Maja Puhača

 

Hej, Katarina, prošlo je skoro dve godine kako nisam videla onaj tvoj osmeh koji, čini mi se, može da ublaži i najmračnije srce. Znaš…trebalo je više da pričamo, onako iskreno, bez maski i otpora. Ostalo je puno neizrečenih reči koje smo večito odlagale za neko novo sutra. Čoveče, kako mi samo nedostaješ, toliko mi nedostaješ da ti jedva pišem ove reči drhtavom rukom. Žao mi je što te nisam bolje razumela. I žao mi je što te nisam češće grlila..i što nisam bila bolji prijatelj. Često nisam umela da čujem tvoj glas, da shvatim tvoja neobična zapažanja na koja više nikada nisam naišla. Retki su takvi kao ti. Da smo čule jedna drugu, možda bi danas sedele negde, posmatrale sunce i pričale o Flojdima. Možda bi čak slušale zajedno neko njihovo remek- delo i objašnjavale jedna drugoj dubinu i suštinu njihove muzike. I ja bih te slušala pažljivo dok mi pričaš kako si se zaljubila u onog dečka sa gitarom koji te je pozvao da idete zajedno na koncert! Često razmišljam o onoj decembarskoj večeri kada smo sedele na Kosančićevom vencu, i kada sam odlućila da te oteram iz svog sveta koji se tada raspadao. Sećam se kako si tada pokupila sve deliće svog srca i otrčala si, otrčala si tako brzo, pre nego što sam uspela išta da izustim. Otišla si i više nikada se nisi vratila. I tek onda kad sam shvatila da te nema, počela sam da brinem o tebi. Pitam se, često se pitam da li si dobro?  Da li ti je osmeh i dalje onako blistav, neiskvaren i nežan? Pitam se, Kaća, da li i dalje veruješ u magiju ovog života? Da li si i dalje onako sigurna da je muzika ta koja spašava tiho ovaj svet baš svaki dan? Muče me razna pitanja… Da li su te povredili? Da li si počela da slušaš svoj unutrašnji glas koji je češto bio ućutkan bukom drugih ljudi? I, na kraju, da li se i dalje boriš sa sobom…ili su se oluje završile i sada si negde pronašla svoj mir koji si oduvek jako želela? Eh, moja Katarina, ponekada dok hodam ovim beogradskim ulicama, učini mi se tvoj lik i skoro da te dozovem uzbuđenim glasom…ali onda shvatim da je to samo iluzija. Priviđenje nastalo usled moje velike želje da te opet ugledam. Ipak te ove beogradske ulice tako prokleto dobro skrivaju od mene! Ali samo da znaš nešto… ja još uvek verujem da ćemo se videti jednog, možda, sasvim običnog dana. Možda baš onda kada obe naučimo malo više o sebi, svetu, o ljudima. Kada budem spremna da ti ispričam sve one priče koje čuvam samo za tebe. Kada poželiš da mi pričaš o svom ocu koja je jednom davno otišao i napravio prazninu u tvom srcu.  A ako se u međuvremenu desi da te ovaj život slomi, da kamen koji nosiš postane pretežak i ti pomisliš da više nemaš gde da sletiš, pozovi me. Jer ja već godinama čuvam jedan topli deo svog srca samo za tebe. Podelićemo taj teret, taj težak dan, i ja…ja ću dati sve od sebe da opet poletiš onako kako si oduvek umela! Do tada, čuvaj se moj stari prijatelju i obasjavaj ovaj svet kao što si nekada moj!

Tvoja Maja

6.12.2018.

 

Petar Jovanović

 

Izgubio sam đačku knjižicu. Šifra: Srećan đak.

 

Vratio sam knjižicu đačku, čim sam je pročitao.

 

U đačkoj knjižici nije sve tako crno. Korice su crvene.

 

Odlikašima su posle osnovne škole širom otvorena vrata – na tramvajima, trolejbusima, autobusima…

 

Završiću školu za osam do deset godina. To je samo pitanje vremena.

 

Dobro sam napredovao u školi. Šteta je što sam maturirao.

 

U školi sam imao i krizne godine. One od I do VIII razreda.

 

Dovitljivi đaci đačke knjižice sa dobrim ocenama drže u zamrzivaču.

 

Išao sam u korak sa dobrim đacima, a onda nastavio svojim putem.

 

Mada je slaba konkurencija, ali teško je biti dobar đak.

 

Šansa da budem dobar đak je u mojim rukama. Toliko se smanjila.

 

Moj drug je poludeo, završio je školu sa svim peticama.

 

Najbolji učenici najviše obećavaju da će se popraviti.

 

Najteže je učeniku generacije, nema na koga da se ugleda.

 

Neka odličnim prođu najbolji đaci, ali samo ako su zaslužili.

 

Najboljim učenicima ne treba davati najbolje ocene, pokvariće se.

 

Pored tolike pameti, lako mu je da se pravi lud.

 

Ne poznajem geografiju, ali mama poznaje geografičarku.

 

Gegrafičarki je sumnjiva Zemlja što se toliko vrti oko Sunca.

 

Sa neučenjem geografije, prešao sam sve granice.

 

Na geografiji je kao u busu, često se čuje: – Pokažite karte!

 

Koliko lutam na karti, čudi me da ja nisam otkrio Ameriku.

 

Nabaviću kompas. Kad vidim geografičarku, izgubim se.

 

Obećavaju mi brda i doline, samo da popravim jedinicu iz geografije.

 

Geografičar je pravi Kolumbo, kad prepisujem odmah me otkrije.

 

Gegrafičarka bi da pričam o Severnom polu, a ja bih da pričam o lepšem polu.

 

Roditelji su mi obećavali brda i doline, i na kraju kupili geografsku kartu.

 

Zemlja je okrugla: prošle godine sam bio prvi razred i opet sam.

 

U muzičkoj školi najveća mi je uvreda kada mi kažu: – ne sviraj!

 

Odsvirao sam svoje. Izbacili su me iz muzičke škole.

 

Loš je muzičar. Lako ga izbace iz takta.

 

Kad naš profesor diriguje i đaci bez sluha propevaju.

 

Došao je na probu hora bez tablice „L“?

 

Naša škola je novog vakta: izveli bi i Mocarta iz takta.

 

Moj kontrolni iz muzičkog je kao Beovenova „Deveta simfonija“ – nedovršen.

 

Na času muzičkog čim sam čuo Bramsovu uspavanku, zaspao sam.

 

Zbog jedinice iz muzičkog nisam pevao, kukao sam u sebi.

 

Koliko para toliko muzike – reče profesor muzike i otpoče štrajk.

 

Kako da pevam, kad muzičar na mene povisuje ton?

 

Krajnje je vreme da se kompozitori usaglase i da simfonije imaju jedan stav.

 

Tolika gužva je bila na koncertu da je dirigent morao non-stop da stoji.

 

Pad će biti bezbedan. Već sam obavestio roditelje da ću pasti u školi.

 

Ne znam zašto sam na popravnom pao. Još nije pronađena crna kutija.

 

Tata, neću ponavljati, mada nikada ne treba gubiti nadu.

 

Kako učiti? Treći put idem u isti razred, valjda ja znam najbolje.

 

Važno je učestvovati – kad već ne možeš da završiš razred.

 

Pa šta ako idem više puta u isti razred, to je stvar navike.

 

Da bih utvrdio gradivo, morao sam dva puta da ponavljam.

 

Postigao sam slab uspeh u školi. To je jače od mene.

 

Sudbina mog uspeha u školi je u mojim rukama. Eto nesreće.

 

Izgubio sam pravo na školovanje. Ko zna zašto je to dobro.

 

Izgubio sam godinu. Poštenom nalazaču sleduje nagrada.

 

Prosim dvojke, ponos mi ne dozvoljava da ponavljam.

 

Opet ponavljam razred. To je već tradicija koja obavezuje.

 

Ne brinem za dobar uspeh. Čega nema bez njega se može.

 

Makar dobio sve jedinice, ove godine ne smem ponavljati.

 

Imam sve jedinice, sad bar znam na čemu sam.

 

Zbog mojih ocena ne treba paničiti. Kasno je.

 

Ovoliki neuspesi u školi… Pa, to još nikome nije uspelo.

 

Nisam ponavljao gradivo, nego razred.

 

Više ne dobijam jedinice u školi, ispisao sam se.

 

Izgubio sam godinu. Možda je na birou za izgubljene stvari.

 

Neznanje ne pada u zaborav. Prenosi s kolena na koleno.

 

Opet je ponavljao, a pitate otkud mu toliko znanja.

 

Optimista veruje da mu u đačkoj knjižici i jedinice lepo stoje.

 

Odlično se plasirao u gimnazuiji – već dve godine je prvak.

 

Imam dobru i lošu vest: ne treba da kupujem knjige, ponavljao sam.

 

Tačno znam kad ću završiti školu. Biće to jednog lepog dana.

 

Sve teče, sve se menja, a mene nikako da prevedu u drugi razred.

 

Ne možete od mene tražiti petice. Odakle mi?

 

U nižim razredima deset posto učenika gubi godinu, u višim je tolika prolaznost.

 

Tri puta sam išao u isti razred. Više mi ni bog ne može pomoći.

 

Na ocenu učenik ima pravo žalbe. Može da se žali kome hoće.

 

I ponovac je zadovoljan. Stekao je vrlo dobro iskustvo.

 

Ako svako zlo ima svoje dobro, sa pet jedinica mi se ne piše loše.

 

Svako može da ponavlja dva puta, ali to se samo meni dešava.

 

Sa jedinicama sam prečistio. Promenio sam školu.

 

Džaba idem na popravni iz istorije. Istorija se ponavlja.

 

Istorija se ponavlja, ali kod mene i matematika.

 

Istorija se ponavlja, jer neki slabije kapiraju gradivo.

 

Istorija se ponavlja, to ponovci najbolje znaju.

 

Istorija je ostala ista, ja sam ponavljao.

 

Istorija se ponavlja. Nisam jedi ni ponavljač.

 

Kažu da sam junac, jer sam pao u junskom roku.

 

Šta će mi svedočansrtvo? Svedoci su mi drugovi iz razreda.

 

Đačka knjižica mi je kao šahovska tabla. Sve problem do problema.

 

Menjam đačku knjižicu sa puno jedinica, za štednu sa puno nula.

 

Neopravdano sam izostao sa nastave. A trebalo je – opravdano.

 

Bežanje sa časova se ne isplati, ali ne treba sve gledati kroz dinar.

 

Ja sam iznad situacije, hodam po klupama.

 

Ko se poslednji smeje, izbace ga sa časa.

 

Isterivao sam pravdu. U školi je ne podnosim.

 

Ma koji Šekspir, drama koju mi napravimo najbolja je.

 

Kako je Dante napisao Pakao, kad nije poznavao moje društvo.

 

Pomirio bih se sa činjenicama, ali neće one sa mnom.

 

Nije me tukao u afektu, već u učionici.

 

Imam govornu manu, mnogo psujem.

 

Ometaću nastavu dok profesorima ne dosadi. Ne mogu ni oni večito.

 

U vezi discipline ja činim sve. Drugi neće ni toliko.

 

Ulica bi mogla da nosi moje ime. Na ulici sam proveo najviše vremena.

 

U pomoć! U topio sam se u loše društvo.

 

Pokušao je glavom kroz zid i došlo ga glave.

 

Bio sam nemiran, ali to je prošlost. Ja se svoje prošlosti ne odričem tek tako.

 

Jesam najmanji, ali znam da pravim velike gluposti.

 

Od mene nema boljeg, ali ni goreg. Ja sam primer za sve.

 

Najgore je prošlo, izbacili su me iz škole.

 

U razredu svi smo kao jedan. Da ne kažem koji.

 

Izvukao sam se. U školi su osudili moj postupak, a ne mene.

 

Nije tačno da u školi sedim na ušima, ne drži me mesto.

 

O disciplini se govori mnogo, kada je ima malo.

 

Ne insistiram na traženju krivca. Možda sam to baš ja.

 

Za nered u školi niko nije kriv. Svi su zaslužni.

 

Pravo pozorište: glumac plače, a moji drugari se smeju.

 

Život piše romane, a ja u školi pravim drame.

 

U školskom dvorištu ne popušta pametniji, nego slabiji.

 

Trenutno sam miran đak i to jednom zauvek zapamtite.

 

Kažu da sečem granu na kojoj sedim. Misle da još nisam sišao s drveta.

 

U školi sam ih ponašanjem očarao i razočarao.

 

Pogledajte onog vrednog đaka. E, takav sam ja.

 

Lupam na času. Nadam se da niko ne spava.

 

U školu ne idem redovno, ali mi je simpatična.

 

U školi se uvek lepo osećam – za vreme odmora.

 

Čovek se uči dok ga ne izbace iz škole.

 

Treba objektivno lepo da govorite o meni.

 

Tačni smo kao sat. Ni minut na času ne ostajemo posle zvona.

 

Ne traba nam pasoš: prešli smo sve granice.

 

Imao sam kompleks velikog nosa. Razbili su mi kompleks.

 

Šta će nam pozorište, kad mi i u školi pravimo scene.

 

Profesori su sa mnom zadovoljni – kada nisam na času.

 

Kod nemirnih đaka mozak je nešto teži, jer im svašta pada na pamet.

 

Svojih pet minuta iskoristio sam kao mali školski raspust.

 

Nisam slušao besplatne savete. To me skupo koštalo.

 

Misle da sam anđeo, a ja znam sto đavola.

 

Najmirniji sam đak! Dobro, nije tačno, ali lepo zvuči.

 

Svaki novi nestašluk u školi dokaz je da stari nisu valjali.

 

Na školskom odmoru svi smo kao jedan, onaj najgori.

 

U školi sasm se popravio. Možda je to neko od vas primetio.

 

Kako ostati normalan, kad ti ne tolerišu lude godine.

 

Vratiću se u školu, nastavnicima treba pružiti još jednu šansu.

 

Govore da sam kolovođa, a ja nigde ne vidim kolo.

 

Nikako da se smirim. Nisam ja kriv, đavo mi neda mira.

 

Kod nas i najbolji đaci obećavaju da će se popraviti.

 

Iako nemamo đačku kuhinju, često zakuvamo.

 

Kad ne znam šta ću sa sobom, bavim se drugima.

 

Hajde što nam profesor fizičkog izbija bubice iz glave, ali zašto zube.

 

Došlo je mojih pet minuta, zvoni za mali odmor.

 

Živim u oblacima. Kad porastem biću pilot.

 

Živim u oblacima, dok profesor ne zagrmi.

 

Hteo sam da dođem pameti, ali nemam vremena.

 

Kad podelim dane u godini sa danima provedenim u igri, nedostaju mi dva dana.

 

U školi služim za primer – lošeg đaka.

 

Izašli smo ranije iz škole. Čekamo bolje sutra.

 

Biće brašna. Na času samo meljemo.

 

Ne treba nam pasoš. Prešli smo sve granice.

 

Jedan đak je dovoljan da napravi gužvu. Znam po sebi.

 

Iatina je, mnogo lažem.

 

Mršav sam. Svi na mene vrše pritisak.

 

Iz ove kože u drugu ne mogu – jedino da idem u skaj.

 

Fudbaleri iz našeg razreda šutiraju jedan drugog.

 

Život piše romane, a ja u školi pravim drame.

 

Drug i ja smo u školi zamenili uloge, repertoar je ostao isti.

 

Majmuni su sišli s drveta, a mi s uma.

 

U školi nema deteline sa četiri lista, sve sama kopriva.

 

Da sam kameleon ne bi me biolog primetio na času.

 

Biolog kaže da smo postali od majmuna. Moj tata to poriče.

 

Predaje biologiju, a poludi kada vidi miša.

 

Svi smo postali od majmuna. Jedni ranije, drugi kasnije.

 

Kada porastem biću slikarka – volim da se crtam.

 

Mi smo ludi đaci i pred nama profesori deluju zbunjeno.

 

U školi sa svima mogu da se merim. Imam najviše kilograma.

 

Redari recite profesoru da me nema na času. Vi umete sa njim.

 

Bići mali genije. Veličinu sam već postigao.

 

Na pravom smo putu, kad se vraćamo iz škole.

 

O disciplini u školi se govori mnogo, kada je ima malo.

 

U školi možeš da se ponašaš kako hoćeš, ali ne smeš.

 

Ima mnogo dobre dece. Evo, na primer, ja!

 

U našem razredu većina štrči.

 

Iako sam mršav, uvek izvučem deblji kraj.

 

Ja delim pravdu, jer ne znam šta bih sa njom.

 

Svi su bili na mojoj strani, zato je klupa i pukla.

 

Gde su đaci loši, profesorima se loše piše.

 

Govore da sam kolovođa, a ja nigde ne vidim kolo.

 

Oduševiću profesore u školi… 1. aprila.

 

Imam ja i drugih argumenata, ali ih čuvam za slučaj da ne pobedi pesnica.

 

Na školskom odmoru ne popušta pametniji, već slabiji.

 

Ne treba ići glavom kroz zid, zidove treba čuvati u školi.

 

Eh, da mi je sada tu profesor da mi da savet koji neću poslušati.

 

Koliko u školi ima miševa vidi se kada biologičarka vrisne.

 

U školi sam ostavio snažan utisak – na sebe.

 

Kad profesor poljoprivredne škole zabrazdi, učenici nadrljaju.

 

Nisam nezdrav da idem u medicinsku školu.

 

Pukla je tikva u poljoprivrednoj školi.

 

Nisam mutav da idem na jezički smer.

 

U poljoprivrednoj školi nikako da se opasulje.

 

Neobećavajte mi brda i doline, neću da idem u poljoprivrednu školu.

 

Drag mi je Platon, ali je dvojka iz filozofije još draža.

 

Mani se ćorava posla, nećeš završiti za optičara.

 

Moj drug se odlično plasirao u školi – dve godine je prvak.

 

Nisu mi potrebne knjige, upisala sam se u školu lepote.

 

U poljoprivrednoj školi mlate praznu slamu.

 

U školi cvetaju ruže jedino učenicima hortikulture.

 

Dok ne izaberem fakultet, studiraću srednju školu.

 

Imam jasnu viziju o izboru zanimanja, jedino ne znam šta me čeka.

 

Jedva čekam matursko veče, da mi svane.

 

Ne idem na fakultet. Ne volim da mi neko drži predavanja.

 

Sa ovakvim znanjem nećeš završiti ni privatni fakultet.

 

Dosta ste studirali prava, pređite malo na obaveze.

 

Nema te gluposti koju filozof ne bi naučno objasnio.

 

Njima je krivo što sam upisao pravo.

 

I ja sam vukovac. Na fakultetu imam sve petice.

 

Znanje je na ceni. Daš 1ooo eura i prime te na fakultet.

 

Roditelji sa sela rasprodaju ovce – da im deca bleje u gradu.

 

Dok mi je sin sazreo, ja sam podetinjio.

 

Sin vam je na dobrom putu. Preciznije: u kafiću pored puta.

 

Ako opet poskupe udžbenici, bolje je da mi sin ponavlja.

 

Izveo sam dete na put. Sada može da prosi.

 

Tajna mog uspeha je u mojim preambicioznim roditeljima.

 

Sve pare dadoh za besplatno školovanje dece.

 

Najzad sam stao na svoje noge. Tata je prodao auto.

 

Meni u školi ne škripi. Tata stalno podmazuje.

 

Kad će školski raspust – da se roditelji odmore od domaćih zadataka.

 

Rodbina mi se divi. Kakva neinformisanost.

 

Kupili su mi roditelji bubanj, da ne lupam u prazno.

 

Posle rodeteljskog, zbog đačke trebaće mi zdravstvena knjižica.

 

Mama me pere, a tata pegla.

 

Hajd što tata prebija dugove, ali zašto mene.

 

Dete mu vaspitava ulica – i to jednosmerna.

 

Marks je napisao kapital, a moj tata ga stvorio kao trgovac.

 

Idem u salon nameštaja da kupim švedski sto.

 

Ne znam ko mi više radi o glavi – roditelji ili profesori.

 

U školi mi je teško, a roditelji bi baš sada da počnem da učim.

 

Šta da radim? Tata je na poslu, mama kod komšinice, a kompjuter u kvaru.

 

Zbog bolova u glavi mama me vodila doktoru. Dokazano je da nemam ništa.

 

Razrednik je mojim roditeljima rekao: „Vaš sin se mene boji, to me i plaši“.

 

Ne umem da lažem. Srećom, roditelji mi ipak veruju.

 

Tata izbegavam časove matematike, ali i ti izbegavaš roditeljske sastanke.

 

Moj tata drži sve konce u rukama. On je krojač.

 

Tamara Jovanov

 

DA SE NE ZABORAVI
autor o seriji slika

Serija slika „Da se ne zaboravi“ je započeta u oktobru 2018. godine.
Sačinjena je od portreta ljudi u poznom životnom dobu i od pratećih slika rađenih po fotografijama iz njihovog detinjstva – školskih fotografija, porodičnih grupnih do fotografija koje predstavljaju scene ih svakodnevnog života i odrastanja decenijama pre nas.
Zamisao je da glavne slike, portreti skoro prirodne veličine, budu u setnom koloritu – pastelnih, bledunjavih boja, koje transparentno, bez ukrašavanja, prikazuju nežnost i istrošenost ruku, topli pogled u sećanje i bore na licu koje su priča sama za sebe.
Sve je počelo portretom „Deda“ (2018), sa, za početak, dve manje, crno-bele slike, po retkim fotografijama iz njegovog detinjstva – grupna slika sa kraja četvrtog razreda osnovne škole u rodnom selu („Razred“, 2018) i slika njegovih roditelja u dvorištu („Ispred kuće za sir“, 2018).
Inspiracija za seriju „Da se ne zaboravi“ je mnogo puta nagrađivana pesma o dedi pod nazivom „Himna domovini“, koja govori o dedinom odlasku iz rodnog sela za grad.

„HIMNA DOMOVINI“
(dedi)

Od dece atara i majke zrelog sunca,
od onih što iz nage niskosti dohvate šljivu,
opijenih večitom smenom novih begunca,
snagom napregnute volje u modru njivu,

što su gladnim usnama do krvi grizli
zemlju Eve i Adama, razjarenu, nepromenljivu;
u dremežu ovog života adresirali
vrhove veka gospodstva, nezamenljive,

ispod južnog čempresa biće formirali,
tužne zvuke kosovske devojke, sanjive,
steg života, oblačne zore – alarmirali,
pružili ruke, kao mrtve arhive,

i golema zelena polja asfaltirali,
časne ponose na prste izbrojive, sreće su podelile,
a veru i rane, i smokvu i dud – ugravirali,
u srce lomno srpskoga seljaka – nalile.

Tamara Jovanov

 

Ideja čitave serije, koja će uslediti, jeste upravo priča o ljudima, beleženje njihovog života u večnost, pominjanje ključnih trenutaka u njihovom odrastanju i na kraju – sam portret koji ponosno stoji i nosi poruku – to sam ja.
Cilj je ne zaboraviti, cilj je ostavljanje traga da su tu, da koračaju po zemlji puni mudrosti, nauka, doživljaja i priča.
Stoga, upravo ova serija, predstavlja humanost i živost u svojoj pravoj formi, predstavlja esenciju bića koja se krije ispod prikazanog. Slike komuniciraju sa posmatračem – naš pogled pokušava da shvati koje sve priče nosi naslikana osoba, ulazeći duboko u njihovu psihu.
Poenta je, zapravo, da posmatrač bude dirnut prikazanim, da mu se pogled i misao zadrži na rukama, snažno oslikanim, koje drže crno-belu fotografiju iz mladosti, na zamišljenim licima i kožom koja deluje toplo na dodir.
Portreti odišu životom, nose nas kroz reku svesnih misli, prošlih iskustva, osećaja i introspekcije, jer je to ono što slikarstvo za mene znači – očuvanje emocija i izražavanja, koje proizilaze iz samog modela.

 

Александра Зекић


Некад

Беше то стан на првом спрату једне мање стамбене зграде коју су чиниле врло срећне комшије.Тинејџери који су били већина наспрам нас млађих, чували су и учили нас разним играма по доласку из школе.Они су нам поред школе такорећи били главни извор неких нових дешавања и информација.Училе су се тада и прве рецитације, нове речи енглеског језика, а о математици се говорило јако мало, вероватно зато што је то и за њих саме била „једначина са великим бројем непознатих“.

Славили су се празници, са нестрпљењем чекао пријем новогодишњих пакетића, а напољу се одигравале праве чаролије.Све битне игре су своје креације имале напољу.Телевизор као уређај је био занимљив само око 19h, јер су тада ишли цртани филмови у трајању не више од 15 минута, а после тога би се одлазило на спавање.

Палачинци са еурокремом које је спремала драга комшиница били су права посластица како за одрасле тако и за нас млађе.Маме и тате су ишли на посао, а по повратку са посла понекад доносили и поклоне.Викендима се одлазило на излете и у посете код бака и дека.

Радним данима се ишло у школе и забавишта, а најсрећнији дани су били када је по распореду следило физичко.Тада би се по лепом времену испред школе играле између две ватре.Такође права посластица у школи били су дани када смо презентовали прочитане лектире, надметали се ко ће одговорити на већи број питања наставника или учитеља.

У том периоду о савременом средству званом рачунар није се знало скоро ништа и сви су били много срећнији.

 

 

Сад

Надовезујући се на претходну причу сећам се да је у VII разреду основне школе, у соби која је била моја, на радном столу купљеном и постављеном за њега, своје место пронашао и он, чувени рачунар.Његова појава условила је и потребу за увођењем интернета без кога данас ниједно дете не може.Уводећи интернет све је постало доступно и на дохват руке, без да се детаљно трага, чита или ради и контактира неко као пре када би смо све то морали радити како би добили адекватне информације.Цртани филмови данас су 24 сата дневно доступни деци те самим тим губе некадашњу атракцију, јер све чега има превише углавном престаје бити занимљиво.Телевизор постаје превише занимљив јер обилује како огромном количином цртаних филмова тако и агресивним емисијама и филмовима, а деца све више своје узоре проналазе у тим „прљавим“ јунацима.

Некада дуго очекивани поклони и изненађења која су нам приређивали родитељи, другари и родбина, данас су прекривени плаштом дечијих наредби и жеља које сами одређују.Палачинке више не спрема драга мама или комшиница јер ко за то данас има времена, већ се поменута посластица једе и вари у или испред малих продавница брзе хране.

Уместо игре између две ватре, играју се таблетима и паметним телефонима, а за њих им није потребно друштво другара већ су сами себи довољни.Кратак сажетак, некада жељно читаних књига данас се може „набавити“ једним кликом миша на гугллу, без читања и схватања саме поруке и поуке коју цела књига нуди.Са екскурзија се враћају са све мање сувенира и лепих утисака, али са све више физичких озледа од пијанства и сличних порока као и са великим бројем направљених селфија о којима се данима прича.

Како, када и зашто смо обрнули некада лепе навике и животне ситуације као и докле ће наставити да трају, питајмо се….

Валентина Николова

 

КАФЕ НА БОСАНСКИ НАЧИН

Не помина многу од нашата прва разделба. Сѐ уште те носам под кожа. Се будам во стариот кревет. Те гледам тебе како се шеткаш низ соба по боксерици. Не си мирен го очекуваш моето будење. Ако ти се стори долго чекањето ме будиш легнувајќи до мене. Ја осеќам твојата тешка рака на моите бедра. Ме чачкаш. Ти се води љубов, а мене ми се пие кафе. Се смееш слатко. Твоите зелени зеници покриени со густи долги трепавици ми се смешкаа ко дете. Ме молиш. „Те сакам“ велам тивко. Бакне-жите поминуваат низ твојот врат. Ме земаш во свои раце и мене повеќе ме нема. Секој здив испуштен од мојата душа ти припаѓа тебе, само тебе и кога не си ти, само тебе…

Ми вариш кафе на босански начин мала тактика што си ја научил од стариот твој. Ја осеќам миризбата и ми се ежи кожата од нестрпливост. Ми се пали и цигара знам дека ти нема да дозволиш, рече ти пречи се обидов да го испочитувам тоа. Само благо ја отфрлав таа желба за возврат добивав дим од твојата љубов. Го слушав твоето мрчење во кујна како доручекот бил најважен, прво се јаде, а потоа се пие кафе вака ќе го расипам желудникот. Се мрштев на овие забелешки иако знаев дека си во право. Ми го послужи кафето на маса и седна. Ти пријдов ти ме стави во скут. Те бакнувам пак и пак. Ах колку си мој, само мој. Бев среќна, сонував. Пиевме кафе онака двајцата заљубени. Бараше омлет за доручек. Се ќе ти подготвев, се само да ми бидеш среќен и задоволен. Надвор беше тмурно. Се спремаше да заврне. Рече денес нема излегување ќе гледаме филм. Не ќе гледаме фудбал денес е сабота спортски ден. „Те сакам “ реков тивко. Ќе играме спортска по 100 денари за уплата но некој треба да уплати не мрзи и двајцата после доручекот само се истргнавме во дневна на кауч. Ти молчиш, јас молчам и те гледам повторно и повторно се до вечноста и назад како никогаш досега како никого досега…

Фудбалот ми стана досаден, твоите водеа ме зезаше јас губев. Ти се налутив седнав да пишувам. Ти се смешкаше потајно и беше презадоволен поради мојот пораз. Напишав песна на српски. Пак ги утнав падежите. Рече ќе ги исправиш граматичките грешки. Ја нареков песната „Малена“. Ти се допадна. Ти сакаше да бидам писател, поет, јас сакав, посакав само да бидам твоја до крај.
Ништо повеќе.
Многу побарав. Знаев.

Моите алишта мирисаа на цигари, ги изнесе на тераса. Пак почна со своите забелешки. Пак јас се смешкав, се што сакав е да водам љубов со тебе. Едвај чекав да ме допреш. Живеев да го осеќам лачењето на течоста која што се беше создала во тој миг. Се пикаше во секоја клетка од мојот организам. Ми светеа очите.
Ти се насмевна, рече: „не може, гледам фудбал“, ама идеше полувреме пак ти се смешкав и ти покажав кон ѕидниот часовник. Изусти тивко „ах дете “. Тоа дете тебе те љубеше, те љуби, те љубам……..

Тогаш ги отворив ширум очите и се видов себе сама, во стариот кревет те немаше повеќе. Многу барав но одамна поминало се. Но живее, се уште живее овде, тука насекаде секое утро мириса твоето босанско кафе…

Знаеш ли?

 

 

 

ДЕВОЈКА

Белото вино имаше невообичаен вкус. Но се беше дозволено. Морав прво сама да се најавам дека доаѓам, зошто секогаш бев непожелна. Не знам дали за тоа беше виновна мојата убавина или затоа што бев ословена како бивша. Тој беџ го носев неколку години наназад. Им се креваше косата на сите од мене кога и да застанев до него. И сите тие настани ги мразев баш од истата причина. Насмевките на нивните лица. Се смееја со раширени усни до уши, насила како некој да им пикнал нешто „тврдо“ во уста. И сите ја знаеја животната приказна за секого во таа просторија. И смрдеа до болка. Нивната смрдеа ме прекоруваше секој пат кога ќе се обидев да заличам на нив. Подоцна сфатив дека не можеш само да се обидуваш туку едноставно таков се раѓаш таков си. Во Мај месец се уште носев кратки кожени чизми. Бев сигурна со нив. Чашата од која пиев беше извалкана од мрснотија, а седев во ќош каде масата беше залепена до стариот регал. Тепихот мирисаше на мувла, додека мојата коса го впиваше чадот од цигари. Пушев една по друга. Кога ќе испиев повеќе својата жед ја заситував со една кутија цигари. Како да имав 15 а не 24 полни.

Неговата висока фигура и тесните фармерки во кои се беше скоцкал стоеја на метар од мене. Никогаш не ми се допаѓаше изброт на неговата кошула. Од половината нагоре ми личеше на угостител. Но го познавав неговото тело. Секое негово движење, секоја негова желба. Се негово ми беше познато, само никогаш не успеав да ја запознаам неговата душа. И после толку години чекорев по трнлив пат, каде ме носеше тој, а јас сѐ уште не дознав кој е . Мојата заблуда беше поголема и имаше еден превез што го беше фрлила преку моите очи. Јас не можев да ви-дам ништо во она што со години го гледав и го посакував крај себе. Не размислував никогаш многу. Бев водена од срцето, а тоа само силно безнадежно ја бараше вистинcката љубов. И љубеше погрешно, и љубеше силно но сепак не се каеше за ништо.

Кога бевме сите доволно пијани и почнавме да рикаме колку што не држат грлата јас полека во гужвата му се приближував нему. Го гледав постојано. Кога ќе излезеше надвор го барав со погледот или тргнував по него тој си играше со мене кога и да посака на било кој начин. Не ја разбирав неговата игра. Ништо не разбирав само барав уште една ноќ со него. Неговите темни длабоки очи кои беа прекриени со густи црни веѓи ги носев на своето лице, додека од полните усни зависеше секоја моја трапавост и глупост, зошто се губев кога тој ме бакнуваше. Мојата материца се вртеше и од нејзината жед ми вриеше стомакот. Сѐ што во тој миг посакував беше да ме рас-кине како што гладна ѕвер го кине својот плен и се насладува со него. Но во неговите мисли и неговиот свет јас бев питома ѕверка која моли за неговата љубов. И таа ноќ молев и му се покорив на гневот и на своите слабости. Само ја наведнав главата молчејќи и му се предадов. И додека моето тело се виткаше во неговите раце, јас нечујно без солзи плачев. Бев сама во таа соба и тој кревет. Бев осамена, ничија и ранета. Само болката помеѓу моите нозе беше освестувачка и беше добар потсетник дека ова мириса на крај.

Се валкав во неговиот кревет кој беше бутнат во ќошот од кујната два и пол часа. Ништо не осетив поради големото количество на алкохол што го имав внесено. Не знаев ни каде се наоѓам и по толку години не ги осетив ниту неговите допири, како во мене од старата страст да не останало ништо. Ми беше сеедно. Се претворив во коцка лед. Се што чувствував беше болката додека тој грубо ми ги грицкаше брадавиците. Неговото притискање беше невозможно да се издржи кога ќе влезеше во мене и туркаше длабоко мижејќи со очите. Моето незадоволство растеше и едвај собрав сила за да го турнам од себе. Се облеков и само заминав. Кога ја лупнав вратата позади себе оставив се. Само солзите капеа, неуморно. Се слеваа по лицето усните, вратот се до земјата каде таа ги впиваше. Пукнав, а таму во тој кревет оставив нешто многу вредно – срцето.

Додека таксистот ми зборуваше неповрзани ствари во врска со неговиот несреќен живот возејќи ја својата половна кола јас умирав сама. И секој дел од овој град ми се смрачи и секоја вистина ми излезе пред очи. Сите тие кои ги имав веќе не постоеја, и се она што некогаш се случувало сега заминуваше испаруваше во пријатниот мајски воздух. Го отворив прозорецот од автомобилот и дишев длабоко. Ветрот ми ги сушеше образите, а трепа-виците ми се беа залепиле од размачканата шминка. Кога би можела со истата да ја покријам тагата…

 

 

 

ЏОАНА

Џоана секогаш сакаше да танцува на дождот. Додека ситно росеше таа ќе излеташе среќна насмеана и луда на улицата. Пееше додека се вртеше во круг. Црвеникавите прамени од косата и натежнуваа од дождот и се лепеа на мокрото лице накиснати и нацицани дождовен сок. Ми се ежеше кожата од нејзината детска смеа. Ја гледав занесено, целиот предаден, и обземен од таа прекрасна глетка и не жалев во тој момент за ништо само сакав да потрае……

А се што постигнав беше малку, само секој Ноември беше ист.

Џоана беше име за chatroom и валкани сајбер игри. Бев многу преплашен кога стануваше збор за игра со Џоана, никогаш не знаев што ќе се случи. И секогаш на крај ќе останев извисен, сам во бунило и без збор. Тогаш бев мал, не се познавав ниту се разликував од другите, бев обичен и сам.

Додека патував размислував за многу нешта за животот, за минатато поради кое се осврнував многупати наназад и жалев за многу нешта што не ги сторив, за разводот на моите родители, мојата мајка и нејзиниот скаменет израз што го носеше постојано, празнината во нејзините очи кога татко ми си замина и веќе не чувме ни глас од него, за мојата поезија посветена на моите девој-ки во кои бев секогаш вљубен, а ниту една никогаш не засакав, за моите размислувања како што ќе почувствувам кога пак би ја бакнал неа.. За се што ме опкружуваше!

Венеција беше мојот дом каде бев свој и слободен. Не морав да се кријам од никого за тоа кој и што сум, а бев само обичен човек. Секоја слика обесена на венецијанските ѕидини беа дел од мојата перцепција… каква божествена убавина, ах!

Птиците го сакаа мојот мирис. Стоев на плоштадот Св. Марко сам опкружен со гулабите кои јадеа од моите раце. Острината на нивните куцкања беше блага, ме скокоткаше секој нивни допир. Уживав во нивните движења, белината и љубовта кои ти ја даруваа само за еден миг. Се останато не беше важно. Нивната нежност наликуваше на нејзините солзи..

Слушнав звук кој чекорејќи водеше до мене. Тап, тап беше поблизу.

Тогаш видов дека потпетиците и се црвени. Ми прозбори неколку збора на италијански. Се подигнав и ја погледнав во очи. Ја видов ноќта како води љубов со месечината и се она што не сакав да го видам во погледот на една жена. Ми ја пружи својата рака „Џоана“ – изговори. Не успеав ништо да кажам само се ѕверев во неа и нејзиното кристално лице врз кое заоѓаше и последниот пурпурен зрак од денот. Ме обземаа длабочините. Не знаев ни збор да откинам на италијански само стоев во место и се препотував. „Лукијан“, реков скоро нечујно, за да не го уочи мојот балкански акцент кој си го мразев и порекнував откако сум роден. Таа пак прозбори овој пат гестикулирајќи со рацете и покажувајќи кон гу-лабите. Ништо не ја разбирав, ах сакав да исчезнам. Можев со неа со часови да зборувам да и раскажувам за убавите нешта, да и ја читам својата поезија и секој стих да и го посветам нејзе. Доволни ми беа само тие две големи темни очи за да ме вратат на стариот пат, и да ме потсетат кој сум. Гледав тупо во неа ко идиот што се изгуби во просторот кога налета на првата убава венецијанска жена. А ме предупредија пред да заминам дека ниту една жена не може да се споредува со една од венецијанските убавини. Црвените кадрици и го покриваа лицето додека ја тресеше главата и упорно ми зборуваше пак нешто што не разбирам.

Изустив едвај неколку збора на англиски. “Турист?“ Кимнав со главата. Таа се изнасмеа слатко. Таа разбра се што и реков. Нејзиниот англиски беше многу полош од мојот. Но бев среќен зошто можев да ѝ зборувам.

Ме фати за рака и ме зеде со себе. Ме поведе преку една наполу осветлена уличка која водеше до брегот. Таму ја повика својата гондола. Ме покани да ми ја покаже Венеција и нејзините богатства патувајќи со гондолата низ каналот. Целиот град беше под вода. Јас не гледав ништо и не слушав ништо што таа зборува само ја гледав неа. Бев обземен од нишањето на нејзините бедра, нејзи-ната префинетост, грациозноста која ја покажуваше умешно додека објаснувајќи полека замавнуваше со рацете. Нејзиното исправено седење покрај мене, како и скромната наклонетост кон еден обичен турист. Сето тоа беше Жена.

Додека кружевме и ѕвездите ни го осветлуваа патот таа ја потпре нејзината глава на моето рамо. Се наежив како пубертетлија. Во глава ми кружеше само мојата поезија… „ја сум поет“, ѝ реков, „напиши една песна за мене“ кратко ме замоли. Пак кимнав со главата. Тогаш заборавив на Неа… Ме покри ноќта и нејзините бујни гради кои блескаа под притегнатиот корсет. Ѝ го покрив лицето со моите дланки и ги бакнував полните усни. Се избезумив до лудило. Ми гореа образите како прв пат да бакнувам и само господ беше сведок колку ја посакував. Ми дозволи да ѝ ги бакнам градите. Се вцрвенив и пак гледав збунето зошто ми беше срам од тој што ја управуваше гондолата. Ми одобри да го сторам тоа и покрај неговото присуство, како тој воопшто и да не постоеше. Мојата кревка душа и се предаде на сладострастието од кое бегав и не смеев да дозволам да ме повлече со него. Го раскопча својот свилен корсет онолку колку што беше потребно за да ги извади своите дојки каде јас ја изгубив својата памет. Седеше така безгрижна. Кога го пуштив јазикот и ги лизнав таа застенка. И го осетив врелиот здив на моето теме. И ги слушав воздишките кои бараа уште. Застанав за миг. Ја погледнав во очи: „која си ти жено?“, мислев. Таа беше гладна. Ми се превртуваше желудникот од нејзината глад. Не сакав да продолжам со нејзината игра понатаму. Бев идеалист кој веруваше во љубов и ја бараше насекаде. Сите се плашеа од љубовта во ова денешно време. Можеби Џоана беше мојата љубов, иако се беше премногу лесно, скоро нестварно. Преку призмата на своето минато успеав да се сетам на Елена мојата прва љубов. Девојката што прв ја допрев и прв влегов меѓу нејзините нозе. Потоа допатував во собата на Маријана со која се ебев дваесет и четири часа непрекидно, и Вики чија специјалност беше „земањето“ без раце. Со овие дваесет и девет години и оваа триесет и две годишна жена беше се поинаку. Ниту една не го имаше тој сјај во очите, ниту една не ја имаше таа цврстина во градите. Толку сочни, исполнети, правилно подигнати. Џоана ми и бакнуваше дланките. Јазикот го спушташе на средниот прст. Ми ја сврте главата кон нејзиното лице. Не ја плашеше мојата одбивност кон нејзниот слободен дух. Го поткрена фустанот ги рашири своите нозе. Стоев пред неа, а таа се претвори во змија која ме затегаше околу вратот. Ме молеше со очите да ја раскинам до лудило и да ја залепам се до дното од каналот. Ги слушнав брановите што гондолата ги раскинуваше. Веслањето на странецот во доцните ноќни часови додека јас и Џоана се препуштавме на темнината. И ги тргнав гаќичките од дундата, посегнав со прстите кон розевата пупка и почнав да ја тријам. Прво полека, потоа забрзував. Таа се нароси и почна да се отвора. И го пикнав eдниот прст колку што можев подлабоко. И се забрза здивот. Го осе-тив опуштањето и стегањето на внатрешните ѕидини, моите прсти го цедеа сокот од нејзините зрели плодови. Ми се здрви. Таа ми го откопча шлицот на панталоните. Лудост беше сето ова што се случуваше нејзиниот здив одекнуваше. Се палев како животно кое чека да ја рас-кине својата жртва и го ставив меѓу нозе кои ги бев подигнал нагоре. Не ми требаше многу. Можев да свр-шам за две секунди. Оваа жена ме полудуваше. Незината дунда беше скроена за мене. Со прстите си го триеше клиторисот додека водев љубов со неа. Свршивме во иста секунда и двајцата. Паднав врз неа како истоштен труп. Таа седеше скаменета. Само дишеше длабоко. Осети тежина па почна да ме турка со рацете. Се подигнав. Ја по-гледнав. Ѝ светеа очите. Зениците ѝ беа ширум отворени. Молчевме и двајцата. Потоа ме замоли да и кажам каде престојувам. Ја сврти гондолата во тој правец. Си го подигна корсетот и ги покри своите дојки. Од својата чанта извади картичка. На неа го имаше нејзиниот број. Потоа ме замоли да се симнам на следната станица.

Ме бакна в образ, а потоа се изгуби во ноќта. Не можев да заспијам се до зори. Се превртував ко лудак во кревет. Мислев на неа и оваа ноќ. Како да беше сето тоа сон од кој сега изутрина ќе се разбудам. Се препотував.
Ми беше на моменти студено и топло.

Сум заспал во зори. Кога се разбудив веќе беше пладне. Изрипав од кревет. Имав десет пропуштени повици на телефон. Ме барале од работа. Ах ја испуштив и својата презентација. Порачав црно кафе без млеко. Ги барав своите цигари. Немав сум ги испушил. Нарачав да ми купат. Не бев гладен. Бев мамурен се уште. Не се сеќавав дека пиев. Го зедов телефонот и го свртев нејзиниот број. Никој не се јави. Го испив кафето испушив пола кутија. Се вртев во круг од една страна на друга. Се облеков набрзина и излегов. Отидов на плоштад. Гулабите беа таму неа ја немаше. Пак вртев. Никој не се јави. Дали е можно ова? Станав нервозен сакав да ја видам. Не можеше само така да исчезне. Сега кога конечно го пронајдов својот извор од кого можев да ис-црпам тон стихови не смеев да дозволам да се изгуби. Се вљубив во таа жена. Се колнам пуштив и солза за неа, дури се молев да се појави. Кога свртев последниот пат ми се вклучи некој во позадина. Бројот што го бирав не постои. Никогаш повеќе нема да ја видам. Мостот на заљубените се уште беше празно место за мене. Таму решив со неа да зачекорам. Не ја пронајдов повторно. Не ги мрднав своите нозе. Беа закопани во тињакот од каналот заедно со моето срце. Мојата желба за неа растеше. Станав зависен од една жена која не ја познавав. Тие очи. Такви очи знаев дека не ќе најдам пак.

За два дена заминав оттаму. Се вратив дома. Мајка ми беше заминала во Шведска. Бев сам. Кога ги пребарував џебовите од својот капут најдов стуткано ливче. На него пишуваше „ти благодарам“ Џоана.

Никогаш не разбрав што значи тоа. Само дека сѐ би дал да се врати таа ноќ… Да се врати Џоана.

 

 

 

ОБИЧЕН ЖИВОТ, ОБИЧНИ ЛУЃЕ

Ми недостасуваш! Ноември мириса на тебе. Сувиот студен воздух ми ги дразни ноздрите додека минувам покрај Вардар. Го дишам смогот од возилата и секоја моја мисла си ти. Јас не го познавам Скопје. Ниту пак ги познавам неговите улици. Ти никогаш не ме оставаше да чекорам сама по нив. Бев новодојдена, изгубена. Не го сакаше ниту мојот дијалект. Ти беше смешен, на моменти ти звучеше одвратно. Секогаш ме предупредуваше да не зборувам така „звучи гадно“.

Се смеев на тоа, зошто бев подготвена да заборавам всушност која сум и да бидам она што го посакуваш ти. Ти реков дека пишувам, дека сонувам еден ден да станам голем писател, и секоја своја песна, реченица ти ги посветив и ти ги дадов тебе. Друго ништо немав да ти дадам. Поезијата и своето срце.

Те лажев кога ти реков дека можам се сама да сторам, дека можам преку се сама да поминам во животот. Ја глумев храброста, гордоста и раскошниот начин на живеење. Тогаш немав ништо освен стравот да бидам она што сум навистина. Се плашев дека ќе заминеш во моментот кога ќе ја слушнеш вистината за мојот живот.

 

Дали знаеш што е тоа судбина и дека од неа не можеш да побегнеш? Она што ти го запишале кога ќе се родиш, од тоа не можеш да побегнеш. Колку и да се различни патиштата по кои чекориш на крај се враќаш оттаму каде што си дошол. Јас никаде не тргнав, ниту еднаш не се помрднав од своето место. Се плашев од осаменоста, секогаш кога ќе заминеше ти јас останував сама. Ти завидував за секој слободен чекор. Беше свој, единствен.

Го љубев многу, како никого до сега. Седев наспроти тебе и ти зборував. Ти раскажував приказни наполу вистинити, изобличени, исполнети со лаги. Ти го раскажував животот што отсекогаш сум сакала да го живеам. Се почувствував мала во споредба со тебе. Нeмав ништо освен својата имагинација да ги подредам ра-ботите и се да изгледа фино и нормално. И во секој дел од ноќта се споредував со тебе и барав само еден миг во кој ќе блеснам и ќе можам да застанам покрај тебе. Всушност барав причина поради која ќе сме еднакви ние двајца. Не ја најдов. Морав да измислувам да се кријам во позадината на туѓите животи убедувајќи те со својата слаткоречивост дека сум навистина поинаква од другите. А заборавив дека сите сме луѓе под исто небо. Ја чув-ствував топлината во твоите очи кога ме гледаше. Се препотував додека те слушав кога ми зборуваше за своите патишта. Ми се ежеше кожата. Јас никогаш за овие 25 години ја немам напуштено својата земја не смеев тоа да ти го кажам. Се плашев да не ми се пот-смеваш. Не ми беше јасна причината што те натера овде да седиш со мене. Не бевме во ресторан не можев да те однесам на вечера немав доволно пари, ниту пак на море иако беше лето, ниту пак можев да те однесам дома зошто немав доволно место каде да те сместам за спиење. Ми беше срам да ти покажам каде живеам. Дури не ти ни споменав дека сме во тешка беспарица и дека татко ми е четири години невработен. Поради неговата невработе-ност јас не успеав да го завршам факултетот. Тој ден пред да се сретнеме бев на пазар, ги продавав цвеќињата на дедо ми за да можам да излезам со тебе. Заработив 500 денари. Навистина бев среќна. Не се срамев од сопстве-ниот труд. Само ти реков дека ние одгледуваме цвеќиња. Сакав да звучам самоуверено да сфатиш дека и јас имам нешто свое. Ми се допаѓаа твоите очи зошто беа прекриени со големи густи трепавици. Колкава беше бол-ката која ме разделуваше на парчиња. Не те познавав не можев да ти кажам. Полесно е да бидеш цел живот вино-вен, отколку да ја признаеш вината и истата напола да ти се прости.

Ме бакна! Неочекувано! Го изгубив здивот. Се тргнав од твоите усни. Си го слушнав срцето. Биеше ко лудо. Гласно и неуморно. Ми играше жилата на вратот од јачината на мојот пулс. Се обидував да се смирам, но само своите усни ги спуштив на твојот врат кога те прегрнав. Одамна никого не бев така прегрнала. Заборавив како е кога на некому ќе му пружиш раце. Ти го разбра секое нивно движење, секој благороден гест. Се насмевна благо. Немаше од што да се срамиш. Почувствував мир. Ми се приспа и покрај врелиот ветар кој ми влегуваше во коски. Се смеевме едногласно додека ги убивавме со еден удар комарците кои се насладуваа од нашата крв. Твојата беше послатка од мојата. Сето тоа беше слатко. Ти ѕвонеше мобилниот. Се јавуваше, го потврдуваше своето присуство но своето заминување од мене го одолговлекуваше.

Те фатив за раце и тргнав. Беше два часот по полноќ. Летна времето. Ме фати за рака и не ме пушти ниту една секунда да зачекорам сама. Се потсмевав на својата висина. „Потребни ми се моите високи штикли“, си помислив.

Тогаш заборавив на судбината. На огонот со кој си играв од дете. На своите родители, на својот дом, поминав покрај многу луѓе по улицата и ниту еднаш не се исплашив и не свртев позади себе за да погледам дали некој ми се потсмева. Ништо не постоеше се исчезна толку лесно. Сакав да ти кажам не оди. Остани, таму каде што си. Не напуштај ме. Јас умирав секоја минута, секој час, секој ден пред тебе.

Твоето присуство не беше во план. Ама ете се случи. Но убавите мигови не траат многу, заминуваат брзо се што останува од нив беа само сеќавањата на нив.

Кога замина знаев дека повеќе нема да се вратиш.

 

Ти разбра се. Дури и она што ти го имав премолчено. И не ме осуди за сите мои навики но ме налути кога се обиде да ги смениш. Но пак ти се покорив, зошто тоа што ти го имаше во себе не смееше да биде погрешно или пак неразумно.

 

 

 

САРА

Неделава не спиев. Минував низ пекол. Одамна заборавив како е кога очите ќе ти пресушат од солзи. Плачев како никогаш досега. Неговото отсуство болеше. Те-лефонот ќе ѕвонеше по сто пати на ден, тој пак немаше да се јави. Се повлеков во својата школка и замолчев за-едно со болката. И реков добро вечер, одамна те немаше. Се отиде во еден миг. Остана молкот, а тој… Тој удираше в гради непрекидно. Прашалникот стоеше во мојата гла-ва, го носев на моето чело и проклет да си заслужив еден одговор за овие две години…

Како на клинци да седев во автобусот. Досега не бев почувствувала толкава вина, толку многу страв дека ќе те изгубам. Знаеш ли колку те љубам? Не, не знаеш, да знаеше не би ми го правел ова. Во ушите ми зуеше она твоето заборави ме дека постојам, толку едноставно и ладнокрвно кажано, како ништо да не било, како да не сме тоа ние двајца. Очите ми беа полни со солзи додека се возев до последната станица до Главниот град каде живееше ти. Патував за да најдам малку мир, а мојот мир беше онаму каде што спиеше ти. Пак вртев, ѕвонеше ти не се јави. Сонцето ми го печеше лицето кое што се беше стегнало целото во грч. Срцето биеше. Се молев. Бев заборавила како се прави тоа, сега после толку години се молев. Молев за твојата љубов. Ова не беше можно, ова не се случуваше. Внатре вриеше од луѓе. Тие патуваа по работа, некои од нив беа студенти ги листаа своите скрипти… Јас патував за да ги погледнам твоите очи. Имав само два часа после морав да се вратам. Ти никогаш не сфати дека секое мое враќање и одделување од тебе, беше претешко за ова мое срце, и се што за тебе беше нормално за мене беше нелогично. Досега немав сретнато таков човек со толкав егоизам, човек кој никогаш не помисли на нас двајца туку само за себе за своето добро. Не те познавав повеќе, а те љубев, проклета да сум.

Кога стигнавме на автобуската станица те барав со поглед, се надевав дека ќе ме изненадиш, дека ме чекаш…Не те најдов. Низ образот ми протече солза. Колку беше овај град одвратен и празен. Стоев сама неколку минути. Се средив отидов до тоалет. Ми се згади. Купив вода голтав една голтка и излегов по такси. Не знаев како да дојдам до плоштад. Не научив никогаш зошто обожував ти да ме водиш и да чекориш до мене. Ја сакав твојата висина покрај себе. Ми недостасуваа твоите критики секо-гаш кога велеше како ова, зошто она итн. Не бев доволно добра за тебе, тоа секогаш добро ми го ставаше до знаење. Како одминуваше времето научив и со тоа сознание да живеам.

Фатив такси. Ме возеше до тебе. Ѕвонев. Се јави. Срцето ми отскокнуваше од среќа. Се насмеав. Си реков се уште ме сака, а зошто не. Ништо повеќе не беше важно сега кога те чекав во ресторанот. Го очекував твоето лице, твоите зелени очи. Целиот тој очај прерасна во надеж дека сѐ уште ништо не згаснало. Морав да го видам тоа твое лице да ја проучам секоја негова црта, да потонам во секој твој израз, доволно беше.

Се наведна ми го подаде образот за бакнување. Ме гушна како да прегрнуваш човек од улица што го познаваш петнаесетина минути. Не го слушна врисокот на моето срце, ниту го виде сјајот во моите очи. Ништо не виде ти. Мојот глас трепереше, ни тоа не го слушна. Кој беше тоа до мене толку блиску, а толку далеку? Човекот кој го љубев или странецот кој не сакаше да ми ја подаде својата рака за да ми олесни барем малку на душава. Не те познавав. Зборувавме како пријатели, партнери во фирма, како двајца вработени што работат на ист проект, како соседи кои го пијат утринското кафе заедно оговараат малку и после секој си ја гледа работата. Дури ниту моето доаѓање не ти значеше нешто. Било обично, не било голема работа. А мојата борба со твојата рамнодушност на тоа не помисли. Дали знаеш дека неверството е помалку болно од твојата рамнодушност, твоето отфрлање, твоето понижување. Во главно зборувавме за па-ри. Твојата промена беше поради немањето пари. Се мо-жев да прифатам но тоа не можев. Од кога љубовта се губи поради пари? Од кога сме луѓе ако само имаме пари? Од кога мојата душа ја продадов за пари, од кога ти замина од мене поради пари? Секогаш! Да можев сѐ ќе ти дадев, сѐ ќе ти понудев, ако тоа беше клучот да ја отворам вратата од бездната и да избегам се ќе дадев, продадев. Се задолжив само ако тоа беше цената што требаше да ја платам за ти да ми се вратиш. Јадевме. Секоја голтка беше камен во моето грло. Ми беше потребен. Сфатив предоцна. Ти ја допрев раката ме отфрли. Те љубев и полека умирав во тој миг. Кажа дека заминуваш на одредено време, дека си одиш, дека повеќе нема да се видиме, а не ме праша дали воопшто сакам да заминеш, не ме праша, ниту се запраша како ми е. Јас повеќе не бев важна, не бев повеќе дел од твојот живот, тоа го видов во твоите накосени очи кои едвај чекаа да заминам. Ја видов и неа. Се викаше Сара. Молчев не реков ништо, а знаев, се знаев. Тогаш сфатив дека Сара е име на кучка која можеби ми го зеде љубениот, а не сфатив дека всушност од мене немаше што да се земе. Станав. Сѐ што ми остануваше е да се помирам и тргнам назад, знаејќи дека те загубив засекогаш. Те замолив да ме испратиш до автобуска. Не те пуштав, зборував, ти кажав дека немам намера да те пуштам да си одиш од мене, но и самата знаев дека ако ти не сакаш јас повеќе не можам ништо да сторам. Се борев со твојот егоизам, ја продадов и својата душа, го загубив и своето достоинство, ја загубив и својата гордост, а знаев дека јас не сум жена за тебе. Тоа што ти го бараше јас го немав. Бараше пари, статус во општеството, убавина на која сите ќе им завидуваат, како и една добра причина за да и се допаднам на твојата мајка. Дали Сара и се допадна? Немав ништо од тоа го имав, веќе ни срцето одамна ти го дадов.

Кога стигнавме до крајот едвај ми ги допре усните, како да те присилив на тоа. Мислеше на неа. Камо да можеше да го осетиш срамот во градиве. Се срамев од себе и од оваа љубов и од сето она што не бев и бев, од сето што имав и немав, а што имав, немав ништо добро за да ти застанеш до мене повторно како некогаш.

Понекогаш ние луѓето знаеме да одлетаме со своите соништа некаде далеку. Да љубиме до бескрај. Така јас тебе те љубев, сѐ уште те љубам и те чекам…. Би се вратил ли?

Додека автобусот луташе назад вирев преку прозор во далечината. Знаев дека повеќе од нас не остана ништо го видов тоа во твоите очи таму на улицата кога избега и повеќе не се сврте. Го видов и нејзиниот темен лик долгнавестото лице кое ти се насмевнуваше меѓу дрвјата горе во планините, нејзината тенка искривена фигура и се она што беше таа додека чекоревте заедно. Плачев без солзи. Дали знаеш колку те љубам, проклета да сум!

 

 

 

 

СЕ ВРАТИВ

Ѕвонеше телефонот. Беше еден часот по полноќ. Те чекав. Заборавив како беше да те чекам. Го затворив ова поглавје одамна во животот. Си ветив себе си нема да се вратам, никогаш не би се вратила ама… Ти знаеш се!

Повторно ја заебав работата. Уште една рана само што овој пат не бев сигурна дека ти ќе можеш да ја избришеш. Излегов кришум на прсти криејќи го секој мој шум секој мој чекор. Сакав оваа јунска ноќ да ги покрие сите мои траги, како да не сум жива, како тоа што чекори не е човечко суштество туку некој дел од природата. Ја чекав оваа ноќ со години. Кога заминав последниот пат не реков ни збогум зошто се плашев од звукот на старите ноти кои одекнуваа во ноќта кога чекорев по истата патека наназад со години.

Овој пат ова не бев јас. Тоа беше делот од мене кој талкаше неутешно барајќи утеха и едночасовен сон. Се колебав неколку минути. Знаев што бараш од мене, а ти го немаше она што јас го барав насекаде. Моите темни очи беа бледи. Не знаев да го кријам бесот кој го носев во себе, како ни гневот кој произлегуваше од молкот и со-знанието дека загаснало се.

Мирисот на пролетта ми го исполни секое сетило, додека го вдишував преку прозорот од твојот автомобил. Ми подаде рака и ме стегна цврсто. Го осетив твоето машко задоволство, среќата дека пак ќе ме имаш, надмоќта и арогантноста сплотени во моите бујни гради кои како да не отскокнуваа од чукањето на срцето. Внатре се беше мртво. Тогаш ја свртев главата од асфалтот и погледнав во твоите зеници и упив, земав се за да ја покријам мојата немоќ дека љубам некој, а него повеќе го нема. Не успеав да го сокријам болниот израз ниту пак својата истоштеност зошто ти ја знаеше секоја моја гримаса, секое мое повлекување, секое мое климање со глава ти знаеше се. Ме бакна тивко без глас само рече „ќе помине“.

Не помина, ниту една секунда, ниту една минута да не помислам каде згрешив. Ми недостасуваше твојот мир, како и старата постела која беше фатила прашина. Си ме чекал и ти мене да се вратам. Само тоа не го призна. Стисокот на твоите врели дланки, упивањето на моите усни, знаев, сфатив колку ти недостасував.

Тогаш зошто ме пушти со години да лутам. Зошто не рече не оди, остани буди се овде со мене, зошто само ме пушти без збор, без ниту едно противречење. Ти знаеше, беше сигурен дека твојата птица ќе се врати.

Ми трепереа усните. Плачев во себе. Одамна беше кога бев жена. Кога се будев до како жена. Тогаш не помислив на нас. Имав се, но пак немав ништо. Ти си осамен. Твоите усни беа студени, јас бев осудена. Ми се судеше за најголемиот грев. Очајувањето, од таму произлегуваше стравот дека повеќе никогаш нема да бидам своја.

Ја положи својата глава на моите гради, слушна ли некаков шум. Имав мир. И секое твое движење на рацете, усните ме воскреснуваше.

Повторно секоја ѕвезда се губеше од небесниот свод, згаснуваше секој блесок во ноќта. Јас тонев и сону-вав на твоите гради. Бев уморна. Постелата наоколу изгужвана, ја осеќав под своите малечки стапала. Кога ги отворив очите изустив скоро нечујно: „се вратив“, а ти само се насмевна!

 

 

 

ЗА ПОСЛЕДЕН ПАТ

Утрината мирисаше на цимет. Блага свежина ми влегуваше преку прозор. Ја подадов својата рака кон тебе, твојата страна беше празна. Ги отворив очите. Од кујна мирисаше на кафе. Се смирив. Нашето утринско кафе ме правеше жив. Се свртев на другата страна очекував дека ќе ме повикаш како и секогаш. Ќе ја наведнеш својата глава над мене и со мократа коса од која капеа врели капки со мирис на лаванда ќе ми посакаш добро утро. Низ соба пак ќе ми се ширеше твојот мирис. Почекав неколку минути те немаше. Тогаш се кренав од по-стела. Осеќав бодеж во градиве. Не се исправив веднаш. Седев неколку минути така нерасонет. Ми пречеше све-жиот воздух. Станав затворив прозор. Кафето беше во дневна на маса. Ти беше подготвена. Заборавив дека е недела и дека не работиш. Те бакнав и седнав наспроти тебе. Не видов насмевка. Само твоите ширум отворени очи.

Почнав да размислувам на глас. Денес ќе пешачиме на Водно. Се уште важеше договорот од вчера. Потоа ќе отидеме заедно двајцата до маркет. Денес моите ќе дојдат на ручек. Требаше да се готви. Јас бев ѕвер во готвење. Денес ти требаше да ја вклучиш машината за алишта и да го исчистиш станот. Ќе ја направиш и мојата омилена торта. Цела недела не се видовме убаво од обврски. Ми недостасуваше твоето лице. Денес ти ќе ме галиш и на секој даден чекор во овој малечок топол стан ќе ме бак-неш ќе речеш те љубам најмногу до последниот здив.

Денес е недела мојот омилен ден зошто јас уживам во тебе, во нас.

Додека зборував ме гледаше без да трепнеш, без да ме прекинеш. Тогаш замолчев зошто тоа не личеше на тебе. Ја испушив цигарата. Кафето ти стоеше на маса недопрено. „Јас заминувам“, рече. Не сфатив, не разбрав за што зборуваш. Мислев ќе одиш на работа. „Денес е недела“ рече. Потоа се разбудив. Осетив болка во коле-ното. Го бев удрил во нешто кога изрипав од кревет. Се вратив во соба. Таму ме чекаа куферите. Се беше сместено убав спакувано. Се беше од плакар испразнето, извадено се што беше твое. Ме гледаше остро без страв дека можам да полудам.

Твојот цинизам само ме дотолчи. Бев слаб не можев да мрднам ниту да изустам нешто. Едвај зедов здив. Седнав на креветот. Се гушев. Поминав со рака преку својата проседа коса. Бев старец. Изгубен.

„Зошто?“, реков едвај, се што успеав да слушнам беше „така требало да биде “.

Ништо од ова не требаше да се случи. Сакав да речам остани. Сакав да те запрам. Сакав да те стегнам во свои раце и да не те пуштам никаде, никому, но толку многу бев слаб што повеќе ништо не беше важно. Единствено важно беше ти да бидеш среќна. Во себе вриштев но ти реков оди не се враќај повеќе. Во себе те преколнував да се осврнеш да ме погледнеш за последен пат, да видиш кого оставаш, во себе те жалев и тебе, а и самиот себе зошто те љубев како никогаш до сега.

Се кренав со последните сили и јасно реков „оди“. Останав сам во соба. Зад себе го чув чкрипењето на вратата и трескотот кога ја затвори ветрот од провевот. Оста-нав сам со себе. Тогаш низ лице крена една солза… За последен пат!

 

 

 

ПРОВИНЦИЈАЛКА

Те слушав како зборуваш по телефон. Не беше разликата во години што беа петнаесетина години разлика едноставно не се разбиравме. Бараше нешто што јас не можев да ти го дадам. Го немав она што тебе ти беше потребно. Помина се. Ти ги слушав плановите за во иднина ми годеше тоа што во секоја реченица бевме „ние“, а не „јас“. Ми измамуваше насмевка на лицето. Имав мана да одлетам некаде далеку со умот. Да замислувам нешта и да се претворам целосно во нив да им се предадам. Потоа кога се враќав од своето петминутно патување станував студен брег без бранови од трошка топлина која понекогаш знаеше животот да ми ја прати.

Не можев да те љубам, тоа беше невозможно. Не можев ниту да те гледам, не ми се допаѓаше твојот лик, твојата седа коса и белите влакненца од брада што ти растеа неправилно по лице. Забите ти беа пожолтени. Пушеше. Не го сакав твојот мирис ниту твојот згужван став, нажалената гримаса како да ти се срушил сиот свет, како и повлеченоста во себе дека чуваш нешто свето. Ја глумеше мистериозноста, беше убиствено она твоето „напатена душа“. Не сфати кога ја видов проѕирноста на твоите очи од плави стануваа сиви секој пат кога ќе изла-жеше за нешто ама ти не лажеш ти си добар човек.

Јас бев провинцијалка. Бившата на твојот другар кој одеднаш не ти беше повеќе другар зошто ти требаше да ме однесеш во кревет. Му го сврти грбот на човекот кога реков дека барам само една ноќ со тебе. Всушност не барав ништо. Си правев бајрам на мозокот. Она што го носев во себе не беше ништо друго освен болка на која не и се гледаше крајот. Го молев. Го барав. Повеќе го немав. Твоите муабети беа празни. Беше напорен дури по телефон. Таа твоја напорност ме вадеше од такт. Како никогаш до сега. Ме фаќаше нервоза кога и да зборував со тебе. Сакав само да ти пишувам. Сакав да бидеш мој виртуелен роб, да ти ја зезам душата, да замислувам дека си друго нешто. Да ти го менувам ликот во мислите. Да бидеш убав како ликовите од бајките. Да бидам задоволна само од она што ќе напишеш. Не сакав да ти ѕвонам. лажев кога велев дека се срамам од тебе. Бегав зошто она што ми беше потребно од тебе не го добивав никако беше незадоволителен секој твој став така, ништо повеќе не можеше да се смени. Те искористив за да си ја смирам душичката.

Твоето зборување дека си го поминал она што јас сега го минувам не ми делуваше лековито ниту пак ме занимаше. Не сакав некој да ми филозофира како минал се и сешто. Друго е кога човек ќе осети на своја кожа како печат работите. Јас секако не бев послушна што и да кажеше ти сеедно беше. За да те послушав требаше да те почитувам ко личност, но ние од провинцијата не ја разбираме почитта. Не знаеме ништо за неа. Како студенти влегуваме во вашиот голем град со надеж дека некој ќе не ожени за ние цел живот да глумиме домаќинки. Не требаше многу да си го искажеш мислењето во врска со нас. Твоето паметување те доведе до степен да ја изгубиш сопругата која за жал морала да те трпи цели десетина години. И на крај си бил повреден како? Кој би можел тебе да те повреди ? И на крај си ја заебал работата? Дали умноболноста е заебување работа? Од кога врските и брачниот живот се заебување работа? Кога некој од стра-на би те погледнал дали би сакал да го чуеш неговото мислење? Ќе боли и тоа како ќе боли.

Ноќите беа дел од она што останатиот свет се плашеше да го изговори. А сите го правеа тоа, она едно те исто. Само додека едни зборуваа, другите делуваа. Едни ќе мечтаеја, други ќе уживаа. Оние фантазерите секогаш ќе беа емотивно осакатени зошто никогаш не е доволно само да си емотивен. Додека оние кои уживаа деноноќно секогаш го носеа називот „напатени души“. Нивната напатеност ја носеа помеѓу своите нозе. И сето она што ти се обидуваше да ми го натовариш за да на крај испаднеш добар човек немаше никаква важност за провинцијалка ко мене.

 

 

 

САМО УШТЕ ЕДНА ОБИЧНА ФАРСА ЗАПИШАНА НА ПАРЧЕ ХАРТИЈА

Мојот брачен живот смрдеше. Патував ко луд секој ден, по цела ноќ. По 300 км дневно. Имав работа. Бизнис. Ја оставав сама со две мали деца. Ме убиваше нејзиниот диктаторски став. Не ѝ беше лесно знам но ми беше потребен зрак од слобода. Како да изгубив се. И гледав во зелените очи. Беше убава. Имаше фаца за поебување до стотка. Затоа и ја оженив беше добра. Малата плачеше.

Влегов во кола и само набрзина избегав. Реков „имам работа“, лажев идев по неа.

Отворила нов профил ја најдов конечно својата бивша. Ја немаше две години ме остави за мојот најдобар другар. И го видов ликот на профилната ми се дигна. Ѝ пишав. Чекав пола час не ми врати. Се нервирав. Сакав да ја имам пак. Беше нешто навистина преубаво и нежно. Се чувствував свој со неа. Ми врати. Рипнав од место. Ѝ побарав број ми го даде. Бев повторно во игра. Се вратив. Се смешкав задоволно по патот.

Беше осум часот изутрина. в се јавив. Сакав да ја видам и реков дека доаѓам. Се смееше. Ѝ годеше моето навалување. „Ќе пиеме кафе, на кратко после работам втора смена“, рече. Бев млад и луд по неа. Толку луд што нејзиното отсуство за овие две години ме болеше до бескрај. Го смени бројот за да не можам да ја најдам.

Возев ко лудак некој, 100 км поминав за час. Таа ме чекаше. Ми беше нарачала кафе.

Ми ѕвони пет пати да ме опомени дека доцнам. Се смеев. Таа воздивнуваше.

Некогаш многу ме љубеше. Мојата бивша девојка. Беше нашминкана имаше кармин на усните. Ми се допаѓаше нејзината кратка коса.

Беше убава на свој начин, опуштена и полна со енергија. Ја доживував ко нешто свое. Пиевме кафе зборувавме, всушност јас зборував а таа ме слушаше, беше добар слушател како и секогаш. Беше се но не беше моја. Носеше тага во очите иако се обидуваше да го сокрие тоа, но проклетникот ја дотолчил. И го изронил духот. Таа тоа вешто го криеше прво од самата себе, а потоа од останатите. Сакав да ја допрам, да ја почувствувам нејзината мекост, да осетам зошто сум жив. И јас бев крвопиец сакав да се нахранам од неа, да ја впијам цела. Ми го избегнуваше погледот, кога зборуваше гледаше настрана како да се срамеше од нејзиниот очај. Таа го љубеше се уште. Го слушнав треперењето на нејзиниот глас, се гушеше во неисплакани солзи. До кога? Кога и да е ќе пукне, секое срце не може да издржи така беше мојата малечка. И заѕвони телефонот, мораше да замине. Ја ба-раа од работа. Реков дека вечер ќе ја побарам. “Те молам немој“, само тивко изговори. Сакав да водам љубов со неа таа тоа го знаеше. Ја бакнав на образот и заминав.

Не беше завршено ништо. Имав жена и две деца и бев лут и луд.

Во десет часот ме чекаше пред маркет. Ја собрав. Ја качив во кола и возев. „Каде одиме?“, праша. Се шегував но не ѝ одговарав на прашањето. Ја носев во мотел на кое друго место би ја однел. Таа вриштеше за секс. Постојано нешто ме потпрашуваше и се смешкаше. Ме замоли да ја намалам брзината додека возам. Се плашеше, а јас глумев храброст и јак фраер. Тоа кај неа не палеше. И оваа ноќ таа бараше само авантура и грам заборав.

Влеговме во соба. Појдов на туширање. Таа мирисаше убаво. Ме чекаше во мракот со телефонот во раце. Со некого пишуваше. Ѝ го зедов и го оставив на страна. Ми пречеше нејзината отсутност. Не беше овде, не беше моја. Ја бакнав на тилот и беше омилено. Моите раце кружеа по нејзиното тело. Ѝ се откина стегната воздишка се плашеше да ми се предаде. Ја бакнував ко луд од глава до петици. Се топев со неа. Ми недостасуваше за овие две години. Ме прободе нешто во гради. Некој дел во мене се помрдна. Никогаш не ја заборавив. Никогаш не можев да ја оставам, заборавам… Никогаш!

Кога ѝ ги раширив бедрата и влегов во неа само силно ми ти стегна рамениците и се припи до мене. Бев нејзината утеха. Можеби и бев драг се надевав дај Боже да е така. Но немав право да се надевам на ништо. Немав право да ја држам само за себе не смеев да помислам такво нешто ниту пак да побарам. Не можев да ѝ ветам ништо повеќе, ниту пак можев да ѝ дадам нешто освен оваа ноќ, освен своето тело, но и душата моја беше нејзина таа го знаеше тоа.

Не помислив ниту за миг на своите деца, ниту на својата жена. Господ нека ми прости грешев. И секој мој грев го носев во нејзините очи додека таа се валкаше во оваа постела заедно со мене. Таа беше слободна птица која можеше да одлета каде сака кога и да посака. Ја љубев таа нејзина неспретност, зошто дел од мене беше немирен, дел од мене се уште не се смири и луташе.

Ја гушнав до себе во кревет. Лежевме голи двајцата. Милувајќи и ги дојките тропав нешто, таа само молчеше и уживаше. Ми се допаѓаа моите допири. Ми ги бараше прстите кога ќе ја тргнев раката. Беше прекрасна, бела и нежна. Ја потпрев главата на нејзините бујни гради. Заспав.

Ме разбуди во четири испаничена, се успала. Ме будеше да ја вратам дома. Не сакав да возам, сакав да го дочекам утрото со неа. Не ми дозволи. Ме замоли да ја однесам.

Возев со полу отворени очи, а таа дремеше. Реков да го спушти седиштето да спие. Одби. По пат ме замоли повеќе да не ја барам. „Да остави на ова, како што е“, рече. Не го прифаќав тоа нејзино барање. Штотуку ја имав, не можев пак да ја испуштам од раце. Не сакав да оди. Не можев без неа.

Ме бакна пред да излезе од кола. И пак повтори да не ја барам. Ја гледав во нејзините црни зеници. И пак ја повлеков кон себе и стегнав силно на гради. Ја мирисав до бескрај за нејзиниот мирис да се рашири преку моите ноздри до секоја клетка во моето тело.

Возев назад кон својот дом уште четириесетина километри и дома бев. Имав насмевка на лицето. Се што помислив и знаев дека утре пак ќе ја барам. Во тоа бев сигурен.

 

 

 

МОЛЧЕЊЕ

Одамна беше! Уште пред многу години додека бев млад, додека бев луд. Како денес пак да сум на она старо место. Секоја ноќ молкум се навраќам оттаму од каде што дојдов, без глас, без збор, без приговор. И уште многу години да поминат не ќе можам да преболам,… Не! Како би го сторил тоа, кога раните се овде пред моите очи, ги гледам и ги допирам секојдневно… Се е овде, се е исто само неа ја нема повеќе. Ќе речам ти благодарам Боже! Секое утро во огледало го гледам истиот лик, со гадење, со презир и ужасна тешкотија како може уште да сум жив и покрај се? На моите прашање никогаш не ги добивав потребните одговори, зошто се плашев дека ќе го слушнам она од што со години бегав се подалеку, а бeгав единствено од самиот себе, од своето внатрешно јас, од она што многумина го нарекуваа совест,…. Не знам!

Сѐ уште се сеќавам, на она што многумина го нарекуваат болка. Ги затворам очите, но сликите се овде, минатото е тука, стои, чека, без нешто да побара, како да знае дека еден ден и нему ќе му дојде редот. Нему секогаш му е редот, без оглед дали станува збор за сегашноста или иднината, без оглед дали станува збор за солзите и насмевките, за среќните исполнети денови или присуството на осаменоста која најмалку ја посакуваме, без оглед на се од минатото никој не успеал да побегне. Каков човек да постанеш понатаму, не си човек ако не го почитуваш сопственото минато, ако бегаш од тоа што си бил, за да бидеш тоа што си денес.

Јануари, студен, сив, измачен! Мирисаше на ледина, неподнослива влажност од која ми се грчеа градите додека го вдишував струењето на ветрот со широко отворени ноздри. Чекорев полека, и секоја клетка од моето тело веќе беше накострешена од студот кој ми ги шибаше коските. Чекорев со наведната глава, не обрнувајќи се, не осврнувајќи се околу себе да ги погледнам останатите минувачи кои се џареа во мене. Можеби ги привлекуваше, одвратната реа која што ја чувствуваа кога ќе по-минеа покрај мене. Бев обичен, смрдлив партал… Ми-рисав на изгорено јаже, повраќаница, и сперма. Го носев мојот стар исцепан капут, излитен на ќошињата, бојата му беше веќе одамна изгубена, од црн постана сив. Под него на себе ја носев црвената плетенина која ми служеше и како покривка и како дебела волнена кошула. Беше изгризана на рендерите, ја изеле молците кои ги имаше премногу во мојот дрвен креденец напола искршен и отворен па во него продираше надворешната влага и мувла која се ширеше од мокрите пожолтените испукани ѕидови. Моите кафеави панталони на колениците беа неколкупати крпени, исцепени, пак закрпени со друг тенок партал, додека чевлите ми беа налик убави и нови, но нивната внатрешност беше тенка а нивниот ѓон го немаше. Кога излегував во јануари нозете ги обле-кував во црна ќеса за ѓубре, и така чекорев со нив во чевлите, нозете ми остануваа суви, но премрзнати. Тие ќесиња не можеа да ме заштитат од студот, ниту пак од мојата судбина, која си ја искроив самиот. Чекорев кон стариот мост, кај моите пријатели, кои всушност беа моето семејство. Таму престојувавме, тоа беше нашиот дом. Ваквите ко мене ги имаше многу, но и ние се делевме на групи, како и останатите нормални луѓе и несакавме непознати помеѓу нас. Иако не бевме пожелни во нормалната околина, не затоа што не бевме луѓе, туку затоа што останатите ги вознемируваше нашето присуство, ние се почесто се мешавме во таа толпа на извешта-чени лица од кои блескаа искри на омраза и ладнокрвност. Со нивните умови владееа расипаноста, подмолноста и очајот секој да биде подобар од секого па ма-кар и со уништување на човековата вредност.

