Вера Д. Рајаковић Васиљевић

 

Учитељ Е  прозор је  поставио тако да кроз њега може видети велику будућност. Он зна да је свака будућност неизрачунљиво велика. И његова будућност, али и будућност његових васпитаника је крајња мета за коју треба мобилисати све расположиве силе, ради добре изградње.

Јутрос нешто нервозно погледа кроз прозор, глава га страшно боли, осећа се као да стоји над најдубљим понором, док ногама чепа по његовој страшно клизавој ивици.

Будан је! Зашто?! За могућност будног сведочења сопственог сурвавања у понор.

Рука му крене да разбије прозор, али не вреди… Када је почињао, имао је јасну мисао: „Учитељ бити, то је једино разумно занимање разумних људи!“

И, ето, почео је. Почео је са капиталом знања које су предходници уложили у њега. У њему, знању,  криле су се расположиве силе…

„ Ах, учитељу Е, ти си учитељ?! Научи васпитанике шта им је намена. Нучи их да су намењени за више части. Научи их да то разумеју. Научи их да разговарају са истином у себи. И, да се у њу уживе! Опреми их мудрошћу!“

Учитељ Е нервозно отвара и затвара прозор као да хоће да још једном испита његову ширину и висину, да се увери да ли је одговарајући за његове намере. Када се увери у одређено, затвори прозор прилупивши га длановима како би се уверио у његову фукциналност, и седе.

„ А, потребна истина и јесте борба за живот и утврђење живота. А, борба? То је оно што те чини јачим од свих препрекa, од свих понора, она ти доноси победу на којој се темељи велика будућност. Твоја незрачунљиво велика будућност. У њој би требало да упишеш: „Сви проблеми живота су потврдно решени“, читајући књиге запамтио је.

Одједном, нагло устаде и широм отвори прозор. С поља га запахну оштар мирис навикнуте светске антилогике. Онако узбуркана откривала је оштар обрис две могућности, онога што ми не знамо шта треба, и онога што знамо шта нама треба. Својим садржајем противила се здравој савршеној лoгици која је неопходна за учитељовање. Њега. учитеља, уводила је у демотовацију. У себи је осећао вишеструку подвојеност идеја различитих праваца и различитих садржаја. Оне су разбијале целину његовог бића. Његове умне и духовне способности су се размилеле по њима. Немоћан је пред њима. Нема чиме да их повеже, не може да их окупи у јединство и целину која ће деловати у једном правцу, у правцу изградње здравог личног карактера. И то је противприродно. Слама га страх од сопственог губљења. Као да сања тежак и магловит сан.

„ Где сам?!“, понавља, час гласно, час тихо.

Можда у нечему што једино може добити обличје прашине коју ће поветарац истине лако разнети.

Савија се, усправља, седа, устаје. Мења место, можда инстиктивно жели да се удаљи од стварности која му се цери у лице и говори: „Бесциљно, непоребно, излишно…“ Из дубине те речи долазе и имају дејство опомене. А он у кругу, и кога да виче, и шта да тражи.

Где је он и шта следи после овога?!

Гле,  човек може да буде неразвијен до мере људскости, може да буде умно запуштен, не уме да се користи ни стварношћу коју поседује као личну својину, а камо ли оним што му од предака оста. Учитељ Е није такав, имао је животну стратегију само јој не види темељ. Или га не види , или га нема па се она, стратегија, заталасала без ослонца и остала без дејства, као  што је без дејства дим теран ветром. То му је створило умну невољу. Велику невољу коју није имао коме да исповеди. Живот га научио да се невољa исповеда само племенитима, а, он, где да нађе племенитога. И да ли је и сам племенит?!

Истина, не напада никога, али осећа потребу паралеле некога ко уме да га поведе у простор слободе и да оздрави у исправности моралног одлучивања.

Некада, у раној младости одушевљавао се Савином личношћу. За њега је он био добро мерило. Човек који је добро говорио, добро поступао, волео људе, а и они су га волели и слушали Га. Где год се  појавио, учио је. А свуда је присутан, истински стваран, говорио је разумну  већ утврђену истину која се претворила у практичност живота. Слушајући Саву људи су излазили као победници у свим борбама и искушењима кроз која су пролазили. Постајали су и остајали јаки физички и морално и духовно. Пред историјом су полагали испит који се оцењивао са: „ Био је прави човек, памтиће се.“ А то је исто што и живеће вечно јер  је постао носилац виших части. Нису дозвољавали да их ма ко учини средством мањих вредности.

Систем Савиних вредности, од Христа преузетих, јасно уобличен и разумно протумачен лако се утискује у људска срца. Тај и такав спој назива се Завет. Светосавски завет. Заветовати се на овај начин значи остати веран истини и правди.

Учитељ Е размишља и замишља. Немогуће је размишљати а да се при том не замишља. То ради лако јер стоји наспрам Светосавског завета. На историјској линији човечанства лако уочава оне расположиве силе које човека чине јаким и постојаним, а разазнаје и изворе из којих проистичу несреће међу људима.

Прошапута. „ Ето тако, погажена правда је као мрачна дубока јама која се временом облачи у заборав и чека у заседи. Чека и лови баш онога ко ју је погазио.

Погажена истина је као трн. Он се разраста, умножава, рађа своје потомство- трње. Прави непроход. Непроход човека присиљава да тумара, поцепа га и избоде, он искрвари, ослаби и не може да изађе на другу страну.

Погажена стварност се устреми на човека и одува га као прашину. Зато он своје физичке, моралне и духовне моћи не може да повеже, не може да их окупи и да од њих направи јединствену целину- човека.

Мудри су они који свој идентитет црпе из Светосавког завета. У њему је вредна, исконска, предањска истина“,  рече учитељ Е и осети храброст којом може стати пред „лице“ свих идеја и потврдити основну животну идеју да је човек биће светосавске истине од Христа преузете. Да је он биће милости, доброте и херојства. Да мирише личним врлинама, љубављу, вером… Сава га увео у највећи степен духовне слободе где овакве вредности лако могу да одјекну у човеку. А кад одјекну, чине човека бићем суштинске радости.

„ Да, да то је тај животни вектор који се не може ставити у ововремени дијалог. Треба знати кад ћутати, а када говорити. О људском достојанству се не дијаложи, или је оно сачувано, или није. И још много светог које треба чувати…“

Учитељ Е зажали што он није обучен да се креће у овој и оваквој зони истине. Устаде, нагло, као да хоће ногом да згази најљућег непријатеља и викну: „Заблуда, лаж, обмана, безнађе, голо знање, пропозиције, правила… Они су ме учинили средством мањих вредности!“

„ Кад човек иде за ништавним стварима, постаје ништа“, закључи и тај закључак прогута, а он му се заглави у грлу и направи јабучицу зебње.

„Да ли сам достојан наследник својих светосавских предака. Они су трудом узимали учешће у слави и моћи, њихово време је било време човечности и хероизма. У своме времену  једни друге познавали су  по духу и делима.“

Време учитеља Е, време његовог почетка је експлицитно- материјалистичко. Функционалан је такозвани „менаџмент дијалога“. Објашњава се, разјашњава, тумачи, приказује, излаже. Захтева се аутоматско умовање, појединац се ставља у позицију меродавности којом изриче своје мишљење о свему и свачему. То мишљење најчешће постаје механизам интересне политике која води у владање појединца или мањих група масом.

„ Шта да се ради? Човек у својој променљивости и слабости често губи инспирацују опредељености за истину. Ако нема прави извор идентитета, може му се догодити да одсуствује из сопственог живота. Може му се догодити да остане изнутра празан, јер има тога што се не може добити на спољашњи начин. Кад дође време да завири унутар себе, а оно празнина.“

Учитељ Е се стресе од те празнине. Истина, он је на време завршио учитељски факултет, има диплому, валидну, али до радног места морао је на врата политике. Постао је ауторитет око којега су концентрисане групе људи, ауторитет који води и руководи.

Људи траже, захтевају, нуде оциљену различитост похрањену непосредном демократијом.

Треба да се зна  , различитост има лепоту, али треба је правилно разумети и дати јој суштински смисао. Онда она постаје драгоцени дар, мирисан и опијајући.

Да би се одржао у таквом центру, развио је један устремљујући мотив, да буде ауторитет у виду идеологије владајуће партије. Спремљен да надзире, критикује, проналази туђе грешке и до крајности их користи у одређене сврхе . То је ниво који му је дозвољавао да прима и преноси информације, увек у виду неочекиваних новина које су понекад имале  и помало претећи тон. На исход новина није имао директан утицај, ни сам није разумео шта ће се и када остварити, или хоће, или неће, па се све више легетимисао као ауторитет који изневерава. Није имао моћ да задобије, али јесте да натера, није се трудио да привуче, али јесте да отера, нарочито оне који се нису уклапали у његов миље виђења. Због тога је губио моћ ауторитета који води. Онај капитал знања остајао је пасиван као голо знање складиштено и неупотребљиво. Свакако он се трудио и слао одређене информације, али оне су се таласале као апстракција која чак и не додирује стварност, остајале су без живота. Он никада није стајао у непосредној вези са својим васпитаницима. Заправо, он никада није имао разред, ни одељење. Зато сви његови нивои пажње постају чиста вожња по лавиринту . У њему је он, чинило му се, од свих сусрета са истином, могао да сусретне само истинити пораз. И то је био симптом озбиљног поромећаја, озбиљно ишчашење из познавања озбиљног знања, из остварења озбиљних резултата рада на себи. Свим је незадовољан, ритмом времена, животом, смислом учења. Боле га безначајни резултати. Они нису они који му омогућавају да буде учитељ личносне изградње. Истина,  има учитеља различитих врста, али онај што је носилац праве животне оријентације, са смислом, може да се уздигне до важности.

Учитељ Е брзо провири кроз прозор и виде да испод прозора нико не стији . „Отишли за тражањем животног смисла. Добро је“, признаде. Проради у њему частан учитељски карактер и он финим учитељским рукописом написа: „ Нека са мога прозора нико не гледа, са њега се не може видети ни трећина истине!“ Написано прилепи испод прозора, са спољашње стране. Нешто се замисли, па ради сигурности прелепи прозор белим папиром,  а по његовој средини крупно написа:  „ Цео човек захтева целу истину!“  У самом врху лепим ћириличним словима, црвено обојеним, додаде: „Ми крећемо од Светосавског завета!“

 

Željko Saramandić

Uspeli su da me trajno onesposobe, i osakate mi mladost, nesposobni…

 

– Novinari, jure za pitanjima, ko’ mušice na govna, a sponzoruše na hiljadarke, kao pčele na, med!-

 

 

-Hiljaditi kilometar asfaltiranog autoputa, smo za naprednu stranku, učinili, i to od Vaših, para.-

 

 

-Dragi sugrađani, požurite, sa povrćem i voćem sa pijace, onoj je kao I ljudi, brzo se kvari!!!

 

 

-Samo da mu vidim kraj, znam kako je počeo!?

 

 

-Pitali stomatologa:”divna Vam je ordinacija, koliko njih ste odrali!?

 

 

-Vraćamo se svojim korenima, idemo u Tursku na more!!!

 

 

-Urbanizam od čoveka, stvara zver!

 

 

-U ovom grobu počiva Pantelije,koji nikom ništa besplatno nije dao, umro je, i žalosno je ako ovo besplatno čitaš!”?

 

 

-Da sam slepac, živeo bih u tami, ovakoneznam u čijem mraku živim!!?

 

 

Drmam, drmam govoriše mi kao pripravniku u firmi..onda me izdrmaše na ulicu zbog politike.

 

 

Moj grad poštuje zakon..ali zakon jačega.

 

 

Imam herca ali ne i cipele.

 

 

Na času matematike dizao sam dva prsta samo u slučaju nužde..usrao bih se uvek od straha.

 

Nastavnik iz matematike bio je vredan, malo malo pa nekom zalepi keca u dnevnik.

 

 

Kada su đaci stavili špenadlu u stolicu ripnuo je direktno na direktorsko mesto.

 

Redovno primam platu. prvoga (prvpga)aprila.

 

 

Da je ćutanje zlato obogatio bih se.

 

 

Ej Srbi su u dvanaestom veku jeli zlatnim viljuškama a u dvaes prvom prebiraju po kontejnerima.

 

 

Ma ovo nije ni pasji život, oni nađu mira da dremnu ispod parkiranog automobila.

 

 

Tarabići su bili skroz u u pravu, biće tumbanje, po Srbiji: evo zbot Trga u Beogradu, šta radi opozicija, tuga čemer i jad!!!

 

 

Odkad grade Boegrad na vodi, pola Srbije, je na vodi, a pola na postu kao da je Veliki post!!!

 

 

Majmuni ostaju majmuni neke ljude je lakše ovekovečiti, nego očovekovečiti…

 

 

Ispoljio je hrabrost u otvorenom pismu predsedniku, narod je protapšao, abrovi su se zacerekali
a gospoda iz marice, su mu otvorili vrata, i poslali ga na zasluženi odmor.

 

Uvek, sam lupao kao otvoreni prozor, iz FNRJ
onda sam kreno da lupam, u komentarima na portalu
da bi mi se isti, komentari, razbili o glavu.

 

Uvek sam bio dosadan kao pročitana knjiga, tesne gaće, onda su izmislili
fejsbuk, a ja se osećam kao gologuz.
Zaklela se zemlja raju, da se sve tajne znaju:
popu sam ispovedio, boju čarapa, pare od socijalnog
programa,
i moje nestašluke.
Ćutanje je zlato
ali ne uvek,
kada dođeš u situaciju, da se braniš ćutanjem.

Isto mu se hvata:
siromašni, penzioneri, gladuju
A bogati, drže dijetu!

 

..

Počeli su da zavode red u državi,
na kazan idu svi, i na kutlaču!

 

..

Bogati političari, svaki čas menjaju teze
a siromašni penzioneri, ni na šest godina
proteze.

 

I onaj ko nema para dočeka Novu
godinu, ali gratis!!!

 

..

Vaša golotinja je legalna
izmirili ste sve obaveze prema
državi!

 

Sve smo bogatiji,
Sada imamo sve više partija
Narodnihk kuhinja, posmatrača
Stranih i domaćih plaćenika
I da ne pominjem i domaće paćenike.

 

Siromašni nemaju „žute prsluke
Zato uvek ostanu kratkih rukava.
-Bogati ne piju, vodu,već sirotinji krv,
na slamku.

 

Sirotinja se raduje za bolje sutra,
I ako je ipak gore nego što jeste.

 

Ako smanje penzije, onda neka bar povećaju kontejnere.

 

Nije sve steko preko noći
Krao je i danju.

 

..

Mnogi kod nas rade ali ne urade ništa!

..

Vreme je da pored svakog kontejnera,
Stoji i knjiga utisaka.

 

Ne mrzimo mi naše tajkune
već im „zavidimo“.

 

..Kada predsednik pomene rast penzija
Penzionerima poraste krvni pritisak.

 

..

Kad iz zemlje odu svi zbog „odliva mozgova
Ostaće nam samo šuplje glave“.

 

Ne smeta mi seksualna orjentacija
već što lud zbunjetog, da prostiš onodi!!!

 

..

Nije važno, što je narod gladan, važno je

Da je elita sita.
Penzioneri imaju dobar apetit,
Šta god im vlast obeća oni to progutaju.

Милан Драшковић

 

Л А В И Р И Н Т

За такав напор заслужујеш ленту
То је истина а не штампарска грешка
Данима луташ по лавиринту

Мучан амбијент – ко на фронту
Непознати ходници иза сваког ћошка
За такав напор заслужујеш ленту

Само још треба да се створи алиен ту
То би одиста била страва тешка
Данима луташ по лавиринту

Ма обрати се Икс-9 агенту
Нек се он за промену по глави чешка
За такав напор заслужујеш ленту

Одмори се мало и смири уз менту
Пљуни у шаке и отвори конзерву грашка
Данима луташ по лавиринту

Ниси још ударио у ледену санту
Хеј! неко ти се на „Фејсбуку“ смешка
За такав напор заслужујеш ленту
Данима луташ по лавиринту

 

 

 

В Р А Т А

Облик који недостаје – врата свих мистерија
Не одустај сад кад си на врхунцу потраге
Отвори врата театра – чује се поезија

Дуго си сумњао да све је илузија
У чежњи да спознаш и чујеш речи благе
Облик који недостаје – врата свих мистерија

И док још подрхтава временска капија
Остави дубоко море што скрива алге
Отвори врата театра – чује се поезија

Још једна врата – још једна копија
Сви ти завидљивци остаће без заслуге
Облик који недостаје – врата свих мистерија

То самотно лутање као да нема краја
Да се коначно одморе уморне ноге
Отвори врата театра – чује се поезија

Та древна кућа пуна је благог сјаја
У ходнику портрети и лик твоје драге
Облик који недостаје – врата свих мистерија
Отвори врата театра – чује се поезија

 

 

 

Г О Б Л Е Н   О Д   С Н О В А

У подножју планине гоблен од снова
Са сетном надом да ће нам они доћи
Сви ти тренуци пре заборава

Карневал снова – вртлог од снова
Лирика ноћи – све протекле ноћи
У подножју планине гоблен од снова

Година ходоћашћа на аукцији снова
Градови усред леда – мандале ноћи
Сви ти тренуци пре заборава

Ледени планински врх – замак из снова
Коцка кристалне ноћи што ће проћи
У подножју планине гоблен од снова

Баршунаста ноктурна – огледало њених снова
Лак додир у пролазу у некој ноћи
Сви ти тренуци пре заборава

Ухвати самотни ветар у загрљај од снова
Кад туга заноћи негде око поноћи
У подножју планине гоблен од снова
Сви ти тренуци пре заборава

 

 

 

С Е Н К Е

Сенке прошлости у камену мудрости
Величанствена сенка у огледалу
Сенке на путу за тренутак вечности

Шупље сенке без милости
Сенка судбине не зна за шалу
Сенке прошлости у камену мудрости

Плешу сенке ко разуздани гости
Подводна сенка скривена у валу
Сенке на путу за тренутак вечности

Све одабране сенке су на листи
Сенка сумње што јави се на балу
Сенке прошлости у камену мудрости

Витке сенке на модној писти
Љубавна сенка на морском жалу
Сенке на путу за тренутак вечности

Навиру сенке ко праве личности
Сенка Хипериона за сваку похвалу
Сенке прошлости у камену мудрости
Сенке на путу за тренутак вечности

 

 

 

Ш А Р А Д А

Напусти ходнике лавиринта где губи се нада
Буди у друштву са својом драгом
У ово свечано вече започиње Ш А Р А Д А

Свет беше пун загонетки кад била је млада
А туга њена зове се „seudade“ – срце под снегом
Напусти ходнике лавиринта где губи се нада

Најављује се облак оса понад града
Привучених неком виртуелном игром
У ово свечано вече започиње Ш А Р А Д А

Шкрипи гушчије перо у ћелији маркиза де Сада
И пуно њих пошло је његовим трагом
Напусти ходнике лавиринта где губи се нада

Данима – без престанка – киша пада
Лије и пљушти неком чудном снагом
У ово свечано вече започиње Ш А Р А Д А

Дуж краљевског балкона пружа се балустрада
Место судбинског сусрета са магом
Напусти ходнике лавиринта где губи се нада
У ово свечано вече започиње Ш А Р А Д А

 

 

 

К У Л А

Кула судбине коју помињу снови
Чудесна кула са девет портала
Кула из снова коју помињу митови

Мистична кула што је поштују храмови
Због мудрости коју у себе је сабрала
Кула судбине коју помињу снови

Кула што лута па у снове доплови
Да би свој нестварни сјај дала
Кула из снова коју помињу митови

Кула од абоноса на коју слећу голубови
У дану кад се најлепша од свих удала
Кула судбине коју помињу снови

Кула у којој цветају најлепши кринови
А она за ту лепоту као да је знала
Кула из снова коју помињу митови

Кула времена и наши пружени дланови
У нади да допру до светог Грала
Кула судбине коју помињу снови
Кула из снова коју помињу митови

 

 

 

В И З И Ј А

У чудесној ноћи – тако јасна визија
Јури кочија кроз ред платана
У чудесној башти – црна далија

Жути месец велик ко тепсија
На пољани слетање аероплана
У чудесној ноћи – тако јасна визија

Чека чета да се отвори гвоздена капија
Хучи ветар сред чемпреса и љиљана
У чудесној башти – црна далија

Тако бива кад Хроми помишља да је месија
Надвила се сенка окрутног Тамерлана
У чудесној ноћи – тако јасна визија

Дугим ходницима лута тужна Офелија
Зидине замка у загрљају бршљана
У чудесној башти – црна далија

У овој дугој ноћи царује инсомнија
У овој башти ах! уздах тулипана
У чудесној ноћи – тако јасна визија
У чудесној башти – црна далија

 

 

 

О Г Л Е Д А Л А

Дворана пуна мистичних огледала
Свет иза огледала – свет одраза
Бити чувар њених снова из огледала

Дубоки поглед кроз огледала
Овде је можда и огледало из Оза
Дворана пуна мистичних огледала

Златни одсјај из огледала
Отмена кућа а у холу кинеска ваза
Бити чувар њених снова из огледала

Црне чарапе у сјају огледала
Меки сонгови – топлина образа
Дворана пуна мистичних огледала

Мутна огледала – очи у сенци огледала
Стрепња док чекаш долазак воза
Бити чувар њених снова из огледала

Снови што бледе из огледала
Сломљена огледала – туга сред мраза
Дворана пуна мистичних огледала
Бити чувар њених снова из огледала

 

 

 

Ч У В А Р   З А Б О Р А В Љ Е Н И Х   И С Т И Н А

У олујној ноћи кула-светиља
На столу отворена књига
Блистава ко последња збиља

Заборављене истине о моћи биља
Сакупи стара траварка Хедвига
У олујној ноћи кула-светиља

Слику на платну везе вешта везиља
Друштво јој прави ћутљива папига
Блистава ко последња збиља

Потражи истину на путу од девет миља
Сутра почиње спортска лига
У олујној ноћи кула-светиља

Уз осмех усну уморна дојиља
Чедо је зазва да пољуби га
Блистава ко последња збиља

Чувар истина стигао до циља
Ослобођен свих земаљских брига
У олујној ноћи кула-светиља
Блистава ко последња збиља

 

 

 

М А Ш Т А Р И Ј А   М И С Т Е Р И Ј А

Врти се вртешка мистерија
У земљи с оне стране дуге
Потрага за ковчегом маштарија

Јутро у знаку распеваних колибрија
Вече у знаку заборавног слуге
Врти се вртешка мистерија

Још једна авантура Пинокија
Становници шуме искачу ко опруге
Потрага за ковчегом маштарија

Тај патуљак што вечито кија
Нек промени марамицу – нема му друге
Врти се вртешка мистерија

У потрагу крећем и ја
Треба активирати вијуге
Потрага за ковчегом маштарија

Свих седам сумњивих су без алибија
Пред очима им шарене пруге
Врти се вртешка мистерија
Потрага за ковчегом маштарија

 

 

 

С А К У П Љ А Ч

Становник неког другог света
Изгледа близак и самом кнезу
Из тамног вилајета – сакупљач салвета

Протеран са турнира поета
Због јавног позивања на херезу
Становник неког другог света

Икона коју зову божанствена Грета
Једном давно изгуби своју лепезу
Из тамног вилајета – сакупљач салвета

Обновљена је позната „Газета“
Уз промоцију на Пелопонезу
Становник неког другог света

Дозвољена производња летећих кревета
Активност која захтева аскезу
Из тамног вилајета – сакупљач салвета

Носећи плаво одело од велвета
Добро и за акробатику на трапезу
Становник неког другог света
Из тамног вилајета – сакупљач салвета

 

 

 

С В Е   Ј Е   М А Г И Ј А

Сакупљаш знање о седам мистерија
Проблем је у блокираном пешаку
Кад добро размислиш – све је магија

Даноноћна производња копија
Тајна похрањена у зеленом зраку
Сакупљаш знање о седам мистерија

Светови у плесу галаксија
Луда чајанка у мрклом мраку
Кад добро размислиш – све је магија

С оне стране дуге – земља Онирија
Годишње надметање за плаву траку
Сакупљаш знање о седам мистерија

Стрмоглав пад моћних империја
Благо закопано на седмом кораку
Кад добро размислиш – све је магија

Отвара се забрањена капија
Плешеш на ослобођеном облаку
Сакупљаш знање о седам мистерија
Кад добро размислиш – све је магија

 

Tomislav Krsmanović

SERBIAN TSCHADOR. 68 strana
Толко у лјубимој могу бит такие необикневение глаза
. SERBIAN CHADOR.

( Извод из дневничких записа Сага .о..ићима Том 6, 2005-2017.ПИЈАНАЦ КРИВЕ ДРИНЕ. Очекујући светлост са далеких звезда).

18 август 2005.године

Обично организујемо спустове низ Дрину ( рафтинг, сплаварење) у гуменим војним
чамцима за по десет особа, углавном на релацији Врхпоље-Љубовија. Власник чамаца и водич Зоран Војиновић је, пензионисани официр ЈНА ( поморац), познат у јавности као “ Капетан Дринске рагате`, млађи и способан човек, одлучио је да са неколико љубовијана, осмисли Дринску регату када отопли, у јулу сваке године. Ова јединствена идеја је заживела, и дала је значајан полет повоју туризма у овом делу Србије..

Али је се сплаварење Дрином свело свега на једном годишње. Априла 2004.године сам у Општини Љубовија имао разговоре са Зораном Војиновићем и челницима ове општине , изнео сам им моје виђење да је Дрина ретка туристичкаатракција, и предложио им, између осталога да доводим у топлим месецима групе туриста из Београда и Србије.

Сплаварење Дрином је од тада постепено постајало све популарније. Иако је у овоме
своме делу Дрина полупланинска, није дивља као Тара, ипак је врло атрактивно,
велики гумени чамци ношени брзом матицом би би бивали запљускивани
запенушаним валовима прозирне воде, коју неки овде пију.

Овога пута на захтев окупљене групе љубитеља Дрине маршрута спуста низ Дрину је промењена, уместо од Врпоља до Љубовије, кренули смо од Љубовије низводно ка нашем данашњем одредишту, овога пута у селу Црнчи, где ће нас угостити у његовом мотелу “ Јапанска ружа“ угледни домаћин и добар пријатељ, имењак, Томо Матић.

Моји гости су овога пута били планинари из Панчева, њих педесетак, смештени су у пет
чамаца по десет особа, уместо Зорана Војиновића, сада је наш водич кроз понегде
помало опасне дринске брзаке, власник чамаца симпатични Јово Савић, из села Лоњин
код Љубовије.

Кренули смо из Љубовије у 10 часова, тамо од Мотела, где се брза планинска речица
Љубовиђа улива у Дрину. Планинари су били весели, са нестрпљењем су очекивали да
почне авантура. Овде је Дрина полупланинска, далеко од тога да је равничарска, таква
постаје тек доле низводно негде иза Лознице. али је и тамо понегде њен ток препун
брзака.

Досада није било никаквих неприлика и удеса.

Ипак,има неизвесности у дрхтавим гласовима , понекад помало забринутим погледима планинара према стенама што вире из реке које нам се брзо приближавају. У ваздуху, у очима присутних мушакараца и жена, који опрезно, скоро бојажљиво зуре у бујну и брзу реку, која вуче, граби као помамна, широку и снажну, тамо далеко све до Босне, треперио је осећај неизвесног и авантуре. Погледи су им шетали низводно где су се светлуцали пенушави валови, налегли на реку као лептирићи

Чамац у коме сам је пун. Кренуо је убрзаном матицом ка одредишту, овде Дрина само
брза, као самотни и убоги путник кривоторбић са торбом на леђима, што жури своме циљу.Приближавамо се мосту на Дрини, код Старе Љубовије, који повезује Србију и Босну, иза моста испод Крша ( назив за брдо- каменолом), Дрина успори, постане широка као Сава, преобрати се у трену у мирну и питому равничарску реку, иако то није.

Када сам био мали, воду са Дрине би пили, као да је са извора. Касније, када су
изграђене фабрике и прорадили поједини рудници, варошице поред Дрине су постале
бројније и изградиле канализације које су све заредом загађивале реку зеленику, Дрина
више није била погодна за пиће. Сада је много чега замрло, затворене узводно фабрике и рудници, већа насеља поред Дрине сада више брину о екологији.

Речна вода је опет чиста. “ Појавили се опет у Дрини ракови, што је доказ да је чиста опет“, обавештава нас живахни водич Јово Савић.

Јово Савић је средовечан, витак, али поснажан , одлично познаје Дрину, а нас двојица
смо знанци одавно. Село Лоњин се додирује са Узовницом, чак нас везују и неке
далеке рођачке везе. Важно је да смо један другоме драги, да се одлично слажемо, и
још боље сарађујемо. Он је врло стручан и поуздан партнер, увек је своје задатке
обавио на најбољи начин. Ужива моје пуно поверење.

Јово намерава, боља реч је сањари, јер нема довољно новца, да сагради мали
туристички прихватни центар на дринском острву у Лоњину, испод његове куће. Баш
ту се налази чувени сликовити Лоњински дрински бук, препун стењака и подводних
хриди, око којих брзе матице и водени казани и вртлози само вуку и хуче
Јово је дао и назив свога будућег пројекта ДРИНСКИ БУК.

Овај лоњински бук је био велики испит за сплаваре све до 1960-их година, када је
саграђена Хидроелектрана Перућац изнад Бајине Баште, шездесетак километара
узводно. Тада је подигнута огрома бетонска брана, сплаварима није више било могуће
да прођу низводно.Тим претходним сплаварима, пре зидања бране на Перућцу, је требало много умешности, и среће, да на овоме месту где смо сада, код Лоњинског бука, провуку
гломазне сплавове између шиљастих стена што вире изнад воде целом ширином реке

Дрина је својом дивљом природом и необичним пејзажом егзотичног Балкана, одувек
пленила пажњу свакојаких путника и ходочасника. Описао сам у претходним томовима како памтим од детињстав свакојаке сплаваре, кајакаше, чамџије, риболовце, пролазнике, не само наше, него и странце, који су пловили овом необичном реком.

Брзо нам се приближавало мало искушење, како усмерити сплавове брзом матицом, а
у исто време избегавати опасне подводне хриди. Лоњинско острво је шумовито и песковито, али понајвише каменито и стеновито,Дрина је овде скоро укљештена између зелених гудура, брза матица се пробија кроз стене и камење, али мало ниже вода постаје мирна, и ствара предивну плажицу. Купаче је мамила зелена провидна дубина, виде се рибе како плове, а на обали мами врућ песак.

Узех мали дурбин, и уперих га ка србијанској обали, ка оближњем повисоком
окомитом брду које се наставља низводно у односу на Крш. Колико је Крш каменит, ово брдо се зелени свакојаким растињем, чини ми се да се нагиње ка Дрини, као да јој се клања, приближује, хоће да је покровитељски наткрије.Нарочито привуче моју пажњу истурена кота, кроз гране дрвећа вири каменита литица,као да се надвила реци, био сам задивљен, сива стена, скоро да додирује беличасте запенушане валове, се жутила и црнила је сјактала крупним плодовима зрелих црвенкасто-браонкастих дивљих купина.
Зреле дивље купине а наднете над дивљим буковима Дрине зеленике- какав необичан
склад природе и човекових жеља.

Ко све створи овакве необичне земаљске чари, како све то подеси да буде људима
ужитак?

Бог? ,

Највеће уживање је за мене било још док сам био дете, да се верам по шикарама и да
берем ове укусне плодове. Плашио сам се змија које обитавају у шикари и трњу, једном сам видео шарку на гранчици купине, само ме мотри и палаца језиком.

Ова навика ми је остала до данашњих дана. Претварао бих се у дете, изналазио забачене купињаке, врзмао се по пропланцима, истурао руке далеко у бодљикаве врзине да узберем зрели плод.

Осматрао сам двогледом за мене незамисливо драг призор, уживајући гласно се
насмејах.

Још од почетка сам запазио врло необичну млађу жену., скоро да је седела поред мене,

Кажем необична, јер је врло привлачна, процених када је видех како се извину
као ластавица да дохвати торбу са другог краја чамца, да је витка и висока око 178
сантиметара, беспрекорно грађена, све је на њој складно, као нечијом руком поређано
на њеном дивном телу, које трепти животношћу и радошћу. Природна је плавуша, али
има црне сјајне очи, а бео тен, као млеко, иије препланула.Ипак најимпресивнији утисак на мене су оставили њено лице и очи. Очигледно да је интелектуалка, њен сваки гест и свака реч су одмерени, очи су јој драге и пуне мудрости и благости.А тако је скромна и разумна. што је ретко са женом лепотицом.

Какав необичан спој, питао сам се?

Како је лепота није деформисала? Како је мушкарци нису размазили?, запитах јер стекох утисак да је зрела и стабилна особа.

Необична незнанка се изненада без икаквог повода са моје стране загледа у мене, насмеја се гласно у моме правцу: ,, Обожавам дивље купине, дајте ми дурбин, молим вас, да и ја мало погледам“.

Био сам затечен. Пружих јој руком малу направу, она узе ноншалантно ослобођени двоглед из мојих у њене грациозне руке, као да се знамо ко зна одкада, тако је отмено љупка, осматрала је пажљиво као микроскопом, удуби се, на лицу јој је се исцрта скоро детињаст, блажен израз, засмешкала се сама себи од срца, да би почела да се смеје гласно, из грла.

Очигледно, била је опијена сликом дивљих купина као окачених над стенама које се
њишу, наклониле Дрини. Тај пригушени, али снажан смех је чинио невероватно
љупком.

Исто мисли и осећа као и ја.

Ко је ова тајанствена незнанка?

Дуго је посматрала, онда одложи лагано справицу у моју торбу.

Каква слобода незнанке, да га стави у мој руксаг, без питања и без мога пристанка?

Таква су времена данас, бонтон се топи, остала је сурова суштина-ко је јачи, ко је
богатији, ко је бржи, ком опанци ком обојци, ко пре ђевојци његова ђевојка. Али и ко
пре мушкарцу њен мушкарац.

А моје године? Да ли ја исправно процењујем себе и своје године? Па ја сада имам 69
година. Здрав сам и виталан, у стању сам по цео дан да се пењем на високе планинске
врхове, да дуж обале реке гурам тешки черенац сатима сваки дан. И не заморим се, у изврсној сам форми.

Све је то лепо, ипак године су године.Брат Бора доктор биохемијских наука, признати научник на кога се позивају у светским научним часописима, ми рече недавно:,, Организам уме понекад да даје лажне сигнале.“.

Гледао сам у Бриселу филм “ Мистерије организма“ редитеља Макавејева, чуо сам при изласку из сале тривијална шапутања два посетиоца: Мистерије организма, мистерије оргазма.

Мој драги пријатељ господин Мирослав Хрњичек, један од лидера Демократске странке Давидовић Грол, увелико превалио осамдесету, док му је тридесет година млађа супруга била у болници, је преда мном гутао пилуле брома: ,,Нема ми жене, осећам јаку потребу, бром смирује.“

Док сам од једног пријатеља одлазио недавно из посете, на високом спрату док сам
чекао лифт, бучно се затресоше врата, на њима се појави очигледно врло стар човек,
го до појаса, у белим мушким гаћама, држећи бесно десном руком истурену мушку
нараслу ствар, махнито узвикујући: ,,Дајте ми жену“

Од др. Стевана Петровића, који је једно време био лични психијатар Јосипа Броза Тита,
сам сазнао, да је Тито обожавао младе и љупке даме, и да је био као мушкарац потентан и када је прешао осамдесет година.

Нешто се дешава са људима.

Др. Иван Танчић, лекар на ВМА, са чином генерала, брат мога најбољег друга из ђачких дана у Првој мушкј гимназији, касније Првој београдској гимназији, Драгана Танчића, је у летњим данима стални посетиоц Аде Циганлије, један од најпрепланулијих.Тамо би се понекад срели и поразговарали. Он је посвећен здравом животу, као и ја: ,, Данас не постоје импотентни мушкарци, ни жене, ту је вијагра“, то је виђење врсног лекара.

Погледах га сумњичаво: ,, То је вештачки, вијагра је штетна за здравље“.?

,,Мушкарци имају са годинама, или независно од тога проблеме са ерекцијом, али ту је прст. Како лезбејке, немају ту мушку ствар, а боље се задовоље него ли мушкарци који имају орган“?, гледао је у мене из близине док корачамо.,,

,, Значи мушка импотенција на такав начин виђења, би се могла умешношћу мушкарца и прихватањем жене претворити у непостојећу фикцију?“

,, Управо то“ настави он ,, све зависии од умешности мушкарца“.Док смо се растајали заврши мисао: ,, Женама је лакше, оне се само намажу нечим клизавим доле, и вози бато докле хоћеш.“

Да се вратим на нимфу из дринских валова.

Она је тако практична и прагматична. ,,Дивље купине су одувек биле мени најдраже воће, и забава“, окрете ми се сва насмејана. Сва је сијала од радости и среће.

Као да зна да је тако и са мном.

Откуд би она знала то о мени? Ко је ова тајанствена жена?

,, Ово је мој родни крај, и сада због купина највише долазим овде лети, већ сутра ћу
бити тамо на оном брду“, показах јој руком на плавичаста брда што су се затирала на
далеким пропланцима, низводно, ка Узовници и Црнчи. ,, Нисам детињаст, купине су врло здраве , купање на Дрини, здравље је најважније, па нека понеки помисле да сам детињаст, или занесењак“, додадох.

Она оћута, онда ми се љупко обрати, зацвркута као славуј: ,,Ви те мудрац. А чудаци су често мудраци. Јесте ли ви одавде, па ми смо земљаци, ја сам мало узводно од Рогачице, кад се скрене Сечој реци и Косјерићу, где још виша брда наткриљују Дрину, тамо се сада свугде црвене зреле, као мед слатке дивље купине.“

Да ли ме потсвесно позива да одем са њом тамо? Уживљавам се у сурови, а тако драги
крајолик завичаја, видим усамљену и напуштену кућицу њених предака првопозиваца
чувене Дринске дивизије, вири црвени кров из шуме на косом пропланку,. Да ли су се
у њој накотиле гује, да ли јој је праг зарастао у коров, да ли у њој може да се станује?
Познајем такве дивне усамљене куће, зими завејане сметовима, а лети их обавијају са
свих страна густе зелене шуме.

Стаде у чамцу, који се зањиха, ослони се на ивицу чамца, увијала се како се чамац
њихао ношен запенушаним таласима. Њено гипко тело се љуљало са природом, реком,
шумама, учини ми се да је она дивља купина што је ветар повија на сунчаном
пропланку горе изнад Дрине. А њене очи, лице, речи, сва је сијала мудрошћу и
благошћу.

Каква превејана заводница?

Али зашто? Шта она жели од мене? Чиме ја то заслужуем њену такву наглашену
пажњу?

,, Величанствено“ рекоше углас задивљени муж и жена из равничарске Војводине,
када и они двогледом осмотрише брда што полако промичу поред чамаца.

Са мном су почеле да се дешава нешто необично. Почех непрестано да размишљам о
овој необичној жени, из мог завичаја. А тако префињеној и отменој , као да је из
најпрефињенијих интелектуалних кругова у које сам залазио у Бриселу.

О чему се ради? Ко је она ?

Заговорени, приближисмо се изненада Лоњинском дринском буку, занет незнанком
заборавих да јој скренем пажњу да се налазимо на месту где река постаје врло брза, где
има много подводних оштрих стена које вире изнад воде, а још су опасније оне подводне невидљиве хриди.

Наједном дно гуменог чамца задрља по нечему у води. Као да потврди моје страхове,,
чамац се тргну, скоро да успори, да би застао изненада у месту, али некако се превуче
преко подводне невидљиве камене препреке, климајући се уморно, настави своје необично путешествије.

Овај лагани, али снажан потрес је цимнуо и пореметио равнотежу ове необичне жене,
она се зачас рукама напред нађе у запенушаном брзаку, као што се несташни дечаци на
плажи у трку бацају наглавачке у воду. Брзак је понесе између стена и камења,
немоћну као лиску.

Одмах запазих да се није нимало збунила, нити уплашила, храбро је пливала. А што је још значајније, пала је у воду баш на месту потпуно безбедном, на малом простору где нема ни једне стене ни камена.

Осећао сам помало кривицу, запричали смо се. Утом наш чамац уплови у мало мирнији
ток, она је мудро замасима руку заобилазила опасна места, пре него што приђосмо
следећем брзаку и стенама.

Одмах јој бацих мали појас за спасавање, канап држим у руци, повукох је, она се упре
рукама и успе уз високи гумени бок чамца, као да је веверица. Па она је права спортисткиња, каскадер. тако се брзо сналази у води? Познаје Дрину?

Да није намерно пала у воду?

А тако је мудра и префињена? Ко је она?

Дошла су нова времена, становници ових крајева су од вајкада живели овде своје животе, сада их има разасутих широм света, завршили тамо у далеким земљама највише студије.

Стаде пред мене сва насмејана, тело јој је сјактило капљицама зелене чисте Дринине
воде, њене очи су ме мотриле топло, као да јој се ништа није десило.

А шта да је пала на стену, поломила би кичму?

Како да тако безболно падне у воду, баш тамо где нема подводних стена?

Обучени агент, agent provocateur?

Чамац опет тргну, мало поскочи као дивљи мустанг, она ме тек сада изненади, наслони
се на моју мишицу, њен додир је тако треперав, одаје бујну жену која обећава
мушкарцу дражи које само може замислити.

Чиме је ја привлачим? Сасвим сам свестан својих година?

Спазих у суседним чамцима младе привлачне мушкарце ? Шта онда тражи са мном, могао бих јој по годинама бити отац?

Тако је слободна? Да није раскалашна? Али таква су времена данас, брзо се живи.

,, Каква коинциденција, овакав пад ми се десио 1968 године на Вису, када сам имала
десет година, родитељи кренули путничким броду за Сплит, јурила сам у последњем
моменту да не закасним, нисам видела да је мостић брода са копном подигнут,
закорачила сам у празно, пала сам са висине у воду, између мола и огромног брода“.

Нисам је питао шта се десило, како су је спасли, ево жива је стоји преда мном, као
нимфа изронила из Дрининих таласа.

,, Мој отац, пуковник ЈНА, је био командант војног брода у Војној бази на Вису, тек
1986.године је дозвољено странцима да могу посетити Вис“.

,, Мој ујак Богдан Поповић је тамо на Вису водио Дом ЈНА“, као да је питам да ли га зна?

,, О Богдану Поповићу се на Вису причало све најбоље, лично га познаје мој отац, каже
да је ваш ујак био ретко привлачан мушкарац.“

У разговор са нама се умеша мужевни планинар из Вршца: ,,Ви сте из овога краја, ка
Повљену, то јест колико схватам ваш отац је одатле, а одакле је ваша мајка“?.

Она му одговори: ,, Од Јелове горе“.

Он одбруси као из топа, био је вулгаран, такви су понекад планинари: “ Па она
је Ужичанка, нема ј…ца без Ваљевца нити п… ке, без Ужичке.“.Планинари су такви на излетима, природа чудесно делује на хормоне.

Они се запричаше, онда се она опет окрете мени, а духовити планинар поче да
развесељава постарију, али још увек на свој начин привлачну госпођу.

Сазнах како се зове-Дрина Аврамовић , завршила је факултет оријенталних језика на Филозофском факултету у Београду, од када су се њени родитељи вратили 1980-их година у Београд. Ради као ПР (Public relatons manager) у важној научној установи у Београду ( измењени име и поједини лични подаци )

,, Где ви станујете,“’упита ме,

,,На Миљаковцу“ рекох кратко.

,, Комшије смо, станујем у Војводе Степе улици, одмах од Трошарине, а моја фирма се налази на падини Звездаре окренутој ка Дунаву и Банату“, обрадовах се овим сазнањем.

Она се лати торбице, пружи ми визит карту, са називом и адресом фирме, бројем мобилног телефона, али нигде нема адресе стана нити тамошњег фиксног
телефона.

,,Баш из вашег суседства често идем на Авалу, са Трошарине, аутобуси иду сваких
неколико минута до подножја Авале, а од мога стана до Трошарине стижем за 15
минута“.стављам јој до знања.

,,Савршено“, она скоро да промрмља незаинтересовано, “и ја обожавам да идем на
Авалу када захлади, а лети идем редовно на Аду.“

Тако установисмо и ове додирне тачке. Гледали смо се осећајући да наш разговор тек треба да се обави.

Стигосмо напокон у одредиште, у Црнчу.

После дугог ручка, планинарска група из Панчева, а она је са њима дошла из Београда,
поче да се укрцава у аутобус. Стадох пред мотел Томе Матића у селу Црнча , на малој узвишици поред пута, звучног назива “Јапанска ружа` , чекао сам да је сретнем, држао сам у руци пластичну кесу, у којој су биле две моје књиге “ Дрински рашомон“ и “ Казнена психијатрија-ко је овде луд“ , хоћу да јој их предам, у њима се налазе моји детаљни биографски подаци, а то значи и моје године, ја сам од ње старији 22 године, сазнах , нека види, па ако јој изгледам сувише стар, нека прекине друговање са мном.

Поред мене су журно пролазили планинари улазећи у аутобус. Она ми се обрати скоро с ` леђа, обрадовах се када препознах њен весео глас:,, Путујем , видимо се у Београду,
када долазите“? упита ме директно.

Она је тако комуникативна, присна, запажам ? ,, За недељу дана, када дођем ћу вас
позвати“, био сам радостан да јој одговорим. и потврдим моје прихватање.
Она тако брзо у успостављању интеракције? Да ли је таква и са другима?.

Сваки мушкарац мисли да је само он успео да побуди пажњу жене..

,,Ево моје две књиге“, хтедох да пређем на пер ту, али јој ипак рекох “ Ви“, пружих јој пластичну кесу са књигама. Она их узе у руке, одвага:,,`Нерадо читам књиге, то је за мене празан ход, нешто као кревељење, али ћу их ипак погледати, не обећавам“

Данас сам је у Београду назвао на мобилни. ,, Дођите вечерас у 20 часова на последњу
станицу аутобуса 65 на Звездари, ако вам то одговара, чекаћу вас?`., чух њен весео и
жив глас

,,Долазим“ рекох кратко и спустих слушалицу.

Помало сам нестрпљив да дође заказано време, ипак сам савршено свестан разлика у
годинама и свега што оне значе. Врло сам резервисан, откуд такава присност и
блискост такве атрактивне жене? Шта је то нашла у мени?

Да ли је љубав између мушкараца и жена слична трговини, пијаци, продавницама?
Или се овога пута ради о нечем другом? О чему се ради? Неко је шаље?Ко? Зашто?

Људи купују робу, мртво, или купе животиње. Мењају новац за робу. А у љубави,
мушкарци и жене нуде себе, своје чари, телесне и духовне. Два људска бића се
размењују. И то је врста пијаце, али другачија. Ако купац робе, изабере другу робу,
мртва ствар се неће љутити, ако уместо ње набави неку другу. Али ако неко од
партнера, било мушкарац, или жена, окрене леђа другој страни, она ће можда због тога
патити. Овде су обе стране у позицији и купца и робе, обоје су жива бића. А ова
љубавна трговина може постати страстан лов.Нуди понекад неописиве чари, или болна разочарења. А шта рећи о проституткама продавачицама љубави?

Да ли ја упркос мојих година смем да овако размишљам и да себи дозвољавам оваква
познанства? Једноставно, тако се осећам, здрав сам и имам виталности.

Или су то лажни сигнали, на шта ме упозори брат Бора?

Врло сам опрезан. И сумњичав.

Што појачава интензитет мога интересовања. Ко је она? :

Аутобус 65 се пео уз благе серпентине ка врху Звездаре, једне од највиших кота у
Београду, поред Кумодража и Видиковца, изузимајући ониже планине Авалу и Космај,
које се такође налазе у општини Београд, стигао сам неколико минута пре 20 часова.
Она је стајала сама на последњој станици, нигде куће, нигде никога, около зелени
шумарак, када ме је спазила да излазим, пришла ми је врло насмејана и расположена,
показавши руком да кренемо ка врху брда необичног имена Звездара.

,, Брдо звезда “ .духовитости пријају женама. Не могу да одагнам из сећања речи
професора Кена Скуланда недавно у Узовници: ,, Just to be exciting“( Само да буде
узбудљиво).

Уместо одговора она ми се гласно насмеја у лице, као да ми нешто пребацује, као да ме
чика, закикота се: ,,Ти си вршњак мојих родитеља, старији се од мене 22 године.“.

Али ми није пребацивала, то је за њу било забавно. Чак је прешла на “пер ту“.

Видела у мојим књигама, или је прелистала податке о мени на интернету“, логички
сам расуђивао. Или то закључује по моме изгледу?

Ишли смо брзо, она ме је узбуђена водила ка циљу. Посматрала ме је успут помно
испитивачки, из прикрајка. Вероватно је изненађена разликом у годинама. Али она је
те речи о мојим годинама исказала помало несташно, имам утисак да преко тога
прећутно прелази, али да је изненађена, у чамцу ме је процењивала да сам осетно
млађи?. Тако ми се чини?

Изгледа да јој то не смета?.

Едипов комплекс? Тражи у мени оца?, тешим се. Уноси ми се у лице, њена шака додирну моју, ухватих је за руку, скоро да се није ни опирала. На крају опустих стисак руке, њена рука се благо спусти њеном гипком телу, скоро да благо лупну по њеној бутини.

“ Тu avez vécu pendant plusieurs années en Belgique, je suppose que тu parle bien
francais“?* (Ти си живео више година у Белгији, претпостављам да добро говориш
француски“?) , обрати ми се на француском “ Давно је то било, али ипак говорим још
увек прилично течно, природно је да се после скоро седам година боравка, страни
језик научи течно“.

“ Мој сан је одувек био да научим течно француски“, окрете ми се потрешено,
зачудих се“ , знај ово добро, желим да на мом гробу пише-Знала је течно француски.
“, као да ми је тим потрешеним фаталним тоном давала идеју да заједно практикујемо
овај језик, да нађемо неки заједничи циљ, који ће већ у овој фази дати туткало нашем
будућем дружењу.Откуд тако оштра формулација, да јој то пише на гробу? Да не искаче повремено? Да се није одлепила?

“ Одсада ћемо, ако се слажеш говорити француски“, ?, предложи ми весело, одмах
пређох на ствар, стављам јој до знања да читам њену стратегију..

“ Слажем се“, прихватих њен забаван предлог.

Она ме погледа муњевито, очи јој засјактише, схватила је да сам је одмах схватио, и да
брзо реагујем. Као да ми је казала: Па и ја сам таква, опет изусти потрешено, фаталистички: ` Када будем умрла, да на моме гробу пише: ОНА ЈЕ ЗНАЛА
ФРАНЦУСКИ.“

Очигледно, жели да ме мотивише да што приљежније почнемо да учимо заједно
француски.

Она је права женка, ловац мужјака у шуми, то јест њу мужјаци брзо запазе. А она уме
да се прикаже, да истакне своје дражи, и да мужјака брзо процени и прихвати.

Ипак ми се чини да је сувише фамилијарна? Први пут ме видела у животу?

Не разумем, тако дражесна жена а сама, и жељна дружења, ето и са мном вршњаком
родитеља?.

Чудна су ово времена, невидљива рука гура у изолацију, онда се брзоплето могу
правити погрешни избори.Сетих се речи познаника, он је академик:,, Пустити жену саму у Београд, је као када антилопа крене у савану пуну лавова и тигрова“.

Тачно, у Београду од милион и по становника вероватно постоји милион жена и
мушакараца, орних да се друже и страсно воле.

Тај исти академик ми је дословце казао:“ Глумци, глумице, новинарке, трговци, сви они који свакодневно имају већи број контаката са особама супротног пола, су стално изложени неизмерним искушењима, њима најчешће брак и љубавне везе пуцају, могу свакодневно сусрести врло привлачне партнере и партнерке, оне им се уселе у мисли, почне филм да се развија. Знај, драги пријатељу, онда када је жена изашла из куђе, када се запослила, тада је настала трагедија наше породице и нашег наталитета“, скоро да ме потапша порамену..

Слично размишљам, нисам против тога да жене привређују, да се запошљавају, да
изађу у свет, како се то каже, тако је у нашој европској цивилизацији, па му рекох:,,У
западно европским земљама жене су масовно запослене, феминизам и сексуалне
слободе су пустили дубоке корене, ипак није дошло до краха породице и наталитета
као што је то код нас, нису толико поремећени односи између мушкараца и жена“.

,,Тачно“, одговорио ми је, “ али у тим земљама се поштује закон, значи и права
жена, снажна је улога социјалних установа, медија, Цркве, сложне породице, жене су
заштићене и самосталне, бољег имовног стања, културне и вредносне норме се
уважавају, мушкарци и жене се истински међусобио поштују. Жена је тамо самостална
и снажна, у стању је да направи правичан избор партнера, њу закон и заједница штите.
А код нас је расуло судства и јавног морала, нема закона, царују моћ и богатство, или
физичка снага, побеђује јачи.Вучји закон“, скоро да се обрецну. Настави тихим гласом: “ У нашој земљи на папиру жене имају сва права, цветају феминистичке организације , свакојаке НВО за заштиту права жена, СОС службе, као печурке после кише, авај, у оваквим околностима бесправља, сиромаштва и краха јавног морала, ексцесивних сексуалних слобода и разулареног хедонизма, дати жени наводна права, значи гурнути је незаштићену ираспамећену у руке вукова“.

Успесмо се на плато Звездаре где су клупе и неколико кућа, кретосмо путањом високо
изнад Карабурме, онда скретосмо стазом ка повећој згради окруженој високом
гвозденом оградом, као да је затвор, прођосмо кроз масивну гвоздену капију,
поздравио је са поштовањем стражар, скоро да јој се понизно поклони.

Ко је она? Значајна особа? Шта она заправо хоће од мене?

Скретосмо улево на чистину између дрвећа, пред нама се отвори видик у ведрој ноћи, у
долини се раширио Дунав, као морски залив обасјан благом месечином. Доведе ме
пред клупу испод липе, скоро укривену миришљавом травурином, цврчали су поспани
цврчци. Пред нама су далеко иза Дунава у недоглед светлуцала бескрајна
равница, банатска села и баре. Модри месец се поставио баш изнад широког Дунава,
који се шири доле ка Вишњичкој бањи, као морски жал.

,,Како је диван месец“ окрете ми се из места, ухвати ме за лакат.

Она жели да буде романтична, али ми се учини да је помало патетична.

Нисам ни тренуо, схватих да ме је загрлила. Да ме нека жена са којом се први пут
налазим тако изненада загрли, и још тако дражесна, и на такав начин, то ми се никада
није десило. Можда када сам био младић. а то је било тако давно.

Збуних се, скоро паралисан. Непокретан. Она ме загрли, ја се не мичем. Опрезан сам?
Окрете ми лице, преда мном су биле њене дивне усне, сјакте се зуби, у магновењу, као
у импулсу наслони њене усне на моје.

Нисам се мицао?

Она се мало задржа и благо се одмакну: ,,Усудио си се да ме пољубиш“, рече љупко,
глуми да се љути, али без стварне љутине , напротив, смејала се сва весела. Ипак се
благо одмаче.

Мада зна да то нисам ја учинио.

Сазнао сам хрпу детаља о њој. Њен отац, родом из мога завичаја је био заповедник
бојног брода ЈНА, рањен је на некој поморској вежби, или у ратним 90-им годинама прошлог века на Јадрану, није ми јасно, уграђен му је вештачки кук, она живи са њим, мајком, децом,ћерком и сином, адолесцентима.Убрзо сазнах да су деца њена велика слабост, њихови прохтеви су велики, иако она има солидну плату, и две родитељске пензије, не може да задовољи њихове жеље, задужила се, узела више кредита, запала у дугове-упорно ми се жали.

Да не очекује од мене новац?

Дрина ме тако потсећа на моју љљубав из с тудентских дана Дану, тако су сличне, брзо прелазе на ствар. Она је истинска лепотица, а тако је комуникативна. Откуд то?, питам се.

Као да ме подучава, настави да прича о себи: ,,Пала сам у море, као што сам ти казала, отац ме често тукао на Вису, мој брат је у Америци“,

Никад је нисам запитао зашто је отац тукао.

,, Отац ме је уништио, разорио ми је психу, то је тада почело, патим од несанице, у
депресији сам, идем код психијатра, имам дијагнозу“, рече у даху. Саопшти ми које
лекове узима и саму дијагнозу. Зар је могуће, ти лекови су врло јаког дејства, намењени болесницима од психоза.

Како тако отворено прича своје интимне ствари? И лоше се приказује? Као да је прегорела од тешког живота? А делује врло младалачки и витално?

,,Имам предлог, ти си планинар, да одавде идемо пешке до Вождовца, до мога
стана?

,,Добра идеја“ сложих се, али знам да је то врло далеко, други део милионског града. Ипак се обрадовах. Ево прилике да се дружим.са овом дражесном земљакињом.

Правим стратегију, заборављам на разлике међу нама, схватих да ипак желим да је
шармирам , овога пута причама о нашем завичају.

Тражим њене слабе тачке?, признајем себи да сам још увек осетљив на такву жену упркос мојих поодмаклих година.

Почех, схватих, да сам јој пронашао слабу страну. То су причице о завичају. Видим је
како идемо пешке шумовитом косом изнад Дрине, застасмо пред трешњом
дивљакушом, висе мирисни сочни плодови, смејали смо се гласно.Она се сва преобрази, тако ме потсети на рођаку из завичаја. Нагло се осетисмо врло блиски духовно. Као када сам био ђак у Љубовији.? Кретосмо убрзаним ходом.

,, Моји син и ћерка су моја ванбрачна деца, “, рече. ,,А где им је отац“?

,,Незрео и нехајан, никад се није јавио.“. Момак, био много млађи од мене.

Настави:,, Изгубила сам невиност као гимазијалка, били смо са школом на скијању у
Француској, спавало је нас неколико у широком француском кревету, нашла сам се у
загрљају школског друга, заспала сам, пробудила сам се и осетила крв међу ногама,
тако сам изгубила невиност“, поверава ми се као да ме зна годинама.
,, А мислила сам да је хомосексаулац, преварио ме“.

Као да жели да буде духовита.

Ућута. ,,Сада ћу ти успут у Молеровој улици број 13 показати где сам становала, тамо
ми се десило нешто страшно.

,,Шта“ упитах. Она је оћутала.

Прођомо поред Вуковог споменика, уђосмо у Молерову улицу. Стадосмо пред бројем
13, она упери прст на један стан. У њему је било мрачно.Ћутала је, препознах да је због нечега потрешена. Или је превејана глумица?

,,Реци шта се ту десило“?

Седосмо на клупу у оближњем паркићу: ,,Док сам ту становала , изгубила сам тројке,
три сина, рекли су ми на порођају да су мртворођени, без икаквих писмених налаза и
медицинске документације, мени су украли моју децу, продали су их“, скоро да је
зајецала.

Кретосмо, опет је заћутала. ,, Срела сам једном три дечака, иста, сви су близанци, као
да су моја деца, личе на мене, гледали су у мене као у мајку“, била је потрешена.

Сазнајем све чудније ствари.

Ова жена је необична, чудна? Да није нека лажљивица, егзибициониста? прича ми
такве интимне и занимљиве детаље, да ме заинтригира? Зар не види да тиме може
губити углед у мојим очима? Неко би је проценио као лујку? Или су то њени разрађени трикови којима тако шармира наивне мушакрце?

Уважавају је на радном месту.Такве ствари доживљавала а тако здрава, има тело као девица, пешачи као маратонац, тако је мудра и смирена, весела, ужива у животу, пуна је оптимизма и наде?

А свашта доживљавала?

Откуд овакве контрадикције?

Да ми је није неко подметнуо?

Можда мисли да сам имућан?.

Саошштио сам јој да су моји приходи скромни, и да је мој стан мали, немам кола.

Дошла је право у мој стан, казала ми је да је не чекам на аутобуској станици у Борској
улици код Поште, доћи ће сама. Врата стана су била отшкринута, ушла је тихо куцнувши.

Сачекао сам је у малом ходнику мога скромног стана, који сам за ову прилику дотерао, да не буде боемско станиште, да не личи на канцеларију, као што јесте, него да буде пријатан простор за дружење онима који, изгледа, имају толико ствари да кажу једно другом.

Опет ме је изненадила. Чим је крочила на тло мога стана у ходнику, стала је пред мене, и одмах ме обавила рукама око врата.

У изразу њеног припијеног лица нисам запазио усхићеност, него нешто друго. Била је
помало одбојна, деловала је неискрено? Као да је хтела да ми каже да ипак нешто не
штима?

Или ми се тако учинило?

Али је настало ново изненађење. Чим је ушла у собу, свукла се брзо гола, и улетела
право у кауч, и показала ми руком, прво на усне, затим на груди, па на њено
међуножје, увек изговарајући тихо, али одлучно: ,,Ту не смеш да додирнеш, ни да
замислиш да пипнеш, ни да се приближиш.“

Био сам запрепашћен, шокиран, укочио сам се од изненађења. Још више када се
окренула на стомак, и казала ми: ,,Масирај ми задњицу“.

Како задњица неке жене може бити тако естетски савршена, и тако чаробна, цело
време сам се питао.

Онда се окренула на леђа и ставила моју руку на њен стомак:,, Масирај ми полако желудац, овог момента патим од болова у желудцу на нервној бази“. ,,Само ту можеш да држиш руку, ништа друго“ задржа моју руку енергично само на једном месту..

Упркос мојих година ја се још увек осећам мушкарцем, поготову када се ради о овако
дражесној жени.Али сада сам се осетио потпуно немоћним. Као да је поред мене ледени кип у кревету.Она ме је својом мистеријом паралисала. Онеспособила ме. Не могу да дођем себи.

Ипак се тргнух , живнух. Осетих снагу да ми се враћа.

Она енергично изговори моје име, и додаде стртого и заповеднички, мада помало
весело: ,,Не успаљуј се, олади“.

Као да на мене просу кофу пуну леда из фрижидера. Клонух.Онда ми даде да јој масирам палац руке.

,, Само палац“ скоро да ми запрети. Ја сам слеђен, збуњен и обеспомоћен. Она ме скоро дотуче када ми окрете леђа и изусти љутито: ,,Не умеш“.

Ово је већ било превише, тако понекад проговоре оне припросте балканке, времешније,
које своје недостатке инспирације желе да пребаце на свога партнера.Зачуди ме, па она
је тако префињена и мудра, а тако површно и пребрзо закључује

,,Како то да ти кажеш да не умем, а неке друге жене тврде супротно?“, као да је
прорадила моја мушка сујета.“.

Ћутала је.

,,Журим се, морам сутра на посао“, устаде полако и поче да се облачи. ,,Испратићу
те“, рекох, и кретох са њом. Успут се жали да нема месечну картицу за градски превоз, и да мора да плаћа. Моју понуду да јој купим на отвореном киоску две карте за превоз, је без речи прихватила. Као да је таква услуга нешто сасвим природно?.Изгледа да су је мушкарци размазили таквим услугама?.

Стигосмо ауобусом до трошарине, ,, Даље немој“, мој стан је ту у близини“. “ Потрошила сам време умобилном, тако мени неки уплате, и не знам ко је то уплатио“ Зар је могуће да се она тако понаша? Скоро отворено захтева да јој уплаћујем на мобилни?

Нашли смо се на макишкој страни Аде. Био је топао дан. Дрина је жена врло немирног
духа, просто не може да се скраси на једном месту. Седнемо на бетон, она само зверка
наоколо, устаде: ,, Хајмо тамо“, крете брзо ка плетеним наслоњачама оближњег кафеа.

,,Сломиле су ми се наочаре за сунце“,скоро да је била љута, показујући ми искривљен
пластичне оквире наочара.Било ми је непријатно, можда сам се осећао као кривац.

,, Овде у близини има велики супермаркет, хајмо тамо да купимо наочаре“,скоро ме
повуче, обукосмо се и кретосмо ка супермаркету. Нисам знао да ту поред реке, на мало
изолованом месту, има тако велики продајни центар.

Дошли смо поред металног држача испред касе робне куће, на коме је почела да пажљиво окреће и загледа безброј наочара за сунце , свакојаких боја и дезена, али и цена.

,,Немој да буде скупље од хиљаду динара, частићу те“, спреман сам да јој надокнадим
насталу штету. Настало је избирање наочара, трајало је добрих пола сата. Онда смо
кренули излазу.

Питао сам се, да ли је намерно сломила оквир наочара да ме искуша да ли ћу се
понудити да јој их купим? Да ли тиме проверава интензитет мојих осећања према њој?
Знам да су поједине жене склоне да инсценирају малу финансијску кризу да процене
реакцију партнера, а не да му измаме новац? Можда је навикла да мами од мушкараца новац?Али шта ако друга страна то схвати другачије, као измамивање, продају за ситне паре? Или не схвати о чему се ради?

,,Немој да ме пратиш до куће, то је заобилазно, доћи ћу код тебе да почнемо да учимо
француски, чујемо се“ , и уђе у њен аутобус.

“Идемо данас у Земун, ако ти одговара, следећи пут ћемо код тебе почети француске
лекције, налазимо се у 14 часова код Савремене администрације хватамо аутобус 78 за
Земун“, “

Њене иницијативе прихватам без поговора, зато јер су ми забавне. Стајао сам на
аутобуској станици , очекујући да се она однекле појави. Из даљине видех како се брзо
приближава аутобус 78, стаде тачно преда мном. Отворише се предња врата, она се муњевито промоли и позва ме да што брже уђем.Брзо се попех, она седе, резервисала је у препуном ауобусу и једно место за мене. ,, Ти си врло толерантан, ту твоју особину изузетно ценим“, топло ме је осматрала.

,,Тачно, али сам толерантан, када за то постоје рационални разлози, у супротном би
било попуштање, а то значи охрабривање лоших поступака.“

Она је разумна, усваја брзо оно што је логично. Поверава ми се да обожава Земун.

Проучавајући њен феисбук сам видео слике Земуна, доминирају снимци католичке
цркве, латински натписи на пејзажима са Хвара и из Далмације, Сплита, ту су и неки
Земунци који јој шаљу поруке, видех преписку са школским друговима из Далмације .

Она се на њеном феисбуку скоро плачљиво исповеда, заизгледа као озбиљна, а намах
постане тривијална и банална удварачица?

Отишли смо на Кеј. ,,Сада ћу да скинем хлаче“, она још користи далматинске речи, на
плажи на Ади су ми неки говорили за њу да је Далматинка, свукла је се на Земунском кеју у купаћи костим Заиста је беспрекорно грађена, фотографисао сам је. Не запажам, барем засада да је кокета..,, Ове слике ћу још вечерас да ставим на мој феисбук“, смејала ми се радосно.

Поверила ми се да јој је највећа младалачка љубав био млади Хваранин. ,,Али није ми
он узео невиност“ излете јој се.

,, Идемо сад овамо“поведох се послушно за њом ка Католичкој катедрали, тамо се
фотографисала испред фонтане са латинским бројевима и словима, па испред
католичке цркве. Цело време ми причао о Вису, о Далмацији и Далматинцима,
Хрватској. ,,Друга је то држава, Хрвати су други народ“, сматра.

,,Мени су Хрвати врло близак и драг народ, исти језик, иста крв, сличан дух. а друга
вера. На крају људе не ценим никако које су вере и нације, него какви су“, искрен сам
потпуно. ,, Знај, становници Хвара су пореклом Срби Неретљани, тако пише у
енциклопедији“, хоћу да је упознам.

,,Нисам то знала, тако другачије говоре од нас“. ,,У реду, али тамо на јадранским отоцима говоре један језик који је много другачији од српског“ хоће да ме убеди у своју тезу.

,,Ипак, тај локални језик је другачији од књижевног хрватског језика, а да знаш како
например говоре поједина села око Ниша, Пирота и Лесковца, не би препознала да је
то српски“, објашњавам јој.

,,Дошла сам у Београд средином 1980-их, још се овде осећам помало као тиква без
корена, али не и у нашем дринском завичају, тамо смо долазили свако лето код бабе и
деде, сви су нас волели, тако су гостољубиви и поштени, сви су нас позивали на кафу
и чашицу ракије. Наш завичај , његове људе и обичаје одлично познајем, али не и
Србију, морам да је проучавам, то је огромна празнна у мојим сазнањима“, скоро да се
правдала.

Уме да буде искрена и самокритична

,,Код тебе запажам, “ Далматински комплекс“?

Она се није сложила, али није ме ни убеђивала у супротно.

Послала ми је сутрадан слике на моју емајл адресу. занимљиво, на другим сликама сам
испао онакава какав јесам у природи. Сем на слици испред фонтане. Испред великих латинских слова је стајао мој увећан лик, сав у дубоким смежураним борама, као да ми је сто година.

Откуд то?

Већ ми је за ово кратко време, споменула неколико пута њену велику недавну
београдску љубав, извесног Горана, каскадера, неколико година старијег од ње,
снажног и мужевног. ,, Носио ме је у рукама, када би се купали на Ади, гњурао је као
дете испод мене, имао је кола, неки станчић као склепан у некој његовој приручној
радионици на Чукаричкој падини, било је све тако дивно. То је била љубав на први
поглед“

,,Шта се десило са њим,. где је он сада“?

Уместо одговора, сва озарена ми је испричала:,, Била сам на мору, у Будви, на плажи,
летео је моторном летилицом која личи на параглајдер, са колегом, када је био близу
мене, летилица се нагло спустила површини мора, он је искочио на неколико метара
испред мене, цела плажа му је аплаудирала.“

Да ли је овај догађај истинит? Или је прорадила бујна машта ускраћене жене жељне
нежности и подршке снажног мушкарца?

Она воли снажне емоције и аутентичне догађаје.

,,Десила се трагедија, изводио је највеће вратоломије, скакао са лукова највиших
мостова, са колима слетао у дубоке кањоне, превртао се, и није никад настрадао“.

Застаде, бурно је дисала.: ,, Била сам код њега тога трагичног дана, који никад нећу
заборавити, лежала сам на његовом кревету, он оде за тренутак у купатило, чух туп
ударац, и благ крик, предосећајући трагедију, знала сам да нашу срећу неко не да,
јурнух, лежао је непомичан на леђима, крв му је лила из потиљка. Изгледа да се
оклизнуо и пао из све снаге телом од сто килограма на оштар предмет у купатилу, који
му се зарио дубоко у врат, смрт је брзо наступила“

Шта ми наприча? Да ли је истина? .

Моје поверење у њу се благо клима.

Почели смо да учимо француски језик. Из вечери у вече је долазила у мој стан.
Она је истинско откриће за мене, колико је она надарена, и осећајна? Могла је да
посталне славна глумица, лепо пева, неодољиво ме је потсетила на најдражу Сибилу, када је почела да рецитује на француском стихове Превера о Барбари.Као да је Сибила, запевушила је осећајно и тужно-Ne me quitte pas.

Имам утисак да она у мени налази нешто што није нашла у другима. Можда човека са
Дрине.? Или некога ко је неће злостављати, ко ће је разумети? Можда у мени тражи
замену за оца, који је према њој поступао недовољно педагошки, који је тукао када је
била шипарица?Едипов комплекс? Бекство у фикцију? Заборав мучне стварности у мирном уточишту?

Да ли лажем самог себе?

,,Има их разних, бикови су свет за себе, ужасно ме нервирају они који сврше брзо и
окрену ми леђа.“, поверавала ми се.

Због таквих припростих речи је нагло падала у мојим очима. Њу је давно захватила
изопачена улица? Гледао сам њено анђеоско лице, сушта супротност њеним баналним
речима? Па можда је искрена? Можда то говори да ме вербално стимулише?

Како се природа дружења мења, како временом упознавањем падају образине, сада је
са мном нека друга особа, то није више она сретна жена Дрина са расцветане природе
око запенушане реке Дрине.Упери повремено очи, учини ми се унезверене, у њима назирем оловно суморну бригу, као да нада негде испарава?. Била би понекада бледа и кожа њеног лица благо спарушена.

Ипак, то је она, биће сутра, или за тренутак већ, опет она стара, насмејана и изазовна..

Био сам згранут, таква дама, дивна и отмена, интелигентна и духовита, а то ми прича.

Свет се овде променио. ,,Окружена си вуковима“ погледах је.

,, Нажалост у праву си, а ја сам жељна разумевања. Са тобом се осећам тако лепо и
опуштено, знам да си ми искрен пријатељ“, чини ми се да је искрена.

Види у мени оца? Тражи склониште од злих људи ?

Или ја наводим воду на свој млин, ето свиђам јој се?

Критички преиспитујем самог себе. “ ИСТИНА ЋЕ ВАС ПРВО УЖАСНО
РАЗЉУТИТИ; ОНДА ОСВЕСТИТИ“, каже један мудри амерички мислилац.

Трудим се да себе објективно процењујем, и своје мане.

Можда се ова мисао може у извесној мери применити на поједине америчке
интелектуалце, Америка је уређена земља, људи су смиренији и склонији објективним
преиспитивањима, како других тако и себе самих. Када се ради о нашим људима, у грчу, натегнутих нерава који пуцају, њима указивати на недостатке да би се освестили или их иправили, би најчешће било крајње контрапродуктивно. Они би када би такве критичке процене чули, се умели ужасно изнервирати. Али се не би нимало освестили.

Ето и ја, интерпретирам свакојаким личним мотивима појаву Дрине и њено дружење са
мном, наводим воду на свој млин, из чега би произилазио мој интерес за њу, ипак у тренуцима луцидности сам себи признајем- суштина је да ме она привлачи као заносна жена.

,,Чему онда све те забрањене зоне, обеспомоћујеш ме тако, није мени сада 30 година,
ипак у овим мојим годинама је потребна нежност, опуштеност“?.

,,Знај да сам и са неким другима у кревету исто се овако понашала као према теби,
колико је њих било са мном, овако у кревету као сада са тобом, а нисам им ништа
дозволила да учине, као и теби сада. Имала сам једног љубавника, становао је негде у
Француској улици, трајало је па је пукло. А други имућан занатлија је имао радионицу
на Авали, па дође колима и покупи ме.“

Помињао сам јој неке виђене интелекталце, књижевнике, које лично познајем скоро
све је лично упознала, то ми је без оклевања ставила до знања.

Као да је са свима њима исто чинила ка ово сада са мном?

Достојанство? Можда измишља? Да, имам оправдање да ми се не згади? .

Свима заредом је била разочарана. Можда ће и са мном бити?

Да је неко други чуо све ове податке о њој, пала би му потпуно у очима.

Не мени, ја се трудим да проникнем у енигму, зашто је она таква? Изузетна жена,
надарена као богиња, а пала у блато и прашину?.

,,Па зар се не плашиш да добијеш неку заразу?

,,Не, прегледам сам се редовно, досада никада нисам имала било какву заразу“.

Како се не стиди да тако говори о себи?

Знам психологију таквих особа у невољи, свашта трпе година, деценијама, ми смо
земља народ на Распећу, у њима нешто препукне, све прегори, не хају шта ће други о
њима помислити, дај шта даш, да се преживи.

Даље сазнах нови необичан детаљ о њој, ставили су јој некакву спиралу у материцу, не
може од тада да остане трудна. Вероватно су јој лекари то учинили да спрече зачећа,
знајући да она не влада собом, да се брзо препушта мушкарцима?.

Као да чита моје мисли ме помало растужи када ми стави јетко до знања: ,,Ниси ти
једини интелектуалац, који ме је разумео,било је и других“, посматрала ме је
испитивачки.

Изгледа да ме изазива, прави ме љубоморним.

Онда се насмеши љупко: ,,Ипак, признајем ти, предосећам твоје бисере, знам да ћеш
ме до краја схватити и разголитити, као нико досада што није успео да учини, да ћеш
ме победити, нико ме досада није победио, да ли ћеш ти то моћи?“чикала ме је

Запевала је опет сетно, са сузама у очима: Ne me quitte pas. ( Не остави ме).

Да ли је она нова Сибила?

Настави са сузама у очима: ,,Једва сам преболела једног, идеалног, бизнисмен,
префињен а имућан ,била сам у њега дубоко, смртно заљубљена, оставио ме је без
трунке сажаљења. “

Неколико дана смо надахнуто вежбали француски, нашао сам текстове на гуглу,
директно из Alliance francaise у Паризу, то јој се јако свидело.

То је била прилика да се боље упознамо.

Настао је неспоразум. Нестајале су поруке са њеног мобилног.

Добио сам њену скоро љутиту поруку на мобилни: ,, Као финале волшебних догађања је ток наших порука на мобилном јуче.
1.Прво сам ти на француском написала да ми одговориш са OUI ou NON, и добила сам
одговор OUI.
2.Када сам ушла у аутобус , послала сам ти поруку да стижем и да као што сам
написала у претходној поруци очекујем да ћеш ме чекати на аутобуској станици испред
Поште у Борској улици.
3.Добијам одговор опет OUI, и помислим да се зезаш и да ми то не личи на тебе
4.Ново непријатно изненађење јесте да те нема на станици
5.Затим ти шаљем поруку сиђи а ти добијаш претходну поруку коју изгледа ниси ни
добио када сам је послала
6.Са блоком мог профила било ми је заиста превише
7.Негде у твојим причама, негде у овим назнакама, налазе се разлози моје дистанце.
Живот ми се састоји у избегавању удараца и проблема колико је год то могуће и
сигурна сам да ћеш правилно разумети моје повлачење. Не желим никаква
објашњавања. Инстинкт и тегобе не дозвољавају ми и не отварају простор за овакве
ситуације.Ти ниси обичан човек и крећу проблеми на које се нисам навикла и с којима
немам никакве додирне тачке.Молим за опроштај ако сам на тренутке била према теби лоша.На Ади наш сусрет верујем неће бити тема препричавања, а јасно ћу дати до знања
колико сам те поштовала свих ових дана нашег дружења.
Остани здрав и јак!“` ( крај њене поруке)

О чему се ради, зашто се наљутила, да ли глуми? Можда ме заводи, уцењује, можда
мисли да сам се у њу заљубио? поготово на ову последњу могућност помишљам, јер
ми се поверила, да су многи због ње патили.

,,Шта имаш од тога да други пате за тобом`?`, упитао сам је искрено, јер она није
шипарица него увелико средовечна жена.

,, Ето тако, ` слегну нехајно раменима. Изгледа да то њој прија, да се тиме доказује? .

Да ли је незрела, инфантилна? Да није нимфоманка? Или је можда духовно и душевно
оштећена, дакле поверила ми је се да иде код психијатра, да има озбиљну дијагнозу, навела ми је лекове, па они су индицирани за психотичне поремећаје, пати од напада
меланхолије, или депресије, од тешке хроничне несанице.

Како несаница, а тако свежа и женствена?

Ипак смо се поново сусретали.

,, У колико лежеш увече“? ,, Око два после поноћи“. ,,А у колико устајеш ујутру када
идеш на посао“? ,, Устајем у пола седам ујутру.“

,,Ти мало спаваш, тиме рушиш своје здравље и женственост“, хоћу да јој откријем
једну путању да побољша здравље. ,, Не, мени је то довољно, ако легнем раније, не
могу да заспим, боље је да то време искористим да нешто порадим по кући, да гледам
ТВ, радим на интернету.“

Убрзо сам увидео да није у праву, када бих је звао суботом или недељом у девет
часова, она се јављала уморним гласом: ,, Још спавам“. Рекох јој једном приликом:,,
Чим данима викенда када не идеш на посао волиш да спаваш дуго, то је доказ да си
неиспавана, треба да лежеш раније“?.

Ћутала је.

Виђао сам је понекад уморну и смежурану. Ипак несаница делује и на њу.

Она је за мене и даље енигма. Отац и мајка имају добре пензије, њена плата је солидна, а она грца у кредитима?. Стално се жали како нема новца. Рече ми једанпут на Калимегдану, док смо седели у топлом дану на клупи: ,,Немој да трошиш новац на изласке, уштеди“. Схватио сам да жели да ми саопшти да ће за њу бити корисније од излазака, да се налазимо у стану, или да шетамо, а да јој ту суму дам, што сам и учинио, она је прихватила одмах, без двоумљења. Једном приликом сам јој уплатио 300 динара на мобилни. Рекла ми је ноншалантно:“Неки уплате и по хиљаду динара“

Зашто је она у финансијској кризи? Изгледа да је то због великих прохтева деце, не
може да их задовољи, па се сналази како зна.? .Да није зависна од дроге?

