Nedeljko Paunović

 

Izvukli budale iz ilegale.
Nisam za tu grupu,neću ‘’mečki na rupu’’.
Zakleo se pred ljudima,držim jezik za zubima.
Jeste da sam čudak,ne baš toliki ludak.
Aferim,s’ budalama se ne merim!

Policija nam je super.Više ne bije, sada samo tuče!

Pored sajma zapošljavanja,treba nam i sajam zamajavanja…

Epdiemije mizerije:
Nepismeni pismene tolerišu,što ovi umeju da se potpišu.
Nepismene baš briga,idu na sajam knjiga!
Dušu prodali,s’ đavolom u korak hodali.

Sad i brat vodi u sunovrat.
Loš scenario nikad izneverio.
Duše pogane,davno prodane.

Kalašture:
Iza brave neke iz uprave.
Još ubeđuju da privređuju.
Jedan poltronski um,uš’o bi u rectum.
Gledano u strukturu,vidim ljudsku ljušturu!

Zaljubio sam se u samog sebe.I nije mi neki izbor!

Zvuči plodonosno,odati nekima za života posthumno- počasno!
Prekoračenje:
I da se krećemo brzinom svetlosti,neki bi imali ’’restrikciju’’!

Kada bi se neki klonirali,od sebe bi napravili istovetnu budalu!

Da živimo sto godina, za života naplaćivali bi grobarinu!

Alter ego:
Još sroči života’’recenziju’’,pa u večnu ’’penziju’’.
Rima:
Mnogo očajnika po glavi stanovnika praznih novčanika!

To su naučno zanimljivI ljudi. A što baš nama te nauke?!

Od podaništa snob,dobiće na dostojanstvu ‘’tromb’’.
Nama ‘’puvanjka’’ nikad ne manjka.

Kaže da je kao’’ suvo zlato’’,ma detektorom da ga tražiš.
A detektor otkriva i – otpad!

Retko ko shvata,a život sastavljen kao od bankarskih rata.
Ako jednu okasniš da platiš,u rikverc životom se vratiš.
Koje li su cene da se ljudi oplemene?

Za kandidaturu podneti kvadraturu.
Dal’ ukrao ili ćorno,kontradiktorno!

Postao mi alergičan organizam na džukelizam…

Nude li negde uposlenje za lenje?
Gledano u suštini,takvi rade u skupštini!

Politika je skupina ljudi koji se bore za naše bolje sutra.
Njima drugi neko smešta kad pričaju koješta.
Oni svaku interesnu grupu guraju u mišju rupu.
Jer,bili bi razni rituali kada bi skupa na dno pali!

Dajemo popuste za propuste!
Govorniku znanja vešta pričati koješta.

Socijalni slučaj ladoleži na društvenoj mreži.
Uz reč britku,nada se boljitku.
Vrag odneo šalu,većinski pređosmo na socijalu!

Kada već političke stranke poklanjaju upaljače,nek’ nam daju bar pola litra benzina!
Za neke epitet da su polusvet.
Nismo uočili,iz Pandorine kutije iskočili!
Teško budalu vratiti u normalu!

Da se kod beležnika zabeleži ko treba da odleži.
Stvorio se ambijent,na ceni krimi element.

Poštenja sticanja ima spoticanja.
Zbog mutnih igara sve više nultih cifara!
Uvek se isticali oni što se nisu micali…

Paragraf mira, poput toalet papira!

-U metu-
Samo je mit da od gluposti postoji štit.
Da se jasno čuje,glupost ne promašuje!

Ima li inkluzije gologuzije?

Kad čovek umro,saznali da bio živ!

Političar ’’ulovljen ’’ nije posebno produhovljen.

Nekima nepoštenje dođe uzvišenje.
Poštenja sticanja ima spoticanja!

U Japanu rekordan broj Karošija- smrt od prekomerenog rada.Kod nas klija-Klošarija!

Odrasle generacije uz prazne govorancije.
Nakon nekih govorancija dolazi do opstipacija!
Naš oslonac visi o konac.

Čudno:
Nekima zaludno dođe bogougodno!

Poskupele grobljanske usluge.
Sad za inat neću da umrem!

Ništa od večne kuće ,ko ne plati grobarinu!

Došlo vreme , da bolje pogrebnik nego poreznik.

Mnogo bi se izblamirao,pamet kad bi donirao…

Delikventni, većinski konkurentni.
Sve pod razno,’’pucanj’’ u prazno!

Mnogima savest nije savez.
Savest pobegla,istina podlegla.
Neki krivi zavedeni u arhivi!

Godine posne nama sudbonosne.
Audijenciju za egzistenciju.
Nema proklamacije za reklamacije!
Ogorčenje:
Kad mi najteže,odem na duševne mreže da upoznam ladoleže.
Prijateljstva takvo proširenje stvori zaprepašćenje.
Taman ,isplati se biti gotovan!

Mutanti foliranti:
Razna štimanja kod zanimanja.
Prilike stvaraju da se dodvoravaju.
Neki ljudi čudni,zaslužuju rad prinudni!
Nama se dopali ljudi propali.

Danas bi osnivač cirkusa napravio konzorcijum,ujedinjenjem sa političarima!

Pijem tablete šumeće,da izbacim iz sebe smeće.
Dapače,valjda će da iskače?!

Mito naš nasušni:
Dokle mito da bude sredstvo nezakonito?!
Vuci siti ,ovce na broju,ma dajmo paricu koju.
Za manje destrukcije priznajmo korupcije.
Kao po loju,silovito, ja glasam za mito.
Bezbrižna mladost,sigurno starenje uz ‘’mitarenje’’.
Gladnima rešeto i sito,legalizujmo mito izrazito.
Od svega da se ne izludi,mora nešto da se ponudi.
Dinare,dolare ili evre povadimo iz tajne rezerve.
Ništa da nas ne plaši,sa mitom se ne omaši.
Zarad sebe i ko ti znači,samo nudi,ne cepidlači.
Nadajmo se većem dometu u koverta -prometu.

On je društva stub-srama!

Koliki mitoman ,to ne opisa ni roman!

Gramatika:
Da li glagol’’Pričvrljiti’’,spada u prežašnje svršeno vreme,nisu znale ni svršene studentkinje?!

Na uzice drže ulizice!

Ko dodvorava,najviše razočarava.
Urgiraju da profitiraju.
Takva udruženja zavređuju utuženja.
Koliki feleri pisaće besceleri!

Partije za apatije:
Molim da se interveniše ko se džukeliše.
Ako svašta dozvoliš,možeš da se razboliš!

Zaljubio se u samoga sebe,al’ ljubav neuzvraćena.

Naše vucibatine od patine.
Moralno skršeni misle da savršeni!
Takav ‘’poslodavac’’,proda za džeparac.

Krimi ’’ mostovi’’ nisu ‘’porušeni’’,neki prerušeni,nisu pohapšeni…

Nije na vreme ”baždaren”,čovek iskvaren.
U glavi nešto ”kljuca,u sebi stvara begunca.
Ne može da se meri ,koliko takvi licemeri.
Nema ”licencu”,tone ka dubljem zdencu!

‘’’’’’’’’’’’’’
Neki ucveljeni,neki ucenjeni.

Petar Jovanović

 

OLTAR SRCA TVOGA

Posipao sam te cvećem i zvezdama, ljubavi moja.
Zaviri u srce svoje, možda me pronađeš.
Prerani pupoljku ranog proleća, cvete moj netaknuti.
Devojko nevina i ljupka, pogledom te milujem nežno.
Svetlost bih da stignem, da ti donesem jutro
u tvoj hram na ivici paučine,
ali se ne usuđujem da zavirim
u izlog oltara srca tvoga,
nasuprot usplamteloj radoznalosti.

 

 

 

OPIJEN STARIM VINOM

Opijen kafanskim dimom i starim vinom,
samo sam jednom voleo i nisam preboleo.

Od kad nema moje drage, moga zlata,
samoća mi svaki dan kuca na vrata.

Tužne su bez nje zimske noći,
još uvek se nadam da će mi doći.

I crno vino iz kristalne čaše za njom žudi,
u mom srcu uspomene iz prošlosti budi.

S čašom vina duša mi tone u san,
treba mi njena ljubav da započnem novi dan.

Ne znam kako ću bez nje da živim,
život je surov, ali nikoga ne krivim.

Ne želim da čujem za žene druge,
kažu mi: – ne živi se tako, umrećeš od tuge.

 

 

 

VINO I LJUBAV

U Kruševcu gradu,
gde vekovima vino teče,
ostade mi uspomena,
na ljubav i vino svako veče.

Gde je sada moja draga,
da li je sa mnom srećna bila,
dok me ljubila i vino pila,
zar je ljubav i vino zaboravila.

Sviraj violino, pa me razveseli,
podseti moju dragu da smo se voleli,
podseti je na mene i proleće,
na našu mladost što se vratiti neće.

Brzo prođoše dani svi,
naše velike ljubavi.
Nesmem sada suze liti,
možda je moralo tako biti.

 

 

 

ŽIVOT BEZ TEBE

Svake noći prepun tuge i praznine,
negde u sebi tražim izgubljeni deo.

Znam da život bez tebe i vina,
ne može biti potpun i ceo.

Dok vino pijem najlepše pesme pevam,
ono mi tugu i muku kao lek odnosi.

Kao nekad tebe sada vino želim,
da ga usnama dotaknem svojim.

Svaka me kap vina zbog tebe peče,
znajući da život bez tebe i dalje teče.

Kasno mi je da započnem život novi,
život uz vino, pesmu i bez boli.

Poklanjam ti ovu pesmu umesto vina,
koje se i kad je staro voli.

 

 

 

STRUJIŠ KAO VINO

S tobom sam crno vino pio,
i tajno neutešne suze lio.

O lepa ženo, privi se uz mene,
strujiš kao vino kroz moje vene.

Kad utonem u tvoje oči sjajne,
otkrijem ti za tren ljubavne tajne.

Mladoj i lepoj, punoj strasti i želja,
zadrhtalo ti je srce od radosti i veselja.

Vodiću te tamo gde se peva i vino pije,
a često i poneka čaša razbije.

Gorim i patim zbog ljubavne žeđi,
mesec zbog mene strepi i sve je bleđi.

U mrkloj noći bledi mesec će zaći,
ja ću u mraku tvoje usne naći.

 

 

 

ČEŽNJA

Ublaži mi čežnju večeras.
Podeli sa mnom radost i greh.
Ukrasi svoje telo za mene,
budi polunaga i izazovna,
da se osećam kao u Raju
dok sam u tvom zagrljaju.
Želeo bih da te ljubim nežno
u jedno neobično mesto.
Ne, nisu usne.

 

 

 

GLUMILA SI
Hteo sam da ti budem ruža
dok odrastaš u lepu ženu
da me izabereš za svog muža
da napravimo venčanja scenu
glumila si da si drska
da me ne želiš za sva vremena
da ti je moja lepota mrska
znao sam da ćeš biti moja žena

 

 

 

VIŠEGRAD

Noćas nas brza Drina reka,
vešto zavodi iz daleka.

Pored Drine sedimo nas dvoje,
duboko na nebu zvezde samo stoje.

Drina samo za nas tiho teče,
zna da je ovo naše prvo ljubavno veče.

Zastruji vetrić u tami ponoći mirne,
laki prolećni šušanj nemirne Drine.

Ljubimo se mirno dok spava Višegrad,
voleću te i kada ne budem mlad.

Bledi se mesec iza breze ko utvara javi,
došao je kroz oblak prozračni plavi.

I tako svake večeri jasne,
razmenjivaćemo poljupce strasne.

 

 

 

VOLI TE DRUGI NEKO

Bez igde ikoga sasvim sam,
tražim te da ti svu ljubav dam.

Da ti srce svoje dam na dlan,
dođi da nam život bude kao san.

Znam, sada si negde daleko,
o tebi se brine i voli te drugi neko.

Ako srcu nađem novu sreću,
patiti za tobom više neću.

Ti drugome budi dobra žena,
lepa, vredna i poštena.

 

 

 

LUDI KAMEN

Mladost mi je bila puna sjaja,
bilo je lepih i burnih događaja.

U životu uzimao sam lepotu veći deo,
u mladosti mogao je svako ko je hteo.

O meni su ti svi rekli šta su znali,
ti sama zaključi da li mi nešto fali.

Na kraju sam čuo od pametnih ljudi,
na vreme treba stati na kamen ludu.

 

 

 

KAD SRCA ZANEME

Nisam verovala da će doći vreme,
da naša srca zaneme.

Sada ga gubim polako,
nekada me je voleo jako.

Drugi put danas, ma da nisam htela,
u obližnjem kafiću njega sam srela.

S drugim devojkama provodi dane,
ima mene, a nešto traži sa strane.

Zna on da ja živim u svetu tišine,
da čeznem da neko i o meni brine.

Zna da želim da budem majka,
da mi brak bude kao bajka.

Da se i mom detetu peva uspavanka,
da me voljeni ljubi bez prestanka.

 

 

 

OPET JE PROLEĆE

Opet je proleće. Na tebe me podseća sad,
na ovoj klupi ljubio sam te mlad.

Bio sam nestrpljiv, radoznao i mlad,
svoju ljubav i čednost podarila si mi tad.

U glavi mi dobra vremena stara,
kad si me volela sa mnogo žara.

Kad se setim i sada mi oči suze,
pitam se ko li mi staru ljubav uze.

Iako godine brzo teku,
stare rane još uvek peku.

Moja prva ljubavi kako izgledaš sada,
čekam te na istoj klupi kao nekada.

U očima mi tuga, pada noć,
kako da znam hoćeš li mi doć.

Čekaću te ove i svake noći,
iako znam da nećeš doći.

 

 

 

JOŠ JEDAN POLJUBAC

Sedim za kafanskim stolom,
pijem vino sa svojim bolom.

Sliku tvoju ljubim,
da u samoći ne poludim.

Moje srce te još uvek želi,
volim te od kako smo se sreli.

Poljubce tvoje sada mi neko krade,
srce mi govori da još uvek ima nade.

Od tebe bih još jedan poljubac hteo,
iskren, strastven i vreo.

Nisam kriv što te mnogo volim,
što ne mogu da te prebolim.

Zbog moje iskrene ljubavi i strasti,
niko te iz mog srca ne može ukrasti.

 

 

 

SAMNOM BUDI

Tvoja lepota sjajem opija mene,
ti nisi kao druge žene.

Iako te nedovoljno znam,
za tvoju ljubav hoću život da dam.

Osećam kako kuca srce tvoje,
još više strepi i drčće srce moje.

Obuzima me žudnja i strava,
da li je konačno ovo ljubav prava.

Nikad ti niko neće voleti kao ja,
prelepa tvoja oka dva.

Još malo samnom budi,
ne razmišljaj šta će reći ljudi.

Neprestano pijem, nemam kud,
gde god krenem tvoj lik vidim svud.

 

 

 

OSTAĆE TAJNA

Ta žena bila je lepa, bila je sjajna,
naša ljubav za svakoga ostaće tajna.

Anđeli su joj podarili božja krila,
da bi se meni tako lepa pojavila.

Svakoga časa, svakoga trena,
bila je zaljubljena žena.

I kad izgovori po koju laž,
to je za mene imalo draž.

O njoj mi jutros pričaju sve ruže,
i ptice lastavice što ljupko kruže.

Ko zna da li je još uvek sama,
posle toliko godina koje su za nama.

Za njom me još uvek srce boli,
da li i ona mene još uvek voli.

 

 

 

TRAŽI ME SVUDA

Od njene prve ljubavi ostala je samo tajna,
pomalo smešna, ali čista i beskrajna.

Očiju bisernih mlada,lepa i čedna,
strpljivo me zavodila devojka jedna.

Bila je nezrela i kod mene izazivala smeh,
iako previše mlada bila je spremna na greh.

Dala mi je sebe kao buket belih ruža,
tako nešto devojka samo jednom pruža.

Kasnije sam joj govorio da je sve bila šala,
iako mi je svoju mladost i ljubav dala.

Za nju će neko reći da je možda luda,
posle toliko gpodina ona me traži svuda.

 

 

 

LJUBAV NIJE KRILA

Svoju ljubav prema meni nije krila,
nikada neće kriti da je moja bila.

Stavljala je moje ruke na svoje grudi,
nije je zanimalo šta će reći ljudi.

U početku njene lepe dojke razigrane male,
nisam uspeo da uhvatim, nisu mi se dale.

Njene dojke plašljive i nežne u početku beže,
a posle same dolaze u ruke kao u mreže.

Kad sam se uz njene grudi priljubio čvršće,
odmah sam osetio da joj telo dršće.

Dala mi je ljubav iz srca vrela,
nesebično koliko je htela.

Prosula se mesečina bela,
da i ona oseti miris njenog tela.

Moje srce i danas za njom žudi,
dok u noći zvezde trepere, a mesec bludi.

 

 

 

RAZMISLI

Kad si me prvi put srela,
sa mnom si to odmah htela.

Gubljenje nevinosti ti je glavna tema,
ali znaj tu popravnog ispita nema.

Razumem tvoju nestrpljivost i samoću,
kao mlad nisam ni ja znao šta hoću.

Razmisli, ne čini ono što ne bi htela,
još si mlada za ljubavna dela.

Možda je kod tebe prisutna samo mašta,
čuvaj se, stariji momak to ne prašta.

Sačekaj punoletstvo i da sve procveta,
tada ću ja s tobom i na kraj sveta.

 

 

 

PREVAREN

Zaljubljen trčao sam od sreće,
da ti donesem tvoje omiljeno cveće.

Držao sam tvoju ruku u svojoj ruci,
maštao i stremio ka bračnoj luci.

Dok si pričala osećao sam neku draž,
i ubrzo saznao da je sve to laž.

Voleo sam te, ali neću više,
dosta mi te je i previše.

Hvatla ti za poljupce vruće,
da te volim i dalje, to nije moguće.

Devojko mala zbogom i hvala,
našu ljubav ti sačuvati nisi znala.

Od momka do momka ti samo letiš,
posle ničega ne možeš da se setiš.

Ja ovako prevaren i lud,
da krenem ne znam kud.

 

 

 

NEĆE BITI SAMA

Dok jesen zlato toči
u prelepe njene oči,
zaljubih se u nju za tren,
onako mlad i vatren.

Kad dobih strastveni poljubac jedan,
privih je uz telo ljubavi žedan.
Šta smo imali jedno drugom smo rekli,
prijateljstvo i ljubav odmah smo stekli.

Sada je život pred nama,
ona nikada više neće biti sama.
Ako ne zna šta joj još treba,
neka zaželi, pokloniću joj pola neba.

 

 

 

ISTINU KAŽI

Ne znam šta mogu reći,
o našoj izgubljenoj sreći.

Da ne možeš bez mene govoriš jasno,
žao mi je za sve je sada kasno.

Uz malo truda i dosta volje,
sve si ti mogla mnogo bolje.

S drugim si često bila,
a od mene si krila.

Izgovorila si mi mnogo laži,
budi čovek pa sada istinu kaži.

Kod mene si poverenje izgubila trajno,
dok si ga imala bilo nam je sjajno.

Voleo bih da ne mislim na tebe,
da što pre sve slike izblede.

 

 

 

TRAŽIM TE

Kad se nova ljubav javlja,
da li se stara zaboravlja.

Možda sada nežne snove sanja,
našu ljubav i topla milovanja.

Dođi draga, moja te ljubav čeka,
moje srce a i moja duša meka.

Dođi odmah, može svašta da se desi,
sve bih dao da saznam gde si.

Da mi se vratiš stalno ću da te molim,
ni sam nisam znao da te toliko volim.

Traži te u srcu, u svom telu,
da bih te imao odmah celu.

 

 

 

DRUGOME IDEŠ ČESTO

Voliš bučnu muziku i žestoke momke,
koketiraš stalno kao opasne srcolomke.

Znam da drugome ideš često,
trudiš se da to sakriješ vešto.

Naša ljubav ugasila se trajno,
dok smo je imali bilo nam je sjajno.

Naša ljubav bila je kratka veza , bez rana,
kod drugih to traje godinu i više dana.

Ne bih smeo da dozvolim,
da te ponovo zavolim.

Glas neki muški te zove,
ko zna, možda ti ostvari snove.

 

 

 

GOLI U POLUTAMI

I pored zvezdanog neba bilo je mračno,
mesec je otplovio u beskonačno.

Mi goli u potpunoj tami,
to nam je prvi put da budemo sami.

Miris ljubavi njene,
svuda je lebdeo oko mene.

Od sreće hoće da poludi,
dok joj diram rajske grudi.

Naša ljubav vezuje nas sve čvršće,
njeno srce u mojim grudima dršće.

Zvezde na nebu su mirna stada,
samo jedna nestrpljivo preko neba pada.

 

 

 

STRASNE SERENADE

Sedela je sama na kraj grada,
lepa i sasvim mlada.

Pevao sam joj strasne serenade,
pun ljubavi, požude i nade.

Dok su na gitari treperile žice,
moja pesma razneži joj lice.

Bezbroj zvezda ko bleda kandila noći,
polako potonuće u samoći.

Te noći bila je mirna kao more,
ljubio sam je sve do zore.

Slomljena srca nešto mi sinu u glavi,
možda će opet od nekud da se javi.

 

 

 

PROČITANA KNJIGA

U mojoj duši padaju kiše,
njen lik mi se iz sećanja briše.

Bila mi je ljubav velika i draga,
ali na žalost ne ostavi traga.

Od mene je pravila budalu i čudo,
dok sam je voleo ludo.

Našoj ljubavi, sreći, kraj je došao svemu,
za svađe uvek smo nalazili temu.

Ona je za mene pročitana knjiga,
s kim je sada baš me briga.

 

 

 

DA NE BUDE KASNO

Tako mlada a imaš iskonsku lepotu,
neću te prevariti, neću da činim grehotu.

Mlada si ljubav ti sada ne mogu dati,
tvoje srce to ne može da shvati.

U životu meni su devojke u krvi,
ništa nisam, ako im nisam prvi.

Neznaš koliko će naša ljubav trajati,
da li ćeš se i koliko posle kajati.

Daćeš mi srce svoje i radost i tugu,
u nadi da nikada neću naći drugu.

Bićeš samnom srećana jedne noći,
posle će ti celo biće drhtati u samoći.

Na tvoj život niko nema pravo,
razmisli još jednom svojom glavom.

Odluči se što pre i jasno,
da posle ne bude kasno.

 

 

 

POGLEDOM JE SVLAČIM

O, svemogući, tajanstveni Bože,
niko ništa lepše od nje stvoriti ne može.

Priznajem, od mene se dugo krila,
pa se među anđelima pojavila.

Sada s divljenjem gleda u mene,
dok je ističem kao primer najlepše žene.

Oblak se nečujno privlači,
a mesec nežno svlači.

Kada se ona iza breze pojavi polako,
pamet mi se pomuti, a srce bije jako.

Čim sam je ugledao, od prvog trena,
zaželeo sam da bude moja žena.

Prvo bih da je raskošnim perjem oblačim,
a posle, da je nežnim pogledom svlačim.

 

 

 

LEPA JE KAO SAN

Njena lepota je moje veliko otkriće,
zbog nje biću večno očarano biće.

Svu božju lepotu što je nebo zemlji dalo,
i više od toga na njene usne je stalo.

Moje oči gledaju je bez imalo stida,
dok sunce sa neba oblake skida.

Hrani mi oči telom svojim lepim,
bojim se da od te lepote ne oslepim.

Dok vitka hoda ona se uvija,
lepa i privlačna kao kakva zmija.

Verujte mi, lepa je kao san,
to je jedino što o njoj znam.

Dok bude ljubavi u meni,
ja ću maštati o toj ženi.

 

 

 

LJUBAVNA PATNJA

U ljubavnoj patnji pijem noćima i danima,
u redu za druge, ali zar i tebe to ne zanima.

Izdala si me kao nikad pre,
odnela si moje poljupce sve.

Ne radujem se kada mi bilo šta kažeš,
sada znam da me stalno lažeš.

Govorili su mi svakog trena,
da ti nisi za mene prava žena.

Shvatio sam sve tek sada,
ne vredi srcu da se nada.

Više ne želim ljubav tvoju,
tražiću drugu bilo koju.

 

 

 

JOŠ UVEK TE VOLIM

Moj život ljubavnim bolom se puni,
a vreme se neprestano kruni.

Čini mi se da čujem tvoj glas,
čini mi se da vidim tvoj stas.

Utešno mi Dunav o ljubavi zbori,
uporno i tiho žubori, žubori.

Da bi mi sunce makar malo sjalo,
molim te svrati po nekad malo.

Ti si jedina koja umeš,
moje prohteve da razhumeš.

Posle toliko godina još uvek te volim,
patim, volim i nikako da prebolim.

 

 

 

NJENE OČI

Krčmarica najlepša u kraju,
toči mi vino sva u sjaju.

Uživam gledajući njene oči,
dok mni crno vino toči.

U kafani čuje se galama i pesma neka,
tako do jutra, a mene niko ne čeka.

S čašom u ruci tražim njene oči,
dok mi crno vino u kapima toči.

Šta li to njeno srce taji,
dok se čuju samo njeni uzdisaji.

Da me voli, kad bih čuo njene reči,
to bi moglo i bez vina da me leči.

 

 

 

PITAM SE

Gledao sam njene usne i u očima joj sjaj,
verovao da našoj ljubavi nikada neće biti kraj.

Jesen je sipala zlatne boje,
za našu sreću, za nas dvoje.

Iako je svetlosti bilo veoma malo,
u njenom oku nebo se ogledalo.

U dubini svoje duše,
bio sam zaljubljen do guše.

Čim sam se u nju zaljubio,
razum sam odmah izgubio.

Sada se pitam da li je uopšte postojala,
ili je samo u mojoj mašti sjala.

 

 

 

KLJUČ OD ZLATA

Ona mi sreću uze,
pa sada prolivam suze.

Zar moram baš sada da je gubim,
sada kada je silno ljubim.

Ne znam zašto me više neće,
zašto mi leđa okreće.

Njenog srca zaključana su vrata,
da mi je imati pravi ključ od zlata.

U meni ljubavi za nju još uvek ima,
ali ću morati da je delim svima.

 

 

 

STRPI SE

Svuda oko nas tama i tišina,
kao srebro prosula se mesečina.

Ti lepa neiskusna i mlada,
raspiruješ žar u meni sada.

Lepota tvoja devičanska,
mami me bez prestanka.

Spremna si da daš mladost svoju,
za trajnu ljubav moju.

Strpi se, još uvek si dete,
čekaću te, godine brzo lete.

Nijedna devojka neće imati u selu
, tako lepu venčanicu snežno belu.

Volećemo se, naša ljubav će da blista,
tako zaljubljeni moćićemo i pred Hrista.

 

 

 

NEPOMIČNA LEŽI ONA

Tužno zvone crkvena zvona,
dok prelepa i nepomična leži ona.

U sanduku leži uz bele ruže i ostalo cveće,
dok drugi stoje nepomično i drže sveće.

Trajnim i dubokim snom zaspala je ona,
za njom tuguju i crkvene zvona.

Mladoženja tužan stoji u belom odelu,
a svatovi u redovima na dugom opelu.

Neprestano lije gorke suze,
pita se zašto mu je dragi bog uze.

Sada tužan lije gorke suze,
pita se zašto mu je dragi Bog uze.

Kod njega srce kuca sve tiše i tiše,
jer ga ne čeka niko više.

Sa njom mu je život bio pravi raj,
a sada je svemu došao kraj.

 

 

 

ZA TVOJU LJUBAV

Nekad si me volela, Bogu hvala,
za našu ljubav život bi dala.

Poručujem ti s bolom svog srca,
moja duša i sada za tobom pati i grca.

I da mi bogovi razne lepotice daju,
anđela kao što si ti nema ni u raju.

Znaj da te i dalje silno volim,
za tvoju ljubav spreman sam da molim.

Tvoju sliku držim pored ikone sjajne,
tiho i nečujno izgovaram molitve tajne.

Ako treba izjaviću i pred oltar sveti,
za tvoju ljubav spreman sam i umreti.

Da još jednom poljubim usne tvoje,
dao bih sve pesme svoje.

U mladosti bila si mi draga,
a i sada kada me izdaje snaga.

 

 

 

NAŠA LJUBAV TRAJE

Takva lepoota retko se rađa,
nju i Amorova strela retko pogađa.

Od njenih nevinih obraza nebo zarumeni,
zahvalan sam Bogu što je poslao meni.

Ima lepotu, čistotu i našu tajnu,
ljubav iskrenu i beskrajnu.

Zaljubljeni ljubimo se svake noći,
sa željom da nikada neće proći.

Na nebu srebrne zvezde sjaje,
tako će biti dok naša ljubav traje.

Ista me žena i sada poljubcima budi,
dok mesec sa zvezdama bludi.

Na kraju se čuje slavuja pesma jasna,
kad zarudi zora krasna.

 

 

 

PIJEM VINO I UZDIŠEM

Nema kafane u kojoj nisam bio,
nema vina koje nisam pio.

Pijem vino i uzdišem do ponoći,
tužne suze lijem u samoći.

Sa čašama vina u svojoj samoći,
sedim u kafani do duboko u noći.

U gluho noćno doba crno vino pijem,
mislim na tebe i zaostale suze lijem.

Od ljubavi nikada umoran neću biti,
uvek ću te voleti i crno vino piti.

I sada pijem vino i uzdišem,
dok tebi ovu pesmu pišem.

 

 

 

OSTAVILA JE TRAGA

Ja sam onaj što čezne i voli,
ne štedim srce koje me boli.

Doživeh ljubav devojke jedne,
mlade, lepe i čedne.

Nekada je nežni anđeo bila,
zgodna i lepa samo bez krila.

Imala je lepe oči crne,
kao u tek rođene srne.

Nikada nikog nisam voleo tako,
od silne sreće ponekad sam plako.

Zbog njene prekrasne lepote,
drugi mi je pred očima ote.

Mome srcu i dalje je draga,
na moju dušu ostavila je traga.

 

 

 

NAIVNA

Naivna, lepa i mlada,
bila je čedna i puna nada.

Da oseti s momkom radost,
dala mu je svoju mladost.

Od poljubaca njegovih vrelih,
suze joj krenule kao niz bisera belih.

Dok joj je delio poljubce žarke,
mesečina se probijala kroz šumarke.

Iako još mlada, tek u cvetu,
za svoju ljubav javila je celom svetu.

Zbog ljubavi na sve je pristala,
da bi na kraju budala ispala.

Zaljubljeno srce je do ljubavi vodilo,
a momak, kao da se ništa nije dogodilo.

Sada tužno gleda umiranje svog srca,
dok joj sve u duši grca.

 

 

 

ONA JE S DRUGIM

Pored Dunava upoznao sam anđela tog,
što mi ga je poslao dragi Bog.

Bila je želja moja da ova žena,
bude uz mene za sva vremena.

Mislili smo da nas od sreće korak deli,
već zaljubljeni, a tek smo se sreli

Njena božanska lepota,
pretvorila se u teret mog života.

Nekada smo se voleli strasno,
ljubavi je došao kraj, za sve je kasno.

Vreme je stalo, a Dunav i dalje teče,
ona s drugim na klupi svako veče.

Moje srce za njom i dalje žudi,
duša zbog nje hoće da poludi.

Voleo bih da mi se ta ljubav vrati,
njen glas me kao slavujeva pesma prati.

 

 

 

TO MU JE U KRVI

Zašto si tako mlada
posrnala tada?

Malo si kao zvezda na nebu sjala,
brzo mu u naručje pala.

Takva ljubav osuđena je na stradanja,
lišena je svih nadanja.

Jednog dana ti ćeš znati,
kome si mladost trebala dati.

On voli devojci da bude prvi,
oduvek to mu je u krvi.

Taj te neće uzeti za ruku,
odvesti u tihu bračnu luku.

Zbogom, devojko mlada,
sve sam ti rekao, odlazi sada.

 

 

 

NE MORA DA PATI

Dragi je uspeo da je razočara,
javno je počeo da je vara.

Nema više njihove ljubavi i sreće,
što je prošlo vratiti se neće.

Plakala je, video sam joj suze,
patila je jer joj neko ljubav uze.

Kad se njene suze pale
i mene su rasplakale.

Uplakani gledali smo jedno drugo,
stajali nepomično i dugo.

Ja bih joj uvek ljubav dao,
nikada ne bih iščezao.

Sada će ona konačno znati,
da ne mora više da pati.

 

 

 

NAŠA LJUBAV BLISTA

Sa procvalih grana slavuj pesmu vije,
kakvu nikad niko čuo nije.

Padaju dugine boje,
na prelepo lice tvoje.

Tvoja kosa meka i plava,
miriše više nego sva trava.

Lepoto moja, čedo moje drago,
vrednija si od zlata, ti si moje blago.

U stomaku mi leptirići u gustome roju,
lako ćeš opaziti čežnju moju.

Sa zaljubljenim srcem svojim,
pred tobom i Bogom stojim.

Zaljubljeno srce tvoje,
sada je postalo moje.

Naša ljubav sada blista,
zaljubljeni možemo i pred Hrista.

 

 

 

OPIJEN NJENOM LEPOTOM

Dok srebrna mesečina lagano pada,
nova ljubav mogla bi se roditi sada.

Ona mi poverava svoje tajne,
dok nebo skriva zvezdice sjajne.

Od uzbuđenja povremeno se gubim,
kao da prvi put ljubim.

Noćas srce ubrzano kuca u meni,
kad god se približim toj ženi.

Ljubim je iz dna duše tajno,
voleću je uvek beskrajno.

S jutrom krenuo sam klući,
opijen njenom lepotom posrćući.

 

 

 

OSTAVILA JE TRAGA

Kad god me samoća slama,
počinjem da se sećam starih dana.

Osećam da mi i ove noći,
san zbog nje neće doći.

Prva je koja je mom srcu bila draga,
na moju dušu ostavila je traga.

Naš rastanak me je jako zaboleo,
jer sam je uvek voleo.

Sada nje nema i nada se uruši,
učini se prevrat u bolnoj mojoj duši.

Ni pesma mi se više ne piše,
neću se trgnuti nikada više.

 

 

 

PIJAN I BEZ PIĆA

Džaba je na pragu čeka mati,
da se na vreme kući vrati.

Na njenom licu se ogleda,
tiha mesečina bleda.

Ona me oko struka steže,
dok njene dojke uporno beže.

Kad me ljubi i grli čvršće,
telo mi za njom dršće.

Tada moje srce celo,
postaje mistično vrelo.

Kroz drveće mesečina se rasu,
jedna zvezda skliznu u tom času.

Posle ovog ljubavnog otkrića,
uvek sam pijan i bez pića.

 

 

 

NA OBALI DRINE

Na klupi sedi zaljubljeni par iz tuđine,
da malo uživa na obali Drine.

Zbog ljubavnih jada,
san im na oči ne pada.

Njihova ljubav grešna ili sveta,
od prvog časa raskošno cveta.

Leži mesečina rasuta u mraku,
dok rečne ptice spavaju u vrbaku.

Svu noć protiče hladna Drina,
milujući kamene obale od starina.

Drina svoje tajne večito skriva,
dok bledi mesec svoje snove sniva.

 

 

Томислав Крсмановић

Телефон је за мене, као и за друге, врло корисна направа.Толико пута бих се запитао: како су људи живели када није било телефона?

Као студент, повијајући се под налетима ледене кошаве по залеђеним тротоарима клизавих београдских улица1960-их година, бих маштао како би било дивно да могу телефонирати из своје руке, у покрету, где год био?.

Одавно сам установио да поред добробити, телефон би могао понекад постати извор сикирација.

Две хиљадите и неке године, би ми телефон зазвонио, чуо бих понекад увреде или претње. Онда би ми реско звоњење прекидало ноћни сан. Ствар се нагло погорша.Телефон зазвони, дигнем слушалицу, веза се прекине.Ова игра са телефоном би понекад престајала. Да би се из опет дана у дан опет појачавала. Дошло је до тога да сам једног дана и једне ноћи забележио стотинак таквих узнемиравања телефоном. Одох у службу поште која се бави таквим злоупотребама, поставише ми апарат који региструје власнике телефона са којих неко позива. Добих допис поште-установљен је идентитет особе која вас узнемирава телефоном, можете је тужити суду. Што сам и учинио. Поступак је дуго трајао, али није дао никакав стварни резултат.

Било је и других, сличних, да их тако назовем, догодовштина са телефоном. Стиже огроман износ за телефонски рачун. Крајем 1990-их и почетком 2000-их су грађанима масовно стизали енормно преувеличани рачуни за телефон.

Телефон би поред очигледне користи, или повремених неугодности, у моју свакодневицу понекад уносио изненадне догађаје, или сусрете, којима се уопште нисам надао. Који би онда кројили мој живот на свој начин, усмеравајући га у неким новим, понекад неслућеним правцима.

Свако се штрецне када га телефон тргне из сна у позније ноћне сате, у данашње узбуркано време сви стрепимо од непријатности и неприлика?

Бавим се људским правима још увек, упорно, ево и на почетку 21 века, иако су се времена променила и са њима и однос према корпусу људских права. Избише у први план права мањина.

Они који су у невољама, умеју бити неувиђавни. Понекад би ме ноћу у моме мирном стану на брегу, у тихом београдском насељу Миљаковац, пробудио из сна рески звон телефона. Био бих тада нервозан, нерасположен, уместо учтиве хладноће, увек бих се трудио да се савладам, да разумем, да их на те позне позиве нагони голема невоља, увек бих био учтив и љубазан, улажући напор да до краја саслушам невољу забринутог саговорника. Потом бих се удубио и размислио, шта бих могао да учиним у границама мојих скромних могућности?

А помоћи некоме данас да оствари његова права, није лако, врло је тешко.Неретко, скоро немогуће.

Да ли сањам, или заиста нешто бруји, подуже ми је требало да у сну схватим да то упорно и дуго звони телефон? Да се није нешто лоше десило? Погледах помало нерасположен на сат, сказаљке се поклопиле на 12 часова. Поноћ. Зграбих слушалицу, потрудих се да будем смирен и да владам собом, спреман и на непријатно изненађење.

Зачух узбуђен, сетан женски глас, препознах одмах дугогодишњу познаницу Милицу Јованић ( име измењено):,, Иван Прекајски је на улици, узели му на превару стан, можеш ли ноћас да га примиш да преспава код тебе, може да спава и у ходнику, на патосу, само да не буде напољу на киши?“

Мало се смирих.

Када чух да се ради о Ивану Прекајском, дивном човеку, драгом пијатељу и саборцу, жртви превараната, нисам имао други избор, него да га примим да ту ноћ преноћи код мене.

Милица је средовечна, младолика насмејана жена, политиколог по образовању, 1980- их година, па и касније, се дружила са страним новинарима и дипломатама, долазила је и на наше састанке о људским правима. Тако смо се и упознали.

,,Где је сада Иван?“,,Овде је у Земуну, на Кеју, близу мога стана, седимо у заклону испод дрвета на клупи, дала сам му нешто новца и купила сендвиче“. ,, Јели би вас двоје дошли сада?“ стављам јој мирне савести до знања да је проблем Ивана барем за ову ноћ разрешен. ,,Да“, она одговори одмах ,,долазимо таксијем“

Мирна савест је велика добробит.Осећај кривице уноси немир и ствара пометњу у души.
Желим да помогнем Ивану.Он је мудрац, добричина, врло духовит човек. Али се питам, да ли је он улетео у неприлику са станом родитеља личном непромишљеношћу? Има брата, , ожењеног ћерком угледног политичара, који је био амбасадор Југославије у Зимбабвеу. Њихови односи су поремећени. Схватио сам из Иванових прича зашто? Његов брат се никад није бавио људским правима, иако им је отац цењени зубни лекар био неколико година у комунистичком затвору због вербалног деликта, његов брат никад није имао сукобе нити непријатности са властима. Иван ми се поверио да је брат љут на њега, зато што је олако изгубио родитељски стан, у коме је и он имао удео, и што се завадио са властима, и тиме непромишљено довео себе у неприлике.

Питао сам се, да ли је Иван поступао непромишљено, или је нешто друго по среди? Знамо се дуги низ година, он је врло образован и мудар, увек је покушавао да на помирљив начин разрешава неприлике са припадницима поретка. Не би ни мрава згазио, а прогласили га за државног непријатеља?

Ипак сам се питао: зашто се брат не заузима за њега?

Шта је да је, најважније је да он ноћас има кров над главом, а сутрадан ћу се потрудити да ли му могу негде наћи какво такво трајније склониште? Морам?.

Одмах уђох у кухињу, распремих кауч, ослободих га од набацаних ствари, нађох чист чаршав и ћебад. Спремих му нешто за храну.

Упутих се ка прозорима собе зурећи нетремице у помрчину очекујући да мојом нагнутом улицом узбрдо, одоздо од широке миљаковачке Борске улице, фарови таксија засјакте зидове високих зграда?

На ведром небу је сјактао крвав полумесец? Месец би умео да побуди свакојаке медитације. Пре него што бих утонуо у сан, уживао бих у ноћном лавежу паса, дочаравали би овде на далекој периферији Београда свакојаке далеке месечином обасјане јазбине и пустаре.

Не могу ништа да кријем од себе,и од онога у сваком од нас притајеног просудитеља, који све види, и о свему се изјашњава.Фројд је то лепо објаснио.Али је питање ко и колико, притајени суд овога унутрашњег Надзорника препозна, и саслуша?

Признајем себи да ме поред изненада искрсле услуге пријатељу у невољи, радује и сусрет са љубком Милицом. Она би увек била збуњена на њен необичан женски начин. Детињаста, а зрела жена. жена дете! Који од ова два мотива је кључни?, питам се. Изненадни сусрет са Милицом, или Иван?

Шта је то што тако неодољиво привлачи мушкарца и жену? Какав је то магнет?

Не волим перфекционисте, али ценим оне који се труде да из сваког догађаја изађу што бољи и просветљенији.Милица је Милица, радује ме да је видим, али оно што је битно, бићу сутра чистије савести, помогао сам драгом пријатељу.

Срећа једног човека је за мене срећа Универзума. Као да и ја постанем сретан.

Милица уме бити духовита и на детињаст начин забавна. Једанпут, пре више година, сва насмејана ме у Кнез Михајловој улици препуној младих шетача, ухвати дрхтавом руком за лакат, сазнах тада да је усмерила ка мени њена пријатељица, која се презива Раичковић, иначе сестра познатог шаховског велемајстора истога презимена. Милици су требали потписи за петицију о забрани вербалног деликта:,, Иди код њега, он у његовом подстанарском стану у полусутерену, у ормару, погледај пажљиво, баш испод степеница, има гомиле спискова са именима, бројевима личних карата, даће ти сигурно, шта да се батргаш по цели боговетни дан за неколико потписа, код њега одједном их добијеш колико хоћеш.“

Милица се тада тако слатко смејала и забављала речима ове њене пријатељице.У њеним очима сам био занимљива личност, која нечим подстиче друге да изричу такве необичне коментаре.

Очекујући такси са Иваном и Милицом, обасјан модром месечином која се преливала преко намештаја моје собе, ослушкивао сам далеки лавеж паса.Наслоних се, задремах, утонух у полусан. Накратко нестадох у кратком истинском сну. Уз моју улицу као прекривена сумаглицом је пребирала кораке погнута женска прилика, као поноћна утвара, корачала је уморно уз моју улицу, гледајући испред себе, стидљиво се повијала увијена у свакојаке крпице? Цакана, тргнух се у сну?.

Протрљах очи, усправих се будан. Да Иван и Милица док сам придремао нису негде овде већ стигли? Брзо окренух број Миличиног мобилног телефона:,, Где сте?“. Нешто је у даљини потмуло тандркало, веза се најзад успостави:,, Прелазимо Газелу“,чух Миличин нервозан глас , и прекиде се веза.

Откуд Цакана у моме сну? Баш сада?

Милица је љубка, али та Цакана из овога мога кратког сна је нешто друго, сетна, несхваћена усамљеница. боемска романтична луткица. Њен несигуран ход, али на први површан поглед на танким ножицама, као штакицама, разбарушене косе обавијена низ рамена, отсутан замагљен поглед, би призивали некакве увучене столове испод паучине у помрчини ћошка неке удаљене земунске кафанице, где некакав војвођански вагабундо сетно жицама гитаре призива равну Панонију, била би сагнута на клупу на месечини на обали Дунава, очекивала би сметена у паркићу поред дечије љуљашке да неко дође? Њене узбуркане широм отворене очи би увек призивале тајне мрклих ноћи. У мојим мислима почеше да се листају Цаканине слике, као странице узбудљивог љубавног романа.

Цакана је десетак година млађа од Милице, која се приближава педесетим годинама, ако није и мало старија, али се није давала годинама да је газе.Милица мени за њу каже “моја другарица Цакана.“ Ова времена су изменила људе, и њихова поимања о годинама и међуљудским односима. Милица би требала да употреби речи “ моја пријатељица“, а не “моја другарица.“ Па нису оне шипарице?.

Приликом наших заједничких сусрета, Цакана би стално замишљена и отсутна левом шаком увртала око кажипрста црну локницу, као да намотава вуну на вретено, дугим сензуалним прстима десне шаке би упорно месила громуљу меканог пластелина.Милица ми једном весело намигну: то је Цаканин начин да слуђује мушкарце.

Сазнао сам од Милице да Цакана има са мушкарцима велике перипетије, повремено и малере. Прво јој је изненада преминуо пријатељ Јован, средовечни цењени архитекта, Цакана се хвалила да је био диван,озбиљан и привржен, била је сретна са њим.

Ведрог јесењег дана спазих Цакану на Теразијама, тачно између “Хотела Москва“ и америчког ресторана “Мк Доналдс“, претрчавала је неопрезно широку артерију Теразије на недозвољеном месту, појури је дежурни саобраћајац, одјекну рески звук пиштаљке. Измећу две ватре, знам да нема ни динара у џепу, а камоли још да плати казну, удаљавајући се трком изгуби се у зеленилу парка испод хотела “ Москва“, саобраћајац у трку застаде, само одмахну руком.

Сустигох је, у парку испод Хотела “ Москва“, што се окомито спушта ка улици Краљице Наталије, сакрила се на клупу окружену зеленим ниским жбуњем и растињем. Обрадова се када ме препозна, сналажљива је, брзо реагује, показа одмах руком да седнем поред ње на нову зелену клупу, која је мирисала на свежу фарбу. Задихана се окрете тужно:,, Умро Јова изненада.“ ,, Како то, видео сам вас двоје недавно на улици?“ не могу да верујем ,, Срчка“, изусти она мирно, као да се шали.

Када смрт учеста, она онда постане нешто скоро обично. Мало мало, па се на капији моје десетоспратнице, или у суседству, појави читуља. Или неко кога сам до јуче виђао, или се дружио са њим, једноставно нестане, нема га. После ко зна колико времена, понекад и година, потражим ту и ту особу телефоном, само ми тужно саопште: Па давно је преминуо.

Многи би умирали изненада.

Нешто се променило, нису овако често људи умирали ранијих деценија? Али то запажам још од краја 1970-их година.

Један познаник, у последњем рату био командант тенковског дивизиона, ми се прохладног децембарског дана 1990-их година. поверио на клупи код Старог Меркатора на Новом Београду, освртао се бојажљиво около:,, Рат, морао сам“, као да ми се правдао.

Мало дете, сам се за време Другог светског рата виђао годинама лешеве, као трупце носила их матица брзе и валовите Дрине, насукали се на брзаку поред обале, колико сродника мајке је поклано у Босни? Ту поред Дрине у Србији, горе у брду изнад дедине куће су праштали рафали и чули се дивљи повици, наоружани космати војници би слетали уз бат цокула, све је одзвањало, као да су се низ стрмину у тамној ноћи разобадали бикови, улетали би унезверени у кујну дедине куће обасјану лампом на гас, лица опаљених барутом, на грудима укрштени реденици метака, спуштали су рањене на земљни под кујне, да ли су то били партизани или четници, не знам, вириле су им бомбе заденуте за појасом, Подивљали. Нервозни. Агресивни. Опасни. Чух из полусна ту ноћ из брда људину, овај није био бесан, има гласину као да говори из бурета: Браћо, не пуцајте у месо ! Неко је одозго из висине поручивао да се четници и партизани не убијају.

Али овде на Балкану се од 1992 године људи опет кољу, гину у сукобима

Неки су ми овде у Београду недавно претили, седео сам проквашене одеће једног снежног дана са једним загонетним момком у посластичарници“ Опатија“ у Нушићевој улици, као у склоништу, бледуњав, скоро жгољав младић ми се унесе у лице:,, Када убијем првих неколико иде тешко, после све постане обично, људско биће ти је ко брав.“Колико је у телу био слабашни мршавко, на лицу су му се исцртавали мрак и ужаси.

Неко би се запитао: откуд та кланица сада опет овде?. ,,Неко их опет завађа“, чујем око себе.

Гледао сам као студент амерички фим, у једној америчкој породици пореклом са Балкана се стално крвнички песниче рођена браћа. Али то би била тема за другу причу.

Од Милицу сам једном приликом сазнао да се Цакана у међувремену забављала са мужевним планинаром, познатим у свету алпинистом, тај се пео на Мон Блан, и на врхове око Хималаја. ,,Замисли, атлета, здрав ко дрен, шетала Цакана са њим на Бањици, испред ВМА ( Војна медицинска академије) наиђе тајанствена жена сва у црном, са великим затамњеним наочарима, држала је мобилни у руци, обрати му се, он се тог тренутка ухвати за груди, и у року од неколико минута издахну на њеним рукама. Цакана нема среће са мушкарцима“.

Нисам се надао да ће њихов такси тако брзо стићи, однекле одоздо прозоре мога стана ишараше светла, према мојој десетоспратници се уперише у тихој ноћи јаки фарови аутомобила, отераше месечину, осветливши мој стан као усред дана, отераше сећања на Цакану.

Сиђох брзо испред зграде, из таксија прва искорачи Милица, кокетно испруживши витку ногу у фармеркама. Иван се једва искобеља, стаде испред мене на тротоар , тетурао се. Сав у јадном стању.Из породице угледних родитеља, а знам да у последње време понекад изгладнео би умео да гурне руку у контејнер, завлачио би се понекад лети по парковима и катакомбама на Калимегдану, тамо где се ноћу уклањају клошари и наркомани. Или би се склупкао у ћошку стана неког пријатеља. Већина познаника и пријатеља му окренули леђа.
Како је могао бити толико непромишљен да проћерда раскошан родитељски стан? Имам своје оправдање, то је учинио притиснут,збрзаван и слуђиван. Оборио предамном поглед земљи, као да се постидео?

Толико људи које познајем, су у сличнм данашњим околностима доносили по њих чудне и ирационалне штетне одлуке, уништавајући своје животе и својих ближњих.

Насмеших му се пријатељски:,, Вечерас код мене, а за даље ћемо видети сутра.“ Гледао ме је захвално широко отвореним уморним закрвављеним очима.

Упутисмо се из приземља десетоспратнице у којој станујем, ка моме стану на понижем међуспрату. Иван је немоћно преплитао ногама, уморан и задихан би застајао да прикупи снаге, цело време мрмљајући себи у недра. Занимљиво, био би повремено насмејан:,, Намештаљка, масло оног агише, знаш, то је онај што ми је телефоном заказивао информативне разговоре у кафани?.“ Увек сам му тада саветовао:,, Не иди на те састанке у кафану, то није законито, треба да ти уручи службени позив “. Није вредело, он би се упаничен увек одазивао на те позиве.

Као и обично, и данас се смешкао отсутно, у тешким неприликама, а до смеха му, као да се не ради о њему, него о неком другом?

Видео сам једног лета необичан призор , у дивљој планинској речици што се хучно жуборећи улива у зелену валовиту Дрину, мала жабица, хипнотисана, скоро радосно ускочи у разјапљена уста поскока.

Тако и Иван, прича о својој трагедији смешкајући се. Он је тако доброћудан. У погрешно време.

Одведох га у купатило да се окупа, одатле се изнурен сјури право у кревет.

Милица и ја се повукомо у собу, да се договоримо где да му пронађемо колико толико трајнији смештај. ,,Ујутру купи у апотеци средство за дезинфекцију, он се храни из контејнера, завлачи по хаусторима.“ ме упозори.

,,Колико смо сви ми огугали у овим тешким и необичним временима. Не можемо да помогнемо ни својим најближим, а како ћемо другима?“, размишљам гласно.

Милица се разжалости:,, Мој отац поломио кук, лекар га посла кући, уместо у болницу, каже ми : и моја мајка је на штакама, ено је код куће. Како онда да очекујемо да нас лекари лече, па они не могу да излече ни своје најближе?“ Застаде, спрема се да нешто важно саопшти:,, Моја лекарка у Дому здравља, само поразговара самном, рецепт нашкраба брзо, и то је све, знам да је и она болесна, није у стању ни себе и своје да лечи, а како ће мене?“

Чудне ствари се дешавају са здрављем и лекарима. На недавном скупу лекара саопштили: Народ се духом вратио у време видара и надрилекара, видовњака и вештица.

,,Улицама иду људи и жене који причају сами са собом, просјаци седе на тротоару, у гужви у аутобусу 59 се обрецну на мене снажан обријан младић спреман на кавгу: Што ме гураш? Извините, нисам имао намеру.Он се одмаче од мене. А пре неки дан скоро из другог краја аутобуса упиљио у мене неки смушен запуштен млађи човек, скретох поглед са њега, он ми добаци гласно претећи: Што ме гледаш?. Оћутах, па промених седиште. “

Милица ме је сва насмејана мотрила, шта год да кажем, би се закикотала и окретала на шалу. Таква је њена природа. Баци бригу на весеље. Мушкарци је облећу. Средњег је раста, има природно врло плаву косу, и бео тен, а очи црне као гар. Сви мисле да је природна црнка, која фарба косу у плаво.Као и ја је преведена у превремену пензију.Десетак и више година је млађа од мене. Занимљиво је њено породично порекло. Сремица је по мајци, а по оцу од Книна у Хрватској. Носи у себи занимљиво двојство, помало распојасану панонску веселост и поданост животним радостима, као да је живот фрушкогорско виногорју. Открио сам у њој и ону карактерну тврдоћу својствену Босанцима, али нарочито Крајишницима-уме бити тврдоглава.Врло је осетљива. Радила је ван струке у државној банци у стакластом облакодеру у центру града. Почетком 1980-их година на протестним трибинама у Удружењу књижевника у Француској улици број 7, са њом ме је упознао симпатични немачки новинар др. Томас Брај.

Било јој је пријатно да са мном повремено поразговара.

Изнесох јој мој план за Иванов трајнији смештај:,, Пријатељ, Мима Милојевић, у Малом мокром лугу, тамо на крају Булевара револуције, на брду има мали ранч, био сам неки дан тамо са њим, у једној приземној кућици у великом дворишту сам видео кревет, чесму и тоалет, решо, има и шпорет, дрва има у дворишту, мислим да би он ту просторију уступио Ивану, а да Иван за узврат све то причува.“.

,, Да се чујемо ујутру, да кажеш шта је било . Позови такси?“. ,,Брже ће ићи да сиђемо доле у Борску улицу, ту такси пролази често“.

Док смо силазили низ степенице зграде, она се скоро спотаче, нежно се ослони на мене:,, А шта ти је богати са оном сметеном, што је онда 1987 дошла на дискусију у твоме стану на Карабурми?“.Сетих се, тада била присутна необична млада жена Сибила.Ћутао сам. Она се насмеја гласно:,, Виђала сам вас повремено на Кеју, у моме комшилуку, шта је са њом, нисам је видела годинама?“’

Сиђосмо низ стрму улицу Станка Пауновића, само што крочисмо у широку Борску улицу, наиђе такси, дигох руку, зачу се шкрипа кочница. У одласку ми важно дошапну:,, Чујемо се ујутру“

Иван је спавао дуго ујутру. То време сам искористио да телефонирам драгом пријатељу Мими Саборац и истомишљеник, је одмах схватио о чему се ради, прихватио је са задовољством ,Иван ће му затребати да нешто поради по великом дворишту око ранча, а он и његова симпатична супруга Пенелопа ће му повремено давати нешто за храну.

Био сам задовољан што сам учинио још једно добро дело, збринуо драгог пријатеља Ивана.

Савест ми је била мирна и спокојна.То је тако диван осећај. Волим да помажем људима. Али не свима, него пре свега онима који то заслужују. Ко воли све, не воли никога.Помози, једном,два пута, и трећи пут, ако не вреди, пусти га низ воду-кажу мудри Јевреји.
Ипак, Иван заслужује подршку. Није он површан. Друге ствари су у питању.Живот је суров.

После доручка сам му дао скромну суму новца, он ме је обрадован саслушао, али то његово радовање није више онако какво је било раније, он нема више снаге ни да се обрадује на прави начин, ни да се од срца насмеши. Ипак, успео је да ме уморним испражњеним очима погледа био је потрешен мојом скромном подршком..

Позвах Миму, Иван узе дрхтавом руком слушалицу телефона, договорише се. Дадох му нешто новца, један цео хлеб и јогурт. Он одмах крете ка свом новом пребивалишту.

Ово су мутна, апокалиптична времена. Захтевају промишљеност и хладну главу. А људи су нервозни и унезверени.

Познајем широк круг дисидената, бораца за људска права, опозиционара и свакојаких незадовољника и бунтовника. Знам како су и зашто постали опоненти поретку? Скоро сви без изузетка, би ми се поверовали, убећени да су у праву, да су се успротивили, не да се бране, него из потребе да поредак поправе, да га мењају на боље, дакле да се баве политиком.

Овакве њихове исповести су за мене биле тужна прилика да још једанпут изблиза упознам несавршености људских бића. Неке од њих познајем из детињства, или из студентских дана,
покушавали би да се бране од масовних често ирационалних прогона. Неки су површно закључивали да су стварно криви, или да су Месије, Спасиоци нације. У пометњи и Голготи би тражили путању спаса, неки од њих би се уписивали у Партију, да се тако избаве, било је и таквих који би сарађивали са полицијом.

Некима је било боље, некима није.

Годинама сам препознавао да је већина од њих једноставно постала бунтовна, не да би свет мењали набоље, него да би се спашавали.

А декларисали су се, да су опозиција, да желе да измене друштво. И били су дубоко убећени да је тако, без довољне спознаје кључног мотива- да се избаве из страдања. Слушао сам такве изјаве не само од оних мање образованих и просвећених људи, него и од појединих врхунских интелектуалаца, академика, професора универзитета, доктора наука.

Човек је несавршено биће!. Људи нису довољно свесни својих мотива и своје потсвести.
То знам из мога професионалног искуства са истраживањима мотива купаца, они би радије куповали неку марку од неке друге, али нису могли прецизно да објасне зашто?

Запиткивао бих се: Зар је могуће да у толикој мери не разумеју сами себе? Чак и академици?

Одувек истичем: постао сам борац за људска права ( опозиција), не да бих се бавио политиком и мењао друштво набоље, него искључиво да бих се бранио од неоправдане репресије.Уз напомену: моја борба се стицајем околности, временом деформисала у ширу опозициону делатност. Да није било репресије, не бих никада постао борац за људска права.

Свих ових деценија сам научио једно, суштину-Да би се неко изборио, неопходно је добро здравље. Ко има здравље има наду, ко има наду, има све

Водим рачуна о здрављу. На Авалу идем често, Милица би ми се понекад придружила, ужива да се пење уз падине ове љупке београдске планинице.Узимали би аутобус на Трошарини, за пола сата би били у подножју Авале. Одакле би се успињали до врха, на коме се налази чувеии Споменик Незнаном јунаку, који је на коти од око 550 метара.

Имала би обичај да покаже на сабласни споменик, освртала се да неко не чује њене речи, као да су богохулне:, Сатанистичко, масонско светилиште“. Повремено води дуге монологе: ,, Са свих страна видљива вулканска купола Авале је за староседеоце Балкана, Келте и друге, била светилиште звано Авалон“. Милица је полиглота, врло начитана:,, Авалон, уствари има две речи- “А“, што на француском например значи “ На“, и “Валон“, “брдо брег. Хтели су да кажу још у то време: На брегу, мислили су “Светилште на брегу“. Онда би додала као да се исправља:,, Овде на Балкану су одувек Словени“

Осматрали смо ка југу Космај, удаљен петнаестак километара, он је мало виша планина од Авале. Према западу се у плаветнилу губе обриси већих планина Рудника, Букуље, иза којих се ка југу уздижу све виши и виши планински висови.

Уобичајавали смо да идемо на Авалу и када веје снег и дува кошава. Ништа лепше, него ли бити зими на окомитим падинама мале планине Авале, на домаку предграђа Београда.А као да смо били у дивљини, шибала би са Карпата ледена кошава, сјуривала се широким коритом Дунава, одакле би се наспрам Београда излила и устремила у вис,свом силином зашибавши, као бичом, по истуреној Авали, бесно бацајући у очи крупне пахуље снега, топло обучени са капуљачама на главама би се споро пробијали ка врху кроз плитке сметове снега.

После студени и мећаве би се раскомоћени опуштали у топлом ресторану хотела на врху Авале, у подножју куполе са чијег врха се уздиже Споменик Незнаном јунаку. Овај хотел је прилично модерна грађевинска конструкција, није некаква планинарска кућа, нити повећи планинарски дом, не налази се забачен у некој високој планини, у дивљини завејаној снеговима, где ноћу завијају вуци, на домаку је Београда. Боравећи на Златибору, и другим србијанским,босанским и другим планинама, сам откривао притајени шарм тамошњих свакојаких пребивалишта, планинарских домова, приватних кућа и хотела. Чим бих крочио унутра, осетио би се дах топлине, мирис борових цепаница које догоревају у пећи, заклона и скровишта, спокој, и мир, а около јечи дивља снежна планина, бекство од беспућа. Мирис планине.Опуштени, сунцом опаљени стамени горштаци..

Овај дискретни осећај бих откривао понекада и у овом авалском хотелу. Поготову када би из снежног леденог дана улазили у топло, гласно ударајући ђоновима о праг, стресајући са себе снег, упућивали би се столовима, у ходу наручујући топао чај.

Баш једног таквог дана, на вратима хотела “ Авала“ се изненада појави мокре косе и одеће, помињана Миличина пријатељица Цакана. На обрвама јој се сјакте беле снежне пахуљице, сва у снежним накитима.Милица је радосно позва. Тихо промрмљавши неколико речи у име поздрава, седе, и ућута се. ,,Нешто нисам у форми, нису ми све козе на броју “, окрете се нехајно Милици. ,,Свугде су присутни, надзиру и мој лични живот“

Не потраја ни неколико минута, устаде, обуче зимски капут, и напусти нас, скоро без речи. Као што је и дошла.

Презирем оне који оговарају иза леђа.,,Очигледно да је она имала трновит животни пут?“,. радознао сам ,,По Цакани се види да је недовољно концентрисана, њене речи понекад нису праве, њен израз лица и гестови одају особу утонулу у бриге. Нагло јој се мењају расположења и одлуке? “.

,, Кад би знао њене муке“, Милица се растужи. ,, Њена покојна мајка, професор дефектологије је извршила самоубиство, брат одавно живи у Америци“. Задржа чашу минералне воде у руци:,, Становали су сви троје у повећој соби од око двадесет пет квадрата, она, мајка и њен брат“ .

:,, А шта је са њеним оцем?“

“ Убио га аутомобил на улици“, сазнах и тај податак.

,,Слушај даље“, Милица ме дрмну помало нервозно за рукав сакоа:,, Њена педесетогодишња мајка се удала за момка, избеглицу, од око двадесет пет година, вршњак Цакане и њеног брата, имали су мали стан у Кумодражу, сви су спавали у повећој соби, ставила њена мајка брачни кревет у ћошак, да би могла да страсно ужива ноћу са младим мужом. Било је ноћу уздаха, нежних речи, или бучних излива задовољства. А Цакана и њен брат, у истој соби, све чују. Брат, да избегне самоубиство, се одсели главом без обзира у Америку, Цакана се једно време одала дроги, једва се отргла“.

,, Чиме се бавио њен отац?“

,, Био гимназијски професор фискултуре. Становао у суседству средовечни мужеван човек, намамио тринаестогодишњу Цакану у његов стан, завео је, узео јој невиност. То је трајало дуго, нико није запазио.“`, настави Милица.

Цаканини родитељи нису довољно водили рачуна где иде и шта ради њихова кћерка. Логично, када јој је мајка таква неразумна особа, очигледни психопата, која није у стању да контролише своје сексуалне прохтеве, да је се то одразило и на личност њене кћерке.

Упитах Милицу, мене занима да сазнам више о њеном оцу.,, Отац је био још већа цвећка,. Лала из Баната, одвео лети ћерку на Тису, тада је имала мало више од дванаест година, да се купају на дивљој плажи, натерао је да се купа гола. У води јој се прибијао, миловао јој груди, и међу ногама. Она му сва потрешена викне полупрекорно, скоро помирљиво ,, Тајо, немој тајо!.“

Милица ме тужно погледа, стави своју шаку са израженим модрим венама, на сто:,, Вајни професори, зар они да васпитавају наше децу?“

Следећих година су се ређали изненадни и необични сусрети са Цаканом, као прецртани датуми у моме зидном календару. Увек бих се питао: Откуд да баш сада наиђе у милионском граду Београду?

Једног зимског поднева,током уобичајене шетње суседном Миљаковачком шумом, између сенки јелки покривених снегом обасјаних косим зрацима залазећег сунца који су ми ударали право у очи, учини ми се да однекуд пројури сенка силуете вижљасте жене, увијала се и нестајала у полутами борова као веверица. Ова млада жена, можда је девојка, је пуна енергије и узбудљивих снова на јави-помислих када се она, хитро сакри иза стабла старог масивног бора.избораног лишајима и небригом задужених, на коме се одмарао зрак залазећег сунца. Као лептир на великом цвету.

Вероватно је ту са младићем, па се играју?, наставих мирно шетњу.При излазу из шумице претрнух од страха, схватих да ми је нешто изненада заскочило на леђа?.Чуо сам да се у овој шуми повремено појави чудак, осион насилник? Да није пас луталица? Спреман да се браним, хтедох да енергично што пре збацим то чудовиште што ми се напасно попело на леђа.Као тигар на леђа антилопи?

У истом трену уши ми заглуши пријатан женски глас: Ба!

Страх и стрес нестадоше, смирих се, па се помало развеселих, вероватно се неко женско створење шали са мном? Или ме помешала са неким? Није насилник, то ме коначно опусти.Ко би то могао бити? Сетих се неколико жена. Комшиница Деса? Не, то она никад не би урадила, то није њен, ни начин, ни глас. Можда је то њена пријатељица Љиља Ненадов, она понекад сама шета овом шумом? Не верујем ни то, није ни она таква?.

Окретох се нестрпљив, зачудих се, преда мном је стајала сва озарена и зарумењена Цакана, гледала ме је право у очи, смејала се из свега гласа, нагло зграби руком снег са гране бора, стврдну шакама грудвицу и поче да ме обесно гађа.

Откуд она овде? Чудно је се понашала?

Није чудо? Жена у неприликама, тражи одушка, та помисао ми прва паде на памет, шта је она све претурила преко главе у њеном тегобном животу?.

Цакана је увелико прешла 40 година, али повремено, почесто, када је одморна и када
нема брига, заизгледа као да је у тридесетој? Запазио сам то још код неких, не само жена, него и мушкараца. Остају младалачког духа, упркос свакојаких недаћа.

А други , без таквих неприлика, се брзо постарају и смалаксају?

Таква је данас, сва је блистала, као девица. Учини ми се да та њена почетна необична емоција инспирисана зимским декором шуме истутња, приђе ми враголасто, наслони се на дебело стабло бора, гледала ме је право у очи из непосредне близине, задржи моју руку у шаци, благо је окрећући, као да меси тесто:,, Уморила сам се“, прошапта.

Одгурну ме благо:,, Милица ми је све о теби причала, до у детаља, она је наивна што то прича“.

Не видим шта би то Милица имала да причао о мени, пренух се?
Прво што ми пада на памет је да је запитам.,, Откуд ви овде у моме суседству?“

,, Имам добру пријатељицу ту у Вукасовићевој улици број 66, била сам код ње, знам ову
щуму од раније. Па да, ти станујещ ту негде на Миљаковцу“, опет узе да помно
загледа моју руку. Као да је гатара?

Нагло испусти моју руку, закикота се, поче да ме бесно гура ван стазе у дубоки снег, као да из обести хоће да ме обори, да се сликам у снегу. Онда се љупко оклизну, као мало дете, а одрасла жена:,, Подигни ме? “, пружи руке као када се мала деца играју на снегу, као да се предаје, повукох је снажно, њене од снега влажне руке се исклизнуше. Она се испружи на снегу, као у постељи, раширила руке блажено у бели снег поред себе, неће да устане.

Да није пијана? Сећа се детињства?

Она свашта доживљава, има падова и подизања, али изгледа да се одупире, јака је ипак, не
запада у трајнија нерасположења. Од како је познајем, стално би ми се жалила на некога, како јој је тај и тај напакостио, где год макне неко би јој направио неприлике:,, Сада када сам долазила у аутобусу 48, једна гуска ме грубо одгурнула на седишту.“, малопре се пожали.

Онда окрете другу причу:,, Нестао је у виду ластиног репа и Јанко, злобници контролишу и љубав, дао ми је и он шут карту.Таквог мушкарца нисам још срела, има обичај када освоји жену да је болно грицне за доњи део стомака, да је обележи да је његов посед“, смејала се гласно. Такву причу сам чуо још негде раније.

Зачудих се њеном, опором, натуралистичком опису сексуалности. То не доликује дами?.

Препознајем код Цакане поједине опоре речи, скоро вулгарне, али тога има и код Милице, запазио сам да слично причају и неке друге жене. Нисам ни лекар, ни психијатар, али ми је јасно, оне пате од нечега што лекари називају хистерија.Још неусахле жене жељне мушке нежности, а њу не налазе, па се онда изживљавају у игри голицавих речи, понекад и врло вулгарних. Или то чине да заголицају машту мушкараца? Познајем лично неке од њих, не одолевајући удварањима мушкараца, завлачиле би се олако или лакомислено у њих, и по њиховим пребивалиштима. Али на крају би биле разочаране, ни то није оно право. Сневале би да нађу љубавну екстазу у загрљају снажних младића? Увиђале би да и то није повољно решење.

,, Нема праве љубави, ни правог секса без једног, правог партнера. Што више љубавника, то мање доброг секса“, чух ове речи од плавуше планинарке у зеленим четинарима на планини Рудник.

На раскрсници странпутице, би им остале празне речи, уместо истинске љубави. ,, Да ли да идем у стан код оног брке са дружења у Дому војске?“, запита средовечна плавуша пензионисана судиница Врховног суда најбољу пријатељицу. Ова јој као из топа одбруси: ,, Шта ти је бре, шта ти се може десити, само можеш бити је..на..“. `

Цакана се смејала гласно, и даље дрмусајући моју руку њеном.
,, Могао бих ти по годинама бити отац, не иде?“, отргнух енергично моју руку из њене?,
Привлачна је, али шта ја ту тражим, ми смо две различите генерације, она би могла бити друштво мога сина.

,, Нема везе, виталан си, разумеш ме и прихваташ, дајеш ми подршку, сталност и
сигурност, то ми је сасвим довољно. Тешка времена, дај шта даш. Живи се од данас до
сутра, ако не зграбиш живот данас, сутра оде воз, Французи кажу: Demain, jamаis“ ( у преводу: Сутра, никад), ко пиксла да си казао“, из непосредне близине је трептала широко отворених узбурканих очију, као да је пијана?

Да није наркоманка?

Ухвати ме опет за руку и поче њоме да витла. Нагло тргну руком ка излазу из шуме:,, Ено Радице, еј Радице, ево ме долазим!“, одјури ка другарици без поздрава, изненадно као што се и појавила.

Знао сам да се ускоро неће јавити, или ће проћи године до тада. Тако је и било.

Људи су постали ломљиви, нестални, моментални, и односи мушкараца и жена.
тегобе би их савиле, гурају споредно у заборав, труде се да преживе до сутра.

У данашњим временима нестају митови, укључујући и оне о љубавним односима старих особа, мада још увек у понеким срединама опстају стереотипи.

Истраживања доказују да иако сексуални живот у старијој доби, или у старости, природно није као што је пре био, ипак још увек може бити задовољавајући, или чак и врло задовољавајући.

Многи старији у данашњој Србији, када помисле о томе, се стресу од стида:,,То није више за мене, то је за младе“. А прилично има и оних који мисле другачије.

Овакво стереотипно веровање може превремено пригушивати жељу за сексом, која природно и даље опстаје.Можда на другачији начин него ли раније, али постоји. Године, што је сасвим природно, доносе опадање сексуалних активности, организам стари, опада ниво хормона. Али не код свих на исти начин и у истој мери..

Да љубав и секс нису само за младе, потврђују најновија истраживања еминентних истраживачких установа, објављена у угледним медицинским часописима. На пример,пре две године у New England Journal of Medecine објављено је велико истраживање на узорку од око 3000 Американаца, од чега 1550 жена и 1455 мушкараца, старих од 57 до 85 година. Већина испитаника признала је да су сексуално активни и да у томе уживају. Потврдно је одговорило да упражњавају сексуалне односе 73 посто људи старих од 57 до 64 године, 53 посто оних између 64 и 75, чак 26 посто људи у између 75 и 85 година.

Истраживање шведског научника Нилса Бекмана објављено у British Medical Journal
пак, показало је да се број седамдесетогодишњака који уживају у сексу значајно
повећао у последњих тридесетак година. Бекман и његови колеге истражили су
сексуалне активности шведских 70-годишњака седамдесетих те 2000 и 2001. године.
Док је седамдесетих година 52 посто ожењених уживао у сексу, три деценије касније
чак 68 посто испитаника у тој доби имало је редовну сексуалне односе. Број
седамдесетогодишњих сексуално активних уданих жена, пак, повећао се у истом
периоду са 38 на 56 посто. Наше истраживање показује да већина старијих
људи сматра сексуалну активност нормалним делом живота у старости – изјавио је
Бекман.

Занимљива је и велика италијанска студија “Il raport Censisс” у коју су биле укључене
особе из целе Италије старије од 60 година. која је показало да Италијанима након
шездесете године почиње “нови живот”, јер је 54,2 одсто анкетираних признало
заљубљеност и у трећој животној доби. Многи од испитаника потврдили су да и у
осамдесетим годинама живота уживају у сексу.

Истраживање је показало и то да су особе са одличним, или просечним здрављем биле
двоструко сексуално активније од оних које су имале здравствених проблема.

За време мојих боравака у Бриселу у Белгији, у другој половини 1960-их и почетком
1970-их година, бавећи се маркетингом, сам учествовао у истраживањима тржишних
сегмената старих- припадника такозваног Трећег доба старости, то су они изнад шездесет пет година. Oни су били предмет посебне пажње истраживача тржишта, јер су све
бројнији, добре куповне моћи, још довољно витални, за њих су развијани специјални програми, све до оних туристичких, укључујући разоноду и забаву. У појединим бриселским кафеима и јавним местима дружења, сам тада сусретао расположене и насмејане времешне даме и господу, весело би ћаскали, сретни да буду заједно,да се друже. Чак сам једном приликом посетио познати бриселски дансинг за старије “ Мемлинг“ у центру града, весео и насмејан пратио погледом како би старији удварачи, то је за мене придошлицу из социјалистичке државе Југославије била врста куриозитета, понекад као кобци, белих коса, јуришали на вршњакиње даме, као што би то исто чинили млади у бриселским дискотекама.

Данашња истраживања саопштавају да и на овим нашим просторима, поједини стари, када
пређу шездесете, седамдесете, или чак и осамдесете године, умеју да уживају у љубави и сексу.

Да ли је љубав међу старима аномалија?

Не бих се сложио. Нека свако ради оно што му се свиђа, што тражи и може његово тело.

У Белгији сам запазио да постоји склоност код имућних мушкараца да имају много
млађе љубавнице. И обратно, када би се радило о богатим женама.

Овде посматрам ту исту диспропорцију у годинама, али се она испољава у другачијим околностима. Понеке старије жене просечног имовног стања, или сиромашне, виђам са много млађим мушкарцима.Познајем старије људе, који су далеко од тога да су имућни,
а друже се са младим женама.

Овакво понашање у Србији захтева посебна истраживања, којих нажалост нема?.

Једна ствар је јасна. Односи међу половима, нажалост и нарочито младих, су се променили. Праве речи су-драстично су се пореметили.

Млади и не само они, у овим тешким временима се налазе у дубокој кризи идентитета.

Овакве околности нису добри пријатељи разумних одлука.Спора, или пребрза зближавања, лоше процене, нагли и неодмерени раскиди између младића и девојака, непримерени међусобни поступци и лоша искуства међу младима, међусобно неповерење и сумњичавост- све то квари љубавне и брачне везе.

Да ли данашњим младим генерацијама мањка нешто што се у психосоциологији назива социјална ( друштвена ) умешност опхођења?. На то бих надовезао и брачну, или љубавну компетенцију.

Што последично драстично угрожава институцију брака и породице, са свим трагичним последицама по национални наталитет.

Лекари, психолози, брачни саветници, световна лица, медија, указују на све већу
присутност аномалија. Од промискуитета, преко нимфоманије, хомосексуализма ,
инцеста и педофилије, и свакојаких перверзних пракси у области сексуалности. Све
је више јавних кућа, поготову оних непријављених, или закамуфлираних, салона
лепоте и еротске масаже, пратиља, зечица.

Изменила су се и деца, девојчице. Постали понекад чудаци стармали? Девојчице на телевизији виделе распојасане даме, имитирају их.

Нису давна времена, сећам се детињства, да су се у селима Западне Србије, а тако је
било и широм Србије, и не само ње, девојке удавале врло младе, ако нека не би нашле младожењу пре осамнаест година, била би престара, нико је више не би хтео запросити. Врло рано су рађале бебе, а мајке и очеви би већ са четрдесетак година постајали бабе и деде.Још младе жене би навлачиле прегаче, узимале у руке оклагије, купале унучад, радиле по васцели дан на њиви, запуштале свој изглед. Ако би њихови мужеви већ прерано постали необријани, космати, знојави, огрубели од тешког рада и живота, са проседим длакама у коси, им се повремено ноћу приближавали у кревету, оне би их бесно одгуривале лактовима: Срам те било, имаш унучад!.

Вековне навике и предрасуде су превремено потискивале још у њима запретене
присутне младалачке жеље.

Нова времена су донела нова схватања. Данас се време ступања у брак померило на
око тридесет или више година. Под утицајем феминизма, хедонизма и нових схватања
љубави и брака, породице и односа према деци, рађају се другачији обрасци понашања
људи и жена.

Балкан је сусрет различитих религија и цивилизација. Поједине етничке групе пуне куће децом. Друге се одају хедонизму. Побеђују ови први.

Чуо сам недавно на купалишту на Ади Циганлији, постарија жена, смежурана и
подмуклог израза лица шапутала је убеђивајући млађу саговорницу:,, Данас жене имају
више партнера, један за изласке у позориште, биоскоп, други за плажу, трећи за
шетње, онај за излете, овај за поправке у стану“, и тако у бескрај.

Једна друга, пак се сва стресе:,, Сачувај ме Боже мушкараца.“.