Јас се викам Баци, и на само 14 години се здобив со името наркоман. Мајка ми ја изгубив на 5 годишна возраст, беше веќе одамна болна, татко имав, но тој никогаш не беше присутен во мојот живот, како да го немав. Набргу се ожени во нашата куќа донесе друга жена, му ја доведоа за да ја игра улогата на мојата болна мајка која сѐ уште беше жива но во постела, и неподвижна. Беше невозможно да се движи ја изеде болеста. Се капеше секој ден помалку, јас единствено се сеќавам на неј-зиниот сјај во очите, свежината и ведрината на нејзините погледи, начинот како ги гледаше луѓето во својот дом…И сето тоа исчезнуваше со текот на времето, која од преубава силна жена се претвори во овената билка која не можеше ни да ја оживее првата утринска роса. Скотот секој ден спиеше во кафеаните. Лумпуваше до зори, пиеше и ден и ноќ, беше постојано пијан, а кога ќе си дојдеше дома само ќе се испружеше на железниот кревет полумртов и ќе заспиеше во истиот миг. Го чекав со ноќи и денови и се надевав дека барем еднаш дома ќе дојде трезен, чист и ќе праша каде сум, и како сум… Никогаш тоа не го стори! Кога ја запознав неговата втора „жена“ која што имаше 33 години или неговата љубовница како што зборуваа останатите, се исплашив од нејзините очи. Тоа беа длабоки, модрини од кои излез немаше, исполнети со пригушен гнев, осаменост, безизлезност и некаква чудна горчина. Побарав милост, но не ја најдов. На само 33 годишна возраст таа за прв пат слушнала за зборот брак, семејство. Се плашев и тогаш како и денес што се плашам, кога и да помислам на неа да, Ви признавам! Не реков ништо само молчев, стравот кој таа ми го вгнезди во утробата ми го поттикнуваше само молкот и ништо друго. Подоцна сфатив дека не сум погрешил. Мојот починат дедо секогаш велеше дека очите се огледало на душата, тие говорат за се што се крие во срцето на еден човек. Зборовите ласкави, лицемерни и улизувачки можат да не наведат да размислуваме поинаку, да веруваме краткотрајно во нешто што всушност и не постои, нешто што се нарекува човечка добрина но кога ќе погледнеш во нечии очи можеш само да го видиш својот почеток или пак да го видиш својот крај. Јас го видов почетокот на крајот на едно семејство, почетокот на крајот на моето живеење.

Понекогаш луѓето се такви не можеме да им го разбереме начинот на говорење и на се што сакаат да ни укажат, и да не поучат со нивното говорење, но доаѓа тоа време кога сите се навраќаме на оние нивни изречени зборови кои тогаш ни биле смешни, и не разбирливи но денес ни значат многу. Но не можеме да знаеме дека ка-жаните зборови имаат исто толку вредност како и пишаните.

Деновите минуваа, и секој ден значеше повторно враќање во пеколот. Татко се претвори во уште поголема пијаница, со ноќи не си доаѓаше додека Таа проклетата сиот свој бес го истураше на моите плеќи, со нејзините камшици. И бев роб кој ако не ги извршуваше нејзините наредби ќе го пикнеше во подрум и ќе го претепаше до смрт. Глуждовите не ги чувствував со денови, а рацете и нозете ми беа постојано пурпурни, изрезбани од ударите на камшикот. Таа беше луда, а јас немав никого за да ме заштити од неа. Нејзината полна грамадна појава, од која се тресеше земјата додека ја удираше со своите тешки стопала и нејзиниот глас правеа целина која и самиот ѓавол не би се осмелил да ја прекине или уништи. Таа беше посилна од се!

Денес знам дека тоа не е така за се е виновен мојот молк. Молчев со години наназад, не зборував ништо, ни денес не зборувам но пишувам, пишувам, да!

Мајското утро мирисаше на веќе расцветан јорогован. Насекаде се слушаше зуењето на пчелите кои беа гладни за пресниот прав кој се криеше во новиот лик на цвеќињата. Насмевки од разиграни деца, џагор, и весели крици беа насекаде. Стоев покрај прозорецот и си ги пoгледнував рацете. На десниот глужд имав белег од нож. Таа ме исече кога не сакав да кажам дали јас сум го изел колачот кој таа го подготвила за нејзините гости. Тој ден беше премногу болен, не сакам за него да зборувам, само знам дека останав долу во подрумот заедно со стаорците и темницата. Тие деца таму на улицата што ги гледав занесено преку прозорот имаа детство, беа среќни. Нивната среќа ѝ се оцртуваше на нивните зажарени полни образи, од кои зрачеше здравиот живот. Ми се насолзија очите, тогаш таа влезе во собата ме фати за мојата обрасната светла коса и ме влечеше по темниот пропаднат под без да ми каже зошто. Потоа ме седна на сто-лицата и ме гледаше во очи не зборувајќи. Ме гледаше така неколку минути, кои ми се присторија цела вечност, па проговори:
– Ти му рече на татко ти дека те тепам?

Јас молчев, знаев дека молкот ја излудува, таа правеше се само никогаш не молчеше, дури понекогаш си зборуваше самата со себе имаше некоја писихичка пореметеност кога стануваше збор за молкот. Од него се плашеше.

– Те прашувам за последен пат ти му рече на татко ти дека те тепам, малтретирам и дека од мене ти е таа модрица на левото око, одговори ми зошто ако не го сториш тоа ќе биде полошо

Тогаш кога ги слушнав тие предупредувачки зборови кои доаѓаа од нејзината погана уста почувствував олеснување, зошто не можеше ништо полошо од ова да се случи се што остануваше е Таа да ме убие, а тоа не можеше да го стори, зошто беше кукавица, плашливец облечен во обичен мршојадец. Таквите ко неа се хранеа од слабостите на луѓето, стравот кој им го вгнездуваа под кожа секако ако тоа им беше дозволено.

– Што има полошо од ова? Што полошо би можело од ова да се случи? ( ја прашав, не трепнувајќи, лутајќи некаде далеку со погледот преку печката за огрев која стоеше наспроти мојата столица прилепена во долниот агол каде ми беа усмерени зениците)

 

Нејзините усни се свија и заострија на краевите. Ми се пристори дека ги развлекуваше во насмевка но сеедно беше веќе се. Како да ја изгубив силата да ѝ се противам, и да го изразувам својот инает и својата болка преку спротивставувањето и недејствувањето. Во истиот тој миг сфатив дека не постои некој што би ме спасил доколку самиот не го сторам тоа. Кога човек е сам, се што му останува е да се брани, било со уништување на непријателите или со нивно славење, или со самоуништување на својот дух и немарливост кон околината. Истата таа немарливост беше притворена душевна борба против се она што не чини и не е вистинско, лажно, неразумно… Притворено, проклето, проколнато од измачениците.

Кога си замина денот, додека мракот се ширеше во дворот од стариот расцветан багрем се рашири благ пријатен мирис кој го наговестуваше мојот нов почеток, заминувањето од својот дом, збогувањето со мојата соба и белиот мек душек, мајската ноќ мирисаше на почетокот на моето уништување, почетокот на мојот крај или мојата смрт…

Во војничкиот ранец на татко ми собрав неколку работи кои ми беа потребни да преживеам. Таа ќе се врати кога полноќ ќе помине, а него пак ќе го нема. Ќе се врати за да ги оживее нејзините сили истовремено да ги обнови моите стари рани. Понекогаш ми наликуваше на оние стари вештици кои се будеа по полноќ и ги повредуваа малите беспомошни дечиња. Да ги раскрвави штотуку зараснатите гребаници кои ми ги стори додека утрината ме влечеше по подот. Морав да побегнам. Мо-јот излез од сето ова беше невидлив, ми изгледаше дека е далеку, на моменти се сомневав дали воопшто и постои, се што можев да сторам е да си заминам. Ах проклетата не спиеше, но некако со денови беше смирена. Не викаше, не кршеше. Вчера ја среди и куќата, ја уреди и мојата соба, дури ме праша дали би сакал да добијам нешто ново. Се чудев на нејзината блага ментална пореметеност, единствено се трудев да не ја гледам во очи додека зборувам со неа, а тоа го правев многу малку,
и многу ретко.

Дванаесет минути по полноќ пристигна татко. Стоев на прагот од својата соба чекав викотниците да започнат, но попусто, Таа не викаше разговараше со него тивко по прв пат по толку години како е овде. Потоа двајцата излегоа од својата соба и појдоа кај мене. Истрчав и набрзина се пикнав под јорганот. На крајот од креветот седна татко ми ме погали по косата. Кога се наведна да провери дали цврсто спијам му го мирисав здивот кој удираше на цигари и вино. Ја свртев својата глава кон него. Ги отворав очите тешко и понатаму преправајќи се дека ме будат од мојот длабок сон.

Се поткренав и слушав со раширени ушни тапанчиња и горев од желба да ја дознаам причината зо-што толку голем молк токму оваа вечер кога требаше да заминам. Да не разбрале, да не ме виделе кога го зедов ранецот од неговата соба, да мора да е тоа. Ми биеше срцето, пулсот ми удираше во слепоочниците, неосетно ми го дупчеше черепот.

– Сине твојата мајка денес почина. Од таму доаѓам. Утре ќе се одржи церемонијата во нејзина чест дали би сакал да присуствуваш?

Пак молчев… Ми се насолзија очите, рацете ми се вкочанија, а грлото остана суво со грутка камен во него таа грутка не ми дозволуваше да зборувам. Солзите се слеваа, капеа на мојата постела, капеа како никогаш до сега за сето ова време што јас ги криев и со години ги враќав назад да чекорат по друг пат да не доаѓаат до мене. Овој пат беше поинаку, ми пукна таа мала крцкава ствар во гради, се изрони на ситни парчиња. Со рацете си го покрив лицето не сакав Таа да ја гледа мојата болка и тоа уште од мали години го научив од дедо, дека болката само за себе ќе ја чуваш, твојата болка не смее никој да ја види, најмалку оние што од туѓата болка живеат. И бура да носиш во срцето на лицето нека ти грее сонцето. Таа седна покрај мене. Ми ги фати рацете и ми ги бакна дланките. Потоа ме погали нежно по моите навлажнети образи и мојата глава ја сокри на нејзините гради. Ја стегнав цврсто таа нејзина прегратка, успеав барем на миг да и ја украдам за да се почувствувам сакан. Не размислував за ништо, само дека не успеав за последен пат да ја видам жената која ме донела на овој свет и ми дарила живот. Болеше се она што веќе го немав, а немав живот и покрај тоа што бев жив, присутен и дишев. Потоа пак и го слушнав гласот кога ме протресе шепнувајќи ми на уво дека ќе добијам мало братче. Таа носи живот во неа… „Ох боже“, изустив молчејќи, зошто?

Една година помина откако мојата мајка почина. Не појдов да ја видам, ниту да се испратам со неа за последен пат. Не појдов ниту на нејзиниот гроб, сега имав кого да нарекувам мајка Таа! Таа се гордееше со тоа, доби сѐ што сакаше со раѓањето на мојот брат. Се роди тој, кој како мене и тој не знаеше каков ќе му биде животот покрај овие луѓе. Се уште стоев цврсто до одлуката да заминам. Одлучив и немаше враќање назад. Само ми беше по-требно време да се вратам на почеток, да се помирам со загубата и мирно да го прифатам поразот. Се колебав да-ли да одам или не? Тоа дете ми ги промени плановите, ми ги промени мислите, како да ми ја врати волјата што ја имав зафрлено некаде. Го сакав, тоа беше мојот брат, моја крв. Во мене се роди чувство да сакам некого, таа љубов да ја дарам нему. Таа остана иста само што сега немаше време за да ме претепа, беше окупирана со малиот.

Колку само раѓањето на човечко суштество може да ги промени луѓето. Да ги претвори во луѓе, и да им по-могне да го надминат животинскиот нагон. Додека животните се обидуваат преку физичка борба да ја сочуваат својата територија, својата власт над останатиот животински свет кој е послаб, преку нивните слабости тие го задржуваат престолот на нивната доминација, го зајакнуваат авторитетот, стекнуваат моќ, луѓето преку својот сокриен животински нагон го убиваат она најсветото, најчистото, зошто нивната умствена пресметка преминува во безредие на умот и телото и ги води до лудило. Тогаш тие би можеле да убијат без причина.

– Ти си курва, остави ме на мира! Курва, која да не бев јас ќе останеше на улица, ќе им послужеше на останатите кои ќе сакаа само да влезат во тебе. Ќе беше само една уличарка, што станатите ќе ја претвореа во градска проститутка. Курво да не бев јас кој би те зел крај себе, на 33 години, ти си луда, болна во умот….

– Што ти е тебе? Пак си пиел? А? Идиоте, пак пиеше?

– Пиев, да како и секогаш, пиев… И што сега? Да не ме исплашиш? Колку деца фрли во ѓубре а курво? Низ колку раце мина? Ова дете не е мое, тоа е плод на твоето курвање. Ти треба да умреш курво!

Одеднаш почна да мава, да крши се што имаше пред него. Ја зеде флашата што беше на маса и посегна по неа. Тогаш јас истрчав пред неговите нозе и му ја фатив едната. Не можеше да се движи беше премногу пијан. Еднаш, двапати се помрдна но јас со сета своја сила му ја притискав ногата да не може да ја крене од подот да зачекори. Зборуваше нејасни работи, пцовки, навредливи зборови, ја понижуваше, за прв пат крена рака да ја урди кога таа тргна накај него. Кога ја удри, и ги раскрвари полните усни. Малиот плачеше. Појдов во собата а таа се сокри во бањата. Со часови не излезе од таму. Јас го нишав својот брат но тој беше гладен. Ја повикав да го нахрани, не испушти ни глас. Го залепив едното уво за вратата и го слушав дишењето и пригушениот плач….

– Те молам излези, тој е гладен, потребна си му Таа повторно не се изговори ниту еден збор.

Тој се умори од плачење и накрај заспа. Татко се струполи на масата и потона во ’рчење. Кога го слушна неговото ’рчење ја отвори вратата од бањата и излезе. Влезе прво кај својот син. Го гледаше со уплакани очи, стоејќи над него. Се поднаведна да го бакне, да му посака добра ноќ. Потоа ме виде мене се уште буден, вознемирен. Застана пред мене, гледајќи ме проѕирно со своите модрини. Како повторно да ми ја проучуваше секоја црта на лицето, секој невидлив дел.

– Ти си виновен за ова. Си му кажал се, тој тебе те сака, ти си само негов син, ова малечко беспомошно суштество не. Ти бескрвнику, што те остави онаа, неподвижната да те чувам, но не… Нема да ти дозволам да ми го уништиш синот, да ми го уништиш семејството, јас тебе ќе те уништам предвреме, пред мојот син да го одделиш од неговиот татко, проклет да си што и тебе не те зеде со неа. Губи се од оваа соба од собата на моето дете, ајде проклетнику…

Ме фати за рака и ме фрли наземи. Пред очи ми ја тресна вратата. Останав повторно сам, и онаа малечка трунка надеж замина заедно со ноќта. Повеќе не остана ништо само јас, празнината која ме повлече со себе на дното. Кога веќе еднаш си стигнал до дното, знаеш дека твоето заминување од таму нема да биде лесно и ќе трае долго.

Деновите минуваа тој растеше. Беше здраво дете, врела крв во него, која му ги вцрвуваше образите, и му ја даваше потребната сила да се прерасне во силна личност. Го гледав, и му се приближував само кога таа ќе зас-пиеше или ќе излезеше некаде на кратко. Тогаш го земав во раце му раскажував за моите соништа, за убавините кои некаде далеку тој ќе ги пронајде кога ќе порасне. Секогаш две солзи ќе ми ги навлажнеа усните додека мачно и треперливо зборував. Мојот трепет, можеше секој да го види, секој кој од страна би го слушал моето зборување.

Тој есенски ден, ја наговестуваше зимата. Дождот не запираше, неговите силни капки ја бодеа земјата, гласно и неуморно. Се слеваа озгора и правеа реки по улиците. Облаците беа темни, намрштени, облечени во сивило. На моменти ќе се споеја земјата и небото ќе исфрлеа искри, светкавици, и громогласни грмотевици. Излегов во дворот Таа ме испрати да ја покријам масата под големата кајсија за дождот да не може да дојде до неа. Се плашев од грмотевиците, моето тело се тресеше и од студот и од самата помисла дека Таа ова го прави за да ме повреди, а за тоа да се чувствува помалку виновна. Ми беше потребно многу време. Ми се лизгаа рацете од дождовната вода, од калта во која ми пропаѓаа нозете. Паднав неколкупати. Но на крај успеав. Влегов трчајќи, немарејќи за калливоста, на моите црни гумени чизми. Кога Таа ја виде гадотијата што ја внесов внатре во куќата се накостреши, нејзиното бело лице се претвори во вулкан пред ерупција, дури модрите жили и се појавија на вратот, испакнати, подуени, сфатив што ме очекува. Зеде залет во чекорењето и за секунда беше пред мене. Ми урди шлаканица од која ми потече крв од устата. Еден заб од мојата уста падна наземи. Се изгубив од нејзиниот удар. Лежев многу време, на гадниот праг. Кога се кренав појдов во својата соба го зедов ранецот, и целиот каллив, исчезнав засекогаш од таму. „Конечно“, изустив и на моите усни се развлече некаква необјаснива насмевка, која правеше да полетам, и да го стигнам последното јато птици кои заминуваа од овој крај, го бараа сонцето, нашето сонце кое на сите нам ни беше потребно. Ми се ослободија крилата. Се што имав пред мене беа улиците мокри, потопени во кафено-црвена земја и жолтеникави лисја кои ветрот ги издигнуваше од земјата. Како да се обидуваше да ги врати на гранките од дрвјата кои веќе беа соголени. Преку своите детски очи ги посматрав есенските призори кои ми ги готвеше природата, слики-те, боите кои остануваа запаметени во мрежницата од моите очи…

Долго време престојував под камениот мост, каде протекуваше малата градска река. Таму имав изградено свој дом заедно со моите пријатели. А во зима преспивавме на таванот од градскиот културен дом каде се изведуваа сите културни манифестации, и театарски изведби. Не ги слушавме тие претстави ниту гледавме зошто заспивавме од топлината. Таа ни ги совладуваше премрзнатите тела.

Веќе некое време користев разни опојни средства. Секаква хемија која можеше да направи да се почув-ствувам среќно, и задоволно. Сите луѓе се трудат да ги пронајдат оние работи кои би ги исполниле, од кои тие би биле задоволни. Јас го сторив истото. Си најдов лек за моите душевни маки. Грешници оставени на милост и немилост, просјаци, грабливци, трули наркоманишта… Така не нарекуваа.

Крадевме од луѓето по улицата, ограбувавме за да преживееме, најчесто храна и пари за да можеме да набавиме малку од млечниот опоен прав, кој не издигаше високо во облаците, и не правеше живи. Подоцна кога немавме каде започнавме со нудење на нашите тела, продавање за еден грам дрога… Нашата група се зго-лемуваше од четири души бројот се зголеми на шест, и така секоја недела по еден по двајца нови, наши позна-ници се почесто ни се придружуваа се додека градот не се наполни од нашата сорта. Градот ни вриеше од зависници. Не имаше на секој чекор, во секое ќоше. Најубави од се беа нашите собирања, нашите муабети. Тогаш ќе се издрогиравме до даска, ќе залутавме со паметот, ќе го изгубевме тлото под своите задници, ќе се издигневме до небесниот свод. Потоа туѓи раце ме допираа, ме галеа и сѐ се претвораше во немирна целина, комплетна оргија, нашите тела ќе постанеа една мермерна исцелна надгробна плоча, на нејзиниот црно-бел екран ќе се појавеа многу усни, со испреплетени јазици кои се голтаа. Жени и мажи на едно место… Како од мајка родени. Без здив, страв или изречени предрасуди во раните утрински часови кога дејствието на опојните средства ќе исчезне, тогаш кога се ќе заврши. Без срам од тоа какви сме, кои сме и што сме. Немавме причина да се срамиме од она во што сме се претвориле, таквите ла-билни личности, без темел врз кој ќе се градеа карак-терните човечки принципи, без потребната доза на храброст, се нарекуваа плашливци или кретени кои секогаш завршуваа на овој или „оној“ начин. Сепак како и да е бевме живи, подвижни. Некои не нарекуваа штетници, некои безрбетници кои не заслужуваат место во ова наше општество, тие само и штетат на идните генерации, од нивните луди тинејџерски години, од нивната младост можат да создадат нови следбеници, потомци од кои ќе се раѓаат нови потомци и се така до крајот на вечноста… Сѐ додека небесниот свод не го исполнат пороците.
Додека не го исполнат наркоманишта, смрдливци…

Умрени души!

Влегов во ново отворениот бар на крајот од улицата. По уличната должина вриеше од проститутки, жени кои се нудеа отворено за премала сума на пари. Некои од нив беа убави, некои беа со милни ликови убави долги нозе витки тела само што процветале, некои беа стари и очајни одамна уфрлени во овој занает, други претепани, со лузни на нивните тела, колениците модри, со унаказени лица исечени усни, трети стоеја со нивните макроа, присилени тоа да го работат поради некои други таинствени работи, долгови, без некој друг да дознае за што станува збор. Ме гледаа љубопитно, очајно, некои ми се потсмевнуваа, други не ме ни гледаа. Кога влегов во барот никој не се осврна да ме погледне. Секоја ноќ беа истите луѓе, истите педери што морав да ги молам, зошто тие беа нашите снабдувачи. Познатите дилери на дрога. Никогаш не ми беше јасно како е можно од сите луѓе на овој свет хомосексуалците да се најбогатите луѓе, и секогаш да имаат предност во овие валкани работи. Тоа беше животот! Можеби само добро клечеа и пушеа… Не знам навистина!

Седнав покрај шанкот оддалечен зошто таму и беше дозволено да седат само оние кои што можеа да платат, а јас пари немав. Тука бев за нешто друго. Го барав Русокосиот, така го нарекуваа сите вистинското име не му го знаев, сеедно… Чекав да се појави само со него можев да се договорам на „пристоен“ начин да го добијам она за што останатите ме пратија. Внатре од чадот од цигарите не гледав ништо, не бев јадел ништо, ми се згади. Ги триев дланките кои ми се препотуваа од болката што почнав да ја осеќам, внатре ми се пре-вртуваше желудочното ќесе. Сакав да повратам. Ова не го правев прв пат, но секој пат ми се гадеше, прво од самиот себе, второ од идиотиве што ги гледав наоколу. Тоа беа луѓе на кои пресметливоста им беше на прво место, а се друго си се одвиваше во најдобар ред се разбира доколку прво ќе си го истераа ќеифот.

– О пак дојде ( ми се обрати Русокосиот, во позадината на мојот грб му го слушав длабокиот рапав глас, од кој и се креваше мојата кадрава коса)

– Да дојдов, имам потреба, знаеш… Изгледа пак истото…

– Да, да како и секого овде. Што те донесе овој пат во моето место?

Молчев зошто тој и самиот го знаеше одговорот на своето прашање. Не реков ништо го погледнав преку димот од неговата цигара која мирисаше на ментол.

– Молчиш, значи пак за истото си овде. А пари?

– Немам, и ти го знаеш тоа, затоа да ја завршиме работата и да си продолжам по својот пат.

– А не може така миличок. Ми должиш пари, а овде си за уште неколку грама, кој мене тоа ќе ми го плати? Како ќе ми го исплатиш претходниот долг, а бараш уште да ти дадам, да не виде случајно на вратата од мојот бар некој знак за хуманитарни цели? Ова не е скривалиште за наркомани.

– Го погледнав остро, но таа острина не ми одеше во полза, па затоа го сменив изразот на лицето во истиот миг без тоа тој да го забележи, молејќи го само за еден грам.

– Добро, но овој пат ќе играме по мои правила. Ќе чекориш до долниот крај на ходникот, ќе влезеш во онаа соба десно, тоа е мојата соба или канцеларија наречи ја како сакаш, почекај ме ќе пристигнам за неколку минути. Кога ќе дојдам ќе ти кажам што ќе правиме… Ајде оди не сакам веќе овде да седиш и луѓето да те гледаат.

 

Појдов таму каде што ми рече. Влегов во собата која беше уредена во црвено-розови бои чисто педерска, со пригушени светла покриени со црни марами и миризливи свеќи кои гореа слабо и ширеа мирис на ванила уф одвратно. Седнав во една црна плишана фотеља која се клацкаше. Чекав можеби околу пет до десет минути, кога тој се појави пред мене со уште тројца такви ко него. И двајцата беа облечени во црни кожени панталони кои беа искинати на задниците за да им се гледаат танга гаќичките.

– Вака миличок, ги гледаш овие двајца овде со мене така…( на масата пред мене стави цела ќеса од белиот прав, нормално дека не ги ни погледнав маскотите, туку очите ми истекуваа од белилото, и силната глад која ја носев.)

За да ја добиеш оваа голема ќеса треба да го направиш она што ние ќе го посакаме.

За почеток ќе им го испушиш на овие двајца додека јас ќе гледам, подоцна тие ќе влезат и двајцата одеднаш во тебе. Знам дека болката ќе ти пречи но само тоа мене може да ме задоволи, сакам да ти го слушам врескањето, и да се насладам од твоите солзи и твојата задничка крв додека свршувам, ако не сакаш ништо од ова тогаш збо-гувај се од ќесата. Ти оставам неколку секунди да раз-мислиш. Еден, два, три… Времето ти истече и што се до-говоривме?

– Да, ќе го сторам тоа изговорив нечујно… Како сакате така ќе биде.

Му ја продадов душата на ѓаволот, само за неколку грама, а зошто? Која беше мојата добивка од сето тоа кога за неколку дена пак ќе немав. Не размислував, не можев ниту да запрам, мојата лакомост растеше. Како само уште таа да беше жива, останатото одамна исчезна. Кога излегов од тоа смрдливо ванилесто собиче не можев од болка да одам. Ме раскрварија целиот од глава до петици, јадев и ќотек, ме клоцаа како пес скитник, ме носеа од ќош до ќош, плачев на сиот глас и молев да престанат но не мојот плач ги возбудуваше, ги охрабруваше да продолжат. Не знаев дека некогаш ќе помислам на својот дом, каде се родив и до некаде израснав. Тогаш тоа го сторив, можеби од причинетата болка, која во мене ги разбуди старите сеќавања, можеби од замислата дека таму е се поинаку, но болеше тоа што ниту еднаш не ме побара, а добро знаеја каде сум. Не им бев потребен, тие си беа доволни самите на себе и онака откако знам за нив тие живееја за себе. Додека го пишував ова се навраќав на многу психичко-ментални работи, денес кога сум чо-век во поодминати години се прашувам самиот секој ден, повторно како преживеав… И за прв пат го знаев одговорот… Љубовта! Откако го дознав одговорот за мојот крај, разбрав дека не сум преживеал туку одново сум се родил. Само немајќи љубов, немајќи го она најубавото тонеме, се до сопствената смрт. А има ли нешто поубаво од љу-бовта?

Стоев изгубен после неколку години се вратив назад. Повторно бев до даска издрогиран. Стоев над неовата постела, и му го слушав испрекинатото дишење. Го гледав, додека тој изнемоштен се обидуваше да каже нешто. Таа не беше овде. Не ја видов. Седнав покрај него кога со полуотворени очи зборуваше нејасни зборови. Неговите усни беа испукани, лицето облечено во жолтина, го дотолчила болеста. Му ја зедов премалената рака и ја ставив во своите студени дланки. Тој од тоа студенило како да се отрезни и избега на кратко од мракот. Ме гледаше со ширум отворени побелени зеници, овој пат успеа целосно да ги отвори. Јас молчев, не реков ништо како и секогаш кога стануваше збор за некоја тешка состојба, ситуација… Молкот ми ја олеснуваше мојата душевна состојба, зошто и немав што да кажам.

– Се врати (прошепоти тој, додека се обиде да си ја подлизне долната усна. Неговиот глас беше нечуен, ис-прекинат). Те молам прости ми… (уште еднаш проговори…Молк) Сине те молам прости ми, не сакав… Не смеев…Згрешив… Прости ми за да можам мирно да заминам на оној свет… т е м о л а м (зборуваше испрекинато… Со го-лема тешкотија која ја исфрлаше од своите широки плес-нати гради).

– Ти мене прости ми, јас немам зошто да ти простам.

Кога ги изговорив тие зборови мојата глава падна врз неговите раце, и јас липав како луд… И тој замина, јас останав сирак… Останав без него… Да можев да го вратам времето и да ги поправев работите.. Да можев да знам кога доаѓа крајот, не знаев, не знаев… ПРОКЛЕТ ДА СУМ! Го убив својот татко, човекот кој ми дари живот, кој ме создаде. Излетав како некој да ме гони од таму, како некој да ме кине и цепка, како некој да гази врз мене и да го трла својот ѓон од мојата душа, која мислев дека сум ја загубил, продал на оние развратниците… Но не, ја имав, но таа мене веќе ме немаше мене, како што јас веќе го немав него. Мракот не голта сите. Доаѓа тоа време кога само за миг ќе ги затвориме очите и повеќе не можеме да ги отвориме. Не пристигнало времето, ни ги зело години-те, и целата мака, целата среќа и тага ни ја забележало на наште лица. За жал сфаќаме дека нашите лица не се вечни само духот или името кое ќе се памети по добро или лошо.

Ја видов кога заминував. Беше целата облечена во црнина. Жалеше за човекот кој ја тепаше секогаш кога и да беше пијан. Побрзав зошто не сакав да зборувам сонеа, ниту пак повеќе да бидам овде. Пред излегување ме сретна мојот чичко, помалиот брат на татко кој изгледа веќе по неколку години конечно се вратил.

– Застани, каде одиш?

– Си одам, готово е… До тука било

– Каде ќе одиш пак, само што се врати… Ми рекоа дека повеќе не живееш овде, зошто, од кога?

– Ти човеку изгледа ништо не знаеш… Се разбира никогаш и не си бил овде

– Немој, те разбирам, ти ја разбирам болката… Но мораш да се вратиш, законски оваа куќа ти припаѓа тебе исто толку колку и нејзе и на твојот брат. Имаш дом не лутај повеќе по улиците… Доста е!

– Не, не и не…. Кога ќе одлучам да се вратам овде ќе ве известам… Ќе дознаете се, сега оставете ме на мира ништо не сакам да знам, се е исто како порано…

– Не е ништо како порано но ако така сакаш ти во ред ќе ја почитувам твојата одлука

– Ти благодарам, збогум!

Ми мавташе раце кога ја преминував улицата. Малку подолу повратив. Избљубав црвена повраќаница. Не можев да издржам повеќе. Целата претстава од која смртта ја претвораа во комедија, сите тие непознати луѓе кои дојдоа, само се смееја, глумеа и покрај нивните ожа-лостени лица. Црнината им доликуваше, но не и улогата која што сакаа да ја одглумат, нивната љубопитност не им дозволуваше да си го прикријат лицемерието, како и начинот како ме гледаа додека бев таму. Тие беа таму за мене да ме видат, и да разберат дали гласните беа висти-нити, ним смртта на татко не ги засегаше, како и лаж-ливата тага на неговата вдовица која ја ожени дури една недела пред својата смрт. Само не го видов него мојот брат. Малечкото, дали пораснало, каков е? Добро барем успеав на него да помислам.

Додека фрлен во снегот, умирав од болки, и се молев на ова студенило некој да ме забележи, погледнав во небото и своите молитви ги упатував Нему. Господ за кој отсекогаш велев дека не постои… Ниту пак верував во не-го! Таа зима ми беше потребен. По смртта на мојот татко, дрогирањето се зачести. Сите пари коишто ги додивав од Чиче ми служеа за дрогирање, за ништо повеќе. Тој не знаеше за тоа, единствено се обидуваше да ме врати до-ма, таму не сакав да се вратам и да минам низ истиот дам-нешен пекол кој веќе го оставив зад себе и одамна го изгаснав. Тогаш слушнав штикла како чкрипи на мразот. „Девојко“, ѝ дофрлив додека минуваше, „помогни ми те молам те“. Таа ми се приближи ја погледна големата локва крв која што ја имаше околу мене. Ми пукнаа вени-те, крварев, немав веќе каде иглата да ја боцнам. И тие пресушија, се исцедија. Ми ги заврза рацете за да го сопре крвавењето и повика прва помош за да ме одвезат во болницата. Гледав во нејзините тиркизно-зелени очи, каква убавина. Со премрзнатите прсти се осмелив да и го допрам зацрвенетото од студ лице во боја на праска. Пре-убава беше. Ми зборуваше многу убави зборови кои мно-гу слабо допираа до моите уши. Веќе, изгубив многу крв. Ме потресуваше, ми зборуваше, ме удираше по лицето за да останам со отворени очи. Не можев да се борам пона-таму, невозможно беше да останам жив. Ја немаше надежта, ја немаше светлината, ја немаше добрината која најмногу од се сакав да ја сретнам и да ја запознаам не-когаш. Само колебливиот студ наоколу како и секогаш истото. Доволно ќе беше барем нечии раце искрено да ме прегрнеа без за возврат да побараат нешто, без да ме обврзуваат дека некој ден тоа ќе морам да го вртам, без ниту една причина само… еднаш да ме прегрнеа.

Не знам колку време ми беше потребно за повторно да ги отворам очите. Ми се чинеше дека со години лежам во болничкиот кревет. Ми пречеше вештачко осветлената соба, жолта светлина предизвикана до старата искапе-на сијалица на плафонот, како и мирисот под ноздрите по кој се препознаваа болниците. Ја подигнав главата од перницата, осетив тежина. Устата ми беше бела и залепена, осеќав голема жед. „Вода“ – реков тивко. До мене одеднаш ја здогледав таа преубава ангелска силуета која што се придвижи скоро нечујно и ми ја наполни чашата која стоеше до мојот кревет. Рацете не можев да ги кренам, немав сила за такво нешто. Тогаш таа седна крај мене ми ја подигна брадата и ми ја држеше чашата, јас голтав, ненаситно, голтав избезумено, без земање на здив непрекинато… Таа се потргна… „Не“, ѝ реков, сакав уште но не ми било дозволено да пијам многу вода. Ја повика сестрата која што влезе насмеано во собата…

– О па ние сме будни, конечно а? Како си миличок? Како се чувствуваш?

– Уморно – ѝ одговорив кратко… – Но и жеден сум и тоа многу, Ве молам дајте ми чаша вода

– Веќе гледам си испил една, доволно е… Не смееш многу одеднаш. Се разбуди после четири дена, се испла-шивме… Многу крв имаше изгубено кога те донесоа овде… Вака ти си зависник така е нели?

Ја гледав зачудено ова прв пат некој ме прашуваше,

а јас се плашев да си одговорам самиот себе со години наназад а камоли нејзе…

– Ти веќе неколку години земаш дрога така?

– Да, така е, тоа прв пат го сторив кога имав… Не знам не се сеќавам…

– Ти веќе неколку години интензивно внесуваш дрога, некогаш прекумерно, така? Дали ја знаеш причината поради која изгуби многу крв, се сеќаваш како тоа се случи?

– Да се сеќавам, ми пукнаа вениве на рацете, немав повеќе видливо место за боцкање и така се боцкав на истите места по неколку пати дневно.

– Како доаѓаше до таа дрога?

– Како и секого што е како јас. Тоа е најмалку важно
нели?

– Дали имаш некого кој би дошол по тебе да те однесе одовде?

– Не немам, јас сум сирак мајка ми почина кога бев многу мал, татко ми почина пред две години… Но тоа е неважно.

– Дали би се согласил два пати неделно да доаѓаш на терапија која ние овде ја применуваме за сите зависници како тебе?

– Не знам, би доаѓал понекогаш… Би можел нели?

– Да, да секако ако се согласуваш, зошто да не … За сега сте добро, состојбата е во ред, во вечерните часови ќе имаш благи болки но ништо страшно, ќе поминат кога ќе го земеш овој лек што ти го дадов, ќе бидеш добро кога одредено време не би се боцкале, раните мора да зараснат, ќе доаѓаш на превивка секој вторник во неделата, а терапиите се одржуваат секој понеделник и четврток во девет часот наутро во ред?

– Да, разбрав… Кога можам да си одам одовде?

– Утре ве отпуштаме од болница

– Каде е девојката што беше овде крај мене? Дали знаете каде замина?

– А… Таа девојка ( ми се насмевна повторно блеснаа нејзините бисерни заби) таа ве донесе овде и беше овде додека не се разбуди, не знам која е знам само дека името ѝ е Марија, така се претстави кога пристигна со медицинската кола која што ве довезе, друго за жал ништо не знам, сега морам да одам ќе се видиме пак… Изутрина не грижи се ќе бидеш добро.

– Во ред, Ви благодарам многу!

Ме мачеа мислите, додека се обидував да се присетам како сѐ се случи, на се што успеав да се сетам беа нејзините тиркизни очи во боја на зелено море кое што свети благодарение на сјајните зраци кои се капеа во бурноста и брановитата разиграност. Таа морска длабочина во која се лееја брановите, плискајќи и удирајќи во морските гребени. Видов мир во тие природни бои, про-најдов нешто необично, истовремено многу живот и ведрина која што пленеше. Сакав повторно да ја видам, да ѝ се заблагодарам тоа не би го сторил секој, уште помалку не за некој кој живее за порокот што го носи во својата крв, ја труе и ја прави гнила.

Гниеш не мислејќи дека убавината е гнила и не трае долго, се останато е гадотија и човечки измет.

Утредента излегов од болница. Надвор ме чекаше мојот Чиче. Ме зеде и однесе во мојот стар дом. Таа беше таму, знаеше дека доаѓам… Мојот брат, и тој ме очекува.

– Дали си добро? (праша длабокиот глас на Чиче)

– Во ред сум, не грижи се… А Таа таму е така?

– Да па тоа и нејзин дом, но не плаши се сега знам се… Душко израсна во преубаво момче, ќе го видиш и него.. И тој те очекува… Утре е годишнина од смртта на татко ти, треба да бидеш таму, знаеш… Потребен си ни во ред?

Замолчи, јас не реков ништо подобар ми беше молкот од се… Така се чувствував мирен, сигурен, и не сакав за ништо да зборувам, ниту пак да ги слушам останатите како зборуваа.

Кога влегов внатре се беше поинаку.. Ново уредено, прекриено во чистиот свеж воздух кој се ширеше во секој агол од куќава… Се беше наместено, доведено во ред…Се разбира благодарение на Душко. Во дневната седеше Таа пред телевизорот, се џареше во него, на прагот стоеше Душко ме чекаше… Кога ме виде ми притрча и ме притегна цврсто гушкајќи го моето слабодушно тело…

– Полека сине, полека (му рече Чиче) – сѐ уште е слаб.. Ајде да влеземе внатре, каде е мајка ти?

– Каде на друго место ако не пред екранот, денес дури зборува со него, со ликовите од нејзините серии. Ме држеше за раце, не ги испушташе, неговата среќа која што беше го озарила неговото лице секој ќе ја приметеше, дури и јас ја забележав, и се чувствував среќен зошто на некој му е мило што ме гледа по толку години. Никој не зборуваше за мојата состојба Таа проклетата не ме ни погледна само со смрштен веѓи мумолејќи нера-збирливи зборови се влечкаше горе долу по собата…Оган ѝ излегуваше од устата секогаш кога и да ја отвореше. Не се сменила ниту малку, се уште беше истата, не ја промениле ниту годините, ниту времето не ја престигнало, дури ни смртта на татко не ја изменила… Нејзините модрини се уште беа страшни, полни со бес, неизмерен молчелив сокриен бес. Ручекот го минавме во молчење, тишината ми внесуваше спокој кој ми ги затвораше очите. Ми се приспа…

– Ајде појди во својата соба горе, одмори се ( ми се обрати Душко).

– Аха јас сум уморен, морам да се одморам утре имам терапија ќе одам во болницата секој понеделник и четврток доброволно се пријавив..

– Во ред е добро си направил јас изутрина ќе те однесам пред да заминам (рече Чиче).

Кога ги качував оние стари внатрешни скали се потсетував на последната вечер кога бев овде и како мојот татко полуди… Ми се навраќаа старите спомени, бедата во која живеевме, гладувањето, измачувањето…Сѐ она од што бегав со години, сега повторно се вратив таму на истото место… Иако се изгледаше поинаку Таа беше истата само овој пат тоа не го можеше зошто ќе го изгубеше својот роден син. Во неа имаше нешто мајчинско, кое го криеше, но Душко беше нејзина слабост, нејзина реликвија, молитва, целиот нејзин живот беше тој.

Легнав на стариот мек душек да си ги одморам сомелените коски од студот кој од мене стори отпадок. Со часови не можев да се прилагодам. Се научив да спијам наземи со картонски кутии под моето тело. Секој ден го преживував, без да живеам.

Кога крајот затропа на мојата врата се појави Марија, „ах каде си Марија“ помислив на глас.

 

На сеансите имаше многу такви ко мене, можеби околу дваесет души во група, а дневно ги имаше по четири. Седев додека останатите зборуваа за своите животи и како стигнале да чекорат по овој пат… Ми беше досадно, на моменти придремував, глумев дека сум заинтересиран, и така вртејќи го погледот на крајот од болничката соба која што беше преуредена во сала за состаноци ја видов неа. Во желудникот струењето ме распара на половина, морав да појдам таму каде што беше таа. Станав другите беа соживеани во приказните на нашиот „колега“. Таа ме виде додека чекорев за да стигнам до неа. Ми се насмевна оддалеку. Со климање на главата ми одобри да седнам во празната столица покрај неа. Молчеливо прифатив, не велејќи ни збор. Го посматрав нејзиниот правилен профил додека таа и понатаму слу-шаше што се зборува. Сакав да ја прашам што прави овде, но не смеев да зборувам, не сакав да го прекинам овој прекрасен миг, додека ја гледав и како се чувствував покрај неа. Нејзиното присуство за мене беше свето, не само поради тоа што и нејзе ѝ го должев сопствениот живот туку поради внатрешниот мир кој секогаш ми се вгнездуваше под кожа кога таа беше во моја близина. Потоа го изрекоа нејзиното име и таа стана, седна на столицата на која седевме сите кога зборуваме и започна да ја раскажува својата приказна… И на нејзиното минато му дојде редот. Не можев да ѝ верувам на сопствените уши, каков живот имала и дека таа е како јас, ништо повеќе од зависник на дрога. Дамнешна проститутка, уличарка, која што го дарувала своето тело за грам, се беше потполно исто, нашите судбини беа исти нашите животи се поклопуваа, се беше исто, и на крај нашите патишта се вкрстија. Не жалев за тоа што ја запознав, одамна научив дека судбината доколку веруваме во неа се почесто си игра со нас, туку бев многу лут на ова бедно општество кое не знаеше да ги заштити оние кои што имаа потреба од тоа, туку ги отфрлаше и понижуваше, бевме еднакви на ѓубриња. Бев лут на нејзините родители, нејзината мајка која што дозволила нејзиното пре-убаво чедо да стане курва бидејќи немале пари за парче леб, а таа не можела да работи, била болна. Се радувала кога таа доаѓала дома издрогирана, дрогата ѝ ја купувале оние кои што таа вечер ја имале, ја кинеле и… Ох Боже те молам прости им!

И така времето минуваше, јас и Марија се заљубивме… Сѐ уште одев на терапија и ден денес ги посетувам оние што постанале такви. Им зборувам на сеансите им раскажувам секојдневно како се препородив благодарение на неа, на љубовта која што Таа ми ја зеде но некој што бдеел над мене ми ја врати… Љубовта на мојот брат, на саканите ме донесе до таму каде што сум денес, и не жалам за сето она низ кое што поминав, мораше да знам, да научам што значи да се биде човек. А човек се доброто и злото, на нас останува која страна ќе ја избереме. Таа ја сместивме во лудница, нејзе ѝ беше мес-тото таму, повеќе во нашите животи за неа немаше место… Нејзините навики прераснаа во ментално однесување. Некогаш по цели денови плачеше, викаше на цел глас додека ја држеше грлото, некогаш со ноќи не спиеше и шеташе наоколу по куќата. Еднаш Душко ја фати со нож во раката над мојата постела, сакала да ме убие, не можела да сфати како сум бил жив се уште. Нејзиниот презир ја сруши, тој товар беше претежок за носење. Никогаш не успеав да разберам, зошто беше таква кон мене, кога јас ништо не ѝ одзедов, се што сторив се уништив себе… Ги скрпувам долгите години за да се со-земам без страв да продолжам понатаму, иако знаев дека јас бев од оние личности кои не можеа ништо сами да сторат со себе. Затоа је имав неа и тоа тиркизно утро во кое се будев секој ден повторно и повторно… Сѐ до крајот на животот, но и да не бев жив пак ќе живеев во тоа плаветнило макар еден миг… А никој од нас не знае дека токму тој миг е чекорот кој не дели од вечноста. Не знам… Навистина!

 

 

 

 

СЕЉОБЕРОТ

Како да го посакував тој повик. Понекогаш е потребно да се вратиме во минатото. Тоа се враќа да не потсети кои сме биле некогаш, какви сме денес, дали сме исти, поинакви, променети или остануваме случајни минувачи, сѐ останато е една голема лага. Навистина беше грд. Немаше ниту една правила црта на лицето. Русокос. Не сакав никогаш русокоси мажи. Не ме возбудуваа, ми личеа на мали бебенца. Нежни и крхи. Образите му се вцрвенуваа секогаш кога и да се изглупираше, зошто секогаш глумеше нешто друго. „Сељоберот“ беше навистина способен само за лажење. Во тој миг лагата ми беше потребна. Сакав да поверувам дека и јас за некого посто-јам, дека сум посакувана. После онаа ноќ тој повеќе не се јави. А јас никогаш не го побарав.

Седев со тие непознати луѓе на иста маса. Се осеќав бедно. „Сељоберот“ сакаше да ме плесне. Си беше таков, таков и остана. Прифаќав се што тој го нудеше само да бидам што подалеку од таму каде што со години бев. И стоев, останав верна не се ни помрднав. Се плашев да го изгубам тој дел од себе.

Дрндавме, а половина од муабетите не ги слушнав. Не бев дојдена таму за слушање, а и бев психички ослабена да можам да им го дадам најдоброто од себе.

Неговите зелени очи ми влеваа страв под коски. Цело време се трудев да ги одбегнам. Но се навлекував на нив. „Сељоберот“ не беше важен, ниту пак ми значеше  нешто неговото дрндање, едниствена мисла ми беше „што ли ќе помисли овој човек овде за мене“ како глупача се осеќав.

Ми рекоа и двајцата да појдам со нив оваа вечер на „прошетка“ далеку од овој град.

Одговорив со кратко „не“. Немаше потреба од такво нешто. Зошто чекав дека тој можеби ќе се јави.

Во 19:00 часот седев на висока столица и пиев фанта. Тие двајца порачаа пиво. Времето залади. Воздухот ми ги дразнеше ноздрите. Сељоберот отиде да плати. Ми се развлече лицето во необична насмевка кога тој ми соопшти дека неговата бивша љубов се омажила. Но не беше сам имаше девојка. Повторно беше среќно заљубен. А јас скитав наоколу и барав барем некој да ми го даде трошка од она што ми беше потребно. Моите очи беа темни кругови, вдлабнати без никаков посебен сјај. Да знаеше некој да погледне подалеку ќе видеше колку многу го љубам.

BMW X5 леташе. Сакаше да се покажува дека многу брзо умее да вози. Седев напред од стравот што ми се беше пикнал под коски, со едната рака ја зграбив неговата која беше виснала отпозади мене. Ја држев цврсто. Тој ми потсмеваше. Ќе речеше „дете“. Навистина се плашев зошто лудакот беше подготвен и да умре на сељачки начин само да изглуми фраер пред некоја пичка. Некои луѓе беа навистина глупи и беа родени само за да го бутнат во некоја дупка. Само тоа и беше навистина важно.

Стигнавме во хотелот тие двајца и јас. Рецепционерот ме погледна забележително подигајќи ги веѓите. Неговите мисли беа проѕирни. Бев курва во хотел со двајца мажи. И се кладам дека во мисли му се вртеа филмови каде и тој учествува.

Соба 13. Едно вртење на клучот и влеговме тројцата. Внатре имаше два кревета, еден телевизор едно купатило и еден плакар. Стоев на сред соба и не се мрднав. Легнаа двајцата в кревет. Ме повикаа. Сељоберот побара масажа. Беше безобразен. Не се ни приближив до нив. Седнав на парното наспроти нив и ги гледав. Се исплашив. Дури сега се разбудив од сонот и своето лудило. Те проколнав илјада пати зошто дозволи да ста-нам ваква. Сѐ уште не бев али се плашев да не се претворам во нешто за што подоцна ќе жалам цел живот. Дали знаеш колку патев само. Ми навираа солзи во очи кога помислив на моите дома. Што немав во животот па ова да го сторам. Тебе те немав, а мојата љубов беше посилна од се. Во име на љубовта правиме се, затоа сѐ ни беше простено. Дури и болката која не наведува на грев. Знаеш ли колку те љубев?

Се кренаа од кревет за да се преслечат. Ќе излегуваме по кафулиња. Ми олесна, зошто повеќе ниту миг не можев да седам. Кога тие се кренаа од креветот јас седнав на него. Тогаш Сељоберот ми се намести позади грб. Ме зграпчи со двете раце и ме бакнуваше на тилот. Не почувствував никаква возбуда, зошто се тргнав цело време од срам, не сакав својата интима да ја покажувам пред другите. Никогаш не се бакнував пред останатите ниту пак дозволував некој да ме бакне. Позади вратата далеку од очите на другите беше дозволено се. Не бевме сами и се осеќав непријатно и евтино.

Тој се соблече пред мене, му ги видов под око неговите боксерици. Ми се допаднаа. Не осетив срам од него. Дури и благо се насмевнав.

Во кафулето дојдоа и други сељаци другари на овој нашиот сељобер. И сите ми се смешкаа. Седев до него и осеќав некаква толина. Сељоберот седење на друиот крај подалеку од мене тој беше женет човек и мораше да се пази. Убаво мирисаше неговата бела кошула. Неговата мекост во гласот и покрај гласната музика која ми ги дупчеше ушите се распространуваше во сите мои сетила. Нашите мисли се склопија во едно кога проговоривме за нашите желби и фантазии. Секс, двојки, тројки, четворки… Идев по неговата памет додека тој ме наведуваше да мислам дека е ист ко овој. Но тој беше добар човек и немаше ниту трунка сељацизми во него. Беше господин. Неговите раце беа мазни, со убаво обликувани нокти. Неговото висока чело му ја откриваше интелигенцијата иако се обидуваше да ја сокрие и да се спушти ниско, да размислува ниско ко овие. Се разликуваше, а мене ми се стори сето тоа премногу слатко. И тој беше сладок.

Осетив сигурност покрај него и бев бесна зошто во тој миг го посакав. Сељоберот овде ме донесе за плескање додека јас потајно се вљубував во неговиот другар.

Му кимнав на Сељоберот и тој стана. Појдовме заедно двајцата кон џипот. Праша дали ќе го направиме тоа на пракинг или во хотел. „Хотел“, реков. Кога влеговме ми се нафрли ко некое гладно животно. Ме соблече во еден миг и ми шепотеше на уво секакви секс глупости. Се напали ко мајмун. Тој чекаше долу. Му беше студено. ѕвонеше неколку пати овој не обрнуваше внимание на тоа. Се обидував да го кренам од себе беше тежок. Ме беше приклештил и никако не ме испушташе од раце. Го молев да прекине зашто веќе осеќав болка и тоа голема помеѓу бедрата. Конечно сврши. Тогаш влезе под туш. Тој се качи додека јас се облекував. Ја наведнав својата глава ми беше срам да го погледнам во очи. Во неговите убави зелени очи. Само сакав да исчезнам засекогаш одовде. Го замолив да ме врати назад.

Додека тој возеше јас молчев. Вирев преку про-зорецот. Ноќта беше длабока и тивка. Ми беше студено на нозете. Се што посакав во тој миг беше само тој да ми ги загрее моите малечки стапала, да го загрее и излечи моето малечко рането срце…

Додека јас само лутав!

 

Vanja Škrobica

 

eutanazija sjećanja

riskiram povratak u rodni kraj
on nije više ono što bijaše
ni ljudi, ni mi nismo isti
u njihovom društvu
ni teme naših razgovora

iako me još uvijek
tamošnje nebo
osvaja tajnovitošću
a zvijezde su jednako sjajne
nebo se samo čini moćnim
a zapravo se boji zore plave

nije to više moj stari dom
svjesno riskiram povratak

dočekala me, od prošlog ljeta,
zaboravljena zdjela
na kamenom stolu pred kućom
poštanski sanduk
pun reklamnih letaka
naši izblijedjeti ručnici
za kupanje
na sušilu ispod loze

riskirala sam povratak
morala sam konačno
oprati posteljinu i
naše cvjetne jastuke
obrisati preostale tragove
tvojih prstiju na ogledalu

zimski vjetrovi raznijeli su
mirise prošlogodišnjeg
zajedničkog ljeta
danas skrivamo poglede

bila je dovoljna jedna
nehotično izgovorena riječ
da naše ljetne zavjete
učini ništavnima

znala sam da riskiram
povratak u rodni kraj
pokušavam se nasloniti
na Zid plača
i eutanazirati sjećanja

 

 

 

raj

smijem li uzet kaplje mora
s tvojega čela
kap po kap
i spremit ih u čašu
kao nektar
smijem li proći prstom preko tvoje tetovaže morske sirene
na lijevoj mišici

miris mora, stare brodske boje
vesla od cedrovine
tvojega broda
miješa se sa
svetim tamjanom iz kapelice

možda smo na pragu raja
o kojem su i prije nas
sanjali moreplovci
od Eufrata,
Fenicije do Mletaka

sanjajmo skupa taj san:
zlatnu oksidaciju
staroga sidra na krmi
kormilo neka bude u tvojim rukama
jer si zavijorio u meni
zastave svih boja

čuješ li:
ciklona je iza lukobrana
svjetla svjetionika su ugašena
ostajes mi samo ti
vidiš li platnena jedra u luci
lome se od silna vjetra
popustili brodski konopi
ostajem ti samo ja

to što te zove na pučinu
samo je –
fatamorgana

 

 

 

 

mrak i strah – savršeno uvrnuta kombinacija

ispucale mi misli
gule se
dok nisu postale prozirne
pa ih možeš čitati
a čemu ih skrivati?

vjetar ulazi u sobu
kleše oblike od dima cigarete
za stolom uobičajena tišina

ti i ja
mrak i strah – savršeno uvrnuta kombinacija

smišljam nove prozirne laži
kako bih zavarala sebe
ili tebe?
čemu zavaravanje kad se svaki od nas ugodno osjeća
u tunelu svojih misli
u mraku bez zvijezda
u blizini bez dodira i pogleda

naopačke je sve, uvrnuto do beskraja,

interpunkcija ljubavi je
na pogrešnom mjestu

 

Ранко Гребовић


О К О  М Е Н Е

Око мене звијери попрскане сопственом крвљу
Ја у пламену њихових дивљих очију видим свој
крвави лик
Крв ми се у камен претвара
А моја у венама леди
Звијери једне друге за врат грабе
Урлајући искежених зуба
У самртном страху
Ја међу њима разобличен стојим
И покушавам оков свога тијела да разбијем
Питајући се хоћу ли постати убица
Који је бесправно уништио сопствено тијело
Око мене круже изношених крзна сиулете
звијери
Откидајући раздробљених уста моју бесмртност
Која ми је грешком дата
Оне у чељустима носе смртност
За трагове им се лијепе лешеви
Разбијају поглед о убојне цијеви
И падају поломљених очију
Са мојим крвавим ликом у зјеницама
Немогућност повратка ме не боли
Мада знам да сам губитник у овом рулету
живота и смрти
Јер ја своју дрскост плаћам
Убитачним губицима своје бесмртности.

 

 

 

РЕФЛЕКСИЈЕ СА СЛАВИЈЕ

Расипање мушке страсти
Морбидност женске хладноће
Распамећеност случајних пролазника
Рат гладних паса
Распеће облака
Промицање облина
Накићеност трамваја
Издуженост сквера
Најезда голубова
Нераспоређеност богаства
Прикривени апетит
Надувеност пљескавичара
Мирис тоалетне воде
Немарност чистача улица
Популарност брзе хране
Надградња вишеспратница
Изгубљеност облика
Утакмица плаката
Моћ запажања

 

 

 

Н А   Г О Л Г О Т И

Вријеме напријед хуји
Ја сам на страшноме суду
Пролазим кроз Голготу
И жалим са својим болом

Ледене санте ко ће истопити на моме срцу
Покушавам себи да обасјам пут
Али свјетлости нигдје на видику

Испред мене, у истоме реду
Стоје преци моји
Који умиру ћутке у мукама
На овоме страшноме суду

Овдје соколови гину а живе гмизавци
Бедеми предака бране ме од скелета
Да не постанем храна земаљскога бијеса

 

 

 

Н О Ћ Н А    П Ј Е С М А

За нама остаје још један умрли дан
Остају недовршени свијет и људи
Мисли су залутале у беспуће кланаца
На хоризонту обриси живота умиру смрћу
непојмљивој људској свијести
Грешници се даве у маглини свемира
Гнијев божји излива се над њима
Страх се губи у димензији простора и времена
Анђели медитирају небом
Безбожници хуле бога
Прах наде на тишину пада
Лаж на пријестолу сједи
Истина тражи милостињу у простору видљивости
За нама остаје још један умрли дан

 

 

 

С Т А З Е    В Р Е М Е Н А

Окрајак времена у ужасу тражи срећу немогућег
надања
Подижући застор на понорима одрицања
Сатире низ литице заборава прошле вјекове
И раскида ограду раздвајања једног кошмара
У нејасном редослиједу рађања
Вјетрови завијаше чежњу растанка на падинама
прошлости
Додири спајају танану нит сјећања
У замрле лелеке једног времена
Док у нескладу умирања
На гробљу миленија
Рађају се постаје надања и пустиње очаја
Утрине визија нађоше мир на сапима мржње
Хранећи се разулареном лудошћу непознатог

 

 

 

Д Ј Е Т И Њ С Т В О

У дугој ноћи без краја
Вријеме и пролазност живљења губе свој смисао
Желим да умирим треперења звијезда на хоризонту
Да осјетим мирис покошене траве
И чујем пјесму цврчака родног краја у љетној ноћи
Да сказаљку времена вратим уназад
У дане дјетињства када сам очима дјечака
гледао свијет око себе
Уживао у повјетарцу и тихом шапату дрвећа
Радовао се цвркуту птица и жељно упијао гласе природе
Мучио се немогућим мислима
Одласком у непознате даљине
Одсједао на падинама далеких брда
И замишљао живот као идилу без престанка.

 

 

 

З Л О   У   Н А М А

Злобна тишина око мене
Мјесечина дрхти у кланцима промуклим
Док се ноћ губи у велу праскозорја
Уснуле очи виде лудости људскога рода
Бескућници и остављена нејач постају слуге својих гонилаца
Погреби умрлих претварају се у поноре раздвајања њихових ближњих
Зов прадавних успомена преплиће се са заборавом сјећања
На видјело свјетлости излазе старе поруке и неиспуњена обећања
Лелек среће као дух непокопане старице лебди над утринама надања
Погинули се свете својим убицама урликом савјести у њима живима
И зато молим за све људе:
Покај се човјечји роде за злодјела која себи чиниш

 

 

 

И Г Р Е   В И З И Ј А

Прекривам се љубављу божјом
Док из сјемена неспоразума израстају неукроћене жеље раздора
У пустињама незнања стварају се оазе уплашених надања
Оргијама страха храни се небиће у предвечерје немира
и бичује своје поданике језивим ужасом адских мука
Громови надахњују снагом рађања немани зла
Градећи сјенке привиђења последњих осветника ноћи
На сметлишту одбачених успомена ничу корови заборављених путоказа
И осветљавају непрегледне видике живљења
Поља самоће постају уточиште са чежњом опијене побједнике

 

 

 

Т Р А Ж Е Њ А

Тражим заборављене биљеге по утокама неиспуњених жеља
У страстима остављених нимфоманки
У њежностима очајем сатрвених нероткиња
У бескрајним надањима луталица
И у одбаченим лелецима беспомоћних и напуштених
Тражим по непрегледним бивацима вјечности
У скривеним миловањима забрањених љубави
У молитвама и самртном ропцу умирућих
У немирним сновима оцеубице
И у траговима од глади помахнитале дивљачи
Тражим и не налазим ништа
Осим неумитне пролазности величанства живљења

 

 

 

Ч О В Ј Е К    Б О Г У

Ти, који печатом судбине обележаваш људе
Од једних презрен, узвишен од других
Срашнији од смрти и неизмјернији од живота
Вјечнији од свег вјечитога, окрутнији од закона природе
Да ли стварно постојиш или си само коб нашег незнања
Јесу ли људи играчке у Твојим рукама или си Ти можда оруђе у рукама људи
Постојиш ли у нама и око нас и послије наше смрти
Или си само човјекова потреба противности свемирској истини
Живјети по Твојим начелима значи ли наћи мир за себе и у себи
Или Тебе не признати и уживати у илузији слободе живљења

 

 

 

П Ј Е С М А    С Т Р А Х А

Иза границе времена налази се циљ свих циљева
Раскомаданим одломцима вјечности марширају колоне црних застава
Кроз отворена врата смрти пролазе узвишени и поносни
И за њима утртом стазом њихове илузије које се претварају у замке празних питања
Задах смрти трује душе праведних сазнањем коначности живота
И одваја их корак даље од станишта богова
Робље насилних срахом и мржњом гради мостове опстанка за будућа покољења
На пољима увелих милосрђа напасају се непрегледна стада очајања
Вијенац смрти тражи освету у судбинском праоблику одбачених ствари
На појилима предисконских идеја гасе жеђ за бескрајним потомци затровани
неизлечивим проклеством својих предака.

 

 

 

П О Н И Р А Њ Е

Постајем странац у свијету својих успомена
Све моје љубави опточене су копреном надолазећег заборава
Чекам знак избављења из тренутне апатије за понирућу душу
Призивајући сопствени лик из свијета смјелих фантазија
Додирујем крајевима имагинације неухватљиву сјен судбински ми предодређене жене
Жељећи да скинем мистични вео са обриса њеног тијела
На трен видим на њој нешто заједничко са већ познатом ми женом
А онда ми њен лик мине негдје иза руба спознаје
Пред ногама сањане жене вену све моје оазе храбрости
оивичене пустињом несмјелости.

 

 

 

П А С Т И Р    Љ У Б А В И

Љубав је ћутање вјечите глади за голим ништа
У простору лажне љепоте овјековечава се узалудност тражења њежности
Нагост тијела разоткрива незаситу пожуду човјекове душе
Узаврела крв памти косе вољених утиснуте у трагове стопала
Одбачени плашт прикриваног срама опомиње снагом голотиње на пораз љубави
И надолазећу побједу страсти
Ја, пастир љубави
Дароваћу своје срце оној која у мојој чежњи нађе уточиште својих надања.

 

 

 

Ј А

Незатрпане гомиле устајалих мисли лагано труну
И ослобађају неиздрживе болове на распуклим уснама садашњег мене
Полазим уназад несигурним кораком
И неразумно раскидам ткиво прошлости
Палећи при том некорисне живице шибља и исушујући заостале рукавце унутар себе
У модрицама насталим каменовањем у пређашњости зачиње се клица будућег праштања
Да мрзим хоћу, али не могу
Да волим нећу, али морам
И зато тежим споју изгубљеног прошлог и траженог садашњег мене у будуће „ЈА“

 

 

 

Ј Е Д И Н С Т В О   Д У Х А  –  М О Л И Т В А  III

Човјек је тврђава небрањена
У игри визија прошлости налазим свој немир
Прекривам се љубављу божјом-кајем за гријехе непријатеља мојих предака
И постајем странац у свијету својих успомена
Иза границе времена налази се циљ свих циљева
Додири спајају танану нит сјећања у замрле лелеке једног времена
Погреби умрлих претварају се у поноре раздвајања њихових ближњих
Нужност опстанка шиба граном рађања дјецу неродности да испуне аманет пређашњих покољења
У игри бивствовања и умирања силни и нејаки налазе слутњу славе и пораза
Узаврела крв памти косе вољених утиснуте у трагове стопала
Тражим заборављене биљеге по утокама неиспуњених жеља
Кајање доноси поновно рађање у мени
Да мрзим хоћу, али не могу
Да волим нећу, али морам
Садашњост је изаткана од укуса патњи прошлости
Човјек је тврђава небрањена

 

 

 

ОМЧА ТРАЈАЊА

Око врата украшена омча трајања
Подножјем врелих мисли оргија непризвана патња
Из предигре настањених порока леже се ларва презасићености
Окамењен стојим пред нескладом сопственог наличја
Расчешљавам назеблу гордост
Прамичак таштине лебди у наговјештају врхунца
Безнадан назирем лавиринт живота

 

 

 

О Т Р О В    С Т Р А С Т И

Отров искиданих страсти изједа ме скао савјест грешника
Плетенице снова расте леже по предјелима сагорјелих жеља
Кончићи среће кидају се у нехигијени блудних мисли
Дух прошлости грца у таласима недовршених осјећања
Поезија светиљке заборава лелуја предворјем оловне душе
И пирати немира крстаре њеном пучином ослобађајући из талога подсвијести сумњу
у заборављеност додира вољене жене
Осветнички се себи светим срећом коју пружам другој жени
И покопавам у сандук сјећања слутњу сопствене среће
Отров искиданих страсти изједа ме као савјест грешника

 

 

 

Н Е С А В Р Ш Е Н С Т В О    Ч О В Ј Е К А

Вријеме у трку пролази мимо земаљских ствари изазивајући алергију ништавила
живљења
Неодољива сићушност човјека гуши вегетацију васионе дијелом божанског у себи
Напрслу кост земаљског постојања нагриза сивило отиснуте наде из назеблог разума
Омеђеност сна о космичком лутању спутава океане памћења да засаде стабљике
бесмртности
У ритму урлика неба младице крепости вену и безмјерно хропћу у изнуђеној
самоосуди
Tишина злобе са нелагодношћу рида за сјенком акорда живота
Пожар славе у мимогреду гута одломке подеране невиности
У вјечном смирају човјек потврђује своје несавршенство
Са болним рефреном страха и зависти тражи мјесто у онопросторном живљењу

 

 

 

Б Р Е М Е    В Р Е М Е Н А

Из безгрешног зачећа извире слутња одрицања већег од себе
Укупност Божјих дјела човјек оспорава бијесним страхом од коначности живота
Тајна смрти је потврда истинитости постојања и бездана непознаница подсвијести
У покушају избављења од пролазности его пустоши расуте облике вјечности
И претвара праменове судбине у бремените заблуде садашњости
Казна умирањем припитомљује зло прекривено ћилимом програмиране савјести
Свијест се измигољава загрљају смрти присебношћу застакљених жеља и јавом
оскудице времена

 

 

 

O С К У Д И Ц А    В Р Е М Е Н А

Укупност Божјих дјела
Безгрешно зачеће
Извире слутња
Одрицање већег од себе
Бијесан страх
Коначност живота
Човјек оспорава
Истинитост постојања
Тајна смрти
Непознаница подсвијести
Покушај избављења
Пустош пролазности
Расути его
Облици вјечности
Праменови судбине
Бремените заблуде
Преиначена садашњост
Казна умирања
Припитомљено зло
Програмирана савјест
Ћилим присебности
Прекривена свијест
Застакљене жеље
Присебност јаве
Загрљај смрти
Оскудица времана

 

 

 

С Л И К Е    П Р О Ш Л О С Т И

Израњам из неформулисаног плача ћутања у несвјестицу сјећања
Изобиље слика прошлости подиже споменик бродоломницима заборава мојих година
Наоружавам се осетљивошћу одсутно драгих ми људи
У полусну тренутне празнине покушавам да одгонетнем омеђеност очекиваних
надања и постигнутих успјеха
Из сржи свелих успомена распаљено грца носталгија увајана у нијему дубину
несјећања
Изгубљене идеје побједа умиру у самоћи предјела среће
Под јастуком за жеље у ритама остављам отежалу сујету у мртвој тишини избрисане
будности

 

 

 

С Л И К Е    П Р О Ш Л О С Т И  2

Израњам из дубине несјећања
Неформулисани плач ћутања
Несвејестица сјећања
Изобиње слика прошлости
Подишем споменик заборава
Бродоломници мојих година
(Бродолмницима мојих заборава)
Наоружан осјетљивошћу
Одсутност драгих ми људи
Полусан тренутне празнине
Одгонетнута омеђеност
Очекивана надања
Постигнути успјеси
Срж свелих успомена
Распаљено грца носталгија
Изгубљене идеје
Побједе умиру
Самоћа предјела среће
Јастук за жеље у ритама
Остављена отежала сујета
Увајана мртва тишина
Избрисана будност

 

 

 

С(УМОРНА ) ПЈЕСМА

Дарована прегршт жеља умирућем дану
Бујицом бесмисла заплива дуго припремана одступница
Зазвонише уморна чула на узбуну
Све је изгубило свој облик
Упрошћена животна логика
Излишним ми се чине и дан и ноћ
И живот и смрт
И рај и пакао
Одумиру ријечи
Спасење ниоткуда

 

 

 

ЦРТА ДУШЕ

Прожет чамотињом опустошене среће шаљем на кланицу патње
крдо заслађених заклетви
У непрекидности кајања осакаћена чежња проналази згусле
погребе илузија
Куполе крви шкљоцају свежином страсти
Арије пратвара узбуркавају мелодију времена
Иза црте душе разлијевају се одбљесци немира
Пуноћа горчине цвијећем реалности посредује између бестидних
лажи и великодушности истине
Напукла пустош кринова вјере дрхти у галами горчине и самштињи
битисања

 

 

 

ЦРТА ДУШЕ 2

Опустошена срећа
Прожимање чамотињом
Кланица патње
Крдо заслађених заклетви
Непрекидност кајања
Осакаћена чежња
Погреби илузија
Шкљоцају куполе крви
Свежина страсти
Узбуркане арије пратвара
Мелодија времана
Разливена црта душе
Одбљесци немира
Пуноћа горчине
Цвијеће реалности
Бестидне лажи
Великодушност истине
Напукла пустош
Кринови вјере
Галама горчине
Самштиња битисања

 

 

 

У З А Л У Д Н О С Т

Прођох, а не видјех крила раширена
Узалуд логика
Узалуд узалудно потрошено вријеме
Узалуд саздана поља утајене чежње
Узалуд сигнали других врста времена
Узалуд нездрава тежња ка свеобухватности
Узалуд вибрације варљиве еуфорије
Узалуд сребрне шуме пробуђене љубави
Узалуд пејзажи најбољих намјера
Узалуд чистота самокажњавања
Узалуд!

 

 

 

ЗЕМУНСКА НОЋ

Данас су посрнули још неки
На улици осјећам труљење морала
Обузима ме ковитлац неисказаног мртвила
У зјеницама пролазника одсликава се мазохистички приређена
свечаност сопственог пада
Лебде у ваздуху непроветрене идеје
Задах туђих мисли надражује ми ноздрве
Скупоцене маске на лицима јефтиних људи
Безнадежни погледи и изгрижене усне напаћене жене
Дотекло наслеђе провинцијализма
Сладуњавост малограђанштине
Погужвана одјећа локалног сакупљача картона
Тинејџери у пролазу дувају лепак
Контејнер на углу је извор прихода
Данас су посрнули још неки

 

 

 

Н Е Д О С А Њ А Н О С Т

Сањао сам да сањам недосањане снове
Ја у ватри, ватра у мени
Огањ огњем стимулишем
Нарушавам поредак устаљености
Ничим вођен лутам по беспућу безвремена
Трагови ме губе
Скрнавим димензионисаност
Постојбина непостојећег постаје постојбина
На јави сањам недосањано

 

 

 

ПРИЧЕШЋЕ ЖИВОТА

Човјек је неодољива сићушност у вегетацији васионе
Тајна смрти је потврда истинитости постојања и бездана непознаница подсвијести
Чулност живота дозвољава смјелост тренутка
Прожет чамотињом опустошене среће шаљем на кланицу патње крдо заслађених
заклетви
Латице самобитности настају у задаху сопстевног обожавања
Мозак запљускују идеје опстанка
Пијесак срца пере запрљане ствари поноса и препира коцке стишане сујете
У жилама распуће бесмртности
Незадовољним хумкама покопаних вољења приносим као жртву поклонике
садашњих љубави
Причешћем живота кријем петељке сопстевости
Под јастуком за жеље у ритама остављам отежалу сујету у мртвој тишини избрисане
будности

 

 

 

У ПРОЦЕПУ

Посусталим надањима никад краја
Из анонимности избацујем трајања прашину
Агоније испарења чуче у врзинама несанице
Махуне утопије спарушене на лицима људи
Сипљива батргања посусталих подводачица
Огавно крпицама покривена незајажљивост намјерника
У гусјеница такту зашкрипа жеља чокот
Заударају ислужене вијести
Пуца по шаву глеђ стечених рефлекса

 

 

 

 

БРОДОЛОМ

Шапат глувих зидова одзвања у ушима
Акустичност тишине помјера границу издржљивости
Дозивам себе
Копије сопствености заплесаше многостуком небројеношћу
Развише се заставе истовјетности на подмуколој бјелини скученог простора
Капетан сам брода који тоне
Посада ми заморчад неостварених визија
Командујем стихијом потонућа
Прогнан од себе пљачкам сопственост у бијегу

 

 

 

Н А М Е Т А Њ Е

Наметнути
Издашност
Повлачи
Оклијевање
Невиђено
Испаравање
Будилника
Ноћи
Предуге
Медитације
Уходане
Путање
Нејасне
Претензије
Дезоријентисане
Паралеле
Несагледиве
Декорације
Хртова
Промрзлих
Људи
Пијаних
Дегустатора
Уточиште
Наметнути

 

 

 

ИНВЕНТАР РИЈЕЧИ

Изгореле
Катедрале
Изнутрице
Испосника
Чврстина
Гребена
Кичма
Саломљена
Надахнућа
Претопљена
Легија
Хаоса
Необузданог
Масакра
Мистике
Деградиране
Спирале
Архипелага
Ругло
Препорођених
Усправности
Притисак
Ремења
Платформе
Изгореле

Томислав Крсмановић

 

БРИСЕЛСКИ ДВОЈНИК

(из дневничких  записа 1965-1996.година)  

Други светски рат  је народе Балкана гурнуо у међусобне обрачуне, претворио се у братоубилачку кланицу, која је, према неким проценама однела вероватно 1.700.000 људских живота. Након Другог светског рата у Југославији је заведен друштвени поредак по угледу на совјетски модел, било је у почетку значајних достигнућа и помака, али погрешне друштвене поставке, пре свега концепти планскe привреде, завођење Самоуправљања, потом такозване Несврстане политике, су већ крајем 1950-их година испољавали све присутније штетне тенденције. Врх државе свестан да криза убрзано нараста,  је замислио привредну и друштвену реформу зачету 1964.године, која би требала да значи окретање тржишној економији, то јест постепен заокрет ка капитализму.

Показало је се тада да је главна сметња демократизацији присутна у апаратчицима у државном апарату и Савезу комуниста Југославије, параноично забринутим да не изгубе ни делић привилегија, наводно желе да демократизују земљу, али тако да у исто време по сваку цену сачувају  апсолутно нетакнут  Status quo. А што је у стварности била немогућа утопија.

Као да их је неко  гурао у погрешном правцу? Ко? Москва?

Југославија је већ 1960-их година  била широко отворена страним утицајима- страни филмови, страни певачи, рок музика, похотљиве стране глумице, милиони страних туриста, трговина, слободно путовање ван земље, телевизија је дубокоушла у породице,  радио, потрага за животом на високој нози, хедонизција. Овакав стил живота је постепено неминовно производио  стање духа становника слично оном у западноевропским земљама.

А у исто време су морали да се повинују окошталим деспотским навикама охоле бирократије навикле деценијама на дрско самовлашће и неограничене привилегије.

Уместо економске и друштвене стабилности ова реформа се у пракси показала као неефикасна је произвела велики пораст незапослености, повећање социјалних неједнакости и нагли раст спољног дуга. Нарастале су друштвене тензије, уместо бољитка, бивало је све горе.

Одговор државног апарата је био репресија, уместо попуштања стеге.

Мој закључак је био тада у Београду, да ће се ове две суштински контрадикторне тенденције све више сударати и стварати све веће незадовољство, и метеж, што би земљу на крају повело све присутнијим турбуленцијама и непредвидљивим исходима.. .

Упоредо са овом реформом грађани СФРЈ су тада могли да  добију пасош и да путују где желе на Запад. Добар део нагло незапослених искористио је то право и кренуо у свет трбухом за крухом. Држава пред пуцањем од притајеног незадовољства, се тако растерећивала колико толико од нарасталих унутрашњих затегнутости.

Тако сам и ја одлучио да одем у Белгију, у Брисел, где је од 1958 године боравио  мој старији брат, који је тамо постао успешан и уважен научник. Ту преломну одлуку у моме животу нисам донео на пречац, она је у мени сазревала дуго.

У Брисел, главни град мале, али врло просперитетне и моћне државе Белгије, сам дошао из Београда  почетком септембра 1965 године, са надом да ћу својим радом и способношћу несметано остварити своје идеале и снове.  Oве прве године мога боравка у Белгији, морам себи признати, нису протекле у знаку мојих исчекивања. Нисам могао добити посао у својој струци- економисте, јер нисам знао француски језик, обављао сам у међувремену свакојаке, углавном лaкше мануелне послове, стицао драгоцена сазнања о људима  Мој брат, успешан млади човек,уважаван као научник, ми је предложио да станујем шест месеци  код њега и његове супруге, док не научим француски  језик.Ту понуду нисам прихватио, не желим да им будем на терету, дао сам се одмах на тражење посла и нашао лакши мунелни посао у породичној фирми  господина Братве, Јеврејина пореклом из Пољске. Установио сам да је патрон ( тако у Белгији зову власника)  диван човек, изненадио сам се његовом предусретљивошћу и љубазношћу, он и његови сарадници су ме прихватили као свога.

Али је мене привлачило нешто сасвим  друго, да нострификујем диплому Економског факултета у Београду, да завршим пост-дипломске студије и докторат из  маркетинга, да се посветим науци.

Белгија, врло развијена у сваком погледу земља, је за мене после монотоне социјалистичке Југославије била истински интелектуални и духовни шок. Није ми требало дуго времена да уочим да су Белгијанци врло рационалан и вредан народ, да од њих могу много тога доброга да научим, био сам радостан-према странцима су коректни. Једном сам случајно био у Палати правде, судија се заклињао у Заставу. А чух недавно речи Ј.Б.Тита:,, Да се судије не држе закона као пијан плота.” Упркос напорног живота на Белгију сам се све више навикавао, на Београд као место где ћу живети  у будућности све мање помишљам. Открио сам да је Белгија , наизглед равна и пренасељена, без атрактивних природних лепота, уствари земља изузетног дискретног шарма. Како је опевао популарни певач Жак Брел:,,Белгија, равна земља, дува ветар са Северног мора, пада киша.”

У Бриселу сам прво становао у улици која се зове rue Faider ( изговара се Федер,). Овај назив улице, као да је дремао у неком буџаку у мојим давно потиснутим сећањима, потсећао ме је на нешто давно прошло, тињао је у мом тихом забораву, повремено засветлуцао у тмини давних година, као свитац уснуо у грању у топлој мрклој летњој ноћи, стално ме је нешто голицало да се присећам, али никако нисам могао да се присетим шта ме на то нагони? Нешто постоји, преко чега су се као кише и муљ навукле тамне наслаге прохујалих година. Када сам се најмање надао, обрадован, одједном се сетих! Да, то је то, почеше да навиру сећања на далеке године и догађаје. Као у магли видех драги лик оца, када ми је из Брисела далеке 1953 где је путовао службено, сав насмејан донео федере за растезање и развијање мишића, на картонској кутији је писала адреса, купио их је управо у продавници у улици rue Faider у Бриселу. Смешкао сам се тада, гимназијалац, тој  необичној коинциденцији, тата ми је у Бриселу купио федере и то баш у улици која се зове Федер! То сам као духовиту анегдоту спомињао насмејан и брату Бори, и друговима из краја. Али они се нису смејали томе као ја. Ћутали су.

Помало се тргнух, каква необична случајност, то је тако забавно, моје прво боравиште у милионском велеграду Бриселу, је управо у овој фамозној улици која се зове Федер, у којој ми је отац далеке 1953. године купио обожаване федере?!. Скоро да се насмејах гласно. Крајње радознао, сиђох на улицу да потражим ту фантомску продавницу спортске опреме, да ли она уопште постоји, почех да се распитујем  код суседа и пролазника. Средовечна жена ми хитро показа руком, окрећући ми се насмешена док се живахно удаљавала:,, Идите низ ову улицу, тамо мало ниже, иза ћошка улице rue Blanche ( Бела улица, по становницима у њој Белим Русима, сазнах касније), има таква продавница.“ Гледао сам у брзом ходу врло пажљиво излоге, видех радостан продавницу спортске опреме, у излогу стоји шаренкаста кутија са сликом федера. Загледах се обрадован, да, то су ти федери, само су сада другачије дизајнирани, модернији.