Изненадила ме је да познаје врло угледне научнице, професорке, лекарке, које су
пратиље странцима када долазе у Београд. ,, Што им се не придружиш?“, упитах је. ,,Још није дошло до тога“, као да већ размишља и о томе, била је искрена.

Потрешена ми сва суморна, такорећи на ивици самоубиства прошапта: ,,За све је крив
мој отац, он је убио мене у мени, тукао ме, злостављао.“

Нисам схватио Зашто је то чинио. али сам претпостављао.

,, Требао је да буде унапређен у чин генерал мајора, али због оштрог језика је стигла
забрана из Београда, разболе се, пензионисаше га превремено, у Београду смо се
намучили док нисмо добили садашњи стан.“

Причала ми је повремено о њеној првој љубави, Хваранину, пореклом са неког
суседног изузетно живописног отока: ,,Тако лепо место нисам никад видела у
животу“, смешила се и почела да се опет смеје полугласно.

,,Јели тачно да Хварани зову становнике тих забачених острва Влајима“?

,,Откуд знаш“, ?, зачуди се.

,, Тако Далматинци католици називају Србе, значи да је остао назив из далеких
времена српских миграција од Неретве“, рекох.

Шта је ова јадна жена досада претрпела?

Она је једно време прекинула контакте са мном. Да ли је то био њен трик, завођење?,
Можда је стекла утисак да сам се у њу безнадежно заљубио?

Она ми не изгледа да је тако површна, да би тако нешто могла закључити?. Тако делује
отресито, мудро, искрено.А понекад зачуди небулозама. Као када воз клизи глатко по шинама, а онда наједном искочи из шина. “ Raillerie“како кажу Французи.

И када сам имао двадесет година, нисам никада дозволио себи да губим главу за
вољеном девојком, када увидим објективно, не емотивно и импулсивно, да она не
заслужује моју приврженост, такорећи бих је у моменту заборавио.

Поготову сада у овим годинама размишљам још рационалније.

То сам јој једном приликом казао, она ме је погледала, и схватила да ја тако мислим и
поступам. Узела је то к` знању.

Зацртавам моју стратегију и циљ, она је дражесна, и врло занимљива жена , много сам
старији од ње, а нисам имућан, те у таквим околностима нема никаквих реалних основа
за склапање брака са њом. Једино што преостаје је повремено уживати у чарима дружења са тако необичном женом. И она то исто мисли, закључио сам када ми је отворено казала: ,, Твоје године, ниси имућан, може повремено, без обавеза.“

Жели ме као резерву?.Она је мудра и врло прагматична. Зна шта хоће, и тако поступа.
Ценим њену искреност?.

Да ли је глумила раскид, зашто то чини? Или има лошу умешност опхођења са
мушкарцима?Или је то последица њене измењене личности, или душевне алијенације? Нимфоманка?Духовно извитоперена, перверзна, аморална?

Ако тако чини са другима одбиће их од себе?

Неко је послао?, питам се на крају.

Никако не иде аморалност са тако осећајном и нежном женом, она је тако у дубини
душе нежна и жељна људског разумевања и топлине.?

Београд је врло опасан град, забринут сам и за мога сина, за сестричине..

Повремено ми се учини као полицијска провокаторка, притајени иследник, неко је
послао да ме шпијунира?

Када бих јој говорио о моме судском захтеву за накнаду штете од државе, она ме је
убећивала да од тога нема ништа. И због тога би ми била сумњива, то исто ми кажу
судови и државници?.

Ако је доушник, зашто је сиромашна? Жалила ми се да остаје често после радног
времена да заради месечно неколико додатних хиљада динара.

Изгледа да је роб деце.

Када сам све промислио, закључио сам да би ипак била велика штета напустити једну
такву жену.

Не могу се као мушкарац мерити са њеним вршњацима, и имућним људима, желим да
користима моја преимућства, да је разумем, да јој причам о стварима које је занимају,
да говоримо француски, она воли смирене и учтиве интелектуалце.

Казала ми је једном приликом враголасто: ,,Водићу те у један кинески ресторан код базена “ Олимп“, на врло укусне поховане ананасе и банане, свега свако по 120 динара.

Она ми се у неколико наврата поверила да не воли мушкарце бикове, и да су за њу најважнији дуга предигра, загрљаји, нежности, додири. А онда на крају право узбудљиво спајање мушкарца и жене.

Али се са њом све сводило на минимналне, врло строго ограничене интимности које
ми је дозволила у почетку нашег зближавања. Тако је до данашњег дана

Мени је од почетка засметао њен скоро механички приступ нежностима ,масирај ми то,
масирај ми ово. ,, Salon de beaute, то ми личи на еротску масажу у неком сумњивом
салону лепоте.“ оте ми се.

,,Духовит си“ насмеја се од срца.

Када бих се опустио и оставио осећањима да се разгоре, она би устајала на лактове и
рекла ми скоро одлучно: ,;Не, не пали се!“

Хистерична, фрустрирана, у тешким неприликама, не влада собом?

Мени се понекад учни да.се моја осећајност и искреност повремено досегну до њеног
срца?. Да о мени почиње да често размишља.?

,,Ти си постала моја опсесија, филм се стално развија у мојој глави“, хтео сам да
видим како ће реаговати на ове моје речи. Ћутала је. “ А да ли и ти о мени размишљаш понекад?“

Никад ме није тако погледала, била је затечена, побледела је.

Познајем неке жене које су биле посрнуле, у мојим дневничким записима сам описао необичну судбину моје прве ђачке љубави Л..( име измењено) , проститутке која је годинама ординирала у хотелу“ Мажестик` у центру Београда. У њој је имућни немачки трговац препознао упркос свега чедну, неискварену душу, оженио се са њом, добио децу, то је био диван брак.

Испричао сам јој ту причу, слушала ме је широко отворених очију.

Можда размишља, пита се, да ја нисам “имућан немачки трговац`, који се претвара,
тестира је?

Одлучио сам да искористим моја преимућства, да је заводим, не да бих њоме
манипулисао, него да бих је задржао уз себе. Можда ја и за њу боље да се смири, да нађе мирну луку?. , тешим се- А себичан сам. Маштам да је мењам, да постане боља, свесна себе, пробуђена.Да ли је то моја искрена жеља?

Послао сам јој емајл поруку, али унапред свестан да неко у међувремену може
променити њен садржај?. Са циљем уношења лоших процена. Глуви телефони.

Тражим њене климаве стране, емоције, слабости, које могу подешавати, интеракције
мушакараца и жене су игра:

“ Драга Дрино, Разлаз ( растанак)., после њега остаје празнина, болан губитак, сви
пројекти се руше као кулиси, читав један свет нестаје. То је као смрт. Нестанемо у
свемиру као звезде репатице. Произведено нашим погрешним потезима и обостраним
импулсивностима и лошом концентрацијом. Опрости ми. Пронађи твоje пољуљано
поверење у мене. Исправимо наше пропусте. Нас двоје, сестра и брат, кренимо
заједно држећи се за руке, ка излазећем сунце следећег дана, запловимо у мудрост коју
сам ја пронашао у теби, која погађа право у моју душу, веруј ми то је суштина моје
наклоностги коју осећам према теби, потруди се да и у моментима натегнутости
останеш промишљена?, Природно, ти си и једна врло шармантна жена, и у хармонију
два духа који су се помешали, који сањају разумевање , искрено пријатељство и
подршку. И увече, када дођемо кући, очекиваћемо нас двоје милост и светлост са
далеких звезда. Ниси ништа заборавила јуче, али твој дух је овде присутан., размислио
сам добро, прихватам безусловно све твоје захтеве и услове. Да ли тебе овакве ствари не занимају, него пре свега твоја егзистенцијa- финансијске тешкоће, о томе мало касније.
Прочитај ово пажљиво, и да ми одговориш. Мени се свиђа што ти изражаваш жељу
да са мном обогатиш нека твоја сазнања. Иако си ти, како ти кажеш мала, обична
граћанка, а то мислиш, претпостављам, и за покојног Горана , знај да живимо у
чудном свету . Постоји затамњена страна наше свакидашњице, коју већина не
препознаје. Дружећи се са тобом, имам утисак да си ти још увек дубоко емотивно везана за Хвар, и Далмацију, и те људе отуда ( то сам на неки дифузан начин препознао и у Земуну неки дан ). А то живи дубоко у потсвести , не потцењуј то ,то су невидљиви ланци.
Који блокирају енергију, лажљиво, успоравају, спречавају интеграцију у Београд,
гурају те у свој изоловани свет .Слично сам имао неколико година са Белгијом.
Знај да живимо у чудном свету .Наше судбине су често производ нечега изван нас.
Немој помислити да је ово научна фантастика или ван земаљци. Али ти то знаш?
Можда боље од мене?Знам да ниси површна. Најављена ми је брзо обештећење Ако будеш са мном у то ћеш се убрзо уверити.Та жена у црнини о којој си ми причала , која је претећа у односу на мене, ко другоме јаму копа у њу пада.. Тебе занимају твоја егзистенција и финансијски проблеми.Увек треба тражити решења. Да сутра идемо на Авалу, а прекосутра у 20 часова у Етнографски музеј где се даје филм о манастиру ( а не предавање). Убеђен сам у твоју мудрост и моћ процењивања.“ ( Крај цитата).

Како спасити ову жену од људског отпада? Упетљала се, а није у стању да се испетља.

Чак ми је недавно казала: ,,Мени је овако лепо“.

А жали се понекад да је на ивици самоубиства. Она не познаје себе.

Одговорила ми је кратко: ,,За сада желим мир и усамљеност у којој сам била до нашег сусрета.То ми је потребно између осталог јер сам и на одмору и желим некако да се регенеришем и дух и тело ослободим напетости и размишљања. Молим те то да уважиш .Не познајемо се, прекратко смо били да би доносили било какве закључке и било шта тражили једно од другог.Верујем да су наши заједнички тренуци обогатили и твој и мој живот.Сада наступа станка. Што ће даље бити видећемо. У сваком случају једном успостављен однос не може се прекинути. Томо, не оптерећуј ни себе ни мене интерпретацијама. Били смо искрени једно с другим и не треба једном угледане ствари превртати порукама.Оставимо их тамо где припадају.Такви смо какви смо. Покушај мењања наших личности -унапред изгубљена мисија.Дакле,остајеш ми у срцу такав какав си. И ја оваква, каква сам.На свом путу била ми је привилегија теби срести.Али не могу се задржати поред тебе.Не могу бити ни са ким.` ( Крај поруке).`

Реплицирао сам јој: ,,Прилагођавање је нормално у почетку. Не треба одмах клонути. Слабу ватрицу и ветрић угаси, а јаку распали. Треба знати у чему се састоји оптерећење, и уклонити га. Разуми себе, зашто си оптерећена? Ја знам добро шта тебе оптерећује. Оптерећење се може лако уклонити са мало мудрости и стрпљења. Када крене енергија радости као плима, не треба је утихнути, као што смо чинили или ти или ја.Треба је охрабрити. У томе јесуштина. Ја сам јак када сам охрабрен, а блокирам се када нема охрабрења. Онда ћесве бити дивно и трајно.Онда неће бити осећаја оптерећености.
У мени имаш искреног пријатеља, који ти може учинити живот лепшим. Моменти
слабости наиђу, па прођу. То ћеш видети. Ја сам имао намеру да твој одмор учиним садржајним, да ојачаш и живнеш: Бела стена, Панчево, Ада Хуја ( нова Ада) , излет, Авала, Космај, музикл, филмови, шетње. Долази суморна јесен, хладна зима, пролеће, роје се нови пројекти. Зар да сада то прекидамо?Ти си дивна, паметна и добра жена. Прихватам те у свему. Од тебе зависи какав ћенаш даљи однос бити. Никад у животу се нисам понижавао и наметао некој жени. Па нећу ни сада. Ја сам врло поносан, то је за мене понижавајуће. Зато те ја више нећу позивати, јер сама кажеш да те ја оптерећујем, да не желиш да будеш поред мене. То није прекид са моје стране, него остављам теби иницијаиву. Када год желиш да се дружимо, јави се, увек си добро дошла. Знај, да наше
пријатељство које у себи садржи врло широк и разноврстан потенцијал, врло брзо
може доживети процват . Буди мудра. Што јеси. “( Крај поруке).

Јавила ми се телефоном: ,,Дођи сутра у 14 часова код Трошарине, да идемо на
Авалу“.

Њена порука ме је обрадовала. био сам радостан да је поново видим.

Док смо се пели уз Авалу, задихала се, није могла да издржи мој темпо.

Испели смо се до споменика Незнаном јунаку, разговарали смо о тексту на француском
од неки дан, о играма.

,, Покушао сам да ти ову поруку у прилогу пошаљем на мобилни,. Како год покушам не иде. Послао сам ти поруку и на твоју емајл адресу“Текст поруке, сам извукао на штампачу, пружих јој.

,,На посао у понедељак. Добро си. Платио сам данас нов лежај, готов за десет дана.
Бољитак у стану је разуме се због мене, али сам ти захвалан јер си ме потстакла, то
искрено ценим. Туга велика са тобом , тако способна и ваљана особа, и још увек заносна жена, атавори на ивици сиромаштва, траћи своје дане и потуца се од немила до недрага. Да си тамо ван земље где је твој брат , била би врло успешна и сретно удата.
Мој брат овде био вечити студент дефектологије, тамо светски цењен биохемичар,
по позиву члан САНУ. Да сам тамо остао, исто би било са мном.Да се богато удаш, спомињеш тајкуне, заносиш се моћницима, слабо, не пије воду, недају они то, њима требаш ти као ’’negre“’’, крава музара. Они само мисле на себе, за своју ситницу руше читаве туђе животе. Бежи на рођендан са децом у Америку преиспитај са братом све могућности, остани тамо, и почни нови живот. О томе добро размисли. Тамо би била врло успешна жена, у лепим годинама, врло привлачна, интелигентна, права дама. Такве жене су у Америци врло тражене.“

Уозбиљих се , замислих. Све би тако било, али Дрина не зна тај свет тамо, тамо
мушкарци поготову они успешнији, сваку жену пре него што са њом ступе у озбиљну
везу, добро испроверавају, детективи, копање по архивама, орвање по подацима,
подметање љубавника.

У оваквом њеном духовном стању, она би брзо прогутала удицу и избламирала се.

Друго је овде друго је тамо.

Штета она је жртва, да је све било како треба, она не би била таква каква је сада.

Да ли да јој ово саопштим?.Одлучих се да јој све то разјасним, нека схвати некс ствари,
нека се мења.

Па јој написах и ставих пред очи:.
,, Овде, гурана у усамљеност и изолацију, а ти ту игру не схваташ довољно,
тумараш у лавиринту тражећи искреност и задовољство, Горана, Хвар. Уместо
тога, сусрећеш распамећене и унесрећене, наилазиш на туп зид неразумевања и
пребрзе одбачености, тебе изузетне жене, од стране оних који те не разумеју и
пребрзо и погрешно процене. Они не разумеју ни сами себе, нити јасно сагледавају шта
желе. Како ће онда разумети тебе? Сви на крају губе! Убеђен сам јер си ти оштроумна. да нећеш помислити да сам ја због тебе изгубио главу, то ми се никад није десило ни када сам имао 20 година, поготову не сада. Једноставно, рационално промишљам, има прилично значајних ствари од заједничког интереса, упркос оних одбојних , које ипак могу наше дружење учинити квалитетнијим животом. Добро размисли.У мени имаш искреног пријатеља који те разуме и прихвата, mon petit enfant, ја ћу ти
увек бити захвалан за дивне заједничке тренутке“.

Удубила се и прочитала. Посматрала ме је узбуђена, са дубоким симпатијама, али
ништа није казала

Она у мени повремено види оца, или брата, једном ми је у кревету у тренуцима
егзалтације и искрености прошаптала: Tu es mon petit fils“( Ти си мој унук).

Матерински инстинкт, она вапи за породицом, љубављу, разумевањем,

“ Дрина, овде је Содома и Гомора нарочито за поштене интелектуалце. Сама си
казала да их треба похапсити.Страшни суд у коме се у казанима пакла кувају сваојаки
Шерлок Холмси и Мате Хари, инфантилни, душевни болесници, лудаци, наркомани,
дебили, у потрази за срећом и привилегијама .А упали су грлом у јагоде, у мишоловку.
Шта би дали да се у то нису упуштали. Знам да је њима најгоре, мада сви мисле
ОБОГАТИЛИ СМО СЕ. Када би знала оно што ја знам, десет пута би се обрнула око
себе и не би се освестила.“

Када смо се враћали низ окомиту падину ка подножју мале планине. доживео сам нову
непријатност од ње, она ме је истински повредила, била је себична и сурова: ,,Немаш
кола, морам да идем по овим џомбама, да поломим штикле и ноге, ја заслужујем некога
са колима, или да плати такси.“

Да ли је она свесна својих речи, да ли је непромишљена, импулсивна? Или то говори намерно да ме повреди? Зашто? Откуд толике контрадикције? Топло. хладно? Да ли је она рафинирана манипуланткиња? Или душевно оштећена и површна ооба? Или је неко послао да ме провоцира?

Као да више преда мном није била она малопређашња Дрина, дивна жена са Дрине,
земљакиња ( Напомена: установио сам да смо и далеки рођаци), ,сада је поред мене бесно корачала мени потпуно непозната жена? .

Да није симптом Еве Браун ( Напомена: жене са више личности) ? Да се не ради о
симптому душевног обољења multiple personality desorder? Или је расуло личности која
се расклиматала од стресова?

Проучавао сам аутистичност, можда је то по среди, она се упушта у серијске љубавне
везе, све заредом се завршавају промашајима. Установио сам да јој је до неких веза било јако стало, а проучавајући њене поступке сам дошао до сазнања да је те везе систематски упропашћавала необичним поступцима. Који су се састојали у изненадним прекидима, или нетактичним понашањем и речима, пребрзим зближавањима, једном речју тешким аномалијама у понашању. Уколико би то била њена стратегија завођења, онда је она потпуно на беспућу, јер ме је тиме, и друге, одбијала, уместо да их веже.за себе.

Покушаћу да је освестим, погогову јер сам сазнао да је проучавала будизам.
Она уме да буде тако луцидна, пробуђена, био сам тада згранут повременом дубином
њеног интелекта и резоновања. Као да би тада преда мном била нека друга Дрина.

Или небулозе? Како је то могуће?,

,,Труди се да увек будеш пробуђена, свесна, чувај емотивну и временску дистанцу,
буди увек Дрина. Tu es une victime abusee“ ( Ти си злоупотребљена жртва)“ саветовао
сам је.

Мада знам да ако је душевна девијација узела маха да психотерапија речима не
помаже.

,,Буди код Трошарине у 17 часова, идемо пешке до Таша, у кафе Шанса“, издиктирала
ми је у мобилни. Кренули смо преко улица, прешли Булевар Црвене армије, избили на Светосавски плато и одатле на Булевар револуције стигосмо у Ташмајдански парк. Ту је кафе “Шанса“.

Успут је непрестано причала. “ Les pistes oubliees“ ( Заборављене стазе), показа руком на улице што се од Бањицеп приближавају улици Војводе Степе.У повратку смо навратили у улици близу Радио Београда у Бошњачки ресторан, ужива у босанским специјалитетима.

,, Изгледа да Бошњаци нису груби према женама у кревету“, опет ме зачуди.

Упражњава да повремено оде у неки кафе, врсту кабареа, тамо негде иза Кумодрашке
улице, ужива да плеше, она не каже, `игра“, него “плеше“.Извади њен мобилни, показа ми увеличану слику, игра помамно, забацила дугу густу косу на рамена и леђа, њој је сада 47 година, а понаша се као оне тинејџерке по београдским дискотекама.

Онда поче: ,,Певач у оркестру има тако узбудљив мушки бас, због њега долазим тамо,
доводи ме до екстазе, играла сам једном са њим, када ме је ухватио око струка сва сам
претрнула. Одвезао ме је колима до стана. Мушкарац снова“, била је нејасна и
тајанствена.

Зашто ми све то прича, то јој не доликује, њеним годинама, професионалном и
друштвеном статусу, као мајци двоје деце?. Да ли жели да се представи као “ успешна
риба“, за којом јуре мушкарци, или да ме прави љубоморним? Не схватам довољно о
чему се ради?.

Али је јасно да је њено понашање недовољно зрело за њене године, да је она љубавно
фрустрирана, жељна мушке нежности, можда што шта измишља? Зар она не увиђа да ће се тако обезвредити у мојим очима?“Једном ми је равнодушна казала на Ади: “ Мене нимало не занима шта ће други да мисле о мени“.

Данашњи људи су свашта претрпели, како се то каже прегорели, немају енергије да
чекају, желе све што пре, на било који начин, само да им буде лепо, а шта ће други да
мисле о њима и њиховим понашањем, то је постало тако неважно..

,,Неки данас врло брзо ступају у кревет, изгледа да је то постало нормално“? упитно
ће. `

Њој је важно код мушкарца много ствари: ,,Када се све скоцка, онда плане искрица, а
то је тако ретко“.Знам да она покушава да не губи време, боље ишта него ништа.
тражи задовољство. Принцип задовољства. Личи ми на мало дете, хоћу све, одмах,
пишки, жеђ, глад.

Људи су подетињили.

Криза мења психу.

,,Још пре неколико хиљада година у древном Египту је писало на папирусима- Жене су
постале неверне. одувек је тога било, то није ништа ново, али то не значи да су све оне
постале такве, ипак већина, и дан даанс држи до свога достојанства“.

,, Људи су постали зли, себични, покварени, жене су се исквариле, нестала је права
љубав, а ја за њом чезнем, овај свет јури у катаклизму“, сада настави. она.

Она је често контрадикторна у својим речима и поступцима. Трудим се да је разумем.
шта је све она претрпела? И шта трпи данас. Чудо да је и то од њене расцепкане и разлабављене личности остало? Изгледа да је хистерична, недостаје јој чврста мушка рука? Њен либидо је још увек снажан. Али има повремених падова. А то је брине. Покуњила би се забринуто. Има неке повремене болове, да није хипохондрична?
Хистерија и хипохондрија понекад иду заједно? Потуца се од немила до недрага, од једног до другог, вероватно тражи правога? А њега нема. Нити ће га икад наћи са таквим односом и поступцима према мушкарцима. Она их тако само одгурује од себе.
Уместо рационалне потраге, пада у замку нимфоманије?

То сам јој у више наврата говорио. Без икаквог ефекта.

Навике је јако тешко мењати.Што дикла то навикла.

Њен живот се одвија у очекивању Годоа. А када би се он почео да приближава, она би
га својим необичним поступцима отерала од себе.

,,Дошао је Страшни суд, руши, уништавај све ради себе и свога ћара, нема
патриотизма, нема морала, културе, људскости, закона, то су шарене лажи за наивне и
будале, све је срушено. Каква хуманост?. Само интереси. “После мене потоп“, она то
говори искрено.

А после дела супротно ономе што је казала.

Када се ради нешто супротно моралном, то ствара духовну несрећу.

Позвала ме је на Сајам књига у Београду. Понашала се цело време достојанствено, био
сам пријатно изненађен. Стала је код штанда где су књиге о инцесту. подуже је
разговарала са хостесом младом девојком. Наједном се претворила у врло разумну
мајку. Тако је била смирена и учтива. При излазу су се продавале мушке мајице ,, Хоћу да купим детету мајицу“, застаде пред штандом и поче процењивање и разговор са продавцем. На крају је изабрала ону мајицу која јој одговара: ,,Баш ће му се свидети`, сијала је, извади новчаник и поче да га загледа “

Недостаје ми 700 динара“, погледа ме испод ока.

Пружио сам јој нешто новца, даде је младићу продавцу, овај спакова мајицу, и врати јој кусур од 300 динара. Она мајицу стави у торбицу, била је врло расположена. Неколико корака је држала кусур у рукама, некако се сети и тутну ми 300 динара у џеп. Учини ми се нерадо, као да је очекивали да јој то оставим.

Следећих дана сам био послом у улици Краља Петра ( бивша улица 7 јула) баш тада
она зазвони на мој мобилни. рекох јој где сам, она одговори: ,,Долазим за сат пред
Хотел Топлица, ту преко пута“. Састасмо се. ,, Идемо доле у Душанову улицу у банку, имам да платим неке рачуне. Брзо ходајући говори о својој тешкој финансијској кризи. У то су је увукла деца својим неодмереном прохтевима. ,, Понекад ми је велики проблем и да им дам, двеста динара.“

У банци се испоставило да не може ништа да подигне јер јој је рачун заблокиран, треба
јој још 1.000 динара да га одблокира.

Али нисам имао довољно оправдања, у породици троје добијају сваки месец значајне
приходе, а она је испустила контролу над децом.

А на шта све она троши новац? Не знам

А ради често прековремено да заради неку цркавицу?

То сам јој казао после изласка из банке. Ћутала је смркнута и забринута., бројећи
кораке и немо посматрајући испред себе.

Да ли она жели да ми измамљује новац? Или ужива у томе да добије и најмање
поклончиће, што би за њу био знак нежности и људске подршке? Потврде да још
вреди?

,,Шта је да је, треба да се постараш у два правца, да смањиш трошкове, и да нађеш још
неки додатни посао“, предлажем јој.

,,Радим повремено прековремено да зарадим неколико додатних хиљада месечно. Да
ли ти знаш некога имућнијег, имаш широк круг пријатеља, могла бих да му будем као
секретарица, да му обављам преписку, да скувам, и почистим у стану?“

Да ли је она постаал истинска крпа?

Потражио сам адресар, некима је то изгледало као добро решење, чак сам се са једним
договорио телефоном да му се она јави.

,, А шта ако почне да ми се удвара, можда ми се неће свидети“?, окрете ми се.

Од овога аранжмана није било ништа, посматрала ме је са болом у очима, очигледно је
била повређена да је уступам другом мушкарцу. А она је вероватно умишљала да сам
се везао за њу.

Дрина познаје врло угледне интелектуаке, које зарађују новац као пратиље странцима.

Стално размишљам о њеној психологији. Да ли је она повремено “ далтониста“ за
људска осећања и друштвене моралне вредности?. Она се мења, повремено је врло морална и трезвена.И обратно. Какве су то фазе у њеној личности? Да ли је она свесна ових својих мена и метаформоза? Да ли су њене поруке и изрази лица, њене цртице личности, повремено у контрадикцији?, Да ли она прибегава триковима да оствари своје циљеве? Зар да се због неколико стотина тричавих динара бламира у мојим очима?.Да ли је њој уопште стало до мога било каквог уважавања? Или жели због нечега да се огади у мојим очима? Па она сама такве појаве жучно критикује? Да ли је она понекад имуна на последице које би нормалног човека испуниле осећањима срама или гриже савести?.
Често ми заизгледа у сваком погледу као особа,на свом месту. Уме бити врло луцидна,
у правом смислу речи брилијантна, њене речи ми изгледају пуне емоција, међутим,
временом ми је било све јасније и јасније, да би у њеној личности наилазиле фазе
мрака, она би губила емотивну и сваку дистанцу, њена будност, ње следбенице Буде (
сазнао сам да је дуго проучавала будизам и ишла на састанке будиста), би се нагло
смањивала, преда мном би била нека друга жена, хладна и себична.

Згадила би ми се. Одвратна.

Увиђао бих тада да њено тадашње понашања није било у складу са њеним ранијим
поступцима, са њеним мени толико пута испољеним моралистичким ставовима.
Да ли је она повремено дволична? Или лажљивица?. Или је психопатски
структурирана личност, коју су таквом направиле сурове животне околности, нечија
перманентно присутна сурова осветничка злобна мржња?

Па је зато повремено постала немилосрдна према некима, свети им се.?

“Кога су змије уједале и гуштера се плаши“, уместо одговора усмери своје речи ка мени.

Знам шта жели, жели да разјасни зашто се тако понаша, одмах јој одговорих: ,,Ко се
сто година дружи са монструмом, и он постаје монструм, то је руска мудрост . “

,,Све је то на мене поразно деловало“, труди се да буде искрена.

Дрина је измењена личност. Она је тога свесна повремено, негде у дубини њене
раздиране личности. Али само повремено.

Веома је успешна у професији, сви је на радном месту цене као врхунског стручњака,
уме са људима, то су ми саопштиле неке њене колеге, које су ме виделе са њом.

Да ли они тамо у њеној фирми, знају за њен џомбасти лични и интимни живот?

У стању је да обавља веома комплексне радње у контактима са мном, а вероватно и
према другима, које су замишљене тако да изазову друге, и мене, да јој дамо своју
подршку за оно што она жели. Она је лукава манипуланткиња? Уме веома спретно да инспирише осећај мога искреног поверења у њу, или да ме наводи да чиним оно што њој одговара.

Али ја се не бих нимало осећао угрожен, ја је схватам, људи умеју бити нетактични или зли, зато што пате, или из потраге за супериорношћу.

Откуд њена похлепа за малим поклонима и тричавим сумама новца, то покушавам да
разјасним?

Али повремено би постала немоћно и наивно дете.

Откуд овакве контрадикције?

Вероватно ерозија њене психе није узела маха? Или једноставно, жене и мушкарци су
другачији?

Али ако не дође до коренитих промена у њеном животу, деформације ће све више
узимати маха. Убрзано ће се растакати једна врло ваљана личност.

Да ли је она „вук у јагњећој кожи.?

Повремено ДА. Али други пут НЕ.

Откуд овакве метаморфозе у њеној личности?

,, Што неко сам себи може зла нанети, то му не могу учинити ни сви његови
непријатељи да се уједине заједно`, каже турска пословица, добро размисли шта
радиш, буди увек свесна и пробуђена“, саветујем је добронамерно.

Она је ћутала.

Неколико пута сам је ухватио у очигледним ситним лажима, Она је то кратко и
енергично, без икакве чињеничне логике демантовала, и завршила разговор.

,,Потруди се да разумеш себе, бићеш потпунија, зрелија, успешнија, и са мушкарцима,
ко не разуме себе не може разумети ни друге?“

,,Не желим да будем свесна себе, боље ми је да живим мраку, мени је лепо овако“,
њене очи су си сијале скоро тријумфално. ,,Ја сам ванземаљац, волим плес, знај да ћу
нестајати на дуже време, можда ћу се вратити, имам ја неке моје обавезе.“

,,Tu es une victime abusee“ ( ти си злоупотребљена жртва) , опет јој рекох. ,, Волу је
најлепше када му ставе јарам, јер је навикао на јарам и ропство, тако и људима могу
омилити јад и беда, ропство у раљама себичних и подмуклих.“

Наставих:,, Народ Србије је распамећен, избациван из лежишта, Србијом се крећу
роботи, тела- а не свесна бића. Довољан је импулс, измучени организам и
разлабављене мождане вијуге реагују по задатој шеми. Не буди робот, као што је мали
аутомобилчић што се њиме са дистанце играју деца.“`

Ћутала је , наизглед незаинтересована?

Сетих се речи чувеног белгијског психоаналитичара Пјера Дакоа: ,,Неки пацијенти
су ми говорили- оставите психоаналаизу, дајте ми мерцедес и паре, па ћу решити све
моје проблеме.“

Вероватно ме је тако тумачила и Дрина: шта ми овај прича, мени треба новац., а не
испразна психотерапија речима.

Или да ми се потсмехне: ,, Нађи ми правог љубавника или мужа“

Показује на делу неспособност да извуче поуке из ранијих грешака, него их упорно
понавља. Што би могло бити знак менталне слабости и неспособности, да на нове
догађаје реагују на другачији начин. Наставља са својим ранијим штетним поступцима,
понавља их.

Ипак повремено би била врло луцидна, био сам тада запрепашћен ширином и дубином
њене свести и њеним исправним ставовима.

Онда би опет западала у менталну конфузију.

Зграбио бих је тада за рамена и протресао: ,,Пробуди се, дођи себи“

То јој је било јако симпатично, посматрала ме је топло, јер је схватала да сам
добронамеран, а она не среће добронамерне мушкарце. Она чезне за искреном
људском подршком и разумевањем. Она је повремено мало дете.

Неко би на ово препоручио: Уместо празних теорија, зграби је и добро протреси у
кревету, видећеш како ће брзо дођи себи..

Тачно, али она не дозвољава интимности због нечега? Зашто, ко то зна? А ја нисам
силоватељ. Мени није сада 20 или 30 година. Једном, када сам опет почео да губим контролу над својим осећањима, она ме је гледала ужагреним очима као ватреним фаровима у тамној ноћи, страсно је прошапутала:,, Ти си прави мушкарац“

Али ме је ипак енергично одгурнула од себе.

Можда јој је неки невидљиви моћник строго забранио да ми се препусти?

Да ли ме она увлачи у некакву тајанствену игру? Или ствара загонетке и ребусе, да о њој што више размишљам? А зашто би то чинила? Запазио сам да се повремено лоше разумемо, као игра глувих телефона. Морам строго пазити шта говорим, да то буде јасно, јер ме она може погрешно разумети.

У Србији одувек царују лоше процене.

Да ли су код ње присутни симптоми биполарне депресије, промене расположења,
повремено ја изражен либидо, или пак наступи драстичан пад сексуалне тензије.

,, Живот је игра“, каже ми са тајанственим осмехом.,,нашла сам о томе текст на
googl-у на француском.“

Прочитах брзо, али врло удубљено: ,,Текст је врло занимљив“ рекох јој, “тако ме
потсећа на пост-дипломске студије у Бриселу, и на социолошке књиге које сам читао у
Француској читаоници 1980-их година, Французи су ту без премца“.

Дрина завуче руку у ташну, отуда извуче лист хартије, тутну ми га у руку, на њему
сам нашао врло мудре мисли:

Pazite se svojih misli, jer misli postaju reči.
Pazite se svojih reči, jer reči postaju akcije.
Pazite se svojih akcija, jer akcije postaju navike.
Pazite se svojih navika, jer navike postaju karakter.
Pazite se svog karaktera, jer karakter postaje vaša sudbina.

Невероватно луцидан текст. Да ли она следи његове поруке? Очигледно да је његова
садржина привукла- Значи бори се да влада собом и својим мислима?

Ипак, размишљајући о њој често, она постаје моја мала опсесија, увек се враћам на
једно питање: требало би да се сам себи изјасним о њеној душевној стабилности?,
Психопатологији? Да најзад установим шта је по среди??

Да ли су њени недовољно етични поступци, знак њене неморалности, или се тако
понаша због њене очигледне душевне оштећености? Да ли душевна алијенација може
проузроковати пад личних моралних вредности? Како на то делују сиромаштво и
друштвени оквир у коме егзистира индивидуа.? Како душевно стање утиче на
моралност? Сећам, се социолошке студије у Институту социологије Слободног универзитета у Бриселу о проституткама, научници су установили да је само у 3 постотка на појаву проституције код неке жене, деловала генетика. пресудни су били утицаји погубних животних околности: поремећени односи у породици, алкохолизам, насиље.

Познаник, професор психијатрије др. Јован Марић каже: Морал би се могао видети као облик друштвене свести, систем обичаја, навика, норми. Централне вредности морала су: добро, исправно и праведно. Овај морални код је усађен индивидуи, када треба да учини нешто, одвага да ли је то лоше за другу страну, муњевито се запита: како би неко поступио према мени. Моралност је стога усађена, али се стиче и домаћим васпитањем и утицајима окружења.

Да ли је то Бог који је усађен у сваком људском бићу?

Очигледно је да понекада нема зрелости у њеном моралном расуђивању и поступању.
Она понекад импулсивно, површно, даје предност својим потребама, егоизам и
егоцентризам понекад постају њене идеје водиље. Постајала би хладна, скоро безосећајна, смањивала се скале емоција, повезаних саемпатијом, саосећањем, алтруизмом, праштањем. Или би постајала имуна на осећање кривице и на грижу савести.

,, Шта ме брига, тако су и други према мени поступали“, као да су ми то говорили
њено лице и њене очи.

Ако бих отишао даље у дубину и ширину проучавања њене повремене дефектне
моралности, дошао бих до сазнања, да она повремено запоставља позитивне моралне
принципе који су темељи здравог и одрживог друштва, као што су: једнакост, правда,
толеранција, разумевање потреба другог. Уместо тих начела, доминирали би
повремено код ње вредносна опредељења као што су: егоизам, користољубље,
негирање друштвених норми, лаж и ситне преваре у служби сопственог комфора и
користи.

Али би ми се повремено поверавала, да би увече када би била сама у кревету патила
због неких њених поступака, осећала би неподношљиву грижу савести .
,, Понекад се гадим самој себи. презирем саму себе“, признала ми је ганута у неколико
наврата.,, Мрзим себе, гадим се саме себе“ скоро да је узвикнула бесно.

Пјер Дако је саопштио: ,, Одвратност према себи,. неким својим поступцима, је први
корак ка величини човека, под условима да се из тога извуче“, то сам јој предочио.
Да ли је она разумела смисао ових речи?

Колико сам сазнао, њени родитељи су врло часни и савесни, морални људи. Она је
добила добро и здраво породично васпитање, из краја Србије је где се људи међусобно
уважавају и поштују, где су часни и духовни, стамени домаћини и војници хероји.
Са болном гримасом ми се жалила да је њен отац био врло строг, и повремено је тукао.
На ерозију њеног душевог здравља је врло лоше деловало окружење на Хвару.
Што се нажалост, нарочито погоршало доласком у родну Србију, у Београд..

Да ли она губи веру у људе. Живи у непријатељском окружењу. Има проблеме у
породици, са родитељима, децом, нема новца. Њен интимни ,љубавни и лични живот је
лунаран призор земљине коре изроване катастрофалним земљотресом, доживљавала је
годинама болне промашаје и трауме са мушкарцима..

,,То је стврднута лава, не верујем да се ја могу у овим годинама променити“, она је
убитачно песимиста.

Или се њој тако свиђа?. Она ми је сама рекла да јој је тако лепо, да не жели д се мења?

Ипак нисам убеђен да је баш тако. Она пати због себе, а то значи да размишља о својим
поступцима.

То ме не изненађује, нажалост тако је са већином.

А има их подоста који гладују, немају за лекове. То сам јој казао. “ Свако мисли да је
његова мука највећа“, мудро ми је одговорила.

Чини ми се да се њој одиграва врло мучан и интензиван сукоб, између њене личне
аутентичности, усађених породичних система вредности и моралности, са једне стране,
и њених непримерених поступака, на које је наведена тешким животним околностима,
са друге стране..

Она би тога раздирућег процеса у дубини њене личности била повремено свесна у
довољној мери.

Патила би због тога. ,, Гадим се сама себе“, била је у појединим тренуцима пуна
презира према себи.

Али таква повремена луцидност није упевала да се преломи, да више не чини оно што је у супротности са њом. Али догађаји наиђу нагло, њени нерви су истањени, њена психа израњавана, поново бива срушена у блато. Или је други повреде, нанесу јој штету.

У таквим околностима би тонула у конфузију, мрак.

,,То је суштина човекове трагедије, често закључујем, наилазе фазе у личности када се
будност и луцидност смањују. Буда је велики дух. Он је то прозрео одавно“, окретох
јој се..

,,Она се насмеја, Буда се зове, а позива на будност, одкуд да име Буда позива на
Будност,`?

,,Санскрит“ , објашавам јој сличност српског и санскрита.

,, Као да су други бољи од мене, сви су себични“, рече.

Нисам ни сањао шта ће се убрзо десити са Дрином, да ће се наћи у невероватном
ковитлацу гео-политичких коинциденција, да ће отићи далеко ван земље, и да ће се
наћи у раљама сурових фундаменталиста , талибана и муџахедина.

А то се десило. Изненадно.

Написао сам текст у прилогу, сачекао сам је после радног времена на Звездари, седели
смо на клупи у зеленилу.

,, ПРОУЧИ САДА ОВО СА УДУБЉЕНОШЋУ И КОНЦЕНТРАЦИЈОМ. Казала си ми: Очекујем да ме неко победи интелектуално. Прочитај ово пажљиво, изнео сам ти кључ енигме. Можда ће ово бити тај интелектуални бљесак који очекујеш. То је тај прасак у космосу. Када би знала оно што ја знам, десет пута би се обрнула око себе. И били би много ближи једно другом. Од мене можеш научити ствари које ће ти живот изменити из корена .И довести те до душевне стабилности и отварања нових хоризоната у животу, о којима и не сањаш.Сада после толико дана џомбастог дружења сам те упознао. Проучавајући наша дружења, узорак твојих појединих неуобичајених поступака, и твој феисбук, сам боље препознао твоју праву личност и психологију.Потребна је у овом врло тешком и сложеном времену, пуном брига и заморних стресова, велика промишљеност. Ти кажеш за себе: ја сам ’’ ванземаљац’’, ’’ ја сам таква, тешко ће ићи са мном’’,говориш о себи у трећем лицу, као Петко у роману ’’Робинсон Крузо’’.. Кренеш са ентузијазмом , кажеш ’’ Pour toujours“( заувек) , а онда нагло кажеш да прекидаш. Ти ниси никакав ’’ ванземаљац’’ нити нека необична жена –’’ја сам таква, тешко ће ићи са мном’’, то су твоји емотивни и неосновани закључци о теби самој. Ти си жена у ковитлацу и метежу ( не зато што си необична, важна, знај-тако је данас овде са већином), ти си као и већина у неприликама, породичним, финансијским, усамљена си, јер си окружена вуковима који те погрешно процењују, тебе префињену и нежну интелектуалку, жељну искреног односа и уважавања.А живот граби и пролази. А ти би хтеле да га загризеш из све снаге, и да у њему нађеш што више овоземаљских задовољстава. А то се не дешава. А да би се извукла из овога метежа потребно је да разумеш о чему се ради.Само када то сазнаш, умећеш се супротставити стихији око тебе. Не бежи у ’’ ванземљца’’, ’’ ја сам таква’’, то је контрапродуктивна опција . Има непромишљених узбудљивих момената, а после настаје празнина. Ако је то твоја глума, стратегија како да заведеш мушкарца, са мном је то погрешно,а са другима да не говорим, они ће о теби мислии све најгоре. Зато не можеш да оствариш трајну и стабилну везу.Ја сам задивљен твојим остварењима на послу, мудра, стручна, методична и дисциплинована. Узимаш своју судбину у своје руке. То си ти: права, аутентична Дрина Аврамовић врло ваљана особа, која нажалост не прима од друштва оно што заслужује. Али ван радне обавезе, егзистира једна друга ’’ Дрина Аврамовић’’, уместо оне праве која на радном месту управља собом, и другима, насупрот радном месту ти у твоме интимном животу, постајеш нека друга ’’ Дрина,“ ’, импулсивна, која губи команде, која погрешно закључује да је ’’ ванземаљац’’, ’’ ’’ ја сам таква, тешко ће ићи са мном’’, понаша се као шипарица, робот којима управљају пулсије за тренутачним задовољствима које ти недовољно тријеришеш.И чији постајеш роб.
И тако падаш у клопку. То није привлачна женственост, него импулсивност. Чиниш у
своме животу поступке, који ти можда доносе повремена врло интензивна
задовољства, али који нису у складу са твојом правом природом и системом
вредности, који су у супротности са оном правом аутентичном Дрином.
Због чега када си сама са собом патиш. Што ти називаш ’’ борим се са својом
аутодеструклтивношћу’’?. Жалиш се на личну аутодеструктивност увече када си
сама са собом. Да ли касно легање значи бекство од таквих опсесивних мисли из
вечери у вече, бекство од себе, ти се плашиш да пониреш у своју потсвест? . Жалиш
се на несаницу, депресију, зебњу, или повремено апатију и замор, страх. ( Од кога, од
себе?). Да ли се плашиш да увече будеш сама са својим аутодеструктивним мислима?
Да ли разумеш откуд све то?

Да ли се Дрина може променитги, да ли може постати целовита личност? Не губим
наду да је могу освестити. Ставих пред њу нови текст:

“Суштина твога проблема.је у следећем: ти повремено патиш, јер поједина твоја
дела из интимног живота нису у складу са оном правом Дрином
Суштина је у следећем, мораш се пробудити, морају се освестити и спојити у једно,
различите фазе у твојој личности. Она методична и промишљена Дрина на твоме
радном месту, и она инфантилна распојасана импулсивна Дрина, у потрази за нечим
што покушава да оствари на начин који је ипак њој туђ, понекад врло узбудљив, али на
крају изазива грижу савести и дубоке растрзавајуће море и разочарења.
Уколико у томе успеш нећеш постати мање женствена, напротив.
Упознај саму себе, без страха од себе. Нећеш нимало изгубити у твојој лепршавој
женској нежности и заводљивости, напротив стећи ћеш ново стање духа, нову
пробуђеност и свест, нову врло необичну женску привлачност.
Постаћеш свој господар. Уместо да будеш робот неуротичног и психотичног, и злонамерног подмуклог окружења. Јер као таква, повремено импулсивна и инфантилна жена, бива од мушкараца виђена као нешто што не инспирише поверење и стабилност. Удаље се.А ти си врло привлачна и у сваком погледу ваљана особа. Када то успеш, а то можеш са мало труда, кренуће ти и финансије, породица, радно место, деца, родитељи, здравље, односи са другим.Знај да ћеш бити у великој заблуди ако на ово у себи одговориш: Пароле, пароле, дајте ми новац.“

Она је узела овај текст и брзо га прочитала. Није се ни удубила, надам се да јој је ипак
нешто од тога остало у памћењу. Био сам дубоко разжалошћен, кад је лист узела у две руке, устала са клупе, и стојећи га театрално импулсивно као робот, исцепала у ситне папириће, и бацила га тријумфално у оближњу корпу за отпатке, цело време се смејући гласно. Била је врло расположена: ,, Немој ме мењати, мени је овако дивно“.

А жали се да је повремено на ивици безнађа несреће, да помишља на самоубиство?

Дрина ми је тада личила на источноевропског гаатрбајтера на раду у Француској, из
драме Вацлава Хавела, који је дошао тамо и годинама мукотрпно радио, сневајући да
заради и да се врати у Пољску да помогне себи и својима. И када је зарадио новац, због
нечега разочаран и љут на своје сроднике, устаје,вади ташну са папирнатим
новчаницама и све их исцепа.

Или су жене и мушкарци другачији?

Дошла је у мој стан да учимо француски. Чим је села на кауч, устала је, скинула блузу
и грудњак, стала је пред мене: ,,Погледај ми пажљиво дојке, да ли негде има неки
чворић.“

Преда мном је стајао савршен женски торзо, како су многи казали у њиховим књигама-
дојке које одолевају земљиној тежи, тако лепе женске дојке скоро да нисам никад
видео“. пружих руку да јој покажем једну малу плавчасту веницу. Она ме строго опомену:` Не смеш ми ни дотаћи дојку “.

Нисам могао да се савладам. Она зграби хаљину:,, Ако се не смириш, одмах одлазим“

Почели смо француски, она се нагло упути широком лежају, који је мамио, није могла
одолети. Од почетка ми је јасно да је она сексулно неизживљена бујна жена, гурана у
изолацију и сексуално лишавање.

Добро, ако је тако, зашто ме спречава и у најмањој иницијативи да се понашам као
мушкарац, да остваримо у кревету оно што сањају мушкарац и жена.

Сматрам да она није довољно умешна у опхођењу са мушкарцима, поготову у кревету:

,,У психологији брака и љубави стоји, да мушкарац и жена треба да разговарају, да тако
угоде једно другоме.

,,Знам ја све то“`скоро да ме прекиде.

Глуми? Шта? зашто? Ко је шаље?

Нисам никакав мекушац. Али она крајње енергично заустави сваки мој љубавни
покушај.

Никад нисам био у оваквој ситуацији!
.

Послао сам нову поруку на њену емајл адресу: “Communication et presentation, на
страни 4 је текст који смо ти и ја разрадили Les dix comandements en vue d`obtenir
une bonne communicatione. Један од твојих кључних проблема су “ глуви телефони“, не
мислим на телефонске апарате, него на твоју склоност да импулсивно и пребрзо
погрешно процениш стварност и људе. Овај текст ће ти помоћи да почнеш о тој
твојој несавршености да размишљаш. У прилогу Моралност-из уџбеника психијатрије доктора психијатра професора Марића ( са којим ме веже дугогодишње познанство, скоро пријатељство, заједно смо разговарали на телевизији поводом публиковања моје књиге КАЗНЕНА ПСИХИЈАТРИЈА- КО ЈЕ ОВДЕ КУД) .Моралност је пре свега предмет психологије (психијатрије), а мање моралности као филозофске категорије. Коригуј се , ти то можеш. Reveille toi! Давно си уснула. Не очекуј да те други победе, оствари највећу животнупобеду: ПОБЕДИ САМУ СЕБЕ. И спаси себе и своје најближе. Јевреји кажу: “Помози три пут, а ако се не исправи, гурни низ воду.“ и “Ко воли свакога не воли никога“. Ако ово проучиш, послаћу ти следеће текстове.

Ушла је право са врата и у зимском капуту и ципелама се испружила као полумртва,
као поражена војска, легла преко целог кревета. Али не уздуж него попреко

,,Одахни мало, ти си се предао само француском“, скоро да ме прекори.

Открио сам да она има поодмакла знања из француске граматике. ,,Стигла сам до
треће године студија француског на Филозофском факултету у Београду , и напустила
због породичних обавеза`.

,, Којих?“

,, Дуга прича, била сам у браку са Афганистанцом, имам сина и ћерку са њим
близанце“.

Додају се нови делови слагалице.о њеној необичној личности.

,,Све ћу ти о Недиру испричати, али хоћу да учимо француски, И то до краја године“.

Дрина је дошла следећи дан увече. Није то био састанак као они ранији, нешто друго, на први
поглед без жара да се поново почињемо да виђамо.

Али ће се видети тек 2007.године, дакле за две године, да ће неке ствари кренути у њеном
животу кренути неким другим токовима.

Назрех у цртама њеног лица некакв немушту поруку, да расплет тек наилази.

А до кога је почело да долази крајем маја 2007.године, када у Београд дође дуго топло лето.

Зашто тек кроз две године? Због чега је настала двогодишња дуга пауза? Да ли ми је
недостајала?

Ми смо сви запали у теме часовника, време стоји, или нам га неко краде

Мало по мало, она поче да се поверова, али на француском.

После гимназије у Далмацији, у Београду је завршила студије оријенталних језика на
Филозофском факултету. На неком скупу невладиних органзација у Београду , Ром младић
кога је упознала на Ади, јој рече: ,,Да те упознам са Недиром , ајде брате Надире бре, брате,
дођи брате овамо`, повуче за рукав скоро грубо црнпурастог млађег човека“ .

Дрина застаде, присећа се:,, Одмах сам препознала да није Ром, имао је благо
искошене очи, и црну косу, али светао тен, као наши људи, повисок и мужеван, да није
било тих азијатских очију, мога би лако проћи као Шумадинац. А он Афганистанац“,
насмеја се гласно.

,, Како је дошло до брака“?

,,Недир Шафаров је рођен 1946. године, дванаест година старији од мене је повремено
долазио у Боград, виђали смо се, и на крају ступим у брак 1990.године, имала сам тада
32 године, а он 42, а сина и ћерка је рода донела на свет 1992.године“.

Она се брзо зближава, тај брак, очигледно није био добар избор, она се развела,
спомињала је раније да је са разведеним мужом имала велике неприлике, различите
културе, он је тајанствен човек у мутним ковитлацима и заплетима, бивао би често
одсутан, није причао где, нервозан, љубоморан, жали се да је био насилан, обраћала се
центру за социјални рад, судовима, полицији.

,, Недир је врло мистериозан човек, овде у Србији њему су свугде врата отворена, он
уствари није рођени Афганистанац, његов отац.Карим Шафаров је из бивше совјетске
републике Таџикистан, био је безбедњак, један од поверљивих ослонаца Москве у
.Душанбеу, главном граду Таџикистана, и то онај један од најповерљивијих,
учествовао у Отаџбинском рату, рањен у бици код Стаљинграда“

Извади ми слику Недировог оца, иако црномањаст косих очију, прави строги
црвеноармејац.

Чудно, како она познаје гео-политику Централне Азије и историју: ,, Још прошлог
века Русија и Енглеска су се бориле за превласт у Централној азији, Русија је стигла до
граница Афганистана и Ирана, али није тамо продрла, у Таџикистану и Афганистану се
говори персијски дијалект, као српски и бугарски. Енглеска је држала Индију све до
1947 године. Током Хладног рата су Сједињене Америчке Државе и Совјетски
Савез борили за утицај у Авганистану, што је довело до крвавог рата
између муџахедина („свети ратници“) које је подржавала Америка, и власти коју је
подржавао Совјетски Савез, у којем је животе изгубило више од милион
Авганистанаца.“

Делови слагалице се слажу:,, Недиров отац зна афганистански, сличан тачишком и
персијском, одлично је уведен, послала га Москва у Афганистан“’запитах је.

,,Да, Шафарови имају родбину у Афганистану поред саме границе са Таџикистаном “,
сазнах, сценарио ми постаје све јаснији.

Она ме погледа значајно, њен француски бриљира.

Кo је ова жена?

Болује од далматинског комплекса, читајући између редова чини ми се да им се
улизује? Водила ме у Земун у неколико наврата, и то по правилу близу католичких
обележја овога сликовитог, и мултиетничког града, мисли да ја не препознајем њене
улизичке мисли, толико јој је стало до учења француског језика, да га научи течно, да
јој на споменику стоји “ Знала је француски“.? Носи најлепше успомене из путовања по Француској и Италији, Дружила се са страним дипломатама, у небо окива интелигенцију и шарм француских дипломата.

А запослена у значајној државној установи.

Сада сазнајем нове детаље, као у неком узбудљиом шпијунском роману.

Како, она вајна обавештајка а нема новца? Проси?

Настави исповест ,,После Другог светског рата је дошло у Таџикистану до побуне
против Совјетског савеза, па онда и 1992 након распада СССР-а, подбадали их
Енглези , Карим Шафаров је био поуздан и поверљив човек Москве“.

Застаде и рече оно што сам и назирао да ће бити: ,,Није се званично одрекао Незира,
али неће да га види очима, сматра га за отпадника.“

Дрина ме је посматрала искоса, као да је то сада нека друга жена преда мном: ,,Та
Недирова бела кожа и светла боја очију потиче од смеђе светлооке мајке Украјинке,
црне косе, по оцу поунијаћене православке, из Одесе, потомка српских досељеника у
Украјину на територији такозване Славеносрбије. Има ту још неких замршених ствари,
мајка његове мајке је била Кримска Татарка, чија породица је након Другог светског
рата исељена из Крима .у Узбекистан, због наводне сарадње са Немцима.“

,,Надир је трагично распет између свога сложеног порекла, он не зна ко је, да ли је
Муслиман, он је шиит, а не сунит, да ли је Таџик, Персијанац, или Словен, или је
Татарин турског порекла, има симпатије за Словене, Србе, понекад и за Русе, нарочито
симпатише Иранце, али Русе почиње да презире, одбацио је руски наставак “ов“, сада
се презива Шафар“, одахну.

Настави занимљиву причу.,, Због промене презимена се гадно завадио са оцем
русофилом. Понекад је против Јевреја и Израела“.додаде. ,,Надир је пао под утицај мајке ,по мајци Кримске Татарке, она као поунијаћена православка љуби папучу Папи, Хохоли ( погрдан назив за Украјинце од стране Руса) не воле Русе, а два скоро иста народа. Причала му је мајка од рођења све најгоре о Русима, да су током Другог светског рата, иако је велики број Кримских Татара служио у Црвеној армији и учествовао партизанским активностима на Криму током рата, Совјети казнили целу популацију Кримских Татара, постојање Татарске легије у војсци нацистичке Немачке и колаборација татарских верских и политичких вођа са Хитлером , послужило је Совјетима као изговор да прогласе целокупно становништво Кримских Татара за сараднике нациста.`

. Како она све то зна? Ко зна са ким се она све дружи?

,,Муж његове мајке, његов отац, Таџикистанац, ортодоксни човек Москве, са чином
пуковника НКВД , се са супругом често препирао, претио јој Сибиром, злостављао је
физички, на крају је без трунке сажаљења отпремио наглавачке у Сибир, развели се“
погледа ме.

Дрина настави: ,, Његова мајка је била задрти не само русофоб, него и анти- семита,
кривила је Москву за истребљење милиона Украјинаца за време такозваног
Голодомора, великог помора становништва на територији Украјинске
СССР током 1932. и 1933. током глади која је задесила такође и у Другом светском
рату“

,,Занимљиво“, подстичем је. ,, Недир обожава Хезболах“, сазнах изненађујући податак.“
Хезболах је шиитска терористичка организација, Недир је шиит“? питам је. ` ,,Ама њега нико
не узима озбиљно, гледају му кроз прсте, ћалов, његов старији рођени брат је високи
функционер у Афганистану. Рах…………“,

Дрина овде застаде поче да муца , не уме, не може да изговори име, започне Рах, па понови
Рак, па на крају изусти нервозно“ у Рахмањиновој влади“.

,,Ниси исправно изговорила име, Сергеј Рахмањинов је био руски композитор јеврејског
порекла, другачије се зове председник Таџикистана“ .

Она се дубоко замисли, удуби, и присети се: ,, Да, сетила сам се, зове се Рахмонов, председник
је владе у Таџикистану“. Па додаде: ,,А други брат је утицајан у Кабулу“.

,,А што га овде у Србији подржавју“? није ми јасно.

,,Због утицајне браће, сматрају га као неозбиљног, он то прича о Хезболаху, али никад нје
сарађива стварно са њима, али их повремено контактира, он је понекад лакомислен.“
Смејала се безбрижно: ,,Недир је нека врста шаљивџије, незванични “attache inteрнаtional“, он
ужива у тој улози, за себе понекад каже у шали да је Џемс Бонд, воли да има новца, жене око
себе, да му се сви клањају. Шта сам све претрпела од њега, причаћу ти.“

Застаде. па кратко додаде:,, Титрају му овде због утицајне браће због добрих односа са
Афганистаном и Таџикистаном, али нарочито јер тргује дрогом из Афганистана, а вероватно и
оружјем“.

,,О чему се ради са Афганистаном“ ?, кушам њена сазнања.

,,Причају празне приче о дроги, тога има али то није битно, много је битнија гео политичка
позиција ове земље , али мени то није кључно, најважније је оно што се не говори, ова земља
је баснословно богата природним неоткривеним нетакнутим ресурсима. Па ко пре ђевојци
његова ђевојка.

-Дрина је нестала. нашао сам у мобилно м кратку пор уку: Отпутовала сам у Афганистан. не
знам када се враћам“

Изненада се вратила као што је и отишла. Схватио сам да не треба да је било шта
питам.

Причала ми је у стану. Путовала сам са њим у Таџикистан, па у Афганистан, стари
совјетски авион на проппелере нас је као ћира дрмусајући се спустио у Душанбе. Из
авиона бескрајни високи врхови губе се небу, свугде се бели снег и лед, где ти људи
живе?. У муслиманској држави а свугде ћирилица?.Знају га цариници, пилоти,
полиција, сви му се клањају, обраћају му се на руском, таџичком, Недир зна и руски и
украјински, а српски течно, лако научио“.

Ужива да се присећа: ,,Са њим би се некако могло живети, али уме бити
неподношљив, до крајњих граница је сумњичав, љубоморан, ко зна шта му се све
дешавало у животу, ноћу често јауче из свег гласа, све се ори, као да му неко дере
кожу, а када се пробуди ничег се не сећа, казао ми је једном да сања ужасне снове“.,
исповеда Дрина своју несрећу.

,,Када је смирен и расположен онда је диван, имао је обичај да запева познату
туркменску песму на руском“ Толка у љубимој могу бит такие необикновение глаза“(
Само у вољене могу бити такве необичне очи), певао је једном пред мојим
родитељима, они су се сетили, ова песма је била врло популарна у Србији 1950-их
година“.

,, Он је шиит, а Туркмени су сунити, Туркмени су турцијски народ, а његови Таџици
припадају перијској групи народа, као и Афганистанци, “ радознао сам.

,, Мајка његове мајке је била Татарка, турцијска нација, отуда Недиру симпатије за
Туркмене, он је шиит, али већина Таџика су сунити“.Настави: ,,Турцијски народи из бившег СССР-а су например Туркмени, Азербејџанци, Узбекистанци, Чечени, има још и других, то нису Турци, али су слични међусобно, као ми словенски народи. Велико Турци су крвожедни према Русима, хтели би да ујединесве турцијске народе у велику Турску, криве Русију да не да, од тога нема ништа, као и од сна да Русија све Словене уједине у једну царевину“

,, Недир се непромишљено повремено дружи са онима из Хезболаха, после сусрета са њима
би скакао у сну, урликао“, сазнајем нове детаље

,, Рећи ћу ти нешто интимно, он је мужеван, али не увек, чак не често, понекад, бејаше и тога
у почетку па после нестало“`, сазнајем делове слагалице.Смешкајући се осветнички настави:,,` Таман у кревету крене, почне да се у њему буди жесток мужјак, онда застане, почне да се чешка по лицу, скаче из кревета и сваки час јури у тоалет.Тропа, ништа није могао да уради, клоне“, Дрина окрену шаку на доле победнички, скоро да се загонетно смешкала.

,,Не лези врежа, то би га разбеснело, скочио би из кревета и почео из све снаге да узвикује
“Алаху акбар`, он сматра да му то неко намерно чини. псовао је на руском, арапском,
таџичком, турском. Неколико пута је у наступу беса све поломио у стану, што се могло
поломити“ изненађен сам, али схватам. Усред зиме, напољу је било минус 15 степен целзијуса, беснела је кошава, после неуспелог покушаја у кревету, ван себе од јарости је излетео го на терасу, и отуда почео да псује и прети суседима, да баца предмете на тло, и нама је претио да ће нас све поклати“.

Настави: ,, Ћерка дохвати кључ и закључа терасу, дуго није могао ући, ушао је ништа му није
било голом на тераси.“

Дрина стави очајна главу у руке: ,, Убио ми је сина, војника, када сам била трудна сумњичио
ме је стално да то није његово дете, обори ме у кревет, ударао ме из све снаге по стомаку,
настала сепса дете мртво рођено. Више пута ме силовао“.

,,Откуд Недир Шафаров у Афганистану“ ?

,,Његов отац Карим Шафаров , као што сам ти већ објаснила био тајни агент НКВД
у побуни против Москве у Таџикистану, а обављао је специјалне задатке у
Афганистану у рату између СССР-а и САД, где има и родбину. Па је тамо довео код
родбине Недира и браћу“

Уместо да упитам где је сада Недиров отац запитах је: ,,А где је сада Недирова
мајка“?

,,Јармила , тако се она зове, је била у Сибиру, изашла је тешко оболела, дијареја,
бешика, ледара, спасли су је рођаци Татари исељени са Крима у Узбекистан, сада живи
код родбине у Узбекистану.“

,,Па , јели Недир са њима одржава контакте“

,,Ни говора , никога од родбине не посећује, сасвим се отуђио, не даје алиментацију
деци, нити се бине о њима, подивљао. Без икаквих тешкоћа сам добила родитељска
права , није се ни појавио на суду’“.

Разбијена породица, видиш шта чине бољшевици, и теби лично је растурена
породица“, упућујем је.

,,Па и теби је“ насмеја се кисело.

Када и други трпи слично, лакше је.

,,Где је сада Недир“?

,,Бријао се, једанпут када смо били заједно, сада нисмо, мало се посекао испод доње
усне, он често тамо мало штрецне бријачом, зацрвени се, кап крви капне, то га одувек
ужасно нервира, кад год се брије посече се мало, једном се мало више сецне, крв се
мало зарумени, неће да стане, он побесни као никад раније, удари руком из све снаге у
огледало, пуче као мала бомба, прсну стакло, улетех у купа тило, свугде стаклићи, руке
и глава му у крви. На срећу брзо су га зашили у болници, замало да му је стакло исекло
вене“.

,,Где је сада“?.

,,Отпутовао је недавно у Техеран, авионом преко Истамбула , враћа се за месец дана“,
сазнах.

,,Не иде да види оца, мајку, браћу“ ?

,,Ама не, тај само мисли на себе“

Тек након ове опаске сам сазнао више откуд они, Таџикистанци у Афганистану

,,За време деветогодишег Совјетског рата у Афганистану Совјетски Савез је подржавао
владу, док су побуњеници добијали помоћ из многих земаља, укључујући и Сједињене
Америчке Државе и Пакистан.“.

Погледа ме као професор :,, Ону грешку коју су направиле САД у Вијетнаму је
направио Совјетски савез у Афганистану. Совјети су хтели да у Афганистану заведу
марксисзам, али се то тамошњим ортодоксним муслиманима није свидело. Моћне силе
су то искористиле да изазову народ против Совјетског савеза.“

Очи су јој сијале, лукаво се смешкала, она има неодовољиву потребу да бриљира, да и
нада мном доминира, овога пута знањем гео политике.

Расприча се.,, 7. јула 1979, СССР је послао падобрански батаљон као одговор на захтев
авганистанске владе, Недиров отац иако већ старији човек је већ пре тога тајно прешао
границу са Афганистаном, граница Таџикистана и Афганистана је порозна, на југу
Таџикистана су стациониране и дан данас руске трупе.

Његов отац се борио против талибана, анти совјетски настројених, нашао се у Кабулу, у Председничкој палати. Однекле нешто фијукну, осети оштар бол у оку и паде на тло. Укривени снајпериста му избио око. Не зна шта се са њим даље дешавало, не сећа се где је био месецима, нешто се присећа, зидови пуни паучине, неки људи су се смењивали, неки добри, други зли“

Настави: ,,Недир је нешто начуо од оца, сазнао да се његов отац на крају нашао у огромном разапетом шатору, није било хладно, стално су доносили раскомадане и тешко
рањене. Карим је прекаљени ратник и .обавештајац, виђао је он и горе. У бунилу је
слушао свакојаке људе. Неки су га још са врата шатора гледали сумњичаво, као преко
нишана, други се смешкали благонаклоно, “ по нашки“.Разуме он различита наречја и
дијалекте персијског, фарси, парси, дари, таџички, који се говори у Ирану,
Таџикистану, Узбекистану и Афганистану.

,, Знаш, то су персијски језици, као што су словенски“, она то све зна јер је завршила
студије оријенталних језика. ,, Слушао је као у бунилу, за то тмурно време за њега, језике хазараги и пахлавани који се говоре у Афганистану, дехвари у Пакистану, бухарски у Узбекистану. понекад пакистански и приучени енглески како говоре Пакистнаци. Мудри обавештајац је за сво време ћутао, ни на једно питање није хтео да одговори“.

,,Будале не треба призивати, саме дођу“ збуних се њеним луцидним речима.,

Дрина настави ,,Дође пред њега насмејан млад лекар, обрати му се на руском- Kaрим, я твой
рождественик др.Шафар Шафаров, “,( Кариме, ја сам твој сродник, ја сам др.
Шафар Шафаров), казао му је да му је оперисао очи, да га овде у Афганистану чекају
његова три сина.

Карим је погледао опрезно око себе. Из великих шаторских врата, заједно са јаким
сунчевим зрацима што продреше у огроман шатор, су нарастале две велике сенке,
искрснуше пред њим људске прилике, пред Каримом су се појавили насмејана његова
два сина..Пали су му у загрљај.

Кариму су удариле сузе на очи. Проговорио. је смушено. Сместили су га у кола и
одвезли у нови дом.

,,Сада је стање у Афганистану конфузно., Недиров отац је већ у позним годинама,
оронулог здравља11.`
`
Сазнајем нове ствари о Недиру. ,,Он сматра да су западне жене лаке, курве, и да су
западњаци шоње што то дозвољавају, секу грану на којој седе, страда наталитет. За
Српкиње стално презриво понавља, као папагај “курвице“.. Словенске жене су лаке и
површне., њих је.. е ко стигне, Албанци, Бошњаци, Чечени, Казахастанци,Турци, само
најаше“. Настави:,, Убеђен је да светом полако почињу да владају муслимани,, и да је њихова превласт свршена ствар“.

Опет ми је казала:“ Тu es mon petit fils“ ( Ти си мој унук). Она уме бити врло духовита
. ту није било алузије на моје године. Она чезне за породицом.

Одговорио сам јој искрено оно што стварно мислим: ,,Да је између тебе и мене разликау годинама мања, и да смо сада у годинама када се заснива породица и добијају деца,
имали би складан и сретан брак. “

Настали су проблеми у њenoj породици, са децом, нарочито са оцем. Финансије,
здравље. Она запада повремено у депресију.А онда се развесели.Да ли је то биполарна
депресија?

Децембра 2006 сам сам упутио Дрини следеће речи: Две хиљаде шеста година је за мене у знаку речи: VICTOIRE! Et pour toi?

Од Дрине сам добио поруку на мобилни, да предлаже паузу. Од тада сам престао да јој
се јављам.

Дрина ми је када сам је сусрео прв и пут, у чамцу на Дрини, била сасвим другачија,
сада је видим као неку другу особу. Људи носе образине. Можда неки глуме. ? Или се
споро отварају, затворени су у себе?Изнурени, многи су у истинској кризи идентитета.

Читалац ће видети да сам Дрину срео поново маја 2007 на Ади, на Макишкој страни.
Чему је претходио изненадан сусрет са њом у аутобусу 59 , наспрам зграде Општине
Раковица.Тада је настао нови заплет.

Враћао сам се аутобусом 59 из ресторана “ Мак Доналдс“ на Видиковцу, где сам се сусрео са рођаком Надом Дангић . Нада је ћерка чувеног четничког војводе Јездимира Дангића.

Изнад мога седишта у аутобусу стаде Дрина, препознао сам је још из даљине, као да се пришуња, усправи се нада мном, скоро самоуверено због нечега, као да хоће да ми стави немушто до знања да хоће због нечега да ми пркоси. Са њом је стајала девојка скоро дете, био сам затечен:,, Ово је моја ћерка“.

Једном приликом ми се изрекла на Ади, да има близанце, ћерку и сина. Није ми јасно то о њеној деци. .

Деловала је збуњено, као да је постиђена ме је посматрала испитивачки испод ока, процењујући моју реакцију.

Утом се отворише врата на мојој аутобуској станци, поздравих се са њима и изађох. Она рече: ,,Јави се“.

Оне одоше, наставих да се присећам. Њена кћерка је изразито црнокоса и црномањаста, али тако, тамнокосих има и код нас, не често, али то се не види у Србији да су они другачији од осталих. Србија је земља где је брат црнокос, а сестра природно плавокоса. То се овде не запажа као необично, једноставно, то нико не само да не запажа, него томе не придаје било какву пажњу. Дринина кћерка је изразита црнка, али њене очи су некако мало другачије него ли што је то уобичајено овде, мало искошене. Или ми се тако учини? Да то није тако зато што јој је отац Афганистанац?

Дрина је дошла следећи дан у моје суседству, из даљине сaм jе видео испод капије парка, као малог славолука, у Борској улици, преко пута Топлане. Није то био састанак као они ранији, нешто друго, на први поглед без жара да се поново видимо.

Али ће се видети ускоро, да ће све кренути неким ранијим током.

Обрадовах се, назрех у цртама њеног лица некакву немушту поруку, да расплет тек наилази.

А до кога је почело да долази крајем маја, када у Београд дође дуго топло лето.
Она тада долази на Аду, када и ја. Она би понекад долазила на исто место на Макишкој страни где бих ја понекад навраћао.

Због нечега бих пожелео повремено да променим плажу. Али то би било само на кратко, ипак се најбоље осећам тамо преко пута, са оне стране језера, тамо где се налази мала такозвана “пензионерска“ плажа.

Како да је наведем на разговор о њеном мужу Афганистанцу, шта се сада са њим догађа?
О том потом.

Данијела је љупка жена, иако је близу шездесетак година, пензионисана је новинарка Радио Београда, седели смо у наслоњачама поред саме воде, лево од нас, брзо се усмеривши ка води, је њихајући се ходала Дрина, висока и витка, још увек изузетно привлачна, мушкарци су је загледали и стално је салетали.

У брзоходу се окрете ка мени, узвикнувши гласно моје име, скоро заповеднички, као да хоће да ми стави до знања, као да сам ја њен посед, или да због нечега покаже Данијели да ћу се одмах определити за њу, и да ћу Данијели истог трена окренути леђа :“ Дођи“.

Нисам стигао ни помислити“ женска сујета“. али се сетих тога мало касније, обе долазе годинама на ову плажицу, можда јој је Данијела некад стала на жуљ са неким мушкарцем, па јој Дрина сада враћа мило за драго, све она памти.

Нисам могао да одолим, признајем себи да је Дрина још увек запретена негде у мојим мислима, нисам је заборавио, мада о њој ређе размишљам, али њен лик и њене речи негде у потсвести трепере, као мали поточић, који би се повремено излио на површину моје свести. Почела би мала ватрица да се развија, у пожар никако, шта ми то треба.

За ове скоро две године без сусрета скоро да ми никада није падало ни на крај памети да је позовем.Упознао сам је добро, после почетног заноса сам убрзо схватио да смо ми ипак два различита света, мада има толико сличности и заједничког међу нама. Чему губљење времена са њом, она је толико млађа од мене, има друге мотивације, животне циљеве, имам важнија посла у животу?.

Ипак, савест ми је мирна, према њој сам се понашао искрено и добронамерно.Не желим више да је мењам, и да исправљам криве Дрине.

Чак за ове скоро две године нисам ниједном загледао у њен Феисбук. Она се изванредно разуме у механику компјутера и интернет. Када је једном била код мене, села је за мој компјутер и проучавала, тражила пасворде мојих налога, нисам обраћао пажњу, сматрам да немам тајни. Када је отишла све моје пасворде сам изменио, не желим да ме она надзорава.

Моја стратегија понашања са људима, и женама би могла бити изложена жестоким критикама. Јер сматрам да са женама, а ја жене још увек видим као жене, упркос мојих година, треба имати јасан и искрен став.

Што је противно саветима појединих модерних психолога љубавних односа, који предлажу манипулативну тајанственост.

Неко би могао да ми пребаци старомодност, или виђење односа на релацији мушкарци-жене из перспективе мојих поодмаклих година.

Свој став по овом питању браним аргументима. Живимо на врло деликатним и трауматичним просторима, и у врло смутним временима. људи су не само изнурени, или остарили, него су и сиромашни, притиснути бригама и свакојаким неприликама, што је оставило дубоке ранљиве трагове у душама.

У оваквим кризним ситуацијама и друштвима, где су људи узнемирени и сумњичави, се ствара врло погодно тле за ремећење међуљудских односа.

У Србији царују погрешне процене. Сви сумњају у све,

Да ли је у једном оваквом друштву, не може се рећи параноичном, понекад да употребим
психијатријску номинацију, параноидном, где је ипак честа болешљива сумњичавост, сврсисходно заговарати приликом упознавања, и зближавања између жена и мушкараца, и уопште речено, уношења у међусобна општења нејасноће, енигме, ребусе?

Не, никако, мој је закључак. Јер су особе таквих психологија склоне да изречено А, схвате као изречено Б. Настајали би безбројни и бескрајни “ глуви телефони“. Неко са најбољом намером нешто саопшти, друга страна то схвати сасвим другачије као повреду, или увреду.

Познато ми је толико упропашћених веза, које би да се другачије поступало, биле успешне, не само када се радило о женама и мушкарцима мојих година, него и средовечних, а да не говорим о младим.

Уместо нејасности или тајанствености, или пак и покушаја манипулација, треба ставити на сто отворене карте. Не баш одмах, или убрзо, или у потпуности, али постепено.

Толике неприлике, још и љубавни јади! И то у мојим годинама? Да ли ја себе видим објективно?

Зато сам Дрини дозволио да сазна моје лозинке и податке о моме личном рачунару. Имао сам у њу поверење у том моменту. Али сам се питао: да ли их она може злоупотребити? Да ли она заслужује моје поверење?

Установио сам да је она изменила слику на десктопу мога рачунара, ставила је пејзаж Хвара, читалац се сећа претходних поглавља, она је због нечега дубоко повезана са Далмацијом и тамошњим људима. Њој импонују Хрватска, Далматинци, католичке цркве.

Убеђен сам да прати ко све улази у њен Феисбук, видела би и мене, можда би због тога доносила неке своје закључке и развијала стратегије, које мени не би одговарале.

Био сам непажљив, када сам се у стану удаљио у суседну просторију, брзо сам се вратио, предосећајући да она користи моју кратку одсутност да зграби нешто, да сазна више о мени? “ Зашто си узела мој мобилни“, скоро да је прекорих. “ Само сам хтела да га померим, да на његово место ставим уџбеник француског“, она уме савршено да слаже, док трепнеш, и у томе је врло вешта. Никакави очигледни контраргументи не помажу, увек би морало остати онако како она каже. стога никад нисам ни помишљао да се са њом прегањам и да је убеђујем у супротно.

Она не мирује, стално је у покрету, акцији. Шта ради, чиме се бави?

Тако ме потсећа на врло необичног дечкића који на плажу долази са баком.
Бака је негде отуда са Југа, од Пирота. Овај дечко, можда има око 6 до 7 година плени пажњу свих присутних. Можда би неки рекли за њега, зато што је стармали. Он је необичан пре свега јер је сувише зрео и мудар за његове године. Врло је самоуверен и убеђен у своју супериорност у односу на његове вршњаке, али изгледа и на одрасле. Оно што највише пада у очи, то је његова невероватна убрзаност акција и мисли, не може да седи мирно, стално му надолазе нове идеје, речи, поступци, али све што
започне, он и заврши. Занимљиво, све што он уради и каже има своју тежину.
Око њега би се окупљали докони купачи, запиткивали би га, и забављали се са њим и његовим духовитим опаскама достојним зрелом и мудром човеку.

Видео сам у моме животу још таквих малих мудраца, да не кажем вундеркинда.

Дрина је врло мудра и надарена. Убеђен сам да је и она када је била дете, исто тако била центар пажње и дивљења њених блиских и познаника, као и овај дечкић.

Упркос што је давно напустила доба детињства и и истинске младости, она је још увек препуна енергије, духа, полета, свакојаких идеја. Не може да се скраси на једном месту. Јури са једног краја плаже на други. Или разастре простирку, и изложи своје тело сунцу. Али ће томе претходии читав ритуал, припрема, процењивања места, избора позе тела, бриге о видокругу.За њу је врло битно да њен поглед обухвати целу ову плажицу и све присутне на њој. Све она види, има она своје привлачне објекте и субјекте, прати их врло пажљиво где се крећу. И подешава своје понашање и искораке плажом у зависности од сагледавања тих параметара.

Она је врло прорачуната. Али кад је смирена.

А често није, онда би била импулсивна, наједном би ме запрепастила својом површношћу. Био бих разочаран њом, као да је тада била преда мном нека друга особа.

Дружећи се са њом, закључивао сам једно: Овако надарена особа, која може бити врло корисна заједници, а гурнута је у убрзано духовно растакање. Али то је овде масовно.

“ Ми смо сувишни људи, овде на Балкану постоје сувишни људи“, као да чита моје мисли.

Брзо се одвојих од Данијеле, приђох јој.

Тако је настало ново дружење.

Врло занимљиво. Све је почело испочетка. или боље речено, наставили смо тамо где смо стали.

Шта се то десило са мном?

Као да међу нама досада није било никаквих неспоразума? Осећам нову топлину, као да неко поново почиње да ложи оне раније емоције, мисли, најинтимније снове, она ми се чак завлачи и у ноћна сањања.Не желим да се враћа оно од раније. Али шта ми смета да се са њом повремено дружим, без обавеза?

Она је тако привлачна.
Враг не спава, као да је нека невидљива војска навалила са свих страна, као да ми неки невидљиви свирац свира најзаводљивије мелодије, као морске нимфе занетим морнарима?

