Maja Štaka

 

Kad uzmem olovku u ruku riječima stvaram svoj svijet. Tragovima koje ostavljam na papiru kreiram svoje snove i živim ono sto sam oduvijek željela. Tu počinju moje želje, osjećam kao da ne postoji nemoguće. Kao da mogu sve sto poželim, da budem sve što hoću. Sve to dugujem tebi, jer si me učila da budem ponosna na sebe uvijek. Ti si uvijek bila moj uzor i razlog sto pišem, i ovu priču ću posvetiti tebi majko.

 

Prvi dio: 20. novembar 2017.

Najviše volim kad me pitaju zasto pišem, pa dozvolite mi da na ovaj način pokušam objasniti. Počeću ispočetka, da opišem sebe i svoj život. Moje ime je Darija Tatjanović, rođena sam kao jedinica bogatog I uglednog čovjeka, Danijela Tatjanovića. Iz Sarajeva sam rodom, tu sam i odrasla. Mnogo me lijepih uspomena veže za taj grad. Svaka ulica ima svoju priču. Moj otac je, rekla bih mnogo težak čovjek. Veoma je tvrdoglav i tvrdi da je uvijek u pravu. Ne voli da mu se protivrječuje jer time mu ukazujemo nepoštovanje.

 

 

Drugi dio: Decembar, 1992.

Bio je major vojske, tu je i upoznao moju majku. Visok, crn čovjek ozbiljnog lica ja lako osvojio srce nježne djevojke blijedog lica i svijetlo zelenih očiju. Svoj položan je shvatao veoma ozbiljno. Vojnici su ga se bojali, ali su ga i poštovali. Njeno ime je Marija, bila je medicinska sestra u bolnici, tu je upoznala mog oca. Mlada djevojka od 22 godine, uplašenog pogleda a opet tako vesela i mila. Ona mu je previjala ranu dva mjeseca. “Ti si Marija mnogo lijepa, sve bih dao da si moja”, pričala bi mi majka krišom da se tako njoj otac udvarao. “Hvala Vam majore”, govorila bi mu ona postiđeno rumenih obraza, skrivajući pogled. “Nemoj da me persiras, za tim nema potrebe.” “Da li bi ti htjela da budeš moja djevojka?”, pitao bi je. Mnogo joj se dopadao, kao i drugim djevojkama tada, te je pristala. 22. maja 1993. je pitao da se vjenčaju, tako su i učinili. U junu su se uzeli, bilo je to skormno vjencanje, jer moja mama nije voljela velika slavlja i okupljanja. Rat, spoji tako različite ljude. Zavoljeli su se brzo, te su se tako i vjenčali.

 

 

20. novembar 2017.

Nakon nekog vremena na svijet sam došla ja. Sad sam djevojka od 23 godine, majčinih zelenih očiju i temepramenta. Volim vjerovati da imam njenu dušu, njenu iskrenost i skromnost. Imam očevu kosu i malu dozu tvrdoglavosti. Jedino što volim što sam naslijedila od njega je upornost da ostavarim svoje ciljeve. Inače, nismo imali neki otac- kćerka odnos. Moj otac je hladan čovjek i teško ga je zainteresovati i za šta. Ponekad pomislim da mrzi cijeli svijet, a ipak majka govori da je to samo njegova površina i da ima dobru dušu. Ali, bojim se da ona lagala. Jer ako govori istinu, i taj čovjek ima dušu, zašto ona svake noći plače? Njihov brak nije uvijek bio takav, sjećam se vremena kad’ su se skupa smijali i razgovarali o svemu. Sjećam se, otac bi svaki petak majci kupovao cvijeće, i to crvene ruže. Njih je najvise voljela, volim ih i ja. Nijedan 8. mart ne bi prošao a da mama ne dobije nešto od nakita, za svaku godišnjicu bi putovali negdje, a mene bi čuvala komšinica Nada. Teta Nada je bila krupnija ženica vedrih očiju i lijepog lica pomalo naboranog od starosti. Spremala bi mi čupavce svaki put kad bih boravila kod nje. Nikad se nije udavala, govorila bi mi često da ljubav ne postoji, da je samo iluzija. A ja sam se opet ugledala na svoje roditelje i vjerovala da i mene negdje ljubav čeka.Kad sam imala, nekih pet ili šest godina, svaki vikend bismo ručali svi zajedno kao porodica. Otac je mnogo radio, te je vikend bilo jedino njegovo slobodno vrijeme. Majka bi tad’ pravila najljepši ručak poslije kojeg bi njih dvoje popili po času vina i razgovarali. A ja sam im se divila iz prikrajka svoje sobe i u sebi mislila kako želim takav brak jednog dana. Gledala bih njih zagrljene i nasmijane, i vidjela savršenu sliku braka. Kako sam odrastala počela sam uviđati da njihov brak nije savršen, da otac nešto krije. Primijetila sam da majku više ne gleda isto, da nema one čeznje u njgovim očima. Često sam kao mala plakala i molila tatu da ne ide na posao, a on bi mi obećavao da će doći što prije bude mogao te da ćemo se igrati. Lagao je. Majka bi me ušuškavala i ljubila me za laku noć.

