: Врло надахнут о, искрено, осећајно и дубоко мисаоно. али, ипак, остаје горак осећај, овакве јавне исповести на феисбуку не приличе жени њених година и друштвеног статуса, мајци.

Коме је ова исповест намењена? Борису? Или некоме другом? Борис не користи лични рачунар. ко је онда у питању?

“nije vazno to sto me nikada nisi odveo na mesta sa borovima uz more,sto nikada nismo zajedno
nije vazno sto nikada nisi otklonio moj umor i sto za toliko toga nisi imao vremena i volje, lakse je bilo gledati svoja posla i uzivati u hladovini kafica u centru, bez pogleda ispod naocara na (za tebe tako neobicnu) neznanku sa obod a grada,
osim ako ti nije u s put
danas ne cekam nikog
cekaju me n e uzalu d
nikad an nisi dao gas i pustio me da vristim na cestama vojvodja nskih ravnica,
nikada me nisi pozvao kada se sv i raduju,
nikada nisi pomogao u bolesti,tuzi,nevolji svake vrste,moje , moje porodice,
nikada nisi popravio cesmu ili svetlo u mom domu,
nikada me nisi prebacio do posla u rano jutro,sacekao u kasnim satima kada su na ulicama velegrada
aveti strasnih vreme na, nikada nisam videla gde si se rodio i ko t e je rodio,
nikada ni ovde ni onde nisam mogla postaviti statuesz,di”a , sam “u v
nijedna zajednicka javna foto grafija, a bilo ih j e a i zasto b i ..
da li smo plivali ili plesali za j edno biciklama isli u zajednicku kup ovinu
zajedno plakali ili se smejali zbog ljudskih gluposti koje nam n i su mogle nista
jer smo bili ne ti i ja vec mi
ne, mi nikada nismo ni bili zajedno da bi te krivila ili trazila natrag on o sto mi pripada
toliko toga jesi bio ali mnogo vise nisi i ne s amo zato
ostani t u gde si bio kada si sreo m ene
kako mi je samo bilo hladno us red leta
leta poput ov og
ostani tu uzvae k
kazes da bi mogao opet
ne, to se desilo samo jed nom
i sasvim slucaj no
ipak zahvalna sa m ti
da nije ljudi poput tebe ne bi znala da postoje ljudi koji t i nisu ni nalik
pisac ovih redova je jedan o d njih“
Њен феисбук је исповедаоница. Даје материјал за дешифровање њених необичних поступака.На једној фотографији приказује изунурене српске војнике у Првом светском рату. Ипак, у њој је остао осећај патриотизма.
Пролазили су дани, недеље, Дрину нисам имао намеру да позовем телефоном.
Зашто да јој пристајем на муку, када јој не могу помоћи?

Синоћ је телефон у мојој соби зазвонио у позне сате. тргнуо сам се, ко и зашто телефонира тако касно? Да се није нешто десило? Брзо подигох телефонску слушалицу, одмах препознах Дринин глас: ,,Да се сутра обавезно видимо код тебе у стану у 18 часова“.

По тону њеног гласа, и краткоћи њене поруке сам претпостављао да се са њом, или са њеним ,нешто озбиљно десило? Шта?

Цео дан сам размишљао о чему се ради са њом? Био сам нестрпљив. Појавила се на отвореним вратима мога стана, ушла је без куцања. Придржао сам јој да скине зимски капут, напољу је било ледено. Села је на кауч, погледала ме право у очи. Никад није била таква, предамном је била нека друга особа,или најзад права Дрина:,,Моја деца су отишла код мога брата у Америку, дала сам на послу отказ, 20 новембра ћу бити у Манастиру.“

Нисам знао шта да кажем, ћутао сам изненађен. Питао сам се да се можда шали, или да је донела импулсивну недовољно одвагану одлуку? Као да ми чита мисли прекиде ме у размишљањима:,,Та намера у мени сазрева дуги низ година, деца су збринута код брата, maјка и отац се сналазе како знају, моја одлука је дефинитивна, желим да се посветим Богу, и да као монахиња радим за опште добро и спас народа.“

Настала је подужа тишина. Ништа не желим да кажем, ништа не желим да је питам. Она је у пар наврата помињала жељу да нађе мир у тишини манастира. Мислио сам да то не мисли озбиљно. Чак је једном споменула да не жели више да живи.

Највредније спутавају, или их гурају у самоубиство? Знам ко, како и зашто то чини. То има своју некакву извесну рационалну подлогу, непознату огромној већини људи.

Али није исто тако чињеница, да поједини локални моћници такав трагичан положај нашег народа,злоупотребљавају да се неизмерно богате, да бесомучно грабе привилегије, а има и таквих који немоћ изнурених обесправљених, користе да их додатно шиканирају и злостављају.

Окрете ми се: ,,Бежим од овоземаљских задовољстава, желим да нађем мир и сврху постојања у јединству хармоније са Богом, хоћу да нађем нови смисао живота.“

Питам се у себи: да ли ће Дрина бујна жена, у тишини манастира успети да савлада своју женску природу, која ће и даље тражти своје?. Што дикла то навикла, каже наш мудри народ.

Устаде спремна да оде, затражи зимски капут. Док сам јој га придржавао, она ми стави руку на раме: ..Ти си ми бацио појас за спасавање, вратио си ми веру у људе, пре тебе сам помишљала упорно на самоубиство. Хвала ти до неба“, гледала ме је сузних очију. Настави:,, Било је још дивних и поштених људи, ипак они су се удаљавали, ти си ме разумео до сржи, подржао си ми, ниси ми окретао леђа. Хвала ти до неба“.

,,У који манастир идеш“? упитах је. “ Нећеш никад сазнати у који, никад нећеш моћи да ми се јавиш, и не треба то да чиниш, не можеш ми се јављати, растајемо се дефинитивно и заувек, манастир је на Косову“

Наслонила је благо њено лице на моје и изашла.

Никада је више нисам ни видео ни било шта чуо о њој.

Све до данашњих пролећа, када год би процветале липе испред мога стана на Миљаковцу, гране расцвтеалих грана липа би се скоро досезале до мојих прозора и терасе. Увeк бих се сетио Дрине.

Липе на Ади увек процветају.

А Дрине више нема.

Лети за време мојих боравака у завичају, бих упирао поглед ка југу ка високим брдима тамо ка горњем току Дрину, одакле је Дрина, њене силуете нема у плавичастим отсјајима брда.

Никада је више нисам ни видео нити било шта чуо о њој.

Miodrag Draža Milanović

 

“Vidim izlaz! Vidim pećinu!”

 

“Više se okupljaju oko svinjetine nego oko svetinje”

 

“Prodajem vilu na Dedinju. Bez držalje! ”

 

“Robovaću svima, samo ne demokratiji!”

 

“Radio, ne radio, isto ti je! Radio peva, a krče ti creva!”

 

“Uloviše ga u lovu!”

 

“Menjao je boju, ali nije kožu!”

 

“Orkestru Evropske unije nudi se srpsko svirajce.”

 

“Nije nas uništila topovska, uništiće nas lopovska paljba.”

 

“U Despotovcu nema kulture jer nije završen Dom kulture!”

 

“Bio je nula i dogurao je do dve nule!”

 

“Vise razumem mutavog od ovih koji mnogo pričaju…!”

 

“Iznesite knjige na vetar, bar da ih on prelista!”

 

“Ja imam fakultet”-reče prodavac povrća. “Fakultet sam već kupio, treba mi paprika.”-odgovori kupac.

 

“Izmedju smeća i otpada velika je razlika!”

 

“Ko piše zakone u njima piše i zaklone!”

 

“Jagnjetina je oblik kontrole rada vlasti!”

 

“Ojs’ narode! Ojs’ !”

 

“Džaba je kokoška ležala kad su jaja bili mućkovi!”

 

Živko Prodanović

(ulančani aforizmi i poslovične varijacije)

 

 

Mač s dvije oštrice A

I demokracija je mač s dvije oštrice.
I hrabrost je mač s dvije oštrice.
I ljubav prema istini je mač s dvije oštrice.
I optimizam je mač s dvije oštrice.
I pacifizam je mač s dvije oštrice.
I praštanje je mač s dvije oštrice.
I sloboda izbora je mač s dvije oštrice.
I slava je mač s dvije oštrice.
I slobodna ljubav je mač s dvije oštrice.
I tolerancija je mač s dvije oštrice.
I upoznavanje samog sebe je mač s dvije oštrice.

 

 

 

To i policija kaže B

Bez muke nema nauke. To i policija kaže.
Bog je prvo sebi bradu napravio. To i policija kaže.
Bolja je istina koja škodi, nego laž koja godi. To i policija kaže.
Daleko od očiju, daleko od srca. To i policija kaže.
Jedna lasta ne čini proljeće. To i policija kaže.
Jutro je pametnije od večere. To i policija kaže.
Ne laje pas zbog sela, nego zbog sebe. To i policija kaže.
Ne može se imati i ovce i novce. To i policija kaže.
Ne vjeruj svemu što čuješ. To i policija kaže.
Sto ljudi, sto čudi. To i policija kaže.
Tko visoko leti, nisko pada. To i policija kaže.

 

 

 

Trkalište C

I mi blagajnika za trku imamo.
I mi granične zahtjeve za trku imamo.
I mi naslovnu stranicu za trku imamo.
I mi obiteljske veze za trku imamo.
I mi pokusnog kunića za trku imamo.
I mi psihijatra za trku imamo.
I mi svakog vraga za trku imamo.
I mi trojanskog konja za trku imamo.
I mi urednike na televiziji za trku imamo.
I mi vašeg konja za trku imamo.
I mi vaše političke gadarije za trku imamo.

 

 

 

Molitva J

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da i njemu dođe da se nekome pomoli.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da te moje patetične priče nisu ni za žutu štampu.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da više ne pada na moje štoseve.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Na tvojem mjestu ja bih pažljivo poslušao svojeg psihoanalitičara.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ne mogu ništa učiniti za tebe, financijski su me iscrpli poslijepodnevni molitelji.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nisi ti za mjesto blagajnika.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Samo ti misli i dalje da će to bez moje pomoći biti pravedno suđenje.
Molio sam se cijelo jutro, a onda mi je On rekao: Strai moj, budi bez brige, znam ja gdje su najbolje rasprodaje.
Molio sam se cijelo jutro, a onda mi je On rekao: Ti se mene sjetiš samo kada trebaš za plac.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zaboravi, nisam ti ja nikakav ljubavni posrednik.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zbog takvih kao što si ti moje je milosrđe došlo na loš glas.

 

 

 

Freudov kutak H

Freudov kutak – doktore, je li bolje biti elegantano lud ili patetično normalan.
Freudov kutak – doktore, jesam li ja neuravnoteženo uravnotežen?
Freudov kutak – doktore, jesam za pregovore, ali moje drugo ja mora znati da i ja imam svoj ponos.
Freudov kutak – doktore, jeste li i vi opazili da vas netko promatra iznutra?
Freudov kutak – doktore, ovaj narod je lud. Žali se na sve, a neće mene za predsjednika.
Freudov kutak – doktore, pomozite. Noćas sam sanjao da je moje drugo ja pobjedilo na izborima.
Freudov kutak – doktore, pomozite, smračila mi se fantazija.
Freudov kutak – i ja bih volio znati što moje drugo ja radi kada nisam prisutan.
Freudov kutak – kada bih ja bio osvetoljubiv moje drugo ja loše bi se provelo.
Freudov kutak – mi smo nevini. Za izgred su krivi njegovo i moje drugo ja.
Freudov kutak – može li se čovjekovo drugo ja zaustaviti od samouništenja?

 

 

 

Ljudska komedija H

Ljudska komedija – izigrava konja. U tome ga nitko ne može prestići.
Ljudska komedija – kvalitetne klevete dugovječnije su od istine.
Ljudska komedija – ljudske komedije obično su u svojoj biti vrlo tužne.
Ljudska komedija – netko je borac protiv tame, netko je borac tame.
Ljudska komedija – on je pravo srce. Srce vraga.
Ljudska komedija – potpuno se izgubio na putu u iluzije.
Ljudska komedija – pouzdan je kao arsen.
Ljudska komedija – smiješno je kao kupanje s gladnim krokodilom.
Ljudska komedija – sve ih je nasanjkao svojim poštenjem.
Ljudska komedija – uhvaćen je u čekaonici bolje budućnosti.
Ljudska komedija – on je vrlo oprezan sa svojim poštenjem.

 

 

 

U to i budale vjeruju B

Čist račun, duga ljubav. U to i budala vjeruje.
Bolje rat, nego pakt. U to i budala vjeruje.
Dobro se dobrim vraća. U to i budala vjeruje.
Daleko od očiju, daleko od srca. U to i budala vjeruje.
Jedna lasta ne čini proljeće. U to i budala vjeruje.
Novac se na novac lijepi. U to i budala vjeruje.
Poslije kiše dolazi sunce. U to i budala vjeruje.
Svatko je kovač svoje sreće. U to i budala vjeruje.
Sve se vraća, sve se plaća. U to i budala vjeruje.
Tko visoko leti, nisko pada. U to i budala vjeruje.
U svakom zlu ima i nešto dobra. U to i budala vjeruje.

 

 

 

Od kolijevke… A

Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. A što o tome premijer misli, ne zna se.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. To i krvnik misli.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. Čak i onda kada političari obećavaju nešto drugo.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. To i policija kaže.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. Potvrdili grobari.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. To i vampiri kažu.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. Tako o tome i samrtnici razmišljaju.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. To kažu i žrtve unutarstranačkog obračuna.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. To je i propalicama jasno.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. U to i budala vjeruje.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. To se sviđa i lešinarima.