Неће ме опет навући на невидљиве подводне хриди?

Нашли смо се опет код мене. Узела је књигу Пјера Дакоа“ Чудесне победе савремене психологије`,прочитала је одељак о духовном посрнућу модерног човечанства.

Иста је, врло мало се угојила. Али је њено тело и даље беспрекорно. “ Имала сам кратку везу са таксистом, срела сам га у супермаркету, млађи је петнаестак година од мене, све је ишло брзо, неки змијаст вијугав тип, сав истетовиран, љигав“.

Био сам опет зачуђен. “ И шта је са њим`?

,, Одвео ме у стан, ниједном ми се више није јавио, а ево прошло је скоро месец дана. Шта он мисли? Шта чека? Није ништа нарочито у кревету, данас је модерно да се брзо зближи“, убеђена је да је у праву. “ Шта је то са њим, наиђе, будемо заједно, и више се не јавља? Све ми је досадило, помишљам на манастир, како се то ради“? “ Мог оца је у марту стрефио страховит мождани удар, био је месец дана у Болници “ Свети Сава“сада се брзо опоравио, ипак је он врло виталан и отпоран. Али се нешто десило, ноге више никад неће моћи да користи, у колицима је“, не могу да верујем њеним речима. али истовремено нисам ни зачуђен, мало мало па се неко шлогира или доживи инфаркт.

,, Али влада рукама, шта би ми без њега, он зна све занате, испекао на броду, струја, водоиинсталације, техника, грејање, ТВ, радио све могуће поправке зачас уради, све тај зна и зачас уради“.

,, И сада када је у колицима“?
,,Иде колицима, креће точкове брзо рукама, мало га подржимо уздигнемо га мама и ја, или деца, да дохвати места где треба да поправи“, каже она мирно и задовољно.

Размишљам о њеном оцу пуковнику ЈНА и заповеднику бојног бода на Јадрану, шта је све ова намучена породица доживела након распада Југославије, ратова? `

Зар не постоји извесна паралела са породицом њеног разведеног супруга Афганистанца , чији отац је такође био власт, пуковник НКВД.

Мени сметају строге и непредвидљиве жене. Нисам био расположен. За мене су праве жене оне које су умиљате, интелигентне и духовите, разумне изнад свега, и да се са њима зна на чему је се.Дрина није никако таква. Ипак је заносна.

Видели смо се у неколико наврата на Ади, само једна жена је имала откривене дојке. “ Сматрам да је топриродно“, каже она, “ мало су ми се дојке опустиле, па не иде да их откријем“.

,, Не верујем да дојке могу да се опусте за непуне две године“, тако мислим. Сећам се да су њене дојке само пре две године биле у савршеном стању.

Нисам конзервативан, нити старомодан, али на плажама на Ади, сем на нудистичкој, се ретко где могу видети жене разголићених груди. Не треба штрчати. Медицина каже да су женске дојке гениталије.

Она леже леђима на врућ бетон, скиде грудњак и груди прекри провидним пешкирићем. Заиста су јој дојке биле заносне као раније. Пешкирић се помаче. Указаше се набрекле брадавице на бујним грудима,повукох пешкирић и дотакох јој као случајно брадавице, она се тргну, очи јој се скоро изокренуше, али ништа не рече.

Зашто није овако похотљива када смо сами у кревету? Као да би постајали залеђени када би били сами у моме стану, као да би неки невдљиви маг заблокирао наше хипоталамусе, центре сексуалних нагона?

Никад ништа међу нама није било, иако је полугола улазила у мој кревет. Није хтела.
А овде на плажи се узбуди? На погрешном месту и у погрешно време. Рекох јој то.

,,Све је у рукама судбине, не вреди се борити против ње, како је записано тако ће бити“, то је њен мени одавно познат став о судбинама мушкоженских зближавања.

Од овога додира њених брадавица сам запазио да се Дрина почела да мења према мени. Показивала је да је моји додири просто штрецну, да су јој много пријатнији него ли ранији, да јој пријају.

Сваке године почетком јуна одлазим у Узовницу на Дрину, тако ће бити и овога пута. Изнајмљујем овога лета кућицу Живка Матића, недалеко од засеока Крсмановића. Имам подоста ствари, драги рођак Милан Живковић ( томови 3-5), долази повремено у Београд, пошао бих са њим, довезао би ме до прага куће у Узовници.

Предложио сам Дрини да дође у Узовницу, на неколико дана.

Не одговара јој лош комфор, каже.

Нашли смо се у парку тамо нешто пре Титовог маузолеја на Дедињу. чекао сам је на аутобуској станици, сиђе из аутобуса са друге стране улице, из даљине ми се смејала радосно. Она због нечега обожава овај део Београда. тамо ме је и раније позивала. Показивала би ми фонтану, прсак водоскоком запенушане воде, потсети ме на Манекен Пис у Бриселу.

,,Тамо је споменик Српском војнику, који ми се јако свиђа“, показа на окруњену камену фигуру у парку. Да ли је то зов њеног националног порекла и патриотизма, кћерке високог официра ЈНА“?

Изгледа да она овде доводи и друге, и прича им исте приче?.

Седе на клупу. Било јој је пријатно. ,,Голицај моје табане“, то је јако узбуђује. Људи су уморни и под стресом, потребан им је мир и опуштање. И то што пре, одмах.

Она не може никако да се смири. ,,Хајмо“, устаде, кретосмо искрају парка.

,, У оној згради су 1980-их година биле просторије Данске амабасаде, преселили су се тамо ка згради ВМА, долазио сам овде на разговоре као дисидент, ту су ме једном ухапсили“, показах на зграду у полумраку.
]
,, Сада је Данска амбасада на Дедињу, тамо близу Војне медицинске академије“ она то зна. А ја скоро сваки дан пролазим поред те амбасаде аутобусом 59 када идем према центру града, последњи пут сам био тамо марта 1999.године, када сам узео визу за одлазак у Копенхаген на скуп ИСИЛ-а“

Када смо полазили у тролејбус, она ми се скоро пожали, како је неки усамљени младић претећи пратио приликом успона на Авалу, спасли су је случајни пролазници. Била је скоро у паници.

Да ли ми то све прича да ми стави до знања да су јој потребни моје друштво и заштита за шетње Авалом“?

,,Још не силују“ нашалих се, она је то схватила да желим да јој пребацим, да је се надала да буде силована, а да се то није десило. Увреди се, љутито окрете главу: ,,Удаљи се, седи тамо“, показа руком на топле камените степенице. Наиђе тролејбус. Неће због нечега да седи до мене, седе у удаљенији део возила.

Јуче док смо на Ади седели изнад ограде која одваја стазу шетача од језера, тамо на Макишкој страни, ми је испричала да је недалеко од ње, тамо код фонтане, са друге стране Аде, седео младић који је онанисао. Показала ми је руком како је то чинио, горе доле.

Зачусмо гласно крештаво грактање великог црног гаврана, који залепрша широким крилима, залебди у ваздуху као мали хеликоптер, испружи велике канџе, и спусти се на гвоздену ограду, као велики лептир на цвет. Она се узнемири:,,Донеће ми баксузлук, иди га отерај“, показа нервозно руком на гаврана.устадох и брзим кораком се упутих благом низбрдицом ка црној великој птици, она када ме виде залепрша крилима и одлете на другу страну језера, видесмо је како се спусти на удаљене гране високог ораха.

Отпратио сам је аутобусом до стана у улици Војводе Степе. Свугде су мирисале липе, поређала се стабла, истинска шума липових стабала. Она показа руком на високе расцветале липе: ,,Како дивно миришу, овде је најлешше доба године када процветају липе“.

Никад ми није дозволила да је допратим до зграде у којој станује. На растанку ми рече:,, Овде у суседству, доле наниже, има мали Кинески ресторан, имају врло укусне поховане ананасе и банане, када се вратиш са Дрине, отићи ћемо тамо “ Онда додаде :“А ту близу има мали кафе, врло је пријатно место“.

Још ми је казала и ово: ,,Једна моја пријатељица се доселила у твој крај, мало узбрдо Миљаковац 2, јако ми се свиђа твој крај, миран је и има много зеленила“.

Следећи дан смо се нашли на Ади.

Борисови родитељи су 1995.године избегли из Книна, његов отац је Србин, а мајка Далматинка из Сплита, населили су се негде у Банату. Борис је млад, има око 45 година. Техничар је, ожењен, отац два сина, иако је запослен, често је и преко дана на плажи. Борис је висок и прилично кошутњав. Иако је ожењен удвара се појединим купачицама.

Ја сам је упознао са њим. Да ли сам то требао да учиним? Док смо Дрна и ја седели на травњаку изнад језера, он нам се приближи с ` леђа и седе без нашег позива са нама.

Видех га јуче, да је накратко разговарао са Дрином. нешто јој је показивао.

Добро ми је познато да Дрина жели да види у мени виталност и самоувереност. Неко ми је казао: Жене су као пси, као што пси нападају онога ко се од њих плаши, тако и жене осете несигурност код мушкарца, па га запоставе.

Знајући за такву њену ранљиву психологију, сам се трудио да повратим самоувереност, када сам био са њом на плажи, исправих се и снажно запливах језером. Али ми се сампоуздање не поврати.

Имао сам важан пословни састанак. и напустих је. Ипак на растанку јој се трудећи да повратим представу о себи, и да је разуверим да је не заборављам, а она то може помислити, и да ћу мислити на њу за време отсуствовања од месец дана на Дрини, се обратих опуштено и расположено: ,,Бићемо у контакту мобилним, да када се вратим да остваримо наше зацртане договоре“.

Њен израз лица је био нејасан и неинспиративан. Можда мисли да.ћу се тамо дружити са шармантним планинаркама?. Па што онда и она не користи оно што јој живот понуди?.

Трудим се да привучем овога лета туристе на Дрину.

Ујутру 10 јуна сам отпутовао за Узовницу колима рођака Милана Живковића, преко Дебелог брда, па на Пецку,испод и изнад пута се црвене малињаци. Направили смо малу паузу у малој кафаници поред пута, близу родног села Дрининог оца. У планински
зелени спокој се спустао тихи сумрак. Негде испод жбуна је певао своју успаванку планински зрикавац.Смрачи се, појавише се свици.Тако је спокојно и лепо у завичају.

Како би било лепо да је Дрина сада ту, да види све ово. па ово је и њен завичај. Али од кога је се она толико удаљила.

Мој живот у летњим данима у Узовници се одвија по добро разрађеном и устаљеном плану.Кључни задатак је черенац. риболов мрежом на Дрини, купање, веслање, пењање по околним брдима, спавање поред широм непрестано отворених прозора.

Уживам да увече слушам цврчке, да погледом прати слепе мишеве, који личе на ноћне ластавице. Када се смрачи двориште куће под брегом, и сав зелени околиш наједном буде прекривен велом тамне ноћи,као да би се звездано плаво небо спустило на земљу, свугде около у бескрај велова тамне ноћи,светлуцају свици, као звездице попадале по ливадама, па трепере, неће да се погасе.Рано легање, касно устајање, потребно је да се добро испавам и одморим. Доручак, и око 10 часова узимам у руке черенац и право на Дрину, ту такорећи на пар корака, све до 14 часова. Онда ручак,одмор до 16 часова, и опет на Дрину све до 19 часова.

Сваки дан напорно дижем горе доле тешку мрежу, ловим мале рибице, углавном их пуштам у воду, то не чиним да упецам рибе, него да вежбам мишиће, да стичем енергију и снагу.Пецао бих у растојању од око километар и по. Одлазио бих повремено до Грачаничке реке, на острво Крсмановића чагаљ, пливао , дружи се са мештанима, углавном рођацима. Сваки дан бих куповао малине код суседа Аце Пуцаревића
.
Занимљиво, Дрина ми је стално у мислима, филм се непрестано развија, .Мислио сам да сам је након паузе од скоро две године потпуно заборавио. Како се то десило неосетно,
да сам опет почео о њој да упорно размишљам? Не знам ни сам? Она је поново постала моја опсесија, као наметнуте мисли, као да ми неко упорно диктира и убацује без
моје жеље њу, и само њу? Као да је тај невидљиви засео на моје уши и стално понавља, развија филм о њој у недоглед? ..

Данас сам дошао до Црног вира, низводно километар од мога станишта. Био сам сам на зеленој плаховитој реци. Овде се Дрина сужава, и хучи, таласи се пропињу, беле, матица само јури. Данас је субота, облачно је, дакле није на Ади, узех мобилни и позвах је. Јави се. ,, Дрино, чуј како звучи Дрина,“ спустих мобилни до саме воде. Чух њен глас:“ Заиста је дивно “

Она одмах настави: ,,Није ти Борис никакав искрен друг, када си ти отишао показао се иза твојих леђа као бескарактеран и покварен, љигавац“.

Нисам је питао зашто?

Она је била са друге стране: ,,Када се враћаш?, као да је била нестрпљива да се што пре вратим, била је сетна и чежњива, тако ми се чинило?

Схватио сам да је ово моје летовање на Дрини у знаку необичне жене истога имена.

Да ли је могуће да упркос мојих година ја могу још увек да толико мислим на неку жену?

Да бих проверио ову претпоставку непримерену мојим годинама, седох на громом опаљено дрво на каменитом гребену недалеко од Микуљака, у тишину је улазио шум букова и кликтај кобца који је из Србије ка Босни, изнад Дрине јурио голуба. Поред самог стопала загамиза велика шарка победнички у очњацима носећи рибицу коју је уловила у Дрини.

Нестрпљив да Дрину видим, позвах је телефоном. ,,Прихватам твој предлог да идемо у тај кинески ресторан на поховане ананасе и банану, донео сам ти и теглу природног багремовог меда?“

,,Имам бољу идеју, да одемо до Ратног острва, стави мед у фрижидер, засада имам још меда, када потрошим“.

Стигли смо са Бањице аутобусом 78 до Земуна, одатле кретосмо на понтонски мост на Земунском кеју,па њиме на Ратно острво, звано од Земунаца Лидо.( томови 1-5). Ово острво је дугачко и понегде прилично широко, обрасло у зеленило, са прекрасном пешчаном плажом. Дунав је широк и зелен,галебови, као да смо на мору.

Дрина је љубопитљиво загледала понтонски мост, пипкала га, мирисала, сва победнички насмејана се исправи из сагнутог положаја: ,,Ово је ЈНА ( Напомена Аутора: Југословенска народна армија) , чврсто,стабилно, трајно. нема ништа без Југе“

То каже кћерка пуковника ЈНА. Њен понос има логику, упркос хаоса у њеним ставовима, она је ипак кћи пуковника ЈНА.

Испесмо се на мало уздигнути део острва, појави се широк Дунав, као морски жал, галебови закликташе.Њој се овде јако свиђа. Дуго је изабирала кутак где ћемо се зауставити. На крају јој се највише свидело на малом травнатом узвишењу, близу је и хладовина, и сунчана страна, а и река је близу. Мени се чини да је она нарочито тражила погодно , мало уздигнуто место, да погледом прати све присутне? Скрили смо се иза стабла дебелог високог бора.

Она зна много света. И са многима се дружи. Зашто то чини? Шта тражи у животу?
Била је расположена, пружила је ногу да је масирам, затим леђа, узвикивала је:“Баш је дивно“.

Ево прилике да више сазнам о њеном мужу из Афганистана, шта се са њим догодило у међувремену.

Али смо се брзо растали.

Следећег дана сам стигао на Аду на плажу.из шумарка, из прикрајка сам осмотрио, видех Бориса лежи на сунцу. упутих се даље и спустих се језеру. Одједном чух Дрину, радосно је узвикнула моје име.приђох јој, ставих моју простирку поред њене простирке.

Она устаде и скоро осорно ми рече:“ Одмакни се“ што учиних.

Онда она устаде и покупи њене ствари, оде подаље у хладовину сунцобрана. Врати се и стави њену торбицу на оближњи сточић кафеа,очигледно да ми стави до знања, да ипак не одлази од мене. Удаљи се и леже на стомак, дремала је лењо.

Утом из даљине видех Бориса који се упути брзим корацима ка мени, устадох и поздрависмо се. ,,Када си дошао са Дрине“? упита ме. “ Ових дана`, тако се наш разговор завршио. Како ме је спазио из даљине? Није ми промакло пажњи да је застао и бацио помало забринут поглед ка сунцобрану испод кога је Дрина лежала. Па Борис ме је неколико пута звао на мој мобилни док сам био на Дрини, био је кратак, као да је проверавао да ли сам још увек тамо ?

Неколико пута сам сада покушавао да јој се обратим, одбијала је да раговара са мном. Била је нељубазна, скоро љута. Када се смрачи, она ме позва руком, кретосмо ка усамљеној клупи. Смирила се. Пружила ми је ногу да је масирам. Али је због нечега била врло нервозна. Наједном је села, и љутито,бесно ме је скоро отерала: “ Одлази, ако хоћеш и заувек“.

Мирно сам устао и отишао.: ,, Чућемо се “ рекох јој ипак при одласку“.Она се ипак смири: ,,Договорено“.

Не схватам о чему се ради. Покушавам да разјасним енигму, анализирао сам њен Феисбук следећих дана, каква непромишљеност, она, дама, интелект уалка се на њему поверава, отвара своју интиму и душу. Спазих њену фотографију, негде на Ади, испред ње стоји снажан млад непознат мушкарац, у коментару она каже за његову фотографију: Много ми се свиђа. Те размене њених порука са њим су трајале следећих неколико дана.

А где је ту Борис?

Одлучих да је позовем:`Мед сам извадио из фрижидера, није добро, може да се искристалише, а да одемо и у тај кинески ресторан“.

,, Дођи у 20 часова на Трошарину“, била је кратка.`

Уместо да се упутимо у кинески ресторан она је била кратка: ,,Нисам гладна, идемо у Савамалу, тамо има нешто заннмљиво“ чух назив улице. То је тако близу Карађорђеве број 50 где је моја породица становала од 1955 до 1980.године “

,,О чему се ради“? упитах је., замишљам да је то нека масовна приредба.

,,Видећеш када дођеш“, слегну раменима, нема намеру да ми објашњава

Испостави се на крају да се тамо на отвореном простору одржава игранка. Изгледа да је то неко бивше складиште, или некдашњи Отпад?. Посетиоци су тек почели да пристижу, углавном млађи и средовечни.Посматрам лица, неки су обријани, мутни и сумњиви типови, агресивних погледа.

,,Шта ћу ја ту, ту није моје место“ окренух јој се одлучно, окрећући се да одмах одем.

,, Само мало да останемо“? , хтела је да останем поред ње, да не буде сама-.

То је већ било сувише: ,,Довела си ме у овај прави зверињак“, био сам љут.
Она се упути унутра, простор је био празан, седе на усамљену клупу.

Ја одох брзо и без речи.

Следећих дана сам је видео на Ади опет.

Отпливао сам мало даље, одједном осетих да ме је неко ухватио за леђа и гурнуо под воду. Ко би то могао бити ? Окретох се, преда мном је из воде вирила Дрина, смешкала се доброћудно, нешто је промрмљала, изгледа да је казала ,,Извини“.

Да ли је могуће да је била помало потрешена?. Зашто ми се извињава, то је изрекла тако искрено, из срца, са мудрим изразом лица племените жене. Окрете се и отплива без речи.

О чему се то ради?

Сутрадан је Дрина опет била на плажи, наиђе Милица Јованић), одмах седе поред мене, приближи ми се, стави ми руку на мишицу.

Дрина је у њу зурила са необичним чуђењем. Лице јој се намах наоблачи.

Следећих дана су се дешавале необичне ствари са мојим сусретима са појединим женама на Ади. Неким чудним случајностима су наилазиле жене које нисам виђао годинама. И као узинат Дрини, као да је праве љубморном, су ми прилазиле мазно, седале поред мене, и остајале дуго ћаскајући.

Пажљиво сам пратио Дринине реакције. Њен израз лица је одавао дискретно изненађење, или разочарење?

На овој плажици се дружим са мени врло драгим Романијцем Жељком Вујићем. Он је млад и снажан.Тако смо сличног духа. Кад год смо заједно смо врло расположени. Он је донекле упућен у ово што се догађа између Дрине и мене. Види да је мој поглед дискретно али упорно усмерен ка њој.

Желим да установим да ли се она стално дружи са неким мушкарцем? Прилазили би јој повремено неки мушкарци, она има врло широк круг познаника, седали са њом. Ко су ти људи?

Али нисам запазио да је са се са неким сталније дружила

Седох са стране. Осећао сам Дринин поглед да је стално фксиран на мени.

Пре овога дана, неколико дана нисам долазио овде, одлазио сам на другу, макишку страну, тамо понекад дође и Жељко. Он ми се нагну, приближих му се: ,,Ова твоја је ових неколико дана била овде у близини, стално зурила двогледом, разговарала је француски са пријатељицом, чуо сам док је гледала тамо на другу страну Аде, на пензионерску плажу где ти често биваш када је казала узбуђено пријтељици: ` Ено Томе тамо са неком женом у хладу ораха, ставио јој је руку на слабине.“

Зар је тако нешто могуће, значи да је њој стало до мене, значи да се везала за мене? Одмакох се у пријатном расположењу. Ћуд је женска чудна работа?

Осетих дакле данас њен поглед на мени. Она устаде, и поче да се шећка испред мене. Као да жели да ми нешто сигнализира немушто? Стаде тамо где смо неки дан седели. Онда се брзо удаљи и наслони се на клупу где смо неколико пута били.заједно

Тако је се око четврт сата шећкала испред мене, и давали ми неке тајанствене, мени нејасне сигнале и знаке?

Па она мисли на мене, везала се? Да ли и код ње ради филм, обсесија, као што је то са мном ? Постепено су ми се враћали нада и лепо расположење. Вероватно је видела те жене са мном и жели да ми стави до знања, да је још у мислима са мном? Плаши се да ме не изгуби?

Онда се она смири, леже на стомак и поче да дрема.

А све то помно из прикрајка мотри мудри Романијац Жељко, и он је данас опет на нашој, пензионерској плажи, не може да схвати о чему се ради са њом, зашто кружи у мојој близнни, шта загледа, зашто млатара рукама? Шта је на то нагони?

Баш тада наиђе Милица Јованић, хтеде да седне поред мене. Знам да ће ми се одмах приближити.

А шта ако то види Дрина? Мислиће да је правим љубоморном? Или да сам јој потпуно окренуо леђа? Познајем Дрину, она је помало параноична и ранљива на сваку реакцију мушкарца који је са њом. Уме да се свети, и то врло болно. Може помислити да сам је потпуно заборавио, или да је провоцирам? Па ми окренути леђа и она, заувек?

Устадох, и обратих се Милици: ,, Молим те идемо одмах, имам посла у граду, водићу те на Шеталиште 25 мај“, знам да она тај простор обожава.

Ујутру сам опет био на овој плажи .Жељко када ме виде развесели се, стаде сав насмејан пред мене: ,, Имам да ти нешто заннмљиво кажем“, сијале су му очи, “ова твоја што се овде шећкала јуче испред тебе читавих пола сата ( Дрина) , није спазила када си ти отишао са оном Милицом, је устала, осврнула се, пришла је месту где си био, све је претражила, освртала се, загледала по песку, зурила у воду,излазила мало даље, тражила те је по овом делу плаже читавих пола сата“.

,,Јеси сигуран“’упитах га. ,,Потпуно“ Онда додаде: ,,Виђам је повремено када ти ниси био овде у друштву са Борисом Далматинцом. Пусти је, зар не видиш да је лујка?“

После овога догађаја када год би ме видела би се љутито намрштила окретала би гневно главу од мене.Виђао бих је са појединим мушкарцима, спазих да она и даље прати мој поглед.

Десило се ово, што је унело нове нејасности о њој. Упути се ка бетону, на коме је лежао Борис, његове дуге ноге се протегле скоро до воде. Она у пролазу својим палцем удари враголасто по његовој нози, као да га позива. Онда загази у воду, Борис устаде па јој се придружи. Он је брзо пливао краул ка другој обали, она га је тешко сустизала. Чини ми се да га је ухватила око паса, или за цеванице, и да је он вукао, као што брод вуче шлеп.

Па она је са Борисом у вези? Како, када ми је о њему све најгоре казала? Од када? Да ли се то зближавање десило док сам био на Дрнни? Или последњих дана?

Знам Дринине критеријуме, Борис је ожењен, сиромашан, кубури са сваким динаром, није
интелектуалац. Зашто би онда била са њим? Једини разлог који би, по мени, могао бити и у питању: он је мужеван , млад, а она је неизживљена, то је за њу врло важно.

Ипак знајући је, убеђен сам да, ако су моја закључивања на месту, да то неће дуго потрајати.

Размишљам, увек се трудим да будем објективан. Да ли сам се ја у овим годинама везао за њу?

То би могло бити тако да је она приближније мојим годинама, да сам ја бољег имовног стања, а и да немам ове описане неприлике. Не везујем се за жену чије критеријуме и исчекивања на испуњавам. Жене, поготову оне које држе до себе, млађе, привлачне, оне имају већи избор, па су отуда пробирљивије.Поред ових мањкавости за иоле чврсту везу са њом, је и њена ломљива личност, она је душевно и емотивно лабилна. Да није наркоманка? Са њом бих имао сталне проблеме.

А ја то не желим, мени је потребан мир. Да ли се она може променити? Тешко, навике се тешко мењају, оне су потпорни зидови личности, као мермерни блокови у згради. Те мермерен зидове ломе бушилице, или булдожери. А вишегодишење чврсте навике је врло тешко променити. Она сама ми је казала једном приликом:“Тачно је што кажеш, да је моја личност изрована као после земљотреса или вулкана, али лава није течна да се може моделирати, стврднула се у тврдо стење, тешко се ја могу мењати“. фаталистички је климнула главом скоро помирена са злехудом судбином.

Па зар није демонстративно исцепала мој текст о њеним недостацима и инфантилностима, и како да их се отараси?`

Али ми је неки дан казала искрено и из дубине срца, била је потрешена, као да је дављеник који тражи спас:“ Манастир, желим да се тамо уклоним од овога исквареног содомског света“.

“ То не би било решење, “рекох јој, “ти имаш твоје деценијске навике, ти би још брже отуда излетела наглавачкепобегла“. мислим то искрено. “ Имаш и децу, обавезе“.

Али то ће једног дана када сазре та идеја, бити могуће, а до тада има још доста времена, помислих. али јој то нисам казао. Ипак, ова њена идеја далека од финализације, још неке друге њене изјаве, су доказ да она ипак увиђа странпутицу на коју су је гурнуле мучне животне околности, и зли и искварени људи који је сусрећу, или из сеновиости њихових затамњених функција, њоме манипулишу, управљају подмукло њеном љубавном барком постварују је , злоупотребљавају њену привлачност, да преко ње остварују њихове крајње нељудске намере.

“ Да ли знаш песму са Евровизије“ Qui menaja ma barca“ (Ко управља мојом барком) ? запитах је.

Ћутала је.

Уместо одговора ми се као нагло пробуђена обрати: “Нису више ово они ранији мушкарци и жене.

Многи мушкарци су делимично импотентни, имају слабу ерекцију и брзу ејакулацију, није чудо, какве стресови и неприлике их свакодневно погађају“. јадала се.

Погледа ме гневно: ,,Ништа нема одвратније, он сврши брзо па ми окрене леђа“

,,А у чему је проблем са женама“? потстичем је.

,, Иста мета исто растојање, варијација на исту тему, али на другачији начин. Многе су болесне, имале операције јајника, материце, дојке, абортусе, душево заблокиране, стегну се, боли их, нема правог секса као раније, него се све своди на пипкање и миловање, масирања су постала врло популарна.“

Заћута, премишљала се па настави:,, А моћници, и странци, неки од њих у жгољави и никакви, али она ствар међу ногама им се надигне и укрути ко оклагија. Све је данас политизовано, и секс. А наше жене то не знају и не схватају о чему се ради. А наше мушкарчине испадну пиципевци. Понизили су нас сурово и подло“.“

Ипак, увидео сам одавно, да се до ње дубински досеже моја искреност и добронамерност према њој.

Умео сам да пошаљем стреле емоција које су погађале у њену намучену душу, жељну искрених и дубоких осећања. Она би се тада разрадостила, и почела би да певуши, да се смеје онако драго из дубине грла и плућа.

Ућутала је смркнута. Премишља. Онда стаде на ноге, затегну купаћи костим, опет је била овоземаљска, а не духовница спремна за манастир.

Као да жели да ми стави до знања, кокетно, скоро фриволно, забаци густу косу иза врата, на горњи део леђа, и погледа око себе. Била је опет спремна на лов. Као огладнео тигар када се сањиво протегне ујутру у џунгли?

Она има 47 година, да ли је она свесна да се понаша као много млађе жене, да ли је она у кризи идентитета? Она је недовољно оријентисана у односу на друге, у времену, у простору? Она погрешно види себе.

Али је неспорна чињеница да је упркос свега још увек врло привлачна.

Шта ја желим од ње?

Повремено дружење. Са њом ми је дружење врло узбудљив догађај.

Видео сам на њеном Феисбуку слику расцветалих липа и жутих растиња, испод слике речи “Летња љубав“. Она је усамљена и изолована, има потребу да се непознаним преко феисбука исповеда. То је за њу вид отпора изолацији, ометање гурања у прекид веза, не да се, не жели да буде сама, она се грчевито брани. Па се исповеда на Феисбуку, као да се опуштено поверава драгој пријатељици уз шољицу кафе, у хладовини испод сунцобрана на неком сплаву

Ко је та њена летња љубав?

Од неки дан је на одмору, од краја августа, па током сптембра. То ми је казала. Видео сам је опет са Борисом, он јој је пришао, она му је кратко, скоро индиферентно казала: ,,Ти седи тамо, ја ћу овамо, нема везе, то ннје ништа лоше.“

Он се повукао помало замишљено у свој кутак мале плаже на Ади. Али је цело време посматрао врло пажљиво, пратио је сваки њен покрет, поглед. А за то време су јој непрестано прилазили поједини мушкарци, неки су били привлачни. један је био постарији сувоњав човек, блед и изнурен, личи на професора универзитета.

Борис је врло осетљив, и сујетан, поврх свега параноичан. Начуо сам да му је супруга окренула леђа у кревету, да се у стану осећа понекад сувишним, налази додатне послиће, просто бежи из куће, или долази на Аду . Није он очајник, као што су то неки, ипак је он виталан, чнни ми се да резонује: Ако ми жена окреће леђа, и ја ћу њој, па се на Ади дао у флертовање

Причале су жене за њега на Ади да је “ причалица“, још ниједну није одвукао после пливања у оближњи шумарак са друге стране Аде, или тамо иза жичане ограде. Изгледа да је Дрина једина којој се мало више приближио и која је прихватила да са њим плива подалеко, и да се негде загубе?

Разумем је, она је жељна мушког додира, увиђа необичне ствари, почне са неким мушкарцем, наједном се он чудесно измигољи, као да их неко намерно раздвоји. Она се не да, она је борбена, зарекла се, идем на прву лопту. Када се са неким упозна иде право у стан, скида се такорећи са врата. Граби живот, не да да јој га неко отме.“ Не дозвољавам да са ном манипулишу безбедњаци, то је моја интима, моја лична ствар“ она тако закључује.

Али тако не мисле они које она назива “ безбедњаци“, они су не само интелектуално сиромашни, и душевно и морално крајње извитоперени, крајње су сурови и немилосрдни, нарочито када се ради о немоћној, поврх свега изузетно привлачној жени. Они су садисти, жеља за влашћу се сладострасно оргастички измешала са сексом.

Ето Дрине, идеалног објекта за њихово оргијање.

Али је велики проблем у томе, што је мушкарци не схватају, мисле да је она лака жена. А она то није,упркос непромишљених поступака својствених управо лаким и површннм женама.

И тако се врти у круг, као мала мувица уплетена у паучину, бесно мрда ножицама, а огромни паук је хипнотише, и све је ближи да зарије у њу своје жаоке.

Али она је витална, и брзо реагује, успева да се спашава.

До када?

Ипак, време чнии своје. Она полако тоне.

Шта ће бити са њом.

Сетих се њеног феисбука, на насловној страни Дрина са обешењачки забаченом косом иза врата на леђа, истакла фриволно своје заносне облине, шаље на све стране љубавне поруке, а тек назив њеног налога на интернету је занимљив “цвет свима драг“ , описује своје авантуре, путовања, поверава целом свету своје најскривеније интиме

,, Погледај твој феисбук, имаш 47 година, а као да је власница нека шипарица, или млада девојка, твоја деца, поготову твој син то виде, то је за њих сада забавно, јер нису сазрели, али једног дана ће сазрети, и презрећете“.

Ћутала је смркнута. ,,Ех да ми је сада 25 година, све би било другачије“, на крају исцеди .

Шта жели да каже тиме, није ми јасно, да ли би се тада понашала сасвим другачије, духовније? Или би убрзала досадашње описане поступке?

Уколико би била тачна претпоставка да би она могла бити нимфоманка, онда је она таквом постала јер је исфорсирана, наведена да буде таква. Поједине жене ми се жале да их “ Велики брат` омета, да им квари везе. Изгледа да тако резонује и Дрина. Она иде из једне неуспешне везе у другу, не што је незасита нимфоманка, него у потрази за стабилним, колико толико правим. Она је борбена, борац, не да се.

Као што рекох, моје прогнозе за њену везу са Борисом су песимистичке. Можда ја у моја закључивања пројектујем моју подсвесну везаност за њу, и жељу да опет буде слободна, да опет будемо повремено заједно.?

Али се трудим да будем објективан. Њен једини мотив са Борисом би за њу био, онако како ја то процењујем, да себи обезбеди повремени секс са њим, да га као таквог држи у резерви.

Али он њу не познаје, нити је вичан друштвеним наукама, поготову не психологији, и психо-социологији, пратим из прикрајка њихове интеракције и обостране погрешке, које препознајем да ће водити погрешним проценама и детериоризацији њиховог дружења

Она прави прва грешке. Борис је параноично осетљив и љубоморан. Природно, јер има описане неприлике са супругом, осећа се одбаченим, мада се представља другачије, каже: ,,Моја жена је болесно љубоморна“. А то није тачно, обратно је.

Док је он помно обсервира из прикрајка, и она то исто чини ка њему. Настајали би неки немушти глуви телефони. Борис је врло поносан и осетљив. Запазио сам да се за њу везао, можда помало и заљубио.

Изгледа да је и њој на неки начин стало до њега, до његовог миловања.

Као што рекох, Дрина је понекад неука у подешавању односа са мушкарцима. Нарочито је убеђена да је изазивање љубоморе права ствар. А стварање љубоморе је нож са две оштрице, чешће руши везу, него што је јача. Будући да јој прилазе мушкарци, а видео сам да их дискретно на то наводи, да то Борис не спази, да му се прикаже као жена којој се диве, да га потстакне.

А није јој познато да тиме може постићи супротно, да га тиме може одбити.

Борис пак то болно и параноично доживљава повремено, као њено удаљавање, запостављање. Прави и он стратегију. Поче да се приближава неким купачицама, оне седоше поред њега. Он се развесели.

Дрина је то спазила, супериорно се смешкала у себи: Показаћу ја њему. Са мужевним купачем се упути води и запливаше заједно далеко, тако близу једно другом.

Борис је посматрао, био је дубоко повређен. Као да је говорио: Осветићу јој се.
Скоро пола сата је трајало пливање Дрине и њеног сапливача.

Када су изашли нз воде, Дрина је погледала тријумфално ка Борису.

Шта је тада спазила?

Борис коме не измаче њен поглед, ухвати за руку младу купачицу, скоро да је одвуче у воду, отпливаше удесно, тамо ка шумарку, није их било дуго.

Знао сам да је међу њима настала пукотина. Да ли ће се продубљавати? Видеће се.

Следећих неколико дана је било облачно, није било купања на Ади.

Отопли, дођох на Аду, седим са Жељком, видим Дрину, нигде Бориса. Утом се он појави, из даљине се клима несигурно његова издужена прилика. Изгледа да је стекао комплекс од Дрине.Она је искуснија,интелигентнија, и много образованија од њега. Борис седе недалеко од нас, јави нам се, измења неколико конвенционалних фраза са нама. Седе баш близу оне плавуше са којом је неки дан пливао.

Изненадих се када видех Дрину, како се брзим корацима упути ка Борису и гласно изговори врло љубазно:“ Борис , како си“.

Као да није недавно ништа било. Схватам, она је мудра, жели да изглади ствари.
Да ли ће Борис исто тако одговорити, или ће из њега проговорити несигурност и повређена сујета,освета?

Управо се деси ово друго. Борис направи гаф, лењо се окрете на бок, и поче разговор са
плавушом.Дрина се окрете у месту, и врати се тамо одакле је дошла. Леже на стомак, покри главу марамом, и поче да дрема.

Тако је постојала неколико минута. Онда се расани, устаде. Као по нечијој наредби уз њу стаде мужеван купач.

То запази Борис.

Он опет нагло ухвати за руку плавушу, и одведе је у дубину језера, нестадоше иза грана високе тополе.

Знао сам да је пукотина међу њима постала још дубља.

Како су кобне погрешне процене? Обадвоје жела да буду заједно, а удаљавају се?

Имају мобилне телефоне, зашто не разјасне међусобне неспоразуме? Нешто не иде, можда када неко од њих зове, тога момента другој страни није мобилни при руци. А она прва закључи да је избегава.

Комуиикационе баријере постају све непремостивије.

Да није још пукло све међу њима сам сазнао када је после неколико дана паузирања Борис дошао на Аду. ,, Био сам болестан од назеба, извадио сам зуб, укочио ме лумбаго“, леже на врућ бетон и покри се до главе. Окрете ми се и нехајно ми се обрати: ,,Ова Дрина стално у неким неприликама, стално ми прича да нема новца, као грамофон стално то понавља.“.

Знао сам да ће до тога неминовно доћи. Њу занимају имућни мушкарци.
Он је сиромашан. Ожењен је. он није интелектуалац, а она нема са њим шта да разговара.

,, Која је разлика између протестаната и католика? Када се десила и зашто Инквизиција“ , упита ме, очекује мој одговор. Схватих брзо о чему се ради, омиљене Дринине теме су управо Католицизам и Протестанство, изгледа да је она о томе са њим разговарала, а он нема појма, он је техничар, он стално говори о политици, и жестоко критикује актуелну власт, нема појма, можда му је љутито одбрусила: досадан си, немам са тобом шта да разговарам.

Уме она да буде тако увредљива.

Марица је још увек привлачна и отмена плавуша, пореклом из угледне породице интелектуалаца из Босне, радила је у РТС као новинар, предлагала ми је да када се врати крајем септембра из Грчке, да створимо једно друштванце и да се током хладних дана дружимо по становима. Тражи да јој причам о појединим мојим пријатељима.

Споменух Бориса: ,,Шта фали Борису“ упитах је. Она прхну у презрив смех: ,, Он је јолпаз, са њим немаш о чему да поразговараш, необразован је. “

Не слажем се са Марицом, Борис није образован али је по природи мудар и отресит.

Данас је Борис био врло нерасположен, укочио га лумбаго, боли га рана од извађеног зуба, изморен назебом, лежи , не миче се. Дрина из прикрајка мотри , она не зна зашто је он окренуо леђа. Можда помишља да је он намерно понижава?

Дрина устаде, приближи нам се и обеси недалеко од нас њену торбицу на гвоздену ограду поред бетона.Изгледа да она не може тако олако да превазиђе његову мушку привлачност, њој је потребно да има увек у резерви мушкарца, долазе хладни дани, ако затреба. Ипак, она не жели да олако и без провера и доказа установи о чему се ради са Борисом.

Нешто се дешава, све се заверило против њих двоје. Баш када она обеси њену торбицу на неколико метара од нас, Борис и не видећи је, пружи мазно његову руку преко слабина плавуше.

Дрина то запази, и као опарена се удаљи. Покупи своје ствари и удаљи се узбуђена брзим корацима са плаже

Прочитао сам на њеном феисбуку необичан текст: Врло надахнут о, искрено, осећајно и дубоко мисаоно. али, ипак, остаје горак осећај, овакве јавне исповести на феисбуку не приличе жени њених година и друштвеног статуса, мајци.

Коме је ова исповест намењена? Борису? Или некоме другом? Борис не користи лични рачунар. ко је онда у питању?

“nije vazno to sto me nikada nisi odveo na mesta sa borovima uz more,sto nikada nismo zajedno
nije vazno sto nikada nisi otklonio moj umor i sto za toliko toga nisi imao vremena i volje, lakse je bilo gledati svoja posla i uzivati u hladovini kafica u centru, bez pogleda ispod naocara na (za tebe tako neobicnu) neznanku sa obod a grada,
osim ako ti nije u s put
danas ne cekam nikog
cekaju me n e uzalu d
nikad an nisi dao gas i pustio me da vristim na cestama vojvodja nskih ravnica,
nikada me nisi pozvao kada se sv i raduju,
nikada nisi pomogao u bolesti,tuzi,nevolji svake vrste,moje , moje porodice,
nikada nisi popravio cesmu ili svetlo u mom domu,
nikada me nisi prebacio do posla u rano jutro,sacekao u kasnim satima kada su na ulicama velegrada
aveti strasnih vreme na, nikada nisam videla gde si se rodio i ko t e je rodio,
nikada ni ovde ni onde nisam mogla postaviti statuesz,di”a , sam “u v
nijedna zajednicka javna foto grafija, a bilo ih j e a i zasto b i ..
da li smo plivali ili plesali za j edno biciklama isli u zajednicku kup ovinu
zajedno plakali ili se smejali zbog ljudskih gluposti koje nam n i su mogle nista
jer smo bili ne ti i ja vec mi
ne, mi nikada nismo ni bili zajedno da bi te krivila ili trazila natrag on o sto mi pripada
toliko toga jesi bio ali mnogo vise nisi i ne s amo zato
ostani t u gde si bio kada si sreo m ene
kako mi je samo bilo hladno us red leta
leta poput ov og
ostani tu uzvae k
kazes da bi mogao opet
ne, to se desilo samo jed nom
i sasvim slucaj no
ipak zahvalna sa m ti
da nije ljudi poput tebe ne bi znala da postoje ljudi koji t i nisu ni nalik
pisac ovih redova je jedan o d njih“
Њен феисбук је исповедаоница. Даје материјал за дешифровање њених необичних поступака.На једној фотографији приказује изунурене српске војнике у Првом светском рату. Ипак, у њој је остао осећај патриотизма.
Пролазили су дани, недеље, Дрину нисам имао намеру да позовем телефоном.
Зашто да јој пристајем на муку, када јој не могу помоћи?

Синоћ је телефон у мојој соби зазвонио у позне сате. тргнуо сам се, ко и зашто телефонира тако касно? Да се није нешто десило? Брзо подигох телефонску слушалицу, одмах препознах Дринин глас: ,,Да се сутра обавезно видимо код тебе у стану у 18 часова“.

По тону њеног гласа, и краткоћи њене поруке сам претпостављао да се са њом, или са њеним ,нешто озбиљно десило? Шта?

Цео дан сам размишљао о чему се ради са њом? Био сам нестрпљив. Појавила се на отвореним вратима мога стана, ушла је без куцања. Придржао сам јој да скине зимски капут, напољу је било ледено. Села је на кауч, погледала ме право у очи. Никад није била таква, предамном је била нека друга особа,или најзад права Дрина:,,Моја деца су отишла код мога брата у Америку, дала сам на послу отказ, 20 новембра ћу бити у Манастиру.“

Нисам знао шта да кажем, ћутао сам изненађен. Питао сам се да се можда шали, или да је донела импулсивну недовољно одвагану одлуку? Као да ми чита мисли прекиде ме у размишљањима:,,Та намера у мени сазрева дуги низ година, деца су збринута код брата, maјка и отац се сналазе како знају, моја одлука је дефинитивна, желим да се посветим Богу, и да као монахиња радим за опште добро и спас народа.“

Настала је подужа тишина. Ништа не желим да кажем, ништа не желим да је питам. Она је у пар наврата помињала жељу да нађе мир у тишини манастира. Мислио сам да то не мисли озбиљно. Чак је једном споменула да не жели више да живи.

Највредније спутавају, или их гурају у самоубиство? Знам ко, како и зашто то чини. То има своју некакву извесну рационалну подлогу, непознату огромној већини људи.

Али није исто тако чињеница, да поједини локални моћници такав трагичан положај нашег народа,злоупотребљавају да се неизмерно богате, да бесомучно грабе привилегије, а има и таквих који немоћ изнурених обесправљених, користе да их додатно шиканирају и злостављају.

Окрете ми се: ,,Бежим од овоземаљских задовољстава, желим да нађем мир и сврху постојања у јединству хармоније са Богом, хоћу да нађем нови смисао живота.“

Питам се у себи: да ли ће Дрина бујна жена, у тишини манастира успети да савлада своју женску природу, која ће и даље тражти своје?. Што дикла то навикла, каже наш мудри народ.

Устаде спремна да оде, затражи зимски капут. Док сам јој га придржавао, она ми стави руку на раме: ..Ти си ми бацио појас за спасавање, вратио си ми веру у људе, пре тебе сам помишљала упорно на самоубиство. Хвала ти до неба“, гледала ме је сузних очију. Настави:,, Било је још дивних и поштених људи, ипак они су се удаљавали, ти си ме разумео до сржи, подржао си ми, ниси ми окретао леђа. Хвала ти до неба“.

,,У који манастир идеш“? упитах је. “ Нећеш никад сазнати у који, никад нећеш моћи да ми се јавиш, и не треба то да чиниш, не можеш ми се јављати, растајемо се дефинитивно и заувек, манастир је на Косову“

Наслонила је благо њено лице на моје и изашла.

Никада је више нисам ни видео ни било шта чуо о њој.

Све до данашњих пролећа, када год би процветале липе испред мога стана на Миљаковцу, гране расцвтеалих грана липа би се скоро досезале до мојих прозора и терасе. Увeк бих се сетио Дрине.

Липе на Ади увек процветају.

А Дрине више нема.

Лети за време мојих боравака у завичају, бих упирао поглед ка југу ка високим брдима тамо ка горњем току Дрину, одакле је Дрина, њене силуете нема у плавичастим отсјајима брда.

Никада је више нисам ни видео нити било шта чуо о њој.

Miodrag Draža Milanović

 

“Vidim izlaz! Vidim pećinu!”

 

“Više se okupljaju oko svinjetine nego oko svetinje”

 

“Prodajem vilu na Dedinju. Bez držalje! ”

 

“Robovaću svima, samo ne demokratiji!”

 

“Radio, ne radio, isto ti je! Radio peva, a krče ti creva!”

 

“Uloviše ga u lovu!”

 

“Menjao je boju, ali nije kožu!”

 

“Orkestru Evropske unije nudi se srpsko svirajce.”

 

“Nije nas uništila topovska, uništiće nas lopovska paljba.”

 

“U Despotovcu nema kulture jer nije završen Dom kulture!”

 

“Bio je nula i dogurao je do dve nule!”

 

“Vise razumem mutavog od ovih koji mnogo pričaju…!”

 

“Iznesite knjige na vetar, bar da ih on prelista!”

 

“Ja imam fakultet”-reče prodavac povrća. “Fakultet sam već kupio, treba mi paprika.”-odgovori kupac.

 

“Izmedju smeća i otpada velika je razlika!”

 

“Ko piše zakone u njima piše i zaklone!”

 

“Jagnjetina je oblik kontrole rada vlasti!”

 

“Ojs’ narode! Ojs’ !”

 

“Džaba je kokoška ležala kad su jaja bili mućkovi!”

 

Živko Prodanović

(ulančani aforizmi i poslovične varijacije)

 

 

Mač s dvije oštrice A

I demokracija je mač s dvije oštrice.
I hrabrost je mač s dvije oštrice.
I ljubav prema istini je mač s dvije oštrice.
I optimizam je mač s dvije oštrice.
I pacifizam je mač s dvije oštrice.
I praštanje je mač s dvije oštrice.
I sloboda izbora je mač s dvije oštrice.
I slava je mač s dvije oštrice.
I slobodna ljubav je mač s dvije oštrice.
I tolerancija je mač s dvije oštrice.
I upoznavanje samog sebe je mač s dvije oštrice.

 

 

 

To i policija kaže B

Bez muke nema nauke. To i policija kaže.
Bog je prvo sebi bradu napravio. To i policija kaže.
Bolja je istina koja škodi, nego laž koja godi. To i policija kaže.
Daleko od očiju, daleko od srca. To i policija kaže.
Jedna lasta ne čini proljeće. To i policija kaže.
Jutro je pametnije od večere. To i policija kaže.
Ne laje pas zbog sela, nego zbog sebe. To i policija kaže.
Ne može se imati i ovce i novce. To i policija kaže.
Ne vjeruj svemu što čuješ. To i policija kaže.
Sto ljudi, sto čudi. To i policija kaže.
Tko visoko leti, nisko pada. To i policija kaže.

 

 

 

Trkalište C

I mi blagajnika za trku imamo.
I mi granične zahtjeve za trku imamo.
I mi naslovnu stranicu za trku imamo.
I mi obiteljske veze za trku imamo.
I mi pokusnog kunića za trku imamo.
I mi psihijatra za trku imamo.
I mi svakog vraga za trku imamo.
I mi trojanskog konja za trku imamo.
I mi urednike na televiziji za trku imamo.
I mi vašeg konja za trku imamo.
I mi vaše političke gadarije za trku imamo.

 

 

 

Molitva J

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da i njemu dođe da se nekome pomoli.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da te moje patetične priče nisu ni za žutu štampu.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da više ne pada na moje štoseve.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Na tvojem mjestu ja bih pažljivo poslušao svojeg psihoanalitičara.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ne mogu ništa učiniti za tebe, financijski su me iscrpli poslijepodnevni molitelji.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nisi ti za mjesto blagajnika.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Samo ti misli i dalje da će to bez moje pomoći biti pravedno suđenje.
Molio sam se cijelo jutro, a onda mi je On rekao: Strai moj, budi bez brige, znam ja gdje su najbolje rasprodaje.
Molio sam se cijelo jutro, a onda mi je On rekao: Ti se mene sjetiš samo kada trebaš za plac.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zaboravi, nisam ti ja nikakav ljubavni posrednik.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zbog takvih kao što si ti moje je milosrđe došlo na loš glas.

 

 

 

Freudov kutak H

Freudov kutak – doktore, je li bolje biti elegantano lud ili patetično normalan.
Freudov kutak – doktore, jesam li ja neuravnoteženo uravnotežen?
Freudov kutak – doktore, jesam za pregovore, ali moje drugo ja mora znati da i ja imam svoj ponos.
Freudov kutak – doktore, jeste li i vi opazili da vas netko promatra iznutra?
Freudov kutak – doktore, ovaj narod je lud. Žali se na sve, a neće mene za predsjednika.
Freudov kutak – doktore, pomozite. Noćas sam sanjao da je moje drugo ja pobjedilo na izborima.
Freudov kutak – doktore, pomozite, smračila mi se fantazija.
Freudov kutak – i ja bih volio znati što moje drugo ja radi kada nisam prisutan.
Freudov kutak – kada bih ja bio osvetoljubiv moje drugo ja loše bi se provelo.
Freudov kutak – mi smo nevini. Za izgred su krivi njegovo i moje drugo ja.
Freudov kutak – može li se čovjekovo drugo ja zaustaviti od samouništenja?

 

 

 

Ljudska komedija H

Ljudska komedija – izigrava konja. U tome ga nitko ne može prestići.
Ljudska komedija – kvalitetne klevete dugovječnije su od istine.
Ljudska komedija – ljudske komedije obično su u svojoj biti vrlo tužne.
Ljudska komedija – netko je borac protiv tame, netko je borac tame.
Ljudska komedija – on je pravo srce. Srce vraga.
Ljudska komedija – potpuno se izgubio na putu u iluzije.
Ljudska komedija – pouzdan je kao arsen.
Ljudska komedija – smiješno je kao kupanje s gladnim krokodilom.
Ljudska komedija – sve ih je nasanjkao svojim poštenjem.
Ljudska komedija – uhvaćen je u čekaonici bolje budućnosti.
Ljudska komedija – on je vrlo oprezan sa svojim poštenjem.

 

 

 

U to i budale vjeruju B

Čist račun, duga ljubav. U to i budala vjeruje.
Bolje rat, nego pakt. U to i budala vjeruje.
Dobro se dobrim vraća. U to i budala vjeruje.
Daleko od očiju, daleko od srca. U to i budala vjeruje.
Jedna lasta ne čini proljeće. U to i budala vjeruje.
Novac se na novac lijepi. U to i budala vjeruje.
Poslije kiše dolazi sunce. U to i budala vjeruje.
Svatko je kovač svoje sreće. U to i budala vjeruje.
Sve se vraća, sve se plaća. U to i budala vjeruje.
Tko visoko leti, nisko pada. U to i budala vjeruje.
U svakom zlu ima i nešto dobra. U to i budala vjeruje.

 

 

 

Od kolijevke… A

Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. A što o tome premijer misli, ne zna se.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. To i krvnik misli.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. Čak i onda kada političari obećavaju nešto drugo.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. To i policija kaže.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. Potvrdili grobari.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. To i vampiri kažu.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. Tako o tome i samrtnici razmišljaju.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. To kažu i žrtve unutarstranačkog obračuna.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. To je i propalicama jasno.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. U to i budala vjeruje.
Od kolijevke do groba najljepše je đačko doba. To se sviđa i lešinarima.

 

 

 

Komedija života G

Komedija života – bez obzira na njene pohvale on joj je ostao vjeran.
Komedija života – iako je siromašan on je pretežno pošten.
Komedija života – imala je sreću. Umrla je prije nego što je doznala istinu o njemu.
Komedija života – kakvo bi to bilo neugodno iznenađenje kada bi drugi doznali što smo sanjali.
Komedija života – on je neprilično u pravu.
Komedija života – on je sav ugruvan od poštenja.
Komedija života – ona sada lijepo uživa. Postala je udovica prije nego što se nadala.
Komedija života – otvorila je dušu pred svima, ali u njoj nije bilo ničega iole značajnog.
Komedija života – ova situacija je nepodnošljivo normalna.
Komedija života – prvo sam se pitao“ima li mene tamo“, a sada se pitam „ima li mene ovdje“.
Komedija života – upao je u loše društvo. I sada je u njemu glavna faca.

 

 

 

Recite to obješenom A

Batina ima dva kraja. Recite to obješenom.
Čovjek je čovjeku vuk. Recite to obješenom.
Čovjek snuje, sudbina kuje. Recite to obješenom.
Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Recite to obješenom.
Dug je zao drug. Recite to obješenom.
Nesreća nikada ne dolazi sama. Recite to obješenom.
Poslije kiše dolazi sunce. Recite to obješenom.
Prvo skoči, pa onda reci hop. Recite to obješenom.
Svaka ptica svojem jatu leti. Recite to obješenom.
Tko radi, taj griješi. Recite to obješenom.
U svakom zlu ima i nešto dobra. Recite to obješenom.

 

 

 

Dossier Descartes F

Akrobatov Descartes: pao još nisam, dakle jesam.
Bjegunčev Descartes – niste me stigli, dakle jesam.
Blaženikov Descartes: griješio nisam, dakle jesam.
Glupanov Descartes: genije sam ja, dakle jesam.
Grozničavi Descartes – buncam, dakle jesam.
Ispovjedni Descartes: psujem, dakle prosto jesam.
Sudionikov Descartes: i ja sam tu, dakle jesam.
Udvornikov Descartes: vama se divim, dakle jesam.
Vjernikov Descartes: vjerujem, dakle jesam.
Zaljubljenikov Descartes: voli me, dakle jesam.
Zatvorenikov Descartes: čamujem u čeliji, dakle jesam.

 

 

 

Molitva K

Molio sam se ama baš svaku večer, a ipak se teta Marta nije razboljela.
Molio sam se ama baš svaku večer. S promjenjivim uspjehom.
Molio sam se cijelu večer. A možda je bolje reći – prosio.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On uputio na adresu Caritasa.
Molio sam se cijelu večer, ali grom nije puknuo onog kome sam ga namjenio.
Molio sam se cijelu večer, ali ipak nisam doznao rezultate sutrašnjih utakmica.
Molio sam se cijelu večer, ali nisam ništa užicao.
Molio sam se cijelu večer. Ipak sam bijedno poražen.
Molio sam se cijelu večer. Ipak se s bankomatom nije dogodilo nikakvo čudo.
Molio sam se cijelu večer. Ipak smo ispali u prvom kolu.
Molio sam se cijelu večer. Nije da prijetim, ali od tog kredita ne odustajem.

 

 

 

Sudska komedija F

Sudska komedija – da je znao da pravda može biti tako slijepa uzeo bi on mnogo više.
Sudska komedija – najteže je potkupiti suca kojeg je već ranije kupila protivna strana.
Sudska komedija – nisu svi suci isti. Neki uzimaju isto, neki različito.
Sudska komedija – okrivljeni je priznao svoj zločin, pa ga je sud oslobodio.
Sudska komedija – on je neodgovorno nepodmitljiv.
Sudska komedija – on nepravomoćno ima pravo na bolju budućnost.
Sudska komedija – ovaj sudac je početnički nepodmitljiv.
Sudska komedija – proces je trajao tako dugo jer mu je račun bio dugo vremena blokiran.
Sudska komedija – prva ponuđena kuverta otvorila mu je oči. I apetit.
Sudska komedija – sud nije mogao pronaći nijednu olakotnu okolnost za optuženika, pa ga je pustio na slobodu dok se takva okolnost ne pronađe.
Sudska komedija – vještačenjem je utvrđeno da je on neuračunjivo pošten.

 

 

 

I nad… C

I nad cenzorom ima cenzora.
I nad ispraznim životom ima ispraznih života.
I nad izdajničkim došaptavanjem ima izdajničkog došaptavanja.
I nad lažnim informacijama ima lažnih informacija.
I nad maskiranim željama ima maskiranih želja.
I nad ministrovim prijateljima ima ministrovih prijatelja.
I nad moćnom vezom ima moćnih veza.
I nad nezdravom poniznosti ima nezdrave poniznosti.
I nad onim koji patološki žele vlast ima onih koji patološki žele vlast.
I nad podređenim ima podređenih.
I nad stranačkim dupeliscima ima stranačkih dupelizaca.

 

 

 

Ljudska komedija K

Ljudska komedija – da nije u zadnji tren uplovio u bračnu luku sigurno bi potonuo.
Ljudska komedija – izgubio je okladu. A zna da je tu negdje.
Ljudska komedija – jeftin je kao politička obećanja.
Ljudska komedija – kao glupan je izuzetan.
Ljudska komedija – nekog prati loš glas, netko glasa loše.
Ljudska komedija – nije ona prva koja je zaglibila sa svojom ljepotom.
Ljudska komedija – on je prefrigani dobrotvor.
Ljudska komedija – oni su jednojajčani lažljivci.
Ljudska komedija – predpostavlja da je mito uzeo iz njemu samom nepoznatih pobuda.
Ljudska komedija – sve svoje iluzije oporučno je ostavio svojim nasljednicima.
Ljudska komedija – vrlo opasna osoba. Svakog pamti

 

 

 

Cijelu noć A

Cijelu noć sam se molio, a ujutro moja udovica nije ni primjetila da me više nema.
Cijelu noć sam se molio, a ujutro sam onako neispavan pao na poledici i sav se polomio.
FCijelu noć sam se molio. A ujutro tko me je volio, volio me je, a tko me je mrzio mrzio me je i dalje.
Cijelu noć sam se molio. Ali moja žena i dalje ne razgovara samnom.
Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro i dalje nije bilo posla za mene.
Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro je telefon i dalje bio nijem.
Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro ona nije pozvonila na moja vrata.
Cijelu noć sam se molio, ali ujutro policija nije zaboravila moju kućnu adresu.
Cijelu noć sam se molio, ali ujutro sam ipak morao doktoru.
Cijelu noć sam se molio. S polovičnim uspjehom.

 

 

 

Freudov kutak I

Freudov kutak – biti pametan i normalan dobro je za poslove, ali ne i za svaki posao.
Freudov kutak – doktore, da li će svi kandidati za predsjednika morati ići na terapiju svaki dan.
Freudov kutak – doktore, ja bih vas rado vidio ma mjestu predsjednika države, ali na vašu žalost to mjesto čeka mene.
Freudov kutak – doktore, jesam li ja odgovoran za svoju neodgovornost?
Freudov kutak – doktore, sve mi se čini da će na ovim izborima moj najveći protivnik biti moje drugo ja.
Freudov kutak – Freudov kutak je zajedničko dobro. I moje i mojeg drugog ja.
Freudov kutak – koja je to varalica moje drugo ja. Sada već pod svojim imenom objavljuje moje aforizme.
Freudov kutak – može li se čovjekovo drugo ja osamostaliti bez njegove privole?
Freudov kutak – ne slažem se sa stavovima mojeg drugog ja, a ono još manje podupire mene.
Freudov kutak – nema meni sreće uz moje drugo ja. Tvrdoglavo je baš kao i ja.
Freudov kutak – to moje drugo ja bez mene ne bi moglo napraviti niti tri koraka.

 

 

 

Bez obzira A

Ako je tko lud, ne budi mu drug. Bez obzira na zakone.
Bogat jede kada hoće, a siromašan kada može. Bez obzira na zakone.
Bolje je biti malo lud, nego malo pametan. Bez obzira na zakone.
Bivši prijatelj gori je od neprijatelja. Bez obzira na zakone.
Darovanom konju ne gleda se u zube. Bez obzira na zakone.
I ćorava koka zrno nađe. Bez obzira na zakone.
Jabuka ne pada daleko od stabla. Bez obzira na zakone.
Krv nije voda. Bez obzira na zakone.
Novac se za novac lijepi. Bez obzira na zakone.
Ne može se glavom kroz zid. Bez obzira na zakone.
Što se babi htilo, to se babi snilo. Bez obzira na zakone.

 

 

 

Molitva L

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Jesi li siguran da ja mogu zažmiriti na jedno oko?
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Stari moj, a znašli koliko bi mene koštala ta tvoja šala?
Molio sam se cijelu noć, a onda me je On upitao: A kome si se molio prije otkaza?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ima ona pametnije planove…
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Kada bih ja ispunjavao sve ljudske želje i ja bih završio u paklu.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nisam ti ja kriv što nisi uplaćivao dopunsko.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Prema mojem iskustvu niti ti se ne bi trebao oslanjati na to da će suđenje biti pošteno.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Stari moj, znaš li ti koliko vas večeras ima? I svi bi eurojackpot?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Sve u svemu takve molitve otvaraju vrata pakla, a ne raja.
Molio sam se cijelo jutro, a onda mi je On rekao: To mi više nemoj raditi. Ja sam se uplašio da me budiš zbog nečega važnog.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zbog takvih kao što si ti ljudi su počeli sumnjati u moju pravednost.

 

 

 

Prošlost A

Batina prošlosti je iz raja prošlosti izašla.
Čovjek je čovjeku vuk prošlosti.
Iver prošlosti ne pada daleko od klade prošlosti.
Dobar glas prošlosti daleko se čuje, a još dalje loš glas prošlosti.
Dug prošlosti je zao drug prošlosti.
Gdje ima dima prošlosti ima i vatre prošlosti.
Ne maljaj vraga prošlosti na zid prošlosti.
Nema žita prošlosti bez kukolja prošlosti.
Nema ruže prošlosti bez trna prošlosti.
Odijelo prošlosti ne čini čovjeka.
Sit prošlosti gladom prošlosti ne vjeruje.

 

 

 

Ljudska komedija L

Ljudska komedija – htjela je biti sramežljiva, ali joj to nije bilo suđeno.
Ljudska komedija – izgubio je povjerenje u ljude. A najviše u sebe.
Ljudska kmedija – jaka kleveta i šamarima odoljeva.
Ljudska komedija – katastrofičan je kao da zna što će biti.
Ljudska komedija – nesretan je kao demontirana avionska bomba.
Ljudska komedija – on je zlokobno sretan.
Ljudska komedija – ona je neutješno nevina.
Ljudska komedija – osjećajan je kao atomska bomba.
Ljudska komedija – potvrđuje da je mito uzeo iz čiste znatiželje.
Ljudska komedija – rastrčao se na sve strane kao šepavi žohar.
Ljudska komedija – uhvačen je u potrazi za izgubljenim vremenom.

 

 

 

No, o tome… A

Bolje grob, nego rob. No, o tome u nekom drugom životu.
Čist račun, duga ljubav. No, o tome u nekom drugom životu.
Kako došlo, tako prošlo. No, o tome u nekom drugom životu.
Ljudski je griješiti. No, o tome u nekom drugom životu.
Na mladima svijet ostaje. No, o tome u nekom drugom životu.
Nikad ne reci nikad. No, o tome u nekom drugom životu.
Novac kvari ljude. No, o tome u nekom drugom životu.
Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra. No, o tome u nekom drugom životu.
Tko će koga, ako ne svoj svoga. No, o tome u nekom drugom životu.
Tko se zadnji smije, najslađe se smije. No, o tome u nekom drugom životu.
Vrijeme je novac. No, o tome u nekom drugom životu.

 

 

Небojшa Aмaнoвић

 

КЊИГA КAO КУЛTУРOЛOШКИ ФЕНOМЕН

Дa ли нештo тoликo стaрo идрaгoценo у нaшoj цивилизaциjи мoже дa пoстojи a дa ниjе oпрaвдaлo свojе пoстojaње? Сигурнo не мoже. Зaтo с прaвoм мoжемo рећи кaкo без oбзирa штo пoстojи сумњa у тo дa људски мoзaк (у свoм нajбoљем смислу), нajбoљи и нaбржи рецептoр свегa штo нa oвoj прелепoj плaнети пoстojи, сa joш више зaнимaњa и љубaви прaти великo и плoднo Гутембергoвo сaзвежће свих књигa нa свету. И мa кoликo нaс зaвели и oсвojили сви дoступни електрoнски медиjи, штaмпa или нaглa и фaмoзнa експaнзиja рaчунaрa кojи jе тек прешaвши двaдесетaк гoдинa свoг пoстojaњa зaдoбиo и придoбиo читaв свет не мoжемo a дa не пoстaнемo свесни пoстojaнoсти и присутнoсти нечегa тaкo битнoг и тaкo трaнспoнoвaнoг у свaки oд oвих медиja мaкaр и у мaленoj срaзмери. To jе свaкaкo КЊИГA. Зaпрaвo књигa, књиге, мнoштвo милиoнa књигa, читaвa jеднa гaлaксиja зa себе. To jе jеднoстaвнo aкo се пoистoветимo и пojеднoстaвимo ствaри, нaчин нa кojи читaвa тa гaлaксиja непoбитнo пoстojи и oпстajе.

Мнoгoструке су нaмене и дaлекoсежни су путеви књиге. Oд oбрaзoвaњa кojе oнa свaкaкo пружa oд свoг нaстaнкa, oбухвaтajући нajрaзнoрoдниjе oблaсти људских делaтнoсти, дo људске oсећajнoсти, фaнтaзиjе и мaште светa пo себи тoликo рaзличитoг и пaрaлелнoг oвoм нaшем, дaкле светa уметнoсти и сaме књижевнoсти. Oпште-oбрaзoвни, спoзнajни или дидaктичкo-уметнички кaрaктер књиге дoпринoси њенoj свеприменљивoсти кao и кoмуникaтивнoсти. Сaм чин кoмуникaциjе сa читaoцем имa нa себи тежaк зaдaтaк приближaвaњa, дoкaзивaњa, успoстaвљaњa кao и прихвaтaњa свегa штo нaм књигa нуди. Taj свет jе дoступaн и вишеслojaн, његoвo пoреклo jе његoв aутoр кojи пoсле низa перипетиja и прoблемa успевa дa делo свojих спoсoбнoсти у интлектуaлнoм, oсећajнoм, психoлoшкoм и едукaтивнoм смислу учини дoступним нaмa читaoцимa и пoмoгне нaм дa рaзрешимo дилеме, слутње или смутње пред кojе нaс стaвљa нaшa интелигенциja или бoље рећи егзистенциja.

Зa књигу кoja нaс jе едукoвaлa увек ћемo рећи: “Бoже, тa књигa ми jе пoмoглa дa сaзнaм тo и тo…”, или “Хвaлa, сaдa знaм више o тoме и тoме…”, a дa при тoм ниjе сaмo у питaњу фaкултетскa или билo кoja диплoмa. Дoк зa књигу лепoг белетристичкoг сaдржaja рећићемo: “Дa, вoлим jе. Зaр тo ниjе предивнa књигa o тoме и тoме…” и тaкo дaље. Све у свему стaрo геслo знaчи: “Књигa jе дa се читa!”, aли штa с тим, зaпрaвo дa ли се сaдa читa више или мaње, или пo чему се сaдa не читa “дoвoљнo”, и oткудa “пoплaвa писaцa”. тo и jесу сумње мoдернoг светa.

Зa Емилa Зoлу, лoше нaписaнa књигa jе “злoчин”. Сa мoрaлне тaчке гледиштa сaм чин писaњa и пoвлaчи неке oд тих дилемa: дa ли jе све тo штo jе изреченo, изреченo нa прaви, системaтски нaжин. Дa ли су нaши судoви тaчни или тo нису. Пoсмaтрaнo из тoг углa мoглo би се рећи и зa jеднoг Хoмерa дa jе “безличaн”. Или мoждa зa Џojсa дa jе “без дистaнце”. Oбjaснити људскo делaње у времену jе тешкo и тешкo пoлaзи зa рукoм и нajвећимa aкo књижевнoст пoсмaтрaмo кa “прoизвoд чoвекa”. Aли пoзнajемo ли дoвoљнo и “женскo писмo”, нaиме штa се тo жене усућуjу дa мисле и пишу, и сa друге стрaне штa нajвише вoле дa читajу. Фaбулoзни стил jедне нежне и префињене Вирџиниjе Вулф, мудрoст и тежинa jедне Исидoре Секулић или мoждa Aрундaти Рoj кoja неминoвнo делуjе пoмaлo сурoвo и непaтвoренo дoписуjе стрaнице светa кojи jе joш увек “трећи свет”.

Нa први пoглед тешкo jе прoценити штa jе тo “пaд” у литерaрнoм смислу, jер сетимo ли се неких oд примерa листе чекaњa светских величинa, уoчићемo дa jе и Џojсу зa “Дaблинце” билo пoтребнo десетaк гoдинa. С прaвoм вaљa пoрaзмислити дa jе свaкa књигa дoбрoдoшлa, a дa oнеретке, изузетне и нajвеће сaчекajу свojе читaoце и у другoм милениjуму. To зaхтевa признaње дa “првa тумaчењa”, дoнoсе неснoсне тешкoће и пoтoм свaкaкo нерaзрешиве. Узмимo зa пример и Ђулиjaнa Бaрнсa. Свaкa његoвa књигa кao дa jе “пaзл”. Tешкo jу jе рaзрешити без већ унaпред дoгoвoрене слике. Oтудa и пoлемичнoст, oтудa и зaстрaњивaње кojе пoдсећa нa “рaт ружa”.

Рaзликa измећу дoбрoг и лoшег се не мoже лaкo илустрoвaти и зaистa немa пoуздaних критериjумa. Зaтo се с прaвoм питaмo дa ли jе сентиментaлнoст пaсиoнирaних читaлaцa кoмичнa oстaтку светa кojи тo ниjе. Кoликo уделa имa прoтивречни ефекaт неке oд глaвних темa рoмaнa кojи несумњивo и спaдa у нajвећи деo oнoгa штo читaлaчкa публикa “гутa”, нa емoциjе читaлaцa и њихoв илузoрнo зaљубљени пример. Резултaт jе нajмaње двoструк, и пoнекaд истo тaкo прoтивречaн. Дa ли jе триjумф jедне књиге трaгедиja или кoмедиja зaблудa, или пaк нештo сaсвим супрoтнo? Tешкo jе тo oдредити. Дoбри критичaри ће без сумње oдгoвoрити дa свa oвa питaњa нису ни битнa. Jер триjумф књиге jе сaм пo себи и дoвoљaн и пoсебaн, тaкo дa jе великaнимa писaне речи зaистa тешкo прoтивречити.

Кaкo aфинитети читaлaцa ширoм светa утичу нa aфинитете читaлaцa нaшег гoвoрнoг пoдручja ниjе jеднoстaвнo зaкључити. У тoм смислу Ивo Aндрић jе несумњивo нaш врхунски литерaтa или чoвек oд перa кojи jе измaмиo нajвише уздaхa и емoциja прoбрaне елеите мећу читaoцимa и тo не сaмo кao Нoбелoв лaуреaт. Jеднoстaвнoст, дaлекoсежнoст и дубoкoмисленoст његoве реченице нису oстaвиле рaвнoдушним ни oне кojи нису склoни рaзрешaвaњу кључних прoблемa Бaлкaнa или oсмaнлиjске дoминaциjе нa истoм. Чини се дa књиге у свoм нajтaнaниjем смислу утичу мa кoликo дa jе тирaж безнaдежaн или нaизглед инпoзaнтaн. Некaдa jе дoвoљнo сaмo бити упoзнaт сa сaдржинoм из “друге руке” или прекo билo кaквoг видa дajџестa пa сте сaмим тим инфoрмисaниjи или свесни њихoвoг дaлекoсежнoг утицaja. Jеднoм речjу немa чoвекa нa плaнети кojи ниjе прoчитao никaдa ништa или jе тaкo мaли и зaнемaрљив прoценaт oних кojи књигу никaдa нису ни држaли у руци. При тoм су тaкве кoнстaтaциjе гoтoвo немoгуће зa нajвећи деo пoзитивнoг или нпaреднoг чoвечaнствa мa кoликo дa тим терминoм и дaље бaрaтajу левичaрски мислиoци, пoштo jе мoдернa цивилизaциja учинилa књигу дoступнoм у свaкoм смислу. Дa се у тoме нaпредoвaлo дo неслућених срaзмерa дoкaз су зa сaдa joш увек ретке књижaре у кojимa jе тренутнo мoгуће зaхвaљуjући рaчунaрскoj технoлoгиjи oдштaмпaти влaстити примерaк књиге билo кoг aутoрa из билo кoг делa светa укoликo jе oнa кaтaлoгизoвaнa или у рaзмери без oбзирa дa ли се рaди o белетристици или претежнo стручним издaњимa из гoтoвo свих oблaсти.

Пoсебнo питaње свaкaкo jе и: “Штa jе тo штo књигу нa први пoглед чини приjемчивoм?” Студиja o мaркетиншкoм плaнирaњу пoљa издaвaштвa сигурнo мoже пoстaти зaсебнoм темoм у нaшем oсврту нa фенoмен књиге. Пoзнaтo jе дa jе oнa мa кoликo сензибилниjи и интелетуaлниjи, ипaк мaркетиншки предмет. Знaчи књигa се истo тaкo купуjе кao и билo штa другo у свету, с тим дa ниjе лaкo ни прoдaти jе пгoтoвo aкo ниjе у питaњу приручник из рaчунaрскoг прoгрaмa, брoшурa o интернету или билo штa прекo пoтребнo кao нa пример књиге o дoмaћинству, исхрaни или лечењу биљем. У тoм смислу oсврнимo се нa прoблем бест-селерa.

Joш oд “Хлaднoкрвнoг убиствa” Tрумaнa Кепoутa кojи предстaвљa прву књигу бест-селер у Aмерици и чиjи aутoрски хoнoрaр зa писцa несумњивo jе joш увек недoстижнa сумa зa велики деo aутoрa (рaди се o цифри oд 1000000 дoлaрa), oвaкви издaвaчки пoдухвaти сврстaвajу се у ретке. Пoследњи тaкaв пoдухвaт jе свaкaкo нaпрaвилa списaтељицa Џ. К. Рoулинг сa свojим рoмaнимa o дечaку чaрoбњaку Хaриjу Пoтеру. Милиoни деце ширoм светa имaли су прилике дaсе упoзнajу сa oвoм књигoм, a снимљен jе и истoимени рилм премa првoм нaстaвку. Aкo се случajнo зaтекнете неге у Aмерици, “Хaри Пoтер” и читaв aсесoaр рaзнoрoдних игрaчaкa кojе су нaстaле пoвoдoм књиге, нa дoмaк су руке у билo кojoj прoдaвници, знaчи не сaмo књижaре већ и сaмoпoслуге и прoдaвнице сувенирa имajу нa свojим витринaмa књиге тoг типa кojе предстaвљajу jеднoстaвну рaзбибригу и читajу се пoпут ревиjaлне штaмпе. Чини се jеднoстaвниjе рећи кaкo зa књигaмa пoпут “Пoтерa” имa трaжње и дa свaкaкo тaквa издaвaчкa делaтнoст пре свих прoфитирa зaхвaљуjући свoм прoдукту без oбзирa кoликo oпстajе сaмa пo себи и пре свегa jе сaмa себи дoвoљнa.

Читaни писци, пoпут Бушнелoве и Хoрнбиja (ниjе случajнo дa jе у питaњу aнглoсaксoнскo гoвoрнo пoдручjе) дoстижу и пo некoликo издaњa, пример jе четвртo издaње рoмaнa Никa Хoрнбиja “Хигх Фиделитз” кoд нaс. Цепaњем прoстoрa бивше Jугoслaвиjе нa више зaсебних држaвицa дoбили смo недoстaтaк дoмaћих бест-селер писaцa и рoмaнa. Кao дa jе изгубљен интерес зa дoмaћег писцa кojи jе без oбзирa нa спoрaдичне пoкушajе (“Време књиге” и тд.) oстao сaм. Књиге сускупе и зa нajпaсиoнирaниjе купце пa се све виШе oдлaзи у библиoтеку кoja jе свaкaкo jедaн oд нajплеменитиjих и нajoзбиљниjих чувaрa књигa и читaлaцa. Без рaспрoстрaњене библиoтечке мреже, не сaмo дa би се мaње читaлo негo би и свaкo усaвршaвaње билo гoтoвo немoгуће.

Дoк зaвршaвaм oвaj есеj, свестaн сaм чињенице дa се нa свету у oвoм мoменту пишу стoтине хиљaде књигa кojе ће угледaтисветлoст дaнa и бити дoступне читaoцимa. Oнo штo jе сигурнo дa без oбзирa кoликo пoкушaвaли дa пoсмaтрaмo књиге и тo литерaтуру пре свегa, пoстaлo jе jaснo дa читaoчеве aсoциjaциjе не мoгу увек бити исте, те дa се oне мењajу. Сaмим тим, дa се кoмуникaциja измећу читaoцa и писцa мoже схвaтити кao нештo живo и никaдa aпсoлутнo. И кao Штo jе Х. Р. Jaус приметиo, тиме штo су се читaoци oпределили дa jедну књигу читajу, oни су jе и oдaбрaли. Читajући oни jе и вреднуjу. Пoзитивнo: укoликo jе прихвaтajу, вoле и признajу, или негaтивнo: укoликo jе предajу зaбoрaву. Jеднoм прихвaћенo делo пoстajе делoм трaдициjе и непoсреднo утиче нa рaзвoj књижевнoсти. Taкo писaц ствaрa делo, a читaoци писце.

 

 

 

 

 

ЖЕНА

Ноћ бела као жена,
из јасписа исклесана.
Да ли је волим-?
Да
Волим је зато што зрачи причу док се свлачи,
Волим је зато што ме од гледања не заболе очи,
Волим је зато што ми се воли.

Ноћ бела као дробно злато
У ризницама небесним.
Да ли га искивам?
Да
Искивам га што се не опире
Искивам га што ме не потире
Искивам га што ми се хоће

Ноћ белу као жену
Узмем за руку
И поведем
До прве постеље
Волим је, волим,
Опростите.

Ноћ белу као дробно злато
Заложим у мењачници
За две, три метафоре
За две,три шарене слике
Пева ми се,
Слушајте.

 

 

 

Милици за сећање
ЗАЉУБЉЕНИ

Њих двоје заљубљених удвоје
У чуву од пловног меког дрвета
Певају као да су сами на белом свету
Па због тога непоновљиво
Певају између два моста на несташној Неви
Између два металносјајна таласа у зачуђеној жени.