Следећег дана ме је посетио брат Бора, рекох му  развесељен спреман на духовиту досетку:,, Каква необична подударност, да сам нашао стан баш у овој улици која се зове Федер, ми је тата  купио федере 1952.године? “, погледах га насмејан, очекујући да и се и он гласно насмеје. Био сам помало разочаран, јер он кратко рече дискретно се насмешивши:,, Случајност!”

Убрзо сам упознао поједине Југовиће ( овдашњи назив за Југословене ), сретао сам их у југословенским  ресторанима и црквама, виђао бих понеке од њих како као скитнице тумарају по железничким станицама у смеру возова ка Југи. Дружећи се са њима, дошао сам до потресно радосног сазнања- иако су у много чему другачији једни од других, неки су старији, други млађи, неки виши, или нижи, неки плави, други црномањасти, из различитих крајева земље, ипак у духу, они су се сви овде сводили на неки етнички резиме, на један осмех, на једну реч, стезали би ми искрено обрадовани чврсто руку када ме сретну, насмеју се од срца, или ме загрле раздрагани и радосни-земљаци, Југовићи.  Отворили би своја срца, видео бих у магли прохујалих година драге другове из детињства, онај Милан из Житковца ми маше весело се смеје из даљине, стегне ми снажно руку, сав сија од радости, Јово из Љубовије се надвикује из даљине: “ Ђе си !“ .Рушиле би се баријере, разговарају о истим темама, осећају нову блискост. Из њих би проговорио онај изворно етнички аутентичан, национални духовни атавизам.

Тужан, запажао сам неке од њих који су дошли много година пре мене, говорили би углавном српски, још нису научили француски како треба, понашају се као што су се људи, у Београду или Шумадији, понашали пре двадесетак година.Уместо да еволуирају, они конзервирају архаичне менталитете.

Како изменити наш народ, да постане рационалан  као ови одавде? Шта чинити? Изаћи из вековних ратова, лоших процена, мутљага такозване балканизације. Како? То не зависи само од нас? Улазак у Европу, у кружок реда, рада и поштовања закона. О томе још нико не размишља, а то би било добро решење. Овде Југославију виде као најлибералнију државу Источне Европе, хвале је, Тита, Самоуправљање, отвореност њених граница.

Мој живот у Бриселу од 1 септембра 1965.године до дана сусрета са тим необичним човеком који је тако сличан мени, што је тема ове новеле, који се одиграо 1 јула ове 1966.године, је био пре свега напоран, али нимало монотон, напротив, обиловао је свакојаким скоро свакодневним узбудљивим, и врло необичним догаћајима.Уписао сам се одмах у школу  за учење француског језика Alliance Francaise, сретао сам младе занимљиве људе. Ово време је обележило моје дружење са Мајком Клајном, студентом медицине из  Њу Јорка, кога сам упознао у Alliance Francaise. Ишли смо на игранке,  сретали се у аулама СУБ ( Слободног универзитета у Бриселу). Овај универзитететски кампус је  брзо постао моје омиљено место где бих долазио у слободном времену. Један од разлога је и тај што је мој брат асистент биохемије на овом универзитету.

Променио сам радно место, сада радим као продавац у Супермаркету Делез, на адреси Shaussee de Wavre  у Бриселу. Да бих био ближе радном месту сам напустио претходни стан .и пронашао ново пребивалиште у улици Емил Банинг, која је лоцирана у близини зграда универзитета. Стално размишљам како да усавршим моја знања из маркетинга. Да ли ћу мој сан да докторирам једног дана остварити?

Ево како је започела ова за мене стресна и необична животна авантура која је дубоко обележила мој боравак у чудесном граду Бриселу, престоници Европе и света, уз напомену да су се сусрети са овим необичним човеком наставили све до краја мога првог боравка у Белији јула 1971.године.

У блиставој бриселској Galerie Lоuise застадох испред огледала у излогу да наместим овлаш косу. Осетих да се још неко иза мене огледа у огледалу?.Чуо сам његово благо дахтање у леђа? Ко је тај непристојни пролазник који ми се тако приближио? Потрудих се да у огледалу  видим лик незнанца, учини ми се да је огледало удвостручило мој сопствени лик? Има таквих огледала, вероватно је нека фалинка у производњи? Окретох се помало изнервиран да наставим својим путем. Како се окренух, укочих се у месту од истинске запрепашћености, помислих да сањам, или да ми се можда нешто причињава? Преда мном се испречио човек исти као ја! Као да видим самог себе пред собом? Не могу да верујем својим очима? Како је могуће да неко овако сличан мени постоји? И још да зури у мене, и то овде у центру непознатог градаљ Брисела? Да сам слабијег духа почело би да ми се врти у глави? Или бих почео  да урлам да бих привукао пажњу пролазника, и ко зна шта још? Не могу изаћи из своје коже?  Уследи нови удар. Он се благо испречи испред мене, као да ме чика, не дозвољавајући ми раширеним рукама да идем својим путом, загради ми пролаз, спусти изазовно десну руку ка бедрима, као да се лаћа сабље, као да ме изазива на двобој, гледајући ме цело време дрско право у очи?

Енергично, али без нервозе га заобиђох, као да он не постоји, савладах се, дубоко замишљен и узнемирен брже боље пожурих натраг у стан. Нисам никако могао доћи себи? Шта је то? Очигледно постоји необична сличност, можда сам све то у шоку енормно преувеличао? Ипак, то је зачуђујуће, застрашћујуће! Ко је овај човек? Он се испречио испред мене? Није то случајан сусрет. Откуд да набаса баш на мене? Да га неко није послао? Ко? Да га нису савршено нашминкали да тако невероватно личи на мене? Зашто би неко то чинио? Ко сам ја, нисам никаква значајна личност?

Следећег дана брзо корачајући да не закасним на радно место у супермаркету Делез, тргнух се, па ја непрестано размишљам  о том необичном човеку. морам то што пре да заборавим. Морам да владам собом.Чим стигох на радно место у супермаркет у 7 часова, неко отвори транзистор, чух глас спикера Радио Брисела: на Брионском пленуму ЦК СКЈ, из СКЈ је искључен Александар Ранковић, шеф Службе државне безбедности СФРЈ, и један од најближих Титових сарадника. Ранковић је такође  смењен са свих државних и партијских функција. Ова одлука је уследила због оптужби да је Ранковић прислушкивао Тита, сазнах из штурог радијског извештаја.

 

Зар је тако нешто могуће у Југославији?  Невероватно!

 

У наилазећим данима мој живот у Бриселу су испуњавали свакојаки догађаји, али упркос моје жеље, никако  нису могли да потисну из мога сећања лик мени невероватно сличног човека који се огледао иза мене у огледалу, стално ми је пред очима како се прси дрско преда мном, као да се руком лаћа сабље, раскречио ноге као да ме због нечега изазива на дуел? Да све то заборавим, помислих да га више никада нећу срести, Брисел је милионски град?.

 

Као да неко намерно подешава наше животе, то се одавно питам?

 

Када сам се најмање надао, данас сам га запрепашћен опет видео. Седох у полупразан трамвај који ка центру града језди кроз широку авенију Луиз. Напољу је сив и облачан дан, сипила је  уобичајена  бриселска кишица, мој поглед би полуодсутно лутао кроз замућене прозоре трамваја.У мом видокругу, у уоквиреном трамвајском прозору као на слици окаченој на зиду стана, однекуд одпозади почеше да се приближавају нејасне контуре великог аутомобила, сјајне линије луксузног форд мустанга су трепериле у сумаглици испиране танким млазевима кишнице, као да је се налазио у покретној перионици аутомобила, луксузни форд мустанг је ишао паралелно са трамвајем, када би трамвај убрзавао, и аутомобил би почињао да иде брже, и обратно. Раскошни форд мустанг ми се изненада указа у свој својој елеганцији, успори и приближи се моме прозору, као да се прикачи, ауто и трамвај постадоше сијамски близанци? Обрисах руком окна да видим боље возача, који се тако чудно понаша? Тргнух се од запрепашћења. Не могу да верујем својим очима, зар је могуће да је возач баш онај мени јако сличан човек кога сам неки дан срео испред огледала у Galerie Lоuise? Узбуђен и помало узнемирен, опет запазих невероватну сличност. Да, без сумње, то је он. Као да ја возим аутомобил? Шта да чиним? Хтео бих да побегнем од ове опаке стварности, осетих се немоћним, као капетан када се на његов брод прикачи огроман гусарски брод? Погледах возача, као да сам за воланом, као да сам себе јурим, као да сам се негде у Бриселу загубио, па се сада вијам по ћошковима да се пронађем?

 

Сетих се да сам у Београду у Дому синдиката видео имитатора појединих медијских личностн из света естраде, толико је личио на оне које је имитирао, скоро да је исти. Једном је имитирао Тита, тако је био вешт имитатор, колико је верно дочарао лик и начин говора Тита? Како је се усудио, тада сам помишљо? Ту храброст младића имитатора сам тада доживео као знак демократизације у Југославији.

 

Али то је нешто сасвим друго од овога: ја нисам никакве медијска личност, да би овде у Бриселу некога шминкали да личи на мене?

 

Он док вози би повремено уперио дрско очи у мене, као да ми прети прстима десне руке, држећи руке овлаш на волану цело време је пиљио нетремице у мене? Чим ме тако упорно и радознало посматра, вероватно ме је препознао? Личи ми на хипнотизера? Не могу да дођем себи, како ме је уопште могао спазити кроз кишицом замућен прозор трамваја из кола у брзом покрету? Одједном однекле нешто потмуло писну у моје бубне опне, иза његовог гломазниог аутомобила поче да се помаља омањи фолксваген, у поређењу са његовим колима личио је  на незграпан сандук, возач фолксвагена унезвереног лица од нервозе, негде се жури, је поскакивао на седишту притискајући нервозно  шаком сирену, удари по сирени енергично, као да му запрети писну гласно, на то форд мустанг из места даде гас, стреловито се одлепивши  од трамваја.

 

Одахнух, остадох сам и замишљен. Али сам све више забринут. Као да опет постадох ја. Овај човек тако личи на мене, без сумње, тако ми је јасно, то је онај што сам га сусрео недавно испред огледала у Galerie Lоuise .По ко зна који пут се питам, прво и прво, откуд овако сличан човек мени у Бриселу? Потом, откуд сада овај сусрет са њим? Како да баш наиђе колима поред мога трамваја? И да ме спази одоздо? И кроз кишицом замућен прозор? Зашто ме је упорно пратио погледом? Зашто је успорио? Врло необично? Неко врло моћан стоји иза овога? Ово не може никако бити чиста игра случајности? Поготову, јер је прошли пут скоро физички насрнуо на мене?

 

Шта да чиним?  Па добро, видећу да ли ће се он поново појавити, као да сам се тешио?

 

            У кафе „Guele de bois“, док седим и једем шпагете, бану драги пријатељ, студент медицине Иранац Низам, са њим су такође још један Иранац по имену Ираџ Чохели чији отац је својевремено био председник Владе Ирана, недавно ми Ираџ у  разговору преко рамена изусти на руском  неколико речи: ,,Моја мајка је Јерменка“, био је присутан и Мајк Клајн. Са Иранцима се дружим од како сам у Бриселу, откривам зачуђен, тако далек народ, а толико смо слични. Поздрависмо се, они се раскомотише за суседним столом. Низам замаха рукама весело, сав насмејан пружи руку ка мени:,, Знај да имаш двојника, видео сам те опет, јављам ти се а ти ништа, приђем ти и викнем твоје име, тај исти човек као ти само окрете главу, спазих ипак да то ниси ти, невероватно колико сте слични. ,,Имаш у Бриселу двојника”, смејао се гласно Ираџ,, то тако подсећа на роман Достојевског „Двојник“. Немој да те то узбуђује. Хладни рат је психолошки рат.” Да, да, Ираџ познаје душу  Руса, Јермени воле  Русе православце.

 

Од како сам у Бриселу, додатну, још већу бригу у мој живот је унео један други човек. Први пут сам га запазио приликом повремених шетњи у бриселској шуми Bois de la Cambre, у близини зграда Универзитета, није то било тако давно. Изненада у даљини између врло високих и дебелих стабала столетних храстова са којих је из зеленкасте натруле маховине капала влага, са грана су отпадали као падобранчићи пожутели листови, увртали су се петељкама у ваздуху као мали хеликоптери, спазих у замраченој сенци дебелог стабла необичног плавог сувоњавог човека, средњег раста, прво што привуче моју пажњу је унезверен израз његовог лица. Од тада, нисам у почетку схватао зашто, чим би ме тај чудак спазио из даљине, усмеравао би се као кобац право на мене, и када би ми се приближио на пристојно растојање, од рецимо двадесетак метара, почињао би да у моме правцу бесно трза десним раменом, сво време нешто мрмљајући. То сам доживљавао као немушту претњу. Знам да на француском, израз „touchеr epаule“ ( „додирнути раме“),  а он бесно трза ка мени раменом, значи: имати неприлика! Питао бих се да ли овај чудак зна за тај израз? Да ли ми он због нечега прети? Ко је он? Зашто би то чинио? Ипак сам пре био склон да закључим да је он чудак, или душевно уздрмана особа, те нисам више на њега обраћао пажњу. При каснијим сусретима, чим бих га видео у овој густој влажној шуми високих столетних стабала по којима се веру веверице, ја бих се због нечега штрецнуо, уклањао бих се дискретно што даље од њега.

 

Оно што је затим почело да ми се дешава са овим човеком, је почело све више да ме забрињава.Његова трзања раменом су се убрзо претворила у нешто друго. Изненада би  он и неколико  надмених момака у видјакама искрсли иза неког ћошка, зашкрипале би кочнице, кола би се у месту зауставила преда мном, отуда би ми на брзину запенушани момци добацивали, изазивали ме, претили, вређали, простачки псовали дижући победнички и вулгарно два прста у вис, све док не наићу зачуђени пролазници. Добацивали би увреде и псовке на албанском или српском, простачки, запенушани мени нејасном мржњом. Нисам у почетку обраћао пажњу на њих ,удаљио бих се смирено и брзо, Јевреји су у праву-Ко се са незналицама расправља и он је незналица, шта ја имам са момцима заслепљеним мржњом, који не  разумеју откуд мржња, размишљао сам остављајући их иза себе, како се кревеље, истурајући тела из аутомобила, ја сам интелектуалац, они су без довољно образовања и животног искуства. Французи кажу: Comprendre, signifie pardonner.( Разумети, значи опростити)  .

 

Не могу да схватим откуд сада Албанци  да се тако понашају према мени? Моји односи са Албанцима са Косова пре мога доласка у Белгију су одувек били коректни, чак и пријатељски. Мoj oтац је у Краљевини Југославији био шеф Дуванске станице у Прешеву, још у то време варошици настањеној већином Албанцима, сви до једнога су изузетно уважавали оца, када је отац добио премештај у Велес, из Прешева је дошла делегација Албанаца у Велес, тражили су да се отац врати у Прешево. Срби и Албанци, то су вековна мешања. Албански национални јунак Скендербег има и српско порекло, његова сестра је била удата за црногорског јунака и племића Иву Црнојевића. Причао сам друговима албанским студентима у Београду, као малу пикантерију- ћерка Иве Црнојевића Мара се у 15 веку удала за веломожу Пилата у Херцеговини, из кога брака су настали родови Беатовића, Савића и Рончевића, то је братство мајке моје мајке Савке Поповић, девојачко презиме Беатовић. ,, Ето ја сам потомак Скендербега“ смејао сам се гласно шалећи се са њима. Они су ме слушали насмешени.

 

Провокације су постајале све затрованије мржњом, да би током неколико следећих година ескалирале 1971.године, изродиле су се  у изненадни  физички обрачун, што ће даље бити испричано. Несмотрено сам се у то у импулсу упустио. Та непромишљеност ме је скупо коштала, због ње сам био принуђен да напустим Брисел, моја врло успешна започета каријера у овој земљи је била упропашћена, и што је најгоре , повратком у Београд 1971.године је разорена моја врло перспективна животна заједница са дивном младом женом, Белгијанком Ани Шово.

 

Неко стоји иза њих? Ко? Не верујем да би  то могла бити белгијска власт? Ту су уплетени прсти непријатељске антисрпске емиграције? Али где је ту белгијска власт, зашто тако нешто дозвољава?

             

  1. маја 1966. године ми се са тим чудаком десио врло необичан догађај. У шуми Bois de la Cambre недалеко од “СУБ-а” налази се повећи престижан ресторан, а недалеко од њега у ограђеном повећем округлом бетонском базену пршти увис мали водоскок.Уживао сам да када туда пролазим, да седнем и загледам се у мирну воду базена коју таласа неколико као снег белих лабудова. Имао сам обичај да понекад седнем на ивицу базена уживајући у лепом призору њиховог као снег белог перја, у њиховим црвенкастим перајама које као рибице промичу кроз бистру воду. Седох на бетонску ивицу малог базена, био је топао, грејало је сунце. Осврнух се око себе, спазих постављене столове испред ресторана, ту, такорећи на неколико корака од мене. Учини ми се да из правца тих столова из раздаљине од петнаестак метара, чух руски језик? Загледах људе за столом, изгледа ми да је то заједнички ручак неке руске делегације и белгијских домаћниа.Час би говорили руски, ту је и преводилац, виђао сам га на СУБ-у`, он је потомак белих Руса. Не бих рекао да је то нека трговачка делегација? Можда је ово нека политичка делегација на неком градском нивоу? Час проговоре енглески, или француски, чујем повремено јак руски нагласак. Или би разговор повремено запињао, преводилац би се често умешао упадљиво дрско у разговор. Не измичу мојој пажњи изрази лица присутних префињених Белгијанаца, уобичајено су интелектуални, овога пута сам на њиховим лицима изчитавао упорне покушаје суптилне покушаје надмоћности над руским саговорницима, врло дискретне, али јасно препознатљиве. На моје очи се одигравала тиха невербална комуникација међу учесницима овог међународног сусрета, заодевала се у гримасе лица, у сјај очију, у гестове. Тако је обично када се сусретну политички ривали, закључујем? Преко пута Руса, за столом чланова белгијске делегације је седела средовечна мало пунија дама, отмено проседа, али још увек привлачна. Она би повремено разговарала  на француском језику са средовечним плавим Русом. Опет чух да је његов француски рудиментаран, са врло јаким руским нагласком. Док овај Рус упорно и прилично гласно разговара са дамом, повремено би им се самоуверено и уображено умешао у  разговор изразито наочити младић из белгијске делегације, лукавог лица и префињених манира, толико је леп да просто не могу да са њега скинем поглед. Средовечна дама погледа топло у младог заводљивог Белгијанца. Као да жели да изазива руског саговорника.И једни и други ми личе на две непријатељске подморницу које видех недавно у филму, приближиле се једна уз другу, додирују се у непрозирнм дубинама мора, куцкају у гвоздене зидове, испитују, ко је ко?

 

Не измиче ми оку нервозни, скоро љутити титраји на лицима Руса, који овакве манире белгијских партнера запажају, и доживљавају као знак непоштовање, или чак као провокацију.Руси су врло поносан народ, навикли на поштовање и уважавање. Запазих да неки од Руса почеше да дижу повремено тон, или би нервозно лупнули шаком о сто, скоро заповеднички. Као да ме то подсети на необични импулсивни поступак Никите Хрушчова у ОУН, када је скинуо ципелу, узео је у руке и њоме љутито залупао о сто.

 

Мој поглед се упери на другу страну, тргнух се непријатним призором тамо ка удаљеној обали језера, спазих чудака који се као сулуда замлата појави у даљини на травњаку, устреми се право ка мени чим ме спази, сво време је бесно трзао раменом. Узнемирих се, никад није био тако нервозан, када год бих га видео, осећао бих се као да сам у клопци, у заседи, као да ме неко окружује, као да ми опасно прети? Али ми се никад не би приближавао. Овога пута се дешавало нешто другачије него ранијих пута, нешто неуобичајено, он се упути енергично и брзо  право ка мени,  јаросно трзајући раменом. Није обраћао пажњу на присутне шетаче, а њих је било врло мало, Није то више био онај стари разроки чикица, сада је према мени газио енергично и брзо, као да се подмладио? Утом ми један лабуд у базену, својим необичним покретом одвуче пажњу са чудака. Пловећи тихо стаде тачно испред мене, и поче да се преда мном њише као мала барка на валовима плиме. Поред мене однекуд седе бледуњав Белгијанац, средовечан човек загонетног израза лица, држао је у рукама велики транзистор.Као да ми донесе позитивну енергију, што ме донекле опусти. Из транзистора се зачу громогласно велики симфонијски величанствен оркестар, свирао је омиљену мелодију Чајковског „Лабудово језеро.“, која ме као невидљиви пратилац прати од мога раног детињства, Белгијанац појача, снажни тонови дувачких инструмената се излише на пољану око језера, лабудови се помало узнемирише, учини ми се да се залелујаше на површини језерцета у ритму мелодије, помало залепршаше крилцима, као да се спремају да полете. Руси начуљише уши у правцу извора мелодије, спазих јер су њихови столови врло близу. Док транзистор утихну за трен, један од њих рече поносно, чух јасно његове речи које допреше до мене: ,,Руска мелодија, Лабудово језеро Чајковског.”

 

Сви за столом упреше радознало због нечега очи ка мени. Мислим да им није измакло пажњи како ја узнемирено пиљим у другу страну, у човека који трза раменом, који се наочиглед свих присутних, као на позорници, устремљивао ка мени. Осматрали су га дискретно испитивачки, очигледно помало зачуђени призором, један од Руса устаде, радознао хоће да виде шта је посреди. Схватих да је њихову пажњу привукао чудак својим упадљиво непримереним поступцима, који се устремио на мене као кобац на голуба. Ако је то тако, ако и други то запажају, онда су заиста поступци овог чудака асоцијални? Чудак се заустави на пар метара од мене, мени не пада ни на крај памети да се са њим бијем. Необични човек стоји испред мене претећи, спазих га из непосредне близине, израз његовог лица лица је пометња човека који је у преступу, који чнии нешто недозвољено, кога води снажна емоција, истинска манија, јаросни бес је избијао из његових очију и смркнутих црта лица. Неко злоупотребљава душевног болесника против мене? Ако затреба морам се бранити? Нас двојицу почеше све упорније да радознало посматрају обе делегације. Насртљивац се окрете агресивно право према мени у лице и закрешта врло гласно нервозно на лошем српском језику, са јаким албанским нагласком:,, Муда од лабуда, чајка, руска кола чајка, кока кола да пијеш, а не тај боза бућкуриш.”

 

Утом ми не измаче пажњи чудан призор, помало смешан и тужан. Шармантна средовечна дама би повремено устајала и давала остатке хране псу кога је везала за ограду ресторана. Средовечни плавокоси Рус, вероватно шеф совјетске делегације, нагло устаде, и заповеднички и демонстративно зграби из тањира госпође рукама повећи комад меса, и гурну га скоро на силу у уста њеног пса. Белгијанци су ћутали правећи  се да нису ништа видели. Рус устаде скоро победнички и поче нешто да говори гласно на руском.

 

На моје велико изненађење окрете се из места, као боксер у рингу, не верујући својим очима, видех га како се енергично упути раширених снажних руку право ка нама. Стаде смирено и самоуверено испред нас. Гледао нас је обојицу право у очи. Велики филхармонијски оркестар је све гласније свирао. Ретки пролазници би сада у нашем правцу бацали дискретне, али препознатљиво зачуђене погледе. Видех сада Руса из непосредне близине, строг је и снажан као боксер. Без речи зграби транзистор и окрете звук до крешченда, шума је одзвањала. Онда утиша транзистор: ,,Ти Славјанин”, обрати ми се узбуђено.” Да”, одговорих . Окрете се претећи чудаку, овај у трену подви реп и побеже као пас када му господар припрети бичем. Рус се врати победоносно ка столу. Белгијанци су га посматрали зачуђено, тако ми се учини?

 

Русе волим, али не и бољшевике. Овај је био бољшевик. Ипак, због овог поступка ми је постао јако драг

 

Овај чудак је очигледно задојен патолошком мржњом према мени. Он се претворио у мржњу. Мржња је облик атрофије који убија све осим саме себе, сматра Оскар Вајлд. Откуд таква мржња? Мудри Латини мржњу виде као застарели гнев. Управо је то по среди код овога несретног психопате, он ме мрзи као Албанац, сећа се вековних српских и албанских ривалитета на Балкану? Мени је све јасније да је он ипак особа поремећеног ума, и да га као таквог неко злоупотребљава.Али ко ? Са којим циљем ми то чине?

 

У школи Аlliance francaise сам упознао Американку, супругу господина Давида Тошића, Југословена који је после Другог светског рата остао на Западу, сада је представник моћне америчке корпорације за Европу. Господин Тошић је утицајан у Америчко-белгијској трговинској комори, недавно ме је позвао у његову канцеларију у Бриселу, на адреси rue Ravenstein 60. Био је благо расположен:,, Јавите се господину .. у америчкој пропагандној агенцији Мк Кан Ериксон, неки посао можда тамо има за вас“, дао ми је папирић са бројем његовог телефона.Тако је и било, директор Мк Кан Ериксона ми је обећао од 1 септембра 1967.године посао истраживача тржишта, али као free lance ( на одређено време).

        

Искористио сам наилазеће лето да одем на Северно море, да нађем неки посао, да зарадим нешто новца, да искористим да се купам и сунчам, да оран дођем 1 септембра на  радно место у америчкој фирми. Пронашао сам радно место конобара у великом хотелу на обали Северног мора.

 

Крајем маја до мене су допирале све чешће вести да се нешто припрема: Заратиће Израел и Арапи. Имао сам слободан дан, па седох на воз и одох да узмем из стана у Бриселу потребна документа која ми је захтевао послодавац. Са Централне железничке станице се упутих право ка стану и кварту где се налази СУБ. Успут приближавајући се трамвајем универзитетском кампусу, запазих неуобичајено повећано присуство високо истурених билборда са поруком „Izrаel vivra“.У ваздуху  је лебдело необично расположење, као да су се затегле у ваздуху неке ужарене жице, и само прште. Када сам изашао из трамваја испред кампуса СУБ, као да стигох у срце попришта истинске битке? Завијају сирене полицијских возила, у околним улицама се задимило, као да у истинском рату експлодирају бомбе. Још са растојања спазих сучељене гомиле студената, чули су се ратоборни поклици и галама, гомиле су се приближавале и одмицале, напети студенти су махали рукама. Није ми било тешко да проценим да нарастају јаке тензије између арапских и израелских студената. Између њих се испречиле јаке полицијске снаге.

 

Из дворишта СУБ-а истрча група израелских студената, препознах међу њима Алека, доброг друга пореклом из Румуније, носећи повећу слику лидера Египта Гамала Абдела Насера, снимљеног у врло понижавајућој пози, како седи на WC шољи. Узвикују да га је израелски Мосад сликао у његовом тоалету у Каиру. Када то видеше арапски студенти заурлаше бесно:,, Смрт ционистима!”

 

Из супротног табора допре цинична упадица јеврејских студената: ,, Дођите да гледамо на ТВ улице Каира и Дамаска.“

 

,,Совјети подвалили Арапима, дали им старо наоружање”, узвикну потрешено локнасти светлокоси студент из Сирије. ,, Пилоти израелских ловаца говоре  југословенски, подвала браћо Арапи!”, узвикну црнопути Арапин закорачивши хитро да се попне уз жардињеру.

 

Тек сада сазнајем детаље ратних операција. Рат је трајао само шест дана, од петог до десетог јуна.  ” Давид је опет победио Голијата” рече ми увече сетно мој станодавац .

 

Лето је брзо прошло. У Брисел сам се вратио са Северног мора неколико дана пре 1.септембра. Отишао сам у стан у у Универзитетском кварту, измирио сам рачуне, и остао до даљег у овоме стану.

 

У овој америчкој компанији сам срео младу жену, боље  рећи девојку, која је у мој живот убрзо унела корените промене на боље, права реч је да је обележила мој живот заувек, не само за време од следећих неколико година колико сам остао у Бриселу. Чим сам је видео, зове се Ани, нисам могао одолети првом утиску, а он је најважнији, она је толико слична нашим девојкама, али ме још више усхићују њене разумност и мудрост, поврх свега она је врло учтива, лепо васпитана и изнад свега скромна. Она ме уведе расположена у канцеларију руководиоца “Марплан”, при Агенцији Мк Кан Ериксон. Представи ме, сазнах да се он зове Андре Dumas, по занимању је психолог. Он има своју канцеларију, а ја сам у мањој канцеларији са Ани. Њена скромност не потиче од тога што себе не уважава, а друге прецењује, запазио сам да њу сви у Агенцији уважавају и истински поштују, као човека, и као врло стручну особу. Полако сам улазио у посао, проучавао упитнике, табеле, питања, како се прави узорак, како се постављају питања. Добио сам први задатак: да сваки упитник обрадим, да питања са ДА и НЕ, сабирам. А да такозвана отворена питања обрадим тако, што ћу их класификовати по различитим сродним групама? Обрадио сам око 150 упитника, дадох Ани табеле. Она узе да их проучава. Изрази на крају задовољство урађеним. Ани и господин Дима пуше. Зачуђен сам, боље речено, запрепашћен, тако интелигентне и образоване особе, а трују се. И троше новац. Још сам био више зачуђен када сазнах да господин Дима пије у приличној мери пиво, али понекад и друга алкохолна пића, једном сам га видео загрејаног, скоро пијаног. А такав интелектуалац?

 

Посао је занимљив, али ми је јасно речено, да је то привремени посао, да нема никакве шансе да будем примљен за стално, што се драстично одражавало на моју мотивацију, јер због тога ипак радим без правог жара. Размишљам како да нађем стални посао у струци. Трудим се да овде радим савесно, да ми “Марплан” буде одскочна даска.

 

Ани би ме понекад пунудила поморанџама или бананама. Постепено смо се зближавали. једном ме је позвала да посетимо њене родитеље. Тако су добронамерни и љубазни према мени, примили су ме као најрођенијег.

 

После ове посете њеним родитељима међу нама је настало неко ново доба. Ани и ја смо укоро одлучили да живимо заједно, живот удвоје је лакши.

 

Враћајући се увече са СУБ-а где смо имали шаховски меч против Католичког универзитета из Лувена, на самом углу улица Avеnue de l’ Universite и наше улице Shausseе de Boendal, баш наспрам гробља Cimettier d’Ixelles, на десетак метара од нашег стана, из наше улице од правца гробља излете као фурија чудак који трза раменом. Видех га затечен на пар корака од мене, опет видех његово лице из близине. То је било лице човека у расулу личности, у њему је било некаквог расплинутог беса, али и неке мени неразумљиве благе топлине, скоро симпатије? Он је плав, и више је словенски или нордијски тип. Можда је политички емигрант из неке словенске земље, можда не воли Православце? Утолико се више прво зачудих, а онда разбеснех као ретко када у свом животу, када се он у трку устреми, наједном скочи на мене као вук у шуми, као да хоће да ме обори? Досада сам имао контакте са њим само са дистанце, сем оно недавно у шуми, сада је по први пут насрнуо на мене. Ипак сам оценио да нема намеру да се стварно озбиљно обрачунава са мном? Врло ме је изненадило, да је скоро заскочио на мене, иако помало сипљиво старачки. Поново је преда мном био много старији, физички оронуо човек, одмах искључих било какву могућност физичког обрачуна са њим. Проблеме не решавам насиљем, поготову не са немоћним. Мој узор је одувек Ганди. Понадах се да ће се на томе завршити.Али се он у трену из корена промени, претвори се у горопад са лицем помахниталог демона, обруши се на мене, беличаста пеница му се назирала у крајевима старачких усана. Он је много лакши од мене, поступих несмотрено и недовољно промишљено: одбацих га својим телом махинално на хаубу старог фолксвагена упаркираног баш поред нас на тротоару. Он леже боком на хаубу, направивши болну гримасу. Било ми га је жао.

 

Одмах се покајах и схватих да то није требало да учиним. Направио сам пропуст, погрешио сам! Дозволио сам себи да се спустим на његов ниво? Окренух се и брже боље одох узнемирен ка стану. Други пут морам да будем много хладнокрвнији, овако нешто никад више себи не бих смео да дозволим? Попех се у стан журно, Ани није била код куће, а обично је у ово време у стану. Када уђох у стан удахнух дубоко ваздух, седох неколико тренутака, да се примирим. Уместо да се смирим и дођем себи, деси се нешто сасвим супротно. Због нечег ме спопаде гнев какав никад у животу нисам осетио? Дође ми да све ломим по стану, сам себи не личим више на себе, у наступу јарости зграбих са стола боцу кока коле, отворих прозор на кухињи, погледах да ли на улици има било кога, и из све снаге бацих флашу кока коле на асфалт улице, која се распрсну у безброј малих стаклића. Нико од суседа то на срећу није спазио. Мало смиренији се вратих и седох на столицу.

 

Зашто сам ово учинио? Зато што сам најзад добио недвосмислен доказ да чудак није моја погрешна процена, или фикција, него сурова стварност, он је на  мене насрнуо физички. Образине су пале, из мене је покуљао вишегодишњи потискивани бес.

 

После пар минута опет устадох, провирих из сумрака кухиње опрезно кроз прозор, у стану је било угашено светло, на моје изненађење видех преко пута нашег стана где је аутобуска станица уз сам зид гробља, стајала је група турских студената које познајем са СУБ-а. Окренух поглед улево, тргох се узнемирен, ухвати ме ледена језа, видех чудака са два живахна момка у виндијакнама како журе, знам их из ранијих сусрета, скоро трче ка вратима наше зграде, како је могуће да стари иде тако енергично, видех да скренуше у улаз зграде, зачух снажни бат њихових звонких корака, нико тако звучно овде не иде уз наше степенице, провирих кроз мали прозорчић у вратима. Спазих у полумраку задихане момке у виндјакама како прескачући степенице грабе право ка вратима нашег стана. Запрепастих се: како могу знати где станујем, када на вратима нема никаквог имена? Загаламише из све снаге пред вратима стана, чуле су се псовке и претње, на српском и на албанском, залупаше прво песницама, онда почеше да ударају ногама из све снаге у врата. Спазих у ћошку гвоздену штанглу, ако је узмем некога могу убити, више ми се свиди дебела летва коју спазих наслоњену иза врата, држећи је у руци ћутим и чекам развој догађаја.Утом почеше да се отварају врата суседа, који загаламише:,, Полиција, провалници!”  Група гангстера зажди у бекство. Тутањ! Видех их са кухињског прозора како главом без обзира побегоше у суседну улицу.

 

Ани нисам никада причао о овоме инциденту. Али сам схватио да сам направио непромишљеност и погрешку што сам га одгурнуо на хаубу аутомобила. Био сам испровоциран. А то значи злоупотребљен!  Поврх свега, било ми га је искрено жао.

 

Нешто ме oд тада чуди и збуњује, зашто овог чудака више нисам срео у близини стана , да ми се освети? Осветнички бес нису испољавали ни поједини Албанци који наиђу понекада недалеко од стана. Сви су ћутали.

 

Посао у америчкој фирми је привремен, и слабо плаћен, нашао сам бољи посао продавца аутоматских апарата за сервирање кафа и сокова. У потрази за купцима обилазио бих Брисел  и оближње регије Белгије. Необичне животне околности су непредвидиве и изненадне. Када сам се најмање надао дошло је до новог, овога пута невероватног директног сусрета са мени сличним човеком.

 

То се десило у возу за оближњи фламански град Ган. Он је у возу за Ган ушао у полупразан купе и сео баш поред мене.

 

Ево како се то десило. Продао сам неки дан један апарат за пића у малој трговачкој фирми, доле ка Garе du Midi ( Јужна железничка станица), купац, висок црномањаст млад човек интелигтентног лица, је са мном подуже ћаскао. Чини ми се да је апарат купио и што му треба, али и што сам му ја због нечега био драг? Негде дубоко у себи сам се запиткивао зашто? На крају ми рече љубазно се смешкајући: ,,Сачекајте”,  тако ми је био драг, као најближи, ко је тај човек? Узе  слушалицу и поразговара са неким. Онда је одложи на црни старински телефонски апарат, узе смирено оловку и листић из нотеса, написа нешто, и пружи ми осмехујуи се топло:,, Ту су подаци човека из фирме у Гану, зовните га телефоном што пре, жели такође да купи апарат”. Замолих га да ми дозволи да том потенцијалном купцу одмах телефонирам ..,, Послужите се ”, приближи ми црни телефонски апарат. Окретох његов број, договорих се на лицу места са љубазним саговорником са друге стране жице, каже кратко да дођем у фламански град Ган већ сутра у подне. Обично путујем колима, али пошто се ради о једном купцу, који ми рече да је лоциран недалеко од ганске железничке станице, поред велике катедрале, одох на железничку станицу Gare centrale у центру Брисела, где седох на воз за Ган. Овде возови не касне, улазе у станицу такорећи у минут, врата се отворе, једни путници брзо изађу, док други исто тако журно улазе, тек када се сва врата затворе, воз може да крене. Све је брзо,безбедно, изванредно организовано. Све иде брзо и глатко, у минут. Белгија је земља реда и дисциплине, рада, где сви знају, и испуњавају, своја права и обавезе, зато све функционише као сат. Купеи су као и обично полупразни, овде ретко када има гужве, увек би било слободних седишта.

 

Љубав покреће човечанство, то одавно поимам. Али многе људе покреће мржња. То је за мене инверзија, због понегде ускраћене љубави људи почињу да мрзе друге. Уживам да видим сретне људе и жене. Тако је дивно помоћи друге. Али шта ако они то не заслуже?. Мудри Јевреји кажу нешто као: помози два пута, а ако не вреди, гурни низ воду. А и Турци су мудар народ, њихова пословица има неизмерну дубину- Ни највећи душманин не може сам себи нанети толико зло, као што ми можемо понекад сами себи.

 

Чим крочих у купе спазих мало старију жену, седи замишљена и удубљена у читање подебље књиге коју смирено као светица држи у рукама благо уздигнутим ка очима. Климнух јој учтиво главом у знак поздрава,, скоро невидљиво, она на то одмаче наочаре са мудрог лица и отпоздрави скоро нечујно, очи јој заискрише проницљивошћу и добротом. Што ме изненади, јер овде нико ни са ким не разговара у возу. Воз крете, скоро да се не осећа да се креће, тако иде глатко и нечујно, а брзо. Погледах нехотице корице књиге љубазне сапутнице, пише на енглеском Mahatma Gandhi..Запазих да је ова отмена  сапутница помало необично обучена, имала је црну штофану блузу, са високим белим платненим оковратником. Као да је часна сестра помислих када видех њен озбиљан лик и наочаре на мудрим очима проницљиве отмене и префињене жене?

 

.Само што седох, врата купеа се отворише, као да их развуче јака промаја, не могу никако да поверујем својим очима, као да сам пред самим собом, следих се од леденог изненађења, ухвати ме језа, хоћу једноставно да изађем из своје коже: то је био онај човек који тако невероватно личи на мене. Ово је сувишно? Био сам бесан? Откуд он сад овде? И то баш да уђе у мој купе? А толики купеи полупразни? Ово неко чини? Зашто?  Он осмотри летимично и опрезно купе и путнике у њему, скоро неприметно климну главом, и седе баш поред мене, али се мало одмаче. И не погледа ме, као да је знао да ће ме срести? Мени се чини да он мене зна и да ме се сећа? Никако не могу да се отмем утиску, да разјасним сам себи ту дилему: он добро види међусобну сличност, али не реагује нимало као што то чиним ја, он се тој сличности не чуди као ја, чак јој на моје велико чуђење, уопште и не придаје пажњу? Седе, наслони главу на мекани плишани зид купеа, црте лица се сложише у замишљеност, медитирао је.

 

Устадох збуњен и узнемирен, зашто је сео баш поред мене? Ово је врло необичан догађај у моме животу.Хоћу једноставно да се уклоним одавде, да одем у други купе. У тој замисли ме је спречила необична сапутница, за коју сам мислио да је часна сестра. Можда и јесте? Она устаде и сва раздрагана, као да није Белгијанка, загледа се прво у једног, па у другог од нас, сва весела и насмејана узвикну радосно:,,  Браћо близанци, како сте лепи, да вас обојицу загрлим.” У трену нас обојицу изгрли и сочно пољуби у образ. Застадох у намери да изађем из купеа. Размишљам брзо, прво, овако се не понашају Белгијанци? Они када се пољубе у оваквим приликама, то чине скоро најблажим, нечујним додиром? Она је дакле атипична Белгијанка, ако је уопште Белгијанка? Друго, она није часна сестра, часне сестре су врло уздржане? Ко је ова необична жена? Она закорачи ка мени, смирена, из очију је зрачила искрена добронамерност, приђе ми и ухвати ме за руку, скоро да ме није ни додирнула, повуче ме натраг ка седишту:,, Седите молим вас, сачекајте само мало“, нисам могао одбити тако љубазну и племениту жену, насмеших јој се. Седох.

 

Живот уме изрежирати невероватне догађаје. Необични човек је ћутао, напокон нешто промрмља. Дакле, има мало другачији глас од мога, плашим се, задрхтим од помисли и да га погледам, понекад испод ока са стране бацим на њега кратак испитивачки поглед. Он укочен зури у једну тачку. Да није нашминкан и дотеран да личи на мене?

 

Уђе кондуктер, узе карте:,, Господа иду до Гана, то је следећа станица, за десетак минута”, рече нам кратко, али услужно. Воз успори, прво се спреми да изађе госпођа и радосно нам врло тихим гласом рече: ,,Довиђења.”  Ова необична госпођа стојећи нам се обрати са врата купеа, чекајући да воз стане, ослови нас поучно, као професор: ,, Ненасиље је најјача сила којим човечанство располаже. Оно је моћније од најмоћнијег оружја икад измишљеног од стране човека. Следите господо овај савет великог Индијца, Гандија, његово има “Махатма“ значи “добра душа”.

 

На моје велико чуђење незнананац проговори савршеним француским, али са благим руским нагласком: ,, Ган је на француском, а на фламанском се каже Гент, поштујте госпођо изворни назив”. Окрете се, скоро са благим прекором љубазној госпођи:” Свет има довољно за свачију потребу, али нема довољно за свачију похлепу, да ли знате ову Гандијеву мисао?”, као да је упита помало строго.

 

Сада га видех из профила. Зачудо, имао је кукаст нос. Можда је Рус? Или Украјинац? Госпођа се насмеја гласно:” Браво млади господине, браво!” И одлазећи нас поново поздрави значајно са: Довиђења!

 

Ми устадосмо. Не знам шта ће се даље дешавати? У великој сам зебњи? Он ми се окрете, нагло отвори сако, и показа ми око струка велики црвени сјактави појас. Раскречи ноге као да ме позива на двобој:. ,,Досвиданија”, прозбори кратко на руском, и упути се ка једном излазу из вагона. Ја кретох ка другом излазу да се не сусретнемо.Његов велики црвенкасто ружичасти појас ми је треперио стално у очима као црвена застава што вијори на степском ветру на крову Кремља.

 

Желим да се ослободим опсесије, као да ми неко намеће мисли о њему?! Али откуд да он да буде у истом купеу са мном? Као да је намерно дошао, као да ме прати? Како је то могуће? Комунисти и Белгија, то су два света? Можда блефира са руским речима, можда уопште није отуда? А шта хоће да ми каже са тим његовим црвеним појасом?  Ово је нека чудна игра? Скоро да умислим да сам нека тајанствена значајна личност, чим ми се овакве необичне ствари стално дешавају? А знам да нисам. Па шта је онда посреди?

 

Они преко мене желе да комуницирају са неким другим. ЕУРЕКА! Обрадовах се! Учини ми се да схватам. Није ми јасно, како они могу преко мене комуницирати са неким другим, са неким значајним далеким светом, када ја то никоме не говорим? Откуд ти други знају шта се са мном дешава?

 

Одсутан у брижним мислима, изађох из железничке станице. Преда мном се указа слика сјајног града, Ган је чист и невероватно сређен град, свугде катедрале, нове зграде, робне куће, миле возила, све функцкионише у савршеном реду. Прошетах се мало, у руци држим проспект града, не могу да одвојим очи од добро очуване средњевековне архитектуре, на зиду видех плакат на коме пише ‘ Фестифал Фландрије”. Видех Цркву Светог Николе у готском стилу. Даље наиђох на велелепну Катедрала Светог Бава – грађену од 1300. до 1538. Уђох у њу, у катедрали се налази дело Хуберта и Јан ван Ајка, Гентски олтар. Прочитах да је Гент родно место цара Карла V.Као да сам хиљадама километара од Брисела.

 

У фирми због које сам дошао у Ган, сачека ме љубазан црномањаст омањи човек.Продао сам још један аутомат апарат за сервирање пића. Смешкао ми се т опло, као да је намигнуо мангупски када ми је казао: ,, Препоручићу вас и другима.“

 

Ани нисам никад ни реч споменуо о овом човеку двојнику.

 

  1. августа 1968. године увече слушали смо код Аниних родитеља вести, прво се зачу треперава  сетна мелодија Сметане “ Влтава“ , није засметала да чујем  глас спикера- трупе Варшавског пакта су ушле у Чехословачку. На екрану се појавише слике совјетских тенкова и војника, то су били Црвеноармејци. Исти су онакви какви су били у Другом светском рату. Трупе Варшавског пакта предвођене Совјетским Савезом су упале у Чехословачку и окончале тзв. Прашко пролеће. Спикер саопштава да су Совјети саопштили да су позвани да дођу, лојални чехословачки комунисти су затражили „братску помоћ против контра-револуције“.Александар Дубчек је позвао народ да не пружа отпор. Потом је ухапшен и одведен у Москву, заједно са још неколико сарадника.

 

Ускоро се сазнало да је улазак трупа Варшавског пакта у ЧСР продубио разочарање код многих западних левичара са лењинистичким погледима и допринео успону еврокомунистичких идеја у западним комунистичким партијама -што је довело до разочарања, или распада многих од ових група.

 

Господин Давид Тошић и ја смо јели данас куване шкољке у ресторану на Grande Place. Том приликом он ми рече да је близак са Спиром Агњевом, потпредседником САД. Агњев је иначе Грк, Балканац, вероватно отуда блискост међу њима? Знам да господин Тошић није хвалисавац, и да је утицајан уАмерици.

 

Јова Мирковић југословенски дипломата долази повремено на  Слободни ниверзитет у Бриселу, тамо се  видимо и попричамо. Ја  њему никада нисам ни споменуо моје неприлике у земљи. Од како сам тражио политички азил, ја не идем у Амбасаду СФРЈ у Бриселу. Али се са њим и даље срећем и дружим. 4. јануара 1969. године  Јован Мирковић ми приђе увече на СУБ , смејао се враголански из даљине:,, Ала си се уобразио, видех те синоћ са плавушом за којом се сви окрећу, откуд ти у Амбасади Пољске ?”  Јова цмокну гласно зубима:,,Ама, бомба! Где је нађе бога ти? А мене не видиш, диго си нос, нема шта, а?”  Нисам никада био у амбасади Пољске, па помислих да је видео мог двојника? Приђох му и почех да му објашњавам да у Бриселу постоји човек са којим сам невероватно сличан:,, Ако то заисте ниси био ти, видео сам га и ја, заиста фрапантна сличност , чак и израз лица.”’ ,,Свега има, дешавају се и такве случајности”, кажем му збуњен и забринут. ,, Немогуће, сигуран сам да си то био ти”, упоран је Јован.,, Никако , тада сам био у стану”, убеђујем га. Он не може да дође себи:,, Црна магија, свашта, свега има на овоме чудном свету? “ Онда одахну па се насмеја гласно:,, Ако ме не лажеш, онда ти у Бриселу сигурно имаш двојника”.,, Чуо сам да је дипломата неке источно европске државе” , рекох му смешкајући се. Он се нагло уозбиљи, хоће да каже нешто занимљиво:,,Да ниси згазио на жуљ НКВД-у?”

 

Двојник је постајао нешто као моја опсесија. Ко је тај човек?

 

  1. августа 1970. године Ани ми је саопштила да ми је професор психологије у ICHEC-у понудио радно место истраживача тржишта у СПБ (Социјалистичкој партији Белгије, напомена аутора). Социјалистичка партија Белгије има два велика облакодера у ширем центру Брисела, има своjе продавнице, супермаркете, банке, осигурање, агенцију за туризам. На новом радном месту ћу се понашати обогаћен претходнм искуствима.

Мени се ова понуда свидела, јер ми се нуди посао који даје много више изазова за испољавање креативности, него ли монотони послови обраде упитника.

 

Широм Белгије сам виђао продавнице и самопослуге, понегде супермаркете, на којима је стајао натпис латиницом COOP. Ове продавнице су скромније опремљене, са ужим асортиманом, и са мање луксузном робе, али осетно нижих цена, њихова клијентела је махом састављена од старијих, и сиромашнијих друштвених слојева. Што је у складу са скромном друштвеном припадношћу већине симпатизера и чланова СПБ. Виђао сам их како у малим редовима са боновима купују робу по нижим ценама, сетих се својевремених тачкица у Југославији. Необично, како су њихови старији и сиромашни слични нашим људима!

 

Мени је у почетку мога радног ангжамна у овој фирми заизгледало необично, да менаџери СПБ нису ништа предузели да модернизују своје продајне објекте, али ми није било тешко да закључим, да то није само зато што су њихови најбројнији купци управо припадници сиромашних друштвених слојева, него да је то превасходно сложено и деликатно, превасходно политичко питање.

 

Док сам 1 октобра 1970. године одлазио ујутру на посао трамвајем, десио ми се још један непријатан догађај. У бриселским трамвајима је ретко гужва, обично има места за седење, на зиду трамваја стоје натписи: УСТУПИТЕ ВАШЕ МЕСТО ОНОМЕ КОМЕ ЈЕ ВИШЕ ПОТРЕБНО,овај позив строго поштују, нисам видео да нека старија особа, инвалид, трудница, изнемогли старац, стоје, а да млађи седе. А код нас у Београду у трамвајима није ретко да седе момци и девојке, а изнад њих се погуриле старе особе, или свештеник племенита лица, седе косе и браде, чак и не поимају да се млади према њима не понашају како треба.Овога дана је велика гужва у трамвају.То се понекад дешава и овде у шпицевима, када се завршава и почиње радно време, ипак већина становника Брисела има своје аутомобиле, мада и даље многи користе градски превоз. Уђох у трамвај, тела нису збијена, али су људи ипак близу једни других, трамвај се полако пунио, осетих да се тела постепено приближавају.

 

Седох поред прозора посматрајући широку avenue Luise, видех из трамваја, док уз звоњаву граби, зграду где станују Рајна, сестра братове супруге Драге, и њен муж архитекта Ги де Пелиши. Изнад мога седишта се са стране од левог мога профила у гужви скоро прибио млађи човек, али ја на њега нисам обраћао било какву пажњу, мада ми негде дубоко у мислима заизгледа необично да је он стао тако близу мене, баш изнад моје главе. Зар не види да ми дише у лице? Чак ми је била чудна његова десна рука, коју је држао уместо на држачима предвиђеним за руке путника, баш на ободу прозора сасвим близу моје главе.

 

Возач трамваја нагло прикочи скоро у месту, путнику који је стајао тик уз мене трзај возила истури руку испред мога лица, шака му се отвори поред само мог уха, пред мене на под трамваја паде нешто необично, ја погледах доле, из некакве металне кутијице је пискутаво шиштала некаква гасовита материја. Власник шиштаве направе покуша да се сагне да је покупи , али не успе, брзо шмугну кроз врата која се због нечега нагло отворише. Путници покуљаше сви напоље, изгледа да је био лакши саобраћајни удес. Починилац у бегу, кроз отворен прозор ми са улице добаци, бесан: ,, УБИЦЕ! Смрт убицама!”

 

Ко је убица, кога сам ја то убио, ја нисам у животу ни мрава згазио? Ипак ми се чини да сам ја као неки релеј, да се преко мене препиру неке мени непознате невидљиве силе и моћници, своде некакве своје мени непознате рачуне. „Свађале се јетрве преко свекрве.“ Зуб за зуб, вендета, беса, крвна освета, Црногорци, Руси, Американци, и ко зна ко још? Приђе ми млађа жена била је узбуђена: ,, Господине, то је спреј, откуд поред вашег лица, не дирајте то, завијте у папир, одмах то носите у полицију.”

 

Сиђох из трамваја, обузе ме нервоза какву никад досада нисам осетио у животу, почех да кашљем, хоћу да се онесвестим. Бес је био тешко замислив, дође ми да све пред собом ломим. Да ми није ушприцао у нос нервни гас, питам се док журим право у оближњу полицијску станицу са завијеном направом у рукама? Примио ме је полицајац припростог израза лица, као што су неки наши позорници у Београду, показах му спреј завијен у најлонску кесу, испричах о чему се ради, он загледа у кесу и рече ноншалантно:,,  Однесите то право у Центар за отрове у Shaussee de Vleurgat.”

 

Знам где је та улица, није далеко, одох тамо, испричах им о чему се ради, они узеше спреј да га шаљу на хемијску анализу, болнички техничар ме упути код лекара. Лекар је плав човек средњег раста и корпуленције, проницљивог и строгог израза лица, он узе нешто и написа, каже ми да идем одмах да ми сниме мозак, а после тога у соби ниже да одем на преглед простате.

 

Те прегледе нисам хтео да обавим.А лабораторијске налазе спреја нисам никад добио.Ни о овоме нисам причао Ани.

 

Али се сада опет појави блага несаница. Схватих да ја већ поодавно, упркос побољшања, осећам повремено јаке нервне тензије, које би повремено постајале такорећи невиђен бес: долазило ми је да све пред собом бацам и ломим. А пре доласка у Белгију тога није било.

 

Ани повремено када би се вратила из “Марплан-а”, још са врата би ми говорила: ,,Уморна сам, испражњена” Оптерећена је обавезама на радном  месту, али и у домаћинству, иако обавезе делимо подједнако.

 

Често размишам о Ани. Нешто се међу нама необично дешава? У наш стан и наше животе се уселила некаква сумаглица, као белгијске суморне кишице. Завршио сам успешно постдипломске студије, имам солидан посао и пристојне приходе, млад сам и здрав, Ани је тако драга особа, шта нас то спречава да се препустимо љубавном полету, да се међу нама разбуктају искрена и дубока осећања, страст? Па да онда склопимо брачну заједницу, да имамо децу, здраву и јаку породицу? У последње време моја осећања према Ани су се као укочила на једном нивоу? Као да је нека невидљива рука све заблокирала, ми живимо заједно, дружимо се, али нешто спречава да наш заједнички живот постане раскошна башта препуна свакојаког цвећа и засада? Уместо тога ми смо постали више животни сапутници који налазе известан какав такав мир и склониште у мирној заједници. Страх и стрес, нису пријатељи љубавне страсти. Спавамо заједно у широком брачном кревету, Ани је узорна католкиња, наша тела су близу једна другом, али наше ноћи су више испуњене сном, него ли оним о чему тако сањају млади брачни парови.Откривам да сам ја тај који не предузимам честе иницијативе. Али ни она ми се не приближава? Није ни чудо, признајем сам себи, када год бих помислио да је загрлим и прибијем уз себе, а што је било често у мојим потсвесним жељама и мислима, мада се повремено и остваривало, то није било оно право, жељу би ми као опушак када се згази ђоном ципеле, гасили они чудаци, млади Албанци, који ми излазе пред очи, како трзају раменом, како ми прете, насрћу на мене, устремљују се на мој аутомобил, провоцирајући ме из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан. А онај двојник је посебна прича, када год бих га видео не бих могао поверовати својим очима: откуд да ја гледам сада себе у неком другом? Да ли ја сањам? Или је стварност фикција?

 

Када год бих хтео да јој се приближим, нешто би ме у дубокој подсвести прикочило, осетио бих зебњу, страх, као да би се у мени појавила нека забрана која сјакти модро плавичасто, као неки невидљиви саобраћајац који диже палицу на којој невидљиво трепери застрашујуће упозорење: СТОП!

 

Опазио сам да би ме Ани повремено загледала забринуто, али ништа не говорећи, учини ми се да повремено због тога дискретно и тужно уздахне.

 

Повремено се сетим француске пословице ”Апетит долази једући”, тако се и љубавна жеља може развити миловањем и физичком близином. Али до таквог зближавања између ње и мене не долази већ дуго времена. Када изађем из стана идући на посао, или неким другим поводом, изненада би ми се јављала веселост. Ухватио бих себе да би ми очи понекад живо засјактале када бих поред себе спазио у пролазу привлачну пролазницу. Неке од њих би ме у пролазу враголасто погледале.Значи да постоје још неки други разлози брачне монотоније

 

Помишљао сам у тим минулим тамним годинама да јој се поверим? Али сам увек од такве идеје одустајао, имајући у виду да је она као и већина Белгијанаца дубоко одана својој земљи, или би чак могла помислити да сам и ја као они Југовићи беспосличари што се окупљају по југословенским ресторанима и који на сва уста пљују Белгију и Белгијанце, окривљујућих их за њихове личне неуспехе? А шта ако то каже својим родитељима? Шта би тек они помислили о мени? Поготову јер ми је једном њен отац када смо били насамо, тихо испричао да му је његов пријатељ, земљак тамо од Трења, који је запослен у полицији за странце, за мене странца из комунистичке државе, рекао врло похвалне ствари.

 

Одлазећи код Аниних родитеља који станују у улици rue du Couloir, пролазили би кроз велики трг Place Flageu, који се прос тире испред ТВ Брисел. Тамо су недавно поставили мале циркуске шатре, чак сам присуствовао гала представи гостујућег елитног француског циркуса у великој шатри препуној света, црномањасти снажни отресити Француз је духовито најављивао врло атрактивне тачке. Он се осећао тако комотно и опуштено, па ово је франкофонски део Брисела. Валонци су дубоко, атавистички, везани за Француску.

 

Када изађосмо из шатре по завршетку представе пролазећи поред малог стрелишта у кућици на искрају трга, видех мете и ваздушне пушке, рекох Ани да хоћу да гађам у мету. Расположена радница ми пружи ваздушну пушку смешкајући се:,,  Ако погодите, аутомат ће избацити вашу фотографију.”  Узех пушку, нанишаних, гађање сам учио у војсци, видех одмах иза заслепљујуће светлог праска, да се некаква фотографија сложи благим шумом испод мете у малу кутијицу. Радница узвикну БРАВО, пружајући ми фотографију. Ани је стајала поред смешкајући се враголасто. Узех фотографију, и тргнух се као да добих струјни удар :,,  Двојник!”,  оте ми се нехотице узвик. Ани ме погледа помало зачуђено у очи. Одмах се смирих и савладах, држао сам у рукама фотографију мога двојника. Да ли сам то ја, или је то мој двојник, дипломата можда, питам се? Радница ми узе кокетно фотографију из руку, смејући се гласно:,,  Ви сте прави филмски глумац, тако личите на Алена Делона”. Ани се засмеја, на њен весео али смирен начин :,, Баш си лепо испао.”

 

Са Ани се не могу опустити и зближити на прави начин, докле год не престане завера гангстера? Брак и породица не иду никако са несигурношћу. Шта да кажем Ани ако будем морао да се уклоним пред мафијашима из Белгије?  Где, питам се? У Америку, далеко је? Добар друг из Београда зубни лекар Мића Илић, који као врло успешан зубар ради у Западној Немачкој, ми је спомињао Западну Немачку, па ја не знам немачки језик, немам папире, не иде. Једина реална могућност би била да се вратим у Београд?. А Ани тамо не би могла доћи, не може напустити Белгију и њен посао, плату, родитеље?.

 

Пролазе ми најбоље године у празно? Зашто? Докле? Нешто морам предузети?

 

Тако једном шетајући кроз Галери Луиз сретох драгог пријатеља Мату Јаковца, он је политички избеглица. Ми се увек искрено и од срца обрадујемо када се сретнемо. Ја не знам да ли је он Србин, или Хрват, мада мислим да би по његовом имену пре био Хрват, то ми нимало није важно, ми смо овде у туђини тако блиски један другом. Мате је врло занимљив човек, испричао ми је једног тужног кишног дана у кафани Rois d` Espagne његов врло узбудљив живот, он је Далматинац, пливао је двадесетак километара са неког далматинског отока ка Италији, тамо га у мору промашли италијански  рибари и спасли.“ Када сам пре десет година дошао у Брисел био сам најзгоднији човек у целом граду“, казао ми је тихо, није се хвалио, то се видело на њему, он је и тада био ретко привлачан средовечни човек. Седосмо у један кафић, тада ми Мато предложи да увече одемо у оближњи данснинг Мемлинг. Овај његов предлог у мени намах побуди љубопитљивост, која се потом претвори у радост: како би било лепо вратити се у раније дане, изаћи увече, дружити се?.

 

А Ани? Тек тада осетих грижу савести, више од тога, ја је овако чинећи издајем. Не, то не могу, она је према мени увек била коректна, захваљујући  њој, када сам био у највећим тешкоћама у Бриселу, сам, из тога испливао и добио радно место, живели смо заједно, она ме је увела у овдашњу средину, упознао сам њене родитеље и сроднике, тако дивне људе, захваљујући њој сам завршио постдипломске студије, толико дивних успомена и догађаја ме веже за њу, за особу која ми је овде променила живот на боље. Питам се:да ли сам ја крајње непромишљен, имам описане неприлике са силеџијама, са Ани имам какву такву заштиту? А шта ако будем сам, они ми могу упасти у стан?

 

А шта да чиним?

 

Да ли је рационално, да ја своје најбоље године жртвујем, да се лишавам онога што сваки мушкарац у овим годинама очекује:нежност привлачне жене и љубавно узбуђење?  Али није кривица у Ани, ни у мени, него у несретном сплету околности? Ја сам сасвим свестан зашто се наши брачна заједница насукала у некој сивој жабокречини?

 

Ипак сам на крају одбио Матину понуду.

 

А када дођем кући, опет би се обоје ноћу у ис том кревету опет повлачили свако у свој удаљени кутак. Као да смо два мушкарца, или две сестре?

 

Такав наш међусобни однос је за мене неприхватљив.

 

Шта чинити?

 

Морам са Ани да разговарам шта да радимо? Да идемо код брачног саветника? Да унесемо неке иновације, да померимо кревет, да изађемо увече у неки ресторан, да увече сто украсимо свећицама, да слушамо заједно лепу музику, да унесемо више романтичности у наш живот? Да идемо на излет? Да негде отпутујемо на кратко?

 

Од свих ових мојих идеја није се остварило ништа.

 

А ја сам наставио да се мало чешће виђам са Матом, само бих Ани рекао идем у библиотеку, или на СУБ, а понекад бих се вратио касно у ноћ после неколико часова одсуствовања. Она би ме погледала тужно и помало забринуто, без да би ме било шта запитала.

 

Међу нама двома би настајала још дубља, како кажу у маркетингу, комуникациона баријера, која је се, чини ми се из дана у дан  продубљивала? Да ли су ови моји изласци са Матом у дискотеке знак да ја њој сада бездушно окрећем леђа? Како би она то доживела? Ја то не могу никада учинити, ја јој не могу нанети такав бол, то је страно мојој природи. Али, зашто да радим против своје природе, почињем себи да личим на жене у Индији, које када им супруг премине бивају лишаване живота? Зашто да ја себе лишавам ових најлепших ствари у животу? Најбоље би било да са Ани раговарам да нашу заједницу унапредимо, да буде као у почетку, да међу нама затрепере струне узбуђења.

 

Али ако бих са њом почео о томе да разговарам, изрекао бих се обавезно о узроцима моје забринутости, о атацима асоцијалних особа. А то не би било никако добро.

 

Да ли се и Ани пита шта да радимо? Да ли можда и она исто резонује као и ја? Да ли сматра да је наша ванбрачна заједница у кризи која се продубљује?

 

Једноставно овако више не може бити? Као да сам предосећао да ћу се једног дана, који није тако далеко, ипак вратити у Београд?

 

Изненадио сам се када ме је пре неки дан, то је био 2. новембар 1970. године. конзул Амбасаде СФРЈ у Бриселу Жарко Милутиновић позвао на стан телефоном, саопштавајући ми да се 6. новембра увече одржава скуп Југословена у Белгији, моли ме да ја питам у Фебекопу, да ли то може бити у сали Социјалистичке партије Белгије? Прихватих његов захтев учтиво:,, Сутра ћу их питати, надам се да ће све бити у реду.“ Знао сам да ће мој послодавац СПБ Социјалистичка партија Белгије са задовољством прихватити овај захтев, то су озбиљни људи, за њих социјалисте је част да тако нешто учине за такву врло цењену у свету социјалистичку државу као што је  Титова Југославија.

 

Тако је и било, они се сложише без речи, били су почаствовани. Јавио сам то Жарку Милутиновићу. Он зна коме и где треба да се обрати. ,,Да у салу Социјалистичке партије, у којој си запослен, обавезно дођеш у 17 часова”, рече ми значајно Жарко Милутиновић адресу. ,,Долазим сигурно”, рекох му задовољно.

 

Сала у близини мога радног места је била препуна. Од уласка у салу сам стекао непријатан утисак. Неке жене и мушкарци су устајали вређајући гласно једни друге, озлојеђено су се међусобно свађали, падале су тешке оптужбе, неки су нервозно седали и устајали млатарајући једни другима, претеће рукама, скоро да почну да се кошкају. Схватио сам да постоје два приступа концецији Удружења, и да не могу никако да нађу заједнички језик.

 

Жарко Милутиновић је висок и црномањаст, снажан и поносан, прави Црногорац, сада сам имао прилику да увидим да он није острашћени београдски масовик бирократа, он је мудар човек, њему је свака реч на своме месту, био сам пријатно изнренађен како је зналачки водио скуп, није се нимало нервирао, флегматично је очекивао да се страсти смире. Некако се присутни у сали примирише. Али не за дуго, реч узе једна млада жена из Новог Сада, виђао сам је у Амбасади. Она нервозним гласом позва да изгласају нове органе удружења: председника, потпредседника, заменика председника, секретара, и на крају управни одбор.

 

Сада Жарко Милутиновић поведе главну реч. Нисам веровао својим ушима, када чух моје име, позва ме благонаклоно да дођем за сто на бини, где се налазе организатори скупа. Представи ме, рече да мене вероватно многи знају, изрече велике похвале на рачун брата Боре, и мало дискретније на мој рачун, додајући да сам завршпио успешно постдипломске студије маркетинга у Бриселу, да сада радим врло успешно у СПБ :,, Предлажем Томислава Крсмановића за председника Удружења Југословена у Белгији. Ко је за?”

 

Већина, скоро једногласно подиже руке у вис у знак прихватања…,,Ко је против”? Ни једна рука се не подиже у препуној сали. Сви упрли очи у мене, весели су. Њих охрабрује моја младост, виталност, уливам радост и самопоуздање.

 

Признајем себи да ми овакав предлог даје одсјај прихватања и уважавања. Поразмислих, Жарку није познато да сам тражио политички азил, ако прихватим бићу заштићен од насилника, могу се без бојазни вратити у Београд?. Ипак у импулсу рекох: ,, Прихватам да будем члан Управног одбора,захваљујем се на поверењу, али из оправданих разлога не могу прихватити да будем председник.”

 

Видех по Жарковом изразу лица да је разочаран, он познаје Бору, овде у туђој земљи у мени је видео поузданог сарадника, десну руку. Он је диван и частан човек. Када би још било таквих, где би нам био крај? Пошто није имао куда, он се невољно и сетно помири са мојим избором.

 

Одлазио бих ујутру на посао у облакодер где су смештене канцеларије предузећа Фебекоп где сам запослен,.доле у бриселском предграђу Марол. Сећам се када сам дошао по први пут у Брисел, да посетим брата, било је то 1962.године, Бора ме је довео у овај бриселски кварт, изненадио сам се када ми је казао насмешен:,, Марол је познат по тучама , као Душановац у Београду“ Зар и у Београду имао силеџија као у Београду, чудио сам се тада?

 

Однедавно бих задрхтао и да погледам на другу страну широког булевара у Маролу, окретао бих се у том правцу дискретно са зебњом, знајући да ће опет у мој видокруг ући са далеке стране широког булевара необични бледи мудрац подлац поодмаклих средњих година, повисок и светлог тена, иде упоредо са мном, убрзам и он убрза. Тако је смирен, мудар, хладан као лед, и подлачки прорачунат, већ извесно време ме отуда претећи осматра, прати ме као сенка. Не могу да поверујем очима, он би понекад тргнуо раменом у моме правцу, иако је булевар широк ја то видим иако је трзај раменом врло дискретан скоро невидљив, али је за мене утолико подмуклији, врло препознатљив и пун свакојаких значења? Да ли су то, претње ? Откуд сада други неки човек који такође трза раменом ка мени? Он је тако самоуверен у тим скоро невидљивм трзајима, као да он добро види да  ја врло јасно препознајем значење трзаја раменом? Као да чита моје мисли? Да ли ме он заплашује, жели да трза раменом да ми тако покаже да је у дослуху са чудаком и његовим Албанцима? Ако је тако, онда су ово опасне претње? Овај је нешто сасвим друго од Албанца унезвереног лика што бесно трза раменом, врло је смирен, има рафинирано лице професора СУБ-а. Хладни подмукли бирократа? Онај први што бесно трза раменом је замлата. Овај је нешто друго. Онј је моћник! Он изгледа чека свој моменат. Своди са неким своје  рачуне, преко мене?  Са ким?

 

Што би ме он мрзео, он није тако наиван, он то чини рутински, по задатку, одавно тако размишљам, он нема разлога да ме мрзи, ја никоме нисам учинио било шта нажао? Па добро, и њега, као и остале, неко шаље. Ко би га могао слати, ко му даје упутства да то чини? Можда се ради о расној или етничкој нетолеранцији? Можда је славофоб? У Бриселу сам наишао и на антисемите? Неки су на основу мога презимена у коме има реч МАН, били склони да ме процене као Јеврејина. Белгијанци нису ксенофоби, у Белгији нема анти-аемитизма, они су мудар и промишљен народ. Али има и овде, као и свугде екстремиста, задртих наводних патриота.

 

Шаљу га политички емигранти? Зашто?

 

Овде су људи много рафиниранији, подмуклији, од оних у Београду, понекад лишени непотребних емоција, они мрзе на другачији начин од наших људи, подлиј, рафинираније.

 

Најцрње од свега је безнађе. Али ја не спадам у оне који западају у безнађе. Увек тражим излаз, на крају бих увек тријумфовао мој неуништиви оптимизам.

 

Ја морам одавде да се уклоним што пре? Белгијска пословица каже: Le roi, la loi, et moi.( Краљ, закон, и ја). Желе да кажу да су за њих најважнији краљ и закон. Да се у Белгији зна ред, и да зато у овој земљи све цвета. Тачно је, тако је у Белгији. А код нас наш ”краљ” ( Јосип Броз Тито) каже јавно: „Судије не треба да се држе закона као пијан плота.”. Дакле, ми немамо ни краља ни закона.Питам се да ли за мене странца овде у Белгији постоји било какав закон?

 

Можда он лично, немајући било какав разлог да има било шта против мене, коректног и учтивог младића из далеке балканске црвене земље, на неки начин дели моје бриге, чини ми се да назирем у тами даљине повремено такве емотивне добронамерне наговештаје у његовом изразу лица, у коме повремено затрепери и нешто људско.Политика је сурова, у њој нема сентименталности, њему је речено да тако поступа, он сматра да је то што чини на своме месту, да тако треба, да му то налажу због нечега виши политички интереси. Нема тај никакву грижу савести! Њему су можда рекли: Ако ми не ударимо на њих, они ће на нас! Не само појединци, него читави народи, милиони, постају безначајни, када су у питању интереси моћника. Циљ оправдава средство.

 

А ја сам појединац. Али зашто сам ја некоме тако значајан? Па ја сам невин. Без обзира што сам појединац, мали човек, доведен од некога и због нечега у епицентар планетарног тајфуна који узбуркава континенте и излива се као цунами, љуља планине и океане, јер ово је Хладни рат између капитализма и комунизма, без обзира на све то, ја, који се налазим између две ватре, на брисаном попришту између ровова, имам право да се браним промишљено и ненасиљем.

 

Гледајући га из даљине, са уздигнутог насипа изнад пута  преко кровова возила која брзо промичу, изненада га заклони велики камион, онда се он опет појави мало даље, иде негде, корача хладно, као робот.Хтедох да претрчим широки булевар, да му се приближим, и да му саопштим да сам ја невин? Он као да ми је читао мисли. Учини ми се да ми обешењачки намигну, али настави своју опаку и претећу игру.

 

Јавише се скривени нада и самопоуздање, нећу се никад предати,победићу мудрошћу и стрпљењем.

 

Преиспитујем се да нисам нечим дао повода? Има их овде у Белгији оних који не воле оне који критикују комунистички поредак у Југославији и Јосипа Броза Тита? Белгијанци, обичан свет се односе према мени коректно, нисам међу њима запазио да они не воле, или мрзе Југословене, или Словене? Или да овде има расне мржње, ксенофобије или антисемитизма. Que celui qui n’est pas content de son voisin recule sa maison. (Онај ко је незадовољан својим суседом, нека помери своју кућу, Белгијска пословица). У мислима ме се опсесивно мота ова пословица.

 

Да ли је ово дискретан позив да напустим Белгију?

 

Идем упоредо са подлацом чију прилику назирем у сенкама високог дрвећа са друге стране улице. Ја убрзам, убрза и он, ја успорим успори и он. Ја застанем застане и он. Игра нерава, психолошка игра застрашивања и изнуривања се упорно наставља из јутра у јутро, из дана у дан. Па ја могу да променим маршруту, да на посао не идем овом улицом, могу мало да заобиђем? Али то би ми узимало много времена, то је врло заобилазно.Признајем себи да сам упркос зебње и страха постао љубопитљив: мене страсно почиње да занима о чему се ту ради? Ко је тај човек?

 

Одлучих да му се дискретно приближим и да прецизно разгледам где улази. Сиђох наниже са насипа,  јер је ова страна улице уздигнута, постадох невидљив за његов поглед, пожурих, пређох улицу, сакрих се иза дебелог стабла велике липе, спазих га у даљини, а он мене не види, претрчах мало даље добро, стадох  иза дебелог стабла кестена које мирише на влагу и маховину, као када сам играо жмурке са децом, смирује ме пој скривене гугутке у високој крошњи. Ове гугутке овде мало другачије гучу него ли наше. Спазих га корачао је у сенкама дебелих стабала, хитро се сакрих иза једног још дебљег стабла, провирујем да видим где улази. Он смирено прође полако на двадесетак метара од мене, није ме спазио, уђе у модерну троспратницу, добро запамтих коју. Сада када га видех из колике толике близине, препознадох да је он управо онакав каквим сам га замишљао из даљине, свака црта његовог лица је била управо онаква каквом сам је замишљао са удаљене друге стране широког булевара? Дакле он је службеник, или функционер овога предузећа, тако закључујем.

 

Одлучих да после радног времена дискретно прошетам том страном улице, да сазнам нешто више о тој згради? Када стигох до те зграде, прочитах на улазу у коју улази овај необични човек натпис: Предузеће X…., производња и продаја инсектицида.

 

Следећих дана сам га помно пратио, увек је улазио у ту зграду. Није више он мене пратио него ја њега. Ко је овде прогонитељ, ко кога јури,                                                                                                                                                                                      он мене или или ја њега?

 

Прво и прво, по ко зна који пут се питам, да ли сам ја стопосто сигуран да овај човек мени шаље те претеће сигнале? Потпуно сам у праву, то сам проверио. То трзање раменом овога човека је за мене доказ да је он у дослуху са оним првим унезвереним чудаком? Не може бити случајно да баш обојица која се према мени чудно понашају, трзају раменом баш у моме правцу?Да ли сам ја преосетљив? Можда свему томе не треба да придајем било какву пажњу, једноставно треба да се правим као да ништа не видим?

 

Опет се у мрачном нерасположењу питам, да ли је ово сигнал да напустим што пре Белгију? Али никако нисам начисто зашто би то неко желео?

 

Очигледно да ме неко провоцира због нечега? Ко? Мислио сам да су приче о емигрантима и подземљу рекла-казала, био сам убеђен да су они људи као и остали. Сада сам сведок гнусних ствари. Зар је могуће да тако лоших људи са Балкана, има овде у Белгији? А ја сам у њима видео до недавно жртве комунизма? У њима видим браћу по крви и језику, а они овако? Les anges ne croient au diable que quand ils ont reзu un coup de cornes.(Анђели не верују у постојање ђавола, док не добију ударце његових рогова, Белгијска пословица).Уверих се да је подземна политичка емиграција легло демона, истинских психопата заслепљених мржњом.

 

Таман помислим да су се са неба повукли тмурни облаци, да се разведрава у моме животу, а изненада се нешто тамно деси, па бих опет западао у маларичну баруштину безнађа и депресије. А безнађе је тако суштински страно мојој аутентичној природи? Бори се такве ствари не догађају?. А зашто се мени догађају?

 

Ани запажа моје забринуто лице, види изненадну апатију, брзо би се досетила и предложила да идемо у шетње, на излете у околину Брисела. Али ме никад није запитала о чему се ради?.Што ме је помало чудило? Зашто се она није било када запитала да сазна шта ме то мучи? Па она је интелигентна и образована, њеној пажњи не измиче мој израз лица, зебња у очима, моја свакодневна забринутост?

 

А шта би ме очекивало да се вратим у земљу? Живот је чудан!

 

Планета ври. Амерички свемирски брод је атерирао на Месец. То је велика фрустрација за Совјете. Рат у Вијетнаму букти. Италија је егзотична земља иако је у Европи, јер има два вулкана, сада се десио и јак земљотрес у месту Тусканија, било је 31 погинулих. Швајцарска даје женама право гласа. Владислав Гомулка је избачен из Централног комитета  Пољске комунистичке партије.А Југославија изнутра почиње да подрхтава, нешто се закувава.

 

Брисел је средиште света. Упао сам у осињак. А где да бежим? У Београд? Па отуда сам већ једном отишао?

.

Скоро да је из мојих мисли ишчезао двојник, сада и ноћу сањам подмуклог шетача са друге стране широког булевара у Маролу, он се уселио и у моје снове. Он је прави демон, тмурно расположење би повремено почињало да се претвара у нервозу, у љутину, у мени су се све више будили  необични нервоза и бес.

 

Ја поједине догађаје записујем, водим врсту дневника. 21 јануара 1971.године увече Ани ми рече кратко:,, Видела сам те данас из аутобуса у даљини, била је помрчина, пролазио се улицом Gloires nationales ( Славе Нације), како журиш некуда. Јеси то био ти?” Тргох се, и погледах је упитно, јер у тој улици никада нисам био, нити ми је познато где се та улица налази? Али се досетих: вероватно је то био Двојник? Разуме се не изрекох се Ани. Промрмљах: ,, Да, био сам ту да обиђем једну самопослугу COOP’’.Тако се наш разговор завршио, ако бих јој казао да то нисам био ја, могла би помислити  да нешто кријем од ње? Ако јој пак испричам да у Бриселу постоји Двојник, таква прича би могла да у њеним очима створи о мени представу чудака, човека који умишља и себи придаје незаслужен значај.Ани је врло приземљена и скромна.

 

Врло мало сам јој говорио о неприликама у Југославији, нешто сам јој спомињао, она је на то зевала, нагло би се засмејала:,, То је борба Дон Кихота са ветрењачама.” Као да је то казала нека друга Ани, помало саркастична? Ја је као такву не познајем? Ко је Ани, скоро да се запитам ? Насупрот томе, она је видела како је Бора цењен у Амбасади СФРЈ, и како се према мени односе људи из Амабасаде, виђала је да се према мени људи из Амбасаде на прославама 29. новембра односе са уважавањем и симпатијама, знала је да ме је конзул Жарко Милутиновић предложио за председника Удружења Југословена у Белгији

 

После неколико дана од овога догађаја  сам  посетио познати карневал у Биншу. Тамо сам опет изненада, када сам се најмање надао, видео сличног човека, Двојника.

 

Израелски студент Алек са којим сам се повремено виђао је пореклом из Румуније. Он је привлачан и мужеван, јако ме подсећа на моје другове из Београда.Разговарали смо опуштено у ресторану СУБ-а. Алека радује да су ствари са мојим послом кренуле набоље. Спомену да иде колима са неколико студената земљака на излет у место Бенш у Валонији, где се једном годишње одржава чувени карневал. ,, Учесници карневала са камиона у лаганом покрету, бацају на све стране велике зреле жуте поморанџе“.