 

 

 

Komedija života G

Komedija života – bez obzira na njene pohvale on joj je ostao vjeran.
Komedija života – iako je siromašan on je pretežno pošten.
Komedija života – imala je sreću. Umrla je prije nego što je doznala istinu o njemu.
Komedija života – kakvo bi to bilo neugodno iznenađenje kada bi drugi doznali što smo sanjali.
Komedija života – on je neprilično u pravu.
Komedija života – on je sav ugruvan od poštenja.
Komedija života – ona sada lijepo uživa. Postala je udovica prije nego što se nadala.
Komedija života – otvorila je dušu pred svima, ali u njoj nije bilo ničega iole značajnog.
Komedija života – ova situacija je nepodnošljivo normalna.
Komedija života – prvo sam se pitao“ima li mene tamo“, a sada se pitam „ima li mene ovdje“.
Komedija života – upao je u loše društvo. I sada je u njemu glavna faca.

 

 

 

Recite to obješenom A

Batina ima dva kraja. Recite to obješenom.
Čovjek je čovjeku vuk. Recite to obješenom.
Čovjek snuje, sudbina kuje. Recite to obješenom.
Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Recite to obješenom.
Dug je zao drug. Recite to obješenom.
Nesreća nikada ne dolazi sama. Recite to obješenom.
Poslije kiše dolazi sunce. Recite to obješenom.
Prvo skoči, pa onda reci hop. Recite to obješenom.
Svaka ptica svojem jatu leti. Recite to obješenom.
Tko radi, taj griješi. Recite to obješenom.
U svakom zlu ima i nešto dobra. Recite to obješenom.

 

 

 

Dossier Descartes F

Akrobatov Descartes: pao još nisam, dakle jesam.
Bjegunčev Descartes – niste me stigli, dakle jesam.
Blaženikov Descartes: griješio nisam, dakle jesam.
Glupanov Descartes: genije sam ja, dakle jesam.
Grozničavi Descartes – buncam, dakle jesam.
Ispovjedni Descartes: psujem, dakle prosto jesam.
Sudionikov Descartes: i ja sam tu, dakle jesam.
Udvornikov Descartes: vama se divim, dakle jesam.
Vjernikov Descartes: vjerujem, dakle jesam.
Zaljubljenikov Descartes: voli me, dakle jesam.
Zatvorenikov Descartes: čamujem u čeliji, dakle jesam.

 

 

 

Molitva K

Molio sam se ama baš svaku večer, a ipak se teta Marta nije razboljela.
Molio sam se ama baš svaku večer. S promjenjivim uspjehom.
Molio sam se cijelu večer. A možda je bolje reći – prosio.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On uputio na adresu Caritasa.
Molio sam se cijelu večer, ali grom nije puknuo onog kome sam ga namjenio.
Molio sam se cijelu večer, ali ipak nisam doznao rezultate sutrašnjih utakmica.
Molio sam se cijelu večer, ali nisam ništa užicao.
Molio sam se cijelu večer. Ipak sam bijedno poražen.
Molio sam se cijelu večer. Ipak se s bankomatom nije dogodilo nikakvo čudo.
Molio sam se cijelu večer. Ipak smo ispali u prvom kolu.
Molio sam se cijelu večer. Nije da prijetim, ali od tog kredita ne odustajem.

 

 

 

Sudska komedija F

Sudska komedija – da je znao da pravda može biti tako slijepa uzeo bi on mnogo više.
Sudska komedija – najteže je potkupiti suca kojeg je već ranije kupila protivna strana.
Sudska komedija – nisu svi suci isti. Neki uzimaju isto, neki različito.
Sudska komedija – okrivljeni je priznao svoj zločin, pa ga je sud oslobodio.
Sudska komedija – on je neodgovorno nepodmitljiv.
Sudska komedija – on nepravomoćno ima pravo na bolju budućnost.
Sudska komedija – ovaj sudac je početnički nepodmitljiv.
Sudska komedija – proces je trajao tako dugo jer mu je račun bio dugo vremena blokiran.
Sudska komedija – prva ponuđena kuverta otvorila mu je oči. I apetit.
Sudska komedija – sud nije mogao pronaći nijednu olakotnu okolnost za optuženika, pa ga je pustio na slobodu dok se takva okolnost ne pronađe.
Sudska komedija – vještačenjem je utvrđeno da je on neuračunjivo pošten.

 

 

 

I nad… C

I nad cenzorom ima cenzora.
I nad ispraznim životom ima ispraznih života.
I nad izdajničkim došaptavanjem ima izdajničkog došaptavanja.
I nad lažnim informacijama ima lažnih informacija.
I nad maskiranim željama ima maskiranih želja.
I nad ministrovim prijateljima ima ministrovih prijatelja.
I nad moćnom vezom ima moćnih veza.
I nad nezdravom poniznosti ima nezdrave poniznosti.
I nad onim koji patološki žele vlast ima onih koji patološki žele vlast.
I nad podređenim ima podređenih.
I nad stranačkim dupeliscima ima stranačkih dupelizaca.

 

 

 

Ljudska komedija K

Ljudska komedija – da nije u zadnji tren uplovio u bračnu luku sigurno bi potonuo.
Ljudska komedija – izgubio je okladu. A zna da je tu negdje.
Ljudska komedija – jeftin je kao politička obećanja.
Ljudska komedija – kao glupan je izuzetan.
Ljudska komedija – nekog prati loš glas, netko glasa loše.
Ljudska komedija – nije ona prva koja je zaglibila sa svojom ljepotom.
Ljudska komedija – on je prefrigani dobrotvor.
Ljudska komedija – oni su jednojajčani lažljivci.
Ljudska komedija – predpostavlja da je mito uzeo iz njemu samom nepoznatih pobuda.
Ljudska komedija – sve svoje iluzije oporučno je ostavio svojim nasljednicima.
Ljudska komedija – vrlo opasna osoba. Svakog pamti

 

 

 

Cijelu noć A

Cijelu noć sam se molio, a ujutro moja udovica nije ni primjetila da me više nema.
Cijelu noć sam se molio, a ujutro sam onako neispavan pao na poledici i sav se polomio.
FCijelu noć sam se molio. A ujutro tko me je volio, volio me je, a tko me je mrzio mrzio me je i dalje.
Cijelu noć sam se molio. Ali moja žena i dalje ne razgovara samnom.
Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro i dalje nije bilo posla za mene.
Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro je telefon i dalje bio nijem.
Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro ona nije pozvonila na moja vrata.
Cijelu noć sam se molio, ali ujutro policija nije zaboravila moju kućnu adresu.
Cijelu noć sam se molio, ali ujutro sam ipak morao doktoru.
Cijelu noć sam se molio. S polovičnim uspjehom.

 

 

 

Freudov kutak I

Freudov kutak – biti pametan i normalan dobro je za poslove, ali ne i za svaki posao.
Freudov kutak – doktore, da li će svi kandidati za predsjednika morati ići na terapiju svaki dan.
Freudov kutak – doktore, ja bih vas rado vidio ma mjestu predsjednika države, ali na vašu žalost to mjesto čeka mene.
Freudov kutak – doktore, jesam li ja odgovoran za svoju neodgovornost?
Freudov kutak – doktore, sve mi se čini da će na ovim izborima moj najveći protivnik biti moje drugo ja.
Freudov kutak – Freudov kutak je zajedničko dobro. I moje i mojeg drugog ja.
Freudov kutak – koja je to varalica moje drugo ja. Sada već pod svojim imenom objavljuje moje aforizme.
Freudov kutak – može li se čovjekovo drugo ja osamostaliti bez njegove privole?
Freudov kutak – ne slažem se sa stavovima mojeg drugog ja, a ono još manje podupire mene.
Freudov kutak – nema meni sreće uz moje drugo ja. Tvrdoglavo je baš kao i ja.
Freudov kutak – to moje drugo ja bez mene ne bi moglo napraviti niti tri koraka.

 

 

 

Bez obzira A

Ako je tko lud, ne budi mu drug. Bez obzira na zakone.
Bogat jede kada hoće, a siromašan kada može. Bez obzira na zakone.
Bolje je biti malo lud, nego malo pametan. Bez obzira na zakone.
Bivši prijatelj gori je od neprijatelja. Bez obzira na zakone.
Darovanom konju ne gleda se u zube. Bez obzira na zakone.
I ćorava koka zrno nađe. Bez obzira na zakone.
Jabuka ne pada daleko od stabla. Bez obzira na zakone.
Krv nije voda. Bez obzira na zakone.
Novac se za novac lijepi. Bez obzira na zakone.
Ne može se glavom kroz zid. Bez obzira na zakone.
Što se babi htilo, to se babi snilo. Bez obzira na zakone.

 

 

 

Molitva L

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Jesi li siguran da ja mogu zažmiriti na jedno oko?
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Stari moj, a znašli koliko bi mene koštala ta tvoja šala?
Molio sam se cijelu noć, a onda me je On upitao: A kome si se molio prije otkaza?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ima ona pametnije planove…
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Kada bih ja ispunjavao sve ljudske želje i ja bih završio u paklu.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nisam ti ja kriv što nisi uplaćivao dopunsko.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Prema mojem iskustvu niti ti se ne bi trebao oslanjati na to da će suđenje biti pošteno.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Stari moj, znaš li ti koliko vas večeras ima? I svi bi eurojackpot?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Sve u svemu takve molitve otvaraju vrata pakla, a ne raja.
Molio sam se cijelo jutro, a onda mi je On rekao: To mi više nemoj raditi. Ja sam se uplašio da me budiš zbog nečega važnog.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zbog takvih kao što si ti ljudi su počeli sumnjati u moju pravednost.

 

 

 

Prošlost A

Batina prošlosti je iz raja prošlosti izašla.
Čovjek je čovjeku vuk prošlosti.
Iver prošlosti ne pada daleko od klade prošlosti.
Dobar glas prošlosti daleko se čuje, a još dalje loš glas prošlosti.
Dug prošlosti je zao drug prošlosti.
Gdje ima dima prošlosti ima i vatre prošlosti.
Ne maljaj vraga prošlosti na zid prošlosti.
Nema žita prošlosti bez kukolja prošlosti.
Nema ruže prošlosti bez trna prošlosti.
Odijelo prošlosti ne čini čovjeka.
Sit prošlosti gladom prošlosti ne vjeruje.

 

 

 

Ljudska komedija L

Ljudska komedija – htjela je biti sramežljiva, ali joj to nije bilo suđeno.
Ljudska komedija – izgubio je povjerenje u ljude. A najviše u sebe.
Ljudska kmedija – jaka kleveta i šamarima odoljeva.
Ljudska komedija – katastrofičan je kao da zna što će biti.
Ljudska komedija – nesretan je kao demontirana avionska bomba.
Ljudska komedija – on je zlokobno sretan.
Ljudska komedija – ona je neutješno nevina.
Ljudska komedija – osjećajan je kao atomska bomba.
Ljudska komedija – potvrđuje da je mito uzeo iz čiste znatiželje.
Ljudska komedija – rastrčao se na sve strane kao šepavi žohar.
Ljudska komedija – uhvačen je u potrazi za izgubljenim vremenom.

 

 

 

No, o tome… A

Bolje grob, nego rob. No, o tome u nekom drugom životu.
Čist račun, duga ljubav. No, o tome u nekom drugom životu.
Kako došlo, tako prošlo. No, o tome u nekom drugom životu.
Ljudski je griješiti. No, o tome u nekom drugom životu.
Na mladima svijet ostaje. No, o tome u nekom drugom životu.
Nikad ne reci nikad. No, o tome u nekom drugom životu.
Novac kvari ljude. No, o tome u nekom drugom životu.
Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra. No, o tome u nekom drugom životu.
Tko će koga, ako ne svoj svoga. No, o tome u nekom drugom životu.
Tko se zadnji smije, najslađe se smije. No, o tome u nekom drugom životu.
Vrijeme je novac. No, o tome u nekom drugom životu.

 

 

Небojшa Aмaнoвић

 

КЊИГA КAO КУЛTУРOЛOШКИ ФЕНOМЕН

Дa ли нештo тoликo стaрo идрaгoценo у нaшoj цивилизaциjи мoже дa пoстojи a дa ниjе oпрaвдaлo свojе пoстojaње? Сигурнo не мoже. Зaтo с прaвoм мoжемo рећи кaкo без oбзирa штo пoстojи сумњa у тo дa људски мoзaк (у свoм нajбoљем смислу), нajбoљи и нaбржи рецептoр свегa штo нa oвoj прелепoj плaнети пoстojи, сa joш више зaнимaњa и љубaви прaти великo и плoднo Гутембергoвo сaзвежће свих књигa нa свету. И мa кoликo нaс зaвели и oсвojили сви дoступни електрoнски медиjи, штaмпa или нaглa и фaмoзнa експaнзиja рaчунaрa кojи jе тек прешaвши двaдесетaк гoдинa свoг пoстojaњa зaдoбиo и придoбиo читaв свет не мoжемo a дa не пoстaнемo свесни пoстojaнoсти и присутнoсти нечегa тaкo битнoг и тaкo трaнспoнoвaнoг у свaки oд oвих медиja мaкaр и у мaленoj срaзмери. To jе свaкaкo КЊИГA. Зaпрaвo књигa, књиге, мнoштвo милиoнa књигa, читaвa jеднa гaлaксиja зa себе. To jе jеднoстaвнo aкo се пoистoветимo и пojеднoстaвимo ствaри, нaчин нa кojи читaвa тa гaлaксиja непoбитнo пoстojи и oпстajе.