“Mama, tata ni večeras nije došao da se igra sa mnom, Zašto?”

“Dušo, tata radi puno, sad spavaj pa ćete se ujutru igrati.” I ona je lagala. Ujutru bih ga samo vidjela na vratima kako odlazi na posao i hladno majku ljubi u obraz. Ona bi se nasmijala da ja ne primijetim da nešto nije u redu. Kad bi njega ispratila na posao postavila bi meni doručak, te me poljubila za školu i rekla mi da slusam učiteljicu. Trudila sam se da budem što bolji đak, zbog svoje mame. Jedva sam čekala da dođem kući da joj ispričam kako sam dobila peticu, kako sam bila vrijedna. Majka bi me slušala te mi govorila: “Pemtna moja curica, mama je ponosna na tebe.” Ja sam i sad samo njena curica, ta žena je moj uzor u svemu bila i ostaće. Jedne večeri dugo nisam mogla zaspati, otišla sam do mamine i tatine sobe da ih pitam da spavam s njima, tad sam čula njen plač. Grcala je u suzama i ponavljala sebi: “Dozovi se više Marija, taj čovjek te više ne voli, ne čekaj ga. Znaš da će opet doći kasno, ko zna s kojom je bio.” “Proklet da je!”

 

 

Jun, 2006.

Vremenom se stvari nisu mijenjale, godine su prolazile a njihov odnos je bio sve hladniji. Čak se sjećam, da je jedne godine bio otišao na mjesec dana. Imala sam 11 godina i mislila sam da je otišao poslom, barem me je mama u to ubijedila. Sa mnom bi razgovarala i govorila: “Ne brini se dušo, tata je otišao poslom u Ameriku, vratiće se brzo.” Nakon toga bi zastala, spustila pogled, pa nastavila: “Obećavam ti, doći će sa mnogo poklona i slatkiša, a do tad moraš biti dobra i slušati me.”

Nisam više bila toliko mala, tako da ne znam zašto sam joj vjerovala. Da li zbog sebe ili da bi njoj bilo lakše, da je ne bi jos više povrijedila sva moja pitanja. Znala sam da ih ne bi mogla odgovoriti, te sam ćutala. Majka je plakala svako veče i proklinjala ga, a onda ga je ipak raširenih ruku dočekala.

 

 

2 dio Jul, 2006.

Bila je to srijeda, rano ujutru kada je neko pozvonio na vrata. Mama je otvorila i ugledala njega. Mog oca. Nasmijanog sa torbom u rukama govoreci joj: “Ljubavi, vratio sam se.” Ona se samo nasmijala i zagrlila ga jako. Jos uvijek ne znam zašto je to uradila. Ja sam se naravno obradovala svom ocu koji zbog nas radi tako naporno. O, kako sam samo bila naivna. Bila sam dijete, mislila sam da tako treba biti. Sad tek vidim da je to bilo pogrešno. Tad nisam shvatala kako je majci bilo u tom trenutku, nisam ni mislila o tome. Jer šta bi bilo i da ga je istjerala, da ga je opsovala i najurila? Kako bi meni objasnila sve? Šta ako bih i nju tad zamrzila, kao što sad mrzim njega?!

Sutradan je sve bilo normalno, čak je to bio prvi dan da me je otac odvezao u školu. Prije nego sto sam izašla iz kola rekao mi je: “Tata te voli, znaš to je l’ da?” Ja sam klimnula glavom, poljubila ga i otrčala u školu. Ako me je volio, zašto je to radio mojoj majci, meni? Dani su prolazili i čak mi se činilo da je njihov odnos opet onaj isti i da je opet voli. Kupovao joj je opet ruže svakog petka i ljubio je, govorio joj da je voli i da mu je žao. Nisam razumjela zbog čega mu treba biti žao, a nisam to ni mogla pročitati iz maminog tužng pogleda. Ali opet, kad bi vidjela kako ih ja gledam nasmijala bi se te mu rekla: “Volim i ja tebe Danijele, u redu je”, potapšala bi ga po ramenu, te ustala od stola s isprikom da ima puno suđa da opere. Moja majka više nije bila ista. Činilo mi se da je to neki drugi čovjek, neko ko voli svoju porodicu kao prije. Čak je tad i sa mnom počeo pričati kao sa kćerkom, koliko je mogao naravno. I u tim razgovorima se trudio da zadrži distancu, ali sam jedino tad osjetila da mu je stalo. Ona ledena santa od čovjeka se malo otopila. Primijetila sam da se takođe mnogo trudio da majci olakša, da joj ugodi, da je usreći. Ali opet se činilo da je to sve lažno, čak toliko da bi svakog ubijedilo u neistinu, ali ja sam samo željela vjerovati da je moj otac dobar čovjek i muž. A nikad nije bio. Znate, uvijek sam zamišljala savršenog muškarca kao svog oca, hladnog na izgled a opet tako topao i dobroćudan, iako je samo u mojoj glavi bio takav. U to vrijeme nije radio do kasno, čak je i poprilično rano dolazio s posla, pa znao napraviti večeru da nas iznenadi. A majka, ne znate vi kakva je to divna žena. Majka bi se obradovala njegovim gestovima, te ga grlila pomalo udaljeno, mada meni je to tad izgledalo sve kako treba. I vjerovala sam da se njih dvoje neizmjerno vole. A kako i ne bih, šta su sve zajedno prošli pomislim samo.