Да би песму дослушала заљубљених удвоје
Да би сваку реч добропамтилу лепо казала
Зауставила се светлост као да је сама на белом свету
Па због тога неумитно зауставлја између широког стамњавања
И згуснутог свитања,између људи којима се настањена обала огроздала.

Трчали смо просто као људи до првих настрешница,
На ивици пљуска буљили смо у небо бело и мазно
Као клинци у грудву сладоледа
Онда смо срицали стару басну у очигледној киши
Онда смо одклечали песму о очима што воле удвоје
У наборима беле ноћи
За то време свет се неопажен ушуњао и сместио у очи.

 

 

 

МАЛА МОЈА

Из питоме оазе,поздрављам те. Нека победа припадне теби
Између рађања и заласка сунца,,Мала моја.
Лето синоћ заталаса пределе
И они горе под мојим стопама,
Подсечају птицу,човека,песму на шару утакану
У персијске простирке или у пиротске ћилиме.

У небосклону старих светлуцана -Мала моја,
Јутрос је и наша птица гнездо савила и била
Крилом једним на падини сунчаној
А другм на извору древних сила,
У свом спиралном сазвежђу дан и ноћ је пробдела.
Тако у ветру светлоносном уиграна није нас оставила.
Песма је још нешто свето,као хлеб,со и вино сваког дана.

Шта смо ми по молитви?
Да ли смо снови или људи
Мала моја,заточена у песми,склопи руке и буди
У истој за све молитве без тамјана,мујезина и храма.

 

 

 

МЕНИ

У мени је пут којим ће смрт доћи
И крв,благословена,њега ће позлатити.

Путовање је испљуснута шкољка
И свет,благословен,шуми у њој за мене.

 

 

 

ЉУБАВ

Без љубави нема рада,
Нема слоге ни слободе,
Без љубави све пропаде.
Љубав треба за орача,
За копача и певача,
За шофере и мајсторе,
За војнике,за морнаре,
За све који уче,раде,
За све старе и све младе.

Љубав се не купује,
И не краде,
Треба да је
Сви зараде.

 

 

 

ЧЕЖЊА

У једном граду,
Срео сам тада,
Цуру младу.
Кад прича пажљиво је слушају,
Кад шета,радо гледају и сањају.
А она тражи момка ствараоца,
Целог века жели правог човека.
Ја је гледам из близа
И кажем да је Мона Лиза.
Али она није слика на платну,
На камену она је на моме
Левом рамену.
Има благ осмех на лицу,
Станује у мом срцу.

 

 

 

СЛОВЕНКА
/сага о једној љубави и октобру/

Пролеће у сред октобра.Очна клиника у Београду.Са оцем посетих мајку која
је оперисала очни притисак.Током посете,упознах њу.Звала се једноставно
Словенка.Помислио сам да је из Словеније.Из Ниш,промрља кроз
зубе.Разменисмо пар реченица и бројеве телефона..Наредних дана мајка ми
телефоном каже да је она мала из Ниша питаа за мене.Ко би рекао,па она и
мисли на мене.Већ приликом следеће посете мајци,купио сам јој новине
Двоје.Ни сам не знам зашто,али су ми се учиниле по садржају добре за девојку
њених година.Уа,узвикну она када сам јој дао и брже боље прочита ми две
песме које је написала,а имала је још десетак.Невероватно откриће.Она пише
поеѕију.И то,морам признати добру,бар са ове временске дистанце.Поклонила
ми је један лист са две песме,које сам читао у аутобусу,биле су топле,помало
тужне,али на свој начин лепе.
После изласка мајке из болнице,чуо сам се са њом пар пута,долазила је и она у
Крагујевац где јој живи сестра од стрица,или је то само био изговор,али реших
да са њом почнем ново поглавље у животу.Саопштих мојима да ћу је
довести.Као и обично,милион питања и подпитања,али ја остадох чврст у
свом науму.
И опет беше октобар,овог пута кишовит.Мој теча Мирослав,отац и ја седосмо
у течиног фићу и кренусмо у Ниш,али у непознато. Дочекаше нас домаћински.
Прошња ко прошња,парада пијанства и кича и шта ту има да се прича.Она и
ја смо се већ договорили да она крене са нама. И би тако. Стигосмо у
Крагујевац.И опет парада пијанства и кича са моје стране.Мајка и тетке
приредише вечеру за госте.Нас двоје смо се кратко задржали.Док су они јели и
пили у соби,нас двоје смо у кухињи размењивали нежности и топле пољупце.У
једном тренутку мени паде напамет да побегнемо у мој стан,у коме сам живео
са тетком.Прихвати,што сам и очекивао.Били смо сами у мојој соби у згрди у
улици Блаже Јовановића.Грејна сезона само што је почела.Ћутали смо једно
време и нетремице гледали једно у друго на француском лежају,који смо мало
касније продали и у Трески купили тросед и фотељу на расклапање.У то
време ја сам доста писао и објављивао,преводио чланке са еглеског и она ми је
помагала иако је била шнајдерка по занимању.Хтела је да учи.Престала је да
пише песме и бавила се кућом.Што би мој кум Мома рекао,могла је делагације
да дочека.Ја сам радио на овдашњем Медицинском факултету који је удаљен
десетак минута од нашег стана.Свако јутро је долазила код мене,доносила
бурек или доручак који би она спремила ујутру када ја одем на посао и заједно
би доручковали у девет у мојој кацеларији,која је била велика,а ја сам сам
радио.После доручка скувао би кафу у лонче које ми је тетка Деска дала,таман
за две шољице И тако,скоро свако јутро.
У зиму 89.те године добио сам упалу бронхија.Ни сам не знам како с обзиром
да нисам био пушач никада.Морао сам да лежим и примам ињекције.По целу
ноћ сам кашљао,нисам спавао ни два сата.Она је била ту,поред мене.Није
спавала.Стављала ми јастук иза леђа како би ми било лакше да
дишем,причала разне приче не би ли ме насмејала. Пред зору скоро би
заспао,вероватно и она тада. Када се пробудим,ње није било поред мене.Већ је
устала,скувала ми чај,спремила доручак и антибиотике које сам тада пио.Око
девет је долазила сестра да ми да ињекцију иако сам ја хтео да идем у
амбуланту која је,такође,била близу,колико да прошетам,докторка пулмолог
је инсистирала на кућном примању ињекција.Једног дана ми се приједоше
чоколадне бананице.Отишла је да их купи код моје сестре од ујака која је
радила у тадашњој Борбиној трафици.Рече јој да чека нивелаију цена и не
може да јој прода..Оштроумна нишлијка не поерова у ове речи и замоли своју
другрицу Миру из продавнице обуће “Аида” да јој купи пар
бананица.Другарица Мира купи,без проблема.Не оста дужна Словенка речи
мојој сестри Славици и бесна се врати кући и испирча догађај мојој тетка
Белки.Настала је гужва.Није хтела да ја одмах сазнам за овај немио догађај
јер је знала да сам везан за сестру Славицу,касније ми је испричала шта се
десило.Једино знам да је мој отац Никола спасао сека Славицу сигурног
отказа.
Хвала Богу и ова агонија се заврши око 29.новембра који се тада прослављао
као Дан Републике.Лекарска комисија ми је продужила боловање,да се
опоравим,рекоше углас.Питао сам их да ли бих могао неколико дана да одем
до Врњачке Бање,потврдно одговорише.
Снег је већ почео да пада,нас двоје кренусмо за Врњачку Бању по већ унапред
уплаћеном аранжману за празник који је био спојен са још три дана,тако да
смо имали пет дана.Апартман нас је чекао у хотелу Звезда. Док смо седели у
аутобусу и чекали да крене у једанаест сати пре подне,видех моју мајку и
тетка Деску како долазе и носе дужу будну снајки која је имала једну
белу,краћу бундицу,знајући да је у Бањи хладно. Крстио сам се и левом и
десном. Она нје хтела,али је почело убеђивање,које сам ја прекинуо и рекао
Сад је доста,узми је,молим те,па да кренемо,аутобус је био пун. И би тако.
Стигосмо у наш зимски апартман хотела Звезда.Снег је био
рашчишћен,пахуљице су провејавале,а лампињони су горели некаквом мени
не објашњивом жутом бојом. Вече као из филма. Шетали смо бањском
променадом. Држала ме је под руку,главе наслоњене на моје лево раме. И тако
у недоглед. Шетњи никад краја. У хотелу су ме познавали као старог госта.
Иако је апартман био топао,она је стално бацала ћебе преко мене да се не
прехладим,што ме је мало и нервирало,али она није одустајала.Стриктно се
придржавала упутстава које је чула на лексркој комисији. Није хтела да
одступи ни милиметар. Смеха и пољубаца није недостајало. Одлучисмо да и за
Први мај наредне године поново дођемо у наш апартман,који није био ништа
посебно,соба ко соба,четири зида,да није било њене топлине коју ми је
неизмерно пружала,посебно досетки и шале којима је увесељавала сваки мој
дан.
Пуни успомена и поклона за обе фамилије вратисмо се у град на Лепеници.
Кренула је сводневица. Жељно смо чекали крај априла да одемо до Бање. И
отишли смо на недељу дана. Пролеће је већ увелико бујало. Сунце све раније
излази. Шетали смо,али ипак нам је био дражи наш собичак у облику
апартмана. Док сам се туширао,наручила је рум сервис. Изненадио сам се.
Опет је приликом избора доручка мислила на мој опоравак од упале
бронхија,који се завршио,али по њеном што је сигурно,сигурно је. Прође и ова
авантура нашег првомајског лудовања по парковима Врњачке
Бање,хотелским ходницима,музике на хотелској тераси..
Стизали су ми на кућну адресу материјали из тадашњих друштвених
организавија у којима сам био врло актива.Темељно сам их проучавао и
припремао се за састанке. Словенка ми је пар пута скренула пажњу да се
исувише оптерећујем,а да ми нико за то неће рећи хвала. И била је у праву.
У јуну те године сам мењао секретара Месне заједнице који је отишао на море.
Долазила је да ме обиђе. Била је помало љубоморна на Светлану,председницу
Књижевног клуба и Тању,професорку биологије, обе су нам биле и
комшинице. Нисам обраћао пажњу на њено боцкање, јер,ипак, мали
флерт,никоме не шкоди..
Исте године отишли смо са мојима у посету мојој фамили у Книну.Предивно
летовање на слаповима Крке,обилазак манастира и богословије “Света Три
Јерарха”,смокве у парку у Шибенику, Сплиту………Као и обично правила је
шале на рачун људи са којима сам радио.Тако је једном приликом када се
зачуло мукање магараца повикала Хеј, човече,па и овде те зову Росић и
Вукомановић и остала братија,баш не могу без тебе. Смех до суза,где се сетих
њих тако далеко од Крагујевца, али то је она,мали зврк како сам је у шали
понекад звао. Испричао сам ову анегдоту поменутим друговима,смејаше се и
захвалише што их се сетила.
Идиоте,ниси ваљда то рекао људима! завапила је када сам јој испричао да сам
их поздравио од ње. И као обично повукла се у нашу малу собу, из које се
свакодневно чула музика са радија или касетофона који сам добио од течиног
брата са Аљаске. Пар пољубаца и која сентенца са латинског на лево ухо,
мењале су све, па и њено расположење.
Шетали смо свако вече.Ја сам тада био асистент на Вишој политичкој школи
Радничког универзитета, а она ме челала око седам увече. Одлазили смо код
Ћемала на колаче и лутали градом понекад скоро до поноћи. Недељом би пре
подне ишли у етно двориште у Шумарицама,сликали се поред старих кућа,а
касније препричавали да је то наш ранч. На питање наших многобројних
приијатења и другара где је онај други,говорли смо
Тимари коња пред јахање. Чак су у први мах сви и веровли да имамо свој
ранч,док их нисмо водили једне по једне да виде тај “наш ранч”.Ручак је
недељом спремала моја тетка Белка. Мада,нама и није било доручка.Били смо
довољни једно другом.
Почели су да се нижу смртни случајеви са моје стране.Тешко је то
подносило.Чинили ми се и теже него мени.Када је умро мој теча Мирослав из
Горње Сабанте код кога смо често ишли на излете и пикнике и који нас је
увек дочекивао благонаклоно,са пуно пажње и љубави, уз обавезан ручак и
наравно слаткише,Словенка је јецала и помагала истовремено око
сахране.Сетила се да је он довезао из Ниша када је долазила у Крагујевац.Са
мојом тетком Десанком је одлазила у село на гроб све до четрдесет дана. Затим
су дошле и сахране других чланова породице.И све је почело да се
распада.Није придавала значај шминки,коју је имала,као ни материјалним
стварима, интерес је није занимао,никога није гледала кроз новац или статус.
И опет је октобар.Хладан.Почела је да ради у једној цвећари. И њој се деси
љубав.бар је она тако тада мислила.По повратску са посла, из топле
канцеларије на Медицинском факултету,сачекао ме је хладан туш. У
нашој,малој соби,на столу су стајале две бурме,два сведока.
И сетих се песме да су све љубави осим прве лажне. Истина. Велика.

Лазар Јановић

 

Дешавају се човека таква јутра када и пре него што отвори очи падају му на памет и опседају га неке далеке, на јави и заборављене али у потсвести итекако урезане успомене детеињства, одрастања и пређашњег живота. Буду таква јутра и прођу али се кад тад поново враћају и терају човека да изнова и изнова мисли о томе. Дају му храброст да живи своју мисао и будан сања своје снове. Дају му онај мали делић снаге и среће када је потребно да тас животне ваге пређе на његову страну. Дају му право на најлпшу и најмистериознију ствар на овом свету, право на наду која живи и када све друго замре, увек је уз Вас и тиња у Вашим можданим одајама. Па и када се чини да је нестала, тако јој је мало потребно да се опет роди и засија као бастион Вашег спасења. Покушавају људи да то избегну, да заобораве, поготову ако имају нешто чега се нерадо сећају. Дању успеју да изгледају живахно, успешно, недодирљиво али ноћу, када се угаси светло у соби, остају сами са собом и дебело , са зеленашком каматом плаћају све оно што су преко дана успели да сметну са ума.
Увек ћу замерати велеградима и престоницама што никада не спавају. У тим градовима нема оних полаганих јутарњих испијања кафе у тишини када чекаш да бела свелост дана обасја твоју малу чаршију. Они не знају како изгледају та снена јутра са почетка пролећа када се све буди и цвета, када природа даје јасну поруку човеку да је све пролазно и само она јединствена и вечна. Сећао сам се увек тих јутара чекајући да се на хиљадитом семафору од мог ђачког стана упали зелено светло како бих стигао на факултет где ће професор сигурно каснити. Све те мале вечности које сам губио у саобраћајним гужвама велеграда покушавао сам да надокнадим мислећи на неки мали, сироти, убоги градић на „периферији“ зеље где ме неко чека, где ме неко воли.
Ако мене питате, постоје три чуда света. Највеће светско чудо од када постоје чуда је осмех једне Анђеле са којом сам ишао у школу, коју сам после тога ретко сретао а и боље што нисам, јер знам да никада више у животу неће имати тако безбрижно леп осмех девојке из провинције као тада. Тај осмех ће живети вечно у мени. Да имам сеф, као банке што имају, чувао бих сећање на њен блистави осмех. Друго светско чудо је чудо поезије. Поезије, краљице у игри речи која може све. Треће чудо су чуда технике као што је воз. Воз. Та гвоздена, ко зна колико тона тешка, машина којој је људска прогресија само мењала изглед, у неким земљама и бризину (али не и у нашој).

Петак је. Та реч која увек звонко одзвони у глави. Цела једна мала вечност испред тебе којој у том тренутку не можеш видети краја. Ранојутарњи лагани поветарац милује све оне које су чудни путеви навели у истом смеру , откине и понесе покоју тек процветалу латицу ране трешње и замрси неколико праменова женске косе која се лепраша као застава неког неосвојивог полиса. Тишину јутра прекину добро познат звук железничког обавештења путника о возовима коју ускоро полазе. Носећи свој ранац ужурбано ходам перонима на чијим клупама још увек спавају сви они људи које живот није мазио и пазио али му се они инате вољом да истрају на свом путу који је само њима знан и ма колико по њих био лош није погрешан јер нема погрешних путева. Већ видно припити железничар са криво стављеном шапком и краватом чији је чвор посљедњи пут свезан пре једно 30 година када је и почео да ради заустави ме и упита за упаљач како би упалио цигару коју држи у руци. Рекох му да немам. Уљудно се захвали и рече ми да не журим.
-„Неће та композиција кренути на време. Kаснимо у поласку 10 минута“. Да воз није каснио ја бих закаснио.

Седох у купе на место крај прозора у смеру кретања воза и из ранца извадих свој мали светло плави нотес и књигу песама мог брата по стиху Сергеја Јесењина од које се никада и нигде нисам одвајао. Беше то џепно издање са одабраним песмама. Воз мили и стално се чује туп звук преласка преко густих чворишта главне железничке станице где се укршатују стотине шина. У једном тренутку воз почиње да иде паралелно са друмским саобраћаницама. Пролеће и петак дају снагу људима који управо крећу на посао . Лагано се вуку минути а зелено светло семафора као да не зна да људи касне на своје послове које не воле и да их тамо чекају строги и намргођени шефови претећи им казнама и дисциплинским поступцима. Цвркућу кочнице старијих аутомобила, светле семафори, трамваји ударују по шинама као по бубњу, варничи електифицирана мрежа тролејбуса. Права јутарња идила велеграда. Мостови, као кичмени пршљенови, спајају два дела града дајући све од себе да на своја челична плећа приме све ужурбане пролазнике. У јутарњој измаглици њихов танки и светлећи обрис, као привиђење,служе неразбуђеним пролазницима као светионик орјентације морнарима на пучини. Плове тако људи својим животима без јасног циља и правца. Имају шестоцифрене плате, скупоцене аутомобиле, вишесобне станове али немају времена за своју децу, за своје пријатеље, за своје родитеље. Једног дана се окрену за собом и схвате да немају ништа.
Залуд скупоцени сатови са савршеним механизмима , опет немате времена.

Kаква је само срећница била та Исидора Данкан када је Јесењин њу толико заволео. “…Одрастао сам. Уз то пеота, са обизбиљном ал не великом снагом и неку жену од преко четрдесет лета звао сам лафицом и својом драгом…”. – Извините, да ли је слободно?”, упита ме један топао глас. –“Да, наравно”, одговорих не подижући поглед са књиге. Настављам да читам али ме одмах као свежи дашак морског ветра опи парфем мириса ваниле. Тада видех испред себе једну витку, плавокуса жену са кратком цветном хаљином како покушава да подигне свој кофер.
-“Дозволите да Вам помогнем?”
“-Не, нема потребе”, јасно и категорички ме одби као знак малог прекора зашто је нисам погледао на самом уласку. Она седе и поче да чита своју књигу коју извади из огромне женске ташне за коју се пре могло речи да је мини кофер. Kњигу која је сигурно нека љубавна прича са срећним крајем о којем маштају све жене.
Имала је дугу, златно плаву косу као несагледива поља пшенице пред жетву. Њене очи су прозирно плаве. На тренутке би се чак и губио у том бескрајном плавом пространству. Ја нисам ловац на дијаманте али њене очи, два плава дијаманта бих завуек чувао. Неопроцењива вреднос. Баш ми је жао што се у њу није заљубио неки несрећни и талентовани песник. Један живот му не би био довољан да опише те очи а његова слава би била вечна. Иако духом млада на њеном лицу су се јасно уочавале урезане боре као недвосмислена и јасна порука да лепота увек губи битку са временом.
-“Госпођо, да ли људи који се виђају са Вама сваки дан знају колико су богати”, помислих то али не изустих.
Приметивши да је посматрам она све време током путовања покушава да своју уску хаљину са цветићима повуче што више може и прекрије колена. Kолена којима жене освајају, засењују свет око себе док су младе. Поносно их истичу знајући на шта су мушкарци слаби. Али управо ту, на коленима негде на прагу четрдесетих јављају се први знаци старења. Хаљина беше мој савезник. На њену жалост или на моју срећу никако није успевала у томе. Та нежност којом је она одисала када би лежерно попут балерине пребацивала једну ногу преко друге с времена на време беше као нека невидљива и свемоћна магија која се ширила и манифестовала на најразличитије облике у свим сферама живота. Била је она једна од оних жена чију лепоту и “најдрскији и најсуровији људи гледају са обзиром који иначе немају”.
Посматрајући једно чудо природе ја сам потпуно занемарио свој поглед кроз прозор воза који иде тако споро да човек може на миру да се диви нетакнутој планинској природи забачених крајева. Некада је човеку потребно да се увери шта исконски значи бити слободан. Да оде од свих и дође самом себи. Да занемари мало правила и дрштевене норме са којима се свакодневно сусреће. Правила кућног савета у својој згради где станује, саобраћајна правила, правила на факултету, где код се окрене оивичен је некаквим правилима. Све је ту оку необично и вредно дивљења и чуђења, почевши од те уске и дотрајале пруге коју су људи изградили помоћу својих руку и приручног алата. Сваки тунел ручно прокопан. Десетинама година, сваки дан. Цео нечији радни век. Тунел по тунел. Kамен по камен. Праг по праг. Рукама и срцем. Оштри и стрми висови над којима пролазимо изгледају као свакодневни понори живота којима је човек изложен али некако лепше обучени у јарко зелену траву жељну сунца и маховину која године више не броји јер је давно одустала од жеље да је неко дотакне, руком скине са камена на који ће сести. Ту пролазника нема. Тај миран и забачен крај, нипочему познат поштеђен је светског лудила, хира и обести људи. Наградно је остављен да неизмењен, нетакнут,величанствен измами осмех, осећај романтичности и понеку лепу реч. У тим шумовитим али неизбежно стрмим пределима истичу се борови. Сами самцати, као горски вуци, поникли и израсли на каменом и плитком тлу. Успели у суровој борби са природом и као господари усправно, високо и поносито надгледају клисуре над којима се јасно види њихов обрис.
Нема истински праве, исконске лепоте тамо где је човек закорачио дубоко.

Око мене зелено.
Пространство зелено.

Kривудаве клисуре, планине и врхове
пресецају трансверзале, опет зелене.
Путем моје домовине ретки возови пролазе,
путовања дуга су, бистре реке мутне су.

Али… Мисли моје зелене су!
Нада моја таква је.
Око мене свет је сиви људским егом намучен.
Спасиће нас родна поља…
Домовина, зелена је.

 

Време се вуче као и овај наш воз.
“Никада ова велика казељка неће стићи малу”, помишљам у себи већ уморан, не толико од путовања, колико од призора и мисли које су ми се рађале гледајући природу и лица ока себе. Ништа од тога нисам стигао да запишем већ сам све покушавао да урежем у своју краткотрајну меморију сећања. Једна клисура за другом, кроз планинске венце , кроз кањоне бистрих планинских речица које у ово доба године када се снег отапа нарастају, до непрепознатљивости, у велике плаховите реке и чија имена знају само професори топографије у војним школама плови ова челична машина као да следи крај свет.
Али управо ту, близу, у центру небеског свода лежи један сиромашан и мали град, уморан од времена које га гази. На перону, чим изађох из воза, искрено се насмеја и поздрави ме, мени добро познат железничар који свакодневно покушава да победи електрични апарат за игре на срећу. Био бих сигуран да у томе неће успети да се не зове Срећко.
Град лежи у котлини где се измаглица свакодневно у јутарњим часовима шета дуж целог града, час горе, час доле као неки верни пас чувар. Да није пруге и велике фабрике никада ту и неби настала варош. Зато тај град и јесте посебан. Ту ништа није лако и утабано. Земља није плодна, клима је дивља а те људи, који ту проводе век, сем Бога сви заборавили. Људска жеља и слепо веровање градили су варош сваки дан да би она постала једна од највећих и најбогатијих у једном периоду. Kако је све овоземаљско пролазно па и то богатство остаде само жеља и слепо веровање да ће једном опет неко доживети да буде тако.Та позната лица дају ти неки осећај сигурности , да припадаш некоме, да увек можеш негде да се вратиш, да ниси само странац у ноћи великок града. Драге су ти те мале улице, закрчени тротоари где се аутомобили паркирају без неког реда и надзора, где људи имају слободу да се у пролазу насмеју једни другима и дискретно климну главом у знак поздрава а да их овај не гледа као да су скренули са ума. У том провинцијком хаосу има неког реда док у нечијем реду имао само хаоса. И зашто би уопште мењали свој ред ако се савршено добро сналазимо у њему? Боље савршен хаос него несавршен ред.
Пролазим тим улица крећући се ка периферији града и већ знам, мајка ме на прагу чека.

 

Dragana Dinčić

 

IZGUBLJENA U VREMENU

Vreme je relativno. Za nekog moć, novac, sigurnost, strah… A ja, ja sam se izgubila u vemenu. Više i ne gledam na sat, ni koji je dan, možda me samo godina s vremena na vreme podseti da prolazi još jedna u nizu. Izgubljena izmedju dva sveta, realnosti i sanjarenja. Realnost koja obitava u velikim strahovima i nimalo lepom budućnošću, a sa druge strane snovi koji daju cari nestvarnom, moć, jačinu, snagu. Onda se stvori svet izmedju svetova, gde odiše taj sklad, sklad sigurnosti.

Beg od reale i snova. Tu si ono što jesi, spokojan i zaštićen od svega realnog i snova. Svet koji je sve više priziva ljude i ostavlja ih u tom bespuću.
Ne, nisam izgubila želju i volju za životom, samo mi je ovaj svet draži, miliji, meni bliži. Nije to beg, to je samo odmor od svega i svakog, pa čak i od sebe same. Čovek se vremenom umori od svega. Zato ja imam svoj svet izmedju svetova koji mi daje mir, mir mog ludog uma koji ne prestaje da stvara te besprekorne misli do granice nemogućeg. Nesanice i milion pitanja koje se u suštini svodi na jedno isto pitanje“da li poznaješ sebe“?!
Možda, možda poznajem sebe do odredjene granice. Što mislim da je i razumo. Ako bih rekla da poznajem sebe, znači da sam spremna za novi dan koji nosi nova iznendjenja. Trenutno za to nisam spremna, kako onda “poznajem sebe“?
Spoznanje se stiše svakog trena, iz dana u dan. Samoća i neprespavane noći su samo uzrok koji te tera da se udubiš i pitaš “ko si“?
A ja, ja još lutam u tom rasponu, ne želim još uvek da izadjem iz njega i nastavim sa borbama koje me očekuju. Tu su, čekaju me, neće pobeći..
Zasto ne šurim. Čekam, tražim, mislim, osećam kad će se desiti pravi trenutak za izlazak iz kolotečine i ponovo se vratiti u vremenu postojanja.
Sve je relativno, pa i moja kolotečina u bespuću. Moje vreme je je tu, odredjeno za mene, kao i za svako ljudsko biće koje nosi svoj “pečat“.

 

 

 

ŽELJA…NADA…OSTVARENJE….

Dok je sedela pored mora i živeći svaki dan kao i ovu noć u prošlosti, njen pogled je odlazio sve dalje i dalje.. Horizont koji se stapao, more i nebo, svitanje, želja je postajala sve jača i jača.Tražila ga je u tom horizotu, u tom spoju, ne bi li ugledala bar malu siluetu njene želje… Njega..
More.Osećaj slabosti i nesigurnost koja je lomi.Ta površina koja daje toliko mogućnosti i nadu za novi život, za novi početak, za korak koji treba hrabro zakoračiti bez straha, zbog sebe, zbog prošlih dana, zog pogrešnih odluka, zbog svega.No, i dalje sedi, udubljena u svoje misli o njemu.Muškarac koji joj je slomio srce, razorio snove i veru u ljubav,oduzeo joj je ono najbitnije, njeno “ja“.Ali ta bol je još više vukla ka njemu.Milion pitanja koje traže odgovor gube se sa svakim zrakom koji se provlači kroz oblake.Čeka ga kao zadnju nadu u svom životu, kao spas.Hoće li doći?Dok je čekala, uplakanih očiju i izgužvane haljine tišinu su poremetili nečiji koraci.
Nije želela da se osvrće, ostala je na klupi sa svojim željama tako jakim da ga je videla videla ispred sebe, njegov osmeh, osetila je dodir na njenom licu, šaputanje…U svojoj zanesenosti nije primetila ni čula korake kako se polako sve više približavaju njenoj klupi.Koraci su prestali.Neko je stajao pored klupe.U rukama je nosio buket crvenih ruža i malu kutiju lepo upakovanu.Muškarac se nakašljao kako je ne bi uplašio.Trgla se.Uplašena od muškarca koji stoji iza njenih ledja nije mogla da vidi ko je, bojala se da se okrene.Obrisala je suze, spustila noge sa klupe i ćutala.Osetila je miris ruža.Taj miris joj je bio veoma poznat, te ruže.Ko je taj mužkarac? Smogla je snage i okrenula se.ON?Ne, nije moguće.Nije mogla da veruje da je on sada tu pored nje, sa buketom cveća i poklonom.Da li su se njene želje uslišili i ostvarile?Da li je jačina njene želje bila tolika jaka da ga je dovela njoj?Još uvek nema od svega nije mogla reč da izusti.Primetio je to na njenom licu, tu zbunjenost, zaprepašćenje i sreću.Toliko emocija na jednom licu.Znao je i uzrok.ON je bio uzrok svega.On je napustio kad nije trebalo, kad joj je bio najpotrebniji, no on je brinuo tada samo o svojoj karijeri.Shvatio je posle par meseci da ne ume bez nje.Da njegov život nema smisla.Vratio se njoj.Znao je njeno mesto za beg.Tu je i bila.Sama.Uhvatio je njenu ruku, još uvek je bila nežna i mila, poljubio je svojim mekim usnama, pogledao je u oči i zamolio je za ples.Znao je da voli da pleše na mesečini, pod sjajem zvezda.Dok su plesali, zamolio je da mu oprosti, da nije ni bio svesan šta joj je činio i koliko boli joj je naneo.Da ne može da živi bez nje, da je ona jedi smisao njenog života i da se odriče svega zbog nje.Zagrlila ga je jako, svom snagom svoje duše i tela. Poljubac je potvrdio sve njihove želje, nadu, ljubav, sve ono što su osećali obostrano.Strast i želju.Snagu i slabost.Sreću i tugu.Bili su jing i jang.Njihovi svetovi su stvarali jedan savršen svet.Njihov svet, magije, čarolije, nemogućeg..
Znali su da njihov život više neće biti bol i patnja.Zakoračili su tu noć više no sto je njena želja bila.Zaprosio je sa prvim zracima sunca, koje je potvrdjivalo jačinu njihove ljubavi i novi početak.Početak u bolje sutra….

 

 

 

TRENUTAK

Lep, primamljiv mladić, kratke kose…Osmehom malog detete, crte lica nevinosti i nežnosti…Privlačio je njenu pažnju od samog početka. A njihov početak je bio sasvim običan, nimalo poseban da bi se isticao od drugih..u firmi.. Nije ni bila svesna da na njenom licu stoji osmeh… Uvek je volela to zabranjeno voće…
Nedodirljivo…Samo za posebne…
Neki bi rekli da je hrabra a neki bi je osudjivali…
Kao što to uvek biva… Ona mlada a on u najboljim godinama..
Željna ljubavi..strasti..nežnosti….poljubaca…zagrljaja…
Sve je to videla u njemu..Želela ga je svakim danom sve više..
To ne bi bila ona da ne pokuša i ubere zabranjeno voće..Klasicno dopisivanje…pitanja…odgovori….dok nije došlo do „želis li da se vidimo?“…
To je oduvek želela …Od prvog trenutka…
Osetila je drhtaj tela koji je prožima..Prija…
Gubila se u mislima …U zanosu zamišljala svaki pokret..
Osmeh..Dodir…
Posle par dana on je stajao naspram nje.
Nasmejan..prirodan…
Njeno telo je drhtalo..srce je tuklo..On je tu..
Nežno se primakao njenom licu i poljubio je.. Uzvratila je poljubac dok je sebi uporno pricala „smiri se“.. sve je ok..
Znao je da je nasmeje,da je opusti,da se oseća slobodno i sigurno… Svaku njegovu reč je upijala, osmeh, pokret…
Nije mogla da odoli…Previše ga je želela i maštala o njemu…
Prišla i nežno poljubila…Poljupci su bili sve vise strastveniji i jači..Puni naboja,želje… To je osećao i on i uzvraćao jače..
Prepustili su se da ih vodi želja i strast…
Vodili su ljubav sa toliko naboja..bez ikakvih predrasuda
o bilo čemu…Postojao je trenutak..NJihov…
Drhtaj znojavih tela … uzdasi…. dodiri..
Znala je da ne sme da se zaljubi u njega i da ga voli..
Želela je, jako..ali ne..nije smela to sebi da dozvoli…
NJegove godine, život koji je imao nije želela da otima..
A stegnuti srce, zaključati emocije, želje, teže je no što se misli..
Sreća-tuga… Srce-razum..LJubav-ljubavnik…
Svesna svega, rešila je da se ne vezuje…
Emocije je ostavila po strani..Srce zatvorila.TRENUTAK…
Zar mi ne živimo svi za neki trenutak?…

 

 

 

KO JE ONA..?

Evo je, prelazi ulicu trčećim korakom…..Žuri kao da je proganja najveća zver iz njenih snova, ona što joj ne da mira da mirno spava.Nije to savest, ne..to je jače od savesti..Srah.

Ana, devojka za koju su svi znali njen način života i o njoj imali samo reči hvale, niko nije zaista znao ko je ona.
Uvek mirna i tiha, povučena i skromna, odavala je utisak devojke koja zna ceniti ono što ima i nije tražila više od toga.Prijatelji sa kojima je izlazila i provodila svoje slobodno vrema uživali su u njenom društvu.Cimerka sa kojom je stanoval i delila sve..(osim tajne koje je vešto čuvala samo za sebe) nije mogla da je vidi drugačijom no sto je mislila da jeste..
Ali, noć menja sve… Ana je kao i svakog dana, završavala svoje obaveze u roku. Posao..ispijanje kafe sa drustvom..racune sređivala.Odazila bi u svoj skromni kutak, kada bi bilo najsigurniji trenutak izasla bi iz stana.
Ulica koja vri od ljudi i dece, žagor njihovih glasova, smeh, teralo je da ode što dalje iz tog meteža.Ušla je u hotel koji je bio van grada.Na vratima je dočekao sasvim poznat glas koji je tražio njen mantil.Vešto je to uradila i dodala muškarcu.Uvek bi sedela na istom mestu…pored prozora, gde je lampa odavala yamo blagi nagoveštaj siluete…
Na sebi je imala crnu haljinu sa dekolteom koji je samo nazirao njene grudi, crne čarape od lateksa gde se ocrtavale njene prelepe duge noge, salonke crvene boje razbijale su tu monotonost boja na njenom telu, ruž i šminka samo su dopunile lepotu njenog lica…
Zračila je..imala jačinu od svih ostalih u sali.
Muškarac koji je upravo ušao, tražio je pogledom Anu.Znao je gde sedi i odmah prišao kao da se bojao da će je neko drugi odvesti..Naručio piće i posmatrao Anu.Dovoljan je bio jedan pogled i istog trenutka muškarac bi ustao, uzeo ključeve i mirno čekao da Ana krene..
U sobi koja je odavno bila ’’njihova ’’ , istog trenutka muškarac bi kleknuo i ljubio Anine cipele..Bez njene dozvole nije smeo da se pomakne..
Da,Ana je bila DOMINO DAMA..
Radila je to zato što je ispunjavalo svaki delić njenog bica
i prožimala strast u njoj o kojima su mnogi samo pisali ali nikad doživeli..
Uzela je bič, koji je stojao odmah nadomak njene ruke, podigla lice čoveka i samim osmehom na njenom licu znao je šta mu je činiti..
Skidao je polako svaki komad svog odela polako, dok je Ana sedela u fotelji i poigravala se kaiševima koji su bili na stolu ..brzo ih podigla i vezala muškarca za krtevet..
Figura muškarca koja je ležala na krevetu bila je ’’izvajana’’…
To je još više budilo u Ani strast…želju…požudu ..
Laganim pokreto je skinula svoju haljinu.. Dugo se poigravala sa njegovim telom..zavodila…pekidala u strasrvenim željama…dok je on molio i preklinjao da je samo dotaknje.Svaka neposlušnost njegova koštala ga je kazne..
Uživao je i u kaznama.. Pokornost, odanost, poslušnost, naredbe….sve to je primao sa takvom srećom i zadovoljstvom da je bilo dovoljno samo da kleči pored Ane …
Naravno, Ana je to znala i njena ’’moć’’ nad njim bila je velika…
Telo koje se grči od zadovoljstva i želje za dodiro, dobijalo bi udarac biča..povez preko očiju i zamračena prostorija odavale su još veću čar njene moći..
Polako je prišla, njeno telo polako se prebacilo preko njegovog..dodirivala ga je vrhovima prstiju..prelazila preko celog tela…Osećala je sve veći užitak i strast ..
Oboje su ’’vrištali’’ od želje.. Poljubila ga je strasno i sočno..ruke su joj sve više i više klizile po njegovom telu..Osetila je njegovu ’’muškost’’ kako podrhtava na njenim butinama.. Vrisak..Strast..Želja…Požuda..Snovi…. ZADOVOLJSTVO njih dvoje…
Ovezala je muškarca, koji je u trenu već bio pored njenih stopala i ljubio….
Odgurnula ga je..ostavila cedulju na jastuku i bez reči izašla iz sobe…

Ana juri..prelazi ulicu…Ide u svoj kutak…

 

 

 

LOŠA DEVOJKA

Bila je svoja jos od malih nogu.Nije marila ko će šta reći.Vragolasta još kao devojčurak,znala je da zavodi dečake strije od nje.Jednostavo, umela je… Uvek obučena kao mala dama, sa osmehom i pogledom ispod očiju, znala je da takvim izgledom moze da dobije sve što je želela.Godine su prolazile a ona, postala još opasnija za muški rod, za zene je bila ozloglašena… Shvatila je da je grad u kom je živela previše mali za njena osvajanja.
Sve što je imala ponela je sa sobom.Njen crveni ruž, potpetnice, uske haljine..Vozom kojim je putovala ka novom gradu bio je udoban.Smestila se u kupeu i raskomotila.Štikle su joj pritiskale stopala.Lagano je izula svoje potpetnice i spustila kraj sebe, noge je naslonila na drugom delu sedišta.Olakšanje koje je osetila uzburkalo je njeno telo.Telo za požudom i zavodjenjem.Bila je kraljica u svom stilu.Blagi osmeh se razvukao na njenom lepom i negovanom licu.Rumenilo je dolazilo još više do izražaja.Oči su caklile od sreće.Više nema onih balavih muškaraca koje je već imala, koji su jurili i molili za njen dodir.Htela je muškarca sa stilom kojeg bi ona posedovala.Da ga zavede i uvuče mu se ispod kože onako kao ona samo zna.Bez dobrog i teškog zavodjenja nije se ni trudila da zavodi.Takve muškarce je gazila svojom štiklom.Nije marila za osecanja.Nije se još ni za jednog muškarca vezivala,a emocije je svoje ugasila.Želela je samo da uživa i da svaki dan proživi što je mogla bolje.Nije tražila novac od muškaraca.Obasipali su je sami poklonima.Više nije ni tražila….
Voz je stao na peron.Anabel je navukla svoje potpetnice i polako se uputila ka izlazu.Grad u kom je došla bio je metropola koja je nudila sve ono sto je očekivala.Sigurnim korakom je zakoračila u novi grad.Ubrzo se našao muškarac koji joj je nudio pomoć.Odvažna i sigurna u sebe odila ga je.Krenula je ka hotelu koji je bio na svim reklamama oko nje.Ubrzo je stigla.Vratar joj je ponizno otvorio i poklonio se njenoj lepoti.Šarm koji je imala i osmeh, Anabel su mogli bukvalno da otvore sva vrata.Izabrala je sobu sa pogledom na reku.Prostrana soba sa prefinjenim ukusom za detalje i pastelnim bojama, krevet u svili, izgledala je kao soba iz njenih priča dostojne kraljici zavodjenja.Nije joj puno trebalo da se spremi i krene u lov.Obukla je crnu suknju i bluzu koja se kopčala na ledjima.Bila je sva u koži.Podignuta kosa i najlonke uz potpetnice crne boje izgledala je kao domino dama,što u stvari i jeste bila.Dominirala je nad muškarcima.
U liftu je naišla na muškarca koji je uporno gledao na sat.Kad, kad bi bacio pogled na nju ali bez zadržavanja.Anabel nije volela da ostane bez komplimenta.Prišla je polako, torbicu je ispustila namerno pored nogu muškarca.Iznenadjeno je pogledao torbicu i Anabel, sagnuo se ipodigao je.Dok je pruzao torbicu sa osmehom Anabel nije gubila vreme.Prislonila je muškarca uza zid lifta, ruka joj se već nalazila ispod njegovog sakoa, uzela je njegovu ruku i prislonila na njene butine, nije ispuštala njegovu ruku.Stegla ga je jače.Muškarac je ostao bez daha.Ovako nešo nikad mu se ranije nije desilo.Telo mu je drhtalo ali je osecao uživanje kao nikad pre.Prepustio se Anabel i njenoj zelji.A njena zelja je bila strast i požuda.Zaustavila je lift.Pogledala ga je onim pogledom i nasmešila mu se.Nije mogao da odoli.Želeo je da je uzme sad, tu,odmah…Anabel je volela polako i sa stilom.Sa uživanjem da bude loša devojka.Polako ga je spustila kraj njenih nogu. Dok je dodirivao njene ptpetnice i uživao u njenim nogama stegla mu je kravatu.Spustila se polako i sela mu u krilo.Šapnula mu je tiho da se prepusti čarima uživanja koje mu ona daje.Klimnuo je glavom, reči nije mogao da izusti.Otkopčala mu je košulju i dodirivala lepo negovano telo.Uzbudio je još više taj dodir i više nije imala kontrolu nad sobom.Rastrgla je njegovo odelo.Bacala na sve strane.Požuda je sve više rasla u njoj.Brzo i vrelo disanje muškarca su joj milovale ušnu koljku.Tragovi njenih noktiju su bili po njegovom telu.Brzim pokretom njenih ruku njegove pantalone su bile na drugoj strani lifta.Uzela ga je pod svoje.Vodili su strastvei seks.Želja, moć, strast…Imala ga je onako kako ona ume.Znojavi i razbarušeni stajali su jedan naspram drugog.Ustalaje polako.Sredila svoju garderobu, šminku. Muškarac je tražio br telefona.Anabel se samo osmehnula, namazala crveni ruž i tiho prošaputala da devojke kao ona se pamte, i ne traže se..
Pritisnula je dugme na liftu i vratila se do svoje sobe.Uzela svoj kofer i krenula dalje….

 

 

 

MALENA

Koračala je ubrazano ulicom…Pognute glave,kao da je bezala od neceg sto je proganja dugo…Sitni I ubrzani koraci su odavali njen strah..Stezala je u rukama torbu koja je vise bila deo nje same,i kao da se u toj torbi skrivalo sve ono sto oseca…
Mlada devojka,svega 27 god. duge kose koja nije imala nikakvog oblika,lice modro i izmuceno,obrazi upali, oci modre i ispijene od ne spavanja… Na sebi je imala kaput koji i nije bas pratio njeno telo,a imala je lepu figuru..Kao da je zelela da sve sto je na njoj lepo sakrije..I,uspevalo joj je… Prolaznici su je posmatrali,vise iz znatizelje no zbog nje same..Nije marila za to..Znala je kuda je krenula i da mora stici sto pre,za njeno dobro, inace… sledi…bol i patnja…
Zurila je kuci..Da ne zakasni kada se ON vrati..Njega se bojala vise no bilo cega..Znala je sta ce biti ako zakasni…Zaboravila je kako prija sunce koje prozima telo svojom toplotom,zaboravila je cvrkut ptica koje ukazuju na lepotu zivota,zaboravila je na osmeh,zaboravila je sta znaci ..ziveti..
Na kaucu je cekao muskarac od oko 30tak god.. Jos mamuran,ali flasa u njegovoj ruci je bila vec odprazna..Miris u stanu je ispunjavao alkohol…Skinula je kaput,pokupila kosu u rep(tek reda radi) i izvikla iz torbe dve kifle i jogurt…Stavila ih je na sto koji je bio blizu NJEGA..Bez reci se povukla i otvorila prozor…Onda se zacuo jak muski glas koji je poceo da je psuje i vredja bez granice…Lice joj se grcilo,htela bi da zaplace ali ne,nece mu priciniti to zadovoljstvo..Cutala je…
Cutanje ga je ubijalo vise no ista drugo…Zeleo je da mu se pokori,i to je radila..Pokorna robinja “ljubavi“ … Gazio je njen ego,emocije,volju… Sve je slomio u njoj…A ona je i dalje stojala kraj njega.
Volela je noc…Kada on zaspi,prepustila bi se secanjima…Onih dana kada je bila srecan,kada je mislila da cini pravu stvar za ljubav…Kada je verovala da ljubav nema granice…Kad je snevala o porodici s njim…No,zivot joj nista od toga nije pruzio…Zato je ostala kraj njega boreci se za ljubav i ako je znala da je nema…Znala je da je s njim samo zbog straha…Ako ga napusti,ubice je…
Trazila je pomoc,ali je niko nije slusao…Svi su je slusali ali niko je nije cuo.. Svi su je gledali ali niko nije pomogao…Znala je da vise ne moze da izdrzi sve iznova i iznova… Bol i breme koje nosi suvise je tesko za njeno skhano telo…Otici ce.. I onako drugog izbora nema..Ubija je vise ostanak s njim no sam cin smrti.. Vise nije ni bojala smrti…
Jos uvek nije svanulo,pokupila je svoje stvari u torbi,kao da skuplja delice sebe razbacane godinama,kao da zeli da spoji te delice i krene.. Krenula je sa ono malo novca sto je sakrila od njega i izasla iz stana…
Nije znala kuda,ni kako ali znala je da ce doziveti novi dan bez NJEGA….

 

Љиљана Стјеља

 

Ана Стјеља
МАГИЈА ОД ПАПИРА:
− колажи које обликује душа −

Још када су почетком 20. века француски сликар Жорж Брак и шпански сликар Пабло Пикасо, почели да експериментишу са колажом, тиме обогаћујући надолазећи кубистички стил, било је јасно да колажна уметност полако постаје значајан део модерне сликарске уметности. Касније, ликовну технику познату као колаж, користили су и уметници у оквиру дадаизма, надреализма и футуризма. По својој природи, колажна сликарска техника, уметнику омогућује поигравање сликама, бојама, облицима, и што је најважније композицијом. Колаж захтева сконцентрисаног уметника, који има око за детаљ, али и ширу перспективу. Такође, захтева и веома креативног уметника који ће користећи се различитим исеченим материјалима постићи замишљену сликарску композицију. При стварању колажа најчешће се користи исечени папир из новина и часописа, затим фотографије, текстил, сушено цвеће (фитоколаж) и разни други материјали који се могу лепком апликовати на „сликарско платно“. Крајњи ефекат је готово увек веома занимљива и креативна колажна композиција која приказује уметникове стваралачке тенденције и преокупације.
Управо за ову сликарску технику, определила се и колажиста Љиљана Стјеља која се израдом колажних радова бави већ читаву деценију. Иако по професији дефектолог, ова уметница је своју велику љубав и склоност ка уметности управо исказала кроз своје колаже. До сада је учествовала на неколико колективних изложби. Неки од њених колажа изложени су у јавним просторима, а неки су своју примену нашли у дизајну корица књига (између осталих и корице књиге (једночинке) „Обмањивачи“, чувеног америчког редитеља Вилијама де Мила).

Колажни радови које израђује Љиљана Стјеља, рађени су искључиво компоновањем исеченог папира из разних часописа и илустрованих магазина, у стилу хиперреализма. Одликује их, пре свега, јасна композиција, прецизни детаљи који употпуњују и наглашавају основни мотив. У средишту интересовања ове уметнице, пре свега су они елементи који чине њен интимни и стваралачки свет, односно све оно што је у животу испуњава: цвеће, мода, старине, књижевност, музика, путовања. На колажима на којима се налазе цветне композиције, уочава се велика прецизност, и слагање елемената до најситнијих детаља. С друге стране, колажи на којима доминирају модни детаљи, уочава се њена склоност ка дизајнирању одеће и велика страст према обући, шеширима, накиту, уређењу ентеријера. Колажи с мотивима старина, испредају приче из прошлости, уз јасно наглашену патину и евоцирање успомена. На неким колажима готово да је постигнут ефекат мизансцена, односно приказа читаве једне сцене, смештене у креативни ентеријер, чиме колажи осим уметничке добијају и употребну вредност те тако могу послужити и као инспирација за даљу уметничку, посебно књижевну надградњу. У оквиру ове тематске целине, Љиљана Стјеља, посебну пажњу је посветила знаменитим Српкињама, те је тако своје колаже посветила чувеној сликарки Катарини Ивановић, књижевници Исидори Секулић, добротворки Делфи Иванић и књижевници и путописцу Јелени Ј. Димитријевић. Колажна уметност, као својеврсна магија од папира, у инспиративном виђењу ове уметнице, од одбачених слика из новина и магазина, заправо постаје јединствени колаж ког обликује душа…

 

Владимир Радовановић

(збирка кратких прича)

 

 

Поштовани читаоци, Када је Свевишња сила створила човека, дала му је све што је потребно да би се могао сматрати савршеним бићем. И заиста, човек јесте савршено створење, а део те савршености налазимо у особинама и животима јунака прича које чине збирку „Плес жене лептира“ аутора Владимира Радовановића.

Наслов јасне симболике, указује на несталност, што само по себи, није лоше, иако су нас учили супротно. Значи, на самом почетку аутор се кроз свакодневницу својих јунака одупире животу по устаљеним правилима, диктату, налазећи начин да покаже да смо сами одговорни за оно што нам се дешава, а живот не сме да се дешава, већ се мора узети у своје руке; за смислом се мора трагати, као што се током трагања морају рађати питања, недоумице, страхови, одговори као што се морамо суочити са свим особинама које су део нас, а то значи и оним које се по општеприхваћеним мерилима сматрају лошим или непожељним.

Једноставним и вештим приповедањем, остављајући притом, могућност читаоцима да макар део себе нађу у сваком од ликова, води нас кроз богате унутрашње светове, чија различитост чини управо оно савршенство које је поменуто на почетку. Заједничка нит која све спаја у целину, јесте тражење смисла и борба са временом у коме искреност може бити погубна.

Онај део живљења који се одвија у самом човеку, а од кога већина бежи, плаши се или га, једноставно, игнорише, сад нам је приближен и делимично откривен, што ће , надам се, читаоце подстаћи да на свет и себе погледају из другог угла.

Наташа Ђуровић, писац

 

 

Реално и иреално у причама Владимира Радовановића

Приче „Недовршено“ В.Р. представљају сублимат жанровске разноликости и тематске хетерогености, има у њима мотива социјалног и психолошког реализма, надреалних и авангардних транспозиција стварности.

У формалном смислу аутор користи широку лепезу наратива, од уредно структуираних у реалистичком маниру испричаних прича са спољашњом фокализацијом, до недоречених форми које се у овом случају намерно тако представљене. Међутим управо та недовршеност реченица, које су остављене на вољу и машту читаоцу, чине да поједине приче буду мање успеле.

Садржина овог исприповеданог универзума сачињена је од фаталистичког доживљаја живота, несигурности, страхова, до беса који води до ауто-деструкције, ирационалних доживљаја моћи, али и вере, наде, љубави, поноса, стрпљења и врлина уопште, ипак животи главних јунака представљени су у оквирима унутрашњих борби, које су понекад добро камуфлиране у обичности свакодневице, у којој уну-трашњи сукоб никада не ескалира до кулминације, с тога потреси који се чине тектонски уздрмавају само микрокосмос неприлагођеног појединца.

Посебно се издваја прича „Разливени снови“, због сублимације две уметности, сликарства и књижевности које, као у овом случају, могу да се прожимају и буду „кључеви затвореног ковчега…“, јер се актер ове приче у слици огледа као у огледалу, из кога га властити одраз готово хипнотички мами.

„Данима сам пролазио крај малене, неугледне радње, где ме из излога мамила једна слика, необична слика, која је личила на разливене снове, боље рећи мрље распаднутог разума. Слика која је осликавала почетак краја живота који је био имитација, а постао је мора.“

Читаоцима ишчитавање ових прича, може бити попут неког чаробног огледала које ће их увести у један необичан свет.

Ева Ранчић књижевница из Пирота

 

 

Осврт Оливера Јанковића преузет са портала Показивач

Кратка прича је форма која у првим деценијама 21.века све више осваја читаоце. Не одвећ захтевна, може се прочитати на разним местима и приликама када читалац уграби неколико минута времена.

Као што је, да тако кажем, благонаклона према читаоцу, кратка прича је наклоњена и писцу. Нема никаквих ограничења, осим кратке форме. Може бити права прича са фабулом, кроки, назнака, или чак само „атмосфера“, заправо штимунг. Шта ће од свих ових и низа других могућности одабрати, зависи од самог писца, његовог приступа причи и талента.

„Недовршено“… је прва књига Владимира Радова-новића. Сам наслов књиге није само симболичан, већ је и дослован. Известан број прича заиста је недовршен, или се бар тако чини читаоцу. Недовршене су понекад из виших разлога, јер у животу постоје ситуације или моменти који се једноставно не могу довршити или њихово довршавање заправо значи смрт.

Радовановић пише кратким, експресивним реченицама, које често пулсирају или затрепере у читаочевој перцепцији. Атмосфера ових прича је дефинитивно „сфумато“-пригушена, често помешаних нијанси и још чешће пуна праве, физичке магле. Ликови из ових прича су најчешће на некој прекре-тници, у процепу, двоумљењу, кајању…То су углавном људи које „живот није мазио“, могао бих чак рећи „пливачи узводно“ који се боре за сваки свој дах, за сваки дан својих живота, без обзира на то колико ти исти животи понекад делују апсурдно или гротескно.

Неке од Владимирових прича одишу вером у Бога, јер јунацима тих прича још само је то преостало. Таква је и можда најбоља прича из ове књиге „Госпођа Ана“. Ани П. је преостало још само бескрајно стрпљење, вера и чекање да јој вихори судбине после низа година врате вољеног мужа. По смирености и бескрајној вери главне јунакиње ова прича подсећа и квалитетом се примиче чувеној песми руског песника Константина Симонова „Чекај ме“.

Оливер Јанковић Књижевник из Београда

 

 

Моје незавршено о Недовшеном

Појединачни ситни бесмисао свакога од нас, малих успутних шетача у времену овом Планетом, део је Великог Првобитног Смисла, који је одавно начет и урушава се.

Како описати и да ли оправдати безнађе ретких који то примећују, а једино се усуђују тек да признају сопствени пораз. Апсолутну немоћ у проналажењу начина да и како да барем успоре сулуди процес…

Достигли смо савршенство несавршености у сваком погледу и сегменту живота. Безвољни и немотивисани чак и да измаштамо неки лепши свршетак и најситнијих проблема који нас тиште. Зато се бавимо туђим. Идејни смо творци и врцамо добронамерним саветима. Највише их је јада нас исход уопште не занима.

Свака прича у овој збирци је тек ситуација, трнутак, блиц, на траци нечијег живота. Али, у том моменту садржана је сва суштина једног бића! Затичемо га какво је постало бачено у замку небројених околности. Нагађамо какво је могло бити да је смештено и стасавало у потпуно другом окружењу. Препознатљиви су нам сви ти сујетни ситни службеници, грамзивци на положајима, несхватљива нетрпељивост најближих сродника, обезнађени болесници, случајни пролазници…ми сами себи у огледалу.

Надолазећи наслови маме на упознавање са још једном затеченом судбином, једном могућношћу, избором, бегом, спашавањем или пропашћу, ухваћеном пером писца. Невероватна је спознаја подударности у виђењу и размишљањима.

Читалац нехотично постаје карика фабуле. По сопственој жељи, макар и само као посматрач, бира себи улогу спаситеља или џелата, задивљен је или презрен, некритичан или прекоран, усхићен или скептичан…Свакој недовршености ослика крај. Јер, лакше је предочити другом, па и ликовима њихов бесмисао.

Живот нам обилује сличним преломним трену-цима из ових прича, или смо сусрели, препознали, барем један моменат који је заробио целу судбину. Променио јој циљеве, измамио мудрост и одлучност, или сатерао у непромишљену фаталну лудост. Или-или!

Аутор је успео да нас продрма и из стихијског срљања врати на тачку што ближе некој полазној, како би у трци са временом поново пронашли право место освеженом,здравом , запостављеном смислу и емпатији.

Колике би недовршености и бесмислености престале то да буду и ми одустали од узалудног трагања за смислом у нечему из чега он никада неће понићи.

Т.П.

 

 

Заиста ми се допадају, напросто неке су као поезија у прози, врло су набијене неком поетиком коју волим, она у наговјештају, она која нас остави да сами домислимо…

Ви сте писац атмосфере. Допала ми се последња прича и објавићу је на свом блогу „Књижевни кутак“. Ето, то је мој допринос.

Желим да наставите писати приче, то је форма коју највише волим, а иде Вам од руке. Имате шта да кажете.

Јасмина Хањалић

 

 

„Одличне су, а зашто сте одабрали баш мене да их прочитам… И једна и друга шире страх и претњу…одакле Вам инспирација за такав трилер.“

Н.В. (иницијалима непозната особа са друштвених мрежа)

 

 

„Отворила сам. И баш ту причу сам прочитала пре неколико дана, посебно ми је последња реченица остала у памћењу.“

Александра (коментар са фејсбука)

 

„Добро вече! Ја сам прочитала две твоје приче. Не могу рећи да ми се свиђа жанр, не знам ни како се зове, личи на готику, надреализам, мистику… Али написане су веома лепо, жив језик, наративан, нежно светлуца. Лепа енергија. Имаш дефинитивно веома велики таленат. Желим ти успех.“

Олга Иванова ,Санкт Петерсбург

 

 

„Управо сам прочитала причу.То је, чини се део неког романа?Писац је одличан.Држи пажњу, слика предео, звук, мирис,осећање.“

Ана Н.( коментар на фејсбуку)

 

„Текстови су дивни! Једва чекам нове приче.“

Ивана Манојловић( Нови Зеланд)

 

 

„Перо је „тешко“, прсте си стављао у отров.“

Радомир Аћимовић,сликар Чачак

 

 

 

НЕКОЛИКО РЕЧИ О…

Реалност ових кратких прича врло лако прераста у сопствену негацију. Лепеза паралелних светова је све шира што више залазимо у дубину књиге. Главни ”јунаци”, или би бољи израз био ”антијунаци” ових прича често се буде из сна, али велико је питање да ли се буде да би осванули у јави или се буде у неком другом сну… Управо та промена из јаве у сан из сна у јаву, тај ”плес лептира” који је наговештен у наслову ове књиге, представља драж и шарм исписаних страница…

Оливер Јанковић књижевник из Београда

 

Попут мистичног портала ова књига садржи пролазе кроз које њени јунаци, несвијесни механизма креације, затичу себе у различитим простор-временским димензијама. При томе неријетко читаоца наводе да се запита шта би услиједило уколико би њихов дан, сат, или година потрајали још коју сјајну реченицу.

Милован Лаловић књижевник из Атине

 

Ти си геније.Ето видиш, дође идеја када се не надаш. На прво читање одлична је.

Наташа Ђуровић књижевница из Краљева

 

Прочитала сам у даху. Одлична је!!!!!!!Баш ми се свиђа. Лако ме је увукла и читала бих и да је пет страница, али ми се баш свидела зато што је кратка и јасна. Све си бољи. И осећа се промена на боље у смислу што није мрачна и злокобна. Јака је и тачно осећам да је писао мушкарац. Нема оне тежине која је гушила и притискала. Само тако настави…Хвала ти на овој причи.

Славица Јовановић сликарка из Београда

 

 

 

 

Себастијанов сан, буђење и обрнути ток

Себастијан је мирно спавао, чак превише мирно. Спавао је дубоким сном. За тај сан само је он знао, други то нису примећивали.

Између снова одвијао се живот, такозвани живот који је живео такозвани он, Себастијан. То су били низови поновљених радњи, слика са изгубљеним и додатим ликовима, позадине у којој су се смењивале боје годишњих доба.

Мора да је прошло доста година, можда и деценија. Он би то приметио тек када би, с времена на време, умивао лице у оловној води, огледајући се у лименом огледалу… Тек тада би препознао неку нову бору која би се појавила, али ништа необично, јер, сенке, људи који су ходали, лебдели крај њега, никада нису показивали да примећују промену.

Било је пролеће, можда и није било… ко зна које доба године и ко зна која година у низу незапамћених бројки, ништа у ничему, јер није ни постојао покрет лица који би показао емоцију… да, само је затворених очију, жмурећи, уживао на љуљашци на крову зграде и сањарио, јер тај дан је био одређен за сањарење…

Осети да га неко, нешто или… посматра. Жмурећи, осећао је силину погледа пријатне топлине. Отварајући уморне очи, назирао је две зелене жеравице. Све више и више отварајући очи, жеравице су постајале очи, непознате очи, јер свачије препознаје, памти, а ове никада није видео.

Будио се, и са његовим буђењем контуре сенке постајале су све јасније карактеристике, ништа се претварало у ЊУ. Неку непознату жену-птицу, лабуда, који крилима га грли, буди… Сан који би уплашио, јер ништа лепо већ дуго не постоји, као ни ружно, али, ово је сан, или буђење…

Већ потпуно будан, покуша да дотакне усне. Измичу се час лево, час десно, играју се, осмехују, буде га… Себастијан пожеле да сања, да се не распрхне… овај…

Себастијан се будио. Ускоро треба да крене на посао, рутина је пред њим, али иза њега је сан, буђење, испред њега је сан, буђење… Погледа се у огледало, било је право. Покваси руке, па лице. Није осећао мирис олова, била је вода, чиста, будио се, будан је, то је БУЂЕЊЕ, зар не?

 

 

 

Северни град

„Кад здравим оком угледа дворац испред себе,, запита се да ли сања. Да! Био је то дворац који је због прича из детињства остао урезан у његовом срцу! Задрхта као да види рај, а не ледену пустош.“

 

Нико са сигурношћу не може потврдити када се овај догађај одиграо. Могло је то бити у раздобљу између пада западног и пада источног царског града или, пак, у време када су вандали пљачкали, а племена се покретала из различитих праваца, док се крај њиховог путешествија није могао ни назрети, а још мање видети.

Да, време лутања, мрака и крви, која је реке чинила већим, препреке непремостивим, и заустављала све живо и неживо.

То се догађало у тренутку хиљадугодишње историје части и бешчашћа, слободе и инквизиције, али нико овом догађају не може ни приближно одредити време у коjeм се збио.

Једнооки бољар, кнежев витез, са завојем преко левога ока, јахао је изнемогао кроз снежну пустињу велике земље. Ту је увек било леда, али сада су зима и ветар севера ломили кости, наносећи бол, затварајући и здраво око бољара, који ни сам није знао како се ту нашао…

Последње чега се сећао био је бој. Крвава битка код смарагдног града на обали топлог, зеленог језера, у којој су кнежеви војници јуришали на косе очи и чудне људе који су им палили све: жита, куће, отимали децу, жене… Јуришао је храбро са њима, јашући први до кнеза, а од силине жеље да посече непријатељске главе, радио је то немилице.

Победа је била величанствена! Испред њих су бежали дивљи људи, остављајући плен, а он, умазан крвљу непријатеља, жудео је да потрчи низ камене степенице, стави печат победе и буде уписан у књиге – сведочанства о храбрости и победи над злом, које ће се читати вековима касније…

Одједном, нестале су године, избрисане моћном руком, као прашина са стакла, а он сам, ниоткуда, кроз снежну пустињу јаше данима. Можда и месецима, ко зна, без иједне јасне мисли у глави и циља пред оком. Али, нека искра, која је притајено тињала у срцу, говорила је да му предстоји још један бој, битка за коју не зна где и када ће се одиграти…

Најзад, једући кору са дрвета, као да сваки залогај бистри ум, одагна авети и угледа знак који је показивао да северни град мора бити ту негде, исти онај град, замак пустоши коjи и најхрабрији заобилазе, јер… многи су ушли, али нико није изјахао из њега. Легенда коју је у детињству чуо говорила је да је у њему камени кип окован ледом. Временом, утихнула је прича о граду и леденом кипу. Живела је једино у тој искри на дну његовог смрзнутог срца…

Кад здравим оком угледа дворац испред себе, запита се да ли сања. Да! Био је то дворац који је због прича из детињства остао урезан у његовом срцу! Задрхта као да види рај, а не ледену пустош, од које су се многи плашили при самој помисли.

За тили час сјаха са коња и потрча низ бедем клизајући се, посрћући, али није одустајао. Гледао је лево, десно, тражећи врата иза којих би излазила светлост, како већ легенда каже. Узалуд…

Тек, на месту које би можда погледао када изгуби последњу наду, сноп топле, блештаве светлости подиже га и спусти пред кип девојке, која је седела на мермерном престолу окованом ледом. Окруживали су га мачеви, лобање, костури, остаци одеће. Није било ниједног знака борбе. Загонетка…

Док је гледао кип у очи, осети да малаксава и клоне. Тај поглед га је привлачио себи чудном снагом, а женско тело је зрачило топлином коју није могао објаснити. На тренутак помисли да је то замка, и да су тако и његови претходници настрадали, јер… немогуће је да… Одговор мора да постоји!

Откуд гомила мачева, напола истопљених, кад нема ватре? Да је има, зар се и лед не би истопио? Одакле долази топлота која га прожима?

Не знајући шта да чини, уморан, леже крај кипа. Наслони превијено око на ноге камене лепотице и заспа блаженим сном.

И даље није знао шта се дешава кад се пробудио у води, и зачуо глас који му је говорио: „Ти си мој заштитник. Чекала сам те вековима, сама, од бола залеђена. Знам, питаш се шта си учинио?“ – рече девојка, благо се осмехујући. „Било је и храбријих од тебе, тек да знаш, али без срца. Пољубио си моја стопала, и не знајући да то чиниш. Клетва је нестала. Витеже, имаш љубав, не силу, узми ме и…“

Две прилике јахале су на коњу. Сунчани град је смениo северни, а њих двоје…

 

 

 

Блатњаве ципеле и кофер

И.М. је везивао одвезану пертлу на десној ципели. Најпре је поред себе спустио велики кофер и успорено везивао пертлу, као да тражи само тренутак предаха. Већ данима путује, корачајући све спорије, уморније, погурен од терета жеге олујне кише.

Лагано је подизао поглед, као да одмерава растојање које му је преостало, али нигде у даљини не види крај пута кроз бетонску пустињу. Тешко се усправљао. Још једном осмотри око себе, и баш ништа не види… само гомиле људе који се тискају и некуда журе, а… Нека лица му се учинише позната, можда их је видео пре неколико тренутака, јуче, прекјуче, ко зна… можда се вара, или му несносна жеђ мути памет, можда му капљице сланог зноја, помешаног са кишом, приказују нешто, шта? Халуцинацију?

Погледа своје од олова блатњаве ципеле, на тренутак га би стид што прљавих ципела хода ка… али, то нико нико није примећивао, ма, ни погледом да му неко скрене пажњу да их обрише. Журба, тискање, нервозно гурање пролазника чинили су да буде као неприметан, скоро да пролазе кроз њега.

Отвори кофер, збуњен, као да није његов. Тражио је по њему крпицу која би обрисала прљавштину, скорено блато са ципела, али, ужас – никако није
проналазио комадић тканине. Узалуд је претурао између преграда устајалог ваздуха: нигде крпице, све је било у коферу, али крпице нигде. Осети се беспомоћно, јадно, а спремио се на пут тако озбиљно. Зна да је пажљиво слагао све драгоцености и прекривао их свежим ваздухом, и сада ништа, ужас, а пут… како даље…

…бесно затвори кофер, погледа да га неко не посматра и хитро потрча… стотину, две стотине метара истрча, сигуран да је побегао. Погледа блатњаве ципеле и одлучи да их неће чистити, као да је то и битно. Битан је крај пута и излазак из бетонске пустиње…

Ноћ се спуштала, али није био мрак. Месец је сијао силно, осветљавао је стазу. Около није било људи који су се тискали, није било… видели су се кофер и сјајне од блата ципеле које су корачале… а он…

 

 

Дневник истргнутих страница

ОНА и ОН, тако ћу назвати јунаке, јер су безимени. Они су двоје незнанаца, али не само једно другом, они су незнанци „стварног“ живота и света. Њих баш нико не познаје, никада их нико није срео, дотакао, њихов осмех или тугу нико није видео…

Они нису посетиоци тржних центара, нису ни украс снобовских ресторана, ход њихових стопала нечујан је, зато што их нема – а има.

ОНА је живела у стиховима неисписаних страница, неизговорених заносних врелина, а ОН је бивао у пожутелим страницама одбачених књига, одавно заборављених.

Једна рука је бележила дневник неименованих сенки, пажљиво, из дана у дан, из године у годину, записивала све неостварено из живота две сенке. Али, рука је, под теретом година, умора, засићења, престала да пише белешке, бацила их је у таму рупе остарелог стола, знајући да их нико неће открити….

Сенка жене пробудила се у истргнутим страницама дневника. Био је стар, обрастао паучином великих паукова, био је стар у корову корова времена… Сенка се плашила буђења, јер негде давно чула је бајку-успаванку да ће Сенка ОН доћи и…

Дани, можда не дани, јер Сенка жене није знала шта је време, никада га није мерила јер је сенка, пливали су реком суза, а Сенка ОН није једрио облацима, баш као што је мислила, присећајући се успаванке…

А онда рука, нека снажна нова рука поче цртати по дневнику, постељи њеној. Моћна рука нацрта нешто налик сенци, као да жели да врати истргнуте странице. Рука се дуго борила са неманима пожутелих листова, и најзад нацрта сенку, ВЕЛИКУ СЕНКУ…

Нико не зна крај приче о сенкама, само се виде наслагани папири у дневнику, ваљда тамо где су истргнути…

ОНА и ОН можда сада нису безимени, за друге да, али за себе, верујем – не…

 

 

Епилог, тишина, Ф3?

Млади инспектор Петровић брзо је прошао кроз ходник полицијске станице. Вешто је избегао неколико службеника на ходнику и брзо ушао у своју канцеларију, помало бучно затварајући врата, као да ставља до знања другима да га не узнемиравају.

Испијао је велику шољу кафе и погледом стрељао фотографије поређане по вертикали на његовом столу. Тражио је детаљ који би повезао ове три фотографије, детаљ који би му помогао да уђе у траг великом искушењу, његовом првом великом задатку. Нервозно је трљао главу, размишљајући како му се на почетку каријере, ни мање ни више, испречило тако велико искушење, три убиства у размаку од… Покушавао је да пронађе логичност, нелогичности и везу три убиства која су на ноге подигла мали град, и сада сви бучно траже да он реши то. Све очи у њега су уперене, али, ни корак напред, и после толико дана.

Прва фотографија била је слика једног безличног адвоката, пијандуре која је редовно губила спорове, ситног ниткова који се задовољавао маленим преварама. Призор је био суров, разбијена глава која је у локви крви лежала на столу, крв преко папира које је адвокат читао, и ниједан отисак, ниједан траг… Друга фотографија, такође сурова, била је она власника грађевинске фирме, сумњивог преваранта који је улазио у послове које није могао завршавати, кога су стално јурили зеленаши… Ипак, фотографија је била направљена у неком подруму у које је тело донето, јер преварант није становао ни близу места убиства… и опет без трагова, отисака, баш као да неки дух убија…

После два убиства град је био на ногама, а последње убиство је била кап која је превршила чашу. Инспектор се вратио са увиђаја убиства угледног, мирног грађанина, човека који је последњих година радио као вештак.

Инспектор Петровић устаде, нервозно шеткајући од угла до угла собе. Чинило се као да прави кораке којима размерава нешто, и да детаље решења тражи у геометрији својих покрета. У ушима су му звониле речи новинара који је допирао са радио-станице и опет, тема – убиство, и брдо сувислих и несувислих коментара. Инспектор отвори прозор да удахне ваздух и погледа из своје собе према центру града… Поче очима замишљати места убиства, правећи замишљене линије од једног до другог места, али, авај, ништа, велико ништа… Чинило му се као да му ови минути лете, не као сат, већ као дани, да је пешчани сат исцурио, и да ће сада он на стуб срама, као неспособни инспектор, а да нико не прича о убици или, можда, убицама.

Још једна флаша пива сливала се у суво грло инспектора, цигарета за цигаретом је горела и правила димни зид који га је делио од остатка локала, где су људи весело галамили, певали, радовали се – све супротно од њега. Бивао је све очајнији. Први велики задатак, степеник за врх и – ништа. Неки тамо га мучи, дух који му измиче, новинари који му дишу за врат, локални политичари који себе ради траже решење, али, ништа…

Инспектор је изашао у шетњу. Нешто га је гонило да под окриљем мрака још једном прошета од места до места злочина. Одједном му се поврати самопоуздање, које је букнуло из целодневног очајања. Осети дубоко у себи, инстинктом прогоњене животиње, да ће сада, баш сада пронаћи знак који ће га одвести… Обишавши прва два места злочина, на којима се није дуго задржао, напросто похита ка последњем месту, паркингу иза тржног центра где је јутрос истраживао смрт угледног грађанина, такође убијеног тупим предметом, али… овај случај није као претходна два, да, никако не може бити исти, јер овде је испаљен метак у лице, само овде. Иако је и ова жртва претучена на смрт, овде је испаљен метак, који је наглашавао да је све другачије – ловац је овде посебно, скоро ритуално убио жртву, стављајући то свима на знање.

„Добро вече“ – зачу глас иза себе. Хитро се окрену, и угледа дебељка од неких шездесетак година како стоји испред њега. “Ко си?“- рече, хватајући се за џеп, спреман да потегне пиштољ, али се уздржа.

„Инспекторе, то је крај“ – започе дебељко. “Пратио сам вас цео дан, ево, ту сам, пред вама, јер мене тражите.“

Инспектор се скоро насмеја на речи, скоро да му је било смешно то што дебела креатура изговара, и хтеде га отерати, сматрајући га за неку будалу која лупета глупости.

„Инспекторе, ја сам убио сву тројицу битанги” – рече, и пружи му велики коверат. “Овде је све описано, ништа више нећу рећи, овде је све описано – ко су и шта су биле ове битанге. Ја сам своје урадио. Правда је испуњена, а сада ме водите. Ви сте ме открили и ухапсили.“

Инспектор Петровић седео је у својој канцеларији. Дан је увелико био, новинари су га величали, начелник је са градоначелником сакупљао славу, а он уместо радости, био је празан. Желео је да још једном види убицу пре него га пошаљу на психијатријски преглед. Све је потписао. Ту је било признање, предмет којим су убијени, пиштољ, све је стајало ту, али коверат је још увек ту, неотворен…

Прочитаће то што је у њему, зна да су ту и истина и мотив, а не у изјави и у потписаном признању. Устао је лагано. “Инспекторе, чекају вас начелник и новинари. Ви сте јунак“ – обрати му се колегиница осмехом. Он осмехом узврати, махну руком, показујући захвалност, и остави коверат у своју фиоку, под кључ. Прочитаће све, отвориће га када се сва ова халабука стиша.. али, само он и дебељко знаће истину…

 

 

Горчина

Кроз рупице ролетни на прозору преламали су се снопови светлости на средини скоро замрачене собе. У центру, осликавало се лице или биста неког женског лика, непомична, без покрета, емоција, трептаја ока који би наилазио у циклусу времена… Преко лица снопови светлости у прелазима светла и таме осликавали су тамне очи, усне, следећи низ у игри таме и светла.

Никакав значајан почетак није настајао, никакав крај није наилазио, једноставно, само тренутак времена садашњег, и изглед као да живо биће задржава дах, позирајући сликару или вајару кога нема.

И пролазили су минути, сати, а лице је било и даље без иједног и најмањег покрета, као залеђено лице војника на стражи, или исклесано, да не говори ништа, јер аутор то тражи. Ипак, време је чинило своје, умор је сустизао, отежавао је капке, а жеђ усана грицкана је благим невидљивим покретима.

Као у галерији, очи су приковане само за модел у центру миникосмоса, она и… погледима леда и ватре, играла се представа за њу и….

Горки укус гађења пробијао је оклоп меда, горки укус залеђености очију испуштао је неправилне коцкице суза, није више могуће сакрити окове туге.. Погледом, лагано, не померајући врат ни остатак тела, завртела је собу, све брже и брже, погледом је тражила… искидану фотографију, поломљен прстен, тражила је путоказе до…

А он, посматрајући дело упорно, баш као да само њему припада, на сву силину горчине одговарао је благошћу погледа. Како би бујица била силнија, његове очи су је усмеравале у другом правцу…

Кроз ролетне, у полуугушеној светлости, преламали су се снопови месечине, на средини собе осликавало се лице…

 

 

Игра, маске и бумеранг

Она, може бити и он, није битан пол, они су појединци удвоје, заједничке приче. Њихова лица су маска –лица стварног света, наборана, изрезана неви-дљивим сечивом, изгорела од невидљивих ватри, стара а млада, јер неки топли извор кључа и обнавља их.

А она или он су веселе маске, нашминкана, подмлађена лица. На њима се не виде трагови прошло-сти, ведри су и уживају у маскенбалу свакодневице, увек су такви до ноћи и сна, којег нема…

Она и он два, лица једнине, мирно, са ватром у души, чекају сваки дан, ишчекујући нешто што нико не види, или не зна да ће се појавити…

Давно добијена игра ње и њега претворила се у кошмар. Беже, као ветар олујни трче… а нема спаса, БУМЕРАНГ сече део по део лица, руку, ногу, и БУМеранг осликава нови дан…

 

 

Инквизиција, одоре и крвава застава

Две реченице играле су пред Дамјановим очима. Две узнемирујуће реченице написане као вапај… Писак воза будио би га из полусна. Воз је улазио у станицу мирног градића, али све је било мучно, празно, аветињски, тај призор још више је уносио немир. На станици није био он – Алексеј, није га чекао, иако је обећао да ће бити ту у тачно време одређеног дана…

Нервозно, клецајући, ходао је по празном перону, очекујући да се појави пријатељ, али он ни после доброг сата није долазио. Дамјан одлучи да крене “на адресу”, али нешто је још више будило и појачавало сумњу – шта ако га и тамо не нађе, да ли је то знак несреће, и да је прекасно стигао?

Лутајући кроз градић, најзад је стигао пред стару, оронулу зграду, ту на другом спрату је… Нeсигурно се попео, размишљајући да ли ће га пронаћи. На вратима је била закачена порука, у којој га Алексеј обавештава да је хитно морао отићи и да он вечерас у 9 буде на тој адреси, али тачно у 9, ни раније ни касније. Поручује му и да уђе у стан, одмори се и врати кључ на исто место.

Дамјан није приметио ништа необично у стану, све је лепо сређено, уредно, али мирис му није давао мира… Ваздух је био тежак, притискао је груди, тешко се дисало под теретом…

Пробудио се, не знајући ни када је и како је заспао. Седео је у фотељи. Ко зна колико је спавао… А сат је показивао да то није дуго трајало. Сада већ одморнији и мање уплашен, као да је савладао страхове од непознатог, Дамјан се лагано, сигурнији у себе, уми над лавабоом и погледа своје лице. Замисли се, покушава-јући да се присети колико дуго није видео Алексеја, осмехну се на помисао да ће га видети.