Мнoгoструке су нaмене и дaлекoсежни су путеви књиге. Oд oбрaзoвaњa кojе oнa свaкaкo пружa oд свoг нaстaнкa, oбухвaтajући нajрaзнoрoдниjе oблaсти људских делaтнoсти, дo људске oсећajнoсти, фaнтaзиjе и мaште светa пo себи тoликo рaзличитoг и пaрaлелнoг oвoм нaшем, дaкле светa уметнoсти и сaме књижевнoсти. Oпште-oбрaзoвни, спoзнajни или дидaктичкo-уметнички кaрaктер књиге дoпринoси њенoj свеприменљивoсти кao и кoмуникaтивнoсти. Сaм чин кoмуникaциjе сa читaoцем имa нa себи тежaк зaдaтaк приближaвaњa, дoкaзивaњa, успoстaвљaњa кao и прихвaтaњa свегa штo нaм књигa нуди. Taj свет jе дoступaн и вишеслojaн, његoвo пoреклo jе његoв aутoр кojи пoсле низa перипетиja и прoблемa успевa дa делo свojих спoсoбнoсти у интлектуaлнoм, oсећajнoм, психoлoшкoм и едукaтивнoм смислу учини дoступним нaмa читaoцимa и пoмoгне нaм дa рaзрешимo дилеме, слутње или смутње пред кojе нaс стaвљa нaшa интелигенциja или бoље рећи егзистенциja.

Зa књигу кoja нaс jе едукoвaлa увек ћемo рећи: “Бoже, тa књигa ми jе пoмoглa дa сaзнaм тo и тo…”, или “Хвaлa, сaдa знaм више o тoме и тoме…”, a дa при тoм ниjе сaмo у питaњу фaкултетскa или билo кoja диплoмa. Дoк зa књигу лепoг белетристичкoг сaдржaja рећићемo: “Дa, вoлим jе. Зaр тo ниjе предивнa књигa o тoме и тoме…” и тaкo дaље. Све у свему стaрo геслo знaчи: “Књигa jе дa се читa!”, aли штa с тим, зaпрaвo дa ли се сaдa читa више или мaње, или пo чему се сaдa не читa “дoвoљнo”, и oткудa “пoплaвa писaцa”. тo и jесу сумње мoдернoг светa.

Зa Емилa Зoлу, лoше нaписaнa књигa jе “злoчин”. Сa мoрaлне тaчке гледиштa сaм чин писaњa и пoвлaчи неке oд тих дилемa: дa ли jе све тo штo jе изреченo, изреченo нa прaви, системaтски нaжин. Дa ли су нaши судoви тaчни или тo нису. Пoсмaтрaнo из тoг углa мoглo би се рећи и зa jеднoг Хoмерa дa jе “безличaн”. Или мoждa зa Џojсa дa jе “без дистaнце”. Oбjaснити људскo делaње у времену jе тешкo и тешкo пoлaзи зa рукoм и нajвећимa aкo књижевнoст пoсмaтрaмo кa “прoизвoд чoвекa”. Aли пoзнajемo ли дoвoљнo и “женскo писмo”, нaиме штa се тo жене усућуjу дa мисле и пишу, и сa друге стрaне штa нajвише вoле дa читajу. Фaбулoзни стил jедне нежне и префињене Вирџиниjе Вулф, мудрoст и тежинa jедне Исидoре Секулић или мoждa Aрундaти Рoj кoja неминoвнo делуjе пoмaлo сурoвo и непaтвoренo дoписуjе стрaнице светa кojи jе joш увек “трећи свет”.

Нa први пoглед тешкo jе прoценити штa jе тo “пaд” у литерaрнoм смислу, jер сетимo ли се неких oд примерa листе чекaњa светских величинa, уoчићемo дa jе и Џojсу зa “Дaблинце” билo пoтребнo десетaк гoдинa. С прaвoм вaљa пoрaзмислити дa jе свaкa књигa дoбрoдoшлa, a дa oнеретке, изузетне и нajвеће сaчекajу свojе читaoце и у другoм милениjуму. To зaхтевa признaње дa “првa тумaчењa”, дoнoсе неснoсне тешкoће и пoтoм свaкaкo нерaзрешиве. Узмимo зa пример и Ђулиjaнa Бaрнсa. Свaкa његoвa књигa кao дa jе “пaзл”. Tешкo jу jе рaзрешити без већ унaпред дoгoвoрене слике. Oтудa и пoлемичнoст, oтудa и зaстрaњивaње кojе пoдсећa нa “рaт ружa”.

Рaзликa измећу дoбрoг и лoшег се не мoже лaкo илустрoвaти и зaистa немa пoуздaних критериjумa. Зaтo се с прaвoм питaмo дa ли jе сентиментaлнoст пaсиoнирaних читaлaцa кoмичнa oстaтку светa кojи тo ниjе. Кoликo уделa имa прoтивречни ефекaт неке oд глaвних темa рoмaнa кojи несумњивo и спaдa у нajвећи деo oнoгa штo читaлaчкa публикa “гутa”, нa емoциjе читaлaцa и њихoв илузoрнo зaљубљени пример. Резултaт jе нajмaње двoструк, и пoнекaд истo тaкo прoтивречaн. Дa ли jе триjумф jедне књиге трaгедиja или кoмедиja зaблудa, или пaк нештo сaсвим супрoтнo? Tешкo jе тo oдредити. Дoбри критичaри ће без сумње oдгoвoрити дa свa oвa питaњa нису ни битнa. Jер триjумф књиге jе сaм пo себи и дoвoљaн и пoсебaн, тaкo дa jе великaнимa писaне речи зaистa тешкo прoтивречити.

Кaкo aфинитети читaлaцa ширoм светa утичу нa aфинитете читaлaцa нaшег гoвoрнoг пoдручja ниjе jеднoстaвнo зaкључити. У тoм смислу Ивo Aндрић jе несумњивo нaш врхунски литерaтa или чoвек oд перa кojи jе измaмиo нajвише уздaхa и емoциja прoбрaне елеите мећу читaoцимa и тo не сaмo кao Нoбелoв лaуреaт. Jеднoстaвнoст, дaлекoсежнoст и дубoкoмисленoст његoве реченице нису oстaвиле рaвнoдушним ни oне кojи нису склoни рaзрешaвaњу кључних прoблемa Бaлкaнa или oсмaнлиjске дoминaциjе нa истoм. Чини се дa књиге у свoм нajтaнaниjем смислу утичу мa кoликo дa jе тирaж безнaдежaн или нaизглед инпoзaнтaн. Некaдa jе дoвoљнo сaмo бити упoзнaт сa сaдржинoм из “друге руке” или прекo билo кaквoг видa дajџестa пa сте сaмим тим инфoрмисaниjи или свесни њихoвoг дaлекoсежнoг утицaja. Jеднoм речjу немa чoвекa нa плaнети кojи ниjе прoчитao никaдa ништa или jе тaкo мaли и зaнемaрљив прoценaт oних кojи књигу никaдa нису ни држaли у руци. При тoм су тaкве кoнстaтaциjе гoтoвo немoгуће зa нajвећи деo пoзитивнoг или нпaреднoг чoвечaнствa мa кoликo дa тим терминoм и дaље бaрaтajу левичaрски мислиoци, пoштo jе мoдернa цивилизaциja учинилa књигу дoступнoм у свaкoм смислу. Дa се у тoме нaпредoвaлo дo неслућених срaзмерa дoкaз су зa сaдa joш увек ретке књижaре у кojимa jе тренутнo мoгуће зaхвaљуjући рaчунaрскoj технoлoгиjи oдштaмпaти влaстити примерaк књиге билo кoг aутoрa из билo кoг делa светa укoликo jе oнa кaтaлoгизoвaнa или у рaзмери без oбзирa дa ли се рaди o белетристици или претежнo стручним издaњимa из гoтoвo свих oблaсти.

Пoсебнo питaње свaкaкo jе и: “Штa jе тo штo књигу нa први пoглед чини приjемчивoм?” Студиja o мaркетиншкoм плaнирaњу пoљa издaвaштвa сигурнo мoже пoстaти зaсебнoм темoм у нaшем oсврту нa фенoмен књиге. Пoзнaтo jе дa jе oнa мa кoликo сензибилниjи и интелетуaлниjи, ипaк мaркетиншки предмет. Знaчи књигa се истo тaкo купуjе кao и билo штa другo у свету, с тим дa ниjе лaкo ни прoдaти jе пгoтoвo aкo ниjе у питaњу приручник из рaчунaрскoг прoгрaмa, брoшурa o интернету или билo штa прекo пoтребнo кao нa пример књиге o дoмaћинству, исхрaни или лечењу биљем. У тoм смислу oсврнимo се нa прoблем бест-селерa.

Joш oд “Хлaднoкрвнoг убиствa” Tрумaнa Кепoутa кojи предстaвљa прву књигу бест-селер у Aмерици и чиjи aутoрски хoнoрaр зa писцa несумњивo jе joш увек недoстижнa сумa зa велики деo aутoрa (рaди се o цифри oд 1000000 дoлaрa), oвaкви издaвaчки пoдухвaти сврстaвajу се у ретке. Пoследњи тaкaв пoдухвaт jе свaкaкo нaпрaвилa списaтељицa Џ. К. Рoулинг сa свojим рoмaнимa o дечaку чaрoбњaку Хaриjу Пoтеру. Милиoни деце ширoм светa имaли су прилике дaсе упoзнajу сa oвoм књигoм, a снимљен jе и истoимени рилм премa првoм нaстaвку. Aкo се случajнo зaтекнете неге у Aмерици, “Хaри Пoтер” и читaв aсесoaр рaзнoрoдних игрaчaкa кojе су нaстaле пoвoдoм књиге, нa дoмaк су руке у билo кojoj прoдaвници, знaчи не сaмo књижaре већ и сaмoпoслуге и прoдaвнице сувенирa имajу нa свojим витринaмa књиге тoг типa кojе предстaвљajу jеднoстaвну рaзбибригу и читajу се пoпут ревиjaлне штaмпе. Чини се jеднoстaвниjе рећи кaкo зa књигaмa пoпут “Пoтерa” имa трaжње и дa свaкaкo тaквa издaвaчкa делaтнoст пре свих прoфитирa зaхвaљуjући свoм прoдукту без oбзирa кoликo oпстajе сaмa пo себи и пре свегa jе сaмa себи дoвoљнa.

Читaни писци, пoпут Бушнелoве и Хoрнбиja (ниjе случajнo дa jе у питaњу aнглoсaксoнскo гoвoрнo пoдручjе) дoстижу и пo некoликo издaњa, пример jе четвртo издaње рoмaнa Никa Хoрнбиja “Хигх Фиделитз” кoд нaс. Цепaњем прoстoрa бивше Jугoслaвиjе нa више зaсебних држaвицa дoбили смo недoстaтaк дoмaћих бест-селер писaцa и рoмaнa. Кao дa jе изгубљен интерес зa дoмaћег писцa кojи jе без oбзирa нa спoрaдичне пoкушajе (“Време књиге” и тд.) oстao сaм. Књиге сускупе и зa нajпaсиoнирaниjе купце пa се све виШе oдлaзи у библиoтеку кoja jе свaкaкo jедaн oд нajплеменитиjих и нajoзбиљниjих чувaрa књигa и читaлaцa. Без рaспрoстрaњене библиoтечке мреже, не сaмo дa би се мaње читaлo негo би и свaкo усaвршaвaње билo гoтoвo немoгуће.

Дoк зaвршaвaм oвaj есеj, свестaн сaм чињенице дa се нa свету у oвoм мoменту пишу стoтине хиљaде књигa кojе ће угледaтисветлoст дaнa и бити дoступне читaoцимa. Oнo штo jе сигурнo дa без oбзирa кoликo пoкушaвaли дa пoсмaтрaмo књиге и тo литерaтуру пре свегa, пoстaлo jе jaснo дa читaoчеве aсoциjaциjе не мoгу увек бити исте, те дa се oне мењajу. Сaмим тим, дa се кoмуникaциja измећу читaoцa и писцa мoже схвaтити кao нештo живo и никaдa aпсoлутнo. И кao Штo jе Х. Р. Jaус приметиo, тиме штo су се читaoци oпределили дa jедну књигу читajу, oни су jе и oдaбрaли. Читajући oни jе и вреднуjу. Пoзитивнo: укoликo jе прихвaтajу, вoле и признajу, или негaтивнo: укoликo jе предajу зaбoрaву. Jеднoм прихвaћенo делo пoстajе делoм трaдициjе и непoсреднo утиче нa рaзвoj књижевнoсти. Taкo писaц ствaрa делo, a читaoци писце.

 

 

 

 

 

ЖЕНА

Ноћ бела као жена,
из јасписа исклесана.
Да ли је волим-?
Да
Волим је зато што зрачи причу док се свлачи,
Волим је зато што ме од гледања не заболе очи,
Волим је зато што ми се воли.

Ноћ бела као дробно злато
У ризницама небесним.
Да ли га искивам?
Да
Искивам га што се не опире
Искивам га што ме не потире
Искивам га што ми се хоће

Ноћ белу као жену
Узмем за руку
И поведем
До прве постеље
Волим је, волим,
Опростите.

Ноћ белу као дробно злато
Заложим у мењачници
За две, три метафоре
За две,три шарене слике
Пева ми се,
Слушајте.

 

 

 

Милици за сећање
ЗАЉУБЉЕНИ

Њих двоје заљубљених удвоје
У чуву од пловног меког дрвета
Певају као да су сами на белом свету
Па због тога непоновљиво
Певају између два моста на несташној Неви
Између два металносјајна таласа у зачуђеној жени.

Да би песму дослушала заљубљених удвоје
Да би сваку реч добропамтилу лепо казала
Зауставила се светлост као да је сама на белом свету
Па због тога неумитно зауставлја између широког стамњавања
И згуснутог свитања,између људи којима се настањена обала огроздала.

Трчали смо просто као људи до првих настрешница,
На ивици пљуска буљили смо у небо бело и мазно
Као клинци у грудву сладоледа
Онда смо срицали стару басну у очигледној киши
Онда смо одклечали песму о очима што воле удвоје
У наборима беле ноћи
За то време свет се неопажен ушуњао и сместио у очи.

 

 

 

МАЛА МОЈА

Из питоме оазе,поздрављам те. Нека победа припадне теби
Између рађања и заласка сунца,,Мала моја.
Лето синоћ заталаса пределе
И они горе под мојим стопама,
Подсечају птицу,човека,песму на шару утакану
У персијске простирке или у пиротске ћилиме.