 

 

Januar, 2003.

Moja majka je imala jako rizičnu trudnoću. Naravno da me je voljela od trenutka kad je saznala da postojim, kao i svaka majka, a otac je bio poprilično razočaran kada je saznao da nosi curicu.

“Ti si kriva Marija, umjesto da dobijem sina, svog nasljednika, ti ćes neku djevojčicu da mi rodiš. Pa ja trebam još i o njoj da brinem je li?!”

Kad bi se posvadjali, sjećam da mu je majka te riječi uvijek prebacivala te nastavljala “Nikad je nisi ni htio, Darija je samo moja kćerka”. “Ako ti smetamo, otićemo odmah iz ove kuće!”

Govorila bi tako moja majka, te suze brisala s lica, i skrivala osmijeh kad’ bi joj on rekao da ne želi da odemo. Govorio bi i da mu je žao sto je to ikad rekao, da nije tako mislio, mada ja mu to ne zamjeram. Barem tad’ nisam. A sad, kao da je i važno…

 

 

Maj, 2007.

Sjećam se dobro, 4. maja me je mama ranije probudila da odemo da kupimo šta mi treba od garderobe. Mnogo sam voljela da nosim suknjice kao djevojčica i da se sređujem. Sjećam se dobro, jer mi je sutradan bio rođendan.

“Hajde sunce majkino, 9 je sati” rekla mi je, te nastavila: “Hoces li sa mnom da ti idemo kupiti nekih finih suknjica, i koju košuljicu da imas za školu?”

Pitala me, kao da nije znala odogovor. Čim sam to čula, skočila sam iz kreveta i zagrlila je jako. Dugo smo šetale i razgledale po buticima stvari, i ona je ponešto sebi gledala. Taj dan smo baš razgovarale, uglanom sam joj ja pricala o svojoj tadašnjoj simpatiji Vuku, a ona me je pomno slušala i smiješila mi se. Tad mi se to činila kao velika ljubav, čak sam i vjerovala da ja njega volim. A to je sve valjda dio odrastanja.

 

 

5. maj 2007.

Bio je moj 13ti rodjendan, kao i svako dijete bila sam poprilično uzbuđena. Dan je počeo sasvim obično, išla sam u školu gdje su me drugarice grlile i čestitale mi rođendan. To jutro tatu nisam vidjela, ali mi je zato majka dala njihov rođendanski poklon. Dobila sam parfem o kojem sam mami pričala već pola godine. Naravno, nakon škole sam odvela svoje dvije najbolje drugarice Tijanu i Dajanu na kolač. Kad sam došla kući čula sam galamu na spratu. Popela sam se užurbanim korakom gore i vidjela mamu kako plače i drži ruku na obrazu. Odmah se počela da plačem i da je grlim, iako nisam bila najbolje svjesna šta se desilo.

I sad se sjećam tatinih riječi: “Dosta mi je više i tebe i ovog života”, i otišao je iz kuće. Mama je brzo obrisala suze i nasmijala mi se: “Sve je u redu Darija, tati je nešto iskrslo na poslu zato je ovako brzo otišao.”

Opet me je slagala.

Klimnula sam glavom i tiho joj rekla: Mama, nemoj da plačes ja te volim najvise”, i snažno je zagrlila.

“Znam dušo moja, i ja tebe volim.”

Tu veče otac nije došao kući. Opet sam čula jecaje iz mamine sobe, dugo sam se dvoumila da li da odem do nje. Na kraju sam ipak odustala jer nisam znala šta bih joj rekla. Brzo sam zaspala. Usred noci me je probudilo lupanje na vratima, i uporni pokušaji nasilnog ulaska. Skočila sam iz kreveta i u hodniku vidjela mamu zabrinutog izraza lica.

Rekla mi je: “Ne boj se srce, idi u sobu i zakljičaj se!”

Nisam je poslušala. Sačekala sam da siđe dole, te sam gledala odozgo šta se dešava. Otvorila je vrata i ugledala sam oca koji se teturao i nešto nepovezano pričao. “Dodjavola Danijele, šta si to sa sebe uradio?” “Hoćes da te dijete vidi, rekla je majka, zatim je ućutala. On je samo stajao ma vratima i nije progovarao.

“Dolazi ovamo, vodim te u sobu da odspavaš!”, bijesno mu je rekla, te ga uzela ispod ruke. Brzo sam ušla u sobu i pravila se da spavam da je i ja ne bih sikirala. Nisam ni bila svjesna da će taj dan biti početak njihovog kraja.