 

Алек је био за воланом, уђоше још две студенткиње и један студент, сви Израелци. Некако се шћућурисмо. Путовање брзо прође. Белгија је мала и равна, и има одличне саобраћајнице. Паркирасмо се у споредној уличици, чини ми се да се цела Белгија слила у ову сликовиту валонску варошицу. Свако оде својим путем , а ја се радознао и помало нестрпљив упутих у главну улицу, где се одвијала главна представа.Чим банух у главну широку улицу, пред очима ми се указа врло необичан призор. Повремено би наилазили камиони са пространим приколицама на којима су стајали људи необично и врло шаролико обучени, или би учесници карневала у поворкама јурили пешке, и једни и други су поскакивали као помахнитали. Промицале су колоне мушкараца и жена обучених у шарене одоре средњевековних принчева и принцеза, витезова, припадника разних цехова и гилди. Као да смо се вратили у Средњи век.Сви су дивље скакали и играли, бесно машући рукама, непрестано би снажним замасима руку бацали поморанџе по крововима и фасадама зграда, које би одозго поскакујући као живе мачке падале по тротоарима. Кроз ваздух су летеле повеће зреле жуте поморанџе као мали пројектили, једна паде на корак од мене, узех је у руку, нија она баш тако безазлена. повећа је, иако је мекана, може да повреди ако падне на главу. Врло концентрисан пазим да ме нека поморанџа не удари. Не видех било кога да је добио ударац од ових жутих меканих, али потешких пројектила, који лете на све стране, као мала ђулад избачена из топова.Погледах у прозоре, чудим се како их поморанџе на разбију. Кад боље загледах, прозори зграда су за ову прилику били заштићени  гвозденим мрежама.

 

Белгија је врло занимљива земља, супермодерна, а чува своју традицију. Као да је ово традиционалистичка Енглеска? Постоји континуитет, који даје пуноћу личности појединца, али јача и национални дух. Знају то мудри Енглези, а и Белгијанци нису ништа мање мудри од њих. Гаје они традицију, проучавају историју.

 

Приближих се да из непосредне близине посматрам маске и одећу учесника карневала, који као на покретној траци брзо промичу широком улицом. Понегде би се видела недовољно прикривена лица учесника. Загледах се у један лик, учини ми се познат? Да ли је могуће, да је то он? Хоћу да проверим. Пратим га у корак. Он је? Приђох скоро до њега самог и погледах га право у очи, желим да будем сигуран? Да, то је био он, нико други. Мој двојник. Или сам ја његов двојник? Невероватно, дипломата комунистичке државе, а учесник карневала са Белгијанцима?

 

Он ме препознаде, изненадих се када ми он весело мангупски и тајанствено намигну. Као да га нимало не изненађује, што у Бриселу постоји неко ко на њега тако фрапантно личи? То за њега није нимало изненађујуће?  Да ли двојник препознаје да у Бриселу постоји човек који му је невероватно сличан? Па он и ја смо се већ сретали, како он објашњава да постојим и ја, сличан њему? И то у Бриселу? Чудан је и неразумљив овај свет? Мени засмета што ме он ниподштава? Наша сличност га нимало не узбуђује, па он мени не придаје дужну пажњу? Као да сам ја ништавило, а он некаква врло значајна личност?

 

Анина најстарија сестра Андре је оболела од рака дојке. Њен лекар кога Ани често спомиње се зове доктор Така. Чини ми се да је његово право име Такач, али изговорено на француски?

 

Када бих се вратио у стан, понекад би зазвонио телефон. Дигнем слушалицу, тишина, или чујем дрско дахтање. Још већу нервозу су у мој живот унели анонимни повремени позиви на телефон који стоји на моме радном столу у Фебекопу, баш када се у канцеларији није налазио колега чудног имена Кофен ( на енглеском: мртвачки сандук), него једино када сам био сам у канцеларији? Како су ти анонимни позиваоци сазнали мој број телефона? Како да ме баш никада нису звали, када је ту био присутан мој колега необичног презимена Кофен? Дигох слушалицу, чујем узбуђене речи на француском са страним акцентом кроз дахтање: ,,’Срби су убили султана Мурата и принца Фердинанда од Аустрије. Словенско-јеврејска бандо!”. Банално, хладноратовска сапуница, то ме се не досеже, то су неозбиљне ствари.

 

Телефон је данас увече дуго звонио у моме стану, Ани је отишла код њених родитеља, нећу да се јавим, претпостављам да би опет могла бити провокација? Упорна гласна звоњава се настављала, већ помало нестрпљив, ипак не знам ко је, дигох слушалицу и рекох тихо: Ало! Отуда се зачу нервозан и повишен врло претећи тон, али речи нисам могао да разазнем? Следећи пут незнанац закрешта претећи у слушалицу, на српском са јаким јужњачким гласом:,,  Готов си, жут си ко восак, мртвак си.”  Невероватно, тако нешто сам чуо 12 маја 1953. године од посластичара Шерифа власника посластичарнице ”Гостивар” преко пута Београдске железннчке станице. Откуд сад ово? На крају, ипак узнемирен одбацих претпоставку да ти који су ми то казали би могли знати да ми је то казао Шериф власника посластичарнице ”Гостивар” у Београду? Чиста случајност, закључих.

 

Ове провокације изгледа да имају за циљ да ме тако неко држи у продуженом страху и психози, и да ме доведе у стање импулсивности? Изгледа да неко овде жели да почнним нешто непромишљено, па да то на крају злоупотребе и да ме избламирају?

 

Ипак, ја се овде не осећам потпуно сам, овде сам срео и оне који ми пружају подршку. То су пре свега Ани и њени, они су тако дивна породица, скоро као моји родитељи. Према мени се сасвим коректно односе у Фебекопу. На пост-дипломским студијама у ИШЕК-у сам срео неколико професора који су ме схвтали и били на мојој страни. А то је за мене било најважније.. Толико Белгијанца се према мени односило пријатељски. Стално се сећам родитељских савета господина Видера да поштујем радно место код господина Братве, да будем стрпљив. Господин Братва, и господин Видер његов пашеног, су били према менн љубазни, увиђам да сам направио велику погрешку, што сам нестрпљив напустио њихову фирму, надајући се да ћу на другом месту брже напредовати и успети. Према мени су се коректно односили моји досадашњи станодавци, студенти на СУБ- у. Остале су ми у врло пријатној успомени шаховске партије са доктором Киршом, научником са СУБ-а.

 

Мудри Латини кажу: „Живи како можеш, ако не можеш онако како хоћеш.“  „Можеш” и ” хоћеш” су за мене релативне категорије. Много оног што хоћу, ја могу да остварим. За мене се ” можеш” и ” хоћеш”,мешају, не зна се где почиње једно и где се завршава, а где почиње оно друго. Прво проценим, онда направим план акције. И циљу тежим свим срцем. Али је појединац, маколико био снажан, понекад слабији од стихије силе и моћи. Он тада постаје немоћан. Да ли да се помирим са наметнутим ограничењима? Моја природа је таква да се томе противи. Али сила не пита!

 

Изгледа да ће Пакистан да се раздели на западни и источни део, источнн део ће постати Бангладеш. У белгијским медијима се много говори о Бангладешу. Пакистан постаје симбол раздвајања са једног на двоје, симбол нечијег потпуног и срамног, слабићког пораза у великој планетарној шаховској игри. Па то је балканизација која као пожар захвата планету. Слично се закувава у поједним земљама широм света.Изгледа да у Југославији све више бујају центрифугалне снаге. Да ли нас Југословене неко заплашује Пакистаном и Бангладешом? Али баук унутрашњих етничких тензија потреса не само такозвани неразвијени свет, него прети и појединим земљама Западне Европе. Забринут, док идем улицом са посла и натраг изговарам реч Бангладеш на различите начине: као да ми неко диктира, побледех „Банд га леш, бад наг леш, банда“ итд , у бескрај. Кажем другу Свети на СУБ-у за моју опсесију да делим реч на слогове, споменух му „Банд га леш, бад наг леш, банда“. Света се закикота, као да је открио тајну слагалице: ,,Црвена банда то чини, очи Москве, и овима овде ће кад тад заиграти мечка пред вратима”.

 

А ко је та банда која ми прети овде у Бриселу?

 

Мате Јаковац ме је данас опет позвао телефоном да се увече нађемо и одемо у дансинг Библос. Прихватих. Изговорих се опет Ани, да идем на састанак Удружења Југословена у Бриселу. Она ћути, оборила главу, ја изађох и одох. Чини ми се да је хтела нешто да ми каже? Али она је тако мудра и тактична? Пази на сваку реч. Ја сада мало чешће него раније, одлазим увече из куће. Када би се то десило, Ани би само ћутала тужно склупчана на каучу гледајући ТВ, ништа не говорећи. Да ли сам ја суров? Немилосрдан и егоиста? Да ли се олако препуштам задовољствима, заборављајући значајније ствари у међусобним односима?

 

Познати карактерни глумац Жан Габен је врло мудар када каже:„Лепа жена лепа недељу дана, добра жена лепа цео живот.“ Ова мисао се управо може применити на Ани. Она је тако добра.Али она је била са сестрама на зимовању у Француској без мене. Пар пута је ишла сама пословно у Минхен и Холандију. Понекад би ме увече обавештавала да одлази у посету сродницима, што ја нисам никада проверавао. Али су све то биле споредне ствари које у мени нису будиле истинску сумњу и неповерење у њу.

 

Да ли ови подаци о Ани мени служе само као оправдање пред самим собом, за ово што чиним?

 

Ипак, наша заједница је у кризи. Из простог и јединог разлога, јер међу нама има све мање онога што је најважније и што чини заједницу мушкарца и жене. У оваквој очајној ситуацији није ми до тога, ја сам дубоко забринут и није ми до таквих облика зближавања?

 

А и Ани је све више због нечега забринута?

 

Затекох себе у размишљањима која почеше да из темеља љуљају моју представу о мени самом као моралној и алтруистичкој особи; када сам у контактима са другим девојкама и женама ја нисам забринут и нисам без инспирације, нити сав сив у расположењима? Уствари, ја све чешће почињем да размишљам о природи односа између мушкарца и жене, о љубави, браку? Да ли је брак несавршена заједница? Да ли су мушкарац и жена по природи промискуитетни? Да ли су брак, заљубљеност- производ културе, религије, међусобних везивања које настају под утицајем случајних животних подударности? Да ли и она исто тако размишља на два колосека? У стану је на дистанци, без инспирације за нежности, а можда је ван куће другачија, расположенија, као што сам ја? Као да се пробудих из опсене и ригидности мојих окошталих ставова и представе о Ани, па ја у Ани од почетка такорећи слепо верујем, никада ми није пало ни на крај памети да посумњам у њену оданост и верност? Зачудих се сам себи: па ја сам раније био врло опрезан са девојкама, да не кажем сумњичав? Il faut regarder tout le monde comme honnкte et se dеfier de tout le monde.( Треба видети све као поштене, али не треба у исто време свима слепо веровати-Белгијска пословица). Ани је часна и честита, али ипак не бих требало да слепо верујем у сваки њен поступак. Да ли свеци постоје само на небу? Откуд сад овакво скоро апсолутно поверење у њу? Тргнуо бих се повремено, шта је то са мном? Као да ми се свест заледила, све се у мени укочило, савладао ме некакав унутрашњи заборав, у њу слепо верујем, нисам критичан према другима, скоро да постадох лаковеран, а такав нисам био никада? Испада у очима других да сам површан!

 

Шта је онда посреди? Зашто сам се променио?

 

Почех да се преиспитујем: па ни Ани није од камена, и она је живо биће од крви и меса. Као организатор анкета у Марплану, она одржава велики број контаката са анкетарима, који су претежно млади или средовечни мушкарци. Они би повремено долазили у наш стан на брифинге које им је она давала. Међу њима је било и привлачних мушкараца. Често би то били полицијски агенти који су тако налазили додатне хонораре, обављајући анкете за Марплан. Она се са њима понашала врло озбиљно и достојанствено, са свима је била на ви, ни једним гестом ми није дала разлог да посумњам да је са неким од њих имала било какво зближавање.

 

Ани није тип жене заводнице, она је шармантна и женствена, али је врло разумна и мислим да није склона авантурама. Она ми је једном пре пар година, када су наше нежности почеле помало да јењавају, рекла, гласно се засмејавши:,,Toma, tu n’ es pas du tout vicieux?’’(„ Томо, ти ниси нимало грешан?“) То је рекла шалећи се, сва радосна, као да јој то због нечега годи? Знам да се само шалила, и то ме није нимало повредило, као што би многе мушкарце.

 

Али да ли она схвата зашто сам сада постао донекле такав?

 

Убеђен сам, да смо Ани и ја живели наше животе мирно, без описаних трзавица и ниских спољних удараца које сам подмукло примао, да би све било сасвим другачије. Ја сам одувек познат као врло виталан, девојке су умеле да инстиктивно осете у мени снагу животности и неизмерне радости, и то их је привлачило ка мени као магнет. Али сада када ми је то било најважније, осетио бих се тако често када бисмо Ани и ја увече били у брачној постељи физички близу, да сам био једноставно без икакве инспирације за било какве нежности са њом.

 

Не, није она кривац за то, нити сам ја, Ани је женствена и привлачна. На делу је учинак несретних околности – дугогодишњи немир и бриге су упорно и систематски затирали и гасили ону врућкасту ватрицу, која одржава и распламсава заједницу младе жене и младог мушкарца.Наша међусобна почетна привлачност се постепено али упорно претварали у заједничко таворење. Обично животне патње и бриге зближавају мушкарца и жену који су заједно, они се тада више ослањају једно на друго, поверавају се и траже излаз, а где смо ми пристигли, питао сам се? Ми смо живели заједно, али су моје неприлике биле за њу невидљива и непозната страна мога живота и моје личности, о чему јој никад нисам причао.Можда је она запажала да се нешто необично самном дешава? Али ми никад није рекла, никад ме није питала за то! Необично, јер је она врло разумна жена, и поврх свега, ја могу то слободно да кажем, племенита особа.

 

Као да су се неке невидљиве силе замериле против нас?

 

Не мирим се са пасивношћу, желим да поправим нашу ванбрачну заједницу. Овај мутни status quo је за мене неподношљив. Нешто морам да учиним? На први поглед назирем две могућности: Прва је, да разговарам са њом, и да јој објасним моје учестале изласке, да учинимо нешто да се у наше тренутке блискости опет усели веселост и међусобна привлачност, да отклонимо колотечину настале монотоније? Али у овом случају бих морао да јој признам моје политичке неприлике, а то не желим.

 

И друго, да се растанемо. То не иде! То би било крајње незахвално са моје стране, сада када имам добар посао и солидну плату, да јој окренем леђа, њој која ме је подржала када сам био без сталног запослења и прихода. Моја незахвалност би је јако повредила, то не могу да учиним. Постоји још једно могуће разрешење: ући у брак, имати децу, а да свако и даље има свој слободан живот. Ани је добра католкиња, она то не би никако прихватила, тако ми се чини, мада сам схватио да је њој најважнија ствар у браку да има децу. Она то жарко жели. Можда би она прихватила и такву алтернативу, само да би имала децу? Мени половичан брак никако не би био прихватљиво решење. Моја схватања о браку су слична Аниним. У магловитим годинама далеке будућности бих понекад замислио себе проседог, у средовечним, или познијим годинама, са раскалашним љубавницама по неким забитим периферијским бриселским кафанама и туђим становима, или приватним пансионима на Северном мору? То за мене није нимало привлачна будућност, таква породица мени не треба. Брак и будућност замишљам потпуно другачије.

 

Или, једноставно да пресечем овај гордијев чвор и да напустим Белгију?

 

Где да идем?

 

Ипак назирем најбољу могућност: да поправимо нашу заједницу, да наша љубав добије нови елан и ново узбуђења када смо увече сами у кревету. Јер ми смо у почетку ипак били у страсним загрљајима понекад и усред дана. Треба са њом да разговарам, да изменимо навике живота, да унесемо веселост, да одемо у позориште, ресторан, у посете.             Трагедија брака и љубави је неретко зато што обе стране не очекују исто у браку. Шта она очекује у браку? Хтео бих да она и ја о томе поразговарамо?

 

Ипак, упркос снажног осећаја кривице, као да сам у преступу, не одолих Мати који ме је опет позвао телефоном док сам био на послу, да одемо увече у поменуту дискотеку у којој сам последњи пут био далеке 1967. године. Уђох унутра са Матом весео и расположен, као да сам се вратио у прошлост. Наручисмо два пића, засвира лагани танго, из сумрака се брзим кораком устреми право на мене висока смеђа лепа девојка, која ми се наклони дискретно. Обрадовала се када је чула да сам Југословен. Учини ми се помало претерано, чак театрално, као да су ми њене проницљиве очи то хтеле ово да ставе до знања.,,Моја фирма Балден ради са Југославијом”, као да је чекала мој одговор. Одмах се сетих господин Андре Видера, шурака господина Робера Братве у чијој фирми сам радио 1965. године, он је тада био запослен у фирми Балден. Како је Брисел мали, каква необична случајност? Она и њена другарица позваше мене и Матеа да одемо у суседни  југословенски ресторан „Сарајево”, који држи познати ројалиста Бора Благојевић. Опет се сетих да ми је господин Видер категорички казао да у тај ресторан никако не идем.

 

Одбио сам понуде ове девојке.

 

Следећи дани су опет били сиви. Ани је врло симпатична и шармантна на њен лични начин. Il ne faut pas toujours avoir raison pour plaire. (Не треба увек имати разлог да се свиди, белгијска пословица). Симпатија долази из дубине бића, тај осећај је тешко описати, а многи нису ни довољно свесни извора симпатије? Бракови и љубави пуцају јер се међусобно лоше процењују. Када би Ани и ја сваки дан поразговарали бар неколико минута о себи, уштедели би године неспоразума? Мене збуњује код ње, сада то по први пут размишљам: она је била најбољи ђак, врло је интелигентна и образована, њу привлачи психологија и она ће студије ове дисциплине привести крају, јер што она зацрта то и оствари, апсолутно је немогуће и логички неприхватљиво, да она не зна да је у заједници мушкарца и жене неопходно разговарати, размењивати мисли? Поготову ако наиђе криза? Зашто онда овако поступа?

 

Март је за мене месец који у себи носи лоше поруке. Као да сам предосећао да ће се нешто врло лоше десити 2. марта 1971. године. Целу ноћ сам се превртао у немогућности да заспим, презнојавао се,  нисам ни тренуо, како се то каже. Сањао сам ужасне снове. Устао сам крајње усплахирен. Ани ми рече ујутру забринута да сам у сну јечао.

 

Кренух на посао замишљен, узнемирен сам, као да сам предосећао да ће ми се тога дана десити нешто изузетно лоше? Већ неколико ноћи интензивно сањам тога плавог проседог и бледуњавог господина са подочњацима, што има демонски подмукао и зао израз мудраца, он ми се увлачи у сан, прети ми раменом, то ми не прети он, појединац, него нека огромна подземна органиѕација, кињи ме ноћу, сањам кошмарне снове, јечим у сну. Огорчен и бесан, ноћас у полусну, или сну, се зарекох сам себи, да овако више неће моћи. Ако ме нападну, бранићу се, па куд пукне да пукне, нека ме ухапсе, нека ме избаце из Белгије. Боље него да се вечито овако злопатим. Као хипнотисан сном, ја се томе зарекох у сну, одлучих чврсто. Иначе на јави тако нешто ми никада не би пало на памет.

 

Иако сам будан, не заборављајући на стварност, само мислим опсесивно о ономе шо сам се зарекао у сну: БРАНИЋУ СЕ! Па куд пукне да пукне? Ко кога прати овде, ко коме прети? Сада сам ја тражио њега? Само да га спазим? Идем као робот, као хипнотисан, заборављам на реалност, ја се још нисам потпуно пробудио из тога мучног сна, ја сам још у мислима у поседу демона који има тако подмукло и опако лице? Ако ме нападне бранићу се, али га нећу повредити, само ћу га одгурнути, ништа нећу учинити да га физички повредим. Иако сам у врсти полусна на јави, ипак сам свестан да то никако не иде. Ја се никад у животу нисам тукао, па нећу ни сада Ако бих одговорио насиљем на насиље, могао бих насести на провокације? Тако би они нашли разлог да ми се свете и да ме дискредитују и избламирају у Белгији као примитивца? Или да ме представе као нервно растројену особу? Идем као робот, као да сам успаван на јави, иако опседнут и концентрисан на унутрашњи кошмар, успевам да пратим светла семафора, како ме нешто не би згазило. Бројим своје кораке. Поново на разне начине изговарам реч „Бангладеш“: Банд-га леш, Бад ган шел. Однекуда се јави реч “Marol“, назив кварта где је моје радно место. Почех и ту реч да изговарам на разне начине-француска реч Мar  када се преведе на српски значи нешто као  доста, досадило је свима, а All на енглеском значи СВИ, СВИМА, као да ми неко прети -СВИМА ЈЕ ДОСАДИЛО! Ко је коме досадио? Неко ми прети!  Ко коме прети? Ко кога прати?

 

Ноћни сан ме држи, фокусиран сам на њега. Само нека ме нападне, одгурнућу га! Као што сам одгурнуо чудака на хаубу зеленог фолксвагена тамо на ћошку преко пута гробља Cimettier d` Ixelle? Али сам и сада тужан што сам то учинио, он је стар и изнемогао човек, погрешио сам што сам то учинио.Успех се лифтом у канцеларију, једва се смирих. Као да неко други уместо мене уђе у моју канцеларију. Колега Кофен који личи на нашег провинцијалца, спуштајући старинску помало излизану актенташну на сто, отвори флашицу са белгијском филтер кафом, отпи неколико гутљаја и рече ми кратко, иначе он и ја врло мало разговарамо:,, Идите одмах у Министарство запошљавања у вези ваше радне дозволе”, и пружи ми позив. Колега Кофен је смирен човек, личи на наше људе, помало је старински, поготову за белгијске критеријуме. Али треба претходно знати да су активисти СПБ старији, сиромашнији, и старомоднији, например у мојој фирми они један другога ословљавају са “ друже“. Мене из дана у дан све више збуњује његов намрштен израз лица и његово име које на енглеском значи МРТВАЧКИ САНДУК. Његова старинска излизана ташна ми због нечега заличи на некакав орнамент у погребној установи.

 

Изађох одмах и упутих се право у оближње Министарство запошљавања. Чим сам ушао у зграду Министарства, кренух према соби назначеној на позиву. Пошто је тамо био дугачак ред, одлучих да искористим прилику и тркнем до  недалеке, суседне зграде Фирме X..за производњу инсектицида, радознао сам да сазнам нешто више о тој тајанственој фирми у коју улази подмукли шетач са друге стране широке улице. Банух у врло пространи хол велике тајанствене зграде. Из сумрака ходника, иза великог мермерног стуба, на моје изненађење, уочих познати лик пакосника који се енергичним корацима изненада и без било каквог повода са моје стране устреми право ка мени. Видех га сада из близине, иако је био полумрак, он је постарији, бледуњав. Управо је био онакав каквим сам га замишљао: префриган и бескрајно подмукао. Нисам био дошао себи од шока, а он ми се брзо приближи и на моје запрепашћење ми руком опали благ шамар, (али ми је у ушима ипак зазвонило), који није био ударац ради повређивања, него акт понижавања, одгурнувши ме обема рукама узвикујући презриво: . Прљави Југословен, бандо словенско- јеврејска”, у исто време ми пљунувши обилно у лице.

 

Скоро да се онесвестих, не од бола, него од запрепашћења. Не од страха, страх нестаде као руком однет, осећао сам се понижен и повређен!

 

Насилник се окрете у месту, отвори врата канцеларије и нестаде у њима.

 

Ван себе од понижености и необичне узрујаности, одлучих да уђем у канцеларију где је и он ушао и да му опалим исти такав благ шамар, али не да га повредим, већ само да га понизим. Опсесиван сан, и шамар се спојише у једно. Очи ми засузише, не видим јасно, ништа не чујем, јурнух на врата, видех плавог човека средњег раста како устаде са столице и усмери се ка мени. То је он?! Демон! Ван себе од беса, ухо ми звони, очи ми заводњиле и скоро да ништа не видим, приближих му се, учини ми се да га сада јасније видим како устаде са столице иза стола, постављеног уза зид, у пространој канцеларији белих зидова. Да, то је он. Приђох и опалих му шамар, један па други. Нисам имао било какву намеру да га повредим, него да га понизим, да му покажем да не може тако да се понаша и да ме вређа, да демонски прети мом здрављу. То нису били јаки ударци, него шамари понижења!

 

Изађох журно и упутих се право на моје радно место у оближњој канцеларији Фебекопа.У ходу ка радном месту сам брзо схватио да сам направио велику, неопростиву грешку. За све је крив мој опсесивни сан у коме сам се импулсивно зарекао да ћу се одупрети. Али ја имам доказ, он ми је први опалио шамар. Али то нико није видео. Он је одавде, а ја сам странац, пре ће њему поверовати него мени. Осетих се изиграним. Направио сам велику грешку која ме може скупо коштати, каријере, Ани, и боравка у Бриселу? Они ће брзо открити мој идентитет и ухапсити ме! Чуди ме да нико од његових колега и особља фирме није реаговао, а они имају и наоружано обезбеђење, видео сам на улазу једног са револвером за појасом? Могли су пуцати у мене?

 

Био сам спреман на хапшење и суђење. Чак сам, то нестрпљиво очекивао. То ће бити за мене прилика да се ово све једном заувек размрси, најзад ћу о свему обавестити полицију и захтевати њихову интервенцију. Да могу мирно да живим и радим, да заснујем своју породицу, да имам децу, да се бавим науком и бизнисом. Ани ме је недавно упознала са рођаком, успешним имућним бизнисменом из завичаја њених родитеља, који је са изузетном пажњом слушао моје излагање о Фебекопу, и о могућим бизнис пројектима са њим, онако како ја то замишљам. Ја сам му представио нека моја виђења експанзије његовог скромног регионалног бизниса.У мени је видео младог човека пуног ентузијазма и енергије, који није причалица, него је способан да развија бизнис, да ствара профит и богатство. Гледао је у мене са симпатијама, као моји драги земљаци са Дрине. Хтео је изгледа да ме ангажује?

 

Уместо свега тога, ова подметачина ће све моје снове у Белгији да разруши.

 

Очекивао сам хапшење смирено и нестрпљиво!

 

  1. марта 1971. године кафе куварица провири стидљиво у канцеларију, отварајући врата показа руком неким људима на мене. То су била два полицајца у цивилу, рекоше ми тихо и смирено:,, Пођите са нама.” Уђосмо у лифт, они ћуте, не проговарају ни реч, нису ни надмени нити агресивни. Очигледно да су добили упутства како да се према мени понашају, речено им је вероватно да сам ја коректан интелектуалац, странац, далеко од родне земље, у туђини, па нешто пукло у њему, иначе је познат као врло смирен и углађен, све ми се чини да им је неко тако нешто казао?.

 

Одведоше ме у неку удаљену полицијску станицу на искрају Брисела. Разговор је био врло кратак, покушао сам да им испричам целу предисторију са чудаком који трза раменом, све што ми се догађало са њим и младим Албанцима. Нису ми дали да о томе кажем ни реч, увек би ме смирено и без надмености прекидали. Само су ми кратко саопштили: ,, Човек коме сте ударили шамар каже да вас никад није видео у животу.” И ништа више.На томе се све завршило. Против мене није била спроведена било каква истрага, нити је била подигнута оптужница.

 

Ови моји шамари, као што ће се видети мало касније, су анулирали све моје досадашње поене у Белгији, довели до губитка радног места у Фебекопу, разорили везу са Ани, био сам приморан да напустим Белгију, и да се убрзо вратим за Београд, јер друго станиште нисам имао. Сада сам јасније назирао шта се скривало иза вишегодишњих емигрантских провокација: да будем изазван на непромишљеност,да тако будем дискредитован и обезвређен у Белгији.

 

Не бих рекао да иза овога стоји четничка организација или Боро Благојевић? Мене су годинама провоцирали Албанци? Ја бих рекао да такву демонску мржњу могу на Балкану гајити једино усташе? Па фрањевачки фратри су убили маљем у главу два најближа сродника моје мајке у Јасеновцу јануара 1942. године, претходно су поломили лед у Сави и натерали их да се купају у леденој реци.Усташе су за време рата убиле тридесетак сродника моје мајке у Сребреници и Братунцу. Они не заборављају мржњу?! Изгледа да је то њихово дело! Моји су за време Другог светског рата спашавали жртве Холокауста.

 

За овај инцидент су сазнали људи из Фебекопа. Одмах сам схватио да је моја каријера у овој фирми упропашћена.

 

Ја морам ово једнога дана да обзнаним и разјасним, као што тенисер има право на бекхенд. Овде се не ради само о мени, избламирани су и мој брат Бора, и његов син Стефан, Ани и њени, мој народ и моја домовина. Ја сам злоупотребљен, ја морам рећи своју задњу реч, кад-тад. Не може се правити рачун без крчмара!  Ово је тако подло и подмукло, ово је злоупотреба подсвести човека. Мени је тај подмуклац ударио шамар, вулгарно ме месецима провоцирао, и на крају примитивно увредио, а ја сада ни крив ни дужан сносим последице. Док сам био држан у притвору, они су то јавили Ани.Међутим ни она, ни њени, нису никад о томе ни реч проговорили са мном. Ја сам Ани најзад то покушао да разјасним, али сам схватио да је то за њу врло деликатна и мучна тема. Она је само ћутала.

 

Мој дуг у будућности је да овај догађај, све што се са мном збивало у Белгији разјасним. То је моје право на завршну реч, и на

аргументовану интелектуалну одбрану.

 

Опет падови авиона, учестали удеси, као да се води неки невидљиви рат, моју пажњу је привукла вест да је 9 марта избио пожар у психијатријској болници у Burghцlzli, у Швајцарској у коме је настрадало 28 пацијената.

 

Док шетам и бројим кораке опет у бескрај изговарам у мислима реч Бангладеш на безброј нових начина, као да тражим кључ енигме и скривене слагалице?

 

А бескрајно самоуверени црни боксер Мухамед Али који одбија да служи војни рок, он, који хоће да буде црначки вођа у Америци, је скинут са трона, победио га је Џое Фрејзер. Видех Мухамеда Алија како посрамљен, али љут као рис напушта ринг.

 

Непрестано  размишљам о шамару. Испровоцирали су ме, ко зна како је цео догађај представљен у Фебекопу, и на другим местима, то се расчуло у свим срединама у којима сам се кретао и био запослен.  Ја се никад у животу нисам потукао, нисам како се то каже, у животу никада ни мрава згазио, а мене ће сада представити као

силеџију, асоцијалну и припросту особу, примитивни Балканци се обрачунавају физички, бацају бомбе на ресторане, проваљују у банке, њега узрујаног незналицу су злоупотребиле у своје сврхе поједине тајне службе, ко зна одакле и чије, да нам овде сеју неред и дестабилизацију. А он површан насео! Пошто су Балканци такви, они и не заслужују бољи поредак. Напротив, ту  недораслу балканску багру треба држати у стању вечитих нестабилности и труљења.

.

Док анализирам овај тежак лични догађај, пред очима ми је треперила као на екрану слика разљућеног Хрушчова у ОУН, како скида ципелу и лупа њоме о сто. И изнервираног Руса кога видех недавно у шуми Bois de la Cambre, како је подмукло испровоциран почео да демонстративно храни пса из тањира шармантне госпође Белгијанке, власнице пса, да би тако исказао своју супериорност.

 

Ани ми је посаветовала да узмем боловање, док се мало не слегне све то што се десило. Прибавили смо уверење од породичног лекара Аниних родитеља, са дијагнозом: депресија, потребан одмор. У Фебекопу су се сложили, и отворили ми боловање до даљег. Није ми пало постиђеном ни на крај памети да се тамо икад појавим

 

Потрешен и растрзан, свестан да је са Белгијом завршено, саопштих Ани да сам одлучио да напустим Белгију, и да се вратим у Београд. Она скамењена од неминовног, истог тужног сазнања, до кога је и она сама дошла, ћути, не каже ништа. Изгледа да је и њу почело по први пут да замара све ово што се са мном , и са нама, одавно догађа? Да умањим бол и страшни шок који тако муњевито, али неминовно, разори нашу заједницу, наше снове, предложих јој да и она иде са мном за Београд, и да тамо прво нађем посао за мене, па онда и за њу.Она прећутно прихвати, не одбија, јер зна зашто ја то кажем. Да ублажим тугу растанка!

 

Док би Ани била на радном месту, ја сам одлазио у град, или бих шетао околним улицама кварта. За мене је постало несносно да будем сам у стану? Моја несаница се нагло погоршала до максимума. Устајао бих ноћу и шетао по стану. Ани би се правила да то не види. Док је она била на послу, лутао бих бесциљно по граду, или одлазио са мојим пријатељом Албанцем др. Н..(који је завршио медицину и  који специјализира психијатарију) у психијатријску болницу у Брен Л `Але, где стажира. То је на око тридесетак километара од Брисела,  болница је погодна за одмор, на брегу у густој шуми. Читаоца ће занимати откуд такво двојство у мојим односима са бриселским Албанцима? Једни ми прете, а са другима се дружим?. Из јединог разлога што ја у провокацијама асоцијалних младића Албанаца, нисам препознавао Албанце као народ, него заведене младиће. А др.Н.. се увек са мном коректно понашао, и ја сам у њему видео пријатеља достојног поверења.

 

Ани се показала као добра вила. Увек уз мене, свугде на помоћи, брижна. Приближавао се наш растанак, који би требало да буде крајем јула. Договорили смо се да одемо на наше последње заједничко летовање и то у Италију.

 

Белгија бруји, у Шведској се десило неколико терористичких акција усташке емиграције. Миро Барешић је убио југословенског амбасадора Владимира Роловића у Стокхолму 7. априла 1971.  Са два пиштоља у руци припуцао је на домара Вукосава Дуговца. Када се на вратима појавио и амбасадор Владимир Роловић, нападачи су почели да пуцају у њега. Док ово читам у новинама, Барешић ми неодољиво личи на чудака који ми одавно прети раменом? После неколико дана амбасадор Владимир Роловић је издахнуо од задобијених рана и повреда изазваних физичким злостављањем. Овај окрутни злочин узнемирио је тада не само неутралну Шведску и тамошње југословенске раднике, већ и Југославију и читав свет. Био је то један од најсуровијих терористичких аката у то доба и један од бројних емигрантских напада на Југославију. Један од кључних захтева југословенске делегације која је стигла у Стокхолм дан након смрти амбасадора Владимира Роловића, је био да председник Шведске, Улоф Палме одмах забрани рад усташке емиграције, која је имала више удружења у Шведској. Премијер Олоф Палме је глатко одбио да испуни захтев југословенске делегације.

 

Читајући ове редове, схватио сам да се став Запада због нечега, почиње  да мења према Југославији.Зашто?

 

Да ли је чудак што трза раменом усташа? Или балиста? Ко је овај што ми је опалио шамар?

 

Rue de la fierte nationale ( улица Националног поноса) ме 1 јуна 1971.године због нечега подсети на змију. Зашкрипаше кочнице аутомобила који такорећи у месту стаде тик уз мене, плавуша за воланом излете из кола, због нечега сва раздрагана поче да ме загледа радознало, као да смо заједно расли. Учини ми се по искреном лицу да би могла бити Рускиња? Поред ње је седела витка црнка врло проницљивих очију интелектуалке. Повисока црнка уперила из кола нетремице у мене плаво зелене очи боје Северног леденог океана, изокренула их, па завезала у чвор од изненадне среће. Маше ми сва пресретна као да је срела рођеног брата, или свог највољенијег. Отвори прерадосна врата возила, искорачи нагло истуривши раскошну натколеницу. Стаде на тло на пар корака од мене:” Данил, Данилушка, ја приехала из Омска вчера, где ти?” Мрмљајући ове речи баци ми се у загрљај, сва у сузама радосницама, поче да ми љуби лице и руке,

 

Одмах сам схватио: ПОМЕШАЛА МЕ СА ДВОЈНИКОМ! Ћутим, остављам да се ствари развијају саме од себе. Она и не гледа у моје лице, него ме обасипа нежношћу чедне пресретне женске душе, која је годинама сањала овај тренутак бескрајне среће сусрета са вољеним, од кога се давно растала. Непозната одмакну главу у страну, и погледа ме летимично:,, Зачем молчиш?” ( Зашто ћутиш?)

 

Ја се мало одмакох да јој оставим дистанцу да ме боље види и препозна, да увиди да ја нисам Данилушка.

 

Она се одмаче пар корака и настави да ме мотри нетремице и испитивачки. Онда врисну, као да је ујела за руку змија у шуми, ретки пролазници се осврнуше кратко у пролазу. Узмиче уназад сва унезверена, стави дланове на очи као да не жели да види неки улични удес, поче да гледа у мене као у демона:” Невазможно, Данилушка, зачем ти немношко изменилса”, прича брзо да су ми се мало црте лица помериле, да моје очи другачије сјакте. ” Что случилос с тебја, зачем ти изменилсја”, рида запрепашћено у моме правцу, сво време држећи крајње потрешена шаке на лицу и очима. Као да не верује овоме призору:,, Шта ти се десило, говори”, узвикивала је потрешена, не водећи рачуна о пролазницима. Улица је одзвањала.

 

Проговорих кратко:,, ‘Ја нисам Данилушка”, рекох укратко о себи,,, овде у Бриселу живи човек невероватно сличан мени, чуо сам да је дипломата неке источно-европске државе, вероватно сте ме помешали са њим, госпођо.”

 

На ове моје речи, она се наслони на улични стуб, хоће да се сруши, сво време држећи сва потрешена руке на лицу и очима: ,, Немогуће,тако сте слични, о Боже мој, како су људи зли, колико сте слични,то је немогуће, реците ми је ли то нека политичка игра?”

 

Укратко јој све објасних.

 

Она се смири, али је и даље дрхтала као прут, спусти руке са лица, намести хаљину, стаде пред мене на два метра одстојања: ,,Никад нисам видела тако сличне две особе! То је немогуће! Где су Београд и Југославија, а где су Совјетски Савез и Омск, да ово није нека политичка игра? Људи су зли, они су монструми.?“

 

Учтиво сам поздравио ове две младе жене и удаљио се.

 

Шамар је моја коб, стално бих се преиспитивао да ли сам исправно поступио? Упорно бих долазио до истог закључка да сам био пребрз и импулсиван, да нисам одмерио довољно могуће последице свог поступка. Имам и оправдање. Али ја нисам џин! Имам врло трновиту прошлост испуњену свакојаким неприликама и животним тегобама, претрпео сам тешке прогоне, а моја породица и велике трагедије у Другом светском рату. Овде већ годинама трпим описане провокације и застрашивња, изнурен сам, истањених нерава. Ето логичког оправдања за мој исхитрен поступак. Не могу никако да верујем да сам погрешној особи ударио шамар? А ако јесам? Шамари нису били јаки.

 

Знам да ћу ово све превазићи. Кривица није до мене, него до оних који су ми годинама претили и застрашивали ме и угрожавали моју физичку безбедност.

 

Али коме то објаснити? Чак ме ни Ани није никада о томе запитала ни реч? Ћути као заливена. Како да то објасним Аниним родитељима, и онима у Фебекопу?

 

Мени се чини да је Ани све више склона да види тај инцидент као део некаквих мутних закулисаних међународних геополитичких такмичења.

 

Зато мудро ћути обогаћена неким новим сазнањем. Не жели никако да се у то уплиће!

 

Увече док бих гледао телевизију, говорило би се повремено о Југославији, приказиван је филм о Босни, а пред телевизијски дневник у пола осам увече, у наставцима се свако вече сам гледао загребачки цртани филм о загребачком професору Балтазару. Чујем повремено реч ” Загребачко пролеће”.

 

Јако ме забрињава губитак апетита, једем на силу, као да једем траву и песак. Комшије испод нас набавиле мале кучиће, они стално тужно завијају ноћу на тераси дозивајући мајку кучку.Ани ујутру оде на посао, ја устајем ујутру и бежим из стана, лутам узнемирен и преплашен Бриселом, само да не будем сам са својим мрачним мислима и са двојником. Имам сада нову навику, која се претворила у обичај, да изненада кренем у шетње насумце по граду, да тако заборавим на своју невољу.

 

Видех у излогу оближњег киоска књижицу у врло живим бојама, зове се ”БИТКА КОД ВАТЕРЛОА”. То ме јако заинтригира, тражим разрешење тајне, желим да проникнем у енигму: КО ЈЕ ОНДА ВЛАДАО СВЕТОМ? Можда ће ми проучавање историје омогућити да можда барем мало докучим, које су то мрачне силе које се данас надмећу за превласт у свету?

 

Мирим се неминовно да је растанак са њом дефинитиван и заувек. Враћам се за Београд.

 

Тако шетајући оближњим улицама, сретох две средовечне пуније жене, учини ми се да су наше, носе шљиве, проговорише српски. То је лепо, али оне ми не могу нимало помоћи, иако су очигледно земљакиње. Улицом поред мене пројури комби, на њему се шарени слика у врло живим бојама- постарији просед Шумадинац у народној ношњи и текст “SLIVOVITZ”. Као да бежим, изађох на једну авенију у фламанском делу града. Када се дође у фламански део града све је другачије, као у бајкама Браће Грим, скоро умишљам нибелунге, готске саге? Или ми се само тако чини? Велики путнички авиони надлећу овај део града.Чудно, аеродром Завентем је далеко! Као да чита моје мисли једна висока, витка лепа црвенокоса девојка ми се обрати осмехујући се са симпатијама:,, Промењен је коридор на аеродрому до даљег.”  Зауставих такси, шофер млад Арапин,ми се смеје врло срдачно и пријатељски, каже ми да будем весео, да је живот леп, одвезе ме до Place Rogier. На врху облакодера стоји натпис “MARTINI ON THE ROCKS”.

 

Стадох, утонух у мисли, просто се укочих, тако стојим пола сата, можда сат. Размишљам непрестано о ономе коме сам ударио шамар.Неки радници су утоварали сиве картонске кутије у подрум, један ме загледа, типичан Белгијанац. Иако радник интелигентног изгледа, сав је сив и безличан, блед такорећи и испијен, много ради, приђе ми, врло озбиљно, али са симпатијама и топлином, и рече благо ме дрмусајући: ,,Крећи се, крећи се.”

 

Запањен видех да поред мене стоји, такође укочен, врло блед, као кип, дипломата совјетске амбасаде у Бриселу М………са којим сам се упознао на Слободном универзитету у Бриселу, и дружио се са њим повремено. Био је огроман, око 170 кгр. Плав и висок као медвед, врло интелигентан, полиглота, волео је изнад свега каубојске песме. Био је још један џин на Слободном универзитету, Американац, црнокос, беле расе, врло лукавог и интелигентног израза лица, стално је стезао неке тегиће у рукама. Сећам се да су се једном два џина срела у пролазу у аули Слободног универзитета, то је за мене био врло занимљив и узбудљив сусрет, било је чак и застрашујуће, мада се нису у пролазу ни погледали.

 

Тргнух се, приђох му, продрмах га, он ћути као крпа, ништа не говори. ,,Укочен”,помислих. Као и ја! Схватам!  Наиђе један стари Арапин. Све се претвори у Арапина!          Озарих се неком скривеном надом, у даљини видим иде ка нама љупка девојка коју знам са Слободног универзитета, честитала ми је када сам на једном малом шаховском блиц турниру био први, оптимизам ме просто поплави, прође, изгледа да ме није спазила?.Свет старог Арапина нестаде и све постаде млада девојка.

 

Побегох, скренух ка улици која се удаљава од Gare du nord, (Северна железнича станица), нађох се изненада изопштен из буке и јурњаве аутомобила у тихој мирној слепој уличици, која ме подсети на дечји вртић у природи, видех клупе и неке жене са децом, скренух њима и седох на клупу. То мени треба, мир и радост живота! Мој поглед изможденог младог човека залута на суседну клупу, не могу згранут да верујем својим очима: тамо је седео двојник! Као да се опустих, скоро да ми тај сусрет са њим у оваквим околностима поврати расположење. Али ја више не могу ни да се изненадим? Погледах га пажљиво, био је блед и жут као мумија, укочен, непокретан, као да је залеђен. Нем, непомичан, упитах се да ли је жив? Погледах му очи, оне су непокретне, фиксиране у једном смеру, као у мртваца, само му зенице заиграше као два врло покретна кликера када ме спази. Као да су му уградили очи од стакла?

 

Није могуће да ме није спазио? Учини ми се да ме негде из дубине мозга спази, као да ми немушто саопшти :,, Још ми и ти требаш?”

 

Устадох и побегох са места као опарен. Он ме није удостојио ни најобичнијим погледом, ниjе се ни осврнуо ка мени док сам се удаљавао, окретао сам се према њему да проверим овај утисак? Испружио ноге по тлу, и окренуо ми леђа. Као да нисам никада био поред њега? Могуће је да је толико укочен да ме није ни спазио? Или је моћник, или је неки уображенко? Он ме због нечега одувек ниподоштава? Ја сам врло поносан?

 

Размишљам о двојнику, каква необична игра случајности, физички невероватно личимо. Чак су нам и изрази лица слични? Откуд таква сличност? Запрепастио сам се када сам у његовом изразу лица, гестовима, покретима тела, осмесима, запазио да тако подсећају на моје. Невероватно! Да ли је могуће да психа јединке реагује на своје физичко обличје, која на њега даје сличне духовне одговоре, изразе лица, гестове ?

 

Када бих повремено одлазио до др. Н… на његово радно место у психијатријској болници у оближњем месту Brain l’ Aleut удаљеном тридесетак километара од Брисела у Валонији, носио бих са собом ову занимљиву брошуру о битци на Ватерлоу са врло лепим сликама у боји. Ишли би колима, а са њим бих се и вратио. Болница је на брду, у шуми, где је мирно и тихо. Идеално за одмор и читање. Отворио бих књигу ,сазнајем да се чувена битка на оближњем Ватерлоу удаљеном само неколико километара од Брен Але одигравала повремено и у самом овом месту.

 

Да ли из битке на Ватерлоу могу открити ко је онда владао светом? Можда ће ми то сазнање отворити очи да откријем ко су данашњи владари планете? Ко је крив за овакву моју екстремну страст за политику? А мене су у животу одувек привлачиле сасвим друге ствари?

 

Битка се одиграла 15. јуна 1815. године између Француске коју је предводио Наполеон и Коалиције коју су сачињавале: Велика Британија, Холандија, Пруска, Хановер, Хасау и Брауншвајг. Француску војску су предводилио Наполеон и генерал Мишел Неј, а војску коалиције Војвода од Велингтона и Гебхард фон Блихер. Јачина војна на страни Француске 73.000 а на страни савезника 67.000 војника и 60.000 Пруса. Поједине борбе су се изводиле у самом месту Braine-l’Alleud.где је ова  мрачна психијатријска болница дубоко увучена у влажну шуму.У библиотеци у Брен л’ Але сам читао књигу о бици на Ватерлоу.Ипак ми се чини да је Француска одувек била врло моћна држава, да су Французи врло жилав и мудар народ, и да се Наполеон није случајно појавио? Такав моћан и креативан народ жели да влада Европом и светом, али то желе и Енглези, Немци, Американци, Руси.

 

Онда су се тада сви били удружили против Француске, а недавно у Другом светском рату против Немачке.

 

Карте се чудно мешају, данашња шаховска табла није више као она почетком 19. века. Француска је прешла у табор ондашње противничке Коалиције, ствара се ЕУ.

 

Чини ми се да се сада сви потајно удружују против Руса, као што су се својевремено били удружили против Француза, затим против Немаца.

 

Увек је потребан жртвени јарац! У свакој средини се нађе неко на кога се каналише колективна негативна енергија. Али је то пре свега закулисна борба за освајања и плен.

 

Узех новине у руке и вратих се у ово време. Мало, мало па прочитам необичне вести о догађањима у Совјетском Савезу, које нису у складу са мојом представом о СССР-у, као свемоћној држави пред којом дрхти цела планета. Нешто се тамо тихо круни, крчка? Шта? Како?

 

Желимо да проведемо последње заједничко летовање у животу, свестан сам да је тако, да је наш разлаз неминован, дефинитиван, заувек.

Прихватам га као неминовност.Пре мога одласка за Београд који планирам за крај јула 1971.године, одлучили смо да одемо у Италију, са агенцијом Railtours која је специјализована за туристичке аранжмане возом.

 

У пријатном амбијенту брзо стигосмо у наше одредиште Сестри Леванте на Лигуријском мору близу места Рапало. Ово место је познато по томе јер је у њему 12. новембра 1920. године потписан споразум Италије са Краљевином Југославијом, о њиховим новим међудржавним границама. Није ми јасно како други треба да стварају Југославију? О нама су други одлучивали тада, а у много чему и о оснивању комунистичке Југославије. И о растурању Краљевине Југославије! А ми се сада заносимо са самоуправљањем?. И комунизмом?.

 

Али шта ја ту могу, то су огромне силе, ми појединци смо ништавни. А београдске бирократе умислиле да су свемоћне?

 

Може опет негде да експлодира, када се неизмерно нагомилају нерешена питања? Мржње и нетрпељивости се временом накупе, онда једном на крају све пукне у рату, па опет настану тектонске дубоке промене граница држава. Југославија се помало клима, убише амбасадора Роловића у Шведској? Па се све смири, до нове ерупције нагомиланог беса?

Стигосмо у мали породични хотел у нашем одредишту, у сликовитом приморском месташцету Сестри Леванте на обали Лигуријског мора, недалеко од Рапала. Собе су врло лепе, на педесетак метара од мора. У пролазу смо видели лепе пешчане плаже. Храна је врло укусна, особље љубазно.Упркос изнурености, понео сам две књиге из Универзитетске библиотеке, све ме вуче нешто да их читам.Увиђам да грешим, није требало да размишљам о књигама овде на летовању, него да се одмарам. Али је ту нешто јаче од мене?

 

Са нама за време оброка је седео за столом стари Немац са супругом, разговарали смо на енглеском, био је пре више година на летовању у Југославији, а у Бриселу је био још 1924. године:,, Сећам се трамваја у широкој авенији Луис”, каже сетно. Описивао је како је онда Брисел изгледао. Запазио сам занимљиву ствар: када са Ани и самном разговарају Италијани, или други странци, овога пута овај стари Немац, они мисле да сам и ја Белгијанац. Увидех да се они према Белгијанцима понашају сасвим другачије, него што би се понашали према мени, када би сазнавали да сам Југословен; изгледали су ми скромни и разумни.

 

Упознао сам једног старог Италијана који је био заробљен за време рата у Југославији и после тога, пришао партизанима, он је левичар. Гледао ме је из прикрајка пријатељски, тако ме је подсећао на наше првоборце, личи на маминог ујака Драгу Беатовића-помислих, причао ми је радостан своје ратне успомене, он је егзалтирано за Тита и комунизам. Говорио ми је на италијанском, иако овај језик не знам, добро сам га разумео јер ко зна француски, ко је учио латински у гимназији, тај са трудом може донекле разумети и италијански језик. Он ми је био врло драг, али ми је ипак нешто у свему томе помало сметало, јер не могу да схватим да овде не знају чињенице, да је Југославија земља, где је ипак већина грађана ипак обесправљена, будући да су чланови Комунистичке партије привилеговани..Али сам ћутао док ми је све то причао, и сво време сам му се љубазно осмехивао. Левица је врло јака у Италији. Ово је земља Макјавелија.

 

На плажи смо упознали брачни пар из Холандије, супруг, супруга и мало детешце. Они су врло учтиви, делују мудро, са њима смо измењали само неколико речи.

 

Сунчаног дана пред нама се на плажи појавише две младе љупке Италијанке, закорачише сјактавим жућкастим сандалицама у песак, као да са таласа са пучине донесоше невероватно узбудљиву мелодију ”Signor Capitano”. Упутише се право ка нама држећи у рукама некакве папире, обратише нам се на енглеском, боље рећи љупко почеше да преплићу језицима, када говоре енглески певуше, као што наше Далматинке или Мостарке када разговарају цвркућу као славуји на грани, биле су то анкетарке, постављале су нам питања о томе шта странци мисле о Италији и Италијанима. Откуда набасаше да баш нас анкетирају, а Ани и ја се управо бавимо анкетирањем?  Док смо одговарали на питања, плажом је дискретно у нашем правцу одјекивало из неког невидљивог транзистора:

 

Signor Capitano si fermi qui.

Sono tanto stanco mi fermo, sì.

Dimmi un po’ soldato, di dove sei?

la riva bianca

la riva nera.

 

Невероватно мелодична песма, тако подсећа на наше револуционарне песме. Желео бих да ова песма потраје што дуже. Чули смо је јеш неколико пута, ова песма као да постаде лајт мотив за све време нашег боравка у Италији, такорећи на сваком кораку се чује.

 

Италијани кажу за Левицу- Sinistra, а за Десницу-Dextra. А реч Sinistra значи и “пропаст“.

 

Били смо на излету у Портофино, где је долазио Џон Кенеди са супругом Жаклином. Сетих се познате америчке песме ” J found my love in Portofino’’. („Нашла сам моју љубав у Портофину“) Видели смо вилу у којој је живео Бајрон, а онда мало даље зграду на којој пише: овде је писао своја дела чувени дански писац Андерсен. Открили смо бајковито леп хотелчић, зове се “Санто Фруктуозо“ саздан на невероватно романтичном месту, у једном малом неприступачном заливу, окружен окомитим шумовитим падинама обраслим високим стаблима борова, у дивљини, до кога нема пута копном, већ се може доћи само бродићем који пристаје у малом затону. Овај хотелчић има малу плажу, и тамо затекосмо истински рај на земљи.

 

На плажи опет са нечијег транзистора се зачу тужна вест: преминуо Луис Армстронг. Рођен 1901., живео 70 година. Вест се заврши његовом познатом песмом ОЧИ ЧАРНИЈЕ. Изгледа да је он волео Русе, види се са каквом љубављу пева ову руску песму, као да у њој види наду. Има занимљиво презиме: Arm strong, што би у преводу значило ”снажна рука”. Снажна десница или левица?

 

Увече у Сестри Леванте у близини нашег смештаја би се обично зачула некаква граја.Ту у близини је кафана, у којој Италијани воле да свако вече бескрајно причају, играју лото, томболу, као и да се страсно расправљају и надвикују. Од њихове галаме не може да се спава.

 

Када бих долазио лети у Далмацију, као да бих се враћао у детињство, тај осећај доживех и овде. Италија је као продужено, вечито детињство, полет, усхићеност, оптимизам, нека нова енергија, нови мириси. Извиру неке старе успомене из детињства, неки заборављени пејсажи, давно виђени људи, враћао сам се као опшињен у прошлост. Понет, кренух у потрагу за детињством? Уђох у мало двориште, видех разгранато чворновато дрво, као оно у Нишу, по коме сам се верао као дечак. Жене на тераси чаврљају безбрижно. Један чикица се раскомотио на столици, смеје ми се док кашље, нешто ми шапуће као старом пријатељу. Одмах изнад  кућа што гледају на море, се окомито уздиже висока планина, поред дебелог стабла бора, скоро да се сударих са бујном девојком као зифт црне косе, силазила је низбрдицом и сама са собом је гласно причала, смејући се из свег гласа, била је бескрајно весела, и љупка у исто време.

 

Нације су различите. Белгијанци полако говоре, не гестикулирају, слично је и у другим земљама Западне Европе. А у Италији обратно. Иако у Белгији и западоевропским земљама гестикулирање, причљивост, изражавање емоција, могу бити понекад виђени као знак недовољне рационалности, или чак симптом нижег интелектуалног нивоа, овде је то уобичајено.Увидео сам да Италијани, ти који гестикулирају и дају одушка својој емотивности, нису ништа мање интелигентни или стручни у својим професијама од европских западњака. Насупрот! Они су одрасли, емотивно зрели људи, врло су мудри, свесно се препуштају осећањима, понашају се понекад као распојасана деца, много причају, шале се, бенаве се Они су тога врло добро свесни, мени се чини да они намерно негују емоције, галаму, да спрече да стрес не наруши виталност, да не ствара бриге и депресију. Они својим емоцијама уствари извлаче из дубине личности инспирацију за квалитетан креативан живот. Италија је романтична, али је развијена и богата, људи су весели и детињасти, спонтани, али свако савршено обавља свој задатак, као и они на Западу. И са још више жара! Њима су спонтаност и врста детињастости свесна самоинспирација, као нека аутосугестија у којој уживају.

 

То се тако хармонично уклапа у моју животну филозофију екстазе.

 

Да ли је здравије дати одушка емоцијама, или их пригушивати?

 

Поред ових типичних Италијана медитеранаца распојасаних весељака, запазио сам и нове генерације младих Италијана,повучених и затворених, који пазе на сваку реч и контролишу изражавање емоција. Баш као они на Западу.

 

На крају, ко је у праву, рационални прорачунати, самоконтролисани Западњаци, или Италијани емотивни Медитеранци?

 

Који тренд ће превагнути у Италији: западноевропска рационалност и потискивање емоција? Или традиционална италијанска медитеранска распеваност и причљивост?

 

Италију не познајем довољно, прошао сам пар пута кроз њу возом, гледао сам италијанске филмове, сретао Италијане, читао, знам подоста о овој лепој медитеранској земљи, и не осећам се овде као да сам по први пут, људи ми нису туђи, осећам се лепо и опуштено међу овим људима, имам утисак да  смо на неки начин сличног духа и менталитета. И наше земља излази на Медитеран! Ипак има значајних разлика. Италијани су типични латински медитеранци.Одувек сам уживао у њиховој уметности удварања, они су ту без премца, шармантни, спонтани, весели, духовити.

 

Ишли смо на излет у Фиренцу возом. Фиренца је прелеп град. Видели смо и криви торањ у Пизи. Посетили смо Санта Маргериту и Рапало. Воз је савршено удобан, долази и стиже у минут, као у Белгији. Зачудо, у овом возу нико ни са ким не ступа у разговор, као да сам у Белгији. Да ли је овако и у другим возовима широм Италије?

 

Двадесетодневни одмор у Сестри Леванте је брзо прошао, али је за мене уместо релаксације и одмора, ипак био стресан, пре свега због интензивне несанице која ни овде није јењавала. По први пут одкако се познајемо Ани и ја смо били нервозни у пар наврата, то нису биле ни расправице, за мене су те кратке неодмерене речи, по први пут од како се познајемо, биле симптом нечега, боље рећи дискретан знак незадовољства. Њен тужан лик ми није говорио да је љута н мене, не она је била тужна због међусобно изневерених нада.

После двадесетак дана смо се вратили истим возом компаније Rail tours.

 

На улазу у велику железничку станицу у Ђенови наша композиција успори, поче да мили, и стаде у месту пред црвеним сигналом. Чека укрштање. Изађосмо на прозор. На колосеку поред нашег вагона се полако заустављала друга возна композиција, клизила је, мили, па стаде у месту.Тачно наспрам нашег вагона се заустави вагон композиције на суседном колосеку, погледах и видех пријатно изненађен да се на прозор вагона наклонио брачни пар из Холандије, са којима смо повремено измењали поздраве на плажи. Насмејасмо се. Они нам се јавише весело. Њихова композиција изненада крену и нестаде. Љубазни конобари унесоше вечеру Наслонио сам се на седиште не могу ни да трепнем, о сну ни говора. Ани се пак згрчила на удобним седиштима и заспала сном праведника. Ноћ је, приближавамо се Швајцарској. Враћам се са летовања од три недеље, али уместо да будем одморан, ја сам уморан и измршавео, нервозан, испијен упорном несаницом.

 

Све ми се више чини да је Југославија комунистичка држава, блиска СССР-у? Али како то да комунисти имају утицај у Белгији, када су тако далеко? Како би Југославија која је уз СССР могла мене надзиравати у Белгији? Ко стоји иза чудака и његовог ганга младих Албанаца? Усташе? А ко је тај који ми је ударио шамар?

 

У овом возу размишљам упорно о феномену о коме одавно размишљам све упорније, који сам назвао LE QUART, што на српском значи ЧЕТВРТИНА. То је коб ? Замор, притисци, страхови, па још ако се јави несаница, лош апетит, онда се у таквим необичним околностима људско биће може претворити у спарушену биљку, у крпу, почне да слаби ментална снага, нема концентрације, нити удубљивања у оно што се ради, слабо се користи интелектуални посед, опада креативност. Све се ради површно. Човек се тако смањује интелектуално на делић (ЧЕТВРТИНУ) својих потенцијала, постаје као чапур неког дрвета, а који би можда могао бити велико и снажно стабло, али наједном је закржљао. Емигрантско политичко подземље ме је ових шест година у Белгији методично изнуривало, смањивало. Сви они који су били у контакту самном, свугде где сам био запослен, и на постдипломским студијама, су ме видели тако подмукло смањеног, не знајући за моје стварне потенцијале, да сам ја сасвим другачији, да сам сенка себе. Сада на крају мога боравка у Белгији, се пребирам, правим резиме, ово што сам постигао у Белгији за ових шест година је далеко испод мојих могућности, зато што су ме описане неприлике и стресови интелектуално смањили. Природно, и физички изнурили.

 

Прве три године нисам одлазио ниједном у Београд, јер сам осећао стид, зато што нисам остварио очекиване резултате, услед описаних опструкција.Како то њима овде у Бриселу објаснити о чему се ради? Они то никад не би могли да схвате, само би могли помислити да сам душевно уздрман. Ипак, има међу њима и оних просвећених, који су ме исправно проценили. Добро они знају о чему се ради. Али шта они могу ту да учине? Најбоље је да ћуте.

 

Воз нечујно граби, ноћ је а ја не могу да заспим, Сви спавају осим мене, мени несаница не да да склопим очи, наслонио сам се узнемирен на мекани наслон седишта.уместо да будем уморан и поспан, као да почех да се будим из сна. Нешто чудно поче да се дешава са мном. Наиђе нека необична снага, па се претвори у плиму радости. Као да дођох себи однекле из дугог одсуства. Просветљење настаде у возу који је  јурио као одапета стрела, устремио се према Бриселу, вијуга скоро нечујно у свежој ноћи кроз планинску Швајцарску.

 

Освестио сам се такорећи у трену.Нешто ми се рече само од себе. Шта и како се десило не знам? Сада сам зрео човек, наоружан сам новим сазнањем и искуством.

 

Стадох на ноге, наслоних се на окно прозора. Удахнух свеж планински ваздух, скоро да се пропех: Не дам се, повратићу се!

 

Воз забрза, као коњ када га возач ошине благо бичем, онда исто тако наједном успори. Видех зелени сигнал, промицале су сабласне полуосветљене зграде у свежој тамној ноћи, изгледа да воз поче да улази у неку забиту железничку станицу у Швајцарској. Осетих тек сада свежу швајцарску ноћ после три недеље медитеранске жеге.

 

Возна композиција успори, улазила је у железничку станицу, клизила је, милила Мом погледу се постепено , корак по корак, приближавао велики и висок стуб, зачудих се: сав је био начичкан свакојаким аутомобилским регистарским таблицама? Откуд оволике аутомобилске регистарске таблице на овој железничкој станици? Којом сврхом? Ту им није место.Можда се забављао неки докони весељак? Али железничка станица није погодно место за стављање аутомобилских регистарских таблица? Како то нису уклонили? Воз скоро стаде, наш вагон врло благо цимну зауставивши се у месту, сањиво благо тргну, удари тачку.Заустави се баш испред стуба са регистарским таблицама. Као да их неко нацрта испод мога прозора да их видим. Стадох на прозор и почех да зурим у свежу ноћ, у благо осветљену малу железничку станицу, нигде никога, једино видех радознао наспрам прозора нашег вагона ове аутомобилске таблице на разним језицима, из разних земаља.

 

Када спазих једну такву регистарску аутомобилску таблицу, као да ми је неко на послужавнику истури пред очи, тргох се, скоро да се пропех.Не могу да поверујем својим очима, то је била београдска регистарска таблица са бројевима: 616669

 

Као да се пробудих, осетих невероватно илуминацију и унутрашње просветљење. Освестих се једном заувек. И све схватих. Невероватно ново сазнање! Откривена ми је тајна! Сада ми је јасно како су ми то чинили? То је оно што сам слушао о тајном убеђивању од појединих студената на Слободном универзитету.Од овог момента мој живот постаде обогаћен невероватним откровењем. Отвори ми се ново поглавље у сазнањима о материји SOCIAL CONTROL, HIDEN PERSUASION, што сам читао у књигама које сам позајмљивао на СУБ-у.

 

Шеф ове забите железничке станице енергично искорачи. Он је средњег раста, здрав и румен, врло важан и строг, као неки војсковођа, бирократа, са палицом и црвеним ширитима на качкету.Крочи тачно на мали перон испод прозора мога вагона, на пар метара од мене. Видех га како стави брзо у уста пиштаљку и дуну, писну право у моје уши. Даде знак заставицом и воз крену. Спази ме, поклонивши се дискретно према прозору поред кога сам стајао, скоро нечујно добаци љубазно сањивим гласом у пустој и дремљивој железничкој постаји, на францускoм:„Bonne nuit!“( „Лаку ноћ!“)

 

Chemin de fere, raillerie. То са аутомобилским таблицама је духовита случајност, помишљам.

 

Сматрам себе за скромну особу. Откуд мени сада такав осећај важности? Погледах у Ани која је спавала са изразом мирног јагњета. Помислих патерналистички: Ја знам, а она, они не знају! Да ли сам ја део једне врло минималне мањине људских бића, чак и у западној Европи, и у свету? Ја сам део оних повлашћених који знају дубоко запретену тајну света. Да ја не уображавам? Ипак овакав начин и размишљање одбацих као низак ниво личног психолошког одбрамбеног механизма, којим бих тежио за илузијом интелектуалне надмоћности. Не, ја нисам такав!

 

Колико ли је наших људи, који су долазили на Запад, пролазило кроз оваква болна поступања, да би дошли до скупо плаћених откровења и сазнања? Боље би ми било да до тих сазнања нисам никад ни дошао.

 

Али не схватам ко стоји иза овога? Запад? Исток? Југославија? СССР? Масони? Тајне ложе? ЦИА, Наполеонови наследници, усташе? Мој отац ми је казао још почетком 1950-их година да Југославијом владају велике западне државе? Које? Ваљда се и оне међусобно боре за превласт? Са киме смо ми? А Совјетски Савез? А Кина? Шта хоће од мене?

 

Мени је јасно казао директор Фебекопа да ме враћају у Београд да се тамо борим. Зашто? Против кога? Ко ми даје такву улогу, због чега? А мој друг Рата безбедњак ми је казао у Београду пред полазак за Брисел септембра 1965. године, да ме шаљу на задатак у Брисел. Спомињао ми је стално белгијске “ тестераше“ ( Албанце), да ће ме гурнути њима у руке. Па ја сам заиста цело време имао неприлике са младим непријатељски настројеним Албанцима?

 

Нада даје смисао животу и у највећим неприликама. За Ани ипак нема посла у Београду, покушавао сам, не зна језик, мала плата, нема стан. За неколико дана путујем за Београд. Опет неколико узастопних бесаних ноћи. Ани је донела од колегинице два мала мачета, једно се звало Ромео, а друго Прунела.Читао сам дуго у ноћи да се смирим. Таман да угасим сијалицу и пружим руку да притиснем дугме, маче се залети и скочи и шапом пре мене угаси. Десила се чудна ствар, која се раније није дешавала, звона на оближњој католичкој цркви су почела свом снагом да звоне усред ноћи. Људи су ћутали узнемирени. Нису као што се то код нас дешава излазили радознало на прозоре, у ходнике; устадох из кревета и провирих кроз прозор, назирао сам у становима преко пута у полутами соба сенке, како се дискретно и радознало

приближавају прозорима.

 

Дан пред полазак за Београд 19 јула 1971.године је неко зазвонио на врата, уђе врло низак човек, скоро кепец, али лица мудраца и очију које одају врло моћног човека. Био је нејасан, дошао је однекле, били смо врло учтиви са њим, али нам није било јасно о чему се ради. Затим је наишао један други, исто тако мали кепец, и врло сличан, и опет је и он био нејасан. Ани и ја смо закључили да су то биле две различите особе, али врло сличне. Можда су близанци? Или двојници?

 

Ани ме је испратила на железничку станицу Garе du Nord ( Север). После четири године заједничког живота пуног пројеката и нада, остао нам је тужан празан растанак. Иза нас зјапе неиспуњене наде, као рушевине, пред нама будућност без смисла. Наш стан ће сада бити пуст, она ће одлазити на посао са изгубљеном надом у срцу. Када се човек на некога навикне, растанак уме бити тегобан и безнадан. Године нашег заједничког живота су се слиле у овај један дан, као да све лепе тренутке позаборављасмо? Како је људско биће несавршено? Дивне године заједништва се позаборављају, и види се само једно-овај тужни дан који немилосрдно потискује успомене.Тренуци сурово у трену прогутају сећања на читаве године незаборавне заједнице. Скоро као да нису ни постојале? Човек је несавршеност! Живот је неумитно суров! Плакала је у кафеу железничке станице нечујно, само сузним очима и тужном безнадежношћу црта лица. Савијена на сивој столици, сузним испражњеним очима без сјаја, и избледелим лицем ми је немушто саопштавала да јој живот сада постаје одвратно тужан, сив и монотон. Она је ипак реалистична и прагматична, трже се и усправи полако, као да себи каже одлучно-тако мора  бити!

 

Воз крете, она је стојала на перону избледела и нема, као сенка, Валонци су тако слични нама, и понекад старомодно сентиментални. То ми се нарочито свиђало код Ани и њених. Велеград није у њима убио осећај за оно што је лепо и природно. Тек сада сам схватио, Ани је из унутрашњости, из Валоније на самој граници са Француском, из брдовитих крајева, па изгледа да се у Бриселу осећа као придошлица. Као и ја у Београду! Ми смо провинцијалци, здравог духа, природни. Стојала је без речи, нема, не маше, ништа не каже. Када се врати кући, биће сама у стану-то је за њу новина која је баца у зебњу и неизвесност пред непосредном будућношћу. Али ја њу познајем, она ће се брзо прилагодити неминовностима. Белгијанци су врло мудри, ако другачије не може, мора се наставити живот уздигнуте главе, онако како се може.

 

Воз као змија поче да се обавија око Атомијума, опет поче моја опсесија понављања речи и слогова. Реч “Атомиом” изазива зебњу. Изговарам ову реч од завршетка, наопачке: Нуклеарна експлозија, закључих.Ту негде нађох и моје име исказано наопачке. Сетих се због нечега назива фирме “Бата“ у Нушићевој улици у Београду, видео сам слику из ратних дана , после немачког бомбардовања Београд 6 априла 1941 године је се на  фасади разрушене зграде, олујна београдска кошава је у небо витлала дим са запаљених обрушених кровова, али је се победнички њихала макета са називом “ Бата “  . Њу бомбе нису оборил на тло. Као да је њишући се некоме терала инат.

 

Да ли се из Брисела враћам поражен?  Шта може појединац да учини, ма колико био огорчен и незадовољан?

 

Она нестаде заувек. Заједно са кулом Атомијума. Никада је више нећу видети! Знам чувара Атомијума, упознао сам га једном приликом.

 

Закључујем да сам огрубео, живот је био суров према мени. Навикао сам на изненадне разлазе са драгим особама, на свакојаке животне неприлике.

 

Где је овде мој идентитет? Непредвидиви обрти и сурове животне неприлике се ређају убрзано једна за другом, треба реаговати брзо и рацинално. А ја сам неписпаван и уморан. Али мој оптимизам пред изазовима неизвесне будућности није нимало умањен. Живот у Београду је предамном. Како ће бити? Шта чинити?

 

Воз Брисел-Келн-Бон-Минхен је брз, клизи као авион, у руци ми је ред вожње купљен на железничкој станици у Бриселу, воз је стигао у Лијеж у минут, у Вервие са два минута кашњења, у Ахен у минут, у Келну је каснио само један минут. Воз крете са станице у Келну тачно по реду вожње. Црнокоси радници Медитеранци су убацивали пакете у поштански вагон. Нису стигли да убаце све, воз није чекао, кренуо је нагло, пакети које су убацивали у вагон у покрету су падали на земљу. Мора се поштовати ред вожње.

“Западна тачност и дисциплина!” Сетих се наших вишечасовних кашњења возова. Економиста сам, знам да је тачност возног реда тешко остварити, то је условљено са можда стотинак и више фактора, за то је потребан одговарајући технолошки степен развоја, који наша земља засада нема.

 

После шест година боравка у Белгији, у егзилу, враћам се кући, одлучио сам да се вратим у своју земљу, одакле сам, где ми је место, где су сви моји. А где другде и могу да одем?

Док воз јури ка југу Немачке, ка Минхену, неиспаван и на ивици снаге, као у трансу, се враћам у протеклих магловитих и кишних шест година боравка у тој просперитетној и врло сређеној западној земљи. Ја сам осуђен да се цео живот селим возовима. Овај белгијски је другачији од наших балканских, удобан је и сјајан, скоро нечујан.

Наши звучно и носталгично тандрчу по спојницама шина, и одскачу као таљиге, а овај воз, као челична летилица, скоро да лебди изнад пруге. Нема оног романтичног осећаја на који сам навикао када воз језди на југ ка Нишу, Скопљу, кад димљива горопад, као крдо подивљалих бивола, хукћући долинама између планина.

 

Зар је могуће да сам за шест година само два пута био у Београду? Уместо немуштог одговора, воз је јездио као крилати коњ долином велике реке Рајне. У мислима се трудим да направим резиме прошлости. Установљавам да је та визија прошлости улепшана или поружњена, али врло треперава, често врло другачија од аутентичног доживљаја у Белгији, и од тамо проживљене стварности. Човек је несавршен!

 

Не, ја нисам постао PERSONA NON GRATA.

 

Пренух се из мисли и вратих у садашњост, погледао бих повремено у ред вожње, воз приближавајући се Минхену је улазио скоро у минут у сваку железничку станицу.

Наиђе понеки мали тунел, десно се назиру контуре омање планине, као Авала, дремљиви путник да утоли моју радозналост показа руком: “Таунус“, пре него што воз уђе у тунел локомотива свирну реско, а то у мојим мислима одјекну:” Ту-не-л”, и опет “Ту-не’л”. Као да ми неко каже:”Не ту”!. Ја сам крајње уморан, изнурен, у зебњи. Понављам реч: ту-нел, у мислима је изговарам на разне начине.”Нет” скоро узвикнух. Као одјек се јави: Но! Не-закључих.

 

Воз се приближава Минхену. Знам Минхенску железничку станицу од раније, огромна је, са можда стотинак колосека. Минхен знам као град где се производе најбоље играчке на свету. Па и људе желе да претворе у играчке, роботе. Питам се шта се то дешава самном, у чијем сам поседу?

 

Запитах кондуктера, плавокосог, повисоког, већ средовечног Немца, који само завири у купе:,, На коме перону стоји воз “Југославија експрес“ који полази у 22 и 30, за Београд?” Казао ми је процењујући ме очима, труди се да процени које сам нације, можда и занимања, онда ми се обрати са уважавањем: да га питам када воз стигне, има времена, он сада не зна. Нисам могао у Бриселу да резервишем спаваћа кола за овај воз,  јер није било слободних места. А пут до Београда је дуг, и путује се ноћу, спавање је погодније од седења. Крајње сам уморан, а то ми треба, да спавам. Недовољан сан тежи да особу претвори у крпу, у играчку својих импулса. Не желим да будем робот, туђа играчка ”en distance’’. Ах да, Минхен је чувен по производњи играчака. Контролишем своје мисли, трудим се да будем што смиренији и рационалнији. Треба да ојачам, да будем здравији, кретање, храна, спавање, онда  човек постаје свој господар, постаје рационалан .Обратно, постаје крпа.Морам бити промишљен, методичан, најмања грешка ће ми се олупати о главу.

 

Воз улази полако у Минхенску железничку станицу, поче да мили, а онда стаде у месту помало отсечно.Погледах кроз прозор, на вагонима пише ћирилицом, а онда

латиницом “Југославија експрес-Београд-Минхен-Београд”. Каква сретна коинциденција – обрадовах се, од оволиког броја колосека, мој воз се заустави баш поред самог воза који ми треба.Али откривам у последње време толико чудних коинциденција.

 

Узех  кофере, закорачих из вагона на перон. Тек тада схватих да се мој вагон тачно зауставио испред два вагона кола за спавање воза Београд-Минхен-Београд. Тргнух се, постадох свестан једне друге необичне коинциденције коју сам уочио баш поред самих кола за спавање: погледах према вагону Београдског воза, кад на перону стоји кондуктер млади, црномањасти, витак, повисок човек, коме сам се истински обрадовао, јер је то био мој добар пријатељ, правник, са којим сам далеке 1962. године, лети радио као кондуктер у колима за спавање, да зарадимо за море. Он је остао да буде кондуктер, јер више зарађује него као правник у некој бирократској сивој установи. Посао кондуктера у колима за спавање значи и путовања широм Европе, а има и узбудљивих необичних догађаја. И бакшиша. Приђох му радостан:,, Каква сретна случајност”, смејао се. Казао ми је затим:,,Један наш човек из Холандије је отказао, има само једно слободно место, стигао си у последњем тренутку.”

 

Лежај је био доњи, а изнад мене на лежају се испружио путник, који се покрио ћебетом преко главе, не могу да му видим лице. Уморан затворих очи. Само што потонух у благ сан, неко поче да ме дрма, погледах изнад себе изненашен, да се нешто није десило, видех запрепашћен насмејано и пријатељско, али ипак строго, лице мога земљака и далеког рођака М……знао сам од раније да је био сарадник –доушник полиције из Југе. Дружио се повремено са школским другом полицајцом Ратом.

 

Ово је невероватно! Али се брзо мирим на било шта да наиђе.Огуглао сам на најневероватније коинциденције. Ћутим. Скоро да престах да се чудим. Шта год да се деси не би ме изненадило?

 

Значи изнад мене у купеу вагона воза који јури према Београдау, усред Немачке је полицијски агент из Београд? Ко и како води игру, ко је овде власт, или се различите власти боре међусобно? Мени се све више чини да су те власти у дослуху! Ко је врховни бос? Понекад себи заличим на јунака Добричанинове приче “ Заједнички стан“ , док отац породице решава укрштене речи, сав занет тоне у бескрајна проучавања свакојаких енигми и ребуса, док он ван реалности бистри нејасну политику, дотле му се ћерка заљубљује у подстанара. Владам собом! Нисам занесењак. Где да побегнем од оних који ми краду дане, живот и наде?

 

Ништа ме не може довести до лудила.Таман хоћу да заспим и баш када ми слатка поспаност наиђе на очи, тајанствени рођак би почињао да ме хвата за рамена и да ме дрма. Каже јасно и гласно, док у мене зури у мраку рођачки, топло и пријатељски:,,Нема спавања, наређење-извршење.”  И тако све до Београда.

 

Откуд он овде? Да ли ја сањам? Да ли је он овде по задатаку? Немогуће? Шта ми тај чини сада, дрма ме руком одозго, буди ме? !

 

Локомотива свирну пред тунелом: “Ту-не-л”, опет се тргух преплашено.

 

Чему толики интерес за мој сан, за моју форму, снагу, енергију, концентрацију? Када је човек неиспаван, он постаје крпа, то јест робот. То не смем дозволити. Јер могу бити злоупотребљен. Осећам страх од будућности у Београду. Победих вал безнађа, некога би то гурнуло у самоубиство, а ја постајем све одлучнији да се изборим свим снагама. Читао сам у возу књигу Сервана Шрајбера ”Када се Кина разбуди свет ће дрхтати”.

 

Пробудио сам се, освестио се. Врати ми се оптимизам. У се и у своје кљусе!

 

Стално се присећам сиротог младог Португалца Мартена. Они су и мени, као и њему, подарили улогу ”жртвеног јарца” ( ”bouc emmissaire”, ” classes”, превод аутора), од

мене праве учионицу, да помоћу мене шаљу поруке, да мојим примером уче друге:” ШТА ТРЕБА ЧИНИТИ, А ШТА НЕ ТРЕБА ЧИНИТИ”. Не смем дозволити да будем постварен, имам право на своје ја, на личну смирену интелектуалну одбрану. Ја прозирем у игру, они то виде. И због тога ме уважавају. Али иду на то да ме изнуре и претворе у врсту беспомоћног појединца. Да ме тако подешвају по њиховом нахођењу.

 

А гангови младића који су ме терорисали ових шест година, а чудак ?

 

Они бескрупулозни и бескрајно себични у мени виде погодну играчку за њихове игре. .