У небосклону старих светлуцана -Мала моја,
Јутрос је и наша птица гнездо савила и била
Крилом једним на падини сунчаној
А другм на извору древних сила,
У свом спиралном сазвежђу дан и ноћ је пробдела.
Тако у ветру светлоносном уиграна није нас оставила.
Песма је још нешто свето,као хлеб,со и вино сваког дана.

Шта смо ми по молитви?
Да ли смо снови или људи
Мала моја,заточена у песми,склопи руке и буди
У истој за све молитве без тамјана,мујезина и храма.

 

 

 

МЕНИ

У мени је пут којим ће смрт доћи
И крв,благословена,њега ће позлатити.

Путовање је испљуснута шкољка
И свет,благословен,шуми у њој за мене.

 

 

 

ЉУБАВ

Без љубави нема рада,
Нема слоге ни слободе,
Без љубави све пропаде.
Љубав треба за орача,
За копача и певача,
За шофере и мајсторе,
За војнике,за морнаре,
За све који уче,раде,
За све старе и све младе.

Љубав се не купује,
И не краде,
Треба да је
Сви зараде.

 

 

 

ЧЕЖЊА

У једном граду,
Срео сам тада,
Цуру младу.
Кад прича пажљиво је слушају,
Кад шета,радо гледају и сањају.
А она тражи момка ствараоца,
Целог века жели правог човека.
Ја је гледам из близа
И кажем да је Мона Лиза.
Али она није слика на платну,
На камену она је на моме
Левом рамену.
Има благ осмех на лицу,
Станује у мом срцу.

 

 

 

СЛОВЕНКА
/сага о једној љубави и октобру/

Пролеће у сред октобра.Очна клиника у Београду.Са оцем посетих мајку која
је оперисала очни притисак.Током посете,упознах њу.Звала се једноставно
Словенка.Помислио сам да је из Словеније.Из Ниш,промрља кроз
зубе.Разменисмо пар реченица и бројеве телефона..Наредних дана мајка ми
телефоном каже да је она мала из Ниша питаа за мене.Ко би рекао,па она и
мисли на мене.Већ приликом следеће посете мајци,купио сам јој новине
Двоје.Ни сам не знам зашто,али су ми се учиниле по садржају добре за девојку
њених година.Уа,узвикну она када сам јој дао и брже боље прочита ми две
песме које је написала,а имала је још десетак.Невероватно откриће.Она пише
поеѕију.И то,морам признати добру,бар са ове временске дистанце.Поклонила
ми је један лист са две песме,које сам читао у аутобусу,биле су топле,помало
тужне,али на свој начин лепе.
После изласка мајке из болнице,чуо сам се са њом пар пута,долазила је и она у
Крагујевац где јој живи сестра од стрица,или је то само био изговор,али реших
да са њом почнем ново поглавље у животу.Саопштих мојима да ћу је
довести.Као и обично,милион питања и подпитања,али ја остадох чврст у
свом науму.
И опет беше октобар,овог пута кишовит.Мој теча Мирослав,отац и ја седосмо
у течиног фићу и кренусмо у Ниш,али у непознато. Дочекаше нас домаћински.
Прошња ко прошња,парада пијанства и кича и шта ту има да се прича.Она и
ја смо се већ договорили да она крене са нама. И би тако. Стигосмо у
Крагујевац.И опет парада пијанства и кича са моје стране.Мајка и тетке
приредише вечеру за госте.Нас двоје смо се кратко задржали.Док су они јели и
пили у соби,нас двоје смо у кухињи размењивали нежности и топле пољупце.У
једном тренутку мени паде напамет да побегнемо у мој стан,у коме сам живео
са тетком.Прихвати,што сам и очекивао.Били смо сами у мојој соби у згрди у
улици Блаже Јовановића.Грејна сезона само што је почела.Ћутали смо једно
време и нетремице гледали једно у друго на француском лежају,који смо мало
касније продали и у Трески купили тросед и фотељу на расклапање.У то
време ја сам доста писао и објављивао,преводио чланке са еглеског и она ми је
помагала иако је била шнајдерка по занимању.Хтела је да учи.Престала је да
пише песме и бавила се кућом.Што би мој кум Мома рекао,могла је делагације
да дочека.Ја сам радио на овдашњем Медицинском факултету који је удаљен
десетак минута од нашег стана.Свако јутро је долазила код мене,доносила
бурек или доручак који би она спремила ујутру када ја одем на посао и заједно
би доручковали у девет у мојој кацеларији,која је била велика,а ја сам сам
радио.После доручка скувао би кафу у лонче које ми је тетка Деска дала,таман
за две шољице И тако,скоро свако јутро.
У зиму 89.те године добио сам упалу бронхија.Ни сам не знам како с обзиром
да нисам био пушач никада.Морао сам да лежим и примам ињекције.По целу
ноћ сам кашљао,нисам спавао ни два сата.Она је била ту,поред мене.Није
спавала.Стављала ми јастук иза леђа како би ми било лакше да
дишем,причала разне приче не би ли ме насмејала. Пред зору скоро би
заспао,вероватно и она тада. Када се пробудим,ње није било поред мене.Већ је
устала,скувала ми чај,спремила доручак и антибиотике које сам тада пио.Око
девет је долазила сестра да ми да ињекцију иако сам ја хтео да идем у
амбуланту која је,такође,била близу,колико да прошетам,докторка пулмолог
је инсистирала на кућном примању ињекција.Једног дана ми се приједоше
чоколадне бананице.Отишла је да их купи код моје сестре од ујака која је
радила у тадашњој Борбиној трафици.Рече јој да чека нивелаију цена и не
може да јој прода..Оштроумна нишлијка не поерова у ове речи и замоли своју
другрицу Миру из продавнице обуће “Аида” да јој купи пар
бананица.Другарица Мира купи,без проблема.Не оста дужна Словенка речи
мојој сестри Славици и бесна се врати кући и испирча догађај мојој тетка
Белки.Настала је гужва.Није хтела да ја одмах сазнам за овај немио догађај
јер је знала да сам везан за сестру Славицу,касније ми је испричала шта се
десило.Једино знам да је мој отац Никола спасао сека Славицу сигурног
отказа.
Хвала Богу и ова агонија се заврши око 29.новембра који се тада прослављао
као Дан Републике.Лекарска комисија ми је продужила боловање,да се
опоравим,рекоше углас.Питао сам их да ли бих могао неколико дана да одем
до Врњачке Бање,потврдно одговорише.
Снег је већ почео да пада,нас двоје кренусмо за Врњачку Бању по већ унапред
уплаћеном аранжману за празник који је био спојен са још три дана,тако да
смо имали пет дана.Апартман нас је чекао у хотелу Звезда. Док смо седели у
аутобусу и чекали да крене у једанаест сати пре подне,видех моју мајку и
тетка Деску како долазе и носе дужу будну снајки која је имала једну
белу,краћу бундицу,знајући да је у Бањи хладно. Крстио сам се и левом и
десном. Она нје хтела,али је почело убеђивање,које сам ја прекинуо и рекао
Сад је доста,узми је,молим те,па да кренемо,аутобус је био пун. И би тако.
Стигосмо у наш зимски апартман хотела Звезда.Снег је био
рашчишћен,пахуљице су провејавале,а лампињони су горели некаквом мени
не објашњивом жутом бојом. Вече као из филма. Шетали смо бањском
променадом. Држала ме је под руку,главе наслоњене на моје лево раме. И тако
у недоглед. Шетњи никад краја. У хотелу су ме познавали као старог госта.
Иако је апартман био топао,она је стално бацала ћебе преко мене да се не
прехладим,што ме је мало и нервирало,али она није одустајала.Стриктно се
придржавала упутстава које је чула на лексркој комисији. Није хтела да
одступи ни милиметар. Смеха и пољубаца није недостајало. Одлучисмо да и за
Први мај наредне године поново дођемо у наш апартман,који није био ништа
посебно,соба ко соба,четири зида,да није било њене топлине коју ми је
неизмерно пружала,посебно досетки и шале којима је увесељавала сваки мој
дан.
Пуни успомена и поклона за обе фамилије вратисмо се у град на Лепеници.
Кренула је сводневица. Жељно смо чекали крај априла да одемо до Бање. И
отишли смо на недељу дана. Пролеће је већ увелико бујало. Сунце све раније
излази. Шетали смо,али ипак нам је био дражи наш собичак у облику
апартмана. Док сам се туширао,наручила је рум сервис. Изненадио сам се.
Опет је приликом избора доручка мислила на мој опоравак од упале
бронхија,који се завршио,али по њеном што је сигурно,сигурно је. Прође и ова
авантура нашег првомајског лудовања по парковима Врњачке
Бање,хотелским ходницима,музике на хотелској тераси..
Стизали су ми на кућну адресу материјали из тадашњих друштвених
организавија у којима сам био врло актива.Темељно сам их проучавао и
припремао се за састанке. Словенка ми је пар пута скренула пажњу да се
исувише оптерећујем,а да ми нико за то неће рећи хвала. И била је у праву.
У јуну те године сам мењао секретара Месне заједнице који је отишао на море.
Долазила је да ме обиђе. Била је помало љубоморна на Светлану,председницу
Књижевног клуба и Тању,професорку биологије, обе су нам биле и
комшинице. Нисам обраћао пажњу на њено боцкање, јер,ипак, мали
флерт,никоме не шкоди..
Исте године отишли смо са мојима у посету мојој фамили у Книну.Предивно
летовање на слаповима Крке,обилазак манастира и богословије “Света Три
Јерарха”,смокве у парку у Шибенику, Сплиту………Као и обично правила је
шале на рачун људи са којима сам радио.Тако је једном приликом када се
зачуло мукање магараца повикала Хеј, човече,па и овде те зову Росић и
Вукомановић и остала братија,баш не могу без тебе. Смех до суза,где се сетих
њих тако далеко од Крагујевца, али то је она,мали зврк како сам је у шали
понекад звао. Испричао сам ову анегдоту поменутим друговима,смејаше се и
захвалише што их се сетила.
Идиоте,ниси ваљда то рекао људима! завапила је када сам јој испричао да сам
их поздравио од ње. И као обично повукла се у нашу малу собу, из које се
свакодневно чула музика са радија или касетофона који сам добио од течиног
брата са Аљаске. Пар пољубаца и која сентенца са латинског на лево ухо,
мењале су све, па и њено расположење.
Шетали смо свако вече.Ја сам тада био асистент на Вишој политичкој школи
Радничког универзитета, а она ме челала око седам увече. Одлазили смо код
Ћемала на колаче и лутали градом понекад скоро до поноћи. Недељом би пре
подне ишли у етно двориште у Шумарицама,сликали се поред старих кућа,а
касније препричавали да је то наш ранч. На питање наших многобројних
приијатења и другара где је онај други,говорли смо
Тимари коња пред јахање. Чак су у први мах сви и веровли да имамо свој
ранч,док их нисмо водили једне по једне да виде тај “наш ранч”.Ручак је
недељом спремала моја тетка Белка. Мада,нама и није било доручка.Били смо
довољни једно другом.
Почели су да се нижу смртни случајеви са моје стране.Тешко је то
подносило.Чинили ми се и теже него мени.Када је умро мој теча Мирослав из
Горње Сабанте код кога смо често ишли на излете и пикнике и који нас је
увек дочекивао благонаклоно,са пуно пажње и љубави, уз обавезан ручак и
наравно слаткише,Словенка је јецала и помагала истовремено око
сахране.Сетила се да је он довезао из Ниша када је долазила у Крагујевац.Са
мојом тетком Десанком је одлазила у село на гроб све до четрдесет дана. Затим
су дошле и сахране других чланова породице.И све је почело да се
распада.Није придавала значај шминки,коју је имала,као ни материјалним
стварима, интерес је није занимао,никога није гледала кроз новац или статус.
И опет је октобар.Хладан.Почела је да ради у једној цвећари. И њој се деси
љубав.бар је она тако тада мислила.По повратску са посла, из топле
канцеларије на Медицинском факултету,сачекао ме је хладан туш. У
нашој,малој соби,на столу су стајале две бурме,два сведока.
И сетих се песме да су све љубави осим прве лажне. Истина. Велика.

Лазар Јановић

 

Дешавају се човека таква јутра када и пре него што отвори очи падају му на памет и опседају га неке далеке, на јави и заборављене али у потсвести итекако урезане успомене детеињства, одрастања и пређашњег живота. Буду таква јутра и прођу али се кад тад поново враћају и терају човека да изнова и изнова мисли о томе. Дају му храброст да живи своју мисао и будан сања своје снове. Дају му онај мали делић снаге и среће када је потребно да тас животне ваге пређе на његову страну. Дају му право на најлпшу и најмистериознију ствар на овом свету, право на наду која живи и када све друго замре, увек је уз Вас и тиња у Вашим можданим одајама. Па и када се чини да је нестала, тако јој је мало потребно да се опет роди и засија као бастион Вашег спасења. Покушавају људи да то избегну, да заобораве, поготову ако имају нешто чега се нерадо сећају. Дању успеју да изгледају живахно, успешно, недодирљиво али ноћу, када се угаси светло у соби, остају сами са собом и дебело , са зеленашком каматом плаћају све оно што су преко дана успели да сметну са ума.
Увек ћу замерати велеградима и престоницама што никада не спавају. У тим градовима нема оних полаганих јутарњих испијања кафе у тишини када чекаш да бела свелост дана обасја твоју малу чаршију. Они не знају како изгледају та снена јутра са почетка пролећа када се све буди и цвета, када природа даје јасну поруку човеку да је све пролазно и само она јединствена и вечна. Сећао сам се увек тих јутара чекајући да се на хиљадитом семафору од мог ђачког стана упали зелено светло како бих стигао на факултет где ће професор сигурно каснити. Све те мале вечности које сам губио у саобраћајним гужвама велеграда покушавао сам да надокнадим мислећи на неки мали, сироти, убоги градић на „периферији“ зеље где ме неко чека, где ме неко воли.
Ако мене питате, постоје три чуда света. Највеће светско чудо од када постоје чуда је осмех једне Анђеле са којом сам ишао у школу, коју сам после тога ретко сретао а и боље што нисам, јер знам да никада више у животу неће имати тако безбрижно леп осмех девојке из провинције као тада. Тај осмех ће живети вечно у мени. Да имам сеф, као банке што имају, чувао бих сећање на њен блистави осмех. Друго светско чудо је чудо поезије. Поезије, краљице у игри речи која може све. Треће чудо су чуда технике као што је воз. Воз. Та гвоздена, ко зна колико тона тешка, машина којој је људска прогресија само мењала изглед, у неким земљама и бризину (али не и у нашој).