 

 

22. jun 2009

Završila sam prvi razred gimnazije kao najbolja učenica u rezredu. Otac je dobar koliko može biti. Opet mnogo radi pa ga rijetko viđam. Stalno sa mamom idem negdje. Volim da provodim vrijeme sa mamom i da pričamo o svemu. Često je tužna, pogled joj odluta i uopšte ne sluša šta joj pričam. Ali neka, razumijem da i ona imam mnogo briga. Nikad joj to nisam zamjerala. Pokušavala bih da je nasmijem, nekad bih i uspjela. Tih par mjeseci sam spavala sa njom, otac nije noću dolazio kući.

U tom periodu sam napisala i svoj prvi tekst, posvećen mojoj majci. Na času engleskog smo imali temu da pišemo o svom uzoru, ja sam pisala o njoj.

Žao mi je sto ne mogu da obrišem tugu iz tvojih očiju. Ti misliš da ja ne vidim da je svaki tvoj osmijeh laž, i da samo tako sakrivaš bol. Ali ja znam. Znam da se boriš zbog mene sa svim što ti život zadaje. Žao mi je sto ne mogu da otklonim sve brige koje te more. Žao mi je što ne mogu neke stvari promijeniti i što sam tako malena naspram svega. Žao mi je i sto plačes svako veče, a ja ne znam kako da te utješim. Jednostavnom ne znam te riječi koje bi te ne trenutak smirile, ne znam toliko jako da zagrlim da smirim sve tvoje strhove. Ne znam kako da ti vratim krila, pomognem ti da poletiš. Previše si tu na zemlji, čak si i zaboravila da si anđeo. Ali ću te uvijek slušati, pokušaću da razumijem i ono sto prećutiš. Pokušaću da shvatim sve što ti osjećas. Učiniću te ponosnom jednog dana, obećavam.

Zbog svoje sramežljivosti, nikom nisam pročitala taj tekst. Na času sam brzo napisala nesto kratko i to pročitala. Ovaj papir idalje imam kod sebe. Čuvam ga kao uspomenu.

 

 

Treći dio: jesen, 2010.

Kasno je, budi me galama. Idem do stepenjica da vidim šta se dešava i čujem mamu: “Kakvih 20 hiljada, poBogu Danijele, o čemu ti pričaš?” “Gdje si ih izgubio, i zašto si opet pijan?” “Pobogu, nije ti valjda neko ukrao novac, odogovri mi. Ne izluđuj me više!” “Ne, ja…”, zamuckivao je otac.

“Šta ti”?

“Prokockao sam novac”, dreknuo je.

“Šta si uradio, bjedniče jedan”, rekla je majka kroz suze, te počela da udara oca po grudima.

“Ti nisi normalan, gdje ti je bila pamet?” “Šta ti se dešava, reci mi”, uporno ga je ispitivala mama.

“Ništa Marija, malo sam se zapio s društvom i pretjerao sam, i moje su pare mogu da radim šta hoću.” “Ako me pitaš još jednom gdje su moje pare, ima da te izbacim odavde, jesi li me razumijela?”, drsko joj odgovori te krenu prema stepenjicama.

Ušunjala sam se tiho u sobu i počela plakati. Tu noć sam preplakala, što sam tiše mogla da me ne čuju. Nije ni prošlo sedam dana, otac je opet kasno došao kući.

“Gdje si do sad Božiji čovječe, hoćes Dariju da probudiš?”

“Pusti me na miru Marija, gubi se od mene”, viknu i odgurnu majku.

“Probisvijetu jedan, šta si sad uradio?”

“Opet sam prokockao svoj novac ti bezobrazna ženo, i to 300 hiljada.”

“Šta si uradio?”

“To je bio novac za Darijin fakultet, da nam kćerka studira u Beču na najboljem fakultetu.” “Ti manijače jedan, sve si morao uništiti.” “Gadiš mi se, gubi se odavde!”

“Ma koga ti izbacuješ iz čijeg stana, ludačo jedna?” “Ovo je sve moje, gubi se od mene”, reče i ode u gostinjsku sobu.

Majka je tu noć preplakala. Od tada je svaku veče on dolazio pijan i vrijeđao je majku. Nazivao je ludom, nezahvalnom, kurvom, govorio joj da je sa njim samo zbog para. A ona, ona je ćutala. Nije mu čak ni rekla da nije istina, nije se ni branila samo je plakala. Kasnije je samo postajalo gore. Jedno veče je ušao u njenu sobu, bio je ljut i rekao joj da pokupi svoje stvari i ode. Nije htjela, odgovorila mu je. Nakon toga se začuo udarac i jauci. Skamenila sam se, od straha nisam smjela da se pomaknem. Bojala sam se i da dišem. Od tada je svako veče to čudoviste tuklo moju mamu. Tada sam počela sve česce da pisem, o svojim strahovima.