 

Кроз Словенију неко из таме тмурне магле баци каменицу на београдски “Југославија експрес”, пуче прозор као права мала бомба, тргнух се и заклоних рукама лице, по купеу се разасуше стаклићи, неко га разби споља каменицом. ”Каква национална добродошлица”, помислих. Или предзнак нечега, нечија порука? Буревесник-сетих се приче Максима Горког.Погледах кроз замагљен прозор испрскан кишом, више влажном кашом, маглом, тмурно је и облачно, спрема се неко невреме, бура, видим вране и гавранове, неке црне птичурине промичу кроз тмину, као у Хичкоковом филму ”Птице”.

 

Рођак се на све то засмеја, ухватио се за стомак:,, Ко њима шмиргла уши, нека се ухвате за уши и нека јодлују, наши, а више воле Германе“.

 

Свет се брзо мења, невероватно брзо, непредвидљиво, шта би јуче, шта је данас, шта ће бити сутра? Неке велике силе, непознате, оне одлучују. Шта да чинимо? Како да се спасемо? Планета је у нечијем поседу? Чијем? Како помоћи своме народу да изађе из заосталости и сиромаштва? Врло деликатно питање. То покушати значи дирнути у осињак, у забрањени домен. Шта очекује интелектуалца по повратку са Запада: конформизам, сарадња са властима, или критички став? Ово последње значи распеће на крсту, каменовање, линч. Закључујем да је најрационалније решење: избегавати било какво неслагање са властима, изабрати стратегију неке врсте дискретног конформизма, не одговарати на било какве облике неправди или провокација. Одмарати се, бавити се спортом, онда ће доћи сан, снага и,концентрација. Јер ако нема сна, нема снаге, нема концентрације, нема рационалности, нема одмерености. Своме народу ћу помоћи тако што ћу се трудити да пренесем сазнања из Белгије, пре свега на радном месту, затим у породици, међу пријатељима, на јавним местима. Професија, каријера, стан, егзистенција, породица, брак, деца-то су сада моји приоритети.

 

Један човек у возу сиђе негде код Загреба. Купих у трену на перону лист “Политика”, стижемо по подне у Београд. Видех датум: 20.7.1971. године. Па данас је мој рођендан, пуним 35 година. Каква још једна коинциденција! Враћам се кући из Белгије после пуних шест година у родну земљу, баш на мој рођендан. И то баш сада сазнајем!

 

Рођак је спавао, хрче. Цело време се смеје блентаво у сну, прави најсмешније гримасе, млатара мангупски рукама..

 

Шта ће бити ? Уздати се у себе.

 

Ова случајност са рођенданом ме охрабрује, можда ми то само провиђење поручује да ћу се поново родити после белгијског кошмара, да ће у мом животу бити отворена нова, светлија страница? Та помисао ме истински обрадова, даде ми нову наду. Али се ово може протумачити и другачије: да ће све бити исто? Да ли појединац може нешто да уради својом заслугом да утиче на своју судбину, или је све унапред предодређено од невидљивих моћника? Да ли смо ми сви играчке? Да ли се ја могу отети утицајима? Ко је главни газда?

 

Изађох на Железничкој станици у Београду. Тајанствени сапутник рођак скочи као спортиста на тло, зграби некакву торбицу, па се муњевито , без поздрава изгуби у реци путнка који нагрнуше из вагона.

 

Кренух кући, у Карађорђеву улицу број 50. Идем спорим уморним корацима ка згради Хотела”Бристол” у близини Железничке станице.

 

Спавао сам непрекидно 10 дана и десет ноћи. Некако смогох снаге и дођох себи.

 

Упркос квалификација и знања страних језика нигде у Београду нисам мога добити иоле погодније радно место.

 

Услед чега сам септембра 1973 године се поново вратио у Брисел, у нади да ће тамо ипак бити боље него ли у Београду.Увидео сам да сам био у заблуди, сва моја стечена права за претходних шест година боравка у Белгији сам изгубио, морао сам све почети изпочетка.

 

Ускоро сам био принуђен да се априла 1974.године опет вратим за Београд.

 

У следећим годинама је за мене настао тегобан живот, испуњен борбама што се тиче професије, прихода, брачне заједнице , губитка стана, и претварања у статус подстанара  од 1983 до 1997 године. A због мога залагања за моја угрожена права сам 21 јуна 1975.године био ухапшен и по казни насилно смештен у Психијатријску болницу. Од тада сам постао упоран борац против  злоупотребе психијатрије у политичке  сврхе, и за поштовање људских права, на челу Покрета за заштиту људских права, за шта сам добио више међународних признања, укључујући и Bruce Evoy Torch уручене у Парламенту Данске 19 марта 1999.године ( www.isil.org)

 

Године су се низале као годишња доба, неосетно, муњевито су долазиле и пролазиле, нисам се никад надао да ће ми доћи било какво побољшање само од себе, него само мојом упорном осмишљеном борбом. Један саборац је у предговору његове књиге о трагичној судбини полазника Дома за ментално заостале у Јабуци код Панчева написао: Очекујући светлост са удаљених  звезда. Ми борци за људска права, борци немогућег, знали смо да та светлост са далеких звезда иде споро ка нама, ми смо се усмерили ка њој.

 

Ко куца на врата отвориће му се.

 

Ми оснивачи Покрета за заштиту људских права смо одлучили 1980-их година да наш председник буде познати психијатар др. Веселин Савић, иначе сродник породице моје мајке. Овај детаљ наводим као значајан, јер је повезан са каснијим виђењем двојника у Београду.

 

Ту ноћ јула 1985 сам се случајно затекао у стану разведене супруге Саше и сина Милана у улици Војвод Степе број 68 у Београду. Из сна ме је нагло пробудио врло резак звук телефона. Скочих узрујан, питам се шта је сад, ко овако упорно звони у ове позне часове, погледах на сат, било је око 2 сата после поноћи. ,, Мој луђаче, одмах сад дођи “, чух жив и заповеднички глас доктора Савића. Он је увек такав, непосредан и шаљивџија. Да га питам зашто ме позива да дођем код њега у позну ноћ, сада када нема ни трамваја ни аутобуса, не пада ми ни на крај памети. Он би изменио из корена мишљење о мени, он не трпи таква питања. Он очекује од мене који га познајем, да такво питање никад не поставим. Захтева апсолутну послушност. ,, Сада нема никакав превоз, долазим пешке отприлике за пола сата,. “. ,, Дођи што пре“, залупи слушалицу заповеднички.

 

Мени не сметају такав његов тон, и наступ, знам да он у мени види некога ко му је врло драг и близак. Саша се нерадо сложи:,, Где ћеш сада у позне сате, када нема превоза, нити пролазника“. ,, Морам, “ одговорих кратко и изађох у ноћ.  Од нашег стана у улици Војводе Степе 68 треба десетак минута да се спустим стрмином до дна улице. Нигде никога. Прође клепећући поноћни трамвај пун путника, махом обесних девојака и младића, не стигох да уђем унутра. Из кафане на дну улице се зачу весела музика.Упутих се брзим и енергичним корацима у Булевар ЈНА. Не плашим се људи, него паса, прођох без проблема до Ветеринарског факултета, и успех се на Светосавски плато. Погледах горе високо у стан доктора Савића у Фрушкогорској улици, светлела је сијалица, назрех његову контуру на прозору. Попех се трчећи уз степенице. Доктор Савић чу моје кораке, отвори врата, држао је у рукама велики свежањ докумената, фасцикли и коверата, тутну ми је у руку скоро се издравши на мене:,, Наш човек Војо Шешељ је у затвору у Зеници, ту је сва документација, уради шта треба `, и залупи ми врата пред носом.

 

Следећи дан ме опет позва др. Савић, строго ме је опоменуо:,, Не играј се главом, учини све што можеш за нашег човека Воју Шешеља“ .

 

Тако сам ја започео свој ангажман у корист ослобађања Војислава Шешеља из затвора, који је трајао све док он није био ослобођен. Копирао сам документа, писао објашњења, слао на адресе међународних организација, давао страним дипломатама и новинарима. Војислав Шешељ је ускоро постао брањеник Аmnesty International и захваљујући подршци ове организације познат у свету.

 

         Већ годинама ми је расло масно поткожно ткиво на потиљку. Иако ми је гука на глави нарастала такорећи из дана у дан, немам намеру да идем код лекара, одавно сам изгубио поверење у наше докторе, не желим да идем на било какве прегледе. Чекао сам, надам се да ће гука престати да расте, али се то није дешавало. Моја мајка ми рече забринуто:,, Иди код доктора, може да пукне, као да ти је још једна глава нарасла на врату“.

 

Када сам се најмање надао ствари су се некако саме од себе подесиле. Доктора Војислава Секуловића, директора Неурохируршке клинике и професора Медицинског факултета у Београду, сам упознао у стану доктора Веселина Савића. Они су колеге, пријатељи и земљаци. Једне топле пролећње вечери сам га  затекао у стану др. Савића, одмах сам препознао да је професор Секуловић врло мудар , и да је моћан. Ако је моћан, мора да је подобан политички, као да се тргох? Загледах његов лик, иако је моћан, он је човек од части и достојанства, поготову ако се дружи са мојим сродствеником др. Савићем. Професор Секуловић ме је посматрао пажљиво, и врло радознало, др. Савић му је причао, нагађам, да смо основали Покрет за заштиту људских права. Он се загледа у велико масно ткиво на мојој глави, више на врату, устаде, приђе ми, и опипа пажљиво масно ткиво. Насмеши се да ме охрабри:,,То је бенигно, ништа опасно, дођите, ја ћу вас  лично оперисати, то је рутинска операција.“

 

Следећи његова упутства, убрзо сам отишао на прегледе у Клинички центар, и тамо срео познаника, др Љубишу Гуцића, лекара, рођеног брата Јована Гуцића, друга још из студентских дана. Захваљујући њему брзо сам обавио све потребне прегледе, однео их и предао на Неурохируршкој клиници. Тамо су их погледали и заказали дан када треба да дођем на клинику због операције. Требало је да тамо боравим десетак дана, тако ми рекоше. Схватио сам по пажњи особља и уважавању, да им је професор Секуловић вероватно саопштио да сам његов пријатељ. Сместили су ме у малу собу са четири кревета, од којих је само један био заузет, сазнах од болничара да је та соба резервисана за пријатеље професора Секуловића. Обавили су ми још неке прегледе. Врло сам се непријатно изненадио, када ми је дошла шармантна болничарка држећи у рукама налазе: ,,Један налаз је врло лош“, погледала ме је врло забринуто, и пружила  документ у руке. Нисам хтео ни да га читам, шок и узнемиреност су кратко трајали,  намах ми се вратише смиреност и самопоуздање:.. Немогуће, ја сам потпуно здрав, ово је нека забуна, изволите поновите овај преглед“, рекох. После извесног времена она опет дође, овога пута је била врло расположена, ,, Ви сте били у праву, направљена је грешка, извињавам се, ваш налаз је у реду.“

 

Дошао је и дан операције, прво су ме ошишали нуларицом до главе, па потом по мене дође снажан болничар са колицима. Сео сам у њих и уз помоћ болничара стигао до лифта, и даље на спрат, уведоше ме у ходник операционе сале. Ставише ме у болничка колица, болничар ми појасни:,, Тамо је операциона сала“, утом из те просторије крочи сигурним кораком средовечна шармантна бринета, иза ње је енергично корачао сигурним кораком професор Секуловић, смејао се весело:,, Сада ће вас она одвести у `Вечна ловишта“, био је духовит. Дакле средовечна жена отменог изгледа је била лекар анестезиолог. Пробудио сам се у великој соби. Отворих широко очи, и брзо разазнах где се налазим. Чух јаук:,,Мајко моја што си ме родила“, а потом узвик болничарке ,, Ивановићу, ето ме долазим“. Спустише ме натраг до моје собе где сам затекао насмејаног др Секуловића:,, Операција је успела, све је у најбољем реду, за неколико дана идете кући.“  У овој болници сам боравио од 25 маја до 7 јуна 1988.године.

 

По напуштању болнице сам наставио сусрете са др. Савићем. Тања, супруга доктора Савића ( доктор Веселин Савић  је уствари инспирисао Вука Драшковића да  о њему напише роман“ Доктор Арон“ ) ме је изненадила, када ми изнебуха рече:,, Опет сам данас на аеродрому у Сурчину видела оног човека који је невероватно сличан вама  Видела сам га у још пар наврата.“

 

Био сам збуњен и узнемирен. Доктору Савићу, њеном супругу и председнику наше организације сам у неколико наврата спомињао моје сусрете у Бриселу са невероватно сличним човеком. Доктор Савић је покушавао да ме убеди да је то била политичка игра, да су нашли донекле сличног човека, па га нашминкали. ”Доказ да је то било намештено, је што те је сусретао у возу, и на другим местима. У Бриселу су те неки врло моћни пратили, па му јављали где се налазиш.”

,

,         ,,Да ли је могуће да је тај мени слични човек из Брисела сада због нечега дошао у Београд?“, запитах врло радознао и зачуђен Тању. Она одговори:,,Чула сам, говори француски, очигледно је странац,  а сличност је фрапантна, боље рећи невероватна.”

 

Сада је доктор Савић ћутао.  Повремено би се закашљао, он је страстан и деценијски пушач, жалио ми се да због тога има  здравствених тешкоћа са плућима. После неколико минута дубоког размишљања се прену:,, Живимо у врло узбурканим и тешким временима.”. Застаде па се опет неколико пута дубоко закашља. Тако се наш разговор о овом мени сличном човеку завршио.

 

Да ли је он двојник из Брисела? Ако је то тачно, откуд он овде? Откуда са Французима? Ако је Француз, онда ме је варао у Бриселу да је Рус? А ако је тако, како је било могуће да су ми у Бриселу пришле у улици rue de Gloires Nationales две  Рускиње убећене да је то он? Mожда су то све биле како се то каже политичке фаранге? Или је он совјетски дипломата се придружио другом политичком кампу ?

 

Доктор Савић је преминуо једног због нечега збрзаног и уз6урканог дана 1990.године. Дан пре, за мене изненадне смрти доктора Савића сам разговарао телефоном са његовом супругом Тањом. ,, Веско је у болници, тамо где сте и ви били“, обавести ме.

 

Отишао сам увече да га посетим, лежао је у малој соби, у истом кревету у коме сам ја лежао после операције. Ми се никада не рукујемо, ни по доласку ни одласку. Када ме је видео, обрадовао се. Али на његов начин. Овога пута без буке и уобичајених гласних шала. Није изгледао болестан, био је смирен. Гледао ме је широко отворених очију.Мало смо попричали, и опростили се. Није ништа наговештавало озбиљно обољење.

 

Сутрадан ми је Тања кратко саопштила телефоном: ,,Веско је ноћас преминуо.“

 

У следећим годинама сам имао неколико разговора са господином Скенером, значајним димпломатом, у његовој пространој канцеларији  у Амбасади САД у Кнез Милошевој улици у Београду. Почетком 1991.године зазвонио је телефон на моме радном столу у Фабрици лекова Галеника где сам тада био запослен. Са друге стране су били дипломати Амбасаде САД у Београду, мушкарац и жена, позвали су ме на вечеру у 20 часова у Кућу Крсмановића, на Теразијама познатој и као Протокол. Зашто ме позивају баш на то место? Југославија  је пред распадом. А у овој кући , чији су власници моји преци и врло далеки рођаци  Алекса и Браћа Крсмановићи. је 1. децембра 1918. године потписан документ о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Да ли то све има извесне везе и било какву скривену поруку у вези назива ове установе и мога презимена, и алузија на стварање Југославије 1918.године, а која се сада љуља и из темеља и урушава?

 

Дошао сам у тачно заказано време. Дипломате су, као да су знале, наручиле моје омиљено јело“ Босански лонац“. ,, И мени “, рекох расположено услужном конобару. Конобар ми се приближи: ,, Па ви знате српски“, гледао ме је зачуђено. ,, Природно, то је мој матерњи језик“, ухватих га фамилијарно за руку, америчке дипломате се насмешише скоро невидљиво, као да ми кажу ,, Он није неучтив, зна да се понаша са њима на њихов локални начин.“ Конобар је зурио са неверицом у мене широко отворених проницљивих очију, као да се нечега врло запетљаног досећао, као да  разрешава некакве ребусе, погледа ме сумњичаво, али значајно, и удаљи се одмах.

 

Зашто ме је запитао да ли знам српски? Нејасно? Неспоразум? Када год би прилазио нашем столу клањао би ми се снисходљиво, летео је око мене као најпонизнији слуга, скоро као неки муфљуз. Устадосмо са стола нешто пре 22 часа, Американци моју куртоазану понуду да платим одбише, платише рачун конобарима. Онај конобар што се зачудио да знам српски, се као чигра појави преда мном са мојим зимским капутом у рукама, било је хладно, донесе га из гардеробе, док га је придржавао је стално понављао ,, Поштовање, поштовање.“ Нисам му дао никакав бакшиш, али су му то дали Американци. Када се упутисмо ка излазу, он ме је допратио до самих врата, стално се клањајући ка земљи, понављајући “ Поштовање“, при растајању ми се наклони дубоко, чух на течном француском језику, са савршеним нагласком:,, А votre service Monsieur“. Тек се тада замислих? Зашто ми се обраћа на француском језику? Зашто ми то није рекао на енглеском?

 

Још од 1975.године повремено лично одоносим наша саошштења у Француску новинску агенцију Agence France presse, у високој згради на почетку Булевара револуције одмах до општине, прескакао бих нестрпљив по три степенице, зазвонио бих на врата, увек би се помаљала једна од њих од две  француске новинарке. Понекад би то била Хелене Деспик ,црнка, витка средњег раста, има интелигентно лице, увек би била учтива, имала је обичај да се преда мном  дискретно увија у фармеркама припијеним уз тело, да би на крају на лошем српском кратко проговорила:,, Хвала“ . Други пут је пред мене на вратима искорачила Викторија Стегић, она  је нешто друго, и физички и духовно, изразита плавуша, повучена у себе, стидљива у њеном свету, стајала је укочена преда мном скоро отсутна, узимала би у руке папире које сам јој донео. Хелен никада није ступала у било какав  разговор са мном. Приликом недавне посете Викторија крочи са прага просторија у ходник, нешто поверљиво би хтела да ми саопшти, приђе ми скоро на рукодохват:,, Страни новинари су на вашој страни, полиција вам је растурила брак са вољеном женом, ви се борите за ваша права“ Ухвати ме за лакат, климајући главом тихо изговори:,, У Београд долази Белгијанац, представник Белгијске авио компаније Сабена у Будимпешти, сви који вас знају запажају фасцинантну сличност између  њега и вас, знате страни новинари умеју да читају између редова?“

 

Бриселски двојник, севну мисао као муња! Присетих се конобара у Кући Крсмановића који се зачудио да сам проговорио српски, а на крају ме поздравио на француском, да, то је то, помешао ме са двојником? Који вероватно повремено тамо наврати? Па се пита зачуђен када је чуо да говорим српски, шта је сад ово, ко је па овај? Можда је помислио да сам обавештајац СДБ?

 

Да ли ћу га негде у Београду срести? А чему би ми служио такав сусрет?  А откуд он опет овде?  Скоро да се забринем? Нечије упозорење? Претња? Не желим о томе да размишљам, то је било тако давно.

 

Јулa 1992.године добар пријатељ Душан Покорни и ја смо учествовали неколико дана на Годишњем скупу ISIL-a ( Међународног друштва за индивидуалне слободе ), Сан Франциско- у Попраду у Словачкој .Душко Покорни и ја смо сели на воз Београд-Будимпешта, била је јара, 35 степени целзијуса, ноћ смо преспавали у колима за спавање. Стигли смо без икакавих тешкоћа и проблема у Будимпешту ујутру на Желеничку станицу Келет ( Југ). Приче о терористичким испадима према Србима се нису оствариле, све је било како треба. Седели смо неколико часова на перону железничке станице у Будимпешти, удобно се сместили на клупи, чекајући воз за Попрад у Словачкој, изненади нас полиција, тражили су од нас пасоше, онда нас оставише и одоше незаинтересовано. У међувремену смо од неких путника који су се опустили на суседним клупама, сазнали да је Попрад планинско монденско туристичко место у словачким Татрама, Татре то је као Словенија за нас, као например Крањска Гора, објаснише нам. Нестрпљиво смо чекали да се постави воз за Попрад у Словачкој. Имали смо још читав сат времена.

 

Душан устаде:,, Идем да купим сендвиче“,  оде без речи, добаци ми нехајно преко рамена у ходу:,, Враћам се брзо“. Није га било двадесетак минута. Појави се, из даљине млатарајући помало нервозно  рукама:,, Зашто си оставио пртљаг, могао је неко да нас покраде?“ ,,Нисам се макао са овога места“, погледах га зачуђено? ,, Како, па ја ти викнух из даљине са улаза у железничку станицу, ти ми само одмахну руком, шта се зезаш са мном?“ Ућутах.  ,, Ако си хтео да идеш у тоалет, могао си се стрпити док се вратим?“  Дуле уме бити тврдоглав , а и кратковид је, ваљда ће се смирити.

 

Не могу да поверујем да је Душан овде видео двојника? Будимпешта је велики, милионски град? Викторија Стегић ми је казала да је дотични намештен за представника бриселска Сабене у Будимпешти, то је тачно. Али откуд у таквом великом граду да се двојник појави баш на Железничкој станици“ Келет“, и да тамо сретне Душана Покорног? Не иде, то се Дулету једноставно причинило?

 

На овом годишњем скупу ИСИЛ-а ( www.isil.org) у Попраду 1992.године  сам срео интелектуалце из разних земаља, они сви заједно теже једном истом циљу-да створе бољи свет, критикују у понечему и Америку. Са њима сам се спријатељио, прихватили су ме. Обрадовао сам се када су ми свечано саопштили да су ме наименовали за представника ИСИЛ-а за Србију, и задужили да публикујем на балканским језицима књиге професора директора ИСИЛ-а Кена Скуланда и др.Мери  Руварт.За ту сврху су му дали скромну суму новца. Саветовали су ме да се не бавим људским правима и да поправим поремећене односе са властима. Они су према мени добронамерни и искрени, то је био мо закључак..

 

Повремено срећем у Београду поједине француске дипломате, они су према мени увек благонаклони, радо би ме саслушали и казали понеку љубазну и охрабрујућу реч. Поготову јер говорим француски течно, а знају да је мој рођени брат др. Велибор Крсмановић, биохемичар, редовни професор на Државном универзитету у Лиону, престижни научник, има двојно држављанство. Њих, као и друге западне дипломате, занима како се овде поштују људска права. Већ, извесно подуже време ме прима на разговор у згради Амбасаде у Париској улици, Саветник Амбасаде господин Арно. Господин Арно је средовечан, средњег раста и витак, светло смеђ, има мудро лице и проницљив поглед. Човек таквих особина би требао бити можда понекад и преозбиљан, или намрштен, претерано самоуверен, или строг?.Господин Арно није такав. Он је увек врло пријатан и расположен за разговор, остајао би са мном ћаскајући и по читав сат.Рекох му недавно у његовој канцеларији: РАДОМИР ВЕЉКОВИЋ , пензионисани пуковник ЈНА и професор Војне академије у Сарајеву, један од оснивача наше организације који је боравио 17 годиа у лудници због вербалног деликта, прихваћен од АИ, Лондон као “ затвореник савести“ ослобођен недавно се нашао у Сарајеву где има стан, је сада у заточеништву муслимана у Сарајеву. прогласили га неосновано за шпијуна Генералштаба ЈНА у Београду, мучили су га, три пута је био у коми, укратко представих случај Радомира. Господин Арно ме је цело време посматрао радознало, драго се смешкајући. Наставих охрабрен у мојој спасилачкој мисији:,, Лично сам једном приликом упознао у Сарајеву господина Алију Изетбеговића, хтео бих да му пошаљем факс, да га замолим, да се он лично заузме да Радомир буде ослобођен, да ли могу да Вас замолим да тај факс буде послат преко ваше амбасаде јер ја немам факс?“обратих му се учтиво. ,, Може“ рече кратко господин Арно. Одмах ставих на сто испред њега писмену поруку за господина Алију Изетбеговића од 12 септембра 1993.године. Десио се занимљив детаљ. Господин Арно узе телефонску слушалицу у руку, подуже је разговарао са Викторијом Стегић из Agence France presse, више пута је помињао моје име, говорио је брзо, нисам могао повезати о чему се ради.

 

Радостан напустих канцеларију господина Арно. Када ступих у хол приземља, ка мени се из даљине упути млади наочити француски дипломата, он се зове Алфонси, Корзиканац је, личи на до дрскости самоувереног Италијана, видео сам га на једном пријему у згради Амбасаде, разговарао је дуже са мојим другом још из студентских дана др. Љубишом Благојевићем, али он мене никада није видео. Ступи сјактавим холом ка мене обраћајући ми се из даљине на француском поименце, али то није било моје име, него неко друго страно име. Када стаде на корак од мене пружи руку да се  рукује са мном, али стаде збуњен у месту, тргну се, он је дипломата, ипак преко његовог лица прелете вал запрепашћења, који није умео да укрије, повуче хитро али учтиво руку:,, Извните помешао сам вас са познаником.“  И удаљи се.

 

Да ли ме је помешао са двојником? Могуће? Значи да двојник долази у Амбасаду Француске у Београду? Ако је тако, онда га је и господин Арно видео? Откуд он овде?

 

Радомир Вељковић је ускоро био на слободи.

 

Латио сам се посла, да публикујем либертаријанске књиге, изналазио сам преводиоце, лекторе, коректоре, штампарије, посао је кренуо. Људи из ИСИЛ-а су били задовољни мојим учинком, стицао сам њихово поверење.

 

Добих од њих позив да учествујем  од 4 до 6 октобра 1994.године на Годишњој конвенцију ИСИЛ-а у Мериди, Мексико. Допутовао сам возом у Будимпешту 1 октобра, да одатле узмем авион за Њујорк, па потом за Мексико.

 

Овде у Будимпешти ће изненадно настати дефинитиван расплет са двојником. Он ме је напао, гурнуо на ивицу стола у башти кафеа у центру Будимпеште, опалио ми шамар, у лево око ми се мало излила крв..

 

Изненадићу читаоца када му кажем да ме је у Будимпешти чекала Сибила ( име измењено), дивна жена, која је од како сам је упознао  маја 1988.године донела у моје позније средње године старости истинско пролеће. Срели смо се на скупу наше групе људских права у повећој соби у моме изнајмљеном стану у Београду, у Ћустендилској улици на Карабурми. На вратима се тога дана који је у мој живот донео радост и наду, нечујно појавила млада жена, негде између 35 и 40 година, њен  самоуверен наступ, сигуран ход, и правилне црте лица са усађеним мудрим и врло живахним зеленим очима, су одавале интелектуалку. Била је у тесним фармеркама, али је своје дуге витке ноге скромно и учтиво сложила и укрстила, показујући да је спремна и нестрпљива, да се са истинском пажњом удуби у моје излагање. Цело време се понашала врло достојанствено.

 

Мој брзи, први утисак, је био да је она не само врло привлачна, него префињена и лепо васпитана особа. А први утисак је често пресудан за даље могуће интеракције.

 

          Ускоро смо се срели, седела је наспрам мене у моме скромном стана:,, Убећена сам да сте ви поштен и добронамеран човек, зато вам се обраћам“, из сваке њене речи, сваког геста, погледа и поступка, су према мени зрачиле необична мудрост, помешана са искреношћу и добронамерношћу. Представи ми се ненаметљиво, толико похвалних речи  о самој себи, а које ми , уместо сујетног самохављења, зазвучаше крајње истинито и скромно: дипломирала француски и италијански, боравила  две године у Енглеској, годину дана у Риму, и годину дана у Мадриду. у адвентистичким црквама у тим земљама. Тада је била запослена у Г…., као преводилац, говори течно и пише шест светских језика. Није се нимало хвалила када ми је казала: Чланица Менсе у Мадриду.

 

Брзо је прешла на ствар:,,  Моја млађа сестра се налази већ 3 године у Психијатријској болници Централног затвора у Београду, тамо је сместио младић зато што је одбила везу са њим,он је наводно заљубљен у њу, има ганг, моћан је и познаје психијатре. “ Она настави:,, Мој покојни отац војни музичар је преминуо још пре дессетак година, мајка је у међувремену тешко оболела од Паркинсонове болести, ја сам често била отсутна ван земље.Њен младић, уствари квартовски макро и рекеташ, је то злоупотребио, дрогирао је, довео је уценама и претњама у врло тешко душевно стање. Моја сестра је ретко привлачна девојка, сада млада жена, он је био умислио да од ње направи проститутку, наводно да је казни што га не жели, у почетку му је то успевало, на њој је зарађивао вртоглаве суме новца, на крају се супротставила. Позвао је Хитну помоћ, пребацили су је одмах у ПБЦЗ у Београду, где је све било спремно за њен пријем. Уништили су јој психу инјекцијама и лековима, изолацијом. Ја је посећујем, њена личност и психа још нису разорени, она се може повратити.“

 

Погледа ме право у очи, њена искреност и потресна  брига за сестру, њена људска топлина, и необична симпатија овакве жене према мени, су ме придобили за њену намеру:,, Мени је потребна ваша подршка, да је отуда најхитније ослободимо, ви  сте мушкарац у кога имам поверење, мислим да ми управо ви можете помоћи да сестру отуда избавимо заједнички“.

 

Тако смо се постепено зближили. Сестру смо јој ослободили из луднице. Али се однекле појавио насилник макро. Сибила и сестра су биле принуђене да се брзо уклоне из Београда. Али то није нимало утицало на наша осећања. Виђали би се повремено у оближњим градовима у Мађарској, Грчкој или на Црногорском приморју.

 

Ево како се десио наш изненадни сусрет у Будмпешти.

 

Живот је чудна игра. Испало је да је она баш тада добила налог да дође из Латинске Америке службено у Братиславу, а Братислава је близу Будимпеште. Од дана позива на Конвенцију у Мериди у Мексику, држао сам је у току преговора са организаторима. Она је се потпуно слагала са мојим резервама према тако далеком и скупом, поврх свега напорном путовању, и предлагала ми да одустанем, да се учтиво извиним организаторима, а да она дође из Братиславе на неколико дана у земљу, има рођаке у банатском селу Добрица, које није далеко од Београда. Да тамо будемо неколико дана сами, на сигурном и у миру.Описала ми је чаробну усамљену кућицу у воћњаку.

 

Ипак,  стицајем описаних околности сам дошао возом у Будимпешту да узмем авионску карту за Мериду, преко Америке, позвао сам је да се видимо у Будимпешти. Сва насмејана ме је сачекала, извиривала је  иза стуба на Железничкој станици Келет ( Југ). Све је било као раније. Гледала је у мене задивљено:,, Чим се толико труде око тебе, уважавају те, требаш им?“ Одмах смо узели такси за аеродром. Тамо ме је чекало непријатно изненађење. Представник “Делта Реп“ на аеродрому ми је саопштио ледено и кратко:,, Не можете добити авионску карту за Мексико, јер немате америчку транзитну визу за Аеродром у Њу Јорку“. ,, Па мени су у представниптву ЈАТ-а у Београду рекли да америчку транзитну визу могу добити овде на аеродрому“, обратих му се кратко. ,, Не“, скоро да прекиде разговор, ,,  идите сутра у Америчку амбасаду, они ће вам дати визу, данас Амбасада не ради“, и нестаде са шалтера.

 

,, Нећу да путујем у Мексико, хајмо негде да пошаљем факс поруку у Мериду, да знају да не долазим“, рекох јој, а као да ми она суфлира. Ова одлука је за мене било велико душевно растерећење, олакшање од вишенедељног стреса и терета. А њене усне су се помицале као да заједно са мном изговара ове моје речи,  као да сам одавде из далеке равне Мађарске ослушкивао сјактави Дринин брзак, како се прелива преко бљештавих белутака каменчића.

 

,, Желим да се вратим дефинитивно у Београд, очекујем да престану санкције и ратни сукоби, да заживи правна држава, да будем сигурна. И да будемо заувек заједно“. Посматрала ме је сва усхићена.

 

Док смо шетали, она стаде изненада пред мене и погледа ме право у очи:,, Остани са мном, не враћај се у Београд , тамо траћиш време?“ Ћутао сам. Да ли је то искрено?“ Желим дете, желим породицу“, поразила ме је искреношћу. “Америка је далеко, то није могуће за мене“, био сам искрен. ,, Могу да се вратим у Европу, ту негде близу, размисли, ако се сложиш то ћу убрзо да учиним“? Она је одлучна. Њена жеља је снажна. Ако бих отишао из Београда, онда не бих мога да преводим либертаријанске књиге на локалне језике, мој син, родбина, стан, плата, волим Дрину, без те реке би мој живот био празан. То је за мене неприхватљиво, то од мене очекују ти људи из ИСИЛ-а, нипошто не желим да изневерим њихово поверење. Одмах сам их обавестио да се враћам за Београд и да се  сада свим силама концентришем на главни задатак: превођење књига.

 

Договоримо се да се сутра вратимо возом за Београд. Поред нас је стајао таксиста, чуо је да говоримо српски, проговори наш језик са благим војвођанским мађарским нагласком,  каже да има за нас погодно приватно преноћиште. ,, Идемо“ позва нас, ,, Није далеко, пет минута одавде“.Био је сунчан дан, такси стаде, платих, таксиста ми тутну у  руке адресу и број телефона станодавца, изађосмо и набасасмо право на башту малог кафеа. Седосмо на дрвену клупу са меканим седиштима.

 

Нешто затабана иза нас, приближавало се од позади, неко ме одгурну грубо с`леђа, не дођох себи, угура се на силу између Сибиле и мене. Све се одигра муњевито, мене снажно одгурну,спазих цинично лице двојника, кезио се осветољубиво, окрете се дрско и поседнички ка Сибили да је загрли, као да хоће да је отме од мене. Да ли ће да пуца у мене?

 

Сибила устаде смирено и енергично, без речи, стаде са стране, чекајући  шта ће даље бити.Тада сам је обожавао, она је тако мудра и присебна, и лојална. Ипак питао сам се да ли она  запажа необичну сличност насилника и мене? По њеним зачуђеним очима, а она очигледно уме да конролише своја осећања, владала је собом, свашта је она преживела, закључих да она препознаје о чему се ради. Ја сам јој о неприликама са тим двојником у Бриелу у више наврата причао. Она се дакле очигледно досетила да је то двојник.

 

Устадох спреман да се браним, али не да се бијем. Лоше сам проценио његову намеру, то схватих када ме двојник изненади, као истрениран рвач гурну снажно на ивицу стола. Могао сам се озбиљно повредити, али срећом ударих се у ребра. Сетих се како  сам у Бриселу одгурнуо чудака на хаубу аутомобила. Ударац није био тако јак. Изгубих од ударца у ребра дах, напасник искористи моју тренутачну немоћ и несмотреност, замахну руком, осетих јак шамар у горњи део лица, у ушима ми зазвони. Исто тако ми је ударио шамар у Бриселу човек запослен у Предузећу за производњу инсектицида. Ја сам му тада узвратио шамаром.

 

Био сам сада на ивици савладавања беса да овоме овде сада узвратим шамаром. Сетих се последица шамара у Бриселу. Сибила препознаде да се некако савлађујем, повуче ме за  руку:,, Хајмо одавде одмах“

 

Однекле пред нама се појавише два строга полицајца. Виде да смо странци: ,, Ваше исправе“,  обратише ми се на енглеском. Када видеше да сам из Југославије, погледше ме скоро сажаљиво, или презриво. Окретоше се насилнику, он је био потпуно смирен:,, Ваше исправе“ Препознах белгијски пасош. Умешаше се у разговор неки од гостију који су све видели, један им рече на енглеском, да би ми  разумели:,, Они су очигледно близанци, то је породична  размирица.“

 

Полицајац ми показа руком на двојника, обраћајући се на енглеском:,, Господин има дипломатски пасош“, и удаљише се.

 

Сибила ми приђе, ухвати ме за  руку и поведе што даље од њега. Он је стајао победнички, ликовао је, раширио ноге као у возу за Ган, откопчао сако, показивао ми је црвени појас, као онда у белгијском возу, и своје разгрнуто одело пркосно ,крајње неучтиво и простачки показивао Сибили .Тргнуо је муњевито али благо десним раменом у моме правцу.

 

Згранух се!  Дакле то је тај , он стоји иза оних што су ми годинама претварали живот у Бриселу у мору.

 

Он се као муња удаљи, седе у аутомобил, даде гас, мотор забрунда и нестаде .

 

Био сам задивљен понашањем Сибиле. Она је права дама. Реаговала је мудро и смирено. Имала је пуно поверење у мене и моју промишљеност. Окрете ми се:,, Сличност је  заиста фрапантна, не разумем откуда? Тако је био задовољан после свега тога. Као да је са тобом сводио неке давне нерасчишћене рачуне. Знај, он је Фламанац, није Валонац, видела сам његово име у пасошу када га је показао полицајцу, његово име је фламанско, његов нагласак је фламански“ То ми је казала Сибила полиглота и чланица Менсе у Мадриду и Паризу.

 

Сибила ми приђе, стави нежно руку на лице:,, Повредио ти је и око, врло благо је закрвавило“. Снађосмо се за очног лекара. Прегледа ме: ,, Повреда ока је лака, за пар дана ће све бити у реду“ .Стави завој и преписа капи за око.`

 

То је био мој последњи сусрет са двојником.

 

Али до данашњих дана ми ипак неке ствари у вези са њим нису јасне? Ако је он Белгијанац, етнички Фламанац, откуд онда она епизода са двема младим Рускињама 1 јуна 1971.гоине у бриселској улици звучног назива  rue de la Fierte nationale у Бриселу ( улица Националног поноса) , оне су говориле руски, из Омска су у  Русији, испада недвосмислено да је он Рус? А овамо се сада показа да је Белгијанац. Можда је двоструки тајни агент, и Белгијски и Совјетски?

 

“ Какав простак ,каква  кукавица, а наводни  цивилизовани Европљанин“,погледа ме како ме никад досада ние погледала . “ Ти си поступио мудро и победнички, он је отишао поражен“, гледала ме је врло необично.Кoрaчали смо као омађијани. Знао сам да ипак нешто исто рашмишљамо. Проговорило смо обоје у исто време, исте речи:,, Исти , потпуно исти у свему, изгледу,  речима, у боји гласа, у осмеху“.

 

“Али то што је он сада учинио, ти не би никада урадио“, опет ми се баци загрљај. Пролазници су се у пролазу дискретно освртали у нашем правцу, нестајали су иза ћошка далеке улице, застајали и погледали помало зачуђено ка нама, она је још увек била  у моме загрљају.

 

Сибила је богиња мојих снова.Њу није победио кошмарни дан у Будимпешти.

 

 

Томислав Крсмановић

 

Kћи продавца купаћих гаћица на Северном мору.

Лето 1967.године.

 

У Брисел, главни град мале, али врло просперитетне и моћне државе Белгије, сам дошао из Београда почетком септембра 1965 године, у време настајања бурних промена, економских реформи и отварања Југославије према свету, са надом да ћу живети слободно , да ћу својим радом и способношћу несметано остварити своје идеале и снове.. У Бриселу од 1958 борави мој старији брат, успешан млади човек, уважаван научник.Успешност мога брата у овој далекој страној земљи је за мене додатни подстрек- aко може он бити успешан, могу и ја.

Oве две прве године мога боравка у Белгији, морам себи признати, нису протекле у знаку мојих исчекивања. Нисам могао добити посао у својој струци- економисте, јер нисам знао француски језик, уписао сам се у Школу француског језика Аlliance francaise у Бриселу, обављао сам у међувремену свакојаке, углавном лaкше мануелне послове, стицао драгоцена сазнања о људима

У школи Аlliance francaise сам упознао Американку, супругу господина Давида Тошића, Југословена који је после Другог светског рата остао на Западу, сада је представник моћне америчке корпорације за Европу. Господин Тошић је утицајан у Америчко-белгијској трговинској комори, недавно ме је позвао у његову канцеларију у Бриселу, на адреси rue Ravenstein 60. Био је благо расположен:,, Јавите се господину .. у америчкој пропагандној агенцији Мк Кан Ериксон, неки посао можда тамо има за вас“, дао ми је папирић са бројем његовог телефона.Тако је и било, директор Мк Кан Ериксона ми је обећао од 1 септембра посао истраживача тржишта, али као free lance ( на одређено време).

Белгија је за мене после монотоне социјалистичке Југославије истински интелектуални и духовни шок, врло развијена у сваком погледу земља. Белгијанци су врло рационалан и вредан народ, према странцима су коректни. Једном сам случајно био у Палати правде, судија се заклињао у Заставу. А чух недавно речи Ј.Б.Тита:,, Да се судије не држе закона као пијан плота.” Упркос напорне две године на Белгију сам се навикао, на Београд као место где ћу живети у будућности све мање помишљам. Белгија је земља изузетног дискретног шарма. Како је опевао популарни певач Жак Брел:,,Белгија, равна земља, дува ветар са Северног мора, пада киша.”

Лети сам као студент у Београду редовно одлазио на Јадранско море, понекад насумце, са врло мало новца, тек да платим воз, да некако преживим прва два три дана.Увек бих налазио понеки посао Поодавно размишљам да одем лети на Северно море, да тамо потражим посао у јулу и августу?

Самоуверен, исто онако као што сам био у Југославији, ипак помало изморен, са мало новца у џепу, седох на воз Брисел-Остенде и нађох се у потпуно новом амбијенту, у живописном приморском месту. Преда мном пуче сиња заталасана пучина, залепршаше и закричаше галебови, вире катарке заљуљаних бродова. На срећу, прилично брзо сам се запослио као конобар у великом хотелу поред мола изнад узбурканог Северног мора.

Задовољан сам, имам стан и храну, уз малу плату, али има бакшиша.Имам прилично слободног времена да се шетам или да идем на плажу, да пливам и да се сунчам. Северно море је сасвим другачије од нашег Јадранског, нема урвина и планина, свугде около је равница, пешчане дуне као пустињски песак се сливају све до површине мора, у недоглед се простиру бескрајне предивне песковите плаже. Ово море није хладно, као што би неко помислио, купам се, пријатно је. Једног ведрог дана сам се неопрезно у купаћим гаћицама једно сат времена изложио сунцу, убеђен да пошто је ово север нећу добити опекотине. Преварио сам се, осетих жарење и свраб по телу, када дођох у собу, погледах се у огледалу, по грудима пликови, скоро отворене ранице, никад у животу нисам био тако изгорео од сунца.

Дакле, налазим се у варошици на обали Северног мора.Удаљио сам се од Брисела и свих тамошњих брига и обавеза, од размишљања која су ме тамо понекада притискала као суморне белгијске кише. Ми људи из далеких балканских простора широко отворених шумама и планинама, чезнемо да се загледамо у плавичасте висове, да рукама додирнемо неки валовити брзак. Сан ми се овде поправио, боља храна, чист ваздух, сунце, нова средина и весели људи, ово је као летовање, скоро као на Јадрану. У ваздуху миришу козметички препарати и масти којима се мажу тела, шеталиштем изнад мора промичу младе дотеране жене.

Зарадићу довољно новца до прве плате у америчкој фирми, ево прилике да се одморим у природи, на сунцу, да пливам. и да се првог септембра на новом радном месту појавим одморан и оран.

Уживао бих у широко отвореној бескрајној пучини, када би ми обавезе то дозволиле прошетао бих високим бетонским молом изнад оловне површине мора, нарочито би било узбудљиво када је море узбуркано, јездио сам, као да бих био на крми брода у који хучно ударају запенушани оловни таласи, бели галебови би падали са крицима у пену таласа, удисао сам пуним плућима мирис јода.

Већ неколико пута, се високим молом право ка мени брзим корацима приближавала изразито црнокоса девојка, као да се устремила да ме сретне. Ретко привлачна, раскошна фигура бујне младе жене се савијала под повременим налетима ветра који би јој мрсио бујну косу, бацао је у очи, поигравао се праменовима око врата и рамена, распршавајући као зифт црне сјајне праменове низ груди. Као да је нимфа изронила из узбурканих модрих таласа Северног мора? Ужива да се изложи ветру, да јој се све на њој замрси и да је умота у оне крпице што носи на себи.У брзом ходу, уздигнуте главе, истурала би дискретно и ненаметљиво ногу до надколенице, извијао јој се под налетима ветра витки стас.

Тако је префињена? Када год бих је видео, увек је била сама.Погледавајући отмено око себе, није успевала да укрије своја осећања, као да је некога очекивала? Откуд оваква дивље романтична девојка овде? Да није Шпањолка, или Италијанка?

Шетао сам са потајном надом да је поново сретнем. Желим да сан претворим у стварност, замишљам како ми се приближава из даљине, како љупко замахну дугом црном косом, растуреном ветром што долази са широке тучне пучине, само ме опет погледа у мимоходу замагљеним црним очима, тренутно, муњевито, скоро невидљиво.

Али ње нигде нема?

Како би она била сретна да јој приђем, све ми се тако чини? Да седнемо за сто у кафеу, заклоњеним високим стаклима што госте кафеа штите од ветра и пешчане прашине, па да будемо сами на далеко истуреном молу о кога се разбијају високи таласи?

Пролазећи повремено поред простране месне католичке катедрале чија шиљаста купола штрчи небу изнад кровова, задрхтах када из унутрашњости велике цркве допре у моме правцу мелодија Баха Toccata in D minor.Иако православац, из породице која је вековима давала српске православне свештенике, моја прва виђења и најупечатљивији утисци о Белгији су визије високих импозантних катедрала, из којих одзвањају меланхолични тонови оргуља, и назиру се унутар силуете младих лепршавих девојака.Музика Баха није у мени изазивала осећај “funebre”(погребан ), него је будила дивљу радост живота.

Понет магијом силуете девојке коју упорно исчекујем да се из даљине према мени појави на молу изнад узбурканог мора, скоро потрешен, у необичном расположењу, као да летим изнад тла, се упутих тамо где сам намеравао, да купим купаће гаћице у повећој радњи на искрају високог мола, подалеко изнад жућкастих пешчаних дуна.

Пред мене изађе власник продавнице, црномањаст човек, одмаклих средњих година, тако мудар човек помислих, има лице библијског мудраца, трговац је који годинама среће купце из Белгије и света, упознаје њихове навике и психологије. Логично, чести контакти изоштравају опажање и граде личност. Он стаде пред мене, у том трену нека расплинута тамна сенка муњевито умаче у помрчину просторије иза продајног простора, не разазнах шта је? Да није фркнула преплашена мачка? Можда ми се учинило?

Насмешен власник продавнице ме погледа пријатељски, са дискретним, али мени помало збуњујућим необичним симпатијама. Белгијанци су учтиви али су резервисани, држе дистанцу.Када чу шта тражим, изнесе ми услужно читаву палету благо дизајнираних купаћих гаћица, растеже их пред мојим очима, приближава да их боље погледам, ставља једну поједну уз моје тело, тако је драг према мени као да сам му најдраже дете? Однекле се јави издалека помисао-да није хомосексуалац? Али његови додири нису такве врсте присности као када се ради о мушкарцима који воле мушкарце. Он ме је осматрао другачије, топло и искрено. Док ме је осматрао износио је учтиво и префињено праве аргументе. Он је изванредан трговац, помислих, бавим се маркетингом, желим да ову област усавршим у Белгији. Занимљиво, ниједном није споменуо цену.

Из замраченог унутрашњег дела дућана се појави на светлост дана она сјактава девојка замршене косе која се шета стално сама молом, која ми је стално у мислима. Она је та сенка што је малопре шмугнула? Није ми казала ни добар дан, нити климнула неприметно главом. То ме ниjе нимало обесхрабривало, ипак знам да ме је спазила.

Продавац, за кога претпостављам да јој је брижан отац, проговори са њом на фламанском језику, спомену њено име “Сара“. Значи Фламанац је, помислих?.Или неке друге националности? А тамнопут као Медитеранац? Измења са њом неколико речи, она ме само погледа летимично, није ми измакло пажњи да су јој очи у трену блеснуле дискретно ка мени. Али она то врло брзо и вешто прикри.

Њен насмешени отац док је стајао са стране, пружајући ми упаковане купаће гаћице упери ка мени благонаклон поглед. Узех лепо спаковани пакетић и рекох кратко Довиђења. Он ме испрати до врата и рече ми насмешен-Довиђења.

Знао сам да се неће са њом све на томе завршити. Све има свој почетак, свој наставак, и свој крај.

Запрепастио сам се јутрос када сам сазнао да је избио рат имеђу Израела и Арапа.
После радног времeна одмах узех новине ”La dernierre heurre’’, на првој страни слике израелских ловаца на небу, а испод њих у пламену се суновраћује египатски ловац.

Имао сам слободан дан, па седох на воз и одох да узмем из стана у Бриселу потребна документа која ми захтева послодавац. Са Централне железничке станице се упутих право ка стану и кварту где се налази СУБ ( Слободан универзитет Брисела).Успут ,приближавајући се трамвајем универзитетском кампусу, запазих неуобичајено повећано присуство високо истурених постера исписаних масним бојама са поруком „Izrаel vivra“.У ваздуху лебди необично расположење, као да су се затегле у ваздуху неке ужарене жице, и само прште.

Када сам изашао из трамваја испред кампуса СУБ , као да стигох у срце попришта истинске битке? Завијају сирене полицијских возила, у околним улицама се задимило, као да у истинском рату експлодирају бомбе. Још са растојања спазих сучељене гомиле студената, чула се галама, гомиле су се приближавале и одмицале, напети студенти су махали рукама.Није ми било тешко да проценим да нарастају јаке тензије између арапских и израелских студената.Између њих се испречиле јаке полицијске снаге.

Из дворишта СУБ-а истрча група израелских студената, препознах међу њима Алека, доброг друга пореклом из Румуније, носећи повећу слику лидера Египта Гамала Абдела Насера, снимљен је у врло понижавајућој пози, како седи на WC шољи. Израелски студенти бесно повикаше:,, Мосад ( Израелска безбедоносна агенција) га сликала у његовом тоалету у Каиру“.

Када то видеше арапски студенти заурлаше бесно:,, Смрт ционистима!”

Из супротног табора допре цинична упадица Јевреја: ,,Дођите да гледамо на ТВ улице Каира и Дамаска.“

,,Совјети подвалили Арапима, дали им старо наоружање”, узвикну потрешено локнасти светлокоси студент из Сирије. ,, Пилоти израелских ловаца говоре југословенски, подвала браћо Арапи!”, узвикну црнопути Арапин закорачивши хитро да се попне уз жардињеру.

Тек сада сазнајем детаље ратних операција. Рат је трајао само шест дана, од петог до десетог јуна. ” Давид је опет победио Голијата” рече ми сетно мој станодавац .

Вратих се у ову малу варошицу. Свет је узнемирен, букте ратови. Треба да водим рачуна о себи.

Романтична девојка са мола је непрестано у мојим мислима. Како да јој се приближим?

Ево како се то ускоро изненадно десило.

Долазио бих понекад увече у малу дискотеку смештену у високој згради у уличици што иде паралено са молом. Само што сиђох низ степенице у омањи сепаре, из мрачног ћошка се упути ка мени брзим самоувереним корацима нејасна контура девојке. Била је сва у црном, црна као ноћ. Тек када се благо судари са мном, схватих да је она кћи продавца купаћих гаћица, она што се увек усамљена шета молом. Окрзну благо моју руку, стаде у месту као укопана, трачак изненадне радости у њеним мудрим очима ми је поручио да је препознала моју раздрагану радост сусрет са њом. Ухвативши ме дрхтавом руком дискретно за лакат прошапта узбуђено:,, Извините ја вас молим!”

Видех је по први пут из највеће близине. Из њених у мене уперених сјајних као ноћ црних очију се изливала пучина, узнемирени таласи су бучно ударали у бетонски мол, чуо сам и дивљи крик галеба што се муњевито одлепљује од површине мора са уловљеном рибом у устима.Усамљена дивљакуша, романтична шетачица са мола, се изненада нашла предамном разоружана, скоро предана.

Ово је мало место, сви је овде знају, она је млада и чаробна, а природа тражи своје. И овде је свет у малом месту малограђански, као у србијанској паланци или босанској касаби. Она мора да пази шта ради, на сваки њен гест малограђанска средина мотри, као скривеним камерама, јер зли језици нису никад докони. Али она има аутомобил, зачас може да оде у друга приморска места, или у оближњи Ган, а ни Брисел није тако далеко. И Француска је ту близу. А ни Холандија није удаљена.

Када засвира лагана игра, прво зачух Бурвила певао је старинску песму коју овде обожавају и плешу углавном старије особе “Le claire de lune a Maubeuge“, застадох дирнут ослушкујући носталгичну песму о оближњем провинцијском градићу одмах ту на граници у Француској. Зачудих се, Бурвил је незамислив добричина, он глуми некаквог помало смушеног шаљивџију, а тако је мудар. И овако лепо пева?.Чудно, на крају песме стално би молећиво, да ми сузе потеку, понављао речи: Ah non, non, non, као да је невин осуђен на капиталну казну, па моли џелата да му поштеди живот. Као када мало дете моли оца са шибом у руци: Не тата, нећу више никада!.

Затим чух Фернандела да запева сањиво ритмичну мелодију “Le tango corse“, опет још један шаљивџија. Али он тако дирљиво дочарава она стара времена. И код њега запазих одбранаштво, као да се и он од некога брани. Зар је могуће и да глумац Фернандел тако лепо пева. И он је такође добричина као и Бурвил. Фернандел је за мене најсмешнији глумац комичар, у Београду нисам могао да пропустим ниједан његов филм.Али за мене најнезаборавниији је био његов филм“ Бонифације месечар“.

Од кога се њих двојица бране? Као да кажу: Живот је чаробно лап, оставите нас на миру, волимо и своје непријатеље.

Са разгласа се зачу помало промукао глас Фернандела, тихо и потресно запева сетну мелодију, осетих се као да сам на игранци у Београду, упутих се ка њој самоуверено, наклоних јој се учтиво и замолих је за игру.

Она врло благо климну главом, устајући је укривала своје расположење, али сам ипак схватио да је управо то са нестрпљењем очекивала. Узех мојом левом шаком њену десну руку, ставих јој благо моју десну руку око витког, али пуног енергије стаса, држећи пристојно растојање од усамљене лепотице у малом радозналом месту на обали белгијског Северног мора. Ту, не баш тако близу, има једна велика кафана, пола је у Белгија а пола у Француској. Био сам тамо недавно, тамо свира стално француска хармоника, узбуђивала ме је носталгична мелодија ВАЛОНСКИ ТАНГО. Хтедох да јој то споменем, да одемо тамо да пола танга одиграмо у Белгији, а пола у Француској.

Ипак ћутимо, сретоше нам се погледи. Она ме је тако погледала да сам одмах све разумео: ти мене разумеш, ми требамо једно другом, али како?

Она се одмаче се благо од мене, чух промукао, несигуран глас:,, Путујем за неколико дана на месец дана у Француску.”

Никад се више нисмо срели. Шетајући се обалом тражио сам је погледом, пролазио сам поред бутика њеног оца са изложенм купаћим костимима, дечијим играчкама за игру на песку, козметичким препаратима, мајицама.

Али њу никад више нисам видео.

Људи пролазе једни поред других као возови. само се укрсте и нестану.

Jadranka Bjedov

 

PRAMAC NEZABORAVA

Prasak zore
Pogodi prozor
Noći
Rasu se staklo
Praskozorja
Zaleprša
Plava ptica
Zidove obojiše
Zraci
Krevet se zanjiha
Kao čamac
Na talasima
Svetlucavim
U polusnu
Pramac
Nezaborava
Slutim

 

 

 

PRAZNINA

Praznina
Do neba
Juriša
Konj u
Galopu
Diže
Silnu
Prašinu
Onom
Što ga
Prati
Slepilo
Oku
Zaustavi
Pokret
U skoku
Prikloni
Zemlji
Bezumnu
Misao
Visoku

 

 

 

DUŠA

Verovah duši
Nevidljivoj
Mišljah
Mudra sam
U isto vreme
U umu se krila
Istina posve
Prosta
Gordom čoveku
Božje mudrosti
Nikad dosta
Mišljah
Duša je to
Prevariti neće
A duša k’o ptica
Obleće
Sleće
Odleće
Doleće
I nikad ne znaš
Da li je to
Ona ista
Što je juče bila
Ili neka druga
Njoj slična
Koja još gnezdo
Nije svila

 

 

 

EGO

Oko laže
Uvo vara
Ruke grabe
Čula su nam
Posve gruba
I lukava
U zamku nas
Često vabe
Ego nam je
Grlo steg’o
Strah u kavez
Dušu leg’o
Dok sejemo
Reči prazne
Gledaju nas
Oči žedne
Uši gladne
Ruke mrazne

 

 

 

PODZEMNA VODA

Raspeta duša
U noge uteče
Sruših se
Podzemna voda
Kao bujica
Ulicom poteče
Udar strahom
Iseče
Bol iz zgloba
Isteče
Blagost teče

 

 

 

EROS I PSIHA

Bodeš me
Erosovim strelama
Kao lud
U ćošak sateruješ
Nemam kud
Zagrevam pero
Do usijanja
Da ne boli te
Stud
U borbi za život
Talasamo kao
Orah I dud

 

 

 

SRCE NA DLANU

Ja sam od onih
Što na dlanu
Drže srce
Umiri me san
Dok uzaludno
Te čekam
Ne budi me
Iz sna više
Poleteću bunovna
Ka zatvorenom
Prozoru
Razbiću staklo
Golim rukama
Neću imati čime
Da držim srce

 

 

 

SVETLEĆA KRUŠKA

Svetleća kruška
Po imenu sijalica
Pade opet
Pod vrelinom
Moje šake I
Razbi se u
Hiljadu komadića
Ostah u mraku
Pored stakla
Bosa

 

 

 

SENKA

Vidim svoju
Senku u staklu
Kojim je uramljena
Slika na zidu
Iznad mog kreveta
Kao u ogledalu
Prvi put je vidim
Iako sam je
Gledala mnogo puta
Vidim I prozor
Iza sebe kao sliku
Sa nizom
Gradskih kuća
A u staklu
Moja senka
Stara seoska kuća
Sa ambarom
Punim žita

 

 

 

MALA CRNA PTICA SA BELIM REPOM

Danas u parku
Mala crna ptica
Sa belim repom
Šeta pored moje klupe
Kljuca mrvice
Ne beži ne odustaje
Ne boji se
Mojih nogu više

 

 

 

GOLA REČ

Mukom velikom
svojom I njenom
tek stiglo iz utrobe
majčine,
snažnom željom
nerotkinje,
bližnji mu se raduju,
a ono nesvesno
šta ga tek u svetu
čeka.
Golo, bez odeće,
bez ukrasa, neulepšano,
Onakvo kakvo jeste,
Novorođenče.

 

 

 

LIK TVORCA

Vremenom
Duša ozebe
Sneg je zaveje
Okujevse ledom
Ispuni bedom
Njega u svom
Liku ne prepoznaje
Ipak on nas
Strpljivo negde
Čeka
Da nas smrznute
Ogreje

 

 

 

NEUHVATLJIVO

Osećam onaj sluh,
što čuje nečujno,
na mah,

Zaustavljam dah,

Stisnutih usana
hodam na prstima
zauzdavajući strah,
da se ne probudi
ono oko što vidi
nevidljivo,
dok ulazim nečujno
u njegov vidokrug
I dalje,

Zadržavajući dah

Pratim onaj san
Nedosanjan, što iz ruku
beži kao voda
živ, neuhvatljiv.

 

 

 

SVANUĆE

Dok zvezde
Klize kroz
Prste
U očima
Držim
Svanuće
U boji
Nedogleda
Mora I neba
U pameti san
Živ, jasan
Blistav
Noć mutnu
Smenjuje
Dan

 

 

 

NEUMOLJIVO

Izdvoji me pogled
Nevidljivi
Poseče me sakriven
Oborih oči izgubih moć
Nestade poleta
Izabrana il’ prezrena
Kakva je razlika?

 

 

 

ZALUTALA PTICA

Kao nož
U leđa
Kad se
Najmanje
Nadam
Vrati mi se
Moja
Nesmotreno
Izgovorena
Reč
Izleti ponekad
Kao ptica
Zalutala
Po staroj
Navici
Iz mladih dana
Kad mi vera
U ljude
Još beše
Nepoljuljana

 

 

 

IZMEĐU NAS

Daljina je
Ponekad spas
Da za nas
Zadržimo
Lepo I dobro
Između nas
Od čega ništa
Ne bi ostalo
Brzo bi propalo
Da se nije
Blizini otelo

 

 

 

JUTARNJA SVETLOST

Često me jutrom
izbenada, prosvetle
zraci

I sve se tada vidi
sve je tu,
nadohvat
ruke,

I sve bude trenutak
samo
blistavi trenutak
spoznaje
koji mi obasja
dan.

A večerom ponekad
javi se košmar
I strah
da će se ceo taj
sagledani svet
raspasti u
komadiće I
otići u
mrak

Rasparčavanja se bojim,
tačku oslonca
tražim da
zaustavim
sunovrat.

 

 

 

POZLATA

Zlatom sam bojila
Sebe I sve oko sebe
Sijalo je
Jače od sunca
Blještalo
Zaslepljivalo
Činilo se da je sve
Kristalno jasno
Ponekad sam se
Čudila
Kako to ne vide
Svi
Gde im je
Očinji vid
Zapravo
Slepe su bile
Moje oči
Kojima bleska
Lažnog zlata
Ne beše dosta
Shvatih to
Kad mi na
Dlanovima
Samo jeftina
Pozlata osta

 

 

 

GDE JE KLJUČ?

Gde se zagubio
ključ od tajnih
vrata?
U kom je devetom
carstvu
iza sedam gora,
I sedam mora,
u čijem je kljunu,
čijem stomaku?
Koliko još putovanja
u carstvo snova,
koliko spuštanja
po strmim stazama?
Koliko još putanja
da se dođe do sebe,
koliko još lutanja?

 

Snežana Šolkotović

 

 

NAJTIŠA PESMA

Najtiša je pesma naše ljubavi
u njoj se ruke prepliću, uzdah čežnju prati,
ostalo bi da se zaboravi,
a poljubac bi trenutak da zapečati…
Neka reč se tek u šaptu gubi
čisto da se iz sna nemiru otima,
onda se čarolija u stihu budi
tek da podseti koliko vatre u nama ima…
Najtiša je pesma naše ljubavi,
ona naše tajne vetru poverava
u njoj se voli, sanjari
sitnica usrećuje i zasmejava…

 

 

 

RADUJEM SE …

Radujem se sitnicama
u njima nalazim onaj trun sreće,
i kada se zagonetka izazova nameće sama,
dovoljan je osmeh ohrabrenja
da me dalje kroz život pokreće…
Sve ima svoje draži
I ona prekorna reč koja ponekad boli,
tada se ruka utehe traži
dovoljno da je neko uz tebe ko te zbog tebe voli…
Lep je osećaj da si nekom nešto
da mu značiš više od stranca,
da te zagrli zaštitinički kad ti je teško
bez reči, poput letnjeg povetarca.
Sve je tad mnogo lakše, drugačije,
da se korak smelo nastavi dalje,
nepotrebno je mišljenje svačije,
poruka se jasna, od srca šalje…
Radujem se sitnicama života
one mi u svemu mnogo znače,
podrška koja se nađe u tren oka,
da mi nacrta osmeh na licu
kad mi se plače…

 

 

 

NEŽNA DUŠA

Ono što me dotiče
što u meni osećanja penuša
može samo topla
i nežna duša.
Ono što može da me gane
u momentu da me pokrene,
to je obećanje i suza niz obraz
koja nehotice krene…
Tad me tuga do srži potresa
kao i pogled pun sete,
tad ranjiva duša
sliči na nevinu koju ima dete.
Ono što me u momentu obara
što ume da me iz stvarnosti prene
to su osećanja
koja ponesu i mene.
Preko svega mogu proći
i preko boli koju sitnica stvara,
samo oprostiti nikad neću moći
kada osećajnu dušu bezdušnik uništava…

 

 

 

DETINJSTVO MI SE U MISLIMA

Detinjstvo se u mislima vraća
ređa godine ko perle u nizu,
onda se savest sećanju obraća
kao da ga prekoreva
koliko je daleko, a ponekad blizu…
Ređa stare, požutele slike,
na njima nekad znana lica,
čuju se poznati zvuci muzike,
pesme…,
sa davno ispisanih stranica.
Detinjstvo se u mislima vraća,
obalama reke kroz uspomene šeta,
brodove mladosti ispraća
dok obuzima neizbežna seta…
Tako daleko, a tako blizu
vetar nosi senke starih dana,
još jednom se čeka na reprizu
ali prošlost je već odavno
negde ušuškana…
Detinjstvo se u mislima vraća,
bude na trenutak samo gost,
nit izdržljivosti je sve kraća i kraća
dok se lagano sa životom
ruši nevidljivi strpljenja most…

 

 

 

PADNI MI NA GRUDI

Dok kiša dobuje o prozorska okna
i iz dremeža pokislo lišće budi
čujem tihi šapat…,
-Padni mi na grudi…-
Tmina ima svoje čari,
munji se otima, u grmljavini se gubi,
još čujem tihi šapat,
– Molim te, padni mi na grudi…-
Da li je to san ili java
ista me rečenica čudi,
nešto u meni drhti, ne da da se spava,
zove:-Padni mi na grudi…-
O čežnjo silna, što sam ti kriva
da me nemir hvata ludi,
šta se to stvarno zbiva pa isto čujem,
– Padni mi na grudi…-

 

 

 

POLJUBAC

Poljupci se nekako posebno pamte
imaju draž kada se voli,
o njima se sanja, ozbiljno se shvate
to je pečat ljubavi kome teško ko da odoli.
Svaki ima svoju priču
nežnost i čaroliju koja za tren obuzima,
pod nogama podloge izmiču
uvek mesta za neki poseban ima…
Poljupci su poput magneta
pomamni su i nikad ih dosta nije,
u njima se uživa, iz čista mira zanoveta,
svaki neku zagonetku krije…
O njima se sanja, sa njima raste
osećanjima su izazov pravi,
ponekad se njima zaljubljeni časte
neki ukrade, tek da se neki momenat ne zaboravi.
Poljupci se nekako posebno pamte
imaju svoj ukus, svoju draž,
neki bi u realnost da izgubljene vrati
neki su imitacija, neki čista laž.
Najdraži su oni koji iz duše plene
i ostavljaju nevidljiv, ali i neizbrisiv trag,
o njima maštaju duše zaljubljene
poljubac govori mnogo, onom ko ti znači, ko ti je drag…

 

 

 

ONA TROŠNA KUĆA…

Ona trošna kuća na kraju sela
to je kuća moja,
u njoj je ceo moj život satkan
od hiljadu raspoloženja i boja.
Onaj puteljak što vodi do nje
na njemu je zarasla trava,
to je put do moga srca
u njemu ljubav obitava.
Ona reka što hukom teče
i talasima melodiju duše stvara
prisutna je u meni svako veče
dok vetar slavuju svoju čežnju poverava.
Opijaju me mirisi polja,
livade cvetne
dok cvrčak kroz klasja žita skita,
tu me čeka drvena klupa
zaklonjena u senci starih lipa.
Ona trošna kuća na kraju puta
moj je skromni dom,
sladak mi je u njoj hleb sa sedam kora
čije zalogaje gutam,
nazivam ih s ponosom
svojim životom.

 

 

 

NA TVOJOJ STRANI JASTUKA

Na tvojoj strani jastuka
snova ima bezbroj
zagrljaja, nežnosti,
poljubaca ko zvezda roj.
Skidaš želje sa oblaka
hodaš u svom divnom svetu,
tamo nema odjeka koraka
šum krila ptica u letu.
Tamo su sve tajne tvoje
tamo si ono što zapravo jesi
pogled su ti dugine boje
sve što je lepo jednostavno
tamo se desi.
Na tvojoj strani jastuka
misli ispunjenju plove
praćene su uz nestašluk
tamo čuvaš svoje snove.
Zato svoju stranu nikome ne daš
jastuk bi otkrio tajne tvoje
jutrom ga dugo sanjivo gledaš
čuvar je tvoje duše…,
a snovi ga duginim bojama boje…
Zato valjdu jastuci i postoje…

 

 

 

NEKO TI JEDNOSTAVNO UĐE U ŽIVOT

Neko ti jednostavno uđe u život
nenametljivo, sasvim iznenada
ne znaš otkuda nemir,
šta je kovitlacu uzrok
plamen ljubavi te osvaja zauvek,
bez ograničenja, uslova i ograda…
Ispunjava svaki deo srca
i tada reči nisu bitne,
iz oka odsjaj zvezda svetluca
u duši bi da pronikne…
Sve je drugačije, sve je lepo
stvarnost se srećom boji,
ništa nije teško, nit daleko
znaš da neko u tvom životu
radi tebe postoji…
Svaki dah je kao muzika
svaki zagrljaj je kao svemir,
čeka se samo prilika
da se usne spoje
i da svom cvetu otprhne leptir…
Neko ti jednostavno uđe u život
nenametljivo, sasvim iznenada
ne znaš šta je svemu tome uzrok
sreća te obuzme i čini posebnim za svagda…

 

 

 

MOJ ŽIVOT JE POPUT FILMA

Moj je život poput filma
u kome razne uloge glume mnoštvo lica,
svakakvih intriga tu ima
do mnoštvo navijača i zajedljivaca.
U njemu često mnogi ušetaju nezvani
tek da po neki savet daju,
nameću neki svoj scenarijo
prave gužvu, a onda bez traga nestaju.
Ima tu i ljubavnih drama
tajne koje muče svakodnevice,
mržnje i srama
i onih suza koje nekontrolisano kvase lice.
Ima tu još mnogo toga
neprospavanih noći, sećanja razna,
sve to nose godišnja doba
vetar kovitla dušom koja vapi prazna…
Moj život je poput filma
kroz razne scene život vodi,
svaki trenutak je pun iznenađenja
ljubav pa i najmanja, nesebično mi godi…

 

 

 

U TVOM POGLEDU

U tvom pogledu sam samo prolaznik
koji se tu slučajno našao samo da se negde skrasi,
jedan interesantan mistik
koji nenamerno može iskre sumnji da ugasi…
U tvom pogledu možda sam samo senka
koja se uvek negde, iz čista mira, o zrnce peska spotiče,
odjek glasa koji dolazi iz daleka,
a taj trenutak iz nekog inata pred izazovom izmiče…
U tvom pogledu opstajem tek toliko
koliko je potrebno munji da nebo para,
nije se ovaj svet na neku brzinu navikao
svaka novina izaziva nemir, ogorčenje stvara…
U tom pogledu tražim svoj kutak
da se smestim bez suvišnih pitanja,
u srcu nosim ljubav kao smotuljak
samo da nađem svoje mesto u nova svitanja…
A ta svitanja bez pogleda tvoga
ne mogu život duginim bojama da oboje
uvek traže nekog valjanog razloga,
da opstaju, ali oni bez tebe i ne postoje…

 

 

 

NE DIRAJTE MOJE IME

Ne dirajte moje ime
ono mi je kao i sama svetinja,
jedino se mogu pohvaliti njime
neraskidivim vezama , korenima ,
vatrom drevnog ognjišta koji u duši tinja.
Ne menjajte ga bez mog znanja
takvom činu sudi kletva,
ne vredi izvinjenje, nema praštanja,
ime je deo mog zaveta…
Ne dirajte moje ime
ma kakvo da neobično zvuči,
ono govori ko sam, šta me brine,
o jednom me isto uči…
Zato se često žestim i ljutim
kada mi ga namerno gaze i ruže
ne mogu ravnodušno preko toga preći i prećutim
znam da je to s namerom da me rastuže.,
Ne dirajte moje ime
njima se generacije prepoznaju, broje,
deo sam njihove krvi, geni ga posebnim čine
dok ga nosim i oni postoje…
Zato nemojte mi ga menjati
vreme će zadnje izreći svoje…

 

 

 

NISAM JA TEBE ZABORAVILA

Nisam ja na tebe zaboravila
to se samo ćutnja pretvorila u uvo
misao u spektar boja
kako bi tvoj lik očuvao.
Nisam na tebe zaboravila,
nebo u tvojim očima krije zvezde
čitav jedan svemir tajni
koje oblaci ganjaju dok prostranstvom jezde.
Samo ne smem načiniti nikakav pokret
da te šum iz snova ne probudi
trenutak se zbunio, zabavlja se iznova
hteo bi tvoj dlan prećutno da poljubi…
Nisam ja na tebe zaboravila
tu sam, bdijem do tvog uzglavlja
uvek neuhvatljiva, nepredvidiva
molim Boga da ti podari sreću i zdravlja…

 

 

 

ŠTA POSLE

Šta posle kada se srca posvađaju
i kada mržnja stupa na scenu,
šta posle, kada se zavist i zloba rađaju
kada život naopako okrenu…
Šta posle…
Šta posle kada se ruke razdvoje
i zagrljaj se rasprhne kao da nikada nije bio,
reči ljubavi prestaju da postoje
u snu o sreći koji se snio…
Šta posle…
Šta posle posle suza kada kvase obraze
kada duša počinje da pati,
šta posle kada se lepe uspomene gaze,
a pravi razlog tome ne može da se shvati…
Šta nakon probdevenih noći
nervoze koja ne zna za granice,
kamo u samoći poći,
kako prihvatiti s poverenjem nove nepoznanice…
Šta posle kada se svemu kaže kraj
kada se polome želje i htenja,
kome i za šta tražiti oproštaj
kada nastupa tišina, nestaju uhićenja…
Šta posle…
jednog iskušenja…
Treba se podići
i krenuti dalje bez objašnjenja…

 

 

 

ZA KRAJ PRIČE…

Za kraj priče ne treba mnogo,
dovoljno je samo godinama
prikrivena istina
da se klupko odmota
pa da iluzije nestaju
poput dima…
Za neki kraj
ne treba nešto posebno novo
neki osmišljeni izgovor…,
dovoljna je samo jedna tačka
na zadnje slovo…
Za kraj priče
ne treba nada
niti neki poseban zaključak
krajevi razočaranima priliče
da se prevaziđe jaz dovoljan je raskorak…
Izbor koji nije lak…

 

 

MOJA LjUBAV

Moja ljubav je drugačija od drugih
nema epiteta niti kraja,
ona izranja sa uzdahom iz grudi
zauvek čarolijom osvaja…
Nisu samo tople reči kojima se iskazuje
niti je pritvorna i lažna,
ona je jednostavna, sobom nadahnjuje
nekad nastupa kao oluja snažna…
Moja ljubav je i ćutanje
podseća na mističnu, zvezdanu noć,
ponekad je samog vetra šaputanje
uzjoguni se začas, samo da pokazuje jačinu i moć…
Nekada širi svoja krila
i različitim intenzitetom kroz san proganja
podseća da je ušuškana sreća tu bila
traži nove izvore, kroz sva čula odzvanja…
Moja je ljubav i ljutnja
koja se za momenat u plamen pretvara,
bori se protiv onog što rađa slutnja
nekada sobom zamara…
Moja ljubav je drugačija od drugih
uvek je tu i strpljivo čeka,
u čudu se opire pretnji i studi
nekada previre ko uzburkana reka…
Moja ljubav, uvek je tu
iz prikrajka vreba i čeka…

 

 

 

NE DAJTE…

Ne dajte da lagano zamre selo
na ulicama dečja graja
ne dozvolite da se tišina ušunja tu i tamo
u svakom sokaku starog kraja…
Ne dajte da prašina kroz vreme
pokrije ikonu sveca
čaroliju vragolija
sa kojima rastu naša deca.
Ne dajte da se ugasi slavska sveća,
staro nasleđe i zavet
sa njima običaji, s praga sreća
jer deca su naša budućnost, naš svet.
Ne dajte da tragove prošlosti briše vreme
zamre žagor na ulici,
gostoprimstvo kojim se oduševljava gost
muzika i pesma, veseli uzvici…
Jer ako utihnu sokaci
kada se prozori zatvore
ostaće samo starci
koji neće imati sa kim da progovore…
Zaključaće se kuće,
slegnuće se tišina,
tamo gde nema dece
hladnoća se prostorom prožima…
Ne dajte da lagano selo zamre
na njegovim ulicama dečja graja
jer kada se tišina ušunja
nestaće pesme iz starog kraja…

 

 

 

NIKADA NEĆU…

Nikada neću obući belo
i pred oltarom reći ono presudno – da,
zaklela sam se, svoju odluku sprovešću u delo
nema više iluzija, nema više sna…
Neću da lažem sebe,
ta misao se javlja često,
zakletve mi više ne vrede
svaka je teška ko i samo prokletstvo…
Zarekla sam se da ću ćutati,
progutati o sreći i zadnje slovo,
neću ni vetru tu moju tajnu odati,
niti šaputati,
ona mi je teška ko olovo.
Nikada neću obući belo
niti ću venac staviti na glavu
trenutak me je jedan sa tvojim –ne
jako zaboleo,
a mislila sam da je onaj pravi…
Zato ne volim belo
niti mi je do te boje stalo
nešto mi se tada iz duše otelo,
a želela sam od života jako malo…

 

 

 

NEKAD NEKO, DANAS NIKO

Nekad neko
u svim porama
u koraku
u dahu,
sada niko
u setnim zorama
samo umorna stvarnost
koja se gubi u strahu.
Nekad obećanje
iskonska želja,
izvor nadiruće sreće,
sada razočaranje
krhka čežnja
slika sagorele sveće.
Nekad ceo svet
razlog previranja
sada niko
u životu kamen
razlog još jednog posrnuća,
spoticanja…
Nekada je bio sve
a sada ništa
samo sećanje koje sobom guši
sada posrnuće
sa bolom u duši.
Nekad inspiracija
razlog za boljitak,
prvi korak
i poslednji pokušaj
da se jedna ljubav
smesti
u vremenski svitak.
Nekad neko
danas niko,
to je zagonetka života
u nju još niko nije pronik’o
tu je još da koji trag ostavlja
nadu pokopa…

 

 

 

NEMOJ PLAKATI

Nemoj plakati,
jer svaka suza ima priču za sebe,
svaka dotiče, a tad se bojim da nećeš zastati,
a moju dušu lako može suza da zavede…
Nemoj plakati…
Svaka situacija ima izlaz
svoj smer,
teško je kišu suza shvatati
ona produbljuje jaz…
U takvoj igri ne mogu igrati fer.
Nemoj plakati…
Medalja ima dva lica
a ja sa jedne strane ti ne mogu pomoći,
mogu ti pružiti ruku utehe,
poći nekim drugim putem u svojoj nemoći…
Nemoj plakati,
strpljenja imam jako malo,
obriši suze sa obraza,
i nasmeši se
nemoj povrediti one kojima je do tebe stalo…
Nemoj plakati
ma koliko da mi je žao
ne mogu pomoći anđelu koji se sapleo
i pao…

 

 

 

JA ŽELIM SAMO MIR

Svaki trenutak je obojen pretnjom
zveckanjem oružja, pozivom na krvavi pir,
dan se gubi sa nekom pometnjom,
a ja želim, ljudi, samo MIR.
Smrt na svakom koraku vreba
trpeljivosti je sve manje,
malo više smeha i sreće treba
ljubav među ljudima i razumevanje.
Pružite ruku prijateljstva svima
topao osmeh, pokažite dobru volju,
ma koliko razlika na ovom svetu ima
mir čini čuda i budnućnost bolju.
Nije bitna boja kože,
na kojoj se strani sveta živi,
Mir je ono što sve spajati može,
svojim duginim bojama da zadivi.
Nije bitan jezik kojim se govori,
mudrost je stara svima odavno znana,
za mir treba svako da se bori
njen ključ je među nama.
Pustite goluba da poleti
grančicu mira neka svetom podeli,
malo je potrebno nekog voleti
dovoljno je samo da se mir želi…
A ja želim samo mir…

 

Petar Jovanović

 

POLITIKA

 

Priznaj, ko ti daje pare da Soroš po Srbiji?

 

Kad se nula popne visoko, ponaša se kao oreol.

 

Služili smo mu za ovacije, a kasnije za ovce.

 

On ne vredi ni pet para, a ima čitavo bogatstvo.

 

Uzeše mi reč, a kasnije i sve ostalo.

 

On nije na svom mestu, ali je na položaju.

 

Ne sumnjam u vašu moć, nego u pamet.

 

U političkim vodama najbolje plivaju balvani.

 

Nama podiže svest, a sebi vilu.

 

Život mi zagorčacaju slatkorečivi.

 

Ovacije su improvizovane, a ovce prirodne.

 

Kada vidim čemu se smeju, uhvati me tuga.

 

Kako se ko popne na vlast, ja silazim s uma.

 

Nedajte političaru reč, održaće vam govor.

 

Mislili smo kao jedan, a sada jedan misli umesto nas.

 

Najteže je uzeti vlast. Kasnije uzumanje je stvar rutine.