Лепотан пилот често на летовима, сазнаде да га жена вара. Повређен и понижен кратко
рече:,, Идем у геј параду.“

Чух недавно у комшилуку, оженио се момак, довео младу у стан, кренула она негде ван стана, зачуђена свекрва је запита:,, Ћери моја где ћеш сабајле?“ Она само слеже раменима:,, Идем на еротску масажу“.Свекрва рашири ноге испред ње, као да је позива на двобој:,, А јели ти, за шта ти служи муж?“

Посебно је занимљиво у овоме контексту расправљати о старењу и здрављу. Многи падају на непознавању психологије старења. Једноставно речено, уобразе да су
остарили, иако то још нису. Примерена је за ову сврху анегдота, коју ми саопшти познаник члан САНУ:,, Пре неколико година, када сам имао седамдесет година, сам био уобразио да је са мном готово, хеј, сада увиђам са осамдесет година, да су то биле лепе године. “ ,, А за неколико година ћете мислити да су вам ове године биле “младе?“, додадох. Он се насмеши:,, Могуће је и то“..

Никако да заборавим огроман стрес по повратку из Белгије, по први пут јула 1971 године, по други пут априла 1974.године. Утучен, неиспаван, вукао бих се лаганим корацима београдским улицама. Раније би мој поглед живо пратио лепршаве младе пролазнице, понека би ми се обешењачки насмејане обратиле.У то време мрачних страхова и нерасположења, девојке за мене нису имале никакву драж. Као да ми је некакав унутрашњи цензор, поменути Надзорник, забрањивао и да помислим на њих? То је за мене у тим годинама била забрањена зона, табу област.

Тај страх не само да се приближим, него и да помислим на неку девојку, касније жену, ме је држао годинама. Можда су овоме страху доприносиле туробне успомене на вишегодишњи боравак у Бриселу. Свашта сам тамо наслушао, о отровним инсектима као што је “ црна удовица“, о трагичним судбинама појединих непромишљених балканских мушкарчина, који су се олако дрзнули да заводе моћне сујетне жене, слушао сам свакојаке приче о женама са називом “ инсекти богомољке“, чије критеријуме прихватљивости они нису испуњавали. А инсект“ Богомољка “ би после спаривања прогутала мужјака.

Од тада бих се увек питао, то је постала моја помало параноична опсесија: да ли одговарам тој жени коју сусретнем- по друштвеном статусу, годинама, по образовању, имовном стању, моћи? Да ли сам исправан у љубавним проценама? Када се ради о мојим годинама, у поређењу са старошћу моје потенцијалне партнерке? Можда је неко усмерава због нечега ка мени? Да види како ћу поступити? Да ли објективно процењујем стварност и себе?

Западни свет уважава разум и прагматичност?, уме бити суров, то бих увек имао на уму.

Па бих се сумњичав повлачио у свој свет. Увиђао сам временом да сам преплашен често претеривао, погрешно процењивао. Последично, остајао бих сам.

Протеклих година, например, када сам се приближавао педесетим годинама, поражен се стресох: Остарио сам. Немам више право на љубавне везе.?

Увидео сам у следећим годинама да сам уствари био у великој заблуди.

Када сам 1997.године отишао са 61 годином у превремену пензију, нисам ни сањао да ће за мене почети “нови живот.“ Најзад сам добио стан у мирном уздигнутом делу Београда, испод саме Миљаковачке шуме, скромна али солидна пензија, нестадоше рана устајања, гужве у градском превозу, стресови на радном месту. Окренух се здравом животу, свакодневним шетњама, дружењима са планинарима, забави. Пре 1997.године су била тешка времена, свакојаке неприлике и бриге. Када сам отишао у пензију 1997.године, тога је ипак било мање.

Осетих нови оптимизам, живнух, јави се вишак енергије. Почех да пишем књиге и да се бавим развојем туризма у завичају, на вилинској реци Дрини..

У таквим приликама бих упознавао поједине забавне жене и са њима почињао да се
дружим. За мене је било велико животно откриће да их нисам дефинитивно заборавио, онако како их виде мушкарци. Дошло је време да се опустим, разуме се колико је то било могуће, да надокнадим пропуштено. Али се крајем тих 1990-их година јављао јак страх од сиде, и других заразних болештина.

Нисам заговорник распојасаног живота, нити промискуитета. Али не желим ни да будем испосник.

Зреле или старије жене, које сам тада сретао, често би живеле саме, удовице углавном, или разведене, деца би одлазила својим путем, имале су погодне станове, више слободног времена, или много искуства и разума.Понека је признавала, чак и у кругу веселих планинара, да нема бриге око трудноће. Или би биле спремне да о свему отворено поразговарају са партнером, без да у томе виде табу тему..

Схватао сам да љубав у тим годинама можда није иста као што је била када сам
био млађи, али да интимности и сексуални живот још увек могу бити врло узбудљив
садржај живота.

А годинама сам се неосновано удаљавао од таквих садржаја у моме животу.
Сада бих хтео надокнадити пропуштено.

Знам добро да тај жал за пропуштеним.уме бити велика замка? Или странпутица? Како за кога?

Доводећи на Дрину туристе из Београда и великих градова, слушао сам топлог јулског дана разговор две новосадске планинарке у гуменом чамцу који је поскакивао на зеленим валовима Дрине, отиснувши се од пешчане обале где се улива планинска речица Љубовиђа:,, Дефиниија секса као искључиво сношаја је заблуда, сношај је само један начин за вођење одличног сексуалног живота. Додиривање, љубљење и други интимни сексуални контакти могу бити исто тако пријатни за обадвоје. “ Обе су биле средовечне лекарке, једна психотерапеут додаде:,, Мора се схватити да је са годинама нормално да партнер и партнерка имају различите сексуалне могућности и потребе. Будимо отворени за све нове начине уживања сексуалног контакта и интимности.“

Па да, сетих се речи школског друга, генерала, лекара ВМА , др. Ивана Танчића:,, Како лезбејке савршено задовоље једна другу, тако може и мушкарац?“.

,,Живимо у време свакојаких стимуланса и препарата, справа, почев од вијагре, па све
до секс шопа“, чух разговор два постарија мушкарца на плажи. Један од њих се расприча:,, Данас сваки шмокљан може имати ону ствар ко оклагија, а жена и не сања да
је узео вијагру.“

,,Може, али ако често узима руши здравље“, не слаже се његов саговорник. Онај први га потапша по рамену, опет вулгарност:,, Женама је лакше, само се подмажу “.

Од доктора Стевана Петровића, који је одиграо значајну улогу у моме прошлом
животу, психијатра и психотерапеута, бившег директора Психијатријске клинике ВМА, он је био лични психијатар Јосипа Броза Тита, сам сазнао да је Тито био потентан и након осамдесете године живота. Др.Петровић је страсни заговорник тајних уплива на организам и понашање јединке, парапсихологије.

Када сам гледао у Бриселу 1967.године филм Макавејева “ Мистерије организма“, у друштву младе жене социолога, када смо изашли из сале била је весела и духовита: ,, Мистерија организма, мистерије оргазма.“

После ратова, распада земље, свакојаких криза, болештина и сиромаштва, не само све
старији и изнуренији, него и млади у дубокој кризи идентитета, осећају све присутнију потребу да побегну од тмурне свакодневице, од свеприсутних стресова. Желе да се опусте, трагају за мирним кутком у кафани, ступају у разговор, поверавају се, зближавају, лакше им је..

Људи понекад пожеле да због нечега беже од куће, од укућна?

Зашто су нажалост кућа и породица некима данас огадиле? Брак је као тврђава, они који су унутра беже из ње, а они ван ње јуришају да уђу у њу, то је нечија мудра мисао?
Откуд сада стрес у породици? Тога раније нје било?

Уместо стреса између четири зида, трагају за задовољством, за опуштањем. Principe de plaisir ( Принцип задовољства)?

Ерос. Потрага за новим узбуђењима? Кажу: Битан је квалитетан секс.

Али по коју цену?

Уморни, изнурени, депримирани, у потрази за изгубљеном виталношћу, обијају
прагове домова здравља и болница, свакојаких исцелитеља, иду по бањама, купују
лекове, ако могу оду лети у Грчку. Упорно истражују формулу здравог живота, еликсир младости.

Слушам савете, упозорења, поклике, као да се дављеници хватају за појас спасавања, у потрази за масовно уздрманом душевном равнотежом и пољуљаним здрављем, као да су нашли спас-Наћи ћу љубавницу, љубавника, дај дa испробам и то? Глацнућу се.?

Дошаптавају се: Секс је здрав, тврде да то кажу лекари, он нас чини младима и виталним, стимулише наш хормонални систем и чини нас срећнима. Одкако имам пријатеља боље се осећам, лепше изгледам, поверавају се пријатељице једна другој опуштене уз кафу.Наводе све шта су прочитале, чуле, секс се одражава позитивно на кардиоваскуларни систем, редовни оргазми код старијих жена могу да смање ризик од високог притиска и других кардиоваскуларних обољења. Разлог за то би могао да буде сексуални хормон окситоцин, који се ослобађа приликом женског оргазма. Расположена и весела настави: Он је моје благо, много млађи, нисам више нерасположена и нервозна, боље спавам, нетаде ко руком однешен умор.Пријатељица јој се приближи загледајући у лице:Затегла ти се кожа лица, јел могуће, мање бубуљица и акни, живнула си, глацнула си се.

И старији и стари мушкарци се слажу да их еротско задовољство чини млађим,
привлачнијим, полетнијим и да доприноси доброј форми. Закључују да је секс веома здрав за већину старијих мушкараца, јер убрзава метаболизам, смањује стрес, побољшава рад срца, јача кости, мишиће и побољшава имуни систем. И они се дају у безглаву јурњаву у потрази за млађим партнеркама.

Да ли је на своме месту имати много млађу љубавну партнерку, или партнера?

Да, на први поглед. Али на крају се ствари умеју искомпликовати.

Можда овакве изјаве, али само на први поглед, показују да је секс са много млађим особама заиста користан? Оваквом сихитреном закључку доприноси склоност која се шири у Србији, вероватно и шире, да је секс измећу старих одвратан и непожељан.Можда и отуда постоји склоност ка млађим партнеркама и партнерима?.

Наука ипак доказује друго. Најбоље је бити са особама сличне старости. Старије особе би требале да умеју да прилагоде своје сексуално понашање са годинама. Ако постоји значајна диспропорција, на крају обично испада другачије, штетно. Понекад врло болно.

Мој животни закључак је да је цивилизација заснована на потпуно погрешним
поставкама које се тичу дужине живота, здравља, па и када се ради и о сексуалносги
старих.

Убеђен сам да је данашње просечно трајања живота далеко краће од потенцијалног,
између осталога и због предрасуда о годинама које се сматрају као почеци старости, и
о усвојеном схватању о, уобичајеним годинама када треба умрети. Човечанство те прагове и кодове је прихватало вековима, деценијама, као рационалне и дефинитивне, и људи су се на њих навикли, постепено би се припремали за опраштање од овога света, занемаривали би своје потенцијале и бригу о здрављу.То је тако, природно, и ту се не може нешто превелико учинити, старење је неминовно, закључивли би поражени и потрешени?.
.
Сматрам да је таква филозофија живљења не само погрешна, него и да је блиска
успореном самоубиству.

Нешто друго је по среди, треба умети водити довољно рачуна о здрављу. Здрав живот, то је суштина.Бог је дао људима њихово тело и дух, и обавезу да се о њима старају. А они то не чине у довољној мери. Из незнања, или стечених навика.

Ако постоје овакви клишеи, или боље речено предрасуде о филозофији живота ,
о веку трајања живота, логично је да се такви ставови пројецирају и у однос према сексуалности старих.

Човечанство се није отарасило вековних заблуда. Људи заборављају на секс због предрасуда, потискују га из себе. Што је противно ономе што је записано у организму.
Сматра се да је искључиво у функцији рађања, после менопаузе жена не може
више да рађа, отуда нема више сношаја.

Каква заблуда! Нестаје плодност жена. Али опстаје сексуална пожуда. И код мушкараца, маколико била слабијег интензитета, она је снажна и извор најпријатнијег задовољства и квалитетнијег живота.

Зашто се онда тога лишавати?

Установио сам пролазећи кроз различите животне фазе, да интензитет потребе за
сексом постепено опада, али би се исто тако могло рећи да варира, да се мења у
зависности од чиниоца који утичу на исту.

Да бих сада у овим годинама дошао до открића, да се добрим здрављем, како се то каже здравим животом, шетњама, излетима са планинарима, дужим боравцима ван Београда у природи, летњим купањем на Ади, здравом исхраном и што дужим ноћним сном, са што чешће отвореним прозорима, и ноћу, без алкохола, кафа, без дневног сна, гојења, се може на неки начин, у извесној мери, вратити у релативну продуженију младост.

Установио сам да је најважније од свега позитивна енергија, потиснути тужне мисли
оптимизмом и полетом. Нарочито призивам у помоћ аутосугестију, треба умети створити задовољство и опуштеност у мислима.

А онда такве мисли шаљу поруке виталности органима и организму. У здравом телу и здрав дух. Али и обратно-У здравом духу и здраво тело.

Потребно је изменити целокупну филозофију живљења.То није увек тако лако, мада уства ри треба само мало добре воље и промишљености.

За мене су промискуитетно оријентисане особе извитоперене, због нечега постале
такве.

Увек бих се трудио да сазнам узроке?

А они постоје. Ретко је у питању наслеђена склоност, обично би такву душевну, или моралну аномалију производио сплет несретних околности, у породици, школи, у окружењу, љубавни промашаји, насиље, нечија дискриминација .Научне студије најреномиранијх западних научних установа су дошле до закључка , да је око 97 % проститутки постало таквим, не услед генетских склоности, него под дејством фактора окружења.

Сатана ужива да подмукло руши праву љубав.То је моје животно искуство посматрајући парове око себе.

Права љубав је са једном особом, промискуитет је потсвесна потрага за истинском
љубављу, од оних који нису довољно свесни зашто су такви, који нису проникли у несретне животне околности које су их поразиле и таквим направиле.

Вратио бих се на Цакану, јунака ових редова.

Она нам се придружи у биоскопу, гледали смо филм о Хитлеру. Седе поред Милице и мене, некако туђа, скоро да ми каже “ви“, а читалац ће се сетити, како је се пре само годину дана, јануара прошле године, понашала према мени онако распојасано у Миљаковачкој шуми?

Цакану треба разумети, свугде наилази на зид одбојног сумњичења и неразумевања. сваки дан је шиба живот, ко зна шта се од тада са њом све подешавало, ти догађаји су испретумбали и измешали, потиснули њена сећања и оријентацију у туробном свету, нема Цакана снаге да све то у глави смири и среди. Да прави рационалне изборе.

Она више инстинктивно осећа да је ја сагледавам другачије од осталих које она сусреће. Отуда осећа нејасну симпатију и у мени налази ослонац. Када би ме срела би се сва озарила. Pогледа me испитивачки, као да чита моје мисли:,, Нешто ми заблокира мозак, закречење крвних судова, понекад ничега не могу да се сетим?“, држала је упорно мој лакат.

Досада сам имао прилику да видим неколико филмова о Фиреру, човеку који је гурнуо велики и мудри немачки народ у невероватну трагедију. Овај филм о Хитлеру је другачији од осталих, он је приказан на нови начин, разголићено, не са маском врховног неприкосновеног вође, коме се сви клањају и диве, или као омраженог нацисту фирера.Из секвенце у секвенцу овога врло занимљивог филма, пред нама се појављује такорећи обичан човек, око кога се кују завере, који почиње убрзано да доживљава осећај пораза и промашаја својих мегаломанија и заношења.

После филма смо се упутили у Земун, закорачисмо мостићем изнад воде нa модеран сплав испред Хотела “ Југославија“. Успут у аутобусу се изненадих, када Цакана прокоментариса филм :,, Сасвим другачији од свих филмова о Фиреру, овде га приказују као преплашеног и под опсадом, Велики брат је бдио над њим цело време, и онда.“

Необично, помислих, и ја на сличан начин видим овај филм, ипак Цакана није површна.

,, Времена се мењају, и филмски ствараоци постају боље обавештени, зрелији “ погледах је.

Па ја хоћу да јој се свиђам?!.

Цакана постаде намах она стара, каква је била у Миљаковачој шуми, скоро се закикота:,, Хитлер је имао велике проблеме са гасовима, када је требао да држи страсне нацистичке тираде, осећао би болна надимања стомака, његов лични лекар, звао се Морел, му је давао пилуле да упију гасове у стомаку.“

Изненађен њеном опаском, погледах Цакану, мислио сам да је површна и незрела, а она зна овакве деликатне податке?.

Милица скоро да јој оте реч, бацала је у моме правцу љутите погледе:,, Његов лекар се звао Морел, “мор“ на француском значи “мртав“, то је све била игра светских мрачних сила. Ох Французи!“

Цакана скоро да загалами, чини ми се да су им се обема беоњаче љутито изокренуле, што ме зачуди, па оне се знају од детињства:,, Поред речи “ мор“, је и кратка француска реч “ел“, што на француском значи “ она.“.

Милица се узјогуни, била је скоро бесна:,, Хоћеш да кажеш да му је тадашњи Велики брат правио сметње са женама?“

,, Управо то. Фирер је био импотентан, имао је слабу ерекцију и пребрзу ејакулацију, бег је налазио у перверзијама“, Цакана је бриљирала.

Пазио сам да не изразим моје претерано слагање са Цаканиним резоновањем, да не бих повредио због нечега нервозну Милицу.

Паузу прекиде Милица:,, Наша песма “Кажи зашто ме остави“ је постала популарна у Америци“

Цакана једва сачека да је допуни:,, Да слушала сам ту америчку певачицу, ипак то није то, то није она наша изворна романса, американизована је, скоро да не можеш да је препознаш, без оне наше страсти и словенског балканског дерта.“

Овога пута је ипак у центру пажње била Цакана. Љупка. седела је поред нас широко отворених замућених очију, опет нестаде у неки њен свет далеко од нас, сада се замисли, певушила ову познату песму, сама за себе, скоро са сузама у очима? Као да је некога преклињала?.

Кажи зашто ме остави, срце испуни тугом.
Кажи зашто заборави, љубав сву нашу ти.

Mилица ми шапну нервозно право у ухо:,, Бенави се, хистерична успаљуша, жељна мушкарца.“

Да Цакана није аутистична? Лоше се оријентише према другима? Душевно дезоријентисана, а чаробна млада жена, данашњи извитоперени свет је препун свакојаких перверзњака, који за таквом женом чезну.Шта би неки од њих дали да буду са Цаканом?

Зазвони изненада Миличин мобилни телефон. ,, Оцу позлило, морам одмах кући“. устаде и одјури, скоро без поздрава.

Цакана је заиста необична жена, боем, романтична и осећајна, воли да се дружи са мушкарцима по забаченим кафаницама, не тражи много од њих, само топлу реч, нежну мушку руку.

Певушила је, скоро шапутала речи ове романсе која ми се тако свиђа још од младих дана.Ту романсу сам толико пута са дубоким осећањима слушао потрешен као студент, била је врло популарна распеваних шездесетих година.

Били смо тада сретни, нисмо знали шта нам се спрема у наредним деценијама. Како смо били лаковерни? И наивни?

Цакана нагло застаде, умукну. Као глумица на сцени, ухвати главу обема рукама,
мотрила је у моје очи кроз раширене прсте шака њених руку. Као да хоће нешто
немушто да ми саопшти укрштеннм дугим прстима раширених преко сузних очију, видео
сам очуване глатке нокте обојене у црвено?

Трудим се да прозрем у њену тајну, па она је усамљена, не наилази на разумевање
мушкараца. Доживљава врло болна разочарења са њима, упркос што је тако љупка? Не уме са мушкарцима, помислих?. Али ипак закључих да је то све много сложеније.

Сада ми из неба па у ребра опет рече:,, Добила сам опет шут карту?“
То ми је исто казала и у Миљаковачкој шуми покривеној снегом прошле године, онда јој
окренуо лећа Јанко, сада Марко.

Претходно попи два појача ликера. Наручи још један. Ja нисам склон алкохолу.

,, Какав сте ви мушкарац, а не можете да попијете ни чашицу слатког женског ликера?“
враголасто ми се унесе у лице. Промени се у року од неколико секунди. Из дубоке
туге, као са ивице самоубиства, наједном као једним одлучним кораком искорачи у
сунчану веселост.

Па она је лабилна,како Французи кажу“ Lache“ У Француској, слично је и у Белгији, за неку жену казати да је “ lache“, је далеко од било каквог комплимента, насупрот, тако описати неку жену, значи рећи за њу да је површна, непостојана, нелојална, или склона олакој и пребрзој неверности, oдала се промискуитету

Цакана испи ликер наискап, поново запевуши, речи би јој се пресипале преко љупких
благо напућених црвенкастих усана, има лепе беле правилне зубе: .

Сви моји дани тужни су, без та два ока плава.
Врати се, скрати патњу ту,
све ти опраштам,драги.

Окрете се, скоро да осетих њен дах, као да ме прекорева скоро да је заридала:

Кажи зашто ме остави, сруши све дивне снове.
Кажи зашто ме остави ти?

Нешто се са њом дешавало?. Потекоше јој сузе низ образе, очи јој се поново замутише сузама.,, Дао ми је шут карту“, наслони главу на дрвени сто. ,, Напустио ме, одбацио као празну кутију цигара, као крпу.“

Драстично поремећени односи између мушкараца и жена, дубински масовно раширено неповерење међу њима. Дубока криза морала-све то чини врло плодно тле за лоше процене, неспоразуме. Из чега би се рађале расправе и сумњичења, кварење љубавних веза, дубока разочарења.Неки би се повлачили у свој свет, да колико толико сачувају своју духовну равнотежу. Други би сумануто јурили из једног љубавног промашаја у други.

Гази ко кога стигне, безобзирност, презир, повређене сујете, осветољубивост. Као на бојном пољу?

Иза свега би остајали заувек ожиљци, или извитопереност, задимљене сабласне рушевине, суза и трагедије промашених љубави и бракова. Огавне магле људске себичности и зла би прекривале неопајана гробља безброј од хирурга искасапљених фетуса нерођених невиних људских бића осуђених на смрт, без могућства да се бране

Свугде параноје мушкараца и жена, љубоморе, посесивности, страх од брачне или љубавне преваре, од напуштања, љубоморни мушкарци и жене ангажују детективске агенције, присутно је насиље, новински ступци преносе вести о породичним убиствима.

Још смо извесно време поразговарали. па се упутисмо на аутобус. Она станује на Карабурми.

Први изађох ја код палате “ Београђанка“, спазих поред себе старију жену на штакама, заглавила се на излазу, молећивим гласом се обрати возачу да мало сачека. Стоје млади, као кипови, нико јој не помаже, сирота жена ни не очекује да је неко придржи док некако протура укрућене ноге на тло, погледа забринуто у шофера.У овим суровим временима скоро да је постало срамота помоћи некоме?.Брзо се окренух и пружих јој руку, хоћу да послужим као пример, да пред другима оживим давно потиснуту испомоћ према немоћнима:,, Хајте госпођо, полако“. Стара жена сва засија од среће, од уморне и безвољне скоро непокретне старице, претвори се у бескрајну радост и захвалност:,, Хвала, хвала вам велико, хвала!“, понављала је, била је истински сретна, није навикла да се неко тако понаша у превозу према њој. Прискочи Цакана, ухвати је испод пазуха. На платформи аутобуса настаде преокрет. Онај младић и девојка што су малопре били укипљени, хладни и себични посматрачи, се наједном преобратише у брижне путнике, прискочише, пола аутобуса нам се окрете, сада сви постадоше спремни да помогну. А малопре су ћутали потпуно незаинтересовани.Узбуђена жена сиђе на тротоар, потрешена нам се захваљивала, клањала до земље..

Док ми је давала број њеног мобилног телефона и емајл адресу, Цакана ме је још једанпут изненадила:,, Овако нешто нисам видела , да се сви у возилу укључе да помогну немоћну особу?. Нашем народу треба само мало подршке да се поново уљуди, као што је био до пре неколико деценија. Видели су нас да јој помажемо, и осетили су у себи да тако треба, треба их подстаћи, дати им пример, стекли су навику да то не треба чинити- сада стекоше другачији утисак. Народу треба само мале подршке, да се тргне и освести`.

Како је Цакана мисаона?

Имам те и те године. А још у себи имам живота. Прија ми да се дружим са Милицом и Цаканом. Да ли осећам кривицу? Да ли сам моралиста? Важим за деценијску жртву, часног и поштеног борца за људска права, посвећеног узвишеним најчистијим идеалима. Неки ме виде као посвећеног аскету?

Да ли ја имам право да се тако понашам? Сетих се опет речи Достојевског:,,Једнога се бојим: не бити достојан својих патњи.`

Ово ми је у Бриселу причала драга и незаборавна Ани, моја животна сапутница од 1967 до 1971 године:

Савесни и часни бриселски фратар учени католички филозоф, дошао до шездесет година испосничког живота, привлачан и мужеван, а није никад осетио топлоту и љубав женског бића.Отићи ће невин са овога негостољубивог света?.Имао је оданог пријатеља, такође католичког интелектуалца, често је био у његовом дому и његове врло проницљиве супруге, имали су заносну кћерку лепотицу од 19 година, ова породица га је одувек истински уважавала. Млада девојка се поверила мајци да је фратар упркос његових година и верског статуса, врло занимљива особа, да је још увек привлачан, да се због њега у потаји ноћу понекад заплаче. Мајка и кћерка су се сложиле, потом и отац у потпуности, да овај католички високодостојник не оде са овога света без да осети тајну страсне, забрањене љубави. Њихова 19 годишња кћерка постаде љубавница 60 годишњег часног оца високоморалног католичког свештеника.

Да ли ово што се са мном сада дешава барем по нечему не потсећа на ово што се догодило са велечасним бриселским католичким фратром? Да ли ја поред вишедеценијске остраш
ености људским правима се окрећем неким другачијим животним садржајима?

Када ме је у лето 2005 године у завичају, у спокојном азбуковачком селу Узовници, недалеко до Љубовије, посетио угледни и утицајни професор Државног универзитета на Хавајима, Американац Кен Скуланд, својевремено је био саветник председника САД Буша, у друштву још два либертаријанца ( www.isil.org), гледали су ме задовољно како сам, упркос мојих година, по цео дан преплануо на брзацима Дрине, знају они, дошли да ме подрже у моме ентузијазму да изналазим и доводим туристе на Дрину. ,, Дрина је необичн а река`, су ми саопштили искрено. Док је универзитетски профсор из Литваније Виргис Даукас одвезао колима професора Скуланда до оближње Петнице, где је он држао предавање, двадесетшестогодишњи Швеђанин Лео Олсон, економиста и ја, смо искористили да направимо мали излет. Кренули смо од куће Саве и Мице Стајића, у пољу поред Дрине, где су гости били отсели, све уз окомито уздигнути Кучевачки сокак. Успон је био јак, испели смо се на коту од 660 метара, савладавши висинску разлику од око 450 метара. Ишли смо брзо. Леон је млад и снажно грађен, меркао ме је дискретно, зна он моје године, све он зна о мени, као да сам читао његове мисли: Скоро седамдесет година, а не заостаје, ама баш нимало за мном, није се ни задихао?.

Професор Кен Скуланд зна за све моје досадашње неприлике, борбе, он схвата о чему се ради. Публиковао сам његове књига на локалним језицима, на његово задовољство квалитетом превода , ниским трошковима, и брзином. Понашао сам се према њима искрено и коректно, без икаквих обмана или непримерених потеза. Он и сви либертаријанци су ме због тога ценили. За мене је била велика радост, и искрена подршка да прочитам из његових очију и речи, да је он тако радостан, што се ја добро држим у овим годинама, што сам још виталан.

Видео је он мене и саборца Душана Покорног 1992.године у Попраду у Словачкој, потом у Будимпешти, па 1995.године у Атини, 1996 у Берлину, 1997 у Риму. Није ми било тешко да за време ових сусрета уочим, да његовом оштром оку није нимало измакло како бих понекад био измршавео, пропао. А понекад сасвим другачији. Вероватно је помишљао тада: он је жилав и јак. Кен уме да цени поуздане и искрене пријатеље

Ово са људима и женама овде, изгледа да је тако свугде у свету, се дешавају необичне ствари. Људи постају нестални, нестабилни, непоуздани. Неозбиљни. И без достојанства понекад?
Милица и Цакана су се једном приликом на плажи на Ади скоро споречкале, пребацујући један дугој да умеју понекад бити лакомислене и олако се упуштати са мушкарцима. Скоро да се поџапају?

Да окренем распру на шалу, испричах како су две моје привлачне колегинице из Галенике, оговарале једна другу, “да је лака женска“. Мара ми је свашта говорила о Мири ( имена измењена), како мења мушкарце, како је лака, а Мира ми је исто причала за Мару.

Упитах једном Мару:,, То исто за тебе тврди Мира?“

,, Друго су те њене везе од мојих, тај Марко што га она спомиње, је диван човек, када дође све ми поправи, а Мирко, он ми је спасао сина од јединице из математике, даје му часове, често је код нас у стану, о Јови да ти не причам, када сам била у највећој кризи, мајку ми је сместио у болницу“. тако је за свакога мушкарца кога јој је стављала Мира на душу, налазила оправдање.

,, Па и Мира исто тако образлаже, као и ти те своје пријатеље , за које ти тврдиш да се она са њима кур….“, хоћу да је освестим.

,,. Није тачно“, Мара се разљути, ,,она је курва, са њима се курва јер је курва. “.

Нисам хтео да испитујем Миру, знам да бих чуо исту причу о Мари.

Очекивао сам да ће ову причицу прокоментарисати. Уместо тога, скренуле су разговор на другу тему.

Цакану сам опет срео изненадно, као што је обично срећем, овога пута опет на снегом прекривеној Авали. Група београдских планинара је у зимском хладном и oблачном дану кренула ка врху Авале, од последње станице аутобуса 47 у Реснику. Ледена кошава је бацала у очи снежне пахуљице. Било је забавно, утопљени смо ходали брзо.

Прођоше неосетно два сата пешачења у разговару са Боговцом Слободаном, времешним али врло виталним Босанцом са Гламоча.Успесмо се ка врху. Група планинара крете улево ка Авалском торњу, ја се упутих удесно ка Споменику Незнаном јунаку, који је највиша кота ове мале београдске приградске планине. Овде је ваздух већ помало планински, свеж и чистији, уобичавам да око Споменика прошетам око један сат брзог хода.

Учини ми се да се из правца Хотела “Авала“ у моме правцу назирала Цакана, са шалом омотаним око главе, препознаде ме јер се убрзаним живахним корацима упути ка мени, млатарала је рукама, нешто је весело довикивала у моме правцу. Стаде пред мене радосна, сва насмејана:,, Откуд ти на Авали по оваквом кијамету?“.

Обрадовах се сурету са њом?! Да ли имам право да се упркос мојих година обрадујем овом изненадном сусрету са њом? Она је толико млађа од мене? И да свашта замишљам и помишљам?

Читам, толики уважени католички свештеници , и не само они, се упуштају у оргије?

А ја?

Цакана тако брзо мења расположење и понашање. Знао сам да ће се ова њена почетна еуфорија убрзо преокренути у нешто друго, обично би то биле њене жалопојке на несретну судбину која је прати од малих ногу, најприсутнија би била њена болна љубавна разочарења.Тако привлачна млада жена, а кад год би ме срела би ме растуживала причама да је њен најновији драги оставио.

Употребљавала би увек помало отрцану фразу:,, Дао ми шут карту“. Увек бих се зачудио да се изражава на тако прозаичан начин, јер сам стекао утисак да је она ипак, могу тако да кажем, префињена интелектуалка? Ваљда је узбуђена па не пази довољно на речи које употребљава?

Нема довољну концентрацију, није у стању да прави асоцијације, да користи лични интелекуални домен. Она је растрзана и узнемирена. Отуда површна, импулсивна. па се понаша недовољно промишљено. Носе је моменти и убрзане промене животних околности. Привлачна млада жена окружена урлицима крволочних вукова?.

Кретосмо ка врху Авале, рекох јој да тамо код Споменика Незнаном јунаку треба да брзо изшетам један сат. ,, И ја то управо хоћу, да набијам кондицију“, као да жели да ме убеди да то стварно жели. Опет се мало тргнух, рећи “ да набијам кондицију“, не доликује дами, нити префињеној особи каква је она, то обично говоре обесни момци када иду у теретане.

Успесмо се до Споменика, кретосмо једно поред другога, убрзах, она не заостаје, није чудо, здрава је, много млађа од мене. Одмах започе своју љубавну причу, али најновију.И врло необичну.

Упознала је Лазара пре неколико месеци на плажи на Ади Циганлији:,, Мужеван, а чудак. Кад год се нађемо на Ади, или кад би путовали у оближња места његовим колима, увек нам се пришљамчи неки његов пајташ, био би више са њим него са мном.“

,, Добро је да вам се није придружила нека лепојка?“, окрећем на шалу.

,, Где год да макнемо, он је упорно настављао да води са нама мушкарце, или би их успут негде покупио, као да је неки наивко, обичан шоња, шмокљанчина, није ни запажао да су ми се неки од њих набацивали?“

,, Јели неки од њих био згодан“?

,, Било је и тога, кад смо били заједно у Италији су се лепили за мене на сваком кораку, умеју Италијани бити згодни, чудно, није испољавао љубомору. лепо се осећао са њима у друштву, па и када су ми се и пред њим дискретно удварали, можда су га сматрали за шоњу?“.
,, Да није прикривени хомосексуалац?“

,, Нисам на то помишљала, у кревету се уме понашати као мушко, али се не може рећи да је нешто нарочито, помало анемично, иако га има за шта ухватити“

Цакана застаде, размишља:,, Шта мислиш о овоме детаљу, живи сам, издаје собу у стану увек мушкарцима, и то млађим, питала сам га-зашто не издаш девојкама? Каже да су мушкарци погоднији, мање троше воду и мање бораве у просторијама. Посумњала сам једанпут, да није бисексуалац?“

,,Да ли си га некад затекла да се приближио неком мушкарцу ?`’

,, Да , управо то, били смо летос његовим колима у Шпанији, прикачила нам нам се два Шпанца, аутостопери, један је неодољив као мушкарац, а други је био помало женскаст. Где год макнемо не одвајају се од нас. Једно вече се сва тројица изопијају, овај мој Лазар загрлио онога пешкастога, прибија га уз себе као да сам то ја. Знаш Лазар је алкос“.

Њена прича ми постаде све загонетнија? Да није нека намештаљка?

Схватио сам када она настави:,, Кретосмо колима ка малом пансиону где смо сви били смештени, наједном нешто прасну, Лазар викну: Пуче гума!. Стадосмо у месту у пустари, нигде никога, шта да се ради? Лазар и онај женскасти Шпанац се загрлише, нестадоше у мраку, да траже некога ко има резервну гуму“

,, И оставио те саму у ноћи, у пустари са тим Шпанцом мушкарчином?“, погледах је скоро потсмешљиво.

,, Да управо то, тада ми се згадио, схватила сам да са њим нешто није у реду, посумњала сам да је зиста пеша, бисексуалац, да је наиван и лаковеран. Да му је важнији онај који је са њим нестао у топлој ноћи“, тужно ме је осматрала.

,, Па јесу ли најзад пронашли нову гуму?“

,,Јавио ми се на мобилни, аутостопом су отишли до неке оближње хацијенде, не могу да нађу замену,вратиће се тек ујутру, а још није било ни пола ноћи“.

Предосећам да ће се десити нешто необично.

Она настави грозничаво:,, Шпанац и ја се паркирасмо поред пута, била је мркла и топла ноћ. Он извади коњак, понуди ме, прихватих, иако предосећам шта ми подлац спрема. Кад нешто око нас забрунда, стушти се као олуја, неко залупа у хаубу из све снаге, зачусмо ужасну галаму, тргнуше неки споља, отргоше врата, ставише нам на лица хладне револверске цеви, отеше нешто новца што је он имао, и нестадоше у мрклој ноћи. Мушкарчина искористи забуну, зграби ме преплашену, дрхтала сам од страха, коњака и од његовог мужевног тела, прибих се уз њега. Освојио ме је олош на брзака, нитков, лукави заводник, онда смо заспали загрљени“
,, Шта је било даље, да ли је гума замењена?“

,, Ујутру ме неко цимну за рамена, тај мој је стајао изнад нас и церио се, био је у загрљају са пешом. Није уклањао руку заводника са мога паса, напротив пиљио је у нас, ужагрио очима, и сво време прибијао пешу уз себе, као да има оргазам са мном“.

,, Да није све то од некога намештено?“

,, Све је могуће“, она слегну раменима. ,, Чим смо се вратили у Београд сам раскинула са њим, а свиђао ми се, чак сам била помало загрејана, мислила сам да сам најзад нашла правог човека“, већ је била скоро потрешена.

,, Да ли си поуздано видела да је се зближио са тим хомосексуалцом у Шпанији?“

,, Да, миловали су се, очи су им биле ужагрене, какав је он мушкарац да му други пред њим повали жену, он уместо да се разжалости или разбесни, ужива, свршава да види уз мене другог мушкарца“

,, Онда је он бисексулац, а ти то ниси раније открила?“ ,, Посумњала сам више пута, све док се у Шпанији нисам дефинитвно уверила.“

,,Ко су његови родитељи?“

,, Били су имућни банатски Мађари, племићи, одузели им комунисти млинове и фабрику, салаше, дворац на језеру, његовог оца послали у затвор на више година, као свашта брбља, уствари изговор да присвоје његову имовину, мајка му је била похотљива, ја мислим да је била добро ударена, остала рано без мужа, упуштала се очас у везе са другим мушкарцима. Причао ми је да је као мало дете, док је неки сусед Ласло био на његовој мајци, се играо између њихових голих ногу“

,,Јели тако?“,охрабрујем је, желим да откријем породичне корене посрнулог Лазара.

,, Лазарова мајка,Мађарица, бујна жена, раскошних облина, њена слабост су били мужевни горштаци Личани, Лазар ми је причао да је умела да шчепа међу заносне бутине снажног Ликоту, и да је увек имала обичај да понавља -Божији млинови мељу полако али сигурно.“

,,И Лазар све то посматрао?“

,, Да, када је мало поодрастао ужасно је патио, умела је понекад да шчепа његовог друга дечака и да га пред њим одвуче у кревет“

,, То је у њему убијало самопоуздање, мушкост?“ .

,, Када је имао петнаест година заљубио се у друга из разреда, били су у кратким панталонама, када год би им се додирнула колена и бутине, осетио би узбуђење које никад у животу није ни помишљао да тако слатко може бити“, поверио ми се.

,, Јели се та наклоност према дечацима у њему задржала?“

,, Не, после тога се заљубио у даљу рођаку, али кратко трајало. разочарао се у њу, све су жене курве је имао обичај да понавља.У војсци се зближио са војником плавим Јанезом, Словенцом, када су добијали изласке у град, ишли су у биоскоп држећи се за руке ко две сека персе“.

Гледао сам је тужан.

,,Шта нам је комунизам направио?“.опет ме изненади. знам из искуства да су комунисти нарочито прогонили Мађаре.

,, Певао је у бирцузу антикомунистичку песму на мађарском, осуде га на две године робије у Забели, и тамо се спанђавао са неким пешованима.“

,, У њему су несретне животне околности и мајка психопата убиле самопоуздање мушкарца, створиле потсвесни страх од жена, то бих ја назвао ескимски синдром, Еским уступа своју супругу госту у иглу.“

,, Познајем мужеве, старе и немоћне који су својим младим женама налазили љубавнике. Неки су се изживљавали да барем посматрају своју жену у туђем загрљају“, наставих разговор са њом.

,, Чувени француски вајар Салвадор Дали је доводио љубавника својој жени и уживао да кроз кључаоницу звирка“, Цакана се закикота скоро раскалашно

,, Чини ми се да је Лазар био сексуални мазохиста, болило га је, али и узбуђивало да те види како слатко флертујеш са другим мушкарцима?“

,, Да, да , управо то. Ипак, није то тако једноставно, болно ми је пребацивао понекада да сам била сувише фамилијарна и топла са неким мушкарцем кога је он довео. А што си га ти довео, питала бих га ? Ипак, он је наставио да их доводи“

Ја се борим за морални препород нације. У томе видим кључ спаса. Сада око себе видим људске духовне руине, живе духовне лешеве.

Узнемирен, запажам да и мене понекад понесе та загађена река мирења са судбином, а ја сам оптимиста, не дам се, не могу да издам себе. Ако ме захвати та матица, ако се поистоветим са неким другима посрнулима, више то не бих био ја. Био би то неки други човек. Без наде у будућност.

То би било духовно самоубиство. А оно је горе од физичког.
Највећа победа је над самим собом. али и најтежа. То увиђам у овим најтежим временима. одупирем се.

Сањао сам ове ноћи, у касним вечерњим сатима оно што ми се стварно десило са професорком, мајком мога школског друга из суседног разреда. Заносна Изабела ( име измењено) , професорка једне гимназије на периферији Београда, иза ње су у то време почињала поља високих зелених кукуруза, иако је постепено прелазила четрдесет година, када би се појавила у видокругу било кога мушкарца, не само да би се он окренуо за њом, него би пожелео да јој се одмах обрати, шта не би дао да буде са њом, барем да само мало поразговарају. Њу су потајно сневали не само зрели мушкарци, него и ђаци школски другови њеног сина. Открио сам у тим годинама да су средовечне жене интелектуалке за мене због нечега врло привлачне.

Трудио сам се да осећања дечака, виђена из данашње преспективе зрелог човека, потиснем као недостојна мојим садашњим годинама, и не само годинама, него и мојим стеченим поимањима морала и духовних вредности. Тада сам био млад. Младост лудост.
Али би таква сећања понекад навирала из потсвести, као на превару, из заседе, у сну. Тада бих се затечен нисам могао довољно одупрети, мада сам и тада схватао негде дубоко у успаваној подсвести, да у мени постоје кочнице.

Зар је могуће да у мени у овим годинама још има тога жара?

Из сладњикавог сна ме пробуди снажна звоњава телефона. Скочих узнемирен, неко звони у такве позне сате, мора да је нешто значајно? Не могу да се расаним, још сам у полусну

Чух весео Миличин глас:,, Цакана и ја смо смо ту у посети, у суседству у броју 72, ето нас за пар минута.“

Откуд баш сад, погледах на сат тек је било 24 часа , дакле није тако касно. Вратих се у стварност. Шта желе по ноћи? Откуд баш сада после овога сна о Изабели, кога се нисам ослободио? Мојим телом се као топла надолазећа летња плима ширила опуштеност.

Ипак, одбијам да себи признам да ме весели да оне дођу баш сада када се налазим у благој есктази од полусна, баш сада када сам у овоме младалачком расположењу?.

Напротив, потајно се радујем! Увек присутан Надзорник однекле из таме ме порази истином, као да ме посу кофом хладне воде: Ти то управо сневаш!

Отворих врата, уђоше без куцања, у стан унеше смех и раздраганост. Још са врата су се, смејале, кикотале су се загрљене, прислониле лица, држе сладострасно руке око паса једна другој, на моје запрепашћење почеше да се љубе. Зар је могуће, бисексуалке?

Помислих- биле успаљуше у суседству на некој теревенци? Шта је ово? Не могу да верујем својим очима и ушима, да ли ми се причињава?

Милица устаде, хоће да се поред мене испружи у моме широком француском лежају, пружи ми у пластичној чашици некакво сладуњаво вино, сили ме да попијем, гура у усне, не искапих до дна. Да није дрога?

Изненађења су наилазила једна за другим, као ударци валова у малу барку на пучини, да је дефинитивно потопе. Нисам ни спазио када се разголићене Милица и Цакана нађоше на слободном каучу са друге стране мога широког француског кревета, додирнуше ме испруженим ужареним рукама, као загрејане пећи. Пијане су обадве. Можда су и дрогиране?

Хормони људе праве робовима нагона. Да нисам у оваквом чудном расположењу бих се снажно и енергично супроставио, позвао бих их да се одмах обуку, и напусте стан. Овако, био сам затечен.

Нагнуше се једна преко друге, почеше да се љубе сочно, дуго, недалеко од моје главе су се укрштале њихове руке трљајући један другој брадавице дојки.

Био сам дубоко разочаран обадвема.

Ипак, ово је тренутак моје слабости, никад више нећу себи дозволити овако нешто? Опхрван сном и немоћи, уместо да окренем главу на другу страну, или да их натерам да се обуку, и одмах напуште стан, препуштао сам се необичним догађањима..

Спустише руке ниже, видех како једна другу драже, сетих се, Милица ми је једном казала да жене боље познају женско тело од мушкарца. Па онда жене су потсвесно склоне лезбејству?

Усправише се на колена, преда мном су сада биле две дражесне жене, набрекле груди су скоро додиривале моје лице, обухватале су се дрхтаво голим бутинама. Скоро у исто време повикаше:,, Моралисто, сад или никада?“

Питам се, шта би чинили сада да су на моме месту поједини моји познаници? Неки од њих иду у јавне куће, скупо плаћају? А ја сада са оваквим дражесним женама се овако понашам? Да ме они виде сви би ми сада казали:,, Срам те било, ниси мушко“.

Шта су ми то дале да попијем? Зар да се ја упуштам у овако нешто, ја који критикујем крах јавног морала и извитоперена понашања мушкараца и жена? Откуд ја у мојим годинама да будем овако занимљив и привлачан за такве младе жене? Шта је ово? Зар је могуће да се ово мени дешава? И то у мојим годинама?

Пробудили смо се у касне јутарње часове. Обе су биле припијене једна уз другу, као овчице у тору опседнутом вуковима. Нечујно промрмљаше у исто време:,, Да живимо у троје, ти нас разумеш, други мушкарци су одбојни и груби.“

Милица рече гласно:,, Нечастиви су свугде око нас.“ А Цакана доврши, као када кошаркаш закуца лопту у кош:,, Велки брат никад не дрема, увек је присутан.“
Милица као да прекорева:,, Тако су разбуцали Турску, гурнули султане и везире у оргије у хареме, замајали их, попили им виталне сокове, умртвили их.“

Цакана жели увек да буде оригинална:,, Вијагра“. Милица хоће да је оповргава:,, Да је само вијагра, црна магија“ Цакана једва дочека:,, Kаква црна магија, све иде невидљиво, en distance.“

Сетих се прича др. Петровића, личног Титовог психијатра: Тито је био потентан и после осамдесет године. др.Петровић је писао књиге о парапсихологији.

Маја 2008.године пели смо се од Жичаре на планину Бобију ( 1270 метара) изнад Љубовије, иако је пролеће, права је жега, група планинара београдског планинарског друштва Железничар се још при старту уполовила, остадоше да се одмарају у хладу борова. Неки су се стрмом литицом пењали бржим ходом, други би застајкивали, неколико планинара се скоро затрка низбрдо, одустају од успона, вруће је. Групица од неколико упорних, у којој су били Милица, Цакана и ја, настави, задихани избисмо на чистину, са пропланка пуче видик, у долини се вијугала зелена далека Дрина, планина Романија тамо далеко у Босни се уздиже небу. Сунце запекло.

Цакана се обрадова:,, Да се сунчам“, зачас обуче иза дрвета костим, да изложи своје тело
сунцу. После пола сата предаха кретосмо узбрдо.

Цакана се узнемирена окрете Милици:,, Нешто ме сврби “, задиже сукњу и показа , изнад гаћица се нешто зацрвенело. Милица одмах повика:,, Ујео те крпељ!“

Цакана присебна, није се чак ни уплашила, ипак због нечега поче да се понаша необично. Цело време држи задигнуту сукњу и свугде около показује ујед.

,, Мора да овде има неки лекар или болничар?“, прозбори средовечан планинар показујући на
викендице изнад шуме. Ако нема морамо се вратити у Дом здравља у Љубовији.“.

Цакана показа руком на викендице, из места крену брзо, ми за њом, сва узбућена је цело време држала издигнуту сукњу изнад паса и свима заредом показивала руком на место где је се видео крпељ заривен дубоко у кожу доњег дела стомака, баш изнад горњег руба гаћица.

У брзом ходу банусмо пред викендицу, тамо затекосмо неколико средовечних мушкараца и
жена опуштено су уз мезе и ракијицу ћаскали у планинском спокоју плавичастих висова и мириса борова .

Цакана узбуђена и сва зацрвенела стаде пред њих и задиже високо сукњу:,, Ујео ме крпељ малопре?.“

Присутни викендаши загаламише сви у глас. Један јој приђе, загледа, па узвикну весело:,, Мене
је десет пута ујео крпељ, увек сам га извадио гасом!.“

Цакана седе на понуђену столицу, “врач“ брже боље одјури у собу да нађе гас. Појави
се са великом лампом на гас у рукама, држи повећи пакет вате. Седе поред Цакане, око ње се
окупише сви присутни мушкарци, да јој гасом ваде крпеља .

Милица се успротиви:,, Шта ако га прекинете на пола, ако му се разлије садржина , може добити лајмску болест?“.
Цакана ћутећи без речи седи на столици са задигнутом сукњом, севају јој голе бутине и доњи део
стомака.,, Само ти седи на столици, опусти стомак, да намажем гасом“, приближи се Цакани
препланула средовечна мушкарчина, Цакана се послушно предаде.

Милица настави:,,Најбоље је да идемо у Љубовију, у Дом здравља, тамо смо колима за пола сата , има ли неко овде кола?“

Средовечна обојена плавуша, зелених очију, неодр еђених година се умеша:,, Одвешћу је
мојим колима.“

Цакана одмахну руком. Као да хоће да јој каже: Сачекај да видимо шта ће ови урадити са гасом? .

Око Цакане се окупи “ конзилијум“ препланулих горштака, наднели се над њом као хирурзи
над пацијентом за време операције слпог црева. Један узвикује бесно: мажи овде гасом, други се
надовезује: дај ми још фате. Пљуште савети: да јој намажемо стомак, бутине, ноге. Неко узвикну весело: да јој прегледам цело тело, да нема крпеља још понегде?.

Свуци јој грудњак, уме крпељ да се зарије у брадавицу дојке, лукаво се зацери постарија жена

Цакана се цело време кикотала, скоро да је вриштала од смеха.

Окретоше је на бок, па на стомак, испипаше је са свих страна.

А крпељ не излази.

,, Доста!“ узвикну обојена плавуша, зграби Цакану за руку, подиже је, и поведе, позва Милицу и мене у кола, па право у Дом здравља у Љубовији.

Пре него што смо кренули приђе нам она постарија жена и затражи од Цакане број њеног
мобилног. Она јој даде.,, Цакана, када се вратите у Београд, зваћу вас, имам нешто за вас, што
ви волите, што обожавате?.“

Чекаоница Дома здравља је била празна, уведосмо Цакану у ординацију, она леже на болнички
сто, болничарка јој загледа стомак, узе пинцету, и позва лекарку из суседне собе.
Лекарка се појави журно на вратима, узе од болничарке пинцету. ,, Крпељ је прекинут на
пола“. Ипак, након петнаестак минута је делове крпеља пинцетом и ножићем извадила.

Све ово што ћу даље испричати сам сазнао касније од Милице. Она жена са Бобије која је онда добила број Цаканиног мобилног телефона, је недавно позвала.,, Замисли, позвала Цакану у стан, знаш шта јој је казала-мој унук чеснаестогодишњак, медењак над медењацима, а стидљив са девојкама, дај Цакана мало га охрабри, мунула обешењачки Цакану у слабину.

Унук се појави на вратима, Цакана ми се поверила: Анђео над анђелима, сладак, медењак каквог нисам видела. Цакана задовољљна одмах прихвати :,, Даваћу му часове, “.

Цакана је све ово испричала Милици до најситнијих детаља. ,,У Америци када бела жена спава са Црнцем огаде јој се сви белци, после овога дечка, за мене постоје само дечаци“.

,, И шта је сада?“

Милица настави:,, Испоставило се да овај дечак кришом узима дрогу, ухапсили га, у болници је
на лечењу од зависности од дроге, дође полиција по Цакану у стан, западе у гадне
неприлике. Шта ви имате са старијим малолетником, инсистирају полицајци?.

Не лези враже, спопадне је онда отац тог несретног дечака, сазна његова љубоморна жена и изудара Цакану.

Зазвоне на њена врата другови дечака, хоће да је силују, све знају шта је радила са њиховим стидљивим другом, улетело неколико њих, драли су се. курво, када можеш са њим можеш и са нама?“

Цакану сам опет сусрео случајно, овога пута, у Етнографском музеју Србије недалеко од Студентског трга.

Опет? Откуд такве случајности? Београд није градић, него милионска метропола. Има људи које нисам видео деценијама?

Док сам разговарао са Сашом Срећковићем , кустосом овога музеја, приђе нам са леђа млађа љупка црнка.У први мах се тргосмо обадвојица, сви се ми осећамо помало нелагодно када нам неко прилази са леђа, када чујемо иза нас у ходу упорни бат обуће и дахтање непознате особе?. Као да нас неко прати, као да прети? Свашта се дешава у ово лудо време сачекуша, отимачина, насиља на улицама.

Сви се плаше од свих такорећи? Неки дан ми у Кнез Михајловој улици неко приђе са леђа , зачух љутите речи, пред мене крочи драги пријатељ Марко, сав насмејан. Због нечега се уживио у улогу неке тајанствене и моћне особе? Да ме тргне? Драги пријатељ, и далеки рођак Панто Савић из Љубовије, ме неколико пута истински преплашио, јавио ми се телефоном, изменио глас:,, Овде полиција, будите код куће“.

Неки би казали: генерализована параноја.

Прва нелагодност нестаде као руком однета, када се пред нама иза наших леђа појави
насмејано лице Цакане, црна коса јој уоквирила зелене очи,.као дивљи цветови што се обавију око
језерцета на пропланку. Одмах стаде љупко испред нас, истури витко тело, кикотала се победнички, као да хоће да нам саопшти да је хтела намерно да нас мало уплаши, да каже Ба!.

У магновењу је осмотрих, ликовала је, увиђа да нас је мало истресирала.

Цакана се истури испред нас, расприча се.

Цакана нагло прекиде разговор утроје:,, Дођи овамо устрану, имам да ти испричам нешто занимљиво“, скоро да ме повуче за ревер сакоа..У лаганом ходу се упутисмо ка излазу зграде, Цакана показа руком на улаз у Пионирски парк. седосмо на прву слободну клупу у хладовини, око наших ногу залепршаше крилцима раздрагани голубови.

Цакана седе, прекрсти скоро до препона разнажене ноге :,, Ова моја Милица је велика замлата. Одвела ме на неку промоцију, спопала ме : Хајде, бесплатни ваучери за Соко бању, одемо тамо на
спрату у зграду поред Дома омладине, заиста добисмо бесплатан ваучер за две особе , превоз и
смештај за десет дана у Соко бањи. Кад не лези враже, нема Милице да дође на аутобус, вришти у слушалицу мобилног-Не могу да дођем, промаја залупила врата, не могу да закључам“.

Док говори фиксира ме погледом као хипнотизер.Запали дугачку цигарету GITANES, стави је театрално у уста, као што деца Снешку Белићу забоду шаргарепу уместо носа. Напућила усне у моме правцу, као да је љута, као да то чини некоме у инат. Ухвати ме за руку снажно, осетих дрхтаву енергију бујне жене:,, Дођем ти ја у Соко бању, дивота. Знаш то ти је Јужна пруга, мештани брзају кад говоре, ко Нишлије, али се не гађају са падежима. Знаш, они доле са југа су ти велике мераклије“.

Цакана се расприча :,, Банух на врата апартмана, рајска вила у шуми, примише ме муж и жена, средовечни, смеју се стално. Одведе ме власник до собе на спрату, иде полако, имао инфаркт, соба прекрасна, два поширока кревета, тераса, пуца поглед на целу бању, показа ми кухињу и купатило. Онда ми рече:,, Све је ваше, а купатило и кухињу делите са гостима када дођу, сутра долазе
једни.“

Опет се лати цигарете, замешкољи се на клупи, као кока на гнезду, згрчи се:,, Морам до тоалета,
бешика, када наиђе не могу да се уздржим, гаћице се оквасе “, устаде и одјури ка јавном тоалету
при дну парка. Зачас се нађе опет на клупи поред мене:,, Шта је ово са бешиком, нарочито навали када улазим у стан, разговарала сам са другима, и они запажају да се и њима нагло појављује нагон за мокрењем при уласку у стан?“

Да ли се шали? И ја окренух на шалу:,, То са сфинктерима, мокрењем и надимањем стомака, ми је
причала чувена америчка дива у Дубровнику на мој двадесетдруги рођендан , још давно, врло давно, 20 јула 1958 године, , она протестант, а била у љубавној вези са католиком чувеним глумцом Френком
Синатром, дословце ми је казала: Наш секс се буквално одвијао између кревета и тоалета“.

Изненадих се Цаканином реакцијом на ове моје речи, јер она поскочи као да је од гуме, истури
груди испред мојих очију, дојке су јој трепериле, десну ногу стави изазовно на наслон клупе поред мене :,, Ама друго је та чувена америчка глумица, и чувени Френк Синатра, а друго сам ја, ко сам ја да
се Велики брат изживљава тако са мном?. Када, хвала драгом Богу понекад сретнем неког привлачног
средовечњака, и кад легнемо у кревет, почињала би увек иста представа.Таман да се све деси како
треба, он почне да јури у тоалет, таман да му се, да простиш, она ствар дигне, наједном спласне,
постане ко у малог детета, јури у тоалет белог лица, љут ко рис. Када се смири некако, она
ствар спремна да дође где треба, наједном сад мене спопаде пошаст, надува ми се стомак, стврдну
се ко дулек, почну несносни грчеви?“.

Била је очајна. Гледала ме је унезверено:,, Квалитетан секс је доступан само Великом брату
и и његовој братији.“

Зграби цигарету, узе упаљач и поново је провокативно стави у уста:,, Не дам се ја, умем ја да
зајебем невидљивог -agent prpovotaeurа-зграбим оном ону ствар међу ногу, некако је укрутим , умем и да је грицнем, победим тако нечастивог. Знаш, ја то радим да њему угодим, али и ја понекад имам оргазам“ .

Настави:,, На то ми се жалиле моје пријатељице, исто им се дешава, нема нашем народу доброг
секса, резервисан је за оне владарске, а нама пипкање и пуши курац. Наше жене одбојкашице,
handbal, рукометашице, руком, језиком, мушкарчине кошаркаши, људине ватерполисти, ко од брега одваљени, а све саме ландарапишоре, све нека одличја иза којих се крију крваве зајебане поруке. А Новак ( Ђоковић) првак света у пенису ( Није казала тенису, него пенису).Све иде невидљиво, en distance“

Гледао сам испред себе, учини ми се да се клупа мало уздрма. Окретох јој се, она се благо дрмусала
у ритму нишлијске познате песме, певушила је ужагреним очима:,, Нишка бања топла вода, за
Нишлије права згода, Нишку бању сијалице красе, дању горе а ноћу се гасе.“

Окрете ми се:,, Словени су болесници Европе, крпе одувек, замлате, словенске жене збрза ко год стигне, само задигне сукњу “. Засузи:,, Ко нам је све ово закувао проклет био занавек!“

Познајем Цакану одавно, несретна породица, трновита прошлост, сурово окружење су
оставили дубоке уједе и ране на психи заносне жене, али она се упркос свега не да, бори се. Њена
психа је пуна незараслих рана.

Прекидох је:,, Настави, шта се то десило у Соко бањи?“

“А да, добро си ме потсетио, заборавих шта сам почела, нешто све чешће заборављам, соба прекрасна, све дивно, одем ујутру, вратим се увече, знаш, да мало изађем у живот“

Застаде, запали цигарету нервозно:,, Следећи дан увече када се вратих видех неко претурао
по фрижидеру, у купатилу спазих нечије две четкице за зубе, прибор за бријање. сетих се да су
дошли нови гости, дакле мушкарци, који са мном деле купатило и кухињу. Шта могу, тако је
договорено “

Промешкољи се премештајући цигарету зубима:,,Ујутру устанем да скувам кафу, утом
се из купатила појави у купаћим гаћицама Он, сав преплануо, висок витак мишићав човек,
има подоста година, али изгледа младалачки. Знаш, мој тип, моја слабост.“

,, Откуд то?“

“ Пристала сам да делим нуз просторије, шта сам тражила то сам добила, награјисала сам ко жути“
рече- А хтела је да употреби другу реч, ипак се уздржала.

,,Невероватно, то је био Он, срела сам га још зимус на излету планинара “Победе“ на Рудник,
измењали смо тада неколико речи, не можеш ни замислити нити поверовати, он је мој стопостотни тип,
згодан, интелигентан, духовит, успешан, каже да је слободан, даде ми број телефона, нигде не могу
да га нађем, сањала сам га ноћима, излуђује ме у сну до лудила, Велики брат ми га убацује у снове
сумњив ми је он, али кад је бал нек је бал, за једну ноћ лудила ћу дати цео живот“.

Какав обрт, помислих?.

Она као да чита моје мисли, настави своју љубавну исповест, цело време сладострасно стежући
шакама своје дојке и добујући прстима по израженим бутинама:,, Појави се он изненада кроз побочна врата, иде да се обрије у нашем заједничком купатилу. Погледасмо се, препознасмо се, али то не спомињемо, он кратко додаде:,, Комшинице, долазим на кафу, само да се обучем.“

Васцели дан смо били заједно, у базену ме обухвати око струка, увече смо играли на тераси хотела, држао ме за руку, загрлио, неколико пута ме пољубио, врућ ко фуруна. Знала сам да долази ноћ Страшног суда, Армагедон. Шта је направио од мене? Сва сам била убљизгана, љигава, мокра. Отишао је у његову собу тек око четири ујутру. Пробудили смо се у дванаест следећег дана. Постадох друга жена, у мени све мирно, опуштено.Али нешто ме тишти, зебњива сам шта ће бити даље..Знам да Сатана не спава, да стално кује нове замке“

Настаде нови заплет. Она га објасни:,, Са њим у соби сличан млађи човек, привлачан, изразито
црномањаст, прави гараган, ама и он згодан, али овај мој ми се ипак више свиђа. Следећи дан нам се тај његов црнпурасти другар прикачи, где год макнемо ми, и он са нама, неколико пута ми додирнуо руку, па слабину, окрзну руком моје груди, штрецнух се, мутно ме гледа ко хипнотизер, гадан неки тип, тајанствен, Црна магија“.

Уздахну чежњиво и сетно, па настави:,, Напили ме у хотелу, свира музика, све се ори, дођох у собу мортус пијана, не палим сијалицу, легох гола у кревет, задремах, знам сигурно да ће сада доћи?

Он се увуче поред мене, као велика змија анаконда, одмах ме ухвати за сису, притиснух његову руку на брадавице, он гурну његове бутине међу моје, сва сам била оквашена, нађе се на мени, осетих сва ван себе да је продро у мене. Поче помамно да ме љуби у уста. Знала сам да сам готова, да ћу надрљати ко жути. Месец обасја собу, згранух се, нисам била у наручју Мога, него његовог другара гарагана. Тргнух се: Шта да радим? Ништа не могу учинити, и овоме мангупу црном ко ноћ сам се подала од срца, јој када забургија у срце ме дирне, оћу да завриштим,оћу да га одгурнем, али срце ми нареди да га још више прибијем уз себе, ћутим и правим се луда, кад је бал нек је бал. Наједном осетих иза мојих леђа њега, онога правог. Шта је сад ово? Утроје? Онај његов се нађе на мени, а овај мој ми гурну ону његову укрућену оклагију у уста, имала сам оргазме једне за другим, да ли од Мога или од његовог друга, тако нешто нисам никада у животу доживела. заспим, пробудих се ујутру нигде никога ја сама.“

Посматрао сам је сажаљиво. Наивна Цакана је пала у раље моралног растројства. Није у стању да се отргне.

Да има праву љубав не би не само тако причале, не би се тако ни понашала. Неизживљена је. Знам зашто?

Она сама то препознаје: “ Велики брат“.би се увек као правдала?

,, Шта је било даље?“

Видим ја њих ујутру у базену са две девојке, сељачке профукњаче, дођоше увече са њима ,
улетеше бучно, распојасани сви четворо у моју собу, донели широке душеке, полегаше голи на
њих на поду. Спопадоше ме да им се придружим. Никако, нипошто, онај његов гараган ме ухвати за руку, уврну је каже ми: Шта се фемишеш ко моравска снаша?`, тргну да ме обори на под. развали ми јаку шамарчину, вриснух, отех се из његовн руку и полугола јурнух низ степенице, налетох окрвављеног носа право на власника куће и његову жену. Испричах им све, неће да зову полицију, окренух мобилни, позвах их, дођоше одмах, рекох им шта се десило. Уђоше у собу и доведоше сво четворо. Онај мој каже полицајцима: она то воли, спавала је у исто време и са мном и са мојим другаром. Морала сам да признам полицајцима, објасних како се то десило, они ме погледаше испод ока: А ти сада не желиш са њима? Да, рекох им. Пођите са нама, наћи ћемо ти други смештај. Тако се спасох, ухватих први аугобус за Београд“

,,Не смеш се зближвати са онима које не познајеш довољно?“.. Ово сам јој казао иако сам знао да моја порука иде у ветар. Навике су у питању. што дикла то навикла. Она је и наивна, али не зато што је глупа, не, она је интелигтентна, у питању је њена оштећена психа.

Пре него што смо се растали, сазнах од ње занимљив детаљ о Иви Андрићу и њено мишљење о њему: ,,
Иво Андрић је за време Другог светског рата боравио понекад у Соко бањи да на миру пише
роман На Дрини ћуприја, сазнах то од власника мога смештаја: Иво Андрић је казао тада-Соко бања Соко град, дођеш стар одеш млад“.,,Како га није срамота он вајни спски великан, а за време Другог светског рата рата лагодно живи“, слегну Цакана раменима..

Пролазили су дани, недеље, месеци, нема Цакане.

Милица ме назва на мој фиксни телефон:,, Цакана нестала.“ ,, Како то?“? запитах је.“ Има двадесетак дана ми се није јавила, било ми је чудно, позовем заједничке познанице, нико ништа није чуо од ње, нити о њој. Одем до њеног новог стана, била полиција, Цакана је нестала без трага и гласа, издата је потерница, свугде је траже .“.

Не могу да поверујем да би Цакана била у стању да скочи са моста, или да изврши самоубиство.
Истина је да је њена животна судбина несретна ,да је стално шибају опоре неприлике, али она
није таква особа да све то узима на трагичан начин, у свему налази неку забавну страну.

Шта је онда са њом?

Да није у болници, помислих? Или се уклонила у манастир? Па тамо би је полиција пронашла. Напустила земљу у потрази за послом? Никад тако нешто није ни помишљала. Да није упала у неки шахт у , рупу? Да је нису заврбовали секташи? Или је киднаповали чергари?

Или се негде због нечега скрива? Зашто?

Добих, поруку од Милице на мобилни:,, Вратила сам се из Сри Ланке, видимо се сутра“

Сутрадан смо се нашли на Земунском кеју. Милица је препланула и освежена, одморила се
и спремна да свом снагом опет заплива у живот у Београду. Она већ сада прави планове, да идемо редовно на Авалу, убрзо ће доћи топли дани, Ада, купање. ,,Летос обавезно на Дрину“, подиже кажипрстс као да ми прети. Милица обожава Дрину. Неће да прича о боравку у егзотичној Сри Ланки, али видим по њеном свежом тену и затегнутим цртама лица, да је се тамо заиста опоравила и одморила. Са ким је тамо била, где је боравила, колико је све то коштало, не говори, нити је ја запиткујем.

Окрете ми се:,,Вратила се Цакана, била сам синоћ са њом“.

Не могу да верујем?.Где је била, како је сада?`

Сазнао сам нову необичну животну причу несретне Цакане.

Зауставио се такси пред Цаканом на врху Авале, недалеко од Торња, нема света около, отворише се врата, обрати јој се мужеван мушкарац:,, Како да стигнемо до Чарапићевог бреста?“ Машина је брундала, Цакана показа ушима да не чује. Онај што јој се обраћао искочи из таксија, да јој нешто каже, у трену се створи и други, зграбише је као врећу, угураше у возило на задње седиште, поред ње седе један од њих. Нагло отргну браду, пред њом је био сав насмејан уредно обријан онај што јој се тако свиђа, што га је срела у заједничком апартману у Соко бањи.

Цакана поче да јауче:,, У помоћ!“`, он је снажним ударцем у лице обори на седиште, држи у руци крпу, хоће да је угура у њена уста. Она свом снагом одгурну руку и и ван себе од страха завапи:,, Имам кијавицу, дишем на уста, ако ми ставите крпу у уста угушићу се.“

,, Не вришти“,повика насилник, и седе мирно поред ње. ,,Смири се, идемо на сигурно место“ .

Цакана од тада губи памћење, пробудила се негде , само возило једнолично брунда, промичу куће, виде натписе на мађарском језику. Схватила је да су је успавали спрејом, да је вероватно у Мађарској, како је тамо дошла преко границе не зна. Почела је да схвата да се налази у рукама опасних криминалаца повезаних са страним царинициа и полицијом. Можда је у рукама трговаца белим робљем?

,, А пробудила се маца` насмешио јој се онај њен.

,, Где ме водите?“` завриштала је .

Он се насмеши заводнички, загрли је, онда је ударио песницом снажно у лице. пала је на седиште.

Пробудила се у некој кући. Рекоше јој да не сме ни да писне, ако се реч чује ,убиће је. Опет је уследио снажан ударац у лице. Пробудила се у колима која су негде јурила, мењале су се зграде, бензинске пумпе, препознала је италијански, па француски језик. Наједном у мрклој ноћи пројури осветљен пано, прочита шпански ..

Извели су је по мрклој ноћи у стан на тргу, около су биле катедрале и старе зграде. Онај њен је
проговорио са неким шпански, спомињали су евре.

Остаде сама.

Уђе макро, осредњег раста, црн као ноћ, сав намрштен, суров, сав спечен у људско зло, прво је добила ударце, затим је бацио на под, силовао и тукао.

Цакана је плакала и патила.

Постала проститутка.Често су је силовали. У једној повећаој соби је опслуживала пацијенте. Морала је пристати на секс без кондома, ако је потрошач то желео. Многи желе секс током менструације. Батине су постале редовне. На дан када је морала да “ради” са тридесет посетилаца, макро је узимао укупну дневну зараду од 2.500 до 3.000 евра.

Неки тајанствен човек у црној одори, проницљивог погледа, дође једног дана изнад њеног кревета, био је другачији од свих других, обрати јој се на нашем језику, али са далматинским нагласком:,, Доста си се патила, Света Дјева Богородица те је помиловала, Sainte vierge gratiffie ceux qu` elle fait souffrir “ ( Света Богородица награђује оне које подвргава патњама) , проговорио је на француском.

Испратио је човек у црном, држао је руке прекрштену на грудима, благог, али строгог лица уместо поздрава рече кратко : ,,Бог!“

Она је уз његову помоћ некако успела да побегне из Шпаније, преко Словеније, возом до Хрватске. Без пасоша.

Цакана сматра да је то казна Великог брата. Али не зна зашто је прогоне?

Ћутао сам, немам ништа да кажем.

,, Цакана је одлучила да се замонаши“, погледа ме значајно Милица.

 

Milan Drašković

 

T O  S E  Z O V E  L J U B A V

Čekam te vekovima
Na raskršću dimenzija
Između Nigdine i Onirije
Peva mi Prodavačica ljubičica
Zavodi me Barbarela
Preklinje Bosonoga kontesa
Sve ih odbijam
Kao poslednja budala ili kao kralj
Ja čekam tebe Nađa

 

 

 

N A  P R E S T O L U

Čekaju mistični prenumeranti zanosa
Zatvoreni u vremenskoj kapsuli
Oplemenjeni osmozom Onirije
A oklevetani besom himere
Dok se Bratstvo ukrštenih sudbina
Poziva na Noć uzdizanja
U prepletu dimenzija
Izvan svih predrasuda
Kad je na prestolu Nađa

 

 

 

B E Z   P R E S E D A N A

Zabrinuti pogled Demijurga
Na Lavirint ukrštenih sudbina
Govori više od proglasa
Etike zemlje Onirije
Jer svašta je moguće
Kad uzdrhte dimenzije
A ovo se sprečiti mora
Taj susret bez presedana
Nađe i Maldorora

 

 

 

Z V E Z D A   V O D I L J A

Probuđen tihim zvukom
Gospe od šapata
Hitam niz Aleju uzdaha
Do Perona ukrštenih sudbina
U poslednji voz za Oniriju
Gde kroz predele nadrealnog smisla
Niti tka zvezda vodilja
Sve do stanice susreta
Na kojoj – verujem – čeka Nađa

 

 

 

D E U S   E X   M A C H I N A

Pokatkad naiđe beznađe
Sve se smuti i pomuti
Sutra se nasmeši ponoru
U nemom kriku grimiza
Sjuri se kaskada jada
Tada kao deus ex machina dođe
Ta divna nadrealna žena
I pre no što svoje izgovori ime
Slutim da zove se Nađa

 

 

 

Z N A K   Z E L E N O G

Zovu nas dubine Onirije
Trenuci pre plovidbe
Taj čar neizvesnosti
Zelene vode zaliva
Zanosni zov sirena
To je znak zelene zagonetke
Dok venu zumbuli
I dok zver spava u nama
Nasmeši se Nađa

 

 

 

U   D A N U

Vreme se mreška i smeška
U danu kada pilot Džoni Hazard
Nestaje u džungli Burme
Ljubavi se uvijaju kao opruge
Usne su suve od čekanja
Snegovi naviru u gradove
Pustinje tonu u nadi
A letnjikovac spremno čeka
Da naiđe Nađa

 

 

 

N A J A V A

Invazija stidljivih ptica
U neka purpurna popodneva
Kad pospana Onirija drema
Sprema se parodija oblika
A građevina od nemih oblaka
Čeka na stanare daljina
Dok na Trgu ukrštenih sudbina
Zvuk visokih potpetica
Najavljuje Nađu

 

 

 

N I Š T A   N I J E   K A O   P R E

Dan kada se Zemlja zaustavila
A vreme pomahnitalo
Dan kad u Oniriju
Stiže Kapetan Praznina
Više ništa nije kao pre
Predanja najavljuju Mesiju
Veče je prepuno nagoveštaja
Dok u Kazinu ukrštenih sudbina
Žetone nehajno menja Nađa

 

 

 

U   S L A V U   S .

U taj poslednji dan
Sunčanog Afroditinog meseca
Te krvavocrvene čulne usne
Što ih pući nestvarna Vera Pim
Dok se usamljena i zamišljena šeta
Tamnom ivicom Marsovog polja
Kao da prizivaju susret
Te nemirne usne što čeznu
Da ih – bar jednom – poljubi Nađa

 

 

 

R I T U A L

Tajni okultni ritual
U mistični ponoćni čas
Kad zatrepere dimenzije
A prikaze se skamene
U očekivanju inicijacije
Zastanu čak i haotične himere
A pogled Demijurga pada na
Portal ukrštenih sudbina
Pred kojim stoji Nađa

 

 

 

N A   K R A J U   P U T A

Ručak sa ambasadorom Onirije
Uz njegovo pitanje o tebi
Na ulici me srete Kapetan Praznina
Naravno da je pitao za tebe
Vešto skrenuh na druge teme
Nešto se čuva samo za sebe
Oaza me čeka na kraju puta
Konačno sami – nas dvoje
Ugasi svetlo Nađa

 

 

Živko Prodanović

(Ulančani aforizmi)

Ah, ta djeca

Ima otac trojicu sinova. Jedan je korumpirani gradonačelnik, drugi potkupljeni zastupnik, a i treći je očev ponos.
Ima otac trojicu sinova. Jedan je lažljivac, drugi opsjenar, a i treći je političar.
Ima otac trojicu sinova – jedan je mafijaš, drugi korupcionaš, a i treći se vozi u skupocjenom mercedesu.
Ima otac trojicu sinova – jedan je neradnik, drugi je lijenčina, a i trećem teče nezaslužena plaća u ministarstvu.
Ima otac trojicu sinova. Jedan je pljačkaš starica, drugi je pokvaren do srži, a i treći je veliki vjernik.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio financijski mag, drugi poduzetnički genije, a i treći će završiti u zatvoru.
Imao je otac trojicu sinova. Jedan je bio kamatar, drugi sudac, a ni treći nije mogao pojasniti porijeklo svoje imovine.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio kamatar, drugi švercer duhana, a i trećeg je štitila policija.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio lopuža, drugi gad, a i treći je bio velik donator župne crkve.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio lupež nad lupežima, drugi je bio nitkov nad nitkovima, a i treći je bio vjernik nad vjernicima.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio političar, drugi bankar, a i treći je lice s potjernice.

 

 

Molitva C

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da mi zavidi jer se On nema kome moliti.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da ne daje kredite bez garancije.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nisi ti za nju, a molitva tu ništa ne pomaže.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ti bi na kraju i meni uzeo moj posao.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: To o nekakvim poštenim suđenjima pričaj nekom drugom, a ne meni.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zbog takvih kao što si ti moj oprost sve je više na lošem glasu.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Zar ti zaista misliš da ja televizore popravljam besplatno?
Molio sam se cijelu večer, ali bez rezultata. Nitko me nije upozorio da je On na godišnjem odmoru.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Stari, daj skrati, žurim na takmu.

 

 

Freudov kutak C

Freudov kutak – a što da radim kada je moje drugo ja jače od mene.
Freudov kutak – ako je čovjek ateist, a njegovo drugo ja vjernik onda ni liječniku neće biti sve jasno.
Freudov kutak – doktore, bez svojeg drugog ja nikada ja ne bih došao do vas.
Freudov kutak – doktore, ne očekujte nešto posebno od mojeg drugog ja. Voli zabušavati.
Freudov kutak – doktore, pomozite, sve teže dolazim do lijepih snova.
Freudov kutak – doktore, sve je meni jasno, ali objasnite ako možete, mojem drugom ja što to ja radim na psihijatriji.
Freudov kutak – doktore, vaše sumnje u moju veličinu vrlo su mi sumnjive.
Freudov kutak – liječnici su zaključili da sam sišao s uma i da me treba liječiti. Nije li to uvod u jednoumlje.
Freudov kutak – nisam ja kriv što vam moje drugo ja ne želi odgovarati na vaša pitanja.

 

 

Komedija života C

Komedija života – bez obzira na pozitivne okolnosti on nema negativne namjere.
Komedija života – iako je političar s njim se može tu i tamo normalno popričati.
Komedija života – iako je siromašan nije nimalo bezazlen.
Komedija života – nemojte mu nositi cvijeće na grob. Znate i sami da je alergičan na pelud.
Komedija života – njihovu ljubav mogla je rastaviti samo smrt. I eto ona je na Mirogoju, a on u Lepoglavi.
Komedija života – odnio je sa sobom najljepše godine zajedničkog života. One manje lijepe i ružne ostavio je njoj.
Komedija života – on može skinuti žensku samo ako uključi grijanje na maksimalno.
Komedija života – svima je oprostio ono što im je napakostio.
Komedija života – sve do svoje prerane smrti on je zdušno radio na svojoj besmrtnosti.