Osjetim da haos opet dolazi i bojim se, ali ne za sebe. Znam da će ona opet biti povrijeđena. Znam da će udariti na moju svetinju, a da ona neće ni glas pustiti. A ja, od straha paralisana samo slušam njen bol. I kakva sam to ja kćerka kad pustam da nju povrijeđuje iznova i iznova?! Kakva sam to ja kćerka kad ce se ona opet sutra našminkati i praviti da nije bilo nista, a ja joj vjerovati?! Do kad neću reći? Do kad ću se toliko bojati? Oprosti mi što sam previse slaba. Oprosti mi što strah čini mene i kontroliše me. Oprosti sto te ne spašavam svega. Oprosti sto ćes zbog mene opet sutra to isto istrpiti. Ne mrzi me, molim te.

Nije prestajalo. Njen pakao je trajao i činilo mi se da nikad neće završiti. Svako jutro mi je izazivalo bol i agoniju jer ne mogu ništa da promijeim. Nemam snage da mu se oduprem, a ne mogu to više slušati. Ona je tako dobro hodala kroz pakao da se činilo kao da je i ne boli. Često bih se zapitala sta daje snagu toj ženi da sve to trpi.

 

 

Zima, 2010.

Mama i ja večeramo.

“Je li sve u redu mama, nešto si mi zamišljenja?”

Ne odogovara mi, opet gleda u prazno.

“Mama, čuješ li me”, pokušavam da je dozovem.

“Jesi nešto rekla dušo?”, pita me zbunjeno.

“Ma ne”, rekoh tiho.

Cijelo veče ništa nije progovorila.Samo je nepomično gledala u zid. Čak me ni za laku noć nije poljubila samo je otišla spavati. On je malo nakon toga došao kući ljut i opet pijan. Vec godinu dana se nije trijeznio.

“Tata, mama spava, idem i ja. Laku noć”, rekoh mu.

Samo me je prostrijelio pogledom i uputio se prema sobi. Nekako sam skupila hrabrosti i pošla za njim.

“Marija, znam da ne spavaš, rekao je.

Nije bilo odgovora.

“Marija, rekoh ti da ustaneš”, viknuo je, ali ona idalje nije ništa rekla.

Prišao je krevetu i uhvatio mamu za ruku.

Počeo je vući i govoriti joj “Ustani kurvo jedna, znam da si sakrila pare od mene?” “Gdje su, govori mi ubiću te!”

Mama ga je ljuto gledala i bijesno mu rekla: “Miči te ruke s mene, nisam ti ja ništa sakrila, sve si prokockao i propio propalice jedna.”

Ošamario je. Uhvatila se za obraz i sjela na krevet. Podigao je ruku da je opet udari kad sam povikala: “Ostavi moju mamu na miru!”

Oboje su se okrenuli prema meni. Njegove crne oči su me gledale, pune bijesa I mržnje. Krenuo je prema meni, mama je potrčala za njim.

“Ne diraj je”, povikala je ali već je bilo kasno.

Od udarca sam pala na pod i udarila glavom. Nekoliko minuta sam bila onesvješćena. Sljedece što vidim je mama kako place I govori mi da idemo. “Mila moja, jesi dobro?” “Dođi, sjedni tu”, reče mi i poče pakovati svoje i moje stvari u veliki kofer.

“Mama, gdje ćemo, kasno je”, upitah je idalje ne toliko svjesno.

“Idemo kod bake i deke malena, nećemo više biti ovde.”

Od tog dana ga više nisam vidjela. Do one noći, do te proklete noći pune bola i očajanja…

Mama i ja smo otišle u Tuzlu kod njenih roditelja. Tad sam prvi put upoznala baku i deku. Mama mi je ispričala da ih ni ona skoro nikad nije viđala otkad se udala. Teško nam je bilo da se naviknemo na drugi grad, ljude. Meni pogotovo na novu školu, nove drugare, a prije svega, nama objema na život bez mog oca. Mama je podnijela zahtjev za razvod braka, nije htjela kuću, ni kompaniju. Samo je trazila da plaća alimentaciju za mene. Brzo su se razveli. Tad sam se posvetila pisanju, često bih poslije škole išla u jednu napuštenu kuću nedaleko od škole da bih na miru pisala. Pisala bih o lijepim stvarima, ili bih makar pokušavala. Nekad se desi da ne uspijem da se držim lijepih stvari pa u bijesu pocijepam te papire i krenem ponovo. Mami sam čitala svaki tekst koji bih napisala, tad sam joj pročitala i onaj prvi.

“Dušo moja, kako samo lijepo pišes, jednog dana ćeš mi biti poznata”, govorila bi mi sa ponosom u očima.

 

 

Mart, 2011.

“Mama, gdje mi je lančić?”

“Koji dušo?”

“Onaj što sam dobila od tebe i tate za rođendan, nisam ga nosila do sad”..”Htjela sam danas da ga stavim”, rekoh joj pomalo tužno zbog svega sto se desilo.