 

Jedino rđa prihvata gvozdenu vlast.

 

Kad razmislim ko je sve u vladi, ne izlazi mi se iz krize.

 

U političkim vodama šuplje glave najbolje plivaju.

 

U detinjstvu smo bili ugroženi od malih boginja, a u zrelosti od malih bogova.

 

Mir nema cenu. Vlada često kupuje socijalni mir.

 

Mi smo nebeski narod, samo nam Bog može pomoći.

 

Svi za jednoga. Jedan zasere.

 

Ako je politika kurva, onda je ona najstariji zanat.

 

Borili smo se za srp i čekić, a na kraju uzeli kuku i motiku.

 

Pacijent je zalečen. Jedno vreme mu ne dajte da se bavi politikom.

 

Politički trenutak je bio preloman, ali i moja kičma.

 

U bivšem režimu narod je bio ovca, a u sadašnjem je žrtveni jarac.

 

Nije dovoljno vođi dati samo glas. Od naroda očekuje i da mu aplaudira.

 

Mogao je da živi od svog rada, ali je ipak odlučio da se bavi politikom.

 

Kupujemo džezve na Baščaršiji u Sarajevu. Opet se vraćamo pet vekova u nazad.

 

Sadašnji vlastodršci nemaju dvorske lude. Ne žele konkurenciju.

 

Nedavno je bio na političkim bilbordima, a sada je na poternici.

 

Vladati sobom najbolji je oblik vladavine.

 

Političari obilaze svet da bi nam pričali da je kod nas najlepše.

 

Nije pronašao čoveka u sebi, pa traži vlast nad drugima.

 

Nije nedodirljiv, samo je van domašaja.

 

Uspešan je čovek, bavi se i politikom i kriminalom.

 

Ne treba nam Domanovićev vođa, mi uvek nađemo nekog slepca.

 

Biografija mu je čista, nije se bavio politikom.

 

Samo ograničeni žele da vladaju neograničeno.

 

Nisam od juče da poverujem u bolje sutra.

 

Visoko se vinuo iz niskih pobuda.

 

Postao je marka. Svi ga pljuju.

 

Srp i čekić bila mu je šifra u švajcarskoj banci.

 

Njemu su i pre presecanja pupčane vrpce održali govor.

 

Panj, kao panj: uhvatio dobro korenje.

 

Siledžija: oduševljavao se politikom čvrste ruke.

 

Političari su dobri koreografi, znaju da nameste igru.

 

Kako da održim korak s njima, kad tapkaju u mestu.

 

Tek je trideset godina na vlasti, a misli da je nezamenljiv.

 

Nije narod inertan, nego se solidariše sa vođom.

 

Od preglasnog aplauza niko nije čuo šta je vođa izjavio.

 

Političari su rodoljubi. Širom otvaraju vrata užoj rodbini.

 

Smeta im što se igram rečima, a oni se igraju ljudima.

 

Gorila je nekada bio okružen majmunima, a sada majmun gorilama.

 

To majka više ne rađa, jedino da ga kloniramo.

 

Jedno misli, drugo govori, treće radi, imamo najsposobnijeg vođu.

 

Citirajući Marksa stvorio je kapital.

 

Kad odrastem igraću se s ljudima, kao moj tata.

 

Obogatio se prodajom zemlje.

 

Nije bogat da kupije jeftine stvari, ali za fabriku uvek nađe neki evro.

 

Gde sve puštaju korenje ne čudi me da korova ima najviše.

 

Političarima je teško. To je olakšavajuća okolnost.

 

Ispraznili su nam džepove, a napunili glave.

 

Ko visoko stoji, nisko udara.

 

Premijer se (za)laže za promene.

 

I neuračunljiv ima svoju računicu.

 

Nekada su presecali vrpce, a sada proizvodne trake.

 

Ne radi predsednik baš sve po svome. Po nešto radi i po zakonu.

 

Svi smo mislili kao jedan, onaj koji dovoljno ne razmišlja.

 

Slava ocu i sinu – obojica su iz vladajuće stranke.

 

Nekada smo idiota mogli samo da čitamo, a sada možemo i da ga slušamo.

 

Vođa nam obećava bolje sutra. Imaćemo hleba na pretek.

 

Prvo ste prali novac, a sada nam ispirete mozak.

 

Vođa je tvorac naučne fantastike. Prvo smanji plate, penzije i uzme nam sve što imamo da bi nam obećavao sve što nemamo.

 

Može vođa da govori istinu, ali neće da uznemirava javnost.

 

Političare boli uvo što narod boli stomak od gladi.

 

Političari se za sve pitaju. Vreme je da odgovaraju.

 

Nije čovek na svom mestu, često menja položaj.

 

Ništa nije prepustio slučaju. Sve je pokupio na vreme.

 

Ministri se često pozivaju na imunitet. Imuni su na sve.

 

Vođa obećava bolje sutra, a kako da preživimo danas?

 

Svi smo mislili kao jedan, onaj koji misli za sve.

 

Idijot ili idiot. Piši kako hoćeš, samo neka siđe s vlasti.

 

Vođa priča lepše bajke nego Andersen.

 

Ako nastavi da poziva na odricanje, narod će ga se odreći.

 

Predsednik i premijer se ne slažu. Jedan je za tiraniju, drugi za diktaturu.

 

I doživotni mandat bio bi mu kratak da ispuni sve što je obećao.

 

Predsednik stalno traži red, rad i glad.

 

Političari su kao papagaji. Što duže govore to više vrede.

 

Citirajući Marksa, stekao je kapital.

 

Obećava promene, a ne shvata da on treba da ode.

 

Ja sam za promene – reče poslanik koji je prodao mandat.

 

Bili su nacionalisti, pa internacinalisti. Sve u svoje vreme.

 

Čovek je naše najveće bogatstvo. Koliko imate ljudi?

 

Nužda zakon menja, kad političari zaseru.

 

Teška li vremena: ludi se prave pametni, a pametni ludi.

 

Više ne lutamo, sada tapkamo u mestu.

 

„Politika je kurva“. Šta je kurva sebi dozvolila.

 

Nije tačno da tapkamo u mestu. Tapkamo na svakom koraku.

 

Fundamentalistički mrak je velika šansa za slepce.

 

Ovo je put u komu, a ne u komunizam.

 

Kovali smo bratstvo i jedinstvo, dok je bilo sirovina.

 

Mogao bih da živim kao bog, ali politika me ne interesuje.

 

Ne pomaže nam ni to što smo bogati sirovinama.

 

Samo zdrav razum dovodi do ludila.

 

Ni meteorolozi više ne očekuju neku stabilizaciju.

 

Hiljadu službenih automobila valjda je nekakva garancija da ćemo izaći iz krize.

 

Ako je politika kurva, političare testirajte na sidu.

 

Umesato da na sve stavimo tačku, prihvatamo tačkice.

 

Ne zna se ko pije, ali se zna da sve to narod plaća.

 

Znamo i mi da to nije moguće, ali ko nas pita.

 

Ne vlada sobom od kad je prestao da vlada državom.

 

Ponašaju se kao majmuni, od kada ih prate gorile.

 

Pravi majmuni su dosledni vrsti, ne bave se politikom.

 

Rođen je u znaku ovna, a ponaša se kao svinja.

 

Ako vođa nastavi da se kurči, narod će popizditi.

 

Vođa je skrenuo s puta, a mi s uma.

 

Ne možete mu ništa. Dugo je na vlasti, stekao je imunitet.

 

Uskoro će i političari morati da rade. Neće imati šta da se krade.

 

Vođa se izborio za bolje sutra, ali nam ga neda.

 

Ima ih koji nisu postali od majmuna. Eto, sin predsednika…

 

Razlika između pijanca i političara postoji. Pijanac prvo pije pa lupeta, a političar prvo lupeta, pa se kasnije napije.

 

Našu sudbinu kroje političari, makazama za šišanje ovaca.

 

Osvojio je duplu krunu. Prvo je bio premijer, pa predsednik.

 

Vlada bela kuga, zato što nas političari jebu u mozak.

 

U Bibliji piše da se molimo za vladare. Molim te, Bože, daj im pamet.

 

Ne brine me toliko prazan džep, koliko prazna obećanja.

 

Na vlasti su bolesnici, ali su politički imuni.

 

Predsednik me govorom gane. Nema moje bake da mi priča bajke.

 

Lakše mu je održati govor, nego datu reč.

 

Nekada su mu uzvikivali: ura! Sada: ua!

 

Toliko balvana na površini?! Ovo su političke vode.

 

Kupio sam dve vile na Dedinju. Ko zna kad će mi zatrebati.

 

Najpre su nam uzeli meru, a posle i sve ostalo.

 

Nekada je bio sitna riba, sada je veliki som.

 

Budala može najbrže da vas opameti.

 

Najteže je ukrotiti zver u ljudskoj koži.

 

Ni manje zemlje, ni većeg diktatora.

 

Bio je bolesno ambiciozan, pa je stekao politički imunitet.

 

Vođa ne veruje u Boga. Umišlja da je on Bog.

 

Političari su se odvojili od naroda. Sada traže materijalnu naknadu za odvoijeni život.

 

Hajd što je na državnim jaslama, ali što je navro kao vo.

 

Vođa je protiv monarhije, a živi kao kralj.

 

Neki kriminalci nose pancir, a neki se štite imunitetom.

 

Predsednik sada ne obećava ništa. Nisu mu sve ovce na broju.

 

Puni su ideja, ali zašto baš svaku isprobavaju na nama?

 

Narod i vlast su u ljubavi. Tačno se zna ko koga (…), samo se ne zna dokle će.

 

Kad je vlast uzela stvar u svoje ruke, skočio je natalitet.

 

Istina je jedna. Malo je to za koalicionu vladu.

 

Vlada mora nešto da proda, da bi kupila socijalni mir.

 

Između vlade i naroda zakopana je ratna sekira. Na redu je kuka i motika.

 

Sahranjuju jednu po jednu državu, a onda zovu na molitveni doručak.

 

Pronašli smo izlaz iz lavirinta. Sada ne znamo kako se snaći.

 

Svađamo se između belog i bijelog, a crno nam se piše.

 

Sudstvo je nezavisno, za razliku od sudija.

 

Boga mi uskoro će vladati nevladine organizacuije.

 

Živi kao u bajci, zato nam stalno priča bajke.

 

Zver u ljudskoj koži opasnija je od divlje zveri.

 

Političari i iz krajnosti u krajnost idu – službenim autom.

 

Na poslednjem vođinom govoru narod je podbacio. Nije aplaudirao.

 

Vođa obećava brda i doline i onima što žive u gradu.

 

Političari se (za)lažu za narod.

 

Dajem časnu reč. Drugi ne daju ni toliko.

 

Narodu je teško. Ali i političarima nije lako, to je olakšavajuća okolnost.

 

I ljudožderi se pitaju gde naći čoveka.

 

Sve ih je više kod očnog lekara. Ovu vlast ne mogu da vide.

 

Država koja potiče iz Jajca, pravi je mućak.

 

U socijalizmu nema zabušavanja. Ili moraš mnogo da radiš, ili mnogo da govoriš!

 

Priželjkivali smo svetlo na kraju tunela, ali ne požar.

 

Nude nam izlaz. Svako može da izađe kad želi.

 

Imali smo i prelaznu vladu. I ona nas je prešla.

 

Poslanici nas vraćaju u srednji vek. Sve je više buzdovana.

 

Ako je politika kurva, zato je zarazno baviti se politikom.

 

Uskoro neće biti ateista. Kakvo je vreme došlo, svi se krste.

 

Najglasniji su oni, koji nemaju ništa pametno da kažu.

 

I mi ulažemo nadu u mlade. Da nam vraćaju dugove.

 

Mi smo solidarni kao niko. Jedni drugima i majku jebemo.

 

Politika je kurva, a političari tvrde da su pošteni.

 

Ako vam ništa ne ide u životu, probajte s politikom.

 

Kada niučemu nije uspeo, osnovao je stranku.

 

Doveo je partiju u pitanje – zbog konja.

 

Za trgovinu mandatima treba otvoriti pijacu.

 

Pesma nas je održala, dok svako nije zapevao svoju.

 

Partijsku svest ima samo kod plaćanja članarine.

 

Promuskuitetan je. Menja stranke.

 

Promenio je stranku, pa bi da menja i glasače.

 

Osnovao je stranku poštenih, ima samo jednog člana.

 

Nekad se za članstvo u partiji dobijao zatvor, a danas radno mesto.

 

Nisam član nijedne stranke. Živim od svog rada.

 

Nekad se tražila moralna podobnost, a sada stranačka.

 

Ko nije u vladajućoj stranci, nije nigde.

 

Ima načina da se čovek obogati. Nekima je dovoljno da uđu u politiku.

 

Vreme je da promeni stranku. Dosta se obogatio.

 

Biračko telo se osipa. Alergično je na lažna obećanja.

 

Da bi doprineo bržoj demokratizaciji, učlanio se u nekoliko stranaka.

 

Uništili smo sve, ali se uvek pitamo da li smo mogli i više.

 

 

 

 

DEMOKRATIJA

 

Od slobode govora najviše koristi imaju političari. Mogu da govore i ono što ne misle.

 

Džaba mi sloboda govora, od njih ne mogu doći do reči.

 

Ja sam za dijalog i neću više nikoga da čujem.

 

Narod se navikne na sve, pa i na demokratiju.

 

Demokratija je stigla, sada nemamo kud.

 

Dugo su na sceni, dovešće nas na svršen čin.

 

Otupeli smo, niko nas ne zarezuje.

 

Ko preživi pričaće. Ko priča neće preživeti.

 

Pas laje, etar nosi.

 

Ako tražite dijalog, javite se isledniku.

 

Neka ih neka jauču, i oni imaju pravo glasa.

 

Ako ukinu slobodu štampe, ko će da nas dezinformiše.

 

Eto vam demokratije. Niste bolje ni zaslužili.

 

Imao je petlju, dok ga nisu svezali u čvor.

 

Ako mi vlast zabrani da lajem, počeću da ujedam.

Na početku beše reč. Posle je tražio repliku.

 

 

 

 

SRBIJA

 

Sbin sam tim se dičim, ali to nije u duhu tolerancije.

 

Izdao sam stan strancu. Drugi su izdalo mnogo više.

 

Ceo svet je protiv nas. Sva sreća da je svet mali.

 

Nekad su nam drugi krojili kapu, na šta sada da se vadimo.

 

Srbija je obećana zemlja. Pred izbore svi obećavaju.

 

Svi šalju generale u istoriju, a mi u Hag.

 

Srbi i Hrvati su našli zajednički jezik – engleski.

 

Kad se Srbin napije, ne vidi ni tri prsta pred okom.

 

U srbiji se teško živi. Sreća je što se ne živi dugo.

 

Srbi se vraćaju korenima. Jedu korenje.

 

Bogata smo zemlja, ne oskudevamo u sirovinama.

 

Ne svirajte himnu. Dovoljno je i sviranje stomaka.

 

Srbiju neće u Evropu. Boje se konkurencije.

 

Ma koji Gordijev čvor, pogledajte naš železnički.

 

Modernizovaćemo Srbiju. Sadašnju vlast zamenićemo novom.

 

Sve što je brzo, kuso, je. Zato ne gradimo brzu železnicu.

 

Nije lako Srbiji. Rusija se plašila da ne budemo Amerika.

 

Migranti su naš najsigurniji priliv iz inostranstva.

 

Dok ne izađemo iz krize, uživajte u rijaliti programu.

 

Ako Kosovo preda zločince, ostaće bez političke elite.

 

Svet je protiv nas. Treba da se okrenemo nekom drugom.

 

Srbi su nebeski narod. Žive u oblacima i prodaju maglu.

 

Teritorijalni apetiti su nam porasli. Hoćemo Kosovo da nam se vrati.

 

Kosovo je srpska kolevka, ali još uvek prazna.

 

Država odumire, ali nije vreme za molitveni doručak.

 

Srbija se neće, nema gde saginjati.

 

Na život u Srbiji nakalemili smo političke aforizme. I dobili Šipak novine.

 

Srbija je demokratska zemlja. U Srbiji i mrtvi imaju pravo glasa.

 

Nekada se po mišljenje išlo u komitet, a sada u američku ambasadu.

 

Ostajte ovde! Ako već nemate gde.

 

Ne znam zašto uvozimo sirovine, kada ih imamo na pretek.

 

Upoznaj domovinu – da bi je što pre napustio.

 

 

 

 

EVROPA

 

Vojvodina može da hrani pola evrope, ali nisu Zaslužili.

 

Čemu žurba da uđemo u Evropu. Tamo mora da se radi.

 

Želite li da čujete istinu? Istočnu ili zapadnu varijantu.

 

Da je Evropi stalo do nas ne bi nas pohvaljivali kad sprovodimo bolne reforme.

 

Ljibav je lepa samo dok se čeka. Tako je to sa EU.

 

Krenuli smo u Evropu. Kako se dokazujemo možda prvi stignemo na Mars.

 

Glumim budalu. Navikavam se da ispunjavam zahteve EU.

 

Umesto da se okrenemo budućnosti, mi se borimo da uđemo u EU.

 

Samo vi idite u EU! Ja ću da osrtanem da živim od spopstvenog rada.

 

Konačno je EU problem Kosova uvrstila u dnevni red. Pod tačkom razno.

 

Knjiga je spala na dva slova: EU.

 

Sreća je lepa samo dok se čeka. Zato ne žurimo da uđemo u EU.

 

Sofija Ćirić


Greška(?)

Možda sam ja pogrešio.
Možda uvek grešim.
Da, to je.
To je prvi odgovor koji mi pada na pamet.
A i svi mi kažu
Obični ljudi
Kažu mi da mnogo grešim.
Znaš, čovek izgubi iskru u sebi.
Taj žar koji ga je pokretao nekada
Više ne greje.
Ljudi ga gase…
Kažu da mnogo grešim.
A ja sam čuo da se iz grešaka uči. Ja mnogo učim izgleda.
Ne, ja zaista mnogo učim. Mnogo pazim.
Ali ne na sebe.
Vidiš, tu lekciju nikad nisam naučio. A stalno je obnavljam.
Kažu da grešim.
Ne shvataju da me guši.
Ovo mora negde, nekad, nekome
da se kaže.
Kažu da je to dobro.
Da je to potrebno.
Ali, kada ja to uradim
Oni kažu da grešim.
Oni.
Ne razumem njih. Zadovoljavaju se tako malim stvarima.
Tvrde da im ne treba više.
A ja mislim da nisu sposobni za više.
Oni, koji kažu da ja grešim.
Česti su trenuci kada im poverujem.
To je zato što, znate,
Ne pazim
Na sebe.
To je greška.
Ali to mi ne kažu.
To me ne uče.
U redu je, sam ću.
Ali ipak
Volim da znam da neko zna kao i ja što znam
Znači mi razumevanje, stapanje, zajednički smisao.
Ne nalazim ga.
Uništiću se. Mnogo želim
Zaista.
Ali ja nisam oni, jače je od mene.
Mnogo je
Sve je mnogo kod mene.
Ne znam za umerenost.
Oni kažu da je to greška.
Ko su oni da upravljaju mojim mislima? Zašto im dopuštam? A, da, rekao sam. Ne pazim sebe.
Jedino se pazim kada volim.
Ja kažem da je to greška.
Kažem da je tužno
Što nikada sebi ne dajem slobodu
Da izađe sve iz mene.
Mada, kažu da mnogo pričam ono što ne treba.
Jebiga.
Nisam učen da gazim emocije. Ne umem. Želim da neko zna. Znači mi.
Greška je.
Loš način. Loš pristup.
Ne znam. Ne umem verovatno.
Greška.
/s.

 

 

 

Ne govorim to često

Da sam bio malo manje slep
malo manje verovao u nemoguće
Kao na primer
Da ću ti nedostajati kad me nema
Možda bih se sad manje raspadao
Od života
i svega
Bez čega ostajem sve više i više.
Od kad sam upoznao tebe naučio sam
Da bar donekle
Iskažem svoje emocije
Mada čini mi se uzalud
Naučila si me
Ali za neku drugu izgleda.
Jeste da sam ceo život patio da imam ovakvu ljubav
Više bih voleo da se nije desila
Jer ti nisi moja
A ja ne umem da se mirim sa stvarima koje mi ne odgovaraju.
Da si moja
Nikad te ne bih pustio da ustaneš ujutru osećajući se nevoljeno
Da si moja
Kupovao bih ti omiljene čokolade
Ponekad i patike
Ako skupim pare, a skupljao bih za tebe
Budi srećna, kažu da sam sebičan
Ali oni me ne poznaju kako treba
Da si moja stalno bih te držao za ruku
Dobro, ovo bih zbog sebe radio
Jer mi srce malo lepše lupa kada oseti tvoj dodir
Da si moja
Čekao bih svitanje sa tobom
Iako moram kući ranije
Jer nikad nisam dočekao lepšu zoru od one u tvom zagrljaju
Da si moja
Uvek bih te grlio
Možda i previše, ako je to moguće
I pričao glupe fore
Koje ni meni nisu tako smešne
Ali ako nisam spreman da budem budala zbog tebe
onda i ne želim da budem tvoj.
A tvoj sam. Ti nisi svesna.
Preplavljen sam tobom u celini
u mislima
Mada nisi stvarno moja.
Moram da se odviknem od te iluzije.
Štetim i sebi i tebi
A iako me boli uvo za sve
Ne bih mogao da živim sa sobom znajući da sam ti upropastio neku, po tvom mišljenju,
možda bolju sreću.
Ne govorim to često
Ali žao mi je
i nisam imao loše namere.
Ja sam onaj tip
Što ima sve na tanjiru;
ispadne mu
Pa ga skuplja
a to nije to onda
I žao mi je
Nisam hteo ovako.
Malo sam poludeo
Ali lepa si.
/s.

 

 

 

Nema veze

Kažu mi „Smirio si se“.
A ja ne vidim poentu ove konstatacije
Neosnovana je.
Smirio sam se
Kao da sam ikad bio lud u njihovim očima
Kao da znaju šta me sve
Dovodi do ludila
I izvodi iz istog
Nema veze.
Smirio sam se
A ja sam se uvek osećao isto
Svakim danom
Pio ili ne
Ljubio ili patio
Ili oba
Uvek sam se osećao isto
Kada ustanem sledećeg dana
Bio sa nekom ili ne
Kako mogu da kažu tako nešto
Kada ne znaju da uvek mogu
I da se smirim ako hoću
I da krenem opet ako neću
Zašto bih se ograničavao
Godinama ili iskustvom
Zrelošću ili tuđim mišljenjem
Ne mislim da sam ikad bio
Pušten s lanca
Za mene ovo nije sloboda
Nisam ja radio ono što želim
Dodirivao sam pogrešne
I puštao iste da dodiruju mene
Osećao sam se isto.
Ne nužno loše.
Ne, ja sam dobro zapravo.
Ja sam vrlo dobro.
I dalje sam taj koji se smeje svojoj nesreći
Ne tuđoj
I smejem se na sve,
Pre ili kasnije
Imam lep osmeh
I to mi dopušta svašta.
Smirio sam se
Kažu
A nemaju pojma da sam odavno bio takav
Za mene je nešto drugo
Ekstaza
I ludilo.
Ne znaju.
Oni opet ne znaju
A govore
I mešaju se
Klimnuću glavom
I reći
Da, da
Jer me ne interesuje
Da razumeju znali bi
Prosto je.
Nisam se smirio
Isti sam
Samo sam probao sve
Što sam mislio da će
Možda
Pomoći
Sve što bi me
Možda
Podiglo.
Ali nije
Uvek sam se osećao isto.
Nisam se smirio.
Naprotiv.
Odlepio sam.
Ne znaju kako se to radi.
Tišina odzvanja vriskom.
/s.

 

 

 

Možda

Zagušljivo.
Dim je u sobi. I neki ljudi, koji nisu tu, su pored.
Nepomično sedim i posmatram jednu tačku na prozoru. Treba da ga obrišem, red je.
Predugo gledam. U tački su smešteni svi teški trenuci moje prošlosti. Izgubivši najveću podršku svog života previše rano, osećam se kao da nikada više neću pronaći sličnu. Nikada mi ni ne padne na pamet da je upravo taj momenat bio prekrentica svega. Nikad… Kao da sam tako pokušao, i recimo, uspeo da ostanem pribran naspram svega što se desilo – zaboravljanjem i guranjem u neku tamo pretposlednju fioku mozga; uz to, gomilanjem loših iskustava koja sam svaki jebeni put isto nacrtao. Iskreno, ne znam da li je to najbolji način da se preboli, nagađam da nije. Međutim, drži me dobro, donekle. Ako se ne uzme u obzir par nervnih slomova, besciljno ponašanje i sve više očigledna nesposobnost za bilo kakvu ljubav. Mada, prisetim se nekad sebe od pre. Nisam bio nešto pun sebe tih dana. Možda mi je tako zapisano u zvezdama, znate, horoskop mi je takav. Kažu, najbolji znak, ali sebi baš i nisam dobar. Evo me opet, gubim se u glupostima. Sve je počelo od ove jebene tačke. Sada se smejem. Sve mi sa sobom nekako uspe, pre ili kasnije. I da nasmejem sam sebe, a naročito da rasplačem. Moj znak za sredinu slabo zna. Čast izuzecima. Volim sebe i plače mi se. Više od svega volim da nađem nekoga da volim. Obožavam da volim. Izgubim se u tom talasu, često se ne vraćajući. To je loša strana mene. Neumerenost. Zakašnjenje. Suzdržavanje.
Možda grešim, ali, dajem 100 evra da bi se sve rešilo jednim
‘Da te volim.
Da me voliš.’
I mržnja i senke
otišle bi jednim
rukama
oko struka;
jednim osmehom
sa klupe.
Sve je lepše
sa zvukom jednih koraka
i rečima jedne tebe.
Kad ćeš?
ili sam kontraefekat?
Ima ono: „Možda te nema, zato što te čekam (?).“ a ja već vidim da ću te dugo čekati, kako smo krenuli…bio bih najpametniji da u međuvremenu obrišem prozor. Eventualno sećanje.
/s.

Оља Симовић

Градац

 

Никољач – Кончуљ

 

Нова Павлица

 

Стара Павлица

 

Црква прелетница Ржана

 

Црква у Баљевцу

 

Црква у Вареву

 

Црква у Шумнику

 

Mirjana Ostojić

 

Druga ljubav

Voljela sam te i bio su mi sve,
Jednog dana došao si i rekao mi:”Gotovo je!”
Suze sam lila,
Normalna nisam bila.
Ludila za tobom sam ja,
Jer sam te još volila.
Dok nije svanuti jedan dan,
Kad sam upoznala novu ljubav,
S kojom ću život da izguram.
On je doista lijep,
Za njega bi dala cijeli svijet.
Ali neka moj bivši zna,
Da ga i dalje volim ja.

 

 

 

Nisam više sama

Kada sam te ugledala,
Mojem je traženju bio kraj,
U tvojim očima sam vidila sjaj.
Za mene postao si život cijeli,
Znala sam da si ti moj biser dragocjeni.
Za kojim sam tragala i kojeg sam našla.
Volim te više iz dana u dan,
I ponekad pomislim da je sve to san.
No pogled tvoj razbije sve sumnje moje,
I u stvarnost me vračaju usne tvoje.
Imam te…Zato više nisam sama,
Sada sam sretna kao prava dama.

 

 

 

Ljubav

Svaku večer kad zaspem, sanjam tebe,
Ujutro kad se probudim zapitam sebe:
“Da li je to bila java ili san?”
Svako jutro čujem cvrkut veselih ptica,
Misleći gdje je moja lutalica, moja ljubav.
Poslijepodne stalno mislim na nas dvoje,
I zamišljam da diram usne tvoje.
Predvečer gledam zalazak sunca,
Kad odjednom netko na vrata pokuca.
Pomislim da si to ti,
No na kraju bude netko sasvim stoti.
Navečer kad sunce zađe,
Ništa ne postoji slađe,
Osim tebe.
Da si bar još ovdje sa mnom,
Moja duša nebi patila za tobom.

 

 

 

Za tebe

Zbog tvog odlaska,
Nisam tražila obalu povratka.
Jer…ja nisam ona koja plaće,
I nisam ona koja moli.
Ona sam što osjeća,
Čeka i voli.
Samo sam vjetru rekla,
Da želim da se vratiš.
A on me ne posluša,
Nego ode dalje.

 

 

 

Sanjam

Svaku noć sanjam tebe,
Naše uspomene dio su mene.
Zašto ne dođeš tokom noći?
Možda ta noć neće proći.
U snu sanjam kako se ljubimo ja i ti,
Možda ti ti nebi, ali ja bi.
Šetnja s tobom po livadi bila bi divna,
Ali to je sve san.
Zašto nije java?
Možda jednog dana to ne bude san,
Već divan i krasan dan.
Da ga čuvam u srcu svojem,
A možda i ti u tvojem.

 

 

 

Tebe nema

Čekala sam te na obali,
A tebe nema.
Ptice su letjele,
Sunce je zalazilo.
A tebe i dalje nema.
Počelo se mraćiti,
Zvijezde na nebu su sjale.
A tebe nema.
Legla sam i rekla:
“Zvijezdice moje, gdje je on?”
Počela sam plakati,
I slušati šumeći zvuk.
A tebe nema.
Kad sam čula korake,
Znala sam da si to ti.
Kad si me poljubio,
Miris dobrote izbio je na obalu naše ljubavi.

 

 

 

Prvi poljubac

Kad si mi prvi poljubac dao,
Jednostavno si umiljato stao.
Rekao si mi da ljubavolim boli,
A da me tvoje srce voli.
Volim ovakva ljubavna jutra.
Godine mi taj poljubaće tvoj,
Želim da uvijek bude moj.
Nikad mi ih neće biti dosta.

 

 

 

Novi život

Ljubavi, pusti zle ljude,
Neka s nama sve dobro bude.
Ako trebala, bježati ću.
Neka nas svi traži,
Ali kad sam s tobom…to mi je najdraže!
Oni nam ne daju niti male mira,
Ja sam jako sretna i kad me tvoja ruka dira.
Od njih nitko neće da nam sudi,
Vidiš da se i moje i tvoje srce trudi.
Tebe hoću kao muža,
Jer mi tvoje srce veliku ljubav pruža.
Ove ljude pusti, jer su zli.
A onda, kasnije, nek’ im srce žali.
Tebe volim i tebe hoću.
Jer mi treba sloboda,
I tvoja divna dobrota.
Vidiš i sam da je ovo velika tuga,
Svatko nam se ruga.
Samo zato što se ja i ti volimo,
I za svoju ljubav borimo.
Krenimo u novi život.
Ondje ćemo stići sve.
A njihovo srce nek’ gine.

 

 

 

Ludo ljubavno srce

Tijelo i dušu moju obuzeo si ti,
Toliko te volim, nek’ znaju svi.
Srće mi žudi da te ludo poljubi.
Tvoj pogled moje oči čarape,
Tvoj osmijeh s nogu me obarao.
Tvoja kosam, sjaji kao jutarnja rosa.
Sve ću učiniti za tebe,
Jer…volim te.
Toliko te volim da to ne mogu opisat’.
U mojim se mislima vječito nalaziš ti,
Samo ti i nitko drugi.
Jako te volim.
I za tebe ću učiniti sve.
Volim te, volim te.
Moje srce je ludo za tobom,
Molim te, znaj to!!!

 

Nikola Dragišić

 

Polumotivaciona pesma

Kako pobeći iz začaranog kruga
Obaveze , posao, problemi
Stvarnost je pesnica kao ni jedna druga
Ostavlja na tebi beleg golemi

Tek si krenuo i vidiš da nije lako
Tvoja realnost ti se ne sviđa
Pitaš se, mora li to tako
Ja želim ono što mi se sviđa

Da li si zarobljen zaista
Ili je problem u tebi
Nije svaka sudbina ista
Ako želiš da pokušaš nešto, zašto ne bi?

Ne veruješ u sebe
Samopouzdanja ti fali
Sigurniji si sklupčan pod ćebe
Nego da čuješ kakvu bi ti kritiku dali

Iz svoje sigurne zone izađi
Stvaraj, menjaj, rizikuj
Ne plaši se koga ćeš tamo naći
Već svoj san verno kuj

Život je jedna uzbudljiva avantura
Zatvori oči, duboko udahni
Ovo gde se nalaziš tek je prva tura
Zato se nasmej i budućnosti mahni

 

 

 

Преци

Не знам зашто ми је толико времена требало да се озбиљније упознам са својим прецима и сазнам о њима све што је већ одавно требало да знам.
Ни од куда ми сине мисао како никада раније нисам посетио прадедин гроб са дедине стране од оца. Иако сам само неколико села удаљен, био сам у стању да се 23 године не обазирем много на оне од којих сам потекао. Ко је томе крив?
Истина је да те, када си мали, осим лопте и праћки, а касније девојака и провода, ништа друго посебно не занима, али ипак не могу ни да се сетим да сам пуно слушао о њима. Не кривим родитеље због тога, али ухватио сам себе да немам јасну слику о својим прецимa.
Умем да се присетим дединих прича, а ту су наравно и фотографије које јасније монтирају догађаје и спајају ликове са именима, али можда ме је мањак интересивања, за све то, довео до тренутне ситуације.
Ипак, разлог због којег преци постепено падају у заборав се може наћи у свакодневици. Баналне навике које нас преокупљују сваког дана, бриге и проблеми са којима се суочавамо не дозвољавају нам да сагледамо ствари шире, да осетимо истинску припадност нечему и да са поносом причамо о томе. Важно је превазићи ту свакодневицу и не дозволити да сви они, који су били, и од којих смо потекли, оду у бесповратан заборав, јер таквим чином нестаје и део нас.
Жалосна је сама помисао да ће у некој будућности мој чукунунук живети свој живот без икаквог знања о томе како се његов чукундеда звао. Нажалост, свет у којем живимо нам то намеће као једну реалност коју треба прихватити, јер, ‘Такав је живот’.
Да ли да кривим претке што нису водили просту белешку? Могу ли једноставно рећи да су сами криви што не знам њихова имена? У ствари, како се све то изгуби? Како то да мој деда Љуба није знао за претке даље од свог деде? Или можда јесте, али је временом заборавио. Да ли ћу и ја просто заборавити? Какве је то чудне природе човек да заборави одакле потиче?
Како било, чињеница је да чланови породице недовољно причају на ту тему. Из тог разлога битне ствари постепено губе битку са временом док потпуно не избледе. Нејасно је на који се начин крвна веза (отац, деда, прадеда) изгуби у времену, прераста у недостижну мистерију која се руга из прошлости, или пак вапи за спасењем из таме која се не да расветлити.
Моје путовање по прошлости креће након спознаје да нисам никада посетио гроб дединог оца, Мије. Највећа жал остаје та да сам се свега сетио тек две године након дедине смрти. Остао сам без главног извора информација и сведока нестале прошлости. Ипак, не одустајем. Са својом тетком, Љубинком, одлазим по први пут на прадедин гроб.
Кривудави пут до гробља био је широк довољно да прође аутомобил. Поред пута, са обе стране, налазило се високо грмље без лишћа, а небо беше навукло тамне боје, као пред сумрак. Иако смо се у колима смејали док ми је тетка причала о дединим дечачким несташлуцима, око нас је изгледало све некако сабласно. Срећом, убрзо смо изашли из грмља и небо је деловало ведрије.
Корачали смо гробљем док тетка на тренутак не застаде, као да се присећа где се гроб налази. Схватам да ни сама одавно није крочила овде. Била је млада када јој је деда преминуо. Још један доказ људске природе и онога што је време у стању да уради.
Када смо стигли до гроба, обузе ме неко чудно осећање. Овде лежи мој прадеда. Затим погледам около, на сваком гробу исто презиме. Тетка крене да ми објашњава ко је ко. Слика одједном постаје много јаснија и шира, док у истом трену не схватам како сам до сада могао живети у таквом незнању.
Када упитах који је гроб мог чукундеде, а њеног прадеде, Стеве, јер нисам успевао да га пронађем, тетка се такође да у потрагу. На пар места били су врло стари споменици, неки оронули, искривљени, неки потпуно полегли са земљом, а слова су била толико избледела и нејасна да се ништа није могло разазнати. Претпоставља да је један од њих и његов споменик, али није сигурна који. Ово ме помало растужује. При доласку сам се потајно надао да ћу овде затећи више генерација.
Слушајући о својим прецима, обузе ме неко узбуђење. За мене је то било преношење прича на наредену генерацију, пркос забораву. Тад осетих обавезу да сачувам све то, како бих наставио да преносим даље. Беху то просте чињенице, анегдоте, начин на који су живели, радили, али сама чуњеница да се ради о мојим прецима даје ми за право да их држим за врло важним.
Тада схватим свој први задатак. Морам направити породично стабло. Записао сам све познате податке предака и рођака. Радићу то са уживањем.
После овог новог, за мене важног, искуства, почео сам чешће да размишљам о прецима. Замишљам како ме мој деда упознаје са својим дедом, а он поносан што његова лоза и даље постоји.
Затим се присећам прича кад је деда био мали, па се враћам кроз време и проживљавам их заједно с њим, говорећи му како сам ја његов унук, а он ме са чуђењем гледа док седи за малим дрвеним столом и једе куље и млеко. Потом причам са његовим дедом. Говорим му о времену из којег долазим. Посматрам његово сумњичаво лице. Човек не може да путује кроз време. Али смишљам начин како да му докажем да сам то заиста ја, његов потомак, који је дошао да упозна свог претка и то пренесе на потомке који тек долазе.

Главни циљ овога јесте да спасем од заборава оно што још није сасвим заборављено.
Осећам потребу да ‘терам’ инат пролазности и забораву, јер не будем ли своје мисли и сазнања преточио на папир, оно ће све, попут ветра, одлетети у заборав из којег повратка нема. Не видим други начин како да се борим против тога, него писањем. Просто, та слова ће бити сведок, уместо нас, о нама. Не мислим на вечна дела, већ просто на траг постојања мене и мојих, како би наредна генерација имала шансу да упозна своје претке. Најгора ствар која човека може задесити јесте заборав.
Постоји једна генијална мисао, исто тако генијалног писца. ”Оно што није записано, и не постоји; било па умрло”. Меша Селимовић (Тврђава)
Како изаћи као победник из живота, него не бити заборављен?
Све ово даје за право мојим мислима да пређу на папир, одакле ће бранити наше пролазно постојање и приповедати о давно прошлим временима.

 

 

 

Vrati se

Niko još reči smislio nije
Il’ možda jeste, a za sebe ih krije
Da opišem koliko moje srce bije
Kada moja ljuba’ pokraj mene nije

Kad nema te kraj mene
Osećam prazninu
Dođi mi što pre
Oteraj tišinu

Ispuni mi dan
Ulepšaj mi san
Vrati svežinu
U naš novi stan

Ti činiš da ovo smisla ima
Dođi mi što pre
Jer ovo mi ne štima
Koliko god se trudim
Nešto uvek klima
Pokušavam da zaspim sam,
Al’ kalem se ne prima

 

 

 

Provansa

Kažu da slika stvarnost ulepšava
Da boje šljašte jače nego obično
A da li se to isto dešava
I kada Provansu vidite lično?

Obuzme te celog ta rajska lepota
Mirisna prostranstva, divota života
Poželiš večno da šetaš poljima tim
Da se sjediniš sa njenim delovima svim

Mila osećanja oko tebe lete
Pa i rđavi ljudi dobrote se sete
Pitanje se nameće, bio čovek ili dete
Da nije Provansa sa druge planete?

Možeš biti leptir ili vredna pčela
Da u letu osluškuješ taj netaknuti mir
Provansa je Božja nagrada za dobra dela
Lepša nego sa zemlje prostrani svemir

Čarobne boje utkane su tamo
A miris lavande vazduh obuzima
Ništa ti ne treba već da gledaš samo
Toliko je dovoljno i celog te uzima

Mila osećanja oko tebe lete
Pa i rđavi ljudi dobrote se sete
Pitanje se nameće, bio čovek ili dete
Da nije Provansa sa druge planete?

 

 

Pokvareno detinjstvo

Ne volim što sam odrastao
Što sam shvatio neke stvari
Možda tome nisam dorastao
Majko zašto se detinjstvo pokvari?

Ne zanimaju me odrasle svađe
Njihova zavist i pretnje
Kada si dete sve ti je slađe
Kada si dete nema smetnje

Deca su veća od ljudi
Deca bolje razumeju stvari
Odrastao ima sto ćudi
Odrastao uvek sve pokvari

Zašto ne odustanu od borbe
Gde se za druge ne mari
Otimaju se oko punije torbe
I nije im bitno što se usput ostari
Majko zašto se detinjstvo pokvari?

Kada bi više verovali jedni u druge
Kada ne bi radili iza leđa
Na svetu bi bilo mnogo manje tuge
Na svetu ne bi bilo ko koga da vređa

Svet bi mogao biti lepše mesto
Ali tuga zbog njih ovde boravi
Umesto mira ratuju često
I misle da će tako cilj da se ostvari
Majko zašto se detinjstvo pokvari?

Sada sam i ja odrastao, pa nedostaje još jedan stih
Trudiću se, jako, da ne postanem jedan od njih

 

 

 

Putnik sreće

Ja sam putnik sreće, širim ljubav svuda
Kad misliš da te neće, daj još malo truda
Radosti nikad kraja, veruj mi na reč
Evo kod mene traje godinama već

Uhvatim sebe, razmišljam o nama
Taj divni osećaj što samoću slama
U sebi imam pregršt milih osećanja
Nosim ih sa sobom na svoja putovanja

Patike na nogama, na leđima ranac
Imam te u srcu, a putnik sam samac
Radujem se suncu, pevušim u sebi
Gde god da odem znam, vratiću se tebi

Pa pustim glas, neka me svi čuju
I druge da naučim ljubav da kuju
Sreća je oko nas ako gledamo gde treba
Iza polja iza gora, sa svih strana vreba

Našao sam svoju, pa obilazim svet
Želim da i u drugima procveta taj cvet
Da osete ljubav u srcu svome
Da je šire dalje, pričaju o tome

Ja sam putnik sreće, širim ljubav svuda
Kad misliš da te neće, daj još malo truda
Radosti nikad kraja, veruj mi na reč
Evo kod mene traje godinama već

 

Damir Camić

 

NEVJERSTVO SRIJEDE

Domaćin Noel, poznat po svojim ljubavnicama i preljubama. Imao je najljepšu ženu Lenu – pravnicu u sudu. Oči joj kao sazreli suncokret, usne kao amarilis, a grudi – dva sniježna bisera. Oplemenjena žena za razliku od Lane koja je nadmena i razdražljiva. Jedne srijede Lena je otišla na posao, Noel se zatim probudio čuvši zatvaranje vrata od spavaće sobe.
-Kada ćemo se vidjeti? – nazvao je Lanu.
-Ako je Lena otišla odmah dolazim. – usplahireno reče.
-Čekam te. – ushićen Noel.
Bogzna po koji put je iznevjerio ženu. Razmjenjujući slasti Lana ga je ujela na vratu, obilježila je trag modrog ujeda.
-Ajj, šta ti je luda ženo ?! – Ljutito iskoči iz kreveta.
-Nijesam tvoja žena već ljubavnica. Uzrujano reče počevši se oblačiti.
Kada je otišla, Noel se ogledao i vidio ujed, nije mogao sakriti modricu. Izlazivši na balkonu, vidio je Džana- komšiju kako sjedi na klupi , otišao je kod njega.
-Htio sam te pitati nešto. – reče Noel sjedeći na klupi.
-Ti dolaziš jedino kada sam ti potreban- reče Džan.
-Već godinu dana varam Lenu sa ljubavnicom, malo prije me je ujela na vratu, primijetit će. –zasramljeno zatraži pomoć.
Dzan odmahnu ramenim i reče:O tome si trebao razmišljati ranije, ne kada sve privodi kraju i sazna istina.Raskini s ljubavnicom i upamti da je preljuba sjećanje na usamljeno milovanje.
Doživio je sjetu i shvatio veličinu sreće.
-Kada raskinem s ljubavnicom, Lena će raskinuti sa mnom, ne mogu podnijeti samoću. – Sjetno reče, znavši da je samoća isto što i zatočeništvo.
-Na svijetu postoji dovoljno naroda da nijedna osoba ne bude usamljena, tvoja je odluka hoćeš li biti usamljen ili ne. – reče Džan.
-Blagodarim na savjetu. – Pogledao ga je preko ramena i otišao kući. Imao je česte idile s neprikosnovenim ženama, oči mu pun behar u rosi, ali savjest ga grize, Lena će pokrenuti postupak za brakorazvodnu parnicu.
Kada je Lena stigla kući vidjela je Noela obučenog u spavaćoj sobi, upitala ga je: ” zašto si obučen u krevetu”- obujmila mu je lice i vidjela modri ujed, nije mogao sakriti ujed jer nevjerstvo je isto što i plitka laž. Izvinuo joj se. – odmahnuo je ramenima, dragulji neće vječno sijati. Nije htjela da svoju srdžbu liječi u prsima.
-Riječ ‘izvini’ nije dovolja da krivicu pretvoriš u moje sažaljenje.
Neću voditi agoniju s mojim osjećanjima. – Bezvoljno je gledala kako brak vene.
Sve riječi i izgovori pronalazili su istinu bez sumnje. Nešto najljepše što se može dogoditi jeste ljubav. Samopouzdanje i vjeru u sebe procijeniš tek onda kada shvatiš da je ovaj život pozornica života.
-Vrijeme ne može izbrisati vezanost vazda jaku, neću preklinjati da ostaneš, ali ćeš se pozno uzaludno vratiti jer brak nije treptaj. – reče Noel. Nadahnula je sažaljenje što podsjeća na radost, nije pribirala suzu radosnicu već kao dama pila liker. – počela se pakovati , jer nevjerstvo je posebna samovolja.

 

 

 

IMRAN I BAGREM

Fatima je imala mlađeg sina Imrana i kćer Merjem. Jednog dana odvela ih je na raskošnu livadu. Imran je živahno i razigrano dijete. Trčao je po livadi dok je Merjem povučena i staložena djevojčica , sjedela pored Fatime ispod Bagrema. Vjetar je duvao, lišće strmoglavice opada te na Fatimin bjeličastoplavi šešir i na smeđu, umršenu Merjeminu kosu. Obje su se skrile u hladovinu u kristalno prozračnom zraku. Imran se na susjedni bagrem peo i silazio, vidio je gnijezdo u kojem su bila četiri prepeličija jaja.
-Našao sam četiri prepeličija jaja – Usplahireno je rekao gledajući gnijezdo.
-Dobro, siđi sad – reče Fatima.
Nenadno je potrbuške pao na koljena. Rana je krvarila, nježna i topla krv curila je niz Imranove pantalone. Fatima je vrisnula, Merjemine uši su brujale. Hitro dotrčaše, na pleća ga okrenuše, stavila je ruku na njegovo grlo, osjetila je da ne diše i shvatila da je mrtav. Sva vedrina postala je oblak s bagremovim iglicama. Nosila ga je u naručje do kuće, šešir joj je skrivao obilne suze, čuli su se jecaji. Merjem je u bunilu, ne zna šta se dogodilo, obije nijesu znale da je smrt jedini ključ sudbine. Njen muž Mehmed je sjedio na klupi u dvorištu, Fatimin izraz lica i Imranovo ruho je Mehmedova katarza u prsima. Pred suton su ga prekrili zelenim čaršavom i odnijeli ga porodično. Fatimino lice od sunčeve svjetlosti postalo je kisjeli miris znoja, nije marila ni za šta. Merjem nije mogla vjerovati da kao u bajkama sudbina sklapa mir. Imranova porodica pomirila se sa njegovom smrću iako im se nije živjelo. Kalina je odveć govorila – ” Mrtva sam odavno, vi vidite samo moju siluetu”. Merjem i Mehmed su ushićenost iz temelja okrunili sjetom. Nijesu znali gdje je brodolomu kraj, gdje bolna kolijevka vreba. Vreva nikada ne gasne.

 

 

 

LAMIJA

1)Posejdonova kći, Lamija. Polužene, poluzmija = Grčka mitologija. Srodno s ljubavnicom Lamijom. Prošlogodišnja , gimnazijska ljubav. Sniježila mi je ruho do posljednjeg uzdisaja. Vjerovartno je ime srodno s paradoksom etimologije. Lamija je zmijska pletenica satkana od zrcala podlosti. Da sam stariji bio bih Zevs, Lamija moja Nimfa. Hera – njena kuma. Kum bi mi bio Helije. I kada bi Artemida bodrila lunu pisao bih Heliju za sunce vijorno.

2) Lamiju sam viđao u kinoteci, u stecištu radoznalosti s drugaricama smeđe i vilinske kose, smijući se u cvenoj cicanoj haljini. U poznim satima , djevičanska noć šumori , ona se penje uz stubište, zamišljeno gledajući oči boje sazrele masline. Obgrlio sam je i vidio stas u zrcalu. Znam da mi je ljubavničko ognjište obazrivo. Plahovita se duša spojila ka dušici plamenoj. Kosnuše moje iskre na trepavicama pa ustremi me zajapurena euforija.

 

 

 

USAMLJENIK I MUDRAC

Sjeo mudrac pored usamljenog čovjeka upitavši ga: ‘ Zašto sjediš sam, nemaš prijatelje?’.
-Prijatelji nijesu stameni, ne mogu da slušam njihove podlosti i probleme, reče usamljenik.
-Jesi li oženjen? Upita mudrac.
-Nijesam, brak je neminovni povratak. Neću trpjeti ljubav koja precizira haos i nemir.
– Ne možeš vazda ostati usamljen, usamljen čovjek je zatočenik.
-Neću da vjerujem u ono što bih volio da vjerujem, već u istinu.
-Istinu? Uz podsmijeh upita mudrac.
-Istinu, istinu. Odgovori mu usamljenik.
– Istina ne postoji, postoji laž i smutnja. Pesimističan um zari dušu zapostavljajući sreću i neostvarene snove. Plamen u sebi krojiš sam , usamljenost ne možeš liječiti sujetnih umišljajima.
Takva vizija o svijetu bi me razarala poput najružnijih uspona. Reče mudrac.

 

Nikola Vuksanović

(kratka kriminalistička priča)

 

 

Tuzla, Bosna i Hercegovina, Republika Jugoslavija
1989.

Sredovječni muškarac tek se uselio u iznajmljeni stan u blizini hotela „Tuzla“. Nervozno je prolazio prstima kroz kosu mršteći se. Katkad bi počešao svoju već prosijedu bradu. Užurbano se kretao po stanu prenoseći kutije i raspakujući ih što je brže mogao. Najednom je zastao pred ogledalom. Pomno je gledao svoj odraz i pomislio:
„Kako si samo ostario“, produžio je dalje.
Plave oči došle su mu do izražaja usljed upalih jagodica. Ipak držao je do sebe. Redovno je trenirao i brinuo o svom zdravlju. Može se reći da je izgledao dobro u odnosu na svoje godine. Potom je ušao u spavaću sobu i pogledao regal ispunjen knjigama. Za oko mu je posebno zapala jedna knjiga, naizgled različita od svih ostalih. Odlučio je pogledati o čemu je riječ. Izvukao je knjigu iz regala. Korice su bile potpuno bijele. Otvorio je i pogledao naziv knjige. „Kletva ostavljenih“, pomalo jezivo. Nije se interesovao previše za magiju, kletve ili bilo šta natprirodno. Ime autora nije bilo zapisano. Zavalio se u fotelju i počeo čitati tu knjigicu od 76 stranica. Iskolačenih očiju nestrpljivo je gutao stranice, dok naprasno nije zatvorio knjigu i odložio je na sto. Laganim korakom izašao je na terasu. Posmatrao je grad koje je svijetlio pred njim, a zatim promrljao:
„Ideja i nije tako loša.“
Legao je u krevet i prevrtao se do jutra. Nije oka sklopio. Uz jutarnju kafu ponovo je čitao knjigu koju je juče pronašao. Unikatno izdanje, bez imena autora, matičnog broja knjige, CIPS-a, ili bilo čega drugog. Namijenjena baš njemu sa izuzetno zanimljivom ponudom. Iznenada je izjurio iz stana u potragu za telefonskom govornicom. Prije samog odlaska, otkinuo je jednu stranicu iz knjige i ponio je sa sobom. Bez problema je pronašao govornicu. Nervozno je otkucao broj telefona i čekao odgovor sa druge strane.
„Halo, izvolite“, začuo se duboki muški glas.
„Čovjek koji je pročitao knjigu pri telefonu“, tiho i bojažljivo reče. Plašio se da nije u pitanju neka šala, ili prevara.
„Drago mi je da ste se javili“, blago se nakašljao.
„Kada sve bude gotovo, pozovite opet, izdiktirajte broj računa i stvar je riješena“, uozbiljio je situaciju.
„U redu, shvatio sam sve. Mogu li dobiti još neko objašnjenje?“, iznenada je upitao.
„Bez previše pitanja, bez imena i svega ostalog. Bićemo u kontaktu. Prijatno“, naprasno je prekinuo vezu.
Čovjek plavih očiju, i širokih ramena, ostao je u čudu. Obrisao je znojave dlanove o bijelu košulju i zaputio se kući.
Razne misli su mu se vrzmale po glavi.
„Zar ću opet zaglaviti u zatvoru?“, zapita se.
„Ma kakvi, nema šanse, završim to i već sam preko grane“, široko se nasmijao i ušao u haustor.
Ponovo je čitao sadržaj knjige i pomno zapisivao detalje, koji su mu potrebni za sprovođenje plana.

Fudbaleri tuzlanske „Slobode“ vrijedno su se pripremali za Prvenstvo Jugoslavije. Užurbano su istrčali na teren ne bi li se što prije zagrijali. Trener je insistirao na ranom jutarnjem treningu, te su svi morali doći u 6h. Pospano i beživotno su počeli trčati oko terena. Iznenada je jedan povikao:
„Ovdje leži mrtva žena, brzo dođite!“
Svi su se iznenadili i odmah potrčali ka njemu. Trener je pojurio do telefona da zove hitnu pomoć i policiju. Sa nevjericom su gledali ženu plave kose kako leži u lokvi krvi sa ispruženom desnom rukom. Trener se vratio i naredio momcima da se odmaknu dok ne stigne pomoć. Za nekih desetak minuta stigla su kola hitne pomoći i policija. Doktor je kleknuo i opipavao puls unesrećene, ali nije ga bilo. Nakon pokušaja reanimacije na licu mjesta, mogao je samo konstatovati smrt. Nedugo zatim došli su tuzlanski inspektori. Inspektor Igor Stanić bio je u ranim tridesetim, plave kose i plavih očiju, sa izuzetno pravim i nadmenim držanjem. Sa njim je prišao i stariji inspektor Ahmet Sarajlić, smeđe kose i zelenih očiju, blago pogrbljen i izuzetno nervozan i neraspoložen. Do izražaja je posebno dolazio njegov nos, prevelik i pomalo nakrivljen. Stali su iznad žrtve i pomno gledali.
„Izgleda da je izbodena i to ravno u srce“, zaključio je inspektor Stanić.
„Tačno, ali nema oružja kojim je izvršeno ubistvo“, dodao je inspektor Sarajlić.
Iz lijevog džepa žrtve virio je novčanik. Stariji inspektor je stavio rukavice i uzeo novčanik. U njemu je bilo nešto novca, kartica i lični dokument na ime Šejla Dizdarević.
„Idi do službenog telefona FK ‘Sloboda’ i zovi forenziku“, povišenim tonom naredio je Ahmet.
Igor je trčeći otišao da uradio to što mu je naređeno. Nakom dvadesetak minuta stigli su iz službe za forenziku. Obišli su stadion, ulaz i sve ostalo, pokupili otiske i otišli. Nije pronađen nož kojim je žena izbodena. Pronađena je samo stranica knjige na kojoj je pisalo:
„Ostavljeni će uvijek pronaći način kako da se osvete.“
Jedino što su pronašli u blizini mrtve žene jeste pozlaćeni ženski sat.
Leš je ubrzo odnesen u patološli odsjek Kliničke Univerzitetske bolnice u Tuzli.
Ubrzo je odjeknula jeziva vijest. Apsolutno svi u kliničkom centru nisu mogli da vjeruju. Ubijena je u stvari doktorica. Dr Šejla Dizdarević, specijaliste neurohirurgije, majka sedmogodišnje Klare, razvedena. Proces se samim tim dosta ubrzao. Patološka služba je krenula sa obdukcijom, ranije nego što je uobičajna procedura. Sutradan je inspektor Sarajlić došao po obdukcijski nalaz. Na vratima ga je sačekao patolog prof. dr Vladimir Nikolić.
„Moje poštovanje, izvolite nalaz inspektore“, reče poslije rukovanja.
„Hvala Vam, možete li mi samo ukratko reći o čemu je riječ?“, radoznalo upita.
„Pa ovako, smrt je nastupila između ponoći i jedan sat poslije ponoći. Unesrećena je živa dovedena na stadion, a potom izbodena nožem četiri puta ravno u srce. Bila je ošamućena, odnosno uspavana. Nakon toksikološkog nalaza moći ću vam reći da li su pronađene neke supstance.
„Hvala, bićemo u kontaktu“, reče Ahmet pri odlasku.

Stigavši u policijsku stanicu sreo je kolegu Stanića.
„Ima li kakvih novih informacija?“, upitao je nezaiteresovano.
„Moraću otići saslušati par ljudi, ili ih eventualno privesti. Vidjeću već“, ambiciozno mu saopšti.
Igor Stanić je nosio crni rokovnik u koji je zapisao par imena. Prvo je otišao do Tomice Kornića. Tomica je bio cijenjeni jugoslovenski advokat, koji je radio na različitim slučajevima širom zemlje. Igor je slobodno ušetao u njegovu kancelariju, bez kucanja. Zatekao ga je potpuno skrhanog kako sjedi na fotelji prekrivajući lice rukama. Kada ga je ugledao, trznuo se i odmah ustao. Crnu kosu je zabacio lijevom rukom,a tamno smeđe oči su se caklile na suncu.
“Dobar dan. Ja sam Igor Stanić, tuzlanski inspektor“.
„Moje poštovanje, advokat Kornić“, snažno je protresao ruku.
„Dolazim u vezi ubistva vaše vjerenice Šejle. Prije svega, moje saučešće. Mnogo mi je žao“, pogledao je u pod nakon te rečenice.
„U šoku sam još uvijek. Nisam svjestan šta se desilo. Ali mogu reći da će osoba koja je to uradila, skupo platiti“, zjenice su mu se naglo proširile, što je malo uplašilo inspektora.
„Samo se smirite, učinićemo sve da riješimo ovaj slučaj“, smiren je bio Igor.
„Nego recite mi kada ste posljednji put vidjeli vašu suprugu? Da li vam je rekla nešto? Je li joj neko prijetio? Znate na šta mislim“, namrštio se.
„Koliko ja znam, nije. Ona je živjela mirnim život. Bila je hirug. Razvela se od muža, ali on nikada nije pravio probleme. Samo ne znam šta ću reći sirotoj Klari. Kako da joj kažem da njene mame više nema?“, postao je izuzetno emotivan.
„Idem ja sada, ukoliko se sjetite nečega važnog, javite nam. Prijatno.“
„Hoću svakako“, naprasno je postao smiren.
„Mogu misliti što ništa ne znaš“, pomisli inspektor dok je išao hodnikom.

Proljeće se polako budilo. Tuzlanske parkove preplavile su tek rođene krošnje drveća. Zelenilo je bilo posvuda. Duvao je topli proljetni vjetar na kom su se krošnje lagano vijorile. Sunce je obradovalo stanovnike Tuzle, te su mnogi izmigoljili iz kuće da malo prošetaju. Užurbano su hodali da što prije završe svoje obaveze. Usput bi sa uživanjem pokupili koji sunčev zrak. Dosadna zima se završila. Radovali su se proljeću, novom rađanju i novom početku. Ali nije ovo proljeće za svakoga novo rađanje, za Šejlu, značilo je samo jedno – smrt.

Stanić se zaputio prema Srebreniku, gradiću u blizini Tuzle koji leži na rijeci Tinji. Na usamljenoj kamenoj stijeni stoji upadljiva i veličanstvena tvrađava, koja ljubomorno čuva ovo mjesto i kompletnu istoriju jednog podneblja. Oprezno motri na sve one koji dolaze. S obzirom na to da inspektor nije bio iz tih područja, nego iz Bijeljine, oduševio se tim prizorom. Ipak, razlog posjete je bilo saslušanje Šejline najbolje prijateljice, Maje Aksentijević. Maja je bila vitka brineta izduženog lica i zelenih očiju. Zatekao je ispred njene kuće. Sjedila je u bašti i plakala svom ocu u naručju.
„Ne mogu da vjerujem da joj je to neko uradio. Ona je bila tako divna, ničim nije zaslužila tako nešto“, jecala je iz sveg glasa.
Inspektor je lagano prišao, predstavio se i objasnio razlog svoje posjete.
„Recite mi nešto više o Šejli. Koliko dugo se poznajete i da li je nešto naslutilo ovom događaju?“, bio je krajnje poslovan.
„Poznajemo se deset godina. Jutros sam došla na posao. Inače radim kao farmaceut, kada su me nazvali i saopštili tu tragičnu vijest“, opet je brisnula u plač.
Potom je nastavila kroz suze:
„Prije par dana mi je rekla kako misli da je neko prati. Nisam joj povjerovala. Objasnila sam, da joj se vjerovatno učinilo i da treba da se opusti. Radila je jako stresan posao“, reče u jednom dahu.
„Zanimljivo, da li je možda opisala tu osobu, ili nije vidjela nikoga, već je samo imala taj osjećaj?“, upita hvatajući bilješke u svom rokovniku.
„Ne znam tačno, to je navodno bio čovjek prosječne visine u ranim četrdesetim, rekla je da je imao plave oči i čini mi se da je rekla da je nosio kapuljaču. Ništa sem toga, nije rekla da su razgovarali, ili bilo šta slično.“
„Imate li mi još nešto reći?“
„To je sve što znam. Jako sam nepristojna, nisam vas ničim ponudila. Čekajte da donsem kafu, piće i kolač“, skočila je sa stolice i krenula prema ulaznim vratima.
„Ne, ne, molim vas. Hvala vam, ali žurim, vidjećemo se mi još“, ljubazno se pozdravio Igor.

Na red je došlo ispitivanje bivšeg muža. Taj dio posla pripao je starijem inspektoru Sarajliću.
Dobio je informaciju da Šejlin bivši muž Omar Dizdarević radi kao građevinski inženjer u jednom tuzlanskom preduzeću. Najavio mu je svoj dolazak, te mu je Dizdarević rekao da može doći na gradilište, ukoliko ima nešto da ga pita.
Inspektor je ugledao četrdesetogodišnjaka, smeđe kose i tamno smeđih očiju. Prepirao se sa radnikom na gradilištu, dok nije mahnuo rukom inspektoru da priđe, što je on i učinio.
„Izvinite ovdje je haos, kasnimo sa nekim projektom“, izvinio se Omar.
„Ne berite brigu. Ja sam tu da samo malo popričamo“, blago se nasmiješio inspektor.
„Na raspolaganju sam“, klimuo je glavnom inženjer.
„Znate li nešto o ubistvu vaše bivše supruge?“, pronicljivo ga je pogledao.
„Znate kako, mi smo razvedeni već šest godina. Kontakt smo imali samo u vezi naše kćerke Klare. Žao mi je što joj se to desilo, ali nemam nikakve veze sa tim. Nije se mogla ničemu drugom nadati, s obirom na to čime se njen vjerenik bavi“, jasan je bio.
„Čime se bavi?“, zainteresovao se inspektor.
„Ne budite smiješni, bar vi u policiji znate, kako god okrenete ničim legalnim“, nakezio se.
„Moram vam nešto iskreno reći, malo se čudno ponašate za nekoga kome je svirepo ubijena bivša supruga“, pecnuo ga je.
„Šta da radim, imam svoj život, završili smo ovaj razgovor. Ubuduće možemo razgovarati samo preko mog advokata, a i vrijeme je da idete, nije baš sigurno, nemate zaštitnu kacigu“, zbunjeno mu sasu u lice.
„U redu, vidjećemo se svakako“, bi krivo Sarajliću.

Tuzlanske inspektore na stolu je čekao kompletan patološki izvještaj sa toksikološkim nalazom.
Pogledali su jedan u drugog, te je Sarajlić dao znak Staniću da pogleda o čemu je riječ. Mlađi inspektor je nalaz pročitao naglas. Zaključili su da je na tijelu nesrećne žene pronađena manja opekotina koja je nastala upotrebom električnog šokera. Na taj način je žrtva omamljena, odnosno uspavana, a kasnije odvedena na stadion. Toksikološki nalaz je pokazao, da nema nikakvih čudnih supstanci. Zaključeno svime, smrt je nastala od četiri direktna uboda u srce, te je žrtva veoma brzo iskrvarila.
Nedugo zatim stigao je i forenzički nalaz. Na području stadiona, pronađen je veliki broj otisaka, pa je bilo besmisleno bazirati istragu na tom dokazu. Ženski sat, koji je nađen u blizini leša dao je neke rezultate. Sat je bio marke „Rolex“, izuzetno kvalitetan i skupocjen. Otisak koji je pronađen na njemu poslat je na analizu u sve baze Jugoslavije. Inspektori su nestrpljivo čekali rezultate tog istraživanja. Papir koji je pronađen, nije imao nikakve otiske.

Odmah potom, policijska stanica u Tuzli primila je veoma čudan poziv. Javio se svjedok, koji je tvrdio kako je vidio muškarca koji oko ponoći nosi ženu plave kose u naručju. Insperktori su ga naravski pozvali na razgovor. U policijsku stanicu ušetao je čovjek starosti oko šezdeset godina sa sivim šeširom na glavi. Ime mu je bilo Obrad Ljeposavić. Crnim očima prijeko je pogledao inspektore i lagano sjeo na stolicu. Izgledao je izuzetnu zbunjeno i sve vrijeme je gledao u pod. Kosa mu je već bila vidno sijeda, a ramena djelimično pogrbljena.
„Prvo nam recite svoje lične podatke, ime, prezime, godina rođenja, broj lične karte,a potom objasnite šta ste tačno vidjeli“, jasan je bio Sarajlić.
„Obrad Ljeposavić, rođen 1926. godine“, reče kratko i jasno, te ispruži ličnu kartu.
„Uzmite sami broj, ja ne vidim baš“, nasmiješio se.
„Ne vidite dobro, ali biste da svjedočite?“, podrugljivo upita Stanić.
„Iskreno tako sitna slova ne, ali čovjeka koji nosi ženu svakako da“, drsko odgovori gledajući ga u oči. Igor tada zaćuta.
„Recite nam sada, šta ste tačno vidjeli?“, zainteresovao se Sarajlić.
„Ja sam radio kao profesor književnosti u tuzlanskoj gimnaziji. Odnedavno sam u penziji. Veoma slabo spavam. Išao sam malo da prošetam i uzmem svježeg vazduha. Šetao sam jedno veče ulicom koja vodi direktno do stadiona „Tušanj“ i ugledao sam čovjeka kako užurbano nosi ženu duge plave kose u naručju. Stao sam i zagledao se.
„Šta je matori, šta ti gledaš?“, drsko me upitao taj mladić.
„Mislim da je imao oko 40 godina“, nadovezao se.
„Da li je to sve?“, zabrinuto upita Sarajlić.
„Nije. Rekao sam da šetam i krenuo sam par koraka naprijed. Želio sam da bolje vidim tog čovjeka. Imao je tamno plavu kapu, pa nisam vidio kosu. Bio je prosječne visine. Nekako širih ramena, izgledao je snažno. Moram priznati da sam se malo u uplašio. Ono što je bilo upečatljivo u mraku jesu njegove plave oči“, reče u jednom dahu.
„Odlično hvala vam na informacijama. Sada čete otići do stručnjaka za foto-robote. Pomoći ćete mu, pa ćemo još razgovarati, ako bude potrebe“, objasni stariji inspektor.

Čim je starac izašao u kancelariji se stvori tehničar iz forenzičkog odjela.
„Donio sam rezultate analize otiska i nemam baš dobre vijesti. Nije bilo poklapanja. Osoba čiji je otiska na satu ne živi u Jugoslaviji, čak nije nikada ni bila državljanin ove zemlje“, ustručavao se da kaže šta zaista misli.
„Čudno baš, želiš li mi možda nešto reći?“, uzdahnu inspektor.
„Mislim da je jasno šta je u pitanju, ta osoba bi mogla biti mrtva, to je jedino objašnjenje. Ili je pak u pitanju lažni trag“, usudi se napokon reći.
„Plašio sam se da je tako, ali vidjećemo već“, kaza Sarajlić.
Prostorijom je zavladala iznenadna tišina.

Novopečeni Tuzlak plavih očiju užurbano je pakovao svoje stvari u crni kofer srednje veličine. Ubacivao je šta je stigao, ne bi li što prije napustio taj stan. Nervozno je prevukao rajsferšlus i položio kofer na pod. Kao metak je izletio iz stana ostavivši kofer.
Dotrčao je do prve telefonske govornice sa istim onim listom. Brzopleto je ukucao broj i sačekao par sekundi.
Potom je začuo: „Birali ste nepostojeći broj.“
Potpuno se šokirao i nije se mogao pomaći. Ukopano je stajao u mjestu i ta rečenica izazvala je jezu u njemu. Nespretno je bacio telefonsku slušalicu koja je ostala viseći. Uletio je u banku sav zajapuren i stao je u red pred šalterom. Srce mu je izrazito jako lupalo, kao da će svakog trena da iskoči. Razne misli su mu se vrzmale po glavi. Od toga da je glup, da će se policija uskoro pojaviti i tome slično. Osjećao se izdano i nasamareno, ali to je budilo bijes u njemu. Kada je konačno došao na red pružio je karticu i čekao da bakovna službenica kaže iznos na njegovom računu.
„Jutros je na vaš račun uplaćeno 50 000 njemačkih maraka“, rekla je uz osmijeh.
Stresao se, srce se malo smirilo, pritisak koji je osjećao u glavi potpuno je nestao.
„Gospodine, želite li nešto novca uzeti sada?“, ljubazno je upitala.
„Ništa ne bih, hvala“, istrgnuo je karticu iz njene ruke i istrčao iz banke.
Zadihan i preznojen nagnuo se i ruke stavio na koljena, pokušavajući da dođe do zraka. Ispunio je sve što je bilo traženo od njega. Knjigu od koje je sve počelo, vratio je tamo, gdje je i našao. Uzeo je kofer u ruke, osvrnuo se još jednom, posljednji put pogledao stan i izašao, ne osvrćući se više. Njegovo posljednje stanište bio je sarajevski aerodrom.

Mediji su brujali o novonastalom događaju. Cijela Tuzla je bila u strahu od potencijalnog ubice.
Tuzlu kao miran i prijateljski nastrojen grad, ovaj događaj je potpuno uzdrmao. Mnogi su govorili o potencijalnom serijskom ubici, te su strepili od novog napada. Ubistvo cijenjene doktorice i majke, nije smjelo ostati neriješeno. Stilazi su apeli i zahtjevi sa svih strana. Tuzlanskim inspektorima nije bilo lako da se nose sa tim pritiskom, jer istraga nije imala vidnog napretka.
Forenzički odjel je predložio inspektorima da se usredsrede na sat koji je pronađen na mjestu zločina. Činilo im se da je unikatan i enormno skup za većinu ljudi na prostorima Jugoslavije. Cijela situacija bila je vidno konfuzna za tuzlansku policiju. Šuškalo se o umješanosti tajnih službi.
Ljudi kao misaona bića, razum često koriste za stvaranje sopstvene vizije stvarnosti. Puste mašti na volju, pa dokle ih odvede. Gomilali su se razni komentari i teorije zavjere o ovom zločinu. Jedni su govorili da je Šejla imala problem za mafijom, sa bivšim mužem, i tome slično.

Vrijeme je prolazilo. Mjeseci jedan za drugim, bez ikakvih novih informacija. Svi su gubili nadu da će se istina ikada saznati. Šta istina uopšte znači ljudima? Da li je ona ista za sve? Treba se zapitati koliko je relevantno koristiti taj pojam. Istinu ne moraju predstavljati činjenice u koje mi slijepo vjerujemo. Istina mora biti i ostati objektivna. Isitina i pravda uvijek imaju dva lica, dvije strane – objektivnu i subjektivnu. Ukoliko je naša istina isključivo objektivna, tada smo zasigurno u pravu. Sagledali smo sve činjenice i donijeli zaključak bez subjetkivnog doživljaja, odnosno emocija. Ako je pak naša istina subjektivna, onda vjerovatno griješimo. Emocije donose slijepilo, tjeraju nas da stvorimo našu istinu i da vjerujemo u nju, iako je prava istina vjerovatno posve drugačija. Ponekad je istinska istina pred nosom, ali okupirani svojom istinom, nismo u mogućnosti da sagledamo stvari na pravi način. Što prije se treba okrenuti jednoj istini, sa dva lica. Licem koje će nam otvoriti oči, i onom koje će ubiti kvazi istinu, odnosno emocije. Da bi se došlo do jedine i prave istine, subjektivna istina mora biti mrtva. Istina i emocije, ne mogu u jedan koš. Misli vremenom postaju naše emocije. Pomislimo da je naše mišljenje ispravno, odnosno istinito. Emocije su donijele sve sukobe ovoga svijeta. One su u stvari pandorina kutija.

Bližila se zima. Tanki bijeli prekrivač pružio se duž tuzlanskih ulica i parkova. Sve je postalo tmurno, bez ijedne zrake sunca. Pahulje su se vijorile na hladnom zimskom vjetru. Prolaznici su žurili da se što prije sklone od zime. Nemilosrdno su gazili bljuzgu koja se stvorila na putu. Inspektor Igor uputio se kod poznatog tuzlanskog časovničara Zlatka Perovića. On je posjedovao zanatsku radnju u samom srcu tuzlanske čaršije. Igor je drhteći ušao u toplu prostoriju ispunjenu impozantnom kolekcijom zidnih, ali i ručnih satova. Prostorija je bila majušna, ali uređena s ukusom i potpuno uredna. Za pultom je stajao stariji čikica sa naočarima koji je nešto čačkao oko satova. Inspektor je prišao i uljudno se obratio.
„Dobar dan. Želio bih da pogledate jedan sat, ukoliko imate vremena“, nastupio je ljubazno, kao i uvijek.
„Naravno, pogledaću samo da ovo zašrafim“, nije ga ni pogledao.
Stavio je lagano sat na pult i vratio ruke u džepove.
Časovničar ga pogleda preko oka i uze sat. Par trenutaka je zagledao, a potom uzeo lupu i nastavio istraživati.
„Želite li prodati, ili samo procjenu?“, znatiželjno upita.
„Procjenu i porijeklo, da li unikatan i sve što biste mogli znati“, upita ustručavajući se tihim glasom.
„Ja sam nabavio ovaj sat. Prije dvanaest godina“, iznenadi inspektora.
„Nije unikatan, ali je u pitanju serija od oko 100 satova, razumijete za glavonje“, nasmijao se.
„Koliko je koštao sat i da li se sjećate nekoga kome ste tačno prodali?“
„Sat je koštao oko 15 000 njemačkih maraka, a prodat je samo jednom čovjeku u Tuzli“, zastade.
„Nerminu Alipašiću“, kratko reče.
Igor je sve zapisao u rokovnik, a zatim izašao vani, da se još malo smrzne.
Čim je stigao u stanicu prenio je sve što je saznao inspektoru Sarajliću. Poslije kraćeg istraživanja saznali su da je Nermin Alipašić, bankar, već duže vrijeme nastanjen u Njemačkoj.
Sarajlić je često prilazio i posmatrao sat, izgledao mu je posve poznato. Ta stvar ga je vraški mučila. Praktično nije mogao da spava i jede kako treba. Najednom se sjetio nečega i pomislio:
„Ne, taj sat nije pripadao njoj. Mora da je u pitanju surova slučajnost. Bože, izludiću više“, pomislio je.
Bio je krajnje zbunjen i rasijan, ali još uvijek nije ništa odavao svom kolegi. Isključivo se sam i hrabro borio sa duhovima iz svoje prošlosti.
Sljedeći korak bio je okupiti ljude iz Šejlinog života, koji bi mogli nešto više znati o tom satu. Svi su pozvani na razgovor u salu tuzlanske policije.
Bezvoljno su ulazili jedno po jedno sjedajući na neudobne drvene stolice, kojima tu u stvari nije ni mjesto. Inspektori su napravili propust, te su ih sve zajedno pozvali, tako nešto nije baš uobičajno. Zbunjeno i pomalo bezvoljno, gledali su inspektore čekajući da prozbore koju riječ. Prvi se naravno oglasio Omar Dizdarević:
„Ovo je nečuveno, izvukli ste me sa gradilišta, posao stoji. Tužiću vas, praktično sam na silu dovučen ovdje“, otvoreno je prijetio.
„Smirite se, molim vas, neće dugo trajati samo treba da pogledate jedan predmet i izjasnite se, da li vam je poznat, ili ne“, objasnio je Stanić.
Tomica Kornić, trudio se da ostane pribran i da ne udari tog dosadnjakovića.
„Bože, samo mi daj strpljenja, u suprotnom ću patos obrisati njime“, pomisli.
Maja Aksentijević, mirno je sjedila razgledajući po sali. Užasavala se od tog nereda. Stvari su bile posvuda, a ona kao jedna uredna farmaceutkinja, jedva je gledala taj prizor. Prekrštenih nogu, izgledala je sasvim smireno i pribrano, što je primijetio i Igor Stanić.
Sarajlić je lagano odšetao do plakara, izvadio sat, koji je stajao u providnoj forenzičkoj kesi. Prilazio je jednom po jednom i pokazivao predmet.
„U životu nisam vidjela taj sat“, klela se Maja.
„Koješta, otkud bih ja znao, kome uopšte pripada taj glupi sat“, borozao je Omar, nervozan, kao i uvijek.
Tomica nije riječi rekao, samo je blijedio sjedio i kao da se sjećao nečega.
„Znate li vi kome je pripadao ovaj sat?“, oprezno ga je upitao Sarajlić.
„Mislim da znam, pripadao je mojoj bivšoj ženi“, kao da se ugrizao za jezik.
„Ali zaboravite, vjerovatno je riječ o istom satu. Ona zaista jeste imala jedan takav. Međutim, ne znam što bi to bilo važno, nje odavno nema među nama“, završio je priču.
Zanijemili su. Niko nije znao šta tačno da kaže. Tišinu je prekinuo stariji inspektor.
„Ostali su slobodni, ne bih vas više zadržavao“, hvala na saradnji.
Maja i Omar su zbunjeni napustili policijsku stanicu.
„Vi ćete morati krenuti sa mnom“, potapša ga po ramenu.
„Nije nikakav problem“, jedva progovori Tomica.
Nabrzinu su prešli u drugu prostoriju gdje se ispitivanje nastavilo.
„Dakle sigurni ste da je vaša žena imala ovakav sat, hajde pogledajte još jednom“, drsko naredi inspektor.
„Nemam šta gledati, sat je identičan“, promuca.
„Kako se zvala vaša žena?“, bojažljivo upita.
„Lejla Majer“, progovori kao iz topa.
Inspektoru se svijet srušio. U glavi mu je odzvanjalo to me. To je ipak bila ona. Jedva je došao sebi i pribrao se, te nastavio ispitivnaje.
„Šta se desilo sa njom?“, nakšljao se, glumatajući da ne zna.
„Kada smo se razveli, a zaista smo imali loš brak. Ona je živjela još dvije godine u Tuzli, a kasnije se preselila u Frankfurt, gdje je potom, ovaj….“, prekinu priču.
„Potom šta?“, insistirao je inspektor.
„Ubila se, bar sam tako čuo, mislim da se to zaista i desilo“, jedva reče.
„Naravno da ubila, kad si je godinama lagao, varao i maltretirao. Ni moja ljubav joj čak nije bila dovoljna“, pomisli inspektor, stežući šaku. Imao je neopisivu želju da ga udari i bar malo smiri svoju savjest.
„Znate li zašto se ubila?“, uozbiljio je stvar i emocije stavio po strani.
Ne znam tačno, govorkalo se, da se ubila zbog mene, nije mogla da prebrodi to sve“, rekao je to sa dozom ponosa.
„Vama je drago što se ona ubila, je l to neki uspjeh u vašem životu?“, izgubio je kontrolu na trenutak.
„Kako molim?“, pogubljeno upita.
„Ništa dakle, to je sve?“, nervozno upita.
„Da“, jasno reče.
„Slobodni ste onda“, nije bio baš ljubazan.
Advokat se pokupio i otišao. Ahmet ostade sjedeći i razmišljajući o svojoj velikoj ljubavi, koja je trajala samo godinu dana. Sjećao se svega onoga lijepog što se desilo među njima. Prisjetio se koliko je pokušavao da joj zaliječi rane, koje su je na kraju i ubile. Nije uspio, izgubio je zauvijek i to zbog nekog nitkova. Za njega je to bio najveći životni poraz i rana koja nikada neće zarasti, ali ga neće ni ubiti. Biće uvijek tu da ga sjeti na neke lijepe prošle dane, ali i na onaj telefonski poziv kada je saznao da Lejle više nema. Da je isjekla vene u kadi i tako okončala svoj život. Njega je ostavila sa mnogo pitanja i vječitim bolom.
„Zaslužili smo bolji kraj“, tiho reče sebi u bradu i istrči iz kancelarije.