У дато време, неколико минута раније, стајао је пред адресом где је требало да дође. Пригушено светло на спрату било је знак да је, баш ту, место сусрета… На улазним вратима стајао је човек чије лице није видео, а он као да га није ни примећивао. Једноставно, нису обраћали пажњу један на другог. Дамјан прође мирно, сигурног корака, и већ се налазио недалеко од собе из које је допирала светлост… Још један човек-сенка је стајао, сличан претходном. Сенка му левом руком показа да уђе, и без речи га упути на место крај прозора… А соба је била руина, али са поређаним столовима и столицама у нереду. Зашто овде и шта све ово значи – помислио је Дамјан. О каквим се глупостима ради? Пожеле да се продере из свег гласа и заустави овај одвратни сан, али трже се из размишљања када зачу мноштво корака који су се складно пели се уз степенице. Сенка која је стајала на вратима укочи се као кип, знак да неко, велика сенка, можда стиже…

Одједном се у соби налазило неколико људи, више од петоро, како је назирао Дамјан кроз пригушени мрак. Велика сенка стајала је наспрам њега, а остале у реду са једне и друге стране. На њега нико баш нико није обраћао пажњу, као да не постоји, или – као да сви знају да је ту, али им је безначајан, неважан. Велика сенка започе да говори, подижући глас до неког стакленог тона од којег се леди крв. Говорио је неразумљивим језиком. Да ли је читао, наређивао или – већ било шта, сви су укочено стајали, хипнотисани, у трансу, а Алексеја није било, његово лице није се назирало испод било које капуљаче, одоре, не он није тууууууу… Велика сенка је и даље говорила, глас је постајао језивији. Дамјан ни једну једину реч није разумео, али је осећао превару, лаж…

Нечији глас скоро крикну тако продорно да се сенке ускомешаше… Одзвањало је ЛАЖЖЖЖЖЖЖЖЖ, ВЕЛИКА ЛАЖЖЖЖЖЖЖЖ…

Није се сећао ничега, једноставно, само се налазио на некој клупи, будио се, да, будио се из сна цвркутом птичица и водом сунца које га је освежавало…

Чули су се топови, гранате су падале све ближе и ближе, звук тенкова је био ту негде, надомак рова… Непријатељ је бивао све ближи, још мало и све ће пасти, катастрофа – одјекивао му је глас неког хистеричног ко наређује повлачење – назад, само назад. Левим оком посматрао је призоре лета, поља, реке, кровове града који никада више неће видети, знао је да је сада крај и да одлази. И поред свега, није му било жао због овога што се догађало, жалио је само што због повеза на десном оку не може видети онако како жели пуну слику да је понесе у срцу, у уму, слику нечег најдражег. Слика коју носи је поцепана. Остаће избрисани детаљи, ситнице које му значе, ништа неће бити како је желео…

Војска и људи у збегу били су већ одмакли. На зачељу колоне тромо је ходао, повијајући се. Ослушкивао је колико још има до тог фамозног уточишта, неко је говорио мало, неко мало више, али знао је једно: када угледа обалу реке знаће да је надомак дома. “Дома“ – како је то горко и иронично… Сумрак је, река је пређена, спас је ту, а он никаквог осећања. Остали су били преплашени и срећни, а он он је само желео да се умије, спере земљу рова, смрад барута, и да усни. Отвори славину, жмурећи и пружајући руке да шакама узме воду, али руке је нису осећале. Кроз магловит поглед угледа неку црвену течност налик крви. И на другој и трећој славини текла је иста течност, али то га није плашило. Из унутрашњег џепа извади умрљану заставу, милујући је као драгоценост. Пољуби је уснама, сети се да је заборавио да је опере. Испирао ју је складним покретима. Црвена течност спирала је мрље, застава је бивала чиста, сјајна…

 

 

 

Један сан угашених зеница

Под сводовима, под сценом, живео је он, Сенка, не обична сенка, већ Сенка угашених зеница. Живео је у смирајима тишине, плесу музике и машти таме. Давно изгубљен у мраку живео је већ дугооо, или можда и не, нико то није знао, јер никога није познавао, нико га није виђао, нико није знао за догађај који је прелио таму и угасио сан.

Тихо је себи шаптао у самоћи. Увек је сам, сем када би чуо њему само познате нечујне кораке како плешу, некако лете, као птица по сцени, не додирујући дно. Само тада би његово срце брже, јаче плакало, само тада би јецаји излазили кроз поре. Нису се често чули баш ти кораци, тек с времена на време, а тада, као усамљена животиња изоштрених чула, знао је да се ближи дан и сат када ће над њим, над небом за које једино зна – плесати.

Никада Сенка није скупила снаге да се ушуња кроз мрачне ходнике и осети мирис, да још боље ослушкује звук стопала. Сенка је блаженство налазила у сну угашених зеница, само замишљајући… Али, осети неодољиву потребу да једном за сва времена, можда баш у овој ноћи, када све утихне, устане и тумрајући протрчи кроз лавиринте сводова и испуни блаженство сопственог краја…

Једна сенка, склупчана, прекривена сновима, спавала је у потпуној тами одаје, опуштена, можда спласнуле снаге, спавала је тврдим сном. Друга сенка је кроз пукотине светлости тражила врата сна…

Кроз прозор прекривен тамним завесама пролазила је светлост крвавог Месеца, попут главе рођења, а сенка је сањала у оку угашене зенице, још мирније. Блаженство се преливало са усана низ лице, сливало се низ цело тело…

Једна сенка је угашеним погледом чврсто грлила сенку, а низ небо пловила је…

 

 

Лажи, лажи и… ЛАЖИ

„…Слагала сам те…“ …“Не, немам никога…“

„…Нисам могла издржати синоћ… желела сам те… ВОЛИМ ТЕЕЕЕ…“

„Знаш, можда… не знам… како да ти кажем… не, нећу без тебе… само…“

„…Не ради то… немој ме волети… смета ми…“

… Рукама је кроз прљави прозор махнула тек тако као да… … да као да јој је синуло у глави да је премало… покретима је показивала бројке…дани, месеци, године… шта? Нико није разумео… да ће поново…?

 

 

Маса, дух истрајности и лажни људи

Бучна, неразумљива музика, пратећа подлога шетајућег циркуса, повијала се као кривудава рекa улицама. Неки глас је нешто причао, маса је викала, а звуци неартикулисаног хорског псовања и певања парали су јесењи дан. И. је пратио полукорацима оне испред, повремено их саплићући или бивајући саплетен од оних иза, у конфузној шетњи. “Велике” речи, о, како одвратно звуче, не зато што су велике речи, већ зато што их неискрена, лажљива уста напросто проститу-ишу. Колико пута су разним тоналитетима изговарали ове речи – да ли у кафанама, за ручковима, или пренемажући се или, боље рећи, као лутке, кловнови на жицама, играли по такту разних господарчића. Баш одвратно, помислио је И. гадећи се себе самога и шараде око себе.

И трајао је покретни водвиљ, трајао, више није ни обраћао пажњу ни колико је времена протекло и где се налази, ма, све то је исто. То су оне њему знане улице, којима је ходао хиљадама пута, уживао у лепоти зграда, мирисима старине који су га подсећали на нешто што је у изумирању. Најрадије би искочио из гомиле, нестао, али сада нема куда и нека му ова заробљеност буде за наук. Он нема шта да тражи овде, нема шта ново да сазна и, што је најгоре, ништа паметно да чује.

Мисли су одлутале толико да више ништа није ни чуо, ни буку устију око њега која су бљувала ватру фрустрација, а да ни сама нису знала зашто су ту. Да буду број, публика у великом шатору циркуса, да сами себи поклоне мало значаја и самопоштовања који су погажени. Смешно и јадно, права огољена глад, глад за свим и свачим што недостаје.

Али, чудо, за некога то је безначајан призор, али И. угледа призор који је протумачио као знак БОЖЈЕГ присуства… У кутку улице, испред палате свега сем правде насушне, стајао је мршав човек, испосник, аскета. Молио се Богу, није га дотицала бука беса, он је није примећивао, само се тихо усрдно молио, вапијући… ка Творцу. И. пође корак-два ближе њему, не желећи да га омета. Само радознало погледа ко је тај човек, шта је његов бол, шта тражи у мору бујице… Иза њега стајала је Икона, Мајка Божја са Богомладенцом, најјача сила заштите, а поред потопљени манастир, црква… Која симболика – помисли И. Ту, у гомили која нешто тражи, а не зна шта, галамећи, један молитвеник, мирно, без страсти и мржње је стајао, молио се и опомињао. Његова молитва је моћнија и јача – помисли И, а ми – ко смо ми? Чак и не примећујемо да нам сам Господ шаље моћ и заштиту…

Одједном га тргоше из размишљања повици, галама, псовке. Окренувши се, угледа како се комеша гомила и две супротстављене групице прете једна другој, а иза једне од њих, окружен псима чуварима, стајао је неки дебели задригли тип, углађен, налицкан. Мора да је један од оних превараната који се појаве с времена на време и погледају са презиром и гађењем гомилу. По рутини, сваки пут то уради из њему знаних разлога. На срећу, није дошло до туче, разиђе се гомила убрзо, час арлаукања и фрустрација је завршен, а он… Ко – он, анђео што је ту био, где је нестао? Врпољио се, покушавао да га пронађе погледом, не, није га било, можда…

 

 

Маскирана јава у оловном сну

(…) је прозирна сенка која тумара улицама, судара се са ваздухом, тешких оловних корака лебди, као и свака сенка, остављајући траг по зидовима, стазама, тротоарима, ишараним зградама…

Остављајући године оловног ваздуха за собом, оставио је патетику, бес, тугу и шта све још… Из срца је, као и из ума, истргнуо, покидао свако сећање на било какво осећање. Желео је да постане камена сенка, споменик невидљив са којим ће се сударати. Желео је само да постане камено лице, испуцало по свакој линији без осмеха, суза, платно са којег су избледели сви започети цртежи…

Све то је желео и скоро да је остварио. Био је ту, на корак од сопственог извитопереног „сна“, али није…

Тешки осмех бистре воде позвао га је да прошета кроз кругове улица који су били лавиринти. Шетао је, шетао, час све ближи, час све даљи, али је упорно ходао ка непознатом циљу, одлучно је ходао да пронађе осмех… Овога пута није смео каснити, ко зна, можда је то судбоносно да сенка, он не утоне у потпуни сан, иако већ вековима спава у сопственом кавезу ограђеном жицом, бетонским громадама, зарђалим стубовима које је он излио.

… Весели осмех тиркизне воде извирао је из топлих очију. Благе бујице топлине кључале су из тужно-срећних очију и сливале се по његовом лицу. Постајало је све топлије, лепше, нежније, малена бујица већ је рушила бедем кавеза и још корак,и нови корак,и нови корак – проналазила је пут до других одаја…

Снажно је загрлио свој одраз у огледалу, оно наличје које вековима није видео, снажно га је грлило оно друго “он”. Чудно је да се осетио благо, одједном руке, тело, мисли… почеше да се покрећу, да живе и…

Будио се… тренутак је… да загрљајем припоји своје “он”, будио се… не, није то био ваздух, сенка, не, не може бити то…То је…

 

 

 

Мрежа, експонат и…

Виктор је проводио чудне дане. Последњих месеци његово стање је било неуобичајено. Ма колико да је прикривао своје пориве, бежећи од људи, постајао је, баш благо речено – чудан. Са посла је бежао у стан, као у тврђаву, и живео неки свој тајни живот…

Пажљиво, али не претерано заинтересовано, пратио је празан екран. Данима је по мрежи претра-живао неке странице, слао тајне поруке, али нико и ништа није се појавио. Празан екран, угашена страст и разочарање да нико, баш нико, није приметио поруке у боци које су пловиле екраном…

Мора да је била већ близу поноћ. Спремајући се за сан, крајичком ока угледа да светли нешто, да ли порука? Да, благо му се осмехну крај усне. Да, неко, нека сенка је нешто написала…

„Здраво… прочитала сам поруку… живимо у истом месту… ако желиш, можеш ми писати…“. Размишљао је неколико тренутака да ли у ово доба ноћи има смисла писати, али га знатижеља натера да кратко одговори, и не очекујући одговор…

… Јутро. Спремајући се за одлазак на посао и испијајући кафу, погледа екран: “Хвала на одговору, остављам ти број на који ми можеш писати. Само
поруке сада, док не дође тренутак за могући сусрет. Очекујем поруку“…

Још један дан на послу је пролазио. Виктор није одговарао на поруку, једноставно, пустио је да дан протиче и да сачека. Страх од непознатог, повлачење, или нешто треће, али, није исхитрено похитао да пише. Ипак, био је конфузан, са много мање елана за рад. Једноставно, пожуривао је кроз мисли време да откуца час одласка, и да у миру своје слободе машта, размишља и…

… „Хвала на одговору, сумњала сам да можда не желиш да одговориш, али, ако си одлучио да са мном поделиш маштарије, драго ми је“ – по ко зна који пут прегледао је сваку реч њене поруке, која је уследила после његовог пристајања… “Али, постоји услов – вечерас ћеш учинити нешто да ми покажеш да ли си озбиљан. Хоћеш ли?“

Кроз главу му је пролазило шта би услов могао бити, услов неке непознате жене, коју можда и познаје, жене коју је сусретао, али је никада није видео… Одговорио је да је спреман на први корак и да ће учинити то да отвори врата и…

… Стаза је била мокра, пуна опалог лишћа. Несигурно је корачао, а кораци су бивали све несигу-рнији како се примицао означеном месту где је требало да остави малену кесу на тачно одређеном месту, испод последње клупе на стази. Помисли да је све ово лудо, инфантилно. Да ли га неко посматра, да ли сада делује некој сенци смешан као и сам себи? Све те мисли сумње пролазиле су кроз главу, али га је магнет клупе, мисти-чног места стазе, привлачио мимо воље.

Тобоже везујући пертлу, седе на клупу и, кријући, као да га посматра гомила људи, врхом ципеле погура малу кесу у тачан кутак… Неколико тренутака паузе… осмотри околину и хитро се изгуби у мраку новемба-рске ноћи…

… Брзо се распреми и побеже у кревет и убрзо заспа, не желећи да дочека тренутак потврде да ли је тај „магични“ дар преузет… Цео целцит дан трудио се да се прави као да се ништа није догодило. Није желео да погледа екран, тражио је само рад, који би га одвукао од мисли о њој и свему везаном за њу… Тек негде пред крај посла, не могавши да одоли, полако, као да отвара поклон, укључи екран и угледа две поруке: ОНА. Писала је у два наврата.

„Испунио си обећање… То је знак да си озбиљан, свиђа ми се дар.“

„Вечерас на истом месту оставићеш… Замотај у кесу, чврсто затвори, а ја ћу теби оставити нешто што мораш чувати до нашег сусрета“.

Помисли – ко је чудна жена, шта она њему може дати, зашто ово, и зашто он у овој причи…

Наравно да је отишао и те вечери, кренувши читав сат раније, али није прилазио месту, тек на неколико минута пре времена које му је речено прилазио је са завежљачићем мање несигуран, али…

Испод клупе стајала је кеса, лепо затворена, ништа друго. Осмотри око себе и, видевши да га нико не посматра, узе кесу и остави свој дар…

Брже него икада корачао је у стан, дрхтале су му руке, грозница га је обузимала, све због непознатог садржаја…

Лагано заваљен у фотељи посматрао је нераспо-ковану кесу, опуштен, сада већ толико близак њој, осећајући је као део себе, оно друго “ја”. Најзад распа-кова кесу, и пред њим се указаше скупоцене лаковане женске ципеле. Беспрекорно изгланцане, сијале су…

Не, није био изненађен. Потајно се надао неком детаљу страсти. Само ју је замишљао. Гледајући у ципеле, сликао је њен лик, од ногу, колена, бутина, стомак, груди и… глава му се никако није појављивала, била је у магли, без икаквих контура, створио ју је у мислима, али оног најважнијег нема… нема главе, лица, боје очију, косе… нема…

Трзну га из сна звук екрана…“Чувај их као очи у глави“, упозорила га је да је дар који је добио само експонат изложбе, док не дође тренутак да га врати..

„Уживала сам у твом дару… са уживањем сам попила…“…

 

 

 

Негативни јунак

Н… је обичан, најобичнији човек. Уз њега иде све што се може рећи за свакога од нас… Н… је препешачио више пута екватор, да што брже буде ту када… Н… је изговорио милионе смислених и бесмислених речи, да плове кроз ваздух отрова или занос усхићења, увек ту… Али, морале су проћи деценије, хиљаде, десетине хиљада дана, дивних и безличних тренутака, да лице Н… добије други израз.

Н. се наљутио, био је бесан, муње су севале из очију, ватрени језици палили људе, дрвеће, зграде, улице. Н. је био бесан на себе. Био је силно бесан и немоћан у оловној ноћи, да се не може рећи шта више.

Н… је заћутао, снажно, громогласно. Крик ћутања, завет дат себи је пламтео… Зар то може да се догоди одједном, тек тако, изненада? …

Зидине су никле, бетонска сива чудовишта су рођена, иза хиљада дана све је претумбано и ништа није као што је било. Ватре, ратови, болести, туге – све се родило, умирало и наново рађало… Али, Н… је ћутао, очи нису севале, уста нису избацивала ватру, али је ћутање било све болније. Њему? НЕ! Некоме, многима, одређеној персони, природи? Не знам…

 

 

 

Н И З

Један, два,… , девет… Зид.

Прва, друга,… ,… , девета. Бетонски зид! Никако да се настави низ, зар бесконачност има крај?

… низ, и изнова зид, крај?

Никако нисам могао прескочити тачку која се сударала са невидљивим зидом. Остављао сам исцртане поруке, поплочао сам мрачну улицу, ископао дубоку рупу и у њу сипао ледену воду, али, ни корак даље.

Гласно сам ћутао, немо викао, корачао уназад, обрнуто ходао и – ништа.

А време је цурило, пешчани сат моје потраге низа бесконачног био је на измаку.

Не, не постоји бесконачни низ, ту где је зид је – крај. Јер, девет, или девета је крај, крај, јер следеће је један и нула, а то није следећа тачка, већ враћање на почетак…

Шетачима којих није било објашњавао сам теорију, али нико ме није слушао.

Један, два,.. , девет… Зид… ЗИД, ЗЗЗИИИДДД, ЗИДДДДДДДДД…

 

 

 

Плес

Две сенке увек постоје. Две сенке су биле ту, једна крај

друге, довољно близу да се прстима не додирују, и

довољно далеко да деле загрљај.

Увек у блиско време стајале би испред зида који је

делио два света, и снажним погледима пробијале

бетонску препреку на путу до…

Тачно се знао тренутак када би са оронулих мостова

умрлих векова спуштали боце са порукама које су

пловиле уз – и низ воду – до обале или луке…

Листови уморног дрвећа сакупљани су у споменар –

свако своје боје је низао, као дар за ону другу сенку…

Без изговорених обећања смењивали су се дани, ноћи,

годишња доба, у ишчекивању плеса и ништа више, само

тако, мало игре…

И даље је све исто пресликано, а другачије.

Неизговорене речи снажно одзвањају, а ехо…

 

 

 

Поноћна музика возова

В. мрзи возове, мрзи шкрипу локомотиве која улази у станицу, мрзи писак празних вагона који бучно буде град…

В. долази свако вече, по навици, у тачно време да испрати воз који нестаје у правцу…

Ту навику је стекао једне давне, чудне ноћи. Не пропушта ниједан воз, ниједном није одсуствовао да га испрати, чак и да је болестан или да има неких неодложних послова. Тих десетак минута уласка и изласка воза једноставно су његова обавеза, урезана у сећање, мисли, срце, душу и – тачка.

Нема у том чину никаквих посебних сећања, она не постоје, или је В. са годинама заборавио зашто је то чин који мора чинити.

Можда је музика посебна, он је чује: то је музика плеса гвоздених корака, да, да, то је тај чин…

В. ове вечери први пут није погледом пратио воз. Замишљено је плесао, држећи за руку даму, шапнуо је који плес плешу и отплесаше у ноћ…

Кажу неки људи да се чудни пар од те вечери више није појавио. Зашто? Нико не зна, можда је плес спојио…

 

 

 

Портрет лица Mесечеве тамне стране, или форма о суштини

Један догађај увек је почетак приче. Од њега све започиње и њему се враћа ток, иако стоји у центру, ни на почетку, ни на крају низа.

Мартин се пробудио, не знајући ни сат, ни дан, ни место. Испод његове главе био је изгужван од немирног сна јастук, препун мириса пражњења, склупчано тело које је угледао крајичком ока као да је стајало тако сатима, непомично, приковано за постељу, а нигде се није видела сила која је оставила траг испод узглавља…

Много пре, читаву вечност уназад, започео је низ олујних догађаја. Из дана у дан у соби, без обзира на доба дана, Мартин је седео, час на једном, час на другом, трeћем, или на било којем у низу месту, само мењајући положај столице и гледајући у празно бело платно, постављено у централном делу собе. Сада и није више било бело. Данима се наносила прашина ветра, капи кише, Месечеве сенке, које су се у светлијим ноћима пробијале кроз засторе и све се таложило на платну.

Осећао се најпре нервозно, па је тај осећај постајао туга, бујао је бес, а у данима који су се низали, постао је немоћ. Ни корак, ни цртица која би нарушила склад прашине – ништа, и само ништа. Плашио се да је започео крај, да ни његове руке нису више у функцији. Мртав је, јер више ни скицу не може урадити, а лажно је правдао себе себи – да само чека. Није желео да призна да… јер, чекао је тај замагљени лик да ушета у ум, срце да заигра пред очима, али, ништа, баш ништа, и тако из дана у дан…

Један тренутак му је потребан – помислио је. Тај дуго чекани тренутак да у бујици бемислених покрета људских тела угледа то дуго чекано лице за портрет… И тако је започео трагање, из ноћи у ноћ, кријући се, тражио је, тражио, продужавајући пут, мењајући путању, знајући да тражи, убеђивао је себе и када би га сумња обузела – да је убеђен, да ће се, као мноштво пута до сада, догодити то када све заборави и када помисли да крај је узалудном трагању…

Покисао, седео је у полумраку угла, јер увек је волео углове бара, док је испијао топли чај, и догодило се нешто непредвиђено, један детаљ који му магично привуче пажњу… У његовом правцу седела је лепа, пријатна дама. Лепа и пријатна – то је нормално, али носила је у затвореном простору тамне наочаре за сунце. По полумраку у кишно предвече, то је детаљ који магично мора да привуче пажњу… Одједном се поче врпољити, одједном осети силну потребу да устане и приђе и… Шта да каже? Уплашиће је… помисли – шта ако оде и никада се више не врати? Наочаре – зашто – крије ли тугу или не дозвољава да лепоту и сјај бисера не гледају тупи погледи. Мора да је неуобичајен разлог… У таквом размишљању није ни приметио да је више није било. Док се он снебивао, она је једноставно устала и изгубила се. Узалуд што је и он убрзо изашао, ни лево ни десно никога није било. Празна улица у оба смера и магла која је прекривала град, скривала трагове…

Данима је долазио у исто време на исто место. Ње није било, нити је икакав осећај у тупости његових мисли наговештавао да ће је поново сусрести. После мноштва дана, све сломљенији је одлазио у стан, да би на крају помислио да је крај. Никада више неће се пружити божански дар, дар који је одбацио. Сада може признати да никада више ниједна црта неће кренути из покрета руке. Сада може узети платно, прекрити га и оставити да спава са свим другим платнима које је склонио од очију људи. КРАЈ…

… Нетремице је посматрао снене очи, обореног погледа који се сливао са лица (не може се разумом објаснити догађај који је уследио, јер неке догађаје не треба ни појашњавати – они се једноставно догоде).

Гледао ју је гладан лепоте, и није и даље могао учинити покрет руком, повући цртицу, само је нетремице гледао у бисерне очи и стварао есеј о догађају којим су сакривене очи. Те ноћи то је био знак, њен знак само њему у ноћи када није препознао знак, ноћи када га је само наслућивао.

Сатима су ћутали, она модел за портрет, он уморни истрошени сликар, она Ђаконда загонетног осмеха, или било који други ренесансни лик сада, и он онај творац ни приближно близу Великану. Помислио је да је ово најлепша музика тишине, а он ће само одуговлачити да она не оде, измишљаће разлоге да сваки драгоцени тренутак сачува за вечност…

Последње чега се сећао јесте да се правдао умором, а она је ћутала, без иједне речи ћутала заветно. Да, кроз маглу се сећао да је у нечијим рукама заспао, склупчан као дете у утроби…

Сада је јутро. Да, па шта? Јутро је. Он чека ноћ. Зна, да зна да…

 

 

Портрет

И. је у рукама држао фотографију. Није се сећао места и времена када је она настала, знао је да му је драга, и то је довољно. Био је то портрет. Не, није био портрет, јер то је била фотографија, а не слика. Није ни битно. Битно је да ју је срцем, прстима, уснама, увек додиривао као најдражи део себе. Док је седео на клупи у Г. Парку, баш на тој клупи где би гледао драгоцености, овога пута се сетио да је има, то, ту фотографију му нису отели као све друго, њу је бранио срцем и зато је успео… Помисли колико је времена протекло откад су га ставили у кавез, а колико од тог тренутка до тренутка када ју је направио. Много, људски животи, смрти, генерације, дрвеће, реке, све се променило, само је ОНА још увек иста и лепа, магична и чаробна…

Дрхтала му је рука. Било га је стид да неко види његову немоћ, а желео је да сада, овог тренутка баш сада, на овој клупи, ослика портрет. Када га заврши, фотографију ће ставити у коверат и оставити између полица снова… Слику ће носити данима, док свако око које лута не види њену лепоту.

Складним покретима, иако дрхтавим, започињао је скицу. Позадина није ни битна, ни колорит позадине, само њен лик да се поново роди. Сликао је дуго, дуго, дуго… Мрак је прекривао и очи његове и све око њега, али, како је тама бивала већа, његови покрети су бивали сигурнији, прецизнији, а слика се сијала, покоравајући мрак…

Пробуди га језа. Није то била хладноћа, иако је јесен почињала. Кроз дремеж угледа руку на својој руци. Њена рука – помисли. Погледа около, али никога није било у близини, чак ни лика са слике коју је неуморно стварао… немогуће да је нестала. Зашто – помисли…

Не знам како се завршила прича под мраком, мислим да сам чуо само складне кораке, два пара ногу која су ишла, можда, кажем “можда” ми се причинила њена рука која га је водила за собом, чини се да је између било нешто, портрет, можда стварно од мрака нисам видео…

 

 

Последње (не)изговорене речи

Носио је мајку на болничким носилима, ишао је отпозади да је гледа… Тешком муком, кроз осмех, покушавала је да га охрабри, да му каже да ће све бити добро и да ће… да брине још увек за њега, да се не уплете у мрежу из које је с муком излазио…

Наизглед без емоција, показујући чврстину или… погледао ју је, говорећи без речи да ништа није у реду, али да је никада више неће разочарати… тражио је опроштај за све што је…

… кашаљ, немушти говор и бунцање пролазили су кроз отворена врата између соба. ОН је тако говорио ЊЕМУ, био је жељан на крају пута, када су обојица губили жену коју воле, да му изговори неизговорене речи прекривене паучином деценија…

Тишина, тишина растопљених душа прелазила је из собе у собу. Обојица све више и више ћутећи при-чали, откривали тајне, делили савете један другом. Тако их је дочекао сан пролећног јутра, једна ноћ изговорила је више него деценије проведене у мимоилажењу и…

Била је субота, да, субота… ОН је отишао у посету ЊЕМУ, да изговори још неку реченицу, стојећи крај постеље умирућег ЊЕГА, причао му је ћутећи. Остали болесници су чудно посматрали… нису разумели шта то ОН ЊЕМУ говори… то није ни битно… шта се кога дотичу неизговорене речи…

 

 

Стаклени смех паклених леденица

Уходио га је дуго… годинама… деценија већ друга начета је у ухођењу. Био је стално један корак иза њега, не испуштајући га из вида. За њега је он био посебна ловина, кочоперна, тврдоглава, онај који стално хода по жици изнад амбиса, али никако да учини тај једини корак, да се сурва, унакази, и остане жив леш за плес…

И. га никада није примећивао у шетњи, на послу, у кафани, никада га није угледао, али му је осећао смрад поганости. Много касније многи су му сведочили како је лебдео око њега, кикотао се, стављао терет на рамена, главу, мутио му поглед, али, узалуд. И. се ничега није сећао.

У ретким моментима кроз маглене погледе, дим, И. се тешко присећао како је некада и негде упознао једн… чије лице никако није могао описати, да се повремено појављивао, јадиковао са њим, палио ватру свађа пијаних људи, хранио бес, правио сплетке, али да он, И. никада није посумњао, ма и најмање, у „пријатеља“.

Много времена је пролетело, и у једној зимској ноћи, а која друга би могла бити већ зимска, тамна, пуна леда и мраза, сенка се вукла, скоро пузала, тражећи врата стана, да се као лопов ушета у сопствени стан, стан који је у болесној глави био кавез, пролазна станица, само не дом… Мучно је заспао. Врелина течности прекривала је тело попут ватре пакла, горела тело све јаче и јаче. Трзао се, будио тешких очију, затварао капке да уграби секунд сна, или кошмара, да превари себе, како се одморио… Можда никога није било у стану? Помислио је да је сам, или да само он чује неко шкргутање…

Успаничи се када пред собом угледа лик од стакла. Трљао је очи, као да не верује, али све јачи и јачи шкргут поче бивати…

… Неки неразумљив говор га поче будити, неке речи некога језика за који није знао… ОДЈЕДНОМ стаклени човек поче га јурити по соби, трчећи за њим, час по зидовима, час по плафону трчали су… увек је И, попут животиње, бежао за корак…

Слепљеног лица будио се залепљен за промрзли прозор, ни макац даље, попут везаног сужња никуда није се могао помицати… све брже и брже се будио из агоније…

Чиста, трезна глава мислила је о дечици, да ли су ту, спавају, да ли…

 

 

Страст

Усамљени јунак годинама је читао, гледао, ходао, тражећи одговор на једно обично питање.

Безброј пута је слушао причу са акцентом на једној речи: “љубав”!? Мноштво уста изговарало је мноштво пута ту реч. Мноштво очију и лица је погледима и мимиком уздизало реч.

Усамљени јунак најпре није веровао у ту реч, а затим је се плашио. Најзад, од силине одвратности сенки које су хорски узвикивале реч, реч је почела да му бива отрцана, благо му се гадила, не појам – већ изговорена отрцана фраза.

Кренуо је у битку да разобличи лаж, свуда, на сваком кораку, ћутећи је снажно говорио да тако нешто не постоји.

Као антипод поставио је страст, окитио је страст трњем, супротставио је устима која су бљувала ватру – и она је опстајала. Опстајала је буђењем пролећа, ни велике жеге нису је отопиле, ни зрелост и гњила јесен нису је исцедиле, а ни ледени мразеви нису је успавали белом смрћу.

Његова реч је опстајала, а он је упорно трагао за сенком којој ће поклонити реч, сенком која ће је узети у руке, ставити на срце и… Постојала је само једна друга усамљена сенка која је могла разумети…

У сну ноћи која није припадала ниједном годишњем добу, усамљени јахач, прекривених очију, руку везаних златним нитима, непомичан, осетио је да је сенка-лептирица крилима доносила пријатан мирис, час далеко,час надохват усана кружила је и…

Лептирица се спуштала на тело, пријатним покретима узбуђивала, капљицама квасила усне, чинила све да сан усамљеног јунака постане јава…

Мириси дубине, укуси таме, светла дупљи, све је оживело. Плес лептирице је омамљивао и омамљивао… дуга, дуга ноћ плеса…

… сви мириси, укуси, страсти остали су… на лицу усамљеног… веровао је да није последња игра л……, да ће се вратити још једном, па њих је двоје, да употпуни лице и наличје страсти…

 

 

 

Улица до хумке у… реду

И. М. се, има доста времена, доселио у градић Г. Кажу да је имао око шездесет и нешто година, али изгледао је доста млађе. Живео је уброју 22, у улици која је водила ка градском гробљу, тачно три километра и седам стотина метара до празне, необележене хумке, без икаквог знака.

Зашто се, помислили би многи, то описује? Некима ће чак деловати морбидно, али тај детаљ је битан, зато што је свакога дана у исто време одлазио, и у исто време враћао се назад. Ниједан прескочен дан у последњих неколико година, ниједан секунд кашњења, баш као машина навијена да буде прецизна, а не као човек понашао се. Ретки који су покушали да размене речи са њим једноставно су учтиво одбијени. Наравно, то је прво изазивало подсмех, затим чаршијске приче препуне завера, а најзад, после мноштва смена годи-шњих доба, утихнули су и они ретко упорни… Он је једноставно наставио да чини шта је чинио и… тако су обични провинцијски дани наставили да се нижу.

Нико није запазио нешто што мени, који сам издалека посматрао, није прошло неопажено: једног дана са запечаћеним ковертом он је у тачно време прошао. Све је било уобичајено, али коверат и восак који је као знак стајао на полеђини били су детаљ који је у мени пробудио машту, дечачку машту. Мора да је то посебан знак, као и све код њега, ма колико било чудно, имало је смисао, али ја то нисам разумео, само сам осећао, ваљда једини у нашој паланци….

Али, и тај детаљ остао је покривен прашином времена, јер је блеснуо и нестао и ништа се није догодило… само је пролазило време, све је било исто, осим лика који је постајао сенка, све прозирнији, са косом боје снега, повијенији и…

Не знам шта се догодило, јер, отишао сам убрзо. Иако сам обећао да ћу се вратити, нисам више никада крочио у улицу која води…

Мислим да сам вам све погрешно испричао.

Та улица се звала… Илузија… мислим да има смисла ход од до, зар не? То је пут од почетка до…

 

 

Урамљен портрет невидљиве…

Он је био скоро слеп, слеп, стар, и на крају пута. Само је могао слушати лепоту гласа. Данима је слушао и слушао глас, надајући се да ће неким чудом у оку урамити наслућену лепоту.

Не, око није могло урамити портрет невидљиве лепоте, али догодило се чудо. Једном у ходнику сретања све ближи и ближи био је глас, толико близу да га је опијао, као звуци божанске музике свуда око њега. Није видео, није могао видети, али је тишину гласа осетио ту, наспрам његових уснулих очију.

После времена мрачног тумарања, звук је отворио његове очи, додир мекане руке узео је његову несигурну руку, нежна чврстина повела га је низ ходник да отворе врата галерије лепоте…

Све лакше и лакше је ћутке ходао, осећајући лаганост тела које је бивало све лакше. Осећао је крила која расту, и најзад је летео са симфонијом речи, а песма је бивала све моћнија и моћнија, надјачавала је камење пута кроз облаке, таму погледа, терет времена осталог иза…

… једна нежна рука миловала је тек опрану главу изашлу из утробе, на грудима успављивала, љубила малене обрашчиће; очи се нису отварале, није ни било потребе да се ужива отвореног погледа, само је сањала сенку која није ту, речима тишине тешила ју је док је она пловила небом…

… рам, оно, она, лепота која се не види… а велика сенка није била ту, али није ни важно…

Невидљивим пољупцима слала је са усана поруке, једном, у некој далекој… заједно ће шетати. Тада ће слика бити потпуна, она, оно и он… заувек.

 

 

 

Уста која не говоре

И. је дошао мало пре времена. Било је око 10.15, мада је знао да шалтер почиње да ради у 10.30, али то њему није сметало – увек би долазио раније и сачекао би без журбе.

Да, већ је било 10.40, а документ још није приспео – у себи је лаконски помислио, да, дешава се, само још мало…

Први знаци нестрпљења и нервозе појавили су се док се врпољио на столици, чекајући као запета пушка да преузме то што чека, и излети из задимљеног простора. Откуцавао је једанаести сат…

Љубазна млада жена, приметивши да га нервира ситуација у којој се обоје налазе, покушавала је да му објасни да то само што није стигло. Ко зна, можда су је камере снимале и пратиле да ли изговара правилно научену мелодију…

Већ је прошао сат од почетка рада. У И. је кувало,стомак пун нервозе, као вулкан лаве, просто га је гонио у искушење да скочи и поразбија све, баш све, да направи џумбус по било коју цену, али…

УСТА СУ ЋУТАЛА…

 

 

 

Виктор, последње поглавље и портрет звезде

Виктор се врпољио на кревету, лежећи, прегледао је хрпу одштампаних папира, али никако није проналазио задовољство. Иза њега налазила се обимна књига или списи, нешто што је напорно стварао, али горчину је чинио детаљ да на самом крају нема снаге, воље, знања, или ко зна чега, да заврши то важно дело, да поред душевног задовољства осети и плод… ближили су се дани до краја рока када је требало отићи до науљеног зализаног пајаца и ставити пред њега на сто књигу и рећи: Крај”.

Никако му у мисли није стизао крај, онај крај који је мноштво пута бележио у мислима и радосно храбрио себе да га поседује, док се борио са заплетима, сликао и брисао ликове. Све то је сада светлосним зрацима далеко, а време, његов пешчани сат цури…

Изашавши на свеж промрзли ваздух, поче размишљати у којем правцу да крене. Увек би то чинио када би запао у сопствене заврзламе, и увек би се показао пут којим треба кренути, али вечерас, у ноћи препуној звезда и мраза у ноздрвама – не, само је укопан стајао и стајао… Хладноћа без покрета бивала је све јача, али он, Виктор није знао куда, а онда онако, без икаквог смисла, гужвајући папир у левом џепу капута тражећи цигарету, само једноставно без воље крену ка оближњем парку. Да се симболички сакрије међу стаблима оголелим од мраза, у мрак, јер крије себе од себе неспособног да доврши. Увек кроз парк, којим је мноштво пута и смислено и више бесмислено шетао, кријући се.

Поглавље, последње поглавље, мислио је у себи, само неколико реченица или, највише, неколико страница и – готово, али у њему никакве идеје, чак ни најбаналније, из које би се могао извући крај.

Учини му се да у овој ноћи не постоји само један Месец, напросто, пошто се налазио у средишњем делу, чинило му се да га са све четири стране обасјава светлост, силна, јака, као да постоје четири Месеца, а он је стајао ту, заслепљен од светлости, поред кипа сирене неког непознатог вајара. Сирена и он и светло… Баш чудно. Помисли, као да није сам, а око њега само снежни покривач…

… Са јужне капије парка осликавале су се неке контуре, као да неко слика по зимском небу, али му је рука несигурна, и не зна попут њега. Шта је то ? – лик нечији… прве реченице последњег поглавља…

Кроз неколио секунди као блесак приказа му се слика очију, неких плавих очију које се буде, или се затварају за сан…

Ово се неко игра, помисли, журно вадећи папир, изгужван нервозним прстима, а оловке ниоткуда, сада, када треба забележити прву импресију јер, ако побегне, крај ће бити… и нова, још јача светлост, већ много ближе засија, заслепљујући га, и поче се оцртавати лик љутитог погледа, обликован мразем, намргођен и бесан што он нимало хитрине не показује… То је знак, то је знак да у последњим речима она са севера стиже, и ту је већ у трансу – говорио је себи, али, зашто ова гордост и љутина, или је то због правца ветра, одсјај испуцалих стабала?

Грозничаво је бележио мисли, наизглед непове-зане, бесмислене, чак и луде, смрзнутих прстију борио се са хладноћом да не изгуби ниједну реч, а ту, “на корак до”, напросто нестаде светло које га је обасјавало, одједном мрак и одсјај нечијег лица, лица загонетног осмеха које као да жели да каже да…

… Виктор се пробудио насмејан, спремио се да сигурним корацима крене пред пајаца. У десној руци чврсто је држао танку фасциклу, одвојену од остатка. Кретао се кроз парк, смирен, сигуран у себе. Мраз је попустио, снежни покривач је претходне ноћи прекрио испуцало дрвеће, промрзлу земљу, а учини му се да на једном стаблу на јужној капији стоји неки од снега осликан лик, благог осмеха, усне су загонетно откривале десну страну и…

 

 

Витез који је то желео бити, госпа и Месечева шума

Поражени војник одрпане униформе, без коња, са поломљеним копљем, изгубљеним мачем, пун страха од преживелих пораза, тумарао је низ ливаду коју је обасјавала месечина, ране летње вечери…

Крио се, али не од непријатеља. Они су били далеко, славили су тријумф надмоћи. Крио се од себе, сенки, авети и пораза. У мислима му је била само једна жеља: гутљај изворске воде, мало сна и ништа, баш, ништа више. Само гутљај из некога дубоког зденца, можда ту, у непосредној близини, где је започињала храстова шума. Само гутљај да угаси жеђ прашине, умора, пораза; гутљај, тек да спере скорелу крв у устима; гутљај ледене воде да угаси бунило…

Век нико не зна који је био… можда средњи… Можда је он неко ко се враћа да понесе срамоту пораза? Можда је и атомско доба? Није знао. Вероватно да је изгубио и оно мало памети и да не зна ни ко је ни где је, нити којим језиком говори, јер одавно, сем шумских звукова које је користио кроз лавиринте, молећи животиње да га пропусте, ни речи није изговорио.

Можда је то био сан? Да, извесно је, јер је понирао у њега без моћи да се одупре. А шта ако је то била јава и светло мрака, онај чудесни моменат када му анђео чувар шаље снагу, буди наду? Моменат када се мало радости слива низ углове усана?

Осетио је да га неко додирује по лицу. Нежним покретима, водом спира прашину, скорелу крв, ране… Осећао се пријатно у сну-несну, али очи није отварао. Није могао, иако га је тиха непозната песма будила.

Сирена? Не, овде нема мора.

Вила? Можда, једна од оних из бајки које је слушао као дете, некада, давно…

Не зна колико је времена прошло. Очи је лагано отварао, да не би покварио ритмичне покрете руку. Најзад: вила, госпа, да… неко прелеп ту крај њега бди, вида му ране, певуши, а он јој не види лице! Слеп је, или су се очи навикле на мрак!

„Ја сам“ – започе глас, али он пружи руку, показујући јој да не говори и направи неколико покрета који су значили да се труди да одгонетне загонетку. „Ти си… прелепа госпа, вила… или си све?“ – најзад изусти.

Лице анђеоске лепоте осмехом му додирну душу. “Сањаш, витеже. Ја сам обична девојка која ноћу скупља цветове, а ноћас сам тражила…“

„Ти си анђео! Светлиш, а светло нисам видео од последње борбе… поражен лутам, кријем се и никада нећу бити оно…“

„Ти си витез. Кроз оклоп се види твоје велико срце. Ти си витез, не убица… Можда сам све ове године на овој стази којом нико не ходи тебе чекала, зато, ћути. Повешћу те у празан замак. Овде је све што не постоји: замак без људи, принцеза без витеза, шума без дивљачи… Ко зна, клетва или…“

Тешко је устајао. Несигуран у себе, осећао је стид да га нејаке руке подижу да би ходао… А онда се догодило чудо! Принцеза, госпа или вила леже у његово наручје да је понесе и он осети лакоћу пера. Није веровао, али је због додира нежних женских руку знао да то није сан…

У бунилу, у постељи, разабрао је гласове који су говорили да су падале бомбе. Нуклеарни рат је трајао, градови нестајали, океани побеснели, ветрови дивљали, само је он осећао сигурност од додира анђеоских руку и песме која је испуњавала одају…

 

 

 

З(н)(р)аци

Кроз рупице мермерног споменика преливала се светлост сумрака децембарског дана. Изнад избледелих слика непознатих ликова низали су се снопови по потамнелој ризли, већ црној од мноштва уснулих дана, месеци, ноћи, годишњих доба, који су се низали и смењивали у бекствима и лутањима.

Нема сенка мирно је стајала погнуте главе, као да тражи опроштај, немајући снаге да погледом погледа избледела лица, која су нестала. У ћутању, себи и сликама, изговарао је речи молитве, правдања, објашњења где је нестало време у којем је бежао…

Убрзано, снажно дисање нарушавало је тишину, а поглед је неком непознатом снагом скретао у правцу којим су избледеле слике показивале тачку… Крај… знак… зрак…

 

 

 

Закаснели плач пред зазиданим зидом

Умотан у ћебе, склупчан у старој фотељи, седео је он. Зашто он? Више није имао име, није имао надимак, није имао пријатеље, није имао живот, и био је само ОН, али малим словима, да се покаже сва беда маленог лета и дубоког пада.

Није имао снаге да погледа себе, грозничав је, тешко му је да “врати филм”, тешко му је да призна беду душе, али га терет притиска све јаче и јаче, и тера да поклекне пред гордошћу сопствене умишљености, и да призна.

Не тако давно, или се то њему чинило, било је људи око њега, било је аплауза, слатких речи, малене славе, али, ма, ипак је то била самообмана, превара гордости и величине слатке демонске лажи, док је прстима пипао отров, мислећи да мед испија.

Нико као он није се тако олако одрекао оних малобројних пријатеља, искрених, нико као он није погазио тренутке нечијих слабости, нико, и баш нико, није потпиривао ватру под ломачом инквизиције…

Гадило му се сећање које га је попут авети прогонило, гадило му се сећање како је јетко вређао, попут змије уједао, гадило му се што су сви који су га волели и превише – разобличили злобу и отишли… Није тада марио, био је неки други свет, сладак попут слатког вина, који је опијао, постојао је свет славе, и све је попут куле од карата – срушило се… Више се и не сећа када је неко последњи пут прекорачио праг његове куће, паучина је била превелика, из ње је већ трње израсло…

А плач, тихи плач је био закаснео. Више није имао ко да чује јецаје. Зид је зазидан, трње је прекрило кућу, ништа, баш ништа се са улице и не види…

 

 

 

 

Записи водених облака

Неуморно је већ уморна рука записивала чињенично стање. Смене јутара са данима, дана са ноћима, и тако изнова, сувопарно бележећи плес облака, бројке кишних капи, бујање токова и све ино.

Није било касно, можда рани вечерњи сати, мада је деловало као вечност, јер ноћ је гутала дане, тако рано по свитању.

Кишни плес ситних капи данима је одзвањао кроз олуке, по крововима се чула једнолична музика ритма. Плес је купао плочнике, улице, и гонио залутале који су пливали између облака. Плес црне кише се није видео, јер га је тама вешто скривала, видели су се ударци у магновењу, уместо звукова.

Уморна рука, узимајући предах у складном нескладу, и даље је мукотрпно записивала бесконачан низ глупости који се зове “чињенице без смисла за било шта друго”. А плес водених облака бивао је све силнији, испуњавао је корита мртвих река, налазио заборављене стазе. Вртлози, сила, нечистоћа, остаци људских гадости дивљали су по таласима. Дивља музика мрака, све силнија, бацала је и привлачила некада стрме камене обале, и силно је надирала из правца запад-исток, кроз питому долину ружа, која то није била.

Хистерични од страха, гласови у етру из часа у час плашили су већ преплашене сенке, као да ноћи демона никада неће стати, а сенке су у анархичном реду вијугале ка сивој планини која је кроз таму љутито гледала.

А уморна рука заспала је. Сенка ума чврсто је држала перо, док се тело разливало у грчу. Сенка ума цртала је тачку по тачку на папиру, кроз сан исцртавала нешто налик путоказу, или нечему другом – нико са сигурношћу не зна.

Сенка ума полумртвог сна није се подизала, иако су кроз чула брујали мотори, чули се нервозни гласови мајки, очева, плача, страха деце. Сенка ума снивала је свој рајски сан, далеко од бедема утврђених одбрана. Сенка ума пловила је ка своме рајском врту. Плес згрченог срца шаке плесао је по сунцу, све брже, лепше, лакше, на платну срца назирао се лик или, можда, знак. Сенке очију отварале су се, простирући капи као простирку.

Чврсто је око пригрлило лик јутарњег сунца. Око њега пријатна топлина, буђење цветова, мириси… Ни трага од бездана који је сањао. Чврсто је око загрлило сунчану сенку, носећи је у складном плесу. Плешући сатима жмурећи, испружи дланове ка сунцу, дарујући своју последњу чистоту. На дар је приносио краљицу цветова и нешто налик срцу, крви, зар је и битно.. Ватрене је боје, као страст…

Док су га миловали зраци јутарњег сунца, и док је изворском водом са дланова спирао умор лица, дубоко у срцу знао је да је он зауставио бујицу која је силно рушила из правца од… ка…

 

 

Milan Drašković

 

D I L E M A

Da li je ovo stvarnost
Ili sam pak u središtu sna
Da li je ovaj dekor izmaštan
Ili je stvaran kao i večnost
Čula su nekad nepouzdan svedok
Kad imaš pasoš zemlje Onirije
Na kom su bezbroj pečata
Da li je ovo san stvarnosti
Ili pak stvarnost sna

 

 

 

L E G E N D E    O N I R I J E

U čudesnoj zemlji Oniriji
U srcu tog kraljevstva
Lovac na snove sreće
Kradljivca snova
Svog dvojnika iz Sveta iza ogledala
Dvoboj njihov za pamćenje
Za sekundanta imaće
Večnog Crnog konjanika
Tako nastaju legende

 

 

 

A L H E M I J A

Ne zaboravi da poneseš
Bar deliće prošlih dana
Neki osmeh u polutami
Nehajni dodir u prolazu
Alhemija je čudo – kažu knjige
,,Čiji nauk tajanstveni
Ljudi svi zaboraviše”
Po povratku u Oniriju
Vreme će krenuti unazad

 

 

 

N O V I    P O Č E T A K

Videćemo se ponovo moja draga
Verovatno na vašaru taštine
Negde u gradu ko zna kom
Kad isprskanu narom
Osvetli te luna
Kad se vreme oneobiči
A Onirija nas pozove na bal
Sudbinska karta tarota
Najaviće novi početak

 

Petar Jovanović

 

Kakva siva ekonomija, ovo je crna ekonomija.

 

 

Više ne tapkamo u mestu. Sad tapkamo na svakom koraku.

 

 

Nije ovo 21.vek. Ovo je došlo poslednje vreme.

 

 

Ni meteorolozi više ne očekuju stabilizaciju.

 

 

Kažu da sam škrt, ali ja za to ne dam ni pet para.

 

 

Ma koji plivajući kurs, mi tonemo.

 

 

Stanje u našoj privredi je – kakao se uzme.

 

 

I ja sam počeo od nule – hvali se milion.

 

 

Nemam više para za zatezne kamate. Platiću glavom.

 

 

Zbog sive ekonomije, nastala je bela kuga. Piše žuta štampa.

 

 

Deca su najveće bogatstvo. Ona će nam vraćati dugove.

 

 

Umesto pada evra, pala vlada. Daj šta daš.

 

 

Nismo u čabru: nemamo ni za čabar.

 

 

Prodali smo sve što imao, da bi kupili sve što nemamo.

 

 

Imao je petlju da uzme kredit. Sada ga guši zatezna kamata.

 

 

Dok ne rešimo ekonomsku krizu uživajte u rijaliti programu.

 

 

Ne pljuj po podu. Dinar je opet pao.

 

 

Dinar je toliko oslabio da ga ni finansijska injekcija ne može oporaviti.

 

 

Kupio bih fabriku pred stečajem, ali nemam sitno.

 

 

Lakše je isterati stranog okupatora, nego li privući strani kapital.

 

 

Kurve o poštenju, a banke o poverenju.

 

 

Zavidim pužu. Rešio je krov nad glavom bez kredita.

 

 

Podlegao je pod strahovitim pritiscima – zateznih kamata.

 

 

Kud uzeh kredit za kuću u švajcarcima – reče puž golać.

 

 

MMF-u skidaju kapu, a nama gaće.

 

 

Uvedene su poreske olakšice. Porez možete plaćati i u ratama.

 

 

Narodu ne treba reći istinu. Sklon je da paniči.

 

 

Mišljenja su podeljena, ali plate ne.

 

 

Legla je plata. Prekidam štrajk glađu.

 

 

Da novac ne znači mnogo, dokaz je moja plata.

 

 

Ko radi taj i greši, što radi za mali platu.

 

 

Dobio sam platu. Svako čudo za tri dana.

 

 

Ne živi se sto godina. Sa mojom platom ni mesec dana.

 

Obrazovananje je besplatno. Vidi se to i po platama.

 

 

Njemu odbijaju na glupost, a meni od plate.

 

 

Radim kao konj, a kod isplate ispadnem magarac.

 

 

Predsednik obećava da plate i penzije neće više padati. Nemaju kud.

 

 

Novac me nije promenio, a i kako bi kad ga nemam.

 

 

Alergičan sam na jagode. Čim vidim cenu, dobijem ospice.

 

 

Radi kao konj za kilo govedine.

 

 

Neka cene skaču, živeću po svaku cenu.

 

 

Zašto je skupo juneće meso pitajte volove.

 

 

Ako poskupe udžbenici, bolje je da mi sin ponavlja.

 

 

Režimo na skupoću, jer nemamo ni za koske.

 

 

Zbog skupoće ne mogu da živim ni od danas do sutra.

 

 

Poskupeo je benzin. Biću srećan da mi kola krenu nizbrdo.

 

 

Da bi nešto pojeftinilo, narod to mora skupo da plati.

 

 

Kakvo globalno otopljavanje, sve pare dadoh za ogrev.

 

 

Zaboravite: „ko tebe kamenom – ti njega hlebom“, znate li pošto je hleb?

 

 

Ako poskupi meso, moraću i ja da koljem.

 

 

Cene na malo skaču mnogo.

 

 

Pamet je na ceni, ali se glupost više isplati.

 

 

Čovek se okozi dok nabavi kozije mleko.

 

 

Vest dana: Danas ništa nije poskupelo.

 

 

Skok cene šećera praćen je skokom šećera u krvi.

 

 

Potrošačka korpa je sve manja i manja, a cene sve veće i veće.

 

 

Cene organske hrane ne mogu organski da podnesem.

 

 

Cigarete štete zdravlju, naročito ako in stalno skaču cene.

 

 

Cene svih artikala skaču. Samo cene morala padaju.

 

 

Izgleda da je i puž golać uzeo kredit za kućicu u švajcarskim francima.

 

Ђурo Косановић

Документарни филм „Не“ (2007) у режији Ђура Косановића представља „житије“ нашег метафизичког песника Драгивоја Срећковића, његову поезију, као и песниково виђење света и васељене. Филм је концептуална приповест о постојању пет времена и покушава да одговори на суштинско свемирско питање: да ли је песник ипак успео да побегне из црне рупе?

Živko Prodanović

(ulančani aforizmi i varijacije)

 

Ah, ta djeca B

Ima otac trojicu sinova. Jedan ima jahtu, drugi avion, a i treći je u zadnji čas pobjegao iz zemlje.
Ima otac trojicu sinova. Jedan je gradonačelnikov šofer, drugi je ministrov zaštitar, a i treći je politički moćnik.
Ima otac trojicu sinova. Jedan je korumpirani sudac, drugi krade u ministarstvu, a treći je očev ponos.
Ima otac trojicu sinova. Jedan je neradnik, drugi lijenčina, a i treći se dobro uhljebio.
Ima otac trojicu sinova. Jedan je političar, drugi bankar, a ni treći ne vrijedi ništa.
Ima otac trojicu sinova. Jedan je političar, drugi bankar, a i treći mulja s mafijašima.
Ima otac trojicu sinova. Jedan je vlasnik propale firme, drugi je bankroter, a i treći ne zna kuda će s novcima.
Ima otac trojicu sinova. Jedan uzima mito, drugi daje mito, a i treći ima bankovne račune u inozemstvu.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio mafijaš, drugi korupcionaš, a i treći je bio pripadnik društvene elite.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio partijski sekretar, drugi stranački prvak, a i trećeg će povjest osuditi.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio političar, drugi poduzetnik, a i treći je bio maskiran.

 

 

 

Freudov kutak F

Freudov kutak – doktore, ako se želim kandidirati za predsjednika države, da li ću morati ići na terapiju?
Freudov kutak – doktore, htio bih se pomiriti sa svojim drugim ja. Zbog mira u kući.
Freudov kutak – doktore, jesam li ja neuravnoteženo nevin ili ipak moram na sud za uravnotežene?
Freudov kutak – doktore, kako da vam objasnim svoje drugo ja koje pred vama izigrava anđela, a zapravo je sve samo to nije.
Freudov kutak – doktore, očajan sam. Moje drugo ja namjerava glasati za mojeg protukandidata.
Freudov kutak – doktore, kada objave vaš članak o mojem slučaju bilo bi fer da podijelimo honorar.
Freudov kutak – nije lako misliti za dvojicu. Moje drugo ja u svemu ima drugačije mišljenje nego ja.
Freudov kutak – samnom je sve u redu. A one bedastoće napravilo je moje drugo ja.
Freudov kutak – tek nakon mučnog pregovaranja moje drugo ja odustalo je od samostalnosti.
Freudov kutak – teško je raditi za dvojicu, a moje drugo ja zaisto previše troši.
Freudov kutak – volio bih da moje drugo ja ostavi moju prošlost na miru.

 

 

 

Molitva G

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Dobro, dobro, pivo neće poskupjeti.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On regao: I što da sada ja radim. I tvoj gazda moli se na istu temu.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Tebi treba dobar advokat, a ne ja.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Vjera i puna špajza su dva različita područja.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: A kako bi bilo da prvo odeš liječniku?
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: A što misliš koliko još imaš na računu kod mene?
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: A zar ja nemam pravo na slobodne dane?
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Što misliš koliko puta sam već čuo tu priču?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da me nije čuo jer se baš u to vrijeme molio.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da mu nije ni na kraj pameti da ide u biznis s ljudima.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da njemu u njegovom poslu ne trebaju dioničari.

 

 

 

Komedija života F

Komedija života – iako je siromašan kvaran je do dna duše.
Komedija života – iako to nikome ne odgovara on je ustrajan u svojem poštenju.
Komedija života – kritika i dalje ne djeluje na njega. I dalje ne želi krasti.
Komedija života – on je neprilično iskren u svakoj prilici.
Komedija života – on je tako star da je zaboravio zašto bi volio opet biti mlad.
Komedija života – ona mu nije htjela ništa priznati, što je on prihvatio s velikim olakšanjem.
Komedija života – otišao je od sebe, a potraga ga nije našla.
Komedija života – prvo sam se pitao ima li mene tamo, a onda ima li mene ovdje, a sada se još samo pitam gdje me uopće ima.
Komedija života – tek kada su je zatvorili ona je otvorila dušu.
Komedija života – upao je u loše društvo. I dobro se snašao.
Komedija života – velikim ljudima svejedno je tko je došao na njihov pogreb. Mali ljudi uvijek prebrojavaju tko nije došao.

 

 

 

Trkalište A

I mi dupelisce za trku imamo.
I mi konja, ako se uozbiljimo, za trku imamo.
I mi konja za trku magarca imamo.
I mi krticu za trku imamo.
I mi kupljenog suca za trku imamo.
I mi pogranične provokacije za trku imamo.
I mi predizborne laži za trku imamo.
I mi pripremu mišljenja za trku imamo.
I mi službene kartice za trku imamo.
I mi trknute za trku imamo.
I mi tajne stranačke fondove za trku imamo.

 

 

 

Ljudska komedija G

Ljudska komedija – on je dobrotvorni lažljivac.
Ljudska komedija – on je klevetnik zavidne kvalitete.
Ljudska komedija – on je nezamjenjivo glup.
Ljudska komedija – on je njen prekovremeni izbor.
Ljudska komedija – ona je lajača širokog dometa.
Ljudska komedija – ona je svojim kolegicama brakorazvodni ideal.
Ljudska komedija – oprala je cijelo susjedstvo. Jezičinom.
Ljudska komedija – uhvaćen je jer je Bogu krao dane.
Ljudska komedija – uvjerljiv je kao stara droca.
Ljudska komedija – vjerodostojan je kao ugriz riđovke.
Ljudska komedija – zaljubljen je u nju kao bankar u visoke kamate.

 

 

 

I nad… A

I nad baletanom ima baletan.
I nad jeftinom osvetom ima jeftina osveta.
I nad krvničkim snovima ima krvničkih snova.
I nad lažnom rakijom ima lažnih rakija.
I nad maskom ima maska.
I nad ljigavom političkom borbom ima ljigava politička borba.
I nad očajnim životom ima očajnog života.
I nad onima ima onih.
I nad pokojnikom ima pokojnik.
I nad političkom propalicom ima političkih propalica.
I nad provalijom ima provalija.

 

 

 

To i policija kaže

Batina je iz raja izašla. To i policija kaže.
Kako došlo, tako prošlo. To i policija kaže.
Krv nije voda. To i policija kaže.
Lonac ide na vodu, dok se ne razbije. To i policija kaže.
Nije zlato sve što sja. To i policija kaže.
Svaka ptica svojem jatu leti. To i policija kaže.
Što trijezan misli, to pijan govori. To i policija kaže.
Tko prvi njegova djevojka. To i policija kaže.
U svakoj šali ima i pola istine. To i policija kaže.
Tko radi, taj i griješi. To i policija kaže.
Tri put mjeri, jednom sjeci. To i policija kaže.

 

 

 

Kopači jama B

Tko pod drugim jamu kopa sam će jednog dana doznati gorku istinu da u tom poslu ima i boljih kopača od njega.
Tko pod drugim jamu kopa taj sigurno želi doći na čelo stranke.
Tko pod glupim jamu kopa sam u glupu jamu pada.
Tko pod jalovima jamu kopa sam u jalovu jamu pada.
Tko pod miniranim jamu kopa sam u miniranu jamu pada.
Tko pod nerazboritim jamu kopa sam u nerazboritu jamu pada.
Tko pod pravima jamu kopa sam u pravu jamu pada.
Tko pod prostacima jamu kopa sam u prostačku jamu pada.
Tko pod susjedima jamu kopa sam u susjedsku jamu pada.
Tko pod avetima jamu kopa sam u avetinjsku jamu pada.
Tko pod drugim emigraciju kopa sam u emigraciju pada.

 

 

 

Molitva H

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Da postoji prvenstvo u moljakanju ti bi bio prvak.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: E, da sam odmah znao što hoćeš…
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Možda si ti optimist, ali ja sam pesimist.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ne mogu ti pomoći. Moram se i ja brinuti za svoj dobar glas.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ne u mene, u sebe treba vjerovati.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Stari moj, a kako se misliš izvući kada ću ti ja biti sudac?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Vjera ti je klimava, ali očekivanja su čvrsta.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zapamti za sva vremena da sam ja unikat, a ne ti.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da od svega toga neće biti ništa jer se on žuri na godišnji odmor.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Zar sam ja jedini stvor na svijetu koji nema nikakva radna prava?
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On zapitao: Zar ti u ovo kasno vrijeme nemaš nikakvog pametnijeg posla?

 

 

 

Ljudska komedija H

Ljudska komedija – on je lažljivac međunarodnog ugleda.
Ljudska komedija – on je lud samo po potrebi.
Ljudska komedija – on može biti u pravu samo greškom.
Ljudska komedija – ona je takva kakva je. Nikakva.
Ljudska komedija – on je neisplativa budala.
Ljudska komedija – on je vrlo nepažljiv u trošenju svojeg poštenja.
Ljudska komedija – pesimističan je kao da vidi što će biti.
Ljudska komedija – udavila ga je ta silna sreća.
Ljudska komedija – usklađeni su kao zbor sardina u konzervi.
Ljudska komedija – više nema povjerenja u nikoga. A najmanje u sebe.
Ljudska komedija – vrlo neugodan čovjek. Sve pamti.

 

 

 

Dossier Descartes D

Ateistov Descartes: nema boga, dakle jesam.
Doušnikov Descartes: prisluškujem, prisluškujem, dakle jesam.
Glumčev Descartes: glumim sebe, dakle jesam.
Ispovjedni Descartes: vjerujem, dakle vjerujem da jesam.
Neplivačev Descartes: tonem, tonem sve dublje, dakle jesam.
Parničarev Descartes: i sebe bih na sud, dakle jesam.
Poltronov Descartes: ispričavam se što postojim, dakle jesam.
Sumnjičalov Descartes: pitam se tko sam, dakle jesam.
Šizofreničarev Descartes: u meni dvojica misle, dakle jesam.
Vampirov Descartes: živio sam, dakle jesam.
Zaljubljenikov Descartes: ljubim, dakle jesam.

 

 

 

U to i budala vjeruje

Bez muke nema nauke. U to i budala vjeruje.
Bolja je istina koja škodi, nego laž koja godi. U to i budala vjeruje.
Čovjek snuje, sudbina kuje. U to i budala vjeruje.
Dug je zao drug. U to i budala vjeruje.
Ne laje pas zbog sela nego zbog sebe. U to i budala vjeruje.
Nesreća nikada ne dolazi sama. U to i budala vjeruje.
Po jutru se dan poznaje. U to i budala vjeruje.
Prvo skoči, pa reci hop! U to i budala vjeruje.
Sve dobro što se dobro svrši. U to i budala vjeruje.
U nevolji se poznaju prijatelji. U to i budala vjeruje.
Vuk dlaku mijenja, ali ćud nikada. U to i budala vjeruje.

 

 

 

Sudska komedija E

Sudska komedija – brani se da je novac pokrao zbog ružnih uspomena iz djetinjstva. Inače ga ne bi ni taknuo.
Sudska komedija – kada se sudi našem to je nepravedni i politički montirani proces, a kada se sudi njihovom to je pravda za sve.
Sudska komedija – odbijeno je njegovo svjedočenje jer je on neuračunjivo iskren.
Sudska komedija – on je neodgovorno pošten.
Sudska komedija – on je svoj alibi spremio u kuvertu.
Sudska komedija – ona je nepravomoćno u teškom stanju.
Sudska komedija – optužio je jednog suca da je potkupljen, pa je morao potkupiti drugog suca da sam ne završi u zatvoru.
Sudska komedija – ovo je vrlo mutan slučaj. Još nijedna strana nije ništa ponudila.
Sudska komedija – pravo suđenje završilo je i prije prvog ročišta. Sve ostalo je bilo predstava za naivne.
Sudska komedija – tužakaju se već godinama, odvjetnicima za džeparac.
Sudska komedija – tvrdi da je novac uzeo samo zbog samopotvrđivanja. Da i on nešto vrijedi.

 

 

Mislim, dakle… B

Mislim, dakle jesam, a kako jesam koga to briga.
Mislim, dakle jesam, a o čemu mislim bolje da ne znate.
Mislim, dakle jesam, a što mislim bolje da ne mislim.
Mislim, dakle jesam, a vama bi bilo draže da nisam…
Mislim, dakle jesam, ali što da mislim o svemu tome o čemu mislim?
Mislim, dakle jesam. Baš taj s kompliciranim mislima.
Mislim, dakle jesam. Tko bi to pomislio!
Mislim, dakle smislit ću već nešto.
Mislio sam, dakle bio sam.
Otkada mislim, od tada dakle jesam.
Prelazno mislim, dakle prelazno jesam.

 

 

 

Freudov kutak G

Freudov kutak – doktore, bio bih lud do kraja ako u svoju predsjedničku kampanju krenem bez vaše podrške.
Freudov kutak – doktore, moram li ja u zatvor ako je krivac moje drugo ja?
Freudov kutak – doktore, mučno mi je od njega. Moje drugo ja ne želi glasati za mene.
Freudov kutak – doktore, jesam li ja neuravnoteženo nevin kao žrtva svojeg drugog ja?
Freudov kutak – doktore, očajan sam, moje drugo ja ušlo je u vezu s mojom bivšom ženom.
Freudov kutak – doktore, poduzmite nešto. Moje drugo ja planira oteti mene.
Freudov kutak – doktore, pripazite na sebe. Mene je opljačkalo moje drugo ja, a to mu nije kraj.
Freudov kutak – što bi ljudi dali da mogu sami izabrati svoje ludilo.
Freudov kutak – što da radim? Nitko mi ne vjeruje da je sve te dugove napravilo moje drugo ja.
Freudov kutak – tek nakon dugih pregovora mene i mojeg drugog ja shvatili smo zašto se ne trpimo. Previše smo slični.
Freudov kutak – znam ja čiji su prsti u mojoj paranoji.

 

 

 

Molitva I

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Čudni ste vi ateisti!
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Daj uspori malo, ne stignem zabilježiti sve što želiš.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ja sam samo bog, a ne bankar.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Kada bi ti imao više povjerenja u sebe i meni bi bilo lakše.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Kako to misliš da sam ti ja nešto dužan?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ne čini li ti se da si me malo precijenio?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nisam ti ja kriv što nisi uplaćivao dopunsko.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zaboravi , nisam ti ja nikakav ljubavni posrednik.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Zar zaista nakon svega što smo prošli ti hoćeš da je po tvojem, a ne po mojem?
Molio sam secijelu večet, a onda mi je On rekao da niti njemu mnogo toga tu nije jasno.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da raj nije dioničarsko društvo.

 

 

 

Ljudska komedija I

Ljudska komedija – on je duša od čovjeka. Vražja duša.
Ljudska komedija – on je lažljivac sudskog ranga.
Ljudska komedija – on nema veze s ničim, ali ima veze.
Ljudska komedija – on nije kao drugi. Jeste da je karakterna nula, ali nula velikog opsega.
Ljudska komedija – ona je tračerica podrumskog ugleda.
Ljudska komedija – popularan je kao epidemija gripe u školi.
Ljudska komedija – taj pas ima bolji pedigre od svog gazde.
Ljudska komedija – u svojem životu on je samo cinični slučaj.
Ljudska komedija – uhvaćen je dok je maštao o svojoj neuhvatljivosti.
Ljudska komedija – upornost njegovog neznanja je upravo zadivljujuća.
Ljudska komedija – uvjerljiv je kao nuklearka.

 

 

 

Dossier Descartes E

Debeljakov Descartes: jedva dišem, dakle jesam.
Egoistov Descartes: slavim sebe, dakle jesam.
Lažljivčev Descartes: nikada ne govorim istinu, dakle jesam.
Matematičarev Descartes: razvrstavam broj po broj, dakle jesam.
Paranoikov Descartes: svi su protiv mene, dakle jesam.
Pijančev Descartes: pijem, dakle jesam.
Puzavčev Descartes: puzim, dakle jesam
Ranjenikov Descartes: umirem od bolova, dakle jesam.
Svečev Deskartes: zgriješio nisam, dakle jesam.
Šoferov Descartes: opet sam slupao auto, dakle jesam.
Vitezov Descartes: dao sam riječ, dakle jesam.

 

 

 

Trkalište B

I mi konja, ako nam nije pobjegao, za trku imamo.
I mi granično pitanje za trku imamo.
I mi jadnog konja za jadnu trku imamo.
I mi konja za namještenu trku imamo.
I mi konja za trku imamo, ali nema više trka za poštenog konja.
I mi nahereno pravosuđe za trku imamo.
I mi očajnike za trku imamo.
I mi stučnjake za širenje optimizma za trku imamo.
I mi tajne izvještaje za trku imamo.
I mi trku za ministrovog konja imamo.
I mi vaše grijehove za trku imamo.

 

 

 

I nad… B

I nad crknutom idejom ima crknutih ideja.
I nad cviležom bokca ima bogečkog cvileža.
I nad jeftinim izgovorom ima jeftini izgovor.
I nad slaninom ima slanina.
I nad političkim sluganstvom ima političkog sluganstva.
I nad lažnom diplomom ima lažnih diploma.
I nad lešinom od politike ima lešina od politike.
I nad neizdrživom situacijom ima neizdrživih situacija.
I nad uspjehom ogavnih ima uspjeha ogavnih.
I nad beskarakternim dupeliscem ima beskarakternih dupelizaca.
I nad prokurvanim životom ima prokurvanih života.

 

 

 

Iz crne riznice B

Iz crne riznice – ako si mrtav to ne znači da su za tebe prestala postojati pravila pristojnog ponašanja.
Iz crne riznice: Fakini jedni, groblje nije mjesto za vaše huncetarije. Smjesta se vratite u svoje grobove.
Iz crne riznice: Htio je sve nadživjeti, ali nije imao dovoljno otrova.
Iz crne riznice: Htio se vjenčati s njom, ali uprava groblja to nije dozvolila.
Iz crne riznice – i kao pokojnik on je prava duša. Svima pomaže.
Iz crne riznice: Jasno da je pogriješila. Niti kada je bila mlađa nije pazila koliko otrova stavlja u piće.
Iz crne riznice – kao pokojnik on je vrlo discipliniran. Niti jednu da zucne bez pitanja.
Iz crne riznice – nadamo se da će istina izaći na tamu noći.
Iz crne riznice: Nemojte praviti budalu od mene. Ja točno znam kada su me prvi put pokopali.
Iz crne riznice: Najbolji omjer otrova i čaja odmah se vidi na licu.
Iz crne riznice – od kada je pokojan stalno psuje. Gdje je samo to pokupio.

 

Kristina Kojić

 

Soba puna snova

Ko je to probudio moju uspavanu maštu?
Sada hodam ulicama
zamišljajući i sanjajući
kako bi bilo lijepo da mogu letjeti.

Ko je pokrenuo oluju mojih osjećaja?
Sada ne mogu prestati,
zamišljam i želim
nemoguće stvari.

Ko je uzburkao more mojih misli?
Sada ne mogu prestati
razmišljati o svemu
o čemu ne bi smjela ni pomisliti.

I dok sanjarim tako,
ulazim u nepoznati svijet
tek probuđene mašte
i uzburkanih mora
Ostajem tako zatvorena
u sobi punoj snova.

 

 

 

Skupljač snova

Kada snovi počnu da odlaze,
uspomene na njih
spakujem u kofere
skrivene u mojim očima,
što kao krov stare, oronule kuće
negdje prokišnjavaju.

Zato svaku kap skupljam
u kanticu
dok mi ne ponestane
suza.

 

 

 

Na rubu razuma

Visim
na ovoj tankoj niti razuma,
ali ne širim krila mašte,
jer ako padnem,
padam u realnost.
Ako poletim,
odnijet će me vjetar imaginacije.

Zar je tako tanka nit
između sna i jave,
između stvarnosti i mašte?

 

 

 

Labirint

Zastanem na trenutak.
Zapitam se što to radim,
ali na kraju ipak nije važno.
Jer svi smo mi zapeli ovdje,
izgubljeni u istom labirintu
tražeći izlaz.

 

 

 

Tragovi života

Izgubila sam ih negdje
u podsvijesti.
Sad izviruju ispod trepavica,
tragovi života
u beživotnom tijelu
ostavljene lutke.

Previše je prazno srce,
nema mjesta
za osjećaje i uspomene.
I ovi tragovi živoga
polako se stapaju
sa zaboravom.

 

 

 

Nepostojeći spas

Ne ljuti se ako ostavim otvorena vrata.
Ljudi uvijek trče ka lažima,
ka ugodnostima.
Krvava su stopala u bijegu,
krvava je duša,
srce krvari i puca,
zaboravilo je na sreću i ljubav.
Ali ne trčim ka slobodi,
od nje bježim.
Goruće misli koje me vode
ne obaziru se na bol.
Bježim što dalje
kao plijen od predatora,
da bi na kraju svijeta bila uhvaćena
u mrežu kajanja.

Duboko se urezali u moje tijelo,
ožiljci za sva vremena,
a ja kao muha u zamci
i dalje tražim izlaz.
Beznadežno.

 

Milan Drašković

 

U   O Č E K I V A N J U

Snovi ukrštenih sudbina
Sanjani u ovu kasnu jesen
U ova kasna popodneva
Ta zakasnela projekcija
Naših neostvarenih nadanja
Rasutih niz peščanik
Ti snovi usnuli
Čekaju strpljivo
Da ih ovi stihovi ožive

 

 

O N I M A   K O J I   J O Š   V E R U J U

Poljupci ciljani kroz vazduh
Vrebaju u mraku luke
Brodovi su isplovili
Mornari su nestrpljivi
Na Ostrvu ukrštenih sudbina
Seansa haotičnih himera
Donosi Deveto jevanđelje
Onima koji još veruju
U zlatno doba utopije

 

 

U   M U L T I V E R Z U M U

Kubni koren neizvesnosti
Za Lovca na snove
Kao Tamni karneval
Na Vašaru senki
Tražim te
Poput Putnika kroz slike
Svetovima smo razdvojeni
Izgubljeni negde
U Multiverzumu ukrštenih sudbina

 

 

N A   R A S K R Š Ć U

Razbacane niti suštine
Zidovi koji svetle i govore
Neon što caruje
A putevi odlaze u arhivu
To nisu koherentne dimenzije
Te slike i prilike haosa
S one strane onostranog
To je poslednja čarolija
Na Raskršću ukrštenih sudbina

 

 

 

U   P E J Z A Ž U

Naknadne slike u plaveti vitraža
Mistično ogledalo na odmorištu
Kao pretakanje vode i stakla
Kao kamenje koje peva
Reči koje donose skrivenu muziku
Za prilagođavanje čula
Za slike iz prethodnog života
Ne brini tu sam
U Pejzažu ukrštenih sudbina

 

 

 

S T A Z E

U vrtu sa stazama što se račvaju
Piramida mrava se primakla
Do košnice modrih pčela
U jezeru tamnom kao misao
Sirene pevaju o ubistvu
Dragulji su okupani krvlju jastoga
U susretu na uzavrelom pristaništu
U danu kad krvnik ne radi
U Kući ukrštenih sudbina

 

 

 

I   T O   Ć E   J E D N O M   D O Ć I

I to će jednom doći
Možda kad se nebesa otvore
Kad se odbace ključevi grada
A nas preplavi čista pesma
Neki međuprostor za duh renesanse
Za susret nad susretima
U jednom gradu neću reći kom
Onda kad se konačno pogledamo
U Ogledalu ukrštenih sudbina

 

Marija Veselinović


Ko si?

Nekad si težak samom sebi.
I jesi.
I šta god da se desi,
stojiš nepomično,
jer ne znaš….
Ne znaš šta da uradiš?
Šta se tad i radi,
obično?
Kad izgubiš sopstveni smisao?
Da ga potraziš,
zar nije kasno?
Da se okreneš i odeš,
to nikom ne bi bilo jasno.
Da pobegneš daleko?
Da vičeš, jako, glasno?
Da lutaš, dok se ne nadješ?
A tamo gde se budeš pronašao,
da se pogledaš,
da vidiš šta si našao,
da li si onaj isti,
težak.
Od jutros na crnoj listi,
ili si postao neko novi?
Ko si, kad si samom sebi težak?

 

 

Bitisanje

Znaš ljudi smo
donekle,
dodje nam,
da smo ništa,
da si sam.
Da eto tek tako,
nikog nemaš,
da si svoj.
Da sam sebi nadješ mir,
da oživiš javu,
da odlutaš u snovima,
da se pitaš ”Da l’ sam u pravu?”
Znaš, dodje nam,
da vodimo život,
ne, kako mora,
kako drugi kažu,
već ono ko si ti,
kad si sam sebi
”ja”.

 

 

Dodji

Dodji,
da slušamo tišinu,
i da Betovenova simfonija
pleše najlepše korake,
zajedno sa nama.
Dodji da gorak ukus prethodnih dana,
obojimo rečima naših poljubaca.
Dodji da volimo čitav svet,
u hladnim rukama, toplog zagrljaja.
Dodji da gledamo slike naših dana,
i rešimo misteriju našeg postojanja.
Dodji da te volim kao što mislim da umem,
da ti pokažem zašto te na vrhovima prstiju
i dalje osećam.
Dodji.

 

 

Sahrana

Volim sahranu.
Sopstvenu
da je posmatram.
Isti oni,
koji nisu došli
dok sam ih gledala u oči,
došli su sad,
kad ih više ne vidim,
samo posmatram.
Isti onaj,
čovek sa brčićima
u poslednjem redu,
palog naroda,
govori da sam
”bila dobra”.
Iako od moje dobrote,
ne prepoznaje polovinu
čoveka, u Adu.

 

 

Nedeljko Paunović

 

Izvukli budale iz ilegale.
Nisam za tu grupu,neću ‘’mečki na rupu’’.
Zakleo se pred ljudima,držim jezik za zubima.
Jeste da sam čudak,ne baš toliki ludak.
Aferim,s’ budalama se ne merim!

Policija nam je super.Više ne bije, sada samo tuče!

Pored sajma zapošljavanja,treba nam i sajam zamajavanja…

Epdiemije mizerije:
Nepismeni pismene tolerišu,što ovi umeju da se potpišu.
Nepismene baš briga,idu na sajam knjiga!
Dušu prodali,s’ đavolom u korak hodali.

Sad i brat vodi u sunovrat.
Loš scenario nikad izneverio.
Duše pogane,davno prodane.