Петак је. Та реч која увек звонко одзвони у глави. Цела једна мала вечност испред тебе којој у том тренутку не можеш видети краја. Ранојутарњи лагани поветарац милује све оне које су чудни путеви навели у истом смеру , откине и понесе покоју тек процветалу латицу ране трешње и замрси неколико праменова женске косе која се лепраша као застава неког неосвојивог полиса. Тишину јутра прекину добро познат звук железничког обавештења путника о возовима коју ускоро полазе. Носећи свој ранац ужурбано ходам перонима на чијим клупама још увек спавају сви они људи које живот није мазио и пазио али му се они инате вољом да истрају на свом путу који је само њима знан и ма колико по њих био лош није погрешан јер нема погрешних путева. Већ видно припити железничар са криво стављеном шапком и краватом чији је чвор посљедњи пут свезан пре једно 30 година када је и почео да ради заустави ме и упита за упаљач како би упалио цигару коју држи у руци. Рекох му да немам. Уљудно се захвали и рече ми да не журим.
-„Неће та композиција кренути на време. Kаснимо у поласку 10 минута“. Да воз није каснио ја бих закаснио.

Седох у купе на место крај прозора у смеру кретања воза и из ранца извадих свој мали светло плави нотес и књигу песама мог брата по стиху Сергеја Јесењина од које се никада и нигде нисам одвајао. Беше то џепно издање са одабраним песмама. Воз мили и стално се чује туп звук преласка преко густих чворишта главне железничке станице где се укршатују стотине шина. У једном тренутку воз почиње да иде паралелно са друмским саобраћаницама. Пролеће и петак дају снагу људима који управо крећу на посао . Лагано се вуку минути а зелено светло семафора као да не зна да људи касне на своје послове које не воле и да их тамо чекају строги и намргођени шефови претећи им казнама и дисциплинским поступцима. Цвркућу кочнице старијих аутомобила, светле семафори, трамваји ударују по шинама као по бубњу, варничи електифицирана мрежа тролејбуса. Права јутарња идила велеграда. Мостови, као кичмени пршљенови, спајају два дела града дајући све од себе да на своја челична плећа приме све ужурбане пролазнике. У јутарњој измаглици њихов танки и светлећи обрис, као привиђење,служе неразбуђеним пролазницима као светионик орјентације морнарима на пучини. Плове тако људи својим животима без јасног циља и правца. Имају шестоцифрене плате, скупоцене аутомобиле, вишесобне станове али немају времена за своју децу, за своје пријатеље, за своје родитеље. Једног дана се окрену за собом и схвате да немају ништа.
Залуд скупоцени сатови са савршеним механизмима , опет немате времена.

Kаква је само срећница била та Исидора Данкан када је Јесењин њу толико заволео. “…Одрастао сам. Уз то пеота, са обизбиљном ал не великом снагом и неку жену од преко четрдесет лета звао сам лафицом и својом драгом…”. – Извините, да ли је слободно?”, упита ме један топао глас. –“Да, наравно”, одговорих не подижући поглед са књиге. Настављам да читам али ме одмах као свежи дашак морског ветра опи парфем мириса ваниле. Тада видех испред себе једну витку, плавокуса жену са кратком цветном хаљином како покушава да подигне свој кофер.
-“Дозволите да Вам помогнем?”
“-Не, нема потребе”, јасно и категорички ме одби као знак малог прекора зашто је нисам погледао на самом уласку. Она седе и поче да чита своју књигу коју извади из огромне женске ташне за коју се пре могло речи да је мини кофер. Kњигу која је сигурно нека љубавна прича са срећним крајем о којем маштају све жене.
Имала је дугу, златно плаву косу као несагледива поља пшенице пред жетву. Њене очи су прозирно плаве. На тренутке би се чак и губио у том бескрајном плавом пространству. Ја нисам ловац на дијаманте али њене очи, два плава дијаманта бих завуек чувао. Неопроцењива вреднос. Баш ми је жао што се у њу није заљубио неки несрећни и талентовани песник. Један живот му не би био довољан да опише те очи а његова слава би била вечна. Иако духом млада на њеном лицу су се јасно уочавале урезане боре као недвосмислена и јасна порука да лепота увек губи битку са временом.
-“Госпођо, да ли људи који се виђају са Вама сваки дан знају колико су богати”, помислих то али не изустих.
Приметивши да је посматрам она све време током путовања покушава да своју уску хаљину са цветићима повуче што више може и прекрије колена. Kолена којима жене освајају, засењују свет око себе док су младе. Поносно их истичу знајући на шта су мушкарци слаби. Али управо ту, на коленима негде на прагу четрдесетих јављају се први знаци старења. Хаљина беше мој савезник. На њену жалост или на моју срећу никако није успевала у томе. Та нежност којом је она одисала када би лежерно попут балерине пребацивала једну ногу преко друге с времена на време беше као нека невидљива и свемоћна магија која се ширила и манифестовала на најразличитије облике у свим сферама живота. Била је она једна од оних жена чију лепоту и “најдрскији и најсуровији људи гледају са обзиром који иначе немају”.
Посматрајући једно чудо природе ја сам потпуно занемарио свој поглед кроз прозор воза који иде тако споро да човек може на миру да се диви нетакнутој планинској природи забачених крајева. Некада је човеку потребно да се увери шта исконски значи бити слободан. Да оде од свих и дође самом себи. Да занемари мало правила и дрштевене норме са којима се свакодневно сусреће. Правила кућног савета у својој згради где станује, саобраћајна правила, правила на факултету, где код се окрене оивичен је некаквим правилима. Све је ту оку необично и вредно дивљења и чуђења, почевши од те уске и дотрајале пруге коју су људи изградили помоћу својих руку и приручног алата. Сваки тунел ручно прокопан. Десетинама година, сваки дан. Цео нечији радни век. Тунел по тунел. Kамен по камен. Праг по праг. Рукама и срцем. Оштри и стрми висови над којима пролазимо изгледају као свакодневни понори живота којима је човек изложен али некако лепше обучени у јарко зелену траву жељну сунца и маховину која године више не броји јер је давно одустала од жеље да је неко дотакне, руком скине са камена на који ће сести. Ту пролазника нема. Тај миран и забачен крај, нипочему познат поштеђен је светског лудила, хира и обести људи. Наградно је остављен да неизмењен, нетакнут,величанствен измами осмех, осећај романтичности и понеку лепу реч. У тим шумовитим али неизбежно стрмим пределима истичу се борови. Сами самцати, као горски вуци, поникли и израсли на каменом и плитком тлу. Успели у суровој борби са природом и као господари усправно, високо и поносито надгледају клисуре над којима се јасно види њихов обрис.
Нема истински праве, исконске лепоте тамо где је човек закорачио дубоко.

Око мене зелено.
Пространство зелено.

Kривудаве клисуре, планине и врхове
пресецају трансверзале, опет зелене.
Путем моје домовине ретки возови пролазе,
путовања дуга су, бистре реке мутне су.

Али… Мисли моје зелене су!
Нада моја таква је.
Око мене свет је сиви људским егом намучен.
Спасиће нас родна поља…
Домовина, зелена је.

 

Време се вуче као и овај наш воз.
“Никада ова велика казељка неће стићи малу”, помишљам у себи већ уморан, не толико од путовања, колико од призора и мисли које су ми се рађале гледајући природу и лица ока себе. Ништа од тога нисам стигао да запишем већ сам све покушавао да урежем у своју краткотрајну меморију сећања. Једна клисура за другом, кроз планинске венце , кроз кањоне бистрих планинских речица које у ово доба године када се снег отапа нарастају, до непрепознатљивости, у велике плаховите реке и чија имена знају само професори топографије у војним школама плови ова челична машина као да следи крај свет.
Али управо ту, близу, у центру небеског свода лежи један сиромашан и мали град, уморан од времена које га гази. На перону, чим изађох из воза, искрено се насмеја и поздрави ме, мени добро познат железничар који свакодневно покушава да победи електрични апарат за игре на срећу. Био бих сигуран да у томе неће успети да се не зове Срећко.
Град лежи у котлини где се измаглица свакодневно у јутарњим часовима шета дуж целог града, час горе, час доле као неки верни пас чувар. Да није пруге и велике фабрике никада ту и неби настала варош. Зато тај град и јесте посебан. Ту ништа није лако и утабано. Земља није плодна, клима је дивља а те људи, који ту проводе век, сем Бога сви заборавили. Људска жеља и слепо веровање градили су варош сваки дан да би она постала једна од највећих и најбогатијих у једном периоду. Kако је све овоземаљско пролазно па и то богатство остаде само жеља и слепо веровање да ће једном опет неко доживети да буде тако.Та позната лица дају ти неки осећај сигурности , да припадаш некоме, да увек можеш негде да се вратиш, да ниси само странац у ноћи великок града. Драге су ти те мале улице, закрчени тротоари где се аутомобили паркирају без неког реда и надзора, где људи имају слободу да се у пролазу насмеју једни другима и дискретно климну главом у знак поздрава а да их овај не гледа као да су скренули са ума. У том провинцијком хаосу има неког реда док у нечијем реду имао само хаоса. И зашто би уопште мењали свој ред ако се савршено добро сналазимо у њему? Боље савршен хаос него несавршен ред.
Пролазим тим улица крећући се ка периферији града и већ знам, мајка ме на прагу чека.

 

Dragana Dinčić

 

IZGUBLJENA U VREMENU

Vreme je relativno. Za nekog moć, novac, sigurnost, strah… A ja, ja sam se izgubila u vemenu. Više i ne gledam na sat, ni koji je dan, možda me samo godina s vremena na vreme podseti da prolazi još jedna u nizu. Izgubljena izmedju dva sveta, realnosti i sanjarenja. Realnost koja obitava u velikim strahovima i nimalo lepom budućnošću, a sa druge strane snovi koji daju cari nestvarnom, moć, jačinu, snagu. Onda se stvori svet izmedju svetova, gde odiše taj sklad, sklad sigurnosti.

Beg od reale i snova. Tu si ono što jesi, spokojan i zaštićen od svega realnog i snova. Svet koji je sve više priziva ljude i ostavlja ih u tom bespuću.
Ne, nisam izgubila želju i volju za životom, samo mi je ovaj svet draži, miliji, meni bliži. Nije to beg, to je samo odmor od svega i svakog, pa čak i od sebe same. Čovek se vremenom umori od svega. Zato ja imam svoj svet izmedju svetova koji mi daje mir, mir mog ludog uma koji ne prestaje da stvara te besprekorne misli do granice nemogućeg. Nesanice i milion pitanja koje se u suštini svodi na jedno isto pitanje“da li poznaješ sebe“?!
Možda, možda poznajem sebe do odredjene granice. Što mislim da je i razumo. Ako bih rekla da poznajem sebe, znači da sam spremna za novi dan koji nosi nova iznendjenja. Trenutno za to nisam spremna, kako onda “poznajem sebe“?
Spoznanje se stiše svakog trena, iz dana u dan. Samoća i neprespavane noći su samo uzrok koji te tera da se udubiš i pitaš “ko si“?
A ja, ja još lutam u tom rasponu, ne želim još uvek da izadjem iz njega i nastavim sa borbama koje me očekuju. Tu su, čekaju me, neće pobeći..
Zasto ne šurim. Čekam, tražim, mislim, osećam kad će se desiti pravi trenutak za izlazak iz kolotečine i ponovo se vratiti u vremenu postojanja.
Sve je relativno, pa i moja kolotečina u bespuću. Moje vreme je je tu, odredjeno za mene, kao i za svako ljudsko biće koje nosi svoj “pečat“.

 

 

 

ŽELJA…NADA…OSTVARENJE….