 

 

Stara pjesma

Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si loše našminkani cvijet, sutra olinjala ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si jebeni cvijet, sutra odbačena ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život priža, danas si mafijin cvijet, sutra izrešetana ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti veza pruža, danas si ministarski cvijet, sutra prezrena ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si nezaposleni cvijet, sutra živčano rastrojena ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si pesimističan cvijet, sutra depresivna ruža.
Stara pjesma –uzmi sve što ti život pruža, danas si potrošački cvijet, sutra prezadužena ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si raspjevani cvijet, sutra promukla ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si seksi cvijet, sutra razjebana ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si svačiji cvijet, sutra ničija ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si šefov cvijet, sutra nezaposlena ruža.

 

 

Ljudska komedija D

Ljudska komedija – efikasan je kao nečovjek.
Ljudska komedija – htjela je biti sramežljiva, ali neznajući kuda to vodi, odustala je.
Ljudska komedija – i bez promjene spola on je jedna obična kurva. Kurva od čovjeka.
Ljudska komedija – nije on pošten, on je samo oprezan.
Ljudska komedija – on je njena najdraža financijska afera.
Ljudska komedija –ona je lajača općedvorišnog značaja.
Ljudska komedija – svoje veliko neznanje on ponosno prenosi na svoju djecu.
Ljudska komedija –tvrdoglav je poput čovjeka.
Ljudska komedija – uhvaćen je u ulizivanju boljoj budućnosti.
Ljudska komedija – zviznuo se po glavi. Prema neprijatelju ne treba imati obzira.
Ljudska komedija – život mu je bio vrlo težak, ali ga je dokrajčila laka smrt.

 

 

Sudska komedija C

Sudska komedija – …a o korupciji se ne uči na fakultetu, nego na sudu. Iza zatvorenih vratiju.
Sudska komedija – da je znao da je pravda tako skupa ukrao bi on više.
Sudska komedija – kuda baš nama da sudi taj sudac koji ne prima mito.
Sudska komedija – odmah je priznao svoju krivicu. U četiri oka.
Sudska komedija – on je nepravomoćno u pravu.
Sudska komedija – on je s njom imao nepravomoćni spolni odnos.
Sudska komedija – ovo je vrlo zamršen slučaj. I jedna i druga strana nudi isti iznos.
Sudska komedija – priznao je svoju krivicu. S osmijehom na licu i kuvertom u ruci.
Sudska komedija – prva kuverta zaborava nema.

 

 

Molitva D

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: A koliko puta sam ti rekao da uplatiš taj listić.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Daj ostavi nešto i za sutra.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Drži se bitnog.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ima ona i boljih ponuda.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Pričekaj, prvo bih htio pitati onog Freuda.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Stari moj, zar ti zaista vjeruješ u sve te bajke o meni?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Što se ti više moliš, to te ja manje razumijem.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Što to točno podrazumijevaš pod pola-pola.
Molio sam se cijelu večer, ali nitko nije susjedima začepio usta.

 

 

Komedija života D

Komedija života – bez obzira na odvratno vrijeme on je ostao kod kuće.
Komedija života – iako je imao najbolje preporuke odlučio je propasti i bez njih.
Komedija života – iako je siromašan on još uvijek može oprostiti.
Komedija života – iako to nikome ne odgovara on inzistira na odgovornosti.
Komedija života – iako je imao najbolje preporuke uspio je i sam postići nešto u životu.
Komedija života – iako stalno pada na vozačkom ispitu on i dalje ne zna voziti auto.
Komedija života – nosila je crninu još dugo nakon korote. Kada joj tako dobro stoji.
Komedija života – premda je potpuno osiromašio on još uvijek izlazi na izbore.
Komedija života – postao je tako popularan da bi ga svaka ludnica rado primila kao svojeg pacijenta.
Komedija života – dok su prebrojavali glasove on je ostao bez glasa.

 

 

Kopači jama

Tko pod bludnima jamu kopa sam u bludnu jamu pada.
Tko pod krivima jamu kopa sam u krivu jamu pada.
Tko pod prokletima jamu kopa sam u prokletu jamu pada.
Tko pod propalima jamu kopa sam u propalu jamu pada.
Tko pod ludima jamu kopa sam u ludu jamu pada.
Tko pod ljigavima jamu kopa sam u ljigavu jamu pada.
Tko pod ograničenima jamu kopa sam u ograničenu jamu pada.
Tko pod okuženima jamu kopa sam u okuženu jamu pada.
Tko pod zlogukim jamu kopa sam u zloguku jamu pada.
Tko pod zluradima jamu kopa sam u zluradu jamu pada.
Tko pod važnima jamu kopa sam u važnu jamu pada.

 

 

Ljudska komedija E

Ljudska komedija – i da nije morala ostala bi bez morala.
Ljudska komedija – na kraju svega preostala mu je još samo jedna veza. Ona za pakao.
Ljudska komedija – nije ona bez veze. Ima veze.
Ljudska komedija – njegovi životni planovi pucju od debljine.
Ljudska komedija – njemu najviše odgovara jedno neutralno poštenje.
Ljudska komedija – ograničen je kao pogranična kontrola.
Ljudska komedija – on je njezin prijevremeni izbor.
Ljudska komedija – on je veliki poštenjak. Dok ne skupi hrabrost.
Ljudska komedija – on nije moralan, on je samo čovjek.
Ljudska komedija – on se svima smijerno klanja, ali ipak nitko ne zna što on smjera.
Ljudska komedija – uhvaćen je u potrazi za izgubljenim idealima.

 

 

Freudov kutak D

Freudov kutak – baš me zanima što bi drugi doktor rekao za mojeg doktora.
Freudov kutak – doktore, nemojte se došaptavati s mojim drugim ja. Doznat ću ja kad-tad o čemu se radi.
Freudov kutak – doktore, pomozite, stvarnost mi je začarala fantaziju.
Freudov kutak – doktore, nije li to normalno da jedan genije kao što sam ja na kraju oboli od manije veličine?
Freudov kutak – doktore, trebam zaštitu. Moje drugo ja krade mi već i moje aforizme.
Freudov kutak – jedva čekam taj dan kada će me moje drugo ja konačno pustiti na miru.
Freudov kutak – doktore, mogu li se zbog mira u glavi pomiriti sa svojim drugim ja?
Freudov kutak – moje drugo ja ne može bez uličnih vulgarnosti. Već me je osramotilo pred toliko dama da mi je neugodno.
Freudov kutak – siguran sam da bi ti zavidljivci htjeli ukrasti moju paranoju, ali znam ja kako se ona čuva.

 

O relativnosti A

Bez relativne muke, nema relativne nauke.
Bolje relativno spriječiti, nrgo relativno liječiti.
Čega se pametan relativno srami, time se budala relativno ponosi.
Jedna relativna lasta ne čini relativno proljeće.
Kako relativno došlo, tako relativno prošlo.
Relativni utopljenik hvata se i za relativnu slamku.
Oči su relativno ogledalo relativne duše.
Relativna jabuka ne pada daleko od relativnog stabla.
Relativna vrana relativnoj vrani oči ne vadi.

 

 

Sreća

Za sreću dovoljno je malo. A za besramnu sreću dovoljno je besramno malo.
Za sreću dovoljno je malo. A za bezidejnu sreću dovoljno je bezidejno malo.
Za sreću dovoljno je malo. A za jadnu sreću dovoljno je jadno malo.
Za sreću dovoljno je malo. A za pesimističku sreću dovoljno je pesimistički malo.
Za sreću dovoljno je malo. A za samrtničku sreću dovoljno je samrtnički malo.
Za sreću dovoljno je malo. A za siromašku sreću dovoljno je siromaški malo.
Za sreću dovoljno je malo. A za šeprtljavu sreću dovoljno je šeprtljavo malo.
Za sreću je dovoljno malo. Ali da to svi vide.
Za sreću dovoljno je malo. Jedna dijamantna ogrlica, dvije…
Za političku sreću dovoljno je malo. Malo vlasti.
Za tajkunsku sreću dovoljno je malo. Tvornica, dvije…

 

 

Sudska komedija D

Sudska komedija – brani se da je mito uzimao samo kada mu je bilo ponuđeno. Ne bi on sam nikada tražio.
Sudska komedija – i pravdu i nepravdu moguće je platiti novcem iz istog džepa. Ako džep nema rupu.
Sudska komedija – on je nepravomoćno zdrav.
Sudska komedija – on si je odmah osigurao alibi. U eurima.
Sudska komedija – ovi naši odvjetnički lavovi zapravo su odvjetničke hijene.
Sudska komedija – sudac je uzeo mito da se proces okonča što prije.
Sudska komedija – priznao je krivicu. Prilikom isplate dogovorenog.
Sudska komedija – s takvim klimavim alibijem još se samo u našim sudovima ne osuđuje.
Sudska komedija – teško je na sudu sačuvati i čast i ugled i novac. Pa se žrtvuje ono što čovjeku najmanje treba.

 

 

Jedna slika

Jedna dupelizačka slika govori više nego tisuću dupelizačkih riječi.
Jedna izraubana slika govori više nego tisuću izraubanih riječi.
Jedna nakazna slika govori više nego tisuću nakaznih riječi.
Jedna neprivlačna slika govori više nego tisuću neprivlačnih riječi.
Jedna očajnička slika govori više nego tisuću očajničkih riječi.
Jedna odbojna slika govori više nego tisuću odbojnih riječi.
Jedna pekmezasta slika govori više nego tisuću pekmezastih riječi.
Jedna pljesniva slika govori više nego tisuću pljesnivih riječi.
Jedna potrošačka slika govori više nego tisuću potrošačkih riječi.
Jedna zastrašujuća slika govori više nego tisuću zastrašujućih riječi.
Jedna zatvorska slika govori više nego tisuću zatvorskih riječi.

 

 

Molitva E

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: A tebe moja financijska situacija ne zanima?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: I ti si se usudio zbog tog bezveznog iznosa mene probuditi.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Možeš ti i bolje.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Pomogao bih ja tebi kada se ti ne bi poslije hvalio da ti je sam bog veza.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Pripazi, molitva nije žicanje.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Skrati, hladi mi se večera.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Takvi kao što si ti trebali bi barem jedan dan biti na mojem mjestu.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Zar ti nemaš zdravstveno?
Molio sam se cijelu večer, ali bol u koljenu nije prestajala sve dok nisam počeo psovati.

 

 

Ogavno je ogavno

Bez ogavnog alata nema ogavnog zanata.
Bolje ogavni grob nego ogavni rob.
Bolje ogavni vrabac u ruci nego ogavni golub na grani.
Dug je zao drug. A ogavni dug je ogavni zao drug.
Kad čeljad nije ogavno bijesna kuća nije ogavno tijesna.
Kako ogavno došlo, tako ogavno prošlo.
Ne traži ogavnog kruha nad ogavnom pogačom.
Ogavna batina dva ogavna kraja ima.
Ogavno vrijeme je ogavni novac.
Tko pod ogavnima jamu kopa sam u ogavnu jamu pada.
U svakoj ogavnoj šali ima i pola ogavne istine.

 

 

Komedija života E

Komedija života – i baš u trenutku kada je mislio da je svima dokazao da je najbrži prestigla ga je smrt.
Komedija života – iako je siromašan on još uvijek ima svoje favorite na izborima.
Komedija života – iako je znao što ga čeka otišao je u prvu slastičarnicu.
Komedija života – iako su mu predočili sve posljedice on je ustrajno pošten.
Komedija života – ona mu nije htjela ništa priznati. Što je on radosno prihvatio.
Komedija života – nimalo ga nisu pokolebale te silne nepravde. I dalje je uspješan kriminalac.
Komedija života – otvorila je dušu pred svima, ali je bila već ispražnjena.
Komedija života – prazna boca pokazala je njegovu ideološku opredjeljenost.

 

 

Ljudska komedija F

Ljudska komedija – bila je tako lijepa. Prije skidanja šminke.
Ljudska komedija – da nije morala ne bi ostala bez morala.
Ljudska komedija – dugoročan je kao polagano trovanje.
Ljudska komedija – i najgori profesionalni ubojica mašta o uspješnoj profesionalnoj karijeri.
Ljudska komedija – Ima ugled velikog kriminalca, a ustvari je običan sitni lupež.
Ljudska komedija – nije on pošten kao što to drugi misle. On samo čeka svojih pet minuta.
Ljudska komedija – njegovo neznanje opasno se širi.
Ljudska komedija – on je iskusni zgubidan.
Ljudska komedija – on je njena najuspješnija afera.
Ljudska komedija – pravedan je kao korumpirani sudac s političkim ambicijama.
Ljudska komedija – živci su mu otišli na godišnji odmor.

 

 

Freudov kutak E

Freudov kutak – doktore, ne bi vi meni paranoju da o tome niste dobili uputstva s najvišeg mjesta.
Freudov kutak – doktore, pazite da vam ne pobjegne moje drugo ja.
Freudov kutak – doktore, pomozite. Moje drugo ja opet je odlutalo.
Freudov kutak – doktore, upotrebite svoju pamet i konačno priznajte moju genijalnost.
Freudov kutak – kada bi moje drugo ja bilo pametno kao što sam ja daleko bismo dogurali.
Freudov kutak – nije lako biti u pravu, a biti u manjini, čak i na odjelu.
Freudov kutak – ne prihvaćam odgovornost za postupke mojeg drugog ja. I neka se šteta podmiri s njegovog računa.
Freudov kutak – o svojem drugom ja imam prilično loše mišljenje, ali zbog mira u kući neću ga javno iznositi.
Freudov kutak – sve mi se čini da moj doktor izbjegava svog doktora.

 

 

O relativnosti B

Bolje relativni grob, nego relativni rob.
Bog relativnu pravicu, vrag relativnu prasicu.
Čime se relativno pametan stidi, time se relativna budala ponosi.
Čovjek relativno snuje, sudbina relativno određuje.
Leti kao relativna muha bez relativne glave.
Pas koji relativno laje, relativno ne grize.
Relativna povijest je učiteljica relativnog života.
Svaka relativna ptica svojem relativnom jatu leti.
Tko relativno visoko leti, relativno nisko pada.

 

 

Molitva F

Molio sam se cijelu večer, ali nisam ništa užicao niti od njega, niti od njegove familije.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Budi objektivan, nisi ti za taj posao.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Da te ne poznam, još bih ti povjerovao…
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ja sam bog, a ne trgovac.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Kada bih ja sve vas poslušao oborila bi me takva inflacija kakvu svijet još nije vidio.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ti pojima nemaš tko sam ja.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Tko ti je kriv što ne slušaš svojeg doktora.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: A zašto ne slušaš svojeg psihijatra.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Stari moj, je li to što želiš s trošarinama ili bez njih?

 

Nebojša Stanojković

 

Molim te, ne okreći se sine
Ne moraš baš sad da me vidiš
za gledanje nisu sve istine
Od nekih možeš da se postidiš

Gledaj uvek samo napred
Ja sad nisam u nekom izdanju
Klonuo sam, star i sed
Nisam baš u najboljem stanju

Ne okreći se bar danas
Ne želiš tu sliku u svojoj glavi
A iza tebe sam, čućeš mi glas
Ti guraj, na sve loše tačku stavi

I ne osvrći se u zivotu
Jer možeš pokvariti uspomene
A tako put, što je pred tobom
Možeš pretvoriti u golgotu

Zato ne osvrći se
nemoj ni za mnom
I ostaće lepo, što bilo je sa mnom
I samo napred, odlučno snažno
Sve ostalo, nije ni važno

 

***

 

Ne prepoznajem svoj glas
Mene su ukrali
Ovo nisam ja
Ovo nije moje lice
Nosim tudje telo,
Ove misli, cudno je, al znam
Nisu moje
Usadili su mi ih da se ne bih secao
Ne nisam bolestan, samo sam umoran
I tako tuzan, Boze ….tako tuzan
Bilo bi sve drugacije, da me nisu ukrali
Ipak, jedam mali, sasvim mali trag
Stvarnog mene
Utisnuo se negde u mozgu, na obodu
Nesto malo od mene
Jedan prolecni dan
Sasvim obican
Jedan decak, sasvim neobican
Sa kosmosom u glavi
Sa drugim svetovima
Cekao je zivot koji dolazi
U dzepu su mu bili planovi
I mapa za odlazak s one strane
Cekao je na stanici, i onda
Neko ga je ukrao
Neko me je ukrao
I planove iz dzepa i mapu
I misli
I stavio me u drugi voz
Nikad me niko vise nije pronasao
Nikad se vise nisam pronasao
Ostao je samo mali trag
Utisnut u nekom zapećku mozga
Ja samo zivim san

 

***

 

A oni lete, tek tako
I tek tako, bace bombu koju
Rutinski, bez zamaranja, lako
Tudju ubijaju dok misle na decu svoju

Prosto, tek tako, bez ustezanja
Bace i vrate se kućama svojim
Nema tu savesti ni pokajanja
na zgarištu svoje kuće što stojim

Nad strahom i očajem lete
na reveru ponosno nose značku
Sto su tudje ubili dete
Što su na snove stavili tačku

 

***

 

Uzalud otpor i namera čvrsta
Ovde moraš biti ukalupljen
I nećeš videti dalje od prsta
na vikend akciji bićeš kupljen

Bolje se snova svojih odrekni
Ako ih uopšte još uvek imaš
što si pričao do sad, porekni
I znaj samo ono što moraš da znaš

Ne zanosi se pravdom i istinom
Idealima održi opelo
Na vreme se upoznaj sa suštinom
Zar nije ti jasno na šta se sve svelo

Bisere zakopaj negde duboko
Ima i suviše gladnih svinja
A znaj, ovde napašće te žestoko
Ako u grudima još vatra ti tinja

I nemoj više to o moralu
To je uteha za bedne i jadne
I sve teraj kroz smeh i kroz šalu
Sve i dok gledaš očajne, gladne

 

***

 

Prestaću da razgovaram sa sobom
Odavno se ne slažemo nas dvojica
Stalno mi govori- Šta je sa tobom??
Ta bedna kopija, ta obična skica

Stalno mi nešto prebacuje
Stalno nešto popuje
Govori mi kako stalno podbacujem
Pa samo psuje i kritikuje
Drži mi lekcije o ponašanju
Zvoca da ne umem o sebi da brinem
Govori o nekakvim kaznama i ispaštanju
Kaže-  Dokle ću ja zbog tebe da ginem?
Prebacuje mi potrošeno i pohabano i prokockano
Kao tobož, to je i njegovo, isto tako
Budi me u cik zore rano
Kaže – Probudi se jednom, dokle  ovako?
Mnogo je dosadan, ne da mi mira
Guši me mnogo i sedi mi za vrat
Bez predaha nervira i iritira
Kao zao, blizanac brat
Pretresa redovno moju savest
Ispituje me ko policajac
Ništa mu nije kod mene vest
I ne pokušavam ništa da skrijem
jer ispadnem smešan kao pajac
Eeh da, treba ustati i krenuti u svet
među ljude,
A u duši, lom
A oni čekaju da ti sude
Što tako si trapav i trom
Što ne znaš ono što drugi znaju
Ono, što su oduvek znali
Zbog čega i traju
A ti, bespravno tražiš parče neba
I nije za tebe ovaj asfalt ispucali
Po kom hodaš
I budi srećan što jedeš tu koru hleba
I što još uvek ne moraš da prodaš
I poslednji komad dostojanstva
Da bi kupio paklu duvana
Pušio i sanjao o prostranstvu il inostranstvu
I dok ti govore da je sve ovo
normalno
Razmisljas dal si ti normalan
Il si drogiran, doduse samo oralno
redovnom terapijom pun je tenjir ovalan
Ponosiš se nekakvim otporom
I stavljaš mišiće za plivanje u fekalijama
Da se ne bi udavio
I umesto da si uspravan i dičan
što opireš se još svim anomalijama
Ispadaš smešan i patetičan
I zadnji dinar ispod minimalca
Trošiš na polovnu robu i ideje na buvljaku
Trazis cigaretu od komunalca
Kukas mu dok ti on govori
Da ne trazis u jajetu dlaku

 

***

 

Voda

Stavljam ruke u nju
Hladna je
U stvari, ona prolazi kroz moje ruke
Prolazi kroz mene
Prolazi kroz sve nas
Ona nas ne zaboravlja
Kažu- Ona pamti
Mi zaboravljamo nju
Kad ugasimo žeđ
Kad operemo
Kad se okupamo
Mi je ubijamo, lagano
Našim nemarom
Našom nečistotom
Mi je ubijamo
Al ubićemo samo vodu u nama
Ubićemo nas
Jer mi smo voda
Mi smo deo vode
A ona…ona će ponovo da poteče
čista i bistra
I sećaće se svoje dece
koja su nekad tekla sa njom
I pustiće suzu, jednog jutra
na listu paprati
Iznikle iz ispucalog betona

 

***

 

Samo je pusti nek ode,
nije to ona prava,
ona tvoja, samo tvoja
Samo pusti, tek tako
Bolje i bos, nego da žulja,
kada već nema pravog broja
Znam nije lako
da to sada vidiš
Al kada ode i prodje vreme
samo ćeš da se postidiš
Kad shvatiš,
Zbog kog si nosio toliko breme
zbog čega si morao toliko da patiš
Toliko dugo i tako ludo
Pitaćeš se, šta te to spopalo
I kakvo se to desilo čudo
Il magija ko vlaške čini
Pa ti nidočeg ne beše stalo
Osim do nje
I po danu i po mesečini
Tražio sebe u pogledu njenom
Druge su iste bile sve
A svi su videli i svi su znali
Tako to nažalost obično biva
Kojima sebe si najviše dao
Oni su tvoje najviše krali
Zato pusti, prosto, tek tako
Ko što bi ona pustila tebe
Teško je znam, al njoj bi bilo lako
Jer nije ko ti, ona gleda sebe

 

***

 

Teško je ustati u pola pet
tako teško
i krenuti u svet
kom ne pripadaš
među ljude, međ zveri
kojima moraš da daš
komad duše
ko komad mesa
dok gaze ti i ruše
iluzije o lepoti dana
tamo gde snovi ti se rasprše
tamo, gde vidiš
da ničeg nećeš steći sem rana
i ožiljaka, dubokih
i uzdaha
što neće u strofu i stih
sa kojim ćeš leći
kad otvoriš vrata
svoje tvrđave
kad bol će te zagrliti ko brata
al ti ćeš sanjati, ono svoje
dok ti ne jave
onda kad najmanje treba
onda kad si na svom komadu neba
da je pola pet
i da te čeka svet
što ti se smeje u lice
dok hodaš tromo
dok svaki korak teško odzvanja
i dok te vode mračne ulice
ka mestu svoga tamnovanja

 

***

 

Sude mi,
zato što sam ono što sam
Što nisam, kakav bi trebao biti
Po njima
Sude, što ne dajem
Ono što bi trebalo da dam
Po njima
Sude i traže da se kajem
Sude mi, sto izgovaram reči
koje mi po ropstvu ne pripadaju
Što lajem kad ostali ćute
Što čutim kad svi ostali laju
Sude što se ne rastvaram
U njihovu bezličnost
Što drznem se da mislim
I možda nešto smislim
A nisam, tamo neka ličnost
Sude što se smejem
Kad dlanove crvene
I znakove podrške
Daju gospodarima
Sve dok god
Im moć i slava ne svene
A onda ih popljuju
Javno i po kuloarima
Čekajući novog,
sa njegovom klikom
da ih udostoji,
sa nekog balkona
Svojim mudrim rečima,
svojm svetlim likom

 

***

 

Сад мирно спавајте
децо драга
Овде вам снове
прекинуле звери,
Пређосте преко
небеског прага
Бог вам отворио
златне двери

Одувек је туђину
крви жедном
срце жудело
за нашим тлом
И беше силан,
ал беше бедан
Крај свога ,хтео је
и наш дом

Будите спокојни
јунаци пали
Не бригајте данас
због издајника
Јер за слободу
живот сте дали
А стидеће се
њиховог лика

Само због вас смо
живи данас
И само због вас нам
лоза траје
И сва срамота је
само на нас
Крвљу је плаћено
А сад се продаје

Никада туђе
нисмo хтели
А клет нек свak
je oд нас, невера
Што туђи јео је
лебац бели
И на лицу туђем
што сузе натера

 

***

 

Na sećanja se polako hvata buđ,
Ostaje samo miris,
koji ponekad podseti
na neko vreme i život neki,
što sada se čini ko tuđ
I dok željno čekaš sutra,
danas već proleti
U neznanju, da od ovog što je sad
Boljega neće biti
I možda si još danas samo mlad
A sutra već namćor stari
Što tugu će u jastuku kriti
Zato ne kvari
I znaj
Čas u kojem jedino stvarno postojiš
Je ovaj

 

***

 

Ostario sam, ipak
Uz sve detinje snove i radosti
Svaki tren je kao znak
I često me danas podsete kosti
poslednji ovo su
obrisi mladosti
Ostario sam, prerano ipak
I sve je sad mnogo teze no pre
Kad zivot se cinio tako lak
Kad lepo mi se činilo sve
Ostario, ipak, u nevreme
I teško je nositi dušu dečiju
u ovom telu,
to teško je breme
Vec se naziru brazde na čelu
Ostario i više tu nažalost
nemam dileme

 

***

 

Zveri strašne, proždrljive, gladne
u milosti mracnog gospodara
krvoločne, ali ipak jadne
Praznih duša, bez imalo dara
za dobrotom
za čistom lepotom
srca hladnih, bez imalo žara
što čoveka, čovekom i čini
dok sam luta, po šumama mračnim
zlih umova
u ovoj divljini
Trnjem, žbunjem, bez staza, drumova
Zveri strašne
Zveri jadne
Proždrljive i zanavek gladne

 

***

 

Ne kukaj, ne jadikuj nad sudbinom teškom
Ostavi lament onima, što će te pomenuti u ranu zoru, kroz gust dim od cigareta
Što žaliće za tobom i svakom tvojom greškom,
što ti je došla glave
U nekoj prljavoj kafani, na kraju grada
u sami fajront, gde samo konobari slave
Na kraju derneka i kraju svih nada
Dok broje bakšiše onih što slave tugu
Ponoseći se izgubljenim snovima
Ostavi ga onima, što će se kroz smeh setiti, tvojih viceva i šala, tvojih gluposti
I što će svaki tvoj peh
Pripisati kismetu prokletom
Dok još hodao si svetom
I klateći se, cerekaće se pijano
Dok jedan od njih ne zastane i każe
Da još je rano
Za odlazak ženi, debeloj i brkatoj
I da se vrate tamo, gde još malo
žaliće za tobom, a žaliće život svoj

 

***

 

Kad prođu bojevi
i promarširaju strojevi,
ostanu samo brojevi,
samo tabele i ruže uvele
na grobovima,
ispunjenim robovima,
bez imena, lutajućih sena
ljudi što zemljom hodaše
dok ih ne prodaše
braća njihova, zarad snova
o moći, što neće proći
I vlasti, što neće pasti
što ih izdaše zbog strasti
zbog želje za beskrajem
za večnim sjajem
bez sjaja
bez stida i časti bez kraja

 

***

 

Čiko nemoj me, nisam ja ništa kriv
što su me tata i mama vodili u Crkvu,
u koju ne ideš ti
Molim te, pusti da budem još malo živ,
pa posle me pošalji tamo,
gde su ostali, moji svi

Sačekaj bar još malo, da sačuvam sliku neba u oku
Da mi još malo hleba, majka stavi na dlan,
pre no što prepustim se, tom zadnjem skoku,
kada me gurnu u bezdan,
krvave ruke tvoje
kad osetim bol, a nakon toga mir i bude mi bolje
jer ću tu, na dnu, ponovo sresti sve svoje
i tada ću slobodan ponovo, da istrčim u polje

Molim te, ostavi me još danas
pomisli na tvog sina, u tvojoj kući tamo.
Nema razlike između nas
I ja sam ko i on, dete samo

Jednom ćeš sa njim
proći tuda
Stajaćete nad onom tamom,
gde su mi kosti
Tad lice ćeš moje videti svuda,
pa i na licu deteta svoga
Molićeš ga, da ti oprosti

 

***

 

Ja ne pripadam nigde i nikom.
Nekako se ne uklapam,
ni delom ni likom,
rečima, stilom i modnim krikom
Nikad nisam imao, ono nešto,
što bih ko drugi, koristio vešto,
pa da me to nešto, negde svrsta
Stvarno sam čudna neka vrsta
Ko poslednji Mohikanac,
u stranoj zemlji, stranac
u staklarskoj radnji, slon
I neuspeli klon
A nije da se nije pokušalo,
al bi se istoga časa odustalo
A veruj, nije to lako
kada si čudan i tako te gleda svako
Kad si sirovina medju gospodom
medju jakima, slab što kuka
I vapi za slobodom,
zbog koje odudaraš
I klone te se, ko da zaudaraš
Apatrid i vanzemaljac s Marsa
jer ne pripadaš Zemlji i što je svet
za tebe, samo predstava, samo farsa
za koju nisi dobio ulogu pri podeli
za koju skupo plaćaš kartu
I sediš u parteru, dok te ne budu odveli
Jer ne znaš da se vladaš
Jer spavaš i hrčeš i bez aplauza
Prosto, tu ni po čemu ne pripadaš

 

***

 

Ionako ce sve jednom nestati
I ostace samo trag od coveka
I ljubav I tuga i sreca ce prestati
I nikAd i nista ne traje doveka

I mozda sapat ce samo ostati
Utisnut kao zig u vremenu
I mozda nada da ipak ce opstati
zivot novi u nekom semenu

Sto ce se negde duboko skrivati
U kutku nekom daleko od pogleda
Cekace negde u tami I snivati
Da jednom svetlost dana ugleda

I mozda ce zivot i ljubav ponovo
Iz njega nastati I opet se roditi
I tad ce se covek koji je bol’ovo
I davno umro, osloboditi
I opet se samo svetloscu voditi

 

***

 

Zemlja vam je nastala na zemlji,
koju natopiste krvlju svoje braće
One, što govorila su istim jezikom,
što decu im pobiste, al ipak, neka su ostala
I ona znaće
Decu radjate na zemlji, gde tudju ste nožem dovodili pred oltare vaše
Gde vaši ih fratri, u ognju mržnje ispivedaše i sve im sem duše ukraše
Učiniše im, da žive što kraće
Al neka su ostala i dok je sveta
Deca njihove dece znaće
Bez stida danas govorite o pravdi i istini, što jedino vama je znana
Licemerno o Bozjem providjenju, veri i njenoj suštini
A temelje vam nose sva deca poklana
I svi jauci i sve patnje, stići će vas,
kad njihovi glasovi
čuće se i zvaće
Tada i vaša deca o vama sve znaće

 

***

 

Okačiću i ovaj dan o čiviluk,
kraj svih ostalih, prošlih
Kad sve utihne i nastane mrak i muk
Pre počinka i pre zora, novih,
dobrodošlih
Nek visi u starom ormaru,
kojeg već dugo punim,
Izbledelim snovima i starim nadama,
ranama i očaja na barikadama,
davno izgubljenih ljubavi i prijatelja.
Tu, kraj neostvarenih želja
kraj ostalih, protraćenih
Tu, kraj prošlih radosti i veselja
Što bila su samo na tren,
al što još sjaje u tami,
poput pozlaćenih

 

***

 

Sačekaj me, tamo iza ugla
stare ulice
Doći ću, kad pospremim sobu svojih nemira
Kad razvrstam po fiokama prošlosti
Sve slike nade, ko skice
I planove puta, do kraja svemira
koje nikada nisam započeo,
jednim korakom
Sačekaj, da bar jednom prodjem tim
sokakom,
neutoljenih zelja i prigušenih snova
Pre no što pohabam i zadnji par cipela
I noge postanu teže od olova
Pre no što sve pocrni, sem kose
Pre no što i zadnja trešnja iz detinjstva,
ne bude svela
I ne napijem se jutarnje rose
Doći ću, kad više ne mogu ukrasti,
ono što je moje
Sačekaj, srpljenja molim,
dok konačno ne dohvatim parče meseca
I stavim ga medj suvenire svoje,
na police maštanja
Dolazim, kad jednom budem uspeo da odolim,
da opet prodjem ispod duge,
i upijem joj sve boje
Sačekaj, kad više ne budem ljut na sebe
kad koferi budu, puni praštanja

 

***

 

Sanjaš o najvećim stvarima
I čine ti se tako uzvišenim,
tako dalekim
A najveće stvari su uvek tu,
na dohvat ruke, u očima nekim
Očima, što te gledaju,
kao da svet zavisi od tebe
U očima što ih ispuniš,
ko čitava vasiona,
u kojima možeš videti sebe,
onako, kakav nikad nisi bio
i ne bi mogao  budeš
Jer ne možeš i to nisi čak ni snio
I to nikad nećeš moći da razumeš
I uzalud se trudiš
Oči u kojima i kad spavaš,
životu daješ smisao
I ljubav najveću budiš

 

***

 

Tražim azil za drugu planetu
Baš sam se upetlj’o na ovom svetu
stalno dužan zbog tuđih dugova
zaostalih posle gospode i drugova

Tražeći mesto pod svojom zvezdom
Ko tić za izgubljenim gnezdom
Pogubih se negde, na pola puta
Ko dete, kad u gužvi zaluta

I nije ovo moja ni godina, ni vek
Tu sam se samo obreo tek
Iz oblaka kad ispadoh slučajno
I ovde ostadoh izgubljen trajno

Nije ovo ni moja koža
Neko je tuđu skinuo s noža
I jedva me nekako, u nju ugurao
Dok moju je kožu drugi ukrao

Tuđi sad gledam lik u ogledalu
I vidim samo dvorsku budalu
Ko što i druge budale redom
gledam, dok smeju se nad svojom bedom

Tuđe sad nosim ko okove
Dok drugi krade moje snove
Dok ih umesto mene sanja
I nosi moja odlikovanja
što nestaše kada ovde zaglavih
I do danas se ne izbavih

 

***

 

Lako je samo zastati i prekinuti,
odreći se i odbaciti.
Al tugu dal tako možeš skinuti,
presvući je i samo baciti.
I kad kažeš da nećeš brinuti,
možeš li sećanja sakriti i zaboraviti,
duboko negde,
gde nećes ih nikad pronaći
I samo novi list otvoriti, a stari presaviti.
A dal stvarno možeš, dal možeš
daleko, daleko odmaći

 

***

 

Jednom će sve ovo biti juče
I davno i lane
Sve radosti i sve tuge sveta
Jednom će sve za nas da stane
Kad drugima bez nas svane
I biće i dalje zima i leta
al za druge
Jednom će se sve završiti u trenu
I biće tuge
Prvi zvuci plača kad krenu
Dok će za nekog ko fanfare
Biti najava novog početka
Kad nove slike i novi zvuci
će smenititi stare
bez izuzetka
Zato živi ovog časa
živi danas
Ne ostavljaj za sutra
Možda više za nas
Neće biti jutra

 

***

 

Gubi se lagano svetlost dana
Pred očima nestaje
I žagor dečji se stišava i
prestaje
Neki se drugi sad čuju zvukovi
Dok noć sve jače ulice grli
Ne, nečuju se od nekud vukovi
Već uzdasi nečiji, dok u mrak hrli
nekud, a samo u nemire svoje
Odmiče ulicom žurnim korakom
Odjekuje, dok sitni sati se broje
čuje se bol u uzdahu svakom
Ko da se bori sa svojom greškom Pogurena senka, taj tužni čovek
Sa teretom svojim, sudbinom teškom
Osuđen da pati dovek
Nekad ne moramo nekog znati
Već srcem oslušnemo samo
Znamo tada da neko pati
Za njegov bol
Čak i kad ništa, o njemu ne znamo

 

***

 

Snoviđenjem teškim
Dan otvaram novi
Aveti iz Hada, na leđima mojim
Ko najteži teret, odsanjani snovi
Još sam u košmaru, a na javi stojim
Ko da su sa zorom, pridošli nezvani
Na krilima noći, iz duboke tame
Na dnevnome svetlu, sad se demon hrani
Iz podsvesti stiže i do svesti same

 

***

 

Umoran sam jako
Umoran od čekanja, od briga
umoran od knjiga
napisanih i nenapisanih
od onog, što ne stane u stih
od pesama, što pišem ko zna kako
Umoran, umoran sam jako

Umoran što ne znam i što ne mogu
Od laži koje koriste ko drogu
Umoran od sumnji, nedoumica
Od ubeđenja čvrstih, što izbriše gumica
Umoran od veštake lepote
Od uzdaha i lažne dobrote
Umoran od licemera što se krste
Što zavlače u džepove, duge prste
Umoran od toga, što pljuju na Boga
Od onih što nas vode, ko zna kako
Umoran od onih što klanjaju se svakom
Od apluza, veličanja, umorim se jako

Od raznih specijalaca
strogih komunalaca, poštenih kriminalaca
Od prebijanja slabih, dece, baka, deka
Što bez para nema, niti jednoga leka
Umoran od boli, kad roditelj moli
zbog deteta kada, preklinje za spas
kad svi samo bleje, ne podižu glas
Umoran sam jako, umoran ko pas

Umoran od bolnica, od hodnika
zakazivanja, preko reda svodnika
Od sestara glasnih i doktora masnih
Od ravnodušnosti, ne činjenja
Od procesa smešnih, pa oslobođenja
Od nepokajanja i neizvinjenja
Umoran od toga, da me uči svako,
jednostavno, lako
znanjem i priznanjem i stečenim zvanjem
do koga je došao, samo on zna kako
Umoran od mnogih, umoran sam jako

Umoran od kesa i od đubreta
od uništavanja i trovanja sveta
uranijuma siromašnog, proamerikanaca
bogatih patriota i legije stranaca
Od braće naše Rusa i što nas uvek brane
kao uvek što su i danas i lane
od žena u crnom, sveštenstva na belom
od građana koji, ponose se selom
od skupštine, poltrona i od ovacija
od toga kad nisko, proleti avijacija
Umoran sam dugo, od nemoći svoje
dok gledam kako drugi, sudbinu mi kroje
Umoran od toga, što umorni su drugi
od toga što kažu, kako puno kukam,
bolje je da ćutim nego da se brukam
Umoran što pokrivamo, glave ispod ćebe
Umoran od drugih, umoran od sebe

 

***

 

Što ne ostaviste decu
Bar njih
kad krvi se ionako
napiste od starijih
Što ih niste pustili
Da otrče kroz neko polje
Zašto ih onaj što kolje
u oči ne pogleda bolje
Pre no što ih dočeka jama
Što mu iz ruke ne ispade kama
Zašto se sebe ne zgrozi i ne postide
Da to su samo deca, kad vide
Što ugasi iskru u malom oku
i baci ih u jamu duboku
Zar svoje dece imao nije
Zar nije noċima bdio nad kolevkom
Kad boli ih nešto
Kuda je mogao to da sakrije
I da prosto, zaboravi vešto
Dok krv dece tuđe, besan proleva
Dok njegovo, mirno u postelji sneva

 

***

 

Tražeći smisao u besmislu
Samo pišeš priču nesuvislu
Onom na suncu
ne znači ništa
svetlo na kraju tunela
Ni sitom neznače ukusna jela
Zato ne traži ljubav
tmo gde mrze
Međ gubavima
postaneš, samo gubav
Ne traži sreću,
jer nećeš je naći
Ona će naći tebe
Prepoznaj je samo
I ona će te dotaći
Na ovom svetu
sanjajući idilu
možeš se jedino
primaći ludilu
Ako još nisi, nemoj
Ne pravi reda
u tuđem u haosu,
samo ćeš pokvariti svoj
Ovde je istina, perika
što je nose ko svoju kosu
Znaj to kad se za nju boriš
I znaj, kad mudro zboriš
Onom ko nema sluha
ko najlonskog je duha
bisere bacaš pred svinje
Što poješće ih ko dinje

 

***

 

25

Zar ima toliko
Zar celih 25
Ne, tom se nadao nije niko
Niko od nas,
Da će stati u jedan let
Tako kratak let,
za čitavih 25
I samo na kratko ćemo
sleteti danas
Tu gde su se tajne snile
U iste one klupe
Bar na ista mesta, na kom su bile
U kojima su utisnuti još naši uzdasi
Naša imena, smehovi i šale glupe
U kojima ne saznasmo
još na sreću,
za istine bolne i skupe
o pravom zlu i podlosti
o prolaznosti
I zamkama života
Još zidovi pričaju
o našim ljubavima
Na staklima prozora,
ko ogledalima
gde popravljasmo frizure
I sad se još vidi naša lepota
I lica naša nasmejana
I ona što se dure
Tu još možemo čuti profesore
prekori njihovi sad tako fale
Tek sad, kad se naziru prve bore
Sad bi nam došli ko pohvale
Sad kad prošlo je 25
Kad se otisnusmo u svet
Kad svaki uspomenu ponese
odavde sobom, u grudima
Da je zaliva ko cvet
I svako svojim putem
Da ne zakasni na čas
I na svoj let

 

***

 

Gledaj, dolazi tama od nekud,
iz daleka.
Donose je oblaci i slutnje
usamljenog čoveka
Suncu se nadao
al nju ipak dočeka
Gledaj, lepotu što bledi
starca i kosu što sedi
Gledaj senke na zidu
sto odlaze
sa druge strane ogledala
Gledaj, kako godine gaze
sve koje znaš i koje si znala
I uslikaj za večnost ovaj dan
Već sutra će postati sećanje
I ostaće nedosanjan san
I još jedno ne ispunjeno
obećanje

 

***

 

Sreca

Sta je to sreca
Tesko je reci
Al nije ko tuga
Sto brzo se pozna
I niko se nikAd
u toj sreci
Ne zadrzi dugo,
I kasno je spozna
I kratko traje
suvise kratko
Kao plamicak
Na vetru sto traje
I divno je srcu
I dusi je slatko
Al niko srecu
Dugo ne daje
Sa tugom je drugo
Ne odlazi ona
Od nas tek tako
I druguje se
sa njom dugo
I nikAda ona
Bas nikAd
Iz srca ne odlazi
Lako
Uzivaj zato
U svakom trenu
U svakoj sreci
Sto Bog nam daje
Jer vec iza coska
Tuga vreba
I kasno je kada suze krenu
Tad jasno vidis da otisla je
Sreca sto uvek
Kratko traje

 

***

 

Ne veruj nikad suzama što lako krenu.
One se obično slivaju niz gumene obraze
I padaju na naivna srca, što svenu
od tih kapi otrovne kiše
Ne veruj usnama što se razvuku u osmeh,
na licu sa očima hladnim
Ne veruj rečima utehe, onog kog nisu tešili, ne veruj usnanama ljubavi gladnim
Nemoj ni rečima podrške, onog kog nisu podržali,
ni onom, kom sreću su dugo krali
Ne veruj onom ko ima sve, tom ništa nije važno
ni onom ko ima malo, jer možda želite isto i to isto, želite snažno
Ne veruj danas previše ljudima
Nemoj ni sebi, jer slagaće te
ono što kuca u grudima

Kristina Kojić

 

ako se ikada vratiš

Odeš li ostavi bar jedan znak
da si postojalo u mom životu.
Jer kako sebi da objasnim
rupu u sjećanju.
Odeš li ostavi podsjetnik,
uzmi mi srce
i ostavi mi rupu u grudima.
Ako se ikada vratiš,
uvijek ću imati jednu prazninu
za tebe.

 

 

 

Šećerna vuna

Veseo događaj
okuplja cijeli grad.
Hajde izađi sa mnom sad
po gradu da prošetaš,
udahneš topao ljetni zrak
i vatromet gledaš.

Točno u ponoć
kupi mi šećernu vunu,
osluškujmo zajedno gradsku buku,
onda me povuci za ruku
da do jutra igramo
i otkucaja svoga srca slušamo.

Tako je sladak
okus šećerne vune,
miris tvoga parfema,
u gradskoj gužvi zraka nema.
Dok nebo je puno zvijezda
ja sam od ljubavi trijezna.

Točno u ponoć
kupi mi šećernu vunu,
osluškujmo zajedno gradsku buku,
onda me povuci za ruku
da do jutra igramo
i otkucaja svoga srca slušamo.

 

Možda te se nekad sjetim,
kad sladak okus
šećerne vune opet osjetim.

 

 

 

Magla u sjećanju

Gdje si izgubio
put ka sadašnjosti.
Negdje između sna i jave
tvoja egzistencija i dalje čeka.
Nije li ovaj rastanak
ustvari naš najveći strah
od gubitka.
Ostavi me da čekam.
Još samo neko vrijeme da se nadam.
Možda ipak odustanem,
jer ova magla
prekrila je moje sjećanje
na tebe.

 

 

 

Svjetlost

Tvoja sam svijeća,
osvjetljavam ti život
svojim plamenom.
Ali s vremenom
postajem sve manja.
Jednog dana ću nestati,
stoga moraš sam pronaći
svoju svjetlost.

 

 

 

I tako, noći svake

Pogledam u lice mjeseca,
dalekog i nedostižnog.
Čujem jedva primjetne otkucaje.
Točke sjajne, beskrajne…
daleko su.

Daleko od mene,
ali svejedno ih vidim,
svejedno ih osjećam,
obavijena njihovim sjajem.

Tu sam, potpuno gorim,
gorim na vrhu planine masivne.
Dišem, dišem pod morem,
u dubini hodam.

A one? One mi put pokazuju.
One me vode,
sebe tražim…
Tražim tebe i krvarim modro,
a zatim se gubim.
Gubim se, izlaskom sunca.
Gubim se kada nestanu zvijezde.
Kada nestanu vodilje moje.

 

Sebe nisam našla, a ni tebe,
a sada… Čekam svoje zvijezde.
Čekam ih,
ponovno sa mi pokažu put,
ponovno da tražim nas.

I tako noći svake,
daleke i nedostižne…

 

 

 

Duša bez adrese

Ljubav će opet
proći pored mene
kao stranac na ulici.

Hoće li ikada pronaći put
do mog srca?

Čini se
da će ova praznina
što polako zarasta
zauvijek ostati prazna.

Što ako sam samo
duša bez adrese
kojoj ljubav nikad neće
pokucati na vrata?

 

Maja Štaka

 

Kad uzmem olovku u ruku riječima stvaram svoj svijet. Tragovima koje ostavljam na papiru kreiram svoje snove i živim ono sto sam oduvijek željela. Tu počinju moje želje, osjećam kao da ne postoji nemoguće. Kao da mogu sve sto poželim, da budem sve što hoću. Sve to dugujem tebi, jer si me učila da budem ponosna na sebe uvijek. Ti si uvijek bila moj uzor i razlog sto pišem, i ovu priču ću posvetiti tebi majko.

 

Prvi dio: 20. novembar 2017.

Najviše volim kad me pitaju zasto pišem, pa dozvolite mi da na ovaj način pokušam objasniti. Počeću ispočetka, da opišem sebe i svoj život. Moje ime je Darija Tatjanović, rođena sam kao jedinica bogatog I uglednog čovjeka, Danijela Tatjanovića. Iz Sarajeva sam rodom, tu sam i odrasla. Mnogo me lijepih uspomena veže za taj grad. Svaka ulica ima svoju priču. Moj otac je, rekla bih mnogo težak čovjek. Veoma je tvrdoglav i tvrdi da je uvijek u pravu. Ne voli da mu se protivrječuje jer time mu ukazujemo nepoštovanje.

 

 

Drugi dio: Decembar, 1992.

Bio je major vojske, tu je i upoznao moju majku. Visok, crn čovjek ozbiljnog lica ja lako osvojio srce nježne djevojke blijedog lica i svijetlo zelenih očiju. Svoj položan je shvatao veoma ozbiljno. Vojnici su ga se bojali, ali su ga i poštovali. Njeno ime je Marija, bila je medicinska sestra u bolnici, tu je upoznala mog oca. Mlada djevojka od 22 godine, uplašenog pogleda a opet tako vesela i mila. Ona mu je previjala ranu dva mjeseca. “Ti si Marija mnogo lijepa, sve bih dao da si moja”, pričala bi mi majka krišom da se tako njoj otac udvarao. “Hvala Vam majore”, govorila bi mu ona postiđeno rumenih obraza, skrivajući pogled. “Nemoj da me persiras, za tim nema potrebe.” “Da li bi ti htjela da budeš moja djevojka?”, pitao bi je. Mnogo joj se dopadao, kao i drugim djevojkama tada, te je pristala. 22. maja 1993. je pitao da se vjenčaju, tako su i učinili. U junu su se uzeli, bilo je to skormno vjencanje, jer moja mama nije voljela velika slavlja i okupljanja. Rat, spoji tako različite ljude. Zavoljeli su se brzo, te su se tako i vjenčali.

 

 

20. novembar 2017.

Nakon nekog vremena na svijet sam došla ja. Sad sam djevojka od 23 godine, majčinih zelenih očiju i temepramenta. Volim vjerovati da imam njenu dušu, njenu iskrenost i skromnost. Imam očevu kosu i malu dozu tvrdoglavosti. Jedino što volim što sam naslijedila od njega je upornost da ostavarim svoje ciljeve. Inače, nismo imali neki otac- kćerka odnos. Moj otac je hladan čovjek i teško ga je zainteresovati i za šta. Ponekad pomislim da mrzi cijeli svijet, a ipak majka govori da je to samo njegova površina i da ima dobru dušu. Ali, bojim se da ona lagala. Jer ako govori istinu, i taj čovjek ima dušu, zašto ona svake noći plače? Njihov brak nije uvijek bio takav, sjećam se vremena kad’ su se skupa smijali i razgovarali o svemu. Sjećam se, otac bi svaki petak majci kupovao cvijeće, i to crvene ruže. Njih je najvise voljela, volim ih i ja. Nijedan 8. mart ne bi prošao a da mama ne dobije nešto od nakita, za svaku godišnjicu bi putovali negdje, a mene bi čuvala komšinica Nada. Teta Nada je bila krupnija ženica vedrih očiju i lijepog lica pomalo naboranog od starosti. Spremala bi mi čupavce svaki put kad bih boravila kod nje. Nikad se nije udavala, govorila bi mi često da ljubav ne postoji, da je samo iluzija. A ja sam se opet ugledala na svoje roditelje i vjerovala da i mene negdje ljubav čeka.Kad sam imala, nekih pet ili šest godina, svaki vikend bismo ručali svi zajedno kao porodica. Otac je mnogo radio, te je vikend bilo jedino njegovo slobodno vrijeme. Majka bi tad’ pravila najljepši ručak poslije kojeg bi njih dvoje popili po času vina i razgovarali. A ja sam im se divila iz prikrajka svoje sobe i u sebi mislila kako želim takav brak jednog dana. Gledala bih njih zagrljene i nasmijane, i vidjela savršenu sliku braka. Kako sam odrastala počela sam uviđati da njihov brak nije savršen, da otac nešto krije. Primijetila sam da majku više ne gleda isto, da nema one čeznje u njgovim očima. Često sam kao mala plakala i molila tatu da ne ide na posao, a on bi mi obećavao da će doći što prije bude mogao te da ćemo se igrati. Lagao je. Majka bi me ušuškavala i ljubila me za laku noć.

“Mama, tata ni večeras nije došao da se igra sa mnom, Zašto?”

“Dušo, tata radi puno, sad spavaj pa ćete se ujutru igrati.” I ona je lagala. Ujutru bih ga samo vidjela na vratima kako odlazi na posao i hladno majku ljubi u obraz. Ona bi se nasmijala da ja ne primijetim da nešto nije u redu. Kad bi njega ispratila na posao postavila bi meni doručak, te me poljubila za školu i rekla mi da slusam učiteljicu. Trudila sam se da budem što bolji đak, zbog svoje mame. Jedva sam čekala da dođem kući da joj ispričam kako sam dobila peticu, kako sam bila vrijedna. Majka bi me slušala te mi govorila: “Pemtna moja curica, mama je ponosna na tebe.” Ja sam i sad samo njena curica, ta žena je moj uzor u svemu bila i ostaće. Jedne večeri dugo nisam mogla zaspati, otišla sam do mamine i tatine sobe da ih pitam da spavam s njima, tad sam čula njen plač. Grcala je u suzama i ponavljala sebi: “Dozovi se više Marija, taj čovjek te više ne voli, ne čekaj ga. Znaš da će opet doći kasno, ko zna s kojom je bio.” “Proklet da je!”

 

 

Jun, 2006.

Vremenom se stvari nisu mijenjale, godine su prolazile a njihov odnos je bio sve hladniji. Čak se sjećam, da je jedne godine bio otišao na mjesec dana. Imala sam 11 godina i mislila sam da je otišao poslom, barem me je mama u to ubijedila. Sa mnom bi razgovarala i govorila: “Ne brini se dušo, tata je otišao poslom u Ameriku, vratiće se brzo.” Nakon toga bi zastala, spustila pogled, pa nastavila: “Obećavam ti, doći će sa mnogo poklona i slatkiša, a do tad moraš biti dobra i slušati me.”

Nisam više bila toliko mala, tako da ne znam zašto sam joj vjerovala. Da li zbog sebe ili da bi njoj bilo lakše, da je ne bi jos više povrijedila sva moja pitanja. Znala sam da ih ne bi mogla odgovoriti, te sam ćutala. Majka je plakala svako veče i proklinjala ga, a onda ga je ipak raširenih ruku dočekala.

 

 

2 dio Jul, 2006.

Bila je to srijeda, rano ujutru kada je neko pozvonio na vrata. Mama je otvorila i ugledala njega. Mog oca. Nasmijanog sa torbom u rukama govoreci joj: “Ljubavi, vratio sam se.” Ona se samo nasmijala i zagrlila ga jako. Jos uvijek ne znam zašto je to uradila. Ja sam se naravno obradovala svom ocu koji zbog nas radi tako naporno. O, kako sam samo bila naivna. Bila sam dijete, mislila sam da tako treba biti. Sad tek vidim da je to bilo pogrešno. Tad nisam shvatala kako je majci bilo u tom trenutku, nisam ni mislila o tome. Jer šta bi bilo i da ga je istjerala, da ga je opsovala i najurila? Kako bi meni objasnila sve? Šta ako bih i nju tad zamrzila, kao što sad mrzim njega?!

Sutradan je sve bilo normalno, čak je to bio prvi dan da me je otac odvezao u školu. Prije nego sto sam izašla iz kola rekao mi je: “Tata te voli, znaš to je l’ da?” Ja sam klimnula glavom, poljubila ga i otrčala u školu. Ako me je volio, zašto je to radio mojoj majci, meni? Dani su prolazili i čak mi se činilo da je njihov odnos opet onaj isti i da je opet voli. Kupovao joj je opet ruže svakog petka i ljubio je, govorio joj da je voli i da mu je žao. Nisam razumjela zbog čega mu treba biti žao, a nisam to ni mogla pročitati iz maminog tužng pogleda. Ali opet, kad bi vidjela kako ih ja gledam nasmijala bi se te mu rekla: “Volim i ja tebe Danijele, u redu je”, potapšala bi ga po ramenu, te ustala od stola s isprikom da ima puno suđa da opere. Moja majka više nije bila ista. Činilo mi se da je to neki drugi čovjek, neko ko voli svoju porodicu kao prije. Čak je tad i sa mnom počeo pričati kao sa kćerkom, koliko je mogao naravno. I u tim razgovorima se trudio da zadrži distancu, ali sam jedino tad osjetila da mu je stalo. Ona ledena santa od čovjeka se malo otopila. Primijetila sam da se takođe mnogo trudio da majci olakša, da joj ugodi, da je usreći. Ali opet se činilo da je to sve lažno, čak toliko da bi svakog ubijedilo u neistinu, ali ja sam samo željela vjerovati da je moj otac dobar čovjek i muž. A nikad nije bio. Znate, uvijek sam zamišljala savršenog muškarca kao svog oca, hladnog na izgled a opet tako topao i dobroćudan, iako je samo u mojoj glavi bio takav. U to vrijeme nije radio do kasno, čak je i poprilično rano dolazio s posla, pa znao napraviti večeru da nas iznenadi. A majka, ne znate vi kakva je to divna žena. Majka bi se obradovala njegovim gestovima, te ga grlila pomalo udaljeno, mada meni je to tad izgledalo sve kako treba. I vjerovala sam da se njih dvoje neizmjerno vole. A kako i ne bih, šta su sve zajedno prošli pomislim samo.

 

 

Januar, 2003.

Moja majka je imala jako rizičnu trudnoću. Naravno da me je voljela od trenutka kad je saznala da postojim, kao i svaka majka, a otac je bio poprilično razočaran kada je saznao da nosi curicu.

“Ti si kriva Marija, umjesto da dobijem sina, svog nasljednika, ti ćes neku djevojčicu da mi rodiš. Pa ja trebam još i o njoj da brinem je li?!”

Kad bi se posvadjali, sjećam da mu je majka te riječi uvijek prebacivala te nastavljala “Nikad je nisi ni htio, Darija je samo moja kćerka”. “Ako ti smetamo, otićemo odmah iz ove kuće!”

Govorila bi tako moja majka, te suze brisala s lica, i skrivala osmijeh kad’ bi joj on rekao da ne želi da odemo. Govorio bi i da mu je žao sto je to ikad rekao, da nije tako mislio, mada ja mu to ne zamjeram. Barem tad’ nisam. A sad, kao da je i važno…

 

 

Maj, 2007.

Sjećam se dobro, 4. maja me je mama ranije probudila da odemo da kupimo šta mi treba od garderobe. Mnogo sam voljela da nosim suknjice kao djevojčica i da se sređujem. Sjećam se dobro, jer mi je sutradan bio rođendan.

“Hajde sunce majkino, 9 je sati” rekla mi je, te nastavila: “Hoces li sa mnom da ti idemo kupiti nekih finih suknjica, i koju košuljicu da imas za školu?”

Pitala me, kao da nije znala odogovor. Čim sam to čula, skočila sam iz kreveta i zagrlila je jako. Dugo smo šetale i razgledale po buticima stvari, i ona je ponešto sebi gledala. Taj dan smo baš razgovarale, uglanom sam joj ja pricala o svojoj tadašnjoj simpatiji Vuku, a ona me je pomno slušala i smiješila mi se. Tad mi se to činila kao velika ljubav, čak sam i vjerovala da ja njega volim. A to je sve valjda dio odrastanja.

 

 

5. maj 2007.

Bio je moj 13ti rodjendan, kao i svako dijete bila sam poprilično uzbuđena. Dan je počeo sasvim obično, išla sam u školu gdje su me drugarice grlile i čestitale mi rođendan. To jutro tatu nisam vidjela, ali mi je zato majka dala njihov rođendanski poklon. Dobila sam parfem o kojem sam mami pričala već pola godine. Naravno, nakon škole sam odvela svoje dvije najbolje drugarice Tijanu i Dajanu na kolač. Kad sam došla kući čula sam galamu na spratu. Popela sam se užurbanim korakom gore i vidjela mamu kako plače i drži ruku na obrazu. Odmah se počela da plačem i da je grlim, iako nisam bila najbolje svjesna šta se desilo.

I sad se sjećam tatinih riječi: “Dosta mi je više i tebe i ovog života”, i otišao je iz kuće. Mama je brzo obrisala suze i nasmijala mi se: “Sve je u redu Darija, tati je nešto iskrslo na poslu zato je ovako brzo otišao.”

Opet me je slagala.

Klimnula sam glavom i tiho joj rekla: Mama, nemoj da plačes ja te volim najvise”, i snažno je zagrlila.

“Znam dušo moja, i ja tebe volim.”

Tu veče otac nije došao kući. Opet sam čula jecaje iz mamine sobe, dugo sam se dvoumila da li da odem do nje. Na kraju sam ipak odustala jer nisam znala šta bih joj rekla. Brzo sam zaspala. Usred noci me je probudilo lupanje na vratima, i uporni pokušaji nasilnog ulaska. Skočila sam iz kreveta i u hodniku vidjela mamu zabrinutog izraza lica.

Rekla mi je: “Ne boj se srce, idi u sobu i zakljičaj se!”

Nisam je poslušala. Sačekala sam da siđe dole, te sam gledala odozgo šta se dešava. Otvorila je vrata i ugledala sam oca koji se teturao i nešto nepovezano pričao. “Dodjavola Danijele, šta si to sa sebe uradio?” “Hoćes da te dijete vidi, rekla je majka, zatim je ućutala. On je samo stajao ma vratima i nije progovarao.

“Dolazi ovamo, vodim te u sobu da odspavaš!”, bijesno mu je rekla, te ga uzela ispod ruke. Brzo sam ušla u sobu i pravila se da spavam da je i ja ne bih sikirala. Nisam ni bila svjesna da će taj dan biti početak njihovog kraja.

 

 

22. jun 2009

Završila sam prvi razred gimnazije kao najbolja učenica u rezredu. Otac je dobar koliko može biti. Opet mnogo radi pa ga rijetko viđam. Stalno sa mamom idem negdje. Volim da provodim vrijeme sa mamom i da pričamo o svemu. Često je tužna, pogled joj odluta i uopšte ne sluša šta joj pričam. Ali neka, razumijem da i ona imam mnogo briga. Nikad joj to nisam zamjerala. Pokušavala bih da je nasmijem, nekad bih i uspjela. Tih par mjeseci sam spavala sa njom, otac nije noću dolazio kući.

U tom periodu sam napisala i svoj prvi tekst, posvećen mojoj majci. Na času engleskog smo imali temu da pišemo o svom uzoru, ja sam pisala o njoj.

Žao mi je sto ne mogu da obrišem tugu iz tvojih očiju. Ti misliš da ja ne vidim da je svaki tvoj osmijeh laž, i da samo tako sakrivaš bol. Ali ja znam. Znam da se boriš zbog mene sa svim što ti život zadaje. Žao mi je sto ne mogu da otklonim sve brige koje te more. Žao mi je što ne mogu neke stvari promijeniti i što sam tako malena naspram svega. Žao mi je i sto plačes svako veče, a ja ne znam kako da te utješim. Jednostavnom ne znam te riječi koje bi te ne trenutak smirile, ne znam toliko jako da zagrlim da smirim sve tvoje strhove. Ne znam kako da ti vratim krila, pomognem ti da poletiš. Previše si tu na zemlji, čak si i zaboravila da si anđeo. Ali ću te uvijek slušati, pokušaću da razumijem i ono sto prećutiš. Pokušaću da shvatim sve što ti osjećas. Učiniću te ponosnom jednog dana, obećavam.

Zbog svoje sramežljivosti, nikom nisam pročitala taj tekst. Na času sam brzo napisala nesto kratko i to pročitala. Ovaj papir idalje imam kod sebe. Čuvam ga kao uspomenu.

 

 

Treći dio: jesen, 2010.

Kasno je, budi me galama. Idem do stepenjica da vidim šta se dešava i čujem mamu: “Kakvih 20 hiljada, poBogu Danijele, o čemu ti pričaš?” “Gdje si ih izgubio, i zašto si opet pijan?” “Pobogu, nije ti valjda neko ukrao novac, odogovri mi. Ne izluđuj me više!” “Ne, ja…”, zamuckivao je otac.

“Šta ti”?

“Prokockao sam novac”, dreknuo je.

“Šta si uradio, bjedniče jedan”, rekla je majka kroz suze, te počela da udara oca po grudima.

“Ti nisi normalan, gdje ti je bila pamet?” “Šta ti se dešava, reci mi”, uporno ga je ispitivala mama.

“Ništa Marija, malo sam se zapio s društvom i pretjerao sam, i moje su pare mogu da radim šta hoću.” “Ako me pitaš još jednom gdje su moje pare, ima da te izbacim odavde, jesi li me razumijela?”, drsko joj odgovori te krenu prema stepenjicama.

Ušunjala sam se tiho u sobu i počela plakati. Tu noć sam preplakala, što sam tiše mogla da me ne čuju. Nije ni prošlo sedam dana, otac je opet kasno došao kući.

“Gdje si do sad Božiji čovječe, hoćes Dariju da probudiš?”

“Pusti me na miru Marija, gubi se od mene”, viknu i odgurnu majku.

“Probisvijetu jedan, šta si sad uradio?”

“Opet sam prokockao svoj novac ti bezobrazna ženo, i to 300 hiljada.”

“Šta si uradio?”

“To je bio novac za Darijin fakultet, da nam kćerka studira u Beču na najboljem fakultetu.” “Ti manijače jedan, sve si morao uništiti.” “Gadiš mi se, gubi se odavde!”

“Ma koga ti izbacuješ iz čijeg stana, ludačo jedna?” “Ovo je sve moje, gubi se od mene”, reče i ode u gostinjsku sobu.

Majka je tu noć preplakala. Od tada je svaku veče on dolazio pijan i vrijeđao je majku. Nazivao je ludom, nezahvalnom, kurvom, govorio joj da je sa njim samo zbog para. A ona, ona je ćutala. Nije mu čak ni rekla da nije istina, nije se ni branila samo je plakala. Kasnije je samo postajalo gore. Jedno veče je ušao u njenu sobu, bio je ljut i rekao joj da pokupi svoje stvari i ode. Nije htjela, odgovorila mu je. Nakon toga se začuo udarac i jauci. Skamenila sam se, od straha nisam smjela da se pomaknem. Bojala sam se i da dišem. Od tada je svako veče to čudoviste tuklo moju mamu. Tada sam počela sve česce da pisem, o svojim strahovima.

Osjetim da haos opet dolazi i bojim se, ali ne za sebe. Znam da će ona opet biti povrijeđena. Znam da će udariti na moju svetinju, a da ona neće ni glas pustiti. A ja, od straha paralisana samo slušam njen bol. I kakva sam to ja kćerka kad pustam da nju povrijeđuje iznova i iznova?! Kakva sam to ja kćerka kad ce se ona opet sutra našminkati i praviti da nije bilo nista, a ja joj vjerovati?! Do kad neću reći? Do kad ću se toliko bojati? Oprosti mi što sam previse slaba. Oprosti mi što strah čini mene i kontroliše me. Oprosti sto te ne spašavam svega. Oprosti sto ćes zbog mene opet sutra to isto istrpiti. Ne mrzi me, molim te.

Nije prestajalo. Njen pakao je trajao i činilo mi se da nikad neće završiti. Svako jutro mi je izazivalo bol i agoniju jer ne mogu ništa da promijeim. Nemam snage da mu se oduprem, a ne mogu to više slušati. Ona je tako dobro hodala kroz pakao da se činilo kao da je i ne boli. Često bih se zapitala sta daje snagu toj ženi da sve to trpi.

 

 

Zima, 2010.

Mama i ja večeramo.

“Je li sve u redu mama, nešto si mi zamišljenja?”

Ne odogovara mi, opet gleda u prazno.

“Mama, čuješ li me”, pokušavam da je dozovem.

“Jesi nešto rekla dušo?”, pita me zbunjeno.

“Ma ne”, rekoh tiho.

Cijelo veče ništa nije progovorila.Samo je nepomično gledala u zid. Čak me ni za laku noć nije poljubila samo je otišla spavati. On je malo nakon toga došao kući ljut i opet pijan. Vec godinu dana se nije trijeznio.

“Tata, mama spava, idem i ja. Laku noć”, rekoh mu.

Samo me je prostrijelio pogledom i uputio se prema sobi. Nekako sam skupila hrabrosti i pošla za njim.

“Marija, znam da ne spavaš, rekao je.

Nije bilo odgovora.

“Marija, rekoh ti da ustaneš”, viknuo je, ali ona idalje nije ništa rekla.

Prišao je krevetu i uhvatio mamu za ruku.

Počeo je vući i govoriti joj “Ustani kurvo jedna, znam da si sakrila pare od mene?” “Gdje su, govori mi ubiću te!”

Mama ga je ljuto gledala i bijesno mu rekla: “Miči te ruke s mene, nisam ti ja ništa sakrila, sve si prokockao i propio propalice jedna.”

Ošamario je. Uhvatila se za obraz i sjela na krevet. Podigao je ruku da je opet udari kad sam povikala: “Ostavi moju mamu na miru!”

Oboje su se okrenuli prema meni. Njegove crne oči su me gledale, pune bijesa I mržnje. Krenuo je prema meni, mama je potrčala za njim.

“Ne diraj je”, povikala je ali već je bilo kasno.

Od udarca sam pala na pod i udarila glavom. Nekoliko minuta sam bila onesvješćena. Sljedece što vidim je mama kako place I govori mi da idemo. “Mila moja, jesi dobro?” “Dođi, sjedni tu”, reče mi i poče pakovati svoje i moje stvari u veliki kofer.

“Mama, gdje ćemo, kasno je”, upitah je idalje ne toliko svjesno.

“Idemo kod bake i deke malena, nećemo više biti ovde.”

Od tog dana ga više nisam vidjela. Do one noći, do te proklete noći pune bola i očajanja…

Mama i ja smo otišle u Tuzlu kod njenih roditelja. Tad sam prvi put upoznala baku i deku. Mama mi je ispričala da ih ni ona skoro nikad nije viđala otkad se udala. Teško nam je bilo da se naviknemo na drugi grad, ljude. Meni pogotovo na novu školu, nove drugare, a prije svega, nama objema na život bez mog oca. Mama je podnijela zahtjev za razvod braka, nije htjela kuću, ni kompaniju. Samo je trazila da plaća alimentaciju za mene. Brzo su se razveli. Tad sam se posvetila pisanju, često bih poslije škole išla u jednu napuštenu kuću nedaleko od škole da bih na miru pisala. Pisala bih o lijepim stvarima, ili bih makar pokušavala. Nekad se desi da ne uspijem da se držim lijepih stvari pa u bijesu pocijepam te papire i krenem ponovo. Mami sam čitala svaki tekst koji bih napisala, tad sam joj pročitala i onaj prvi.

“Dušo moja, kako samo lijepo pišes, jednog dana ćeš mi biti poznata”, govorila bi mi sa ponosom u očima.

 

 

Mart, 2011.

“Mama, gdje mi je lančić?”

“Koji dušo?”

“Onaj što sam dobila od tebe i tate za rođendan, nisam ga nosila do sad”..”Htjela sam danas da ga stavim”, rekoh joj pomalo tužno zbog svega sto se desilo.

“Gdje ti je stajao”, upitala me zabrinuto. “Sigurno sam ga zaboravila u svoj žurbi, idi kog oca, samo uzmi lančić i vrati se kući odmah.” “Evo ti rezervni ključ, vrati mu ga usput i ponesi sve naše stvari, i evo ti novac za kartu”.

“U redu mama, ne brini, brzo ću doći”, rekoh da je utješim. A iskreno mnogo sam se bojala da ga vidim. Kad sam stigla pred vrata, počele su mi se ruke tresti od straha pa sam jedva otkljucala. “On je na poslu Darija, ne boj se”, rekoh sama sebi da se smirim. “Nije tu, ne brini”, uporno sam to ponavljala. U kući je bio haos, novac se nalazio po podu, stvari su bile razbacane I pocijepane. Ušla sam u boravak i vidjela polupane čase i flaše, staklo je bilo posvuda, naša slika je stajala na stolu, zgužvana. Čula sam plač odozgo i oduzela sam se. Gledala sam ka ulaznim vratima I premišljala se šta da učinim. Ipak sam krenula gore. Brzim korakom sam krenula uz stepenice.

“Ti si kriv, sve si izgubio”, ne samo novac, nego i porodicu”. “Sad si sam, nemaš nikog”. “Sad svakako nemaš za šta da živiš.”

Ulazim u sobu i vidim oca uplakanog sa pištoljem uperenim u čelo:
“Tata, šta to radiš?”, vrisnuh “molim te spusti to, tatice” molila sam ga jecajući.

“Oprostite mi kćeri, i ti i tvoja mama”, “sve sam uništio, voli te tata najviše.”

Toga se zadnjeg sjećam. Čula sam pucanj, i onda je bio samo muk i tama.. Vidim svog oca kako leži, “Tata molim te nemoj da umres, molim te nemoj”. Pozvala sam hitnu, ali je bilo kasno. Ostala sam bez svog zaštitnika. Sahranile smo ga, bilo je puno ljudi na sahrani. Prodale smo i stan i kompaniju, te pare ja mama ostavila da mogu studirati kasnije gdje želim. Zaposlila se i ona ubrzo, kao medicinska sestra u bolnici u Tuzli. Svaku veče sam ga sanjala od dana kad se ubio, budila bih se vrišteći i moleći ga da to ne uradi. Svako veče sam to prozivljavala, ni u snu ga nisam mogla spriječiti. Ni u snu nisam stigla da spasim svog oca, uvijek bih ga samo gledala i plakala. Iznova sam to proživljavala svake večeri. I onda je odjednom prestalo.

– Vidim te svaku veče, sanjam te. Nasmijan si, skupa smo svi idalje. Ti i mama se smijete, pričate, drzite se za ruke. Ja sam opet ona djevojčica od 5 ili 6 godina koja u vama vidi savršen par i predivnu budućnost. Trčim vam u zagrljaj, vi me milujete po kosi i govorite mi da me volite. Opet je sve kao prije, i nije važno sta je bilo ni šta će biti. Jednostavno smo porodica. U svakom smislu te riječi. I sve samo nestane. Onda vidim tebe krvavih očiju, izgužvane bijele košulje, osjetim smrad alkohola i gušim se. Vidim kako držiš pištolj na sljepočnici i hoćes da sebi oduzmes život, govoriš da me voliš i tu svs prestaje. Ja se gubim, nestajem. Nisam ti stigla reći da i ja tebe volim. Iako si bio hladan, i vise loš nego dobar otac, iako si nam napravio pakao od života i moje djetinstvo pretvorio u noćnu moru voljela sam te. Žao mi je što ti to nisam stigla reći. Bez obzira na sve i zauvijek ću te voljeti, voljecu te zbog onoga što znam da se krilo negdje unutar tebe.

 

 

Oktobar, 2012.

Upisala sam srpski jezik i književnost na Palama, jer je pisanje oduvijek bilo moja ljubav i bijeg od stvarnosti. Mamina podrška mi je naravno puno značila, i bez nje ne bih ništa uspjela. Zbog fakulteta sam se preselila na Pale, zajedno sam sa kolegicom i najboljom drugaricom Andreom iznajmljivala stan blizu fakulteta. Bila sam poprilično dobar student, marljivo sam učila. Naravno da nisam prestala pisati. Pomalo manje, i drugačije su teme bile, ali sam idaje pisala. Preko Andree sam upoznala i svoju prvu ljubav Nemanju. On je bio 5 godina medicnskog fakulteta u Sarajevu. Andrea i ja smo svaki dan bile zajedno i za kratko vrijeme mi je postala kao sestra koju nikad nisam imala. Svaki dan sam zvala mamu, pokušavala sam da sto manje primijeti moje odsustvo. Bilo mi je meizmjerno teško da je ostavim samu, pogotovo nakon očeve smrti, ali ona bi mi govorila da je obrazovanje najvažnije a i da nije ona nikad sama. Svaki drugi vikend sam išla u Tuzlu i provodila vrijeme sa njom i bakom i dedom. Ne znam bi li meni ili njoj teže padao moj dolazak ili odlazak, jer smo znale da se opet za dva dana rastajemo. Na svakom odlasku se trudila da ne zaplače, a ja sam plakla u autobusu da me ona ne bi vidjela. Sve smo nekako preživjele, zajedno. Sjećam se, tacno 21. decembra me je Nemanja prvi put pozvao da izađemo. Toliko sam bila nervozna da me je Andrea čitav taj dan smirivala i govorila mi da će sve biti dobro. “Nemanja je divan momak, dopašćeš mu se sigurno, ne brini”, to bi mi ponavljala kroz smijeh a ja bih se onda bunila i ljutila na nju što mi se smije. Nemanja Petrović je visok momak tamne kose i plavih očiju. Svijetle boje kože i mršav, ali za moj ukus savršen. Prvi izlazak je prošao poprilično dobro, onda sam naravno sutradan provela provjeravajući telefon ne bi li mi on poslao poruku. Iako mi se činilo jako dugo, brzo se sve to odigralo i sad sam već vjerena za tog dečka. Volim ga mnogo. Na početku mo je bilo tesko da mu ispricam svu istinu o sebi, ali me je Andrea nagovorila i podržala me. Nekako smo od tog njegovog saznanja postali bliži, i postavio se zaštitnički prema meni.

 

 

Ljeto, 2015.

Nemanja i ja smo zajedno vec skoro 3 godine i nakon dugo vremena sam iskreno srećna. Izašli smo na večeru, iako se meni taj 15. jun činio kao sasvim običan izlazak, nije to bio. Nemanja me je zaprosio. Sve je bilo tako romantično i nestvarno. Poslije večere, prisla mi je curica i dala mi buket cvijeća. Ja sam je iznenađeno pitala:”A zašto ovo?”, ona mi je kroz smijeh odgovorila “vidjeceš uskoro”, i otišla. U tom trenutku kreće muzika i iza sebe vidim Nemanju koji kleči sa prstenom u ruci. “Darija, bi li mi učinila tu čast da budes moja žena, i da vječnost provedemo zajedno?”

“Da, naravno” rekla sam kroz suze od uzbuđenja. Prvo saam nazvala mamu da joj kažem, mnogo se obradovala “O dušo moja tako sam srećna zbog tebe”; te je onda i ona počela da plače. Onda sam nazavala Andreu koja je od sreće vrištala, znala sam da ću u njoj uvijek imati iskrenog prijatelja.

 

 

Jesen, 2015. Tuzla

Nakon sto smo se vjerili htjela sam da Nemanja konačno upozna moju mamu, baku i deku. Svi su ga lijepo prihvatili, posebno se dopao mojoj mami. Baka je naravno u tu čast napravila specijalan ručak, kao i svoju čokoladnu tortu koju sam ja najvise voljela. Popela sam se gore na sprat da obiđem svoju staru sobu. Gledala sam sliku sebe i roditelja, činilo mi se da je prošla vječnost. Svi izgledamo tako srećno. Tu sliku sam uzela onog dana kad se tata ubio.

Mnogi ljudi su osuđivali moju mamu pitajući se zasto se Marija razvela od njega, imala je novac, ugled, sve. Imala je veliki stan u centru Sarajeva, bogatog muža, savršen život. Bar se njima tako činilo. Nisu znali čitavu priču. Vidjeli su samo spoljašnjost, jednu imućnu porodicu, srećnu i zadovoljnu. A nisu mogli da vide dvoji ljudi koji se odavno već ne vole i koji su slomljeni, i djevojčicu koja pokušava da ih sastavi. Djevojčicu koja je noćima tješila svoju majku, a nije je mogla utješiti. Nisu znali drugu stranu istine. Kažu da je istina samo jedna, po meni nije. Jer svaku ispriča svoju stranu, a ovo je moja strana te priče, ovo je moja istina.

 

 

Odgovor na pitanje zašto pišem je moja mama. Znam da se mnogo začude i ne bude im jasno, nadam se da sam vam na ovaj način nekako objasnila. Marija Tatjanović nije bila samo moja majka, i žena bogatog čovjeka. Ona je mnogo više. To je žena koja me je učila da uvije budem ponosna, kao što je ona bila. Žena koja je i kad je prolazila kroz pakao hodala uspravno, uzdinute glave. Žena koja me je naučila da mogu sve, i da sam za sve sposobna. Ona je uvijek bila moj oslonac i moja najveća podrška. Ona je bila, i uvijek će biti moj spisao i najveća inspiracija.

 

Томислав Крсмановић

Балкан, “ Вишевековни Заједнички стан“ , “crowd“унезверених подстанара.

1.У в о д

SUBPERSONALYTIES ( ПОДЛИЧНОСТИ) односно MPLD ( Multiple personality disorder) је данас у свету врло помодна и интригантна психолошка и психијатријска тема. Према психијатрима, суштинска особина овог менталног поремећаја је постојање унутар личности једне особе нешто попут два или више различитих стања личности. Ова необична душевна бољка фасцинира и у исто време понекад проузрокује скепсе. Постала је истински хит широко познат по филмовима “Три лица Еве“ и “Сибил`.