“Gdje ti je stajao”, upitala me zabrinuto. “Sigurno sam ga zaboravila u svoj žurbi, idi kog oca, samo uzmi lančić i vrati se kući odmah.” “Evo ti rezervni ključ, vrati mu ga usput i ponesi sve naše stvari, i evo ti novac za kartu”.

“U redu mama, ne brini, brzo ću doći”, rekoh da je utješim. A iskreno mnogo sam se bojala da ga vidim. Kad sam stigla pred vrata, počele su mi se ruke tresti od straha pa sam jedva otkljucala. “On je na poslu Darija, ne boj se”, rekoh sama sebi da se smirim. “Nije tu, ne brini”, uporno sam to ponavljala. U kući je bio haos, novac se nalazio po podu, stvari su bile razbacane I pocijepane. Ušla sam u boravak i vidjela polupane čase i flaše, staklo je bilo posvuda, naša slika je stajala na stolu, zgužvana. Čula sam plač odozgo i oduzela sam se. Gledala sam ka ulaznim vratima I premišljala se šta da učinim. Ipak sam krenula gore. Brzim korakom sam krenula uz stepenice.

“Ti si kriv, sve si izgubio”, ne samo novac, nego i porodicu”. “Sad si sam, nemaš nikog”. “Sad svakako nemaš za šta da živiš.”

Ulazim u sobu i vidim oca uplakanog sa pištoljem uperenim u čelo:
“Tata, šta to radiš?”, vrisnuh “molim te spusti to, tatice” molila sam ga jecajući.

“Oprostite mi kćeri, i ti i tvoja mama”, “sve sam uništio, voli te tata najviše.”

Toga se zadnjeg sjećam. Čula sam pucanj, i onda je bio samo muk i tama.. Vidim svog oca kako leži, “Tata molim te nemoj da umres, molim te nemoj”. Pozvala sam hitnu, ali je bilo kasno. Ostala sam bez svog zaštitnika. Sahranile smo ga, bilo je puno ljudi na sahrani. Prodale smo i stan i kompaniju, te pare ja mama ostavila da mogu studirati kasnije gdje želim. Zaposlila se i ona ubrzo, kao medicinska sestra u bolnici u Tuzli. Svaku veče sam ga sanjala od dana kad se ubio, budila bih se vrišteći i moleći ga da to ne uradi. Svako veče sam to prozivljavala, ni u snu ga nisam mogla spriječiti. Ni u snu nisam stigla da spasim svog oca, uvijek bih ga samo gledala i plakala. Iznova sam to proživljavala svake večeri. I onda je odjednom prestalo.

– Vidim te svaku veče, sanjam te. Nasmijan si, skupa smo svi idalje. Ti i mama se smijete, pričate, drzite se za ruke. Ja sam opet ona djevojčica od 5 ili 6 godina koja u vama vidi savršen par i predivnu budućnost. Trčim vam u zagrljaj, vi me milujete po kosi i govorite mi da me volite. Opet je sve kao prije, i nije važno sta je bilo ni šta će biti. Jednostavno smo porodica. U svakom smislu te riječi. I sve samo nestane. Onda vidim tebe krvavih očiju, izgužvane bijele košulje, osjetim smrad alkohola i gušim se. Vidim kako držiš pištolj na sljepočnici i hoćes da sebi oduzmes život, govoriš da me voliš i tu svs prestaje. Ja se gubim, nestajem. Nisam ti stigla reći da i ja tebe volim. Iako si bio hladan, i vise loš nego dobar otac, iako si nam napravio pakao od života i moje djetinstvo pretvorio u noćnu moru voljela sam te. Žao mi je što ti to nisam stigla reći. Bez obzira na sve i zauvijek ću te voljeti, voljecu te zbog onoga što znam da se krilo negdje unutar tebe.

 

 

Oktobar, 2012.

Upisala sam srpski jezik i književnost na Palama, jer je pisanje oduvijek bilo moja ljubav i bijeg od stvarnosti. Mamina podrška mi je naravno puno značila, i bez nje ne bih ništa uspjela. Zbog fakulteta sam se preselila na Pale, zajedno sam sa kolegicom i najboljom drugaricom Andreom iznajmljivala stan blizu fakulteta. Bila sam poprilično dobar student, marljivo sam učila. Naravno da nisam prestala pisati. Pomalo manje, i drugačije su teme bile, ali sam idaje pisala. Preko Andree sam upoznala i svoju prvu ljubav Nemanju. On je bio 5 godina medicnskog fakulteta u Sarajevu. Andrea i ja smo svaki dan bile zajedno i za kratko vrijeme mi je postala kao sestra koju nikad nisam imala. Svaki dan sam zvala mamu, pokušavala sam da sto manje primijeti moje odsustvo. Bilo mi je meizmjerno teško da je ostavim samu, pogotovo nakon očeve smrti, ali ona bi mi govorila da je obrazovanje najvažnije a i da nije ona nikad sama. Svaki drugi vikend sam išla u Tuzlu i provodila vrijeme sa njom i bakom i dedom. Ne znam bi li meni ili njoj teže padao moj dolazak ili odlazak, jer smo znale da se opet za dva dana rastajemo. Na svakom odlasku se trudila da ne zaplače, a ja sam plakla u autobusu da me ona ne bi vidjela. Sve smo nekako preživjele, zajedno. Sjećam se, tacno 21. decembra me je Nemanja prvi put pozvao da izađemo. Toliko sam bila nervozna da me je Andrea čitav taj dan smirivala i govorila mi da će sve biti dobro. “Nemanja je divan momak, dopašćeš mu se sigurno, ne brini”, to bi mi ponavljala kroz smijeh a ja bih se onda bunila i ljutila na nju što mi se smije. Nemanja Petrović je visok momak tamne kose i plavih očiju. Svijetle boje kože i mršav, ali za moj ukus savršen. Prvi izlazak je prošao poprilično dobro, onda sam naravno sutradan provela provjeravajući telefon ne bi li mi on poslao poruku. Iako mi se činilo jako dugo, brzo se sve to odigralo i sad sam već vjerena za tog dečka. Volim ga mnogo. Na početku mo je bilo tesko da mu ispricam svu istinu o sebi, ali me je Andrea nagovorila i podržala me. Nekako smo od tog njegovog saznanja postali bliži, i postavio se zaštitnički prema meni.