Kalašture:
Iza brave neke iz uprave.
Još ubeđuju da privređuju.
Jedan poltronski um,uš’o bi u rectum.
Gledano u strukturu,vidim ljudsku ljušturu!

Zaljubio sam se u samog sebe.I nije mi neki izbor!

Zvuči plodonosno,odati nekima za života posthumno- počasno!
Prekoračenje:
I da se krećemo brzinom svetlosti,neki bi imali ’’restrikciju’’!

Kada bi se neki klonirali,od sebe bi napravili istovetnu budalu!

Da živimo sto godina, za života naplaćivali bi grobarinu!

Alter ego:
Još sroči života’’recenziju’’,pa u večnu ’’penziju’’.
Rima:
Mnogo očajnika po glavi stanovnika praznih novčanika!

To su naučno zanimljivI ljudi. A što baš nama te nauke?!

Od podaništa snob,dobiće na dostojanstvu ‘’tromb’’.
Nama ‘’puvanjka’’ nikad ne manjka.

Kaže da je kao’’ suvo zlato’’,ma detektorom da ga tražiš.
A detektor otkriva i – otpad!

Retko ko shvata,a život sastavljen kao od bankarskih rata.
Ako jednu okasniš da platiš,u rikverc životom se vratiš.
Koje li su cene da se ljudi oplemene?

Za kandidaturu podneti kvadraturu.
Dal’ ukrao ili ćorno,kontradiktorno!

Postao mi alergičan organizam na džukelizam…

Nude li negde uposlenje za lenje?
Gledano u suštini,takvi rade u skupštini!

Politika je skupina ljudi koji se bore za naše bolje sutra.
Njima drugi neko smešta kad pričaju koješta.
Oni svaku interesnu grupu guraju u mišju rupu.
Jer,bili bi razni rituali kada bi skupa na dno pali!

Dajemo popuste za propuste!
Govorniku znanja vešta pričati koješta.

Socijalni slučaj ladoleži na društvenoj mreži.
Uz reč britku,nada se boljitku.
Vrag odneo šalu,većinski pređosmo na socijalu!

Kada već političke stranke poklanjaju upaljače,nek’ nam daju bar pola litra benzina!
Za neke epitet da su polusvet.
Nismo uočili,iz Pandorine kutije iskočili!
Teško budalu vratiti u normalu!

Da se kod beležnika zabeleži ko treba da odleži.
Stvorio se ambijent,na ceni krimi element.

Poštenja sticanja ima spoticanja.
Zbog mutnih igara sve više nultih cifara!
Uvek se isticali oni što se nisu micali…

Paragraf mira, poput toalet papira!

-U metu-
Samo je mit da od gluposti postoji štit.
Da se jasno čuje,glupost ne promašuje!

Ima li inkluzije gologuzije?

Kad čovek umro,saznali da bio živ!

Političar ’’ulovljen ’’ nije posebno produhovljen.

Nekima nepoštenje dođe uzvišenje.
Poštenja sticanja ima spoticanja!

U Japanu rekordan broj Karošija- smrt od prekomerenog rada.Kod nas klija-Klošarija!

Odrasle generacije uz prazne govorancije.
Nakon nekih govorancija dolazi do opstipacija!
Naš oslonac visi o konac.

Čudno:
Nekima zaludno dođe bogougodno!

Poskupele grobljanske usluge.
Sad za inat neću da umrem!

Ništa od večne kuće ,ko ne plati grobarinu!

Došlo vreme , da bolje pogrebnik nego poreznik.

Mnogo bi se izblamirao,pamet kad bi donirao…

Delikventni, većinski konkurentni.
Sve pod razno,’’pucanj’’ u prazno!

Mnogima savest nije savez.
Savest pobegla,istina podlegla.
Neki krivi zavedeni u arhivi!

Godine posne nama sudbonosne.
Audijenciju za egzistenciju.
Nema proklamacije za reklamacije!
Ogorčenje:
Kad mi najteže,odem na duševne mreže da upoznam ladoleže.
Prijateljstva takvo proširenje stvori zaprepašćenje.
Taman ,isplati se biti gotovan!

Mutanti foliranti:
Razna štimanja kod zanimanja.
Prilike stvaraju da se dodvoravaju.
Neki ljudi čudni,zaslužuju rad prinudni!
Nama se dopali ljudi propali.

Danas bi osnivač cirkusa napravio konzorcijum,ujedinjenjem sa političarima!

Pijem tablete šumeće,da izbacim iz sebe smeće.
Dapače,valjda će da iskače?!

Mito naš nasušni:
Dokle mito da bude sredstvo nezakonito?!
Vuci siti ,ovce na broju,ma dajmo paricu koju.
Za manje destrukcije priznajmo korupcije.
Kao po loju,silovito, ja glasam za mito.
Bezbrižna mladost,sigurno starenje uz ‘’mitarenje’’.
Gladnima rešeto i sito,legalizujmo mito izrazito.
Od svega da se ne izludi,mora nešto da se ponudi.
Dinare,dolare ili evre povadimo iz tajne rezerve.
Ništa da nas ne plaši,sa mitom se ne omaši.
Zarad sebe i ko ti znači,samo nudi,ne cepidlači.
Nadajmo se većem dometu u koverta -prometu.

On je društva stub-srama!

Koliki mitoman ,to ne opisa ni roman!

Gramatika:
Da li glagol’’Pričvrljiti’’,spada u prežašnje svršeno vreme,nisu znale ni svršene studentkinje?!

Na uzice drže ulizice!

Ko dodvorava,najviše razočarava.
Urgiraju da profitiraju.
Takva udruženja zavređuju utuženja.
Koliki feleri pisaće besceleri!

Partije za apatije:
Molim da se interveniše ko se džukeliše.
Ako svašta dozvoliš,možeš da se razboliš!

Zaljubio se u samoga sebe,al’ ljubav neuzvraćena.

Naše vucibatine od patine.
Moralno skršeni misle da savršeni!
Takav ‘’poslodavac’’,proda za džeparac.

Krimi ’’ mostovi’’ nisu ‘’porušeni’’,neki prerušeni,nisu pohapšeni…

Nije na vreme ”baždaren”,čovek iskvaren.
U glavi nešto ”kljuca,u sebi stvara begunca.
Ne može da se meri ,koliko takvi licemeri.
Nema ”licencu”,tone ka dubljem zdencu!

‘’’’’’’’’’’’’’
Neki ucveljeni,neki ucenjeni.

Petar Jovanović

 

OLTAR SRCA TVOGA

Posipao sam te cvećem i zvezdama, ljubavi moja.
Zaviri u srce svoje, možda me pronađeš.
Prerani pupoljku ranog proleća, cvete moj netaknuti.
Devojko nevina i ljupka, pogledom te milujem nežno.
Svetlost bih da stignem, da ti donesem jutro
u tvoj hram na ivici paučine,
ali se ne usuđujem da zavirim
u izlog oltara srca tvoga,
nasuprot usplamteloj radoznalosti.

 

 

 

OPIJEN STARIM VINOM

Opijen kafanskim dimom i starim vinom,
samo sam jednom voleo i nisam preboleo.

Od kad nema moje drage, moga zlata,
samoća mi svaki dan kuca na vrata.

Tužne su bez nje zimske noći,
još uvek se nadam da će mi doći.

I crno vino iz kristalne čaše za njom žudi,
u mom srcu uspomene iz prošlosti budi.

S čašom vina duša mi tone u san,
treba mi njena ljubav da započnem novi dan.

Ne znam kako ću bez nje da živim,
život je surov, ali nikoga ne krivim.

Ne želim da čujem za žene druge,
kažu mi: – ne živi se tako, umrećeš od tuge.

 

 

 

VINO I LJUBAV

U Kruševcu gradu,
gde vekovima vino teče,
ostade mi uspomena,
na ljubav i vino svako veče.

Gde je sada moja draga,
da li je sa mnom srećna bila,
dok me ljubila i vino pila,
zar je ljubav i vino zaboravila.

Sviraj violino, pa me razveseli,
podseti moju dragu da smo se voleli,
podseti je na mene i proleće,
na našu mladost što se vratiti neće.

Brzo prođoše dani svi,
naše velike ljubavi.
Nesmem sada suze liti,
možda je moralo tako biti.

 

 

 

ŽIVOT BEZ TEBE

Svake noći prepun tuge i praznine,
negde u sebi tražim izgubljeni deo.

Znam da život bez tebe i vina,
ne može biti potpun i ceo.

Dok vino pijem najlepše pesme pevam,
ono mi tugu i muku kao lek odnosi.

Kao nekad tebe sada vino želim,
da ga usnama dotaknem svojim.

Svaka me kap vina zbog tebe peče,
znajući da život bez tebe i dalje teče.

Kasno mi je da započnem život novi,
život uz vino, pesmu i bez boli.

Poklanjam ti ovu pesmu umesto vina,
koje se i kad je staro voli.

 

 

 

STRUJIŠ KAO VINO

S tobom sam crno vino pio,
i tajno neutešne suze lio.

O lepa ženo, privi se uz mene,
strujiš kao vino kroz moje vene.

Kad utonem u tvoje oči sjajne,
otkrijem ti za tren ljubavne tajne.

Mladoj i lepoj, punoj strasti i želja,
zadrhtalo ti je srce od radosti i veselja.

Vodiću te tamo gde se peva i vino pije,
a često i poneka čaša razbije.

Gorim i patim zbog ljubavne žeđi,
mesec zbog mene strepi i sve je bleđi.

U mrkloj noći bledi mesec će zaći,
ja ću u mraku tvoje usne naći.

 

 

 

ČEŽNJA

Ublaži mi čežnju večeras.
Podeli sa mnom radost i greh.
Ukrasi svoje telo za mene,
budi polunaga i izazovna,
da se osećam kao u Raju
dok sam u tvom zagrljaju.
Želeo bih da te ljubim nežno
u jedno neobično mesto.
Ne, nisu usne.

 

 

 

GLUMILA SI
Hteo sam da ti budem ruža
dok odrastaš u lepu ženu
da me izabereš za svog muža
da napravimo venčanja scenu
glumila si da si drska
da me ne želiš za sva vremena
da ti je moja lepota mrska
znao sam da ćeš biti moja žena

 

 

 

VIŠEGRAD

Noćas nas brza Drina reka,
vešto zavodi iz daleka.

Pored Drine sedimo nas dvoje,
duboko na nebu zvezde samo stoje.

Drina samo za nas tiho teče,
zna da je ovo naše prvo ljubavno veče.

Zastruji vetrić u tami ponoći mirne,
laki prolećni šušanj nemirne Drine.

Ljubimo se mirno dok spava Višegrad,
voleću te i kada ne budem mlad.

Bledi se mesec iza breze ko utvara javi,
došao je kroz oblak prozračni plavi.

I tako svake večeri jasne,
razmenjivaćemo poljupce strasne.

 

 

 

VOLI TE DRUGI NEKO

Bez igde ikoga sasvim sam,
tražim te da ti svu ljubav dam.

Da ti srce svoje dam na dlan,
dođi da nam život bude kao san.

Znam, sada si negde daleko,
o tebi se brine i voli te drugi neko.

Ako srcu nađem novu sreću,
patiti za tobom više neću.

Ti drugome budi dobra žena,
lepa, vredna i poštena.

 

 

 

LUDI KAMEN

Mladost mi je bila puna sjaja,
bilo je lepih i burnih događaja.

U životu uzimao sam lepotu veći deo,
u mladosti mogao je svako ko je hteo.

O meni su ti svi rekli šta su znali,
ti sama zaključi da li mi nešto fali.

Na kraju sam čuo od pametnih ljudi,
na vreme treba stati na kamen ludu.

 

 

 

KAD SRCA ZANEME

Nisam verovala da će doći vreme,
da naša srca zaneme.

Sada ga gubim polako,
nekada me je voleo jako.

Drugi put danas, ma da nisam htela,
u obližnjem kafiću njega sam srela.

S drugim devojkama provodi dane,
ima mene, a nešto traži sa strane.

Zna on da ja živim u svetu tišine,
da čeznem da neko i o meni brine.

Zna da želim da budem majka,
da mi brak bude kao bajka.

Da se i mom detetu peva uspavanka,
da me voljeni ljubi bez prestanka.

 

 

 

OPET JE PROLEĆE

Opet je proleće. Na tebe me podseća sad,
na ovoj klupi ljubio sam te mlad.

Bio sam nestrpljiv, radoznao i mlad,
svoju ljubav i čednost podarila si mi tad.

U glavi mi dobra vremena stara,
kad si me volela sa mnogo žara.

Kad se setim i sada mi oči suze,
pitam se ko li mi staru ljubav uze.

Iako godine brzo teku,
stare rane još uvek peku.

Moja prva ljubavi kako izgledaš sada,
čekam te na istoj klupi kao nekada.

U očima mi tuga, pada noć,
kako da znam hoćeš li mi doć.

Čekaću te ove i svake noći,
iako znam da nećeš doći.

 

 

 

JOŠ JEDAN POLJUBAC

Sedim za kafanskim stolom,
pijem vino sa svojim bolom.

Sliku tvoju ljubim,
da u samoći ne poludim.

Moje srce te još uvek želi,
volim te od kako smo se sreli.

Poljubce tvoje sada mi neko krade,
srce mi govori da još uvek ima nade.

Od tebe bih još jedan poljubac hteo,
iskren, strastven i vreo.

Nisam kriv što te mnogo volim,
što ne mogu da te prebolim.

Zbog moje iskrene ljubavi i strasti,
niko te iz mog srca ne može ukrasti.

 

 

 

SAMNOM BUDI

Tvoja lepota sjajem opija mene,
ti nisi kao druge žene.

Iako te nedovoljno znam,
za tvoju ljubav hoću život da dam.

Osećam kako kuca srce tvoje,
još više strepi i drčće srce moje.

Obuzima me žudnja i strava,
da li je konačno ovo ljubav prava.

Nikad ti niko neće voleti kao ja,
prelepa tvoja oka dva.

Još malo samnom budi,
ne razmišljaj šta će reći ljudi.

Neprestano pijem, nemam kud,
gde god krenem tvoj lik vidim svud.

 

 

 

OSTAĆE TAJNA

Ta žena bila je lepa, bila je sjajna,
naša ljubav za svakoga ostaće tajna.

Anđeli su joj podarili božja krila,
da bi se meni tako lepa pojavila.

Svakoga časa, svakoga trena,
bila je zaljubljena žena.

I kad izgovori po koju laž,
to je za mene imalo draž.

O njoj mi jutros pričaju sve ruže,
i ptice lastavice što ljupko kruže.

Ko zna da li je još uvek sama,
posle toliko godina koje su za nama.

Za njom me još uvek srce boli,
da li i ona mene još uvek voli.

 

 

 

TRAŽI ME SVUDA

Od njene prve ljubavi ostala je samo tajna,
pomalo smešna, ali čista i beskrajna.

Očiju bisernih mlada,lepa i čedna,
strpljivo me zavodila devojka jedna.

Bila je nezrela i kod mene izazivala smeh,
iako previše mlada bila je spremna na greh.

Dala mi je sebe kao buket belih ruža,
tako nešto devojka samo jednom pruža.

Kasnije sam joj govorio da je sve bila šala,
iako mi je svoju mladost i ljubav dala.

Za nju će neko reći da je možda luda,
posle toliko gpodina ona me traži svuda.

 

 

 

LJUBAV NIJE KRILA

Svoju ljubav prema meni nije krila,
nikada neće kriti da je moja bila.

Stavljala je moje ruke na svoje grudi,
nije je zanimalo šta će reći ljudi.

U početku njene lepe dojke razigrane male,
nisam uspeo da uhvatim, nisu mi se dale.

Njene dojke plašljive i nežne u početku beže,
a posle same dolaze u ruke kao u mreže.

Kad sam se uz njene grudi priljubio čvršće,
odmah sam osetio da joj telo dršće.

Dala mi je ljubav iz srca vrela,
nesebično koliko je htela.

Prosula se mesečina bela,
da i ona oseti miris njenog tela.

Moje srce i danas za njom žudi,
dok u noći zvezde trepere, a mesec bludi.

 

 

 

RAZMISLI

Kad si me prvi put srela,
sa mnom si to odmah htela.

Gubljenje nevinosti ti je glavna tema,
ali znaj tu popravnog ispita nema.

Razumem tvoju nestrpljivost i samoću,
kao mlad nisam ni ja znao šta hoću.

Razmisli, ne čini ono što ne bi htela,
još si mlada za ljubavna dela.

Možda je kod tebe prisutna samo mašta,
čuvaj se, stariji momak to ne prašta.

Sačekaj punoletstvo i da sve procveta,
tada ću ja s tobom i na kraj sveta.

 

 

 

PREVAREN

Zaljubljen trčao sam od sreće,
da ti donesem tvoje omiljeno cveće.

Držao sam tvoju ruku u svojoj ruci,
maštao i stremio ka bračnoj luci.

Dok si pričala osećao sam neku draž,
i ubrzo saznao da je sve to laž.

Voleo sam te, ali neću više,
dosta mi te je i previše.

Hvatla ti za poljupce vruće,
da te volim i dalje, to nije moguće.

Devojko mala zbogom i hvala,
našu ljubav ti sačuvati nisi znala.

Od momka do momka ti samo letiš,
posle ničega ne možeš da se setiš.

Ja ovako prevaren i lud,
da krenem ne znam kud.

 

 

 

NEĆE BITI SAMA

Dok jesen zlato toči
u prelepe njene oči,
zaljubih se u nju za tren,
onako mlad i vatren.

Kad dobih strastveni poljubac jedan,
privih je uz telo ljubavi žedan.
Šta smo imali jedno drugom smo rekli,
prijateljstvo i ljubav odmah smo stekli.

Sada je život pred nama,
ona nikada više neće biti sama.
Ako ne zna šta joj još treba,
neka zaželi, pokloniću joj pola neba.

 

 

 

ISTINU KAŽI

Ne znam šta mogu reći,
o našoj izgubljenoj sreći.

Da ne možeš bez mene govoriš jasno,
žao mi je za sve je sada kasno.

Uz malo truda i dosta volje,
sve si ti mogla mnogo bolje.

S drugim si često bila,
a od mene si krila.

Izgovorila si mi mnogo laži,
budi čovek pa sada istinu kaži.

Kod mene si poverenje izgubila trajno,
dok si ga imala bilo nam je sjajno.

Voleo bih da ne mislim na tebe,
da što pre sve slike izblede.

 

 

 

TRAŽIM TE

Kad se nova ljubav javlja,
da li se stara zaboravlja.

Možda sada nežne snove sanja,
našu ljubav i topla milovanja.

Dođi draga, moja te ljubav čeka,
moje srce a i moja duša meka.

Dođi odmah, može svašta da se desi,
sve bih dao da saznam gde si.

Da mi se vratiš stalno ću da te molim,
ni sam nisam znao da te toliko volim.

Traži te u srcu, u svom telu,
da bih te imao odmah celu.

 

 

 

DRUGOME IDEŠ ČESTO

Voliš bučnu muziku i žestoke momke,
koketiraš stalno kao opasne srcolomke.

Znam da drugome ideš često,
trudiš se da to sakriješ vešto.

Naša ljubav ugasila se trajno,
dok smo je imali bilo nam je sjajno.

Naša ljubav bila je kratka veza , bez rana,
kod drugih to traje godinu i više dana.

Ne bih smeo da dozvolim,
da te ponovo zavolim.

Glas neki muški te zove,
ko zna, možda ti ostvari snove.

 

 

 

GOLI U POLUTAMI

I pored zvezdanog neba bilo je mračno,
mesec je otplovio u beskonačno.

Mi goli u potpunoj tami,
to nam je prvi put da budemo sami.

Miris ljubavi njene,
svuda je lebdeo oko mene.

Od sreće hoće da poludi,
dok joj diram rajske grudi.

Naša ljubav vezuje nas sve čvršće,
njeno srce u mojim grudima dršće.

Zvezde na nebu su mirna stada,
samo jedna nestrpljivo preko neba pada.

 

 

 

STRASNE SERENADE

Sedela je sama na kraj grada,
lepa i sasvim mlada.

Pevao sam joj strasne serenade,
pun ljubavi, požude i nade.

Dok su na gitari treperile žice,
moja pesma razneži joj lice.

Bezbroj zvezda ko bleda kandila noći,
polako potonuće u samoći.

Te noći bila je mirna kao more,
ljubio sam je sve do zore.

Slomljena srca nešto mi sinu u glavi,
možda će opet od nekud da se javi.

 

 

 

PROČITANA KNJIGA

U mojoj duši padaju kiše,
njen lik mi se iz sećanja briše.

Bila mi je ljubav velika i draga,
ali na žalost ne ostavi traga.

Od mene je pravila budalu i čudo,
dok sam je voleo ludo.

Našoj ljubavi, sreći, kraj je došao svemu,
za svađe uvek smo nalazili temu.

Ona je za mene pročitana knjiga,
s kim je sada baš me briga.

 

 

 

DA NE BUDE KASNO

Tako mlada a imaš iskonsku lepotu,
neću te prevariti, neću da činim grehotu.

Mlada si ljubav ti sada ne mogu dati,
tvoje srce to ne može da shvati.

U životu meni su devojke u krvi,
ništa nisam, ako im nisam prvi.

Neznaš koliko će naša ljubav trajati,
da li ćeš se i koliko posle kajati.

Daćeš mi srce svoje i radost i tugu,
u nadi da nikada neću naći drugu.

Bićeš samnom srećana jedne noći,
posle će ti celo biće drhtati u samoći.

Na tvoj život niko nema pravo,
razmisli još jednom svojom glavom.

Odluči se što pre i jasno,
da posle ne bude kasno.

 

 

 

POGLEDOM JE SVLAČIM

O, svemogući, tajanstveni Bože,
niko ništa lepše od nje stvoriti ne može.

Priznajem, od mene se dugo krila,
pa se među anđelima pojavila.

Sada s divljenjem gleda u mene,
dok je ističem kao primer najlepše žene.

Oblak se nečujno privlači,
a mesec nežno svlači.

Kada se ona iza breze pojavi polako,
pamet mi se pomuti, a srce bije jako.

Čim sam je ugledao, od prvog trena,
zaželeo sam da bude moja žena.

Prvo bih da je raskošnim perjem oblačim,
a posle, da je nežnim pogledom svlačim.

 

 

 

LEPA JE KAO SAN

Njena lepota je moje veliko otkriće,
zbog nje biću večno očarano biće.

Svu božju lepotu što je nebo zemlji dalo,
i više od toga na njene usne je stalo.

Moje oči gledaju je bez imalo stida,
dok sunce sa neba oblake skida.

Hrani mi oči telom svojim lepim,
bojim se da od te lepote ne oslepim.

Dok vitka hoda ona se uvija,
lepa i privlačna kao kakva zmija.

Verujte mi, lepa je kao san,
to je jedino što o njoj znam.

Dok bude ljubavi u meni,
ja ću maštati o toj ženi.

 

 

 

LJUBAVNA PATNJA

U ljubavnoj patnji pijem noćima i danima,
u redu za druge, ali zar i tebe to ne zanima.

Izdala si me kao nikad pre,
odnela si moje poljupce sve.

Ne radujem se kada mi bilo šta kažeš,
sada znam da me stalno lažeš.

Govorili su mi svakog trena,
da ti nisi za mene prava žena.

Shvatio sam sve tek sada,
ne vredi srcu da se nada.

Više ne želim ljubav tvoju,
tražiću drugu bilo koju.

 

 

 

JOŠ UVEK TE VOLIM

Moj život ljubavnim bolom se puni,
a vreme se neprestano kruni.

Čini mi se da čujem tvoj glas,
čini mi se da vidim tvoj stas.

Utešno mi Dunav o ljubavi zbori,
uporno i tiho žubori, žubori.

Da bi mi sunce makar malo sjalo,
molim te svrati po nekad malo.

Ti si jedina koja umeš,
moje prohteve da razhumeš.

Posle toliko godina još uvek te volim,
patim, volim i nikako da prebolim.

 

 

 

NJENE OČI

Krčmarica najlepša u kraju,
toči mi vino sva u sjaju.

Uživam gledajući njene oči,
dok mni crno vino toči.

U kafani čuje se galama i pesma neka,
tako do jutra, a mene niko ne čeka.

S čašom u ruci tražim njene oči,
dok mi crno vino u kapima toči.

Šta li to njeno srce taji,
dok se čuju samo njeni uzdisaji.

Da me voli, kad bih čuo njene reči,
to bi moglo i bez vina da me leči.

 

 

 

PITAM SE

Gledao sam njene usne i u očima joj sjaj,
verovao da našoj ljubavi nikada neće biti kraj.

Jesen je sipala zlatne boje,
za našu sreću, za nas dvoje.

Iako je svetlosti bilo veoma malo,
u njenom oku nebo se ogledalo.

U dubini svoje duše,
bio sam zaljubljen do guše.

Čim sam se u nju zaljubio,
razum sam odmah izgubio.

Sada se pitam da li je uopšte postojala,
ili je samo u mojoj mašti sjala.

 

 

 

KLJUČ OD ZLATA

Ona mi sreću uze,
pa sada prolivam suze.

Zar moram baš sada da je gubim,
sada kada je silno ljubim.

Ne znam zašto me više neće,
zašto mi leđa okreće.

Njenog srca zaključana su vrata,
da mi je imati pravi ključ od zlata.

U meni ljubavi za nju još uvek ima,
ali ću morati da je delim svima.

 

 

 

STRPI SE

Svuda oko nas tama i tišina,
kao srebro prosula se mesečina.

Ti lepa neiskusna i mlada,
raspiruješ žar u meni sada.

Lepota tvoja devičanska,
mami me bez prestanka.

Spremna si da daš mladost svoju,
za trajnu ljubav moju.

Strpi se, još uvek si dete,
čekaću te, godine brzo lete.

Nijedna devojka neće imati u selu
, tako lepu venčanicu snežno belu.

Volećemo se, naša ljubav će da blista,
tako zaljubljeni moćićemo i pred Hrista.

 

 

 

NEPOMIČNA LEŽI ONA

Tužno zvone crkvena zvona,
dok prelepa i nepomična leži ona.

U sanduku leži uz bele ruže i ostalo cveće,
dok drugi stoje nepomično i drže sveće.

Trajnim i dubokim snom zaspala je ona,
za njom tuguju i crkvene zvona.

Mladoženja tužan stoji u belom odelu,
a svatovi u redovima na dugom opelu.

Neprestano lije gorke suze,
pita se zašto mu je dragi bog uze.

Sada tužan lije gorke suze,
pita se zašto mu je dragi Bog uze.

Kod njega srce kuca sve tiše i tiše,
jer ga ne čeka niko više.

Sa njom mu je život bio pravi raj,
a sada je svemu došao kraj.

 

 

 

ZA TVOJU LJUBAV

Nekad si me volela, Bogu hvala,
za našu ljubav život bi dala.

Poručujem ti s bolom svog srca,
moja duša i sada za tobom pati i grca.

I da mi bogovi razne lepotice daju,
anđela kao što si ti nema ni u raju.

Znaj da te i dalje silno volim,
za tvoju ljubav spreman sam da molim.

Tvoju sliku držim pored ikone sjajne,
tiho i nečujno izgovaram molitve tajne.

Ako treba izjaviću i pred oltar sveti,
za tvoju ljubav spreman sam i umreti.

Da još jednom poljubim usne tvoje,
dao bih sve pesme svoje.

U mladosti bila si mi draga,
a i sada kada me izdaje snaga.

 

 

 

NAŠA LJUBAV TRAJE

Takva lepoota retko se rađa,
nju i Amorova strela retko pogađa.

Od njenih nevinih obraza nebo zarumeni,
zahvalan sam Bogu što je poslao meni.

Ima lepotu, čistotu i našu tajnu,
ljubav iskrenu i beskrajnu.

Zaljubljeni ljubimo se svake noći,
sa željom da nikada neće proći.

Na nebu srebrne zvezde sjaje,
tako će biti dok naša ljubav traje.

Ista me žena i sada poljubcima budi,
dok mesec sa zvezdama bludi.

Na kraju se čuje slavuja pesma jasna,
kad zarudi zora krasna.

 

 

 

PIJEM VINO I UZDIŠEM

Nema kafane u kojoj nisam bio,
nema vina koje nisam pio.

Pijem vino i uzdišem do ponoći,
tužne suze lijem u samoći.

Sa čašama vina u svojoj samoći,
sedim u kafani do duboko u noći.

U gluho noćno doba crno vino pijem,
mislim na tebe i zaostale suze lijem.

Od ljubavi nikada umoran neću biti,
uvek ću te voleti i crno vino piti.

I sada pijem vino i uzdišem,
dok tebi ovu pesmu pišem.

 

 

 

OSTAVILA JE TRAGA

Ja sam onaj što čezne i voli,
ne štedim srce koje me boli.

Doživeh ljubav devojke jedne,
mlade, lepe i čedne.

Nekada je nežni anđeo bila,
zgodna i lepa samo bez krila.

Imala je lepe oči crne,
kao u tek rođene srne.

Nikada nikog nisam voleo tako,
od silne sreće ponekad sam plako.

Zbog njene prekrasne lepote,
drugi mi je pred očima ote.

Mome srcu i dalje je draga,
na moju dušu ostavila je traga.

 

 

 

NAIVNA

Naivna, lepa i mlada,
bila je čedna i puna nada.

Da oseti s momkom radost,
dala mu je svoju mladost.

Od poljubaca njegovih vrelih,
suze joj krenule kao niz bisera belih.

Dok joj je delio poljubce žarke,
mesečina se probijala kroz šumarke.

Iako još mlada, tek u cvetu,
za svoju ljubav javila je celom svetu.

Zbog ljubavi na sve je pristala,
da bi na kraju budala ispala.

Zaljubljeno srce je do ljubavi vodilo,
a momak, kao da se ništa nije dogodilo.

Sada tužno gleda umiranje svog srca,
dok joj sve u duši grca.

 

 

 

ONA JE S DRUGIM

Pored Dunava upoznao sam anđela tog,
što mi ga je poslao dragi Bog.

Bila je želja moja da ova žena,
bude uz mene za sva vremena.

Mislili smo da nas od sreće korak deli,
već zaljubljeni, a tek smo se sreli

Njena božanska lepota,
pretvorila se u teret mog života.

Nekada smo se voleli strasno,
ljubavi je došao kraj, za sve je kasno.

Vreme je stalo, a Dunav i dalje teče,
ona s drugim na klupi svako veče.

Moje srce za njom i dalje žudi,
duša zbog nje hoće da poludi.

Voleo bih da mi se ta ljubav vrati,
njen glas me kao slavujeva pesma prati.

 

 

 

TO MU JE U KRVI

Zašto si tako mlada
posrnala tada?

Malo si kao zvezda na nebu sjala,
brzo mu u naručje pala.

Takva ljubav osuđena je na stradanja,
lišena je svih nadanja.

Jednog dana ti ćeš znati,
kome si mladost trebala dati.

On voli devojci da bude prvi,
oduvek to mu je u krvi.

Taj te neće uzeti za ruku,
odvesti u tihu bračnu luku.

Zbogom, devojko mlada,
sve sam ti rekao, odlazi sada.

 

 

 

NE MORA DA PATI

Dragi je uspeo da je razočara,
javno je počeo da je vara.

Nema više njihove ljubavi i sreće,
što je prošlo vratiti se neće.

Plakala je, video sam joj suze,
patila je jer joj neko ljubav uze.

Kad se njene suze pale
i mene su rasplakale.

Uplakani gledali smo jedno drugo,
stajali nepomično i dugo.

Ja bih joj uvek ljubav dao,
nikada ne bih iščezao.

Sada će ona konačno znati,
da ne mora više da pati.

 

 

 

NAŠA LJUBAV BLISTA

Sa procvalih grana slavuj pesmu vije,
kakvu nikad niko čuo nije.

Padaju dugine boje,
na prelepo lice tvoje.

Tvoja kosa meka i plava,
miriše više nego sva trava.

Lepoto moja, čedo moje drago,
vrednija si od zlata, ti si moje blago.

U stomaku mi leptirići u gustome roju,
lako ćeš opaziti čežnju moju.

Sa zaljubljenim srcem svojim,
pred tobom i Bogom stojim.

Zaljubljeno srce tvoje,
sada je postalo moje.

Naša ljubav sada blista,
zaljubljeni možemo i pred Hrista.

 

 

 

OPIJEN NJENOM LEPOTOM

Dok srebrna mesečina lagano pada,
nova ljubav mogla bi se roditi sada.

Ona mi poverava svoje tajne,
dok nebo skriva zvezdice sjajne.

Od uzbuđenja povremeno se gubim,
kao da prvi put ljubim.

Noćas srce ubrzano kuca u meni,
kad god se približim toj ženi.

Ljubim je iz dna duše tajno,
voleću je uvek beskrajno.

S jutrom krenuo sam klući,
opijen njenom lepotom posrćući.

 

 

 

OSTAVILA JE TRAGA

Kad god me samoća slama,
počinjem da se sećam starih dana.

Osećam da mi i ove noći,
san zbog nje neće doći.

Prva je koja je mom srcu bila draga,
na moju dušu ostavila je traga.

Naš rastanak me je jako zaboleo,
jer sam je uvek voleo.

Sada nje nema i nada se uruši,
učini se prevrat u bolnoj mojoj duši.

Ni pesma mi se više ne piše,
neću se trgnuti nikada više.

 

 

 

PIJAN I BEZ PIĆA

Džaba je na pragu čeka mati,
da se na vreme kući vrati.

Na njenom licu se ogleda,
tiha mesečina bleda.

Ona me oko struka steže,
dok njene dojke uporno beže.

Kad me ljubi i grli čvršće,
telo mi za njom dršće.

Tada moje srce celo,
postaje mistično vrelo.

Kroz drveće mesečina se rasu,
jedna zvezda skliznu u tom času.

Posle ovog ljubavnog otkrića,
uvek sam pijan i bez pića.

 

 

 

NA OBALI DRINE

Na klupi sedi zaljubljeni par iz tuđine,
da malo uživa na obali Drine.

Zbog ljubavnih jada,
san im na oči ne pada.

Njihova ljubav grešna ili sveta,
od prvog časa raskošno cveta.

Leži mesečina rasuta u mraku,
dok rečne ptice spavaju u vrbaku.

Svu noć protiče hladna Drina,
milujući kamene obale od starina.

Drina svoje tajne večito skriva,
dok bledi mesec svoje snove sniva.

 

 

Томислав Крсмановић

Телефон је за мене, као и за друге, врло корисна направа.Толико пута бих се запитао: како су људи живели када није било телефона?

Као студент, повијајући се под налетима ледене кошаве по залеђеним тротоарима клизавих београдских улица1960-их година, бих маштао како би било дивно да могу телефонирати из своје руке, у покрету, где год био?.

Одавно сам установио да поред добробити, телефон би могао понекад постати извор сикирација.

Две хиљадите и неке године, би ми телефон зазвонио, чуо бих понекад увреде или претње. Онда би ми реско звоњење прекидало ноћни сан. Ствар се нагло погорша.Телефон зазвони, дигнем слушалицу, веза се прекине.Ова игра са телефоном би понекад престајала. Да би се из опет дана у дан опет појачавала. Дошло је до тога да сам једног дана и једне ноћи забележио стотинак таквих узнемиравања телефоном. Одох у службу поште која се бави таквим злоупотребама, поставише ми апарат који региструје власнике телефона са којих неко позива. Добих допис поште-установљен је идентитет особе која вас узнемирава телефоном, можете је тужити суду. Што сам и учинио. Поступак је дуго трајао, али није дао никакав стварни резултат.

Било је и других, сличних, да их тако назовем, догодовштина са телефоном. Стиже огроман износ за телефонски рачун. Крајем 1990-их и почетком 2000-их су грађанима масовно стизали енормно преувеличани рачуни за телефон.

Телефон би поред очигледне користи, или повремених неугодности, у моју свакодневицу понекад уносио изненадне догађаје, или сусрете, којима се уопште нисам надао. Који би онда кројили мој живот на свој начин, усмеравајући га у неким новим, понекад неслућеним правцима.

Свако се штрецне када га телефон тргне из сна у позније ноћне сате, у данашње узбуркано време сви стрепимо од непријатности и неприлика?

Бавим се људским правима још увек, упорно, ево и на почетку 21 века, иако су се времена променила и са њима и однос према корпусу људских права. Избише у први план права мањина.

Они који су у невољама, умеју бити неувиђавни. Понекад би ме ноћу у моме мирном стану на брегу, у тихом београдском насељу Миљаковац, пробудио из сна рески звон телефона. Био бих тада нервозан, нерасположен, уместо учтиве хладноће, увек бих се трудио да се савладам, да разумем, да их на те позне позиве нагони голема невоља, увек бих био учтив и љубазан, улажући напор да до краја саслушам невољу забринутог саговорника. Потом бих се удубио и размислио, шта бих могао да учиним у границама мојих скромних могућности?

А помоћи некоме данас да оствари његова права, није лако, врло је тешко.Неретко, скоро немогуће.

Да ли сањам, или заиста нешто бруји, подуже ми је требало да у сну схватим да то упорно и дуго звони телефон? Да се није нешто лоше десило? Погледах помало нерасположен на сат, сказаљке се поклопиле на 12 часова. Поноћ. Зграбих слушалицу, потрудих се да будем смирен и да владам собом, спреман и на непријатно изненађење.

Зачух узбуђен, сетан женски глас, препознах одмах дугогодишњу познаницу Милицу Јованић ( име измењено):,, Иван Прекајски је на улици, узели му на превару стан, можеш ли ноћас да га примиш да преспава код тебе, може да спава и у ходнику, на патосу, само да не буде напољу на киши?“

Мало се смирих.

Када чух да се ради о Ивану Прекајском, дивном човеку, драгом пијатељу и саборцу, жртви превараната, нисам имао други избор, него да га примим да ту ноћ преноћи код мене.

Милица је средовечна, младолика насмејана жена, политиколог по образовању, 1980- их година, па и касније, се дружила са страним новинарима и дипломатама, долазила је и на наше састанке о људским правима. Тако смо се и упознали.

,,Где је сада Иван?“,,Овде је у Земуну, на Кеју, близу мога стана, седимо у заклону испод дрвета на клупи, дала сам му нешто новца и купила сендвиче“. ,, Јели би вас двоје дошли сада?“ стављам јој мирне савести до знања да је проблем Ивана барем за ову ноћ разрешен. ,,Да“, она одговори одмах ,,долазимо таксијем“

Мирна савест је велика добробит.Осећај кривице уноси немир и ствара пометњу у души.
Желим да помогнем Ивану.Он је мудрац, добричина, врло духовит човек. Али се питам, да ли је он улетео у неприлику са станом родитеља личном непромишљеношћу? Има брата, , ожењеног ћерком угледног политичара, који је био амбасадор Југославије у Зимбабвеу. Њихови односи су поремећени. Схватио сам из Иванових прича зашто? Његов брат се никад није бавио људским правима, иако им је отац цењени зубни лекар био неколико година у комунистичком затвору због вербалног деликта, његов брат никад није имао сукобе нити непријатности са властима. Иван ми се поверио да је брат љут на њега, зато што је олако изгубио родитељски стан, у коме је и он имао удео, и што се завадио са властима, и тиме непромишљено довео себе у неприлике.

Питао сам се, да ли је Иван поступао непромишљено, или је нешто друго по среди? Знамо се дуги низ година, он је врло образован и мудар, увек је покушавао да на помирљив начин разрешава неприлике са припадницима поретка. Не би ни мрава згазио, а прогласили га за државног непријатеља?

Ипак сам се питао: зашто се брат не заузима за њега?

Шта је да је, најважније је да он ноћас има кров над главом, а сутрадан ћу се потрудити да ли му могу негде наћи какво такво трајније склониште? Морам?.

Одмах уђох у кухињу, распремих кауч, ослободих га од набацаних ствари, нађох чист чаршав и ћебад. Спремих му нешто за храну.

Упутих се ка прозорима собе зурећи нетремице у помрчину очекујући да мојом нагнутом улицом узбрдо, одоздо од широке миљаковачке Борске улице, фарови таксија засјакте зидове високих зграда?

На ведром небу је сјактао крвав полумесец? Месец би умео да побуди свакојаке медитације. Пре него што бих утонуо у сан, уживао бих у ноћном лавежу паса, дочаравали би овде на далекој периферији Београда свакојаке далеке месечином обасјане јазбине и пустаре.

Не могу ништа да кријем од себе,и од онога у сваком од нас притајеног просудитеља, који све види, и о свему се изјашњава.Фројд је то лепо објаснио.Али је питање ко и колико, притајени суд овога унутрашњег Надзорника препозна, и саслуша?

Признајем себи да ме поред изненада искрсле услуге пријатељу у невољи, радује и сусрет са љубком Милицом. Она би увек била збуњена на њен необичан женски начин. Детињаста, а зрела жена. жена дете! Који од ова два мотива је кључни?, питам се. Изненадни сусрет са Милицом, или Иван?

Шта је то што тако неодољиво привлачи мушкарца и жену? Какав је то магнет?

Не волим перфекционисте, али ценим оне који се труде да из сваког догађаја изађу што бољи и просветљенији.Милица је Милица, радује ме да је видим, али оно што је битно, бићу сутра чистије савести, помогао сам драгом пријатељу.

Срећа једног човека је за мене срећа Универзума. Као да и ја постанем сретан.

Милица уме бити духовита и на детињаст начин забавна. Једанпут, пре више година, сва насмејана ме у Кнез Михајловој улици препуној младих шетача, ухвати дрхтавом руком за лакат, сазнах тада да је усмерила ка мени њена пријатељица, која се презива Раичковић, иначе сестра познатог шаховског велемајстора истога презимена. Милици су требали потписи за петицију о забрани вербалног деликта:,, Иди код њега, он у његовом подстанарском стану у полусутерену, у ормару, погледај пажљиво, баш испод степеница, има гомиле спискова са именима, бројевима личних карата, даће ти сигурно, шта да се батргаш по цели боговетни дан за неколико потписа, код њега одједном их добијеш колико хоћеш.“

Милица се тада тако слатко смејала и забављала речима ове њене пријатељице.У њеним очима сам био занимљива личност, која нечим подстиче друге да изричу такве необичне коментаре.

Очекујући такси са Иваном и Милицом, обасјан модром месечином која се преливала преко намештаја моје собе, ослушкивао сам далеки лавеж паса.Наслоних се, задремах, утонух у полусан. Накратко нестадох у кратком истинском сну. Уз моју улицу као прекривена сумаглицом је пребирала кораке погнута женска прилика, као поноћна утвара, корачала је уморно уз моју улицу, гледајући испред себе, стидљиво се повијала увијена у свакојаке крпице? Цакана, тргнух се у сну?.

Протрљах очи, усправих се будан. Да Иван и Милица док сам придремао нису негде овде већ стигли? Брзо окренух број Миличиног мобилног телефона:,, Где сте?“. Нешто је у даљини потмуло тандркало, веза се најзад успостави:,, Прелазимо Газелу“,чух Миличин нервозан глас , и прекиде се веза.

Откуд Цакана у моме сну? Баш сада?

Милица је љубка, али та Цакана из овога мога кратког сна је нешто друго, сетна, несхваћена усамљеница. боемска романтична луткица. Њен несигуран ход, али на први површан поглед на танким ножицама, као штакицама, разбарушене косе обавијена низ рамена, отсутан замагљен поглед, би призивали некакве увучене столове испод паучине у помрчини ћошка неке удаљене земунске кафанице, где некакав војвођански вагабундо сетно жицама гитаре призива равну Панонију, била би сагнута на клупу на месечини на обали Дунава, очекивала би сметена у паркићу поред дечије љуљашке да неко дође? Њене узбуркане широм отворене очи би увек призивале тајне мрклих ноћи. У мојим мислима почеше да се листају Цаканине слике, као странице узбудљивог љубавног романа.

Цакана је десетак година млађа од Милице, која се приближава педесетим годинама, ако није и мало старија, али се није давала годинама да је газе.Милица мени за њу каже “моја другарица Цакана.“ Ова времена су изменила људе, и њихова поимања о годинама и међуљудским односима. Милица би требала да употреби речи “ моја пријатељица“, а не “моја другарица.“ Па нису оне шипарице?.

Приликом наших заједничких сусрета, Цакана би стално замишљена и отсутна левом шаком увртала око кажипрста црну локницу, као да намотава вуну на вретено, дугим сензуалним прстима десне шаке би упорно месила громуљу меканог пластелина.Милица ми једном весело намигну: то је Цаканин начин да слуђује мушкарце.

Сазнао сам од Милице да Цакана има са мушкарцима велике перипетије, повремено и малере. Прво јој је изненада преминуо пријатељ Јован, средовечни цењени архитекта, Цакана се хвалила да је био диван,озбиљан и привржен, била је сретна са њим.

Ведрог јесењег дана спазих Цакану на Теразијама, тачно између “Хотела Москва“ и америчког ресторана “Мк Доналдс“, претрчавала је неопрезно широку артерију Теразије на недозвољеном месту, појури је дежурни саобраћајац, одјекну рески звук пиштаљке. Измећу две ватре, знам да нема ни динара у џепу, а камоли још да плати казну, удаљавајући се трком изгуби се у зеленилу парка испод хотела “ Москва“, саобраћајац у трку застаде, само одмахну руком.

Сустигох је, у парку испод Хотела “ Москва“, што се окомито спушта ка улици Краљице Наталије, сакрила се на клупу окружену зеленим ниским жбуњем и растињем. Обрадова се када ме препозна, сналажљива је, брзо реагује, показа одмах руком да седнем поред ње на нову зелену клупу, која је мирисала на свежу фарбу. Задихана се окрете тужно:,, Умро Јова изненада.“ ,, Како то, видео сам вас двоје недавно на улици?“ не могу да верујем ,, Срчка“, изусти она мирно, као да се шали.

Када смрт учеста, она онда постане нешто скоро обично. Мало мало, па се на капији моје десетоспратнице, или у суседству, појави читуља. Или неко кога сам до јуче виђао, или се дружио са њим, једноставно нестане, нема га. После ко зна колико времена, понекад и година, потражим ту и ту особу телефоном, само ми тужно саопште: Па давно је преминуо.

Многи би умирали изненада.

Нешто се променило, нису овако често људи умирали ранијих деценија? Али то запажам још од краја 1970-их година.

Један познаник, у последњем рату био командант тенковског дивизиона, ми се прохладног децембарског дана 1990-их година. поверио на клупи код Старог Меркатора на Новом Београду, освртао се бојажљиво около:,, Рат, морао сам“, као да ми се правдао.

Мало дете, сам се за време Другог светског рата виђао годинама лешеве, као трупце носила их матица брзе и валовите Дрине, насукали се на брзаку поред обале, колико сродника мајке је поклано у Босни? Ту поред Дрине у Србији, горе у брду изнад дедине куће су праштали рафали и чули се дивљи повици, наоружани космати војници би слетали уз бат цокула, све је одзвањало, као да су се низ стрмину у тамној ноћи разобадали бикови, улетали би унезверени у кујну дедине куће обасјану лампом на гас, лица опаљених барутом, на грудима укрштени реденици метака, спуштали су рањене на земљни под кујне, да ли су то били партизани или четници, не знам, вириле су им бомбе заденуте за појасом, Подивљали. Нервозни. Агресивни. Опасни. Чух из полусна ту ноћ из брда људину, овај није био бесан, има гласину као да говори из бурета: Браћо, не пуцајте у месо ! Неко је одозго из висине поручивао да се четници и партизани не убијају.

Али овде на Балкану се од 1992 године људи опет кољу, гину у сукобима

Неки су ми овде у Београду недавно претили, седео сам проквашене одеће једног снежног дана са једним загонетним момком у посластичарници“ Опатија“ у Нушићевој улици, као у склоништу, бледуњав, скоро жгољав младић ми се унесе у лице:,, Када убијем првих неколико иде тешко, после све постане обично, људско биће ти је ко брав.“Колико је у телу био слабашни мршавко, на лицу су му се исцртавали мрак и ужаси.

Неко би се запитао: откуд та кланица сада опет овде?. ,,Неко их опет завађа“, чујем око себе.

Гледао сам као студент амерички фим, у једној америчкој породици пореклом са Балкана се стално крвнички песниче рођена браћа. Али то би била тема за другу причу.

Од Милицу сам једном приликом сазнао да се Цакана у међувремену забављала са мужевним планинаром, познатим у свету алпинистом, тај се пео на Мон Блан, и на врхове око Хималаја. ,,Замисли, атлета, здрав ко дрен, шетала Цакана са њим на Бањици, испред ВМА ( Војна медицинска академије) наиђе тајанствена жена сва у црном, са великим затамњеним наочарима, држала је мобилни у руци, обрати му се, он се тог тренутка ухвати за груди, и у року од неколико минута издахну на њеним рукама. Цакана нема среће са мушкарцима“.

Нисам се надао да ће њихов такси тако брзо стићи, однекле одоздо прозоре мога стана ишараше светла, према мојој десетоспратници се уперише у тихој ноћи јаки фарови аутомобила, отераше месечину, осветливши мој стан као усред дана, отераше сећања на Цакану.

Сиђох брзо испред зграде, из таксија прва искорачи Милица, кокетно испруживши витку ногу у фармеркама. Иван се једва искобеља, стаде испред мене на тротоар , тетурао се. Сав у јадном стању.Из породице угледних родитеља, а знам да у последње време понекад изгладнео би умео да гурне руку у контејнер, завлачио би се понекад лети по парковима и катакомбама на Калимегдану, тамо где се ноћу уклањају клошари и наркомани. Или би се склупкао у ћошку стана неког пријатеља. Већина познаника и пријатеља му окренули леђа.
Како је могао бити толико непромишљен да проћерда раскошан родитељски стан? Имам своје оправдање, то је учинио притиснут,збрзаван и слуђиван. Оборио предамном поглед земљи, као да се постидео?

Толико људи које познајем, су у сличнм данашњим околностима доносили по њих чудне и ирационалне штетне одлуке, уништавајући своје животе и својих ближњих.

Насмеших му се пријатељски:,, Вечерас код мене, а за даље ћемо видети сутра.“ Гледао ме је захвално широко отвореним уморним закрвављеним очима.

Упутисмо се из приземља десетоспратнице у којој станујем, ка моме стану на понижем међуспрату. Иван је немоћно преплитао ногама, уморан и задихан би застајао да прикупи снаге, цело време мрмљајући себи у недра. Занимљиво, био би повремено насмејан:,, Намештаљка, масло оног агише, знаш, то је онај што ми је телефоном заказивао информативне разговоре у кафани?.“ Увек сам му тада саветовао:,, Не иди на те састанке у кафану, то није законито, треба да ти уручи службени позив “. Није вредело, он би се упаничен увек одазивао на те позиве.

Као и обично, и данас се смешкао отсутно, у тешким неприликама, а до смеха му, као да се не ради о њему, него о неком другом?

Видео сам једног лета необичан призор , у дивљој планинској речици што се хучно жуборећи улива у зелену валовиту Дрину, мала жабица, хипнотисана, скоро радосно ускочи у разјапљена уста поскока.

Тако и Иван, прича о својој трагедији смешкајући се. Он је тако доброћудан. У погрешно време.

Одведох га у купатило да се окупа, одатле се изнурен сјури право у кревет.

Милица и ја се повукомо у собу, да се договоримо где да му пронађемо колико толико трајнији смештај. ,,Ујутру купи у апотеци средство за дезинфекцију, он се храни из контејнера, завлачи по хаусторима.“ ме упозори.

,,Колико смо сви ми огугали у овим тешким и необичним временима. Не можемо да помогнемо ни својим најближим, а како ћемо другима?“, размишљам гласно.

Милица се разжалости:,, Мој отац поломио кук, лекар га посла кући, уместо у болницу, каже ми : и моја мајка је на штакама, ено је код куће. Како онда да очекујемо да нас лекари лече, па они не могу да излече ни своје најближе?“ Застаде, спрема се да нешто важно саопшти:,, Моја лекарка у Дому здравља, само поразговара самном, рецепт нашкраба брзо, и то је све, знам да је и она болесна, није у стању ни себе и своје да лечи, а како ће мене?“

Чудне ствари се дешавају са здрављем и лекарима. На недавном скупу лекара саопштили: Народ се духом вратио у време видара и надрилекара, видовњака и вештица.

,,Улицама иду људи и жене који причају сами са собом, просјаци седе на тротоару, у гужви у аутобусу 59 се обрецну на мене снажан обријан младић спреман на кавгу: Што ме гураш? Извините, нисам имао намеру.Он се одмаче од мене. А пре неки дан скоро из другог краја аутобуса упиљио у мене неки смушен запуштен млађи човек, скретох поглед са њега, он ми добаци гласно претећи: Што ме гледаш?. Оћутах, па промених седиште. “

Милица ме је сва насмејана мотрила, шта год да кажем, би се закикотала и окретала на шалу. Таква је њена природа. Баци бригу на весеље. Мушкарци је облећу. Средњег је раста, има природно врло плаву косу, и бео тен, а очи црне као гар. Сви мисле да је природна црнка, која фарба косу у плаво.Као и ја је преведена у превремену пензију.Десетак и више година је млађа од мене. Занимљиво је њено породично порекло. Сремица је по мајци, а по оцу од Книна у Хрватској. Носи у себи занимљиво двојство, помало распојасану панонску веселост и поданост животним радостима, као да је живот фрушкогорско виногорју. Открио сам у њој и ону карактерну тврдоћу својствену Босанцима, али нарочито Крајишницима-уме бити тврдоглава.Врло је осетљива. Радила је ван струке у државној банци у стакластом облакодеру у центру града. Почетком 1980-их година на протестним трибинама у Удружењу књижевника у Француској улици број 7, са њом ме је упознао симпатични немачки новинар др. Томас Брај.

Било јој је пријатно да са мном повремено поразговара.

Изнесох јој мој план за Иванов трајнији смештај:,, Пријатељ, Мима Милојевић, у Малом мокром лугу, тамо на крају Булевара револуције, на брду има мали ранч, био сам неки дан тамо са њим, у једној приземној кућици у великом дворишту сам видео кревет, чесму и тоалет, решо, има и шпорет, дрва има у дворишту, мислим да би он ту просторију уступио Ивану, а да Иван за узврат све то причува.“.

,, Да се чујемо ујутру, да кажеш шта је било . Позови такси?“. ,,Брже ће ићи да сиђемо доле у Борску улицу, ту такси пролази често“.

Док смо силазили низ степенице зграде, она се скоро спотаче, нежно се ослони на мене:,, А шта ти је богати са оном сметеном, што је онда 1987 дошла на дискусију у твоме стану на Карабурми?“.Сетих се, тада била присутна необична млада жена Сибила.Ћутао сам. Она се насмеја гласно:,, Виђала сам вас повремено на Кеју, у моме комшилуку, шта је са њом, нисам је видела годинама?“’

Сиђосмо низ стрму улицу Станка Пауновића, само што крочисмо у широку Борску улицу, наиђе такси, дигох руку, зачу се шкрипа кочница. У одласку ми важно дошапну:,, Чујемо се ујутру“

Иван је спавао дуго ујутру. То време сам искористио да телефонирам драгом пријатељу Мими Саборац и истомишљеник, је одмах схватио о чему се ради, прихватио је са задовољством ,Иван ће му затребати да нешто поради по великом дворишту око ранча, а он и његова симпатична супруга Пенелопа ће му повремено давати нешто за храну.

Био сам задовољан што сам учинио још једно добро дело, збринуо драгог пријатеља Ивана.

Савест ми је била мирна и спокојна.То је тако диван осећај. Волим да помажем људима. Али не свима, него пре свега онима који то заслужују. Ко воли све, не воли никога.Помози, једном,два пута, и трећи пут, ако не вреди, пусти га низ воду-кажу мудри Јевреји.
Ипак, Иван заслужује подршку. Није он површан. Друге ствари су у питању.Живот је суров.

После доручка сам му дао скромну суму новца, он ме је обрадован саслушао, али то његово радовање није више онако какво је било раније, он нема више снаге ни да се обрадује на прави начин, ни да се од срца насмеши. Ипак, успео је да ме уморним испражњеним очима погледа био је потрешен мојом скромном подршком..

Позвах Миму, Иван узе дрхтавом руком слушалицу телефона, договорише се. Дадох му нешто новца, један цео хлеб и јогурт. Он одмах крете ка свом новом пребивалишту.

Ово су мутна, апокалиптична времена. Захтевају промишљеност и хладну главу. А људи су нервозни и унезверени.

Познајем широк круг дисидената, бораца за људска права, опозиционара и свакојаких незадовољника и бунтовника. Знам како су и зашто постали опоненти поретку? Скоро сви без изузетка, би ми се поверовали, убећени да су у праву, да су се успротивили, не да се бране, него из потребе да поредак поправе, да га мењају на боље, дакле да се баве политиком.

Овакве њихове исповести су за мене биле тужна прилика да још једанпут изблиза упознам несавршености људских бића. Неке од њих познајем из детињства, или из студентских дана,
покушавали би да се бране од масовних често ирационалних прогона. Неки су површно закључивали да су стварно криви, или да су Месије, Спасиоци нације. У пометњи и Голготи би тражили путању спаса, неки од њих би се уписивали у Партију, да се тако избаве, било је и таквих који би сарађивали са полицијом.

Некима је било боље, некима није.

Годинама сам препознавао да је већина од њих једноставно постала бунтовна, не да би свет мењали набоље, него да би се спашавали.

А декларисали су се, да су опозиција, да желе да измене друштво. И били су дубоко убећени да је тако, без довољне спознаје кључног мотива- да се избаве из страдања. Слушао сам такве изјаве не само од оних мање образованих и просвећених људи, него и од појединих врхунских интелектуалаца, академика, професора универзитета, доктора наука.

Човек је несавршено биће!. Људи нису довољно свесни својих мотива и своје потсвести.
То знам из мога професионалног искуства са истраживањима мотива купаца, они би радије куповали неку марку од неке друге, али нису могли прецизно да објасне зашто?

Запиткивао бих се: Зар је могуће да у толикој мери не разумеју сами себе? Чак и академици?

Одувек истичем: постао сам борац за људска права ( опозиција), не да бих се бавио политиком и мењао друштво набоље, него искључиво да бих се бранио од неоправдане репресије.Уз напомену: моја борба се стицајем околности, временом деформисала у ширу опозициону делатност. Да није било репресије, не бих никада постао борац за људска права.

Свих ових деценија сам научио једно, суштину-Да би се неко изборио, неопходно је добро здравље. Ко има здравље има наду, ко има наду, има све

Водим рачуна о здрављу. На Авалу идем често, Милица би ми се понекад придружила, ужива да се пење уз падине ове љупке београдске планинице.Узимали би аутобус на Трошарини, за пола сата би били у подножју Авале. Одакле би се успињали до врха, на коме се налази чувеии Споменик Незнаном јунаку, који је на коти од око 550 метара.

Имала би обичај да покаже на сабласни споменик, освртала се да неко не чује њене речи, као да су богохулне:, Сатанистичко, масонско светилиште“. Повремено води дуге монологе: ,, Са свих страна видљива вулканска купола Авале је за староседеоце Балкана, Келте и друге, била светилиште звано Авалон“. Милица је полиглота, врло начитана:,, Авалон, уствари има две речи- “А“, што на француском например значи “ На“, и “Валон“, “брдо брег. Хтели су да кажу још у то време: На брегу, мислили су “Светилште на брегу“. Онда би додала као да се исправља:,, Овде на Балкану су одувек Словени“

Осматрали смо ка југу Космај, удаљен петнаестак километара, он је мало виша планина од Авале. Према западу се у плаветнилу губе обриси већих планина Рудника, Букуље, иза којих се ка југу уздижу све виши и виши планински висови.

Уобичајавали смо да идемо на Авалу и када веје снег и дува кошава. Ништа лепше, него ли бити зими на окомитим падинама мале планине Авале, на домаку предграђа Београда.А као да смо били у дивљини, шибала би са Карпата ледена кошава, сјуривала се широким коритом Дунава, одакле би се наспрам Београда излила и устремила у вис,свом силином зашибавши, као бичом, по истуреној Авали, бесно бацајући у очи крупне пахуље снега, топло обучени са капуљачама на главама би се споро пробијали ка врху кроз плитке сметове снега.

После студени и мећаве би се раскомоћени опуштали у топлом ресторану хотела на врху Авале, у подножју куполе са чијег врха се уздиже Споменик Незнаном јунаку. Овај хотел је прилично модерна грађевинска конструкција, није некаква планинарска кућа, нити повећи планинарски дом, не налази се забачен у некој високој планини, у дивљини завејаној снеговима, где ноћу завијају вуци, на домаку је Београда. Боравећи на Златибору, и другим србијанским,босанским и другим планинама, сам откривао притајени шарм тамошњих свакојаких пребивалишта, планинарских домова, приватних кућа и хотела. Чим бих крочио унутра, осетио би се дах топлине, мирис борових цепаница које догоревају у пећи, заклона и скровишта, спокој, и мир, а около јечи дивља снежна планина, бекство од беспућа. Мирис планине.Опуштени, сунцом опаљени стамени горштаци..

Овај дискретни осећај бих откривао понекада и у овом авалском хотелу. Поготову када би из снежног леденог дана улазили у топло, гласно ударајући ђоновима о праг, стресајући са себе снег, упућивали би се столовима, у ходу наручујући топао чај.

Баш једног таквог дана, на вратима хотела “ Авала“ се изненада појави мокре косе и одеће, помињана Миличина пријатељица Цакана. На обрвама јој се сјакте беле снежне пахуљице, сва у снежним накитима.Милица је радосно позва. Тихо промрмљавши неколико речи у име поздрава, седе, и ућута се. ,,Нешто нисам у форми, нису ми све козе на броју “, окрете се нехајно Милици. ,,Свугде су присутни, надзиру и мој лични живот“

Не потраја ни неколико минута, устаде, обуче зимски капут, и напусти нас, скоро без речи. Као што је и дошла.

Презирем оне који оговарају иза леђа.,,Очигледно да је она имала трновит животни пут?“,. радознао сам ,,По Цакани се види да је недовољно концентрисана, њене речи понекад нису праве, њен израз лица и гестови одају особу утонулу у бриге. Нагло јој се мењају расположења и одлуке? “.

,, Кад би знао њене муке“, Милица се растужи. ,, Њена покојна мајка, професор дефектологије је извршила самоубиство, брат одавно живи у Америци“. Задржа чашу минералне воде у руци:,, Становали су сви троје у повећој соби од око двадесет пет квадрата, она, мајка и њен брат“ .

:,, А шта је са њеним оцем?“

“ Убио га аутомобил на улици“, сазнах и тај податак.

,,Слушај даље“, Милица ме дрмну помало нервозно за рукав сакоа:,, Њена педесетогодишња мајка се удала за момка, избеглицу, од око двадесет пет година, вршњак Цакане и њеног брата, имали су мали стан у Кумодражу, сви су спавали у повећој соби, ставила њена мајка брачни кревет у ћошак, да би могла да страсно ужива ноћу са младим мужом. Било је ноћу уздаха, нежних речи, или бучних излива задовољства. А Цакана и њен брат, у истој соби, све чују. Брат, да избегне самоубиство, се одсели главом без обзира у Америку, Цакана се једно време одала дроги, једва се отргла“.

,, Чиме се бавио њен отац?“

,, Био гимназијски професор фискултуре. Становао у суседству средовечни мужеван човек, намамио тринаестогодишњу Цакану у његов стан, завео је, узео јој невиност. То је трајало дуго, нико није запазио.“`, настави Милица.

Цаканини родитељи нису довољно водили рачуна где иде и шта ради њихова кћерка. Логично, када јој је мајка таква неразумна особа, очигледни психопата, која није у стању да контролише своје сексуалне прохтеве, да је се то одразило и на личност њене кћерке.

Упитах Милицу, мене занима да сазнам више о њеном оцу.,, Отац је био још већа цвећка,. Лала из Баната, одвео лети ћерку на Тису, тада је имала мало више од дванаест година, да се купају на дивљој плажи, натерао је да се купа гола. У води јој се прибијао, миловао јој груди, и међу ногама. Она му сва потрешена викне полупрекорно, скоро помирљиво ,, Тајо, немој тајо!.“

Милица ме тужно погледа, стави своју шаку са израженим модрим венама, на сто:,, Вајни професори, зар они да васпитавају наше децу?“

Следећих година су се ређали изненадни и необични сусрети са Цаканом, као прецртани датуми у моме зидном календару. Увек бих се питао: Откуд да баш сада наиђе у милионском граду Београду?

Једног зимског поднева,током уобичајене шетње суседном Миљаковачком шумом, између сенки јелки покривених снегом обасјаних косим зрацима залазећег сунца који су ми ударали право у очи, учини ми се да однекуд пројури сенка силуете вижљасте жене, увијала се и нестајала у полутами борова као веверица. Ова млада жена, можда је девојка, је пуна енергије и узбудљивих снова на јави-помислих када се она, хитро сакри иза стабла старог масивног бора.избораног лишајима и небригом задужених, на коме се одмарао зрак залазећег сунца. Као лептир на великом цвету.

Вероватно је ту са младићем, па се играју?, наставих мирно шетњу.При излазу из шумице претрнух од страха, схватих да ми је нешто изненада заскочило на леђа?.Чуо сам да се у овој шуми повремено појави чудак, осион насилник? Да није пас луталица? Спреман да се браним, хтедох да енергично што пре збацим то чудовиште што ми се напасно попело на леђа.Као тигар на леђа антилопи?

У истом трену уши ми заглуши пријатан женски глас: Ба!

Страх и стрес нестадоше, смирих се, па се помало развеселих, вероватно се неко женско створење шали са мном? Или ме помешала са неким? Није насилник, то ме коначно опусти.Ко би то могао бити? Сетих се неколико жена. Комшиница Деса? Не, то она никад не би урадила, то није њен, ни начин, ни глас. Можда је то њена пријатељица Љиља Ненадов, она понекад сама шета овом шумом? Не верујем ни то, није ни она таква?.

Окретох се нестрпљив, зачудих се, преда мном је стајала сва озарена и зарумењена Цакана, гледала ме је право у очи, смејала се из свега гласа, нагло зграби руком снег са гране бора, стврдну шакама грудвицу и поче да ме обесно гађа.

Откуд она овде? Чудно је се понашала?

Није чудо? Жена у неприликама, тражи одушка, та помисао ми прва паде на памет, шта је она све претурила преко главе у њеном тегобном животу?.

Цакана је увелико прешла 40 година, али повремено, почесто, када је одморна и када
нема брига, заизгледа као да је у тридесетој? Запазио сам то још код неких, не само жена, него и мушкараца. Остају младалачког духа, упркос свакојаких недаћа.

А други , без таквих неприлика, се брзо постарају и смалаксају?

Таква је данас, сва је блистала, као девица. Учини ми се да та њена почетна необична емоција инспирисана зимским декором шуме истутња, приђе ми враголасто, наслони се на дебело стабло бора, гледала ме је право у очи из непосредне близине, задржи моју руку у шаци, благо је окрећући, као да меси тесто:,, Уморила сам се“, прошапта.

Одгурну ме благо:,, Милица ми је све о теби причала, до у детаља, она је наивна што то прича“.

Не видим шта би то Милица имала да причао о мени, пренух се?
Прво што ми пада на памет је да је запитам.,, Откуд ви овде у моме суседству?“

,, Имам добру пријатељицу ту у Вукасовићевој улици број 66, била сам код ње, знам ову
щуму од раније. Па да, ти станујещ ту негде на Миљаковцу“, опет узе да помно
загледа моју руку. Као да је гатара?

Нагло испусти моју руку, закикота се, поче да ме бесно гура ван стазе у дубоки снег, као да из обести хоће да ме обори, да се сликам у снегу. Онда се љупко оклизну, као мало дете, а одрасла жена:,, Подигни ме? “, пружи руке као када се мала деца играју на снегу, као да се предаје, повукох је снажно, њене од снега влажне руке се исклизнуше. Она се испружи на снегу, као у постељи, раширила руке блажено у бели снег поред себе, неће да устане.

Да није пијана? Сећа се детињства?

Она свашта доживљава, има падова и подизања, али изгледа да се одупире, јака је ипак, не
запада у трајнија нерасположења. Од како је познајем, стално би ми се жалила на некога, како јој је тај и тај напакостио, где год макне неко би јој направио неприлике:,, Сада када сам долазила у аутобусу 48, једна гуска ме грубо одгурнула на седишту.“, малопре се пожали.

Онда окрете другу причу:,, Нестао је у виду ластиног репа и Јанко, злобници контролишу и љубав, дао ми је и он шут карту.Таквог мушкарца нисам још срела, има обичај када освоји жену да је болно грицне за доњи део стомака, да је обележи да је његов посед“, смејала се гласно. Такву причу сам чуо још негде раније.

Зачудих се њеном, опором, натуралистичком опису сексуалности. То не доликује дами?.

Препознајем код Цакане поједине опоре речи, скоро вулгарне, али тога има и код Милице, запазио сам да слично причају и неке друге жене. Нисам ни лекар, ни психијатар, али ми је јасно, оне пате од нечега што лекари називају хистерија.Још неусахле жене жељне мушке нежности, а њу не налазе, па се онда изживљавају у игри голицавих речи, понекад и врло вулгарних. Или то чине да заголицају машту мушкараца? Познајем лично неке од њих, не одолевајући удварањима мушкараца, завлачиле би се олако или лакомислено у њих, и по њиховим пребивалиштима. Али на крају би биле разочаране, ни то није оно право. Сневале би да нађу љубавну екстазу у загрљају снажних младића? Увиђале би да и то није повољно решење.

,, Нема праве љубави, ни правог секса без једног, правог партнера. Што више љубавника, то мање доброг секса“, чух ове речи од плавуше планинарке у зеленим четинарима на планини Рудник.

На раскрсници странпутице, би им остале празне речи, уместо истинске љубави. ,, Да ли да идем у стан код оног брке са дружења у Дому војске?“, запита средовечна плавуша пензионисана судиница Врховног суда најбољу пријатељицу. Ова јој као из топа одбруси: ,, Шта ти је бре, шта ти се може десити, само можеш бити је..на..“. `

Цакана се смејала гласно, и даље дрмусајући моју руку њеном.
,, Могао бих ти по годинама бити отац, не иде?“, отргнух енергично моју руку из њене?,
Привлачна је, али шта ја ту тражим, ми смо две различите генерације, она би могла бити друштво мога сина.

,, Нема везе, виталан си, разумеш ме и прихваташ, дајеш ми подршку, сталност и
сигурност, то ми је сасвим довољно. Тешка времена, дај шта даш. Живи се од данас до
сутра, ако не зграбиш живот данас, сутра оде воз, Французи кажу: Demain, jamаis“ ( у преводу: Сутра, никад), ко пиксла да си казао“, из непосредне близине је трептала широко отворених узбурканих очију, као да је пијана?

Да није наркоманка?

Ухвати ме опет за руку и поче њоме да витла. Нагло тргну руком ка излазу из шуме:,, Ено Радице, еј Радице, ево ме долазим!“, одјури ка другарици без поздрава, изненадно као што се и појавила.

Знао сам да се ускоро неће јавити, или ће проћи године до тада. Тако је и било.

Људи су постали ломљиви, нестални, моментални, и односи мушкараца и жена.
тегобе би их савиле, гурају споредно у заборав, труде се да преживе до сутра.

У данашњим временима нестају митови, укључујући и оне о љубавним односима старих особа, мада још увек у понеким срединама опстају стереотипи.

Истраживања доказују да иако сексуални живот у старијој доби, или у старости, природно није као што је пре био, ипак још увек може бити задовољавајући, или чак и врло задовољавајући.

Многи старији у данашњој Србији, када помисле о томе, се стресу од стида:,,То није више за мене, то је за младе“. А прилично има и оних који мисле другачије.

Овакво стереотипно веровање може превремено пригушивати жељу за сексом, која природно и даље опстаје.Можда на другачији начин него ли раније, али постоји. Године, што је сасвим природно, доносе опадање сексуалних активности, организам стари, опада ниво хормона. Али не код свих на исти начин и у истој мери..

Да љубав и секс нису само за младе, потврђују најновија истраживања еминентних истраживачких установа, објављена у угледним медицинским часописима. На пример,пре две године у New England Journal of Medecine објављено је велико истраживање на узорку од око 3000 Американаца, од чега 1550 жена и 1455 мушкараца, старих од 57 до 85 година. Већина испитаника признала је да су сексуално активни и да у томе уживају. Потврдно је одговорило да упражњавају сексуалне односе 73 посто људи старих од 57 до 64 године, 53 посто оних између 64 и 75, чак 26 посто људи у између 75 и 85 година.

Истраживање шведског научника Нилса Бекмана објављено у British Medical Journal
пак, показало је да се број седамдесетогодишњака који уживају у сексу значајно
повећао у последњих тридесетак година. Бекман и његови колеге истражили су
сексуалне активности шведских 70-годишњака седамдесетих те 2000 и 2001. године.
Док је седамдесетих година 52 посто ожењених уживао у сексу, три деценије касније
чак 68 посто испитаника у тој доби имало је редовну сексуалне односе. Број
седамдесетогодишњих сексуално активних уданих жена, пак, повећао се у истом
периоду са 38 на 56 посто. Наше истраживање показује да већина старијих
људи сматра сексуалну активност нормалним делом живота у старости – изјавио је
Бекман.

Занимљива је и велика италијанска студија “Il raport Censisс” у коју су биле укључене
особе из целе Италије старије од 60 година. која је показало да Италијанима након
шездесете године почиње “нови живот”, јер је 54,2 одсто анкетираних признало
заљубљеност и у трећој животној доби. Многи од испитаника потврдили су да и у
осамдесетим годинама живота уживају у сексу.

Истраживање је показало и то да су особе са одличним, или просечним здрављем биле
двоструко сексуално активније од оних које су имале здравствених проблема.

За време мојих боравака у Бриселу у Белгији, у другој половини 1960-их и почетком
1970-их година, бавећи се маркетингом, сам учествовао у истраживањима тржишних
сегмената старих- припадника такозваног Трећег доба старости, то су они изнад шездесет пет година. Oни су били предмет посебне пажње истраживача тржишта, јер су све
бројнији, добре куповне моћи, још довољно витални, за њих су развијани специјални програми, све до оних туристичких, укључујући разоноду и забаву. У појединим бриселским кафеима и јавним местима дружења, сам тада сусретао расположене и насмејане времешне даме и господу, весело би ћаскали, сретни да буду заједно,да се друже. Чак сам једном приликом посетио познати бриселски дансинг за старије “ Мемлинг“ у центру града, весео и насмејан пратио погледом како би старији удварачи, то је за мене придошлицу из социјалистичке државе Југославије била врста куриозитета, понекад као кобци, белих коса, јуришали на вршњакиње даме, као што би то исто чинили млади у бриселским дискотекама.

Данашња истраживања саопштавају да и на овим нашим просторима, поједини стари, када
пређу шездесете, седамдесете, или чак и осамдесете године, умеју да уживају у љубави и сексу.

Да ли је љубав међу старима аномалија?

Не бих се сложио. Нека свако ради оно што му се свиђа, што тражи и може његово тело.

У Белгији сам запазио да постоји склоност код имућних мушкараца да имају много
млађе љубавнице. И обратно, када би се радило о богатим женама.

Овде посматрам ту исту диспропорцију у годинама, али се она испољава у другачијим околностима. Понеке старије жене просечног имовног стања, или сиромашне, виђам са много млађим мушкарцима.Познајем старије људе, који су далеко од тога да су имућни,
а друже се са младим женама.

Овакво понашање у Србији захтева посебна истраживања, којих нажалост нема?.

Једна ствар је јасна. Односи међу половима, нажалост и нарочито младих, су се променили. Праве речи су-драстично су се пореметили.

Млади и не само они, у овим тешким временима се налазе у дубокој кризи идентитета.

Овакве околности нису добри пријатељи разумних одлука.Спора, или пребрза зближавања, лоше процене, нагли и неодмерени раскиди између младића и девојака, непримерени међусобни поступци и лоша искуства међу младима, међусобно неповерење и сумњичавост- све то квари љубавне и брачне везе.

Да ли данашњим младим генерацијама мањка нешто што се у психосоциологији назива социјална ( друштвена ) умешност опхођења?. На то бих надовезао и брачну, или љубавну компетенцију.

Што последично драстично угрожава институцију брака и породице, са свим трагичним последицама по национални наталитет.

Лекари, психолози, брачни саветници, световна лица, медија, указују на све већу
присутност аномалија. Од промискуитета, преко нимфоманије, хомосексуализма ,
инцеста и педофилије, и свакојаких перверзних пракси у области сексуалности. Све
је више јавних кућа, поготову оних непријављених, или закамуфлираних, салона
лепоте и еротске масаже, пратиља, зечица.

Изменила су се и деца, девојчице. Постали понекад чудаци стармали? Девојчице на телевизији виделе распојасане даме, имитирају их.

Нису давна времена, сећам се детињства, да су се у селима Западне Србије, а тако је
било и широм Србије, и не само ње, девојке удавале врло младе, ако нека не би нашле младожењу пре осамнаест година, била би престара, нико је више не би хтео запросити. Врло рано су рађале бебе, а мајке и очеви би већ са четрдесетак година постајали бабе и деде.Још младе жене би навлачиле прегаче, узимале у руке оклагије, купале унучад, радиле по васцели дан на њиви, запуштале свој изглед. Ако би њихови мужеви већ прерано постали необријани, космати, знојави, огрубели од тешког рада и живота, са проседим длакама у коси, им се повремено ноћу приближавали у кревету, оне би их бесно одгуривале лактовима: Срам те било, имаш унучад!.

Вековне навике и предрасуде су превремено потискивале још у њима запретене
присутне младалачке жеље.

Нова времена су донела нова схватања. Данас се време ступања у брак померило на
око тридесет или више година. Под утицајем феминизма, хедонизма и нових схватања
љубави и брака, породице и односа према деци, рађају се другачији обрасци понашања
људи и жена.

Балкан је сусрет различитих религија и цивилизација. Поједине етничке групе пуне куће децом. Друге се одају хедонизму. Побеђују ови први.

Чуо сам недавно на купалишту на Ади Циганлији, постарија жена, смежурана и
подмуклог израза лица шапутала је убеђивајући млађу саговорницу:,, Данас жене имају
више партнера, један за изласке у позориште, биоскоп, други за плажу, трећи за
шетње, онај за излете, овај за поправке у стану“, и тако у бескрај.

Једна друга, пак се сва стресе:,, Сачувај ме Боже мушкараца.“.

Лепотан пилот често на летовима, сазнаде да га жена вара. Повређен и понижен кратко
рече:,, Идем у геј параду.“

Чух недавно у комшилуку, оженио се момак, довео младу у стан, кренула она негде ван стана, зачуђена свекрва је запита:,, Ћери моја где ћеш сабајле?“ Она само слеже раменима:,, Идем на еротску масажу“.Свекрва рашири ноге испред ње, као да је позива на двобој:,, А јели ти, за шта ти служи муж?“

Посебно је занимљиво у овоме контексту расправљати о старењу и здрављу. Многи падају на непознавању психологије старења. Једноставно речено, уобразе да су
остарили, иако то још нису. Примерена је за ову сврху анегдота, коју ми саопшти познаник члан САНУ:,, Пре неколико година, када сам имао седамдесет година, сам био уобразио да је са мном готово, хеј, сада увиђам са осамдесет година, да су то биле лепе године. “ ,, А за неколико година ћете мислити да су вам ове године биле “младе?“, додадох. Он се насмеши:,, Могуће је и то“..

Никако да заборавим огроман стрес по повратку из Белгије, по први пут јула 1971 године, по други пут априла 1974.године. Утучен, неиспаван, вукао бих се лаганим корацима београдским улицама. Раније би мој поглед живо пратио лепршаве младе пролазнице, понека би ми се обешењачки насмејане обратиле.У то време мрачних страхова и нерасположења, девојке за мене нису имале никакву драж. Као да ми је некакав унутрашњи цензор, поменути Надзорник, забрањивао и да помислим на њих? То је за мене у тим годинама била забрањена зона, табу област.