Ова експлорација има за циљ да, на маколико скроман начин, унесе више светлости у ову недовољно проучавану сферу, и да у оквиру ове теме покуша, да на нов начин укаже на поједине чиниоце, који су до данашњих дана производили ментално здравље балканских народа.

И да се запита, да ли, и како је њихово ментално здравље утицало на рационалнoст битних или судбоносних одлука, и на пресудне интеракције појединих балканских народа?

Уколико би се успоставила аналогија ових сазнања модерне психологије и психијатрије када се ради о личностима појединца, са менталним здрављем појединих етничких скупина, што је покушај овога пута, могло би се запитати: Да ли и нације имају некакав колекивитет, нешто као националне личности? Уколико је тако, да ли у оквиру таквих националних духовних колективититета, које неки виде као национални дух, националну психологију, могу настати сличне, барем донекле, патологије тих националних личности, као када се ради о подличностима појединца?

У следећим разлагањима ће прво бити разматрано како се ова ментална девијација развија на индивидуалном плану. А онда ћу покушати да ова сазнања пројецирам на ниво шире психопатологије нације, са намером да се појава овакве националне менталне патологије упореди са појавом оваквих менталних девијација на нивоу индивидуе, и да се тако покуша да се ова недовољно проучена тамна област људске личности, и душа појединих балканских народа боље схвати и разуме

2. Концепт ПОДЛИЧНОСТИ. Шта су то подличности?

Подличности у трансперсоналној психологији, су делови целокупне личности, који имају неки аутономни облик сопственог живота, веровања, мисли, осећања, намера и планова. Уствари, подличности би могле бити описане као ментални сателити, поједини разлабављени делови личности, који се стицајем животних околности стварају у једној због нечега, насталој погодној, ослабљеној личности, одцепљујући се од њеног језгра, настављају да коегзистирају, да плове у оквиру флуида једне личности, да би еволуцијом почели да јачају, да воде неки облик сопственог засебног живота..Према еминентним психијатрима, поједине од ових подличности би на одговарајућем нивоу раста и развитка могле имати сопствени стил мотивације, циљева, стилова понашања, реакција на свакодневне животне догађаје.

Можда звучи претерано, гротескно, професор др. Ралф Славенко са Wayne State University у САД, тврди, да свака од ових подличности може имати своје име, пол, старост, акценат, тон гласа, различито познавање страних језика, уметнички таленат, рукопис, израз лица, и чак различите мождане таласе и одговоре на одређену дозу лека? Да ли је овај угледни амерички психијатар у праву? Амерички психијатар Др. Кемпман, упознаје научну јавност да је био способан да под хипнозом створи подличности у 32 од својих 75 хипнотичких субјеката. Поједини амерички психијатри, као да збијају шале, кажу: други начин да се опишу подличности, је да се констатује да у нама, у једној личности, се може налазити више различитих подличности, уствари гомила, руља ( crowd) личности.

Према водећим светским психијатрима, свако у себи има неки облик подличности, што не мора бити душевни поремећај. Али током живота стицајем околности до таквог поремећаја може ипак доћи. МПД (Мental personality disorder )-подличности, је према неким проценама присутан међу једним процентом укупне популације САД-а, а број би могао порасти, јер болне промене у друштву доводе ионако натегнуте личности људи у све болнија искушења, последично до нових случајева оваквих менталних поремећаја.
О распрострањености МПД у Србији нема поузданијих истраживања.

3. Како настају подличности?

Ово је објаснио француски психијатар Пјер Жане, који је живео у другој половини 19, и првој половини 20 века. Свој допринос расветљавању ове материје која изазива страсне расправе научника широм света, је дао и ( покојни) белгијски психолог Пјер Дако.

Према њима, постоје два битна фактора:

-утицај ОКОЛНОСТИ на индивидуу
– одговор појединца ,ПРИЛАГОЂАВАЊЕ на околности.

Душевно здрава особа реагује на свакодневне догађаје, стресове и фрустрације, које проузрокују ОКОЛНОСТИ, тако да успева да их без последица по интегритет личности апсорбује ментално, то јест да ове догађаје, асимилише у један нови заједнички квалитет, да их хармонично интегрише и синтетише у општи резервоар сопственог ЕГО-а. Душевно здрава особа то чини елегантно, без напора, јер има јаку менталну тензију и енергију, као и способност за синтезу.

Пјер Дако овај ментални процес пореди са уношењем хране у желудац, здрав желудац унету храну свари. А желудац, који није довољно здрав, то не успева, остају делови несварене хране, настају мучнине у стомаку.

Они, који немају јаку менталну тензију и способност за синтезу, што је последица замора или болести, и безброј других штетних утицаја – нису у стању да како треба асимилишу и интегришу ове догађаје у сопствени ЕГО. Поједини трауматични догађаји, или њихов низ, остају неинтегрисани, еволуирају изван ЕГО, ментално “несварени“, започињу да воде сопствени живот, засебно плове .у резервоару ЕГА индивидуе. Могу јачати временом. Појава истинског менталног поремећаја МПД (Мental personality disorder )- настаје онда када један или више од ових менталних сателита постају стабилни, инспирисани све већим квантумима штетних емоција и енергије, шире се, све више испуњавајући просторе психе особе, расцепкавају личност, озбиљно слабе менталне потенцијале појединца, нарушавајући лични интегритет и идентитет.

На психологу, или психијатру, је да у личности лоцира менталне сателите, и да их отуда извуче на површину свести личности, да тако уједини нечију расцепкану личност. Да је исцељује.

Ови ментални сателити понекада из неких разлога, почиње да се идентификују са идентитетом неке друге особе, може почети да се одваја из неког разлога из флуида личности, и трагајући за духовном равнотежом се идентификовати са неким другим идентитетом, неке друге особе, например другарице, филмског глумца, ТВ звезде. И тако доћи до мира ранљивог ега. Што је облик психолошког одбрамбеног механизма – како би се пронашла сигурност, подршка и прихватање, и тако се створила основа за такву интеракцију

Као што је у филму Ева Браун имала у себи три идентитета..

Али МПД, подличности постоји у смислу овога рада, и онда када се нису везале за неки други иденитет, за неку другу особу, него флуктуирају засебно у резервоару ЕГА, ипак делећи личност, слабе њену менталну тензију, и умањују способности особе, производе психопатологију.

Иако нисам по образовању ни психолог, нити лекар психијатар, ипак имам прилично образовања и искуства о овој сфери, не бих употребио речи“ различите личности“, да чак наводно има неколико личносги у једној особи. Сматрам да не треба заборавити да личност једне индивидуе има само једну биолошку подлогу, дакле постоји само једна физичка, биолошка, личност. Ако настану патолошке промене, оне се дешавају у тој једној личности, из које, чини ми се, не би могле настати нове личности?.

Али може настати нешто што се назива подличностима, а што би требало научно разјаснити.? Изјаснио бих се о нечему сличном, што називам отиском..

Шта је то отисак?

Када год сусретнемо неку особу, у нашој свести се ствара отисак, како ми видимо ту особу, и како ми замишљамо да она нас види, и тако се онда одиграва наша интеракција. Тако поједини од нас у тим конкретним околностима стварају у сопственим очима некакав идентитет, како замишљају да нас види та друга конкретна особа.Тако да једна особа може имати безброј отисака, колико сусрета, толико отисака. Али то у првобитној фази не могу бити подличности, мада понекад могу имати тенденцију да то постају.Патологија индивидуе настаје онда када се ови отисци устале и развијају енормно. претварају се у засебне облике подличног идентитета, у зависности како себе видимо у интеракцијама са другима.Тако да себе видимо као умножени, вишеструки идентитет, другачији са особом А, па са особом Б, па В, па Г , итд..Тако је например случај са глумцима, имају више улога, више модела идентификације. Неки кажу: мој пас попримио моје изразе и поступке, личи на мене.

То би могла бити такозвана лабилна личност, расклиматана, склона појави такозваних менталних сателита, олаких индентификација са неком другом особом, а онда овај процес временом узме маха.

Ментално здравље модерног човека је веома угрожено. Психички шокови, нагле
промене, погрешна прилагођавања и одговори на промене, умор, болести , нарочито ако су повезани са генетским склоностима и сиромаштвом – теже да ослабе и поделе личност, гурајући појединца у апатију или депресију, тако слабећи његову менталну тензију, енергију.

Што ствара плодну подлогу и за овакве менталне девијације.Пјер Дако у његовој књизи светском бестселеру “Чудесне победе савремене психологије“ дословце се пита:,,Да ли смо ми сви Dokteur Jekyll и Mister Hyde?“

4. Подличности нација.

Данас се воде расправе етнопсихолога, антрополога и психолога, да ли се може говорити и о личностима нација? Неки кажу“ душе народа“, спомињу “ национални карактер“, “ национални идентитет“ .“ народни дух“ Може се говорити и о представи ( Image, imago, bild) коју поједини народи имају у очима других .Психологија “ руље“, “ гомиле“ (crowd) је ипак нешто друго, али такође понекад може имати снажне додирне тачке са темом овога излагања.
Извесни аутори су користили појам“ национални карактер“, али данас већина одбија, или га процењују као недовољно научан. Овај појам је био у широј употреби у друштвеним наукама крајем XIX и почетком XX века, али су оваквим научним преокупацијама крајем XX и почетком XXI научници друштвених наука потпуно окренули леђа. Оправдање за овакав заокрет интереса научника се може наћи у идеолошким злоупотребама идеје “ националног карактера“ у фашистичким, нацистичким, комунистичким и другим бирократским покретима широм света.
Према француским етнопсихолозима неолиберална и постмарксистичка филозофија која полази са тачке гледишта превазилажења оквира Држава-нација, се обрачунава са свима онима који су на неки начин у вези са њиховим референцама. Упоредо, нове друштвене теорије произашле из филозофског прагматизма и методолошког формализма се окрећу научности заснованој на објективним проверама .
Када се говори о националним односима балканских народа и покушају оздрављења њихових вишевековних закрвављених коабитација, јавља се на први поглед непремостив проблем. Шта год, ко год то био, са било које стране, да каже са најбољом намером, уз покушај објективне процене, неће сви бити задовољни, неке стране, Срби, или неки други, ће страсно оптужити другу страну да износи неистине.

Ради се о томе да се сви осећају жртвама. Али не виде јасно зашто, ко, како? Наука још није установила валидне чињенице.

Излаз је у научном скупу балканских објективних научника, на коме ће се уз примену научног метода ( објективно, свеукупно и у континуитету) све проучити, без намере да се друга страна оштети лажима. И на основу валидних налаза саопштити истину. Уз јасну поруку: немамо намеру да никога кривимо, ставимо тачку на све, BASTA! Отворимо нову страницу будућности наших народа, изгрлимо се, изљубимо као најбољи суседи, као браћа, или рођаци, свако има право на своју веру, националност, језик, сви имамо своје државе, поштујмо се и уважавајмо, живимо као добри суседи у миру и слози.

На ове речи ће се многи насмејати у себи, или гласно:Наивност, утопија, то се никад неће десити.!

Убеђен сам, да са променама светске гео-политике и тајним нацртима мапе света у будућности, ствари почињу полако да се крећу у том смеру. Дајмо наш допринос, убрзајмо тај необзнањени капитални пројекат.

Видели смо шта се све дешавало у ратовима и сукобима на територији бивше Југославије крајем прошлог и почетком овог века. Многи су се удружили и острвили на унижену обеспомоћену Србију,оцрњивали је, да су Срби по духу нацисти, да је њихов националн карактер у бити дивљачки и склон геноциду, или да су примитивни, и глупи. Почели су на Србима празнити своје комплексе и вековне фрустрације. Србија и Срби су се наједном нашли у позицији “ жртвеног јарца“, колективна планетарна негативна енергија је почела да се празни на најслабијем.

Али који је некада био “ јаки човек на Балкану.“

Али када ово кажем, не значи да и други балкански народи нису неизмерно страдали. Треба успоставити дијалог, без вређања и мунтања. уз изношење чињеница.

Психијатар Јован Рашковић, вођа српске заједнице у Хрватској уочи рата у Хрватској, исказао је синтагму о “Србима као небеском народу” да покаже како постоје два страдалничка народа, Јевреји и Срби. Небеска Србија је, према њему, наиме, један од „квартова“ Небеског Јерусалима, Града у чијем средишту је Јагње Божје, Исус Христос. Он се једном запитао, као нешто овако: Јесмо ли ми балканци луд народ?

Где је овде наука ?

Уколико би се хтеле анализирати душе балканских народа, неминовно се долази до закључка да поједини народи, овога пута балкански, ипак, уствари поседују, као и други народи, дистинктне духовне флуиде. Њих сачињавају историјске трауме, митови, архетипове, дубоко потиснуте успомене, сећања на победе и поразе, свакојаке емоције,међусобне вековне интеракције, настала пријатељска осећања, или мржње, присутне извесне недовољно видљиве међусобне перцепције, оне танане међусобне ранљивости могу бити пуне набоја болних сећања, пораза, емоција, комплекса..

Како уствари настају, то што би се могло видети као националне личности?

Логично, то нису некакве настале фикције, уствари постале су од стапања стварних личности свих припадника, свако од њих на неки начин доприноси националном идентитету и физиономији. Као што се потоци и речице уливају у реку, и уносе своје особености, добре или не, тако се и појединачне, стварне, личности, фузионишу у интегралну националну личност. Свака личност уноси своју “вредност“, ваљаност, врлину, или не.

Остаје простор да се анализира шта се дешава, и шта се све дешавало, са колективним осећајем припадности једној нацији након њеног пранастанка- уливања. Као што настала река наилази на свакојаке природне околности ( нагнуто корито, ерозије обале, поплаве, суше, земљотреси, утицаји људске руке, итд), тако и поједине нације се током свога постанка и опстанка боре са свакојаким животним и историјским околностима, на које покушавају да се прилагоде- које обликују душе појединаца који чине нације.

Ове личности милиона појединаца који се уливају у колективну националну духовност, се амалгамирају, мешају, спајају се кодовима по сличности набоја, стварају доминантне, или мање доминантне гроздове сличних особина. Национални дух, душу, обележавају у оној мери, у зависности од јачине појединих гроздова, од броја личности у грозду, и виталности набоја. Онда настају нове асоцијације гроздова, стварајући видљиве или доминантне црте националне душе., “добре“ или “лоше“.
Осврнуо бих се, рекао бих, да ипак постоји битна сличност када се ради о психологији руље, и психологији нације.
Према савременом теоретичару Сержу Московисију: Особе у гомили имају тенденцију да веома снажно реагују на једнообразан, емоционалан или ирационалан и нетолерантан начин. људи у маси имају склоност да деле иста осећања, уверења и мисли, стапају се у заједнипчку акцију.Гистав Л’Бон, француски лекар, антрополог и социолог, уочио је да маса познаје само једноставна и претерана осећања, за разлику од сложенијег психолошког склопа људске индивидуе. Вилфред Тротер, британски зачетник неурохирургије, је сматрао да у човеку постоји “инстинкт стада” (“gregariousness”), који је урођен и животињским врстама. Зигмунд Фројд је изнео своје теорије о либиду.
Деиндивидуализациона теорија тврди да у типичним масовним ситуацијама одређени фактори, попут анонимности, заједништва, ослабљене личне контроле (одсуство стида,кајања, греха), итд, дистанцирају људе од њихових личних идентитета и смањују њихову способност друштвене процене (нпр. “доброг и злог”). Према теорији настајућих форми, више мотивисани појединци постају вође и доводе до настанка колективног расположења. Према теорији социјалног идентитета, појединчева представа о себи, проистиче из чланства у социјалним категоријама ( овога пута у нацији) које он види као “своје” и постаје део “појма о себи”. Оно што мотивише и обједињава заједничку колективну акцију, укључујући и колективно насиље, нису појединачана колективна стања, него заједничка идентификација са групом (заједнички социјални идентитет-у овоме смислу-нација).
Ове личности милиона појединаца који се уливају у колективну националну духовност, би у трауматичним такорећи свакодневним вишевековним болним и трагичним догађањима на Балкану, понете инстинктом одржања, у јагми да се преживи, како као појединац, тако и као нација, импулсивно би сви, као стадо опкољено вуковима, почињали да дишу као један. На површину би избијали доминантна истовремена реаговања више људи једне нације на заједнички повод, надвладале би најснажније асоцијације гроздова, доминантне црте националне душе., “добре“ или “лоше“. анонимних и међусобно сличних појединаца, који деле заједничке идеје и емоције, које теже да их спонтано изразе, несвесно једни друге имитирају и стапају се у заједничку акцију. Овакве акције се своде, муњевито резимирају, само на једноставна, понекад добра, или претерана, или екстремна, осећања, за разлику од сложенијег психолошког склопа појединаца који сачињавају нацију.

Зар историја Балкана није препуна доказа да у типичним масовним ситуацијама ( ратови, сукоби, напетости), анонимност појединаца, осећај заједништва, би доводили до ослабљене личне контроле (одсуство стида например, гриже савести), дистанцирали би људе од њихових личних идентитета, утапајући их у масу, нацију, веру, смањујући њихову способност друштвене процене шта је добро, а шта је зло.

Победила би затрована импулсивност, настајала би клања, пљачке, силовања

У оваквим критичним ситуацијама се намећу, испливавају на површину, више мотивисани појединци који постају вође, и доводе до настанка колективног расположења.

Како ће се ови психосоцијални и психолошки процеси одвијати у појединим нацијама, да ли ће постати доминантне “ добре “, или `зле“црте , зависи од “врлине“ поједине нације.

Овде се не ради о расистичком тумачењу вредности појединих нација.заснованом на њиховом генетском потенцијалу. Не, никако, балкански народи се нису понашали насилнички, “ лоше“ , због генетских склоности, него последично због вишевековних трагичних животних околности, које су вештачки стварале предиспозиције за “ зло` понашање.

А то је управо тема овога рада. Да објасни да је трагедија балканских народа настала из животних околности на балканској ветрометини – “ Одузели су им душу“.

Данас се налазимо на крову историје, живи смо сведоци финала историјских пораза појединих народа, и победа оних држава које сада владају светом, победници су народи који су у прошлости прибегавали науци, за које је водеће начело одувек било МУДРОСТ- ЗНАЊЕ, чије одлуке и стратегије су биле рационалне.

Умесно је се запитати:зашто су поједини народи кроз историју доносили мудре и рационалне одлуке, а други народи нису? И када се овога пута ради о народима са Балкана?

Желим да истакнем суштину. Не само органско, него и душевно здравље, то јест и једно и друго, суштински предодређују судбину људског бића. Да би индивидуа могла да оствари своје потенцијале, да дела луцидно и рационално, мора имати за то снажну енергију, не само органску, него и уравнотежену менталну духовност.

Човек наслеђује здравље, али је оно и производ друштвеног окружења, слобода је та која је овде најважнија, слобода и просперитет, какав такав, стварају услове да људска личност доживи суштински процват, и обратно, недостатак слободе, смањује и гуши личност, ствара од личности патрљак. Своди је на quart, четвртину.

Постоје нације које су слободне, чији поданици доживе процват личности, остварују своје потенцијале, и оне друге земље, где су на власти тиранске диктатуре, или су присутне деструктивне историјске околности, које производе масовно неостварене, или унезверене људе..

Француски мислилац и филозоф Фредерик Бастије, је саопштио још пре стотину педесет година, да је Бог створио човека и дао му стваралачке могућности, ставио га усред богатих природних обиља, али да људска бића не могу да остваре своје потенцијале, јер им у томе сметају криминалци из државе, који злоупотребљавају закон, да би се богатили на туђи рачун. Значи, према Бастији, без слободе нема могућности да човек оствари своју мисију на земљи и да искористи њене ресурсе”.

O каквом душевном здрављу балканских народа се може говорити, ако су они вековима у стању крајње узнемирености и неконтролисаног беса, зачас зарате, почну да се међусобно кољу, силују жене, пале села и богомоље?
Што би се сводило на неспособност да се у тешким животним околностима доносе смирене и рационалне одлуке.
А управо тиме се додирује сиже ове анализе. Јер се управо оваква ранљива психологија балканских народа, нажалост дубински одражавала на недовољну рационалност одлука балканских политичара?
Како су и колико на стање њиховог националног духа и душа, утицале вишевековне трауматичне околности живљења на расксрници путева и сеоба, инвазија, на Балкану? Зашто се балкански народи вековима самоистребљују?.

Међународни односи и несретне околности одувек Балкан претварају у “буре барута”, у најсиромашнији и најнесретнији део Европе, где се вековима непрестано ратује, где су се натицали Исток и Запад, да би баук балканизације поново на Балкану и у Европи, и у свету, постао невероватна стварност за време ратова и распада Југославије у 1990-тима и бомбардовања СР Југославије 1999.године.

Зар је могућ да се историја понавља дан данас? Зар мрачни векови још чине своје у данашње модерно доба?

Према Вујаклији Балканизам ( Балканизација) је“ на Западу створен израз који, тобоже, означава назив и систем који влада у јавном животу балканских држава и народа: безначелност, борба недопутеним средствима, подвала, политичка убиства, подмићивања, страст за богаћењем, пузавост према вишим, а грубост према нижим од себе.“

Откуд то?

Не само Србија, него и цео Балкан на додиру Европе са Азијом, су кроз историју били начичкани бројним националним и верским ентитетима на ниском ступњу културног и економског развоја, одувек наелектрисаним међусобним неповерењима и различитим аспирацијама.

Оваква етничка конфигурација Балкана је отварала могућности појединим моћнијим државама да те међунационалне односе подешавају онако како то њима одговара.Мали балкански народи и њихови поданици вековима изложени похлепама и инвазијама моћнијих народа, притисцима, подмићивањима, пливали су у мору подвала и мржње, били захваћени вековним ураганима, који су се обрушавала на овдашње просторе, што нажалост траје до данас. То је историјско питање.

Срби например,су често били без стварних, искрених и снажних савезника, остављени сами себи, својим разједињеностима и лошим проценама, у суровој и немилосрдној борби за пуко преживљавање. Није било боље, или много боље, ни другим балканским народима и суседима.

Историја Балкана су сведочења о борби појединаца, не само њих, него и читавих на рода, који су се у свеопштом метежу батргали у потрази за спасењем. Ове потраге за спасом су понекад била нека потсвесна тумарања у тамним балканским лагумима, пре него ли рационалне активности засноване на познавању валидних чињеница; шта се може друго очекивати од у магли залуталих унезверених појединаца и националних вођа, захваћених планетарним ураганом тешке историјске непогоде.

Још чујемо одјеке прошлих ратова, звекет оклопа и копаља, њиштање посрнулих коња, урлике прободених и рањених. А у 20-ом. и данас у 21 веку, завијају злокобне сирене, шиште ракете, падају бомбе, чује се хук авиона, трепери електронски надзор, читаве континенте парализују прање мозга и ментална спалеологија и медијска манипулација; из дубине мрака историје допиру вапаји и страдања позавађаних народа који су се у мраку незнања и ирационалне мржње вековима самоистребљивали, борећи се међусобно, или са другим народима.

И то се наставља и дан данас.

Елите балканских народа су вековима биле у кашњењу у односу на моћне просвећеније народе и њихове мудре познаваоце душа балканских народа, а њих је било на више страна, који су били врсни познаваоци ранљивих психологија ових народа. Умели су да као прави етнички ментални спалеолози утичу на њихове међусобне односе, како би то њима одговарало, да изненада у погодним моментима повуку окидач, и да извлаче најболнија потиснућа, да озлојеђују живе ране пораза, и охолости победа, да тако по ко зна који пут, запале балканско“буре барута.“

Изгледа да и даље живимо у свету наслеђених етничких предрасуда према Балканцима; због таквих предрасуда нажалост балканским народима измиче приближавање Европи. Чују се тезе: Балканским народима су поставили међународне туторе, јер су недорасли и неспособни да се сами старају о себи, као и они у Бурунди и Руанди . Позивају се да је слично било приликом давања на управу Босне и Херцеговине Аустроугарској на Берлинском конгресу 1878 године.

Управо поступци наше Владе, наших државника и свих наших грађана, треба да докажу да смо ми цивилизован народ, кадар да узме своју судбину у своје руке, уместо да се о нама наводно стара међународна заједница.

Душе балканских народа су препуне рана, расцепкане и раздељене, пуне су раздеротина, гнојних џепова. Који су се одавно формирали у дубинама њихових ранљивих душа , надојили се неизмерним квантумима свакојаких емоција, оних најотровнијих, мржњама, завистима, похлепама, ковањима завера, освета и свакодневних свакојаких пакости.

А то су ти ментални сателити о којима говоре Пјер Жане и Пјер Дако.

Где су исцелитељи?

Према Ејн Ренд, балкански трибализми нису у сагласју са разумом, имају своје дубоке корене у далекој прошлости и атавистички су. Она препоручује психоаналитички приступ. Она тврди, да су уместо тога, локални национални профитери злоупотребљавали немоћне људе у своје политичке сврхе, уместо да смирују, смишљено су повређивали вековне ране, прибегавали су подмукло подстицању национализама, машајући се асоцијалних и недораслих људи појединаца. Да би се тако богатили, добијали гласове на изборима, освајали власт.

Склон сам да видим претходне, и актуелне, међудржавне етничке и политичке сукобе у Србији и на Балкану, као перверзну трансформацију ових атавистичких корена које истиче Ејн Ренд.

Сврсисходно је истаћи да би се спречили сукоби и ратови на Балкану, потребно је разумевање душа народа који живе на Балкану, треба дати реч етно психо-аналитичарима. Непристрасни политиколози “ментални спалеолози “ ( овај израз се понекад употребљава у пејоративном смислу), би требали да одговарајућим приступом лоцирају ове вековне острашћености усађене дубоко у потсвестима ових народа, те да их отуда извуку на површину, да освесте, просвете, да се балкански народи једном заувек схвате и измире.

Нажалост, актуелни догађаји у Србији, са Косовом пре свега, уместо да воде освешћивању и помирењу, могу стварати нове непредвидљиве сукобе и ратове. Подршком опцији НЕЗАВИСНО КОСОВО, хтели ми или не то признати, су извучени на површину национални митови набијени инфериорностима пораза, или сујетама победа. Мит о Великој Албанији, отурање Црне Горе Српске Спарте, од Матице, превирања у Македонији, глорификација Јасеновца и слова “У“ у Хрвтској, има и у Србији снага турбулентних подстицаја, снажно дестабилизују Балкан и пројекте помирења.

Чиме се не само у Србији, него на целом Балкану, могу подстицати нове погрешне процене, јачају оне политичке струје које гурају Србију и Балкан у изолацију, одбијају од Европе.

Има још нешто друго, дестабилизација Балкана неминовно јача у Србији мафијашка окупљања-то посматрамо још од почетка 1990-их . А мафије дубински слабе Србију. И додатно дестабилизују целу регију. Мафијама прија краљевство зла и мржње.
Овога пута се фокусирам на разорне последице оваквог вековима стања на национални дух, на психологију балканских народа.
Покушавам да објасним који су то узрочници производили. А што би мого бити посматрано у контексту: СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ, ПРИНУДЕ, РЕПРЕСИЈЕ И СТРАХА, ДРЕСИРАЊА ЧИТАВИХ ДРЖАВА, И НАРОДА, да се повинују и прихвате диктат моћнијих држава?
А диктат, присила, су животне околности које могу оставити болне ране, не само на души појединца, него и у колективној меморији читавих народа.
Могло би се направити у овом контексту поређење, процес социјализације јединке, детета, са социјализацијом нација, јер имају велике паралеле и сличности,
Беба, онда када из инстинката и несвести почне да се индивидуизира, почиње да учи да поштује породичне норме, среће се са благим облицима принуде, касније у предшколској установи, у школи, на радном месту, мора да се све више повинује друштвеним нормама и правилима.Овај процес је сложен.И понекад болан, подразумева страх и потиснућа у подсвест. Ако је “дресирање“ детета од стране родитеља како треба, ако нису престроги, или сувише попустљиви, ако је њихово васпитање прилагођено појављујућој личности детета, оно ће се хармонично развијати. И обратно. Ако су родитељи престроги, или сувише попустљиви, дете расте духовно и душевно осакаћено, настају за цео живорт маладаптације и малигнитети.
Зашто овај пример детета? Јер је слично и са читавим народима.
Ако је поредак неосновано репресиван, или пак не кажњава прекршиоце, или ако постоје дуготрајне несретне околности, као што је вековима на Балкану, производиће масовно душевно и морално осакаћене појединце. Ако је друштвени оквир демократски и просвећен, ако постоји колико толико просперитета и друштвене стабилности, поданици ће временом стасати у смирене и изграђене личности, способне да се на смирен и рационалан начин прилагоде на сложене и трауматичне животне изазове, и то на што безболнији начин.
Такве демократске државе, или лишене такве болне и толико ранљиве историјске хипотеке, су управо због тога победници, јер су стекле квалитетне људске ресурсе. А све се своди на људске ресурсе, кадрове.
Психологија људи са ових простора је драстично обележена, ранљива, осакаћена. јер су ови простори хиљадама година позорница крвавих ратова, вишевековних страних окпација, сиромаштва, милиони су се савијали да само преживе. распади земаља, ратови, сиромаштво,болештине,страх.
Као што јединка успева, или не, да ове болне догађаје хармонично интегрише , синтетише у општи резервоар сопственог духа, слично је и са нацијама. Балкански народи су вековима на закрвављеној ветрометини, из њиховог ранљивог и натегнутог националног“ менталног желудца“, излазе ментално “ несварени“ трауматични догађаји, нема адекватне менталне тензије и способности националног духовног колективитета за смирену рационалну синтезу.

Поједини трауматични догађаји, или њихов низ, порази, мржње, људске жртве, нанета понижења, зависти, сујете, свакојака незадовољства вековним коабитацијама, остају неинтегрисани, еволуирају “несварени“, почињу да воде сопствени живот, настају национални митови, архетипови, легенде, јунаци. Битка на Косову, или Вук Бранковић, Кнежева вечера, Краљевић Марко, скоро пет векова под Турцима, Муса Кесеџија, Скендер бег, српски устанци против Отоманске царевине, све до Првог и Другог светског рата, Јасеновца, Сребренице, Кравице . данашњег Косова, издајници, оцеубице, пљачкаши, лопови, итд..

Историја је учитељица живота.

Запитајмо се: Како су мали, узнемирени и унезверени балкански народи, и Срби, реаговали кроз историју, како су одговарали на диктате великих сила, или на међусобне варнице сукоба, да ли су правили ваљане изборе? А када се ради о Србима, о битци на Косову у 14 веку, током следећих мрачних векова, касније у рату са Аустроугарском, са суседним државама, о 24 марту 1941.године, Јосипу БрозуТиту и Дражи Михајловићу, усташама, четницима, Холокаусту, надигравањима великих сила на Балкану током Другог светског рата, па онда када је прихваћен комунизам, о периоду у комунистичкој Југославији, приликом њеног распада. са појавом вишестраначја, санкција и ратова на Балкану 1990-их година, па све до данашњих дана?

Неминовно су настајале и маладаптације или истински малигнитети, не само код других балканских народа, него и код Срба. Вук Бранковић , Кнежева вечера, обрачуни вођа, убиства, подвале, издаје. Милиони су се савијали да преживе, неки су се спотицали духовно морално устајали или пак остајали у блату.

Не заносимо се, није било боље, или много боље, ни другим народима на Балкану.

Овкве маладаптације су се временом претварале у мржње, завидљивости, осветољубивости. ДА КОМШИЈИ ЦРКНЕ КРАВА, временом постану истински малигнитети.
Eрик Ериксон, је разрадио Фројдове теорије стадијума развоја, могла би се повући паралела сличности динамике психологије појединца према Ерику Ериксону, и када би се радило о ономе што би се могло назвати етнопсихолгија душа једне нације, једног народа.
Према Ериксону, ментални и духовни развој човека се одвија по епигенетском принципу, према ком се личност развија кроз осам стадијума.Напредовање развоја кроз следеће стадијуме зависи од успеха у претходним стадијумима.Сваки стадијум садржи одређене развојне задатке, које треба испунити пре његовог окончања.Прелаз из једног у други стадијум праћен је психосоцијалним кризама, које се састоје из два дела. На пример, инфантилну психосоцијалну кризу чине “самопоуздање“ и “несигурност у себе“
Ериксон каже да мора да се успостави равнотежа између два дела (у наведеном случају између “самопоуздање“ и “ несигурност у себе“ ). Уколико успешно прођемо одређени стадијум, ми са собом носимо психосоцијалну врлину или снагу, која нам помаже у проласку кроз следеће стадијуме. Са друге стране, уколико неуспешно прођемо кроз одређени стадијум, можемо развити маладаптације и малигнитете који могу угрозити будући развој.Малигнитет је најнеповољнији јер укључује превише негативног и премало позитивног. ” (нпр. превише несигурности у себе, )

Не само Срби, него и други балкански народи су вековима трпели нечувена насиља и понижавања.Поврх свега су срљали у међусобна истребљења, ратове са. суседима. Какве је то незарасле ране остављало на њиховим душама?

Овом приликом немам намеру да уздижем Србе, а да омаловажавам друге балканске народе.Сви су били страдалници. Сви су у истом чамцу. Био бих задовољан да овај приказ потстакне и припаднике других наија да се огласе овим поводима.

Српски народ је доживео пораз у битци на Косову на Видовдан јуна 1389.године, следећих неколико векова је падао под сурову владавину Отоманског царства. За ово време је доживљавао незамисливе прогоне, насиља, економско израбљивање, отимачине имовине, клања, набијања на колац, масовна превођења у Ислам, Данак у крви, Право на прву брачну ноћ, Срби као народ су вековима били изложени не сам незамисливој источњачкој азијатској тиранији, него и подмуклим разорним понижавањима, са циљем да убију осећај припадности своме народу и својој вери.

Да ли је српски народ успешно превазишао ову историјску националну трагедију, губитак државности на Косову 1389.године, да ли је након тога изнео врлину или снагу “ самопоуздања“, која би му помогла у проласку кроз следеће стадијуме крајње трновите и болне историје током наилазећих векова, да ли је стицао уместо “ самопоуздања“ понекад поменуту Ериксонову “несигурност у себе“? Да ли су се ипак развиле маладаптације и малигнитете који би могли угрозити будући развој? .

Поражена и у ланцима Србија и српски народ.су наду и “самопоуздање“ спас нашли у вери у Бога и Христа, у посвећености идеалима човекољубља и Небеском царству. Косовски мит до данашњих дана је остао урезан и негован у колективном српском бићу помогао Србима да поднесу вековну доминације страних сила и сачувају кроз векове наду у обнову српске државе. Срби су одолевали налазећи духовни спас у вери Бога и Божије царство, у Хришћанском опредељењу, Божићу , Ускрсу, и Крсној слави, у Цркви и манастирима, Косовском Видовданском миту, у Небеској Србији, изналазећи надахнуће у миту о Краљевићу Марку, Светосављу, Милошу Обилићу, Цару Душану, народним песмама, пословицама и легендама, хајдуцима и ускоцима.

Ништа није било лакше у прошлим вековима ни Бошњацима, Хрватима, Албанцима. И они имају своје националне митове.

Да ли сусе балкански народи смирено и мудро понашали током хиљадугодишње калварије? Често прикљештени ,обеспомоћени, унезверени, морали су да реагује брзо – то је био једини, иако понекад погрешан избор. Историја је препуна доказа да су њихови одговори, и Срба, на поједине кључне изазове током историје понекада бивали КАТАСТРОФАЛНИ. Највећи порази балканских народа, већи од оних ратних, су управо на овом плану-РАЦИОНАЛНОСТИ ИЗБОРА И ОДГОВОРА НА ИЗАЗОВЕ..

Ако неко прави погрешне изборе, сносиће неминовно последице

Хтео бих овога пута да укажем на међунационалну МРЖЊУ, као дубоку болну рану, надојену најотровнијим емоцијама, која је кроз историју непрестано била потхрањивана, уселила се као опасан “подстанар“ у душе балканских народа..

Како настаје мржња је објаснио Пјер Жане.Као што болестан желудац не успева да свари унете хранљиве састојке, изазивајући мучннне, болове, подригивања, надимања стомака, или чак и повраћања, ако би се ово пренело на ментални план, разлабављена личност појединца није у стању, нема моћ синтезе свакодневних догађаја, настали би “слични“ овога пута ментални симптоми- зебња, уземиреност, страх, преокупација некаквим непријатним осећањима, потискивања оваквих догађаја, или предимензионирања свакојаких емоција, и оних деструктивних, укључујући мржњу, завист, осветољубивост.

Ако настаје низ догађања који потхрањују овакве несварене емоције, оне се могу развијати, окоштати, постати ментални сателити, неке од ових “несварених“ реакције остају на нивоу свести. Друге би бивале потискиване у потсвест, настајала би потиснућа, неликвидиране емоције, обсесије, комплекси.
Али ако све то траје, индивидуа свесно, или подсвесно, тражи да уклони извор патње, што је природно.

Таква продужене мржња, гнојави чеп у ранљивој души нације, када нарасте, стврдне се у опсесију. Постаје ментални сателит

Жане је проучавао такозване “ исцрпљујуће акције“, које нервирају, изнурују, замарају, производе зебњу, менталне руминације, свакојаке симптоме. На крају доводе до исцрпљености, мржње, неподношења једни другога. Жане је увео термин “ гутачи менталне енергије“ за поједине особе у породици, суседству,у школи, на радном месту, мрзовољне преваранте, силеџије, крадљивце, строге, диктаторе изражене потребе за доминацајом,.

Коабитација са оваквим особама, например у једној породици, заједничком стану, суседству, широј друштвеној заједници, у суседним територијама, у једној држави, или њеном делу, поготову ако то траје дуго, живот претвара у неподношљив свакодневни стрес.

Последично настају деструктивне емоције, неподношење, мржње, револти који трају годинама, проузрокујући несносне стресове из дана у дан. Социолози су за то измисли посебан термин“ осећај канцлагера“ на формалној слободи

Балкан је вековима “заједнички стан“ са унезвереним подстанарима, где владају нетрпељивост, мржња, бесне крвави обрачуни, клања.

А принуђени су на неподношљиво, да живе у“ заједничком стану“.

Зашто су се Срби, Хрвати, Бошњаци, упркос блискости, вековима клали и убијали? Нису они другачијег изгледа, ни раста, ни боје косе и очију, имају исти језик, сличног су духа? Једино их дели вера. Поврх свега су суседи, витално упућени једни на друге.

Откуд толика мржња?

Сигмунд Фројд је дефинисао мржњу као стање ега, које жели да уништи извор своје несрећности. По мени, Фројд је најближи поимању дубоких и испреплетаних корена такозване балканизације. Каснија, Фројдом инспирисана наука је стављала у жижу изучавања режањ у делу међумозга ХИПОТАЛАМУС, који синтетише и лучи хормоне који регулишу телесну температуру, глад, жеђ, умор, сан, али и емотивно и инстинктивно понашање, агресивност, мржњу, љубав, као и репродуктивно понашање. Данас научници указују на могуће злоупотребе са хипоталамусом, називајући га: ЦЕНТАР ДЕМОНА у људском бићу, јер се његовим дражењем могу пробудити незамисливе мржње и деструкције. Научници су направили неурофизиолошки експеримент. Појединцима су показиване слике људи које су они мрзели, електронски су праћене њихове мождане реакције на показиване слике. Резултати су показали у таквим приликама појачану активност у кортексу-хипоталамусу људског мозга. А у хипоталамусу настају буре хормана, укључујући и оних који производе мржњу.
Има овде на Балкану неки флуид у ваздуху који немушто и невидљиво дражи људске хипоталамусе, па они подивљају и направе нечувену каљугу. Када се то деси људи постану робови својих нагона, роботи. Само је чекана варница, Демон у људском бићу још једном победи Разум.

Зашто ни Православци ни Муслимани, нису извукли поуке из прошлости, него су се распамећени препустили импулсима низ воду?.

Суштина спаса балканских народа је- како исцелити душе балканских народа? И како мржњу уклонити? Да смогну снаге да своју судбину узму у своје руке.

Али, да би балкански народи овај Фројдов постулат могли узети у обзир у анализи балканизације и узрока своје несрећности и мржње, ради препознавања и рационалног отклањања, њихов его мора бити у стању, мора бити способан, да рационално утврди откуд мржња, да тако установи који је извор његове несрећности?

Овде на вековима окрвављиваном Балкану нема свесног и потпуног националног ега, у душама узрујаних балканаца царују тамни вилајети балканских катакомби, препуних кужне баруштине најмрачнијих потсвесних и давно потиснугих отровних емоција.Душа балканског човека је узбуркана, пуна рана, распарчана. Као разлупано јаје. Такви људи нису кадри за самоанализирање, за резиме, они не могу понирати у своју потсвест? Нити су свесни те потребе. Познато је да појединац у дубокој психолошкој кризи нема снаге, нити моћи концентрације, да извуче поуке из ранијих грешака, нити је кадар да направи резиме и да се исправи.

Појединци и народи таквог узбурканог ега не могу направити исправан и рационалан избор?

Ово исто важи и за нације. Балкански народи су уморни, обеспомоћени, у дубокој кризи идентитета, то се неминовно одразило на њихову врло ранљиву националну психологију. Право је чудо што још постоје, што још нису изгубили разум, после свакојаких ужаса које су трпели вековима.

А уместо њих, би увек долазили све новији, и новији пиромани.

Међусобна мржња балканских народа је затровани чеп у њиховим ранљивим душама. Мржња се вековима усељавала, запатила у њиховом духовно егу, стигматизовала се и стврднула у одцепљени духовни сателит, наелектрисана варницама набоја негативних и деструктивних емоција.

Из стадијума у стадијум су преношене маладаптације и малигнитети, који су угрозили будући развој балканских нација, све до ратова 1990-их година, до данас.

Овај малигнитет мржње је најгори, јер укључује превише негативног. превише несигурности у себе, одсуства самоконтроле, савести самилости, емпатије.

Пажљив увид у еволуцију односа балкансkих народа, дозвољава да се запазе џиновски плодови зависти, пакости, етничких предрасуда, уврежених погрешних представа о другима народима, свакојаких стереотипа.

Балкан је острво мржње и зла, Балкан захтева исцељење. Психијатар др.Јован Рашковић је ипак био колико толико у праву-душе бaлканских народа треба ставити на психијатријски канабе.

Библијски мит о Каину и Авељу, људска завист, су одувек инспирисали поједине филозофе, књижевнике, и друге ствараоце. Завист као негативна емоција се манифестује у непријатељском ставу према другима који имају нешто што ми немамо, а сматрамо да то више припада нама. Све може постати предмет зависти: моћ, слава, углед , успеси, победе, нечији поступци, похвале другима..Испољавање зависти се може јавити као благо непријатељство, које се у одређеним околностима може претворити у незамисливо насиље. Према научницима, завист је главни извор привидно необјашњивих нетрпељивости и могући узрочник појаве опаке мржње попут крваве освете.
Према Књизи постања (4,2) Авељ је био други син Адама и Еве и био је пастир, док је његов брат Каин обрађивао земљу. Каин је убио Авеља, љубоморан што је Авељева жртва првина из стада била прихваћена од Јахвеа, док је његова била одбачена (Пост. 4, 3).
Најзнаменитији светски политичари, војсковође, научници, писци, државници, уметници, су се кроз историју дивили Србима. Један од многих светских великана је казао и ово: Српски народ, одричући се царства земаљског, а остајући верно при царству небеском, показује нам се тако богато нагомилан силама идеализма, да ми, који се надамо да ћемо убудуће очистити народ од срамоте и неправде царства земаљскога, морамо у српском народу видети и поштовати народну праматерију, која ће тек у будућности одиграти часну улогу, коју му је провиђење уделило, да би обезбедио ту улогу мора бити приправан на даље муке и патње, даља одрицања и жртвовања.
Несрећа, сиромаштво, ратови, страдања, победе и порази, жртве, патње, су погодно балканско тло за појаву злобе и зависти-“Да комшији цркне крава.“Завист уме постати опсесија, уселити се у мождане вијуге као паразит, постати фикција, уме се заоденути у узнемиреност, у неодољиву потребу за осветом.
Научници са јапанског Националног института радиолошких наука су проучавали појаву зависти. Групи добровољаца су давали описе људи који су успешни како на пословном плану, тако и у љубавном животу. При томе су скенерима пратили рад мозга и уочили да се код испитаника активирао предњи део у мозгу познат као кортекс ( хипоталамус) који се активира и приликом физичког бола.
Завист је генерисала, као толико пута кроз историју, све новије и новије пројекте омраза.
Поједине суседне непријатељске државе на високом културном нивоу и просвећености, су одавно на Балкану запазиле завист и злобу у мраку кужних катакомби свакојаких омраза у односу на Србе, којима се други диве и који их хвале. А њих не у толикој мери.
Па су овде вековима подмукло подстицали завист и,љубомору.
И Бошњаци и Хрвати имају славне дане њихове историје, циљ овога есеја није да их понижава у односу на Србе, него да извлачи историјска потиснућа на ниво свести, да просвећује, да успоставља боље разумевање, ради мирења. Ни Бошњаци ни Хрвати нису ништа гори од Срба, то су братски народи који треба да престану да се међусобно убијају, да живе у слози, треба да се разумеју.
Вековна подмукла DIVIDER ET IMPERA, перверзна варијација спољње вековне заваде се модернизовала у недавним ратовима се појављивала у свакојаким тамним одорама. Поједине распамећене и крајње узнемирене Србе су у свеопштем ратном хаосу гурали да се понашају онако, како се нису никад досада Срби понашали- да буду насилници, да пљачкају, да силују, да би тако Србе покушали да лише вековног духовног преимућства. Већина српских бораца су се томе одупрли, сачували славни лик српског војника, сигурно да је било злоупотреба, треба знати да је било дошло до мобилизације оних који су били у психијатријским установама, наркомана и алкохоличара.
Недовољно познати злобни ментални спалеолози су на Балкану опет типовали на завист. А шта рећи о санкцијама, о нечувеној сатанизацији Срба и Србије, на Србе су се са свих страна окомили лажима, увредама, понижавањима.
Да се други народи наслађују њиховим патњама…
У свакидашњем говору постоји устаљен израз“Фикс идеја“.То би могле бити некакве несвакидашње идеје, које се одликују одсуством логике и разума. Сличне су у извесној мањој мери такозване сумануте идеје (суманутост) представљају уверења, настала на болесној основи, без покрића у стварним чињеницама. Болесник се понаша сходно својим закључцима, и за њих се активно залаже.
Фикс идеје су према Пјеру Дако врсте обсесије, тврдоглавости, обстинација, скамењена мишљења, претеране концентрације, или ригиднe упорнe менталнe руминације, увек фиксиранe на исти субјекат.Усмерене су само на снажна узбуђења појединих центара у мозгу, који раде до исцрпљености. Увек иста порука, мали део мозга је активан, остатак спава., особа не види ништа друго него ли фикс идеју. То ако траје дуго изнурује, таква снажна и дуготрајна.концентрација онемогућава луцидност, која захтева функционисање великог броја можданих центара.
Зар се не ради о болешљивој ( нездравој) обстинацији ,упорних међусобних оптужби балканских народа. Примера ради у низу упорних покушаја бошњачких удружења у оптужбама да је Република Српска настала на злочину и геноциду, да се то наметне .Срби у том делу су фиксирани на стално присутну идеју да је крајњи циљ укидање Републике Српске и стварање унитарне БиХ у којој би Бошњаци имали доминацију, а Срби били грађани другог реда, истичу да су пре Сребренице снаге Насера Орића починиле стравичне злочине над Србима у средњем Подрињу.
Зар није фикс идеја пар екселанс упорно неодустајање, болесни тврдоглави захтев Харадинаја да Србија призна независно Косово, па ће тек онда бити укинуте ца рине? А шта казати о слављењу Јасеновца? Представа “ четника“ је потпуно другачија у очима Бошњака и Хрвата него ли у очима Срба, исто тако и представа “ усташе“ је сасвим другачија у очима Срба, него ли када се ради о Бошњацима и Хрватима. Победе Срба над Турцима у 19 веку су слављене од Срба, а доживљене као порази од исламизиртаних Срба и Албанаца. Распади Југославије су код несрпских нација прихватани као повољно решење за њих. Недавно је турски државник приликом посете Новом Пазару јавно саопштио, што су пренела медија, да је најпросперитетнији период на Балкану био за време вишевековне владавине Отоманског царства. Бошњацима се та изјава свидела, Србе огорчила.
Све су ово ране расцепканих душа балканских народа.
Осврнимо се на навике појединих припадника балканских народа. Навике се састоје од устаљених, или ригидних мишљења, унутрашњих вербалних слогана, научених просуђивања, насталих из утицаја штампе, медија, путем пропагнде. Изражавају се и кроз видљиве поступке, начин изговора појединих речи, невербална комуницирања, такозвани тикови, покрети тела, црта лица, очију.Иза којих се укривају потиснути мотиви.Навике у личности су као зидови у згради, тешко се мењају.У сусретима Срба и Бошњака например, се понекад такорећи провоцирало различитим изговорима појединих навикнутих слова и речи, вербалне увреде, претње..
Негативне представе о појединим народима, стереотипи, предрасуде, све су то ` у извесној мери осамостаљени становници“ ранљивих душа “ балканских народа, који роваре, цепкају, слабе духовност и луцидност.
Код балканских народа се констатује склоност импулсивности, која се састоји у потреби да се реагује брзо, изненадно, брутално, особа је нечим потстакнута да почини опасна дела, убиства, пожаре, силовања, самоубиства, рушилаштво, евазије. долази до импулсивности када су инстнкт и афективности пренапрегнути. Тада може настати реакција абсолутно диспропорционална узроку., “ кочнице“ попуштају.
Импулсивност може бити стечена утицајем лоших узрока на здравље. Док се консти туционална импулсивностсусреће код наслеђа, урођеног карактера. Понегде у свету постоје расне предрасуде о балканским народима, да су дивљаци, оптерећени конституционално, склони насиљу, или да су глупи.
Како се спасити? Како исцелити Балкан? Како очистити мржње и предрасуде из њихових душа?
Порука је: да би се спасли неопходан нам је духовни препород, душевно, духовно, морално оздрављење, кроз слогу и помирење свих, без обзира на етничку и верску припадност и политичко убеђење.
Једно треба да буде јасно. То не могу остварити узнемирени балкански народи, нити њихове поткупљиве елите.
Такав капиталан историјски гео-политички планетаран заокрет могу спровести једино водеће силе света. Да би то остварили потребна нам је подршка великих?
Како их придобити за такав епохалан историјски пројекат.? Суштина је у мудрој дипломатији.
Лидери Југославије, то јест Србија и Срби нису схватили у довољној мери да је крајем прошлог века од стране Великих био зацртан крах комунизма и нови нацрт не само Европе, него и целе планете. Лукавији и упућенији, злобни комунистички лидери из Хрватске и Словеније, надојени потсвесном вековном зависти, удружени са припадницима несрпских нација широм ондашње Југославије, уз мудру саветодавну подршку ватиканских концила, су искористили непознавање гео-политике, инфантилну осионост и сујете размажених бирократа из Београда, да се све више наслађују погрешним одлукама Београда, да подмукло распирују окретање леђа Београда Западу, подстичући раст симпатија преме СССР-у и Русији..Да се тако свете Србији, да изолују Србију од САД и моћних западних држава, да је тако осамљену лакше ломе, и да тако најзад остваре њихове сепаратистичке циљеве. Да би Србија и Југославија у распаду, крајем 1980-их година и нарочито током 1990-их година, од мезимчета Запада и САД, постала најомраженија, демон, сатана, а 1999.године Србија бива бомбардована три месеца.
Кроз векове је долазило до DIVIDER ET IMPERA, MAGNUM CRIMEN, балкански народи су гурани у крваве ратове од стране појединих суседних или моћних европских држава. Данас су се односи у свету променили, поједине европске силе које су вукле потезе на Балкану- Ватикан, Италија, Аустрија, Француска, и друге, су устукнуле пред моћи Америке.
Планетарна сила број 1 је данас САД.. Од ње највише зависи судбина балканских народа. Она их може спасити. Али онда када постоје њени интереси за то.
Балканске државе треба да проуче и да се прилагоде, да се поставе тако да САД задовољавају своје интересе, чак ако и промене досадашњи однос према Балкану.
А то је изузетно сложено и тешко учинити. То би био коренито нов геополитички планетарни нацрт. У незгодно време, смиривање Балкана у време када се планета све више узнемирује! Као по нечијој команди!
Уместо оправдане озлојеђености, ипак се треба смирити и дати место мудрој дипломатији.
Суштина енигме је -како да Балкан буде за свет утилитарнији без балканизације, него ли са балканизацијом?
То се постепено, врло стидљиво, изгледа и дешава. Америка шаље не само Србији, него и целом Балкану сигнале симпатија. Да ли то тако само иѕгледа?
Испољимо моћ исправних реакција. Балкану ће почети да свиће.
Србија и Балкан се буде и освешћују, треба да увиде да долази време мудре дипломатије.
Насупрот освешћивању Срба, се појачава подмукла злоба, поједине непријатељски настројене државе, и суседни народи, укључујући и поједине домаће кајишаре, се упињу из петних жила дан данас да још увек недовољно обавештену Србију злоупотребе, настављајући да Србе и Србију наводе на танак лед, да их нахушкавају против оних моћних држава које је једино оне могу спасити, и да Србима понекад подмукло подмећу кукавичје јаје анти-семитизмаи и наслеђених вишевековних завада.
Да би их тако изоловали и осамили.
Од пресудне важности за Србију и Србе је да се спрече даље злоупотребе органски и мождано снемоћале Србије, да је као какву крпу не гурају против потенцијалних спасиоца, и у нове заваде са суседима..
И да се на основу тога зацрта СТРАТЕГИЈА ПРЕЖИВЉАВАЊА:. Како Балкану створити у нагло промењеним околностима нову утилитарност, да буду задовољни и моћни, али и Србија и друге балканске земље..
Највећи непријатељ Србије и српства су они који су убеђени да им одговара Балкан у мраку мржње и ратова. А таквих има широм планете, у Европи , на Балкану и у самој Србији. Јер им тако одговара.
Светска сила број 1 очекује од Србије освешћење и приземљеност, зрелост и прагматичност, уз одмереност и труд, проницљивост и познавања магловитих меандера и лагума светске гео-политике. Да Срби постану савезник, као просвећен и модеран народ. Aмериканци јасно саопштавају Србији: Не смета нам ваше пријатељство са Русијом.
Америка није заборавила славу мале и јуначке поносне и достојанствене савезнице Србије, нити ће је икад заборавити.
Постанимо модерна нација свести и културе. Онда ће нас Америка уважавати и подржати.
Све се своди на културу и повратак изгубљене духовности балканаца.
Балкански народи неизмерно пате. Балканске народе треба обавестити, просветити.
У свету се размишља, да се не види као утопија појединих објективистичких мислиоца, сан о шару наше планете где ће обитавати просвећени рационални појединци и народи, и њихови политички лидери, који објективно процењују гео-политику и односе међу народима и државама, који слободу не доживљавају као што то чине анархисти, него као деловање према нужностима односа и уважавања Моћи. Они су склони да виде слободу као избор најбољег решења индивидуе или нације у оквиру нужности наметнутих законима Силе и Моћи.
Хегел дијалектички поима однос слободе и нужности тако да слобода, која у себи не би имала нужности, или пука нужност без слободе, представљају апстрактне, па, према томе, неистините одредбе. Он историју види као “напредовање свести о слободи“.
Уколико би народи планете дошли до овакве спознаје, која би на први поглед могла лажно заизгледати као добровољно пристајање на ропство, уствари би било признавање објективних околности на планети, не би било ратова, било би много више просперитета. Тиме би била утрта стаза ка планети разума и објективних процена и обострано корисних односа између Моћи, са једне стране, и Просперитета народа ван држава Моћи и Силе. Човечанство би по први пут у својој историји кренуло ка Сну- Планети, Рају на земљи.
Да ли је овакав колосалан филозофски заокрет поимања човечанства могућ? Или је пука утопија? Да ли су скептици, или оптимисти, у праву?
Како то постићи?
Просвећивање и едукација тлачених и духовно смањених идентитета народа широм планете, у смислу еволуције ка спознаји објективних околности на планети, ка планети разума и објективних процена и обострано корисних односа између Моћи, са једне стране, и Просперитета народа ван држава Моћи и Силе, није могуће, докле год имају асоцијалне владе које их распамећују и излуђују..
Нажалост слично је на Балкану.
Овакве психологије широм планете су препреке оздрављењу планете,стидљивом окретању ка Планети Рају.
Отуда би поједине асоцијалне и ирационалне, ауторитарне и диктаторске државнике у недемократским земљама планете, укључујући и Балкан, требало заменити умереним прагматичарима. На такву помисао би се свакојаке “ племенске поглавице“ ( и овде на Балкану) крволочно накостреше спремне да кољу, у паници да не изгубе привилегије.
Да ли је оваква замисао пука наивност и утопија?
Указујем да је “ самоодговорност“ применљива, само у случају када је особа “ изворно одговорна“, да није вештачки, или насилно, измењена, “ смањена“, духовно , морално, интелектуално. Као што је са балканским на родима.
Зато се залажем за начело самоодговорности, али онда када су у питању особе , или скупине, читави народи, чија је способност доношења луцидних одлука и поступака била вековима “ смањена“ дејством других, или њихових диктаторских режима, али који би требали да буду претходно доведени у раније стање..
Како да се Србија и Балкан уклопе у брзо мењајући свет?
Народима Балкана, су потребни духовни и душевни препород, избављење из посрнућа у које су били гурани вековима.

Треба их подржати да усправе кичму, да ојачају, да се избаве. Балканским народима је потребна подршка да оздраве.

Да ли ће, зашто, и како, такву подршку добити? Да ли је у данашњем узбурканом свету тако нешто уопште могуће? Изменити вишевековни тренд бујања балканизације, Балкана као страшила, “ учионице“ шта треба а шта не треба чинити, би у својој бити био колосалан геополитички и историјски п ројекат.

Да би тако нешто Велики и помислили да учине, неопходни су највиталнији разлози.

Који? То балкански политичари треба да проуче. И покушају да крену избављењу.

Ипак, узмимо своју судбину у своје руке!

 

Nikola Vuksanović

 

misterija

Osjećati se napuštenim, mora da je nešto užasno.
Gete

 

Jahorina, Bosna i Hercegovina
Novembar, 2017.

I
Baršunasti snijeg je neprastano padao zatrpavajući ionako slabo prohodne planinske puteve. Pahulje su se nemilosrdno vijorile na vjetru stovalivši se na već zamrznuto tlo. Spremala se turistička sezona na olimpijskoj ljepotici , te su finalne pripreme bile u toku. Hoteli i drugi ugostiteljski objekti nestpriljivo su iščekivali molj turista na koje su gledali isključivo kao na puku zaradu. Jedva se mogao vidjeti poneki zrak sunce koji obasjava gore planine Jahorine uveliko prekrivene snijegom. Tek naložena drva lagano su pucketala u uzavrelom kaminu jedne planinske brvnare smještene duboko u proplancima ove planine. Brvnara se nalazila u blizini samog vrha, Ogorjelice na otprilike 1900 m nadmorske visine. Objekat je formalno bio u vlasništvu mladog advokata Ivana Zelića, mada ga je koristilo osam dobrih srednjoškolsih prijatelja čije druženje nikada nije prestalo. Tragovi vremena i bujice promjena nisu naškodile toj družini koja je prkosila svim stereotipima o prolaznosti prijateljstva, bliskosti i ljubavi kao osnovnom pokretaču svega zemaljskog. Nemirna i povrijeđena duša te družine vrpoljila se na kožnoj garnituri smještenoj ravno ispred kamina lagano ispijajući gutljaj crnog vina i smišljajući krvavu osvetu. Mučeni prošlošću povrijeđeni razmišljaju kako kontrolisati nečiju budućnost i naplatiti stare dugove sa pozamašnim kamatama. Onaj ko je povrijeđen nikada ne zaboravlja. Uznemireno se sjeća svake riječi i svakog postupka. Naprasno se gomilaju neki nikada ne izrečeni dijalozi, vraćaju se poznati mirisi izdaje, duša postane gorda i zatrovana. Povrijeđeni žele da i drugi osjete njihovu patnju, katkad požele i saljaženje.
“Okupiću ih ovdje, vrijeme je da okančam cijelu stvar.” Hiljade misli se vrzmalo po glavi dok se čaša crnog vina nije razbila o zid. Tečnost se lagano slivala upijajući svu tugu, sreću i bol koja se godinama taložila u toj luksuznoj planinskoj kućici . Zidovi uvijek znaju sve.

 

II

Mladu biohemičarku Jovanu Kalić probudio je tek pristgli mejl. Naglo se trznula i naslonila na jastuk koji je prethodno podigla. Rukama je zabacila svoju dugu smeđu kosu i širom otvorila krupne zelene oči. Nervozno je trljala kapke pokušavajući da se potpuno razbudi. Beživotno je pružila ruku ka noćnom stočiću uzevši telefon. Počela je čitati pridošli mejl rukom prekrivši usta.“Ovo nije moguće, ne. Neko tjera šegu sa mnom”, tiho je procijedila kroz zube. Skočila je iz kreveta bacivši telefon na jastuk. Vitka figura sa izuzetno lijepim oblinama iznenada se savila u grč. Otrčala je do plakara da uzme tabletu za smirenje. Ponovo je uzela telefon i brzinski ukucala neki broj.
“Moraću uzeti bolovanje, nadam se da možete bez mene. Izvinite, ali zaista neću moći doći na posao”, iskreno se izvinjavala radnim kolegama na Institutu za mikrobiologiju.
Otvorila je ormar i histerično prebacivala stvari u kofer ne gledajući ni šta tačno pakuje.
“Neko će da plati za ovo”, pomislila je napuštajući stan.

Kist je lagano prelazio po turobnim površinama slikarskog platna. Crvena boja se neravnomjerno razlivala po samim rubovima platna kapajući na pod. Slikar Stefan Veljković, veselo je zviždao dok je u zanosu slikao novi portret. Misli mu je prekinulo zvono na vratima. Šeprtljavim korakom je krenuo da otvori vrata zapevši o temperu bačenu na pod. Jaukom je otvorio vrata i ugledao poštara Mitu.
„Umjetnik, evo hitno neka pošta za tebe“, rekao je široko se osmijehujući.
„Hvala Mito, vidjećemo se“, zamišljeno mu dobaci dok je nezgrapno cijepao kovertu.
Otvorio je pismo i počeo pažljivo čitati. Crne oči su naprasno postale zbunjene i vodnjikave.
„Nadam se samo da nije ono što mislim“, pomislio je prestravljen.
Temperama umazanom rukom prošao je kroz gustu crnu kosu gledajući u prazno. Pravda na kraju ipak stigne. Popevši se na prste, zbog izuzetno sitnog rasta, dohvatio je ruksak i ubacio najosnovnije stvari. Zastajkujući je išao ka vratima okrenuvši se da još jednom vidi nekada izuzetnu drago lice na fotografiji uramnjenoj u hodniku. Dugim i tužnim uzdahom napustio je svoj stan.

Zvuk snažnog pritiska vode čuo se u cijelom stanu sarajevske petospratnice na Skenderiji. Tuš kabina je bila prepuna zemlje i kojekavih hemikalija. Danijela Bilić, arheolog po struci, vrijedno je prala arheološki ašov i četkicu blatnjavu od posljednjeg iskopavanja. Punija djevojka, nižeg rasta i širokih kukova pjevušeći je prala svoje radne alatke, povremeno rukama sklanjajući crnu kosu sa okruglog lica. Jedva da je čula zvuk svog tek kupljenog Apple iPad-a. Brzim pokretima ruke zavrnula je česmu, a potom i mlitavo obrisala ruke jureći da vidi novu notifikaciju. Nadala se da joj piše neko od studenata moleći je da pomjeri kolokvijum. Mlada naučnica spremala je doktorski rad na temu „Antropolška analiza osteološke građe bjelobrdskih populacija u međurječju Save, Dunava i Drave“. Takođe je bila zaposlena u zvanju višeg asistenta na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Konačno pročitavši poruku, nezainteresovano je zakolutala očima i prokomentarisala:
„Samo mi je ovo falilo, da se nalazimo u planinskoj brvnari usred svih obaveza.“
„Šta više imam gledati te ljude, srednja škola je davno završena i imama svoje obaveze“, gunđala je. Ipak je shvatila da joj je potreban predah, ali je interesovalo šta je povod svemu tome i čemu tolike prijetnje. Momentalo je pozvala mamu da joj kaže da će nekoliko dana biti odsutna. Odjednom je neka jeza spriječavala da se raduje susretu starih prijatelja. Misterija i neistraženi predjeli bili su njen poziv. Kakav bi ona bila arheolog ako se ne odazove najkomplikovanijoj ekspediciji – prijeteljstvu.

Mnoštvo žutih šljemova isticalo se u prizemlju zgrade čija se izgradnja odvijala punom parom. Radnici su užurbano hodali izbjegavajući daske, stiropor i eksere razbacane po tlu. Bager je na jedvite jade čerupao poprilično zamrznutu zemlju, sve dok vozač te mašine nije nezadovoljno slijegao ramenima gledajući u svog mladog šefa, građevinskog inženjera Benjamina Mehića.
„Hajde izlazi, nema veze, to je što je“, glasno se proderao Mehić.
Ljutito je skinuo šljem zalizujući plavu kosu i proklinjući zimu koja je polako, ali sigurno stizala. Plave oči su mu potkrvarile od bijesa. Širokim ramenima je tužno slegnuo kao dijete koje mora da ide kući usred igre. Uživao je u svom poslu i bio je pravi radoholik. Pronašao se u tome što radi, ali ga je i radovala činjenica da će sebi moći da obezbijedi normalan život. Poticao je iz siomašne porodice, ali je ostvario svoje ciljeve. Djevojkama je bio izuzetno privlačan, a najviše je bio srećan što će moći svima da priušti šta god poželi.
Trčeći mu je mahao jedan o radnika.
„Šefe, neki momak je rekao da ti prenesem poruku“, zadihano mu saopšti.
„Kakav momak, šta kaže?“, zamišljeno upita.
„Kaže da večeras dođeš na Jahorinu u nekakvu brvnaru. Rekao je da ćeš ti znati koju. Bolje bi bilo da se pojaviš, jer tajna iz 2012. godine, neće još dugo stajati zakopana. Ili tako nešto, ne znam baš tačno.“
Preblijedio je, lice mu je postalo bijelo kao kreč. Osjećao je kako mu srce ubrzano lupa kao da će svakog trena da iskoči iz grudi. Tijelo mu se potpuno paralizovalo, a jezik smotao. Stoga je jedva progovorio:
„Dobro, ovaj… dobro. Ništa, idite svi kućama. Ja ću otići na dva-tri dana. Uradite unutrašnje poslove, što više možete stići. Emile ti si mi odgovoran za sve.“ Otišao je do svog džipa i zaputio se kući da spremi sve što je potrebno.

Zvuk visokih potpetica glasno je odzvanjao u prolazu zgrade u kojoj se nalazio modni salon mlade dizajnerke Nevene Šekić. Dugokosa plavuša, punijih usana ponosno je koračala ka svom tek otvorenom salonu. Prelijepog lica i kestenjastih očiju ljubazno je pozdravljala prolaznike koje je sretala skoro svakog jutra. Duge noge su svima upadale u oči te su se muškarci redovno okretali za njom, kao i ljubomorne žene. Izgledala je kao prava barbika, istinska ljepotica manekenske građe. Promrzla od zime, užurbano je tražila ključ od salona kopajući po torbi. Pronašavši ključ krenula je da otključa salon, ali pogled joj je zastao na zalijepljenom natpisu.

„Večeras u 19 h očekujem tvoj dolazak u našu brvnaru. Nadam se da ćeš ozbiljno shvatiti ovaj poziv, jer bi posljedice mogle biti krajnje fatalne. Vjerujem da ti staza „Prača“ nešto znači. Dugo čuvana i duboko zakopana tajna, ugledaće svjetlost dana.
Prijatelj

Panično je vratila ključ u torbu i otrčala istim onim prolazom ka svom stanu.

Mladi bračni par Selimović se lijeno valjao po krevetu uživajući u prvoj godini braka, onoj najljepšoj i najbezazlenijoj. Njihove nježne poljupce uzdrmalo je dosadno zvono na vratima.
„Hajde vidi ko je“, umilno je rekao Almir. Svojim osmijehom pokušavao je da otopi svoju izabranicu Sofiju, koja je oduvijek bila slaba na taj adut. Neprestano je treptao svojim zelenim očima pokušavajući da se našali sa njom.
„Kakav si ti džentlmen“, rekla je kroz smijeh. Nježno je pomazio po crnoj kosi, a potom i licu poptpuno bijelog tena, ali sjajne, specifične ljepote.
Naprasno je skočio iz kreveta, navlačeći majicu na svoje utegnuto tijelo.
„Pravi si gym freak“, bezobrazno se nacerila.
Okrenuo se i počeo je škakiljati po stomaku.
„Dostava!“, začulo se deranje.
„Šta si to opet pobogu naručila. Ti i tvoja online kupovina. Totalno ćemo bakrotirati“, malo se naljutio.
„Nisam ništa“, poprijeko ga je pogledala.
Otvorivši vrata ugledao je dostavljača sa cvijećem u ruci. Taj prizor ga je potpuno zbunio, ali je u njemu izazvao momentalnu ljubomoru.
Unio je cvijeće i počeo mlatarati njime.
„Šta ovo treba da znači. Dok ja radim, umirem od posla, ti vjerovatno privodiš ljubavnike. Dokle seže taj bezobrazluk da ti cvijeće šalju na kućnu adresu.“
Njeno blijedo lice odjednom se zarumenilo.
„Ne znam… nisam ništa uradila“, potpuno se unezgodila. Ustala je i pogledala poruku.

„Mali poklon za novopečeni bračni par. Vjerujem da volite cvijeće. Brvnara. Večeras. 19h. Mislim da je dovoljno da kažem lavina.“
Prijatelj

„Šta ovo uopšte znači?“, zapitala se Sofija.
„Ništa, baci to. To su gluposti“, na trenutak se unervozio.
„Objasni mi. Samo me vrijeđaš i ugrožavaš moj integritet. Ja sam pisac, ti to ne razumiješ. Šta jedan obični, realistični računovođa može znati o umjetnosti. Uništavaš mi slobodu i kreativnost“, kiptala je od bijesa.
„Nije valjda to…“, sinula joj je misao.
„Hajmo se spakovati“, zabrinuto je rekao dok su tužno gledali jedno u drugo.

Ivan je pažljivo gazio tek napadali snijeg koji je sablasno škriputao pod njegovim nogama.
„Jesi li dobio poruku?“, preko telefona je upitao Benjamina.
„Da. Znači i ti si? Neko nas pokušava uplašiti, neki bolesnik se igra s nama.“
„Upravo idem kući da se spremim. Vidjećemo se večeras“, rekao je prije prekida poziva. Telofon je pažljivo stavio u džep navlačeći kapu na ovalastu glavu na kojoj je bila razbarušena svijetlo smeđa kosa. Oprezno je stavio naočare i ubrzano koračao. U masi ljudi isticao se po svojoj visini i specifičnom hodu. Spreman je za susret u sopstvenoj luksuznoj brvnari. Da li je bilo pametno dati ključ baš svima? Ta misao ga je podmuklo mučila. Cijedila je svaku nadu da će sve biti u redu.

 

III

Glomazni džip jedva se izborio sa ledom koji je potpuno prekrio put prema Jahorini. Svako malo je proklizavao, dok je Benjamin zbunjeno okretao volan tamo-ovamo. Na sreću konačno je stigao na Jahorinu. Prošavši pored hotela „Bistrica“ zaustavio se na kraju asfalta. Put je dalje vodio pored staze Skočina pa sve do Ogorjelice. Negudo zatim pristigli su i ostali. Zbunjeno su izlazili iz putničkih automobila gledajući jednu u druge pomalo osuđivački.
„Ljudi, šta se ovdje dešava?“, začuđeno je upitao Stefan.
Svi su ćutali kao zaliveni.
„Izgleda da se sprema velika mećava, ostaćemo zavejani“, tiho je rekla Danijela.
Promrzle ruke brzinski je stavila u džep drhteći od zime.
„Nema nam druge, ići ćemo žičarom“, povikao je neko iz gomile.
Užurbanim korakom, hodajući jedno iza drugog prtili su snijeg razgovarajući o neobaveznim stvarima. Niko se nije usudio pomenuti eventualni razlog dolaska.
„Aco, možemo li do brvnare?“, ljubazan je bio Ivan.
„Naravno, uvijek“, predusretljiv je bio čovjek koji je radio na žičari.
U toku vožnje nije se vidio ni prst pred okom, a kamoli prelijepi pejzaš olimpijske ljepotice.
Poranili su, Nevena je pogledala u svoj skupocijeni sat. Otkucavalo je tek pola četiri.
Sofija se čvrsto pribila uz Almira, ne želeći da gleda maglu koja ih neprasto guta i vodi u nepoznato. Nježno je zagrio pokušavajući da ostane hrabar i dostojanstven. Svi su se trudili izgledati prisebno, ali u sebi su polako pucali. Plašili su se istine koja bi većinu njih mogla stići.
Istina uvijek nađe put ka svom ostvarenju. Možda je spora, ponekad duboko zarivena u naša srca, naše tajne, ali kad-tad ona ponosno ispliva tražeći svoj danak.
Promrzli, isprepadani i umorni ušli su u već otključanu brvnaru.
„Ko je ovdje bio posljednji put?“
Ivan je kiptao od bijesa. Na povjerenje je dao svima ključ, ali su se prilično ružno ponijeli prema njemu. Ćutke su gledali jedni u druge, dok Ivan nije odmahnuo glavom. Uvijek je bio takav, impulsivan, nervozan, ali bi se brzo i smirio. Ono što ih je potpuno zaprepastilo jeste činjenica da je vatra u kaminu gorjela. Brvnara je bila izuzetno topla, pa su se svi raskomotili i na trenutak opustili.
Jovana je iznenada vrisnula: „Ovo nije moguće, ne, sklonite ovu sliku, molim vas!“
Nezgrapno su pogledali u ogromnu sliku koja je blago nakrivljena visila na zidu. Oni, svi na jednom mjestu, njih devet. Slika iz 2011. godine, iz iste ove brvnare.
Luksuzna brvnara bila je izuzetno lijepo uređena. Imala je prostrano prizemlje i sprat, kao i široku terasu sa koje su s vidjeli: Prača, Ravna planina, Trebević i mnoštvo zelenih površina koje bi kako godišnja dobra prolaze poprimala sve ljepše i različitije boje. Na spratu su se nalazile četiri sobe, a u prizemlju dvije sobe i dnevni boravak uređen po posljednjim standardima. Na zidu se isticala skupocjena TV plazma. Centralni dio zauzimala je kožna garnitura i sofa okrenuta direktno prema kaminu. U kuhinju su rijetko zalazili, ali svakako da nije zaostajala kada je u pitanju uređenje. Imali su problem sa povremenim nestankom električne energije u zimskom periodu.
Sofija i Almir su neprestano gledali u sliku na zidu, jasno se prisjećajući svih uspomena. Naprasno su se pogledali i Almir je vidio Sofiju uplakanu baš kao i onog dana 2012. godine.
Ovaj put je nije tješio, nego je sklonio pogled i izašao napolje.
Skočivši sa sofe, Benjanim je istrčao za njim.
„Kuda si ti krenuo?“, osorno ga je upitao.
„Malo ću prošetati“, odgovorio je bezvoljno.
„Vraćaj se unutra, moramo se svi držati zajedno“, povisio je ton.
Ćutke je prošao pored njega ušavši ponovo u brvnaru, ali je produžio pravo na sprat.
Nevena uvijek nasmijana i vedrog duha, brzo je zaboravila svu preplašenost i misteriju, te je zasukala rukave veselo pjevala u kuhinji dok je spremala večeru. Jedno po jedno su ulazili u kuhinju čudeći se njenim kulinarskim sposobnostima, kao kakva dječica dok čekaju da majka spremi obrok. Atmosfera se relativno popravila. Samo Sofija nije ni blizu prišla kuhinji. Tužno je razgledala po brvnari trudeći se da joj pogled na završi na zajedničkoj fotografiji.
„Hajde razvedri se malo, možda nešto lijepo izađe na kraju“, tješila je Danijela brišući joj suze.
Najzad se nasmijala i krenula u kuhinju. Odjenom su se svi zatekli veselo čavrljajući, smijeh je odjekivao brvnarom što je privuklo i Almira da im se konačno pridruži.
„Hajde sada da postavimo sto“, veselo je povikala mlada kuvarica.
Vrijedno su donosili escajg i priloge željno iščekujući obrok. Posjedali su za ogromni sto od bagremovog drveta. Na trpezi je bila pasta sa raznim sosevima, hladna plata, pileće šnicle i riža. Halapljivo su počeli grabiti hranu u tanjire, ukrštajući ruke jedni preko drugih, što je izazavalo bujicu smijeha i veselja. Začuo se snažan kašalj i duboko disanje.
„Šta ste mi ovo stavili u hranu“, jedva je do daha dolazila Jovana.
„Osjećam, osjećam… kikiriki“, crvenog lica i nabreklih očiju jedva je izgovorila.
Uspravila se rukama na sto, a onda se stropoštala na pod napravivši još nekoliko trzaja tijela, sve dok nije nastupio jezivi muk u trpezariji.
„Nevena da li si normalna?“, vrisnula je Sofija.
„Nisam ništa uradila“, jecala je od straha.
„Znala si da ima alergiju na kikiriki, namjerno si to uradila“, žustro je napala.
„Ja.. nisam… nisam u sos stavila kikiriki“, mucala je.
Almir je otrčao da pretraži njenu torbu. Nadao se da kojim slučajem nije ponijela alergijsku pumpicu, ili bar Flonidan. Nažalost, nije pronašao ništa korisno. Benjamin je tužno povikao:
„Mrtva je.“
Nastupio je plač i opšta panika. Sofija je neprestano ridala i vrištala, dok ju je uplašena Danijela pokušala smiriti.
„Ovo je nečuveno, šta se ovdje dešava?“, nervozno se zapitao Ivan.
„Nevena da li je moguće da si stavila kikiriki u sos?“
„Nisam, kunem se da nisam, kikirikija nije ni bilo među namirnicama“, žustro se pravdala.
„Onda je među nama ubica“, procijedio je Almir.
Svi su ga mrsko pogledali, misleći da je potpuno lud.
„Mi smo ovdje pozvani da umremo. Tako naivni svi smo došli, a ja sam pogledao vrijeme za naredne dane, mećava, oko pola metra snijega, ostaćemo i bez struje, nigdje nećemo moći. Ljudi, najavili su vanredno stanje“, jedva je prevalio preko usta.
„Ne pretjeruj sad, to je već paranoja, mislim da je većini jasno da smo natjerani da pomislimo na tako nešto, ali neko se igra sa nama. Bitno je da se držimo zajedno. Ovo sa Jovanom je nesrećan slučaj“, zaključio je Benjamin.
„Tebi je smrt naše prijateljice nesrećan slučaj“, proderao se inače mirni Stefan.
„Smirite se svi, nemamo ništa od međusobnog optuživanja“, jasna je bila Sofija.
Ivan je pomno gledao u sve njih.
„Kakvi ste vi ljudi, pogledajte šta smo uradili. Vratiće nam se sve, zapamtite šta sam rekao, sve će nam se vratiti.“
Krenuo je po drva, jer je vatra u kaminu tek lagano tinjala. Ljutito je izašao iz brvnare dok su svi gledali kako odlazi.
„Ne bi trebalo da ide sam“, shvatio je Stefan, krenuvši za njim.
„Vraćaj se ovamo, neka ide sam, vidiš da je tvrdoglav“, zaustavio ga je Almir.
Za to vrijeme Sofija je skrštenih ruku kroz prozor gledala maglu koja je opasala njihovu brvnaru. Prolazile su minute, a Ivana nije bilo. Odlučili su da krenu u potragu. Jedno po jedno su uplašeno izlazili na strašnu mećavu dozivajući Ivana. Međutim, odgovora nije bilo. Katkad im se učinilo da su čuli neke zvukove, ali bi onda shvatili da je to samo snažno zviždanje vjetra. Oko brvnare su se nalazila tri pomoćna objekta. Može se reći da su to bile tri manje kolibe namjenjene za ostavljanje stvari. Almir je pokušao da otvori prvu, ali bila ja zaključana. Druga je bila prazna. Otvorivši treću ugledao je Ivana kako visi obješen. Podigavši pogled nije mogao da ne vidi njegovo modro, izobličeno lice. Širom raskolačene uči, osuđivački su ga gledale.
„Upomoć, upomoć, ovamo je“, zakukao je Almir.
Promrzla družina automatski je dotrčala, vidjevši Ivana kako beživotno lebdi u mračnoj kolibi zloslutno se ljuljajući. Čuo se sablasni zvuk zatezanja konopca, sve dok se nije obrušio na zemlju. Taj pad je izazvao vrisku i opštu metež.