 

 

Ljeto, 2015.

Nemanja i ja smo zajedno vec skoro 3 godine i nakon dugo vremena sam iskreno srećna. Izašli smo na večeru, iako se meni taj 15. jun činio kao sasvim običan izlazak, nije to bio. Nemanja me je zaprosio. Sve je bilo tako romantično i nestvarno. Poslije večere, prisla mi je curica i dala mi buket cvijeća. Ja sam je iznenađeno pitala:”A zašto ovo?”, ona mi je kroz smijeh odgovorila “vidjeceš uskoro”, i otišla. U tom trenutku kreće muzika i iza sebe vidim Nemanju koji kleči sa prstenom u ruci. “Darija, bi li mi učinila tu čast da budes moja žena, i da vječnost provedemo zajedno?”

“Da, naravno” rekla sam kroz suze od uzbuđenja. Prvo saam nazvala mamu da joj kažem, mnogo se obradovala “O dušo moja tako sam srećna zbog tebe”; te je onda i ona počela da plače. Onda sam nazavala Andreu koja je od sreće vrištala, znala sam da ću u njoj uvijek imati iskrenog prijatelja.

 

 

Jesen, 2015. Tuzla

Nakon sto smo se vjerili htjela sam da Nemanja konačno upozna moju mamu, baku i deku. Svi su ga lijepo prihvatili, posebno se dopao mojoj mami. Baka je naravno u tu čast napravila specijalan ručak, kao i svoju čokoladnu tortu koju sam ja najvise voljela. Popela sam se gore na sprat da obiđem svoju staru sobu. Gledala sam sliku sebe i roditelja, činilo mi se da je prošla vječnost. Svi izgledamo tako srećno. Tu sliku sam uzela onog dana kad se tata ubio.

Mnogi ljudi su osuđivali moju mamu pitajući se zasto se Marija razvela od njega, imala je novac, ugled, sve. Imala je veliki stan u centru Sarajeva, bogatog muža, savršen život. Bar se njima tako činilo. Nisu znali čitavu priču. Vidjeli su samo spoljašnjost, jednu imućnu porodicu, srećnu i zadovoljnu. A nisu mogli da vide dvoji ljudi koji se odavno već ne vole i koji su slomljeni, i djevojčicu koja pokušava da ih sastavi. Djevojčicu koja je noćima tješila svoju majku, a nije je mogla utješiti. Nisu znali drugu stranu istine. Kažu da je istina samo jedna, po meni nije. Jer svaku ispriča svoju stranu, a ovo je moja strana te priče, ovo je moja istina.

 

 

Odgovor na pitanje zašto pišem je moja mama. Znam da se mnogo začude i ne bude im jasno, nadam se da sam vam na ovaj način nekako objasnila. Marija Tatjanović nije bila samo moja majka, i žena bogatog čovjeka. Ona je mnogo više. To je žena koja me je učila da uvije budem ponosna, kao što je ona bila. Žena koja je i kad je prolazila kroz pakao hodala uspravno, uzdinute glave. Žena koja me je naučila da mogu sve, i da sam za sve sposobna. Ona je uvijek bila moj oslonac i moja najveća podrška. Ona je bila, i uvijek će biti moj spisao i najveća inspiracija.

 

Томислав Крсмановић

Балкан, “ Вишевековни Заједнички стан“ , “crowd“унезверених подстанара.

1.У в о д

SUBPERSONALYTIES ( ПОДЛИЧНОСТИ) односно MPLD ( Multiple personality disorder) је данас у свету врло помодна и интригантна психолошка и психијатријска тема. Према психијатрима, суштинска особина овог менталног поремећаја је постојање унутар личности једне особе нешто попут два или више различитих стања личности. Ова необична душевна бољка фасцинира и у исто време понекад проузрокује скепсе. Постала је истински хит широко познат по филмовима “Три лица Еве“ и “Сибил`.