Dok je sedela pored mora i živeći svaki dan kao i ovu noć u prošlosti, njen pogled je odlazio sve dalje i dalje.. Horizont koji se stapao, more i nebo, svitanje, želja je postajala sve jača i jača.Tražila ga je u tom horizotu, u tom spoju, ne bi li ugledala bar malu siluetu njene želje… Njega..
More.Osećaj slabosti i nesigurnost koja je lomi.Ta površina koja daje toliko mogućnosti i nadu za novi život, za novi početak, za korak koji treba hrabro zakoračiti bez straha, zbog sebe, zbog prošlih dana, zog pogrešnih odluka, zbog svega.No, i dalje sedi, udubljena u svoje misli o njemu.Muškarac koji joj je slomio srce, razorio snove i veru u ljubav,oduzeo joj je ono najbitnije, njeno “ja“.Ali ta bol je još više vukla ka njemu.Milion pitanja koje traže odgovor gube se sa svakim zrakom koji se provlači kroz oblake.Čeka ga kao zadnju nadu u svom životu, kao spas.Hoće li doći?Dok je čekala, uplakanih očiju i izgužvane haljine tišinu su poremetili nečiji koraci.
Nije želela da se osvrće, ostala je na klupi sa svojim željama tako jakim da ga je videla videla ispred sebe, njegov osmeh, osetila je dodir na njenom licu, šaputanje…U svojoj zanesenosti nije primetila ni čula korake kako se polako sve više približavaju njenoj klupi.Koraci su prestali.Neko je stajao pored klupe.U rukama je nosio buket crvenih ruža i malu kutiju lepo upakovanu.Muškarac se nakašljao kako je ne bi uplašio.Trgla se.Uplašena od muškarca koji stoji iza njenih ledja nije mogla da vidi ko je, bojala se da se okrene.Obrisala je suze, spustila noge sa klupe i ćutala.Osetila je miris ruža.Taj miris joj je bio veoma poznat, te ruže.Ko je taj mužkarac? Smogla je snage i okrenula se.ON?Ne, nije moguće.Nije mogla da veruje da je on sada tu pored nje, sa buketom cveća i poklonom.Da li su se njene želje uslišili i ostvarile?Da li je jačina njene želje bila tolika jaka da ga je dovela njoj?Još uvek nema od svega nije mogla reč da izusti.Primetio je to na njenom licu, tu zbunjenost, zaprepašćenje i sreću.Toliko emocija na jednom licu.Znao je i uzrok.ON je bio uzrok svega.On je napustio kad nije trebalo, kad joj je bio najpotrebniji, no on je brinuo tada samo o svojoj karijeri.Shvatio je posle par meseci da ne ume bez nje.Da njegov život nema smisla.Vratio se njoj.Znao je njeno mesto za beg.Tu je i bila.Sama.Uhvatio je njenu ruku, još uvek je bila nežna i mila, poljubio je svojim mekim usnama, pogledao je u oči i zamolio je za ples.Znao je da voli da pleše na mesečini, pod sjajem zvezda.Dok su plesali, zamolio je da mu oprosti, da nije ni bio svesan šta joj je činio i koliko boli joj je naneo.Da ne može da živi bez nje, da je ona jedi smisao njenog života i da se odriče svega zbog nje.Zagrlila ga je jako, svom snagom svoje duše i tela. Poljubac je potvrdio sve njihove želje, nadu, ljubav, sve ono što su osećali obostrano.Strast i želju.Snagu i slabost.Sreću i tugu.Bili su jing i jang.Njihovi svetovi su stvarali jedan savršen svet.Njihov svet, magije, čarolije, nemogućeg..
Znali su da njihov život više neće biti bol i patnja.Zakoračili su tu noć više no sto je njena želja bila.Zaprosio je sa prvim zracima sunca, koje je potvrdjivalo jačinu njihove ljubavi i novi početak.Početak u bolje sutra….

 

 

 

TRENUTAK

Lep, primamljiv mladić, kratke kose…Osmehom malog detete, crte lica nevinosti i nežnosti…Privlačio je njenu pažnju od samog početka. A njihov početak je bio sasvim običan, nimalo poseban da bi se isticao od drugih..u firmi.. Nije ni bila svesna da na njenom licu stoji osmeh… Uvek je volela to zabranjeno voće…
Nedodirljivo…Samo za posebne…
Neki bi rekli da je hrabra a neki bi je osudjivali…
Kao što to uvek biva… Ona mlada a on u najboljim godinama..
Željna ljubavi..strasti..nežnosti….poljubaca…zagrljaja…
Sve je to videla u njemu..Želela ga je svakim danom sve više..
To ne bi bila ona da ne pokuša i ubere zabranjeno voće..Klasicno dopisivanje…pitanja…odgovori….dok nije došlo do „želis li da se vidimo?“…
To je oduvek želela …Od prvog trenutka…
Osetila je drhtaj tela koji je prožima..Prija…
Gubila se u mislima …U zanosu zamišljala svaki pokret..
Osmeh..Dodir…
Posle par dana on je stajao naspram nje.
Nasmejan..prirodan…
Njeno telo je drhtalo..srce je tuklo..On je tu..
Nežno se primakao njenom licu i poljubio je.. Uzvratila je poljubac dok je sebi uporno pricala „smiri se“.. sve je ok..
Znao je da je nasmeje,da je opusti,da se oseća slobodno i sigurno… Svaku njegovu reč je upijala, osmeh, pokret…
Nije mogla da odoli…Previše ga je želela i maštala o njemu…
Prišla i nežno poljubila…Poljupci su bili sve vise strastveniji i jači..Puni naboja,želje… To je osećao i on i uzvraćao jače..
Prepustili su se da ih vodi želja i strast…
Vodili su ljubav sa toliko naboja..bez ikakvih predrasuda
o bilo čemu…Postojao je trenutak..NJihov…
Drhtaj znojavih tela … uzdasi…. dodiri..
Znala je da ne sme da se zaljubi u njega i da ga voli..
Želela je, jako..ali ne..nije smela to sebi da dozvoli…
NJegove godine, život koji je imao nije želela da otima..
A stegnuti srce, zaključati emocije, želje, teže je no što se misli..
Sreća-tuga… Srce-razum..LJubav-ljubavnik…
Svesna svega, rešila je da se ne vezuje…
Emocije je ostavila po strani..Srce zatvorila.TRENUTAK…
Zar mi ne živimo svi za neki trenutak?…

 

 

 

KO JE ONA..?

Evo je, prelazi ulicu trčećim korakom…..Žuri kao da je proganja najveća zver iz njenih snova, ona što joj ne da mira da mirno spava.Nije to savest, ne..to je jače od savesti..Srah.

Ana, devojka za koju su svi znali njen način života i o njoj imali samo reči hvale, niko nije zaista znao ko je ona.
Uvek mirna i tiha, povučena i skromna, odavala je utisak devojke koja zna ceniti ono što ima i nije tražila više od toga.Prijatelji sa kojima je izlazila i provodila svoje slobodno vrema uživali su u njenom društvu.Cimerka sa kojom je stanoval i delila sve..(osim tajne koje je vešto čuvala samo za sebe) nije mogla da je vidi drugačijom no sto je mislila da jeste..
Ali, noć menja sve… Ana je kao i svakog dana, završavala svoje obaveze u roku. Posao..ispijanje kafe sa drustvom..racune sređivala.Odazila bi u svoj skromni kutak, kada bi bilo najsigurniji trenutak izasla bi iz stana.
Ulica koja vri od ljudi i dece, žagor njihovih glasova, smeh, teralo je da ode što dalje iz tog meteža.Ušla je u hotel koji je bio van grada.Na vratima je dočekao sasvim poznat glas koji je tražio njen mantil.Vešto je to uradila i dodala muškarcu.Uvek bi sedela na istom mestu…pored prozora, gde je lampa odavala yamo blagi nagoveštaj siluete…
Na sebi je imala crnu haljinu sa dekolteom koji je samo nazirao njene grudi, crne čarape od lateksa gde se ocrtavale njene prelepe duge noge, salonke crvene boje razbijale su tu monotonost boja na njenom telu, ruž i šminka samo su dopunile lepotu njenog lica…
Zračila je..imala jačinu od svih ostalih u sali.
Muškarac koji je upravo ušao, tražio je pogledom Anu.Znao je gde sedi i odmah prišao kao da se bojao da će je neko drugi odvesti..Naručio piće i posmatrao Anu.Dovoljan je bio jedan pogled i istog trenutka muškarac bi ustao, uzeo ključeve i mirno čekao da Ana krene..
U sobi koja je odavno bila ’’njihova ’’ , istog trenutka muškarac bi kleknuo i ljubio Anine cipele..Bez njene dozvole nije smeo da se pomakne..
Da,Ana je bila DOMINO DAMA..
Radila je to zato što je ispunjavalo svaki delić njenog bica
i prožimala strast u njoj o kojima su mnogi samo pisali ali nikad doživeli..
Uzela je bič, koji je stojao odmah nadomak njene ruke, podigla lice čoveka i samim osmehom na njenom licu znao je šta mu je činiti..
Skidao je polako svaki komad svog odela polako, dok je Ana sedela u fotelji i poigravala se kaiševima koji su bili na stolu ..brzo ih podigla i vezala muškarca za krtevet..
Figura muškarca koja je ležala na krevetu bila je ’’izvajana’’…
To je još više budilo u Ani strast…želju…požudu ..
Laganim pokreto je skinula svoju haljinu.. Dugo se poigravala sa njegovim telom..zavodila…pekidala u strasrvenim željama…dok je on molio i preklinjao da je samo dotaknje.Svaka neposlušnost njegova koštala ga je kazne..
Uživao je i u kaznama.. Pokornost, odanost, poslušnost, naredbe….sve to je primao sa takvom srećom i zadovoljstvom da je bilo dovoljno samo da kleči pored Ane …
Naravno, Ana je to znala i njena ’’moć’’ nad njim bila je velika…
Telo koje se grči od zadovoljstva i želje za dodiro, dobijalo bi udarac biča..povez preko očiju i zamračena prostorija odavale su još veću čar njene moći..
Polako je prišla, njeno telo polako se prebacilo preko njegovog..dodirivala ga je vrhovima prstiju..prelazila preko celog tela…Osećala je sve veći užitak i strast ..
Oboje su ’’vrištali’’ od želje.. Poljubila ga je strasno i sočno..ruke su joj sve više i više klizile po njegovom telu..Osetila je njegovu ’’muškost’’ kako podrhtava na njenim butinama.. Vrisak..Strast..Želja…Požuda..Snovi…. ZADOVOLJSTVO njih dvoje…
Ovezala je muškarca, koji je u trenu već bio pored njenih stopala i ljubio….
Odgurnula ga je..ostavila cedulju na jastuku i bez reči izašla iz sobe…

Ana juri..prelazi ulicu…Ide u svoj kutak…

 

 

 

LOŠA DEVOJKA

Bila je svoja jos od malih nogu.Nije marila ko će šta reći.Vragolasta još kao devojčurak,znala je da zavodi dečake strije od nje.Jednostavo, umela je… Uvek obučena kao mala dama, sa osmehom i pogledom ispod očiju, znala je da takvim izgledom moze da dobije sve što je želela.Godine su prolazile a ona, postala još opasnija za muški rod, za zene je bila ozloglašena… Shvatila je da je grad u kom je živela previše mali za njena osvajanja.
Sve što je imala ponela je sa sobom.Njen crveni ruž, potpetnice, uske haljine..Vozom kojim je putovala ka novom gradu bio je udoban.Smestila se u kupeu i raskomotila.Štikle su joj pritiskale stopala.Lagano je izula svoje potpetnice i spustila kraj sebe, noge je naslonila na drugom delu sedišta.Olakšanje koje je osetila uzburkalo je njeno telo.Telo za požudom i zavodjenjem.Bila je kraljica u svom stilu.Blagi osmeh se razvukao na njenom lepom i negovanom licu.Rumenilo je dolazilo još više do izražaja.Oči su caklile od sreće.Više nema onih balavih muškaraca koje je već imala, koji su jurili i molili za njen dodir.Htela je muškarca sa stilom kojeg bi ona posedovala.Da ga zavede i uvuče mu se ispod kože onako kao ona samo zna.Bez dobrog i teškog zavodjenja nije se ni trudila da zavodi.Takve muškarce je gazila svojom štiklom.Nije marila za osecanja.Nije se još ni za jednog muškarca vezivala,a emocije je svoje ugasila.Želela je samo da uživa i da svaki dan proživi što je mogla bolje.Nije tražila novac od muškaraca.Obasipali su je sami poklonima.Više nije ni tražila….
Voz je stao na peron.Anabel je navukla svoje potpetnice i polako se uputila ka izlazu.Grad u kom je došla bio je metropola koja je nudila sve ono sto je očekivala.Sigurnim korakom je zakoračila u novi grad.Ubrzo se našao muškarac koji joj je nudio pomoć.Odvažna i sigurna u sebe odila ga je.Krenula je ka hotelu koji je bio na svim reklamama oko nje.Ubrzo je stigla.Vratar joj je ponizno otvorio i poklonio se njenoj lepoti.Šarm koji je imala i osmeh, Anabel su mogli bukvalno da otvore sva vrata.Izabrala je sobu sa pogledom na reku.Prostrana soba sa prefinjenim ukusom za detalje i pastelnim bojama, krevet u svili, izgledala je kao soba iz njenih priča dostojne kraljici zavodjenja.Nije joj puno trebalo da se spremi i krene u lov.Obukla je crnu suknju i bluzu koja se kopčala na ledjima.Bila je sva u koži.Podignuta kosa i najlonke uz potpetnice crne boje izgledala je kao domino dama,što u stvari i jeste bila.Dominirala je nad muškarcima.
U liftu je naišla na muškarca koji je uporno gledao na sat.Kad, kad bi bacio pogled na nju ali bez zadržavanja.Anabel nije volela da ostane bez komplimenta.Prišla je polako, torbicu je ispustila namerno pored nogu muškarca.Iznenadjeno je pogledao torbicu i Anabel, sagnuo se ipodigao je.Dok je pruzao torbicu sa osmehom Anabel nije gubila vreme.Prislonila je muškarca uza zid lifta, ruka joj se već nalazila ispod njegovog sakoa, uzela je njegovu ruku i prislonila na njene butine, nije ispuštala njegovu ruku.Stegla ga je jače.Muškarac je ostao bez daha.Ovako nešo nikad mu se ranije nije desilo.Telo mu je drhtalo ali je osecao uživanje kao nikad pre.Prepustio se Anabel i njenoj zelji.A njena zelja je bila strast i požuda.Zaustavila je lift.Pogledala ga je onim pogledom i nasmešila mu se.Nije mogao da odoli.Želeo je da je uzme sad, tu,odmah…Anabel je volela polako i sa stilom.Sa uživanjem da bude loša devojka.Polako ga je spustila kraj njenih nogu. Dok je dodirivao njene ptpetnice i uživao u njenim nogama stegla mu je kravatu.Spustila se polako i sela mu u krilo.Šapnula mu je tiho da se prepusti čarima uživanja koje mu ona daje.Klimnuo je glavom, reči nije mogao da izusti.Otkopčala mu je košulju i dodirivala lepo negovano telo.Uzbudio je još više taj dodir i više nije imala kontrolu nad sobom.Rastrgla je njegovo odelo.Bacala na sve strane.Požuda je sve više rasla u njoj.Brzo i vrelo disanje muškarca su joj milovale ušnu koljku.Tragovi njenih noktiju su bili po njegovom telu.Brzim pokretom njenih ruku njegove pantalone su bile na drugoj strani lifta.Uzela ga je pod svoje.Vodili su strastvei seks.Želja, moć, strast…Imala ga je onako kako ona ume.Znojavi i razbarušeni stajali su jedan naspram drugog.Ustalaje polako.Sredila svoju garderobu, šminku. Muškarac je tražio br telefona.Anabel se samo osmehnula, namazala crveni ruž i tiho prošaputala da devojke kao ona se pamte, i ne traže se..
Pritisnula je dugme na liftu i vratila se do svoje sobe.Uzela svoj kofer i krenula dalje….