Тај страх не само да се приближим, него и да помислим на неку девојку, касније жену, ме је држао годинама. Можда су овоме страху доприносиле туробне успомене на вишегодишњи боравак у Бриселу. Свашта сам тамо наслушао, о отровним инсектима као што је “ црна удовица“, о трагичним судбинама појединих непромишљених балканских мушкарчина, који су се олако дрзнули да заводе моћне сујетне жене, слушао сам свакојаке приче о женама са називом “ инсекти богомољке“, чије критеријуме прихватљивости они нису испуњавали. А инсект“ Богомољка “ би после спаривања прогутала мужјака.

Од тада бих се увек питао, то је постала моја помало параноична опсесија: да ли одговарам тој жени коју сусретнем- по друштвеном статусу, годинама, по образовању, имовном стању, моћи? Да ли сам исправан у љубавним проценама? Када се ради о мојим годинама, у поређењу са старошћу моје потенцијалне партнерке? Можда је неко усмерава због нечега ка мени? Да види како ћу поступити? Да ли објективно процењујем стварност и себе?

Западни свет уважава разум и прагматичност?, уме бити суров, то бих увек имао на уму.

Па бих се сумњичав повлачио у свој свет. Увиђао сам временом да сам преплашен често претеривао, погрешно процењивао. Последично, остајао бих сам.

Протеклих година, например, када сам се приближавао педесетим годинама, поражен се стресох: Остарио сам. Немам више право на љубавне везе.?

Увидео сам у следећим годинама да сам уствари био у великој заблуди.

Када сам 1997.године отишао са 61 годином у превремену пензију, нисам ни сањао да ће за мене почети “нови живот.“ Најзад сам добио стан у мирном уздигнутом делу Београда, испод саме Миљаковачке шуме, скромна али солидна пензија, нестадоше рана устајања, гужве у градском превозу, стресови на радном месту. Окренух се здравом животу, свакодневним шетњама, дружењима са планинарима, забави. Пре 1997.године су била тешка времена, свакојаке неприлике и бриге. Када сам отишао у пензију 1997.године, тога је ипак било мање.

Осетих нови оптимизам, живнух, јави се вишак енергије. Почех да пишем књиге и да се бавим развојем туризма у завичају, на вилинској реци Дрини..

У таквим приликама бих упознавао поједине забавне жене и са њима почињао да се
дружим. За мене је било велико животно откриће да их нисам дефинитивно заборавио, онако како их виде мушкарци. Дошло је време да се опустим, разуме се колико је то било могуће, да надокнадим пропуштено. Али се крајем тих 1990-их година јављао јак страх од сиде, и других заразних болештина.

Нисам заговорник распојасаног живота, нити промискуитета. Али не желим ни да будем испосник.

Зреле или старије жене, које сам тада сретао, често би живеле саме, удовице углавном, или разведене, деца би одлазила својим путем, имале су погодне станове, више слободног времена, или много искуства и разума.Понека је признавала, чак и у кругу веселих планинара, да нема бриге око трудноће. Или би биле спремне да о свему отворено поразговарају са партнером, без да у томе виде табу тему..

Схватао сам да љубав у тим годинама можда није иста као што је била када сам
био млађи, али да интимности и сексуални живот још увек могу бити врло узбудљив
садржај живота.

А годинама сам се неосновано удаљавао од таквих садржаја у моме животу.
Сада бих хтео надокнадити пропуштено.

Знам добро да тај жал за пропуштеним.уме бити велика замка? Или странпутица? Како за кога?

Доводећи на Дрину туристе из Београда и великих градова, слушао сам топлог јулског дана разговор две новосадске планинарке у гуменом чамцу који је поскакивао на зеленим валовима Дрине, отиснувши се од пешчане обале где се улива планинска речица Љубовиђа:,, Дефиниија секса као искључиво сношаја је заблуда, сношај је само један начин за вођење одличног сексуалног живота. Додиривање, љубљење и други интимни сексуални контакти могу бити исто тако пријатни за обадвоје. “ Обе су биле средовечне лекарке, једна психотерапеут додаде:,, Мора се схватити да је са годинама нормално да партнер и партнерка имају различите сексуалне могућности и потребе. Будимо отворени за све нове начине уживања сексуалног контакта и интимности.“

Па да, сетих се речи школског друга, генерала, лекара ВМА , др. Ивана Танчића:,, Како лезбејке савршено задовоље једна другу, тако може и мушкарац?“.

,,Живимо у време свакојаких стимуланса и препарата, справа, почев од вијагре, па све
до секс шопа“, чух разговор два постарија мушкарца на плажи. Један од њих се расприча:,, Данас сваки шмокљан може имати ону ствар ко оклагија, а жена и не сања да
је узео вијагру.“

,,Може, али ако често узима руши здравље“, не слаже се његов саговорник. Онај први га потапша по рамену, опет вулгарност:,, Женама је лакше, само се подмажу “.

Од доктора Стевана Петровића, који је одиграо значајну улогу у моме прошлом
животу, психијатра и психотерапеута, бившег директора Психијатријске клинике ВМА, он је био лични психијатар Јосипа Броза Тита, сам сазнао да је Тито био потентан и након осамдесете године живота. Др.Петровић је страсни заговорник тајних уплива на организам и понашање јединке, парапсихологије.

Када сам гледао у Бриселу 1967.године филм Макавејева “ Мистерије организма“, у друштву младе жене социолога, када смо изашли из сале била је весела и духовита: ,, Мистерија организма, мистерије оргазма.“

После ратова, распада земље, свакојаких криза, болештина и сиромаштва, не само све
старији и изнуренији, него и млади у дубокој кризи идентитета, осећају све присутнију потребу да побегну од тмурне свакодневице, од свеприсутних стресова. Желе да се опусте, трагају за мирним кутком у кафани, ступају у разговор, поверавају се, зближавају, лакше им је..

Људи понекад пожеле да због нечега беже од куће, од укућна?

Зашто су нажалост кућа и породица некима данас огадиле? Брак је као тврђава, они који су унутра беже из ње, а они ван ње јуришају да уђу у њу, то је нечија мудра мисао?
Откуд сада стрес у породици? Тога раније нје било?

Уместо стреса између четири зида, трагају за задовољством, за опуштањем. Principe de plaisir ( Принцип задовољства)?

Ерос. Потрага за новим узбуђењима? Кажу: Битан је квалитетан секс.

Али по коју цену?

Уморни, изнурени, депримирани, у потрази за изгубљеном виталношћу, обијају
прагове домова здравља и болница, свакојаких исцелитеља, иду по бањама, купују
лекове, ако могу оду лети у Грчку. Упорно истражују формулу здравог живота, еликсир младости.

Слушам савете, упозорења, поклике, као да се дављеници хватају за појас спасавања, у потрази за масовно уздрманом душевном равнотежом и пољуљаним здрављем, као да су нашли спас-Наћи ћу љубавницу, љубавника, дај дa испробам и то? Глацнућу се.?

Дошаптавају се: Секс је здрав, тврде да то кажу лекари, он нас чини младима и виталним, стимулише наш хормонални систем и чини нас срећнима. Одкако имам пријатеља боље се осећам, лепше изгледам, поверавају се пријатељице једна другој опуштене уз кафу.Наводе све шта су прочитале, чуле, секс се одражава позитивно на кардиоваскуларни систем, редовни оргазми код старијих жена могу да смање ризик од високог притиска и других кардиоваскуларних обољења. Разлог за то би могао да буде сексуални хормон окситоцин, који се ослобађа приликом женског оргазма. Расположена и весела настави: Он је моје благо, много млађи, нисам више нерасположена и нервозна, боље спавам, нетаде ко руком однешен умор.Пријатељица јој се приближи загледајући у лице:Затегла ти се кожа лица, јел могуће, мање бубуљица и акни, живнула си, глацнула си се.

И старији и стари мушкарци се слажу да их еротско задовољство чини млађим,
привлачнијим, полетнијим и да доприноси доброј форми. Закључују да је секс веома здрав за већину старијих мушкараца, јер убрзава метаболизам, смањује стрес, побољшава рад срца, јача кости, мишиће и побољшава имуни систем. И они се дају у безглаву јурњаву у потрази за млађим партнеркама.

Да ли је на своме месту имати много млађу љубавну партнерку, или партнера?

Да, на први поглед. Али на крају се ствари умеју искомпликовати.

Можда овакве изјаве, али само на први поглед, показују да је секс са много млађим особама заиста користан? Оваквом сихитреном закључку доприноси склоност која се шири у Србији, вероватно и шире, да је секс измећу старих одвратан и непожељан.Можда и отуда постоји склоност ка млађим партнеркама и партнерима?.

Наука ипак доказује друго. Најбоље је бити са особама сличне старости. Старије особе би требале да умеју да прилагоде своје сексуално понашање са годинама. Ако постоји значајна диспропорција, на крају обично испада другачије, штетно. Понекад врло болно.

Мој животни закључак је да је цивилизација заснована на потпуно погрешним
поставкама које се тичу дужине живота, здравља, па и када се ради и о сексуалносги
старих.

Убеђен сам да је данашње просечно трајања живота далеко краће од потенцијалног,
између осталога и због предрасуда о годинама које се сматрају као почеци старости, и
о усвојеном схватању о, уобичајеним годинама када треба умрети. Човечанство те прагове и кодове је прихватало вековима, деценијама, као рационалне и дефинитивне, и људи су се на њих навикли, постепено би се припремали за опраштање од овога света, занемаривали би своје потенцијале и бригу о здрављу.То је тако, природно, и ту се не може нешто превелико учинити, старење је неминовно, закључивли би поражени и потрешени?.
.
Сматрам да је таква филозофија живљења не само погрешна, него и да је блиска
успореном самоубиству.

Нешто друго је по среди, треба умети водити довољно рачуна о здрављу. Здрав живот, то је суштина.Бог је дао људима њихово тело и дух, и обавезу да се о њима старају. А они то не чине у довољној мери. Из незнања, или стечених навика.

Ако постоје овакви клишеи, или боље речено предрасуде о филозофији живота ,
о веку трајања живота, логично је да се такви ставови пројецирају и у однос према сексуалности старих.

Човечанство се није отарасило вековних заблуда. Људи заборављају на секс због предрасуда, потискују га из себе. Што је противно ономе што је записано у организму.
Сматра се да је искључиво у функцији рађања, после менопаузе жена не може
више да рађа, отуда нема више сношаја.

Каква заблуда! Нестаје плодност жена. Али опстаје сексуална пожуда. И код мушкараца, маколико била слабијег интензитета, она је снажна и извор најпријатнијег задовољства и квалитетнијег живота.

Зашто се онда тога лишавати?

Установио сам пролазећи кроз различите животне фазе, да интензитет потребе за
сексом постепено опада, али би се исто тако могло рећи да варира, да се мења у
зависности од чиниоца који утичу на исту.

Да бих сада у овим годинама дошао до открића, да се добрим здрављем, како се то каже здравим животом, шетњама, излетима са планинарима, дужим боравцима ван Београда у природи, летњим купањем на Ади, здравом исхраном и што дужим ноћним сном, са што чешће отвореним прозорима, и ноћу, без алкохола, кафа, без дневног сна, гојења, се може на неки начин, у извесној мери, вратити у релативну продуженију младост.

Установио сам да је најважније од свега позитивна енергија, потиснути тужне мисли
оптимизмом и полетом. Нарочито призивам у помоћ аутосугестију, треба умети створити задовољство и опуштеност у мислима.

А онда такве мисли шаљу поруке виталности органима и организму. У здравом телу и здрав дух. Али и обратно-У здравом духу и здраво тело.

Потребно је изменити целокупну филозофију живљења.То није увек тако лако, мада уства ри треба само мало добре воље и промишљености.

За мене су промискуитетно оријентисане особе извитоперене, због нечега постале
такве.

Увек бих се трудио да сазнам узроке?

А они постоје. Ретко је у питању наслеђена склоност, обично би такву душевну, или моралну аномалију производио сплет несретних околности, у породици, школи, у окружењу, љубавни промашаји, насиље, нечија дискриминација .Научне студије најреномиранијх западних научних установа су дошле до закључка , да је око 97 % проститутки постало таквим, не услед генетских склоности, него под дејством фактора окружења.

Сатана ужива да подмукло руши праву љубав.То је моје животно искуство посматрајући парове око себе.

Права љубав је са једном особом, промискуитет је потсвесна потрага за истинском
љубављу, од оних који нису довољно свесни зашто су такви, који нису проникли у несретне животне околности које су их поразиле и таквим направиле.

Вратио бих се на Цакану, јунака ових редова.

Она нам се придружи у биоскопу, гледали смо филм о Хитлеру. Седе поред Милице и мене, некако туђа, скоро да ми каже “ви“, а читалац ће се сетити, како је се пре само годину дана, јануара прошле године, понашала према мени онако распојасано у Миљаковачкој шуми?

Цакану треба разумети, свугде наилази на зид одбојног сумњичења и неразумевања. сваки дан је шиба живот, ко зна шта се од тада са њом све подешавало, ти догађаји су испретумбали и измешали, потиснули њена сећања и оријентацију у туробном свету, нема Цакана снаге да све то у глави смири и среди. Да прави рационалне изборе.

Она више инстинктивно осећа да је ја сагледавам другачије од осталих које она сусреће. Отуда осећа нејасну симпатију и у мени налази ослонац. Када би ме срела би се сва озарила. Pогледа me испитивачки, као да чита моје мисли:,, Нешто ми заблокира мозак, закречење крвних судова, понекад ничега не могу да се сетим?“, држала је упорно мој лакат.

Досада сам имао прилику да видим неколико филмова о Фиреру, човеку који је гурнуо велики и мудри немачки народ у невероватну трагедију. Овај филм о Хитлеру је другачији од осталих, он је приказан на нови начин, разголићено, не са маском врховног неприкосновеног вође, коме се сви клањају и диве, или као омраженог нацисту фирера.Из секвенце у секвенцу овога врло занимљивог филма, пред нама се појављује такорећи обичан човек, око кога се кују завере, који почиње убрзано да доживљава осећај пораза и промашаја својих мегаломанија и заношења.

После филма смо се упутили у Земун, закорачисмо мостићем изнад воде нa модеран сплав испред Хотела “ Југославија“. Успут у аутобусу се изненадих, када Цакана прокоментариса филм :,, Сасвим другачији од свих филмова о Фиреру, овде га приказују као преплашеног и под опсадом, Велики брат је бдио над њим цело време, и онда.“

Необично, помислих, и ја на сличан начин видим овај филм, ипак Цакана није површна.

,, Времена се мењају, и филмски ствараоци постају боље обавештени, зрелији “ погледах је.

Па ја хоћу да јој се свиђам?!.

Цакана постаде намах она стара, каква је била у Миљаковачој шуми, скоро се закикота:,, Хитлер је имао велике проблеме са гасовима, када је требао да држи страсне нацистичке тираде, осећао би болна надимања стомака, његов лични лекар, звао се Морел, му је давао пилуле да упију гасове у стомаку.“

Изненађен њеном опаском, погледах Цакану, мислио сам да је површна и незрела, а она зна овакве деликатне податке?.

Милица скоро да јој оте реч, бацала је у моме правцу љутите погледе:,, Његов лекар се звао Морел, “мор“ на француском значи “мртав“, то је све била игра светских мрачних сила. Ох Французи!“

Цакана скоро да загалами, чини ми се да су им се обема беоњаче љутито изокренуле, што ме зачуди, па оне се знају од детињства:,, Поред речи “ мор“, је и кратка француска реч “ел“, што на француском значи “ она.“.

Милица се узјогуни, била је скоро бесна:,, Хоћеш да кажеш да му је тадашњи Велики брат правио сметње са женама?“

,, Управо то. Фирер је био импотентан, имао је слабу ерекцију и пребрзу ејакулацију, бег је налазио у перверзијама“, Цакана је бриљирала.

Пазио сам да не изразим моје претерано слагање са Цаканиним резоновањем, да не бих повредио због нечега нервозну Милицу.

Паузу прекиде Милица:,, Наша песма “Кажи зашто ме остави“ је постала популарна у Америци“

Цакана једва сачека да је допуни:,, Да слушала сам ту америчку певачицу, ипак то није то, то није она наша изворна романса, американизована је, скоро да не можеш да је препознаш, без оне наше страсти и словенског балканског дерта.“

Овога пута је ипак у центру пажње била Цакана. Љупка. седела је поред нас широко отворених замућених очију, опет нестаде у неки њен свет далеко од нас, сада се замисли, певушила ову познату песму, сама за себе, скоро са сузама у очима? Као да је некога преклињала?.

Кажи зашто ме остави, срце испуни тугом.
Кажи зашто заборави, љубав сву нашу ти.

Mилица ми шапну нервозно право у ухо:,, Бенави се, хистерична успаљуша, жељна мушкарца.“

Да Цакана није аутистична? Лоше се оријентише према другима? Душевно дезоријентисана, а чаробна млада жена, данашњи извитоперени свет је препун свакојаких перверзњака, који за таквом женом чезну.Шта би неки од њих дали да буду са Цаканом?

Зазвони изненада Миличин мобилни телефон. ,, Оцу позлило, морам одмах кући“. устаде и одјури, скоро без поздрава.

Цакана је заиста необична жена, боем, романтична и осећајна, воли да се дружи са мушкарцима по забаченим кафаницама, не тражи много од њих, само топлу реч, нежну мушку руку.

Певушила је, скоро шапутала речи ове романсе која ми се тако свиђа још од младих дана.Ту романсу сам толико пута са дубоким осећањима слушао потрешен као студент, била је врло популарна распеваних шездесетих година.

Били смо тада сретни, нисмо знали шта нам се спрема у наредним деценијама. Како смо били лаковерни? И наивни?

Цакана нагло застаде, умукну. Као глумица на сцени, ухвати главу обема рукама,
мотрила је у моје очи кроз раширене прсте шака њених руку. Као да хоће нешто
немушто да ми саопшти укрштеннм дугим прстима раширених преко сузних очију, видео
сам очуване глатке нокте обојене у црвено?

Трудим се да прозрем у њену тајну, па она је усамљена, не наилази на разумевање
мушкараца. Доживљава врло болна разочарења са њима, упркос што је тако љупка? Не уме са мушкарцима, помислих?. Али ипак закључих да је то све много сложеније.

Сада ми из неба па у ребра опет рече:,, Добила сам опет шут карту?“
То ми је исто казала и у Миљаковачкој шуми покривеној снегом прошле године, онда јој
окренуо лећа Јанко, сада Марко.

Претходно попи два појача ликера. Наручи још један. Ja нисам склон алкохолу.

,, Какав сте ви мушкарац, а не можете да попијете ни чашицу слатког женског ликера?“
враголасто ми се унесе у лице. Промени се у року од неколико секунди. Из дубоке
туге, као са ивице самоубиства, наједном као једним одлучним кораком искорачи у
сунчану веселост.

Па она је лабилна,како Французи кажу“ Lache“ У Француској, слично је и у Белгији, за неку жену казати да је “ lache“, је далеко од било каквог комплимента, насупрот, тако описати неку жену, значи рећи за њу да је површна, непостојана, нелојална, или склона олакој и пребрзој неверности, oдала се промискуитету

Цакана испи ликер наискап, поново запевуши, речи би јој се пресипале преко љупких
благо напућених црвенкастих усана, има лепе беле правилне зубе: .

Сви моји дани тужни су, без та два ока плава.
Врати се, скрати патњу ту,
све ти опраштам,драги.

Окрете се, скоро да осетих њен дах, као да ме прекорева скоро да је заридала:

Кажи зашто ме остави, сруши све дивне снове.
Кажи зашто ме остави ти?

Нешто се са њом дешавало?. Потекоше јој сузе низ образе, очи јој се поново замутише сузама.,, Дао ми је шут карту“, наслони главу на дрвени сто. ,, Напустио ме, одбацио као празну кутију цигара, као крпу.“

Драстично поремећени односи између мушкараца и жена, дубински масовно раширено неповерење међу њима. Дубока криза морала-све то чини врло плодно тле за лоше процене, неспоразуме. Из чега би се рађале расправе и сумњичења, кварење љубавних веза, дубока разочарења.Неки би се повлачили у свој свет, да колико толико сачувају своју духовну равнотежу. Други би сумануто јурили из једног љубавног промашаја у други.

Гази ко кога стигне, безобзирност, презир, повређене сујете, осветољубивост. Као на бојном пољу?

Иза свега би остајали заувек ожиљци, или извитопереност, задимљене сабласне рушевине, суза и трагедије промашених љубави и бракова. Огавне магле људске себичности и зла би прекривале неопајана гробља безброј од хирурга искасапљених фетуса нерођених невиних људских бића осуђених на смрт, без могућства да се бране

Свугде параноје мушкараца и жена, љубоморе, посесивности, страх од брачне или љубавне преваре, од напуштања, љубоморни мушкарци и жене ангажују детективске агенције, присутно је насиље, новински ступци преносе вести о породичним убиствима.

Још смо извесно време поразговарали. па се упутисмо на аутобус. Она станује на Карабурми.

Први изађох ја код палате “ Београђанка“, спазих поред себе старију жену на штакама, заглавила се на излазу, молећивим гласом се обрати возачу да мало сачека. Стоје млади, као кипови, нико јој не помаже, сирота жена ни не очекује да је неко придржи док некако протура укрућене ноге на тло, погледа забринуто у шофера.У овим суровим временима скоро да је постало срамота помоћи некоме?.Брзо се окренух и пружих јој руку, хоћу да послужим као пример, да пред другима оживим давно потиснуту испомоћ према немоћнима:,, Хајте госпођо, полако“. Стара жена сва засија од среће, од уморне и безвољне скоро непокретне старице, претвори се у бескрајну радост и захвалност:,, Хвала, хвала вам велико, хвала!“, понављала је, била је истински сретна, није навикла да се неко тако понаша у превозу према њој. Прискочи Цакана, ухвати је испод пазуха. На платформи аутобуса настаде преокрет. Онај младић и девојка што су малопре били укипљени, хладни и себични посматрачи, се наједном преобратише у брижне путнике, прискочише, пола аутобуса нам се окрете, сада сви постадоше спремни да помогну. А малопре су ћутали потпуно незаинтересовани.Узбуђена жена сиђе на тротоар, потрешена нам се захваљивала, клањала до земље..

Док ми је давала број њеног мобилног телефона и емајл адресу, Цакана ме је још једанпут изненадила:,, Овако нешто нисам видела , да се сви у возилу укључе да помогну немоћну особу?. Нашем народу треба само мало подршке да се поново уљуди, као што је био до пре неколико деценија. Видели су нас да јој помажемо, и осетили су у себи да тако треба, треба их подстаћи, дати им пример, стекли су навику да то не треба чинити- сада стекоше другачији утисак. Народу треба само мале подршке, да се тргне и освести`.

Како је Цакана мисаона?

Имам те и те године. А још у себи имам живота. Прија ми да се дружим са Милицом и Цаканом. Да ли осећам кривицу? Да ли сам моралиста? Важим за деценијску жртву, часног и поштеног борца за људска права, посвећеног узвишеним најчистијим идеалима. Неки ме виде као посвећеног аскету?

Да ли ја имам право да се тако понашам? Сетих се опет речи Достојевског:,,Једнога се бојим: не бити достојан својих патњи.`

Ово ми је у Бриселу причала драга и незаборавна Ани, моја животна сапутница од 1967 до 1971 године:

Савесни и часни бриселски фратар учени католички филозоф, дошао до шездесет година испосничког живота, привлачан и мужеван, а није никад осетио топлоту и љубав женског бића.Отићи ће невин са овога негостољубивог света?.Имао је оданог пријатеља, такође католичког интелектуалца, често је био у његовом дому и његове врло проницљиве супруге, имали су заносну кћерку лепотицу од 19 година, ова породица га је одувек истински уважавала. Млада девојка се поверила мајци да је фратар упркос његових година и верског статуса, врло занимљива особа, да је још увек привлачан, да се због њега у потаји ноћу понекад заплаче. Мајка и кћерка су се сложиле, потом и отац у потпуности, да овај католички високодостојник не оде са овога света без да осети тајну страсне, забрањене љубави. Њихова 19 годишња кћерка постаде љубавница 60 годишњег часног оца високоморалног католичког свештеника.

Да ли ово што се са мном сада дешава барем по нечему не потсећа на ово што се догодило са велечасним бриселским католичким фратром? Да ли ја поред вишедеценијске остраш
ености људским правима се окрећем неким другачијим животним садржајима?

Када ме је у лето 2005 године у завичају, у спокојном азбуковачком селу Узовници, недалеко до Љубовије, посетио угледни и утицајни професор Државног универзитета на Хавајима, Американац Кен Скуланд, својевремено је био саветник председника САД Буша, у друштву још два либертаријанца ( www.isil.org), гледали су ме задовољно како сам, упркос мојих година, по цео дан преплануо на брзацима Дрине, знају они, дошли да ме подрже у моме ентузијазму да изналазим и доводим туристе на Дрину. ,, Дрина је необичн а река`, су ми саопштили искрено. Док је универзитетски профсор из Литваније Виргис Даукас одвезао колима професора Скуланда до оближње Петнице, где је он држао предавање, двадесетшестогодишњи Швеђанин Лео Олсон, економиста и ја, смо искористили да направимо мали излет. Кренули смо од куће Саве и Мице Стајића, у пољу поред Дрине, где су гости били отсели, све уз окомито уздигнути Кучевачки сокак. Успон је био јак, испели смо се на коту од 660 метара, савладавши висинску разлику од око 450 метара. Ишли смо брзо. Леон је млад и снажно грађен, меркао ме је дискретно, зна он моје године, све он зна о мени, као да сам читао његове мисли: Скоро седамдесет година, а не заостаје, ама баш нимало за мном, није се ни задихао?.

Професор Кен Скуланд зна за све моје досадашње неприлике, борбе, он схвата о чему се ради. Публиковао сам његове књига на локалним језицима, на његово задовољство квалитетом превода , ниским трошковима, и брзином. Понашао сам се према њима искрено и коректно, без икаквих обмана или непримерених потеза. Он и сви либертаријанци су ме због тога ценили. За мене је била велика радост, и искрена подршка да прочитам из његових очију и речи, да је он тако радостан, што се ја добро држим у овим годинама, што сам још виталан.

Видео је он мене и саборца Душана Покорног 1992.године у Попраду у Словачкој, потом у Будимпешти, па 1995.године у Атини, 1996 у Берлину, 1997 у Риму. Није ми било тешко да за време ових сусрета уочим, да његовом оштром оку није нимало измакло како бих понекад био измршавео, пропао. А понекад сасвим другачији. Вероватно је помишљао тада: он је жилав и јак. Кен уме да цени поуздане и искрене пријатеље

Ово са људима и женама овде, изгледа да је тако свугде у свету, се дешавају необичне ствари. Људи постају нестални, нестабилни, непоуздани. Неозбиљни. И без достојанства понекад?
Милица и Цакана су се једном приликом на плажи на Ади скоро споречкале, пребацујући један дугој да умеју понекад бити лакомислене и олако се упуштати са мушкарцима. Скоро да се поџапају?

Да окренем распру на шалу, испричах како су две моје привлачне колегинице из Галенике, оговарале једна другу, “да је лака женска“. Мара ми је свашта говорила о Мири ( имена измењена), како мења мушкарце, како је лака, а Мира ми је исто причала за Мару.

Упитах једном Мару:,, То исто за тебе тврди Мира?“

,, Друго су те њене везе од мојих, тај Марко што га она спомиње, је диван човек, када дође све ми поправи, а Мирко, он ми је спасао сина од јединице из математике, даје му часове, често је код нас у стану, о Јови да ти не причам, када сам била у највећој кризи, мајку ми је сместио у болницу“. тако је за свакога мушкарца кога јој је стављала Мира на душу, налазила оправдање.

,, Па и Мира исто тако образлаже, као и ти те своје пријатеље , за које ти тврдиш да се она са њима кур….“, хоћу да је освестим.

,,. Није тачно“, Мара се разљути, ,,она је курва, са њима се курва јер је курва. “.

Нисам хтео да испитујем Миру, знам да бих чуо исту причу о Мари.

Очекивао сам да ће ову причицу прокоментарисати. Уместо тога, скренуле су разговор на другу тему.

Цакану сам опет срео изненадно, као што је обично срећем, овога пута опет на снегом прекривеној Авали. Група београдских планинара је у зимском хладном и oблачном дану кренула ка врху Авале, од последње станице аутобуса 47 у Реснику. Ледена кошава је бацала у очи снежне пахуљице. Било је забавно, утопљени смо ходали брзо.

Прођоше неосетно два сата пешачења у разговару са Боговцом Слободаном, времешним али врло виталним Босанцом са Гламоча.Успесмо се ка врху. Група планинара крете улево ка Авалском торњу, ја се упутих удесно ка Споменику Незнаном јунаку, који је највиша кота ове мале београдске приградске планине. Овде је ваздух већ помало планински, свеж и чистији, уобичавам да око Споменика прошетам око један сат брзог хода.

Учини ми се да се из правца Хотела “Авала“ у моме правцу назирала Цакана, са шалом омотаним око главе, препознаде ме јер се убрзаним живахним корацима упути ка мени, млатарала је рукама, нешто је весело довикивала у моме правцу. Стаде пред мене радосна, сва насмејана:,, Откуд ти на Авали по оваквом кијамету?“.

Обрадовах се сурету са њом?! Да ли имам право да се упркос мојих година обрадујем овом изненадном сусрету са њом? Она је толико млађа од мене? И да свашта замишљам и помишљам?

Читам, толики уважени католички свештеници , и не само они, се упуштају у оргије?

А ја?

Цакана тако брзо мења расположење и понашање. Знао сам да ће се ова њена почетна еуфорија убрзо преокренути у нешто друго, обично би то биле њене жалопојке на несретну судбину која је прати од малих ногу, најприсутнија би била њена болна љубавна разочарења.Тако привлачна млада жена, а кад год би ме срела би ме растуживала причама да је њен најновији драги оставио.

Употребљавала би увек помало отрцану фразу:,, Дао ми шут карту“. Увек бих се зачудио да се изражава на тако прозаичан начин, јер сам стекао утисак да је она ипак, могу тако да кажем, префињена интелектуалка? Ваљда је узбуђена па не пази довољно на речи које употребљава?

Нема довољну концентрацију, није у стању да прави асоцијације, да користи лични интелекуални домен. Она је растрзана и узнемирена. Отуда површна, импулсивна. па се понаша недовољно промишљено. Носе је моменти и убрзане промене животних околности. Привлачна млада жена окружена урлицима крволочних вукова?.

Кретосмо ка врху Авале, рекох јој да тамо код Споменика Незнаном јунаку треба да брзо изшетам један сат. ,, И ја то управо хоћу, да набијам кондицију“, као да жели да ме убеди да то стварно жели. Опет се мало тргнух, рећи “ да набијам кондицију“, не доликује дами, нити префињеној особи каква је она, то обично говоре обесни момци када иду у теретане.

Успесмо се до Споменика, кретосмо једно поред другога, убрзах, она не заостаје, није чудо, здрава је, много млађа од мене. Одмах започе своју љубавну причу, али најновију.И врло необичну.

Упознала је Лазара пре неколико месеци на плажи на Ади Циганлији:,, Мужеван, а чудак. Кад год се нађемо на Ади, или кад би путовали у оближња места његовим колима, увек нам се пришљамчи неки његов пајташ, био би више са њим него са мном.“

,, Добро је да вам се није придружила нека лепојка?“, окрећем на шалу.

,, Где год да макнемо, он је упорно настављао да води са нама мушкарце, или би их успут негде покупио, као да је неки наивко, обичан шоња, шмокљанчина, није ни запажао да су ми се неки од њих набацивали?“

,, Јели неки од њих био згодан“?

,, Било је и тога, кад смо били заједно у Италији су се лепили за мене на сваком кораку, умеју Италијани бити згодни, чудно, није испољавао љубомору. лепо се осећао са њима у друштву, па и када су ми се и пред њим дискретно удварали, можда су га сматрали за шоњу?“.
,, Да није прикривени хомосексуалац?“

,, Нисам на то помишљала, у кревету се уме понашати као мушко, али се не може рећи да је нешто нарочито, помало анемично, иако га има за шта ухватити“

Цакана застаде, размишља:,, Шта мислиш о овоме детаљу, живи сам, издаје собу у стану увек мушкарцима, и то млађим, питала сам га-зашто не издаш девојкама? Каже да су мушкарци погоднији, мање троше воду и мање бораве у просторијама. Посумњала сам једанпут, да није бисексуалац?“

,,Да ли си га некад затекла да се приближио неком мушкарцу ?`’

,, Да , управо то, били смо летос његовим колима у Шпанији, прикачила нам нам се два Шпанца, аутостопери, један је неодољив као мушкарац, а други је био помало женскаст. Где год макнемо не одвајају се од нас. Једно вече се сва тројица изопијају, овај мој Лазар загрлио онога пешкастога, прибија га уз себе као да сам то ја. Знаш Лазар је алкос“.

Њена прича ми постаде све загонетнија? Да није нека намештаљка?

Схватио сам када она настави:,, Кретосмо колима ка малом пансиону где смо сви били смештени, наједном нешто прасну, Лазар викну: Пуче гума!. Стадосмо у месту у пустари, нигде никога, шта да се ради? Лазар и онај женскасти Шпанац се загрлише, нестадоше у мраку, да траже некога ко има резервну гуму“

,, И оставио те саму у ноћи, у пустари са тим Шпанцом мушкарчином?“, погледах је скоро потсмешљиво.

,, Да управо то, тада ми се згадио, схватила сам да са њим нешто није у реду, посумњала сам да је зиста пеша, бисексуалац, да је наиван и лаковеран. Да му је важнији онај који је са њим нестао у топлој ноћи“, тужно ме је осматрала.

,, Па јесу ли најзад пронашли нову гуму?“

,,Јавио ми се на мобилни, аутостопом су отишли до неке оближње хацијенде, не могу да нађу замену,вратиће се тек ујутру, а још није било ни пола ноћи“.

Предосећам да ће се десити нешто необично.

Она настави грозничаво:,, Шпанац и ја се паркирасмо поред пута, била је мркла и топла ноћ. Он извади коњак, понуди ме, прихватих, иако предосећам шта ми подлац спрема. Кад нешто око нас забрунда, стушти се као олуја, неко залупа у хаубу из све снаге, зачусмо ужасну галаму, тргнуше неки споља, отргоше врата, ставише нам на лица хладне револверске цеви, отеше нешто новца што је он имао, и нестадоше у мрклој ноћи. Мушкарчина искористи забуну, зграби ме преплашену, дрхтала сам од страха, коњака и од његовог мужевног тела, прибих се уз њега. Освојио ме је олош на брзака, нитков, лукави заводник, онда смо заспали загрљени“
,, Шта је било даље, да ли је гума замењена?“

,, Ујутру ме неко цимну за рамена, тај мој је стајао изнад нас и церио се, био је у загрљају са пешом. Није уклањао руку заводника са мога паса, напротив пиљио је у нас, ужагрио очима, и сво време прибијао пешу уз себе, као да има оргазам са мном“.

,, Да није све то од некога намештено?“

,, Све је могуће“, она слегну раменима. ,, Чим смо се вратили у Београд сам раскинула са њим, а свиђао ми се, чак сам била помало загрејана, мислила сам да сам најзад нашла правог човека“, већ је била скоро потрешена.

,, Да ли си поуздано видела да је се зближио са тим хомосексуалцом у Шпанији?“

,, Да, миловали су се, очи су им биле ужагрене, какав је он мушкарац да му други пред њим повали жену, он уместо да се разжалости или разбесни, ужива, свршава да види уз мене другог мушкарца“

,, Онда је он бисексулац, а ти то ниси раније открила?“ ,, Посумњала сам више пута, све док се у Шпанији нисам дефинитвно уверила.“

,,Ко су његови родитељи?“

,, Били су имућни банатски Мађари, племићи, одузели им комунисти млинове и фабрику, салаше, дворац на језеру, његовог оца послали у затвор на више година, као свашта брбља, уствари изговор да присвоје његову имовину, мајка му је била похотљива, ја мислим да је била добро ударена, остала рано без мужа, упуштала се очас у везе са другим мушкарцима. Причао ми је да је као мало дете, док је неки сусед Ласло био на његовој мајци, се играо између њихових голих ногу“

,,Јели тако?“,охрабрујем је, желим да откријем породичне корене посрнулог Лазара.

,, Лазарова мајка,Мађарица, бујна жена, раскошних облина, њена слабост су били мужевни горштаци Личани, Лазар ми је причао да је умела да шчепа међу заносне бутине снажног Ликоту, и да је увек имала обичај да понавља -Божији млинови мељу полако али сигурно.“

,,И Лазар све то посматрао?“

,, Да, када је мало поодрастао ужасно је патио, умела је понекад да шчепа његовог друга дечака и да га пред њим одвуче у кревет“

,, То је у њему убијало самопоуздање, мушкост?“ .

,, Када је имао петнаест година заљубио се у друга из разреда, били су у кратким панталонама, када год би им се додирнула колена и бутине, осетио би узбуђење које никад у животу није ни помишљао да тако слатко може бити“, поверио ми се.

,, Јели се та наклоност према дечацима у њему задржала?“

,, Не, после тога се заљубио у даљу рођаку, али кратко трајало. разочарао се у њу, све су жене курве је имао обичај да понавља.У војсци се зближио са војником плавим Јанезом, Словенцом, када су добијали изласке у град, ишли су у биоскоп држећи се за руке ко две сека персе“.

Гледао сам је тужан.

,,Шта нам је комунизам направио?“.опет ме изненади. знам из искуства да су комунисти нарочито прогонили Мађаре.

,, Певао је у бирцузу антикомунистичку песму на мађарском, осуде га на две године робије у Забели, и тамо се спанђавао са неким пешованима.“

,, У њему су несретне животне околности и мајка психопата убиле самопоуздање мушкарца, створиле потсвесни страх од жена, то бих ја назвао ескимски синдром, Еским уступа своју супругу госту у иглу.“

,, Познајем мужеве, старе и немоћне који су својим младим женама налазили љубавнике. Неки су се изживљавали да барем посматрају своју жену у туђем загрљају“, наставих разговор са њом.

,, Чувени француски вајар Салвадор Дали је доводио љубавника својој жени и уживао да кроз кључаоницу звирка“, Цакана се закикота скоро раскалашно

,, Чини ми се да је Лазар био сексуални мазохиста, болило га је, али и узбуђивало да те види како слатко флертујеш са другим мушкарцима?“

,, Да, да , управо то. Ипак, није то тако једноставно, болно ми је пребацивао понекада да сам била сувише фамилијарна и топла са неким мушкарцем кога је он довео. А што си га ти довео, питала бих га ? Ипак, он је наставио да их доводи“

Ја се борим за морални препород нације. У томе видим кључ спаса. Сада око себе видим људске духовне руине, живе духовне лешеве.

Узнемирен, запажам да и мене понекад понесе та загађена река мирења са судбином, а ја сам оптимиста, не дам се, не могу да издам себе. Ако ме захвати та матица, ако се поистоветим са неким другима посрнулима, више то не бих био ја. Био би то неки други човек. Без наде у будућност.

То би било духовно самоубиство. А оно је горе од физичког.
Највећа победа је над самим собом. али и најтежа. То увиђам у овим најтежим временима. одупирем се.

Сањао сам ове ноћи, у касним вечерњим сатима оно што ми се стварно десило са професорком, мајком мога школског друга из суседног разреда. Заносна Изабела ( име измењено) , професорка једне гимназије на периферији Београда, иза ње су у то време почињала поља високих зелених кукуруза, иако је постепено прелазила четрдесет година, када би се појавила у видокругу било кога мушкарца, не само да би се он окренуо за њом, него би пожелео да јој се одмах обрати, шта не би дао да буде са њом, барем да само мало поразговарају. Њу су потајно сневали не само зрели мушкарци, него и ђаци школски другови њеног сина. Открио сам у тим годинама да су средовечне жене интелектуалке за мене због нечега врло привлачне.

Трудио сам се да осећања дечака, виђена из данашње преспективе зрелог човека, потиснем као недостојна мојим садашњим годинама, и не само годинама, него и мојим стеченим поимањима морала и духовних вредности. Тада сам био млад. Младост лудост.
Али би таква сећања понекад навирала из потсвести, као на превару, из заседе, у сну. Тада бих се затечен нисам могао довољно одупрети, мада сам и тада схватао негде дубоко у успаваној подсвести, да у мени постоје кочнице.

Зар је могуће да у мени у овим годинама још има тога жара?

Из сладњикавог сна ме пробуди снажна звоњава телефона. Скочих узнемирен, неко звони у такве позне сате, мора да је нешто значајно? Не могу да се расаним, још сам у полусну

Чух весео Миличин глас:,, Цакана и ја смо смо ту у посети, у суседству у броју 72, ето нас за пар минута.“

Откуд баш сад, погледах на сат тек је било 24 часа , дакле није тако касно. Вратих се у стварност. Шта желе по ноћи? Откуд баш сада после овога сна о Изабели, кога се нисам ослободио? Мојим телом се као топла надолазећа летња плима ширила опуштеност.

Ипак, одбијам да себи признам да ме весели да оне дођу баш сада када се налазим у благој есктази од полусна, баш сада када сам у овоме младалачком расположењу?.

Напротив, потајно се радујем! Увек присутан Надзорник однекле из таме ме порази истином, као да ме посу кофом хладне воде: Ти то управо сневаш!

Отворих врата, уђоше без куцања, у стан унеше смех и раздраганост. Још са врата су се, смејале, кикотале су се загрљене, прислониле лица, држе сладострасно руке око паса једна другој, на моје запрепашћење почеше да се љубе. Зар је могуће, бисексуалке?

Помислих- биле успаљуше у суседству на некој теревенци? Шта је ово? Не могу да верујем својим очима и ушима, да ли ми се причињава?

Милица устаде, хоће да се поред мене испружи у моме широком француском лежају, пружи ми у пластичној чашици некакво сладуњаво вино, сили ме да попијем, гура у усне, не искапих до дна. Да није дрога?

Изненађења су наилазила једна за другим, као ударци валова у малу барку на пучини, да је дефинитивно потопе. Нисам ни спазио када се разголићене Милица и Цакана нађоше на слободном каучу са друге стране мога широког француског кревета, додирнуше ме испруженим ужареним рукама, као загрејане пећи. Пијане су обадве. Можда су и дрогиране?

Хормони људе праве робовима нагона. Да нисам у оваквом чудном расположењу бих се снажно и енергично супроставио, позвао бих их да се одмах обуку, и напусте стан. Овако, био сам затечен.

Нагнуше се једна преко друге, почеше да се љубе сочно, дуго, недалеко од моје главе су се укрштале њихове руке трљајући један другој брадавице дојки.

Био сам дубоко разочаран обадвема.

Ипак, ово је тренутак моје слабости, никад више нећу себи дозволити овако нешто? Опхрван сном и немоћи, уместо да окренем главу на другу страну, или да их натерам да се обуку, и одмах напуште стан, препуштао сам се необичним догађањима..

Спустише руке ниже, видех како једна другу драже, сетих се, Милица ми је једном казала да жене боље познају женско тело од мушкарца. Па онда жене су потсвесно склоне лезбејству?

Усправише се на колена, преда мном су сада биле две дражесне жене, набрекле груди су скоро додиривале моје лице, обухватале су се дрхтаво голим бутинама. Скоро у исто време повикаше:,, Моралисто, сад или никада?“

Питам се, шта би чинили сада да су на моме месту поједини моји познаници? Неки од њих иду у јавне куће, скупо плаћају? А ја сада са оваквим дражесним женама се овако понашам? Да ме они виде сви би ми сада казали:,, Срам те било, ниси мушко“.

Шта су ми то дале да попијем? Зар да се ја упуштам у овако нешто, ја који критикујем крах јавног морала и извитоперена понашања мушкараца и жена? Откуд ја у мојим годинама да будем овако занимљив и привлачан за такве младе жене? Шта је ово? Зар је могуће да се ово мени дешава? И то у мојим годинама?

Пробудили смо се у касне јутарње часове. Обе су биле припијене једна уз другу, као овчице у тору опседнутом вуковима. Нечујно промрмљаше у исто време:,, Да живимо у троје, ти нас разумеш, други мушкарци су одбојни и груби.“

Милица рече гласно:,, Нечастиви су свугде око нас.“ А Цакана доврши, као када кошаркаш закуца лопту у кош:,, Велки брат никад не дрема, увек је присутан.“
Милица као да прекорева:,, Тако су разбуцали Турску, гурнули султане и везире у оргије у хареме, замајали их, попили им виталне сокове, умртвили их.“

Цакана жели увек да буде оригинална:,, Вијагра“. Милица хоће да је оповргава:,, Да је само вијагра, црна магија“ Цакана једва дочека:,, Kаква црна магија, све иде невидљиво, en distance.“

Сетих се прича др. Петровића, личног Титовог психијатра: Тито је био потентан и после осамдесет године. др.Петровић је писао књиге о парапсихологији.

Маја 2008.године пели смо се од Жичаре на планину Бобију ( 1270 метара) изнад Љубовије, иако је пролеће, права је жега, група планинара београдског планинарског друштва Железничар се још при старту уполовила, остадоше да се одмарају у хладу борова. Неки су се стрмом литицом пењали бржим ходом, други би застајкивали, неколико планинара се скоро затрка низбрдо, одустају од успона, вруће је. Групица од неколико упорних, у којој су били Милица, Цакана и ја, настави, задихани избисмо на чистину, са пропланка пуче видик, у долини се вијугала зелена далека Дрина, планина Романија тамо далеко у Босни се уздиже небу. Сунце запекло.

Цакана се обрадова:,, Да се сунчам“, зачас обуче иза дрвета костим, да изложи своје тело
сунцу. После пола сата предаха кретосмо узбрдо.

Цакана се узнемирена окрете Милици:,, Нешто ме сврби “, задиже сукњу и показа , изнад гаћица се нешто зацрвенело. Милица одмах повика:,, Ујео те крпељ!“

Цакана присебна, није се чак ни уплашила, ипак због нечега поче да се понаша необично. Цело време држи задигнуту сукњу и свугде около показује ујед.

,, Мора да овде има неки лекар или болничар?“, прозбори средовечан планинар показујући на
викендице изнад шуме. Ако нема морамо се вратити у Дом здравља у Љубовији.“.

Цакана показа руком на викендице, из места крену брзо, ми за њом, сва узбућена је цело време држала издигнуту сукњу изнад паса и свима заредом показивала руком на место где је се видео крпељ заривен дубоко у кожу доњег дела стомака, баш изнад горњег руба гаћица.

У брзом ходу банусмо пред викендицу, тамо затекосмо неколико средовечних мушкараца и
жена опуштено су уз мезе и ракијицу ћаскали у планинском спокоју плавичастих висова и мириса борова .

Цакана узбуђена и сва зацрвенела стаде пред њих и задиже високо сукњу:,, Ујео ме крпељ малопре?.“

Присутни викендаши загаламише сви у глас. Један јој приђе, загледа, па узвикну весело:,, Мене
је десет пута ујео крпељ, увек сам га извадио гасом!.“

Цакана седе на понуђену столицу, “врач“ брже боље одјури у собу да нађе гас. Појави
се са великом лампом на гас у рукама, држи повећи пакет вате. Седе поред Цакане, око ње се
окупише сви присутни мушкарци, да јој гасом ваде крпеља .

Милица се успротиви:,, Шта ако га прекинете на пола, ако му се разлије садржина , може добити лајмску болест?“.
Цакана ћутећи без речи седи на столици са задигнутом сукњом, севају јој голе бутине и доњи део
стомака.,, Само ти седи на столици, опусти стомак, да намажем гасом“, приближи се Цакани
препланула средовечна мушкарчина, Цакана се послушно предаде.

Милица настави:,,Најбоље је да идемо у Љубовију, у Дом здравља, тамо смо колима за пола сата , има ли неко овде кола?“

Средовечна обојена плавуша, зелених очију, неодр еђених година се умеша:,, Одвешћу је
мојим колима.“

Цакана одмахну руком. Као да хоће да јој каже: Сачекај да видимо шта ће ови урадити са гасом? .

Око Цакане се окупи “ конзилијум“ препланулих горштака, наднели се над њом као хирурзи
над пацијентом за време операције слпог црева. Један узвикује бесно: мажи овде гасом, други се
надовезује: дај ми још фате. Пљуште савети: да јој намажемо стомак, бутине, ноге. Неко узвикну весело: да јој прегледам цело тело, да нема крпеља још понегде?.

Свуци јој грудњак, уме крпељ да се зарије у брадавицу дојке, лукаво се зацери постарија жена

Цакана се цело време кикотала, скоро да је вриштала од смеха.

Окретоше је на бок, па на стомак, испипаше је са свих страна.

А крпељ не излази.

,, Доста!“ узвикну обојена плавуша, зграби Цакану за руку, подиже је, и поведе, позва Милицу и мене у кола, па право у Дом здравља у Љубовији.

Пре него што смо кренули приђе нам она постарија жена и затражи од Цакане број њеног
мобилног. Она јој даде.,, Цакана, када се вратите у Београд, зваћу вас, имам нешто за вас, што
ви волите, што обожавате?.“

Чекаоница Дома здравља је била празна, уведосмо Цакану у ординацију, она леже на болнички
сто, болничарка јој загледа стомак, узе пинцету, и позва лекарку из суседне собе.
Лекарка се појави журно на вратима, узе од болничарке пинцету. ,, Крпељ је прекинут на
пола“. Ипак, након петнаестак минута је делове крпеља пинцетом и ножићем извадила.

Све ово што ћу даље испричати сам сазнао касније од Милице. Она жена са Бобије која је онда добила број Цаканиног мобилног телефона, је недавно позвала.,, Замисли, позвала Цакану у стан, знаш шта јој је казала-мој унук чеснаестогодишњак, медењак над медењацима, а стидљив са девојкама, дај Цакана мало га охрабри, мунула обешењачки Цакану у слабину.

Унук се појави на вратима, Цакана ми се поверила: Анђео над анђелима, сладак, медењак каквог нисам видела. Цакана задовољљна одмах прихвати :,, Даваћу му часове, “.

Цакана је све ово испричала Милици до најситнијих детаља. ,,У Америци када бела жена спава са Црнцем огаде јој се сви белци, после овога дечка, за мене постоје само дечаци“.

,, И шта је сада?“

Милица настави:,, Испоставило се да овај дечак кришом узима дрогу, ухапсили га, у болници је
на лечењу од зависности од дроге, дође полиција по Цакану у стан, западе у гадне
неприлике. Шта ви имате са старијим малолетником, инсистирају полицајци?.

Не лези враже, спопадне је онда отац тог несретног дечака, сазна његова љубоморна жена и изудара Цакану.

Зазвоне на њена врата другови дечака, хоће да је силују, све знају шта је радила са њиховим стидљивим другом, улетело неколико њих, драли су се. курво, када можеш са њим можеш и са нама?“

Цакану сам опет сусрео случајно, овога пута, у Етнографском музеју Србије недалеко од Студентског трга.

Опет? Откуд такве случајности? Београд није градић, него милионска метропола. Има људи које нисам видео деценијама?

Док сам разговарао са Сашом Срећковићем , кустосом овога музеја, приђе нам са леђа млађа љупка црнка.У први мах се тргосмо обадвојица, сви се ми осећамо помало нелагодно када нам неко прилази са леђа, када чујемо иза нас у ходу упорни бат обуће и дахтање непознате особе?. Као да нас неко прати, као да прети? Свашта се дешава у ово лудо време сачекуша, отимачина, насиља на улицама.

Сви се плаше од свих такорећи? Неки дан ми у Кнез Михајловој улици неко приђе са леђа , зачух љутите речи, пред мене крочи драги пријатељ Марко, сав насмејан. Због нечега се уживио у улогу неке тајанствене и моћне особе? Да ме тргне? Драги пријатељ, и далеки рођак Панто Савић из Љубовије, ме неколико пута истински преплашио, јавио ми се телефоном, изменио глас:,, Овде полиција, будите код куће“.

Неки би казали: генерализована параноја.

Прва нелагодност нестаде као руком однета, када се пред нама иза наших леђа појави
насмејано лице Цакане, црна коса јој уоквирила зелене очи,.као дивљи цветови што се обавију око
језерцета на пропланку. Одмах стаде љупко испред нас, истури витко тело, кикотала се победнички, као да хоће да нам саопшти да је хтела намерно да нас мало уплаши, да каже Ба!.

У магновењу је осмотрих, ликовала је, увиђа да нас је мало истресирала.

Цакана се истури испред нас, расприча се.

Цакана нагло прекиде разговор утроје:,, Дођи овамо устрану, имам да ти испричам нешто занимљиво“, скоро да ме повуче за ревер сакоа..У лаганом ходу се упутисмо ка излазу зграде, Цакана показа руком на улаз у Пионирски парк. седосмо на прву слободну клупу у хладовини, око наших ногу залепршаше крилцима раздрагани голубови.

Цакана седе, прекрсти скоро до препона разнажене ноге :,, Ова моја Милица је велика замлата. Одвела ме на неку промоцију, спопала ме : Хајде, бесплатни ваучери за Соко бању, одемо тамо на
спрату у зграду поред Дома омладине, заиста добисмо бесплатан ваучер за две особе , превоз и
смештај за десет дана у Соко бањи. Кад не лези враже, нема Милице да дође на аутобус, вришти у слушалицу мобилног-Не могу да дођем, промаја залупила врата, не могу да закључам“.

Док говори фиксира ме погледом као хипнотизер.Запали дугачку цигарету GITANES, стави је театрално у уста, као што деца Снешку Белићу забоду шаргарепу уместо носа. Напућила усне у моме правцу, као да је љута, као да то чини некоме у инат. Ухвати ме за руку снажно, осетих дрхтаву енергију бујне жене:,, Дођем ти ја у Соко бању, дивота. Знаш то ти је Јужна пруга, мештани брзају кад говоре, ко Нишлије, али се не гађају са падежима. Знаш, они доле са југа су ти велике мераклије“.

Цакана се расприча :,, Банух на врата апартмана, рајска вила у шуми, примише ме муж и жена, средовечни, смеју се стално. Одведе ме власник до собе на спрату, иде полако, имао инфаркт, соба прекрасна, два поширока кревета, тераса, пуца поглед на целу бању, показа ми кухињу и купатило. Онда ми рече:,, Све је ваше, а купатило и кухињу делите са гостима када дођу, сутра долазе
једни.“

Опет се лати цигарете, замешкољи се на клупи, као кока на гнезду, згрчи се:,, Морам до тоалета,
бешика, када наиђе не могу да се уздржим, гаћице се оквасе “, устаде и одјури ка јавном тоалету
при дну парка. Зачас се нађе опет на клупи поред мене:,, Шта је ово са бешиком, нарочито навали када улазим у стан, разговарала сам са другима, и они запажају да се и њима нагло појављује нагон за мокрењем при уласку у стан?“

Да ли се шали? И ја окренух на шалу:,, То са сфинктерима, мокрењем и надимањем стомака, ми је
причала чувена америчка дива у Дубровнику на мој двадесетдруги рођендан , још давно, врло давно, 20 јула 1958 године, , она протестант, а била у љубавној вези са католиком чувеним глумцом Френком
Синатром, дословце ми је казала: Наш секс се буквално одвијао између кревета и тоалета“.

Изненадих се Цаканином реакцијом на ове моје речи, јер она поскочи као да је од гуме, истури
груди испред мојих очију, дојке су јој трепериле, десну ногу стави изазовно на наслон клупе поред мене :,, Ама друго је та чувена америчка глумица, и чувени Френк Синатра, а друго сам ја, ко сам ја да
се Велики брат изживљава тако са мном?. Када, хвала драгом Богу понекад сретнем неког привлачног
средовечњака, и кад легнемо у кревет, почињала би увек иста представа.Таман да се све деси како
треба, он почне да јури у тоалет, таман да му се, да простиш, она ствар дигне, наједном спласне,
постане ко у малог детета, јури у тоалет белог лица, љут ко рис. Када се смири некако, она
ствар спремна да дође где треба, наједном сад мене спопаде пошаст, надува ми се стомак, стврдну
се ко дулек, почну несносни грчеви?“.

Била је очајна. Гледала ме је унезверено:,, Квалитетан секс је доступан само Великом брату
и и његовој братији.“

Зграби цигарету, узе упаљач и поново је провокативно стави у уста:,, Не дам се ја, умем ја да
зајебем невидљивог -agent prpovotaeurа-зграбим оном ону ствар међу ногу, некако је укрутим , умем и да је грицнем, победим тако нечастивог. Знаш, ја то радим да њему угодим, али и ја понекад имам оргазам“ .

Настави:,, На то ми се жалиле моје пријатељице, исто им се дешава, нема нашем народу доброг
секса, резервисан је за оне владарске, а нама пипкање и пуши курац. Наше жене одбојкашице,
handbal, рукометашице, руком, језиком, мушкарчине кошаркаши, људине ватерполисти, ко од брега одваљени, а све саме ландарапишоре, све нека одличја иза којих се крију крваве зајебане поруке. А Новак ( Ђоковић) првак света у пенису ( Није казала тенису, него пенису).Све иде невидљиво, en distance“

Гледао сам испред себе, учини ми се да се клупа мало уздрма. Окретох јој се, она се благо дрмусала
у ритму нишлијске познате песме, певушила је ужагреним очима:,, Нишка бања топла вода, за
Нишлије права згода, Нишку бању сијалице красе, дању горе а ноћу се гасе.“

Окрете ми се:,, Словени су болесници Европе, крпе одувек, замлате, словенске жене збрза ко год стигне, само задигне сукњу “. Засузи:,, Ко нам је све ово закувао проклет био занавек!“

Познајем Цакану одавно, несретна породица, трновита прошлост, сурово окружење су
оставили дубоке уједе и ране на психи заносне жене, али она се упркос свега не да, бори се. Њена
психа је пуна незараслих рана.

Прекидох је:,, Настави, шта се то десило у Соко бањи?“

“А да, добро си ме потсетио, заборавих шта сам почела, нешто све чешће заборављам, соба прекрасна, све дивно, одем ујутру, вратим се увече, знаш, да мало изађем у живот“

Застаде, запали цигарету нервозно:,, Следећи дан увече када се вратих видех неко претурао
по фрижидеру, у купатилу спазих нечије две четкице за зубе, прибор за бријање. сетих се да су
дошли нови гости, дакле мушкарци, који са мном деле купатило и кухињу. Шта могу, тако је
договорено “

Промешкољи се премештајући цигарету зубима:,,Ујутру устанем да скувам кафу, утом
се из купатила појави у купаћим гаћицама Он, сав преплануо, висок витак мишићав човек,
има подоста година, али изгледа младалачки. Знаш, мој тип, моја слабост.“

,, Откуд то?“

“ Пристала сам да делим нуз просторије, шта сам тражила то сам добила, награјисала сам ко жути“
рече- А хтела је да употреби другу реч, ипак се уздржала.

,,Невероватно, то је био Он, срела сам га још зимус на излету планинара “Победе“ на Рудник,
измењали смо тада неколико речи, не можеш ни замислити нити поверовати, он је мој стопостотни тип,
згодан, интелигентан, духовит, успешан, каже да је слободан, даде ми број телефона, нигде не могу
да га нађем, сањала сам га ноћима, излуђује ме у сну до лудила, Велики брат ми га убацује у снове
сумњив ми је он, али кад је бал нек је бал, за једну ноћ лудила ћу дати цео живот“.

Какав обрт, помислих?.

Она као да чита моје мисли, настави своју љубавну исповест, цело време сладострасно стежући
шакама своје дојке и добујући прстима по израженим бутинама:,, Појави се он изненада кроз побочна врата, иде да се обрије у нашем заједничком купатилу. Погледасмо се, препознасмо се, али то не спомињемо, он кратко додаде:,, Комшинице, долазим на кафу, само да се обучем.“

Васцели дан смо били заједно, у базену ме обухвати око струка, увече смо играли на тераси хотела, држао ме за руку, загрлио, неколико пута ме пољубио, врућ ко фуруна. Знала сам да долази ноћ Страшног суда, Армагедон. Шта је направио од мене? Сва сам била убљизгана, љигава, мокра. Отишао је у његову собу тек око четири ујутру. Пробудили смо се у дванаест следећег дана. Постадох друга жена, у мени све мирно, опуштено.Али нешто ме тишти, зебњива сам шта ће бити даље..Знам да Сатана не спава, да стално кује нове замке“

Настаде нови заплет. Она га објасни:,, Са њим у соби сличан млађи човек, привлачан, изразито
црномањаст, прави гараган, ама и он згодан, али овај мој ми се ипак више свиђа. Следећи дан нам се тај његов црнпурасти другар прикачи, где год макнемо ми, и он са нама, неколико пута ми додирнуо руку, па слабину, окрзну руком моје груди, штрецнух се, мутно ме гледа ко хипнотизер, гадан неки тип, тајанствен, Црна магија“.

Уздахну чежњиво и сетно, па настави:,, Напили ме у хотелу, свира музика, све се ори, дођох у собу мортус пијана, не палим сијалицу, легох гола у кревет, задремах, знам сигурно да ће сада доћи?

Он се увуче поред мене, као велика змија анаконда, одмах ме ухвати за сису, притиснух његову руку на брадавице, он гурну његове бутине међу моје, сва сам била оквашена, нађе се на мени, осетих сва ван себе да је продро у мене. Поче помамно да ме љуби у уста. Знала сам да сам готова, да ћу надрљати ко жути. Месец обасја собу, згранух се, нисам била у наручју Мога, него његовог другара гарагана. Тргнух се: Шта да радим? Ништа не могу учинити, и овоме мангупу црном ко ноћ сам се подала од срца, јој када забургија у срце ме дирне, оћу да завриштим,оћу да га одгурнем, али срце ми нареди да га још више прибијем уз себе, ћутим и правим се луда, кад је бал нек је бал. Наједном осетих иза мојих леђа њега, онога правог. Шта је сад ово? Утроје? Онај његов се нађе на мени, а овај мој ми гурну ону његову укрућену оклагију у уста, имала сам оргазме једне за другим, да ли од Мога или од његовог друга, тако нешто нисам никада у животу доживела. заспим, пробудих се ујутру нигде никога ја сама.“

Посматрао сам је сажаљиво. Наивна Цакана је пала у раље моралног растројства. Није у стању да се отргне.

Да има праву љубав не би не само тако причале, не би се тако ни понашала. Неизживљена је. Знам зашто?

Она сама то препознаје: “ Велики брат“.би се увек као правдала?

,, Шта је било даље?“

Видим ја њих ујутру у базену са две девојке, сељачке профукњаче, дођоше увече са њима ,
улетеше бучно, распојасани сви четворо у моју собу, донели широке душеке, полегаше голи на
њих на поду. Спопадоше ме да им се придружим. Никако, нипошто, онај његов гараган ме ухвати за руку, уврну је каже ми: Шта се фемишеш ко моравска снаша?`, тргну да ме обори на под. развали ми јаку шамарчину, вриснух, отех се из његовн руку и полугола јурнух низ степенице, налетох окрвављеног носа право на власника куће и његову жену. Испричах им све, неће да зову полицију, окренух мобилни, позвах их, дођоше одмах, рекох им шта се десило. Уђоше у собу и доведоше сво четворо. Онај мој каже полицајцима: она то воли, спавала је у исто време и са мном и са мојим другаром. Морала сам да признам полицајцима, објасних како се то десило, они ме погледаше испод ока: А ти сада не желиш са њима? Да, рекох им. Пођите са нама, наћи ћемо ти други смештај. Тако се спасох, ухватих први аугобус за Београд“

,,Не смеш се зближвати са онима које не познајеш довољно?“.. Ово сам јој казао иако сам знао да моја порука иде у ветар. Навике су у питању. што дикла то навикла. Она је и наивна, али не зато што је глупа, не, она је интелигтентна, у питању је њена оштећена психа.

Пре него што смо се растали, сазнах од ње занимљив детаљ о Иви Андрићу и њено мишљење о њему: ,,
Иво Андрић је за време Другог светског рата боравио понекад у Соко бањи да на миру пише
роман На Дрини ћуприја, сазнах то од власника мога смештаја: Иво Андрић је казао тада-Соко бања Соко град, дођеш стар одеш млад“.,,Како га није срамота он вајни спски великан, а за време Другог светског рата рата лагодно живи“, слегну Цакана раменима..

Пролазили су дани, недеље, месеци, нема Цакане.

Милица ме назва на мој фиксни телефон:,, Цакана нестала.“ ,, Како то?“? запитах је.“ Има двадесетак дана ми се није јавила, било ми је чудно, позовем заједничке познанице, нико ништа није чуо од ње, нити о њој. Одем до њеног новог стана, била полиција, Цакана је нестала без трага и гласа, издата је потерница, свугде је траже .“.

Не могу да поверујем да би Цакана била у стању да скочи са моста, или да изврши самоубиство.
Истина је да је њена животна судбина несретна ,да је стално шибају опоре неприлике, али она
није таква особа да све то узима на трагичан начин, у свему налази неку забавну страну.

Шта је онда са њом?

Да није у болници, помислих? Или се уклонила у манастир? Па тамо би је полиција пронашла. Напустила земљу у потрази за послом? Никад тако нешто није ни помишљала. Да није упала у неки шахт у , рупу? Да је нису заврбовали секташи? Или је киднаповали чергари?

Или се негде због нечега скрива? Зашто?

Добих, поруку од Милице на мобилни:,, Вратила сам се из Сри Ланке, видимо се сутра“

Сутрадан смо се нашли на Земунском кеју. Милица је препланула и освежена, одморила се
и спремна да свом снагом опет заплива у живот у Београду. Она већ сада прави планове, да идемо редовно на Авалу, убрзо ће доћи топли дани, Ада, купање. ,,Летос обавезно на Дрину“, подиже кажипрстс као да ми прети. Милица обожава Дрину. Неће да прича о боравку у егзотичној Сри Ланки, али видим по њеном свежом тену и затегнутим цртама лица, да је се тамо заиста опоравила и одморила. Са ким је тамо била, где је боравила, колико је све то коштало, не говори, нити је ја запиткујем.

Окрете ми се:,,Вратила се Цакана, била сам синоћ са њом“.

Не могу да верујем?.Где је била, како је сада?`

Сазнао сам нову необичну животну причу несретне Цакане.

Зауставио се такси пред Цаканом на врху Авале, недалеко од Торња, нема света около, отворише се врата, обрати јој се мужеван мушкарац:,, Како да стигнемо до Чарапићевог бреста?“ Машина је брундала, Цакана показа ушима да не чује. Онај што јој се обраћао искочи из таксија, да јој нешто каже, у трену се створи и други, зграбише је као врећу, угураше у возило на задње седиште, поред ње седе један од њих. Нагло отргну браду, пред њом је био сав насмејан уредно обријан онај што јој се тако свиђа, што га је срела у заједничком апартману у Соко бањи.

Цакана поче да јауче:,, У помоћ!“`, он је снажним ударцем у лице обори на седиште, држи у руци крпу, хоће да је угура у њена уста. Она свом снагом одгурну руку и и ван себе од страха завапи:,, Имам кијавицу, дишем на уста, ако ми ставите крпу у уста угушићу се.“

,, Не вришти“,повика насилник, и седе мирно поред ње. ,,Смири се, идемо на сигурно место“ .

Цакана од тада губи памћење, пробудила се негде , само возило једнолично брунда, промичу куће, виде натписе на мађарском језику. Схватила је да су је успавали спрејом, да је вероватно у Мађарској, како је тамо дошла преко границе не зна. Почела је да схвата да се налази у рукама опасних криминалаца повезаних са страним царинициа и полицијом. Можда је у рукама трговаца белим робљем?

,, А пробудила се маца` насмешио јој се онај њен.

,, Где ме водите?“` завриштала је .

Он се насмеши заводнички, загрли је, онда је ударио песницом снажно у лице. пала је на седиште.

Пробудила се у некој кући. Рекоше јој да не сме ни да писне, ако се реч чује ,убиће је. Опет је уследио снажан ударац у лице. Пробудила се у колима која су негде јурила, мењале су се зграде, бензинске пумпе, препознала је италијански, па француски језик. Наједном у мрклој ноћи пројури осветљен пано, прочита шпански ..

Извели су је по мрклој ноћи у стан на тргу, около су биле катедрале и старе зграде. Онај њен је
проговорио са неким шпански, спомињали су евре.

Остаде сама.

Уђе макро, осредњег раста, црн као ноћ, сав намрштен, суров, сав спечен у људско зло, прво је добила ударце, затим је бацио на под, силовао и тукао.

Цакана је плакала и патила.

Постала проститутка.Често су је силовали. У једној повећаој соби је опслуживала пацијенте. Морала је пристати на секс без кондома, ако је потрошач то желео. Многи желе секс током менструације. Батине су постале редовне. На дан када је морала да “ради” са тридесет посетилаца, макро је узимао укупну дневну зараду од 2.500 до 3.000 евра.

Неки тајанствен човек у црној одори, проницљивог погледа, дође једног дана изнад њеног кревета, био је другачији од свих других, обрати јој се на нашем језику, али са далматинским нагласком:,, Доста си се патила, Света Дјева Богородица те је помиловала, Sainte vierge gratiffie ceux qu` elle fait souffrir “ ( Света Богородица награђује оне које подвргава патњама) , проговорио је на француском.

Испратио је човек у црном, држао је руке прекрштену на грудима, благог, али строгог лица уместо поздрава рече кратко : ,,Бог!“

Она је уз његову помоћ некако успела да побегне из Шпаније, преко Словеније, возом до Хрватске. Без пасоша.

Цакана сматра да је то казна Великог брата. Али не зна зашто је прогоне?

Ћутао сам, немам ништа да кажем.

,, Цакана је одлучила да се замонаши“, погледа ме значајно Милица.

 

Milan Drašković

 

T O  S E  Z O V E  L J U B A V

Čekam te vekovima
Na raskršću dimenzija
Između Nigdine i Onirije
Peva mi Prodavačica ljubičica
Zavodi me Barbarela
Preklinje Bosonoga kontesa
Sve ih odbijam
Kao poslednja budala ili kao kralj
Ja čekam tebe Nađa

 

 

 

N A  P R E S T O L U

Čekaju mistični prenumeranti zanosa
Zatvoreni u vremenskoj kapsuli
Oplemenjeni osmozom Onirije
A oklevetani besom himere
Dok se Bratstvo ukrštenih sudbina
Poziva na Noć uzdizanja
U prepletu dimenzija
Izvan svih predrasuda
Kad je na prestolu Nađa

 

 

 

B E Z   P R E S E D A N A

Zabrinuti pogled Demijurga
Na Lavirint ukrštenih sudbina
Govori više od proglasa
Etike zemlje Onirije
Jer svašta je moguće
Kad uzdrhte dimenzije
A ovo se sprečiti mora
Taj susret bez presedana
Nađe i Maldorora

 

 

 

Z V E Z D A   V O D I L J A

Probuđen tihim zvukom
Gospe od šapata
Hitam niz Aleju uzdaha
Do Perona ukrštenih sudbina
U poslednji voz za Oniriju
Gde kroz predele nadrealnog smisla
Niti tka zvezda vodilja
Sve do stanice susreta
Na kojoj – verujem – čeka Nađa

 

 

 

D E U S   E X   M A C H I N A

Pokatkad naiđe beznađe
Sve se smuti i pomuti
Sutra se nasmeši ponoru
U nemom kriku grimiza
Sjuri se kaskada jada
Tada kao deus ex machina dođe
Ta divna nadrealna žena
I pre no što svoje izgovori ime
Slutim da zove se Nađa

 

 

 

Z N A K   Z E L E N O G

Zovu nas dubine Onirije
Trenuci pre plovidbe
Taj čar neizvesnosti
Zelene vode zaliva
Zanosni zov sirena
To je znak zelene zagonetke
Dok venu zumbuli
I dok zver spava u nama
Nasmeši se Nađa

 

 

 

U   D A N U

Vreme se mreška i smeška
U danu kada pilot Džoni Hazard
Nestaje u džungli Burme
Ljubavi se uvijaju kao opruge
Usne su suve od čekanja
Snegovi naviru u gradove
Pustinje tonu u nadi
A letnjikovac spremno čeka
Da naiđe Nađa

 

 

 

N A J A V A

Invazija stidljivih ptica
U neka purpurna popodneva
Kad pospana Onirija drema
Sprema se parodija oblika
A građevina od nemih oblaka
Čeka na stanare daljina
Dok na Trgu ukrštenih sudbina
Zvuk visokih potpetica
Najavljuje Nađu

 

 

 

N I Š T A   N I J E   K A O   P R E

Dan kada se Zemlja zaustavila
A vreme pomahnitalo
Dan kad u Oniriju
Stiže Kapetan Praznina
Više ništa nije kao pre
Predanja najavljuju Mesiju
Veče je prepuno nagoveštaja
Dok u Kazinu ukrštenih sudbina
Žetone nehajno menja Nađa

 

 

 

U   S L A V U   S .

U taj poslednji dan
Sunčanog Afroditinog meseca
Te krvavocrvene čulne usne
Što ih pući nestvarna Vera Pim
Dok se usamljena i zamišljena šeta
Tamnom ivicom Marsovog polja
Kao da prizivaju susret
Te nemirne usne što čeznu
Da ih – bar jednom – poljubi Nađa

 

 

 

R I T U A L

Tajni okultni ritual
U mistični ponoćni čas
Kad zatrepere dimenzije
A prikaze se skamene
U očekivanju inicijacije
Zastanu čak i haotične himere
A pogled Demijurga pada na
Portal ukrštenih sudbina
Pred kojim stoji Nađa

 

 

 

N A   K R A J U   P U T A

Ručak sa ambasadorom Onirije
Uz njegovo pitanje o tebi
Na ulici me srete Kapetan Praznina
Naravno da je pitao za tebe
Vešto skrenuh na druge teme
Nešto se čuva samo za sebe
Oaza me čeka na kraju puta
Konačno sami – nas dvoje
Ugasi svetlo Nađa

 

 

Živko Prodanović

(Ulančani aforizmi)

Ah, ta djeca

Ima otac trojicu sinova. Jedan je korumpirani gradonačelnik, drugi potkupljeni zastupnik, a i treći je očev ponos.
Ima otac trojicu sinova. Jedan je lažljivac, drugi opsjenar, a i treći je političar.
Ima otac trojicu sinova – jedan je mafijaš, drugi korupcionaš, a i treći se vozi u skupocjenom mercedesu.
Ima otac trojicu sinova – jedan je neradnik, drugi je lijenčina, a i trećem teče nezaslužena plaća u ministarstvu.
Ima otac trojicu sinova. Jedan je pljačkaš starica, drugi je pokvaren do srži, a i treći je veliki vjernik.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio financijski mag, drugi poduzetnički genije, a i treći će završiti u zatvoru.
Imao je otac trojicu sinova. Jedan je bio kamatar, drugi sudac, a ni treći nije mogao pojasniti porijeklo svoje imovine.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio kamatar, drugi švercer duhana, a i trećeg je štitila policija.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio lopuža, drugi gad, a i treći je bio velik donator župne crkve.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio lupež nad lupežima, drugi je bio nitkov nad nitkovima, a i treći je bio vjernik nad vjernicima.
Imao otac trojicu sinova. Jedan je bio političar, drugi bankar, a i treći je lice s potjernice.

 

 

Molitva C

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da mi zavidi jer se On nema kome moliti.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da ne daje kredite bez garancije.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nisi ti za nju, a molitva tu ništa ne pomaže.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ti bi na kraju i meni uzeo moj posao.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: To o nekakvim poštenim suđenjima pričaj nekom drugom, a ne meni.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zbog takvih kao što si ti moj oprost sve je više na lošem glasu.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Zar ti zaista misliš da ja televizore popravljam besplatno?
Molio sam se cijelu večer, ali bez rezultata. Nitko me nije upozorio da je On na godišnjem odmoru.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Stari, daj skrati, žurim na takmu.

 

 

Freudov kutak C

Freudov kutak – a što da radim kada je moje drugo ja jače od mene.
Freudov kutak – ako je čovjek ateist, a njegovo drugo ja vjernik onda ni liječniku neće biti sve jasno.
Freudov kutak – doktore, bez svojeg drugog ja nikada ja ne bih došao do vas.
Freudov kutak – doktore, ne očekujte nešto posebno od mojeg drugog ja. Voli zabušavati.
Freudov kutak – doktore, pomozite, sve teže dolazim do lijepih snova.
Freudov kutak – doktore, sve je meni jasno, ali objasnite ako možete, mojem drugom ja što to ja radim na psihijatriji.
Freudov kutak – doktore, vaše sumnje u moju veličinu vrlo su mi sumnjive.
Freudov kutak – liječnici su zaključili da sam sišao s uma i da me treba liječiti. Nije li to uvod u jednoumlje.
Freudov kutak – nisam ja kriv što vam moje drugo ja ne želi odgovarati na vaša pitanja.

 

 

Komedija života C

Komedija života – bez obzira na pozitivne okolnosti on nema negativne namjere.
Komedija života – iako je političar s njim se može tu i tamo normalno popričati.
Komedija života – iako je siromašan nije nimalo bezazlen.
Komedija života – nemojte mu nositi cvijeće na grob. Znate i sami da je alergičan na pelud.
Komedija života – njihovu ljubav mogla je rastaviti samo smrt. I eto ona je na Mirogoju, a on u Lepoglavi.
Komedija života – odnio je sa sobom najljepše godine zajedničkog života. One manje lijepe i ružne ostavio je njoj.
Komedija života – on može skinuti žensku samo ako uključi grijanje na maksimalno.
Komedija života – svima je oprostio ono što im je napakostio.
Komedija života – sve do svoje prerane smrti on je zdušno radio na svojoj besmrtnosti.

 

 

Stara pjesma

Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si loše našminkani cvijet, sutra olinjala ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si jebeni cvijet, sutra odbačena ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život priža, danas si mafijin cvijet, sutra izrešetana ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti veza pruža, danas si ministarski cvijet, sutra prezrena ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si nezaposleni cvijet, sutra živčano rastrojena ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si pesimističan cvijet, sutra depresivna ruža.
Stara pjesma –uzmi sve što ti život pruža, danas si potrošački cvijet, sutra prezadužena ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si raspjevani cvijet, sutra promukla ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si seksi cvijet, sutra razjebana ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si svačiji cvijet, sutra ničija ruža.
Stara pjesma – uzmi sve što ti život pruža, danas si šefov cvijet, sutra nezaposlena ruža.

 

 

Ljudska komedija D

Ljudska komedija – efikasan je kao nečovjek.
Ljudska komedija – htjela je biti sramežljiva, ali neznajući kuda to vodi, odustala je.
Ljudska komedija – i bez promjene spola on je jedna obična kurva. Kurva od čovjeka.
Ljudska komedija – nije on pošten, on je samo oprezan.
Ljudska komedija – on je njena najdraža financijska afera.
Ljudska komedija –ona je lajača općedvorišnog značaja.
Ljudska komedija – svoje veliko neznanje on ponosno prenosi na svoju djecu.
Ljudska komedija –tvrdoglav je poput čovjeka.
Ljudska komedija – uhvaćen je u ulizivanju boljoj budućnosti.
Ljudska komedija – zviznuo se po glavi. Prema neprijatelju ne treba imati obzira.
Ljudska komedija – život mu je bio vrlo težak, ali ga je dokrajčila laka smrt.

 

 

Sudska komedija C

Sudska komedija – …a o korupciji se ne uči na fakultetu, nego na sudu. Iza zatvorenih vratiju.
Sudska komedija – da je znao da je pravda tako skupa ukrao bi on više.
Sudska komedija – kuda baš nama da sudi taj sudac koji ne prima mito.
Sudska komedija – odmah je priznao svoju krivicu. U četiri oka.
Sudska komedija – on je nepravomoćno u pravu.
Sudska komedija – on je s njom imao nepravomoćni spolni odnos.
Sudska komedija – ovo je vrlo zamršen slučaj. I jedna i druga strana nudi isti iznos.
Sudska komedija – priznao je svoju krivicu. S osmijehom na licu i kuvertom u ruci.
Sudska komedija – prva kuverta zaborava nema.