 

IV

Nervno rastrojena i uplašena družina donijela je odluku da mrtva tijela sklone u kolibu u kojoj je Igor obješen.
„Mislite li da se sam objesio?“, drhtavim glasao je upitala Sofija.
„Ne znam ko bi mogao učiniti tako nešto bolesno?“, stresla se od jeze Danijela.
„Čekajte malo, jesmo li svi u tom momentu kada je on izašao bili u kući?“, pokušavao se prisjetiti Almir.
„Brzo smo krenuli u potragu“, nadovezao se Stefan.
„Iskreno, nisam ni na šta obratila pažnju“, duboko je uzdahnula Nevena.
„Ubuduću se držimo zajedno i pomno pratimo šta drugi rade. Možda je ubica, ukoliko postoji neko izvana“, zamisli se Benjamin gledajući u kamin.
„Kakav je večeras raspored spavanja, svi zajedno ili je to previše?“, blago se nasmijao.
Slažete li se da bude ovako?
Prva soba u prizemlju: Stefan
Druga soba u prizemlju: Danijela
Prva soba na spratu: ja
Druga soba na spratu Almir i Sofija
Treća soba na spratu: Nevena
Četvrta soba na spratu: ostaje prazna.
Benjamin je iznio svoje planove.
Rumeni obrazi mlade naučnice, odjednom su posve izgubili boju.
„Iskreno ne znam koliko je to fer. Čini mi se da ste vi na spratu sigurniji“, hrabro je istupila.
„Ništa se ne brini, čuvaću te ja dole. Svakako se sobe mogu zaključati, svi smo sigurni. Ključ svake sobe je unikatan. Ako se vrijeme popravi, sutra možda krenemo kući.“
„Baš tako“, reče Almir gledajući je mrsko.
„Hajmo sada na počinak“, izusti Nevena, poslije kraćeg zijevanje.
Krenuli su u svoje sobe nadajući se da će se ujutru živi probuditi, svi na broju.
Ležali su razmišljajući o nesreći koja ih je zadesila. Jeza je tromo strujala njihovim tijelima ne dopuštajući im nijedan sekund mira. Napeto su se prevrtali po krevetima.
„Jednostavno ne mogu da vjerujem da su stvarno mrtvi, nekako smo to prihvatili zdravo za gotovo. Njih više nema.“
Sofija je tiho pričala sa Almirom.
„Ne znam šta bih ti rekao, valjda tako mora, spavajmo sada“, bio je krajnje jasan i grub.
Duboko u noći, začuli su se tihi koraci. Pod je lagano škripao i tanano pucketao pod nečijim nogama. Zloslutna tišina dovela je do toga da pojedinci čuju soptvenu krv kako struji tijelom. Psiha se poigravala sa njima samima.
Bez obzira na novonastale zvukove, niko nije bio dovoljno hrabar da ustane. Začuo se strahoviti pucanj, a zatim još jedan. Oni koji su spavali, naprasno su skočili ne znajući šta ih je snašlo i šta se zapravo desilo.
Almir je pažljivo ustao, te je iz noćnog kredenca izvadio pištolj.
„Odakle ti to?“, brecnula je na njega.
Ponio sam za svaki slučaj.
„Bože dragi, svi ćemo umrijeti“, nepomično je sjedila na krevetu Sofija.
Istovremeno su izašli iz svojih soba jedno po jedno.
Međutim, iz sobe u kojoj je bio Benjamin, nije niko izlazio. Almir je na prstima krenuo prema toj sobi. Dohvativši šteku, shvatio je da je soba zaključana. Sofija i Nevena su plašljivo išle za njim.
Odmakao se nekoliko koraka unazad zaletivši se i provalivši vrata. Ugledali su jezivi prizor kako Benjaminovo tijelo beživotno leži u lokvi krvi. Djevojke su vrisnule, čime su na sprat prizvale i uplašenog Stefana, koji je okrenuo glavu na drugu stranu kada je ugledao krvavi prizor.
Almiru je najednom sve postalo jasnije.
„Ne mogu da vjerujem. Pištolj je opalio kada je otvorio ormar. Okidač je bio podešen na otvaranje ormara, ova zamka je namjenski postavljena. Neko je sve pomno isplanirao. Ko zna koliko još ima smrtonsnih zamki u ovoj kući.“
„Gdje je Danijela?“, iskrivljenog lica upita Sofija.
Svi zajedno strčaše u prizemlje tražeći prijateljicu.
Vrata njene sobe bila su otvorena.
Usporenim pokretom ruke otvorili su vrata do kraja, a škripanje je otkrilo jedan novi leš. Danijela je ležala na svom krevetu sa jastukom preko glave. Neko joj je pucao u glavu, držeći jastuk nad njenim lice.
„Ovo je već jezivo“, najednom povika Almir.
Sofija i Nevena su pritrčale mrtvom tijelu oplakujući još jednog pokojnika.
„Ova brvnara postaje naš grob. Nemoguće da je neko od nas ubica“, zajeca Nevena.
Jedno po jedno odlazimo u nepovrat. Ko je sljedeći?“, zamišljeno upita Sofija.

 

V

Dan je prošao poprilično mirno. Prijatelji nisu previše razgovarali, već su zabrinuto gledali kako snijeg neprestano pada i kako još dublje tonu u jamu smrti. Zavejani na samom vrhu planine bili su potpuno nemoćni. Signali njihovih telefona su bili odavno izgubljeni. Panično i blago osuđivački su gledali jedni u druge. Nije im bilo ni do čega.
“Šta ćemo sad?”, Nevena je prekinula tišinu.
Svi su žalosno ćutali i gledali u prazno.
“Mislite li da je zaista živ?”, plačljivim glasom je upitala Sofija.
Almir je presjekao pogledom dajući joj znak da ućuti.
“Misliš na Farisa?”, upitala je Nevena razrogačenih očiju.
Ponovo je nastupila neprijatna tišina.
“Možda on nije mrtav”, usudila se reći to.
“Gluposti, znamo da je mrtav, pao je sa litice.”
“Znam, ali nikada nisu pronašli tijelo. Prošlo je već pet godina. Neko se igra sa našim uspomenama, strahovima, ovo uopšte nije ljudski”, iskreno je prokomentarisala Sofija.
“Da je bar živ, možda bi nam i pomogao”, uzdahnu Stefan.
“Moram vam nešto reći. Danijela mi je rekla da te noći nije bilo nikakve lavine, cijela priča je izmišljena, tako je ona tvrdila. Saopštila mi je to jedne veče u pabu kada smo se malo zapile. Plakala je i molila Farisa da joj oprosti. Sve zbog te proklete opklade”, ugrizla se za usnu.
“Prestanite pričati gluposti. On je mrtav!”, usprotivio se Almir.
“Mi nismo krivi za njegovu smrt. To je sve bio dio glupe igre. Bili smo naivni i previše slobodnog duha, niko ga nije tjerao da ispuni opkladu”, nastavio je.
“Niko mu nije pomogao dok je visio na toj litici”, tužno je rekla Sofija.
“Da to je tačno. Trebalo je da mu se pomogne. Svi smo bili pijani, mislili smo da se šali. Grdno smo se prevarili. Ljudi, ja ne mislim da on čini ove stvari, pojavio bi se već odnekud. Morali smo izmisliti lavinu.”
“Meni ste ćutali sve vrijeme o tome. Nisam ništa znala. Nevena je ostala sa mnom u brvnari, jer mi je bilo loše. Izmislili ste priču o lavini, prokleti da ste!”,slomila se Sofija. Trudili su se da je smire, ali nije im pošlo za rukom.
“Da bar možemo vratiti vrijeme…”
“Moramo otići iz ove brvnare, sa ove proklete planine”, jecala je od bola i straha.
Jedno po jedno su izašli da pretraže objekte oko brvnare ne bi li pronašli nešto korisno. Na svu sreću u jednom od pomoćnih objekata našli su motorne sanke.
“Vidjeću mogu li nešto da uradim”, hrabro se isprsio Stefan.
“Moraćeš ti druže, ja se slabo razumijem u to”, bilo je krivo Almiru.
Nakon skoro sat vremena čarkanja, Stefan je uspio da upali motorne sanke.
“Onda ću ja voziti, pretpostavljam da vi ostali ne smijete?”, drsko i ponosno je upitao.
Svi su klimnuli glavom.
“Mogu li ja sa tobom po pomoć?”, upitala je plačljiva Sofija.
“Naravno, sjedaj, moramo krenuti prije mraka.”
Polako je sjela iza njega, stavila je ruke oko njegovog struka i konačno su krenuli. Nadali su se da će se cijela agonija uskoro završiti.
Nevena i Almir su zabrinuto gledali kako oni odlaze nadajući se da će ipak neko uskoro doći i po njih. Nakon par trenuta izgubili su se u magli. Taman što su krenuli da uđu u kuću začuli su dva zloslutna hica. Bili su sigurni da se oni više nikada neće vratiti. Ostalo ih je samo dvoje.

 

VI

Almir je sjedio držeći ruke preko lica. Nije imao pojma šta dalje da radi. Po glavi su mu se vrzmale misli da je sve gotovo. Mučilo ga je jedino pitanje, da li je on sljedeći, ili pak Nevena.
Prisjetio se toga kako su Sofija i Faris nekada bili srećni.
“Da nije pao sa te litice, ona nikada ne bi bila moja”, iskreno pomisli.
“O čemu razmišljaš?”, prekinula ga je Nevena.
“Ja sam nju praktično oteo od njega, bili su tako srećni, zapravo nas je ta nesreća spojila. Cijela stvar je ispala tako čudna. Šta ako je to zaista on? Onda je sve ovo moja greška.”
“Odlično znaš da nije tako. Svi snosimo dio krivice, znaš i sam zašto.”
Zaćutao je, nisu više ni riječ progovorili.
Prošao je još jedan dan. Spavali su u odvojenim soboma. Polako su postajali opušteniji. Sunce je stidljivo puštalo svoje zrake budeći nadu u njima da će sve biti u redu.
“Nadam se da ćemo uskoro biti spaseni”, promrmljala je Nevena.
“Moram se malo opustiti, treba mi kupka”, nasmiješila se poslije dužeg vremena.
“Radi šta hoćeš”, nervozan je bio Almir.
Ušavši u kupatilo trudila se da namjesti vodu idealne temperature da bi što duže uživala u opuštanju. Cijelo kupatilo je zamaglilo od pare. Prišla je vratima i lagano ih zaključala. Skinula je bademantil i lagano desnom nogom kročila u toplu kupku. Imala je osjećaj da se nalazi u nekom skupocjenom džakuziju. Poslije dužeg vremena se potpuno opustila i uživala u datom trenutku.
“Samo ti uživaj dok smo okruženi mrtvacima”, sve je morao da pokvari. Začula je snažan udarac, a potom i ujednačene korake koji su odzvanjali brvnarom. Vrata su se naprasno otključala, ali svejedno nije imala hrabrosti da se okrene i pogleda ko joj prilazi sleđa. Teško da je i mogla vidjeti od silne pare u kupatilu. Usne su joj počele podrhtavati od panike i straha. Osjetila je snažan pritisak po kosi. Neko je potopio njenu glavu u vodu. Uzalud se pokušavala boriti za zrak. Poslije kraće borbe se predala i otišla u zaborav kao i većina njenih prijatelja. Nije imala hrabrosti i snage da ugleda lice svog ubice, umrla je kao i sve kukavice.

Probudila ga je jaka glavobolja. Rukom je dohvatio potiljak i napipao bolno mjesto. Pogledavši u ruku primijetio je manje tragove krvi. Jedva se podigao i blago zateturao naslonivši se na zid.
Shvativši da je još uvijek živ, bio je zahvalan Bogu, ali ga je mučilo pitanje gdje je Nevena. Krenuo je da se umije i malo osvježi. Pogled mu je zastao na zajedničkoj fotografiji. Lica svih ljudi su bila precrtana crvenim makerom. Samo je njegov život još uvijek bio siguran. Zakoračivši ugledao je u kadi mrtvu prijateljicu, modrih usana i bijelog lica, potpuno nagu i natečenu. Zgrozio se vidjevši taj potresni prizor. Jedno mu je bilo jasno, nije bilo dileme oko toga ko je sljedeći. U glavi je pokušao dokučiti šta je najbolje da uradi. Odlučio se na sljedeći korak.
“Zabarikadiraću se ovdje, imam hranu i vodu. Kada se nevrijeme stiša, neko će me već spasiti”, zadovoljno je pomislio.
Cijeli dan je bio napet i nasmrt preplašen. Trzao se na bukvalno svaki šum koji bi začuo. Pokušavao je naći revolver koji je ponio, ali potraga je bila krajnje bezuspješna.
Sam i razoružan, smatrao je da su mu šanse da previži male. Sati su nemilosrdno prolazili ostavljajući nesagledive posljedice koje je prouzrokovala psihološka igra. Osjetio je krčenje crijeve, te se uputio prema kuhinji. Našao je nešto hrane i pojeo je tek toliko da utoli glad.
Sjedeći za kuhinjskim stolom, počeo je osjećati slabost i nesvjesticu. Vid mu se počeo polako mutiti. Začuo je otvaranje ulaznih vrata. U vidokrugu su mu se prikazala dva dobro poznata lica. Bili su to Faris i Sofija.
“Vi”, rekao je promuklim glasom.
“Da mi, šta ti je tu čudno?”, drsko ga je upitao Faris.
“Zajedno ste sve ovo uradili?”
“Bilo je i vrijeme da svako plati za svoje grijehe. Dugo ste krili istinu od mene. Ali sve se kad-tad sazna”, prkosno mu se obratila Sofija.
“Zaista si mislio da te niko nikada neće izdati?”, unio mu se u lice Faris.
“Ja, ne mogu da govorim”, požalio se držeći se za prsa.
“Proklet bio dan kada sam se udala zatebe. Da sam da je neko zamalo stradao da bi ti bio sa mnom, ništa od našeg braka ne bi bilo.”
“Kakav je osjećaj kada si nemoćan pred strahom i bolom? Pretpostavljam da želiš da me udariš, ili da se probudiš iz ružnog sna. Razočaraću te, ovo je tvoja stvarnost. Bilo je vrijeme da vam se svima osvetim. Uskoro ćeš umrijeti od prevelike doze otrova”, podmuklo je govorio Faris.
“Krivica je moja, drugi i nisu toliko krivi”, rekao je plačljivim glasom.
“Mislio sam da smo prijatelji, slijepo sam ti vjerovao. Ti si bio taj koji je pokušao da me ubije. Ti si pregazio moju ruku koja se slabašno držala za liticu. Bili ste pijani i smijali ste se dok sam se ja borio za život svom snagom. Smetao sam ti. Ja sam ti smetao. Dijete iz doma koje je sve u životu samo postiglo. Za sve sam se sam borio. Šta bi ti o tome mogao znati. Ti koji si sve dobijao na tacni. Nisi imao pravo ugraziti moj život zbog glupe igre. Trebalo da me zaustavite u tome. Ali ne, ti si me planirao dokrajčiti. Cijelu priču o lavini si izmislio, sve je to bio paravan tvog podlog plana. Biću do kraja života zahvalan lovcima koji su me ujutru pronašli poluživog. Život su mi spasili. Siguran sam da si sve pomno isplanirao, kao ja sada”, tresao se od bijesa.
Almir je samo ćutao.
“Saznala sam da je Faris živ na dan našeg vjenčanja. Željela sam da prekinem sve, ali tada smo skovali ovaj savršeni plan. Sve je bilo krajnje jednostavno, pomno isplanirao i mistično. Jovanu je bilo lako ukloniti. Znala sam za njenu alergiju. U gužvi sam ubacila kikiriki u njen omiljeni sos. Ivana je Faris objesio u kolibi. Sljedećeg dana je ubio Danijelu, a postavljena zamka je ubila Benjamina. Faris se sve vrijeme krio u zaključanoj kolibi, koju je spremio posebno za te uslove. Niste znali, ali tajne kamere postavljane svuda po kući su nam dosta pomogle. Kasnije je bilo lako, Stefana sam ubila ja, tvojim pištoljem.”
“Dok si ležao u nesvjesti, ja sam ubio Nevenu.”
“Oduvijek ste bili bolesni i jeste stvoreni jedno za drugo”, jedva je procijedio kroz zube.
“Pravi se javio”, usprotivila se Sofija.
“Sam Bog me je spasio, pa sam izvukao živu glavu. Dok sam se vodio kao nestala osoba, napustio sam zemlju u potrazi za boljim životom. Uzeo sam novi identitet. Mene nije imao ko da traži, niti žali. Ja sam bio potpuno sam na svijetu. Odnosno, imao sam samo vas. Nažalost, vi ste me izdali na veoma jadan način. Međutim, kada sam čuo za vaše vjenčanje, nisam vidio drugi izlaz, osim osvete. Prijatelju, otišao si predaleko.”
Otrov je učinio svoje. Almir je naglo oborio glavu na sto. Njihova posljednja žrtva ležala je mrtva. Sada su konačno mogli biti ponovo srećni. Prenijeli su sva tijela u jednu kolibu. Zajedno su polili benzin svuda kuda su mogli. Motorne sanke su bile spremne. Zapalili su kolibu i pomoćne objekte krenuvši u neki bolji život. Sanke su se nemilosrdno probijale po blago zaleđenom snijegu.
“Toliko sam srećna, sve je riješeno. Ne postoji više nikakva prepreka.”
Faris se naglo zaustavio kod iste one litice sa koje je tragično pao i jedva ostao živ.
Gledao je Sofiju nekim praznim, prodornim pogledom sa malom dozom mržnje.
“Šta sad nije u redu?”, drhtala je od straha.
“U moru pokušaja, ipak sam prežalio. Odrekao sam te se. Predao sam se neuspjehu, tome da nikada neću biti srećan. Pomirio sam se sa tim da ću biti sam. Ja sam rođen sam i takav ću i umrijeti.”
“Nećeš valjda skočiti?”, u pozadini se začula jaka eksplozija.
“Zašto bih ja skočio?”, podlo se nasmijao.
Sofija je ćutala i tužnim pogledom odmjeravala čovjeka koga je uvijek voljela.
“Smatrao sam te svojom, dijelom sebe. U sljedećem trenutku si mi postala strana i beskrajno daleka. Za tebe me vežu samo uspomene i ništa sem toga. Žao mi je što sam ti toliko vjerovao, što sam se toliko trudio oko tebe. Nikada to sebi neću oprostiti. Znam da će uspomene vremenom izblijedjeti kao stare fotografije u nekoj prašnjavoj kutiji zabačenoj u neki davno zaboravljen kutak sreće i ljubavi, koja se nikada neće ponoviti. U moru pokušaja, na kraju sam te prežalio.”
“Vrijeme je da i ti kreneš. Moja misija će se ovdje završiti.”
“Kako sam samo bila naivna i glupa, mislila sam da me voliš”, rekla je kroz suze.
Glavom je pokazao na ogromnu provaliju koja je sezala u ponor.
“Vrijeme je”, ponovio je uperivši pištolj u nju.
Lagano je prilazila litici gledajući ga sa prezirom u očima.
“Izdala si me, da si me zaista voljela ne bi se udala ni za koga. Posebno ne za našeg prijatelja koji me skoro ubio. Izdaju ne praštam, nikada.”
“Svakako zaslužujem da umrem. Nemam više ni razloga da živim, previše sam zla uradila.”
Široko je raširila ruke, nagnula se naprijed i okončala svoj život. Par sekundi je gledao kako pada, a onda je otišao kao da se apsolutno ništa nije desilo.
“Ja ne postojim, stoga ni za šta ne mogu biti kriv.”
Vratio se tamo odakle je došao sasvim normalno nastavivši svoj život. Sada se krvavim rukama i dalje borio sam sa svim surovostima života. Nosio je teško breme odgovornosti, jer je uzeo ono najsvetije-ljudske živote.
Na njegovu sreću, mrtvi ne odgovaraju za svoje postupke. Istina uvijek prouzrokuje manju šetetu, nego što to učini laž.
Mediji su neprestano izvještavali o nemilom događaju.
“Vjeruje se da je Sofija Selimović odgovorna za smrt sedam bliskih prijatelja. Tijela je pokušala ukloniti zapalivši mjesto zločina. Većina dokaza je ipak uništena. Postoje i neke nejasnoće, ali se vjeruje da je kasnije izvršila samoubistvo skočivši sa litice. Preminula je na putu za bolnicu ponavljajući samo jedno ime-Faris. Povrede su bile kobne, te je zbog preloma kičme nažalost podlegla. Uskoro se očekuju više informacija”, saopštila je reporterka jedne televizije.

Živko Prodanović

(ulančani aforizmi)

 

 

Dossier Descartes A

Bebin Descartes: puzim, dakle jesam.
Gubitnikov Descartes: sve od reda gubim, dakle jesam.
Isposnikov Descartes: nemam ništa, dakle jesam.
Laktarošev Descartes: uspjevam lakat po lakat.
Narcisov Descartes: sebi se neizmjerno divim, dakle jesam.
Policajčev Descartes: ne mislim, batinam, dakle jesam.
Satiričarev Descartes: cerim se do bola, dakle jesam.
Skitničin Descartes: ne znam kamo, ali idem, dakle jesam.
Sumnjičalov Descartes: sumnjam da jesam, dakle jesam da sumnjam.

 

 

 

Freudov kutak A

Freudov kutak – doktore, pomozite. Moje drugo ja više ne razgovara samnom.
Freudov kutak – doktore, pomozite. Ostat ću bez posla, jer moje drugo ja stalno kritizira šefove.
Freudov kutak – kada bih znao tko stoji iza moje paranoje odmah bi ga dao na sud zbog ugrožavanja moje ličnosti.
Freudov kutak – moj doktor je obična neznalica. Svakog dana me zove na razgovor i onda postavlja svu silu pitanja.
Freudov kutak – s običnima ne kontaktiram. Zbog običnosti.
Freudov kutak – tek nakon dugih razgovora moje drugo ja shvatilo je da je život kratak.
Freudov kutak – zapravo i ne bih htio znati sve o svojem drugom ja.

 

 

 

Iz crne riznice

Iz crne riznice – budite sigurni da će se ona i u grobu posvađati sa susjedima.
Iz crne riznice – često je sanduk ono jedino vrijedno što se spušta u grob.
Iz crne riznice – gospodo moja , kavalir je kavalir i prije i poslije svojeg ukopa.
Iz crne riznice: kada su ga objesili prolomio se takav aplauz da su ga morali na bis još triputa objesiti.
Iz crne riznice – kao pokojnik je uzoran. Da je barem bio takav za života.
Iz crne riznice – mnogima se tek u grobu ukažu novi horizonti.
Iz crne riznice – ne razumijemo kako su se sudarili. Pa, aleja je bila u najdubljem mraku.
Iz crne riznice – nebrigom nasljednika ostao je bez križa nad glavom.
Iz crne riznice – stalno im je pružao ruku pomirenja, pa su mu je morali odrezati.
Iz crne riznice – tek nakon svojeg pogreba shvatio je što je to prolaznost života.
Iz crne riznice – za svoje samoubojstvo optužio je sebe.

 

 

 

Komedija života A

Komedija života – iako ga svi šutiraju on i dalje igra s njima nogomet.
Komedija života – iako je već više puta osuđivan on svoj lopovluk ne osuđuje.
Komedija života – lupežima svako malo netko povrijedi njihovo dostojanstvo i ljudska prava.
Komedija života – oprostio im je sve svoje laži i klevete.
Komedija života – on je pošten da je to neugodno.
Komedija života – potajno je bio zaljubljen, a onda je odlučno prekinuo s tim jer se potajno zaljubio u jednu drugu.
Komedija života – …taman kada mu je dokazala svoju nevinost…

 

 

 

Ljudska komedija A

Ljudska komedija – kao kritičar on je vrlo nekritičan.
Ljudska komedija – netko je ludo zabavan, netko je zabavno lud.
Ljudska komedija – on je neiscrpni glupan.
Ljudska komedija – ona je pokvarena da prste obližeš.
Ljudska komedija – u svojem životu on je slučajni namjernik.
Ljudska komedija – toliko ih često sanja da su mu se i najbolji snovi otrcali.
Ljudska komedija – vrlo opasan čovjek. Sve pamti.

 

 

 

Mislim, dakle…

Mislim da me nema, dakle jesam.
Mislim, dakle ja sam misao.
Mislim, dakle jesam. Barem tako mislim.
Mislim, dakle jesam. A da li i oni tako misle, to neznam.
Mislim, dakle jesam, a jesam tako kako mislim.
Mislim, dakle jesam. Ako je dobro to što mislim.
Mislim, dakle jesam. Ako je točno to što mislim.
Mislim, dakle jesam. Ali što mi to vrijedi.
Mislim, dakle još nije sve propalo.
Mislim, dakle promašili su.

 

 

 

Molitva A

Molio sam se cijelu večer. I neću prestati dokle On ne popusti.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Vjeruj mi, ponekad poželim da me nema.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Sve mi se čini da ti ne razlikuješ molitvu od moljakanja!
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ljuto se varaš ako misliš da ću ja podmiriti tvoje kockarske dugove.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je on odbrusio: Možeš ti i prijeći muslimanima, ali novi kredit ti nedam.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: I baš mene si našao da pričaš o poštenim sucima.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: I ti zaista očekuješ da ja interveniram na sudu, a sam znaš što si napravio.

 

 

 

Pehisti i ostali

Svaki bludnik svojem bludu leti.
Svaki dupelizac svojem dupetu leti
Svaki jadnik svojem jadu leti.
Svaki lažljivac svojem lažima leti.
Svaki pehist svojem pehu leti.
Svaki pesimist svojem pesimizmu leti.
Svaki skrenuti svojem skretanju leti.

 

 

 

Sudska komedija A

Sudska komedija – brani se da je taj novac ukrao jer su ga novčanice podsjećale na djetinjstvo.
Sudska komedija – nisu svi suci isti. A niti sutkinje.
Sudska komedija – on je nepravomoćno postao otac.
Sudska komedija – parnica je naša. Pod pritiskom naših eura slomili su se njihovi svjedoci.
Sudska komedija – priznanje da je ispraznio cijeli šaržer u njega, a onda da ga je bacio kroz prozor, ali poriče da je imao zle namjere.
Sudska komedija – vrijednost svjedoka varira od slučaja do slučaja.

 

 

 

A ujutro…

Cijelu noć sam se molio a onda me je On upitao: Zar ti zaista misliš da ću ja prvi popustiti?
Cijelu noć sam se molio, a ujutro je moja udovica samo rekla: Eto, vidiš.
Cijelu noć sam se molio, a ujutro me je On upitao: Možeš li me podsjetiti što je bilo na početku?
Cijelu noć sam se molio, a ujutro sam zaspao na poslu i dobio otkaz.
Cijelu noć sam se molio, a ujutro me je On upitao: No, jesi li se konačno odlučio hoćeš li povišicu ili novog šefa?
Cijelu noć sam se molio, ali je ujutro policija bila brža.
Cijelu noć sam se molio, ali je ipak ujutro moja žena postala udovica.
Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro i dalje nisam bio nikome potreban.
Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro je moj novčanik i dalje bio prazan.
Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro sam i dalje bio naivan.

 

 

 

Dossier Descartes B

Bezveznjakov Descartes: svi mi drugi kažu da jesam, dakle jesam.
Hipohondrov Descartes: jesam bolestan na smrt, dakle jesam.
Kartašev Descartes: namješavam sudbinu, dakle jesam.
Luđakov Descartes: imam kvar u glavi, dakle jesam.
Nasilnikov Descartes: tučem, dakle jesam.
Pospančev Descartes: život sam prespavao, dakle jesam.
Siromaškov Descartes: krepavam od gladi, dakle jesam.
Služavkin Descartes: kuham, sprema, perem tuđe gaće, dakle jesam.
Udvornikov Descartes: ponizno sam Vaš, dakle jesam.

 

 

Freudov kutak B

Freudov kutak – ako je čovjek vjernik kako da nagovori svoje drugo ja da i ono pođe tim putom?
Freudov kutak – budućnost svojeg ludila on vidi u najljepšim bojama.
Freudov kutak – doktore, dosta mi je da sam van sebe, sada bi se vratio, ali ne znam kako.
Freudov kutak – doktore, ja sam svoje rekao, a vi sada poslušajte moje drugo ja.
Freudov kutak – doktore, ništa mu ne vjerujte. To moje drugo ja pravi je majstor u pretvaranju.
Freudov kutak – doktore, ovi birači su poludjeli. Kažu da im je njihov doktor rekao da mogu glasati slobodno po svojem izboru.
Freudov kutak – doktore, ozbiljno sam zabrinut. Već nekoliko dana ne znam gdje je moje drugo ja.

 

 

 

Komedija života B

Komedija života – godinama joj nije darovao ni buketić cvijeća, a sada kada je umrla naručio je najveći vijenac.
Komedija života – iako je siromašan on još uvijek razmišlja za koga će glasati na izborima.
Komedija života – iako ljut na život on je ljutito nastavio živjeti.
Komedija života – niti hladna kiša i vjetar nisu mogli pokvariti zadovoljstvo članova porodice koji su ga ispratili na posljednji počinak.
Komedija života – otvorila je dušu, ali u njoj nije bilo ničega zanimljivog. Pa ju je zatvorila.
Komedija života – shvatio je smisao života minutu prije nego što je umro.
Komedija života – upao je u loše društvo. Na obostrano zadovoljstvo.

 

 

 

Ljudska komedija B

Ljudska komedija – brbljav je kao kalašnjikov.
Ljudska komedija – nije morala, ali je ostala bez morala.
Ljudska komedija – on je ignorant opće prakse.
Ljudska komedija – on je neznalica na duge staze.
Ljudska komedija – ona je dalekometna tračerica.
Ljudska komedija – pokušava biti smjern, ali se još nije odlučio u kojem smjeru.
Ljudska komedija – uhvaćen je dok je ubijao vrijeme.

 

 

 

Molitva B

Molio sam se cijelu večer, iako ja nisam kriv za situaciju u državi.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zbog takvih kao što si ti i ja bih mogao doći na loš glas.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Stari moj, i ja bih volio biti mlađi.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nije sve u novcu.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da prvo skratim listu želja.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On zapitao: Jesi li siguran da znaš što ja mogu, a što ne mogu?
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On oprao: A kako bi bilo da se negdje zaposliš?

 

 

 

Sudska komedija B

Sudska komedija – brani se da je mito uzeo samo zbog ugleda svoje kancelarije.
Sudska komedija – kada sud osudi našeg to je nepravda koja viče do neba, a kada sud osudi njihovog to je pravda na djelu.
Sudska komedija – odgovor na sučeva pitanja stavio je u istu kuvertu s eurima. Što je sucu jako olakšalo rad.
Sudska komedija – ona je nepravomoćno u očajnoj situaciji.
Sudska komedija – potvrđena je njegova nevinost. Potvrdili euri.
Sudska komedija – put prema slobodi najbrži je u eurima.

 

 

 

Dossier Descartes C

Glumčev Descartes: bio sam već svatko i svašta, dakle jesam.
Humorističarev Descartes: smijete mi se do suza, dakle jesam.
Kockarev Descartes: prokockao sam život, dakle jesam.
Matematičarev Descartes: živim iz broja u broj, dakle jesam.
Paranoikov Descartes: netko me prati, dakle jesam.
Prolaznikov Descartes: prolazim, prolazim, dakle prolazno jesam.
Skeptikov Descartes: jesam, ako baš tako mora biti, dakle jesam.
Stvoriteljev Descartes: vječan sam, dakle jesam.
Vampirov Descartes: bio sam čovjek, dakle jesam.

 

 

 

Ljudska komedija C

Ljudska komedija – odglumio je život. Ali loše.
Ljudska komedija – kod nje je pretvaranje jezika u jezičinu prošlo bezbolno.
Ljudska komedija – on je genijalno blesav.
Ljudska komedija – on je nepodnošljivo normalan.
Ljudska komedija – tko ne uspori na vrijeme, brzo ode.
Ljudska komedija – uhvaćen je u bijegu od realizma.
Ljudska komedija – zgodna je, ali se ne zna kako.

 

Mile Lisica

 

TAKO MI NEDOSTAJEŠ

Ponekad progutam kosmos
Ovaj put
Ćutim ti tišinu

Udišem te
Onako prolećno
Dečije
Lekovito

To parče otkinutih snova
Volim ćutanjem

Da razgalamim
Da raspametim

I da nateram
Svaku tvoju želju

Da poskakuje
Da poludi
Kada ti falim ispod kože
Ispod neba
Ispod lišća

Ponekad samo progutam kosmos
I pomislim

Tako mi nedostaješ
Tako mi nedostaješ

 

 

 

LJUBAVNA

Ona je putovala vozom
U daleku zemlju neku
Ja sam pisao pesmu
U kojoj ljudi bilo nije
Vezao oblake za polomljena stakla
Pio kafu
Stajao u redu da kupim novine
Gledao kroz prozor kako vetar podiže list
Nosi ga
Okreće
Spušta
Podiže
Nosi
Kotrlja
Podiže

Divio se njegovoj slobodi
Od svega eto najviše voleo boje tog istog lista
Ja volim jesen
Vozove nikad voleo nisam

 

 

 

GRAMOFON SVIRA

Njene su oči dva radoznala leptira
Rođena u svitanje
Ispod boja puževe kućice
Ispod lišća mašte pesnika

Kada me gleda
Dišem oprezno svojim očima
I dugo, dugo ronim na dah
Hiljadu snova duboko

Njene su oči dah duhova ljubavi
Muzika svetlosti
Unutrašnja strana želje cveta
Kap slobode

Kada me gleda
Dišem oprezno

Trenutno
Ronim

Gramofon svira

 

 

 

ONA POTAJNO MRZI LEPTIROVE

Ona potajno mrzi leptire
ne voli oblake od mandarina
ne voli cveće od gline

ona često daje bombone beskućnicima
i još češće im priča o nama.

Ona potajno mrzi leptire
ne voli kišobrane kao ni novo vino
ne voli da nešto mora

ona često hrani tišine uspomenama
i još češće male ptice uči da lete.

Ona potajno mrzi leptire
nacrtane na njenoj haljini
na njenom telu
nacrtane
mojom rukom.

 

 

 

BESKRAJNO

Moga si srca himna

Varnica
Leptir
Što se o oblak divno mazi

Cvet si moje duše
Majušno sunce
Pegavo
Što miriše plavo
Na ljubav
Na voće tek ubrano

Dišem te
Dišem prstima

Beskrajno
Beskrajno

 

 

 

TEK JESENJA

Moja tuga je žuta
crvena
siva
usamljena

Moja bol rominja
kaplje inat
kaplje ponos
i sunce se rasipa

Moje oči
moje su oči
nepomična izmaglica

mešanje boja
(počinje)

raskopčavam kožu
septembar je…
septembar je…

 

 

 

NE PITAJ ME KOJE JE BOJE LJUBAV

Ne pitaj me koje je boje poroleće
ispod moje kože
ni da li će cvetati trešnja
u bosonogim očima dečaka
zauvek izgubljenim
između dva zagrljaja

Ne pitaj me koje je boje subota
na jagodicama mojih prstiju
ni da li će nebo biti plavo
kada me probude iz sna
kada sve bude samo pepeo
jednog svitanja

Ne pitaj me koje je boje ljubav
bez tebe

sve je siva
sve je siva

 

 

 

OD ZAGRLJAJA DO ZAGRLJAJA

Da mi je izlečiti dušu
Prestati da te skupljam usnama
U praznoj sobi

Da mi je da mi ne ulaziš pod kožu
Bez razloga
Neizlečiva kao želja

Da mi je zaspati da ne mislim na tebe
A ne sanjati te onda kada zaspim
U par kvadrata sna

Da mi je bar jedan razlog
Da te ne volim
Da te ne osetim između udaha i izdaha
Ispod kože
Ispod dodira
Ispod nedodira
Ispod nedodira najviše

Da mi je
Ponovo verovati prstima
Polomljenim od zagrljaja do zagrljaja

 

 

 

SAN O SUNCU

Ogolelo drvo
što raste uzvodno od tvog stana
plače fosfornim očima

kamene suze

Bilo je kaže zeleno
naslikano rukama deteta
samo su ga grešni kalemili
u prazne saksije

Оgolelo drvo u oku skuplja nebo
plač dečiji
i daje rebro onome

ko mu oprosti
ko mu oprosti

san o suncu

 

 

 

MALA ZVONA

Pod mojom kožom su šume tebe
Tragovi aviona
Ravni krovovi obešeni o kineski kišobran
Mala zvona što zvone još te nema
Još te nema

Pod mojom kožom peru lišće
Sviraju ribama
Mašu zvezdama u sumrak
Mala zvona što zvone još te nema
Još te nema

Pod mojom kožom
Puna knjiga praznih stranica
Na svakoj tvoje ime

 

 

 

KOLIKO JE LJUBAVI TEBE STVARALO

Koliko lepote tvojih predaka je utrošeno na tebe
Kada te ne mogu uporediti ni sa jednim cvetom

Koliko je najlepše muzike celog univerzuma utkano u tvoj glas
Kada ne mogu naći instrument da bude blizu boji glasa tvog

Koliko je zvezda u tvojim očima nastanjeno
Kada je nebo zvezdano samo ako ti gledaš u njega

Koliko te je to ljubavi stvaralo
Kada u meni samo pomisao na tebe pomera planine

Koliko
Koliko

 

 

 

SEĆAJ ME SE

Sećaj me se
po uniformi oblaka

samo za tebe sam je obukao

Sećaj me se
po muzici

samo za tebe sam tišine pretvarao u balade

Sećaj me se
kada niko ne bude

(mirisaću svjetlo na jagode)

 

 

 

ZAGRLJAJ

Oprosti ako poneki zagrljaj ne bude tvoj
ne zamjeri dugo su ruke bile prazne
dugo su grlile mostove
građevine
drveće
dugo su čekale toplinu
dugo su čekale na tebe

Oprosti ako se više ne pronađeš u mojim očima
ne zamjeri dugo si bila svetlost u njima
oprosti mi
oči su te moje isplakale davno

ruke

još nisu,
još nisu

(posvećeno)

 

 

 

ZA DVA ŽIVOTA SAM TE VOLEO

Posle ljubavi
Kišni cvet
U samo jednoj boji ćuti

Na stolu jabuka
Zaleđena od tišine
Od reči koje nedostaju

Pobegneš u drugu sobu
Još gore
Prašina čuva otiske
Verno
Za bolje dane
Za bolje ljude
Posle nas
Mrvim jezik disanjem
Da ne izgovorim jedno ime
Ne mora svako da zna
Da čuje
Mnogo je i to što duša moja zna
Za dva života sam te voleo

Samo za dva

 

 

 

NEKA NE ZNAJU KOLIKO SI SAMA

Čuvao sam njene usne
Na usnama ispucalim od tišine
Nadao sam se
Mirisaće opet dan njenim očima
Čekao nepoznato da je probudi
Da donese proleće
U travi ležao
Da joj budem bliže
Možeš ti to hrabrio sam srce
Pojaviće se ona sa osmehom starim
Nadao se
Čekao
Čekao
Nikada nije

Na grob sam joj posadio maslačke
Neka ne znaju koliko je sama
Koliko sam sam
Ostao

 

 

 

JA ĆUTIM

U mom đžepu
budi se hladno jutro

(ja ćutim)

Pod teretom neba
kaplju boje

(ja ćutim)

U dnu oka skupila se
sva lutanja , mašte

(ja ćutim)

Odjekujem
samo kad čujem,
tvoje ime.

 

 

Branislava Mitić

 

Poezija

Treba mnogo očajanja,
Nezadovoljstva
I razočarenja
Da se napiše
Nekoliko dobrih pesama.

Nije to za svakoga
Bilo da ih piše ili čak da ih čita.

 

 

 

Vedra Ponoć

Ovo je tvoj čas,o dušo,
Tvoj sloboni let u nemušto.
Daleko od knjiga,daleko od umetnosti,
Sa danom gotovim,lekcijom naučenom,
Javljaš se cela,tiha,zagledana,
Prebirajući time koje najviše voliš:
Noć,San,Smrt I Zvezde.

 

 

Imaš Biser

Imaš biser,dijamante
I sve za čim svet uzdiše;
Ti najlepše oči imaš
Mila moja,šta bi htela više?

Tvoje,mile,divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne mi večne pesme
Mila moja,šta bi htela više?

Tvoje mile,divne oči
Mnogim bolom mene biše,
Ti me njima upropasti-
Mila moja,šta bi htela više?

 

 

 

Ljubavna Pesma

Htela bih da budem cvet kraj puta,
A ti da naidješ niz dolinu,
Da me ubere tvoja ruka,
I večno me uzme u svojinu.

Htela bih da sam I vino rujno,
Da ti potečem grlom belim,
Pa-kad se slijem s tobom bujno
Tebe I sebe da iscelim.

 

 

 

Ako Voliš

Ako voliš,pusti
Nek ljubav,preuzme vlast,
Nek preotme srce,
Nek pomuti razum,
Nek ukalja čast…

Trezna bi brinula
Da stvari ne krenu po zlu,
Ako voliš samo dodji,
Dodji I ostani tu…

 

 

 

Ko Je?

Ko Je?
Niko.
To samo kuca srce moje
Vrlo jako
Zbog tebe,
Ali napolju
Mala bronzana ruka
Na drvenoj kapiji
Stoji nepomično
I ne mrda.
Ne mrda ni malim prstom

 

 

 

Uspavanka

Kad izgubim te ja,
Da li ćeš bez mene moći
Da spiš:bez lipe što u noći
Šmori vrh tvoga sna?

Bez mojih reči što se roje,
Gotovo kao trepavice,
Na tvoje grudi,na tvoje lice,
I na celo telo tvoje?

Bez mene,da te najzad tu
Ostavim s tobom sasvim samu,
Kao vrt kroz čiju struji tamu
Miris plodova koji zru?

 

 

 

Liši me Vida

Liši me vida:gledaću tvoj lik,
Zapuši uši moje:slušaću te,
Onemi me:al’zvaću te kroz krik,
Bez nogu još ću k tebi naći put.

Slomi mi ruke:hvataću te srcem;
Zaustaviš li srce meni,sam
Moj mozak tad će kucati I bditi,
A ako mi I mozak ugasiš plač
Na krvi svojoj ja ću te poneti.

 

 

 

Ti si moja strast I moja požuda

Ti I samo ti;
Moje ruke žele samo tebe dodirnuti,
Moje oči žele samo tebe gledati
Moje usne žele samo tebe ljubiti
Moje srce želi samo za tebe kucati,
A ako nisi pored mene
Moje srce nema razloga zašto bi
Kucalo,zato polako prestaje kucati.
Ti I samo ti.

 

Elena Dudok

 

Broj 1
Nebo je mračno
Jak stisak, ruke
-Budi moja!
Nebo u praznini
gde si
spasi me.
Ljutiti pogled
hladan zid
oči pune mraka.
-Nemoj!
Užasan zadah
gruba ruka
bole me grudi
njega, noć skriva
-Gde si?
Nežna koža
oštrica noža
vrelina tela
zid hladan
Topi.
Nebo je mračno
Grešnika
prljavog
skriva.
BLUDOM
pločnik oslikan.
-Tajna.
Krvave suze
niz lice
klize
-Oprosti mi!

 

 

 

Broj 2
Cigareta
Jeftina cigareta

gori

poput beznačajnog života
Njen miris
sporo, bezbolno
nestajanje.
Oronula pepeljara
pepeo u njoj
prljavi pikavci
milion pokušaja
jebeni vetar
rasipa pepeo
sve nade su nestale.

 

 

 

Broj 3
Žilet
Ta malena
tanka
skoro nevidljiva
oštrica
Spasi me
svaki put.
-Kako te spasi?
Spasi me, dopusti mi
da osećam
patnju, bol, suze
-Zašto želiš to da osećaš?
Navikla sam.
Navike se teško menjaju.
Od malena je bolelo
jako
stravično
Zato i dalje nastavljam.

 

 

 

Broj 4
Gađenje
Stojim na ivici
praznina, ponor
tako blizu
dubini
nestanku
približavam se
još samo par koraka
ka nestanku
ili novom postojanju
veliki talasi
mokra suknja
nekoliko suza
Iza mene svetla,
svetla, velikih nada i snova
iskrivljena lica
prljave duše
izgubljene u gadosti,
gadosti užasnog sveta.
Dok prolazim ulicom,
na stotine velikih lica
jednakih
dovoljno bednih da budu jednaki
svet bez neprihvatanja različitosti
ne želim njemu pripadati.
Gađenje.
Savršena reč za ovaj svet.
Prilazim dubini
nestajem.
Gađenje.

 

 

 

Broj 6
Ubistvo
Hodala je ulicom
ubrzani koraci
verovatno je uplašena
zbog onih priča, nemoj kasno noću sama
A ona baš to radi
ponoć je odavno prošla
a njena plava kosa
na povetarcu se
vijori.
Skrenula je u mračnu ulicu,
disanje joj se ubrzalo
otkucaji srca
kao da su odzvanjali ulicom
okrenula se
njena lepota previše
prkosi ovome svetu
Njen miris,
tako brzo te opija
poželiš da je ne ubiješ
ali ipak je
mrtvu u gepek spakuješ.

 

 

 

Broj 7
Sadašnjica i ja
Surova i bolna
Bilo je boljih godina
Vedrijih dana
Toplijih leta i hladnije zime
Više srećnih lica
Nasmejanih starica
Dece na ulicama
Dečaka sa ružama
Devojaka sa knjigama
Stara vremena
Govorim poput neke babe
Istina je da dok pišem ovo ispijam vino i palim treću cigaretu za redom
I volim hladna leta i tople zime
Uživam u bolu današnjice
Otrovne godine
Ni malo empatije prema drugima
Ali zar ja svakako sebi ne bih trebala biti najvažnija?
Pih
Surova sadašnjica.

 

 

 

Broj 9
Zatvorena
Smeđa, oronula
zgrada
sa dvoje vrata
prozori jeze
klimave rešetke bele
Ključ
staklenih vrata
Vrisci, smeh, svađa
dece
velike i male.
Miris jeftine cigarete posvuda.
Televizor
prokleti crtani filmovi
iznova i iznova
zbog onih mlađih
klinci.
Zveket.
-Šta se dešava?
Neko je ponovo u prokletim lancima.
Žive na dva sata.
-Zašto?
Cigareta.
U kupatilu.
Kupatilu broj jedan.

 

 

 

Broj 10
Demoni
Zamršena kosa
poput glave
košmara puna.
-Kriva si za sve!
Govore u glas.
Svaki od njih
Svaki greh
porok
tvoje je.
Da li sam ih sama birala?
Ne.
Oni su.
Glasovi.
Šuštanje.
Ne razumem ih.
-Zašto?
Kriva sam
zato treba da me boli
svaki deo tela
ruka
glava
noga
stomak
grudi
-Nanosi sebi bol!
Puna glava
Prazna glava
Ne znam.
Samo neka boli.

 

 

 

Broj 11
Ko sam ja?
Nekada sam bila toliko
dobra
češće toliko
zla
nekada nisam nikoga
povredila
ali,
uvek je bilo ali,
Zato sam gubila ljude
Ja sam ništa
samo to
ništa, praznina.
Često želim zaspati
ranije, u toku dana
lažem.
Opet.
Opet lažem.
Uvek želim zaspati
ranije.
Nikada se ne buditi.
Želim dopustiti
licu svome
da se davi
udavi
u mraku krvavog jastuka.
To sam ja.

 

 

 

Broj 12
Jutro

Sunce tek sviće
satima već gledam kroz prozor
očekujem ga
novi dan
nove zrake Sunca
potpuni je mrak
ulično osvetljenje
omogućavalo je posmatranje kuće
komšijine
stare
ofucane
kuće
on je po malo smrdeo
deca iz ulice su ga se plašila
pričalo se da je udario psa
to je bila
naša, ulična, strašna,
legenda.
I treba da ga se plaše,
svaki pogled na njega
njegovu kuću
dvorište
stvaralo je u meni novu ideju
ideju za što bolnije ubistvo!
Udario je mog psa
nekoliko puta
i dalje čujem
jauke
krike.
Ali ove noći
uličnog osvetljenja
bilo nije
dozvoljeno mi je
da gledam samo u tamu
osmišljavam smrt nekih drugih ljudi.

 

 

 

Broj 13
Čega se plašiš?
Dobro pitanje, iskreno ne bih znala.
Ne bih znala gde da počnem.
Kada da stanem.
Sa nabrajanjem.
Ali baš te zanima,
navešću ti par primera.
Plašim se onih zora
onih kad je Sunce još uvek negde daleko
stojim u mraku, jutarnjem mraku
tada osećam teskobu.
Plašim se i nestvarnih stvari.
Zapravo ko smo mi da kažemo,
šta je stvarno a šta ne?
Plašim se duha prošlosti
mislim da me i dalje progoni
nije baš prijateljski nastrojen .
Plašim se gubljenja ljudi.
Toliko ih je prošlo
pored mene
uz mene
ali, išli smo ulicom propasti
Samoća.
Plašim se ljubavi.
Kako zavoleti nekoga?
Kako živeti?
Plašim se porodice.
Verujemo u različite stvari
svako je toliko drugačiji
poput šest stranaca
koji se beskrajno vole
Ali ne razumeju se.
Nerazumevanje,
moj strah
Čega se plašim?
Želiš još?
Kroz suze.
Svega!
Samoće!
Življenja!
Osećam se prokleto usamljeno
Bilo gde.
Plašim se da sam razočarenje
beskoristan komad mesa
samo smetam.
Plašim se.
Jako.
One stvari koje se skrivaju u mraku,
manje su strašne od onih skrivenih u mojoj glavi.

 

 

 

Broj 14
Duh prošlosti
Prstom gurka
U leđa
Uskoro će i nožem
Šapuće na uho
Sve što je bilo
Zna sve tajne koje si skrio
Ponavlja ih
Iznova i iznova
Počećeš da sanjaš
Haluciniraš
Bojiš se da će se duh otkinuti kontroli
Da će reći tajne sve
Kako si u gaće piškio do desete
Kako i dalje sa medvedom spavaš
Da majku zoveš mamice
Iako heroinom bodeš se
Tvoj duh zna da si devojku prevario
Muškarca si u vaš krevet uveo
Bilo vam je lepo
Ali sad se kaješ
Jadnicu lažeš
Sebe lažeš
Ti si prljavi mali plačljivko.
Duh će te progoniti
Na kraju
Nož će zabosti, duboko u tebe, i sve laži iz tebe odjednom izvaditi.

 

 

 

Broj 15
Nestvarna bića
Vampir, vukodlak, zombi, duh
Šta su oni?
Zašto je Bog stvarniji od njih?
Vrlo smo nesmotreni
Govorimo šta postoji, šta nepostoji
Ovaj svet je pun neznanja
Zato smo i stvorili religiju
Da imamo usrane odgovore
Šta je bilo?
Šta će biti?
Ta dva pitanja su stvorila Boga.
Nije on stvorio ništa.
Ljudi su.
Neka stvorenja, neka pitanja, trebaju ostati neotkrivena
Da li postoje?
Da li ne postoje?

 

 

 

Broj 16
Šta je stvarnost?
Ulica puna praha
Ljudi smrdljivog daha
Opalo lišće i puno blata
Kišni dani spiraju ljudske laži
Valjda ljudi zato vole jesen
Sve njihove laži odnosi vetar
Prokleta kiša
Pretvara sve u blato
Jesen volim zato što
Posle blata
Spranih lica
Ne vidim više maske
Već podočnjake
Naborana lica
Osluškujem kočijaške psovke
A ne zvukove rađanja prirode
Jer to nije stvarnost
Ne ova u kojoj živimo
Zamišljena je.
Ona prava je prljava
Smrdi
Okorela je
Nestali smo
Voz leptirića, cvetova i ptičica je odavno ispao iz svojih šina.

 

Neprilagođena

Velika šolja, puna čaja
Hladno vreme
Debele čarape, mače na nogama
Treća cigareta
Nekoliko grubih roditeljskih pogleda
Šta da radim, šta da kažem, kako da se ponašam?
Ne moraš mi govoriti da sam stvarno sjebana
Da mi spasa izgleda stvarno nema
Ali da sam to sama želela
Jer to nije prava istina
Istina je da sam ja samo neprilagođena
Teško je ispratiti korak normalnosti
Dok si nešto drugo
Da li sam ja Alisa u Zemlji realnosti?
Da li sam se ovde izgubila?
Prinosim cigaretu svojim usnama
U mom svetu ne bi bilo ovako
Svako bi mogao biti ono što jeste, bez osude
Devojka sa crnom senkom, karminom i čudnom odećom ne bi bila nazvana narkomankom
Ne bi joj čak ni odeća bila čudna
Dečko u roze košulji, lepo očešljan i namirisan, ne bi bio gej, bio bi samo dečko koji voli sebe i brine o svom izgledu
Šta bih bila ja?
Verovatno neko ko živi u malenom stanu, sa nekoliko mačaka, piše svoje misli na papir, koje neki ljudi sa štreberskim naočarama čitaju
Neko ko nedeljom popodne pije vino sa najboljom drugaricom, čekajući zalazak Sunca
Grlimo se na rastanku kao da ne znamo da ćemo se sutra ujutro ponovo videti, uz prvu jutarnju kafu kod nje
I petu cigaretu, jer smo prvu odavno ispušile dok smo prale zube
Neko ko ima roze kosu ili plavu
Onako upečatljivu
Verovatno neko sa upečatljivom dušom, neko ko želi sve znati u dubinu, ne samo površno, neko ko će objašnjavati kako se tako lep svet stvorio satima dok gledam u daljinu
Stvorio se u ovoj čudnoj glavi
Dovoljno čudnoj da osmišljavam svoj svet svako veče pre spavanja
Ulice bi bile pune cveća, svugde bi mirisalo po lalama, irisu, ružama
Bakina bašta bi mirisala po lavandi
Kafići bi bili puni nekih lica u šarenim kaputima sa nasmejanim licima, rukama punih knjiga i starih ploča, slušali bi neku laganu muziku i ispijali zeleni čaj
Ali nisu svi ja
Taj svet neće postojati
Ostaće samo ovaj usrani
Koji ne miriše po lavandi
Već po usranim ljudima i njihovim površnim razmišljanjima
Ostajem ovde, neprilagođena, i baš bih volela nestati

 

 

Broj 17
Otkucaji
Tik tak

sat

noć, dan

bez prestanka

svaki otkucaj, jedan treptaj

gubitak jednog živca

štoperica

otkucava, koliko sati mi treba

za ustajanje

iz običnog kreveta

dok to radim

život otkucava, poslednje dane

srce

poslednje trzaje.

 

 

 

Broj 18
Čudovište
Dišem, ali ne osećam
Jedina stvar koja me može usrećiti
Tako daleko
Molim te, vrati se
Bez tebe, ne mogu živeti
Izgubljena sam, duboko
U mojoj glavi
Ne mogu preživeti bez tebe
Čudovišta unutar sebe
Previše fina
Previše voljena
Vrati se
Učini me užasnom ponovo
Tražim te
Ispod kreveta
U ormanu
Gde si otišao?
Zašto si me ostavio?
Tako sam slaba, kada te nema
Volela sam te
Osetila sam te
Divljao si mojim venama, telom
Sve moje odluke su bile užasne, grozne
Ali pravedne
Tražiš li trave
ili ludih tabletica?
Imam ih, uzeću ih
Vratićeš se.
Sada sam jaka
Govoriš umesto mene
Dišeš za mene
Svaki udah
Malo nikotina
Ili nečeg lepog
Za naš um, dušu
Osećam da me činiš srećnom
Krvavo lice
Mrtav zec
Sreća
Ubijajmo još malo
Ti grozno čudovište. Unutar mene.

 

 

 

Broj 19
Ulica
Hodam ulicom izgubljenih duša
Posmatram sva ta čudna lica
Kao da nose iznad glave znak pitanja
Nisu sigurni ni kuda danas idu
Zanima me gde će završiti
Jer ni ja sama ne znam
Moj hobi je šetanje širokim ulicama
Gde su vozila zabranjena
Posmatranje
Cveća
Drveća
Ljudi.
Ljudi su moj hobi.
Da li je ona namrgođena bakica stvarno ljuta?
Ili joj je lice suviše smežurano
Možda će ovog podneva spremati ručak za ljubav svog života
Kasnije voditi unuke u park i jesti jeftine kokice
A možda, samo možda
Umire od bolova
Danima sedi kući sama
Čita prošlonedeljne novine i psuje današnje političare
Možda.
Da li čovek u crnom, ima neke zle namere?
Da li će nekoga da razapne, svojim snažnim rukama?
Možda će baš sad da potrči, i ukrade ženi u elegantnom kaputu torbicu.
Potrčaće niz ulicu, nikada ga više nećemo videti.
Sretati.
Ali možda, samo možda je brižan otac, muž, bivši muž preminule žene.
Odlazi na groblje.
Groblje je u ovom pravcu.
U crnini je.
Nosi cveće.
Za nju.
Nagađam šta ljudi rade.
Svako mi privuče bar malo pažnje
sagledavam stvari
Svaka priča ima dve strane
Ulica hladnija postaje
Noć pada, verovatno izgledam kao čudak
Idem prema parku, gde se oni drugačiji klinci okupljaju
Ali možda, samo možda
Živim tamo sa tri mačke, kućnom bibliotekom i flašom jeftinog vina.
U miru.
Ulice. Tako divne. Pune zanimacije.

 

 

 

Broj 20
Poslednja pesma
Živela je tiho
Glasno
Živela je povučeno
Otvoreno
Bila je spremna na sve
I ni za šta
Disala je samo za sebe
Ali i za sve
Nije znala tačno ko je
Šta želi, oseća
Izgubila se u nekom delu života
otuđenik
usamljenik
duša bez mira
nemira
Gubila se tako lako
Nestajala polako
Dok niko nije primećivao
Nije osmeh
Nego grč.

Димитрије Цветковић

 

Понедељак 22. Октобар

Треће јутро како се будим овог месеца мислећи на њу. Како сад одједном се све враћа муњевитом брзино као да је све било јуче. И јесте у неку руку, нисам џабе напоменуо горе “треће јутро овог месеца”. 02:24 затворио сам очи, а онда ме је неко пипнуо прстом са леве стране. Окренуо сам се и она је била ту баш поред мене у мом кревету на јастуку који ми служи, да ме штити од хладног зида. Гледа ме и смешка се сва срећна што је поред мене, ееех а тек какав сам ја био сигуран сам да ви то никад не бисте могли видети. Само поред ње ја сам такав. Толко сам био срећан да могу комотно да кажем, да је сад већ гол мог вољеног клуба и емоција та далеко испод те емоције која ми се јавила те вечери. Било је нестварно. Причали смо зезали смо се, гледали Америчку хорор причу и јели Мафине. Дубоко у ноћи прошаптао сам јој на уху да никад нећу одустати од ње, и нисам. Певушио сам јој лагано док сам јој вртео прамен косе. Стално сам то радио кад седнем са особама женског пола, али само сам уживо у томе кад сам био поред ње. Е сад то певушење није било класично певушање неке безвезне песме док сам ја уживао у њеној коси, биле су то тешке песме Ђорђета Балашевића, тешке за певање, а још теже за слушање. Никад ми није замерила што нисам знао да певам, а она је уживала у томе као да је на концерту Балашевића. Вртели смо се тако по кревету смејали, причали зезали. Кроз целу ту причу уграбила је прилику да ми каже. ” Ако будемо икад раскинули, не останемо у контакту, знај да кад би ми се појавио на свадби отишла бих са тобом негде далеко само ти и ја”. Махинало сам се окренуо од срећа, да зграбим телефом да јој пустим једну песму коју смо стално слушали. Та песма је и однела титулу “наше песме”. Кад сам вратио поглед она није била ту, почео сам да се окрећем по кревету и неко ме је повуко јако за рукав нервозно, као да има нешто да ми каже шта сам пропустио. Окренуо сам се и видео јако познато лице, али то није била она већ мој отац. Дошао је са посла, знате јако га је нервирало кад спавам до касно. Каже он мени “буди се ајде, 10:42. Сањит онако га пита ” где је”, и схватим да је то био још један мој сан у низу, овог месеца. .

 

 

Мој Пироте

Пироте мој, имам многе ствари да ти кажем које људи у овом граду пре мене ти нису рекли или нису смели да ти кажу. Знаш чврст си ти, ипак си на граници, а граничари су увек били великог
карактера, са ставом и поносом. Али мислим да те нешто страшно изједа изнутра. Сваки дан шетам твојим улицама, парковима, насељима, крајевима, школским двориштима. Знам те како дишеш, знам твоју нарав и твој карактер. Како старим све ми се више удаљаваш и нестајеш у даљини као последњи зраци сунца овог октобарског поподнева. Видим ја у пуном си успону цветаш, градиш се, на сваки месец дана нека нова зграда, неко ново игралиште, реновирани тротоари, реновиране улице, нов асфалт. Пироте мој за кога нови асфалт? Џаба све то, кад више, тај асфалт не газе градска деца, деца са асфалта, са калдрме, одрасла на твојим улицам, ћошковима, штековима. Не препознајем те више, дошла су нека нова деца, деца пешчаног друма,деца одрасла на њивама, деца која нису јурила кроз твоје уличке, пролазе, пречице, деца која нису трчала што су брже могла, да их не би ухватио дебели панадур са кривом шапком зато што су дигли пола фрижидера. Већ деца која су трчала кроз густу шаш, крила се по таванима штале. Ее Пироте мој, нису то деца која имају херца за крупне ствари, нису то деца које си ти васпиато, баш ти и твоје улице, паркови, школаска дворишта и крајеви. Нису то више деца која ће да кажу “ај на фер”, то су деца од која ћеш и ти Пироте јако да страдаш, нису то деца која си ти васпитао, нису то деца која ће тебе да поштују, поштују оно што си био. Све што ствараш, не ствараш за твоју децу, већ за туђу. Нисам погрешио када сам горе написао да тр изједна нешто изнутра. Као јабука зрела румена, за коју би свако посего, али кад би је загризао, видео би пуно црва у њој и схватио да је она трула. Ее Пироте мој.

 

 

Киша

Хладна среда никаква, киша крене па стане. Имам осећај да нешто јако жели да ми каже. Лупа ми у прозоре јако, као у јутарњим часовима поштар који носи плаву коверту. Нисам џабе нагласио боју коверте, у задње време ми само такве коверте и стижу. Све више пљушти ова ноћна киша. Гледам кроз прозор, како је лепо само опрала улице мога града, чини ми се да је на моју улицу посебно обратила пажњу. Није ово само мој град и није ово само моја улица, већ још нечија. Е да, та особа се сутра враћа у њен родни град и баш пролази њеном улицом. Зато је и киша баш на моју улицу и обратила пажњу. Рекла ми је киша оно што је хтела, а рекла ми је “Она сутра долази”.

 

 

Зашто шољице нису плаво беле?

Зашто шољице нису плаво-беле?
Зашто ти ниси моја малена ?
Зашто ти се свиђа слика поред стакла, а не она преко пута шарена ?
Зашто смо баш у тај кафић сели ?
Зашто не можеш да ми сиђеш са ума?
Зашто скрећеш поглед, дал је све то само глума ?
Зашто је овај кафић тако пун ?
Зашто ме тако нежно гледаш ?
Зашто мало не заћутимо ?
Зашто ми се не предаш ?

 

 

Крај

Волим да се прошуњам по крају, некако ми прија ,дубоко у ноћи поготово. Ако се мало више упустиш међу пролазе, схватићеш какву тежину носи тај асфалт. Зидове које стално гледам ме подсећају шта сам и одакле сам. Крај ме је научио да пуно слушам а мало причам. Улично васпитање ти је овде исто као и кућно васпитање.

 

Томислав Крсмановић

 

ЕСЕЈ О ДУШЕВНОМ ЗДРАВЉУ РОБЕРТА ФИШЕРА, СВЕТСКОГ
ШАХОВСКОГ ШАМПИОНА.

За Роберта Фишера сам чуо први пут још средином 1950-их година, када је и у Југославији одјекнуло да је неки млађани Боби победио на америчком јуниорском шаховском шампионату у јулу 1956. Прочитао сам тада импресиониран да је његов IQ 180, да је он геније раван Ајнштајну.

За време Турнира кандидата у Југославији 1959.године Фишер се сусрео лицем у лице са совјетским шахистима. Очекивао сам да млади геније Фишер убедљиво тријумфује, али је на моје изненађење завршио у средини , изгубио је четири партије од победника турнира Михаила Таља, који је касније победио Ботвиника, и постао светски шампион.

Још од тих дана сам са великом знатижељом пратио све шта се са њим дешавало, све до његове смрти.17 јануара 2008.године. Он је за мене дуги низ година био велика енигма, поготову одкада је почео да .острашћено критикује Америку. Са све присутнијим чуђењем сам се питао: како је могуће да такав геније, овако опако напада своју домовину, светску суперсилу број 1 Америку? Уместо да буде сретан и поносан?

Да ли он за то има оправдане разлоге? трудио сам се да откријем о чему се ради.

Још сам више био запрепашћен његовом, са годинама све присутнијом одбојношћу према његовом, како Јевреје називају“ од Бога изабраном народу?“

Када сам се боље упознао са узроцима његовог гнева, схватио сам да поједини поступци његове државе и званичних шаховских организација према њему, можда нису били потпуно на своме месту, али да ипак није било нимало стварног основа да тако острашћено и фронтално вређа и напада своју земљу и свој народ.

Све ми је то почињало да личи на неодмерене изливе неспутаних емоција? Питао сам се, зар такав геније може себи дозволити тако неконтролисано и недовољно одмерено понашање?

То је за мене погрешна процена стварности? Како је могуће да геније чији је коефицијент интелигенције раван Ајнштајновом, толико застрани?

Ипак, чудни су путеви логике људског разума? Познајем појединце изузетно интелигентне, који би знали понекад да ме запрепасте њиховом ирационалношћу?

Да ли су узроци његових крајње прегрејаних поступака у његовој породици? Зна се ко је његова мајка, пољска Јеврејка, која је студирала медицину у СССР-у. Чланак у Филаделфија Инквајеру наводи да документи ФБИ-ja показују да је његова мајка била тајно праћена. За његовог оца неки тврде да је био Немац, други сматрају да је Фишеров отац уствари чувени мађарски Јеврејин Немањи, за кога кажу да је био један од твораца атомске бомбе. Према Википедији: Иако је Немац Ханс-Герхард Фишер био уписан као отац у Робертовом родном листу, у једном чланку из 2002. године у Филаделфија Инквајеру тврди се да је Фишеров биолошки отац био Пол Феликс Немањи, мађарски физичар јеврејског порекла, који је радио на Менхетн пројекту на развоју атомске бомбе . Немењи је плаћао издржавање за Роберта за време детињства и дечаштва. Каснија истраживања ФБИ-ja су открила да, иако се Фишерова мајка вратила у Сједињене Америчке Државе из Совјетског Савеза 1939. године, њен први муж никад није ушао у земљу после тога, тако да је немогуће да је Боби Фишер (рођен 1943.године) био син Ханс-Герхарда Фишера?

Фишер је у неколико интервјуа почео да се енергично одриче Јевреја, да би све чешће спомињао јеврејску заверу и клевете. Шта то дубински потреса његов его?

Затекао сам се у Београду 1970.године у кратком боравку дошавши из Брисела, сазнао сам да је баш тада у Београд стигао Боби Фишер. Одлучио сам се да га по сваку цену видим изблиза. Нешто сам начуо из његових разговора у хотелском фоајеу, а чуо сам и од присутних наших шахиста, препознао сам међу присутнима и маркантног Светозара Глигорића.  Новинар и шахиста Караклајић је био у друшту Бобија Фишера. Он је Ужичанин. Искористих тренутак када стаде мало у страну, приђох му и рекох.весело неколико лепих речи о Ужичанима и Ерама. Он ме скоро загрли, Ужичани су такви, када им неко годи срцу, они то не крију .,, Боби је необичан младић, “, потпаша ме срдачно по рамену погледавши весело у великог шахисту. ,,Такви су сви генији, чудаци“.додаде. насмејавши се због нечега радостан као мало дете.

Запазио сам да су тада сви присутни Београђани, острашћени шахисти, или знатижељци, били узбуђени, доживљавали су Фишеров боравак у Београду, сусрет и живе разговоре са њим- као велику почаст, понашали су се према њему пријатељски, топло, као да је наше горе лист. У пространој просторији је владало посебно празнично расположење, неки присутни су се просто утркивали облећући око њега, тапшали су га по рамену као до су стари знанци, обраћајући му се са “ Боби“. Срби и Јевреји, то је ис торија вишевековног пријатељства, и овде то увидех, Срби воле Јевреје, осећају се тако блиски са њима. Одакле ми се јави мисао да је Београд место где је се зачео модерни ционизам?,

,, Зашто је он чудак?“обратих се радознало Караклајићу.“

,, Он би требао да буде најсретнији млади човек на свету, а он је тако увек забринут, муче га црне мисли“.нешто хоће да ми појасни. Док сам слушао ове Караклајићеве речи, препознајући радостан у њима растегнуту, скоро распевану ерску ијекавицу, пажљиво сам мотрио сваки покрет великог шахисте Бобија Фишера. Он је тако сличан нашим људима, и по изгледу, непосредан је и има коректан наступ, вероватно је такав због његовог средњеевропског порекла.

,,Боби је још пре скоро десет година тврдио да има неке личне проблеме, убили су његовог боса, онда се обратио Вери у Бога “, чух тада од присутних..

Сетих се да сам негде прочитао да је Фишер постао загрижени читалац Чисте истине (The Plain Truth), часописа кога је издавао Амбасадор колеџ за Све-светску Цркву Божју (Worldwide Church of God), која је такође спонзорисала радио програме које је Фишер слушао.,,Крајем 1963. је био на једном шаховском турниру, када је донео одлуку да престане да шаље ситне добротворне прилоге цркви, и да од тада цркви даје десетину својих прихода. Била је то велика одлука, рекао је.тада Фишер“ рекох то укратко Караклајићу.

,, Занимљиво да тебе то интересује, млађани Боби је тамо пао под њихов утицај , зхватила га је параноја да ће избити Трећи светски рат, и да ће Европска заједница уништити САД и Велику Британију.“

Био сам збуњен и зачуђен овим новим сазнањем.

,,Он уображава да га неко стално надзорава, да је жртва завере “, загонетан постаде и Караклајић.

..Ко и зашто га прати?“ питам, иако имам своје колико толико изграђено објашњење..

.. Боби је убеђен да је невина жртва, повремено је ван себе, полумртав, неиспаван, спас налази у његовој вери која слави јеврејски празник сабат“, сазнах од љубазног саговорника.

,, А како је могуће да напада Јевреје, а у исто време слави сабат? Вероватно у то време још није био расчистио са својим убеђењима?“

Нисам тада добио одговор.

Ипак, када је Фишер добио као награду за победу на једном турниру 200.000,00 долара које је зарадио 1972. године, од тога је дао 61.200 долара Све-светској Цркви Божјој. Тек негде у то време је наступило његово разочарење у Цркву, јер се пророчанство те цркве није остварило, а његов партнер из цркве, Гарнер Тед Армстронг, је био оптужен за учествовање у серији сексуалних скандала, па је због тога смењен као главни водитељ програма Свет сутра.Фишер је тада дефинитивно изгубио илузије о овој организацији и напустио је.

Питам се, да ли је његов антисемитизам тада узимао маха?

Ишао сам даље, његова шаховска каријера открива доста делова ове врло занимљиве слагалице. Пуна је успона до врха светске лествице, али и још много више необичних падова. Да ли је политика у питању? Која, каква, зашто? Ако је данас све политизовано доказ је и шах.?, питам се.

Роберт Фишер је врло занимљива личност, да ли је због своје генијалности, и необичности поимања чињеница можда постао још од раних дана врло занимљива особа за оне који се баве политиком?.

Он је септембра 1972. године постао први амерички шахиста који је освојио светски шампионат у организацији Светске шаховске федерације.Године 1975.званично је изгубио титулу када је Светска шаховска федерација одбила његове услове за одбрану титуле. Гари Каспаров је написао да је од свих светских шампиона у шаху, између Фишера и његових савременика био највећи јаз у историји. Фишерова победа над совјетским шампионом Борисом Спаским за светску титулу у „мечу столећа“ посматрана је као симболична победа Запада, која је подстакла међународну популарност шаха. Његов противник је портретисан, посебно у Сједињеним Државама, као производ безличног, механичког и репресивног система државне контроле, док је Фишер био усамљени геније, који је победио совјетску доминацију.

Као националном хероју, Американци су били спремни да му опросте необично понашање и погледе. Ипак, у популарној култури он је постао симбол генија чија бриљантност је била тако велика да га је на крају уништила. Јер није бранио своју титулу 1975. не могавши да постигне договор с међународном шаховском федерацијом ФИДЕ око услова меча.

Тада је постао још повученији и није играо такмичарске мечеве све до 1992, када је победио у поновном мечу против Спаског.Такмичење је одржано у Југославији, која је тада била под строгим ембаргом Уједињених нација. Ово је довело до Фишеровог конфликта са владом Сједињених Држава, због чега се никада није вратио у своју родну земљу.

Након тога је живео у Мађарској, Немачкој,на Филипинима и у Јапану.Током овог периода давао је све жешће антиамеричке и антисемитске изјаве, упркос свом јеврејском пореклу.

У периоду између 2004. и 2005. након што је његов амерички пасош повучен, јапанске власти су га држале девет месеци под претњом изручења. Након што му је Исланд загарантовао држављанство, јапанске власти су га пустиле у ту земљу, где је живео све до своје смрти 17 јануара 2008.године.

На скупу Азбуковчана који живе у Београду, одржаном у Београду 3 марта 2006.године у хотелу на Ади Циганлији за истим столом сам седео са шаховском легендом, славним, али већ остарелим Светозаром Глигорићем, којом приликом сам са њим дуго разговарао. “ Срео сам Вас 1951 године у шаховском клубу Земун“, са уважавањем му се обратих преко стола, нагнувши му се ближе јер има тешкоћа са слухом.

Он ме загледа са симпатијама:,,А чиме се ви бавите?“ После кратке паузе ми се обрати:,, Моји су пореклом од Љубовије отселили се Ваљеву, зато сам овде“.

Стари велемајстор је деловао сетно и на искрају живота. Свет се мења, сурово збрише прошлост. Док смо нас двојица разговарали, на врсти бине тамо на искрају вeлике сале где је обично хотелски кафански оркестар, се одвијао занимљив пригодан програм. Ипак, није све то било тако бучно, могли смо смирено да мењамо мисли.

Живот је суров и немилосрдан, размишљао сам, време и догађаји газе, све мрве пред собом, ко је горе, сад је доле. Поред мене је седела шховска легенда прохујалих деценија. Својевремено, слављен и од свих уважаван и поштован човек. Преда мном је сада био старији сетан господин, изгледао је ипак млађи него што јесте, он је још прагматичан и полетан за његове године, али тужан смешак на његовом лицу одаје да се мири са неминовностима. Као да су га сви гурнули у запећак, нико није дошао до нас од организатора да поразговарамо, да му колико толико одамо почаст? Каже да је још увек активан, има занимљиве хобије, одан је музици..

Присетих се, ево прилике да поразговарамо о Роберту Фишеру, да сазнам из прве руке, нешто више о томе необичном шаховском витезу тужног лика. Неко га је тако негде назвао-:Дон Кихот, бори се са ветрењачама.

,, Није ми јасно то све што се догодило са Фишером, Американац против Америке, против свога племена, то све не личи на генија какав је он?“, запитах га учтиво.

Легенда југословенског шаха ме смирено погледа:,, Од малена се заљубио у шаховску таблу, гутао је књиге о теорији и пракси шаха, све је побеђивао, имао је изузетно памћење, а коефициент интелигенције 180.“

,, Откуд да се тако генијалан човек тако необично понаша“, упоран сам у мојој жељи да сазнам нешто више о славном шахисти, управо од онога ко би то требао да зна.

,, Фишер је одувек био непредвидив, 1957. је освојио Отворено првенство САД у шаху у доигравању с Артуром Бизгајером. Због овог резултата Фишеру је отворен пут на амерички позивни шампионат. Многи су веровали да је Фишер још увек слаб играч и да ће завршити као последњи. Уместо тога, завршио је као први“, сазнајем још један занимљив податак.

,,У јануару 1958, са 14 година, Фишер је постао амерички шампион. Заједно с титулом, квалификовао се на међузонски турнир, следећу степеницу ка изазивању светског шампиона. Нико није младом Фишеру давао много шанси да се квалификује даље, па је било изненађење када је Фишер, после добре игре у финишу, завршио на деоби петог места. Ови резултати су му донели и титулу велемајстора.У то време, он је био најмлађи велемајстор у историји, и његов рекорд се држао, док 1991. године мађарска шахисткиња Јудит Полгар није постала најмлађи велемајстор.“, одржа ми право предавање.

,,У Југославији 1959. године Фишер се срео лицем у лице са совјетским шаховским „парним ваљком“, Фишер је турнир завршио у средини, изгубио је четири партије од победника турнира Михаила Таља, који је касније победио Ботвиника и постао светски шампион.“, рече док му је мутан и уморан поглед лутао по сали.

,, И Таљ је јеврејске националности“, упитах га

,,Већина шаховских велемајстора су Јевреји, они су библијски мудраци“, он слегну раменима..

,,Много година Фишер је био један од најјачих не-совјетских играча, заједно сa Лајошем Портишом, са Вама и Ларсеном, али није успео да се квалификује за меч за светског првака?“, тражим одговоре од саговорника.