Činjenice koje su bile pred tuzlanskom policijom, nisu vodile praktično nikuda. Tog dana zalijepljeni su foto-roboti potencijalnog ubice, širom Jugoslavije, po Tuzli naravno najviše. Bilo je poziva sa svih strana, ali onih korisnih ponajmanje. Ipak jedan poziv, pružio je nadu da ipak postoji neka vrijedna informacija. Javila se jedna bakica, koja je insistirala da neko iz policije dođe u njen stan. Inspektori su ubrzo stigli u zgradu u blizini hotela „Tuzla“. Stali su ispred vrata na kojima je pisalo Milena Bojić. Pozvonili su na zvonce i skoro istog trena, vrata su se otvorila, što je malo trznulo Stanića i Sarajlića.
„Ja malo virila na špijnku kad ćete doći“, grohoto se nasmijala starica.
Bila je izrazito niska, medeno plave, farbane kose. Nosila je naočare sa ogromnom dioptrijom, te je buljila svojim smeđim očima kao kakav vanzemaljac.
„Vi ste nas zvali?“
„Naravno, nego ko drugi. Taj čovjek kojeg tražite, živio je preko puta. Međutim odavno ga nema, gledala sam ja kroz špijunku, nije Milena naivna, nema ga pa nema. Negdje je ispario. Svako malo bi on išao negdje, uđi – izađi, tako po cijeli dan“, objasni sve.
„Znači vi volite da virite kroz špijunku?“, nasmija se Igor, te ga Ahmet prekori pogledom.
„Moram biti u toku šta se dešava. On je došao, prije par mjeseci. Jednom smo se čak sreli imao je plave oči, jako lijepe oči“, moram priznati“, oduševljeno reče.
„Šta nam još imate reći?“
„Znao je i noću da izađe čak, pa se vrati, pa opet. Trčao je, trenirao, po stubištu bi trčakarao u trenerci“, uživjela se u priču.
„Znate li bar ime?“, hvatali su se za slamku.
„Aldin je rekao da se zove, a prezime nije pominjao.“
Inspektori su iskolačenih očiju gledali u staricu. Nisu mogli povjerovati u sve to, ali su ipak sačinili zapisnik.
Unijela im se malo preko stola, da im nešto šapne.
„Pobjegao je on, zapamtite šta sam vam rekla, mjesecima ga nema. On je neko zlo napravio i pobjegao, nema biti šta drugo. Da vam pravo kažem, izgledao je malo zlobno, te oči nisu samo bile lijepe, bile se nekako prkosne, zle, osvetoljubive. Kako da vam objasnim, nekako krvnički je izgledao“, zabrinula se naglo.
„Dakle mislite da bi on mogao biti ubica?“
„Vjerujem da je tako“, reče sa sigurnošću.
Malo su još čavrljali, a potom su se vratili u stanicu.

„Dobar dan. Inspektor Sarajlić je. Molim vas, kako sad ovo da vam kažem. Nalog mi treba za pretres stana. Nadam se da tužilac može to da sredi brzo. Znate hitno je baš“, vidno se unezgodio.
„Vidjeću šta mogu da uradim“, začuo je piskutavi glas sekretarice.
„Hvala vam mnogo. Stan se nalazi u ulici ZAVNOBIHA-a“, završi razgovor.
Zadovoljno je protrljao ruke i nasmiješio se, dok ga je Stanić posmatrao sa čuđenjem.
„Zaista misliš da ima nešto u tom stanu?“, zabezeknuto upita.
„Vjeruj mi, bakice kao što je ona sve vide i sve znaju, svi smo mi za takve male mace“, namignu mu.
Igor se samo kiselo nasmijao. Stigao je povratni poziv. Utvrđeno je da taj stan pripada Nerminu Alipašiću. Dozvola za pretres je stigla. Gospodina Alipašića nisu uspjeli kontaktirati, stoga će poduzeti druge mjere. Međutim, on već dugi niz godina živi u Njemačkoj. Stan je iznajmljivao.
„Čudno je ipak, opet se pojavilo to ime.“
„Nermin Alipašić“, ponovi tiho zagledan u jednu tačku.
„Ne mislim da je poznavao Lejlu“, zaplete se u svojim mislima.
Dva inspektora sa još četiri policajca razvalili su ulazna vrata stana, što je starica pomno posmatrala. Stan je bio u haosu. Zaudarao je na ustajalu hranu. Stvari su bile razbacane posvuda. Bilo je i više nego očigledno da je stan napušten u vraškoj žurbi. Ubrzo je stigla i forenzika, pokupili su otiske iz svih dijelova stana. Inspektor je prišao regalu i zapazio knjigu, potpuno različitu od svih ostalih, bijelih korica bez ikakvog potpisa. Knjiga je imala 76 stranica i one zaista jesu bile numerisane, ali ono što ga je zaprepastilo, jeste činjenica da je dosta stranica bilo prazno. Na nekim stranicama se nalazila isključivo po jedna rečenica, ispisana kosim slovima na sredini stranice.

Stranče, prati moje upute i nećeš zažaliti. Bićeš adekvatno nagrađen za svoje milosrđe. Ne samo novcem, nego i sevapom. Dala sam mu obećanje da neće biti ničiji više.Vjerovatno se pitaš, kako ubistvo može biti milosrđe. Da, baš to tražim od tebe. Da ubiješ ženu kojoj pokloni svoje srce. Imam pravo na to, jer ja sam svoje ubila zbog njega. Neka je proklet. Ostavio me, šutnuo kao krpu. Na svu sreću tu je bio moj dobri čuvar. Upute ćeš dobiti od njega. Osvetu sam u amanet ostavila njemu. Ti nisi ništa drugo, do naš dželat. Moju kletvu ćeš prenijeti, osvetivši se. Ako ne uradiš sve kako valja, kletva će stići i tebe, stranče.

Inspektor se sav naježio. Jeza mu je pomutila razum, ostao je ukopan na mjestu. Jedva je dozvao inspektora Sarajlića. Nakon što je pročitao to, zabrinuo se. Ali priču najzad nije uzeo zdravo za gotovo. Borio se sa svojim mislima. Ta enigma ga je dodatno zbunila i emotivno paralisala.
„Stranica koja je iskinuta je ona sa natpisom“, konačno je sinulo inspektoru. Klupko se polako raspetljava. Forenzika je pokupila sve otiske koje je našla. Uskoro će biti gotovi i rezultati.
Cijela situacija je morala da prenoći. Nekad je vrijeme jedino što je potrebno da bi sve došlo na svoje mjesto.

Čim je stigao na posao, Sarajlića je na stolu čekao forenzički nalaz otisaka. Apsolutno svi otisci iz tog stana pripadali su Aldinu Mahmutoviću, bivšem zatvoreniku, osuđenog na pet godina zatvora zbog pokušaja ubistva.
„Izgleda da je ovaj put uspio“, promrmljao je inspektor.
„Čini se da nažalost jeste“, saglasan je bio mlađi inspektor.
Štaviše, ruke su im bile potpuno vezane, potencijalni ubica je napustio Jugoslaviju i otišao u Njemačku što je potvrđeno preko broja njegovog pasoša, a to isto su potvrdile i nadzorne kamere sarajevskog aerodroma.
„Utekao je, sad možemo mahati ušima“, razočaran je bio Sarajlić.
Plašio se istine, bila mu je pred nosem sve vrijeme. Poznavao je svoju Lejlu, bila je prkosna. Znao je kako govori, kako diše. To su njene riječi, bio je sasvim siguran u to. Takva činjenica izazivala je tugu, boli, ali i ljutnju. Ona njega nikada nije voljela. Bilo mu je kristalno jasno ko je Nermin Alipašić, ali mu nije moglo odmah pasti na um. Uzeo je majčino prezime , Majer mu se nikada nije sviđalo. Uvijek se osjećao kao Jugosloven, pravi titoista. Tamo je otišao trbuhom za kruhom. Istina ga je uništila, ubila je i posljendnju nadu da ga nekada voljela.
„Čuvaću ovo za sebe, bez dokaza ne mogu ništa“, tužno je uzdahnuo.
Neko je iznenada utrčao u kancelariju. Bila je to tehničarka iz forenzike, našli smo još jedan otisak. Otisak kažiprsta na knjizi. Pripada Nerminu Alipašiću.
„Bingo“, veselo je skočio sa stolice.
„Neka pravni tim sačini zahtjev za hitno izručene zarad saslušanja optuženog. Malo će to teže ići, zbog cijele situacije između naše i njihove države“, reče ozbiljnim i staloženim tonom.
„Neće biti potrebe“, dobaci inspektor Stanić.
„Taj čovjek je u Jugoslaviji. Eno ga u sobi za saslušanje, sam je došao“, reče ne gledajući u Sarajlića.
„Naravno da je došao“, iskrezi se.

„Moje poštovanje, inspektor Sarajlić“, uljudno mu pruži ruku.
„Nermin Alipašić“, drsko uzvrati.
„Onaj čovjek kome ste uzurpirali stan i koji je došao da vas tuži“, prodera se.
„Neka polako, Nerko. Ipak se poznajemo, nemoj da drečiš na mene, ako ništa zbog poštovanja, prema pokojonoj sestri“, pogleda ga u oči.
„Moju sestru nemoj da pominješ. Je li ti jasno, nje više nema!“, nagnu se preko stola.
„Nema je, ali i dalje nas muči sve. Reci mi zašto. Zašto? Zašto si naručio ubistvo te nedužne žene?“, naglo je povisio ton.
„Nisam ništa uradio, pričaš gluposti. Neću više da pričam bez advokata“, preplašio se i nagnuo nazad na naslon stolice.
Inspektor je snažno i ponosno lupio knjigom o sto. Nermin je sa nevjericom gledao taj predmet.
„Tu su instrukcije tvoje drage sestrice“, bijes i mržnja su govorili iz njega. Oči su mu potkrvavile toliko da je Nermin ustao od stola.
„Ti si lud, pričaš gluposti“, povukao se.
„Tvoj otisak je pronađen na ovoj knjizi“, počeo je mlatariti knjigom pred njegovim lice.
„Ubili ste nedužnu ženu. Vi ste bolesnici i kukavice“, procijedio je kroz zube, ne tako glasno.
„Možemo li se nekako dogovoriti?“, vidio je da je vrag odnio šalu.
„Nemamo se šta dogovarti, ovo je katastrofa, misliš da novcem možeš sve kupiti“, reče sa gađenjem.
„Lejla je sve pomno isplanirala. U stanu sam ostavio knjigu. Insistirala je da se tu ostavi sat, sa njenim otiskom, koji je poslije toga stavljen u forenzičku kesu, a naknadno ostavljen i na mjestu zločina. Godinama sam planirao kako da izvedem to. Sve dok se nije pojavila adekvatna osoba“, tužno uzdahnu.
Sarajlić nije ništa rekao.
Pozvao je dva policajca koji su Nermina odveli iz kancelarije.
Na izlasku je rekao:
„To je bila moja dužnost, on je nju trudnu ostavio. Dijete je umrlo na porođaju. Pala je u depresiju, postala je živi kostur, to nije bilo lako gledati. Osveta je sve što joj je bilo ostalo. Šteta što ne razumiješ, mislio sam da je voliš. Pogriješio sam očito. Dalje i sam ne znam šta se desilo. Nje više nema. Morao sam“, reče tiho dok su ga odvodili.

Narednih mjeseci je osuđen na 7 godina zatvora. Počinitelj Aldin Mahmutović nikada nije uhapšen. Zbog dešavanja u Bosni i Hercegovini, Nermin je potegnuvši svoje veze i pomoću novca koji je imao, izbjegao kaznu i pobjegao u Njemačku za vrijeme građanskog rata, nikada više nije ponovo uhapšen. Inspektor Igor Stanić dobio je premještaj u Beograd 1990. godine, dok je inspektor Ahmet Sarajlić, ostao raditi u Tuzli, sve do penzije, a onda je odselio u Njemačku. Nastanio se u Frankfurtu na Majni.

 

1998.

Kao bomba odjeknula je vijest da je beživotno tijelo Aldina Mahmutovića pronađeno na obali rijeke Majne kod Frankfurta. Brutalno je ubijen, najvjerovatnije mesarskim nožem. Tek kasnije je otkriveno šta je uradio na području bivše Jugoslavije. Pri izvlačenju tijela iz rijeke njemački inspektor je primijetio svježu tetovažu na ruci mrtvaca. Tek kasnije je poruka prevedena sa srpsko-hrvatski. Pisalo je:
„Ostavljeni će uvijek pronaći način kako da se osvete.“

 

Nebojša Stanojković – Brka

 

1978. Zagreb

– Ivice, a sta biste vi rekli o ustaškom pokretu i NDH? Vi ste iz partizaske Gospićke porodice. Sigurno vam je drug Vlado, vaš deda, govorio o tim danima.
– Znate profesore, ja sam istoriju upisao zbog mog dede. Da budem precizniji, zbog njegovih priča. Pogotovu zbog priča iz tog vremena. Što se tiče ustaša i NDH, nema dileme o tome, da je taj pokret bio kvinslinški i zločinački. Na drugu stranu pak, čovek se zapita odakle se odjednom u nasoj zemlji i u našem narodu, rodilo nešto takvo? Nešto tako zlo i pogrešno? U zemlji i narodu koji pre toga nije pokazivao slične znake? Prosto, nekad se nametne pitanje, da li je taj zlocin bio izazvan nečim? Moje misljenje je da treba pogledati malo dublje u istoriju i videti, da zbog ponašanja nekih drugih, sve to sto se dešavalo, nije se desilo tek tako, bez povoda.
– Na koje to druge mislite?
– Odgovor je očigledan, zar ne? Vekovima je velikosrpska hegemonija ugnjetavala hrvatskog čoveka. Bes i ogorčenje su se nakupili vremenom
– Vi kolega dakle opravdavate te zločine, koliko vidim?
– Ne, ne opravdavam, al govorim ono što većina Hrvata misli, al ne izgovora. Prosto, razloga za takvo ponašanje je moralo biti.
– Vaš deda je istaknuti komunist i jedan od glavnih funkcionera partije u Gospiću. Vaš otac ne zaostaje za njim u partiji. Zanimljivo bi bilo čuti, šta bi oni rekli na ovakvo vaše tumačenje istorije, čiji su oni bili akteri.
– Profesosore i ja sam član partije, ja samo….
– Za danas je dosta……nastavićemo sledeći put.
– Ivice, svaka čast na hrabrosti. Skreso si starom Vidiću u brk ovo o ustašama.
– Vlado, ja sam samo rekao ono što svi mi mislimo, zar ne? Zar ne misliš i ti tako?
– Nije bitno šta ja mislim i šta mi svi mislimo, bito je za tebe šta stari Vidić misli o tvom odgovoru i tvom stavu o tome.
– Pa ne vidim da se nešto previše potreso zbog toga.
– Nije, nije, a znaš li zašto?
– Zašto?
– Mislim da znaš.
– Ne zaista.
– Ma daj, ti ko stvarno ne znaš. Mislim da imaš sreće što su tvoji krupne zverke i visoki funkcioneri i što je matori njima podređen u partiji, inače, ne bih voleo da budem u tvojoj koži.
– Ti zaista misliš da se Vidić ne slže s tim što sam govorio.
– Ma to nije bitno. Bitno je da njegov stav mora biti u skladu sa…ma daj, ne zezaj, ti kao ne znaš kako stvari funkcionišu.
– Ma znam..
– E, a stvarno, što kaže matori, kako bi tvoji odreagovali na to, da su čuli šta si malopre govorio o neprijateljima revolucije i NOB- a? Pa ti ih kompromituješ takvim nastupom.
– Vlado, samo ću ti ovo reći, nisu ni oni totalno oslepeli u partiji. Pa oni znaju neke stvari, bolje nego mi. Nije mi ovo palo s grane
– Ne znam Ivice. Deda i otac su ti velike zverke u partiji. Stubovi sistema u tvom Gospiću, pa i ovde u Zagrebu. A ti govoriš svetogrdne stvari…ne znam, zaista.
– Oni su bili partizani, al su bili i Hrvati Vlado. Dok sam bio dete i mlađi, nisu govorili neke stvari, al vremena se polako menjaju.
– Mozda. Ipak, jos uvek je opasno tako govoriti, a mislim da nije ni u redu. Mnogo su zla ljudima nanele ustaše. Pa ima li opravdanja za klanje dece, za bacanje u jame….
– Vladao, ti si intelektualac, student. Ne bi trebalo tako neke stvari, koje servira drzava, da prihvataš zdravo za gotovo. Budi malo samosvestan
– Nećeš valjda reći da je to izmišljeno? Ma daj, ima toliko svedoka, toliko….
– Ne izmišljeno, naduvano. Država koja iznikne iz revolucije, mora stvarati takve mitove da bi opstala. Mora se stvarati što veća mržnja prema klasnom nerijatelju, kako bi vlast držala stvari pod kontrolom.
– Ja ipak mislim da ti grešiš dušu što tako govoriš, na stranu što je to opasno.
– Ma pusti to sad, nećemo više o tome. Hteo sam ti nešto predložiti.
– Reci
– Nisam bio odavno kući, u Gospić. Ovde, u ovoj vrevi, u poslednje vreme jako loše spavam. Svako veče sanjam neke gluposti. Ne mogu ti to opisati. Išo bih malo u Gospić. Malo kući da se odmorim i da budem s mojima i društvom.
Da malo pešačimo po Velebitu, Paklenici, Jasikovcu….. Bi li ti pošo samnom? Na neki dan?
– Malo si me zateko, ja ne znam…..
– Ma hajde čoveče, biće fantastično videćeš, a i moji bi voleli da te upoznaju. Već su mi više puta rekli,da dovedem tog najboljeg druga s fakulteta, pa da po tome zaključe dal sam otišo u Zagreb da studiram, il da se provodim.
– Pa onda dobro, da krenem. Valjda ću biti dobar svedok tvog napornog rada na fakultetu, pred starim partizanskim obaveštajcima.
– Odlično, krećemo već sutra.
Gospić
– Pa kako ste putovali dečaci?
– Hvala na pitanju teta Marta, odlično. Meni lično bilo je vrlo interesantno putovati kroz ovaj živopisni krajolik. Prvi put sam u ovom kraju znate.
– Dakle Ivice, to je taj tvoj čuveni drug Vlado, o kom nam stalno pričaš.
– Da oče, to je on, moj saborac na fakultetu i u domu.
– Bogami, vidi se momak na mestu. Kakvo ti je društvo na fakultetu, takav ćeš biti i student. Sad će mi biti nekako lakše slati novac u Zagreb, na tvoju adresu.
– Hajde Danko, pusti decu da se odmore i ručaju, umorni su od puta. Nemoj sad o novcu, ti stara škrtice. Kako stariš postaješ sve više kao oni stari Jevrejski lihvari.
– Marta, nemoj me molim te porediti s tim….Ti znaš kako su ti stari glodari pre rata sisali krv jadnom hrvatskom seljaku i radniku. Bili su jaram oko vrata ovom narodu. Na jednu stranu oni, na drugu žandari u prekodrinskim opancima. Ne volim ta poređenja ni u šali.
– Dobro Dinko, ne uzbuđuj se toliko, zaista je bila samo šala.
– A vi deco dakle, spremate se za ekskurziju do Srbije jel tako?
– Da čika Dinko, jedva čekamo otići do naše prestonice. Videti glavni grad, Šumadiju, Mačvu..
– Hm, prestonicu kažeš. Pa dobro ako je tako. Samo pazite se deco, neće vam se baš svi obradovati tamo. O putovanjima po Srbiji mogao bi vam podrobnije govoriti deda Slaven. On nije imao sjajna iskustva tamo. Mogao bi vam dati neki koristan savet. Oo, a evo i njega.
– Pa evo i našeg podmlatka, našeg budućeg univerzitetskog profesora.
– Zdravo deda. Pa kako si starino? I molim te nemojmo toliko žuriti, to sa univerzitetskim profesorom. Tek sam na pola deda
– Hajde, hajde, Ivice ti si od Hrnjića, a mi se ne zadovoljavamo prosekom
– Znam deda, al ipak rano je, a i malo mi je neprijatno pred Vladom.
– Znači to je Vlado? Momčina i po, vidi se. Ma šta ti ima biti neprijatno. Vi će te obojica držati katedru u Zagrebu, vidim ja to.
– Drago mi je deda Slavene što vas konačno upoznajem. Od Ivice, sam o vama, slušao samo najbolje. Uostalom i o celoj vašoj porodici
– Ma dobro dete, Ivica možda malo preteruje sa hvaljenjem….
– Ne preteruje Marta, Hrnjići su se uvek borili za ovu zemlju pokolenjima i u ratu i u miru! Mi smo ponosni Hrvati!
– A deda Slavene, čika Danko kaže da nemate baš najboljih iskustava sa putovanjima po Srbiji. To vas pitam, jer Ivica i ja, uskoro idemo tamo na sedmodnevnu ekskurziju.
– Mogu ti reći dete, da tamo još ima četnika, koji nas Hrvate mrze više od svega, kao što su njihovi dedovi i pradedovi. Doduše ovo je sad njihov podmladak i danas oni više ne nose brade, al nose istu mržnju prema nama ko i njihovi preci. Morate biti oprezni. Ja lično tamo ne bih ni išao.
– Pa nemojte sad plašite decu tata Slavene
– Ja govorim ono šta znam Marta. Dete me pitalo. Nego dečaci ako ste ručali, pokazao bih našem Vladi moju malu kolekciju starih fotoaparata i fotografija, ako on to želi, svakako.
– Ma deda pa zar odmah, pa još smo umorni od puta.
– Kako umorni? Vi mladi ne smete biti umorni u ovim godinama i sa ovakvim zivotom u kojem imate sve prednosti, koje mi nismo imali. Za vreme rata mi smo ….
– Nemoj sad i o ratu deda, molim te. Ima vremena.
– Ivice, dopusti, ja bih baš voleo da vidim čuvenu kolekciju tvog dede. O njoj si mi sam toliko puta pričao
– Bravo momče, to je duh. Molim te utiči i na našeg Ivicu, da bude i on malo živahniji. Od kako je otišo u Zagreb, nekako se ulenjio. Ovde se ranije sa drustvom danioma pentrao po Mrtvici i Velebitu. Idemo u drugu sobu momci
– Pa ovo je fascinantno deda Slavene. Jeste li vi sve to uslikali?
– Da ja i Danko. Ljubav prema fotografiji sam preneo i na svog sina. Unuk se još opire.
– Fotografije su divne zaista. Jedino, čudi što nemate slike iz NOB-a.
– Ja i Danko smo se u NOB ukljujučili 1944, nije bilo puno vremena za foografiju. Vodile su se odsudne bitke. Hteo sam ja i ranije da se uključim, al trebalo se starati o velikoj familiji, a ja sam bio najstariji. Danko je bio još vrlo mlad. Bilo je teško vreme
– Razumem. A ova divna kutija, jel zlatna?
– Da, to mi je uspomena od majke. Njeni su bili bogati trgovci pre rata. Imovinu sam lično podelio narodu po okončanju rata, jedino sam nju ostavio za uspomenu na majku. U njoj čuvam najdraže fotografije. Imao sam još jednu srebrnu, manju, koju sam nosio kao amajliju za vreme rata. Izgubio sam je negde po planinama u žaru borbe.
– Zaista impresivna kolekcija deda Slavene.
– Drago mi je da ti se sviđa.
– Ivice, imaš zaista divnu porodicu.
– Hvala Vlado. Vidim da si im se i ti dopao, pogotovo dedi.
– Znaš, ako mogu da primetim…ja..
– Reci slobono čoveče, nismo od juče.
– Malo me iznenadilo to, što ti otac i deda tako otvoreno govore o Jevrejima i Srbima, na taj način. Ipak, oni su vrlo visoki članovi partije. To se kosi sa partijskim kodeksom, a i mislim……zar se ne boje nekih posledica
– Već sam ti rekao, vremena su se promenila. Ljudi ne mogu tako dugo biti slepi kod očiju
– Da, već si o tome govorio i na fakultetu. I ono o ustasama. Zar i tvoji misle da je bilo opravdano, to što su ustaše radili? Pa tvoji su bili u partizanima.
– Misle da je to zlo, poprilično bilo opravdano tuđim zlom.
– Ali šta su bili krivi obični nenaoružani seljaci, žene, deca…
– Ma to je Srpska propaganda, a radi očuvanja jedinstva, to je postala zvanična državna politika, reko sam ti već. Srbija je najveća republika i uvek je bila ekspazionistička, a ostali su bili taoci toga, pogotovu mi Hrvati. Kakve jame, kakva deca, obična velikosrpska propagda
– Čekaj Ivice, a svedoci a posmrtni ostaci. Toliko se govorilo o monstruoznim, neshvatljivim zlocinima, a i danas se govori.
– Svedoci su ko, Vlado? Ponovo Srbi i šačica Jevreja. Mrtva tela ne govore čija su.
– Pa zar tvoji nisu bili svedoci tih zločina? Oni su aktivno učestvovali u ratu.
– Niko od mojih, ni moj otac ni moj deda nisu videli nešto slično. Bio je rat, ubijalo se, ali u borbi. Videli su moji zapravo nešto sasvim drugo. Pre rata iživljavanje žandarma, a za vreme rata užasne zločine četnika i to nad nama Vlado, Hrvatima.
– Ne znam Ivice, zaista. Sve je to tako čudno, zbunjujuće, tako teško….
– Kažem ti, to je politika, propaganda.
– Znam jedino da bi mi bilo užasno krivo, da je te zločine, ako ih je uopšte bilo, počinio neko o mojih.
– Ma opusti se Vlado, kakvi zločini. Pa valjda vidis da smo mi jedan pitom narod, gde bi mi to. Nama su to drugi radili, pa nam sad pripisuju to zlo, da bi oprali sebe, jer napad je najbolja odbrana.
Uvek su želeli hrvatsku zemlju. Zato je sve to.
– Verovatno si u pravu
– Naravno da sam u pravu. Hajde sad da spavamo. Baš sam se uželeo mirnog Gospićkog sna, posle onih Zagrebačkih mora.
Sutra nas čeka osvajanje Velebita
– Laku noć
– Ahhhhhh, ahhhhhh……neeeeeeeeee!!!!
– Ivice, ivice, šta je…Ivice, probudi se..to je samo san!
– Vlado….šta ….gde sam??
– Pa zar ne prepoznaješ svoj dom?
– Ohh gospode..ponovo sam sanjao….one ljude bez glave….onu decu. Išli su prema meni, sa ispruženim rukama. Ovo je do sad bilo najstrašnije Vlado. Mislio sam da će noćne more koje sam imao u Zagrebu, prestati kad dođem kući, ali ovo…ovo je bilo najgore.
– Ne brini druže, biće sve u redu kad se sutra nadišeš čistog vazduha sa Velebita
– Nadam se prijatelju, iskreno se nadam. Laku noć

Velebit
– Zaista Ivice, nisam očekivao da je ovako divno. Prevazišlo je sva moja očekivanja
– Rekao sam ti da se nećeš pokajati što si pošao samnom iz Zagreba
– Mogu reći da ti zavidim, što si ovde provodio detinjstvo i školske dane.
– Kad god bi ovde dolazio, osećao sam se kao da ulazim u neku drugu dimenziju, u neku paralelnu stvarnost. Neka nestvarna atmoafera, uvek. Ovde je tako drugačije i od svega onog u Gospiću, a kamo li u Zagrebu.
– Nego Ivice, mi smo pri kraju s vodom. Ima li u blizini kakvih kuća, gde bi mogli natočiti?
– Da u pravu si, voda je pri kraju a baš je danas nešto toplo. Neobično toplo za Velebit u ovo doba godine. Nikad mi se ranije nije desilo da ostanem bez vode ovde. Možda to ima veze i s kondicijom, koju u Zagrebu nismo nikako održavali
– Možda. Al ne reče mi gde bi mogli da natočimo vodu.
– Za nekih par kilometara trebala bi biti jedna stara kuća u blizini. To je nekad bila mala farma. Ukoliko se ne varam, vlasnik je bio neki starac, Jovan, inače Srbin. Živeo je tu sam. Njegovi su izginuli u ratu. Bili su u partizanima il u četnicima, tako nešto.
– Pa jel možemo do tamo, po vodu?
– Pa mogli bi, mada bi morali da skrenemo poprilično sa puta, kojim obično idemo ovuda. Ali što da ne? Uvek postoji prvi put. Malo avanture nije na odmet.
– Boga mi Ivice, baš se napešačismo a Jovanove kuće nigde na vidiku. Kako je samo čudna ova šuma. I čudna i divna istovremeno. Potpuna tišina, ni ptice da se čuje.
– Mogu ti reći da se i meni danas čini nekako čudno, ali ne brini Vlado, brzo će. Aha, evo….vidim neki plot. Mora da je tu.
– Jeste, evo nekih starih baraka. Sigurno je tu bila farma. A evo i nekog starine. Čoveče izgleda ko metuzalem.
– Dobar dan deda. Kako si?
– Bog vam dobro dao deco. Ja, kako moram.
Oklen vi u ovoj divljini?
– Pa evo mi malo skrenuli s puta, kod tebe, po vodu.
– Boga mi niste vi deco malo skrenuli, no dosta. Ovde omladina ne zalazi, idu skroz drugim putem do grada, podaleko odavde.
– Pa eto, neko mora prvi.
– Što se vode tiče, vode ima, dao Bog. Nema na svetu bolje. Mogu vam dati i šo god da pojedete. Samo nevolja je što će brzo mrak, a vi po danu ne možete stići do grada. Možda bi bilo bolje da zakonačite u mom skromnom domu.
– Hvala deda i na hrani i na prenoćištu, al moramo malo rizikovati i požuriti do grada, dok se još koliko toliko vidi. Moji ne bi oka sklopili od brige ako se ne bi vratili do večeras. Uzeċemo samo vodu i idemo.
– Kako želite deco, po volji. Udjite bar u kuću na pet minuta, da i ona sem mene oseti neko drugo živo biće. Od rata mi niko u goste nije došao. Od onda kako su svi moji………
– Vaši su izginuli u ratu? U partizanima?
– Nisu dete u partizanima
– Jesul bili u četnicima?
– Ma kakvi partizani, kakvi četnici. Deca, žene i starci. Baciše ih sve u jamu, nedaleko odavde. Baciše ko……….Ja sam jedini preteko. Nisu me zatekli. Pasao sam goveda dalje u šumu.
– Ko ih je bacio?
– Pusti to sad Ivice?
– Čekaj Vlado! Ko ih baci deda?
– Znaš to dobro dete. Nego uđite dok ja natočim vodu s izvora.
– Ivice pogledaj na onom prozoru.
– Šta?
– Pogledaj onu kutiju.
– Vidim.
– Zar nije ista ko ona od tvojeg dede. Samo izgleda srebrna
– Jeste, izgleda potpuno isto, samo manja i srebrna. Mora da je to ona koju je deda izgubio u planini.
– Deco evo vode, a spakovao sam vam nešto sira i pršute za usput, ako već nećete da zakonačite. A evo vam i ova stara bateriska lampa. Trebaće vam. Stavio sam baterije, još uvek radi.
– Deda, mogu li da te priupitam nešto?
– Reci dete slobodno.
– Odakle ti ova kutija?
– To mi je sinko od starina ostalo. Moj deda je bio trgovac i pazario je to u Beču. Imali smo još dve. Jednu veliku pozlaćenu i još jednu isto ovakvu, srebrnu. Ovu sam ja nosio uvek sa sobom kao amajliju, pa i onog dana kad dođoše ustaše i odnesoše one dve i odvedoše u smrt, sve što sam imao na ovom svetu. Mi smo nekad bili bogata porodica i živeli u gradu, al se pred dušmanima sklonismo ovde, gde svi sem mene, nađoše smrt.
– Deda ti lažeš!!!!
– Šta ti je Ivice, kako to go……
– Dosta Vlado!!! Kažem, ovaj Srbin laže!!!
– A čiji si ti sinko kad tako govoriš? Mnogo me podsećaš na nekog……na nekog od …..
– Idemo Ivice, već pada mrak
– Ja sam unuk komesara Slavena, sin Danka partizana. Sigurno znaš ko su oni?
– Idemo Ivice, hajde polazi smesta!!!
– Znam……znam ih odlično…….nažalost. Partizani kažeš? Znam ih……ti ih ne znaš.
Idite sad!!! Brzoooo!!!!
– Šta ovaj starac trabunja??!! Koga ja to ne znam???!!
– Idemo Ivice, hajde pada noć!!
Velebit, noć
– Vlado šta je onaj starac hteo reći?
– Vidiš da je senilan, ne zna šta priča?
– Ti Srbi…dobro kažu..pasje seme!!! I kad ostare lažu. Ko zna kako je došao do te kutije i kako zna za ostale dve?
– Ne opterećuj se sad time. Moramo požuriti i pokušati da stignemo pre potpunog mraka. Ko zna gde može šuma da nas odvede po tmini.
– Ne brini, ja poznajem dobro ovaj kraj, stići ćemo. Ne možemo da se izgubimo.
– Dobro pa nam je onaj starac dao baterisku lampu. Olakšaće nam.
– Neka korist i od lažljivog Srbina.
– Nemoj tako Ivice, ipak, nije mu lako. Izgubiti celu porodicu za jedan dan, na takav način. Čovek je prošao kroz pakao.
– Ma ko zna šta je od svega toga istina.
– Misliš da bi mogao tako nešto da slaže, u tim godinama?
– Oni su izvežbani da lažu. Spremni su na sve, samo da bi uzurpirali našu zemlju.
– Sad će biti bolje da se skoncentrišemo na to, da se dokopamo grada nekako. Već je potpuni mrak.
– Ne brini, stižemo.
– Drago mi je što si optimističan, ali hodamo već satima a nigde ni jednog svetla na vidiku. Ni jednog, sem ovog iz starčeve lampe.
– Ne znam i mene to čudi. Valjda će se ubrzo pojaviti.
– Evo sad i lampa prestade da radi. Daj protresi je malo.
Jel čuješ? Ivice jesi li tu!!!???Iviceeeeeee!!!! Iviceeeeeeeeeeeeeee!!!!!
Ohhhh, ohhh, kakav bol!!! Gde sam ovo upao??!! Ohhhh!! Izgleda da sam slomio nogu. Gde li sam ovo???? Oh Bože kakav bol!! Gde li je Vlado??! Vladoooo!! Vladoooooooooo!!!!!!
Gde li je ona lampa? Kad bi bar mogao da je dohvatim. Šta je ovo ispod mene? Izgleda nekakve grane. I gde je ta prokleta lampa!!!!??? Čekaj….čekaj….stani….evo..evo je!!!
Izgleda radi.
…Ali šta je ovo!!! Gospode………šta je…ovo??! Gospode…..kakve su ovo….kosti??!! Ovo su…. ljudske kosti….po svuda…..cela jama.
Starac je govorio istinu. Svi oni…..govorili su istinuuuu!!!!! Da li je ovo moj kraj, Gospode???!!! Da li je ovo kazna za grehe mog naroda???!!! Zašto ja, Božeeee???!!
Kako sam samo preživeo ovoliki pad? Sad vidim. Spaslo me drveće koje je izraslo iz zidova ove jame. Grane su me spustale i ublažile pad ka ponoru. Možda su i ovi jadni ljudi bili živi kad su pali ovde, bar neki od njih. Sad sam ja ovde da proživljavam agoniju poput njih. Sad sam ovde da ispastam grehe njihovih dželata. Oprosti mi Gospode i moje i njihove grehe, oprosti!!!!! Dopusti bar da umrem što pre, molim te Božeeee!!!
Kako me samo gledaju ove lobanje, ove rupe koje su nekad bile ispunjene očima. Ohh, ima tako malih….tako malih….tek rođene dece… Oprosti Gospodee!! Oprosti naaam!!!
Ali šta je ovo…šta.. je….pa to je ona….kutija, dedina….srebrna. Ona koju je izgubio. Ali kako…..Da li mogu da je otvorim?
Kakve su ovo slike unutra. Ko su ovi ljudi Bože??? Ko su ovi ljudi na slici, u crnim uniformama….ustaškim? Ko su ovi ljudi što kolju ovu jadnu decu na slikama????!! Ko su ova dvojica ustaša, što se smeju dok mlađi urinira u jamu????!!!!! Ko su ta dvojica, što izgledaju ko otac i sin???!!!
Ko su Bože, koooooooooooooooooo?????!!!!!!
Deda i tata……Gospode, dopusti da umrem
-Iviceeeeeeeeee!! Iviceeeeeeeeee!!
– Kakvi su to glasovi, dal sanjam?? Da li sam već umro?? Ova svetlost, da li to znači da sam umro??
– Iviceeeeeeeeeee!!!!!! Iviceeeeeeeeee!!!!!
– Bože, izgleda ko svetlost dana!!!! Sad vidim, dan je. Živ sam, žiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiv!!!!!!!
– Iviceeeeeeeeee!!! Jesi li dooooole!!!!???? Jesi li žiiiiiiiv???
– Vidim , čujem, spavao sam. Vidim ljude na rubu jame. Došli su da me spasu. Spasla me jama, spasle su me kosti. Dozvale su me da mi pokažu……da svedočim…..da znam.
Žiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiv saaaaaaaaaam!!!!!!! Žiiiiiiiiiiiiiiiiiv!!!!!!!!!????!
– Ivice brate, druže moj. Mislio sam da si gotov. Ne mogu da verujem. Šta se to desilo???
– Desila se sudbina Vlado. Desila se istina. Bog je to udesio Vlado
– O čemu to pričaš?? Ivice šta želiš reći time.
– Vlado, ….. mogu li te zamoliti za jednu veliku uslugu?? U stvari za dve
– Kaži prijatelju slobodno, sve ću učiniti?
– Odnesi ovu kutiju mojoj majci i ne otvaraj, nek to učini ona.
– A koja je druga ?
– Poguraj ova moja kolica do Crkve.
– Koje Crkve??
– Pravoslavne

 

 

 

Bidž on d bič

Pa i kučiki su živa bića, ne li je takoj?
Ide si jedno kuče takoj na plažu, eve svaki d’n od kako dođomo. ide na tam, na vam i sve čini mi se da u milimetar preodi tačno, uvek istu deonicu na plažu. Toj mu je valjda atar, što li, il pa ima neki, koj znaje kakv razlog. Možda su ga tuj neki od pre ranili, možda mu frljali od leb i s’leb, možda i od lokomadesi, koj znaje. Ima tuj ljudi od razne strane, svakavi. Svakakvi jedenja nosiv. Ima i zapadnjaci, a za nji sto je i giros da mu kupiv, onj golem, pa i koka kolu ako oće pije. Njihovi kučiki sigurno i toj pijev. Mada sve se nešto mislim, da toj kuče, nema sd tuj sreću, ako gu je pre imalo, pošto smo uglavnom mi ovde turisti. Kad kazem mi, mislim na jug od našu državu, pus jug. Od nas toj kuče, neće se najede. Mi smo tačno u trošku izračunali naš ekonomski opstanak ovde i ne frljamo nista, ni na kučuki, ni na ribe, ni na galebi. Ima tuj i Beogradjani nešto, al sve toj sitno, oni faćav mondeme. Ovj sever je za naš jug, malka put, malka gorivo. A tija Beogradjani što vido, bar neki, oni si poveli njihovi kučiki, uglančani, naranjeni i očigledno, ualeni. Ovoj naše kuče pridje u jedn trenutak da se poigra s Beogradsku pudlicu, il što li je već. Pudlica poče reži na njega, a i gazde. Poripaše i počeše mu vikav, da mu namanjujev i namavaše ga na posletku. A pudlica sve reži po njega, kao pokazala bi mu ona, a u stvari icepilo bi gu ovoj naše ko giros i toj onj malečak. Al neje ovj naš pas takv, on je umiljat i dobar. Nekako je melanholičan i tugaljiv, toj se vidi. Dal od nejedenje il slabo jedenje, dal od neuzvraćenu ljubav. Neuzvraćenu od turisti, možda od neku kučku, a možda i od gazde, ako gi ima uopšte. Po jednu ofucanu ogrlicu, vidi se da toj neje lutalica, il bar da neje bija. Ofucaja se idejći na tam na vam po plažu, i oslabeja, toj se vidi, a vidi se i toj da je toj bilo lepo kuče, jako, pravo. Bija je toj lep vučjak, a sd, sd ne se mnogo razlikuje od kolege lutalice, mada….pa se nekako vidi, gospodsko ima nešto u njega, nešto u stav koji povremeno zauzme, nešto u boemsku – kučešku setu u oči, kad pogleda u nas stranci molećivo, al pa sa zadršku, s neki ponos, il onoj što je ostalo od tj….gospodski ponos. Ide on takoj, na tam, na vam, pa grizne nešto od otpaci na plažu, al sve nekako gleda, da ga ne gleda niki. Ide, pa malka udje u vodu, al samo noge da nakvasi, da se oladi. Njegova sorta neje bš za leto. Njegovi preci su lovili po šume po debeli minusi. Neki turisti se na toj mrštiv, neki gi stra za deca, jel ipak, golemo je toj kuče, još, a neki, od onija što voliv kučiki i što su dog- pipol, kako gi vikav u Ameriku, za nji je toj mahom u redu. Oni toj razumev.
A naše kuče ide i ide, sas setan pogled i razmišlja, duboko, teško, vidi se toj. Možda razmišlja od onuj pudlicu i toj kako se nekučeći postavila prema njega. Eeeee, a nekad, nekad gi je na svaki prst od šapu imaja po sedam, osam, u svak trenutak. Nekad su se davile po njega, a on gi gordo gledaja iz dvor od nekoga Grka-gazdu, onakoj uspravan, jak, mazan.
A sd, sd ga ne primećujev i neće se ni podušiv malka s njega, ko da je šugav, a možda je stvarno i šugav. Što ti je kučeški život, neka koska, neko jurenje po kučke, neko galenje od gazdu, ako imaš sreću da imaš dobrog gazdu i da oće da te čuva, do kraj, njegov il gazdin.
Ide on takoj, na tam, na vam i razmišlja, možda na grčki, a možda na engleski, svi ovde, manje – više zboriv engleski. Ide i misli- baš je loša, al ubava beše onaj beogradska bidž on d bič.

 

***

 

Kako verovati, kako? Pa eto tako, prosto, vrlo lako. Veruje čovek čoveku oduvek i oduvek se pokaje zbog toga. Svaki put ista pruča i nikad da se nauči jedna prosta stvar, a toliko puta potvrdjena. Ne veruj, makar i ne bio u pravu, makar bio i paranoik. Čoveku nikad. Manja je šteta da nekom ne veruješ, pogrešiš pa se postidiš i izviniš i bude ti oprošteno, uglavnom. Mnogo je veća šteta kad veruješ, pa se onda uveriš u nešto sasvim drugo, nešto što može biti vrlo opasno i čak, pogubno.
I kako verovati, kad toliko puta živeli su ljudi jedni kraj drugih, delili koru hleba i crno ispod noktiju, a anda dodju neka nova, čudna vremena, neki novi adeti i više ne deliš koru hleba, već oštricu noža, kojom ti taj kome si verovao, predje preko glasnih žica, olako, ko da svira čelo. Olako ti pobije porodicu, stoku i zapali imanje. A čitav život ga gledaš, tu pred tobom. Miran, tih, skroman. Često radi u skrovitoj neprovetrenoj kancelariji, koja nikad nije videla sunca. U njoj se zbog večitog neonskog svetla, prašina vidi kao da je sastavni deo crvotočnog radnog stola. Vremenom se sjedini s njim i izgleda kao neki neobican lak ili folija. Znaš da tu, taj tihi, skoro nevidljivi čovečuljak, mršav u sivom odelu na crnim prugama, ispija kafu sam, u svojoj memli, sa kojom se u potpunosti stopio. Izgleda smešno s malim brčićima i njegov dubok naklon gradskim lepoticama, izaziva samo podsmeh istih i svih onih koji tom tragikomičnom činu svedoče. Gledaš ga kako svaki dan odlazi na posao i vraća se, gotovo nevidljiv za ljude, nečujan za okolinu. Po njemu možeš naviti sat i znaš da su mu te navike, sve te stvari koje radi rutinski i kao da izvodi kakav ritual, sve što ima i da ga jedino one, ma kako god to zvučalo, održavaju na ovom svetu. Žališ ga jer je sam, jer nije voljen, jer je tako nebitan i svojim najrodjenijim. Razmišljaš, kako on to nije zaslużio, jer je skroman i vredan i kako nikog ne ugrožava. Pokušavaš da mu pomogneš i počneš da se družiš s tim čovekom, samo da bi se on osetio malo drugčije, malo dostojanatvenije i važnije, malo priznatije. To te druženje umara jer on ti ne može ponuditi čak ni reč koja bi ga bar na tren svrstala u krug tvojih prijatelja. To druženje te zamara do zla boga, al ti si uporan i želiš da učiniš sevap tom čoveku. Njegova ispraznost ne može ni u naznakama da iskaže minimum zahvalnosti zbog toga. Ti se ne ljutiš i samo ga sažaljevas i pokušavaš i pokušavaš da ga spaseš iz tog živog blata površnosti i praznine. Baš ga žališ…….
A onda….onda dodje neko novo vreme, novi adeti. On sivo odelo sa crnim prugama, zamenjuje potpuno crnim. Jedno veče u kancelariji potpuno drugčijoj od one u kojoj je ranije radio, napiše jedno pismo, naredbu…..parafirano njegovim nečitkim potpisom. Naredbu onda preda drugima koji su kao i on namučeni i sad obučeni u crna odela. Oni onda bez pogovora, hladno…pobiju celu porodicu,
celo selo i zapale ga. Čovečuljak dobije zadatak da ih odlikuje plehanim ordenima koje dobije i sam od jednog drugog čovečuljka. On gleda reku koja odnosi poluraspadnute leševe, zatim gleda mrtve kako leže širom zapaljenog sela. Po prvi put ae oseća tako moćno, tako uvaženo. A ti… ti plačes, gorko plačeš i čekaš gudalo koje će na tebi zadnji put odsvirati, ariju smrti.
Zato ne veruj, nikad čoveku.

 

***

 

Jedan sati je noću. Gledam kroz prozor visoke četinare, koji se oslanjaju jedan o drugom, na laganom letnjem povetarcu. Ležim, pa slobodna mogu reći, u jako veseloj i prijatnoj sobi, za jednu bolesničku sobu starog državnog sanatorijuma. Slušam specijalne zvučne efekte mojih cimera, sapatnika. U pojedinim momentima zvuče kao samrtni ropac, što u nekim drugom sobama i jeste slučaj, nažalost. A onda sve to počne da zvuči kao koncert starog i dobro naštimovanog vojnog orkestra, koji izvodi neku, načas jezivu, a načas tužnu simfoniju, dobro poznatog apokaliptičnog kompozitora. Razmišljam o bolesti, mojoj, mojih bližnjih i svih nas. Razmišljam o memljivim i mračnim ćoškovima crvotočnih sujeta, obavijenih paučinom. Gledam dvoipogodišnji, plačjivi tračak svetlosti. Nažalost, on osvetljava samo anuse naše svesti i savesti. Osvetljava i fekalije, koje poput beskućnika, ostavljamo posle nužde koju vršumo svuda po tim mračnim ruinama, naših razočaranih duša.

 

 

 

Ruandska rapsodija u crvenom

Zivela jednom, negde u Africi dva bratska plemena. Bila su indenticna po svemu, kako fizicki tako i psihicki. Zivela su mirno, u prirodnom izobilju, sa predivnom klimom i cistim vazduhom. Svega toga nije bilo, bar ne u tolikoj meri, u nekim drugim delovima crnog kontinenta. Neki su obradjivali zemlju, neki su gajili stoku i imali su sasvim dovoljno da prehrane porodice, sto ponovo ne bese slucaj u drugim Africkim zemljama. Jednoga dana, stize im u goste jedan drugi narod, iz daleka. Beli ljudi, pametni, lukavi i tehnoloski razvijeni. Ubrzo ti beli gosti pocese da korise svoje lukavstvo, pa tako i da koriste rad domacina i prirodne resurse. Da bi to lakse uradili, morali su prvo da sprovedu svoje poznate metode, od kojih, najvaznija bese podela naraoda. Manje pleme proglasise drugacijim po svemu od veceg. Ubedise ih da su oni lepsi, pametniji, da im je put svetlija i da su visoki za razliku od vecinskog plemena, koje je niskog rasta, daleko manje intelgencije, ali koje je fizicki snaznije. Samim tim, napravise takav sistem, gde ce manje pleme zbog svoje inteligencije ici u skole, obrazovace se i voditi zemlju, ruku pod ruku s belim gostima, posto su prirordno predodredjeni za to. Vecinski narod je na drugu stranu, kako zbog svoje snage, tako i zbog manjka intelekta, trebao obavljati najteze fizicke poslove. Njima nije dozvoljeno da se obrazuju u skolama belih ljudi, posto oni jednostavno nisu bili predodredjeni za to. Skole su pohadjali jedino pripadnici manjeg plemena.
Medju pripadnicima vecinskog plemena poce rasti nezadovoljstvo, zbog svega toga. Sve vise i vise uvlacila se mrznja medju dva bratska plemena.
Jednog dana, beli ljudi resise da odu, posto su smatrali da su tim gostovanjem, dobili sve sto su hteli. Ostase ponovo samo dva bratska plemena, da zive na toj zemlji kao nekad. Ali nije bilo kao nekad. Beli covek ode i ostavi im za uspomenu mrznju. Mrznju koja se pretvori u veliko zlo. Vecinsko pleme resi da se osveti za godine ponizenja i ugnjetavanja.
Za 100 dana pobi milion pripadnika manjinskog plemena. Pobi muskarce, zene, decu, starce. Pobise ih macetama. Jedan broj pobise u Crkvi, u kojima su im beli ljudi govorili o Bogu. Beli ljudi gledase to na televiziji. Neki drugi beli ljudi, kojih je bilo malo, govorise da treba pomiriti dva bratska plemena. Beli ljudi koji su bili gosti ta dva plemena, govorise da ne treba niko da se mesa u nesto sto je stvar izmedju ta dva, nekad bratska plemena.
Jednoga dana, posle mnogo godina udjose dva pripadnika, po jedan od ona dva plemena, u Crkvu gde su ostale kosti masakriranih ljudi i dece. Jedan od njih podize sa poda macetu, koja je stajala tamo, ko zna od kad. Bese to pripadnik veceg plemena. Pridje polako, s macetom u ruci pripadniku manjeg plemena. Pripadnik manjeg plemena ga je gledao bez reci i nije se pomicao. Kad mu je pripadnik veceg plemena bio sasvim blizu, pripadnik manjeg samo savi glavu, kao da ceka udar macete. Pripadnik veceg plemena mu stavi macetu u ruke i kleknu. Sada on savi glavu i zajeca, gorko. Pripadnik manjeg ga podize. Zagrlise se i dugo plakase. Jedan od njih pita drugog, sta se desilo sa dusom njihove brace. Drugi rece da su je odneli beli ljudi sa njima, zajedno sa svim ostalim sto su poneli u kamionima. Rece da im je valjda trebala, posto oni nisu imali svoju, ili su je izgubili, nekad davno

 

 

 

To

Čitav život sanjam tu….tu vešticu, il šta li je već. Nisam siguran ni da je to užasno biće, žensko. Nisam siguran ni da li uopše ima pol, iako to nije ni važno. Nisam siguran čak ni to, da je uopšte i biće u pitanju. Zapitam se često, odakle dolazi i kako ne prolazi? Kako ovoliko traje? Možda je to deo mene, tamna strana mog uma, mog meseca. Možda je dobro što je to okrenuto samo protiv mene…Oni, kod kojih se taj entitet, ta neželjena kreacija uma, okrene protiv drugih, vrlo su opasni. Teško je kontrolisati tu silu, taj užas.
Bilo je pre nekog vremena, kad mi se po ko zna koji put, ponovo javilo u snu. Javljalo se i posle toga, nikad nije ni prestajalo, al te večeri, tačnije tog ranog jutra, kad još nije svanulo, bilo je drugačije. Bilo je puno strašnije od uobičajnog susreta sa tim i kao da je tad, To, bilo rešeno da se obračunamo. Ili sam možda ja rešio da se obračunam s njim, odnosno moja podsvest.
Probudio sam se, ili mislim da sam se probudio i To je bilo tu, u sobi. Bilo je na stolici. Ne mogu reći da je sedelo, pošto tad nije imalo jasan oblik i izgled, koji inače uvek menja, pa onda nije ni najjasnije da li može da sedi. Ono što sigurno znam je, da je bilo okrenuto ka meni i da je čekalo…..Ne mogu opisati strah i užas koji mi je ispunio srce. Užas oko te kreature je siguran sam, užas koji ona sa sobom, donosi iz pakla. Odjednom sam osetio neopisiv gnev, koji se preplitao sa strahom. Gnev zbog torture od strane te mentalne pošasti, ali i zbog toga što mi je dojadilo da osećam toliki strah. Bio sam besan što sam se toliko dugo osećao kao kukavica. Rešio sam da se obračunamo. To je takođe, nekako pokazivalo, da namerava isto. Odjednom sam počeo da vičem, praktično sam urlao. Pitao sam ga, šta više želi od mene? Pokazivalo mi je da krenem za njim na potkrovlju. Izjurio sam u hodnik i taman krenuo stepeništem, zastao sam na tren i otišao do kuhinje po nož. Bilo mi je čudno što to činim, pošto sam znao da To, nema telo i da nije fizičko. Ipak, poneo sam ga, jer sam, samom sebi tako izgledao spremnijim za taj obračun. Možda je još važniji razlog bio taj, što sam pomislio da kreatura možda ipak uzme fizički oblik, kad dođe do toga. U tom slučaju je moguće da je se konačno rešim. Išao sam stepeništem, dok su me dve nevidljive ruke vukle, svaka na svoju stranu. Ruka straha me snažno vukla da se vratim, dok me ruka besa vukla prema potkrovlju i ona je bila jača.
Kad sam se popeo, video sam siluetu krupne starije seljanke. Sedela je na nečemu, a zbog fute koju je nosila, nisam video na čemu. Nosila je šamiju na glavi. Bila je mi je leđima okrenuta i gledala prema prozoru, sa kojeg je ulazila neka slaba svetlost, kao od ulične rasvete. Ono što je bilo najkarekterističnije za tu ženu, nije bila njena vizuelna pojava. Bi je to zvuk, koji je okruživao, a moju dušu ispunjavao najvećim užasom. Zvuk, koji i sad čujem, u glavi, doduše mnogo tiše i sa drugačijim doživljajem nego tad. Zvuk koji se sa ničim ne može uporediti. To je bio zvuk, čistog zla. Bio sam potpuno ukočen. Ta žena je onda počela da lebdi ka meni unazad i dalje okrenuta prozoru. Kad je gotovo prišla, znao sam da sam nemoćan, potpuno. Mislio sam da ću umreti, kad me je u jednom trenutku, ščepala za rame još jedna ruka i počela da me trese. Otvorio sam oči uz krik. U sobu je uleteo otac i pitao me šta je bilo i zašto sam kriknuo. Rekao sam da je bio san. Danas nisam siguran da je bio samo san.
Ustao sam i otišao na potkrovlje. Na podu je ležala marama. Pitao sam moje odakle ona tu i čija je. Nisu znali.

 

 

Zaborav

Negde u kasno julsko popodne, rešim ja ono što mi se već neko vreme vrzmalo po glavi. Otići ću do stare kuće mojih predaka, na brdu. Svaki put kad bih boravio na selu, od kako su baba i deda otišli..zauvek, javljala mi se ta želja, al nikako da se rešim. Tog popodneva, kad je sunce već počelo da daje nagoveštaj kraja dnevne smene, napokon reših, otići ću.
Kad je čovek mlad, kao što sam ja tada bio, nijedan uspon i nije uspon. Kad krene da stari i ravan put je uspinjanje.
Sa obe strane makadama, kroz brdovit krajolik, ređaju su se stare i oronule kuće sa okućnicama. Ispred nekih je tu i tamo, poneki starina po avliji, tumarao tamo, amo, pomerajući poneku stvar .Tako bi prvo sam sebi, još uvek u glavi i u srcu, održavao živu sliku negdašnjeg života, kad su još svi ostali bili tu, a onda i drugima, retkim prolaznicima, kao meni. Neki od njih su su bacali žito malobrojnoj živini. Neki su pokušavali da ubede svoje telo, koje je poput kuća počelo da popušta, da mogu još kao nekad, da zapnu i da urade kao retko koji njihov vršnjak u gradu. U tom bi sukobu volje i mogućnosti, starost najnemilosrdnije donosila vesti o prolaznosti. Seli bi tako usred nekog posla, na starom tronošcu ispred kuće, blizu plota i nadali se da prođe neko. Nadali se da u tom predahu, slučajni prolaznik, može čuti njihovu biografiju, bar jedan deo. Da čuje nešto o njihovim mukama i podvizima iz mladosti, koji su sada poput ordena na reveru, okačeni na njihovom licu, utisnuti u duboke bore. Nema boljih svedočanstava jednog vremena, od tih bora i tih priča. Tako sam i ja imao čast, da na tom putu do stare kuće, čujem nekoliko takvih svedočanstava. Zaista, zapita se čovek, kakve sve drame u životu ljudi prožive i prežive i šta sve srce može da podnese. Pomisliš, kako je šteta, što se većina toga, zauvek izgubi iz sećanja, i nestane svaki trag, kad nestane glavni protagonista. Svaki život je roman, uglavnom nenapisan. Velika je šteta, što danas mladi naraštaji nemaju vremena ili volje, da bar saslušaju poneku glavu iz tog romana. Tako se te nenapisane knjige, nađu u nekoj nebeskoj biblioteci, čiji mi, koji još zemljom gazimo, nismo članovi. Ko zna, možda ćemo moći pročitati sve te knjige, onda kad dođe vreme. Možda bar neki od nas. Ovako sad, onaj ko ima sluha i ko ima sreće, može čuti još po neku od tih priča iz starog, slavnog vremena.
Krećem se sve užim makadamom, pokraj kojeg sve manje ima kuća a sve više drveća i žbunja. Ubrzo bi trebalo da vidim prve obrise starog domaćinstva, kojem sam se uputio pred sami suton, vrelog julskog dana. Nadam se da još stoji tamo nešto od onog, što sam poslednji put video kao dete.
Sunce je već do pola zašlo i na horizontu se crveni njegov obris. Prigušeni zraci još uvek obasjavaju staru kuću, koja usamljeno stoji na onom proplanku u hladu drveća. Poprilično je oronula, kao i pomoćne barakice oko nje. Jedino se još bunar drži, kao da je jedino na njemu ostao sav teret prkosa vremenu. Ja nisam imao sreću da vidim, kako se tu odvijao život. Kad sam se rodio, moji stari su se već odavno preselili u podnožju jednog drugog brda. Deda mi je pričao kako je izgledalo živeti u toj kući sa puno članova. Te priče, kao i moja mašta, mogle su sve to da mi dočaraju i da ponovo sve oživi. Vremenom su se članovi mnogobrojne porodice, jedan po jedam osipali i svi do zadnjeg otišli sa ovog ognjišta. Ulazim u kuću i prvo što mi pada u oči je upravo to ognjište. Još uvek tu stoji, kao i kotao koji visi okačen o neku gredu. Na zidovima o klinovima još visi po neki zarđali lonac i tepsija. Na zemljanom podu, izmedju greda nazire se mracni podrum, izba. Po ċoškovima, sunce kroz šupljine na tavanu, baca svoje poslednje zrake na krhotine od malih komoda, grubo tesanih tronošaca i polomljen krevet. Ispod kreveta nazire se dečija cipelica. Stvari stoje, napuštene i dugo nekorišćene i kao da se čuje njihovo šapat. Kao da žele nešto da kažu. Znam šta žele. Ne mogu to objasniti tačno, ali znam. Ja mislim da kada se na jednom mestu odvija život, tako dugo i tako kao što se ovde odvijao, on se upije u stvari, u zidove, u celu avliju. I kada oni koji su tu živeli, odu odatle, njihov deo ostane utisnut u sve to. Odatle i tolika tuga koju osećam prema kući u kojoj nisam živeo. To je valjda od uzdaha koji ispustaju te stvari, ta kuća, bunar, avlija…. Duh mojih predaka i njihova krv još je u temelju ovog zdanja, koji će se ubrzo sam od sebe urušiti, a krv nije voda.
Izlazim i laganim koracima obilazim dvorište. Ispred jedne od pomoćnih objekata, verovatno ambara, nalazim ogroman opanak od svinjske kože. Setim se tad priče mog oca, kako je njegov deda imao najveća stopala u čitavom kraju, gotovo kao džin. Podižem ga lagano i posmatram dok me obuzima osećaj krivice, što sam neke očeve priče o njegovom detinjstvu doživljavao preteranim, čak i izmišljenim. U daljini se tada začuje žagor dece. Prave i žive dece. To doživljavam kao nekakav znak, da se život nastavlja na drugom mestu, kada na jednom prestane. Tuga polako nestaje i sa prvim sumrakom, opraštam se sa duhom predaka, govorom koji nema reči.
Krećem uskim putićem, koji sada postaje sve širi i kojim se vraćam svojima, dok sve jasnije razaznajem glasove ljudi iz sela.

 

 

 

Devojka 1.

Dok vozi auto, sredovečni muškarac razmišlja, ogorčen i zabrinut. Vreme je kišovito i tmurno, vidljivost jako slaba i klizav kolovoz.
– E ne mogu više, stvarno ne mogu. Zar mora sve ovo, baš meni da se dešava? Šta sam ja to Bogu zgrešio? Toliko dugo smo čekali to dete i on se rodio. Da rodio se i sada je zarobljen u svom svetu? Bože zašto, zašto!!! ( Izgovara glasno i na kraju, praktično viče)
U tom trenutku, u sami sumrak, auto proklizava i čovek gubi kontrolu nad njim. Čuje se tup udarac i on oseća da je udario u nešto ili nekog. Zbog naglog kočenja i sam bočno glavom udara u prozor od automobila i samo na tren gubi svest. Brzo se osvešcuje i razbistruje mu se pred očima. Oseća se kao da sanja i nada se da će se svakog trenutka probuditi. Ipak sve više mu postaje jasno da je u pitanju stvarnost.
Izgovara misli na glas, dok lagano otvara vrata od automobila iskošenog na putu, kojeg je gotovo preprečio.
– Da li je ovo moguće? Pa zar i ovo da me snađe? Nisam valjda udario nekog ili nedaj Bože ….
Izlazi iz auta i polako prilazi nečemu, što izgleda kao nepomično telo neke žene. Hvata se za glavu. U šoku je, uplašen i zabrinut. Ipak vrlo brzo dolazi sebi. Saginje se nad njom i čudi se što nigde nema krvi. Ona leži potrbuške. On je okreće lagano i sad jasno vidi njeno lice, niz koje se slivaju krupne kapi kiše, koja sve jače pada. Vetar duva sve snažnije. Razmišlja
– Kako je mlada i lepa? Nikad nisam video tako lepo lice. Gospode ubio sam andjela. Ja sam proklet, proklet!!! ( Viče i gotovo vrišti, dok pada na kolena kraj nje i čupa kosu)
U tom trenutku, dok plače nad njom i dok prekriva svoje oči, oseti nečiju ruku na svojoj glavi. Lagano sklanja svoje ruke sa očiju i vidi mladu ženu, gotovo nestvarne lepote. Ona se uspravila i sada je u nekom, polusedećem stavu. Nežno mu dodiruje rame dok je on u bunilu gleda. Njene prodorno plave oči sijaju i u mraku i jasno se raspoznaju po nevremenu, kao dva izvora nekakve kosmičke svetlosti.
– Ne plačite. Ne brinite, sve je u redu (govori mu neobično smirenim glasom, koji kao da nije s ovog sveta) Ja sam dobro, sasvim dobro. Nije mi ništa. Nisam čak ni ugruvana.
– Ali kako?? Ja sam…..
– Kazem vam gospodine, ne brinite. Vi me niste udarili. Ja sam kriva što ste proklizali. Išla sam kolovozom, svojom greškom. Vi ste samo pokušali da me izbegnete i auto vam je proklizao usled kočenja. Ja sam se tad saplela i pala, to je sve. Ja treba da vam se izvinim, i zaista, molim vas da mi oprostite. Nadam se da niste povređeni i da vam auto nije oštećen.
– Bože hvala ti, hvala ti do neba!! ( čovek se krsti i gleda ka nebu dok je još na kolenima)
Devojka polako ustaje i pomaže čoveku da i on ustane. On je tad snažno zagrli, a ona ga lagano potapše po leđima. Stoje tako zagrljeni na kiši nekoliko minuta. Neobično je što putem ne prolazi nijedno vozilo, čak i ako se uzme u obzir to, što je nevreme
– Dobro je, sve je dobro gospodine. Vi verujete u Boga, to vidim. I ja verujem. On nas sve čuva.
– Gde živite gospođice? Prebaciću vas kući. Ili možda želite negde drugde? U svakom slučaju, prebaciću vas gde kažete.
– Pošla sam do Crkve, ali zbog nevremena put se odužio, pa evo pade i mrak. Otići ću sutra. Prebacite me kući molim vas. Malo je dalje, živim na periferijiji, praktično u poslednjoj kući na suprotnom kraju grada. Nadam se da vam to nije problem?
– Svakako da nije gospođice. Samo kad smo svi živi i zdravi.
Ulaze u kola i kreću ka periferriji gde devojka živi. U kolima ništa ne govore. Pri dolasku ispred male trošne kućice, ona mu kaže da se zaustavi, jer tu stanuje. On čini to
– Gospodine, molim vas, udjite na kratko. Na čaj, da se zagrejete i malo smirite. Mislim ako ne žurite?
– Znate ja …..hvala, ali ja…….
– Znam, vi ste oženjeni i volite svoju ženu. Mislite da ovaj poziv nije prikladan. Ne brinite, budite sasvim spokojni. Zovem vas iz razloga, koji nema veze sa neverstvom i ovo nije nepristojna ponuda.
– Kako znate da sam oženjen, a kako tek znate da volim svoju ženu?
– Uđimo u kuću, pa ćemo o tome uz čaj.
– Neobično, ovde sam prošao toliko puta, a ovu vašu kućicu nisam nikad primetio
– Mala je to kućica i veoma skromna. Ne pada baš u oči.
– Da mala al nekako drugčija. Ima nešto neobično s njom…..kao i s vama…..( zastaje, zavrpolji se nekako nespretno, gotovo smešno) Oo, oo…..oprostite molim vas…..
– Ne mari, sve j redu. Razumem vas. Ljudi obično tako reaguju na mene. Znam ja da da sam drugačija.
– Oprostite, zaista, nisam mislio ništa loše, naprotiv. Vi ste neobični na jedan… divan način. Evo ponovo govorim svašta
– Sve je u redu, verujte. Ne opterećujte se. Meni možete reći sve što mislite, mada ja to već znam. Dve kašičice šećera, jel tako? Morate smanjiti šećer u ishrani, ionako ste previše izloženi stresu. Znate kakve to posledice može imati po vaše zdravlje
– Ali kako??! Kako to znate i to za moju ženu, za dve kašičice? Odakle…
– Nije bitno kako znam, dovoljno za vas je da znam. Izvinite samo sekund, moram do kuhinje da donesem šoljice
Čovek unezveren posmatra unutrašnjost neobične kuće na slabom svetlu. Posmatra starinski ali očuvan nameštaj, identičan onom iz njegove stare kuće iz detinjstva. Prožima ga sve čudniji osećaj, koji ne može objasniti
– Jel vam se dopada moj nameštaj? ( Pita ga devojka nasmejano pri povratku iz kuhinje, dok nosi par šoljica )
– Ove šoljice….odakle vam? Potpuno su iste kao one, koje smo imali, kad sam bio dete. Sve je vrlo slično našoj staroj kući, koja je uzgred, vrlo nalik ovoj vašoj. I vaš nameštaj, praktično je isti kao onaj koji je bio u toj kući.
Ona na to ništa ne odgovori, samo se blago osmehnu
– Jel vam odgovara čaj?
– Da, da, odgovarara (reče zbunjeno). I on ima tako poznat ukus. Oprostite, moram vas nesto pitati
– Da poznajemo se.
– Ali……kak ste……
– Kako sam znala šta ste hteli da me pitate, jel tako? Već sam vam to rekla ranije. Jednostavno znam šta mislite. Ne pitajte kako. To je nešto, što u ovom trenutku ne biste razumeli.
– Ali ako vi unapred znate sve sto zelim da pitam, onda ovaj razgovor za vas nema nikakvog smisla.
– Itekako ima smisla. Ima smisla za vas, a samim tim i za mene
– A recite mi, od kad se znamo?
– Znamo se čitavog života. Vašeg života. Od kako ste došli na ovaj svet.
– To nije moguće. Vi ste puno mladji od mene.
– O, da, moguće je, verujte. Nisam ja mlađa od vas, naprotiv
– Ali vi tako mlado izgledate.
– Ništa nije u potpunosti kako čoveku izgleda. Ni to sa vašim sinom….
– Vi svakako znate za mog sina, kad već sve ostalo znate.
– Javite se kući. Čekaju vas na večeri. Da ne ne brinu.
– Šta da im kažem? Ne znam šta će pomisliti supruga ako….
– Samo se vi javite i recite im da ne brinu. Biće sve u redu.

Devojka 2.

– I kako je reagovala supruga, kad ste joj saopštili da ćete zakasniti? Jel bilo onako, kako sam vam rekla?
– Znate to već i sami. Za divno čudo, nije se ljutila i nije reagovala burno kao ranije, kad bih zakasnio kući. Inače, ona me stalno kritikuje i govori kako sam spor i kako se kao stalno nešto razvlačim, pa zbog toga znam često da zakasnim.
– A toga ovog puta nije bilo, jel tako?
– Nije, zaista. Ono što je čudno u svemu tome je, što sam izgovorio reči, koje kao da nisu bile moje. Uopšte, kao da to nisam bio ja.
– Bili ste vi. To je ustvari vaše pravo lice. Vi, kakvi ste zaiata u duši. Problem je što mislite da je to vaša slaba strana, koju iz svesti potiskujete u podsvest. To se dešava zbog straha, da tu po vama slabu stranu, ljudi u svom zlu, ne iskoriste protiv vas i da zbog toga budete povređeni i poniženi. Ono što trebate znati je, da je to u stvari vaša najača strana. Svaka zloupotreba toga, od strane drugih, u stvari ne povređuje vas, već njih same. To na kraju shvate svi, samo što je tad za većinu, nažalost kasno.
– Nije mi jasno kako toliko znate o meni. Čak i ono što sam nisam znao. Doduše i ja imam utisak da vas znam od nekud i to odavno.
– I znate me, čitav život. Vaš život
– To je nemoguće. Vi ste tolko mlađi od mene. Gotovo da bih mogao da vam budem otac.
– To nije tačno. Uopšte nisam mlađa, naprotiv, ne možete ni zamisliti koliko sam starija
– Ali vi izgledate…
– Puno stvari nisu onakve kao što izgledaju. Čovek tokom svog ovozemaljskog života, posmatra stvarnost očima, kroz koje drugi ne gledaju, već samo on. Puno stvari vidi kako želi da vidi, dok srce potiskuje razum. A dešava se i to da srce vidi nešto, što razum ne bi mogao. Zbog tog, vrlo čestog neslaganja razuma i srca, čovek puno propati, često bude zbunjen i pravi greške koje mu po nekad odrede sudbinu.
– Hteo bih vas pitati, kako se poznajemo i odakle?
– Sigurno ste primetili vašeg sina, dok je još bio beba, kako se zagleda u neku tačku, na zidu, plafonu u nekom ćošku..
– Da primetio sam to.
– Sve bebe to rade i vi ste to radili kad ste bili beba. Tad smo se prvi put upoznali
– Ali kako? Ja se ne sećam…
– Ne možete se toga setiti, to niko ne može. Kad se čovek rodi, njegovo srce je potpuno čisto, još nije stiglo da se uprlja i da ga drugi uprljaju. Jedino kad je srce čisto, oči mogu videti sve jasno i onakvo kakvo jeste. Vremenom kad se srce isprlja, taj vid se gubi a s njim i sećanje na te slike. Zato jedino bebe mogu videti nas, onakve kakvi smo stvarno.
– Koga to vas?
– Mislim da znate odgovor na to pitanje.
– Ali evo, ja vas i sad vidim a nisam beba.
– Sada me vidite tako i onoliko, koliko to vaše srce u ovom trenutku može podneti. To je poprilično drugačija slika mene, od one koju ste videli kao beba. Verujte, to što me sad vidite, vaša je velika sreća i retka privilegija koju onaj, koji me je poslao, daje ljudima.
– Ko vas je poslao?
– Znate to. Znate duboko u sebi i da to što se večeras dogodilo i ovaj naš susret nije slučajnost.
– Ne znam šta da mislim više. Jedino znam da je sve ovo tako čudno.
– Kad se desio onaj peh na putu, vi ste se obraćali Bogu i postavljali mu neka pitanja. Žalili ste se na život. Vidite, većina na takve odgovore čeka čitav život. Ponekad neko, dobije odgovor vrlo brzo, gotovo istog časa kad postavi pitanje. Kao vi recimo.
– Ja nisam dobio odgovor.
– Niste ali ćete dobiti vrlo brzo. Upravo sada.
– Vi naravno znate koje sam pitanje postavio. Znate da je reč o mom sinu
– Bog nikad ljudima ne daje nesreću. Ljudi je sami sebi daruju. On od nekih ljudi zahteva veću borbu za dobro. Ta borba često nije laka, pa se ljudi muče dok je vode. To oni dožive ko nesreću. Retko ko zna i prihvati da ta borba kasnije bude nagrađena, onako kako ljudi ne mogu zamisliti i to trajno.
– Ali, šta je sa onima koji se ne muče i koji ne biju tako teške bitke? Jel to znači da oni ne mogu dobiti takvu nagradu.
– Oni su nagrađeni već ovde. Ali to je iskušenje, koje je takođe veliko i nekad čak i veće nego borba i muka koje proživljavaju drugi. Od toga, kako se postave prema tom iskušenju, zavisiće i ona najvažnija nagrada.
– Ja očigledno spadam u one koji svoju nagradu, moraju zaslužiti velikom borbom i mukom. Vi znate, moj sin, zarobljen je u svom svetu. On je utamničen u njemu.
– Upravo smo se zbog toga mi sreli večeras. Zbog te borbe za vašeg sina. Zbog odgovora koji su u vama, a zbog kojih sam ja ovde, da vam pomognem da ih otkrijete.
– Nemam ja te odgovore, verujte.
– Znate, ljudi često svojim sumnjama i skepsom pogube odgovore, koje su znali i koje je Bog dao i zaborave ih
– Ja ne znam kako da pomognem sinu, da ga ga iščupam iz njegovog sveta tišine.
– Njegov svet, nije svet tišine. Vi to ne vidite i ne čujete, jer niste ušli u taj svet. Kada biste ušli, videli bi to. Da biste ga izvukli iz njegovog sveta i njegove tamnice i otkrili mu druge svetove, morate prvo ući u njegov. Morate tamničiti u njegovoj tamnici zajedno s njim, da bi otkrili zašto ne otključa tu tamnicu, ključevima koje sam ima.
– Pokušavao sam, al me on ne pušta i ne otključava, a ja sam nemam te ključeve
– Imate,al niste svesni toga. Vidite, svetova ima mnogo. Svaki čovek je jedan svet, za sebe. Nekad se ti svetovi sudaraju, nekad spajaju a sve zavisi od ključeva. Da bi otvorili neka vrata, moramo imati pravi ključ, koji jedino odgovara toj bravi.
– Ja neznam koji je to ključ, zaista.
– Kao što rekoh, znate. Al evo, reći ću vam. Ljubav je ključ.
– Pa zar ja nemam ljubav prema sinu?
– Imate, itekako. Samo mu je trebate pokazati u celini. Trebate mu je pokazati celu, nekompromitovanu osudom, brigom i predrasudama. Samo takva ljubav je ključ, koji će otvoriti vrata njegovog sveta, koji mu tako otključan, više neće biti tamnica.
– Ja neznam šta bih vam sad rekao..
– Ne morate ništa reći meni. Trebate reći sebi i saslušati to dobro. Idite sad, željno vas očekuje sin a i supruga.
Čovek izlazi lagano iz devojčine kućice, duboko zamišljen. Seda u kola i lagano se odvozi kući. Na vrata ga sa osmehom dočekuje sin, s’ kojim se dugo grli, kao nikad do tad. Supruga ih gleda kroz suze.
Rano ujutru on odlazi u Crkvu sa sinom i ženom na jutarnju službu. U Crkvi među vernicima ugleda devojku koju je upoznao prethodne noći. Ona se osmehuje i brzo nestaje među ljudima koji su došli na službu. Posle služenja, čovek se sa suprugom i sinom odvozi do devojčine kuće. Kad stignu na to mesto, on vidi da tu više nema te kućice, već samo proplanak. U tom trenutku na haubi automobila sleće velika bela ptica. Mališan se njoj jako obraduje i izgovara prve reči
– Ko-ka, ko-ka, kvila..

 

 

 

8.mart

Zena 1:Gde si ti?Nema te ceo dan,a i juce
Muskarac1:Bio sam tu,kod kolege. Ovaj…bila neka frka,pa smo radili ceo dan
Zena1:Ne delujes bas nesto umorno.
Muskarac1:Neznam,ovaj…mozda…pa od spavao sam malo
Zena1:Gde si odspavao?
Muskarac1:Pa,ovaj….kod kolege..malo sam spavao
Zena 1:Zvala sam ga ,nisi bio kod njega.A vidim, imas i ruz na kosulji.Ja ne koristim takav
Muskarac1:Neznam o cemu govoris,ja stvarno…?
Zena1:Znas
Muskarac1:Ja,nisam,neznam….kad si zvala,sta…
Zena1:Uzgred ,hvala na poklonu.Divan je
Muskarac1:Kakav poklon?Neznam o cemu govoris?
Zena 1:Moze biti.Adresa je prava,i tvoje ime kao posiljaoca,al ne i moje ime
Muskarac1:Kako,sta?
Zena1:Ime je od supruge tvog kolege,kod kog nisi spavao.Spavao si u vikendici,sa njom
Muskarac1:Ja…,nisam..ja…
Zena1:Uzgred zaista lep porse,pristaje mi.A sad izvadi iz dzepa to sto si hteo da mi das
Musjkarac1:Ja sam hteo da ti…
Zena 1:Znam ,kljuceve od golfa.Prema porseu je zaista smesan,al i ti si, prema svom kolegi

 

 

 

Autoput za pakao

Pa sam se sabajle dignaja u pola pet,eeej u nedelju.

Svako jutro se dizam s komšijski petlovi, iz naviku od pustu prvu smenu.

Oni kukurikav  dušmanski umesto budilnik,pre kog se  budim od stra da ne čujem  strog ženski glas od mobilni, kako mi preti da ce zakasnim. Pa tačno je toj da od onog zlotvora što je izmislija budilnik, većeg dušmana čovečanstvo neje moglo da  ima.

Svako sabajle u toj vreme, pitujem samog sebe, u što li je pa lepota života,kad se svi budimo, ko s oproštenjem usrani,jel i stomak traži svoje, zbog kasno jedenje noću, pa mora ga ispoštujemo. Što se jedenje tiče, ono je postalo i duševna rana, umesto u pozorište sto izgore, il u bioskop sto ga nema  dvajes godine, mi fatimo pa jedmo, što dokačimo i čto ima. Zatoj sam ja i debel, zatoj sto mnogo volim kulturu i umetnost, a alternativa je puna s triglicridi i holesterol. I takoj dok žderemo nevine životinjke, mi u stvari žderemo sebe.