 

 

Molitva D

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: A koliko puta sam ti rekao da uplatiš taj listić.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Daj ostavi nešto i za sutra.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Drži se bitnog.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ima ona i boljih ponuda.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Pričekaj, prvo bih htio pitati onog Freuda.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Stari moj, zar ti zaista vjeruješ u sve te bajke o meni?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Što se ti više moliš, to te ja manje razumijem.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Što to točno podrazumijevaš pod pola-pola.
Molio sam se cijelu večer, ali nitko nije susjedima začepio usta.

 

 

Komedija života D

Komedija života – bez obzira na odvratno vrijeme on je ostao kod kuće.
Komedija života – iako je imao najbolje preporuke odlučio je propasti i bez njih.
Komedija života – iako je siromašan on još uvijek može oprostiti.
Komedija života – iako to nikome ne odgovara on inzistira na odgovornosti.
Komedija života – iako je imao najbolje preporuke uspio je i sam postići nešto u životu.
Komedija života – iako stalno pada na vozačkom ispitu on i dalje ne zna voziti auto.
Komedija života – nosila je crninu još dugo nakon korote. Kada joj tako dobro stoji.
Komedija života – premda je potpuno osiromašio on još uvijek izlazi na izbore.
Komedija života – postao je tako popularan da bi ga svaka ludnica rado primila kao svojeg pacijenta.
Komedija života – dok su prebrojavali glasove on je ostao bez glasa.

 

 

Kopači jama

Tko pod bludnima jamu kopa sam u bludnu jamu pada.
Tko pod krivima jamu kopa sam u krivu jamu pada.
Tko pod prokletima jamu kopa sam u prokletu jamu pada.
Tko pod propalima jamu kopa sam u propalu jamu pada.
Tko pod ludima jamu kopa sam u ludu jamu pada.
Tko pod ljigavima jamu kopa sam u ljigavu jamu pada.
Tko pod ograničenima jamu kopa sam u ograničenu jamu pada.
Tko pod okuženima jamu kopa sam u okuženu jamu pada.
Tko pod zlogukim jamu kopa sam u zloguku jamu pada.
Tko pod zluradima jamu kopa sam u zluradu jamu pada.
Tko pod važnima jamu kopa sam u važnu jamu pada.

 

 

Ljudska komedija E

Ljudska komedija – i da nije morala ostala bi bez morala.
Ljudska komedija – na kraju svega preostala mu je još samo jedna veza. Ona za pakao.
Ljudska komedija – nije ona bez veze. Ima veze.
Ljudska komedija – njegovi životni planovi pucju od debljine.
Ljudska komedija – njemu najviše odgovara jedno neutralno poštenje.
Ljudska komedija – ograničen je kao pogranična kontrola.
Ljudska komedija – on je njezin prijevremeni izbor.
Ljudska komedija – on je veliki poštenjak. Dok ne skupi hrabrost.
Ljudska komedija – on nije moralan, on je samo čovjek.
Ljudska komedija – on se svima smijerno klanja, ali ipak nitko ne zna što on smjera.
Ljudska komedija – uhvaćen je u potrazi za izgubljenim idealima.

 

 

Freudov kutak D

Freudov kutak – baš me zanima što bi drugi doktor rekao za mojeg doktora.
Freudov kutak – doktore, nemojte se došaptavati s mojim drugim ja. Doznat ću ja kad-tad o čemu se radi.
Freudov kutak – doktore, pomozite, stvarnost mi je začarala fantaziju.
Freudov kutak – doktore, nije li to normalno da jedan genije kao što sam ja na kraju oboli od manije veličine?
Freudov kutak – doktore, trebam zaštitu. Moje drugo ja krade mi već i moje aforizme.
Freudov kutak – jedva čekam taj dan kada će me moje drugo ja konačno pustiti na miru.
Freudov kutak – doktore, mogu li se zbog mira u glavi pomiriti sa svojim drugim ja?
Freudov kutak – moje drugo ja ne može bez uličnih vulgarnosti. Već me je osramotilo pred toliko dama da mi je neugodno.
Freudov kutak – siguran sam da bi ti zavidljivci htjeli ukrasti moju paranoju, ali znam ja kako se ona čuva.

 

O relativnosti A

Bez relativne muke, nema relativne nauke.
Bolje relativno spriječiti, nrgo relativno liječiti.
Čega se pametan relativno srami, time se budala relativno ponosi.
Jedna relativna lasta ne čini relativno proljeće.
Kako relativno došlo, tako relativno prošlo.
Relativni utopljenik hvata se i za relativnu slamku.
Oči su relativno ogledalo relativne duše.
Relativna jabuka ne pada daleko od relativnog stabla.
Relativna vrana relativnoj vrani oči ne vadi.

 

 

Sreća

Za sreću dovoljno je malo. A za besramnu sreću dovoljno je besramno malo.
Za sreću dovoljno je malo. A za bezidejnu sreću dovoljno je bezidejno malo.
Za sreću dovoljno je malo. A za jadnu sreću dovoljno je jadno malo.
Za sreću dovoljno je malo. A za pesimističku sreću dovoljno je pesimistički malo.
Za sreću dovoljno je malo. A za samrtničku sreću dovoljno je samrtnički malo.
Za sreću dovoljno je malo. A za siromašku sreću dovoljno je siromaški malo.
Za sreću dovoljno je malo. A za šeprtljavu sreću dovoljno je šeprtljavo malo.
Za sreću je dovoljno malo. Ali da to svi vide.
Za sreću dovoljno je malo. Jedna dijamantna ogrlica, dvije…
Za političku sreću dovoljno je malo. Malo vlasti.
Za tajkunsku sreću dovoljno je malo. Tvornica, dvije…

 

 

Sudska komedija D

Sudska komedija – brani se da je mito uzimao samo kada mu je bilo ponuđeno. Ne bi on sam nikada tražio.
Sudska komedija – i pravdu i nepravdu moguće je platiti novcem iz istog džepa. Ako džep nema rupu.
Sudska komedija – on je nepravomoćno zdrav.
Sudska komedija – on si je odmah osigurao alibi. U eurima.
Sudska komedija – ovi naši odvjetnički lavovi zapravo su odvjetničke hijene.
Sudska komedija – sudac je uzeo mito da se proces okonča što prije.
Sudska komedija – priznao je krivicu. Prilikom isplate dogovorenog.
Sudska komedija – s takvim klimavim alibijem još se samo u našim sudovima ne osuđuje.
Sudska komedija – teško je na sudu sačuvati i čast i ugled i novac. Pa se žrtvuje ono što čovjeku najmanje treba.

 

 

Jedna slika

Jedna dupelizačka slika govori više nego tisuću dupelizačkih riječi.
Jedna izraubana slika govori više nego tisuću izraubanih riječi.
Jedna nakazna slika govori više nego tisuću nakaznih riječi.
Jedna neprivlačna slika govori više nego tisuću neprivlačnih riječi.
Jedna očajnička slika govori više nego tisuću očajničkih riječi.
Jedna odbojna slika govori više nego tisuću odbojnih riječi.
Jedna pekmezasta slika govori više nego tisuću pekmezastih riječi.
Jedna pljesniva slika govori više nego tisuću pljesnivih riječi.
Jedna potrošačka slika govori više nego tisuću potrošačkih riječi.
Jedna zastrašujuća slika govori više nego tisuću zastrašujućih riječi.
Jedna zatvorska slika govori više nego tisuću zatvorskih riječi.

 

 

Molitva E

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: A tebe moja financijska situacija ne zanima?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: I ti si se usudio zbog tog bezveznog iznosa mene probuditi.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Možeš ti i bolje.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Pomogao bih ja tebi kada se ti ne bi poslije hvalio da ti je sam bog veza.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Pripazi, molitva nije žicanje.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Skrati, hladi mi se večera.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Takvi kao što si ti trebali bi barem jedan dan biti na mojem mjestu.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Zar ti nemaš zdravstveno?
Molio sam se cijelu večer, ali bol u koljenu nije prestajala sve dok nisam počeo psovati.

 

 

Ogavno je ogavno

Bez ogavnog alata nema ogavnog zanata.
Bolje ogavni grob nego ogavni rob.
Bolje ogavni vrabac u ruci nego ogavni golub na grani.
Dug je zao drug. A ogavni dug je ogavni zao drug.
Kad čeljad nije ogavno bijesna kuća nije ogavno tijesna.
Kako ogavno došlo, tako ogavno prošlo.
Ne traži ogavnog kruha nad ogavnom pogačom.
Ogavna batina dva ogavna kraja ima.
Ogavno vrijeme je ogavni novac.
Tko pod ogavnima jamu kopa sam u ogavnu jamu pada.
U svakoj ogavnoj šali ima i pola ogavne istine.

 

 

Komedija života E

Komedija života – i baš u trenutku kada je mislio da je svima dokazao da je najbrži prestigla ga je smrt.
Komedija života – iako je siromašan on još uvijek ima svoje favorite na izborima.
Komedija života – iako je znao što ga čeka otišao je u prvu slastičarnicu.
Komedija života – iako su mu predočili sve posljedice on je ustrajno pošten.
Komedija života – ona mu nije htjela ništa priznati. Što je on radosno prihvatio.
Komedija života – nimalo ga nisu pokolebale te silne nepravde. I dalje je uspješan kriminalac.
Komedija života – otvorila je dušu pred svima, ali je bila već ispražnjena.
Komedija života – prazna boca pokazala je njegovu ideološku opredjeljenost.

 

 

Ljudska komedija F

Ljudska komedija – bila je tako lijepa. Prije skidanja šminke.
Ljudska komedija – da nije morala ne bi ostala bez morala.
Ljudska komedija – dugoročan je kao polagano trovanje.
Ljudska komedija – i najgori profesionalni ubojica mašta o uspješnoj profesionalnoj karijeri.
Ljudska komedija – Ima ugled velikog kriminalca, a ustvari je običan sitni lupež.
Ljudska komedija – nije on pošten kao što to drugi misle. On samo čeka svojih pet minuta.
Ljudska komedija – njegovo neznanje opasno se širi.
Ljudska komedija – on je iskusni zgubidan.
Ljudska komedija – on je njena najuspješnija afera.
Ljudska komedija – pravedan je kao korumpirani sudac s političkim ambicijama.
Ljudska komedija – živci su mu otišli na godišnji odmor.

 

 

Freudov kutak E

Freudov kutak – doktore, ne bi vi meni paranoju da o tome niste dobili uputstva s najvišeg mjesta.
Freudov kutak – doktore, pazite da vam ne pobjegne moje drugo ja.
Freudov kutak – doktore, pomozite. Moje drugo ja opet je odlutalo.
Freudov kutak – doktore, upotrebite svoju pamet i konačno priznajte moju genijalnost.
Freudov kutak – kada bi moje drugo ja bilo pametno kao što sam ja daleko bismo dogurali.
Freudov kutak – nije lako biti u pravu, a biti u manjini, čak i na odjelu.
Freudov kutak – ne prihvaćam odgovornost za postupke mojeg drugog ja. I neka se šteta podmiri s njegovog računa.
Freudov kutak – o svojem drugom ja imam prilično loše mišljenje, ali zbog mira u kući neću ga javno iznositi.
Freudov kutak – sve mi se čini da moj doktor izbjegava svog doktora.

 

 

O relativnosti B

Bolje relativni grob, nego relativni rob.
Bog relativnu pravicu, vrag relativnu prasicu.
Čime se relativno pametan stidi, time se relativna budala ponosi.
Čovjek relativno snuje, sudbina relativno određuje.
Leti kao relativna muha bez relativne glave.
Pas koji relativno laje, relativno ne grize.
Relativna povijest je učiteljica relativnog života.
Svaka relativna ptica svojem relativnom jatu leti.
Tko relativno visoko leti, relativno nisko pada.

 

 

Molitva F

Molio sam se cijelu večer, ali nisam ništa užicao niti od njega, niti od njegove familije.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Budi objektivan, nisi ti za taj posao.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Da te ne poznam, još bih ti povjerovao…
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ja sam bog, a ne trgovac.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Kada bih ja sve vas poslušao oborila bi me takva inflacija kakvu svijet još nije vidio.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ti pojima nemaš tko sam ja.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Tko ti je kriv što ne slušaš svojeg doktora.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: A zašto ne slušaš svojeg psihijatra.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Stari moj, je li to što želiš s trošarinama ili bez njih?

 

Nebojša Stanojković

 

Molim te, ne okreći se sine
Ne moraš baš sad da me vidiš
za gledanje nisu sve istine
Od nekih možeš da se postidiš

Gledaj uvek samo napred
Ja sad nisam u nekom izdanju
Klonuo sam, star i sed
Nisam baš u najboljem stanju

Ne okreći se bar danas
Ne želiš tu sliku u svojoj glavi
A iza tebe sam, čućeš mi glas
Ti guraj, na sve loše tačku stavi

I ne osvrći se u zivotu
Jer možeš pokvariti uspomene
A tako put, što je pred tobom
Možeš pretvoriti u golgotu

Zato ne osvrći se
nemoj ni za mnom
I ostaće lepo, što bilo je sa mnom
I samo napred, odlučno snažno
Sve ostalo, nije ni važno

 

***

 

Ne prepoznajem svoj glas
Mene su ukrali
Ovo nisam ja
Ovo nije moje lice
Nosim tudje telo,
Ove misli, cudno je, al znam
Nisu moje
Usadili su mi ih da se ne bih secao
Ne nisam bolestan, samo sam umoran
I tako tuzan, Boze ….tako tuzan
Bilo bi sve drugacije, da me nisu ukrali
Ipak, jedam mali, sasvim mali trag
Stvarnog mene
Utisnuo se negde u mozgu, na obodu
Nesto malo od mene
Jedan prolecni dan
Sasvim obican
Jedan decak, sasvim neobican
Sa kosmosom u glavi
Sa drugim svetovima
Cekao je zivot koji dolazi
U dzepu su mu bili planovi
I mapa za odlazak s one strane
Cekao je na stanici, i onda
Neko ga je ukrao
Neko me je ukrao
I planove iz dzepa i mapu
I misli
I stavio me u drugi voz
Nikad me niko vise nije pronasao
Nikad se vise nisam pronasao
Ostao je samo mali trag
Utisnut u nekom zapećku mozga
Ja samo zivim san

 

***

 

A oni lete, tek tako
I tek tako, bace bombu koju
Rutinski, bez zamaranja, lako
Tudju ubijaju dok misle na decu svoju

Prosto, tek tako, bez ustezanja
Bace i vrate se kućama svojim
Nema tu savesti ni pokajanja
na zgarištu svoje kuće što stojim

Nad strahom i očajem lete
na reveru ponosno nose značku
Sto su tudje ubili dete
Što su na snove stavili tačku

 

***

 

Uzalud otpor i namera čvrsta
Ovde moraš biti ukalupljen
I nećeš videti dalje od prsta
na vikend akciji bićeš kupljen

Bolje se snova svojih odrekni
Ako ih uopšte još uvek imaš
što si pričao do sad, porekni
I znaj samo ono što moraš da znaš

Ne zanosi se pravdom i istinom
Idealima održi opelo
Na vreme se upoznaj sa suštinom
Zar nije ti jasno na šta se sve svelo

Bisere zakopaj negde duboko
Ima i suviše gladnih svinja
A znaj, ovde napašće te žestoko
Ako u grudima još vatra ti tinja

I nemoj više to o moralu
To je uteha za bedne i jadne
I sve teraj kroz smeh i kroz šalu
Sve i dok gledaš očajne, gladne

 

***

 

Prestaću da razgovaram sa sobom
Odavno se ne slažemo nas dvojica
Stalno mi govori- Šta je sa tobom??
Ta bedna kopija, ta obična skica

Stalno mi nešto prebacuje
Stalno nešto popuje
Govori mi kako stalno podbacujem
Pa samo psuje i kritikuje
Drži mi lekcije o ponašanju
Zvoca da ne umem o sebi da brinem
Govori o nekakvim kaznama i ispaštanju
Kaže-  Dokle ću ja zbog tebe da ginem?
Prebacuje mi potrošeno i pohabano i prokockano
Kao tobož, to je i njegovo, isto tako
Budi me u cik zore rano
Kaže – Probudi se jednom, dokle  ovako?
Mnogo je dosadan, ne da mi mira
Guši me mnogo i sedi mi za vrat
Bez predaha nervira i iritira
Kao zao, blizanac brat
Pretresa redovno moju savest
Ispituje me ko policajac
Ništa mu nije kod mene vest
I ne pokušavam ništa da skrijem
jer ispadnem smešan kao pajac
Eeh da, treba ustati i krenuti u svet
među ljude,
A u duši, lom
A oni čekaju da ti sude
Što tako si trapav i trom
Što ne znaš ono što drugi znaju
Ono, što su oduvek znali
Zbog čega i traju
A ti, bespravno tražiš parče neba
I nije za tebe ovaj asfalt ispucali
Po kom hodaš
I budi srećan što jedeš tu koru hleba
I što još uvek ne moraš da prodaš
I poslednji komad dostojanstva
Da bi kupio paklu duvana
Pušio i sanjao o prostranstvu il inostranstvu
I dok ti govore da je sve ovo
normalno
Razmisljas dal si ti normalan
Il si drogiran, doduse samo oralno
redovnom terapijom pun je tenjir ovalan
Ponosiš se nekakvim otporom
I stavljaš mišiće za plivanje u fekalijama
Da se ne bi udavio
I umesto da si uspravan i dičan
što opireš se još svim anomalijama
Ispadaš smešan i patetičan
I zadnji dinar ispod minimalca
Trošiš na polovnu robu i ideje na buvljaku
Trazis cigaretu od komunalca
Kukas mu dok ti on govori
Da ne trazis u jajetu dlaku

 

***

 

Voda

Stavljam ruke u nju
Hladna je
U stvari, ona prolazi kroz moje ruke
Prolazi kroz mene
Prolazi kroz sve nas
Ona nas ne zaboravlja
Kažu- Ona pamti
Mi zaboravljamo nju
Kad ugasimo žeđ
Kad operemo
Kad se okupamo
Mi je ubijamo, lagano
Našim nemarom
Našom nečistotom
Mi je ubijamo
Al ubićemo samo vodu u nama
Ubićemo nas
Jer mi smo voda
Mi smo deo vode
A ona…ona će ponovo da poteče
čista i bistra
I sećaće se svoje dece
koja su nekad tekla sa njom
I pustiće suzu, jednog jutra
na listu paprati
Iznikle iz ispucalog betona

 

***

 

Samo je pusti nek ode,
nije to ona prava,
ona tvoja, samo tvoja
Samo pusti, tek tako
Bolje i bos, nego da žulja,
kada već nema pravog broja
Znam nije lako
da to sada vidiš
Al kada ode i prodje vreme
samo ćeš da se postidiš
Kad shvatiš,
Zbog kog si nosio toliko breme
zbog čega si morao toliko da patiš
Toliko dugo i tako ludo
Pitaćeš se, šta te to spopalo
I kakvo se to desilo čudo
Il magija ko vlaške čini
Pa ti nidočeg ne beše stalo
Osim do nje
I po danu i po mesečini
Tražio sebe u pogledu njenom
Druge su iste bile sve
A svi su videli i svi su znali
Tako to nažalost obično biva
Kojima sebe si najviše dao
Oni su tvoje najviše krali
Zato pusti, prosto, tek tako
Ko što bi ona pustila tebe
Teško je znam, al njoj bi bilo lako
Jer nije ko ti, ona gleda sebe

 

***

 

Teško je ustati u pola pet
tako teško
i krenuti u svet
kom ne pripadaš
među ljude, međ zveri
kojima moraš da daš
komad duše
ko komad mesa
dok gaze ti i ruše
iluzije o lepoti dana
tamo gde snovi ti se rasprše
tamo, gde vidiš
da ničeg nećeš steći sem rana
i ožiljaka, dubokih
i uzdaha
što neće u strofu i stih
sa kojim ćeš leći
kad otvoriš vrata
svoje tvrđave
kad bol će te zagrliti ko brata
al ti ćeš sanjati, ono svoje
dok ti ne jave
onda kad najmanje treba
onda kad si na svom komadu neba
da je pola pet
i da te čeka svet
što ti se smeje u lice
dok hodaš tromo
dok svaki korak teško odzvanja
i dok te vode mračne ulice
ka mestu svoga tamnovanja

 

***

 

Sude mi,
zato što sam ono što sam
Što nisam, kakav bi trebao biti
Po njima
Sude, što ne dajem
Ono što bi trebalo da dam
Po njima
Sude i traže da se kajem
Sude mi, sto izgovaram reči
koje mi po ropstvu ne pripadaju
Što lajem kad ostali ćute
Što čutim kad svi ostali laju
Sude što se ne rastvaram
U njihovu bezličnost
Što drznem se da mislim
I možda nešto smislim
A nisam, tamo neka ličnost
Sude što se smejem
Kad dlanove crvene
I znakove podrške
Daju gospodarima
Sve dok god
Im moć i slava ne svene
A onda ih popljuju
Javno i po kuloarima
Čekajući novog,
sa njegovom klikom
da ih udostoji,
sa nekog balkona
Svojim mudrim rečima,
svojm svetlim likom

 

***

 

Сад мирно спавајте
децо драга
Овде вам снове
прекинуле звери,
Пређосте преко
небеског прага
Бог вам отворио
златне двери

Одувек је туђину
крви жедном
срце жудело
за нашим тлом
И беше силан,
ал беше бедан
Крај свога ,хтео је
и наш дом

Будите спокојни
јунаци пали
Не бригајте данас
због издајника
Јер за слободу
живот сте дали
А стидеће се
њиховог лика

Само због вас смо
живи данас
И само због вас нам
лоза траје
И сва срамота је
само на нас
Крвљу је плаћено
А сад се продаје

Никада туђе
нисмo хтели
А клет нек свak
je oд нас, невера
Што туђи јео је
лебац бели
И на лицу туђем
што сузе натера

 

***

 

Na sećanja se polako hvata buđ,
Ostaje samo miris,
koji ponekad podseti
na neko vreme i život neki,
što sada se čini ko tuđ
I dok željno čekaš sutra,
danas već proleti
U neznanju, da od ovog što je sad
Boljega neće biti
I možda si još danas samo mlad
A sutra već namćor stari
Što tugu će u jastuku kriti
Zato ne kvari
I znaj
Čas u kojem jedino stvarno postojiš
Je ovaj

 

***

 

Ostario sam, ipak
Uz sve detinje snove i radosti
Svaki tren je kao znak
I često me danas podsete kosti
poslednji ovo su
obrisi mladosti
Ostario sam, prerano ipak
I sve je sad mnogo teze no pre
Kad zivot se cinio tako lak
Kad lepo mi se činilo sve
Ostario, ipak, u nevreme
I teško je nositi dušu dečiju
u ovom telu,
to teško je breme
Vec se naziru brazde na čelu
Ostario i više tu nažalost
nemam dileme

 

***

 

Zveri strašne, proždrljive, gladne
u milosti mracnog gospodara
krvoločne, ali ipak jadne
Praznih duša, bez imalo dara
za dobrotom
za čistom lepotom
srca hladnih, bez imalo žara
što čoveka, čovekom i čini
dok sam luta, po šumama mračnim
zlih umova
u ovoj divljini
Trnjem, žbunjem, bez staza, drumova
Zveri strašne
Zveri jadne
Proždrljive i zanavek gladne

 

***

 

Ne kukaj, ne jadikuj nad sudbinom teškom
Ostavi lament onima, što će te pomenuti u ranu zoru, kroz gust dim od cigareta
Što žaliće za tobom i svakom tvojom greškom,
što ti je došla glave
U nekoj prljavoj kafani, na kraju grada
u sami fajront, gde samo konobari slave
Na kraju derneka i kraju svih nada
Dok broje bakšiše onih što slave tugu
Ponoseći se izgubljenim snovima
Ostavi ga onima, što će se kroz smeh setiti, tvojih viceva i šala, tvojih gluposti
I što će svaki tvoj peh
Pripisati kismetu prokletom
Dok još hodao si svetom
I klateći se, cerekaće se pijano
Dok jedan od njih ne zastane i każe
Da još je rano
Za odlazak ženi, debeloj i brkatoj
I da se vrate tamo, gde još malo
žaliće za tobom, a žaliće život svoj

 

***

 

Kad prođu bojevi
i promarširaju strojevi,
ostanu samo brojevi,
samo tabele i ruže uvele
na grobovima,
ispunjenim robovima,
bez imena, lutajućih sena
ljudi što zemljom hodaše
dok ih ne prodaše
braća njihova, zarad snova
o moći, što neće proći
I vlasti, što neće pasti
što ih izdaše zbog strasti
zbog želje za beskrajem
za večnim sjajem
bez sjaja
bez stida i časti bez kraja

 

***

 

Čiko nemoj me, nisam ja ništa kriv
što su me tata i mama vodili u Crkvu,
u koju ne ideš ti
Molim te, pusti da budem još malo živ,
pa posle me pošalji tamo,
gde su ostali, moji svi

Sačekaj bar još malo, da sačuvam sliku neba u oku
Da mi još malo hleba, majka stavi na dlan,
pre no što prepustim se, tom zadnjem skoku,
kada me gurnu u bezdan,
krvave ruke tvoje
kad osetim bol, a nakon toga mir i bude mi bolje
jer ću tu, na dnu, ponovo sresti sve svoje
i tada ću slobodan ponovo, da istrčim u polje

Molim te, ostavi me još danas
pomisli na tvog sina, u tvojoj kući tamo.
Nema razlike između nas
I ja sam ko i on, dete samo

Jednom ćeš sa njim
proći tuda
Stajaćete nad onom tamom,
gde su mi kosti
Tad lice ćeš moje videti svuda,
pa i na licu deteta svoga
Molićeš ga, da ti oprosti

 

***

 

Ja ne pripadam nigde i nikom.
Nekako se ne uklapam,
ni delom ni likom,
rečima, stilom i modnim krikom
Nikad nisam imao, ono nešto,
što bih ko drugi, koristio vešto,
pa da me to nešto, negde svrsta
Stvarno sam čudna neka vrsta
Ko poslednji Mohikanac,
u stranoj zemlji, stranac
u staklarskoj radnji, slon
I neuspeli klon
A nije da se nije pokušalo,
al bi se istoga časa odustalo
A veruj, nije to lako
kada si čudan i tako te gleda svako
Kad si sirovina medju gospodom
medju jakima, slab što kuka
I vapi za slobodom,
zbog koje odudaraš
I klone te se, ko da zaudaraš
Apatrid i vanzemaljac s Marsa
jer ne pripadaš Zemlji i što je svet
za tebe, samo predstava, samo farsa
za koju nisi dobio ulogu pri podeli
za koju skupo plaćaš kartu
I sediš u parteru, dok te ne budu odveli
Jer ne znaš da se vladaš
Jer spavaš i hrčeš i bez aplauza
Prosto, tu ni po čemu ne pripadaš

 

***

 

Ionako ce sve jednom nestati
I ostace samo trag od coveka
I ljubav I tuga i sreca ce prestati
I nikAd i nista ne traje doveka

I mozda sapat ce samo ostati
Utisnut kao zig u vremenu
I mozda nada da ipak ce opstati
zivot novi u nekom semenu

Sto ce se negde duboko skrivati
U kutku nekom daleko od pogleda
Cekace negde u tami I snivati
Da jednom svetlost dana ugleda

I mozda ce zivot i ljubav ponovo
Iz njega nastati I opet se roditi
I tad ce se covek koji je bol’ovo
I davno umro, osloboditi
I opet se samo svetloscu voditi

 

***

 

Zemlja vam je nastala na zemlji,
koju natopiste krvlju svoje braće
One, što govorila su istim jezikom,
što decu im pobiste, al ipak, neka su ostala
I ona znaće
Decu radjate na zemlji, gde tudju ste nožem dovodili pred oltare vaše
Gde vaši ih fratri, u ognju mržnje ispivedaše i sve im sem duše ukraše
Učiniše im, da žive što kraće
Al neka su ostala i dok je sveta
Deca njihove dece znaće
Bez stida danas govorite o pravdi i istini, što jedino vama je znana
Licemerno o Bozjem providjenju, veri i njenoj suštini
A temelje vam nose sva deca poklana
I svi jauci i sve patnje, stići će vas,
kad njihovi glasovi
čuće se i zvaće
Tada i vaša deca o vama sve znaće

 

***

 

Okačiću i ovaj dan o čiviluk,
kraj svih ostalih, prošlih
Kad sve utihne i nastane mrak i muk
Pre počinka i pre zora, novih,
dobrodošlih
Nek visi u starom ormaru,
kojeg već dugo punim,
Izbledelim snovima i starim nadama,
ranama i očaja na barikadama,
davno izgubljenih ljubavi i prijatelja.
Tu, kraj neostvarenih želja
kraj ostalih, protraćenih
Tu, kraj prošlih radosti i veselja
Što bila su samo na tren,
al što još sjaje u tami,
poput pozlaćenih

 

***

 

Sačekaj me, tamo iza ugla
stare ulice
Doći ću, kad pospremim sobu svojih nemira
Kad razvrstam po fiokama prošlosti
Sve slike nade, ko skice
I planove puta, do kraja svemira
koje nikada nisam započeo,
jednim korakom
Sačekaj, da bar jednom prodjem tim
sokakom,
neutoljenih zelja i prigušenih snova
Pre no što pohabam i zadnji par cipela
I noge postanu teže od olova
Pre no što sve pocrni, sem kose
Pre no što i zadnja trešnja iz detinjstva,
ne bude svela
I ne napijem se jutarnje rose
Doći ću, kad više ne mogu ukrasti,
ono što je moje
Sačekaj, srpljenja molim,
dok konačno ne dohvatim parče meseca
I stavim ga medj suvenire svoje,
na police maštanja
Dolazim, kad jednom budem uspeo da odolim,
da opet prodjem ispod duge,
i upijem joj sve boje
Sačekaj, kad više ne budem ljut na sebe
kad koferi budu, puni praštanja

 

***

 

Sanjaš o najvećim stvarima
I čine ti se tako uzvišenim,
tako dalekim
A najveće stvari su uvek tu,
na dohvat ruke, u očima nekim
Očima, što te gledaju,
kao da svet zavisi od tebe
U očima što ih ispuniš,
ko čitava vasiona,
u kojima možeš videti sebe,
onako, kakav nikad nisi bio
i ne bi mogao  budeš
Jer ne možeš i to nisi čak ni snio
I to nikad nećeš moći da razumeš
I uzalud se trudiš
Oči u kojima i kad spavaš,
životu daješ smisao
I ljubav najveću budiš

 

***

 

Tražim azil za drugu planetu
Baš sam se upetlj’o na ovom svetu
stalno dužan zbog tuđih dugova
zaostalih posle gospode i drugova

Tražeći mesto pod svojom zvezdom
Ko tić za izgubljenim gnezdom
Pogubih se negde, na pola puta
Ko dete, kad u gužvi zaluta

I nije ovo moja ni godina, ni vek
Tu sam se samo obreo tek
Iz oblaka kad ispadoh slučajno
I ovde ostadoh izgubljen trajno

Nije ovo ni moja koža
Neko je tuđu skinuo s noža
I jedva me nekako, u nju ugurao
Dok moju je kožu drugi ukrao

Tuđi sad gledam lik u ogledalu
I vidim samo dvorsku budalu
Ko što i druge budale redom
gledam, dok smeju se nad svojom bedom

Tuđe sad nosim ko okove
Dok drugi krade moje snove
Dok ih umesto mene sanja
I nosi moja odlikovanja
što nestaše kada ovde zaglavih
I do danas se ne izbavih

 

***

 

Lako je samo zastati i prekinuti,
odreći se i odbaciti.
Al tugu dal tako možeš skinuti,
presvući je i samo baciti.
I kad kažeš da nećeš brinuti,
možeš li sećanja sakriti i zaboraviti,
duboko negde,
gde nećes ih nikad pronaći
I samo novi list otvoriti, a stari presaviti.
A dal stvarno možeš, dal možeš
daleko, daleko odmaći

 

***

 

Jednom će sve ovo biti juče
I davno i lane
Sve radosti i sve tuge sveta
Jednom će sve za nas da stane
Kad drugima bez nas svane
I biće i dalje zima i leta
al za druge
Jednom će se sve završiti u trenu
I biće tuge
Prvi zvuci plača kad krenu
Dok će za nekog ko fanfare
Biti najava novog početka
Kad nove slike i novi zvuci
će smenititi stare
bez izuzetka
Zato živi ovog časa
živi danas
Ne ostavljaj za sutra
Možda više za nas
Neće biti jutra

 

***

 

Gubi se lagano svetlost dana
Pred očima nestaje
I žagor dečji se stišava i
prestaje
Neki se drugi sad čuju zvukovi
Dok noć sve jače ulice grli
Ne, nečuju se od nekud vukovi
Već uzdasi nečiji, dok u mrak hrli
nekud, a samo u nemire svoje
Odmiče ulicom žurnim korakom
Odjekuje, dok sitni sati se broje
čuje se bol u uzdahu svakom
Ko da se bori sa svojom greškom Pogurena senka, taj tužni čovek
Sa teretom svojim, sudbinom teškom
Osuđen da pati dovek
Nekad ne moramo nekog znati
Već srcem oslušnemo samo
Znamo tada da neko pati
Za njegov bol
Čak i kad ništa, o njemu ne znamo

 

***

 

Snoviđenjem teškim
Dan otvaram novi
Aveti iz Hada, na leđima mojim
Ko najteži teret, odsanjani snovi
Još sam u košmaru, a na javi stojim
Ko da su sa zorom, pridošli nezvani
Na krilima noći, iz duboke tame
Na dnevnome svetlu, sad se demon hrani
Iz podsvesti stiže i do svesti same

 

***

 

Umoran sam jako
Umoran od čekanja, od briga
umoran od knjiga
napisanih i nenapisanih
od onog, što ne stane u stih
od pesama, što pišem ko zna kako
Umoran, umoran sam jako

Umoran što ne znam i što ne mogu
Od laži koje koriste ko drogu
Umoran od sumnji, nedoumica
Od ubeđenja čvrstih, što izbriše gumica
Umoran od veštake lepote
Od uzdaha i lažne dobrote
Umoran od licemera što se krste
Što zavlače u džepove, duge prste
Umoran od toga, što pljuju na Boga
Od onih što nas vode, ko zna kako
Umoran od onih što klanjaju se svakom
Od apluza, veličanja, umorim se jako

Od raznih specijalaca
strogih komunalaca, poštenih kriminalaca
Od prebijanja slabih, dece, baka, deka
Što bez para nema, niti jednoga leka
Umoran od boli, kad roditelj moli
zbog deteta kada, preklinje za spas
kad svi samo bleje, ne podižu glas
Umoran sam jako, umoran ko pas

Umoran od bolnica, od hodnika
zakazivanja, preko reda svodnika
Od sestara glasnih i doktora masnih
Od ravnodušnosti, ne činjenja
Od procesa smešnih, pa oslobođenja
Od nepokajanja i neizvinjenja
Umoran od toga, da me uči svako,
jednostavno, lako
znanjem i priznanjem i stečenim zvanjem
do koga je došao, samo on zna kako
Umoran od mnogih, umoran sam jako

Umoran od kesa i od đubreta
od uništavanja i trovanja sveta
uranijuma siromašnog, proamerikanaca
bogatih patriota i legije stranaca
Od braće naše Rusa i što nas uvek brane
kao uvek što su i danas i lane
od žena u crnom, sveštenstva na belom
od građana koji, ponose se selom
od skupštine, poltrona i od ovacija
od toga kad nisko, proleti avijacija
Umoran sam dugo, od nemoći svoje
dok gledam kako drugi, sudbinu mi kroje
Umoran od toga, što umorni su drugi
od toga što kažu, kako puno kukam,
bolje je da ćutim nego da se brukam
Umoran što pokrivamo, glave ispod ćebe
Umoran od drugih, umoran od sebe

 

***

 

Što ne ostaviste decu
Bar njih
kad krvi se ionako
napiste od starijih
Što ih niste pustili
Da otrče kroz neko polje
Zašto ih onaj što kolje
u oči ne pogleda bolje
Pre no što ih dočeka jama
Što mu iz ruke ne ispade kama
Zašto se sebe ne zgrozi i ne postide
Da to su samo deca, kad vide
Što ugasi iskru u malom oku
i baci ih u jamu duboku
Zar svoje dece imao nije
Zar nije noċima bdio nad kolevkom
Kad boli ih nešto
Kuda je mogao to da sakrije
I da prosto, zaboravi vešto
Dok krv dece tuđe, besan proleva
Dok njegovo, mirno u postelji sneva

 

***

 

Tražeći smisao u besmislu
Samo pišeš priču nesuvislu
Onom na suncu
ne znači ništa
svetlo na kraju tunela
Ni sitom neznače ukusna jela
Zato ne traži ljubav
tmo gde mrze
Međ gubavima
postaneš, samo gubav
Ne traži sreću,
jer nećeš je naći
Ona će naći tebe
Prepoznaj je samo
I ona će te dotaći
Na ovom svetu
sanjajući idilu
možeš se jedino
primaći ludilu
Ako još nisi, nemoj
Ne pravi reda
u tuđem u haosu,
samo ćeš pokvariti svoj
Ovde je istina, perika
što je nose ko svoju kosu
Znaj to kad se za nju boriš
I znaj, kad mudro zboriš
Onom ko nema sluha
ko najlonskog je duha
bisere bacaš pred svinje
Što poješće ih ko dinje

 

***

 

25

Zar ima toliko
Zar celih 25
Ne, tom se nadao nije niko
Niko od nas,
Da će stati u jedan let
Tako kratak let,
za čitavih 25
I samo na kratko ćemo
sleteti danas
Tu gde su se tajne snile
U iste one klupe
Bar na ista mesta, na kom su bile
U kojima su utisnuti još naši uzdasi
Naša imena, smehovi i šale glupe
U kojima ne saznasmo
još na sreću,
za istine bolne i skupe
o pravom zlu i podlosti
o prolaznosti
I zamkama života
Još zidovi pričaju
o našim ljubavima
Na staklima prozora,
ko ogledalima
gde popravljasmo frizure
I sad se još vidi naša lepota
I lica naša nasmejana
I ona što se dure
Tu još možemo čuti profesore
prekori njihovi sad tako fale
Tek sad, kad se naziru prve bore
Sad bi nam došli ko pohvale
Sad kad prošlo je 25
Kad se otisnusmo u svet
Kad svaki uspomenu ponese
odavde sobom, u grudima
Da je zaliva ko cvet
I svako svojim putem
Da ne zakasni na čas
I na svoj let

 

***

 

Gledaj, dolazi tama od nekud,
iz daleka.
Donose je oblaci i slutnje
usamljenog čoveka
Suncu se nadao
al nju ipak dočeka
Gledaj, lepotu što bledi
starca i kosu što sedi
Gledaj senke na zidu
sto odlaze
sa druge strane ogledala
Gledaj, kako godine gaze
sve koje znaš i koje si znala
I uslikaj za večnost ovaj dan
Već sutra će postati sećanje
I ostaće nedosanjan san
I još jedno ne ispunjeno
obećanje

 

***

 

Sreca

Sta je to sreca
Tesko je reci
Al nije ko tuga
Sto brzo se pozna
I niko se nikAd
u toj sreci
Ne zadrzi dugo,
I kasno je spozna
I kratko traje
suvise kratko
Kao plamicak
Na vetru sto traje
I divno je srcu
I dusi je slatko
Al niko srecu
Dugo ne daje
Sa tugom je drugo
Ne odlazi ona
Od nas tek tako
I druguje se
sa njom dugo
I nikAda ona
Bas nikAd
Iz srca ne odlazi
Lako
Uzivaj zato
U svakom trenu
U svakoj sreci
Sto Bog nam daje
Jer vec iza coska
Tuga vreba
I kasno je kada suze krenu
Tad jasno vidis da otisla je
Sreca sto uvek
Kratko traje

 

***

 

Ne veruj nikad suzama što lako krenu.
One se obično slivaju niz gumene obraze
I padaju na naivna srca, što svenu
od tih kapi otrovne kiše
Ne veruj usnama što se razvuku u osmeh,
na licu sa očima hladnim
Ne veruj rečima utehe, onog kog nisu tešili, ne veruj usnanama ljubavi gladnim
Nemoj ni rečima podrške, onog kog nisu podržali,
ni onom, kom sreću su dugo krali
Ne veruj onom ko ima sve, tom ništa nije važno
ni onom ko ima malo, jer možda želite isto i to isto, želite snažno
Ne veruj danas previše ljudima
Nemoj ni sebi, jer slagaće te
ono što kuca u grudima

Kristina Kojić

 

ako se ikada vratiš

Odeš li ostavi bar jedan znak
da si postojalo u mom životu.
Jer kako sebi da objasnim
rupu u sjećanju.
Odeš li ostavi podsjetnik,
uzmi mi srce
i ostavi mi rupu u grudima.
Ako se ikada vratiš,
uvijek ću imati jednu prazninu
za tebe.

 

 

 

Šećerna vuna

Veseo događaj
okuplja cijeli grad.
Hajde izađi sa mnom sad
po gradu da prošetaš,
udahneš topao ljetni zrak
i vatromet gledaš.

Točno u ponoć
kupi mi šećernu vunu,
osluškujmo zajedno gradsku buku,
onda me povuci za ruku
da do jutra igramo
i otkucaja svoga srca slušamo.

Tako je sladak
okus šećerne vune,
miris tvoga parfema,
u gradskoj gužvi zraka nema.
Dok nebo je puno zvijezda
ja sam od ljubavi trijezna.

Točno u ponoć
kupi mi šećernu vunu,
osluškujmo zajedno gradsku buku,
onda me povuci za ruku
da do jutra igramo
i otkucaja svoga srca slušamo.

 

Možda te se nekad sjetim,
kad sladak okus
šećerne vune opet osjetim.

 

 

 

Magla u sjećanju

Gdje si izgubio
put ka sadašnjosti.
Negdje između sna i jave
tvoja egzistencija i dalje čeka.
Nije li ovaj rastanak
ustvari naš najveći strah
od gubitka.
Ostavi me da čekam.
Još samo neko vrijeme da se nadam.
Možda ipak odustanem,
jer ova magla
prekrila je moje sjećanje
na tebe.

 

 

 

Svjetlost

Tvoja sam svijeća,
osvjetljavam ti život
svojim plamenom.
Ali s vremenom
postajem sve manja.
Jednog dana ću nestati,
stoga moraš sam pronaći
svoju svjetlost.

 

 

 

I tako, noći svake

Pogledam u lice mjeseca,
dalekog i nedostižnog.
Čujem jedva primjetne otkucaje.
Točke sjajne, beskrajne…
daleko su.

Daleko od mene,
ali svejedno ih vidim,
svejedno ih osjećam,
obavijena njihovim sjajem.

Tu sam, potpuno gorim,
gorim na vrhu planine masivne.
Dišem, dišem pod morem,
u dubini hodam.

A one? One mi put pokazuju.
One me vode,
sebe tražim…
Tražim tebe i krvarim modro,
a zatim se gubim.
Gubim se, izlaskom sunca.
Gubim se kada nestanu zvijezde.
Kada nestanu vodilje moje.

 

Sebe nisam našla, a ni tebe,
a sada… Čekam svoje zvijezde.
Čekam ih,
ponovno sa mi pokažu put,
ponovno da tražim nas.

I tako noći svake,
daleke i nedostižne…

 

 

 

Duša bez adrese

Ljubav će opet
proći pored mene
kao stranac na ulici.

Hoće li ikada pronaći put
do mog srca?

Čini se
da će ova praznina
što polako zarasta
zauvijek ostati prazna.

Što ako sam samo
duša bez adrese
kojoj ljubav nikad neće
pokucati na vrata?

 

Maja Štaka

 

Kad uzmem olovku u ruku riječima stvaram svoj svijet. Tragovima koje ostavljam na papiru kreiram svoje snove i živim ono sto sam oduvijek željela. Tu počinju moje želje, osjećam kao da ne postoji nemoguće. Kao da mogu sve sto poželim, da budem sve što hoću. Sve to dugujem tebi, jer si me učila da budem ponosna na sebe uvijek. Ti si uvijek bila moj uzor i razlog sto pišem, i ovu priču ću posvetiti tebi majko.

 

Prvi dio: 20. novembar 2017.

Najviše volim kad me pitaju zasto pišem, pa dozvolite mi da na ovaj način pokušam objasniti. Počeću ispočetka, da opišem sebe i svoj život. Moje ime je Darija Tatjanović, rođena sam kao jedinica bogatog I uglednog čovjeka, Danijela Tatjanovića. Iz Sarajeva sam rodom, tu sam i odrasla. Mnogo me lijepih uspomena veže za taj grad. Svaka ulica ima svoju priču. Moj otac je, rekla bih mnogo težak čovjek. Veoma je tvrdoglav i tvrdi da je uvijek u pravu. Ne voli da mu se protivrječuje jer time mu ukazujemo nepoštovanje.

 

 

Drugi dio: Decembar, 1992.

Bio je major vojske, tu je i upoznao moju majku. Visok, crn čovjek ozbiljnog lica ja lako osvojio srce nježne djevojke blijedog lica i svijetlo zelenih očiju. Svoj položan je shvatao veoma ozbiljno. Vojnici su ga se bojali, ali su ga i poštovali. Njeno ime je Marija, bila je medicinska sestra u bolnici, tu je upoznala mog oca. Mlada djevojka od 22 godine, uplašenog pogleda a opet tako vesela i mila. Ona mu je previjala ranu dva mjeseca. “Ti si Marija mnogo lijepa, sve bih dao da si moja”, pričala bi mi majka krišom da se tako njoj otac udvarao. “Hvala Vam majore”, govorila bi mu ona postiđeno rumenih obraza, skrivajući pogled. “Nemoj da me persiras, za tim nema potrebe.” “Da li bi ti htjela da budeš moja djevojka?”, pitao bi je. Mnogo joj se dopadao, kao i drugim djevojkama tada, te je pristala. 22. maja 1993. je pitao da se vjenčaju, tako su i učinili. U junu su se uzeli, bilo je to skormno vjencanje, jer moja mama nije voljela velika slavlja i okupljanja. Rat, spoji tako različite ljude. Zavoljeli su se brzo, te su se tako i vjenčali.

 

 

20. novembar 2017.

Nakon nekog vremena na svijet sam došla ja. Sad sam djevojka od 23 godine, majčinih zelenih očiju i temepramenta. Volim vjerovati da imam njenu dušu, njenu iskrenost i skromnost. Imam očevu kosu i malu dozu tvrdoglavosti. Jedino što volim što sam naslijedila od njega je upornost da ostavarim svoje ciljeve. Inače, nismo imali neki otac- kćerka odnos. Moj otac je hladan čovjek i teško ga je zainteresovati i za šta. Ponekad pomislim da mrzi cijeli svijet, a ipak majka govori da je to samo njegova površina i da ima dobru dušu. Ali, bojim se da ona lagala. Jer ako govori istinu, i taj čovjek ima dušu, zašto ona svake noći plače? Njihov brak nije uvijek bio takav, sjećam se vremena kad’ su se skupa smijali i razgovarali o svemu. Sjećam se, otac bi svaki petak majci kupovao cvijeće, i to crvene ruže. Njih je najvise voljela, volim ih i ja. Nijedan 8. mart ne bi prošao a da mama ne dobije nešto od nakita, za svaku godišnjicu bi putovali negdje, a mene bi čuvala komšinica Nada. Teta Nada je bila krupnija ženica vedrih očiju i lijepog lica pomalo naboranog od starosti. Spremala bi mi čupavce svaki put kad bih boravila kod nje. Nikad se nije udavala, govorila bi mi često da ljubav ne postoji, da je samo iluzija. A ja sam se opet ugledala na svoje roditelje i vjerovala da i mene negdje ljubav čeka.Kad sam imala, nekih pet ili šest godina, svaki vikend bismo ručali svi zajedno kao porodica. Otac je mnogo radio, te je vikend bilo jedino njegovo slobodno vrijeme. Majka bi tad’ pravila najljepši ručak poslije kojeg bi njih dvoje popili po času vina i razgovarali. A ja sam im se divila iz prikrajka svoje sobe i u sebi mislila kako želim takav brak jednog dana. Gledala bih njih zagrljene i nasmijane, i vidjela savršenu sliku braka. Kako sam odrastala počela sam uviđati da njihov brak nije savršen, da otac nešto krije. Primijetila sam da majku više ne gleda isto, da nema one čeznje u njgovim očima. Često sam kao mala plakala i molila tatu da ne ide na posao, a on bi mi obećavao da će doći što prije bude mogao te da ćemo se igrati. Lagao je. Majka bi me ušuškavala i ljubila me za laku noć.

“Mama, tata ni večeras nije došao da se igra sa mnom, Zašto?”

“Dušo, tata radi puno, sad spavaj pa ćete se ujutru igrati.” I ona je lagala. Ujutru bih ga samo vidjela na vratima kako odlazi na posao i hladno majku ljubi u obraz. Ona bi se nasmijala da ja ne primijetim da nešto nije u redu. Kad bi njega ispratila na posao postavila bi meni doručak, te me poljubila za školu i rekla mi da slusam učiteljicu. Trudila sam se da budem što bolji đak, zbog svoje mame. Jedva sam čekala da dođem kući da joj ispričam kako sam dobila peticu, kako sam bila vrijedna. Majka bi me slušala te mi govorila: “Pemtna moja curica, mama je ponosna na tebe.” Ja sam i sad samo njena curica, ta žena je moj uzor u svemu bila i ostaće. Jedne večeri dugo nisam mogla zaspati, otišla sam do mamine i tatine sobe da ih pitam da spavam s njima, tad sam čula njen plač. Grcala je u suzama i ponavljala sebi: “Dozovi se više Marija, taj čovjek te više ne voli, ne čekaj ga. Znaš da će opet doći kasno, ko zna s kojom je bio.” “Proklet da je!”

 

 

Jun, 2006.

Vremenom se stvari nisu mijenjale, godine su prolazile a njihov odnos je bio sve hladniji. Čak se sjećam, da je jedne godine bio otišao na mjesec dana. Imala sam 11 godina i mislila sam da je otišao poslom, barem me je mama u to ubijedila. Sa mnom bi razgovarala i govorila: “Ne brini se dušo, tata je otišao poslom u Ameriku, vratiće se brzo.” Nakon toga bi zastala, spustila pogled, pa nastavila: “Obećavam ti, doći će sa mnogo poklona i slatkiša, a do tad moraš biti dobra i slušati me.”

Nisam više bila toliko mala, tako da ne znam zašto sam joj vjerovala. Da li zbog sebe ili da bi njoj bilo lakše, da je ne bi jos više povrijedila sva moja pitanja. Znala sam da ih ne bi mogla odgovoriti, te sam ćutala. Majka je plakala svako veče i proklinjala ga, a onda ga je ipak raširenih ruku dočekala.

 

 

2 dio Jul, 2006.

Bila je to srijeda, rano ujutru kada je neko pozvonio na vrata. Mama je otvorila i ugledala njega. Mog oca. Nasmijanog sa torbom u rukama govoreci joj: “Ljubavi, vratio sam se.” Ona se samo nasmijala i zagrlila ga jako. Jos uvijek ne znam zašto je to uradila. Ja sam se naravno obradovala svom ocu koji zbog nas radi tako naporno. O, kako sam samo bila naivna. Bila sam dijete, mislila sam da tako treba biti. Sad tek vidim da je to bilo pogrešno. Tad nisam shvatala kako je majci bilo u tom trenutku, nisam ni mislila o tome. Jer šta bi bilo i da ga je istjerala, da ga je opsovala i najurila? Kako bi meni objasnila sve? Šta ako bih i nju tad zamrzila, kao što sad mrzim njega?!

Sutradan je sve bilo normalno, čak je to bio prvi dan da me je otac odvezao u školu. Prije nego sto sam izašla iz kola rekao mi je: “Tata te voli, znaš to je l’ da?” Ja sam klimnula glavom, poljubila ga i otrčala u školu. Ako me je volio, zašto je to radio mojoj majci, meni? Dani su prolazili i čak mi se činilo da je njihov odnos opet onaj isti i da je opet voli. Kupovao joj je opet ruže svakog petka i ljubio je, govorio joj da je voli i da mu je žao. Nisam razumjela zbog čega mu treba biti žao, a nisam to ni mogla pročitati iz maminog tužng pogleda. Ali opet, kad bi vidjela kako ih ja gledam nasmijala bi se te mu rekla: “Volim i ja tebe Danijele, u redu je”, potapšala bi ga po ramenu, te ustala od stola s isprikom da ima puno suđa da opere. Moja majka više nije bila ista. Činilo mi se da je to neki drugi čovjek, neko ko voli svoju porodicu kao prije. Čak je tad i sa mnom počeo pričati kao sa kćerkom, koliko je mogao naravno. I u tim razgovorima se trudio da zadrži distancu, ali sam jedino tad osjetila da mu je stalo. Ona ledena santa od čovjeka se malo otopila. Primijetila sam da se takođe mnogo trudio da majci olakša, da joj ugodi, da je usreći. Ali opet se činilo da je to sve lažno, čak toliko da bi svakog ubijedilo u neistinu, ali ja sam samo željela vjerovati da je moj otac dobar čovjek i muž. A nikad nije bio. Znate, uvijek sam zamišljala savršenog muškarca kao svog oca, hladnog na izgled a opet tako topao i dobroćudan, iako je samo u mojoj glavi bio takav. U to vrijeme nije radio do kasno, čak je i poprilično rano dolazio s posla, pa znao napraviti večeru da nas iznenadi. A majka, ne znate vi kakva je to divna žena. Majka bi se obradovala njegovim gestovima, te ga grlila pomalo udaljeno, mada meni je to tad izgledalo sve kako treba. I vjerovala sam da se njih dvoje neizmjerno vole. A kako i ne bih, šta su sve zajedno prošli pomislim samo.

 

 

Januar, 2003.

Moja majka je imala jako rizičnu trudnoću. Naravno da me je voljela od trenutka kad je saznala da postojim, kao i svaka majka, a otac je bio poprilično razočaran kada je saznao da nosi curicu.

“Ti si kriva Marija, umjesto da dobijem sina, svog nasljednika, ti ćes neku djevojčicu da mi rodiš. Pa ja trebam još i o njoj da brinem je li?!”

Kad bi se posvadjali, sjećam da mu je majka te riječi uvijek prebacivala te nastavljala “Nikad je nisi ni htio, Darija je samo moja kćerka”. “Ako ti smetamo, otićemo odmah iz ove kuće!”

Govorila bi tako moja majka, te suze brisala s lica, i skrivala osmijeh kad’ bi joj on rekao da ne želi da odemo. Govorio bi i da mu je žao sto je to ikad rekao, da nije tako mislio, mada ja mu to ne zamjeram. Barem tad’ nisam. A sad, kao da je i važno…

 

 

Maj, 2007.

Sjećam se dobro, 4. maja me je mama ranije probudila da odemo da kupimo šta mi treba od garderobe. Mnogo sam voljela da nosim suknjice kao djevojčica i da se sređujem. Sjećam se dobro, jer mi je sutradan bio rođendan.

“Hajde sunce majkino, 9 je sati” rekla mi je, te nastavila: “Hoces li sa mnom da ti idemo kupiti nekih finih suknjica, i koju košuljicu da imas za školu?”

Pitala me, kao da nije znala odogovor. Čim sam to čula, skočila sam iz kreveta i zagrlila je jako. Dugo smo šetale i razgledale po buticima stvari, i ona je ponešto sebi gledala. Taj dan smo baš razgovarale, uglanom sam joj ja pricala o svojoj tadašnjoj simpatiji Vuku, a ona me je pomno slušala i smiješila mi se. Tad mi se to činila kao velika ljubav, čak sam i vjerovala da ja njega volim. A to je sve valjda dio odrastanja.

 

 

5. maj 2007.

Bio je moj 13ti rodjendan, kao i svako dijete bila sam poprilično uzbuđena. Dan je počeo sasvim obično, išla sam u školu gdje su me drugarice grlile i čestitale mi rođendan. To jutro tatu nisam vidjela, ali mi je zato majka dala njihov rođendanski poklon. Dobila sam parfem o kojem sam mami pričala već pola godine. Naravno, nakon škole sam odvela svoje dvije najbolje drugarice Tijanu i Dajanu na kolač. Kad sam došla kući čula sam galamu na spratu. Popela sam se užurbanim korakom gore i vidjela mamu kako plače i drži ruku na obrazu. Odmah se počela da plačem i da je grlim, iako nisam bila najbolje svjesna šta se desilo.

I sad se sjećam tatinih riječi: “Dosta mi je više i tebe i ovog života”, i otišao je iz kuće. Mama je brzo obrisala suze i nasmijala mi se: “Sve je u redu Darija, tati je nešto iskrslo na poslu zato je ovako brzo otišao.”

Opet me je slagala.

Klimnula sam glavom i tiho joj rekla: Mama, nemoj da plačes ja te volim najvise”, i snažno je zagrlila.

“Znam dušo moja, i ja tebe volim.”

Tu veče otac nije došao kući. Opet sam čula jecaje iz mamine sobe, dugo sam se dvoumila da li da odem do nje. Na kraju sam ipak odustala jer nisam znala šta bih joj rekla. Brzo sam zaspala. Usred noci me je probudilo lupanje na vratima, i uporni pokušaji nasilnog ulaska. Skočila sam iz kreveta i u hodniku vidjela mamu zabrinutog izraza lica.

Rekla mi je: “Ne boj se srce, idi u sobu i zakljičaj se!”

Nisam je poslušala. Sačekala sam da siđe dole, te sam gledala odozgo šta se dešava. Otvorila je vrata i ugledala sam oca koji se teturao i nešto nepovezano pričao. “Dodjavola Danijele, šta si to sa sebe uradio?” “Hoćes da te dijete vidi, rekla je majka, zatim je ućutala. On je samo stajao ma vratima i nije progovarao.

“Dolazi ovamo, vodim te u sobu da odspavaš!”, bijesno mu je rekla, te ga uzela ispod ruke. Brzo sam ušla u sobu i pravila se da spavam da je i ja ne bih sikirala. Nisam ni bila svjesna da će taj dan biti početak njihovog kraja.

 

 

22. jun 2009

Završila sam prvi razred gimnazije kao najbolja učenica u rezredu. Otac je dobar koliko može biti. Opet mnogo radi pa ga rijetko viđam. Stalno sa mamom idem negdje. Volim da provodim vrijeme sa mamom i da pričamo o svemu. Često je tužna, pogled joj odluta i uopšte ne sluša šta joj pričam. Ali neka, razumijem da i ona imam mnogo briga. Nikad joj to nisam zamjerala. Pokušavala bih da je nasmijem, nekad bih i uspjela. Tih par mjeseci sam spavala sa njom, otac nije noću dolazio kući.

U tom periodu sam napisala i svoj prvi tekst, posvećen mojoj majci. Na času engleskog smo imali temu da pišemo o svom uzoru, ja sam pisala o njoj.

Žao mi je sto ne mogu da obrišem tugu iz tvojih očiju. Ti misliš da ja ne vidim da je svaki tvoj osmijeh laž, i da samo tako sakrivaš bol. Ali ja znam. Znam da se boriš zbog mene sa svim što ti život zadaje. Žao mi je sto ne mogu da otklonim sve brige koje te more. Žao mi je što ne mogu neke stvari promijeniti i što sam tako malena naspram svega. Žao mi je i sto plačes svako veče, a ja ne znam kako da te utješim. Jednostavnom ne znam te riječi koje bi te ne trenutak smirile, ne znam toliko jako da zagrlim da smirim sve tvoje strhove. Ne znam kako da ti vratim krila, pomognem ti da poletiš. Previše si tu na zemlji, čak si i zaboravila da si anđeo. Ali ću te uvijek slušati, pokušaću da razumijem i ono sto prećutiš. Pokušaću da shvatim sve što ti osjećas. Učiniću te ponosnom jednog dana, obećavam.

Zbog svoje sramežljivosti, nikom nisam pročitala taj tekst. Na času sam brzo napisala nesto kratko i to pročitala. Ovaj papir idalje imam kod sebe. Čuvam ga kao uspomenu.

 

 

Treći dio: jesen, 2010.

Kasno je, budi me galama. Idem do stepenjica da vidim šta se dešava i čujem mamu: “Kakvih 20 hiljada, poBogu Danijele, o čemu ti pričaš?” “Gdje si ih izgubio, i zašto si opet pijan?” “Pobogu, nije ti valjda neko ukrao novac, odogovri mi. Ne izluđuj me više!” “Ne, ja…”, zamuckivao je otac.

“Šta ti”?

“Prokockao sam novac”, dreknuo je.

“Šta si uradio, bjedniče jedan”, rekla je majka kroz suze, te počela da udara oca po grudima.

“Ti nisi normalan, gdje ti je bila pamet?” “Šta ti se dešava, reci mi”, uporno ga je ispitivala mama.

“Ništa Marija, malo sam se zapio s društvom i pretjerao sam, i moje su pare mogu da radim šta hoću.” “Ako me pitaš još jednom gdje su moje pare, ima da te izbacim odavde, jesi li me razumijela?”, drsko joj odgovori te krenu prema stepenjicama.

Ušunjala sam se tiho u sobu i počela plakati. Tu noć sam preplakala, što sam tiše mogla da me ne čuju. Nije ni prošlo sedam dana, otac je opet kasno došao kući.

“Gdje si do sad Božiji čovječe, hoćes Dariju da probudiš?”

“Pusti me na miru Marija, gubi se od mene”, viknu i odgurnu majku.

“Probisvijetu jedan, šta si sad uradio?”

“Opet sam prokockao svoj novac ti bezobrazna ženo, i to 300 hiljada.”

“Šta si uradio?”

“To je bio novac za Darijin fakultet, da nam kćerka studira u Beču na najboljem fakultetu.” “Ti manijače jedan, sve si morao uništiti.” “Gadiš mi se, gubi se odavde!”

“Ma koga ti izbacuješ iz čijeg stana, ludačo jedna?” “Ovo je sve moje, gubi se od mene”, reče i ode u gostinjsku sobu.

Majka je tu noć preplakala. Od tada je svaku veče on dolazio pijan i vrijeđao je majku. Nazivao je ludom, nezahvalnom, kurvom, govorio joj da je sa njim samo zbog para. A ona, ona je ćutala. Nije mu čak ni rekla da nije istina, nije se ni branila samo je plakala. Kasnije je samo postajalo gore. Jedno veče je ušao u njenu sobu, bio je ljut i rekao joj da pokupi svoje stvari i ode. Nije htjela, odgovorila mu je. Nakon toga se začuo udarac i jauci. Skamenila sam se, od straha nisam smjela da se pomaknem. Bojala sam se i da dišem. Od tada je svako veče to čudoviste tuklo moju mamu. Tada sam počela sve česce da pisem, o svojim strahovima.

Osjetim da haos opet dolazi i bojim se, ali ne za sebe. Znam da će ona opet biti povrijeđena. Znam da će udariti na moju svetinju, a da ona neće ni glas pustiti. A ja, od straha paralisana samo slušam njen bol. I kakva sam to ja kćerka kad pustam da nju povrijeđuje iznova i iznova?! Kakva sam to ja kćerka kad ce se ona opet sutra našminkati i praviti da nije bilo nista, a ja joj vjerovati?! Do kad neću reći? Do kad ću se toliko bojati? Oprosti mi što sam previse slaba. Oprosti mi što strah čini mene i kontroliše me. Oprosti sto te ne spašavam svega. Oprosti sto ćes zbog mene opet sutra to isto istrpiti. Ne mrzi me, molim te.

Nije prestajalo. Njen pakao je trajao i činilo mi se da nikad neće završiti. Svako jutro mi je izazivalo bol i agoniju jer ne mogu ništa da promijeim. Nemam snage da mu se oduprem, a ne mogu to više slušati. Ona je tako dobro hodala kroz pakao da se činilo kao da je i ne boli. Često bih se zapitala sta daje snagu toj ženi da sve to trpi.

 

 

Zima, 2010.

Mama i ja večeramo.

“Je li sve u redu mama, nešto si mi zamišljenja?”

Ne odogovara mi, opet gleda u prazno.

“Mama, čuješ li me”, pokušavam da je dozovem.

“Jesi nešto rekla dušo?”, pita me zbunjeno.

“Ma ne”, rekoh tiho.

Cijelo veče ništa nije progovorila.Samo je nepomično gledala u zid. Čak me ni za laku noć nije poljubila samo je otišla spavati. On je malo nakon toga došao kući ljut i opet pijan. Vec godinu dana se nije trijeznio.

“Tata, mama spava, idem i ja. Laku noć”, rekoh mu.

Samo me je prostrijelio pogledom i uputio se prema sobi. Nekako sam skupila hrabrosti i pošla za njim.

“Marija, znam da ne spavaš, rekao je.

Nije bilo odgovora.

“Marija, rekoh ti da ustaneš”, viknuo je, ali ona idalje nije ništa rekla.

Prišao je krevetu i uhvatio mamu za ruku.

Počeo je vući i govoriti joj “Ustani kurvo jedna, znam da si sakrila pare od mene?” “Gdje su, govori mi ubiću te!”

Mama ga je ljuto gledala i bijesno mu rekla: “Miči te ruke s mene, nisam ti ja ništa sakrila, sve si prokockao i propio propalice jedna.”

Ošamario je. Uhvatila se za obraz i sjela na krevet. Podigao je ruku da je opet udari kad sam povikala: “Ostavi moju mamu na miru!”

Oboje su se okrenuli prema meni. Njegove crne oči su me gledale, pune bijesa I mržnje. Krenuo je prema meni, mama je potrčala za njim.

“Ne diraj je”, povikala je ali već je bilo kasno.

Od udarca sam pala na pod i udarila glavom. Nekoliko minuta sam bila onesvješćena. Sljedece što vidim je mama kako place I govori mi da idemo. “Mila moja, jesi dobro?” “Dođi, sjedni tu”, reče mi i poče pakovati svoje i moje stvari u veliki kofer.

“Mama, gdje ćemo, kasno je”, upitah je idalje ne toliko svjesno.

“Idemo kod bake i deke malena, nećemo više biti ovde.”

Od tog dana ga više nisam vidjela. Do one noći, do te proklete noći pune bola i očajanja…

Mama i ja smo otišle u Tuzlu kod njenih roditelja. Tad sam prvi put upoznala baku i deku. Mama mi je ispričala da ih ni ona skoro nikad nije viđala otkad se udala. Teško nam je bilo da se naviknemo na drugi grad, ljude. Meni pogotovo na novu školu, nove drugare, a prije svega, nama objema na život bez mog oca. Mama je podnijela zahtjev za razvod braka, nije htjela kuću, ni kompaniju. Samo je trazila da plaća alimentaciju za mene. Brzo su se razveli. Tad sam se posvetila pisanju, često bih poslije škole išla u jednu napuštenu kuću nedaleko od škole da bih na miru pisala. Pisala bih o lijepim stvarima, ili bih makar pokušavala. Nekad se desi da ne uspijem da se držim lijepih stvari pa u bijesu pocijepam te papire i krenem ponovo. Mami sam čitala svaki tekst koji bih napisala, tad sam joj pročitala i onaj prvi.

“Dušo moja, kako samo lijepo pišes, jednog dana ćeš mi biti poznata”, govorila bi mi sa ponosom u očima.

 

 

Mart, 2011.

“Mama, gdje mi je lančić?”

“Koji dušo?”

“Onaj što sam dobila od tebe i tate za rođendan, nisam ga nosila do sad”..”Htjela sam danas da ga stavim”, rekoh joj pomalo tužno zbog svega sto se desilo.

“Gdje ti je stajao”, upitala me zabrinuto. “Sigurno sam ga zaboravila u svoj žurbi, idi kog oca, samo uzmi lančić i vrati se kući odmah.” “Evo ti rezervni ključ, vrati mu ga usput i ponesi sve naše stvari, i evo ti novac za kartu”.

“U redu mama, ne brini, brzo ću doći”, rekoh da je utješim. A iskreno mnogo sam se bojala da ga vidim. Kad sam stigla pred vrata, počele su mi se ruke tresti od straha pa sam jedva otkljucala. “On je na poslu Darija, ne boj se”, rekoh sama sebi da se smirim. “Nije tu, ne brini”, uporno sam to ponavljala. U kući je bio haos, novac se nalazio po podu, stvari su bile razbacane I pocijepane. Ušla sam u boravak i vidjela polupane čase i flaše, staklo je bilo posvuda, naša slika je stajala na stolu, zgužvana. Čula sam plač odozgo i oduzela sam se. Gledala sam ka ulaznim vratima I premišljala se šta da učinim. Ipak sam krenula gore. Brzim korakom sam krenula uz stepenice.

“Ti si kriv, sve si izgubio”, ne samo novac, nego i porodicu”. “Sad si sam, nemaš nikog”. “Sad svakako nemaš za šta da živiš.”

Ulazim u sobu i vidim oca uplakanog sa pištoljem uperenim u čelo:
“Tata, šta to radiš?”, vrisnuh “molim te spusti to, tatice” molila sam ga jecajući.

“Oprostite mi kćeri, i ti i tvoja mama”, “sve sam uništio, voli te tata najviše.”

Toga se zadnjeg sjećam. Čula sam pucanj, i onda je bio samo muk i tama.. Vidim svog oca kako leži, “Tata molim te nemoj da umres, molim te nemoj”. Pozvala sam hitnu, ali je bilo kasno. Ostala sam bez svog zaštitnika. Sahranile smo ga, bilo je puno ljudi na sahrani. Prodale smo i stan i kompaniju, te pare ja mama ostavila da mogu studirati kasnije gdje želim. Zaposlila se i ona ubrzo, kao medicinska sestra u bolnici u Tuzli. Svaku veče sam ga sanjala od dana kad se ubio, budila bih se vrišteći i moleći ga da to ne uradi. Svako veče sam to prozivljavala, ni u snu ga nisam mogla spriječiti. Ni u snu nisam stigla da spasim svog oca, uvijek bih ga samo gledala i plakala. Iznova sam to proživljavala svake večeri. I onda je odjednom prestalo.

– Vidim te svaku veče, sanjam te. Nasmijan si, skupa smo svi idalje. Ti i mama se smijete, pričate, drzite se za ruke. Ja sam opet ona djevojčica od 5 ili 6 godina koja u vama vidi savršen par i predivnu budućnost. Trčim vam u zagrljaj, vi me milujete po kosi i govorite mi da me volite. Opet je sve kao prije, i nije važno sta je bilo ni šta će biti. Jednostavno smo porodica. U svakom smislu te riječi. I sve samo nestane. Onda vidim tebe krvavih očiju, izgužvane bijele košulje, osjetim smrad alkohola i gušim se. Vidim kako držiš pištolj na sljepočnici i hoćes da sebi oduzmes život, govoriš da me voliš i tu svs prestaje. Ja se gubim, nestajem. Nisam ti stigla reći da i ja tebe volim. Iako si bio hladan, i vise loš nego dobar otac, iako si nam napravio pakao od života i moje djetinstvo pretvorio u noćnu moru voljela sam te. Žao mi je što ti to nisam stigla reći. Bez obzira na sve i zauvijek ću te voljeti, voljecu te zbog onoga što znam da se krilo negdje unutar tebe.

 

 

Oktobar, 2012.

Upisala sam srpski jezik i književnost na Palama, jer je pisanje oduvijek bilo moja ljubav i bijeg od stvarnosti. Mamina podrška mi je naravno puno značila, i bez nje ne bih ništa uspjela. Zbog fakulteta sam se preselila na Pale, zajedno sam sa kolegicom i najboljom drugaricom Andreom iznajmljivala stan blizu fakulteta. Bila sam poprilično dobar student, marljivo sam učila. Naravno da nisam prestala pisati. Pomalo manje, i drugačije su teme bile, ali sam idaje pisala. Preko Andree sam upoznala i svoju prvu ljubav Nemanju. On je bio 5 godina medicnskog fakulteta u Sarajevu. Andrea i ja smo svaki dan bile zajedno i za kratko vrijeme mi je postala kao sestra koju nikad nisam imala. Svaki dan sam zvala mamu, pokušavala sam da sto manje primijeti moje odsustvo. Bilo mi je meizmjerno teško da je ostavim samu, pogotovo nakon očeve smrti, ali ona bi mi govorila da je obrazovanje najvažnije a i da nije ona nikad sama. Svaki drugi vikend sam išla u Tuzlu i provodila vrijeme sa njom i bakom i dedom. Ne znam bi li meni ili njoj teže padao moj dolazak ili odlazak, jer smo znale da se opet za dva dana rastajemo. Na svakom odlasku se trudila da ne zaplače, a ja sam plakla u autobusu da me ona ne bi vidjela. Sve smo nekako preživjele, zajedno. Sjećam se, tacno 21. decembra me je Nemanja prvi put pozvao da izađemo. Toliko sam bila nervozna da me je Andrea čitav taj dan smirivala i govorila mi da će sve biti dobro. “Nemanja je divan momak, dopašćeš mu se sigurno, ne brini”, to bi mi ponavljala kroz smijeh a ja bih se onda bunila i ljutila na nju što mi se smije. Nemanja Petrović je visok momak tamne kose i plavih očiju. Svijetle boje kože i mršav, ali za moj ukus savršen. Prvi izlazak je prošao poprilično dobro, onda sam naravno sutradan provela provjeravajući telefon ne bi li mi on poslao poruku. Iako mi se činilo jako dugo, brzo se sve to odigralo i sad sam već vjerena za tog dečka. Volim ga mnogo. Na početku mo je bilo tesko da mu ispricam svu istinu o sebi, ali me je Andrea nagovorila i podržala me. Nekako smo od tog njegovog saznanja postali bliži, i postavio se zaštitnički prema meni.

 

 

Ljeto, 2015.

Nemanja i ja smo zajedno vec skoro 3 godine i nakon dugo vremena sam iskreno srećna. Izašli smo na večeru, iako se meni taj 15. jun činio kao sasvim običan izlazak, nije to bio. Nemanja me je zaprosio. Sve je bilo tako romantično i nestvarno. Poslije večere, prisla mi je curica i dala mi buket cvijeća. Ja sam je iznenađeno pitala:”A zašto ovo?”, ona mi je kroz smijeh odgovorila “vidjeceš uskoro”, i otišla. U tom trenutku kreće muzika i iza sebe vidim Nemanju koji kleči sa prstenom u ruci. “Darija, bi li mi učinila tu čast da budes moja žena, i da vječnost provedemo zajedno?”

“Da, naravno” rekla sam kroz suze od uzbuđenja. Prvo saam nazvala mamu da joj kažem, mnogo se obradovala “O dušo moja tako sam srećna zbog tebe”; te je onda i ona počela da plače. Onda sam nazavala Andreu koja je od sreće vrištala, znala sam da ću u njoj uvijek imati iskrenog prijatelja.

 

 

Jesen, 2015. Tuzla

Nakon sto smo se vjerili htjela sam da Nemanja konačno upozna moju mamu, baku i deku. Svi su ga lijepo prihvatili, posebno se dopao mojoj mami. Baka je naravno u tu čast napravila specijalan ručak, kao i svoju čokoladnu tortu koju sam ja najvise voljela. Popela sam se gore na sprat da obiđem svoju staru sobu. Gledala sam sliku sebe i roditelja, činilo mi se da je prošla vječnost. Svi izgledamo tako srećno. Tu sliku sam uzela onog dana kad se tata ubio.

Mnogi ljudi su osuđivali moju mamu pitajući se zasto se Marija razvela od njega, imala je novac, ugled, sve. Imala je veliki stan u centru Sarajeva, bogatog muža, savršen život. Bar se njima tako činilo. Nisu znali čitavu priču. Vidjeli su samo spoljašnjost, jednu imućnu porodicu, srećnu i zadovoljnu. A nisu mogli da vide dvoji ljudi koji se odavno već ne vole i koji su slomljeni, i djevojčicu koja pokušava da ih sastavi. Djevojčicu koja je noćima tješila svoju majku, a nije je mogla utješiti. Nisu znali drugu stranu istine. Kažu da je istina samo jedna, po meni nije. Jer svaku ispriča svoju stranu, a ovo je moja strana te priče, ovo je moja istina.

 

 

Odgovor na pitanje zašto pišem je moja mama. Znam da se mnogo začude i ne bude im jasno, nadam se da sam vam na ovaj način nekako objasnila. Marija Tatjanović nije bila samo moja majka, i žena bogatog čovjeka. Ona je mnogo više. To je žena koja me je učila da uvije budem ponosna, kao što je ona bila. Žena koja je i kad je prolazila kroz pakao hodala uspravno, uzdinute glave. Žena koja me je naučila da mogu sve, i da sam za sve sposobna. Ona je uvijek bila moj oslonac i moja najveća podrška. Ona je bila, i uvijek će biti moj spisao i najveća inspiracija.

 

Томислав Крсмановић

Балкан, “ Вишевековни Заједнички стан“ , “crowd“унезверених подстанара.

1.У в о д

SUBPERSONALYTIES ( ПОДЛИЧНОСТИ) односно MPLD ( Multiple personality disorder) је данас у свету врло помодна и интригантна психолошка и психијатријска тема. Према психијатрима, суштинска особина овог менталног поремећаја је постојање унутар личности једне особе нешто попут два или више различитих стања личности. Ова необична душевна бољка фасцинира и у исто време понекад проузрокује скепсе. Постала је истински хит широко познат по филмовима “Три лица Еве“ и “Сибил`.

Ова експлорација има за циљ да, на маколико скроман начин, унесе више светлости у ову недовољно проучавану сферу, и да у оквиру ове теме покуша, да на нов начин укаже на поједине чиниоце, који су до данашњих дана производили ментално здравље балканских народа.

И да се запита, да ли, и како је њихово ментално здравље утицало на рационалнoст битних или судбоносних одлука, и на пресудне интеракције појединих балканских народа?

Уколико би се успоставила аналогија ових сазнања модерне психологије и психијатрије када се ради о личностима појединца, са менталним здрављем појединих етничких скупина, што је покушај овога пута, могло би се запитати: Да ли и нације имају некакав колекивитет, нешто као националне личности? Уколико је тако, да ли у оквиру таквих националних духовних колективититета, које неки виде као национални дух, националну психологију, могу настати сличне, барем донекле, патологије тих националних личности, као када се ради о подличностима појединца?

У следећим разлагањима ће прво бити разматрано како се ова ментална девијација развија на индивидуалном плану. А онда ћу покушати да ова сазнања пројецирам на ниво шире психопатологије нације, са намером да се појава овакве националне менталне патологије упореди са појавом оваквих менталних девијација на нивоу индивидуе, и да се тако покуша да се ова недовољно проучена тамна област људске личности, и душа појединих балканских народа боље схвати и разуме

2. Концепт ПОДЛИЧНОСТИ. Шта су то подличности?

Подличности у трансперсоналној психологији, су делови целокупне личности, који имају неки аутономни облик сопственог живота, веровања, мисли, осећања, намера и планова. Уствари, подличности би могле бити описане као ментални сателити, поједини разлабављени делови личности, који се стицајем животних околности стварају у једној због нечега, насталој погодној, ослабљеној личности, одцепљујући се од њеног језгра, настављају да коегзистирају, да плове у оквиру флуида једне личности, да би еволуцијом почели да јачају, да воде неки облик сопственог засебног живота..Према еминентним психијатрима, поједине од ових подличности би на одговарајућем нивоу раста и развитка могле имати сопствени стил мотивације, циљева, стилова понашања, реакција на свакодневне животне догађаје.

Можда звучи претерано, гротескно, професор др. Ралф Славенко са Wayne State University у САД, тврди, да свака од ових подличности може имати своје име, пол, старост, акценат, тон гласа, различито познавање страних језика, уметнички таленат, рукопис, израз лица, и чак различите мождане таласе и одговоре на одређену дозу лека? Да ли је овај угледни амерички психијатар у праву? Амерички психијатар Др. Кемпман, упознаје научну јавност да је био способан да под