Потстакнут, Глигорић се насмеши драго:,, У наредном циклусу 1962. године, он је убедљиво победио на међузонском турниру у Стокхолму, али је на турниру кандидата у Курасау завршио на четвртом месту. То је било за њега велико разочарење, будући да је претходних година играо изванредно.“

Глигорић настави тихо и полако:,, У следећем циклусу Фишер није учествовао, имао је паранаоичан страх од совјетских играча, да су се сви окренули против њега. Зато је одлучио да не учествује на међузонском турниру уАмстердаму 1964. У следећем циклусу, на међузонском туриру у Сусу (1967), Фишер није успео да се квалификује захваљујући врло контроверзној казни, због које није играо партију са совјетским интер-мајстором Гипслисом. Сматра се да се Фишер није појавио зато што је сматрао непоштеним да мора да игра много партија заредом, али према његовој биографији аутора Била Волса, то је био логичан резултат, јер су организатори турнира стално мењали време играња његових партија због верских празника и суботе (Фишер је у то време био присталица Све-светске Цркве Божје)“. сазнајем поједине новости које нисам знао.
,,Фишер се осећао прогањаним, то су уствари били сукоби између две стране његовог живота: стране посвећене шаху и стране посвећене вери. У интервјуу с Лен Золом тврдио је да ако је ико покушавао да живи по слову закона, то сам био ја. Искрено сам покушавао да будем покоран. Што сам више покушавао, све више сам лудео… Сећам се тренутака када сам се враћао из шаховског клуба кући у четири сата изјутра. неиспаван,полумртав, и покушавао да присилим себе да се молим један сат. Био сам готово ван себе“, излажем моје сазнање о изјавама Бобија Фишера.

,,Фишер је тада сматрао да се његов живот поцепао на два дела: на једној страни је била његова шаховска каријера, на другој страни била су његова верска уверења. Таква је била суштина Фишеровог веровања када је отишао на „Меч столећа“, Глигорић ме уствари подучава.

Мој саговорник , иако је већ стар човек, брзо запажа, и брзо реагује, из мудрог сјактаја његовог погледа открих да је он препознао да то мене јако занима.

,,Фишер је победио на међузонском турниру завршивши са седам узастопних победа. Наставио је истом снагом у мечевима кандидата, победивши своје противнике у серији резултата каква до тада није била виђена. И Марк Тајманов (СССР) и Бент Ларсен из Данске, други најбољи не-совјетски шахиста после Фишера, просто су разнесени резултатом 6:0.. Године 1971. Фишер је коначно заслужио право да изазове светског шампиона, Бориса Спаског, кога никада раније није победио“, слушам пажљиво .

Глигорић је наставио .да ми постепено разјашњава енигму, предосећао сам да ћу тек сазнати оно што ме интересује: ,,Фишерова дугогодишња тврдоглавост у вези с мечевима и условима играња манифестовала се и у припреми меча са Спаским. Од могућих места, Фишер је преферирао Југославију, док је Спаски желео Исланд. Једно време је покушавано да се спор реши тако, да се по део меча одигра на обе локације, али је тај аранжман пропао. У једном тренутку Фишер је изјавио да неће играти меч. Хенри Кисинџер је телефонирао Фишеру, апелујући на његов патриотизам и замолио га да игра.Како год разлог био, Фишер је одлучио да игра.“

Ово што сам чуо од Глигорића даље сам мање више знао:,, Меч између Спаског и Фишера одржан је у Рејкјавику, Исланд, од јула до септембра 1972. године. Фишер је изгубио прве две партије; прву због грубог превида, а другу контумацијом, јер није хтео да игра партију. Изгледало је да ће Фишер изгубити читав меч контумацијом, док Спаски није изненада прихватио Фишеров захтев да се следећа партија одигра у споредној соби, без камера. После тог контроверзног догађаја, Фишер је у следећих 19 партија добио седам, изгубивши само једну, уз 11 ремија. Коначни резултат био је 12½:8½ за Фишера.“.

,,Зар овај тријумф , исход Меча столећа није постао двострука прекретница у Фишеровој каријери – постао је светски шампион, а постао је и најбоље рангирани шахиста до тада по систему рангирања професора Елоа “ постављам питање.

,,Победа над Спаским је сматрана својеврсном пропагандном победом Сједињених Држава у Хладном рату, која је потврдила да је сада најјачи шахиста на свету Американац, у спорту којим су доминирали Совјети од Другог светског рата“, чујем речи Глигорића

Сазнах још занимљивих детаља: ,, Фишер се осећао изданим од цркве која је поштовала Сабат, није славила Ускрс ни Божић, али је прослављала многе дане који су свети Јеврејима, Фишер се због нечега љутио на њему недовољно јасан етницитет Јевреја, када се ради о Англо Саксонцима и Израелу. То је можда подстакло Фишеров антисемитизам и његово веровање у светску заверу против њега.“

У неповезаном разговору сам сазнао да је било предвиђено да Фишер брани титулу против изазивача Анатолија Карпова 1975. Фишер није играо ни на једном турниру откад је освојио титулу, па је поставио много услова за одржавање меча. ФИДЕ се сагласила са свим његовим захтевима, изузев два, одбацивши Фишеров захтев како меч треба да се оконча. Фишер је тврдио да је уобичајени систем (24 партије у којима први играч који освоји 12½ поена побеђује) охрабрује играча који поведе да иде на ремије, што по њему није било добро за шах. Уместо тога Фишер је желео меч с неограниченим бројем партија, а да први играч који освоји десет победа добија меч; ремији се не би рачунали.

Чух од саговорника:,, Многи злобници су сматрали да је овај предлог нереалан, и да ће се меч претворити у тестирање издржљивости, а не вештине. По овим критичарима, напуштени систем „први који добије шест партија“у мечу Карпов-Каспаров 1984. је касније служио као потврда њихових ставова“.

Читао сам да је најконтроверзнији од свих Фишерових услова, међутим, био његов захтев да, у случају да оба играча освоје по девет партија, шампион (у овом случају Фишер) би задржао титулу. То је значило да Фишер треба да добије само девет партија, да би задржао титулу, док би Карпов морао да победи са 10:8. Пошто ФИДЕ није променила правила да би дала Фишеру предност коју претходни шампиони нису имали, Фишер се одрекао титуле у телеграму који је послао председнику ФИДЕ Максу Евеу јуна 1974. Значајно је да је у свом телеграму Фишер нагласио да се одриче титуле шампиона у организацији ФИДЕ. Овај детаљ ће се касније манифестовати у Фишеровој примедби за време поновног меча са Спаским 1992. у којој је Фишер тврдио да је он и даље светски шампион.

Овај Фишеров коментар изазвао је значајну нелагодност у остатку шаховског света, када је организација светског шампионата од стране ФИДЕ жестоко критикована и кулминирала иступањем из ФИДЕ Гарија Каспарова и Најџела Шорта 1993.

Без обзира на све, ускоро после сукоба са ФИДЕ, Фишер је нестао и није играо такмичарски шах готово двадесет година. Нико није знао где се он налази, јер је често мењао места боравка.

Глигорић настави: ,,Фишер је 1982. објавио памфлет (под именом Роберт Д. Џејмс) “Мучили су ме у затвору у Пасадени!“, у коме је детаљно описао своје искуство у вези са хапшењем 1981. године када је погрешно замењен за једног пљачкаша банке. Тврдио је да га је полиција „брутално мучила“. Касније је оптужен за оштећење затворске имовине (конкретно, у питању је био један мадрац!?“

Знам од раније, да је 1984. године Фишер писао уредницима Јеврејске енциклопедије (Encyclopedia Judaica), тражећи да се његово име избаци из публикације јер је тврдио да он није Јеврејин.Био сам запрепашћен када сам сазнао и ове необичне податке.

,, Има ту нешто у њему што је нејасно, или барем тако изгледа на први поглед. Али како каже наш мудри народ-Свако дашто има своје зашто“, просто ме подстиче да даље разговарамо. “ Власт има своју логику која је поптпуно туђа неупућенима, а то је огромна већина. Решење енигме се налази у објашњењу релација ПОРЕДАК УСА- Роберт Фишер“, износим моја размишљања.

После 20 година непојављивања у јавности, Фишер је изашао из изолације да би изазвао Спаског (који је тада био на 96-102. месту рејтинг листе) у „Осветничком мечу 20. века“1992. године, уз посредовање и организацију контроверзног југословенског бизнисмена Јездимира Васиљевића. Овај меч који је одигран уз коришћење његовог новог шаховског сата, одржан је на Светом Стефану у Црној Гори, упркос оштрог ембарга УН, који је укључивао и забрану одржавања спортских такмичења у тадашњој СР Југославији.

Фишер, који је до смрти тврдио да је светски шампион, јер никада није изгубио меч за титулу, захтевао је да организатори објаве меч као „Светски шампионат у шаху“ иако је у то време Гари Каспаров био признати ФИДЕ шампион. Објављено је да је наградни фонд за овај меч 5 милиона долара, а да две трећине припада победнику. Пореска управа Сједињених Држава је обавестила Фишера, пре меча, да је његово учешће против закона, и после меча је издала потерницу за његово хапшење.Фишеру, притиснутом са свих страна, је био преко потребан новац, добио је меч с 10 победа, 5 пораза, уз 15 ремија.

,, Америка је свемоћна, да је хтела могла је забранити његов меч са Спаским, а због нечега то није учинила?“ хоћу да чујем шта на то каже Глигорић.

Он се прену из замишљености: ,, То никако није случајно, вероватно су се сажалили, да му дају новац да преживи.“ Застаде, па уздахну:,, У политици нема сажаљења, само постоје интереси, Фишер је Америци због нечега био потребан, такав какав је, бунтован. “.

Мој саговорник застаде:,, Хоћу да кажем да је он направљен таквим, бунтовним, али се додатно нечим замерио свемоћним владарима Америке. они умеју бити сурови“.

Многи велемајстори који су посматрали меч рекли су да Фишер није играо као у најбољим данима. У књизи „Смртне партије“Гари Каспаров је написао: „Он је играо добро.Било би тесно у нашем међусобном мечу.“

Од 1992. Фишер више није играо такмичарски шах, од тада је повремено давао интервјуе, али само ако су преношени уживо. Године 1999. Фишер је дао телефонски интервју једној радио-станици у Будимпешти, Мађарска у коме је себе описао као „жртву јеврејске завере“.Станица је прекинула интервју, али се слична епизода поновила после терористичког напада на Америку11. септембра 2001. Фишер је дао интервју Паблу Меркаду и велемајстору Тореу на филипинској радио-станици Радио Бомбо, у којем је потврдио свој жестоки антисемитизам, између осталог, говорио је о светској јеврејској завери , и негирао да се Холокауст икада догодио. У једној другој емисији, аплаудирао је терористичком нападу од 11. септембра. „То је дивна вест“,рекао је Фишер. „Аплаудирам том чину. Сједињене Државе и Израел су масакрирале Палестинце много година. Пљачкале их и масакрирале Сада им се све враћа.“

Сличне антисемитске иступе Фишер је имао и на једној радио-станици на Исланду. Фишер је дао потцењивачке примедбе о политичкој ситуацији у шаху, тврдећи да шах контролишу Јевреји, и да је сваки меч за светског шаховског шампиона од кад је он напустио сцену 1975. био намештен. Нови повод за његове изјаве десио се кад је власник стана у Пасадени, Калифорнија, у коме је становао, продао неке његове ствари јер није платио кирију. Тврдио је да је то нови доказ о светској јеврејској завери и злочиначки чин „Америчке владе коју контролишу Јевреји,да би га оклеветали и уништили“. Године 2005. неке Фишерове ствари су продате на аукцији на eBay-у.

Због ових чудних и крајње емотивних изјава Америчка шаховска федерација је 2003. искључила Фишера из чланства, иако је остало нејасно да ли је Фишер ишта знао одетаљима напада, јер је ту изјаву дао истог дана, 11. септембра.

Фишер је наставио да провоцира своју земљу.

13. јула 2004. ухапшен је на међународном аеродрому у Нарити, Јапан, у близини Токија, због намерне употребе поништеног америчког пасоша, приликом покушаја укрцавања на лет Japan Airlines-а до аеродрома Ниној Акино у Манили,Филипини. Тражила га је америчка влада од 1992. године када је играо шаховски меч са Борисом Спаским у Југославији, чиме је прекршио председничку наредбу број 12810 Џорџа Буша издату у вези санкција УН за учествовање у привредном животу Југославије (Влада САД му је 1992. године запретила чак и казном затвора у трајању од 10 година, те се Фишер после меча са Спаскијем више није враћао у САД).

Како је јавила агенција Франс Прес Боби Фишер се одрекао америчког држављанства. Следећег месеца јављено је да се Фишер жени с Мијоко Ватаи, председницом Јапанске шаховске асоцијације, с којом је живео од 2000. године. Спекулисало се да је тај потез направљен да би се омогућило Фишеру да остане у Јапану. Он се такође обратио америчком државном секретару Колину Пауелу, да му помогне да се одрекне америчког држављанства. Ипак, под притиском Сједињених Држава, јапански министар правде одбио је Фишеров захтев да му се дозволи да остане у Јапану и наредио је његову депортацију.

Тражећи начин да избегне депортацију у Сједињене Државе, Фишер је почетком јануара 2005. написао писмо влади Исланда тражећи исландско држављанство. Исландски парламент (Алтинг) је крајем марта једногласно одлучио да Фишеру додели пуно држављанство из хуманих разлога, јер су сматрали да су га неправично прогањале америчка и јапанска влада.

У међувремену, америчка влада подигла је оптужницу против Фишера због избегавања плаћања пореза, како би га спречила да отпутује на Исланд. Када је до јапанских власти дошла потврда о Фишеровом новом држављанству, оне су се сагласиле да му дозволе да одлети у своју нову земљу. Непосредно пре одласка за Исланд, 23. марта, 2005. Боби Фишер и његов портпарол и бранилац Џон Боснић појавили су се накратко на светском сервису БиБиСи-ја, преко телефонске везе са токијског аеродрома. Боснић је изјавио да Фишер више никада неће играти шах, а Фишер је почео да оптужује председника Буша да је криминалац. Оптужио је Јапан да је марионета САД. Боснић је додао да Фишер сада својим домом сматра Исланд. У мају, делегација у којој је био и Борис Спаски посетила је Исланд с намером да Фишера врати за шаховску таблу“, Фишер је рекао да је заинтересован да игра меч с „достојним противником“у Фишеровом насумичном шаху (такође зван и Шах960 –због 960 могућих почетних позиција, који је Фишер измислио 1996. године). Спаски је одговорио да нема намеру да више игра против Фишера.

,,Америчка власт је свезнајућа и свемоћна, она није могла погрешити, због нечега га је казнила“?, поставих питање задремалом саговорнику.,, Откуд њему Јеврејину такав задрти антгисемитизам?“, желим да сазнам шта он мисли о томе. ,,Занимљиво је да се Фишер тако непримерено радује 11 септембру 2001.године. Чудно је све у свему да такав геније не препознаје ко влада светом, како он може да се прегања са свемоћном Америком, од чега само може да има штете, а нема никакве шансе да било шта постигне?“ Наставих: ,,Необично је да је он такав наводно задрти антисемита, за време док је неколико година живео у Будимпешти, се дружио са породицом сестара Полгар, која је такође јеврејског порекла, и да их је тренирао, а касније је отишао у Јапан?“ хоћу да са нашом шаховском легендом исчепркам још неке делиће слагалице.

,,Светски шампион Анатолиј Карпов и Полгарове су тврдиле да постоје две стране Бобија Фишера. Карпов је изјавио да су се и Сједињене Државе и Фишер лоше понашали.“ појашњава Глигорић

,,Да ли је то алузија на Фишерово душевно здравље?“, запитах га директно. Продубљујем моје размишљање:,, Лично имам став да Боби у дубини његове душе уопште није антисемита, никако не могу да прихватим да такав геније може да погрешно процени последице његових искривљених виђења Америке, Јевреја и Израела, пре бих схватио да су то његове претерано емотивне реакције на поједине поступке његовог окружења према њему, које су му на неки начин биле непријатне и штетне. Он је вероватно размажен вундеркинд, од малена уздизан високо као геније, навикао на отсјај дивљења и прихватања, свако друштво поготову америчко, иако је Америка демократска држава, захтева конформизам. Рекао бих да његове поједине реакције нису биле довољно смирене, помало су пркосне, чак и детињасте?“, питам Глигорића.

,,Поготову када се ради о интелектуалцима, можда се генијални Фишер некоме због нечега замерио`?, надопуни ме Глигорић.

Током даљег разговора са Глигорићем, шаховским генијем, сам био изненађен када сам увидео колико је он врстан психолог, да не кажем психијатар: ,,Михаил Таљ се једном благо потсмехнуо Фишеру назвавши га “ кукавица?“

,, Јели мислио да је Фишер плашљивко, или да се стално жали и кука као птица кукавица на неке прогонитеље?“, насмеших му се.

..Боби Фишер је стално био забринут, са разлогом, он се замерио планетарној сили Америци“, реплицира Глигорић.

,, Малопре сте казали да га је можда нечија свемоћ намерно таквим направила?“

,,Можда је Боби помислио да је то Совјетски савез, јер је он имао исгинску параноју од завере совјетских шахиста, иако су многи до њих били такође Јевреји?“,

Упитах га:,, Зар је Фишер могао бити тако наиван да не увиди чињенице?“’

,,Тачно је то, СССР се распао без зрнца барута, да не кажем као кула од карата, али је Боб наставио да хули на Америку и Јевреје, и после распада комунизма и СССР-а, чак се радовао 11 ептембру?“, то је моје питање

Уместо директног одговора чух смирене речи:,, Шахисти који су играли са њим, су мислили да је он не само ексцентрик него и неоснован забринут, Роберт Бернс му је саветовао да оде код психијатра, неки су сматрали да Фишер није нормалан, и рекли су му да је параноичан. Фишер им је на то одговорио да параноичари могу понекад бити у праву.“

,, Фишер је у праву, ако неко има дуге неприлике са неким, он почиње да генерализује, свугде види злонамерне, иако то није увек случај“, износим моја сазнања

Наставих:,, У праву су са његовим душевним проблемима, по свему судећи сјајан ум, Фишер је можда највише визионар шахиста од Јосе Раул Капабланке до данас, он је иновативан, -али он покушава да своју иновативност пројецира ван шаха, и да исказује храбро неке врло неконвенционалне идеје, што помало личи на узнемирене и ивитоперене емоције, или чак на манију проналазаштва?“

Наставих; ,,Шта например? Он је параноичан, оправдано или не, сада то није битно. Али његове потпуно неосноване тврдње да ће Европска заједница уништити САД и Велику Британију, су чудне, и могу се интерпретирати као његова потсвесна тежња да открије нешто ново, необично, што други нису, а друго је шаховска табла на столу, а сасвим друго ваншаховска планета у којој има толико држава и милијарди људских бића“

Глигорић ме је слушао пажљиво, климајући главом, потстичући ме да се до краја изјасним: ,,.Тада је постојао страх од Трећег светског рага између САД и СССР-а?“

Наставих охрабрен: ,, Његове крајње прегрејане изјаве су недостојне врхунског интелектуалца и генија, говорио је о светској јеврејској завери и негирао да се Холокауст икада догодио. аплаудирао је терористичком нападу од 11. септембра. су доказ потсвесне жеље да стално потврђује своју иновативност бомбастичним и оригналникм изјавама. Могуће је да су кроз њега проговориле ранљиве емоције, раније уздизаног и маженог вундеркинда, а сада одбаченог и понижаваног, можда он прича оно што не мисли стварно, проговара инфантилна сујета размаженог детета. Он тврди да Јевреји владају светом, да контролишу и шах, а он Јеврејин се бори против њих? Како их он појединац може победити? А онда каже да га Совјетски савез и совјетски шахисти опструирају? А познато је да су совјетски шахисти махом јеврејске националности? “.

Мој стари мудри саговорник ме погледа:,, Како он сам појединац. а бори се и провоцира водећу силу на планети САД?“

“ Нешто је давно кврцнуло у његовој личности, он погрешно прецењује своју моћ, то помало асоцира на предиомензиран его, или на манију величине“, био је мој одговор.

Упознао сам Глигорића са подацима, које претпостављам он није знао:,, Због низа ранијих антисемитских јавних изговарања и његове похвале на радију 11.септембра 2001. напада на Светски трговински центар, које је је видело много света, америчка јавност га је оценила као размаженог и арогантног.

У последњих неколико година, међутим, истраживачи су дошли да схватања да је Боби Фишер био психички узнемирен од раног детињства“

Глигорић се досети ,, Па да, пажљиво испитивање његовог живота и породице показује да је вероватно трпео од менталних болести, које можда никада неће бити правилно дијагностиковане, или третиране. Какво је било стварно његово душевно здравље? Покушај анализе његовог душевног здравља, захтева увид и разумевање његове личне биографије која је почела 9. марта 1943. године, када је рођен у Чикагу, живот у његовој растуреној породици, нејасности ко му је уопште отац, свакојака сумњичења у врло узбурканом окружењу Хладног рата.“

Симптоматично је да он такав геније се годинама , деценијама, упорно прегања и суди са светском суперсилом број 1? Велики сам критичар совјетске репресивне психијатрије , присетих се начела совјетских психијатара- Онај ко се отворено и упорно бори против свемоћног Совјетског савеза, је очигледно душевно оболео, јер погрешно процењује стварност. Није тачно, многи су се борили против бољшевика да би се изборили за демократизацију. Али друго је СССР, а друго Америка.уместо да рационално прихвати понуђену маслинову гранчицу помирења, после симпатичне реакције америчке јавности , која је у њему својевремено видела националног хероја, победника над СССР-ом у Хладном рату, он крајње ирационално наставља конфронтације. А онда контрадикција, каже: надзоравају ме! Он небулозно тврди да није било Холокауста, итд, итд.

Где је ту његова исправна заснованост на чињеницама? Он ми тако заличи на оне кверулаторе што се вијају по ходницима наших судова истерујући правду, а да је никада не остваре? Он је преморен и изнурен човек, изгубио је компас у времену у коме живи, фиксирао се за раније деценије.

После 20 година непојављивања, Фишер је изазвао Спаског (који је тада био на 96-102. месту рејтинг листе) у „Осветничком мечу 20. века“1992. године, тада је тврдио да је светски шампион, јер никада није изгубио меч за титулу, захтевао је да организатори објаве меч као „Светски шампионат у шаху“ .иако је у то време Гари Каспаров био признати ФИДЕ шампион.

Повремено изјави да је жртва светске завере, САД, Јевреја, совјетских шахиста, Јапана који је марионета САД, медија. Тачно је да је он генијалан шахиста, али да ли је толико важан да цела планета устане против њега?

У његовим поступцима има безброј контрадикција, нападао је Јевреје а у то време је славио Сабат, у Будимпеши се дружио са сестрама Полгар, које су такође као и он Јевр ејке. Правдао се да неко ко је параноичан, може бити стварно жртва прогона? А зашто се онда није измирио са прогонитељима? Час је нападао свемоћне владаре света, час одбијао помирење, да би изјављивао неиспаван и измучен стресовима, да је све чинио да се са њима измири, да учини све што они желе, а да на крају од тога није било ништа, јер они његово кајање нису прихватили? А он им упорно гура прст у очи? Да није мазохиста?, скоро да се запитах.

Њега су неки шахисти, чини ми се и Таљ називали “кукавица, стално се жали да га неко надзорава, опструира. Вероватно су хтели да кажу да је он сувише осетљив, да сви ми живимо у суровом свету, многима сурови моћници стану на жуљ, али они не реагују тако емотивно и повређено као он?

Фишер је кроз цео живот испољавао хировитост и непредвидљивост, у вези са условима играња мечева, местима, пропозцијама, својим политичким ставовима, био би повремено тврдоглав и непопустив.

Непризнати, одбачени или изнурени људи теже понекад да би се истакли, за идејама реформаторства, да изричу необичне ставове. Зар нису биле помало ексцентричне његове изјаве да ће Европска заједница уништити САД и Велику Британију?.Чудно да такав геније испољава толику површност и запада у политичку и сваку другу некоректност?. Фишер се због нечега детиње љутио на њему недовољно јасан етницитет Јевреја, када се ради о Англо Саксонцима и Израелу. Испољавао је необичну инова тивност и покушаје рефомисања шаховских натицања. Што је ФИДА повремено одбацивала.

О његовој натегнутој и импулсивној личности говори податак да је после сукоба с ФИДЕ, Фишер нестао и није играо такмичарски шах готово двадесет година.

“Талмуд је света књига за Јевреје. Он садржава не само религиозну науку Јевреја, него и грађанске законе: приватно право, породично право и казнено право, по Талмуду где год да је био, Јеврејин је прво Јеврејин, а онда држављанн државе у којој живи“, мој саговорник наша шаховска легенда стави пред мене на сто руке са дубоким плавим венама. Светозар Глигорић, као да је забринут, настави смирено ме гледајући право у очи:,, Живимо у свету где је све политизовано, тако и живот и судбина Бобија Фишера, он се дубоко огрешио о свету јеврејску књигу Талмуд, његовим примером су слате поруке свету, како се треба, и како не треба понашати“.

,, ,, Како је такав геније могао себи дозволити да упадне у такву замку, да је не схвати?“

Светозар Глигорић ми се насмеши:,,Чудни су путеви људског разума.И када се ради о генијима, емоције понекада победе логику?

Petar Jovanović

 

„Sreća je lepa dok se čeka.“ Ne žurim da se zaposlim.

 

Znam ja svoj posao. Zato ga i izbegavam.

 

Nisam lenština. Kod nas se tako radi.

 

Ako je u radu spas, nema nam spasa.

 

Mladi spavaju ceo dan, jer očekuju uspeh preko noći.

 

Ko hoće da radi može dobro da zaradi – švercom.

 

Ne mogu svi da se bave politikom! Neko mora i da radi.

 

Vreme radi za mene, godinama sam bez posla.

 

Vreme radi za njega, ali on bi da radi umesto njega.

 

Ceo dan sam radio na poslu. Oka nisam sklopio.

 

Sumnjivi su rudari. Potkopavaju zemlju.

 

Posao ne sme da trpi, radnici su nešto drugo.

 

Moja šansa je uspeh preko noći, jer danju spavam na poslu.

 

Lenj čovek čini sve da ne bi nešto uradio.

 

Džaba je jutro pametnije od večeri, kad mladi spavaju do podne.

 

Kad firma ide na tender, radnici idu na doboš.

 

On je na svom mestu, ali ne i na radnom mestu.

 

Uhvatili su me. Kradem Bogu dane.

 

Prvo otvaraju picerije, a onda prave pizdarije.

 

Preduzimači se bave građevinom. Ugrađuju se u cene.

 

Lakše je promeniti pol, nego radno mesto.

 

Krenulo mi je nizbrdo. Najzad nešto da krene.

 

Ako hoću miran san, moram biti budan na poslu.

 

Hoću da radim po svaku cenu. Koliko treba da platim?

 

Izgubio sam radno mesto. Pošteni nalazač neka ga zadrži.

 

Na visokom je položaju. Radi kao kranista.

 

Dok jedni rade, drugi gledaju svoja posla.

 

Kako da gledam svoja posla kad sam nezaposlen.

 

Kad ću dobiti rešenje za posao? Pitaj Boga.

 

Diplomirao sam pre roka, sada posao ne mogu da nađem.

 

Mladi ne kasne na posao. A i kako bi kad su nezaposleni.

 

Stigla ga kletva ,,imao pa nemao“. Imao je posao, a sada je tehnološki višak.

 

Šta će nam novi zakon o radu? Niko ništa ne radi.

 

Nekada smo mlade jurili na posao, sada ih otpuštamo s posla.

 

Gleda tuđa posla. Još je na evidenciji nezaposlenih.

 

Loši radnici beže s posla, a dobri u inostranstvo.

 

Radnici su nam bedno plaćeni, po učinku.

 

Rad od majmuna stvara čoveka, a biro rada od čoveka stvara majmuna.

 

Rad od majmuna stvara čoveka, sindikat bi da ga obustavlja.

 

Ne ljutim se što me poslodavac smatra magarcem, nego što me tovari.

 

Neće biti novog otpuštanja. Zato nema novog zapošljavanja.

 

Kičma se razvija dok je mlada, a savija dok ne dobiješ radno mesto.

 

Hvala na ponudi! Tražio sam radno mesto, a ne  samar.

 

Naši radnici su isti kao pčele. I oni imaju trutove.

 

Jedni neće da rade, drugi ne znaju da rade, a treći bi samo da rukovode.

 

Ako predsednik ovako nastavi sa otvaranjem radnih mesta, uvozićemo radnu snagu.

 

Vredni ljudi stalno nešto rade. Ostali se bave politikom.

 

Isunjavam sve uslove konkursa. Spremio sam  1000 evra.

 

I ja bih da prilegnem na posao. Spava mi se.

 

Čovek uči dok je živ, a onda to primenjuje u  praksi.

 

Naša praksa ne može opstati ni teoretski.

 

Odluke vlade primeniti u praksi, to nema teorije.

 

Nema teorije da ću biti uspešan u praksi.

 

Ko zapošljava preko veze? Mnogo pitate.

 

Njemu odbiše na glupost, meni od plate.

 

Boris Stanković

 

ZVEDICE

U zvezdano nebo gledam,
Dok na leđima ležm,
Mislima se sav predam,
I od problema bežim.

Pitanje sebi postavim,
Šta me čeka sutra,
Kako da se izbavim,
Od silnih umornih jutra.

Hoću da se veselim,
Da mi je nasmejano lice,
Zar previše želim,
Recite mi zvezdice.

Probleme sam razmatrao,
Odjedom misao mi stade,
Dok nebo sam posmatrao,
Jedna zvezda pade.

Da živim u veselju,
Posle sutrašnjeg svitanja,
Zamislio tu želju,
I imao par pitanja.

Iz radoznalosti čisto,
Kakvo im je stanje?
Ima li zvezda isto?
Ili ih je sada manje?

 

 

 

ČOVEK

Šta je čovek?
Da li će trajati dovek?
Ili će njegovo vreme prestati,
I on sa ovog sveta nestati.

Mnogo je kostiju otkriveno,
Boga pitaj koliko ih je jos skriveno,
I danas mnogima izumiranje preti,
A čovek? Koliko će još biti na planeti?

Svet prevrće naopačke,
Ostala živa bića koristi ko igračke,
Nad njima pravi zločine razne,
Hoće li za to dobiti kazne?

Samog sebe hemijom truje,
Što više da zgrne planove kuje,
Pohlepan sa otrovom nece prestati,
I svojom krivicom će sa sveta nestati.

Tako je kako je, šta je tu je,
Čovečanstvo brzo napreduje,
Ko zna sta nas sutra čeka,
Ali znamo da pohlepi nema leka.

 

 

KOLUMBO

E moj Kristofere,
Tako ti Boga, tako ti vere,
Zašto si putovao toliko?
Tamo gde nije nikad niko.

Da li si iz dosade,
Skupio toliko posade?
Zašto si moj rode,
Otišao preko tolike vode?

Šta te naterao đavo,
Da plovaš okeanom pravo?
A možda je i sam Bog,
Bio vodja puta tvog.

Šta je uspelo Kristofera,
Preko okeana da otera?
Verovatno je bio radoznao,
Pa je indijance upoznao.

E moj Kristofere,
Tako ti Boga, tako ti vere,
Zašto si putovao toliko?
Tamo gde nije nikad niko.

 

 

 

INAT

Zašto ono slatko
uvek traje kratko?
A kad ružno dođe
nikako da prođe.

Zašto kad ti lepo bude
da pokvare svi se trude?
Umesto da gledaju sebe,
hoće da povrede tebe.

Zašto je nekom radost
kad ti nađe neku slabost?
Pakošću ti tamnicu gradi,
a bolom se tvojim sladi.

Zato nikom ništa ne govorim,
jer ne želim da se s alama borim.
Hoću da se sa mnom dušmani muče,
jer ka vrhu me inat vuče.

 

 

 

PESMA BEZ TEME

Vrućina, jedva dišem,
Ne mogu ni pesme da pišem,
Al za tebe se kao uvek trudim,
Želim sreću da ti probudim.

Na žalost u glavi stihova nema,
Ne pada mi na pamet ni jedna tema,
Koliko sam samo pesama do sad napisao,
A sad u glavi ništa što ima smisao.

Ipak ovo i nije tako lako,
Ne piše se dobra pesma tek tako,
Izgleda treba neko vreme,
Da bi se došlo do dobre teme,

Sa pisanjem za trenutak stajem,
Ali ne znaci da se predajem,
Samo od sebe na kratko bežim,
Malo misli da osvežim.

A mozda čak i ovako,
Uspem da te nasmejem lako,
Ili ja u startu grešim,
Pa ne mogu da te nasmešim.

Maja Puhača

 

Hej, Katarina, prošlo je skoro dve godine kako nisam videla onaj tvoj osmeh koji, čini mi se, može da ublaži i najmračnije srce. Znaš…trebalo je više da pričamo, onako iskreno, bez maski i otpora. Ostalo je puno neizrečenih reči koje smo večito odlagale za neko novo sutra. Čoveče, kako mi samo nedostaješ, toliko mi nedostaješ da ti jedva pišem ove reči drhtavom rukom. Žao mi je što te nisam bolje razumela. I žao mi je što te nisam češće grlila..i što nisam bila bolji prijatelj. Često nisam umela da čujem tvoj glas, da shvatim tvoja neobična zapažanja na koja više nikada nisam naišla. Retki su takvi kao ti. Da smo čule jedna drugu, možda bi danas sedele negde, posmatrale sunce i pričale o Flojdima. Možda bi čak slušale zajedno neko njihovo remek- delo i objašnjavale jedna drugoj dubinu i suštinu njihove muzike. I ja bih te slušala pažljivo dok mi pričaš kako si se zaljubila u onog dečka sa gitarom koji te je pozvao da idete zajedno na koncert! Često razmišljam o onoj decembarskoj večeri kada smo sedele na Kosančićevom vencu, i kada sam odlućila da te oteram iz svog sveta koji se tada raspadao. Sećam se kako si tada pokupila sve deliće svog srca i otrčala si, otrčala si tako brzo, pre nego što sam uspela išta da izustim. Otišla si i više nikada se nisi vratila. I tek onda kad sam shvatila da te nema, počela sam da brinem o tebi. Pitam se, često se pitam da li si dobro?  Da li ti je osmeh i dalje onako blistav, neiskvaren i nežan? Pitam se, Kaća, da li i dalje veruješ u magiju ovog života? Da li si i dalje onako sigurna da je muzika ta koja spašava tiho ovaj svet baš svaki dan? Muče me razna pitanja… Da li su te povredili? Da li si počela da slušaš svoj unutrašnji glas koji je češto bio ućutkan bukom drugih ljudi? I, na kraju, da li se i dalje boriš sa sobom…ili su se oluje završile i sada si negde pronašla svoj mir koji si oduvek jako želela? Eh, moja Katarina, ponekada dok hodam ovim beogradskim ulicama, učini mi se tvoj lik i skoro da te dozovem uzbuđenim glasom…ali onda shvatim da je to samo iluzija. Priviđenje nastalo usled moje velike želje da te opet ugledam. Ipak te ove beogradske ulice tako prokleto dobro skrivaju od mene! Ali samo da znaš nešto… ja još uvek verujem da ćemo se videti jednog, možda, sasvim običnog dana. Možda baš onda kada obe naučimo malo više o sebi, svetu, o ljudima. Kada budem spremna da ti ispričam sve one priče koje čuvam samo za tebe. Kada poželiš da mi pričaš o svom ocu koja je jednom davno otišao i napravio prazninu u tvom srcu.  A ako se u međuvremenu desi da te ovaj život slomi, da kamen koji nosiš postane pretežak i ti pomisliš da više nemaš gde da sletiš, pozovi me. Jer ja već godinama čuvam jedan topli deo svog srca samo za tebe. Podelićemo taj teret, taj težak dan, i ja…ja ću dati sve od sebe da opet poletiš onako kako si oduvek umela! Do tada, čuvaj se moj stari prijatelju i obasjavaj ovaj svet kao što si nekada moj!

Tvoja Maja

6.12.2018.

 

Petar Jovanović

 

Izgubio sam đačku knjižicu. Šifra: Srećan đak.

 

Vratio sam knjižicu đačku, čim sam je pročitao.

 

U đačkoj knjižici nije sve tako crno. Korice su crvene.

 

Odlikašima su posle osnovne škole širom otvorena vrata – na tramvajima, trolejbusima, autobusima…

 

Završiću školu za osam do deset godina. To je samo pitanje vremena.

 

Dobro sam napredovao u školi. Šteta je što sam maturirao.

 

U školi sam imao i krizne godine. One od I do VIII razreda.

 

Dovitljivi đaci đačke knjižice sa dobrim ocenama drže u zamrzivaču.

 

Išao sam u korak sa dobrim đacima, a onda nastavio svojim putem.

 

Mada je slaba konkurencija, ali teško je biti dobar đak.

 

Šansa da budem dobar đak je u mojim rukama. Toliko se smanjila.

 

Moj drug je poludeo, završio je školu sa svim peticama.

 

Najbolji učenici najviše obećavaju da će se popraviti.

 

Najteže je učeniku generacije, nema na koga da se ugleda.

 

Neka odličnim prođu najbolji đaci, ali samo ako su zaslužili.

 

Najboljim učenicima ne treba davati najbolje ocene, pokvariće se.

 

Pored tolike pameti, lako mu je da se pravi lud.

 

Ne poznajem geografiju, ali mama poznaje geografičarku.

 

Gegrafičarki je sumnjiva Zemlja što se toliko vrti oko Sunca.

 

Sa neučenjem geografije, prešao sam sve granice.

 

Na geografiji je kao u busu, često se čuje: – Pokažite karte!

 

Koliko lutam na karti, čudi me da ja nisam otkrio Ameriku.

 

Nabaviću kompas. Kad vidim geografičarku, izgubim se.

 

Obećavaju mi brda i doline, samo da popravim jedinicu iz geografije.

 

Geografičar je pravi Kolumbo, kad prepisujem odmah me otkrije.

 

Gegrafičarka bi da pričam o Severnom polu, a ja bih da pričam o lepšem polu.

 

Roditelji su mi obećavali brda i doline, i na kraju kupili geografsku kartu.

 

Zemlja je okrugla: prošle godine sam bio prvi razred i opet sam.

 

U muzičkoj školi najveća mi je uvreda kada mi kažu: – ne sviraj!

 

Odsvirao sam svoje. Izbacili su me iz muzičke škole.

 

Loš je muzičar. Lako ga izbace iz takta.

 

Kad naš profesor diriguje i đaci bez sluha propevaju.

 

Došao je na probu hora bez tablice „L“?

 

Naša škola je novog vakta: izveli bi i Mocarta iz takta.

 

Moj kontrolni iz muzičkog je kao Beovenova „Deveta simfonija“ – nedovršen.

 

Na času muzičkog čim sam čuo Bramsovu uspavanku, zaspao sam.

 

Zbog jedinice iz muzičkog nisam pevao, kukao sam u sebi.

 

Koliko para toliko muzike – reče profesor muzike i otpoče štrajk.

 

Kako da pevam, kad muzičar na mene povisuje ton?

 

Krajnje je vreme da se kompozitori usaglase i da simfonije imaju jedan stav.

 

Tolika gužva je bila na koncertu da je dirigent morao non-stop da stoji.

 

Pad će biti bezbedan. Već sam obavestio roditelje da ću pasti u školi.

 

Ne znam zašto sam na popravnom pao. Još nije pronađena crna kutija.

 

Tata, neću ponavljati, mada nikada ne treba gubiti nadu.

 

Kako učiti? Treći put idem u isti razred, valjda ja znam najbolje.

 

Važno je učestvovati – kad već ne možeš da završiš razred.

 

Pa šta ako idem više puta u isti razred, to je stvar navike.

 

Da bih utvrdio gradivo, morao sam dva puta da ponavljam.

 

Postigao sam slab uspeh u školi. To je jače od mene.

 

Sudbina mog uspeha u školi je u mojim rukama. Eto nesreće.

 

Izgubio sam pravo na školovanje. Ko zna zašto je to dobro.

 

Izgubio sam godinu. Poštenom nalazaču sleduje nagrada.

 

Prosim dvojke, ponos mi ne dozvoljava da ponavljam.

 

Opet ponavljam razred. To je već tradicija koja obavezuje.

 

Ne brinem za dobar uspeh. Čega nema bez njega se može.

 

Makar dobio sve jedinice, ove godine ne smem ponavljati.

 

Imam sve jedinice, sad bar znam na čemu sam.

 

Zbog mojih ocena ne treba paničiti. Kasno je.

 

Ovoliki neuspesi u školi… Pa, to još nikome nije uspelo.

 

Nisam ponavljao gradivo, nego razred.

 

Više ne dobijam jedinice u školi, ispisao sam se.

 

Izgubio sam godinu. Možda je na birou za izgubljene stvari.

 

Neznanje ne pada u zaborav. Prenosi s kolena na koleno.

 

Opet je ponavljao, a pitate otkud mu toliko znanja.

 

Optimista veruje da mu u đačkoj knjižici i jedinice lepo stoje.

 

Odlično se plasirao u gimnazuiji – već dve godine je prvak.

 

Imam dobru i lošu vest: ne treba da kupujem knjige, ponavljao sam.

 

Tačno znam kad ću završiti školu. Biće to jednog lepog dana.

 

Sve teče, sve se menja, a mene nikako da prevedu u drugi razred.

 

Ne možete od mene tražiti petice. Odakle mi?

 

U nižim razredima deset posto učenika gubi godinu, u višim je tolika prolaznost.

 

Tri puta sam išao u isti razred. Više mi ni bog ne može pomoći.

 

Na ocenu učenik ima pravo žalbe. Može da se žali kome hoće.

 

I ponovac je zadovoljan. Stekao je vrlo dobro iskustvo.

 

Ako svako zlo ima svoje dobro, sa pet jedinica mi se ne piše loše.

 

Svako može da ponavlja dva puta, ali to se samo meni dešava.

 

Sa jedinicama sam prečistio. Promenio sam školu.

 

Džaba idem na popravni iz istorije. Istorija se ponavlja.

 

Istorija se ponavlja, ali kod mene i matematika.

 

Istorija se ponavlja, jer neki slabije kapiraju gradivo.

 

Istorija se ponavlja, to ponovci najbolje znaju.

 

Istorija je ostala ista, ja sam ponavljao.

 

Istorija se ponavlja. Nisam jedi ni ponavljač.

 

Kažu da sam junac, jer sam pao u junskom roku.

 

Šta će mi svedočansrtvo? Svedoci su mi drugovi iz razreda.

 

Đačka knjižica mi je kao šahovska tabla. Sve problem do problema.

 

Menjam đačku knjižicu sa puno jedinica, za štednu sa puno nula.

 

Neopravdano sam izostao sa nastave. A trebalo je – opravdano.

 

Bežanje sa časova se ne isplati, ali ne treba sve gledati kroz dinar.

 

Ja sam iznad situacije, hodam po klupama.

 

Ko se poslednji smeje, izbace ga sa časa.

 

Isterivao sam pravdu. U školi je ne podnosim.

 

Ma koji Šekspir, drama koju mi napravimo najbolja je.

 

Kako je Dante napisao Pakao, kad nije poznavao moje društvo.

 

Pomirio bih se sa činjenicama, ali neće one sa mnom.

 

Nije me tukao u afektu, već u učionici.

 

Imam govornu manu, mnogo psujem.

 

Ometaću nastavu dok profesorima ne dosadi. Ne mogu ni oni večito.

 

U vezi discipline ja činim sve. Drugi neće ni toliko.

 

Ulica bi mogla da nosi moje ime. Na ulici sam proveo najviše vremena.

 

U pomoć! U topio sam se u loše društvo.

 

Pokušao je glavom kroz zid i došlo ga glave.

 

Bio sam nemiran, ali to je prošlost. Ja se svoje prošlosti ne odričem tek tako.

 

Jesam najmanji, ali znam da pravim velike gluposti.

 

Od mene nema boljeg, ali ni goreg. Ja sam primer za sve.

 

Najgore je prošlo, izbacili su me iz škole.

 

U razredu svi smo kao jedan. Da ne kažem koji.

 

Izvukao sam se. U školi su osudili moj postupak, a ne mene.

 

Nije tačno da u školi sedim na ušima, ne drži me mesto.

 

O disciplini se govori mnogo, kada je ima malo.

 

Ne insistiram na traženju krivca. Možda sam to baš ja.

 

Za nered u školi niko nije kriv. Svi su zaslužni.

 

Pravo pozorište: glumac plače, a moji drugari se smeju.

 

Život piše romane, a ja u školi pravim drame.

 

U školskom dvorištu ne popušta pametniji, nego slabiji.

 

Trenutno sam miran đak i to jednom zauvek zapamtite.

 

Kažu da sečem granu na kojoj sedim. Misle da još nisam sišao s drveta.

 

U školi sam ih ponašanjem očarao i razočarao.

 

Pogledajte onog vrednog đaka. E, takav sam ja.

 

Lupam na času. Nadam se da niko ne spava.

 

U školu ne idem redovno, ali mi je simpatična.

 

U školi se uvek lepo osećam – za vreme odmora.

 

Čovek se uči dok ga ne izbace iz škole.

 

Treba objektivno lepo da govorite o meni.

 

Tačni smo kao sat. Ni minut na času ne ostajemo posle zvona.

 

Ne traba nam pasoš: prešli smo sve granice.

 

Imao sam kompleks velikog nosa. Razbili su mi kompleks.

 

Šta će nam pozorište, kad mi i u školi pravimo scene.

 

Profesori su sa mnom zadovoljni – kada nisam na času.

 

Kod nemirnih đaka mozak je nešto teži, jer im svašta pada na pamet.

 

Svojih pet minuta iskoristio sam kao mali školski raspust.

 

Nisam slušao besplatne savete. To me skupo koštalo.

 

Misle da sam anđeo, a ja znam sto đavola.

 

Najmirniji sam đak! Dobro, nije tačno, ali lepo zvuči.

 

Svaki novi nestašluk u školi dokaz je da stari nisu valjali.

 

Na školskom odmoru svi smo kao jedan, onaj najgori.

 

U školi sasm se popravio. Možda je to neko od vas primetio.

 

Kako ostati normalan, kad ti ne tolerišu lude godine.

 

Vratiću se u školu, nastavnicima treba pružiti još jednu šansu.

 

Govore da sam kolovođa, a ja nigde ne vidim kolo.

 

Nikako da se smirim. Nisam ja kriv, đavo mi neda mira.

 

Kod nas i najbolji đaci obećavaju da će se popraviti.

 

Iako nemamo đačku kuhinju, često zakuvamo.

 

Kad ne znam šta ću sa sobom, bavim se drugima.

 

Hajde što nam profesor fizičkog izbija bubice iz glave, ali zašto zube.

 

Došlo je mojih pet minuta, zvoni za mali odmor.

 

Živim u oblacima. Kad porastem biću pilot.

 

Živim u oblacima, dok profesor ne zagrmi.

 

Hteo sam da dođem pameti, ali nemam vremena.

 

Kad podelim dane u godini sa danima provedenim u igri, nedostaju mi dva dana.

 

U školi služim za primer – lošeg đaka.

 

Izašli smo ranije iz škole. Čekamo bolje sutra.

 

Biće brašna. Na času samo meljemo.

 

Ne treba nam pasoš. Prešli smo sve granice.

 

Jedan đak je dovoljan da napravi gužvu. Znam po sebi.

 

Iatina je, mnogo lažem.

 

Mršav sam. Svi na mene vrše pritisak.

 

Iz ove kože u drugu ne mogu – jedino da idem u skaj.

 

Fudbaleri iz našeg razreda šutiraju jedan drugog.

 

Život piše romane, a ja u školi pravim drame.

 

Drug i ja smo u školi zamenili uloge, repertoar je ostao isti.

 

Majmuni su sišli s drveta, a mi s uma.

 

U školi nema deteline sa četiri lista, sve sama kopriva.

 

Da sam kameleon ne bi me biolog primetio na času.

 

Biolog kaže da smo postali od majmuna. Moj tata to poriče.

 

Predaje biologiju, a poludi kada vidi miša.

 

Svi smo postali od majmuna. Jedni ranije, drugi kasnije.

 

Kada porastem biću slikarka – volim da se crtam.

 

Mi smo ludi đaci i pred nama profesori deluju zbunjeno.

 

U školi sa svima mogu da se merim. Imam najviše kilograma.

 

Redari recite profesoru da me nema na času. Vi umete sa njim.

 

Bići mali genije. Veličinu sam već postigao.

 

Na pravom smo putu, kad se vraćamo iz škole.

 

O disciplini u školi se govori mnogo, kada je ima malo.

 

U školi možeš da se ponašaš kako hoćeš, ali ne smeš.

 

Ima mnogo dobre dece. Evo, na primer, ja!

 

U našem razredu većina štrči.

 

Iako sam mršav, uvek izvučem deblji kraj.

 

Ja delim pravdu, jer ne znam šta bih sa njom.

 

Svi su bili na mojoj strani, zato je klupa i pukla.

 

Gde su đaci loši, profesorima se loše piše.

 

Govore da sam kolovođa, a ja nigde ne vidim kolo.

 

Oduševiću profesore u školi… 1. aprila.

 

Imam ja i drugih argumenata, ali ih čuvam za slučaj da ne pobedi pesnica.

 

Na školskom odmoru ne popušta pametniji, već slabiji.

 

Ne treba ići glavom kroz zid, zidove treba čuvati u školi.

 

Eh, da mi je sada tu profesor da mi da savet koji neću poslušati.

 

Koliko u školi ima miševa vidi se kada biologičarka vrisne.

 

U školi sam ostavio snažan utisak – na sebe.

 

Kad profesor poljoprivredne škole zabrazdi, učenici nadrljaju.

 

Nisam nezdrav da idem u medicinsku školu.

 

Pukla je tikva u poljoprivrednoj školi.

 

Nisam mutav da idem na jezički smer.

 

U poljoprivrednoj školi nikako da se opasulje.

 

Neobećavajte mi brda i doline, neću da idem u poljoprivrednu školu.

 

Drag mi je Platon, ali je dvojka iz filozofije još draža.

 

Mani se ćorava posla, nećeš završiti za optičara.

 

Moj drug se odlično plasirao u školi – dve godine je prvak.

 

Nisu mi potrebne knjige, upisala sam se u školu lepote.

 

U poljoprivrednoj školi mlate praznu slamu.

 

U školi cvetaju ruže jedino učenicima hortikulture.

 

Dok ne izaberem fakultet, studiraću srednju školu.

 

Imam jasnu viziju o izboru zanimanja, jedino ne znam šta me čeka.

 

Jedva čekam matursko veče, da mi svane.

 

Ne idem na fakultet. Ne volim da mi neko drži predavanja.

 

Sa ovakvim znanjem nećeš završiti ni privatni fakultet.

 

Dosta ste studirali prava, pređite malo na obaveze.

 

Nema te gluposti koju filozof ne bi naučno objasnio.

 

Njima je krivo što sam upisao pravo.

 

I ja sam vukovac. Na fakultetu imam sve petice.

 

Znanje je na ceni. Daš 1ooo eura i prime te na fakultet.

 

Roditelji sa sela rasprodaju ovce – da im deca bleje u gradu.

 

Dok mi je sin sazreo, ja sam podetinjio.

 

Sin vam je na dobrom putu. Preciznije: u kafiću pored puta.

 

Ako opet poskupe udžbenici, bolje je da mi sin ponavlja.

 

Izveo sam dete na put. Sada može da prosi.

 

Tajna mog uspeha je u mojim preambicioznim roditeljima.

 

Sve pare dadoh za besplatno školovanje dece.

 

Najzad sam stao na svoje noge. Tata je prodao auto.

 

Meni u školi ne škripi. Tata stalno podmazuje.

 

Kad će školski raspust – da se roditelji odmore od domaćih zadataka.

 

Rodbina mi se divi. Kakva neinformisanost.

 

Kupili su mi roditelji bubanj, da ne lupam u prazno.

 

Posle rodeteljskog, zbog đačke trebaće mi zdravstvena knjižica.

 

Mama me pere, a tata pegla.

 

Hajd što tata prebija dugove, ali zašto mene.

 

Dete mu vaspitava ulica – i to jednosmerna.

 

Marks je napisao kapital, a moj tata ga stvorio kao trgovac.

 

Idem u salon nameštaja da kupim švedski sto.

 

Ne znam ko mi više radi o glavi – roditelji ili profesori.

 

U školi mi je teško, a roditelji bi baš sada da počnem da učim.

 

Šta da radim? Tata je na poslu, mama kod komšinice, a kompjuter u kvaru.

 

Zbog bolova u glavi mama me vodila doktoru. Dokazano je da nemam ništa.

 

Razrednik je mojim roditeljima rekao: „Vaš sin se mene boji, to me i plaši“.

 

Ne umem da lažem. Srećom, roditelji mi ipak veruju.

 

Tata izbegavam časove matematike, ali i ti izbegavaš roditeljske sastanke.

 

Moj tata drži sve konce u rukama. On je krojač.

 

Tamara Jovanov

 

DA SE NE ZABORAVI
autor o seriji slika

Serija slika „Da se ne zaboravi“ je započeta u oktobru 2018. godine.
Sačinjena je od portreta ljudi u poznom životnom dobu i od pratećih slika rađenih po fotografijama iz njihovog detinjstva – školskih fotografija, porodičnih grupnih do fotografija koje predstavljaju scene ih svakodnevnog života i odrastanja decenijama pre nas.
Zamisao je da glavne slike, portreti skoro prirodne veličine, budu u setnom koloritu – pastelnih, bledunjavih boja, koje transparentno, bez ukrašavanja, prikazuju nežnost i istrošenost ruku, topli pogled u sećanje i bore na licu koje su priča sama za sebe.
Sve je počelo portretom „Deda“ (2018), sa, za početak, dve manje, crno-bele slike, po retkim fotografijama iz njegovog detinjstva – grupna slika sa kraja četvrtog razreda osnovne škole u rodnom selu („Razred“, 2018) i slika njegovih roditelja u dvorištu („Ispred kuće za sir“, 2018).
Inspiracija za seriju „Da se ne zaboravi“ je mnogo puta nagrađivana pesma o dedi pod nazivom „Himna domovini“, koja govori o dedinom odlasku iz rodnog sela za grad.

„HIMNA DOMOVINI“
(dedi)

Od dece atara i majke zrelog sunca,
od onih što iz nage niskosti dohvate šljivu,
opijenih večitom smenom novih begunca,
snagom napregnute volje u modru njivu,

što su gladnim usnama do krvi grizli
zemlju Eve i Adama, razjarenu, nepromenljivu;
u dremežu ovog života adresirali
vrhove veka gospodstva, nezamenljive,

ispod južnog čempresa biće formirali,
tužne zvuke kosovske devojke, sanjive,
steg života, oblačne zore – alarmirali,
pružili ruke, kao mrtve arhive,

i golema zelena polja asfaltirali,
časne ponose na prste izbrojive, sreće su podelile,
a veru i rane, i smokvu i dud – ugravirali,
u srce lomno srpskoga seljaka – nalile.

Tamara Jovanov

 

Ideja čitave serije, koja će uslediti, jeste upravo priča o ljudima, beleženje njihovog života u večnost, pominjanje ključnih trenutaka u njihovom odrastanju i na kraju – sam portret koji ponosno stoji i nosi poruku – to sam ja.
Cilj je ne zaboraviti, cilj je ostavljanje traga da su tu, da koračaju po zemlji puni mudrosti, nauka, doživljaja i priča.
Stoga, upravo ova serija, predstavlja humanost i živost u svojoj pravoj formi, predstavlja esenciju bića koja se krije ispod prikazanog. Slike komuniciraju sa posmatračem – naš pogled pokušava da shvati koje sve priče nosi naslikana osoba, ulazeći duboko u njihovu psihu.
Poenta je, zapravo, da posmatrač bude dirnut prikazanim, da mu se pogled i misao zadrži na rukama, snažno oslikanim, koje drže crno-belu fotografiju iz mladosti, na zamišljenim licima i kožom koja deluje toplo na dodir.
Portreti odišu životom, nose nas kroz reku svesnih misli, prošlih iskustva, osećaja i introspekcije, jer je to ono što slikarstvo za mene znači – očuvanje emocija i izražavanja, koje proizilaze iz samog modela.

 

Александра Зекић


Некад

Беше то стан на првом спрату једне мање стамбене зграде коју су чиниле врло срећне комшије.Тинејџери који су били већина наспрам нас млађих, чували су и учили нас разним играма по доласку из школе.Они су нам поред школе такорећи били главни извор неких нових дешавања и информација.Училе су се тада и прве рецитације, нове речи енглеског језика, а о математици се говорило јако мало, вероватно зато што је то и за њих саме била „једначина са великим бројем непознатих“.

Славили су се празници, са нестрпљењем чекао пријем новогодишњих пакетића, а напољу се одигравале праве чаролије.Све битне игре су своје креације имале напољу.Телевизор као уређај је био занимљив само око 19h, јер су тада ишли цртани филмови у трајању не више од 15 минута, а после тога би се одлазило на спавање.

Палачинци са еурокремом које је спремала драга комшиница били су права посластица како за одрасле тако и за нас млађе.Маме и тате су ишли на посао, а по повратку са посла понекад доносили и поклоне.Викендима се одлазило на излете и у посете код бака и дека.

Радним данима се ишло у школе и забавишта, а најсрећнији дани су били када је по распореду следило физичко.Тада би се по лепом времену испред школе играле између две ватре.Такође права посластица у школи били су дани када смо презентовали прочитане лектире, надметали се ко ће одговорити на већи број питања наставника или учитеља.

У том периоду о савременом средству званом рачунар није се знало скоро ништа и сви су били много срећнији.

 

 

Сад

Надовезујући се на претходну причу сећам се да је у VII разреду основне школе, у соби која је била моја, на радном столу купљеном и постављеном за њега, своје место пронашао и он, чувени рачунар.Његова појава условила је и потребу за увођењем интернета без кога данас ниједно дете не може.Уводећи интернет све је постало доступно и на дохват руке, без да се детаљно трага, чита или ради и контактира неко као пре када би смо све то морали радити како би добили адекватне информације.Цртани филмови данас су 24 сата дневно доступни деци те самим тим губе некадашњу атракцију, јер све чега има превише углавном престаје бити занимљиво.Телевизор постаје превише занимљив јер обилује како огромном количином цртаних филмова тако и агресивним емисијама и филмовима, а деца све више своје узоре проналазе у тим „прљавим“ јунацима.

Некада дуго очекивани поклони и изненађења која су нам приређивали родитељи, другари и родбина, данас су прекривени плаштом дечијих наредби и жеља које сами одређују.Палачинке више не спрема драга мама или комшиница јер ко за то данас има времена, већ се поменута посластица једе и вари у или испред малих продавница брзе хране.

Уместо игре између две ватре, играју се таблетима и паметним телефонима, а за њих им није потребно друштво другара већ су сами себи довољни.Кратак сажетак, некада жељно читаних књига данас се може „набавити“ једним кликом миша на гугллу, без читања и схватања саме поруке и поуке коју цела књига нуди.Са екскурзија се враћају са све мање сувенира и лепих утисака, али са све више физичких озледа од пијанства и сличних порока као и са великим бројем направљених селфија о којима се данима прича.

Како, када и зашто смо обрнули некада лепе навике и животне ситуације као и докле ће наставити да трају, питајмо се….

Валентина Николова

 

КАФЕ НА БОСАНСКИ НАЧИН

Не помина многу од нашата прва разделба. Сѐ уште те носам под кожа. Се будам во стариот кревет. Те гледам тебе како се шеткаш низ соба по боксерици. Не си мирен го очекуваш моето будење. Ако ти се стори долго чекањето ме будиш легнувајќи до мене. Ја осеќам твојата тешка рака на моите бедра. Ме чачкаш. Ти се води љубов, а мене ми се пие кафе. Се смееш слатко. Твоите зелени зеници покриени со густи долги трепавици ми се смешкаа ко дете. Ме молиш. „Те сакам“ велам тивко. Бакне-жите поминуваат низ твојот врат. Ме земаш во свои раце и мене повеќе ме нема. Секој здив испуштен од мојата душа ти припаѓа тебе, само тебе и кога не си ти, само тебе…

Ми вариш кафе на босански начин мала тактика што си ја научил од стариот твој. Ја осеќам миризбата и ми се ежи кожата од нестрпливост. Ми се пали и цигара знам дека ти нема да дозволиш, рече ти пречи се обидов да го испочитувам тоа. Само благо ја отфрлав таа желба за возврат добивав дим од твојата љубов. Го слушав твоето мрчење во кујна како доручекот бил најважен, прво се јаде, а потоа се пие кафе вака ќе го расипам желудникот. Се мрштев на овие забелешки иако знаев дека си во право. Ми го послужи кафето на маса и седна. Ти пријдов ти ме стави во скут. Те бакнувам пак и пак. Ах колку си мој, само мој. Бев среќна, сонував. Пиевме кафе онака двајцата заљубени. Бараше омлет за доручек. Се ќе ти подготвев, се само да ми бидеш среќен и задоволен. Надвор беше тмурно. Се спремаше да заврне. Рече денес нема излегување ќе гледаме филм. Не ќе гледаме фудбал денес е сабота спортски ден. „Те сакам “ реков тивко. Ќе играме спортска по 100 денари за уплата но некој треба да уплати не мрзи и двајцата после доручекот само се истргнавме во дневна на кауч. Ти молчиш, јас молчам и те гледам повторно и повторно се до вечноста и назад како никогаш досега како никого досега…

Фудбалот ми стана досаден, твоите водеа ме зезаше јас губев. Ти се налутив седнав да пишувам. Ти се смешкаше потајно и беше презадоволен поради мојот пораз. Напишав песна на српски. Пак ги утнав падежите. Рече ќе ги исправиш граматичките грешки. Ја нареков песната „Малена“. Ти се допадна. Ти сакаше да бидам писател, поет, јас сакав, посакав само да бидам твоја до крај.
Ништо повеќе.
Многу побарав. Знаев.

Моите алишта мирисаа на цигари, ги изнесе на тераса. Пак почна со своите забелешки. Пак јас се смешкав, се што сакав е да водам љубов со тебе. Едвај чекав да ме допреш. Живеев да го осеќам лачењето на течоста која што се беше создала во тој миг. Се пикаше во секоја клетка од мојот организам. Ми светеа очите.
Ти се насмевна, рече: „не може, гледам фудбал“, ама идеше полувреме пак ти се смешкав и ти покажав кон ѕидниот часовник. Изусти тивко „ах дете “. Тоа дете тебе те љубеше, те љуби, те љубам……..

Тогаш ги отворив ширум очите и се видов себе сама, во стариот кревет те немаше повеќе. Многу барав но одамна поминало се. Но живее, се уште живее овде, тука насекаде секое утро мириса твоето босанско кафе…

Знаеш ли?

 

 

 

ДЕВОЈКА

Белото вино имаше невообичаен вкус. Но се беше дозволено. Морав прво сама да се најавам дека доаѓам, зошто секогаш бев непожелна. Не знам дали за тоа беше виновна мојата убавина или затоа што бев ословена како бивша. Тој беџ го носев неколку години наназад. Им се креваше косата на сите од мене кога и да застанев до него. И сите тие настани ги мразев баш од истата причина. Насмевките на нивните лица. Се смееја со раширени усни до уши, насила како некој да им пикнал нешто „тврдо“ во уста. И сите ја знаеја животната приказна за секого во таа просторија. И смрдеа до болка. Нивната смрдеа ме прекоруваше секој пат кога ќе се обидев да заличам на нив. Подоцна сфатив дека не можеш само да се обидуваш туку едноставно таков се раѓаш таков си. Во Мај месец се уште носев кратки кожени чизми. Бев сигурна со нив. Чашата од која пиев беше извалкана од мрснотија, а седев во ќош каде масата беше залепена до стариот регал. Тепихот мирисаше на мувла, додека мојата коса го впиваше чадот од цигари. Пушев една по друга. Кога ќе испиев повеќе својата жед ја заситував со една кутија цигари. Како да имав 15 а не 24 полни.

Неговата висока фигура и тесните фармерки во кои се беше скоцкал стоеја на метар од мене. Никогаш не ми се допаѓаше изброт на неговата кошула. Од половината нагоре ми личеше на угостител. Но го познавав неговото тело. Секое негово движење, секоја негова желба. Се негово ми беше познато, само никогаш не успеав да ја запознаам неговата душа. И после толку години чекорев по трнлив пат, каде ме носеше тој, а јас сѐ уште не дознав кој е . Мојата заблуда беше поголема и имаше еден превез што го беше фрлила преку моите очи. Јас не можев да ви-дам ништо во она што со години го гледав и го посакував крај себе. Не размислував никогаш многу. Бев водена од срцето, а тоа само силно безнадежно ја бараше вистинcката љубов. И љубеше погрешно, и љубеше силно но сепак не се каеше за ништо.

Кога бевме сите доволно пијани и почнавме да рикаме колку што не држат грлата јас полека во гужвата му се приближував нему. Го гледав постојано. Кога ќе излезеше надвор го барав со погледот или тргнував по него тој си играше со мене кога и да посака на било кој начин. Не ја разбирав неговата игра. Ништо не разбирав само барав уште една ноќ со него. Неговите темни длабоки очи кои беа прекриени со густи црни веѓи ги носев на своето лице, додека од полните усни зависеше секоја моја трапавост и глупост, зошто се губев кога тој ме бакнуваше. Мојата материца се вртеше и од нејзината жед ми вриеше стомакот. Сѐ што во тој миг посакував беше да ме рас-кине како што гладна ѕвер го кине својот плен и се насладува со него. Но во неговите мисли и неговиот свет јас бев питома ѕверка која моли за неговата љубов. И таа ноќ молев и му се покорив на гневот и на своите слабости. Само ја наведнав главата молчејќи и му се предадов. И додека моето тело се виткаше во неговите раце, јас нечујно без солзи плачев. Бев сама во таа соба и тој кревет. Бев осамена, ничија и ранета. Само болката помеѓу моите нозе беше освестувачка и беше добар потсетник дека ова мириса на крај.

Се валкав во неговиот кревет кој беше бутнат во ќошот од кујната два и пол часа. Ништо не осетив поради големото количество на алкохол што го имав внесено. Не знаев ни каде се наоѓам и по толку години не ги осетив ниту неговите допири, како во мене од старата страст да не останало ништо. Ми беше сеедно. Се претворив во коцка лед. Се што чувствував беше болката додека тој грубо ми ги грицкаше брадавиците. Неговото притискање беше невозможно да се издржи кога ќе влезеше во мене и туркаше длабоко мижејќи со очите. Моето незадоволство растеше и едвај собрав сила за да го турнам од себе. Се облеков и само заминав. Кога ја лупнав вратата позади себе оставив се. Само солзите капеа, неуморно. Се слеваа по лицето усните, вратот се до земјата каде таа ги впиваше. Пукнав, а таму во тој кревет оставив нешто многу вредно – срцето.

Додека таксистот ми зборуваше неповрзани ствари во врска со неговиот несреќен живот возејќи ја својата половна кола јас умирав сама. И секој дел од овој град ми се смрачи и секоја вистина ми излезе пред очи. Сите тие кои ги имав веќе не постоеја, и се она што некогаш се случувало сега заминуваше испаруваше во пријатниот мајски воздух. Го отворив прозорецот од автомобилот и дишев длабоко. Ветрот ми ги сушеше образите, а трепа-виците ми се беа залепиле од размачканата шминка. Кога би можела со истата да ја покријам тагата…

 

 

 

ЏОАНА

Џоана секогаш сакаше да танцува на дождот. Додека ситно росеше таа ќе излеташе среќна насмеана и луда на улицата. Пееше додека се вртеше во круг. Црвеникавите прамени од косата и натежнуваа од дождот и се лепеа на мокрото лице накиснати и нацицани дождовен сок. Ми се ежеше кожата од нејзината детска смеа. Ја гледав занесено, целиот предаден, и обземен од таа прекрасна глетка и не жалев во тој момент за ништо само сакав да потрае……

А се што постигнав беше малку, само секој Ноември беше ист.

Џоана беше име за chatroom и валкани сајбер игри. Бев многу преплашен кога стануваше збор за игра со Џоана, никогаш не знаев што ќе се случи. И секогаш на крај ќе останев извисен, сам во бунило и без збор. Тогаш бев мал, не се познавав ниту се разликував од другите, бев обичен и сам.

Додека патував размислував за многу нешта за животот, за минатато поради кое се осврнував многупати наназад и жалев за многу нешта што не ги сторив, за разводот на моите родители, мојата мајка и нејзиниот скаменет израз што го носеше постојано, празнината во нејзините очи кога татко ми си замина и веќе не чувме ни глас од него, за мојата поезија посветена на моите девој-ки во кои бев секогаш вљубен, а ниту една никогаш не засакав, за моите размислувања како што ќе почувствувам кога пак би ја бакнал неа.. За се што ме опкружуваше!

Венеција беше мојот дом каде бев свој и слободен. Не морав да се кријам од никого за тоа кој и што сум, а бев само обичен човек. Секоја слика обесена на венецијанските ѕидини беа дел од мојата перцепција… каква божествена убавина, ах!

Птиците го сакаа мојот мирис. Стоев на плоштадот Св. Марко сам опкружен со гулабите кои јадеа од моите раце. Острината на нивните куцкања беше блага, ме скокоткаше секој нивни допир. Уживав во нивните движења, белината и љубовта кои ти ја даруваа само за еден миг. Се останато не беше важно. Нивната нежност наликуваше на нејзините солзи..

Слушнав звук кој чекорејќи водеше до мене. Тап, тап беше поблизу.

Тогаш видов дека потпетиците и се црвени. Ми прозбори неколку збора на италијански. Се подигнав и ја погледнав во очи. Ја видов ноќта како води љубов со месечината и се она што не сакав да го видам во погледот на една жена. Ми ја пружи својата рака „Џоана“ – изговори. Не успеав ништо да кажам само се ѕверев во неа и нејзиното кристално лице врз кое заоѓаше и последниот пурпурен зрак од денот. Ме обземаа длабочините. Не знаев ни збор да откинам на италијански само стоев во место и се препотував. „Лукијан“, реков скоро нечујно, за да не го уочи мојот балкански акцент кој си го мразев и порекнував откако сум роден. Таа пак прозбори овој пат гестикулирајќи со рацете и покажувајќи кон гу-лабите. Ништо не ја разбирав, ах сакав да исчезнам. Можев со неа со часови да зборувам да и раскажувам за убавите нешта, да и ја читам својата поезија и секој стих да и го посветам нејзе. Доволни ми беа само тие две големи темни очи за да ме вратат на стариот пат, и да ме потсетат кој сум. Гледав тупо во неа ко идиот што се изгуби во просторот кога налета на првата убава венецијанска жена. А ме предупредија пред да заминам дека ниту една жена не може да се споредува со една од венецијанските убавини. Црвените кадрици и го покриваа лицето додека ја тресеше главата и упорно ми зборуваше пак нешто што не разбирам.

Изустив едвај неколку збора на англиски. “Турист?“ Кимнав со главата. Таа се изнасмеа слатко. Таа разбра се што и реков. Нејзиниот англиски беше многу полош од мојот. Но бев среќен зошто можев да ѝ зборувам.

Ме фати за рака и ме зеде со себе. Ме поведе преку една наполу осветлена уличка која водеше до брегот. Таму ја повика својата гондола. Ме покани да ми ја покаже Венеција и нејзините богатства патувајќи со гондолата низ каналот. Целиот град беше под вода. Јас не гледав ништо и не слушав ништо што таа зборува само ја гледав неа. Бев обземен од нишањето на нејзините бедра, нејзи-ната префинетост, грациозноста која ја покажуваше умешно додека објаснувајќи полека замавнуваше со рацете. Нејзиното исправено седење покрај мене, како и скромната наклонетост кон еден обичен турист. Сето тоа беше Жена.

Додека кружевме и ѕвездите ни го осветлуваа патот таа ја потпре нејзината глава на моето рамо. Се наежив како пубертетлија. Во глава ми кружеше само мојата поезија… „ја сум поет“, ѝ реков, „напиши една песна за мене“ кратко ме замоли. Пак кимнав со главата. Тогаш заборавив на Неа… Ме покри ноќта и нејзините бујни гради кои блескаа под притегнатиот корсет. Ѝ го покрив лицето со моите дланки и ги бакнував полните усни. Се избезумив до лудило. Ми гореа образите како прв пат да бакнувам и само господ беше сведок колку ја посакував. Ми дозволи да ѝ ги бакнам градите. Се вцрвенив и пак гледав збунето зошто ми беше срам од тој што ја управуваше гондолата. Ми одобри да го сторам тоа и покрај неговото присуство, како тој воопшто и да не постоеше. Мојата кревка душа и се предаде на сладострастието од кое бегав и не смеев да дозволам да ме повлече со него. Го раскопча својот свилен корсет онолку колку што беше потребно за да ги извади своите дојки каде јас ја изгубив својата памет. Седеше така безгрижна. Кога го пуштив јазикот и ги лизнав таа застенка. И го осетив врелиот здив на моето теме. И ги слушав воздишките кои бараа уште. Застанав за миг. Ја погледнав во очи: „која си ти жено?“, мислев. Таа беше гладна. Ми се превртуваше желудникот од нејзината глад. Не сакав да продолжам со нејзината игра понатаму. Бев идеалист кој веруваше во љубов и ја бараше насекаде. Сите се плашеа од љубовта во ова денешно време. Можеби Џоана беше мојата љубов, иако се беше премногу лесно, скоро нестварно. Преку призмата на своето минато успеав да се сетам на Елена мојата прва љубов. Девојката што прв ја допрев и прв влегов меѓу нејзините нозе. Потоа допатував во собата на Маријана со која се ебев дваесет и четири часа непрекидно, и Вики чија специјалност беше „земањето“ без раце. Со овие дваесет и девет години и оваа триесет и две годишна жена беше се поинаку. Ниту една не го имаше тој сјај во очите, ниту една не ја имаше таа цврстина во градите. Толку сочни, исполнети, правилно подигнати. Џоана ми и бакнуваше дланките. Јазикот го спушташе на средниот прст. Ми ја сврте главата кон нејзиното лице. Не ја плашеше мојата одбивност кон нејзниот слободен дух. Го поткрена фустанот ги рашири своите нозе. Стоев пред неа, а таа се претвори во змија која ме затегаше околу вратот. Ме молеше со очите да ја раскинам до лудило и да ја залепам се до дното од каналот. Ги слушнав брановите што гондолата ги раскинуваше. Веслањето на странецот во доцните ноќни часови додека јас и Џоана се препуштавме на темнината. И ги тргнав гаќичките од дундата, посегнав со прстите кон розевата пупка и почнав да ја тријам. Прво полека, потоа забрзував. Таа се нароси и почна да се отвора. И го пикнав eдниот прст колку што можев подлабоко. И се забрза здивот. Го осе-тив опуштањето и стегањето на внатрешните ѕидини, моите прсти го цедеа сокот од нејзините зрели плодови. Ми се здрви. Таа ми го откопча шлицот на панталоните. Лудост беше сето ова што се случуваше нејзиниот здив одекнуваше. Се палев како животно кое чека да ја рас-кине својата жртва и го ставив меѓу нозе кои ги бев подигнал нагоре. Не ми требаше многу. Можев да свр-шам за две секунди. Оваа жена ме полудуваше. Незината дунда беше скроена за мене. Со прстите си го триеше клиторисот додека водев љубов со неа. Свршивме во иста секунда и двајцата. Паднав врз неа како истоштен труп. Таа седеше скаменета. Само дишеше длабоко. Осети тежина па почна да ме турка со рацете. Се подигнав. Ја по-гледнав. Ѝ светеа очите. Зениците ѝ беа ширум отворени. Молчевме и двајцата. Потоа ме замоли да и кажам каде престојувам. Ја сврти гондолата во тој правец. Си го подигна корсетот и ги покри своите дојки. Од својата чанта извади картичка. На неа го имаше нејзиниот број. Потоа ме замоли да се симнам на следната станица.

Ме бакна в образ, а потоа се изгуби во ноќта. Не можев да заспијам се до зори. Се превртував ко лудак во кревет. Мислев на неа и оваа ноќ. Како да беше сето тоа сон од кој сега изутрина ќе се разбудам. Се препотував.
Ми беше на моменти студено и топло.

Сум заспал во зори. Кога се разбудив веќе беше пладне. Изрипав од кревет. Имав десет пропуштени повици на телефон. Ме барале од работа. Ах ја испуштив и својата презентација. Порачав црно кафе без млеко. Ги барав своите цигари. Немав сум ги испушил. Нарачав да ми купат. Не бев гладен. Бев мамурен се уште. Не се сеќавав дека пиев. Го зедов телефонот и го свртев нејзиниот број. Никој не се јави. Го испив кафето испушив пола кутија. Се вртев во круг од една страна на друга. Се облеков набрзина и излегов. Отидов на плоштад. Гулабите беа таму неа ја немаше. Пак вртев. Никој не се јави. Дали е можно ова? Станав нервозен сакав да ја видам. Не можеше само така да исчезне. Сега кога конечно го пронајдов својот извор од кого можев да ис-црпам тон стихови не смеев да дозволам да се изгуби. Се вљубив во таа жена. Се колнам пуштив и солза за неа, дури се молев да се појави. Кога свртев последниот пат ми се вклучи некој во позадина. Бројот што го бирав не постои. Никогаш повеќе нема да ја видам. Мостот на заљубените се уште беше празно место за мене. Таму решив со неа да зачекорам. Не ја пронајдов повторно. Не ги мрднав своите нозе. Беа закопани во тињакот од каналот заедно со моето срце. Мојата желба за неа растеше. Станав зависен од една жена која не ја познавав. Тие очи. Такви очи знаев дека не ќе најдам пак.

За два дена заминав оттаму. Се вратив дома. Мајка ми беше заминала во Шведска. Бев сам. Кога ги пребарував џебовите од својот капут најдов стуткано ливче. На него пишуваше „ти благодарам“ Џоана.

Никогаш не разбрав што значи тоа. Само дека сѐ би дал да се врати таа ноќ… Да се врати Џоана.

 

 

 

ОБИЧЕН ЖИВОТ, ОБИЧНИ ЛУЃЕ

Ми недостасуваш! Ноември мириса на тебе. Сувиот студен воздух ми ги дразни ноздрите додека минувам покрај Вардар. Го дишам смогот од возилата и секоја моја мисла си ти. Јас не го познавам Скопје. Ниту пак ги познавам неговите улици. Ти никогаш не ме оставаше да чекорам сама по нив. Бев новодојдена, изгубена. Не го сакаше ниту мојот дијалект. Ти беше смешен, на моменти ти звучеше одвратно. Секогаш ме предупредуваше да не зборувам така „звучи гадно“.

Се смеев на тоа, зошто бев подготвена да заборавам всушност која сум и да бидам она што го посакуваш ти. Ти реков дека пишувам, дека сонувам еден ден да станам голем писател, и секоја своја песна, реченица ти ги посветив и ти ги дадов тебе. Друго ништо немав да ти дадам. Поезијата и своето срце.

Те лажев кога ти реков дека можам се сама да сторам, дека можам преку се сама да поминам во животот. Ја глумев храброста, гордоста и раскошниот начин на живеење. Тогаш немав ништо освен стравот да бидам она што сум навистина. Се плашев дека ќе заминеш во моментот кога ќе ја слушнеш вистината за мојот живот.