 

 

 

MALENA

Koračala je ubrazano ulicom…Pognute glave,kao da je bezala od neceg sto je proganja dugo…Sitni I ubrzani koraci su odavali njen strah..Stezala je u rukama torbu koja je vise bila deo nje same,i kao da se u toj torbi skrivalo sve ono sto oseca…
Mlada devojka,svega 27 god. duge kose koja nije imala nikakvog oblika,lice modro i izmuceno,obrazi upali, oci modre i ispijene od ne spavanja… Na sebi je imala kaput koji i nije bas pratio njeno telo,a imala je lepu figuru..Kao da je zelela da sve sto je na njoj lepo sakrije..I,uspevalo joj je… Prolaznici su je posmatrali,vise iz znatizelje no zbog nje same..Nije marila za to..Znala je kuda je krenula i da mora stici sto pre,za njeno dobro, inace… sledi…bol i patnja…
Zurila je kuci..Da ne zakasni kada se ON vrati..Njega se bojala vise no bilo cega..Znala je sta ce biti ako zakasni…Zaboravila je kako prija sunce koje prozima telo svojom toplotom,zaboravila je cvrkut ptica koje ukazuju na lepotu zivota,zaboravila je na osmeh,zaboravila je sta znaci ..ziveti..
Na kaucu je cekao muskarac od oko 30tak god.. Jos mamuran,ali flasa u njegovoj ruci je bila vec odprazna..Miris u stanu je ispunjavao alkohol…Skinula je kaput,pokupila kosu u rep(tek reda radi) i izvikla iz torbe dve kifle i jogurt…Stavila ih je na sto koji je bio blizu NJEGA..Bez reci se povukla i otvorila prozor…Onda se zacuo jak muski glas koji je poceo da je psuje i vredja bez granice…Lice joj se grcilo,htela bi da zaplace ali ne,nece mu priciniti to zadovoljstvo..Cutala je…
Cutanje ga je ubijalo vise no ista drugo…Zeleo je da mu se pokori,i to je radila..Pokorna robinja “ljubavi“ … Gazio je njen ego,emocije,volju… Sve je slomio u njoj…A ona je i dalje stojala kraj njega.
Volela je noc…Kada on zaspi,prepustila bi se secanjima…Onih dana kada je bila srecan,kada je mislila da cini pravu stvar za ljubav…Kada je verovala da ljubav nema granice…Kad je snevala o porodici s njim…No,zivot joj nista od toga nije pruzio…Zato je ostala kraj njega boreci se za ljubav i ako je znala da je nema…Znala je da je s njim samo zbog straha…Ako ga napusti,ubice je…
Trazila je pomoc,ali je niko nije slusao…Svi su je slusali ali niko je nije cuo.. Svi su je gledali ali niko nije pomogao…Znala je da vise ne moze da izdrzi sve iznova i iznova… Bol i breme koje nosi suvise je tesko za njeno skhano telo…Otici ce.. I onako drugog izbora nema..Ubija je vise ostanak s njim no sam cin smrti.. Vise nije ni bojala smrti…
Jos uvek nije svanulo,pokupila je svoje stvari u torbi,kao da skuplja delice sebe razbacane godinama,kao da zeli da spoji te delice i krene.. Krenula je sa ono malo novca sto je sakrila od njega i izasla iz stana…
Nije znala kuda,ni kako ali znala je da ce doziveti novi dan bez NJEGA….

 

Љиљана Стјеља

 

Ана Стјеља
МАГИЈА ОД ПАПИРА:
− колажи које обликује душа −

Још када су почетком 20. века француски сликар Жорж Брак и шпански сликар Пабло Пикасо, почели да експериментишу са колажом, тиме обогаћујући надолазећи кубистички стил, било је јасно да колажна уметност полако постаје значајан део модерне сликарске уметности. Касније, ликовну технику познату као колаж, користили су и уметници у оквиру дадаизма, надреализма и футуризма. По својој природи, колажна сликарска техника, уметнику омогућује поигравање сликама, бојама, облицима, и што је најважније композицијом. Колаж захтева сконцентрисаног уметника, који има око за детаљ, али и ширу перспективу. Такође, захтева и веома креативног уметника који ће користећи се различитим исеченим материјалима постићи замишљену сликарску композицију. При стварању колажа најчешће се користи исечени папир из новина и часописа, затим фотографије, текстил, сушено цвеће (фитоколаж) и разни други материјали који се могу лепком апликовати на „сликарско платно“. Крајњи ефекат је готово увек веома занимљива и креативна колажна композиција која приказује уметникове стваралачке тенденције и преокупације.
Управо за ову сликарску технику, определила се и колажиста Љиљана Стјеља која се израдом колажних радова бави већ читаву деценију. Иако по професији дефектолог, ова уметница је своју велику љубав и склоност ка уметности управо исказала кроз своје колаже. До сада је учествовала на неколико колективних изложби. Неки од њених колажа изложени су у јавним просторима, а неки су своју примену нашли у дизајну корица књига (између осталих и корице књиге (једночинке) „Обмањивачи“, чувеног америчког редитеља Вилијама де Мила).

Колажни радови које израђује Љиљана Стјеља, рађени су искључиво компоновањем исеченог папира из разних часописа и илустрованих магазина, у стилу хиперреализма. Одликује их, пре свега, јасна композиција, прецизни детаљи који употпуњују и наглашавају основни мотив. У средишту интересовања ове уметнице, пре свега су они елементи који чине њен интимни и стваралачки свет, односно све оно што је у животу испуњава: цвеће, мода, старине, књижевност, музика, путовања. На колажима на којима се налазе цветне композиције, уочава се велика прецизност, и слагање елемената до најситнијих детаља. С друге стране, колажи на којима доминирају модни детаљи, уочава се њена склоност ка дизајнирању одеће и велика страст према обући, шеширима, накиту, уређењу ентеријера. Колажи с мотивима старина, испредају приче из прошлости, уз јасно наглашену патину и евоцирање успомена. На неким колажима готово да је постигнут ефекат мизансцена, односно приказа читаве једне сцене, смештене у креативни ентеријер, чиме колажи осим уметничке добијају и употребну вредност те тако могу послужити и као инспирација за даљу уметничку, посебно књижевну надградњу. У оквиру ове тематске целине, Љиљана Стјеља, посебну пажњу је посветила знаменитим Српкињама, те је тако своје колаже посветила чувеној сликарки Катарини Ивановић, књижевници Исидори Секулић, добротворки Делфи Иванић и књижевници и путописцу Јелени Ј. Димитријевић. Колажна уметност, као својеврсна магија од папира, у инспиративном виђењу ове уметнице, од одбачених слика из новина и магазина, заправо постаје јединствени колаж ког обликује душа…

 

Владимир Радовановић

(збирка кратких прича)

 

 

Поштовани читаоци, Када је Свевишња сила створила човека, дала му је све што је потребно да би се могао сматрати савршеним бићем. И заиста, човек јесте савршено створење, а део те савршености налазимо у особинама и животима јунака прича које чине збирку „Плес жене лептира“ аутора Владимира Радовановића.

Наслов јасне симболике, указује на несталност, што само по себи, није лоше, иако су нас учили супротно. Значи, на самом почетку аутор се кроз свакодневницу својих јунака одупире животу по устаљеним правилима, диктату, налазећи начин да покаже да смо сами одговорни за оно што нам се дешава, а живот не сме да се дешава, већ се мора узети у своје руке; за смислом се мора трагати, као што се током трагања морају рађати питања, недоумице, страхови, одговори као што се морамо суочити са свим особинама које су део нас, а то значи и оним које се по општеприхваћеним мерилима сматрају лошим или непожељним.

Једноставним и вештим приповедањем, остављајући притом, могућност читаоцима да макар део себе нађу у сваком од ликова, води нас кроз богате унутрашње светове, чија различитост чини управо оно савршенство које је поменуто на почетку. Заједничка нит која све спаја у целину, јесте тражење смисла и борба са временом у коме искреност може бити погубна.

Онај део живљења који се одвија у самом човеку, а од кога већина бежи, плаши се или га, једноставно, игнорише, сад нам је приближен и делимично откривен, што ће , надам се, читаоце подстаћи да на свет и себе погледају из другог угла.

Наташа Ђуровић, писац

 

 

Реално и иреално у причама Владимира Радовановића

Приче „Недовршено“ В.Р. представљају сублимат жанровске разноликости и тематске хетерогености, има у њима мотива социјалног и психолошког реализма, надреалних и авангардних транспозиција стварности.

У формалном смислу аутор користи широку лепезу наратива, од уредно структуираних у реалистичком маниру испричаних прича са спољашњом фокализацијом, до недоречених форми које се у овом случају намерно тако представљене. Међутим управо та недовршеност реченица, које су остављене на вољу и машту читаоцу, чине да поједине приче буду мање успеле.

Садржина овог исприповеданог универзума сачињена је од фаталистичког доживљаја живота, несигурности, страхова, до беса који води до ауто-деструкције, ирационалних доживљаја моћи, али и вере, наде, љубави, поноса, стрпљења и врлина уопште, ипак животи главних јунака представљени су у оквирима унутрашњих борби, које су понекад добро камуфлиране у обичности свакодневице, у којој уну-трашњи сукоб никада не ескалира до кулминације, с тога потреси који се чине тектонски уздрмавају само микрокосмос неприлагођеног појединца.

Посебно се издваја прича „Разливени снови“, због сублимације две уметности, сликарства и књижевности које, као у овом случају, могу да се прожимају и буду „кључеви затвореног ковчега…“, јер се актер ове приче у слици огледа као у огледалу, из кога га властити одраз готово хипнотички мами.

„Данима сам пролазио крај малене, неугледне радње, где ме из излога мамила једна слика, необична слика, која је личила на разливене снове, боље рећи мрље распаднутог разума. Слика која је осликавала почетак краја живота који је био имитација, а постао је мора.“

Читаоцима ишчитавање ових прича, може бити попут неког чаробног огледала које ће их увести у један необичан свет.

Ева Ранчић књижевница из Пирота

 

 

Осврт Оливера Јанковића преузет са портала Показивач

Кратка прича је форма која у првим деценијама 21.века све више осваја читаоце. Не одвећ захтевна, може се прочитати на разним местима и приликама када читалац уграби неколико минута времена.

Као што је, да тако кажем, благонаклона према читаоцу, кратка прича је наклоњена и писцу. Нема никаквих ограничења, осим кратке форме. Може бити права прича са фабулом, кроки, назнака, или чак само „атмосфера“, заправо штимунг. Шта ће од свих ових и низа других могућности одабрати, зависи од самог писца, његовог приступа причи и талента.

„Недовршено“… је прва књига Владимира Радова-новића. Сам наслов књиге није само симболичан, већ је и дослован. Известан број прича заиста је недовршен, или се бар тако чини читаоцу. Недовршене су понекад из виших разлога, јер у животу постоје ситуације или моменти који се једноставно не могу довршити или њихово довршавање заправо значи смрт.

Радовановић пише кратким, експресивним реченицама, које често пулсирају или затрепере у читаочевој перцепцији. Атмосфера ових прича је дефинитивно „сфумато“-пригушена, често помешаних нијанси и још чешће пуна праве, физичке магле. Ликови из ових прича су најчешће на некој прекре-тници, у процепу, двоумљењу, кајању…То су углавном људи које „живот није мазио“, могао бих чак рећи „пливачи узводно“ који се боре за сваки свој дах, за сваки дан својих живота, без обзира на то колико ти исти животи понекад делују апсурдно или гротескно.

Неке од Владимирових прича одишу вером у Бога, јер јунацима тих прича још само је то преостало. Таква је и можда најбоља прича из ове књиге „Госпођа Ана“. Ани П. је преостало још само бескрајно стрпљење, вера и чекање да јој вихори судбине после низа година врате вољеног мужа. По смирености и бескрајној вери главне јунакиње ова прича подсећа и квалитетом се примиче чувеној песми руског песника Константина Симонова „Чекај ме“.

Оливер Јанковић Књижевник из Београда

 

 

Моје незавршено о Недовшеном

Појединачни ситни бесмисао свакога од нас, малих успутних шетача у времену овом Планетом, део је Великог Првобитног Смисла, који је одавно начет и урушава се.

Како описати и да ли оправдати безнађе ретких који то примећују, а једино се усуђују тек да признају сопствени пораз. Апсолутну немоћ у проналажењу начина да и како да барем успоре сулуди процес…

Достигли смо савршенство несавршености у сваком погледу и сегменту живота. Безвољни и немотивисани чак и да измаштамо неки лепши свршетак и најситнијих проблема који нас тиште. Зато се бавимо туђим. Идејни смо творци и врцамо добронамерним саветима. Највише их је јада нас исход уопште не занима.

Свака прича у овој збирци је тек ситуација, трнутак, блиц, на траци нечијег живота. Али, у том моменту садржана је сва суштина једног бића! Затичемо га какво је постало бачено у замку небројених околности. Нагађамо какво је могло бити да је смештено и стасавало у потпуно другом окружењу. Препознатљиви су нам сви ти сујетни ситни службеници, грамзивци на положајима, несхватљива нетрпељивост најближих сродника, обезнађени болесници, случајни пролазници…ми сами себи у огледалу.