Al takoj ti je toj s dizanje, bilo i biće.Stalno slušam od tatka, kako se on cel život dizaja rano, i grabija dve sreće, pitam se koje li su toj sreće bile? Jedna mora da je bila  toj što je slušaja   neodoljive arije ptičica, pošto on mnogo voli da gi sluša, pogotovo u toj vreme kad se najbolje čujev i najubavo pojev. A na mene ,na mene su mi kad se dinem za rabotu, svi zvuci odvratni i suvišni, sve mi je isto, a se cula Ceca, Pavaroti, slavuj ,a buljina il čavka. I  uvek mi je bilo čudno, kakvi su toj ljudi što su od rano sabajle nekako dinamični,razdragani i raspoloženi, pa kad udjem u bus oni se raspričali sto na sat, a šofer ga opicija milo narodno na radio pa sve ječi.

E pa sinko, vikaše tatko mi , trebaja si školu da učiš, a sd, sd ce se dizaš ko vampir, će ideš u fabriku, će secaš, i svak ce te zajebava.  E toj što mi je pričaja, tek u pola pet sabajle dobijalo je prav značaj.

Vučem se takoj svaki dan na stanicu, i razmisljam od tišinu, kako lepo zvuči, razmišljam, što se toj s mene desilo pa sam upaja u tuj sumornu kolotečinu, ko u mlin za meso, što ce me smelje ko onija deca u spot od Pink Flojd,  i iz tuj masinu će izađe meso što će roštiljav izelice,a koske i dusu ce dav na verni kučiki čuvari i dupelisci. I što će gi pa duše, što gi ni đavol više neće, jer su prazne i ofucane odavno. A tija dupelisci , tija gledav kako gazde cepiv krtinu, i moliv se da ne turav ljuto, jer posle dupe treba da se lize.

Idem na stanicu a dođe mi samo da produžim, da idem uz brdo i nadjem neku pećinu, i tuj se gušnem s runtavoga medveda i zajedno prespijemo do penziju. Da, da, medveda , i ne bi me bilo stra ama ič, pa ja sam s mnogo gore zverke po cel dn, takoj da mu medved dodje pitom ko jagnje pored onakvi kurjaci.Al kod stanicu zastajem i navijen , ko budilnik na mobilni, ulazim bezzivotno u crveno beli autobus,dok  u glavu  ipak čujem  muziku, Angusovu gitaru iz pesmu , autoput za pakao.

 

 

 

Bio jednom jedan voz

Bio jednom jedan voz.Zvao se Cira.Bio je to mali, veseli voz.Iako je bio poprilicno star,i isao na ugalj,bio je ispravan.Putnicima je u njemu uvek bilo toplo i prijatno.Nije bio brz kao njegova mladja braca,koja su bila puno veca i snaznija od njega,i isla na struju.Ipak,njegovi putnici su uvek stizali na vreme.I ne samo to sto nisu kasnili,nego su njegovi putnici uvek bili srecni i veseli,bas kao i on sam.
Imao je Cira svog masinovodju,malenog zivahnog brkicu,po imenu Horacije.Poput svog imenjaka,Rimskog pesnika,i on je pisao pesme,koje je citao svom unuku Peri.Horacije je cesto vodio Peru na tim putovanjima,pa bi zajedno sa njim i zapevao te svoje pesme.Zvuke njihove pesme,kao da je sam Cira prenosio putnicima,pa bi zapevali i zaigrali i oni,a Cira bi se veselo njihao na sinama.Tada bi vozic sam od sebe zapistao,a deda i unuk bi se samo pogledali,slegli ramenima i veselo nastavili svoju pesmu.
Prolazilo je vreme,а dolazili su sve moderniji i brzi vozovi,a Cira je ostajao isti.Nije stario,bio je uvek veseo i cio.Mali Pera je vec izrasto u pravog momka i doslo je vreme da zameni svog dedu.Horacije je znao da se blizi dan kad ce Pera preuzeti upravljanje Cirom,i bilo mu je drago zbog toga.
Medjutim,dosetise se neki vazni ljudi,da je doslo vreme da sa Horacijem ode u penziju i Cira.Nas mali voz,kao da je znao za to.Postade tuzan i vise nije veselo pistao kao pre.Ni putnici vise nisu bili veseli kao pre,i kao da su i oni osecali Horacijevu i Cirinu tugu.Horacije je bio ocajan,i nije mogao nikako da prihvati da se njegov Cira vise nece kotrljati po sinama.Pogotovo mu je bilo zao, bsto ga njegov unuk nece moci naslediti u upravljanje vozicem.
Medjutim Pera nije gubio nadu,i cvrsto je resio da Ciru zadrzi na pruzi,gde mu je i mesto, i usreci svog dedu.Otiso je Pera kod onih vaznih ljudi,i rekao im da moze dokazati da je Cira isto tako brz i dobar kao i ovi novi vozovi.Vazni ljudi uz podsmeh dozvolise Peri da pokusa da to i dokaze.
Pera uze za ruku svog dedu Horacija i udjose zajedno u lokomotivu.Horacije pre ulaska,sapnu nesto Ciri na vrata,a unutra napunise kotao do vrha i vozic krenu.Isao je Cira najbrze sto je mogao,al ipak bese dosta sporiji od novih vozova.
Kad stadose na zadnju stanicu,putnici polako pocese da izlaze,i svi zacudjeno gledase na sat.Pridjose tada Horaciju i Peri,i cestitase im i pozvase na kafu u peronski bife,posto su imali jos dosta vremena do posla.
Utom naidjose vazni ljudi,i jako se iznenadise kad videse da je bife pun,kao nikAd pre.Pitase konobare o cemu se radi,i zacudjeni i oni sedose da popiju kafu.
Od tog dana,Cira ponovo krenu na svoj put,veseo kao nekad.Deda Horacije je ponovo pevao putnicima i svom unuku koji poput svog dede sada upravljase vozom.Ponovo se na sinama cuo veseli Cirin zvizduk

 

 

 

Bolnički dani

Crni se oblaci nadvili
nad zgradom, sivom,
velikom i starom,
što je s dimnjakom na vrhu kao sa cigarom,
dok ispušta guste kolutove dima,
i trepće ko Argus,
a stotinak očiju namiguje svima,
što sa svojim usudom se bore,
u bolnici što je odmah preko,
i nemaju više stida,
dok od bola duše gore,
iznurena,gola tela i ne kriju,
i niko ih zbog toga ne gleda popreko.
Crne ptice igraju svoj tango,
mrzovoljnom nebu u lice se smeju,
s bolničkog prozora,
nemo i ko senka,
čovek sa očima izgubljenog sjaja,
gleda sitne pahulje što veju.
Vetar grli ljude koji žure,
kao mačor im se oko nogu mota,
zviždi i ko na tren i da pevuši,pesmu o prolaznosti života.

 

 

 

Čarobni Vrtić

U jednoj maloj kuci,na kraju sokaka,ziveo je decak po imenu Vid.Bio je to lep i dobar decak,i jedinac u roditelja.Kao i svako jedince,i on je bio razmazen i ponekad veoma nestasan i placljiv.
I pored toga,bio je drago i omiljeno dete.Roditeljima je on bio sve,pa su bili veoma zabrinuti zbog jednog problema koji je njihov mali sin imao.Vid nije govorio.Imao je on svoje nacine obracanja,al tu nije spadao govor.
Vodili su ga roditelji svud,ne bi li progovorio,kod raznih vidara i travara,a Vid bi samo cutao i cutao.
Dodje vreme da se ide u vrtic.Majka ga dotera,a otac pomoze da pones svoj zuti ranac,te tako krenuse.Vid nije navikao da se odvaja od roditelja ,osim kada bi ga ponekad pricuvali baka i deka.Zbog toga mu je odlazak u vrtic tesko pao.Plakao je svaki put kad bi ga mama i tata ostavili tamo.
Jednog dana , kad bese dosao tamo,mama ga uobicajno spremi za ucionicu,a na vratima ga , sa sirokim osmehom doceka vaspitacica,koju vremenom on bese zavoleo.Ne brinite nista,rece vaspitacica njegovoj mami,bice on uredu,videcete.Mama tada po prvi put krenuo iz vrtica na posao,ne noseci brigu sa sobom.Vid drzeci za ruku vaspitacicu,udje po prvi put u ucionicu veseo,ali se osecao i pomalo cudno.Kao da je slutio da ce se tog dana desiti nesto posebno.Tamo ga docekase njegovi drugovi,i odmah krenuse sa igrom i onim sto inace rade uvek u ucionici.
Dodje vreme spavanja,i Vid zaspi sa ostalom decom.Kad se probudi,bese veoma iznenadjen sto vise nije u ucionici,vec u nekoj neobicnoj sarenoj sumici,sa potocicem i nekakvim dobrocudnim, neobicnim zivotinjama.Te zivotinje imale su ljudske glasove i tako razgovarale medju sobom.Najlepse pticice,najraznovrsnijih boja veselo cvrkutase i igrase se iznad njegove glave.
Odjednom se odnekud iz sume pojavise njegovi drugovi,obuceni kao patuljci.Oni mu pridjose,uhvatise ga za ruke,i pocese da igraju uz neku neobicnu i lepu muziku,koja se cula svuda po sumi.Naucise ga novim koracima i plesu,a on primeti da mu noge ne dodiruju tlo.
Utom se zacu nekakav neobican i najlepsi glas,koji je ikada cuo do tad.Bese mu od nekud poznat,аl ponovo drugciji od svega sto je do tada cuo.Okrenu se prema tom glasu i ugleda vilu,za koju je odmah znao da je dobra.Ona je imala lik vaspitacice.U ruci je imala carobni stapic,kakve nose dobre vile,sa zvezdom na vrhu,i iz njega su izlazile iskre.Pridje ona Vidu i rece mu:Znam zasto si do sad bio tuzan dragi decace.To je zbog toga sto nisi govorio kao tvoji drugovi.Jesam li upravu,pita ga ona.Jeste,kao iz topa odgovori on,i zacudi se sto je uspeo da izgovori nesto.
Ti ne govoris,nastavi ona,sto svi , kao i ti sam , toliko puno zele da progovoris,da su reci krenule odjednom i zaglavile se negde u tvom grlu.Ja i tvoji drugovi smo nekako uspeli,dok si ti spavao,da ih izvucemo iz tvog grla,i od sad ce one uredno da izlaze,jedna po jedna.Sada mozes da govoris,i da pevas sve pesmice koje toliko volis.Vid tada zagrli svoju vaspitacicu-vilu,i iz sveg glasa zapeva svoju najomiljeniju pesmu.Odmah mu se pridruzise i njegovi drugovi patuljci kao i sve sumske zivotinje,a drvece se poce veselo njihati uz divne zvuke.
Tako pevajuci Vid zaspi.Kada se probudi,vide da je opet u ucionici i vide svoje drugove i vaspitacicu,koja ga pomilova po kosi i osmehnu mu se.
Kako si spavao zlato,jesi li lepo sanjao,upita ga.Jesam,rece on,jedva verujuci da i sad moze da govori.Sanjao sam najlepsi san,i ja sad govorim.Kako je to moguce vaspitacice,upita on.Ona mu nista ne odgovori,vec mu se osmehnu i zagrli ga.
Utom se na vrata pojavise tata i mama,i on im potrca u susret i zagrli ih najace do tad.Mama,Tata,ja govorim!!!Roditelji zaplakase od srece,i dugo,dugo behu zagrljeni.Na kraju sretni podjose kuci,aVid se okrenu i mahnu vaspitacici.Vaspitacica mu namignu,mahnu mu,a on vide kako iz njenog rukava pomalo viri onaj vilinski stapic.

 

 

 

Čekam u hodnik kod dr.Mahom

Čekam u hodnik kod dr.Mahom sve penzioneri čekav s mene.Svekrve ogovarav snaške,kako ništa ne rabotiv no se samo kindjuriv i skitav,a one na sinovi spremam jedenje.Što li pa snaške po kafići pričav za svekrve,će nagadjam,pošto ne idem po kafići.Starci što su došli iz selo,moliv sestre i doktori da gi primiv što pre,jer posle cel dn će mora čekav sledeći autobus.Zavisi od dr. i od sestre,pa oće i pregledav kadkad mučenici.Stoka nenaranjena,žedna,oni mora trčiv s oteknute noge i savijene kičme,s pumpice u ruke,da se namiri stoka.Deca gi svud po svet,pa makar i u Vr,pa i Vr je nekakav svet,ne li?Pa mutavi li su tija deca da se i oni zlopativ ko njihovi starci.Al ubavo si je kad se otidne u zavicaj s 200 gr ratluk iz Ćukovac,a vrne se dom s puni torbičiki.Puni s organski kompiri,paprike,suljpa pa i neko batače i vešaljku.Sirenje i mleko sve manje se nosi,toj uzimamo od Gaučosi.Oni imav izgleda opasnu poljoprivredu i stočarstvo.Argetinac posalje od tam čeri ,a on dok dodje ,bidne slonovo srce,ili uvo,ili bese pa bivoleško srce,je… li ga kako beše .Pa ima vreme da porasne do nas dok dodje.Ovija starci pa odovde što su,ne svi ,al većina,buniv se i vikav na sestre,manje na dr.,od drugi stra.Pa banje koj će gi prepiše i lekčiki, a i lep zbor koj će gi uputi.Tj zbor opravdan je s diplomu.Ne me interesuje,vikav,dal ima neki svinje dom,il dal treba dete da se doji,ovde smo svi isti.Eve ja čekam od sedam sabajle.Pa ti da imaš rabotu,ne bi sedeja po cel dn ovde,nego na vreme si pobegnaja iz Pčinju,pa si se nabija u opštinu,i sd natenane krckaš penziju.Deca si naguraja po kancelarije,i sd svi obezbedjeni nigde ne morate da itate,vika mu toj samostalni proizvodjač iz jedno selo nakude Han.Drugi dvojica u jedn ćoš ,pričav si za sebe,i ignorišev raspraviju u hodnik.Abe,kolko mu frlji na dr.,pa te prati u Niš.Ma samo rakiju prepek mu dado,al dzenariku neprskanu,staru 8 godine.A oće toj,vika mu sagovornik,oni mnogo se obradujev samo rakiju kad gi odneseš,pa jos domaću.Abe ja ti vikam,samo toj i sin mi sto mu je nabraja 10 m drva,al toj za njega ništa neje,on nabra pola Kozjak od februar mesec navam.More,sami smo si krivi,odgovara sagovornik,sami si gi guramo,ne ni traživ.More zavisi,kako koj,vika prv.Eve pa Šiptari preko red uvedoše,vika jedna baba i diza preteći stap.Napuniše gi s pare,vika baba,a mi što nemamo,da pomremo li ovde u hodnik?Nemojte tako,odgovara vu jedna gospodja s duboke čizme u jul mesec,i oni su ljudi.Ljudi ,ljudi,vika baba,a onija Srbi na Kosovo, ljudi li si il kučiki.Pa nemojte sad uplitati politiku u ovo,nije ni njima lako.Baba nešto promrlja,pa se okrena i pljuna u kantu.Ispadna vu stap ,a baba se sagna da ga uzme,pa zamalka teše napravi kolut napred,premet i zvezdu.Dečko i devojka preko put nju počeše se smejev,a starci iz ćoš odma počeše s kritike prema omladinu.Ete smejev se,mlados,budućnos,nada.Toj samo znajev, da se dzveriv i da pijev drogu po kafići.More Tito je samo za nji bija,pa lopate u šake i kolica,pa pruge da opraviv i toj uz pesmu,i za leb i vodu samo.Matori je flipnuo,vika dečko na devojku,a ona poče još jače da se smeje.Iskača sestra u tj trenutak i vika, dr. je bolesan I mora ide dom.Dečko vika ,pa sto ne ide kod dr. ako je bolesan,devojka ne prestanuje da se smeje.Na vrata od hodnik td zaglavljujev kolica u koji je jedna krupna žena otekla u glavu.Nemož nikako da gu pomeriv,vrata nekako loše stanali,i jedva gu pomeriše.Siromašna smo zemlja,vika jedn mladolik starac,začudi se kad mi reče da ima 70 banje.Zato se ovo sve dešava,reče ga toj nekako filozofski i s mističan ton.Babe počeše se derev na sestru.Kako mori bolan dr.,pa što mu je?Za Šiptari neje bolan a?Babo mnogo pričaš,vika sestra,vi ste krivi,svi mu duvate na doktora u facu,ne mogaste se naučite.Uzmite knjižice i zakažite pregled. Zakazivanje je od prvog
,Imate broj na vrata.Tugo,tugo,počeše kukav babe,do td će se usmrdimo,nego da idev deca kod popa da ga vikav.Petrović Petar,poče proziva sestra i da dava knjižice.Ajmo kod tebe na gajbu,reče devojka na dečka.Idem i ja jedno ladno da ga otresem pred Sprinat,reče jedn čiča,sutra će dodjem s komšiju sto je čistačica ovde,on će si me uvede

 

 

 

Da li je prastanje odraz dobrote i mudrosti ili pak slabosti i nemoci

Da li je prastanje odraz dobrote i mudrosti ili pak slabosti i nemoci?Mislim da slabi ljudi ne prastaju.Mislim da se pritaje i cekaju da ojacaju.Mislim da im je prastanje samo plast,kojim se ogrnu dok ne dodje vreme za naplatu.Treba se cuvati slabih karaktera.Cesto se nemoze videti sta je pod plastom

 

 


Dečak sa plaže

Tata ne pustaj mi ruku , molim te nemoj,
samo da još malo osetim toplinu tvojih,
da jos malo osetim sunca na svom licu, i čujem ptica poj,
drži je čvrsto,bar jos malo, jer uskoro neću videti,
nikog od svojih
Nedaj me tata još malo,hladna me voda već grli,
a moje malo telo me ne sluša više,
i kao da njoj, ko majci u zagrljaj hrli,
a tvoje su reči sve tiše i tiše
Nedaj me tata talasu, što se sudbini našoj smeje,
pusti da još malo gledam tvoje lice,
i nek me bar još malo ruka tvoja greje

 

 

 

Djak generacije bez budućnosti

Tero mak na konac,nije hteo da plati reket,pa zaglavio corku
Strpljenje je majka mudrosti, i dugo je ganjala oca na sudu zbog alimentacije
Nema vise vremena za gubljenje.izgubio je sat
Upala mu sekira u med,pa lepo platio da mu iseku drva cirkularom
Knjiga je coveku najbolji drug,a danas su ljudi nedruzeljubivi
Pametniji popusta ,sa zivcima
Bice ostavljen na smetlistu istorije,ako je uredno placao komunalije
Toliko je cist,da i novac stalno pere
Mocnicima se svi uvlace u dupe,pa ih zbog takvih cesto zadesi zatvor

 

 

 

I uvek će biti

I uvek ce biti potlacenih,i ispravljenih pa iskrivljenih
slika sto ce im tlacitelj dati,da gledaju nemo dok on se sladi
i bice slabih i ispijenih,dok im se tela grce od gladi
i uvek ce biti potplacenih i preplacenih
za svoje lazi, i za tastinu i svoju gnusobu,
a gospodari , platice dobro u krvavom novcu, krvavu robu
i svet ce slustati samo tisinu, i prazno ce gledati svu tu rugobu
i nikada nije i nikada nece,dzelatu strasnom pobeci zrtva
a on svoju nece dobiti platu, sve dok i nada ne bude mrtva
i oduvek je bilo straha i bilo beznadja i bilo jada
i nista ostajalo ne bi sem praha , posle coveka sto nevin strada
i majke u ocaju sto gledaju decu, koju im odvodi dusmanska ruka
i reka krvi, i reka suza ,bilo i bice,i dok je ljudi, bice i jauka

 

 

 

Iz ništavila ustati

Iz nistavila ustati
od besa odustatati,
puzati,sepati,
malo posustati ,
ali nikada ne odustati,
od snova,nikad.
S bolom se penjati,
na dno se vise
nikad ne spustati.
Davati,sticati al ne ukrasti,
secati,tegliti,i glupog slusati,
I Ijigavog sluziti,
do zemlje kad se moras klanjati,
I dusmaninu ode pisati,
I zbog toga tesko disati,
I muku muciti,
zbog svojih brinuti,
nikada nesmes prestati sanjati,
I boljem se nadati,
Iako znas da stalno ces stradati,
I mozda od ruku koje ces voleti,
i kojima ces tesko odoleti,
ali na kraju ipak preboleti.
Vazno je samo ponovo ustati,
I ne odustati,
od snova,nikad…

 

 

 

Ja nisam više ja

Ja nisam vise ja ,vec sam neko drugi
I u tudjoj kozi sam odavno,
I nalik sam sada , samo tudjem slugi
Koji sada nosi neko lice slavno
I rob sam svom egu
Gospodaru zlome
Al ko trag u snegu,
Jednom ce i moje pokazat se lice
I u ogledalu, cudicu se svome
Liku, jel ga ne prepoznah
I strah ce me biti, kao od ubice

 

 

 

Ja sam Saša Popović

Ja sam Sasa Popovic
Medijski sam mag
Znam da sviram harmoniku
Narodu sam Drag
Proslavio ja sam mlade pevacice
I svakoj je sada u casopis lice
Drzavi sam ovoj kulturu doneo
I iz svake kuce dosadu izneo
Subotu uvece svako jedva ceka
I grand je za dusu kao apoteka
Sevaju minici,ripaju sisici
Narod se veseli,svak u tv zeva
Meni malo kapne,pevacici kapne
Al to je nebitno,samo nek se peva
I staro i mlado uz grand ce podripne
A direktor tu je da pipne i stipne
Cisto da proveri dal je sve na mestu
Svaku da pogura u brzinu sestu

 

 

 

Jedan sati je noću

Jedan sati je nocu.Gledam kroz prozor visoke cetinare ,kako se naslanjaju jedan na drugi, na laganom letnjem povetarcu.Lezim,pa slobodna mogu reci,u jako veseloj i prijatnoj sobi,za jednu bolesnicku sobu starog drzavnog sanatorijuma.Slusam specijalne zvucne efekte mojih cimera,sapatnika.U pojedinim momentima zvuce kao samrtni ropac,sto u nekim drugim sobama i jeste slucaj,nazalost.Onda sve to pocne da zvuci kao koncert,starog i dobro nastimovanog vojnog orkestra,koji izvodi neku ,nacas jezivu,a nacas tuznu simfoniju,dobro poznatog apokalipticnog kompozitora.Razmisljam o bolesti,mojoj,mojih bliznjih i svih nas.Razmisljam o memljivivim i mracnim coskovima
crvotocnih sujeta,obavijenih paucinom.Vidim dvoipogodisnji,placljivi tracak svetlosti.Nazalost,on osvetljava samo anuse nase svesti i savesti.Osvetljava i fekalije,koje poput beskucnika ,ostavljamo posle nuzde koju vrsimo,svuda po tim mracnim ruinama, nasih razocaranih dusa.

 

 

 

Jednom davno jedan trut

Jednom davno jedan trut
posao na dalek put
Leteo je minimalno
odmarao maksimalno
Nije mnogo odmicao
Nit se cilju primicao
I dugo bi spavao
Brige nije davao
I sve bi se cudio
kad bi se probudio
Sto jos nije stigao
Pa se naglo digao
Krilima zamahnuo
pa tesko uzdahnuo
kako je uzleteo
tako je i sleteo
I tada je shvatio
dzaba se zlopatio
uzalud se trudio
jer kad se probudio
On je zaboravio
nikom nije javio
Kuda se zaputio
Pa je i naslutio
Da se mora vratiti
I opet zlopatititi
Pa leze da odmori
San ga opet obori

 

 

 

Jutros nam je poranila

Jutros nam je poranila,nasa teta lija
umila se ocesljala,pa na pazar posla,
A iz kuce tada izadje i zec,
A kuda si od sabajle krenuo komsija,
Svaka pratnja do pijace dobro bi mi dosla
I sad bi mi bio iz rukava kec,
Mogao bi jednoj dami ceger da poneses
pa da posle svratis na kafu i ratluk.
Pa i ja sam posao na pazar komsika
al ceger i sama mozes da doneses,
I u njemu krompir,sargarepu,luk,
Jer u lonac mogo bi,kraj ljutih paprika,
Da lepo zalegne i komsija zec
Pa bih ako moze,sad izbego ceger
I da budem tebi iz rukava kec

 

 

 

Kad jedeš masno

Kad jedes masno
Debel si
Kad jedes kasno
Debel si
Kad volis strasno
Debil si
Kad vidis jasno
Pijan si
Zavrsi skolu i
na biro si
Ne zavrsi i
najebo si
Kupi diplomu i
uspeo si
U drzavno ne valja
Kod privatnika
Rabota obalja
Malka tam,malka ovam
Dobro je samo lopov da si
Nece te ufativ
Rmbaj kod gazde
I nece te plativ
Pljeskaj s ruke,i klimaju s glavu
I ako znas mufljuzza
Udji u stranku i lizi dupe
I budi bezbojan ko meduza
Krkaj sendvici i zabolete
Dans su salame skupe

 

 

 

Ko od nas može i želi dosegnuti dubinu sopstvene duše

Ko od nas moze i zeli dosegnuti dubinu sopstvene duse?Dal je bas toliko lagodno brckanje u plicaku?Sigurnije sigurno jeste.Ko zna na kakva se cudovista moze naici na vecim dubinama.Kad dodirnes dno,tek onda vidis koliko je stvarno duboko,koliko cisto,a koliko mutno i opasno

 

 

 

Ko rano rani

Ko rano rani,rano legnuje
Srbi i Albanci nisu popusili lulu mira u Briselu.Nijee bilo lule,pa su popusili nesto drugo
Kad vise niko ne moze da te pretekne,znaci da si poslednji
Ko se zadnji smeje,sporo kapira
Ko prvi devojci,bolje da ima neki dinar povise za u kafic
Politika je kurva,a najbolje se uda
Pravda je slepa,a sudije slabovide
Kad se slome kola,nadje se put,do majstora
Ko drugome jamu kopa,radi u Komunalnom
Ko se lati macha,utepav ga s pusku
Ko rano rani,obavezno spije poslepodne
Ko s djavolom tikve sadi,nece se najede semenke

 

 

 

Kopernikanski preokret i katarza

Kopernikanski preokret i katarza,to je ono sto je od krucijalnog znacaja za mandatara,politicare,birokrate…..,ali najvise za nas narod u celini.Te radikalne promene u stavovima,kako politickim tako i zivotnim uopste,su karasterika svih nas ,pa i mene.Upravo ta crta naseg karaktera,a to je da mi uopste i nemamo karakter,i da se on ogleda iskljucivo u sirovom pragmatizmu,gde moralu nema mesta,dovela je do toga da nad nama vlada VuVu(Vucic,Vulin),g-djica Maja Gojkovic,i ostatak svite.Naravno u moru tih pojava i posledica postraumatskog stresa,i Vijetnamskog(SFRJ) sindroma 90-ih,nesme se zaboraviti i jedan veoma bitan marketinski mag,i domaci Rupert Mardok,a to je jos jedan Vu(Vucicevic).Sta kazete,kakav komercijalista kakve firme,a.Tu katarzu i taj obrt koji pomenuh na pocetku ovog mudrovanja,doziveo sam i ja,doduse ne tako skoro.Naime uvideo sam,da bolju vlast od ove,ova zemlja i ovaj narod nemoze da ima,i niti ce ikad imati.I svaka druga vlast koja dodje,bice u potpunosti adekvatna stanju kolektivne svesti ovde.S ad mi je zao sto i ja nisam glasao za ovu vlast .Shvatio sam da je to nekako i prirodno.Kako sam do tog epohalnog saznanja dosao.Posto sam u vrlo teskoj finansiskoj situaciji,naravno kao i moja porodica,kao uostalom i mnoge porodice u ovoj zemlji,padala mi je onako u masti,misao o eventualnom angazmanu od strane vlast , koji bi mi hipotetski gledano,osigurao dobar finansiski status .Tu situaciju naravno nisam imao i niti cu,ali kad bi se to desilo,desila bi se i katarza verovatno.Problem bi bio verovatno u higijeni,jer bi se ocekivalo veliko pranje od mene.Ali nema ti za naseg coveka takve nezgodne fleke,koju dobar sapun ne moze da opere.Eto zato mislim da je vlast dobra,i da su takve dijametralne suprotnosti nasa stvarnost,i nasa priroda da ne kazem gen,i zato povlacim sve kritike koje sam uputio vladi

 

 

 

Ležim na tuđoj zemlji

Ležim na tuđoj zemlji,u nečijem tuđem parku,
sa detetom svojim, što se čvrsto privilo uz mene,
još uvek pokriven samo nadom
koju više nemogu naći u očima svoje žene
Sa sobom nosim jedini prtljag, plastičnu bocu kao suvenir
iz voljene zemlje sto beše moja,
i punim je tuđom vodom
Od tuđeg sunca, sa čela se sliva,ko olvo teška,krupna kap znoja
Držim sina čvrsto za ruku,idući za slobodom
I hraneći se samo jestivim korenima
na putu sreće , zaobilazno od tuđih prezira i zazora
Hodam lagano, još uvek noseći glavu na ramenima,
u kojoj stalno naviru pitanja o mržnji,
što dovede do gorkog razdora,
a nas u tudje sutone i svitanja
A ja još uvek imam snova i smeha,to mi je ostalo,
al nije na ceni,
i sa njima ne mogu kupiti mojima hleba i mleka,
a snage i volje, njima je ostalo premalo
Bežeći od domaćeg noža,
Sustiže nas voz na tuđoj pruzi
Izgleda jeftina naša koža, ko jeftina bluza
Davimo se po tudjim morima, i prodadosmo jedinu kravu
da bi u na brzinu sklepanim čamcima,potonuli skroz
Al ja još uvek imam smeha, i imam snova
al nemam više suza

 

 

 

Moram da promenim jutra

Moram da promenim jutra
Iz petnih se zila trudim
da bi imali sutra
da zalecim juce,dok se budim
Moram da ukrotim danas
kopam po pepelu proslosti
I nada i strepnja je dok mislim na nas
I strah je od nemoci i od propasti.
Zna da opece sakriveni zar
I na kratko da zaboli
I tada pomislim da nisam jos star
I da ne stari ono sto voli
Moram da negde utopim tugu
I da slobodan iz gliba izronim
Da udahnem opet i vidim dugu
I sreci i nadi se opet poklonim
Moram opet da vidim boje
da opet mi zivot struji kroz vene
I da sacuvam od drugih svoje
al i da tudje cuvam od mene

 

 

 

Na jednom salašu živela je jednom davno

Na jednom salasu zivela je jednom davno , devojcica Iskra.Bila je vesela i dobra devojcica,i bila je omiljena u svom kraju.Iako njeni roditelji nisu bili imucni ljudi,kupise joj jednom malog ponija,posto su znali,koliko je Iskra to zelela.Dan kad je poni stigao na salas,za nju je bio najradosniji dan u zivotu.Ona ga je cuvala veoma brizno,i pruzala mu ljubav,koju je tesko opisti.Znala je Iskra ponekad da ceo dan provede kraj njega.Poni je takodje osecao njenu veliki ljubavlju prema njemu,pa se i on jako vezao za nju.
Dani i godine su prolazile,a ljubav prema konjicu nije jenjavala.Ono sto je vreme promenio,bilo je to da je Iskra postajala zrelija kao i Poni,ali je Poni vremenom bivao sve tuzniji,i ona je to osecala.Nije vise bilo one njegove razdraganosti u igri sa njom.
Jednom je Iskra morala da sa svojim roditeljima ode do grada.Pozdravila se sa svojim ponijem ,kao sto bi uvek cinila kad je je negde morala da ide,a on bi joj rezanjem odgovorio,i naslonio bi glavu na njeno rame.Iskra nije volela da se dugo razdvaja od njega,pa bi joj svaki odlazak tesko padao.Kao da je slutila da bi se nesto lose moglo dogoditi s njenim konjicem.
Predvece vrati se Iskra sa njenim roditeljima na salas.Pri samom dolasku,obuze je neka hladna jeza,kad ugleda da su vrata od staje,u kojoj je bio njen poni,otvorena.Istrca iz kola ,utrca unutra,i vide da nema njenog ponija.Odmah briznu u plac,a roditelji dotrcase i pocese da je tese.Dugo je plakala Iskra,i dugo je trajala potraga za ponijem,ali ga nisu nasli.
Vremenom,njena tuga je toliko narasla,da su roditelji verovali da ce se ona razboleti,ako ne urade nesto.Iako im j posao na salasu nije donosio neki veliki novac,resili su da kupe novog ponija,kako bi utesili svoje dete.Nadjose jednog koji je neodoljivo podsecao na onog njihovog,koji je nestao,samo bila je to zenka.Kupise je i doterase na i manje,nadajuci se da ce Iskra ponovo biti srecna sa novim konjicem.I bila je Iskra srecna,i neizmerno zahvalna sto su roditelji nekako smogli snage da kupe novog ponija.Iskra je nastavila normalno sa svojim zivotom,ali duboko u njoj tuga zbog nestanka njenog prvog ponija,nikad nije sasvim prestala.
Godine su prolazile,i Iskra je stasala u prelepu devojku.Upoznala je mladica u kog se zaljubila,udala se za njega i rodila divnu devojcicu.Ona je poput majke po ceo dan provodila sa zenkom ponija,i pruzala joj svu ljubav.
Jednog dana,Iskra je setala imanjem sa svojim muzem,i odjednom zacula nesto slicno vrisku,i bila sigurna da je u pitanju njena cerka.Taj vrisak joj u pocetku nije bio sasvim jasan,i vise je delovao kao usklik velikog odusevljenja i radosti.
Brzo je sa muzem otrcala u pravcu tog zvuka,i kad su stigli,videla neverovatan prizor.Njena mala kcer stajala je izmedju dva ponija,i milovala ih po glavi,a oni su zadovolnjo rezali.Iskra odmah primeti karakteristican beleg na vratu koji je ima i njen nestali poni.Znala je da je to on,a to je znala i njena mala devojcica.Iskrin muz je takodje znao za tog konjica,i po njoj je video da je bas taj poni u pitanju.Niko nije mogao da objasni, odakle se on stvorio posle toliko godina.Ubrzo par ponija dobi prvu prinovu,i poni povratnik bese srecan kao pre.
Iskra tada po prvi put shvati,zasto je njen voljeni poni bio tuzan,i zasto je nestao.

 

 

 

Nakupi se tako zlo u čoveku

Nakupi se tako zlo u coveku.Nije to odjednom,nikad.To je kao kamenac na lavabou,kao rdja na metalima,kao trulez u drvetu.Covek zivi sa zlom,svojim i tudjim,citav zivot.Razjeda ga to isto zlo,i kako vreme prolazi sve je teze da ga se resi.Dobar covek moze postati zao,lako,al obrnuto je mnogo teze

 

 

 

Ne tako davno u jednoj zemlji

Ne tako davno u jednoj zemlji,u kucici na brdu iznad sela,ziveo je jedan decak po imenu Alen.Imao je Alen lepo ditinjstvo,i bio je uvek obasut beskrajnom ljubavlju svojih roditelja.On je uzivao u prirodi u kojoj se nalazila njegova kuca,i nije mogao da zamisli zivot izvan tih sumaraka,polja i livada.Nije mogao bez male krivudave planinske recice,koja je proticala tik uz njegovi kucu.Kao i svako seosko domacinstvo,on i njegovi roditelji uzgajali su razne domace zivotinje,od kojih su pored zemljoradnje i ziveli.On je brizno cuvao sve te zivotinje,sa kojima je bio u stanju da provede citav dan,a one su njega veoma volele.Nije morao puno da se trudi oko njih,posto su sve znale za red,i kao kakvi vojnici ,poslusale bi svaku njegovu zapovest,a cak i bez naredbi,znale su one sta decak zeli od njih.
Kolko puta bi ga majka zvala da udje u kucu da bi obedovao,a on bi samo sa komadom hleba istrcao u polje,i ponovo bio uz njegove drage zivotinje.Roditelji su se stalno pitali,da li mozda on stvarno razume jezik zovotinja,posto bi cesto videli, kako im nesto sapuce ,a one kao da klimaju glavom,i odgovaraju mu nekakvim svojim sapatom.
Vremenom su i divlje zivotinje,pa i krvolocne zveri prilazile detetu,pa bi roditelji uspaniceni istrcavali iz dvorista i vilama i sekirom pokusavali da odbrane malog Alena.On bi im tada govorio da ne brinu,i da je sve u redu,a zveri bi samo stajale uz njegove noge,i gledale decaka u oci,kao da ocekaju neki savet od njega.U tom trenutku nije im bilo vazno i da je kakav lovac uperio pusku u njih,vec samo to sto ce decak da im kaze.
Roditelji su bezuspesno pokusavali da nateraju decaka da im objasni o cemu se radi,i da li on zaista razume sve te zivotinje.Uvek bi ostajali bez odgovora,i on bi uvek promenio temu i brzo istrcao napolju.
Prolazile su godine,i zivot je na porodicnom imanju tekao uobicajno,dok jednog dana tu svakodnevicu prekinu jedan strasan dogadjaj.Iz sela nestade mala devojcica,a zatim gotovo svaki dan poce da nestaje po jedno dete.Ono sto je karakteristicno za sve te nestanke,bilo je to da su gotovo sva ta deca,vracajuci se iz skole putem kroz sumu,nestajala bas u toj sumi,i nisu se vracala kuci.
Trazili su roditelji danima i mesecima svoju decu,i prekopavali gotovo svaki metar tog kraja,ali uspeha nije bilo.Vec se polako priblizavala zima,a lokalne vlasti polako su pocele da povlace svoje zandarme iz potrage,jer su uslovi u sumi bili sve tezi .
Jednog dana,Alen je kao i obicno, setao sa svojim vernim psom kroz sumu,i naisao na lovce.Pozdravi Alen,ljubazno lovce i oni mu odgovorise.Alen primeti da su bili pijani po zadahu koji se osecao na rakiju.Ono sto mu posebno skrenu paznju,bili su rancevi na njihovim ledjima, iz kojih je curela krv.Dobar ulov danas izgleda,rece im Alen.Dobar,dobar kao i uvek,odgovori mu pijanim glasom jedan od lovaca,i otvoriv torbu.Decak se uzasnu prizorom.U torbi behu ubijeni mladunci raznih sumskih zveri.On se rastuzi i pobesne,a lovci uz grohot produzise svojim putem.
Produzi i Alen tuzan i besan svojoj kuci,i pocese da ga muce razne brige.Najednom
na sumskom putu,pred njim izadje,stari olinjali vuk,a za njim jedna po jedna i ostale zveri.Okruzise Alena,a nejgov pas mu se uplaseno privi uz nogu.Alen ne ustuknu,i ne uplasi se,posto je znao sve te zivotinje,i znao je da ga nece napasti.Ipak sada bese,drugcije,i on prvi put u njihovim ocima vide ono sto vide i drugi ljudi,krvolocnost.Na pocetku bese zbunjen,i nije znao sta da radi,al brzo se pribra,i polako pridje starom vuku koji kao da bese vodja tog zverinjeg skupa,i on rezase.Primace mu se Alen,i na uho poce da mu sapuce kao sto je to i pre radio.Vuk polako prestade da rezi,i ostale zveri se udaljise i nestase u sumu .Vuk krenuo lagano ,i okrenu se kao da zove Alena da podje za njim.Idose tako neko vreme kroz sneg, i sto su dublje zalazili u sumu,bilo je sve teze probiti se.Odjednom Vuk poce da zavija,a krupne zveri kao po komandi stvorise se niotkud,i pocese ispred njih da svojim sapama i krupnim telima sklanjaju sneg ,i tako otvorise put.Na kraju naidjose na jednu pecinu,skrivenu siprazjem,i koju je nemoguce videti dok se svo to granje ne rascisti.
Posto rascistise ulaz od siprazja,Alen polako udje u pecinu sa svojim psom,i tamo zacudjen zatece nestalu decu kraj vatre ,kako se greju.Posebno mu bese cudno to,sto deca ne izgledahu gladna i bolesna,vec su bila vrlo zivahna i razdragana.Vide Alen,da su nekakve kamene posude bile pune mleka,i da neka od dece ,drvenim kasikama jedu nesto nalik kasi.
Alen pridje i zagrli decu,pa ostavi psa sa njima, a on se vrati u selo,i sa roditeljima nestale dece ponovo dodje do one pecine.Susret roditelja sa decom bese dirljiv i pun suza radosnica.
Posle nekog vremena,kad zima prodje, Alen se ponovo sa svojim psom obre u sumu,i tada ponovo srete one iste lovce od pre.Ovog puta, Alen sem svog psa,imase i drustvo.Bili su to zandarmi.Oni videse trofeje malih zivotinja koje su pijani lovci nosili na svojim kapama,pa im oduzese oruzje i pohapsise ih .Sve to sa strane posmatrale su zveri sa starim vukom na celu,i tada se sumom zacu poznato vucje zavijanje,a Alen na svoj nacin,koji ostali ljudi ne razumeju,otpozdravi.
Deca nikada nisu govorila svojim roditeljima o svom zatocenistvu u pecini

 

 

 

O Bože

O Boze, učini da se radujem,jer nije dovoljno,ono sto osecam,ja oscecam zlovoljno,a trebalo bi da se radujem
Ne ,nije dovoljno,treba se smejati, do neba skakatati
Za svaki dan sto osvane,dok gledamo mile,od srece plakati
jer smo blagosloveni,
a zasluzni dal smo , vreme reci ce i kao na predji kaznu ce iskati,
il nagradu

 

 

 

Oduvek sam imao neodoljivu želju za pisanjem

Oduvek sam imao neodoljivu želju za pisanjem, i da svoje misli,onakve kakve jesu ,u svom njihovom haosu, ali samo prividnom haosu,isteram na čistinu i( kao sad), ispartanu tankim linijama.Nadao sam se , da će one na na toj čistini konačno u svom savršeno skladu zablistati punim sjajem.To je kao ono kad čujete neku pesmu na tv il radiju, pa biste iskočili iz kože, samo da možete da i vi tako otpevate, i da to bude vaša pesma.
I oduvek sam se pitao šta je to sto je te divove pisanih reči,za koje bismo tako želeli da su naše, razlikovalo od nas ostalih,koji smo samo hteli da prosto dopustimo onom, što tako zudi da izađe iz nas,na kraju zaista i izađe, i ponudi se drugima.Da, kažem ponudi se drugima,mada to zvuči kao kad bi se kakva prodavačica ljubavi ponudila prolaznicima.Možda upravu tu i leži odgovor na predhodno postavljeno pitanje,što misli tih virtouza sa perom nisu poput lascivnih i pohotnih žena, koje se za bud zašto nude drugima i zadovoljavaju svoje porive.Žedni vode sa tog čudesnog izvora ,čitali smo reči koje su kao rentgenski snimak duše, onakve, kakve bi hteli da imamo.
Ali čovek je čudna zverka, ne može se ni predpostaviti sta je u glavama onih ,za koje bi se reklo da su jednostavni, da ne kažem primitivni judi.
Ko zna, možda je u nekom od njih , pohranjen svet blistavih ideja, ali da je svima ostalim to nemušti jezik. Dovoljno je ponekad samo poznavati “govor ljudi“, pa da se može videti ono čime nas je Bog podario,…..dušom.
Glava mi je puna ranoraznih utisaka. I nisu to utisci dana ili nedelje, vec mi se ponekad čini,(što bi neki nazvali šizoidnim),da su mi u glavi sublimirani utisci vekova, koji kao da se preskaču i laktaju , ne bi li koji preovladao i bio smernica,bar neko vreme. Ali…. o kojima pisati, i šta u stvari knjiga može da ponudi u vreme kad je jedan od poslednjh trijumfa tehnološke genijalnosti ubio tu istu kjigu? Sve ono o cemu je Andrić pripovedao, i u mislima ljudi pustao kao kakav kinooperater, film o davno nestaolom svetu i vremenu,običnim pritiskom na malu kutijicu , trivijalno nazvanom miš, pokrećes taj isti film i hiljadu rimejkova.Sve ono sto su svi ti veliki pisci sa tolkim zarom pripovedali , sada nam ta fascinantana sprava pokaže u tren oka.
Ostaje jos samo miris, kao jedino o čemu se jos može pisati,i jedino njime nass ta naprava nemože pocastiti, jos uvek…i dodirom.Dodirom u srce
Trebalo bi da pišem o mirisu.Možda bi to neko citao

 

 

 

Oprosti mi sine sve loše reči

Oprosti mi sine sve lose reci,i ruzne reci,i glupe reci,
koje sam,dok si ti cutao, besan izreko
I koje ni srce ne uspe da spreci
Iako starim,mudrost ne steko.
Oprosti sto ponekad dodje mi tuga
i dodje briga,sto donese nemir
al znaj da san si,i sva moja java
I citav moj svet,i citav svemir
Oprosti moliim te,sto spor sam ko puz
I nisam i ja bar pomalo cigra
oprosti sto odlutam dok sam kraj tebe
I znam da tada je tuzna ti igra
a zalud je posle sto krivim sebe
Oprosti sto nemam dovoljno snage
il ko sto mama kaze,nemam volje
oprosti sto tmuran sam i potisten
a od tog nam nece biti bolje
Oprosti sto nemam kad treba da imam
I sto imam,kad nije ni vazno
i kad treba da igram,ja tada snimam
I kad zaboravim,da te zagrlim snazno
Oprosti mi bajke neprocitane
sto vicem na tebe kad napravis lom
Oprosti za price nenapisane
Oprosti matorom tati svom

 

 

 

Osim nas samih

Osim nas samih,
nema krivaca,
sto procerdasmo
zore nasih mladosti
Nemamo vise snage i zivaca
I nisu to vise one radosti
Kad mogli smo,
drugi nam nisu dali
a to smo im sami dozvolili,
od nasih zivota
su slobodno krali
I sve sto hteli su,to i izvoleli
Nema svrhe sad pokajanje,
sto snove smo izdali
Kad prospe se mleko,
zalud je plakanje
I zivot citav sto
rane smo vidali
Drugi su nam sudbinu krojili
I sad ce nam deca
dugove placati suzama
drugi su nam zivote ustrojili
I mnogi ce od nas
u ludackim bluzama
Sami smo zato krivi,
i niko drugi sem nas,
bicemo toga svesni
dok god budemo zivi,
I nek ostane bar samo nada
da deca nadju,i budu nam spas
Nasih zivota,tezak je zalog
I kakvo ce nasledje za nama ostati
tudji smo mutan sakupljali talog
I nek ostane bar gola nada
da bolji ce ljudi
deca nam postati

 

 

 

Pesme

1
Dal od krvi biće bolje,dal se iz nje sunce rađa,
strah od zla u njoj što tone, dal i naša bice lađa?
Pokajanje dal će stići, dal će neko da se seti,
iz duboke tame svesti, savest dal će da se sveti?
Istina sto do sad beše,mozda sad se negde krije,
il je samo nama bila, a drugima bila nije?
2
Eh tugo, eh nado , i brigo što ubijas mene lagano,
i iskre svetla koje ukrado, u moru tame, čameći dugo,
neće učiniti da ne odem rano,
i nikada više neću da vidim, da ipak ima i nečeg sem toga,
da ipak postoji i nešto drugo
3
Prostranstva su želja moja, cvetna polja , put livada,
kad sam vec od svih otišo, otići ću i iz grada.
Pitala si sto sam tužan,profesija to je moja i jedino to sam znao,
slikajući život tugom,to jedina beše boja.
Neću više da ostanem, za dalekim duša vapi,
dok jos mogu da osetim, miris cveća, žubor reke,
dok još mogu žeđ da gase, od planinske rose kapi.
Ti se raduj , ti daleka, sjajna zvezdo,
na mom nebu sijaj noću,danju s nekim gradi gnezdo.
Nek su uvek puna pluća, kad udahneš život lepi,
u srcu nek bude mesta, tu nečija biće kuća
4
Možda sam mogao da budem pesnik,
i pravih reči da se setim,
svemu zbog čega postah bolesnik,
pesmama svojim da se svetim.
Možda sam mogao,al mi ne daše,
rekoše, nisi od takvih ljudi,
ti si od ove sorte naše, i ono što moraš da budeš i budi.
Pogni glavu i nosi breme,
i uzmi to jedino sto se nudi.
Za promene davno prošlo je vreme,
i ono što moras da budeš i budi,
jer život i nije dat bas svakom,
da svoju sreću njime ispiše,vec da se samo u krug vrti,
i sve dok postoji, i dok diše, zivot je samo čekanje smrti
5
Pesničko je srce setno, kao kišni dani sto su,
kao vetar u jeseni, sto sećanja davna nosi,
i zamrsi tvoju kosu.
Pesničko je srce slabo, i lako ga ljudi rane,
ono je ko neka škrinja, mnogo blaga u njoj stane,
al i boli dosta ima,sto nikada ne nestane.
Pesničko je srce nada, smeh i suze radosnice,
to pesniku ovom dođe, kad ugleda tvoje lice.
U tom srcu ima mesta, ko okean veliko je,
a ti ga ispuni dušo, čime želis, sad je tvoje
6
Predugo se vec ljuljam na brodu,
na toj vodi , čas bistroj, čas mutnoj,
za zelenim kopnom duša vapi,
i da čujem drugih ptica poj.
Dosta mi je beskrajne pučine,
i život mi prođe čekajući,
da sa mora magla se povuče,
i da jednom vidim put ka kući.
Kad bi samo tvoje oči htele,
da mi budu luka koju tražim,
da uplovim i da spustim jedra,
pa da zaspim na predivna nedra.
A kad zaspem i san lepi krene,
u njemu te ljubim , ne budi me,
biću srećan kad se sam probudim,
što je java ,a ti pored mene
7
Danas sam video dečaka, i jednu kuću staru.
Sa iskrom u oku, istom ko onom, nekad mojom,
sedeše na bunaru.
I sa pogledom istim, ko nekad mojim,
uprtim ka nebu,
jedući marmeladu na belom hlebu

Danas sam ponovo video sebe,
sa istom onom kapom belom,
u pantalonama od somota sitnog,
sedeo sam zbunjen kraj tebe.
I ne vidoh jasno , jer beše pod velom,
da ti si bila, i tada se trgoh,
kao u nekom teškom bolu,
od majčinog poziva hitnog,
da spremam knjige i krećem u školu.

Pa nedelja je, zar neznaš majko,
danas u školu niko ne ide,
a tvoje oči ko da se stide, gledaše u nju,
majku što s prozora kuće naše,
doziva mene i torbicom maše

I majka se seti, i tad mi reče,
kiša će sine, pa nemoj dugo,
al ipak kraj tebe dočekah veče,
i ništa sem tebe ne vidoh drugo

Kao iz kakvog sna se trgo,
i stigoh kući, rano pred zoru,
i na vratima tada ugledah tebe,
i bio sam srećan,
što u tvom sam oku kao nekad,
ponovo mogao da vidim sebe

Pitam se ,da li je ovako bilo oduvek?Dal su oduvek ljudi bili neljudi, a da ljudi nikad nisu ni bili? Možda smo svi mi samo hteli da budemo ono što nismo mogli, pa to nazvasmo „ljudima“.Možda je to ideal kome samo neki od nas stremiše kroz vreme, oni koji bejahu najbliži tome da postanu ono, čija smo negacija danas postali, ili smo oduvek i bili samo njegov iskrivljeni odraz u ogledalu.Okovani u lancima taštine, kao njeni robovi u tamnicama savesti, proždirasmo i proždiremo jedni druge, nikada ne utolivši glad zveri u nasim utrobama,koja ce nas i same na kraju proždreti iznutra,kada vise ne budemo mogli da je nahranimo tuđim ponizenjem.
Vreme poput kakvog sita proseja nas rod. Svaki put kad bi se sito protreslo,kroz njegove pore ratova i stradanja,propadaše u bezdan i zaborav najfinije brašno, i ostajaše sve crnji kukolj. Nemogasmo da od tog brašna umesimo hleb, beo i mekan kao duša,kojim bi hraneći se, naša deca mogla izrasti u „ljude“.
Danas nam govore da je sve ono sto smatrasmo moralnim, ,iluzija,da je moral izmišljen da bi se tešili slabi, i da se njima tako lakše može vladati.Naslađujući se svojim hedonizmom, rasitnismo naše duše na kasi, na kojoj kasir bese đavo, govoreći nam kako nema toliko sitno da nam vrati, pa da umesto toga uzmemo nečiji krik ili vapaj.

 

 

 

Posao je mali miš

Posao je mali mis
na vasar u Nis,
Nije imo mir,falio mu sir
Jeftinijie da bi bi prosho
Na vasar je posho
Kad na vasar stize primace se blize
Jednoj tezgi,na kojoj sirevi su bili
Hteo je da kupi,nisu bili skupi
I rekao babi sto prodaje sir
Da najuri njenu macku
Jer mu neda mir
A tada je babi odbrusila macka,
Dok ne prezalogajim,sedim tu i tacka
Ceo dan na vasaru nista nisam jela
I dobro je misu sto sam tebe srela,
Jer cu i da zamezim, pored mleka bela
Pita baba misa dal hoce da kupi
A on rece,necu,najednom sam sit
Ipak su ti babo sirevi preskupi
a zbog tvoje macke,ode apetit

 

 

 

Primio sam platu

Primio sam platu, primio sam platu
sa sto eura biće svega, dobio sam platu
gledam svinju, trljam ruke,al će leći čvarak,
napuniću zamrzivač sve sa jednu ratu,
u kafanu derem vinjak , pa legam u jarak
al ko jagnje , ko u hotel, nosim i kravatu
i bole me ,sa 100 eura u Grčku na more
nabaciću boju ko Obama Barak
i drug Ramiz biće tamo,samo nema Bore
sa ženu ću kulturno ja da se uzdizam,
hitamo u pozorište, al ne znamo gde je
sa kulturu nije lako kao sa turizam,
pekli roštilj , pa izgore, sneg unutra veje,
vladiki cu donaciju, nismo u budizam,
brojilo u kvaru,sve vrti jeftinu,
đubre, voda sve je džabe, idemo u Beč
u Prag , Peštu 8.Marta , uvek drzim reč
debeo sam al cu tesno da nabacim i ja,
strukirane košulje, nek izleti stomak
jel pun sam ko Mišković, i to mi baš prija,
primio sam ratu, ja sam bogat momak
sada mogu i švalerke ko čovek da menjam,
pa da kupim kikiriki badem i pistaći,
ne da čučim no u šolju ko gazda da kenjam,
i na plazmu posle ponoć da gledam pizdaći
i u trend sam , moze mi se , pratim modni pravac,
isčupo sam i obrve kao zvezda granda,
sad sam bate pravi metroseksulac,
ko kaže da nemamo, to je propaganda
svi se vole, svakog volim , nisam ja mizantrop
svud je opšte blagostanje,erupcija sreće
volim svoga direktora , pravi sam filantrop
ponedlljkom komunalci izbacuju smeće,
svi su tako čisti, redovno se peru
ekološka zemlja mi smo , evropi je jasno
tek po nekad , al ne često u haustor seru
u uniju ućićemo triiljadetreće,
al polako, moliće nas, al će biti kasno
ja imam talenat, prvi glas srbije,
u subotu uvek gledam kad stoku naranim,
zatvorim kokoške, svinji dam pomije
a i Turske serije na zenu ne branim,
ja sam svetski čovek i kosmopolita
i Indijske progutaću, dok iih žena guta,
al da mi se smota s prazilukom pita
i uvek smo voleli kad nam dodju stranci,
kod Kinezi svi ,kupuju, nismo ksenofobi
gaće, torbe,farmerice, i za piknik ranci
adekvatna plata, adekvatnoj robi.

 

 

 

Prodavam ja takoj čega na pijac

Prodavam ja takoj cega na pijac,na improvizovanu tezgu od zicu-veseraj.inace zena mi gu dobila ranije na poklon za osmi mart.inace opasna stvarno taj zica,u subotu je tezga sas suncobran,a preko nedelju veseraj.multiprakiket zica.na tezgu-veseraj naredjaja sam cega,mahom zenske.kakve ti ne zena nabavila.kakve ti sve ne boje,chipke i dezeni.od tange do domacinke,za ozbiljne dame.prisla jedna musterika i gleda gi gace,pipka,rasteza lastis.vidim ja,imam njuh za trgovinu,ovaj ce uzme povise komata.pa kad stana da gi falim,pa kako su kvalitetne,a jevtine a tek sto su udobne,toj bashka.vika mi ona,a odokle znas da su udobne.i stvarno,odokle znam,pa vu reko-znas gospodja,roba mora se proba.kako Bekam nosi na Viktoriju gace,ovaj kad gu nema,kad otidne po revije.i takoj,izvuko se.trgovac se radja

 

 

 

Reče ovca kravi

Rece ovca kravi
Bas si prava koza
Nemoj tu da pases
To je moja trava
Na to se je puno naljutila krava
Pa pobesne jako,stize je nervoza
Pa pojuri ovcu,sto se u beg dade,
Glavu da sacuva,zivot da spasava
Odnekud je utom naisla i koza
I divno joj tada zamirisa trava
Levo,desno gleda,pa krenu da pase
pazi,ide krava,doviknu joj prase
a koza pobeze,jer joj draga glava
A krava povika,sto si tako bedna
Sto na mojoj livadi pases ovco jedna
U tom ludom begu stize koza ovcu
A sto si me slagala da je tvoja trava
A dobro znas kakva je krava kad poludi
pa joj rece,stvarno,bas si prava krava

 

 

 

Samo onaj ko zna da sluša

Samo onaj ko zna da slusa,
moze cuti tisinu ,jer ona nije muk
Samo njegova cuje je dusa
kao da slusa najjaci zvuk
I nije tisina nema,i sigurno nije gluva
I nije ko buka,sto maskira i sto skriva
I samo u njoj je istina uvek cista i suva
I ono sto se u srcu zaista i zbiva
Jedino u njoj oci vide
Ono sto ni na najacem svetlu ne mogu,.
I cime se ponose dok je buka,
u tisini se pokaju i postide
Tek u njoj sve maske spadnu
I vidis tad prava tela i lica
I dusu cistu,i dusu jadnu
I onog ko dobar je i ko je zlica
Lazi i istine u njoj ne skrivas
Tek u tisini je ljubav prava
samo dok cutis,mozes da snivas
U i u njoj snovi postanu java

 

 

 

San

Udjoh u sobu,staru,memljivu i mracnu.Na prozorima bejahu vec istruleli drveni kapaci,sa srcem u sredini.Kroz njih se jedva probijalo jutarnje sunce,koje bacase slabu svetlost na nesto,sto je nekad bio namestaj.Na zidovima je visilo zardjalo sudje o dzinovskim klinovima,koji izgledase kao da su trebali da drze nesto puno teze.Krevet izgledase kao skelet nekakve zivotinje.Stajao je na sredini,bez duseka i sa poprecnim polomljenim daskama kao rebrima.Bese mi cudno,sto je na njemu jos bio jastuk,sa presvlakom.Na njemu se jasno video pramen duge sede kose,i otisak glave iz koje kao da se promaljalo lice stare zene sa dugim uvojcima.Gledala je u mene,spokojno,i kao da je htela da se polako ispravi i nesto mi kaze,ali ne uspe.Pade joj glava ponovo na jastuk i lik nestade.
U tom primetih sliku na staroj oronuloj komodi u uglu sobe.Uzedoh sliku,sklonih paucinu i ugledah mladu lepu zenu,sa dugim uvojcima,drugi deo slike bese pocepan.Na poledjini se nazirao datum,godina se nije videla.Otvorih poluotvorenu fijoku na komodi,a tamo bese stajala slika mladog coveka sa borselino sesirom.Seretski se smejao,a sesir mu je gotovo sakrivao oci.Uhvati me jeza,i nekakav nemir.Nisam znao zasto.Na zidu iznad komode,nesto bese pokriveno starom isflekanom zenskom maramom.Pomerih maramu i ugledah ogledalo.U njemu ugledah starca ,sa dubokim borama.Borselino mu je gotovo prekrivao ukopane,i jedva vidne sivkaste,vodunjave oci…

 

 

 

Sebična(pokajnička)

Oprosti mi Gospode grehe moje,molim te oprosti,
i zaključaj ih u nekoj fijoci,negde u mračnoj skrivenoj sobi,
sudske arhive večnosti,i prošlosti.
Savest će vec učinitii svoje ,i čini ,dok lagano gloda dušu i kosti,
savest će vec učiniti svoje.
Duzan sam znam,al nemam da vratim,godine,snove, i puste nade,
I kriv sam priznajem,za sve što ukrade,pohotljivo srce moje,
I zbog toga ću tek da platim.
I znam da mi zatvorsko odelo već kroje,odležaću nemam da vratim,
al oprosti mi molim te grehe moje.
Kukavički sam dugo gledao patnju,ni parče bola ne uzedoh nikad,
I samo uz reči ko gorku pratnju,onih sto krenuše da se ne vrate,odgledah samo,
Al sad te molim više no ikad,oprosti mi molim te,
kad i ja budem krenuo tamo
Rećićes ,sebična molitva to je,al ja ću sigurno biti bolji,
oprosti još jednom grehe moje

 

 

 

Svaka sličnost sa nekom javnom ličnošću,je slućajna

Mene zovu diva
Tako sam im rekla
Ja sam pevacica
i legenda ziva
Na ekstradu imam
Ja najbolji stas
Najveca sam zvezda
Imam extra glas
Silikoni imam, cisto
Malo da popravim
A sa seljacima
Necu da se bavim
Ja sam savrsenstvo
Necu da se menjan
Ko mi se ne svidi
Javno ga ukenjam
Tata mi je inspektor
Mama mi je kul
Mene trazi reflektor
Ja sam mirakul
Dal napred il nazad
Neznam gde sam bolja
i bole me,
Sto zlobnici kazu
da sam drolja.
Samo markiranu
Garderobu imam
I sa jadnicima
Necu da se cimam
Muz mi fudbal igra
I poznat je mnogo
A ja sam ko chigra
I niko ne bi mogo
Kao ja da ripam
Dok na binu ladno
Igraci ispipam
Koncerti su moji
Mnogo poseceni
Za kartu se biju
Jao, blago meni

 

 

 

SVETI TRIFUN

Pomozi nam Sveche dragi,da ljubav nasu sacuvamo,
Za sina naseg,za nasu srecu
Pomozi da osmeh uvek damo
jedno drugom,i radost vecu
,nasem jedinom i najvecem blagu
Pomozi i duse nam prosvetli
da bes i ocaj zakopamo
negde,da ne budu blize vragu
I da ne izdamo nasu ljubav,
Kad se zacuju treci petli
Pomozi da stojimo uspravno dugo,
pomozi da budemo krepki i jaki,
I ako sem ljubavi ne ostane drugo,
samo nek nase nam malo sunce,osvetli naseg zivota dan svaki
Okroj nam Sveche nase zivote,
ko lozu koja ce uvek da radja,
Nek iz nje ljubav izadje jaca,
A nek otpadne briga i svadja
Nek nas nam pupoljak iz nasih srca
,stalno raste i nek se razvija
I sve dok srce zivi i kuca,
Dok kicma moze i dok se savija
Pomozi Sveche,nek ljubav nam sija

 

 

 

Tog leta u našem gradu

Tog leta u nasem gradu, il da ga bolje nazovem mestu, bese toplo i sparno, sto nista novo nije od ovdasnje klime, iako je ljudima ovde svako leto najtoplije, od kako pamte,a svaka zima najhladnija od svih zabelezenih.Inace za mene je, uvek bila fascinatna potreba kod naseg coveka za kukumavcenjem,pri cemu se uvek osecao nekakav mazohisticki uzitak dok se kukalo i zalilo na ono i ovo, na vreme, plate , lose zdravlje, nemoral….I oni koji su , po svim parametrima prilicno lagodno ziveli, i od njih se moglo cuti kako im je zivot tezak,i kako je sve nekad bilo bolje.Nikad mi nije bio jasan pravi razlog tih svakidasnjih jadikovki, i mogao sam samo da slutim da , ili je u pitanju obicno sujevrje, jer bolje je kukati nego biti zadovoljan , bar naglas, i izbaksuzirati, li je mozda oprez , jer bolje da se zali nego da se hvali, i da sutra neko potegne neka pitanja, sto ovde ne bi bilo prvi put.Pa ipak, nekako mi se najvise cini, da je u pitanju, kao sto rekoh , cist mazohizam, i ta gotovo religiozna potreba za transparentnom patnjom i mucenistvom,i nasa neobicna orijentalna zaostavstina,nihilisticko uzivanja u tuzi i ocaju, cak i kad objektivno,nema za cim da se tuguje.
Tog sam leta stigao u svoj zavicaj,kao i uvek autobusom sa „prepolovljenom studentskom kartom“, sto me je posebno uveseljavalo, s obzirom na njenu punu cenu, kao i na moje godine, koje su vec polako prestajale da budu studentske.Pri povratku s fakulteta, uvek me je prozimalo neko uzbudjenje, neka prijatna jeza, ista kao ona kad sam se i prvi put vracao po oslusanom semestru.Koliko god da mi je kuci bilo dosadno ,kao sto su bile i setnje uvek istim ulicama, na kojima su uvek bili jedni te isti ljudi ,ipak me je povratak , posle nesto duzeg odsustvao, cinio srecnim,i tu memljivu sliku, cinio koloritnijom, i davao nadu da ce mozda i neke nove , drugacije i zivlje boje konacno oslikati platno, sa kojeg se mogla videti sva pokisla, mala letargicna kasaba.Ali nije bilo tako

 

 

 

Zaljubi se slonica u miša

Zaljubi se slonica u misa
Slabo jede,ne moze da spava
A bekrija mis lumpuje
sve do kasno, nece da se stisa
A slonicu boli srce,glava
sto njen dragi sa drugom luduje.
Doznala je ona za neverstvo
Kazao joj jedan lijan stari
U glavi se crne misli roje
Ko da sprema misu kakvo zverstvo
Kaze lijan,tako stoje stvari
Zalud voli jadno srce tvoje
Tvoj se Misko s lavicom sad seta
S njom provodi i dane i noci.
Na to besno uskliknu slonica
od njeg ce samo ostati pasteta
dalje Misko tako nece moci
pa procikta uplakanog lica.
Kad to zacu ,uplasi se Misko
U rupi je ,vise ne izlazi
Kune zivot i sudbinu kletu
Jerbo bivsa hoce da ga zgazi
Sto s lavicom jubav objavio svetu

 

 

 

Žena mi opet oprala pare

Žena mi opet oprala pare,
iz zadnjeg dzepa od pantalona.
Pušim samo motane cigare,
i jedem parizer od najlona.
Gledam tenis i premijera,
od istog filma premijeru,
i stalno od istog režisera.
Gledam gazde i vladare,
gde s našim parama rane kera,
i teraju kera,
dok radnička klasa ne talasa.
Ne,nema njoj spasa, i nema joj glasa.
A dal smo oduvek bili masa,
glupa masa,i niža rasa?
Iste su njuške u skupštini,
samo druga odela nose,
i iste priče o istini,
dok radničke noge krvare bose.
I ponovo govore o svojoj časti,
i tuđoj laži i tuđoj vlasti,
dok seljak mašta o mesu i masti,
i goji svinje zbog tuđe slasti.
Odavno više nema snova,
zbog ratova i vratova,
jedni drugima što rezasmo besni,
i ludi i slepi zbog klovnova.
Od nas su napravili plesni,
i legije svoje od klonova

 

 

 

Drama

Jun 1993.Vranje,porodicni dom Stanojkovica

Otac: Nebojso, spremi li se za prijemni,nemoj pare da bacamo bez veze

Moja malenkost: Dragane, ne se ič sekiraj pa znas kolko volim da ucim, i kolko sam se spremaja

Otac: Dobro , dobro, ja da ti kazem, da se ne brukas tamo, i nas da ne brukas

Ja: Turi ti u moj koznjak(otvaram novcanik), a akademsku tradiciji od Tuturci(porodicni nadimak), Necko neće obruka, pa svi znav be tato da ti imas dve srednje škole završene, eeej , jednu u BG, s toj nema zajebancija.Eeeee, secam se kad si me vodija u BG, ja imasem 17godine, a ti mi pokazujes metropolu.Idemo takoj po ulicu, a ti vikas. pazi be torčo, kude si se zaleteja, vidis da je crveno, crven pešak ovolik na semafor , ćorav li si?Život si mi spasija tad.Idemo takoj mi dalje kroz Kneza, tek odjedanput vidosmo golemu Americku zastavu, ti pogleda u zgradu, zastana, malo osmotri, pa mi rece, e ovoj ti je Americka ambasada, da znas ako te neki pita.Opasno si poznavaja BG.Pa Beogradski djak ej.

Otac:Jelice(obraca se mojoj majci), ovaj studenat  podjebava malo.Ce vidimo, kako ce tam da podjebava(okrece se meni, i samozadovoljno, sa sarkasticnim osmehom),ja si u džep imam sinko ko doktori, a ti dal ce budes dr, toj ce vidimo, nego eve ti(pruza mi novac), pa uzdravlje

Majka:Aj, aj Dragane ne se stiskaj, daj mu povise, ce uci on, pa znas da je bija vukovac u osnovnu.Od malecko je nesto,vuko da cita, pa i u vc kad idese, vikase mamo, ne gi bacaj kutije od samponi, tuj ima hemijski sastav, pa moz bacim pogled, ce treba sutra, hemija se mnogo trazi na medicinu.

(ćale nevoljno vadi jos novaca iz džepa , i daje mi), eeeeeeeeee takoj, a sad na avtobus(pozdravljamo se i ljubimo na vratima, ja se krstim vise puta ko da sam krenuo u boj   na Kosovo, a ne samo na faks u Pristinu).Tako je pocela moja medicinska Albanska golgota, te ratne, sada vec daleke 93

Na stanicu su vec bili pristigli moji gimnazijski drugari,pa tu odmah krenuse abrovi oko toga kako su neki vec primljeni na faks, a da prijemnog  jos nije ni bilo.Da, da, mito ,Mito bekrijo,tad je taj brat mito doživljavo svoj puni procvat.Udjosmo u autobus, i na samom izlazu iz grada,autobus staje, kontrola.Ulazi pripadnik mupa

Policajac:(osvrce se po autobusu, i osiono, pun sebe, pita)Ima li neki da prijavi drogu, oruzje, il nesto drugo sto neje dozvoljeno?

Momak sa zadnjeg sedista(ocigledno stariji student):U autobus nesto smrdi gospodine milicajac, noge li su na nekoga il se neko jedenje pokvarilo, a do Pristinu ima dva sata, da sam ja vlast, toj ne bi dozvolija.

Policajac:Momak, nemoj ga igras ti stojka(okrece se vozacu i sluzbeno mu kaze), u redu teraj.

 

I tako mi uz tople zvuke” južnog vetra” stigosmo u Pristinu, gde ću studirati  vrlo strpljivo , posveceno i bez zurbe,pa sto bi mi ovde rekli” neje zor “da kazem koliko godina, sto rece kasnije jedan moj zemljak i dosta stariji kolega:”Ej zems, pa ja be ne studiram medicinu ko neki ovde da gi nazovem eksperti,da protutnjim za 10 godine,jel sto je brzo to je i kuso, pa umreja ovaj umreja onaj, pa koj je tuj kriv nego ovija doktori bubalice,uciv na pamet i odma zaboraviv.Ja toj sve polako. U sto nesam siguran ja toj nekolko puta ponovim,pa takoj i godine na faks.Tek kad sam stvarno siguran , a i profesori s toj isto da su sigurni, idem dalje,pa i pacijenat sutra ce je siguran s mene”.Vrlo brzo poceo sam i sam to da uvidjam, i Boga mi dosledno sam pratio savet svog zaista iskusnog kolege.

Prijemni prodje, al ja kroz njega nikako.Na testu  nije bilo niceg, od onog sto sam spremao, tako da sam posle pola testa , jako indisponiran poceo da igram loto kombinacije,posto su odgovori bili pod brojevima, znajuci da cu ovde tesko da izvucem i “cetvorku”, s kojom se jos uvek valjda uzima novi  tiket.Kad izidjosmo, sretoh druga Branka koji je polagao prijemni na fakultetu blizu medicinskog.

Branko:Ooooooo drugare(onako sav srecan, posto je verovatno dobro uradio test),iskida li ga a?

Ja:Kude ne(sarkasticnim tonom, i jos vise nervozan, sto naidjoh na ovog pompeznog, da ga nazovem mladica, mada sam hteo drukčije da ga “krstim”), rasipa ga.

Branko:Kako be?Aj be ne zaajebavaj, pa spremaja si ga.

Ja:Bolje pasulj da sam spremaja il musaku, vreme da ne gubim.

Branko:A da, ti mnogo lepo spremas pasulj(sad on sarkasticnim tonom).Secas li se jedanput, kad besmo kod tebe s Peru, a ti si ga spremija suljpa sa slaninu, pa dok ti otidna da doneses kromidku(crni luk), Pera gu sve izvadi slaninu kod njega u tanjir, a tebe ti glupo da mu kazes, kusas i sve gledas u njegov tanjir.Tešak izelica taj Pera ej.

Ja:Ma pusti me be bate, glava neznam kude mi je, a ti jos mi stare  rane otvaras.Odo , treba neki ljudi ovde da nadjem, ce se vidimo.

Branko:Dobro. dobro brat moj, vidimo se.Nemoj kasnis na bus

I tako ja prilicno nervozan, krenuh da nadjem neke prijatelje u gradu(neka dalja familija ustvari) ,  kojim sam tad prvi put prosetao, a kojim cu narednih godina stalno, dugo, dugo šetati,što su mi drugari zamerali, jer sam i njih terao u te pesacke maratone, pa su ih posle bolele noge.Te šetnje su takodje bile deo saveta predhodno pomenutog starijeg kolege, jel, kako je on govorio: Sto radis, radi, dobro se prozajebavaj i istutnji,pa kad treba da ucis, ti prvo dobro prosetaj,pa onda ucenje, jel ne kazu džabe, niko nije lud, treba samo malo da proseta.Posle nekog vremena, na glavnoj ulici ponovo sretnem Branka,a on se naslonio na jedan izlog i jede pljeskavicu ko da mu je poslednja.

Ja:Prijatno bate, krkas, krkas a?

Branko:Pa znas kako je brat moj(ponovo sarkastican), mora se posle onolko pisanje na test, a imalo sto da se pise.

JA:Alal nek ti je, nego dokacija si gu pljesku pa ko komisija.A ti za Peru vikas da je protura.Sigurno je mnogo dobra

Branko:Neje losa, Goranska, al neje ko tvoj pasulj(tako mi i treba, pomislih u sebi).Nego kazi mi, nadje li rodjaci?

Ja:Ti znas kakav sam ja baksuz

Branko:Kude neznam(ponovo sarkastican), pa i na prijemni sve ti doslo onoj sto si preskocio u spremmanje

Ja: Pitaja sam cetvoricu uz put.Jedan gluvonem bese, drugi pijan,jedan brat mi na tečan Srpski odgovori sa jooooooooo,a jedna žena me opravi na dugu stranu, pa sam lutaja ko džukela seljascka 2 sata.Nego, sva sreca(sad ja samozadovoljan),  moj šarm iskoristi , pa s jednu zensku poprica, i tako si prodje vreme.

Branko:(u svom maniru)Ćuti, taj sarm da ti neje ti bi ga najebaja,nego uvek se izvuces s njega.Nego, kazi mi, uradi li nesto, il taj srecnica ovaj put neje imala srecu?

Ja:Pa znas ti mene.

Branko:Kude neznam?Pa kako ti udari korpu?

Ja:Zajebavaj , zajebavaj, al brat je dobio pivdžu u kafić od dotičnu

Branko:Pa zatoj i imamo takav imidž, da smo stipse i ćelepurani(grebatori)I ti si naravno rekja da si Vranjanac.

Ja:A,ne, sama je provalila

Branko:Cudi me toj od tebe, pa ti si uvek tako galantan

Ja:Ma jok zbog toga, nego zbog govor

Branko:TEBE ZBOG GOVOR?Salis se, pa ti gu jedes gramatiku

Ja:Pa naravno da gu jedem, doduse ne ko ti pljeskavicu i pasulj kad je ćelepur(džabe), al me provalila po meko ć i tvrdo č.”Ti si sigurno iz Vranja”, kaze ona.Odakle znas, pitam je ja,a ona ce , pa nekako tvrdo izgovaras slovo č.Pa takvi smo ti mi Vranjanci, tvrdi, cvrsti momci, pa su nam i slova tvrda, sve nam je tvrdo ne samo č.”Da,da al ti je ć meko”. Pa to nam je zbog meke, pitome duse.I tako moj sarm , po ko zna koji put izidje na belo videlo.

Branko:Ma nema, znas si znanje,koj si zna, zna, ostali mora da učiv il studirav.

Vreme provedeno kuci u Vranju po povratku iz Pristine, prolazillo je u napetom iščekivanju rezultata, vise familije koja je svaki dan zvala da pita, nego mene ,koji sam vec odprilike znao rezultat moje igre na sreću.Tu napetost osecali su svi “velikomucenici”, ko sto sam bio i ja , a koji vecito nisu imali srecu kad je potrebno, i koje su po pravilu mrzeli profesori,koji nisu mogli da prepoznaju genij u njima.Najvise mi je  smetalo, sto su babe, dede ,tetke i ostali, vec poceli sa cestitkama i muzickim željama na lokalnim radio emisijama.Tu sam slusao razne  muzicke i ljudske hitove, koji na svu srecu nisu bili moji rodjaci.Ukjlucuju coveka koji cestita upis bratanca na fakultet, uz pesmu nekog, secam se po mom omiljenom prezimenu, Hasima Burekovića,i voditeljka ga pita dal ima nekog da pozdravi, a on kaze da ne bi, jer mu je spisak poduži.Uz, ko zna zbog cega , insistiranje voditeljke(valjda joj gazda reko da bude ljubazna) sa kako bi neki rekli , neopišljivim glasom, da to on ipak ucini, on covek nije mogo kud, pa  rece:POZDRAVLJAM SVI IZ TREBESINJE I IZ VRANJE. Na pitanje voditeljke, kakav je signal u trebesinju on odgovori:Mnogo ve bolje faćamo, od kako sin turija antenu na plemnju.

Mogućnost da budem počastvovan muzičkim numerama na radiju, od strane prijatelja i rodjaka,a da kasnije ne budem primljen na faks, užasavala me sve vise, al ko sto rekoh, nisam bio jedini, pa smo se ja i moji drugovi sapatnici medjusobno tesili razgovorima,i razmenom iskustava u vezi s tim , kakve su prilike, i kakva je atmosfera kod njih kući.I zaista svasta se moglo tu čuti

Boža:Ćoso(kako su mene zvali),sto li smo uradili bate, sto mislis?

Ja:Će si bude ne brini, ako ne, će bude rambo rabota u Krajinu.Što fali, pa ti svaki dan po pet puta gledas ramba svi 4-5 dela , kolko gi ima već, sećas se kad si dolazija u skolu obucen od glavu do petu u maskirno, pa si facu namazaja od mastilo iz hemisku, da licis na njega. Jedanput profesorka te prozva, „ajde rambo“, a ti s ispeglanu kosulju i štofane pantalone na ivicu, rece vu ,“professorke, za vas Bond, Džejms Bond“.Sutra dan dolazis u skolu, a drugar Mića ti vika,“Božo,koj će si danas“?

Boža:More ćuti, ne se zajebavaj,izede me ovoj čekanje,masturbiram po 12 put dnevno od nervozu ej.Nego ti se ko razumes u medicinu, mož li da se desi da se nesto poremetim od toj, da kucnem u drvo.

Ja:12 PUTA?Pa ti be brate treba filmovi da snimas, koj ćes na fakultet.A toj da mož se poremetis, stvarno možeš(zavitlavam ga ja), al toj se operise lako , neje opasno.

Boža:Čekaj , i posle mož ga s oproštenjem kolko oćeš?

Ja:Možeš Boki, samo treniraj, pa sutra u Holivud bate.Jeeeeeeee 12 puta , alal neka  ti je šampione

Boža:Neznam kako je kod tebe, al kod mene ludnica doma, svi nervozni zbog moj prijemni.Tatko jučer gleda opstanak na tv, omiljenu emisju, i jos tad bili nilski konji , omiljena mu životinja, a keva s usisivač, pa pred televizor.Dragi polude, poče se dere, vika,“ sklanjaj se mori od televizor, po cel dan nista ne radis, udebelila si se ko ovija nilski konji, a sad kad gledam ,nadje da čistiš“.Keva baci usisivač, otidna po pistolj, a sestra poce plače,haos u kuću.Mene mi broj obrtaja otidna u dvesta, popizdim, dokačim televizor, i podignem da ga bacim od terasu.

Ja.:Pa sto beše, baci li ga?

Boža:Ma jok, tad nastade opste vijenje, i svi me u kuću moliše da ga ne bacim.

JA:A ti?

Boža:Ja se pomisli, „Bože Božo, odokle ti snaga da padignes televizor 56 ekra