 

Дали знаеш што е тоа судбина и дека од неа не можеш да побегнеш? Она што ти го запишале кога ќе се родиш, од тоа не можеш да побегнеш. Колку и да се различни патиштата по кои чекориш на крај се враќаш оттаму каде што си дошол. Јас никаде не тргнав, ниту еднаш не се помрднав од своето место. Се плашев од осаменоста, секогаш кога ќе заминеше ти јас останував сама. Ти завидував за секој слободен чекор. Беше свој, единствен.

Го љубев многу, како никого до сега. Седев наспроти тебе и ти зборував. Ти раскажував приказни наполу вистинити, изобличени, исполнети со лаги. Ти го раскажував животот што отсекогаш сум сакала да го живеам. Се почувствував мала во споредба со тебе. Нeмав ништо освен својата имагинација да ги подредам ра-ботите и се да изгледа фино и нормално. И во секој дел од ноќта се споредував со тебе и барав само еден миг во кој ќе блеснам и ќе можам да застанам покрај тебе. Всушност барав причина поради која ќе сме еднакви ние двајца. Не ја најдов. Морав да измислувам да се кријам во позадината на туѓите животи убедувајќи те со својата слаткоречивост дека сум навистина поинаква од другите. А заборавив дека сите сме луѓе под исто небо. Ја чув-ствував топлината во твоите очи кога ме гледаше. Се препотував додека те слушав кога ми зборуваше за своите патишта. Ми се ежеше кожата. Јас никогаш за овие 25 години ја немам напуштено својата земја не смеев тоа да ти го кажам. Се плашев да не ми се пот-смеваш. Не ми беше јасна причината што те натера овде да седиш со мене. Не бевме во ресторан не можев да те однесам на вечера немав доволно пари, ниту пак на море иако беше лето, ниту пак можев да те однесам дома зошто немав доволно место каде да те сместам за спиење. Ми беше срам да ти покажам каде живеам. Дури не ти ни споменав дека сме во тешка беспарица и дека татко ми е четири години невработен. Поради неговата невработе-ност јас не успеав да го завршам факултетот. Тој ден пред да се сретнеме бев на пазар, ги продавав цвеќињата на дедо ми за да можам да излезам со тебе. Заработив 500 денари. Навистина бев среќна. Не се срамев од сопстве-ниот труд. Само ти реков дека ние одгледуваме цвеќиња. Сакав да звучам самоуверено да сфатиш дека и јас имам нешто свое. Ми се допаѓаа твоите очи зошто беа прекриени со големи густи трепавици. Колкава беше бол-ката која ме разделуваше на парчиња. Не те познавав не можев да ти кажам. Полесно е да бидеш цел живот вино-вен, отколку да ја признаеш вината и истата напола да ти се прости.

Ме бакна! Неочекувано! Го изгубив здивот. Се тргнав од твоите усни. Си го слушнав срцето. Биеше ко лудо. Гласно и неуморно. Ми играше жилата на вратот од јачината на мојот пулс. Се обидував да се смирам, но само своите усни ги спуштив на твојот врат кога те прегрнав. Одамна никого не бев така прегрнала. Заборавив како е кога на некому ќе му пружиш раце. Ти го разбра секое нивно движење, секој благороден гест. Се насмевна благо. Немаше од што да се срамиш. Почувствував мир. Ми се приспа и покрај врелиот ветар кој ми влегуваше во коски. Се смеевме едногласно додека ги убивавме со еден удар комарците кои се насладуваа од нашата крв. Твојата беше послатка од мојата. Сето тоа беше слатко. Ти ѕвонеше мобилниот. Се јавуваше, го потврдуваше своето присуство но своето заминување од мене го одолговлекуваше.

Те фатив за раце и тргнав. Беше два часот по полноќ. Летна времето. Ме фати за рака и не ме пушти ниту една секунда да зачекорам сама. Се потсмевав на својата висина. „Потребни ми се моите високи штикли“, си помислив.

Тогаш заборавив на судбината. На огонот со кој си играв од дете. На своите родители, на својот дом, поминав покрај многу луѓе по улицата и ниту еднаш не се исплашив и не свртев позади себе за да погледам дали некој ми се потсмева. Ништо не постоеше се исчезна толку лесно. Сакав да ти кажам не оди. Остани, таму каде што си. Не напуштај ме. Јас умирав секоја минута, секој час, секој ден пред тебе.

Твоето присуство не беше во план. Ама ете се случи. Но убавите мигови не траат многу, заминуваат брзо се што останува од нив беа само сеќавањата на нив.

Кога замина знаев дека повеќе нема да се вратиш.

 

Ти разбра се. Дури и она што ти го имав премолчено. И не ме осуди за сите мои навики но ме налути кога се обиде да ги смениш. Но пак ти се покорив, зошто тоа што ти го имаше во себе не смееше да биде погрешно или пак неразумно.

 

 

 

САРА

Неделава не спиев. Минував низ пекол. Одамна заборавив како е кога очите ќе ти пресушат од солзи. Плачев како никогаш досега. Неговото отсуство болеше. Те-лефонот ќе ѕвонеше по сто пати на ден, тој пак немаше да се јави. Се повлеков во својата школка и замолчев за-едно со болката. И реков добро вечер, одамна те немаше. Се отиде во еден миг. Остана молкот, а тој… Тој удираше в гради непрекидно. Прашалникот стоеше во мојата гла-ва, го носев на моето чело и проклет да си заслужив еден одговор за овие две години…

Како на клинци да седев во автобусот. Досега не бев почувствувала толкава вина, толку многу страв дека ќе те изгубам. Знаеш ли колку те љубам? Не, не знаеш, да знаеше не би ми го правел ова. Во ушите ми зуеше она твоето заборави ме дека постојам, толку едноставно и ладнокрвно кажано, како ништо да не било, како да не сме тоа ние двајца. Очите ми беа полни со солзи додека се возев до последната станица до Главниот град каде живееше ти. Патував за да најдам малку мир, а мојот мир беше онаму каде што спиеше ти. Пак вртев, ѕвонеше ти не се јави. Сонцето ми го печеше лицето кое што се беше стегнало целото во грч. Срцето биеше. Се молев. Бев заборавила како се прави тоа, сега после толку години се молев. Молев за твојата љубов. Ова не беше можно, ова не се случуваше. Внатре вриеше од луѓе. Тие патуваа по работа, некои од нив беа студенти ги листаа своите скрипти… Јас патував за да ги погледнам твоите очи. Имав само два часа после морав да се вратам. Ти никогаш не сфати дека секое мое враќање и одделување од тебе, беше претешко за ова мое срце, и се што за тебе беше нормално за мене беше нелогично. Досега немав сретнато таков човек со толкав егоизам, човек кој никогаш не помисли на нас двајца туку само за себе за своето добро. Не те познавав повеќе, а те љубев, проклета да сум.

Кога стигнавме на автобуската станица те барав со поглед, се надевав дека ќе ме изненадиш, дека ме чекаш…Не те најдов. Низ образот ми протече солза. Колку беше овај град одвратен и празен. Стоев сама неколку минути. Се средив отидов до тоалет. Ми се згади. Купив вода голтав една голтка и излегов по такси. Не знаев како да дојдам до плоштад. Не научив никогаш зошто обожував ти да ме водиш и да чекориш до мене. Ја сакав твојата висина покрај себе. Ми недостасуваа твоите критики секо-гаш кога велеше како ова, зошто она итн. Не бев доволно добра за тебе, тоа секогаш добро ми го ставаше до знаење. Како одминуваше времето научив и со тоа сознание да живеам.

Фатив такси. Ме возеше до тебе. Ѕвонев. Се јави. Срцето ми отскокнуваше од среќа. Се насмеав. Си реков се уште ме сака, а зошто не. Ништо повеќе не беше важно сега кога те чекав во ресторанот. Го очекував твоето лице, твоите зелени очи. Целиот тој очај прерасна во надеж дека сѐ уште ништо не згаснало. Морав да го видам тоа твое лице да ја проучам секоја негова црта, да потонам во секој твој израз, доволно беше.

Се наведна ми го подаде образот за бакнување. Ме гушна како да прегрнуваш човек од улица што го познаваш петнаесетина минути. Не го слушна врисокот на моето срце, ниту го виде сјајот во моите очи. Ништо не виде ти. Мојот глас трепереше, ни тоа не го слушна. Кој беше тоа до мене толку блиску, а толку далеку? Човекот кој го љубев или странецот кој не сакаше да ми ја подаде својата рака за да ми олесни барем малку на душава. Не те познавав. Зборувавме како пријатели, партнери во фирма, како двајца вработени што работат на ист проект, како соседи кои го пијат утринското кафе заедно оговараат малку и после секој си ја гледа работата. Дури ниту моето доаѓање не ти значеше нешто. Било обично, не било голема работа. А мојата борба со твојата рамнодушност на тоа не помисли. Дали знаеш дека неверството е помалку болно од твојата рамнодушност, твоето отфрлање, твоето понижување. Во главно зборувавме за па-ри. Твојата промена беше поради немањето пари. Се мо-жев да прифатам но тоа не можев. Од кога љубовта се губи поради пари? Од кога сме луѓе ако само имаме пари? Од кога мојата душа ја продадов за пари, од кога ти замина од мене поради пари? Секогаш! Да можев сѐ ќе ти дадев, сѐ ќе ти понудев, ако тоа беше клучот да ја отворам вратата од бездната и да избегам се ќе дадев, продадев. Се задолжив само ако тоа беше цената што требаше да ја платам за ти да ми се вратиш. Јадевме. Секоја голтка беше камен во моето грло. Ми беше потребен. Сфатив предоцна. Ти ја допрев раката ме отфрли. Те љубев и полека умирав во тој миг. Кажа дека заминуваш на одредено време, дека си одиш, дека повеќе нема да се видиме, а не ме праша дали воопшто сакам да заминеш, не ме праша, ниту се запраша како ми е. Јас повеќе не бев важна, не бев повеќе дел од твојот живот, тоа го видов во твоите накосени очи кои едвај чекаа да заминам. Ја видов и неа. Се викаше Сара. Молчев не реков ништо, а знаев, се знаев. Тогаш сфатив дека Сара е име на кучка која можеби ми го зеде љубениот, а не сфатив дека всушност од мене немаше што да се земе. Станав. Сѐ што ми остануваше е да се помирам и тргнам назад, знаејќи дека те загубив засекогаш. Те замолив да ме испратиш до автобуска. Не те пуштав, зборував, ти кажав дека немам намера да те пуштам да си одиш од мене, но и самата знаев дека ако ти не сакаш јас повеќе не можам ништо да сторам. Се борев со твојот егоизам, ја продадов и својата душа, го загубив и своето достоинство, ја загубив и својата гордост, а знаев дека јас не сум жена за тебе. Тоа што ти го бараше јас го немав. Бараше пари, статус во општеството, убавина на која сите ќе им завидуваат, како и една добра причина за да и се допаднам на твојата мајка. Дали Сара и се допадна? Немав ништо од тоа го имав, веќе ни срцето одамна ти го дадов.

Кога стигнавме до крајот едвај ми ги допре усните, како да те присилив на тоа. Мислеше на неа. Камо да можеше да го осетиш срамот во градиве. Се срамев од себе и од оваа љубов и од сето она што не бев и бев, од сето што имав и немав, а што имав, немав ништо добро за да ти застанеш до мене повторно како некогаш.

Понекогаш ние луѓето знаеме да одлетаме со своите соништа некаде далеку. Да љубиме до бескрај. Така јас тебе те љубев, сѐ уште те љубам и те чекам…. Би се вратил ли?

Додека автобусот луташе назад вирев преку прозор во далечината. Знаев дека повеќе од нас не остана ништо го видов тоа во твоите очи таму на улицата кога избега и повеќе не се сврте. Го видов и нејзиниот темен лик долгнавестото лице кое ти се насмевнуваше меѓу дрвјата горе во планините, нејзината тенка искривена фигура и се она што беше таа додека чекоревте заедно. Плачев без солзи. Дали знаеш колку те љубам, проклета да сум!

 

 

 

 

СЕ ВРАТИВ

Ѕвонеше телефонот. Беше еден часот по полноќ. Те чекав. Заборавив како беше да те чекам. Го затворив ова поглавје одамна во животот. Си ветив себе си нема да се вратам, никогаш не би се вратила ама… Ти знаеш се!

Повторно ја заебав работата. Уште една рана само што овој пат не бев сигурна дека ти ќе можеш да ја избришеш. Излегов кришум на прсти криејќи го секој мој шум секој мој чекор. Сакав оваа јунска ноќ да ги покрие сите мои траги, како да не сум жива, како тоа што чекори не е човечко суштество туку некој дел од природата. Ја чекав оваа ноќ со години. Кога заминав последниот пат не реков ни збогум зошто се плашев од звукот на старите ноти кои одекнуваа во ноќта кога чекорев по истата патека наназад со години.

Овој пат ова не бев јас. Тоа беше делот од мене кој талкаше неутешно барајќи утеха и едночасовен сон. Се колебав неколку минути. Знаев што бараш од мене, а ти го немаше она што јас го барав насекаде. Моите темни очи беа бледи. Не знаев да го кријам бесот кој го носев во себе, како ни гневот кој произлегуваше од молкот и со-знанието дека загаснало се.

Мирисот на пролетта ми го исполни секое сетило, додека го вдишував преку прозорот од твојот автомобил. Ми подаде рака и ме стегна цврсто. Го осетив твоето машко задоволство, среќата дека пак ќе ме имаш, надмоќта и арогантноста сплотени во моите бујни гради кои како да не отскокнуваа од чукањето на срцето. Внатре се беше мртво. Тогаш ја свртев главата од асфалтот и погледнав во твоите зеници и упив, земав се за да ја покријам мојата немоќ дека љубам некој, а него повеќе го нема. Не успеав да го сокријам болниот израз ниту пак својата истоштеност зошто ти ја знаеше секоја моја гримаса, секое мое повлекување, секое мое климање со глава ти знаеше се. Ме бакна тивко без глас само рече „ќе помине“.

Не помина, ниту една секунда, ниту една минута да не помислам каде згрешив. Ми недостасуваше твојот мир, како и старата постела која беше фатила прашина. Си ме чекал и ти мене да се вратам. Само тоа не го призна. Стисокот на твоите врели дланки, упивањето на моите усни, знаев, сфатив колку ти недостасував.

Тогаш зошто ме пушти со години да лутам. Зошто не рече не оди, остани буди се овде со мене, зошто само ме пушти без збор, без ниту едно противречење. Ти знаеше, беше сигурен дека твојата птица ќе се врати.

Ми трепереа усните. Плачев во себе. Одамна беше кога бев жена. Кога се будев до како жена. Тогаш не помислив на нас. Имав се, но пак немав ништо. Ти си осамен. Твоите усни беа студени, јас бев осудена. Ми се судеше за најголемиот грев. Очајувањето, од таму произлегуваше стравот дека повеќе никогаш нема да бидам своја.

Ја положи својата глава на моите гради, слушна ли некаков шум. Имав мир. И секое твое движење на рацете, усните ме воскреснуваше.

Повторно секоја ѕвезда се губеше од небесниот свод, згаснуваше секој блесок во ноќта. Јас тонев и сону-вав на твоите гради. Бев уморна. Постелата наоколу изгужвана, ја осеќав под своите малечки стапала. Кога ги отворив очите изустив скоро нечујно: „се вратив“, а ти само се насмевна!

 

 

 

ЗА ПОСЛЕДЕН ПАТ

Утрината мирисаше на цимет. Блага свежина ми влегуваше преку прозор. Ја подадов својата рака кон тебе, твојата страна беше празна. Ги отворив очите. Од кујна мирисаше на кафе. Се смирив. Нашето утринско кафе ме правеше жив. Се свртев на другата страна очекував дека ќе ме повикаш како и секогаш. Ќе ја наведнеш својата глава над мене и со мократа коса од која капеа врели капки со мирис на лаванда ќе ми посакаш добро утро. Низ соба пак ќе ми се ширеше твојот мирис. Почекав неколку минути те немаше. Тогаш се кренав од по-стела. Осеќав бодеж во градиве. Не се исправив веднаш. Седев неколку минути така нерасонет. Ми пречеше све-жиот воздух. Станав затворив прозор. Кафето беше во дневна на маса. Ти беше подготвена. Заборавив дека е недела и дека не работиш. Те бакнав и седнав наспроти тебе. Не видов насмевка. Само твоите ширум отворени очи.

Почнав да размислувам на глас. Денес ќе пешачиме на Водно. Се уште важеше договорот од вчера. Потоа ќе отидеме заедно двајцата до маркет. Денес моите ќе дојдат на ручек. Требаше да се готви. Јас бев ѕвер во готвење. Денес ти требаше да ја вклучиш машината за алишта и да го исчистиш станот. Ќе ја направиш и мојата омилена торта. Цела недела не се видовме убаво од обврски. Ми недостасуваше твоето лице. Денес ти ќе ме галиш и на секој даден чекор во овој малечок топол стан ќе ме бак-неш ќе речеш те љубам најмногу до последниот здив.

Денес е недела мојот омилен ден зошто јас уживам во тебе, во нас.

Додека зборував ме гледаше без да трепнеш, без да ме прекинеш. Тогаш замолчев зошто тоа не личеше на тебе. Ја испушив цигарата. Кафето ти стоеше на маса недопрено. „Јас заминувам“, рече. Не сфатив, не разбрав за што зборуваш. Мислев ќе одиш на работа. „Денес е недела“ рече. Потоа се разбудив. Осетив болка во коле-ното. Го бев удрил во нешто кога изрипав од кревет. Се вратив во соба. Таму ме чекаа куферите. Се беше сместено убав спакувано. Се беше од плакар испразнето, извадено се што беше твое. Ме гледаше остро без страв дека можам да полудам.

Твојот цинизам само ме дотолчи. Бев слаб не можев да мрднам ниту да изустам нешто. Едвај зедов здив. Седнав на креветот. Се гушев. Поминав со рака преку својата проседа коса. Бев старец. Изгубен.

„Зошто?“, реков едвај, се што успеав да слушнам беше „така требало да биде “.

Ништо од ова не требаше да се случи. Сакав да речам остани. Сакав да те запрам. Сакав да те стегнам во свои раце и да не те пуштам никаде, никому, но толку многу бев слаб што повеќе ништо не беше важно. Единствено важно беше ти да бидеш среќна. Во себе вриштев но ти реков оди не се враќај повеќе. Во себе те преколнував да се осврнеш да ме погледнеш за последен пат, да видиш кого оставаш, во себе те жалев и тебе, а и самиот себе зошто те љубев како никогаш до сега.

Се кренав со последните сили и јасно реков „оди“. Останав сам во соба. Зад себе го чув чкрипењето на вратата и трескотот кога ја затвори ветрот од провевот. Оста-нав сам со себе. Тогаш низ лице крена една солза… За последен пат!

 

 

 

ПРОВИНЦИЈАЛКА

Те слушав како зборуваш по телефон. Не беше разликата во години што беа петнаесетина години разлика едноставно не се разбиравме. Бараше нешто што јас не можев да ти го дадам. Го немав она што тебе ти беше потребно. Помина се. Ти ги слушав плановите за во иднина ми годеше тоа што во секоја реченица бевме „ние“, а не „јас“. Ми измамуваше насмевка на лицето. Имав мана да одлетам некаде далеку со умот. Да замислувам нешта и да се претворам целосно во нив да им се предадам. Потоа кога се враќав од своето петминутно патување станував студен брег без бранови од трошка топлина која понекогаш знаеше животот да ми ја прати.

Не можев да те љубам, тоа беше невозможно. Не можев ниту да те гледам, не ми се допаѓаше твојот лик, твојата седа коса и белите влакненца од брада што ти растеа неправилно по лице. Забите ти беа пожолтени. Пушеше. Не го сакав твојот мирис ниту твојот згужван став, нажалената гримаса како да ти се срушил сиот свет, како и повлеченоста во себе дека чуваш нешто свето. Ја глумеше мистериозноста, беше убиствено она твоето „напатена душа“. Не сфати кога ја видов проѕирноста на твоите очи од плави стануваа сиви секој пат кога ќе изла-жеше за нешто ама ти не лажеш ти си добар човек.

Јас бев провинцијалка. Бившата на твојот другар кој одеднаш не ти беше повеќе другар зошто ти требаше да ме однесеш во кревет. Му го сврти грбот на човекот кога реков дека барам само една ноќ со тебе. Всушност не барав ништо. Си правев бајрам на мозокот. Она што го носев во себе не беше ништо друго освен болка на која не и се гледаше крајот. Го молев. Го барав. Повеќе го немав. Твоите муабети беа празни. Беше напорен дури по телефон. Таа твоја напорност ме вадеше од такт. Како никогаш до сега. Ме фаќаше нервоза кога и да зборував со тебе. Сакав само да ти пишувам. Сакав да бидеш мој виртуелен роб, да ти ја зезам душата, да замислувам дека си друго нешто. Да ти го менувам ликот во мислите. Да бидеш убав како ликовите од бајките. Да бидам задоволна само од она што ќе напишеш. Не сакав да ти ѕвонам. лажев кога велев дека се срамам од тебе. Бегав зошто она што ми беше потребно од тебе не го добивав никако беше незадоволителен секој твој став така, ништо повеќе не можеше да се смени. Те искористив за да си ја смирам душичката.

Твоето зборување дека си го поминал она што јас сега го минувам не ми делуваше лековито ниту пак ме занимаше. Не сакав некој да ми филозофира како минал се и сешто. Друго е кога човек ќе осети на своја кожа како печат работите. Јас секако не бев послушна што и да кажеше ти сеедно беше. За да те послушав требаше да те почитувам ко личност, но ние од провинцијата не ја разбираме почитта. Не знаеме ништо за неа. Како студенти влегуваме во вашиот голем град со надеж дека некој ќе не ожени за ние цел живот да глумиме домаќинки. Не требаше многу да си го искажеш мислењето во врска со нас. Твоето паметување те доведе до степен да ја изгубиш сопругата која за жал морала да те трпи цели десетина години. И на крај си бил повреден како? Кој би можел тебе да те повреди ? И на крај си ја заебал работата? Дали умноболноста е заебување работа? Од кога врските и брачниот живот се заебување работа? Кога некој од стра-на би те погледнал дали би сакал да го чуеш неговото мислење? Ќе боли и тоа како ќе боли.

Ноќите беа дел од она што останатиот свет се плашеше да го изговори. А сите го правеа тоа, она едно те исто. Само додека едни зборуваа, другите делуваа. Едни ќе мечтаеја, други ќе уживаа. Оние фантазерите секогаш ќе беа емотивно осакатени зошто никогаш не е доволно само да си емотивен. Додека оние кои уживаа деноноќно секогаш го носеа називот „напатени души“. Нивната напатеност ја носеа помеѓу своите нозе. И сето она што ти се обидуваше да ми го натовариш за да на крај испаднеш добар човек немаше никаква важност за провинцијалка ко мене.

 

 

 

САМО УШТЕ ЕДНА ОБИЧНА ФАРСА ЗАПИШАНА НА ПАРЧЕ ХАРТИЈА

Мојот брачен живот смрдеше. Патував ко луд секој ден, по цела ноќ. По 300 км дневно. Имав работа. Бизнис. Ја оставав сама со две мали деца. Ме убиваше нејзиниот диктаторски став. Не ѝ беше лесно знам но ми беше потребен зрак од слобода. Како да изгубив се. И гледав во зелените очи. Беше убава. Имаше фаца за поебување до стотка. Затоа и ја оженив беше добра. Малата плачеше.

Влегов во кола и само набрзина избегав. Реков „имам работа“, лажев идев по неа.

Отворила нов профил ја најдов конечно својата бивша. Ја немаше две години ме остави за мојот најдобар другар. И го видов ликот на профилната ми се дигна. Ѝ пишав. Чекав пола час не ми врати. Се нервирав. Сакав да ја имам пак. Беше нешто навистина преубаво и нежно. Се чувствував свој со неа. Ми врати. Рипнав од место. Ѝ побарав број ми го даде. Бев повторно во игра. Се вратив. Се смешкав задоволно по патот.

Беше осум часот изутрина. в се јавив. Сакав да ја видам и реков дека доаѓам. Се смееше. Ѝ годеше моето навалување. „Ќе пиеме кафе, на кратко после работам втора смена“, рече. Бев млад и луд по неа. Толку луд што нејзиното отсуство за овие две години ме болеше до бескрај. Го смени бројот за да не можам да ја најдам.

Возев ко лудак некој, 100 км поминав за час. Таа ме чекаше. Ми беше нарачала кафе.

Ми ѕвони пет пати да ме опомени дека доцнам. Се смеев. Таа воздивнуваше.

Некогаш многу ме љубеше. Мојата бивша девојка. Беше нашминкана имаше кармин на усните. Ми се допаѓаше нејзината кратка коса.

Беше убава на свој начин, опуштена и полна со енергија. Ја доживував ко нешто свое. Пиевме кафе зборувавме, всушност јас зборував а таа ме слушаше, беше добар слушател како и секогаш. Беше се но не беше моја. Носеше тага во очите иако се обидуваше да го сокрие тоа, но проклетникот ја дотолчил. И го изронил духот. Таа тоа вешто го криеше прво од самата себе, а потоа од останатите. Сакав да ја допрам, да ја почувствувам нејзината мекост, да осетам зошто сум жив. И јас бев крвопиец сакав да се нахранам од неа, да ја впијам цела. Ми го избегнуваше погледот, кога зборуваше гледаше настрана како да се срамеше од нејзиниот очај. Таа го љубеше се уште. Го слушнав треперењето на нејзиниот глас, се гушеше во неисплакани солзи. До кога? Кога и да е ќе пукне, секое срце не може да издржи така беше мојата малечка. И заѕвони телефонот, мораше да замине. Ја ба-раа од работа. Реков дека вечер ќе ја побарам. “Те молам немој“, само тивко изговори. Сакав да водам љубов со неа таа тоа го знаеше. Ја бакнав на образот и заминав.

Не беше завршено ништо. Имав жена и две деца и бев лут и луд.

Во десет часот ме чекаше пред маркет. Ја собрав. Ја качив во кола и возев. „Каде одиме?“, праша. Се шегував но не ѝ одговарав на прашањето. Ја носев во мотел на кое друго место би ја однел. Таа вриштеше за секс. Постојано нешто ме потпрашуваше и се смешкаше. Ме замоли да ја намалам брзината додека возам. Се плашеше, а јас глумев храброст и јак фраер. Тоа кај неа не палеше. И оваа ноќ таа бараше само авантура и грам заборав.

Влеговме во соба. Појдов на туширање. Таа мирисаше убаво. Ме чекаше во мракот со телефонот во раце. Со некого пишуваше. Ѝ го зедов и го оставив на страна. Ми пречеше нејзината отсутност. Не беше овде, не беше моја. Ја бакнав на тилот и беше омилено. Моите раце кружеа по нејзиното тело. Ѝ се откина стегната воздишка се плашеше да ми се предаде. Ја бакнував ко луд од глава до петици. Се топев со неа. Ми недостасуваше за овие две години. Ме прободе нешто во гради. Некој дел во мене се помрдна. Никогаш не ја заборавив. Никогаш не можев да ја оставам, заборавам… Никогаш!

Кога ѝ ги раширив бедрата и влегов во неа само силно ми ти стегна рамениците и се припи до мене. Бев нејзината утеха. Можеби и бев драг се надевав дај Боже да е така. Но немав право да се надевам на ништо. Немав право да ја држам само за себе не смеев да помислам такво нешто ниту пак да побарам. Не можев да ѝ ветам ништо повеќе, ниту пак можев да ѝ дадам нешто освен оваа ноќ, освен своето тело, но и душата моја беше нејзина таа го знаеше тоа.

Не помислив ниту за миг на своите деца, ниту на својата жена. Господ нека ми прости грешев. И секој мој грев го носев во нејзините очи додека таа се валкаше во оваа постела заедно со мене. Таа беше слободна птица која можеше да одлета каде сака кога и да посака. Ја љубев таа нејзина неспретност, зошто дел од мене беше немирен, дел од мене се уште не се смири и луташе.

Ја гушнав до себе во кревет. Лежевме голи двајцата. Милувајќи и ги дојките тропав нешто, таа само молчеше и уживаше. Ми се допаѓаа моите допири. Ми ги бараше прстите кога ќе ја тргнев раката. Беше прекрасна, бела и нежна. Ја потпрев главата на нејзините бујни гради. Заспав.

Ме разбуди во четири испаничена, се успала. Ме будеше да ја вратам дома. Не сакав да возам, сакав да го дочекам утрото со неа. Не ми дозволи. Ме замоли да ја однесам.

Возев со полу отворени очи, а таа дремеше. Реков да го спушти седиштето да спие. Одби. По пат ме замоли повеќе да не ја барам. „Да остави на ова, како што е“, рече. Не го прифаќав тоа нејзино барање. Штотуку ја имав, не можев пак да ја испуштам од раце. Не сакав да оди. Не можев без неа.

Ме бакна пред да излезе од кола. И пак повтори да не ја барам. Ја гледав во нејзините црни зеници. И пак ја повлеков кон себе и стегнав силно на гради. Ја мирисав до бескрај за нејзиниот мирис да се рашири преку моите ноздри до секоја клетка во моето тело.

Возев назад кон својот дом уште четириесетина километри и дома бев. Имав насмевка на лицето. Се што помислив и знаев дека утре пак ќе ја барам. Во тоа бев сигурен.

 

 

 

МОЛЧЕЊЕ

Одамна беше! Уште пред многу години додека бев млад, додека бев луд. Како денес пак да сум на она старо место. Секоја ноќ молкум се навраќам оттаму од каде што дојдов, без глас, без збор, без приговор. И уште многу години да поминат не ќе можам да преболам,… Не! Како би го сторил тоа, кога раните се овде пред моите очи, ги гледам и ги допирам секојдневно… Се е овде, се е исто само неа ја нема повеќе. Ќе речам ти благодарам Боже! Секое утро во огледало го гледам истиот лик, со гадење, со презир и ужасна тешкотија како може уште да сум жив и покрај се? На моите прашање никогаш не ги добивав потребните одговори, зошто се плашев дека ќе го слушнам она од што со години бегав се подалеку, а бeгав единствено од самиот себе, од своето внатрешно јас, од она што многумина го нарекуваа совест,…. Не знам!

Сѐ уште се сеќавам, на она што многумина го нарекуваат болка. Ги затворам очите, но сликите се овде, минатото е тука, стои, чека, без нешто да побара, како да знае дека еден ден и нему ќе му дојде редот. Нему секогаш му е редот, без оглед дали станува збор за сегашноста или иднината, без оглед дали станува збор за солзите и насмевките, за среќните исполнети денови или присуството на осаменоста која најмалку ја посакуваме, без оглед на се од минатото никој не успеал да побегне. Каков човек да постанеш понатаму, не си човек ако не го почитуваш сопственото минато, ако бегаш од тоа што си бил, за да бидеш тоа што си денес.

Јануари, студен, сив, измачен! Мирисаше на ледина, неподнослива влажност од која ми се грчеа градите додека го вдишував струењето на ветрот со широко отворени ноздри. Чекорев полека, и секоја клетка од моето тело веќе беше накострешена од студот кој ми ги шибаше коските. Чекорев со наведната глава, не обрнувајќи се, не осврнувајќи се околу себе да ги погледнам останатите минувачи кои се џареа во мене. Можеби ги привлекуваше, одвратната реа која што ја чувствуваа кога ќе по-минеа покрај мене. Бев обичен, смрдлив партал… Ми-рисав на изгорено јаже, повраќаница, и сперма. Го носев мојот стар исцепан капут, излитен на ќошињата, бојата му беше веќе одамна изгубена, од црн постана сив. Под него на себе ја носев црвената плетенина која ми служеше и како покривка и како дебела волнена кошула. Беше изгризана на рендерите, ја изеле молците кои ги имаше премногу во мојот дрвен креденец напола искршен и отворен па во него продираше надворешната влага и мувла која се ширеше од мокрите пожолтените испукани ѕидови. Моите кафеави панталони на колениците беа неколкупати крпени, исцепени, пак закрпени со друг тенок партал, додека чевлите ми беа налик убави и нови, но нивната внатрешност беше тенка а нивниот ѓон го немаше. Кога излегував во јануари нозете ги обле-кував во црна ќеса за ѓубре, и така чекорев со нив во чевлите, нозете ми остануваа суви, но премрзнати. Тие ќесиња не можеа да ме заштитат од студот, ниту пак од мојата судбина, која си ја искроив самиот. Чекорев кон стариот мост, кај моите пријатели, кои всушност беа моето семејство. Таму престојувавме, тоа беше нашиот дом. Ваквите ко мене ги имаше многу, но и ние се делевме на групи, како и останатите нормални луѓе и несакавме непознати помеѓу нас. Иако не бевме пожелни во нормалната околина, не затоа што не бевме луѓе, туку затоа што останатите ги вознемируваше нашето присуство, ние се почесто се мешавме во таа толпа на извешта-чени лица од кои блескаа искри на омраза и ладнокрвност. Со нивните умови владееа расипаноста, подмолноста и очајот секој да биде подобар од секого па ма-кар и со уништување на човековата вредност.

Јас се викам Баци, и на само 14 години се здобив со името наркоман. Мајка ми ја изгубив на 5 годишна возраст, беше веќе одамна болна, татко имав, но тој никогаш не беше присутен во мојот живот, како да го немав. Набргу се ожени во нашата куќа донесе друга жена, му ја доведоа за да ја игра улогата на мојата болна мајка која сѐ уште беше жива но во постела, и неподвижна. Беше невозможно да се движи ја изеде болеста. Се капеше секој ден помалку, јас единствено се сеќавам на неј-зиниот сјај во очите, свежината и ведрината на нејзините погледи, начинот како ги гледаше луѓето во својот дом…И сето тоа исчезнуваше со текот на времето, која од преубава силна жена се претвори во овената билка која не можеше ни да ја оживее првата утринска роса. Скотот секој ден спиеше во кафеаните. Лумпуваше до зори, пиеше и ден и ноќ, беше постојано пијан, а кога ќе си дојдеше дома само ќе се испружеше на железниот кревет полумртов и ќе заспиеше во истиот миг. Го чекав со ноќи и денови и се надевав дека барем еднаш дома ќе дојде трезен, чист и ќе праша каде сум, и како сум… Никогаш тоа не го стори! Кога ја запознав неговата втора „жена“ која што имаше 33 години или неговата љубовница како што зборуваа останатите, се исплашив од нејзините очи. Тоа беа длабоки, модрини од кои излез немаше, исполнети со пригушен гнев, осаменост, безизлезност и некаква чудна горчина. Побарав милост, но не ја најдов. На само 33 годишна возраст таа за прв пат слушнала за зборот брак, семејство. Се плашев и тогаш како и денес што се плашам, кога и да помислам на неа да, Ви признавам! Не реков ништо само молчев, стравот кој таа ми го вгнезди во утробата ми го поттикнуваше само молкот и ништо друго. Подоцна сфатив дека не сум погрешил. Мојот починат дедо секогаш велеше дека очите се огледало на душата, тие говорат за се што се крие во срцето на еден човек. Зборовите ласкави, лицемерни и улизувачки можат да не наведат да размислуваме поинаку, да веруваме краткотрајно во нешто што всушност и не постои, нешто што се нарекува човечка добрина но кога ќе погледнеш во нечии очи можеш само да го видиш својот почеток или пак да го видиш својот крај. Јас го видов почетокот на крајот на едно семејство, почетокот на крајот на моето живеење.

Понекогаш луѓето се такви не можеме да им го разбереме начинот на говорење и на се што сакаат да ни укажат, и да не поучат со нивното говорење, но доаѓа тоа време кога сите се навраќаме на оние нивни изречени зборови кои тогаш ни биле смешни, и не разбирливи но денес ни значат многу. Но не можеме да знаеме дека ка-жаните зборови имаат исто толку вредност како и пишаните.

Деновите минуваа, и секој ден значеше повторно враќање во пеколот. Татко се претвори во уште поголема пијаница, со ноќи не си доаѓаше додека Таа проклетата сиот свој бес го истураше на моите плеќи, со нејзините камшици. И бев роб кој ако не ги извршуваше нејзините наредби ќе го пикнеше во подрум и ќе го претепаше до смрт. Глуждовите не ги чувствував со денови, а рацете и нозете ми беа постојано пурпурни, изрезбани од ударите на камшикот. Таа беше луда, а јас немав никого за да ме заштити од неа. Нејзината полна грамадна појава, од која се тресеше земјата додека ја удираше со своите тешки стопала и нејзиниот глас правеа целина која и самиот ѓавол не би се осмелил да ја прекине или уништи. Таа беше посилна од се!

Денес знам дека тоа не е така за се е виновен мојот молк. Молчев со години наназад, не зборував ништо, ни денес не зборувам но пишувам, пишувам, да!

Мајското утро мирисаше на веќе расцветан јорогован. Насекаде се слушаше зуењето на пчелите кои беа гладни за пресниот прав кој се криеше во новиот лик на цвеќињата. Насмевки од разиграни деца, џагор, и весели крици беа насекаде. Стоев покрај прозорецот и си ги пoгледнував рацете. На десниот глужд имав белег од нож. Таа ме исече кога не сакав да кажам дали јас сум го изел колачот кој таа го подготвила за нејзините гости. Тој ден беше премногу болен, не сакам за него да зборувам, само знам дека останав долу во подрумот заедно со стаорците и темницата. Тие деца таму на улицата што ги гледав занесено преку прозорот имаа детство, беа среќни. Нивната среќа ѝ се оцртуваше на нивните зажарени полни образи, од кои зрачеше здравиот живот. Ми се насолзија очите, тогаш таа влезе во собата ме фати за мојата обрасната светла коса и ме влечеше по темниот пропаднат под без да ми каже зошто. Потоа ме седна на сто-лицата и ме гледаше во очи не зборувајќи. Ме гледаше така неколку минути, кои ми се присторија цела вечност, па проговори:
– Ти му рече на татко ти дека те тепам?

Јас молчев, знаев дека молкот ја излудува, таа правеше се само никогаш не молчеше, дури понекогаш си зборуваше самата со себе имаше некоја писихичка пореметеност кога стануваше збор за молкот. Од него се плашеше.

– Те прашувам за последен пат ти му рече на татко ти дека те тепам, малтретирам и дека од мене ти е таа модрица на левото око, одговори ми зошто ако не го сториш тоа ќе биде полошо

Тогаш кога ги слушнав тие предупредувачки зборови кои доаѓаа од нејзината погана уста почувствував олеснување, зошто не можеше ништо полошо од ова да се случи се што остануваше е Таа да ме убие, а тоа не можеше да го стори, зошто беше кукавица, плашливец облечен во обичен мршојадец. Таквите ко неа се хранеа од слабостите на луѓето, стравот кој им го вгнездуваа под кожа секако ако тоа им беше дозволено.

– Што има полошо од ова? Што полошо би можело од ова да се случи? ( ја прашав, не трепнувајќи, лутајќи некаде далеку со погледот преку печката за огрев која стоеше наспроти мојата столица прилепена во долниот агол каде ми беа усмерени зениците)

 

Нејзините усни се свија и заострија на краевите. Ми се пристори дека ги развлекуваше во насмевка но сеедно беше веќе се. Како да ја изгубив силата да ѝ се противам, и да го изразувам својот инает и својата болка преку спротивставувањето и недејствувањето. Во истиот тој миг сфатив дека не постои некој што би ме спасил доколку самиот не го сторам тоа. Кога човек е сам, се што му останува е да се брани, било со уништување на непријателите или со нивно славење, или со самоуништување на својот дух и немарливост кон околината. Истата таа немарливост беше притворена душевна борба против се она што не чини и не е вистинско, лажно, неразумно… Притворено, проклето, проколнато од измачениците.

Кога си замина денот, додека мракот се ширеше во дворот од стариот расцветан багрем се рашири благ пријатен мирис кој го наговестуваше мојот нов почеток, заминувањето од својот дом, збогувањето со мојата соба и белиот мек душек, мајската ноќ мирисаше на почетокот на моето уништување, почетокот на мојот крај или мојата смрт…

Во војничкиот ранец на татко ми собрав неколку работи кои ми беа потребни да преживеам. Таа ќе се врати кога полноќ ќе помине, а него пак ќе го нема. Ќе се врати за да ги оживее нејзините сили истовремено да ги обнови моите стари рани. Понекогаш ми наликуваше на оние стари вештици кои се будеа по полноќ и ги повредуваа малите беспомошни дечиња. Да ги раскрвави штотуку зараснатите гребаници кои ми ги стори додека утрината ме влечеше по подот. Морав да побегнам. Мо-јот излез од сето ова беше невидлив, ми изгледаше дека е далеку, на моменти се сомневав дали воопшто и постои, се што можев да сторам е да си заминам. Ах проклетата не спиеше, но некако со денови беше смирена. Не викаше, не кршеше. Вчера ја среди и куќата, ја уреди и мојата соба, дури ме праша дали би сакал да добијам нешто ново. Се чудев на нејзината блага ментална пореметеност, единствено се трудев да не ја гледам во очи додека зборувам со неа, а тоа го правев многу малку,
и многу ретко.

Дванаесет минути по полноќ пристигна татко. Стоев на прагот од својата соба чекав викотниците да започнат, но попусто, Таа не викаше разговараше со него тивко по прв пат по толку години како е овде. Потоа двајцата излегоа од својата соба и појдоа кај мене. Истрчав и набрзина се пикнав под јорганот. На крајот од креветот седна татко ми ме погали по косата. Кога се наведна да провери дали цврсто спијам му го мирисав здивот кој удираше на цигари и вино. Ја свртев својата глава кон него. Ги отворав очите тешко и понатаму преправајќи се дека ме будат од мојот длабок сон.

Се поткренав и слушав со раширени ушни тапанчиња и горев од желба да ја дознаам причината зо-што толку голем молк токму оваа вечер кога требаше да заминам. Да не разбрале, да не ме виделе кога го зедов ранецот од неговата соба, да мора да е тоа. Ми биеше срцето, пулсот ми удираше во слепоочниците, неосетно ми го дупчеше черепот.

– Сине твојата мајка денес почина. Од таму доаѓам. Утре ќе се одржи церемонијата во нејзина чест дали би сакал да присуствуваш?

Пак молчев… Ми се насолзија очите, рацете ми се вкочанија, а грлото остана суво со грутка камен во него таа грутка не ми дозволуваше да зборувам. Солзите се слеваа, капеа на мојата постела, капеа како никогаш до сега за сето ова време што јас ги криев и со години ги враќав назад да чекорат по друг пат да не доаѓаат до мене. Овој пат беше поинаку, ми пукна таа мала крцкава ствар во гради, се изрони на ситни парчиња. Со рацете си го покрив лицето не сакав Таа да ја гледа мојата болка и тоа уште од мали години го научив од дедо, дека болката само за себе ќе ја чуваш, твојата болка не смее никој да ја види, најмалку оние што од туѓата болка живеат. И бура да носиш во срцето на лицето нека ти грее сонцето. Таа седна покрај мене. Ми ги фати рацете и ми ги бакна дланките. Потоа ме погали нежно по моите навлажнети образи и мојата глава ја сокри на нејзините гради. Ја стегнав цврсто таа нејзина прегратка, успеав барем на миг да и ја украдам за да се почувствувам сакан. Не размислував за ништо, само дека не успеав за последен пат да ја видам жената која ме донела на овој свет и ми дарила живот. Болеше се она што веќе го немав, а немав живот и покрај тоа што бев жив, присутен и дишев. Потоа пак и го слушнав гласот кога ме протресе шепнувајќи ми на уво дека ќе добијам мало братче. Таа носи живот во неа… „Ох боже“, изустив молчејќи, зошто?

Една година помина откако мојата мајка почина. Не појдов да ја видам, ниту да се испратам со неа за последен пат. Не појдов ниту на нејзиниот гроб, сега имав кого да нарекувам мајка Таа! Таа се гордееше со тоа, доби сѐ што сакаше со раѓањето на мојот брат. Се роди тој, кој како мене и тој не знаеше каков ќе му биде животот покрај овие луѓе. Се уште стоев цврсто до одлуката да заминам. Одлучив и немаше враќање назад. Само ми беше по-требно време да се вратам на почеток, да се помирам со загубата и мирно да го прифатам поразот. Се колебав да-ли да одам или не? Тоа дете ми ги промени плановите, ми ги промени мислите, како да ми ја врати волјата што ја имав зафрлено некаде. Го сакав, тоа беше мојот брат, моја крв. Во мене се роди чувство да сакам некого, таа љубов да ја дарам нему. Таа остана иста само што сега немаше време за да ме претепа, беше окупирана со малиот.

Колку само раѓањето на човечко суштество може да ги промени луѓето. Да ги претвори во луѓе, и да им по-могне да го надминат животинскиот нагон. Додека животните се обидуваат преку физичка борба да ја сочуваат својата територија, својата власт над останатиот животински свет кој е послаб, преку нивните слабости тие го задржуваат престолот на нивната доминација, го зајакнуваат авторитетот, стекнуваат моќ, луѓето преку својот сокриен животински нагон го убиваат она најсветото, најчистото, зошто нивната умствена пресметка преминува во безредие на умот и телото и ги води до лудило. Тогаш тие би можеле да убијат без причина.

– Ти си курва, остави ме на мира! Курва, која да не бев јас ќе останеше на улица, ќе им послужеше на останатите кои ќе сакаа само да влезат во тебе. Ќе беше само една уличарка, што станатите ќе ја претвореа во градска проститутка. Курво да не бев јас кој би те зел крај себе, на 33 години, ти си луда, болна во умот….

– Што ти е тебе? Пак си пиел? А? Идиоте, пак пиеше?

– Пиев, да како и секогаш, пиев… И што сега? Да не ме исплашиш? Колку деца фрли во ѓубре а курво? Низ колку раце мина? Ова дете не е мое, тоа е плод на твоето курвање. Ти треба да умреш курво!

Одеднаш почна да мава, да крши се што имаше пред него. Ја зеде флашата што беше на маса и посегна по неа. Тогаш јас истрчав пред неговите нозе и му ја фатив едната. Не можеше да се движи беше премногу пијан. Еднаш, двапати се помрдна но јас со сета своја сила му ја притискав ногата да не може да ја крене од подот да зачекори. Зборуваше нејасни работи, пцовки, навредливи зборови, ја понижуваше, за прв пат крена рака да ја урди кога таа тргна накај него. Кога ја удри, и ги раскрвари полните усни. Малиот плачеше. Појдов во собата а таа се сокри во бањата. Со часови не излезе од таму. Јас го нишав својот брат но тој беше гладен. Ја повикав да го нахрани, не испушти ни глас. Го залепив едното уво за вратата и го слушав дишењето и пригушениот плач….

– Те молам излези, тој е гладен, потребна си му Таа повторно не се изговори ниту еден збор.

Тој се умори од плачење и накрај заспа. Татко се струполи на масата и потона во ’рчење. Кога го слушна неговото ’рчење ја отвори вратата од бањата и излезе. Влезе прво кај својот син. Го гледаше со уплакани очи, стоејќи над него. Се поднаведна да го бакне, да му посака добра ноќ. Потоа ме виде мене се уште буден, вознемирен. Застана пред мене, гледајќи ме проѕирно со своите модрини. Како повторно да ми ја проучуваше секоја црта на лицето, секој невидлив дел.

– Ти си виновен за ова. Си му кажал се, тој тебе те сака, ти си само негов син, ова малечко беспомошно суштество не. Ти бескрвнику, што те остави онаа, неподвижната да те чувам, но не… Нема да ти дозволам да ми го уништиш синот, да ми го уништиш семејството, јас тебе ќе те уништам предвреме, пред мојот син да го одделиш од неговиот татко, проклет да си што и тебе не те зеде со неа. Губи се од оваа соба од собата на моето дете, ајде проклетнику…

Ме фати за рака и ме фрли наземи. Пред очи ми ја тресна вратата. Останав повторно сам, и онаа малечка трунка надеж замина заедно со ноќта. Повеќе не остана ништо само јас, празнината која ме повлече со себе на дното. Кога веќе еднаш си стигнал до дното, знаеш дека твоето заминување од таму нема да биде лесно и ќе трае долго.

Деновите минуваа тој растеше. Беше здраво дете, врела крв во него, која му ги вцрвуваше образите, и му ја даваше потребната сила да се прерасне во силна личност. Го гледав, и му се приближував само кога таа ќе зас-пиеше или ќе излезеше некаде на кратко. Тогаш го земав во раце му раскажував за моите соништа, за убавините кои некаде далеку тој ќе ги пронајде кога ќе порасне. Секогаш две солзи ќе ми ги навлажнеа усните додека мачно и треперливо зборував. Мојот трепет, можеше секој да го види, секој кој од страна би го слушал моето зборување.

Тој есенски ден, ја наговестуваше зимата. Дождот не запираше, неговите силни капки ја бодеа земјата, гласно и неуморно. Се слеваа озгора и правеа реки по улиците. Облаците беа темни, намрштени, облечени во сивило. На моменти ќе се споеја земјата и небото ќе исфрлеа искри, светкавици, и громогласни грмотевици. Излегов во дворот Таа ме испрати да ја покријам масата под големата кајсија за дождот да не може да дојде до неа. Се плашев од грмотевиците, моето тело се тресеше и од студот и од самата помисла дека Таа ова го прави за да ме повреди, а за тоа да се чувствува помалку виновна. Ми беше потребно многу време. Ми се лизгаа рацете од дождовната вода, од калта во која ми пропаѓаа нозете. Паднав неколкупати. Но на крај успеав. Влегов трчајќи, немарејќи за калливоста, на моите црни гумени чизми. Кога Таа ја виде гадотијата што ја внесов внатре во куќата се накостреши, нејзиното бело лице се претвори во вулкан пред ерупција, дури модрите жили и се појавија на вратот, испакнати, подуени, сфатив што ме очекува. Зеде залет во чекорењето и за секунда беше пред мене. Ми урди шлаканица од која ми потече крв од устата. Еден заб од мојата уста падна наземи. Се изгубив од нејзиниот удар. Лежев многу време, на гадниот праг. Кога се кренав појдов во својата соба го зедов ранецот, и целиот каллив, исчезнав засекогаш од таму. „Конечно“, изустив и на моите усни се развлече некаква необјаснива насмевка, која правеше да полетам, и да го стигнам последното јато птици кои заминуваа од овој крај, го бараа сонцето, нашето сонце кое на сите нам ни беше потребно. Ми се ослободија крилата. Се што имав пред мене беа улиците мокри, потопени во кафено-црвена земја и жолтеникави лисја кои ветрот ги издигнуваше од земјата. Како да се обидуваше да ги врати на гранките од дрвјата кои веќе беа соголени. Преку своите детски очи ги посматрав есенските призори кои ми ги готвеше природата, слики-те, боите кои остануваа запаметени во мрежницата од моите очи…

Долго време престојував под камениот мост, каде протекуваше малата градска река. Таму имав изградено свој дом заедно со моите пријатели. А во зима преспивавме на таванот од градскиот културен дом каде се изведуваа сите културни манифестации, и театарски изведби. Не ги слушавме тие претстави ниту гледавме зошто заспивавме од топлината. Таа ни ги совладуваше премрзнатите тела.

Веќе некое време користев разни опојни средства. Секаква хемија која можеше да направи да се почув-ствувам среќно, и задоволно. Сите луѓе се трудат да ги пронајдат оние работи кои би ги исполниле, од кои тие би биле задоволни. Јас го сторив истото. Си најдов лек за моите душевни маки. Грешници оставени на милост и немилост, просјаци, грабливци, трули наркоманишта… Така не нарекуваа.

Крадевме од луѓето по улицата, ограбувавме за да преживееме, најчесто храна и пари за да можеме да набавиме малку од млечниот опоен прав, кој не издигаше високо во облаците, и не правеше живи. Подоцна кога немавме каде започнавме со нудење на нашите тела, продавање за еден грам дрога… Нашата група се зго-лемуваше од четири души бројот се зголеми на шест, и така секоја недела по еден по двајца нови, наши позна-ници се почесто ни се придружуваа се додека градот не се наполни од нашата сорта. Градот ни вриеше од зависници. Не имаше на секој чекор, во секое ќоше. Најубави од се беа нашите собирања, нашите муабети. Тогаш ќе се издрогиравме до даска, ќе залутавме со паметот, ќе го изгубевме тлото под своите задници, ќе се издигневме до небесниот свод. Потоа туѓи раце ме допираа, ме галеа и сѐ се претвораше во немирна целина, комплетна оргија, нашите тела ќе постанеа една мермерна исцелна надгробна плоча, на нејзиниот црно-бел екран ќе се појавеа многу усни, со испреплетени јазици кои се голтаа. Жени и мажи на едно место… Како од мајка родени. Без здив, страв или изречени предрасуди во раните утрински часови кога дејствието на опојните средства ќе исчезне, тогаш кога се ќе заврши. Без срам од тоа какви сме, кои сме и што сме. Немавме причина да се срамиме од она во што сме се претвориле, таквите ла-билни личности, без темел врз кој ќе се градеа карак-терните човечки принципи, без потребната доза на храброст, се нарекуваа плашливци или кретени кои секогаш завршуваа на овој или „оној“ начин. Сепак како и да е бевме живи, подвижни. Некои не нарекуваа штетници, некои безрбетници кои не заслужуваат место во ова наше општество, тие само и штетат на идните генерации, од нивните луди тинејџерски години, од нивната младост можат да создадат нови следбеници, потомци од кои ќе се раѓаат нови потомци и се така до крајот на вечноста… Сѐ додека небесниот свод не го исполнат пороците.
Додека не го исполнат наркоманишта, смрдливци…

Умрени души!

Влегов во ново отворениот бар на крајот од улицата. По уличната должина вриеше од проститутки, жени кои се нудеа отворено за премала сума на пари. Некои од нив беа убави, некои беа со милни ликови убави долги нозе витки тела само што процветале, некои беа стари и очајни одамна уфрлени во овој занает, други претепани, со лузни на нивните тела, колениците модри, со унаказени лица исечени усни, трети стоеја со нивните макроа, присилени тоа да го работат поради некои други таинствени работи, долгови, без некој друг да дознае за што станува збор. Ме гледаа љубопитно, очајно, некои ми се потсмевнуваа, други не ме ни гледаа. Кога влегов во барот никој не се осврна да ме погледне. Секоја ноќ беа истите луѓе, истите педери што морав да ги молам, зошто тие беа нашите снабдувачи. Познатите дилери на дрога. Никогаш не ми беше јасно како е можно од сите луѓе на овој свет хомосексуалците да се најбогатите луѓе, и секогаш да имаат предност во овие валкани работи. Тоа беше животот! Можеби само добро клечеа и пушеа… Не знам навистина!

Седнав покрај шанкот оддалечен зошто таму и беше дозволено да седат само оние кои што можеа да платат, а јас пари немав. Тука бев за нешто друго. Го барав Русокосиот, така го нарекуваа сите вистинското име не му го знаев, сеедно… Чекав да се појави само со него можев да се договорам на „пристоен“ начин да го добијам она за што останатите ме пратија. Внатре од чадот од цигарите не гледав ништо, не бев јадел ништо, ми се згади. Ги триев дланките кои ми се препотуваа од болката што почнав да ја осеќам, внатре ми се пре-вртуваше желудочното ќесе. Сакав да повратам. Ова не го правев прв пат, но секој пат ми се гадеше, прво од самиот себе, второ од идиотиве што ги гледав наоколу. Тоа беа луѓе на кои пресметливоста им беше на прво место, а се друго си се одвиваше во најдобар ред се разбира доколку прво ќе си го истераа ќеифот.

– О пак дојде ( ми се обрати Русокосиот, во позадината на мојот грб му го слушав длабокиот рапав глас, од кој и се креваше мојата кадрава коса)

– Да дојдов, имам потреба, знаеш… Изгледа пак истото…

– Да, да како и секого овде. Што те донесе овој пат во моето место?

Молчев зошто тој и самиот го знаеше одговорот на своето прашање. Не реков ништо го погледнав преку димот од неговата цигара која мирисаше на ментол.

– Молчиш, значи пак за истото си овде. А пари?

– Немам, и ти го знаеш тоа, затоа да ја завршиме работата и да си продолжам по својот пат.

– А не може така миличок. Ми должиш пари, а овде си за уште неколку грама, кој мене тоа ќе ми го плати? Како ќе ми го исплатиш претходниот долг, а бараш уште да ти дадам, да не виде случајно на вратата од мојот бар некој знак за хуманитарни цели? Ова не е скривалиште за наркомани.

– Го погледнав остро, но таа острина не ми одеше во полза, па затоа го сменив изразот на лицето во истиот миг без тоа тој да го забележи, молејќи го само за еден грам.

– Добро, но овој пат ќе играме по мои правила. Ќе чекориш до долниот крај на ходникот, ќе влезеш во онаа соба десно, тоа е мојата соба или канцеларија наречи ја како сакаш, почекај ме ќе пристигнам за неколку минути. Кога ќе дојдам ќе ти кажам што ќе правиме… Ајде оди не сакам веќе овде да седиш и луѓето да те гледаат.

 

Појдов таму каде што ми рече. Влегов во собата која беше уредена во црвено-розови бои чисто педерска, со пригушени светла покриени со црни марами и миризливи свеќи кои гореа слабо и ширеа мирис на ванила уф одвратно. Седнав во една црна плишана фотеља која се клацкаше. Чекав можеби околу пет до десет минути, кога тој се појави пред мене со уште тројца такви ко него. И двајцата беа облечени во црни кожени панталони кои беа искинати на задниците за да им се гледаат танга гаќичките.

– Вака миличок, ги гледаш овие двајца овде со мене така…( на масата пред мене стави цела ќеса од белиот прав, нормално дека не ги ни погледнав маскотите, туку очите ми истекуваа од белилото, и силната глад која ја носев.)

За да ја добиеш оваа голема ќеса треба да го направиш она што ние ќе го посакаме.

За почеток ќе им го испушиш на овие двајца додека јас ќе гледам, подоцна тие ќе влезат и двајцата одеднаш во тебе. Знам дека болката ќе ти пречи но само тоа мене може да ме задоволи, сакам да ти го слушам врескањето, и да се насладам од твоите солзи и твојата задничка крв додека свршувам, ако не сакаш ништо од ова тогаш збо-гувај се од ќесата. Ти оставам неколку секунди да раз-мислиш. Еден, два, три… Времето ти истече и што се до-говоривме?

– Да, ќе го сторам тоа изговорив нечујно… Како сакате така ќе биде.

Му ја продадов душата на ѓаволот, само за неколку грама, а зошто? Која беше мојата добивка од сето тоа кога за неколку дена пак ќе немав. Не размислував, не можев ниту да запрам, мојата лакомост растеше. Како само уште таа да беше жива, останатото одамна исчезна. Кога излегов од тоа смрдливо ванилесто собиче не можев од болка да одам. Ме раскрварија целиот од глава до петици, јадев и ќотек, ме клоцаа како пес скитник, ме носеа од ќош до ќош, плачев на сиот глас и молев да престанат но не мојот плач ги возбудуваше, ги охрабруваше да продолжат. Не знаев дека некогаш ќе помислам на својот дом, каде се родив и до некаде израснав. Тогаш тоа го сторив, можеби од причинетата болка, која во мене ги разбуди старите сеќавања, можеби од замислата дека таму е се поинаку, но болеше тоа што ниту еднаш не ме побара, а добро знаеја каде сум. Не им бев потребен, тие си беа доволни самите на себе и онака откако знам за нив тие живееја за себе. Додека го пишував ова се навраќав на многу психичко-ментални работи, денес кога сум чо-век во поодминати години се прашувам самиот секој ден, повторно како преживеав… И за прв пат го знаев одговорот… Љубовта! Откако го дознав одговорот за мојот крај, разбрав дека не сум преживеал туку одново сум се родил. Само немајќи љубов, немајќи го она најубавото тонеме, се до сопствената смрт. А има ли нешто поубаво од љу-бовта?

Стоев изгубен после неколку години се вратив назад. Повторно бев до даска издрогиран. Стоев над неовата постела, и му го слушав испрекинатото дишење. Го гледав, додека тој изнемоштен се обидуваше да каже нешто. Таа не беше овде. Не ја видов. Седнав покрај него кога со полуотворени очи зборуваше нејасни зборови. Неговите усни беа испукани, лицето облечено во жолтина, го дотолчила болеста. Му ја зедов премалената рака и ја ставив во своите студени дланки. Тој од тоа студенило како да се отрезни и избега на кратко од мракот. Ме гледаше со ширум отворени побелени зеници, овој пат успеа целосно да ги отвори. Јас молчев, не реков ништо како и секогаш кога стануваше збор за некоја тешка состојба, ситуација… Молкот ми ја олеснуваше мојата душевна состојба, зошто и немав што да кажам.

– Се врати (прошепоти тој, додека се обиде да си ја подлизне долната усна. Неговиот глас беше нечуен, ис-прекинат). Те молам прости ми… (уште еднаш проговори…Молк) Сине те молам прости ми, не сакав… Не смеев…Згрешив… Прости ми за да можам мирно да заминам на оној свет… т е м о л а м (зборуваше испрекинато… Со го-лема тешкотија која ја исфрлаше од своите широки плес-нати гради).

– Ти мене прости ми, јас немам зошто да ти простам.

Кога ги изговорив тие зборови мојата глава падна врз неговите раце, и јас липав како луд… И тој замина, јас останав сирак… Останав без него… Да можев да го вратам времето и да ги поправев работите.. Да можев да знам кога доаѓа крајот, не знаев, не знаев… ПРОКЛЕТ ДА СУМ! Го убив својот татко, човекот кој ми дари живот, кој ме создаде. Излетав како некој да ме гони од таму, како некој да ме кине и цепка, како некој да гази врз мене и да го трла својот ѓон од мојата душа, која мислев дека сум ја загубил, продал на оние развратниците… Но не, ја имав, но таа мене веќе ме немаше мене, како што јас веќе го немав него. Мракот не голта сите. Доаѓа тоа време кога само за миг ќе ги затвориме очите и повеќе не можеме да ги отвориме. Не пристигнало времето, ни ги зело години-те, и целата мака, целата среќа и тага ни ја забележало на наште лица. За жал сфаќаме дека нашите лица не се вечни само духот или името кое ќе се памети по добро или лошо.

Ја видов кога заминував. Беше целата облечена во црнина. Жалеше за човекот кој ја тепаше секогаш кога и да беше пијан. Побрзав зошто не сакав да зборувам сонеа, ниту пак повеќе да бидам овде. Пред излегување ме сретна мојот чичко, помалиот брат на татко кој изгледа веќе по неколку години конечно се вратил.

– Застани, каде одиш?

– Си одам, готово е… До тука било

– Каде ќе одиш пак, само што се врати… Ми рекоа дека повеќе не живееш овде, зошто, од кога?

– Ти човеку изгледа ништо не знаеш… Се разбира никогаш и не си бил овде

– Немој, те разбирам, ти ја разбирам болката… Но мораш да се вратиш, законски оваа куќа ти припаѓа тебе исто толку колку и нејзе и на твојот брат. Имаш дом не лутај повеќе по улиците… Доста е!

– Не, не и не…. Кога ќе одлучам да се вратам овде ќе ве известам… Ќе дознаете се, сега оставете ме на мира ништо не сакам да знам, се е исто како порано…

– Не е ништо како порано но ако така сакаш ти во ред ќе ја почитувам твојата одлука

– Ти благодарам, збогум!

Ми мавташе раце кога ја преминував улицата. Малку подолу повратив. Избљубав црвена повраќаница. Не можев да издржам повеќе. Целата претстава од која смртта ја претвораа во комедија, сите тие непознати луѓе кои дојдоа, само се смееја, глумеа и покрај нивните ожа-лостени лица. Црнината им доликуваше, но не и улогата која што сакаа да ја одглумат, нивната љубопитност не им дозволуваше да си го прикријат лицемерието, како и начинот како ме гледаа додека бев таму. Тие беа таму за мене да ме видат, и да разберат дали гласните беа висти-нити, ним смртта на татко не ги засегаше, како и лаж-ливата тага на неговата вдовица која ја ожени дури една недела пред својата смрт. Само не го видов него мојот брат. Малечкото, дали пораснало, каков е? Добро барем успеав на него да помислам.

Додека фрлен во снегот, умирав од болки, и се молев на ова студенило некој да ме забележи, погледнав во небото и своите молитви ги упатував Нему. Господ за кој отсекогаш велев дека не постои… Ниту пак верував во не-го! Таа зима ми беше потребен. По смртта на мојот татко, дрогирањето се зачести. Сите пари коишто ги додивав од Чиче ми служеа за дрогирање, за ништо повеќе. Тој не знаеше за тоа, единствено се обидуваше да ме врати до-ма, таму не сакав да се вратам и да минам низ истиот дам-нешен пекол кој веќе го оставив зад себе и одамна го изгаснав. Тогаш слушнав штикла како чкрипи на мразот. „Девојко“, ѝ дофрлив додека минуваше, „помогни ми те молам те“. Таа ми се приближи ја погледна големата локва крв која што ја имаше околу мене. Ми пукнаа вени-те, крварев, немав веќе каде иглата да ја боцнам. И тие пресушија, се исцедија. Ми ги заврза рацете за да го сопре крвавењето и повика прва помош за да ме одвезат во болницата. Гледав во нејзините тиркизно-зелени очи, каква убавина. Со премрзнатите прсти се осмелив да и го допрам зацрвенетото од студ лице во боја на праска. Пре-убава беше. Ми зборуваше многу убави зборови кои мно-гу слабо допираа до моите уши. Веќе, изгубив многу крв. Ме потресуваше, ми зборуваше, ме удираше по лицето за да останам со отворени очи. Не можев да се борам пона-таму, невозможно беше да останам жив. Ја немаше надежта, ја немаше светлината, ја немаше добрината која најмногу од се сакав да ја сретнам и да ја запознаам не-когаш. Само колебливиот студ наоколу како и секогаш истото. Доволно ќе беше барем нечии раце искрено да ме прегрнеа без за возврат да побараат нешто, без да ме обврзуваат дека некој ден тоа ќе морам да го вртам, без ниту една причина само… еднаш да ме прегрнеа.

Не знам колку време ми беше потребно за повторно да ги отворам очите. Ми се чинеше дека со години лежам во болничкиот кревет. Ми пречеше вештачко осветлената соба, жолта светлина предизвикана до старата искапе-на сијалица на плафонот, како и мирисот под ноздрите по кој се препознаваа болниците. Ја подигнав главата од перницата, осетив тежина. Устата ми беше бела и залепена, осеќав голема жед. „Вода“ – реков тивко. До мене одеднаш ја здогледав таа преубава ангелска силуета која што се придвижи скоро нечујно и ми ја наполни чашата која стоеше до мојот кревет. Рацете не можев да ги кренам, немав сила за такво нешто. Тогаш таа седна крај мене ми ја подигна брадата и ми ја држеше чашата, јас голтав, ненаситно, голтав избезумено, без земање на здив непрекинато… Таа се потргна… „Не“, ѝ реков, сакав уште но не ми било дозволено да пијам многу вода. Ја повика сестрата која што влезе насмеано во собата…

– О па ние сме будни, конечно а? Како си миличок? Како се чувствуваш?

– Уморно – ѝ одговорив кратко… – Но и жеден сум и тоа многу, Ве молам дајте ми чаша вода

– Веќе гледам си испил една, доволно е… Не смееш многу одеднаш. Се разбуди после четири дена, се испла-шивме… Многу крв имаше изгубено кога те донесоа овде… Вака ти си зависник така е нели?

Ја гледав зачудено ова прв пат некој ме прашуваше,

а јас се плашев да си одговорам самиот себе со години наназад а камоли нејзе…

– Ти веќе неколку години земаш дрога така?

– Да, така е, тоа прв пат го сторив кога имав… Не знам не се сеќавам…

– Ти веќе неколку години интензивно внесуваш дрога, некогаш прекумерно, така? Дали ја знаеш причината поради која изгуби многу крв, се сеќаваш како тоа се случи?

– Да се сеќавам, ми пукнаа вениве на рацете, немав повеќе видливо место за боцкање и така се боцкав на истите места по неколку пати дневно.

– Како доаѓаше до таа дрога?

– Како и секого што е како јас. Тоа е најмалку важно
нели?

– Дали имаш некого кој би дошол по тебе да те однесе одовде?

– Не немам, јас сум сирак мајка ми почина кога бев многу мал, татко ми почина пред две години… Но тоа е неважно.

– Дали би се согласил два пати неделно да доаѓаш на терапија која ние овде ја применуваме за сите зависници како тебе?

– Не знам, би доаѓал понекогаш… Би можел нели?

– Да, да секако ако се согласуваш, зошто да не … За сега сте добро, состојбата е во ред, во вечерните часови ќе имаш благи болки но ништо страшно, ќе поминат кога ќе го земеш овој лек што ти го дадов, ќе бидеш добро кога одредено време не би се боцкале, раните мора да зараснат, ќе доаѓаш на превивка секој вторник во неделата, а терапиите се одржуваат секој понеделник и четврток во девет часот наутро во ред?

– Да, разбрав… Кога можам да си одам одовде?

– Утре ве отпуштаме од болница

– Каде е девојката што беше овде крај мене? Дали знаете каде замина?

– А… Таа девојка ( ми се насмевна повторно блеснаа нејзините бисерни заби) таа ве донесе овде и беше овде додека не се разбуди, не знам која е знам само дека името ѝ е Марија, така се претстави кога пристигна со медицинската кола која што ве довезе, друго за жал ништо не знам, сега морам да одам ќе се видиме пак… Изутрина не грижи се ќе бидеш добро.

– Во ред, Ви благодарам многу!

Ме мачеа мислите, додека се обидував да се присетам како сѐ се случи, на се што успеав да се сетам беа нејзините тиркизни очи во боја на зелено море кое што свети благодарение на сјајните зраци кои се капеа во бурноста и брановитата разиграност. Таа морска длабочина во која се лееја брановите, плискајќи и удирајќи во морските гребени. Видов мир во тие природни бои, про-најдов нешто необично, истовремено многу живот и ведрина која што пленеше. Сакав повторно да ја видам, да ѝ се заблагодарам тоа не би го сторил секој, уште помалку не за некој кој живее за порокот што го носи во својата крв, ја труе и ја прави гнила.

Гниеш не мислејќи дека убавината е гнила и не трае долго, се останато е гадотија и човечки измет.

Утредента излегов од болница. Надвор ме чекаше мојот Чиче. Ме зеде и однесе во мојот стар дом. Таа беше таму, знаеше дека доаѓам… Мојот брат, и тој ме очекува.

– Дали си добро? (праша длабокиот глас на Чиче)

– Во ред сум, не грижи се… А Таа таму е така?

– Да па тоа и нејзин дом, но не плаши се сега знам се… Душко израсна во преубаво момче, ќе го видиш и него.. И тој те очекува… Утре е годишнина од смртта на татко ти, треба да бидеш таму, знаеш… Потребен си ни во ред?

Замолчи, јас не реков ништо подобар ми беше молкот од се… Така се чувствував мирен, сигурен, и не сакав за ништо да зборувам, ниту пак да ги слушам останатите како зборуваа.

Кога влегов внатре се беше поинаку.. Ново уредено, прекриено во чистиот свеж воздух кој се ширеше во секој агол од куќава… Се беше наместено, доведено во ред…Се разбира благодарение на Душко. Во дневната седеше Таа пред телевизорот, се џареше во него, на прагот стоеше Душко ме чекаше… Кога ме виде ми притрча и ме притегна цврсто гушкајќи го моето слабодушно тело…

– Полека сине, полека (му рече Чиче) – сѐ уште е слаб.. Ајде да влеземе внатре, каде е мајка ти?

– Каде на друго место ако не пред екранот, денес дури зборува со него, со ликовите од нејзините серии. Ме држеше за раце, не ги испушташе, неговата среќа која што беше го озарила неговото лице секој ќе ја приметеше, дури и јас ја забележав, и се чувствував среќен зошто на некој му е мило што ме гледа по толку години. Никој не зборуваше за мојата состојба Таа проклетата не ме ни погледна само со смрштен веѓи мумолејќи нера-збирливи зборови се влечкаше горе долу по собата…Оган ѝ излегуваше од устата секогаш кога и да ја отвореше. Не се сменила ниту малку, се уште беше истата, не ја промениле ниту годините, ниту времето не ја престигнало, дури ни смртта на татко не ја изменила… Нејзините модрини се уште беа страшни, полни со бес, неизмерен молчелив сокриен бес. Ручекот го минавме во молчење, тишината ми внесуваше спокој кој ми ги затвораше очите. Ми се приспа…

– Ајде појди во својата соба горе, одмори се ( ми се обрати Душко).

– Аха јас сум уморен, морам да се одморам утре имам терапија ќе одам во болницата секој понеделник и четврток доброволно се пријавив..

– Во ред е добро си направил јас изутрина ќе те однесам пред да заминам (рече Чиче).

Кога ги качував оние стари внатрешни скали се потсетував на последната вечер кога бев овде и како мојот татко полуди… Ми се навраќаа старите спомени, бедата во која живеевме, гладувањето, измачувањето…Сѐ она од што бегав со години, сега повторно се вратив таму на истото место… Иако се изгледаше поинаку Таа беше истата само овој пат тоа не го можеше зошто ќе го изгубеше својот роден син. Во неа имаше нешто мајчинско, кое го криеше, но Душко беше нејзина слабост, нејзина реликвија, молитва, целиот нејзин живот беше тој.

Легнав на стариот мек душек да си ги одморам сомелените коски од студот кој од мене стори отпадок. Со часови не можев да се прилагодам. Се научив да спијам наземи со картонски кутии под моето тело. Секој ден го преживував, без да живеам.

Кога крајот затропа на мојата врата се појави Марија, „ах каде си Марија“ помислив на глас.

 

На сеансите имаше многу такви ко мене, можеби околу дваесет души во група, а дневно ги имаше по четири. Седев додека останатите зборуваа за своите животи и како стигнале да чекорат по овој пат… Ми беше досадно, на моменти придремував, глумев дека сум заинтересиран, и така вртејќи го погледот на крајот од болничката соба која што беше преуредена во сала за состаноци ја видов неа. Во желудникот струењето ме распара на половина, морав да појдам таму каде што беше таа. Станав другите беа соживеани во приказните на нашиот „колега“. Таа ме виде додека чекорев за да стигнам до неа. Ми се насмевна оддалеку. Со климање на главата ми одобри да седнам во празната столица покрај неа. Молчеливо прифатив, не велејќи ни збор. Го посматрав нејзиниот правилен профил додека таа и понатаму слу-шаше што се зборува. Сакав да ја прашам што прави овде, но не смеев да зборувам, не сакав да го прекинам овој прекрасен миг, додека ја гледав и како се чувствував покрај неа. Нејзиното присуство за мене беше свето, не само поради тоа што и нејзе ѝ го должев сопствениот живот туку поради внатрешниот мир кој секогаш ми се вгнездуваше под кожа кога таа беше во моја близина. Потоа го изрекоа нејзиното име и таа стана, седна на столицата на која седевме сите кога зборуваме и започна да ја раскажува својата приказна… И на нејзиното минато му дојде редот. Не можев да ѝ верувам на сопствените уши, каков живот имала и дека таа е како јас, ништо повеќе од зависник на дрога. Дамнешна проститутка, уличарка, која што го дарувала своето тело за грам, се беше потполно исто, нашите судбини беа исти нашите животи се поклопуваа, се беше исто, и на крај нашите патишта се вкрстија. Не жалев за тоа што ја запознав, одамна научив дека судбината доколку веруваме во неа се почесто си игра со нас, туку бев многу лут на ова бедно општество кое не знаеше да ги заштити оние кои што имаа потреба од тоа, туку ги отфрлаше и понижуваше, бевме еднакви на ѓубриња. Бев лут на нејзините родители, нејзината мајка која што дозволила нејзиното пре-убаво чедо да стане курва бидејќи немале пари за парче леб, а таа не можела да работи, била болна. Се радувала кога таа доаѓала дома издрогирана, дрогата ѝ ја купувале оние кои што таа вечер ја имале, ја кинеле и… Ох Боже те молам прости им!

И така времето минуваше, јас и Марија се заљубивме… Сѐ уште одев на терапија и ден денес ги посетувам оние што постанале такви. Им зборувам на сеансите им раскажувам секојдневно како се препородив благодарение на неа, на љубовта која што Таа ми ја зеде но некој што бдеел над мене ми ја врати… Љубовта на мојот брат, на саканите ме донесе до таму каде што сум денес, и не жалам за сето она низ кое што поминав, мораше да знам, да научам што значи да се биде човек. А човек се доброто и злото, на нас останува која страна ќе ја избереме. Таа ја сместивме во лудница, нејзе ѝ беше мес-тото таму, повеќе во нашите животи за неа немаше место… Нејзините навики прераснаа во ментално однесување. Некогаш по цели денови плачеше, викаше на цел глас додека ја држеше грлото, некогаш со ноќи не спиеше и шеташе наоколу по куќата. Еднаш Душко ја фати со нож во раката над мојата постела, сакала да ме убие, не можела да сфати како сум бил жив се уште. Нејзиниот презир ја сруши, тој товар беше претежок за носење. Никогаш не успеав да разберам, зошто беше таква кон мене, кога јас ништо не ѝ одзедов, се што сторив се уништив себе… Ги скрпувам долгите години за да се со-земам без страв да продолжам понатаму, иако знаев дека јас бев од оние личности кои не можеа ништо сами да сторат со себе. Затоа је имав неа и тоа тиркизно утро во кое се будев секој ден повторно и повторно… Сѐ до крајот на животот, но и да не бев жив пак ќе живеев во тоа плаветнило макар еден миг… А никој од нас не знае дека токму тој миг е чекорот кој не дели од вечноста. Не знам… Навистина!

 

 

 

 

СЕЉОБЕРОТ

Како да го посакував тој повик. Понекогаш е потребно да се вратиме во минатото. Тоа се враќа да не потсети кои сме биле некогаш, какви сме денес, дали сме исти, поинакви, променети или остануваме случајни минувачи, сѐ останато е една голема лага. Навистина беше грд. Немаше ниту една правила црта на лицето. Русокос. Не сакав никогаш русокоси мажи. Не ме возбудуваа, ми личеа на мали бебенца. Нежни и крхи. Образите му се вцрвенуваа секогаш кога и да се изглупираше, зошто секогаш глумеше нешто друго. „Сељоберот“ беше навистина способен само за лажење. Во тој миг лагата ми беше потребна. Сакав да поверувам дека и јас за некого посто-јам, дека сум посакувана. После онаа ноќ тој повеќе не се јави. А јас никогаш не го побарав.

Седев со тие непознати луѓе на иста маса. Се осеќав бедно. „Сељоберот“ сакаше да ме плесне. Си беше таков, таков и остана. Прифаќав се што тој го нудеше само да бидам што подалеку од таму каде што со години бев. И стоев, останав верна не се ни помрднав. Се плашев да го изгубам тој дел од себе.

Дрндавме, а половина од муабетите не ги слушнав. Не бев дојдена таму за слушање, а и бев психички ослабена да можам да им го дадам најдоброто од себе.

Неговите зелени очи ми влеваа страв под коски. Цело време се трудев да ги одбегнам. Но се навлекував на нив. „Сељоберот“ не беше важен, ниту пак ми значеше  нешто неговото дрндање, едниствена мисла ми беше „што ли ќе помисли овој човек овде за мене“ како глупача се осеќав.