Надолазећи наслови маме на упознавање са још једном затеченом судбином, једном могућношћу, избором, бегом, спашавањем или пропашћу, ухваћеном пером писца. Невероватна је спознаја подударности у виђењу и размишљањима.

Читалац нехотично постаје карика фабуле. По сопственој жељи, макар и само као посматрач, бира себи улогу спаситеља или џелата, задивљен је или презрен, некритичан или прекоран, усхићен или скептичан…Свакој недовршености ослика крај. Јер, лакше је предочити другом, па и ликовима њихов бесмисао.

Живот нам обилује сличним преломним трену-цима из ових прича, или смо сусрели, препознали, барем један моменат који је заробио целу судбину. Променио јој циљеве, измамио мудрост и одлучност, или сатерао у непромишљену фаталну лудост. Или-или!

Аутор је успео да нас продрма и из стихијског срљања врати на тачку што ближе некој полазној, како би у трци са временом поново пронашли право место освеженом,здравом , запостављеном смислу и емпатији.

Колике би недовршености и бесмислености престале то да буду и ми одустали од узалудног трагања за смислом у нечему из чега он никада неће понићи.

Т.П.

 

 

Заиста ми се допадају, напросто неке су као поезија у прози, врло су набијене неком поетиком коју волим, она у наговјештају, она која нас остави да сами домислимо…

Ви сте писац атмосфере. Допала ми се последња прича и објавићу је на свом блогу „Књижевни кутак“. Ето, то је мој допринос.

Желим да наставите писати приче, то је форма коју највише волим, а иде Вам од руке. Имате шта да кажете.

Јасмина Хањалић

 

 

„Одличне су, а зашто сте одабрали баш мене да их прочитам… И једна и друга шире страх и претњу…одакле Вам инспирација за такав трилер.“

Н.В. (иницијалима непозната особа са друштвених мрежа)

 

 

„Отворила сам. И баш ту причу сам прочитала пре неколико дана, посебно ми је последња реченица остала у памћењу.“

Александра (коментар са фејсбука)

 

„Добро вече! Ја сам прочитала две твоје приче. Не могу рећи да ми се свиђа жанр, не знам ни како се зове, личи на готику, надреализам, мистику… Али написане су веома лепо, жив језик, наративан, нежно светлуца. Лепа енергија. Имаш дефинитивно веома велики таленат. Желим ти успех.“

Олга Иванова ,Санкт Петерсбург

 

 

„Управо сам прочитала причу.То је, чини се део неког романа?Писац је одличан.Држи пажњу, слика предео, звук, мирис,осећање.“

Ана Н.( коментар на фејсбуку)

 

„Текстови су дивни! Једва чекам нове приче.“

Ивана Манојловић( Нови Зеланд)

 

 

„Перо је „тешко“, прсте си стављао у отров.“

Радомир Аћимовић,сликар Чачак

 

 

 

НЕКОЛИКО РЕЧИ О…

Реалност ових кратких прича врло лако прераста у сопствену негацију. Лепеза паралелних светова је све шира што више залазимо у дубину књиге. Главни ”јунаци”, или би бољи израз био ”антијунаци” ових прича често се буде из сна, али велико је питање да ли се буде да би осванули у јави или се буде у неком другом сну… Управо та промена из јаве у сан из сна у јаву, тај ”плес лептира” који је наговештен у наслову ове књиге, представља драж и шарм исписаних страница…

Оливер Јанковић књижевник из Београда

 

Попут мистичног портала ова књига садржи пролазе кроз које њени јунаци, несвијесни механизма креације, затичу себе у различитим простор-временским димензијама. При томе неријетко читаоца наводе да се запита шта би услиједило уколико би њихов дан, сат, или година потрајали још коју сјајну реченицу.

Милован Лаловић књижевник из Атине

 

Ти си геније.Ето видиш, дође идеја када се не надаш. На прво читање одлична је.

Наташа Ђуровић књижевница из Краљева

 

Прочитала сам у даху. Одлична је!!!!!!!Баш ми се свиђа. Лако ме је увукла и читала бих и да је пет страница, али ми се баш свидела зато што је кратка и јасна. Све си бољи. И осећа се промена на боље у смислу што није мрачна и злокобна. Јака је и тачно осећам да је писао мушкарац. Нема оне тежине која је гушила и притискала. Само тако настави…Хвала ти на овој причи.

Славица Јовановић сликарка из Београда

 

 

 

 

Себастијанов сан, буђење и обрнути ток

Себастијан је мирно спавао, чак превише мирно. Спавао је дубоким сном. За тај сан само је он знао, други то нису примећивали.

Између снова одвијао се живот, такозвани живот који је живео такозвани он, Себастијан. То су били низови поновљених радњи, слика са изгубљеним и додатим ликовима, позадине у којој су се смењивале боје годишњих доба.

Мора да је прошло доста година, можда и деценија. Он би то приметио тек када би, с времена на време, умивао лице у оловној води, огледајући се у лименом огледалу… Тек тада би препознао неку нову бору која би се појавила, али ништа необично, јер, сенке, људи који су ходали, лебдели крај њега, никада нису показивали да примећују промену.

Било је пролеће, можда и није било… ко зна које доба године и ко зна која година у низу незапамћених бројки, ништа у ничему, јер није ни постојао покрет лица који би показао емоцију… да, само је затворених очију, жмурећи, уживао на љуљашци на крову зграде и сањарио, јер тај дан је био одређен за сањарење…

Осети да га неко, нешто или… посматра. Жмурећи, осећао је силину погледа пријатне топлине. Отварајући уморне очи, назирао је две зелене жеравице. Све више и више отварајући очи, жеравице су постајале очи, непознате очи, јер свачије препознаје, памти, а ове никада није видео.

Будио се, и са његовим буђењем контуре сенке постајале су све јасније карактеристике, ништа се претварало у ЊУ. Неку непознату жену-птицу, лабуда, који крилима га грли, буди… Сан који би уплашио, јер ништа лепо већ дуго не постоји, као ни ружно, али, ово је сан, или буђење…

Већ потпуно будан, покуша да дотакне усне. Измичу се час лево, час десно, играју се, осмехују, буде га… Себастијан пожеле да сања, да се не распрхне… овај…

Себастијан се будио. Ускоро треба да крене на посао, рутина је пред њим, али иза њега је сан, буђење, испред њега је сан, буђење… Погледа се у огледало, било је право. Покваси руке, па лице. Није осећао мирис олова, била је вода, чиста, будио се, будан је, то је БУЂЕЊЕ, зар не?

 

 

 

Северни град

„Кад здравим оком угледа дворац испред себе,, запита се да ли сања. Да! Био је то дворац који је због прича из детињства остао урезан у његовом срцу! Задрхта као да види рај, а не ледену пустош.“

 

Нико са сигурношћу не може потврдити када се овај догађај одиграо. Могло је то бити у раздобљу између пада западног и пада источног царског града или, пак, у време када су вандали пљачкали, а племена се покретала из различитих праваца, док се крај њиховог путешествија није могао ни назрети, а још мање видети.

Да, време лутања, мрака и крви, која је реке чинила већим, препреке непремостивим, и заустављала све живо и неживо.

То се догађало у тренутку хиљадугодишње историје части и бешчашћа, слободе и инквизиције, али нико овом догађају не може ни приближно одредити време у коjeм се збио.

Једнооки бољар, кнежев витез, са завојем преко левога ока, јахао је изнемогао кроз снежну пустињу велике земље. Ту је увек било леда, али сада су зима и ветар севера ломили кости, наносећи бол, затварајући и здраво око бољара, који ни сам није знао како се ту нашао…

Последње чега се сећао био је бој. Крвава битка код смарагдног града на обали топлог, зеленог језера, у којој су кнежеви војници јуришали на косе очи и чудне људе који су им палили све: жита, куће, отимали децу, жене… Јуришао је храбро са њима, јашући први до кнеза, а од силине жеље да посече непријатељске главе, радио је то немилице.

Победа је била величанствена! Испред њих су бежали дивљи људи, остављајући плен, а он, умазан крвљу непријатеља, жудео је да потрчи низ камене степенице, стави печат победе и буде уписан у књиге – сведочанства о храбрости и победи над злом, које ће се читати вековима касније…

Одједном, нестале су године, избрисане моћном руком, као прашина са стакла, а он сам, ниоткуда, кроз снежну пустињу јаше данима. Можда и месецима, ко зна, без иједне јасне мисли у глави и циља пред оком. Али, нека искра, која је притајено тињала у срцу, говорила је да му предстоји још један бој, битка за коју не зна где и када ће се одиграти…

Најзад, једући кору са дрвета, као да сваки залогај бистри ум, одагна авети и угледа знак који је показивао да северни град мора бити ту негде, исти онај град, замак пустоши коjи и најхрабрији заобилазе, јер… многи су ушли, али нико није изјахао из њега. Легенда коју је у детињству чуо говорила је да је у њему камени кип окован ледом. Временом, утихнула је прича о граду и леденом кипу. Живела је једино у тој искри на дну његовог смрзнутог срца…

Кад здравим оком угледа дворац испред себе, запита се да ли сања. Да! Био је то дворац који је због прича из детињства остао урезан у његовом срцу! Задрхта као да види рај, а не ледену пустош, од које су се многи плашили при самој помисли.

За тили час сјаха са коња и потрча низ бедем клизајући се, посрћући, али није одустајао. Гледао је лево, десно, тражећи врата иза којих би излазила светлост, како већ легенда каже. Узалуд…

Тек, на месту које би можда погледао када изгуби последњу наду, сноп топле, блештаве светлости подиже га и спусти пред кип девојке, која је седела на мермерном престолу окованом ледом. Окруживали су га мачеви, лобање, костури, остаци одеће. Није било ниједног знака борбе. Загонетка…

Док је гледао кип у очи, осети да малаксава и клоне. Тај поглед га је привлачио себи чудном снагом, а женско тело је зрачило топлином коју није могао објаснити. На тренутак помисли да је то замка, и да су тако и његови претходници настрадали, јер… немогуће је да… Одговор мора да постоји!

Откуд гомила мачева, напола истопљених, кад нема ватре? Да је има, зар се и лед не би истопио? Одакле долази топлота која га прожима?

Не знајући шта да чини, уморан, леже крај кипа. Наслони превијено око на ноге камене лепотице и заспа блаженим сном.

И даље није знао шта се дешава кад се пробудио у води, и зачуо глас који му је говорио: „Ти си мој заштитник. Чекала сам те вековима, сама, од бола залеђена. Знам, питаш се шта си учинио?“ – рече девојка, благо се осмехујући. „Било је и храбријих од тебе, тек да знаш, али без срца. Пољубио си моја стопала, и не знајући да то чиниш. Клетва је нестала. Витеже, имаш љубав, не силу, узми ме и…“

Две прилике јахале су на коњу. Сунчани град је смениo северни, а њих двоје…

 

 

 

Блатњаве ципеле и кофер

И.М. је везивао одвезану пертлу на десној ципели. Најпре је поред себе спустио велики кофер и успорено везивао пертлу, као да тражи само тренутак предаха. Већ данима путује, корачајући све спорије, уморније, погурен од терета жеге олујне кише.

Лагано је подизао поглед, као да одмерава растојање које му је преостало, али нигде у даљини не види крај пута кроз бетонску пустињу. Тешко се усправљао. Још једном осмотри око себе, и баш ништа не види… само гомиле људе који се тискају и некуда журе, а… Нека лица му се учинише позната, можда их је видео пре неколико тренутака, јуче, прекјуче, ко зна… можда се вара, или му несносна жеђ мути памет, можда му капљице сланог зноја, помешаног са кишом, приказују нешто, шта? Халуцинацију?

Погледа своје од олова блатњаве ципеле, на тренутак га би стид што прљавих ципела хода ка… али, то нико нико није примећивао, ма, ни погледом да му неко скрене пажњу да их обрише. Журба, тискање, нервозно гурање пролазника чинили су да буде као неприметан, скоро да пролазе кроз њега.

Отвори кофер, збуњен, као да није његов. Тражио је по њему крпицу која би обрисала прљавштину, скорено блато са ципела, али, ужас – никако није
проналазио комадић тканине. Узалуд је претурао између преграда устајалог ваздуха: нигде крпице, све је било у коферу, али крпице нигде. Осети се беспомоћно, јадно, а спремио се на пут тако озбиљно. Зна да је пажљиво слагао све драгоцености и прекривао их свежим ваздухом, и сада ништа, ужас, а пут… како даље…

…бесно затвори кофер, погледа да га неко не посматра и хитро потрча… стотину, две стотине метара истрча, сигуран да је побегао. Погледа блатњаве ципеле и одлучи да их неће чистити, као да је то и битно. Битан је крај пута и излазак из бетонске пустиње…

Ноћ се спуштала, али није био мрак. Месец је сијао силно, осветљавао је стазу. Около није било људи који су се тискали, није било… видели су се кофер и сјајне од блата ципеле које су корачале… а он…

 

 

Дневник истргнутих страница

ОНА и ОН, тако ћу назвати јунаке, јер су безимени. Они су двоје незнанаца, али не само једно другом, они су незнанци „стварног“ живота и света. Њих баш нико не познаје, никада их нико није срео, дотакао, њихов осмех или тугу нико није видео…

Они нису посетиоци тржних центара, нису ни украс снобовских ресторана, ход њихових стопала нечујан је, зато што их нема – а има.

ОНА је живела у стиховима неисписаних страница, неизговорених заносних врелина, а ОН је бивао у пожутелим страницама одбачених књига, одавно заборављених.

Једна рука је бележила дневник неименованих сенки, пажљиво, из дана у дан, из године у годину, записивала све неостварено из живота две сенке. Али, рука је, под теретом година, умора, засићења, престала да пише белешке, бацила их је у таму рупе остарелог стола, знајући да их нико неће открити….

Сенка жене пробудила се у истргнутим страницама дневника. Био је стар, обрастао паучином великих паукова, био је стар у корову корова времена… Сенка се плашила буђења, јер негде давно чула је бајку-успаванку да ћ