Ми рекоа и двајцата да појдам со нив оваа вечер на „прошетка“ далеку од овој град.

Одговорив со кратко „не“. Немаше потреба од такво нешто. Зошто чекав дека тој можеби ќе се јави.

Во 19:00 часот седев на висока столица и пиев фанта. Тие двајца порачаа пиво. Времето залади. Воздухот ми ги дразнеше ноздрите. Сељоберот отиде да плати. Ми се развлече лицето во необична насмевка кога тој ми соопшти дека неговата бивша љубов се омажила. Но не беше сам имаше девојка. Повторно беше среќно заљубен. А јас скитав наоколу и барав барем некој да ми го даде трошка од она што ми беше потребно. Моите очи беа темни кругови, вдлабнати без никаков посебен сјај. Да знаеше некој да погледне подалеку ќе видеше колку многу го љубам.

BMW X5 леташе. Сакаше да се покажува дека многу брзо умее да вози. Седев напред од стравот што ми се беше пикнал под коски, со едната рака ја зграбив неговата која беше виснала отпозади мене. Ја држев цврсто. Тој ми потсмеваше. Ќе речеше „дете“. Навистина се плашев зошто лудакот беше подготвен и да умре на сељачки начин само да изглуми фраер пред некоја пичка. Некои луѓе беа навистина глупи и беа родени само за да го бутнат во некоја дупка. Само тоа и беше навистина важно.

Стигнавме во хотелот тие двајца и јас. Рецепционерот ме погледна забележително подигајќи ги веѓите. Неговите мисли беа проѕирни. Бев курва во хотел со двајца мажи. И се кладам дека во мисли му се вртеа филмови каде и тој учествува.

Соба 13. Едно вртење на клучот и влеговме тројцата. Внатре имаше два кревета, еден телевизор едно купатило и еден плакар. Стоев на сред соба и не се мрднав. Легнаа двајцата в кревет. Ме повикаа. Сељоберот побара масажа. Беше безобразен. Не се ни приближив до нив. Седнав на парното наспроти нив и ги гледав. Се исплашив. Дури сега се разбудив од сонот и своето лудило. Те проколнав илјада пати зошто дозволи да ста-нам ваква. Сѐ уште не бев али се плашев да не се претворам во нешто за што подоцна ќе жалам цел живот. Дали знаеш колку патев само. Ми навираа солзи во очи кога помислив на моите дома. Што немав во животот па ова да го сторам. Тебе те немав, а мојата љубов беше посилна од се. Во име на љубовта правиме се, затоа сѐ ни беше простено. Дури и болката која не наведува на грев. Знаеш ли колку те љубев?

Се кренаа од кревет за да се преслечат. Ќе излегуваме по кафулиња. Ми олесна, зошто повеќе ниту миг не можев да седам. Кога тие се кренаа од креветот јас седнав на него. Тогаш Сељоберот ми се намести позади грб. Ме зграпчи со двете раце и ме бакнуваше на тилот. Не почувствував никаква возбуда, зошто се тргнав цело време од срам, не сакав својата интима да ја покажувам пред другите. Никогаш не се бакнував пред останатите ниту пак дозволував некој да ме бакне. Позади вратата далеку од очите на другите беше дозволено се. Не бевме сами и се осеќав непријатно и евтино.

Тој се соблече пред мене, му ги видов под око неговите боксерици. Ми се допаднаа. Не осетив срам од него. Дури и благо се насмевнав.

Во кафулето дојдоа и други сељаци другари на овој нашиот сељобер. И сите ми се смешкаа. Седев до него и осеќав некаква толина. Сељоберот седење на друиот крај подалеку од мене тој беше женет човек и мораше да се пази. Убаво мирисаше неговата бела кошула. Неговата мекост во гласот и покрај гласната музика која ми ги дупчеше ушите се распространуваше во сите мои сетила. Нашите мисли се склопија во едно кога проговоривме за нашите желби и фантазии. Секс, двојки, тројки, четворки… Идев по неговата памет додека тој ме наведуваше да мислам дека е ист ко овој. Но тој беше добар човек и немаше ниту трунка сељацизми во него. Беше господин. Неговите раце беа мазни, со убаво обликувани нокти. Неговото висока чело му ја откриваше интелигенцијата иако се обидуваше да ја сокрие и да се спушти ниско, да размислува ниско ко овие. Се разликуваше, а мене ми се стори сето тоа премногу слатко. И тој беше сладок.

Осетив сигурност покрај него и бев бесна зошто во тој миг го посакав. Сељоберот овде ме донесе за плескање додека јас потајно се вљубував во неговиот другар.

Му кимнав на Сељоберот и тој стана. Појдовме заедно двајцата кон џипот. Праша дали ќе го направиме тоа на пракинг или во хотел. „Хотел“, реков. Кога влеговме ми се нафрли ко некое гладно животно. Ме соблече во еден миг и ми шепотеше на уво секакви секс глупости. Се напали ко мајмун. Тој чекаше долу. Му беше студено. ѕвонеше неколку пати овој не обрнуваше внимание на тоа. Се обидував да го кренам од себе беше тежок. Ме беше приклештил и никако не ме испушташе од раце. Го молев да прекине зашто веќе осеќав болка и тоа голема помеѓу бедрата. Конечно сврши. Тогаш влезе под туш. Тој се качи додека јас се облекував. Ја наведнав својата глава ми беше срам да го погледнам во очи. Во неговите убави зелени очи. Само сакав да исчезнам засекогаш одовде. Го замолив да ме врати назад.

Додека тој возеше јас молчев. Вирев преку про-зорецот. Ноќта беше длабока и тивка. Ми беше студено на нозете. Се што посакав во тој миг беше само тој да ми ги загрее моите малечки стапала, да го загрее и излечи моето малечко рането срце…

Додека јас само лутав!

 

Vanja Škrobica

 

eutanazija sjećanja

riskiram povratak u rodni kraj
on nije više ono što bijaše
ni ljudi, ni mi nismo isti
u njihovom društvu
ni teme naših razgovora

iako me još uvijek
tamošnje nebo
osvaja tajnovitošću
a zvijezde su jednako sjajne
nebo se samo čini moćnim
a zapravo se boji zore plave

nije to više moj stari dom
svjesno riskiram povratak

dočekala me, od prošlog ljeta,
zaboravljena zdjela
na kamenom stolu pred kućom
poštanski sanduk
pun reklamnih letaka
naši izblijedjeti ručnici
za kupanje
na sušilu ispod loze

riskirala sam povratak
morala sam konačno
oprati posteljinu i
naše cvjetne jastuke
obrisati preostale tragove
tvojih prstiju na ogledalu

zimski vjetrovi raznijeli su
mirise prošlogodišnjeg
zajedničkog ljeta
danas skrivamo poglede

bila je dovoljna jedna
nehotično izgovorena riječ
da naše ljetne zavjete
učini ništavnima

znala sam da riskiram
povratak u rodni kraj
pokušavam se nasloniti
na Zid plača
i eutanazirati sjećanja

 

 

 

raj

smijem li uzet kaplje mora
s tvojega čela
kap po kap
i spremit ih u čašu
kao nektar
smijem li proći prstom preko tvoje tetovaže morske sirene
na lijevoj mišici

miris mora, stare brodske boje
vesla od cedrovine
tvojega broda
miješa se sa
svetim tamjanom iz kapelice

možda smo na pragu raja
o kojem su i prije nas
sanjali moreplovci
od Eufrata,
Fenicije do Mletaka

sanjajmo skupa taj san:
zlatnu oksidaciju
staroga sidra na krmi
kormilo neka bude u tvojim rukama
jer si zavijorio u meni
zastave svih boja

čuješ li:
ciklona je iza lukobrana
svjetla svjetionika su ugašena
ostajes mi samo ti
vidiš li platnena jedra u luci
lome se od silna vjetra
popustili brodski konopi
ostajem ti samo ja

to što te zove na pučinu
samo je –
fatamorgana

 

 

 

 

mrak i strah – savršeno uvrnuta kombinacija

ispucale mi misli
gule se
dok nisu postale prozirne
pa ih možeš čitati
a čemu ih skrivati?

vjetar ulazi u sobu
kleše oblike od dima cigarete
za stolom uobičajena tišina

ti i ja
mrak i strah – savršeno uvrnuta kombinacija

smišljam nove prozirne laži
kako bih zavarala sebe
ili tebe?
čemu zavaravanje kad se svaki od nas ugodno osjeća
u tunelu svojih misli
u mraku bez zvijezda
u blizini bez dodira i pogleda

naopačke je sve, uvrnuto do beskraja,

interpunkcija ljubavi je
na pogrešnom mjestu

 

Ранко Гребовић


О К О  М Е Н Е

Око мене звијери попрскане сопственом крвљу
Ја у пламену њихових дивљих очију видим свој
крвави лик
Крв ми се у камен претвара
А моја у венама леди
Звијери једне друге за врат грабе
Урлајући искежених зуба
У самртном страху
Ја међу њима разобличен стојим
И покушавам оков свога тијела да разбијем
Питајући се хоћу ли постати убица
Који је бесправно уништио сопствено тијело
Око мене круже изношених крзна сиулете
звијери
Откидајући раздробљених уста моју бесмртност
Која ми је грешком дата
Оне у чељустима носе смртност
За трагове им се лијепе лешеви
Разбијају поглед о убојне цијеви
И падају поломљених очију
Са мојим крвавим ликом у зјеницама
Немогућност повратка ме не боли
Мада знам да сам губитник у овом рулету
живота и смрти
Јер ја своју дрскост плаћам
Убитачним губицима своје бесмртности.

 

 

 

РЕФЛЕКСИЈЕ СА СЛАВИЈЕ

Расипање мушке страсти
Морбидност женске хладноће
Распамећеност случајних пролазника
Рат гладних паса
Распеће облака
Промицање облина
Накићеност трамваја
Издуженост сквера
Најезда голубова
Нераспоређеност богаства
Прикривени апетит
Надувеност пљескавичара
Мирис тоалетне воде
Немарност чистача улица
Популарност брзе хране
Надградња вишеспратница
Изгубљеност облика
Утакмица плаката
Моћ запажања

 

 

 

Н А   Г О Л Г О Т И

Вријеме напријед хуји
Ја сам на страшноме суду
Пролазим кроз Голготу
И жалим са својим болом

Ледене санте ко ће истопити на моме срцу
Покушавам себи да обасјам пут
Али свјетлости нигдје на видику

Испред мене, у истоме реду
Стоје преци моји
Који умиру ћутке у мукама
На овоме страшноме суду

Овдје соколови гину а живе гмизавци
Бедеми предака бране ме од скелета
Да не постанем храна земаљскога бијеса

 

 

 

Н О Ћ Н А    П Ј Е С М А

За нама остаје још један умрли дан
Остају недовршени свијет и људи
Мисли су залутале у беспуће кланаца
На хоризонту обриси живота умиру смрћу
непојмљивој људској свијести
Грешници се даве у маглини свемира
Гнијев божји излива се над њима
Страх се губи у димензији простора и времена
Анђели медитирају небом
Безбожници хуле бога
Прах наде на тишину пада
Лаж на пријестолу сједи
Истина тражи милостињу у простору видљивости
За нама остаје још један умрли дан

 

 

 

С Т А З Е    В Р Е М Е Н А

Окрајак времена у ужасу тражи срећу немогућег
надања
Подижући застор на понорима одрицања
Сатире низ литице заборава прошле вјекове
И раскида ограду раздвајања једног кошмара
У нејасном редослиједу рађања
Вјетрови завијаше чежњу растанка на падинама
прошлости
Додири спајају танану нит сјећања
У замрле лелеке једног времена
Док у нескладу умирања
На гробљу миленија
Рађају се постаје надања и пустиње очаја
Утрине визија нађоше мир на сапима мржње
Хранећи се разулареном лудошћу непознатог

 

 

 

Д Ј Е Т И Њ С Т В О

У дугој ноћи без краја
Вријеме и пролазност живљења губе свој смисао
Желим да умирим треперења звијезда на хоризонту
Да осјетим мирис покошене траве
И чујем пјесму цврчака родног краја у љетној ноћи
Да сказаљку времена вратим уназад
У дане дјетињства када сам очима дјечака
гледао свијет око себе
Уживао у повјетарцу и тихом шапату дрвећа
Радовао се цвркуту птица и жељно упијао гласе природе
Мучио се немогућим мислима
Одласком у непознате даљине
Одсједао на падинама далеких брда
И замишљао живот као идилу без престанка.

 

 

 

З Л О   У   Н А М А

Злобна тишина око мене
Мјесечина дрхти у кланцима промуклим
Док се ноћ губи у велу праскозорја
Уснуле очи виде лудости људскога рода
Бескућници и остављена нејач постају слуге својих гонилаца
Погреби умрлих претварају се у поноре раздвајања њихових ближњих
Зов прадавних успомена преплиће се са заборавом сјећања
На видјело свјетлости излазе старе поруке и неиспуњена обећања
Лелек среће као дух непокопане старице лебди над утринама надања
Погинули се свете својим убицама урликом савјести у њима живима
И зато молим за све људе:
Покај се човјечји роде за злодјела која себи чиниш

 

 

 

И Г Р Е   В И З И Ј А

Прекривам се љубављу божјом
Док из сјемена неспоразума израстају неукроћене жеље раздора
У пустињама незнања стварају се оазе уплашених надања
Оргијама страха храни се небиће у предвечерје немира
и бичује своје поданике језивим ужасом адских мука
Громови надахњују снагом рађања немани зла
Градећи сјенке привиђења последњих осветника ноћи
На сметлишту одбачених успомена ничу корови заборављених путоказа
И осветљавају непрегледне видике живљења
Поља самоће постају уточиште са чежњом опијене побједнике

 

 

 

Т Р А Ж Е Њ А

Тражим заборављене биљеге по утокама неиспуњених жеља
У страстима остављених нимфоманки
У њежностима очајем сатрвених нероткиња
У бескрајним надањима луталица
И у одбаченим лелецима беспомоћних и напуштених
Тражим по непрегледним бивацима вјечности
У скривеним миловањима забрањених љубави
У молитвама и самртном ропцу умирућих
У немирним сновима оцеубице
И у траговима од глади помахнитале дивљачи
Тражим и не налазим ништа
Осим неумитне пролазности величанства живљења

 

 

 

Ч О В Ј Е К    Б О Г У

Ти, који печатом судбине обележаваш људе
Од једних презрен, узвишен од других
Срашнији од смрти и неизмјернији од живота
Вјечнији од свег вјечитога, окрутнији од закона природе
Да ли стварно постојиш или си само коб нашег незнања
Јесу ли људи играчке у Твојим рукама или си Ти можда оруђе у рукама људи
Постојиш ли у нама и око нас и послије наше смрти
Или си само човјекова потреба противности свемирској истини
Живјети по Твојим начелима значи ли наћи мир за себе и у себи
Или Тебе не признати и уживати у илузији слободе живљења

 

 

 

П Ј Е С М А    С Т Р А Х А

Иза границе времена налази се циљ свих циљева
Раскомаданим одломцима вјечности марширају колоне црних застава
Кроз отворена врата смрти пролазе узвишени и поносни
И за њима утртом стазом њихове илузије које се претварају у замке празних питања
Задах смрти трује душе праведних сазнањем коначности живота
И одваја их корак даље од станишта богова
Робље насилних срахом и мржњом гради мостове опстанка за будућа покољења
На пољима увелих милосрђа напасају се непрегледна стада очајања
Вијенац смрти тражи освету у судбинском праоблику одбачених ствари
На појилима предисконских идеја гасе жеђ за бескрајним потомци затровани
неизлечивим проклеством својих предака.

 

 

 

П О Н И Р А Њ Е

Постајем странац у свијету својих успомена
Све моје љубави опточене су копреном надолазећег заборава
Чекам знак избављења из тренутне апатије за понирућу душу
Призивајући сопствени лик из свијета смјелих фантазија
Додирујем крајевима имагинације неухватљиву сјен судбински ми предодређене жене
Жељећи да скинем мистични вео са обриса њеног тијела
На трен видим на њој нешто заједничко са већ познатом ми женом
А онда ми њен лик мине негдје иза руба спознаје
Пред ногама сањане жене вену све моје оазе храбрости
оивичене пустињом несмјелости.

 

 

 

П А С Т И Р    Љ У Б А В И

Љубав је ћутање вјечите глади за голим ништа
У простору лажне љепоте овјековечава се узалудност тражења њежности
Нагост тијела разоткрива незаситу пожуду човјекове душе
Узаврела крв памти косе вољених утиснуте у трагове стопала
Одбачени плашт прикриваног срама опомиње снагом голотиње на пораз љубави
И надолазећу побједу страсти
Ја, пастир љубави
Дароваћу своје срце оној која у мојој чежњи нађе уточиште својих надања.

 

 

 

Ј А

Незатрпане гомиле устајалих мисли лагано труну
И ослобађају неиздрживе болове на распуклим уснама садашњег мене
Полазим уназад несигурним кораком
И неразумно раскидам ткиво прошлости
Палећи при том некорисне живице шибља и исушујући заостале рукавце унутар себе
У модрицама насталим каменовањем у пређашњости зачиње се клица будућег праштања
Да мрзим хоћу, али не могу
Да волим нећу, али морам
И зато тежим споју изгубљеног прошлог и траженог садашњег мене у будуће „ЈА“

 

 

 

Ј Е Д И Н С Т В О   Д У Х А  –  М О Л И Т В А  III

Човјек је тврђава небрањена
У игри визија прошлости налазим свој немир
Прекривам се љубављу божјом-кајем за гријехе непријатеља мојих предака
И постајем странац у свијету својих успомена
Иза границе времена налази се циљ свих циљева
Додири спајају танану нит сјећања у замрле лелеке једног времена
Погреби умрлих претварају се у поноре раздвајања њихових ближњих
Нужност опстанка шиба граном рађања дјецу неродности да испуне аманет пређашњих покољења
У игри бивствовања и умирања силни и нејаки налазе слутњу славе и пораза
Узаврела крв памти косе вољених утиснуте у трагове стопала
Тражим заборављене биљеге по утокама неиспуњених жеља
Кајање доноси поновно рађање у мени
Да мрзим хоћу, али не могу
Да волим нећу, али морам
Садашњост је изаткана од укуса патњи прошлости
Човјек је тврђава небрањена

 

 

 

ОМЧА ТРАЈАЊА

Око врата украшена омча трајања
Подножјем врелих мисли оргија непризвана патња
Из предигре настањених порока леже се ларва презасићености
Окамењен стојим пред нескладом сопственог наличја
Расчешљавам назеблу гордост
Прамичак таштине лебди у наговјештају врхунца
Безнадан назирем лавиринт живота

 

 

 

О Т Р О В    С Т Р А С Т И

Отров искиданих страсти изједа ме скао савјест грешника
Плетенице снова расте леже по предјелима сагорјелих жеља
Кончићи среће кидају се у нехигијени блудних мисли
Дух прошлости грца у таласима недовршених осјећања
Поезија светиљке заборава лелуја предворјем оловне душе
И пирати немира крстаре њеном пучином ослобађајући из талога подсвијести сумњу
у заборављеност додира вољене жене
Осветнички се себи светим срећом коју пружам другој жени
И покопавам у сандук сјећања слутњу сопствене среће
Отров искиданих страсти изједа ме као савјест грешника

 

 

 

Н Е С А В Р Ш Е Н С Т В О    Ч О В Ј Е К А

Вријеме у трку пролази мимо земаљских ствари изазивајући алергију ништавила
живљења
Неодољива сићушност човјека гуши вегетацију васионе дијелом божанског у себи
Напрслу кост земаљског постојања нагриза сивило отиснуте наде из назеблог разума
Омеђеност сна о космичком лутању спутава океане памћења да засаде стабљике
бесмртности
У ритму урлика неба младице крепости вену и безмјерно хропћу у изнуђеној
самоосуди
Tишина злобе са нелагодношћу рида за сјенком акорда живота
Пожар славе у мимогреду гута одломке подеране невиности
У вјечном смирају човјек потврђује своје несавршенство
Са болним рефреном страха и зависти тражи мјесто у онопросторном живљењу

 

 

 

Б Р Е М Е    В Р Е М Е Н А

Из безгрешног зачећа извире слутња одрицања већег од себе
Укупност Божјих дјела човјек оспорава бијесним страхом од коначности живота
Тајна смрти је потврда истинитости постојања и бездана непознаница подсвијести
У покушају избављења од пролазности его пустоши расуте облике вјечности
И претвара праменове судбине у бремените заблуде садашњости
Казна умирањем припитомљује зло прекривено ћилимом програмиране савјести
Свијест се измигољава загрљају смрти присебношћу застакљених жеља и јавом
оскудице времена

 

 

 

O С К У Д И Ц А    В Р Е М Е Н А

Укупност Божјих дјела
Безгрешно зачеће
Извире слутња
Одрицање већег од себе
Бијесан страх
Коначност живота
Човјек оспорава
Истинитост постојања
Тајна смрти
Непознаница подсвијести
Покушај избављења
Пустош пролазности
Расути его
Облици вјечности
Праменови судбине
Бремените заблуде
Преиначена садашњост
Казна умирања
Припитомљено зло
Програмирана савјест
Ћилим присебности
Прекривена свијест
Застакљене жеље
Присебност јаве
Загрљај смрти
Оскудица времана

 

 

 

С Л И К Е    П Р О Ш Л О С Т И

Израњам из неформулисаног плача ћутања у несвјестицу сјећања
Изобиље слика прошлости подиже споменик бродоломницима заборава мојих година
Наоружавам се осетљивошћу одсутно драгих ми људи
У полусну тренутне празнине покушавам да одгонетнем омеђеност очекиваних
надања и постигнутих успјеха
Из сржи свелих успомена распаљено грца носталгија увајана у нијему дубину
несјећања
Изгубљене идеје побједа умиру у самоћи предјела среће
Под јастуком за жеље у ритама остављам отежалу сујету у мртвој тишини избрисане
будности

 

 

 

С Л И К Е    П Р О Ш Л О С Т И  2

Израњам из дубине несјећања
Неформулисани плач ћутања
Несвејестица сјећања
Изобиње слика прошлости
Подишем споменик заборава
Бродоломници мојих година
(Бродолмницима мојих заборава)
Наоружан осјетљивошћу
Одсутност драгих ми људи
Полусан тренутне празнине
Одгонетнута омеђеност
Очекивана надања
Постигнути успјеси
Срж свелих успомена
Распаљено грца носталгија
Изгубљене идеје
Побједе умиру
Самоћа предјела среће
Јастук за жеље у ритама
Остављена отежала сујета
Увајана мртва тишина
Избрисана будност

 

 

 

С(УМОРНА ) ПЈЕСМА

Дарована прегршт жеља умирућем дану
Бујицом бесмисла заплива дуго припремана одступница
Зазвонише уморна чула на узбуну
Све је изгубило свој облик
Упрошћена животна логика
Излишним ми се чине и дан и ноћ
И живот и смрт
И рај и пакао
Одумиру ријечи
Спасење ниоткуда

 

 

 

ЦРТА ДУШЕ

Прожет чамотињом опустошене среће шаљем на кланицу патње
крдо заслађених заклетви
У непрекидности кајања осакаћена чежња проналази згусле
погребе илузија
Куполе крви шкљоцају свежином страсти
Арије пратвара узбуркавају мелодију времена
Иза црте душе разлијевају се одбљесци немира
Пуноћа горчине цвијећем реалности посредује између бестидних
лажи и великодушности истине
Напукла пустош кринова вјере дрхти у галами горчине и самштињи
битисања

 

 

 

ЦРТА ДУШЕ 2

Опустошена срећа
Прожимање чамотињом
Кланица патње
Крдо заслађених заклетви
Непрекидност кајања
Осакаћена чежња
Погреби илузија
Шкљоцају куполе крви
Свежина страсти
Узбуркане арије пратвара
Мелодија времана
Разливена црта душе
Одбљесци немира
Пуноћа горчине
Цвијеће реалности
Бестидне лажи
Великодушност истине
Напукла пустош
Кринови вјере
Галама горчине
Самштиња битисања

 

 

 

У З А Л У Д Н О С Т

Прођох, а не видјех крила раширена
Узалуд логика
Узалуд узалудно потрошено вријеме
Узалуд саздана поља утајене чежње
Узалуд сигнали других врста времена
Узалуд нездрава тежња ка свеобухватности
Узалуд вибрације варљиве еуфорије
Узалуд сребрне шуме пробуђене љубави
Узалуд пејзажи најбољих намјера
Узалуд чистота самокажњавања
Узалуд!

 

 

 

ЗЕМУНСКА НОЋ

Данас су посрнули још неки
На улици осјећам труљење морала
Обузима ме ковитлац неисказаног мртвила
У зјеницама пролазника одсликава се мазохистички приређена
свечаност сопственог пада
Лебде у ваздуху непроветрене идеје
Задах туђих мисли надражује ми ноздрве
Скупоцене маске на лицима јефтиних људи
Безнадежни погледи и изгрижене усне напаћене жене
Дотекло наслеђе провинцијализма
Сладуњавост малограђанштине
Погужвана одјећа локалног сакупљача картона
Тинејџери у пролазу дувају лепак
Контејнер на углу је извор прихода
Данас су посрнули још неки

 

 

 

Н Е Д О С А Њ А Н О С Т

Сањао сам да сањам недосањане снове
Ја у ватри, ватра у мени
Огањ огњем стимулишем
Нарушавам поредак устаљености
Ничим вођен лутам по беспућу безвремена
Трагови ме губе
Скрнавим димензионисаност
Постојбина непостојећег постаје постојбина
На јави сањам недосањано

 

 

 

ПРИЧЕШЋЕ ЖИВОТА

Човјек је неодољива сићушност у вегетацији васионе
Тајна смрти је потврда истинитости постојања и бездана непознаница подсвијести
Чулност живота дозвољава смјелост тренутка
Прожет чамотињом опустошене среће шаљем на кланицу патње крдо заслађених
заклетви
Латице самобитности настају у задаху сопстевног обожавања
Мозак запљускују идеје опстанка
Пијесак срца пере запрљане ствари поноса и препира коцке стишане сујете
У жилама распуће бесмртности
Незадовољним хумкама покопаних вољења приносим као жртву поклонике
садашњих љубави
Причешћем живота кријем петељке сопстевости
Под јастуком за жеље у ритама остављам отежалу сујету у мртвој тишини избрисане
будности

 

 

 

У ПРОЦЕПУ

Посусталим надањима никад краја
Из анонимности избацујем трајања прашину
Агоније испарења чуче у врзинама несанице
Махуне утопије спарушене на лицима људи
Сипљива батргања посусталих подводачица
Огавно крпицама покривена незајажљивост намјерника
У гусјеница такту зашкрипа жеља чокот
Заударају ислужене вијести
Пуца по шаву глеђ стечених рефлекса

 

 

 

 

БРОДОЛОМ

Шапат глувих зидова одзвања у ушима
Акустичност тишине помјера границу издржљивости
Дозивам себе
Копије сопствености заплесаше многостуком небројеношћу
Развише се заставе истовјетности на подмуколој бјелини скученог простора
Капетан сам брода који тоне
Посада ми заморчад неостварених визија
Командујем стихијом потонућа
Прогнан од себе пљачкам сопственост у бијегу

 

 

 

Н А М Е Т А Њ Е

Наметнути
Издашност
Повлачи
Оклијевање
Невиђено
Испаравање
Будилника
Ноћи
Предуге
Медитације
Уходане
Путање
Нејасне
Претензије
Дезоријентисане
Паралеле
Несагледиве
Декорације
Хртова
Промрзлих
Људи
Пијаних
Дегустатора
Уточиште
Наметнути

 

 

 

ИНВЕНТАР РИЈЕЧИ

Изгореле
Катедрале
Изнутрице
Испосника
Чврстина
Гребена
Кичма
Саломљена
Надахнућа
Претопљена
Легија
Хаоса
Необузданог
Масакра
Мистике
Деградиране
Спирале
Архипелага
Ругло
Препорођених
Усправности
Притисак
Ремења
Платформе
Изгореле

Томислав Крсмановић

 

БРИСЕЛСКИ ДВОЈНИК

(из дневничких  записа 1965-1996.година)  

Други светски рат  је народе Балкана гурнуо у међусобне обрачуне, претворио се у братоубилачку кланицу, која је, према неким проценама однела вероватно 1.700.000 људских живота. Након Другог светског рата у Југославији је заведен друштвени поредак по угледу на совјетски модел, било је у почетку значајних достигнућа и помака, али погрешне друштвене поставке, пре свега концепти планскe привреде, завођење Самоуправљања, потом такозване Несврстане политике, су већ крајем 1950-их година испољавали све присутније штетне тенденције. Врх државе свестан да криза убрзано нараста,  је замислио привредну и друштвену реформу зачету 1964.године, која би требала да значи окретање тржишној економији, то јест постепен заокрет ка капитализму.

Показало је се тада да је главна сметња демократизацији присутна у апаратчицима у државном апарату и Савезу комуниста Југославије, параноично забринутим да не изгубе ни делић привилегија, наводно желе да демократизују земљу, али тако да у исто време по сваку цену сачувају  апсолутно нетакнут  Status quo. А што је у стварности била немогућа утопија.

Као да их је неко  гурао у погрешном правцу? Ко? Москва?

Југославија је већ 1960-их година  била широко отворена страним утицајима- страни филмови, страни певачи, рок музика, похотљиве стране глумице, милиони страних туриста, трговина, слободно путовање ван земље, телевизија је дубокоушла у породице,  радио, потрага за животом на високој нози, хедонизција. Овакав стил живота је постепено неминовно производио  стање духа становника слично оном у западноевропским земљама.

А у исто време су морали да се повинују окошталим деспотским навикама охоле бирократије навикле деценијама на дрско самовлашће и неограничене привилегије.

Уместо економске и друштвене стабилности ова реформа се у пракси показала као неефикасна је произвела велики пораст незапослености, повећање социјалних неједнакости и нагли раст спољног дуга. Нарастале су друштвене тензије, уместо бољитка, бивало је све горе.

Одговор државног апарата је био репресија, уместо попуштања стеге.

Мој закључак је био тада у Београду, да ће се ове две суштински контрадикторне тенденције све више сударати и стварати све веће незадовољство, и метеж, што би земљу на крају повело све присутнијим турбуленцијама и непредвидљивим исходима.. .

Упоредо са овом реформом грађани СФРЈ су тада могли да  добију пасош и да путују где желе на Запад. Добар део нагло незапослених искористио је то право и кренуо у свет трбухом за крухом. Држава пред пуцањем од притајеног незадовољства, се тако растерећивала колико толико од нарасталих унутрашњих затегнутости.

Тако сам и ја одлучио да одем у Белгију, у Брисел, где је од 1958 године боравио  мој старији брат, који је тамо постао успешан и уважен научник. Ту преломну одлуку у моме животу нисам донео на пречац, она је у мени сазревала дуго.

У Брисел, главни град мале, али врло просперитетне и моћне државе Белгије, сам дошао из Београда  почетком септембра 1965 године, са надом да ћу својим радом и способношћу несметано остварити своје идеале и снове.  Oве прве године мога боравка у Белгији, морам себи признати, нису протекле у знаку мојих исчекивања. Нисам могао добити посао у својој струци- економисте, јер нисам знао француски језик, обављао сам у међувремену свакојаке, углавном лaкше мануелне послове, стицао драгоцена сазнања о људима  Мој брат, успешан млади човек,уважаван као научник, ми је предложио да станујем шест месеци  код њега и његове супруге, док не научим француски  језик.Ту понуду нисам прихватио, не желим да им будем на терету, дао сам се одмах на тражење посла и нашао лакши мунелни посао у породичној фирми  господина Братве, Јеврејина пореклом из Пољске. Установио сам да је патрон ( тако у Белгији зову власника)  диван човек, изненадио сам се његовом предусретљивошћу и љубазношћу, он и његови сарадници су ме прихватили као свога.

Али је мене привлачило нешто сасвим  друго, да нострификујем диплому Економског факултета у Београду, да завршим пост-дипломске студије и докторат из  маркетинга, да се посветим науци.

Белгија, врло развијена у сваком погледу земља, је за мене после монотоне социјалистичке Југославије била истински интелектуални и духовни шок. Није ми требало дуго времена да уочим да су Белгијанци врло рационалан и вредан народ, да од њих могу много тога доброга да научим, био сам радостан-према странцима су коректни. Једном сам случајно био у Палати правде, судија се заклињао у Заставу. А чух недавно речи Ј.Б.Тита:,, Да се судије не држе закона као пијан плота.” Упркос напорног живота на Белгију сам се све више навикавао, на Београд као место где ћу живети  у будућности све мање помишљам. Открио сам да је Белгија , наизглед равна и пренасељена, без атрактивних природних лепота, уствари земља изузетног дискретног шарма. Како је опевао популарни певач Жак Брел:,,Белгија, равна земља, дува ветар са Северног мора, пада киша.”

У Бриселу сам прво становао у улици која се зове rue Faider ( изговара се Федер,). Овај назив улице, као да је дремао у неком буџаку у мојим давно потиснутим сећањима, потсећао ме је на нешто давно прошло, тињао је у мом тихом забораву, повремено засветлуцао у тмини давних година, као свитац уснуо у грању у топлој мрклој летњој ноћи, стално ме је нешто голицало да се присећам, али никако нисам могао да се присетим шта ме на то нагони? Нешто постоји, преко чега су се као кише и муљ навукле тамне наслаге прохујалих година. Када сам се најмање надао, обрадован, одједном се сетих! Да, то је то, почеше да навиру сећања на далеке године и догађаје. Као у магли видех драги лик оца, када ми је из Брисела далеке 1953 где је путовао службено, сав насмејан донео федере за растезање и развијање мишића, на картонској кутији је писала адреса, купио их је управо у продавници у улици rue Faider у Бриселу. Смешкао сам се тада, гимназијалац, тој  необичној коинциденцији, тата ми је у Бриселу купио федере и то баш у улици која се зове Федер! То сам као духовиту анегдоту спомињао насмејан и брату Бори, и друговима из краја. Али они се нису смејали томе као ја. Ћутали су.

Помало се тргнух, каква необична случајност, то је тако забавно, моје прво боравиште у милионском велеграду Бриселу, је управо у овој фамозној улици која се зове Федер, у којој ми је отац далеке 1953. године купио обожаване федере?!. Скоро да се насмејах гласно. Крајње радознао, сиђох на улицу да потражим ту фантомску продавницу спортске опреме, да ли она уопште постоји, почех да се распитујем  код суседа и пролазника. Средовечна жена ми хитро показа руком, окрећући ми се насмешена док се живахно удаљавала:,, Идите низ ову улицу, тамо мало ниже, иза ћошка улице rue Blanche ( Бела улица, по становницима у њој Белим Русима, сазнах касније), има таква продавница.“ Гледао сам у брзом ходу врло пажљиво излоге, видех радостан продавницу спортске опреме, у излогу стоји шаренкаста кутија са сликом федера. Загледах се обрадован, да, то су ти федери, само су сада другачије дизајнирани, модернији.

Следећег дана ме је посетио брат Бора, рекох му  развесељен спреман на духовиту досетку:,, Каква необична подударност, да сам нашао стан баш у овој улици која се зове Федер, ми је тата  купио федере 1952.године? “, погледах га насмејан, очекујући да и се и он гласно насмеје. Био сам помало разочаран, јер он кратко рече дискретно се насмешивши:,, Случајност!”

Убрзо сам упознао поједине Југовиће ( овдашњи назив за Југословене ), сретао сам их у југословенским  ресторанима и црквама, виђао бих понеке од њих како као скитнице тумарају по железничким станицама у смеру возова ка Југи. Дружећи се са њима, дошао сам до потресно радосног сазнања- иако су у много чему другачији једни од других, неки су старији, други млађи, неки виши, или нижи, неки плави, други црномањасти, из различитих крајева земље, ипак у духу, они су се сви овде сводили на неки етнички резиме, на један осмех, на једну реч, стезали би ми искрено обрадовани чврсто руку када ме сретну, насмеју се од срца, или ме загрле раздрагани и радосни-земљаци, Југовићи.  Отворили би своја срца, видео бих у магли прохујалих година драге другове из детињства, онај Милан из Житковца ми маше весело се смеје из даљине, стегне ми снажно руку, сав сија од радости, Јово из Љубовије се надвикује из даљине: “ Ђе си !“ .Рушиле би се баријере, разговарају о истим темама, осећају нову блискост. Из њих би проговорио онај изворно етнички аутентичан, национални духовни атавизам.

Тужан, запажао сам неке од њих који су дошли много година пре мене, говорили би углавном српски, још нису научили француски како треба, понашају се као што су се људи, у Београду или Шумадији, понашали пре двадесетак година.Уместо да еволуирају, они конзервирају архаичне менталитете.

Како изменити наш народ, да постане рационалан  као ови одавде? Шта чинити? Изаћи из вековних ратова, лоших процена, мутљага такозване балканизације. Како? То не зависи само од нас? Улазак у Европу, у кружок реда, рада и поштовања закона. О томе још нико не размишља, а то би било добро решење. Овде Југославију виде као најлибералнију државу Источне Европе, хвале је, Тита, Самоуправљање, отвореност њених граница.

Мој живот у Бриселу од 1 септембра 1965.године до дана сусрета са тим необичним човеком који је тако сличан мени, што је тема ове новеле, који се одиграо 1 јула ове 1966.године, је био пре свега напоран, али нимало монотон, напротив, обиловао је свакојаким скоро свакодневним узбудљивим, и врло необичним догаћајима.Уписао сам се одмах у школу  за учење француског језика Alliance Francaise, сретао сам младе занимљиве људе. Ово време је обележило моје дружење са Мајком Клајном, студентом медицине из  Њу Јорка, кога сам упознао у Alliance Francaise. Ишли смо на игранке,  сретали се у аулама СУБ ( Слободног универзитета у Бриселу). Овај универзитететски кампус је  брзо постао моје омиљено место где бих долазио у слободном времену. Један од разлога је и тај што је мој брат асистент биохемије на овом универзитету.

Променио сам радно место, сада радим као продавац у Супермаркету Делез, на адреси Shaussee de Wavre  у Бриселу. Да бих био ближе радном месту сам напустио претходни стан .и пронашао ново пребивалиште у улици Емил Банинг, која је лоцирана у близини зграда универзитета. Стално размишљам како да усавршим моја знања из маркетинга. Да ли ћу мој сан да докторирам једног дана остварити?

Ево како је започела ова за мене стресна и необична животна авантура која је дубоко обележила мој боравак у чудесном граду Бриселу, престоници Европе и света, уз напомену да су се сусрети са овим необичним човеком наставили све до краја мога првог боравка у Белији јула 1971.године.

У блиставој бриселској Galerie Lоuise застадох испред огледала у излогу да наместим овлаш косу. Осетих да се још неко иза мене огледа у огледалу?.Чуо сам његово благо дахтање у леђа? Ко је тај непристојни пролазник који ми се тако приближио? Потрудих се да у огледалу  видим лик незнанца, учини ми се да је огледало удвостручило мој сопствени лик? Има таквих огледала, вероватно је нека фалинка у производњи? Окретох се помало изнервиран да наставим својим путем. Како се окренух, укочих се у месту од истинске запрепашћености, помислих да сањам, или да ми се можда нешто причињава? Преда мном се испречио човек исти као ја! Као да видим самог себе пред собом? Не могу да верујем својим очима? Како је могуће да неко овако сличан мени постоји? И још да зури у мене, и то овде у центру непознатог градаљ Брисела? Да сам слабијег духа почело би да ми се врти у глави? Или бих почео  да урлам да бих привукао пажњу пролазника, и ко зна шта још? Не могу изаћи из своје коже?  Уследи нови удар. Он се благо испречи испред мене, као да ме чика, не дозвољавајући ми раширеним рукама да идем својим путом, загради ми пролаз, спусти изазовно десну руку ка бедрима, као да се лаћа сабље, као да ме изазива на двобој, гледајући ме цело време дрско право у очи?

Енергично, али без нервозе га заобиђох, као да он не постоји, савладах се, дубоко замишљен и узнемирен брже боље пожурих натраг у стан. Нисам никако могао доћи себи? Шта је то? Очигледно постоји необична сличност, можда сам све то у шоку енормно преувеличао? Ипак, то је зачуђујуће, застрашћујуће! Ко је овај човек? Он се испречио испред мене? Није то случајан сусрет. Откуд да набаса баш на мене? Да га неко није послао? Ко? Да га нису савршено нашминкали да тако невероватно личи на мене? Зашто би неко то чинио? Ко сам ја, нисам никаква значајна личност?

Следећег дана брзо корачајући да не закасним на радно место у супермаркету Делез, тргнух се, па ја непрестано размишљам  о том необичном човеку. морам то што пре да заборавим. Морам да владам собом.Чим стигох на радно место у супермаркет у 7 часова, неко отвори транзистор, чух глас спикера Радио Брисела: на Брионском пленуму ЦК СКЈ, из СКЈ је искључен Александар Ранковић, шеф Службе државне безбедности СФРЈ, и један од најближих Титових сарадника. Ранковић је такође  смењен са свих државних и партијских функција. Ова одлука је уследила због оптужби да је Ранковић прислушкивао Тита, сазнах из штурог радијског извештаја.

 

Зар је тако нешто могуће у Југославији?  Невероватно!

 

У наилазећим данима мој живот у Бриселу су испуњавали свакојаки догађаји, али упркос моје жеље, никако  нису могли да потисну из мога сећања лик мени невероватно сличног човека који се огледао иза мене у огледалу, стално ми је пред очима како се прси дрско преда мном, као да се руком лаћа сабље, раскречио ноге као да ме због нечега изазива на дуел? Да све то заборавим, помислих да га више никада нећу срести, Брисел је милионски град?.

 

Као да неко намерно подешава наше животе, то се одавно питам?

 

Када сам се најмање надао, данас сам га запрепашћен опет видео. Седох у полупразан трамвај који ка центру града језди кроз широку авенију Луиз. Напољу је сив и облачан дан, сипила је  уобичајена  бриселска кишица, мој поглед би полуодсутно лутао кроз замућене прозоре трамваја.У мом видокругу, у уоквиреном трамвајском прозору као на слици окаченој на зиду стана, однекуд одпозади почеше да се приближавају нејасне контуре великог аутомобила, сјајне линије луксузног форд мустанга су трепериле у сумаглици испиране танким млазевима кишнице, као да је се налазио у покретној перионици аутомобила, луксузни форд мустанг је ишао паралелно са трамвајем, када би трамвај убрзавао, и аутомобил би почињао да иде брже, и обратно. Раскошни форд мустанг ми се изненада указа у свој својој елеганцији, успори и приближи се моме прозору, као да се прикачи, ауто и трамвај постадоше сијамски близанци? Обрисах руком окна да видим боље возача, који се тако чудно понаша? Тргнух се од запрепашћења. Не могу да верујем својим очима, зар је могуће да је возач баш онај мени јако сличан човек кога сам неки дан срео испред огледала у Galerie Lоuise? Узбуђен и помало узнемирен, опет запазих невероватну сличност. Да, без сумње, то је он. Као да ја возим аутомобил? Шта да чиним? Хтео бих да побегнем од ове опаке стварности, осетих се немоћним, као капетан када се на његов брод прикачи огроман гусарски брод? Погледах возача, као да сам за воланом, као да сам себе јурим, као да сам се негде у Бриселу загубио, па се сада вијам по ћошковима да се пронађем?

 

Сетих се да сам у Београду у Дому синдиката видео имитатора појединих медијских личностн из света естраде, толико је личио на оне које је имитирао, скоро да је исти. Једном је имитирао Тита, тако је био вешт имитатор, колико је верно дочарао лик и начин говора Тита? Како је се усудио, тада сам помишљо? Ту храброст младића имитатора сам тада доживео као знак демократизације у Југославији.

 

Али то је нешто сасвим друго од овога: ја нисам никакве медијска личност, да би овде у Бриселу некога шминкали да личи на мене?

 

Он док вози би повремено уперио дрско очи у мене, као да ми прети прстима десне руке, држећи руке овлаш на волану цело време је пиљио нетремице у мене? Чим ме тако упорно и радознало посматра, вероватно ме је препознао? Личи ми на хипнотизера? Не могу да дођем себи, како ме је уопште могао спазити кроз кишицом замућен прозор трамваја из кола у брзом покрету? Одједном однекле нешто потмуло писну у моје бубне опне, иза његовог гломазниог аутомобила поче да се помаља омањи фолксваген, у поређењу са његовим колима личио је  на незграпан сандук, возач фолксвагена унезвереног лица од нервозе, негде се жури, је поскакивао на седишту притискајући нервозно  шаком сирену, удари по сирени енергично, као да му запрети писну гласно, на то форд мустанг из места даде гас, стреловито се одлепивши  од трамваја.

 

Одахнух, остадох сам и замишљен. Али сам све више забринут. Као да опет постадох ја. Овај човек тако личи на мене, без сумње, тако ми је јасно, то је онај што сам га сусрео недавно испред огледала у Galerie Lоuise .По ко зна који пут се питам, прво и прво, откуд овако сличан човек мени у Бриселу? Потом, откуд сада овај сусрет са њим? Како да баш наиђе колима поред мога трамваја? И да ме спази одоздо? И кроз кишицом замућен прозор? Зашто ме је упорно пратио погледом? Зашто је успорио? Врло необично? Неко врло моћан стоји иза овога? Ово не може никако бити чиста игра случајности? Поготову, јер је прошли пут скоро физички насрнуо на мене?

 

Шта да чиним?  Па добро, видећу да ли ће се он поново појавити, као да сам се тешио?

 

            У кафе „Guele de bois“, док седим и једем шпагете, бану драги пријатељ, студент медицине Иранац Низам, са њим су такође још један Иранац по имену Ираџ Чохели чији отац је својевремено био председник Владе Ирана, недавно ми Ираџ у  разговору преко рамена изусти на руском  неколико речи: ,,Моја мајка је Јерменка“, био је присутан и Мајк Клајн. Са Иранцима се дружим од како сам у Бриселу, откривам зачуђен, тако далек народ, а толико смо слични. Поздрависмо се, они се раскомотише за суседним столом. Низам замаха рукама весело, сав насмејан пружи руку ка мени:,, Знај да имаш двојника, видео сам те опет, јављам ти се а ти ништа, приђем ти и викнем твоје име, тај исти човек као ти само окрете главу, спазих ипак да то ниси ти, невероватно колико сте слични. ,,Имаш у Бриселу двојника”, смејао се гласно Ираџ,, то тако подсећа на роман Достојевског „Двојник“. Немој да те то узбуђује. Хладни рат је психолошки рат.” Да, да, Ираџ познаје душу  Руса, Јермени воле  Русе православце.

 

Од како сам у Бриселу, додатну, још већу бригу у мој живот је унео један други човек. Први пут сам га запазио приликом повремених шетњи у бриселској шуми Bois de la Cambre, у близини зграда Универзитета, није то било тако давно. Изненада у даљини између врло високих и дебелих стабала столетних храстова са којих је из зеленкасте натруле маховине капала влага, са грана су отпадали као падобранчићи пожутели листови, увртали су се петељкама у ваздуху као мали хеликоптери, спазих у замраченој сенци дебелог стабла необичног плавог сувоњавог човека, средњег раста, прво што привуче моју пажњу је унезверен израз његовог лица. Од тада, нисам у почетку схватао зашто, чим би ме тај чудак спазио из даљине, усмеравао би се као кобац право на мене, и када би ми се приближио на пристојно растојање, од рецимо двадесетак метара, почињао би да у моме правцу бесно трза десним раменом, сво време нешто мрмљајући. То сам доживљавао као немушту претњу. Знам да на француском, израз „touchеr epаule“ ( „додирнути раме“),  а он бесно трза ка мени раменом, значи: имати неприлика! Питао бих се да ли овај чудак зна за тај израз? Да ли ми он због нечега прети? Ко је он? Зашто би то чинио? Ипак сам пре био склон да закључим да је он чудак, или душевно уздрмана особа, те нисам више на њега обраћао пажњу. При каснијим сусретима, чим бих га видео у овој густој влажној шуми високих столетних стабала по којима се веру веверице, ја бих се због нечега штрецнуо, уклањао бих се дискретно што даље од њега.

 

Оно што је затим почело да ми се дешава са овим човеком, је почело све више да ме забрињава.Његова трзања раменом су се убрзо претворила у нешто друго. Изненада би  он и неколико  надмених момака у видјакама искрсли иза неког ћошка, зашкрипале би кочнице, кола би се у месту зауставила преда мном, отуда би ми на брзину запенушани момци добацивали, изазивали ме, претили, вређали, простачки псовали дижући победнички и вулгарно два прста у вис, све док не наићу зачуђени пролазници. Добацивали би увреде и псовке на албанском или српском, простачки, запенушани мени нејасном мржњом. Нисам у почетку обраћао пажњу на њих ,удаљио бих се смирено и брзо, Јевреји су у праву-Ко се са незналицама расправља и он је незналица, шта ја имам са момцима заслепљеним мржњом, који не  разумеју откуд мржња, размишљао сам остављајући их иза себе, како се кревеље, истурајући тела из аутомобила, ја сам интелектуалац, они су без довољно образовања и животног искуства. Французи кажу: Comprendre, signifie pardonner.( Разумети, значи опростити)  .

 

Не могу да схватим откуд сада Албанци  да се тако понашају према мени? Моји односи са Албанцима са Косова пре мога доласка у Белгију су одувек били коректни, чак и пријатељски. Мoj oтац је у Краљевини Југославији био шеф Дуванске станице у Прешеву, још у то време варошици настањеној већином Албанцима, сви до једнога су изузетно уважавали оца, када је отац добио премештај у Велес, из Прешева је дошла делегација Албанаца у Велес, тражили су да се отац врати у Прешево. Срби и Албанци, то су вековна мешања. Албански национални јунак Скендербег има и српско порекло, његова сестра је била удата за црногорског јунака и племића Иву Црнојевића. Причао сам друговима албанским студентима у Београду, као малу пикантерију- ћерка Иве Црнојевића Мара се у 15 веку удала за веломожу Пилата у Херцеговини, из кога брака су настали родови Беатовића, Савића и Рончевића, то је братство мајке моје мајке Савке Поповић, девојачко презиме Беатовић. ,, Ето ја сам потомак Скендербега“ смејао сам се гласно шалећи се са њима. Они су ме слушали насмешени.

 

Провокације су постајале све затрованије мржњом, да би током неколико следећих година ескалирале 1971.године, изродиле су се  у изненадни  физички обрачун, што ће даље бити испричано. Несмотрено сам се у то у импулсу упустио. Та непромишљеност ме је скупо коштала, због ње сам био принуђен да напустим Брисел, моја врло успешна започета каријера у овој земљи је била упропашћена, и што је најгоре , повратком у Београд 1971.године је разорена моја врло перспективна животна заједница са дивном младом женом, Белгијанком Ани Шово.

 

Неко стоји иза њих? Ко? Не верујем да би  то могла бити белгијска власт? Ту су уплетени прсти непријатељске антисрпске емиграције? Али где је ту белгијска власт, зашто тако нешто дозвољава?

             

  1. маја 1966. године ми се са тим чудаком десио врло необичан догађај. У шуми Bois de la Cambre недалеко од “СУБ-а” налази се повећи престижан ресторан, а недалеко од њега у ограђеном повећем округлом бетонском базену пршти увис мали водоскок.Уживао сам да када туда пролазим, да седнем и загледам се у мирну воду базена коју таласа неколико као снег белих лабудова. Имао сам обичај да понекад седнем на ивицу базена уживајући у лепом призору њиховог као снег белог перја, у њиховим црвенкастим перајама које као рибице промичу кроз бистру воду. Седох на бетонску ивицу малог базена, био је топао, грејало је сунце. Осврнух се око себе, спазих постављене столове испред ресторана, ту, такорећи на неколико корака од мене. Учини ми се да из правца тих столова из раздаљине од петнаестак метара, чух руски језик? Загледах људе за столом, изгледа ми да је то заједнички ручак неке руске делегације и белгијских домаћниа.Час би говорили руски, ту је и преводилац, виђао сам га на СУБ-у`, он је потомак белих Руса. Не бих рекао да је то нека трговачка делегација? Можда је ово нека политичка делегација на неком градском нивоу? Час проговоре енглески, или француски, чујем повремено јак руски нагласак. Или би разговор повремено запињао, преводилац би се често умешао упадљиво дрско у разговор. Не измичу мојој пажњи изрази лица присутних префињених Белгијанаца, уобичајено су интелектуални, овога пута сам на њиховим лицима изчитавао упорне покушаје суптилне покушаје надмоћности над руским саговорницима, врло дискретне, али јасно препознатљиве. На моје очи се одигравала тиха невербална комуникација међу учесницима овог међународног сусрета, заодевала се у гримасе лица, у сјај очију, у гестове. Тако је обично када се сусретну политички ривали, закључујем? Преко пута Руса, за столом чланова белгијске делегације је седела средовечна мало пунија дама, отмено проседа, али још увек привлачна. Она би повремено разговарала  на француском језику са средовечним плавим Русом. Опет чух да је његов француски рудиментаран, са врло јаким руским нагласком. Док овај Рус упорно и прилично гласно разговара са дамом, повремено би им се самоуверено и уображено умешао у  разговор изразито наочити младић из белгијске делегације, лукавог лица и префињених манира, толико је леп да просто не могу да са њега скинем поглед. Средовечна дама погледа топло у младог заводљивог Белгијанца. Као да жели да изазива руског саговорника.И једни и други ми личе на две непријатељске подморницу које видех недавно у филму, приближиле се једна уз другу, додирују се у непрозирнм дубинама мора, куцкају у гвоздене зидове, испитују, ко је ко?

 

Не измиче ми оку нервозни, скоро љутити титраји на лицима Руса, који овакве манире белгијских партнера запажају, и доживљавају као знак непоштовање, или чак као провокацију.Руси су врло поносан народ, навикли на поштовање и уважавање. Запазих да неки од Руса почеше да дижу повремено тон, или би нервозно лупнули шаком о сто, скоро заповеднички. Као да ме то подсети на необични импулсивни поступак Никите Хрушчова у ОУН, када је скинуо ципелу, узео је у руке и њоме љутито залупао о сто.

 

Мој поглед се упери на другу страну, тргнух се непријатним призором тамо ка удаљеној обали језера, спазих чудака који се као сулуда замлата појави у даљини на травњаку, устреми се право ка мени чим ме спази, сво време је бесно трзао раменом. Узнемирих се, никад није био тако нервозан, када год бих га видео, осећао бих се као да сам у клопци, у заседи, као да ме неко окружује, као да ми опасно прети? Али ми се никад не би приближавао. Овога пута се дешавало нешто другачије него ранијих пута, нешто неуобичајено, он се упути енергично и брзо  право ка мени,  јаросно трзајући раменом. Није обраћао пажњу на присутне шетаче, а њих је било врло мало, Није то више био онај стари разроки чикица, сада је према мени газио енергично и брзо, као да се подмладио? Утом ми један лабуд у базену, својим необичним покретом одвуче пажњу са чудака. Пловећи тихо стаде тачно испред мене, и поче да се преда мном њише као мала барка на валовима плиме. Поред мене однекуд седе бледуњав Белгијанац, средовечан човек загонетног израза лица, држао је у рукама велики транзистор.Као да ми донесе позитивну енергију, што ме донекле опусти. Из транзистора се зачу громогласно велики симфонијски величанствен оркестар, свирао је омиљену мелодију Чајковског „Лабудово језеро.“, која ме као невидљиви пратилац прати од мога раног детињства, Белгијанац појача, снажни тонови дувачких инструмената се излише на пољану око језера, лабудови се помало узнемирише, учини ми се да се залелујаше на површини језерцета у ритму мелодије, помало залепршаше крилцима, као да се спремају да полете. Руси начуљише уши у правцу извора мелодије, спазих јер су њихови столови врло близу. Док транзистор утихну за трен, један од њих рече поносно, чух јасно његове речи које допреше до мене: ,,Руска мелодија, Лабудово језеро Чајковског.”

 

Сви за столом упреше радознало због нечега очи ка мени. Мислим да им није измакло пажњи како ја узнемирено пиљим у другу страну, у човека који трза раменом, који се наочиглед свих присутних, као на позорници, устремљивао ка мени. Осматрали су га дискретно испитивачки, очигледно помало зачуђени призором, један од Руса устаде, радознао хоће да виде шта је посреди. Схватих да је њихову пажњу привукао чудак својим упадљиво непримереним поступцима, који се устремио на мене као кобац на голуба. Ако је то тако, ако и други то запажају, онда су заиста поступци овог чудака асоцијални? Чудак се заустави на пар метара од мене, мени не пада ни на крај памети да се са њим бијем. Необични човек стоји испред мене претећи, спазих га из непосредне близине, израз његовог лица лица је пометња човека који је у преступу, који чнии нешто недозвољено, кога води снажна емоција, истинска манија, јаросни бес је избијао из његових очију и смркнутих црта лица. Неко злоупотребљава душевног болесника против мене? Ако затреба морам се бранити? Нас двојицу почеше све упорније да радознало посматрају обе делегације. Насртљивац се окрете агресивно право према мени у лице и закрешта врло гласно нервозно на лошем српском језику, са јаким албанским нагласком:,, Муда од лабуда, чајка, руска кола чајка, кока кола да пијеш, а не тај боза бућкуриш.”

 

Утом ми не измаче пажњи чудан призор, помало смешан и тужан. Шармантна средовечна дама би повремено устајала и давала остатке хране псу кога је везала за ограду ресторана. Средовечни плавокоси Рус, вероватно шеф совјетске делегације, нагло устаде, и заповеднички и демонстративно зграби из тањира госпође рукама повећи комад меса, и гурну га скоро на силу у уста њеног пса. Белгијанци су ћутали правећи  се да нису ништа видели. Рус устаде скоро победнички и поче нешто да говори гласно на руском.

 

На моје велико изненађење окрете се из места, као боксер у рингу, не верујући својим очима, видех га како се енергично упути раширених снажних руку право ка нама. Стаде смирено и самоуверено испред нас. Гледао нас је обојицу право у очи. Велики филхармонијски оркестар је све гласније свирао. Ретки пролазници би сада у нашем правцу бацали дискретне, али препознатљиво зачуђене погледе. Видех сада Руса из непосредне близине, строг је и снажан као боксер. Без речи зграби транзистор и окрете звук до крешченда, шума је одзвањала. Онда утиша транзистор: ,,Ти Славјанин”, обрати ми се узбуђено.” Да”, одговорих . Окрете се претећи чудаку, овај у трену подви реп и побеже као пас када му господар припрети бичем. Рус се врати победоносно ка столу. Белгијанци су га посматрали зачуђено, тако ми се учини?

 

Русе волим, али не и бољшевике. Овај је био бољшевик. Ипак, због овог поступка ми је постао јако драг

 

Овај чудак је очигледно задојен патолошком мржњом према мени. Он се претворио у мржњу. Мржња је облик атрофије који убија све осим саме себе, сматра Оскар Вајлд. Откуд таква мржња? Мудри Латини мржњу виде као застарели гнев. Управо је то по среди код овога несретног психопате, он ме мрзи као Албанац, сећа се вековних српских и албанских ривалитета на Балкану? Мени је све јасније да је он ипак особа поремећеног ума, и да га као таквог неко злоупотребљава.Али ко ? Са којим циљем ми то чине?

 

У школи Аlliance francaise сам упознао Американку, супругу господина Давида Тошића, Југословена који је после Другог светског рата остао на Западу, сада је представник моћне америчке корпорације за Европу. Господин Тошић је утицајан у Америчко-белгијској трговинској комори, недавно ме је позвао у његову канцеларију у Бриселу, на адреси rue Ravenstein 60. Био је благо расположен:,, Јавите се господину .. у америчкој пропагандној агенцији Мк Кан Ериксон, неки посао можда тамо има за вас“, дао ми је папирић са бројем његовог телефона.Тако је и било, директор Мк Кан Ериксона ми је обећао од 1 септембра 1967.године посао истраживача тржишта, али као free lance ( на одређено време).

        

Искористио сам наилазеће лето да одем на Северно море, да нађем неки посао, да зарадим нешто новца, да искористим да се купам и сунчам, да оран дођем 1 септембра на  радно место у америчкој фирми. Пронашао сам радно место конобара у великом хотелу на обали Северног мора.

 

Крајем маја до мене су допирале све чешће вести да се нешто припрема: Заратиће Израел и Арапи. Имао сам слободан дан, па седох на воз и одох да узмем из стана у Бриселу потребна документа која ми је захтевао послодавац. Са Централне железничке станице се упутих право ка стану и кварту где се налази СУБ. Успут приближавајући се трамвајем универзитетском кампусу, запазих неуобичајено повећано присуство високо истурених билборда са поруком „Izrаel vivra“.У ваздуху  је лебдело необично расположење, као да су се затегле у ваздуху неке ужарене жице, и само прште. Када сам изашао из трамваја испред кампуса СУБ, као да стигох у срце попришта истинске битке? Завијају сирене полицијских возила, у околним улицама се задимило, као да у истинском рату експлодирају бомбе. Још са растојања спазих сучељене гомиле студената, чули су се ратоборни поклици и галама, гомиле су се приближавале и одмицале, напети студенти су махали рукама. Није ми било тешко да проценим да нарастају јаке тензије између арапских и израелских студената. Између њих се испречиле јаке полицијске снаге.

 

Из дворишта СУБ-а истрча група израелских студената, препознах међу њима Алека, доброг друга пореклом из Румуније, носећи повећу слику лидера Египта Гамала Абдела Насера, снимљеног у врло понижавајућој пози, како седи на WC шољи. Узвикују да га је израелски Мосад сликао у његовом тоалету у Каиру. Када то видеше арапски студенти заурлаше бесно:,, Смрт ционистима!”

 

Из супротног табора допре цинична упадица јеврејских студената: ,, Дођите да гледамо на ТВ улице Каира и Дамаска.“

 

,,Совјети подвалили Арапима, дали им старо наоружање”, узвикну потрешено локнасти светлокоси студент из Сирије. ,, Пилоти израелских ловаца говоре  југословенски, подвала браћо Арапи!”, узвикну црнопути Арапин закорачивши хитро да се попне уз жардињеру.

 

Тек сада сазнајем детаље ратних операција. Рат је трајао само шест дана, од петог до десетог јуна.  ” Давид је опет победио Голијата” рече ми увече сетно мој станодавац .

 

Лето је брзо прошло. У Брисел сам се вратио са Северног мора неколико дана пре 1.септембра. Отишао сам у стан у у Универзитетском кварту, измирио сам рачуне, и остао до даљег у овоме стану.

 

У овој америчкој компанији сам срео младу жену, боље  рећи девојку, која је у мој живот убрзо унела корените промене на боље, права реч је да је обележила мој живот заувек, не само за време од следећих неколико година колико сам остао у Бриселу. Чим сам је видео, зове се Ани, нисам могао одолети првом утиску, а он је најважнији, она је толико слична нашим девојкама, али ме још више усхићују њене разумност и мудрост, поврх свега она је врло учтива, лепо васпитана и изнад свега скромна. Она ме уведе расположена у канцеларију руководиоца “Марплан”, при Агенцији Мк Кан Ериксон. Представи ме, сазнах да се он зове Андре Dumas, по занимању је психолог. Он има своју канцеларију, а ја сам у мањој канцеларији са Ани. Њена скромност не потиче од тога што себе не уважава, а друге прецењује, запазио сам да њу сви у Агенцији уважавају и истински поштују, као човека, и као врло стручну особу. Полако сам улазио у посао, проучавао упитнике, табеле, питања, како се прави узорак, како се постављају питања. Добио сам први задатак: да сваки упитник обрадим, да питања са ДА и НЕ, сабирам. А да такозвана отворена питања обрадим тако, што ћу их класификовати по различитим сродним групама? Обрадио сам око 150 упитника, дадох Ани табеле. Она узе да их проучава. Изрази на крају задовољство урађеним. Ани и господин Дима пуше. Зачуђен сам, боље речено, запрепашћен, тако интелигентне и образоване особе, а трују се. И троше новац. Још сам био више зачуђен када сазнах да господин Дима пије у приличној мери пиво, али понекад и друга алкохолна пића, једном сам га видео загрејаног, скоро пијаног. А такав интелектуалац?

 

Посао је занимљив, али ми је јасно речено, да је то привремени посао, да нема никакве шансе да будем примљен за стално, што се драстично одражавало на моју мотивацију, јер због тога ипак радим без правог жара. Размишљам како да нађем стални посао у струци. Трудим се да овде радим савесно, да ми “Марплан” буде одскочна даска.

 

Ани би ме понекад пунудила поморанџама или бананама. Постепено смо се зближавали. једном ме је позвала да посетимо њене родитеље. Тако су добронамерни и љубазни према мени, примили су ме као најрођенијег.

 

После ове посете њеним родитељима међу нама је настало неко ново доба. Ани и ја смо укоро одлучили да живимо заједно, живот удвоје је лакши.

 

Враћајући се увече са СУБ-а где смо имали шаховски меч против Католичког универзитета из Лувена, на самом углу улица Avеnue de l’ Universite и наше улице Shausseе de Boendal, баш наспрам гробља Cimettier d’Ixelles, на десетак метара од нашег стана, из наше улице од правца гробља излете као фурија чудак који трза раменом. Видех га затечен на пар корака од мене, опет видех његово лице из близине. То је било лице човека у расулу личности, у њему је било некаквог расплинутог беса, али и неке мени неразумљиве благе топлине, скоро симпатије? Он је плав, и више је словенски или нордијски тип. Можда је политички емигрант из неке словенске земље, можда не воли Православце? Утолико се више прво зачудих, а онда разбеснех као ретко када у свом животу, када се он у трку устреми, наједном скочи на мене као вук у шуми, као да хоће да ме обори? Досада сам имао контакте са њим само са дистанце, сем оно недавно у шуми, сада је по први пут насрнуо на мене. Ипак сам оценио да нема намеру да се стварно озбиљно обрачунава са мном? Врло ме је изненадило, да је скоро заскочио на мене, иако помало сипљиво старачки. Поново је преда мном био много старији, физички оронуо човек, одмах искључих било какву могућност физичког обрачуна са њим. Проблеме не решавам насиљем, поготову не са немоћним. Мој узор је одувек Ганди. Понадах се да ће се на томе завршити.Али се он у трену из корена промени, претвори се у горопад са лицем помахниталог демона, обруши се на мене, беличаста пеница му се назирала у крајевима старачких усана. Он је много лакши од мене, поступих несмотрено и недовољно промишљено: одбацих га својим телом махинално на хаубу старог фолксвагена упаркираног баш поред нас на тротоару. Он леже боком на хаубу, направивши болну гримасу. Било ми га је жао.

 

Одмах се покајах и схватих да то није требало да учиним. Направио сам пропуст, погрешио сам! Дозволио сам себи да се спустим на његов ниво? Окренух се и брже боље одох узнемирен ка стану. Други пут морам да будем много хладнокрвнији, овако нешто никад више себи не бих смео да дозволим? Попех се у стан журно, Ани није била код куће, а обично је у ово време у стану. Када уђох у стан удахнух дубоко ваздух, седох неколико тренутака, да се примирим. Уместо да се смирим и дођем себи, деси се нешто сасвим супротно. Због нечег ме спопаде гнев какав никад у животу нисам осетио? Дође ми да све ломим по стану, сам себи не личим више на себе, у наступу јарости зграбих са стола боцу кока коле, отворих прозор на кухињи, погледах да ли на улици има било кога, и из све снаге бацих флашу кока коле на асфалт улице, која се распрсну у безброј малих стаклића. Нико од суседа то на срећу није спазио. Мало смиренији се вратих и седох на столицу.

 

Зашто сам ово учинио? Зато што сам најзад добио недвосмислен доказ да чудак није моја погрешна процена, или фикција, него сурова стварност, он је на  мене насрнуо физички. Образине су пале, из мене је покуљао вишегодишњи потискивани бес.

 

После пар минута опет устадох, провирих из сумрака кухиње опрезно кроз прозор, у стану је било угашено светло, на моје изненађење видех преко пута нашег стана где је аутобуска станица уз сам зид гробља, стајала је група турских студената које познајем са СУБ-а. Окренух поглед улево, тргох се узнемирен, ухвати ме ледена језа, видех чудака са два живахна момка у виндијакнама како журе, знам их из ранијих сусрета, скоро трче ка вратима наше зграде, како је могуће да стари иде тако енергично, видех да скренуше у улаз зграде, зачух снажни бат њихових звонких корака, нико тако звучно овде не иде уз наше степенице, провирих кроз мали прозорчић у вратима. Спазих у полумраку задихане момке у виндјакама како прескачући степенице грабе право ка вратима нашег стана. Запрепастих се: како могу знати где станујем, када на вратима нема никаквог имена? Загаламише из све снаге пред вратима стана, чуле су се псовке и претње, на српском и на албанском, залупаше прво песницама, онда почеше да ударају ногама из све снаге у врата. Спазих у ћошку гвоздену штанглу, ако је узмем некога могу убити, више ми се свиди дебела летва коју спазих наслоњену иза врата, држећи је у руци ћутим и чекам развој догађаја.Утом почеше да се отварају врата суседа, који загаламише:,, Полиција, провалници!”  Група гангстера зажди у бекство. Тутањ! Видех их са кухињског прозора како главом без обзира побегоше у суседну улицу.

 

Ани нисам никада причао о овоме инциденту. Али сам схватио да сам направио непромишљеност и погрешку што сам га одгурнуо на хаубу аутомобила. Био сам испровоциран. А то значи злоупотребљен!  Поврх свега, било ми га је искрено жао.

 

Нешто ме oд тада чуди и збуњује, зашто овог чудака више нисам срео у близини стана , да ми се освети? Осветнички бес нису испољавали ни поједини Албанци који наиђу понекада недалеко од стана. Сви су ћутали.

 

Посао у америчкој фирми је привремен, и слабо плаћен, нашао сам бољи посао продавца аутоматских апарата за сервирање кафа и сокова. У потрази за купцима обилазио бих Брисел  и оближње регије Белгије. Необичне животне околности су непредвидиве и изненадне. Када сам се најмање надао дошло је до новог, овога пута невероватног директног сусрета са мени сличним човеком.

 

То се десило у возу за оближњи фламански град Ган. Он је у возу за Ган ушао у полупразан купе и сео баш поред мене.

 

Ево како се то десило. Продао сам неки дан један апарат за пића у малој трговачкој фирми, доле ка Garе du Midi ( Јужна железничка станица), купац, висок црномањаст млад човек интелигтентног лица, је са мном подуже ћаскао. Чини ми се да је апарат купио и што му треба, али и што сам му ја због нечега био драг? Негде дубоко у себи сам се запиткивао зашто? На крају ми рече љубазно се смешкајући: ,,Сачекајте”,  тако ми је био драг, као најближи, ко је тај човек? Узе  слушалицу и поразговара са неким. Онда је одложи на црни старински телефонски апарат, узе смирено оловку и листић из нотеса, написа нешто, и пружи ми осмехујуи се топло:,, Ту су подаци човека из фирме у Гану, зовните га телефоном што пре, жели такође да купи апарат”. Замолих га да ми дозволи да том потенцијалном купцу одмах телефонирам ..,, Послужите се ”, приближи ми црни телефонски апарат. Окретох његов број, договорих се на лицу места са љубазним саговорником са друге стране жице, каже кратко да дођем у фламански град Ган већ сутра у подне. Обично путујем колима, али пошто се ради о једном купцу, који ми рече да је лоциран недалеко од ганске железничке станице, поред велике катедрале, одох на железничку станицу Gare centrale у центру Брисела, где седох на воз за Ган. Овде возови не касне, улазе у станицу такорећи у минут, врата се отворе, једни путници брзо изађу, док други исто тако журно улазе, тек када се сва врата затворе, воз може да крене. Све је брзо,безбедно, изванредно организовано. Све иде брзо и глатко, у минут. Белгија је земља реда и дисциплине, рада, где сви знају, и испуњавају, своја права и обавезе, зато све функционише као сат. Купеи су као и обично полупразни, овде ретко када има гужве, увек би било слободних седишта.

 

Љубав покреће човечанство, то одавно поимам. Али многе људе покреће мржња. То је за мене инверзија, због понегде ускраћене љубави људи почињу да мрзе друге. Уживам да видим сретне људе и жене. Тако је дивно помоћи друге. Али шта ако они то не заслуже?. Мудри Јевреји кажу нешто као: помози два пута, а ако не вреди, гурни низ воду. А и Турци су мудар народ, њихова пословица има неизмерну дубину- Ни највећи душманин не може сам себи нанети толико зло, као што ми можемо понекад сами себи.

 

Чим крочих у купе спазих мало старију жену, седи замишљена и удубљена у читање подебље књиге коју смирено као светица држи у рукама благо уздигнутим ка очима. Климнух јој учтиво главом у знак поздрава,, скоро невидљиво, она на то одмаче наочаре са мудрог лица и отпоздрави скоро нечујно, очи јој заискрише проницљивошћу и добротом. Што ме изненади, јер овде нико ни са ким не разговара у возу. Воз крете, скоро да се не осећа да се креће, тако иде глатко и нечујно, а брзо. Погледах нехотице корице књиге љубазне сапутнице, пише на енглеском Mahatma Gandhi..Запазих да је ова отмена  сапутница помало необично обучена, имала је црну штофану блузу, са високим белим платненим оковратником. Као да је часна сестра помислих када видех њен озбиљан лик и наочаре на мудрим очима проницљиве отмене и префињене жене?

 

.Само што седох, врата купеа се отворише, као да их развуче јака промаја, не могу никако да поверујем својим очима, као да сам пред самим собом, следих се од леденог изненађења, ухвати ме језа, хоћу једноставно да изађем из своје коже: то је био онај човек који тако невероватно личи на мене. Ово је сувишно? Био сам бесан? Откуд он сад овде? И то баш да уђе у мој купе? А толики купеи полупразни? Ово неко чини? Зашто?  Он осмотри летимично и опрезно купе и путнике у њему, скоро неприметно климну главом, и седе баш поред мене, али се мало одмаче. И не погледа ме, као да је знао да ће ме срести? Мени се чини да он мене зна и да ме се сећа? Никако не могу да се отмем утиску, да разјасним сам себи ту дилему: он добро види међусобну сличност, али не реагује нимало као што то чиним ја, он се тој сличности не чуди као ја, чак јој на моје велико чуђење, уопште и не придаје пажњу? Седе, наслони главу на мекани плишани зид купеа, црте лица се сложише у замишљеност, медитирао је.

 

Устадох збуњен и узнемирен, зашто је сео баш поред мене? Ово је врло необичан догађај у моме животу.Хоћу једноставно да се уклоним одавде, да одем у други купе. У тој замисли ме је спречила необична сапутница, за коју сам мислио да је часна сестра. Можда и јесте? Она устаде и сва раздрагана, као да није Белгијанка, загледа се прво у једног, па у другог од нас, сва весела и насмејана узвикну радосно:,,  Браћо близанци, како сте лепи, да вас обојицу загрлим.” У трену нас обојицу изгрли и сочно пољуби у образ. Застадох у намери да изађем из купеа. Размишљам брзо, прво, овако се не понашају Белгијанци? Они када се пољубе у оваквим приликама, то чине скоро најблажим, нечујним додиром? Она је дакле атипична Белгијанка, ако је уопште Белгијанка? Друго, она није часна сестра, часне сестре су врло уздржане? Ко је ова необична жена? Она закорачи ка мени, смирена, из очију је зрачила искрена добронамерност, приђе ми и ухвати ме за руку, скоро да ме није ни додирнула, повуче ме натраг ка седишту:,, Седите молим вас, сачекајте само мало“, нисам могао одбити тако љубазну и племениту жену, насмеших јој се. Седох.

 

Живот уме изрежирати невероватне догађаје. Необични човек је ћутао, напокон нешто промрмља. Дакле, има мало другачији глас од мога, плашим се, задрхтим од помисли и да га погледам, понекад испод ока са стране бацим на њега кратак испитивачки поглед. Он укочен зури у једну тачку. Да није нашминкан и дотеран да личи на мене?

 

Уђе кондуктер, узе карте:,, Господа иду до Гана, то је следећа станица, за десетак минута”, рече нам кратко, али услужно. Воз успори, прво се спреми да изађе госпођа и радосно нам врло тихим гласом рече: ,,Довиђења.”  Ова необична госпођа стојећи нам се обрати са врата купеа, чекајући да воз стане, ослови нас поучно, као професор: ,, Ненасиље је најјача сила којим човечанство располаже. Оно је моћније од најмоћнијег оружја икад измишљеног од стране човека. Следите господо овај савет великог Индијца, Гандија, његово има “Махатма“ значи “добра душа”.

 

На моје велико чуђење незнананац проговори савршеним француским, али са благим руским нагласком: ,, Ган је на француском, а на фламанском се каже Гент, поштујте госпођо изворни назив”. Окрете се, скоро са благим прекором љубазној госпођи:” Свет има довољно за свачију потребу, али нема довољно за свачију похлепу, да ли знате ову Гандијеву мисао?”, као да је упита помало строго.

 

Сада га видех из профила. Зачудо, имао је кукаст нос. Можда је Рус? Или Украјинац? Госпођа се насмеја гласно:” Браво млади господине, браво!” И одлазећи нас поново поздрави значајно са: Довиђења!

 

Ми устадосмо. Не знам шта ће се даље дешавати? У великој сам зебњи? Он ми се окрете, нагло отвори сако, и показа ми око струка велики црвени сјактави појас. Раскречи ноге као да ме позива на двобој:. ,,Досвиданија”, прозбори кратко на руском, и упути се ка једном излазу из вагона. Ја кретох ка другом излазу да се не сусретнемо.Његов велики црвенкасто ружичасти појас ми је треперио стално у очима као црвена застава што вијори на степском ветру на крову Кремља.

 

Желим да се ослободим опсесије, као да ми неко намеће мисли о њему?! Али откуд да он да буде у истом купеу са мном? Као да је намерно дошао, као да ме прати? Како је то могуће? Комунисти и Белгија, то су два света? Можда блефира са руским речима, можда уопште није отуда? А шта хоће да ми каже са тим његовим црвеним појасом?  Ово је нека чудна игра? Скоро да умислим да сам нека тајанствена значајна личност, чим ми се овакве необичне ствари стално дешавају? А знам да нисам. Па шта је онда посреди?

 

Они преко мене желе да комуницирају са неким другим. ЕУРЕКА! Обрадовах се! Учини ми се да схватам. Није ми јасно, како они могу преко мене комуницирати са неким другим, са неким значајним далеким светом, када ја то никоме не говорим? Откуд ти други знају шта се са мном дешава?

 

Одсутан у брижним мислима, изађох из железничке станице. Преда мном се указа слика сјајног града, Ган је чист и невероватно сређен град, свугде катедрале, нове зграде, робне куће, миле возила, све функцкионише у савршеном реду. Прошетах се мало, у руци држим проспект града, не могу да одвојим очи од добро очуване средњевековне архитектуре, на зиду видех плакат на коме пише ‘ Фестифал Фландрије”. Видех Цркву Светог Николе у готском стилу. Даље наиђох на велелепну Катедрала Светог Бава – грађену од 1300. до 1538. Уђох у њу, у катедрали се налази дело Хуберта и Јан ван Ајка, Гентски олтар. Прочитах да је Гент родно место цара Карла V.Као да сам хиљадама километара од Брисела.

 

У фирми због које сам дошао у Ган, сачека ме љубазан црномањаст омањи чове