Ова експлорација има за циљ да, на маколико скроман начин, унесе више светлости у ову недовољно проучавану сферу, и да у оквиру ове теме покуша, да на нов начин укаже на поједине чиниоце, који су до данашњих дана производили ментално здравље балканских народа.

И да се запита, да ли, и како је њихово ментално здравље утицало на рационалнoст битних или судбоносних одлука, и на пресудне интеракције појединих балканских народа?

Уколико би се успоставила аналогија ових сазнања модерне психологије и психијатрије када се ради о личностима појединца, са менталним здрављем појединих етничких скупина, што је покушај овога пута, могло би се запитати: Да ли и нације имају некакав колекивитет, нешто као националне личности? Уколико је тако, да ли у оквиру таквих националних духовних колективититета, које неки виде као национални дух, националну психологију, могу настати сличне, барем донекле, патологије тих националних личности, као када се ради о подличностима појединца?

У следећим разлагањима ће прво бити разматрано како се ова ментална девијација развија на индивидуалном плану. А онда ћу покушати да ова сазнања пројецирам на ниво шире психопатологије нације, са намером да се појава овакве националне менталне патологије упореди са појавом оваквих менталних девијација на нивоу индивидуе, и да се тако покуша да се ова недовољно проучена тамна област људске личности, и душа појединих балканских народа боље схвати и разуме

2. Концепт ПОДЛИЧНОСТИ. Шта су то подличности?

Подличности у трансперсоналној психологији, су делови целокупне личности, који имају неки аутономни облик сопственог живота, веровања, мисли, осећања, намера и планова. Уствари, подличности би могле бити описане као ментални сателити, поједини разлабављени делови личности, који се стицајем животних околности стварају у једној због нечега, насталој погодној, ослабљеној личности, одцепљујући се од њеног језгра, настављају да коегзистирају, да плове у оквиру флуида једне личности, да би еволуцијом почели да јачају, да воде неки облик сопственог засебног живота..Према еминентним психијатрима, поједине од ових подличности би на одговарајућем нивоу раста и развитка могле имати сопствени стил мотивације, циљева, стилова понашања, реакција на свакодневне животне догађаје.

Можда звучи претерано, гротескно, професор др. Ралф Славенко са Wayne State University у САД, тврди, да свака од ових подличности може имати своје име, пол, старост, акценат, тон гласа, различито познавање страних језика, уметнички таленат, рукопис, израз лица, и чак различите мождане таласе и одговоре на одређену дозу лека? Да ли је овај угледни амерички психијатар у праву? Амерички психијатар Др. Кемпман, упознаје научну јавност да је био способан да под хипнозом створи подличности у 32 од својих 75 хипнотичких субјеката. Поједини амерички психијатри, као да збијају шале, кажу: други начин да се опишу подличности, је да се констатује да у нама, у једној личности, се може налазити више различитих подличности, уствари гомила, руља ( crowd) личности.

Према водећим светским психијатрима, свако у себи има неки облик подличности, што не мора бити душевни поремећај. Али током живота стицајем околности до таквог поремећаја може ипак доћи. МПД (Мental personality disorder )-подличности, је према неким проценама присутан међу једним процентом укупне популације САД-а, а број би могао порасти, јер болне промене у друштву доводе ионако натегнуте личности људи у све болнија искушења, последично до нових случајева оваквих менталних поремећаја.
О распрострањености МПД у Србији нема поузданијих истраживања.

3. Како настају подличности?

Ово је објаснио француски психијатар Пјер Жане, који је живео у другој половини 19, и првој половини 20 века. Свој допринос расветљавању ове материје која изазива страсне расправе научника широм света, је дао и ( покојни) белгијски психолог Пјер Дако.

Према њима, постоје два битна фактора:

-утицај ОКОЛНОСТИ на индивидуу
– одговор појединца ,ПРИЛАГОЂАВАЊЕ на околности.

Душевно здрава особа реагује на свакодневне догађаје, стресове и фрустрације, које проузрокују ОКОЛНОСТИ, тако да успева да их без последица по интегритет личности апсорбује ментално, то јест да ове догађаје, асимилише у један нови заједнички квалитет, да их хармонично интегрише и синтетише у општи резервоар сопственог ЕГО-а. Душевно здрава особа то чини елегантно, без напора, јер има јаку менталну тензију и енергију, као и способност за синтезу.

Пјер Дако овај ментални процес пореди са уношењем хране у желудац, здрав желудац унету храну свари. А желудац, који није довољно здрав, то не успева, остају делови несварене хране, настају мучнине у стомаку.

Они, који немају јаку менталну тензију и способност за синтезу, што је последица замора или болести, и безброј других штетних утицаја – нису у стању да како треба асимилишу и интегришу ове догађаје у сопствени ЕГО. Поједини трауматични догађаји, или њихов низ, остају неинтегрисани, еволуирају изван ЕГО, ментално “несварени“, започињу да воде сопствени живот, засебно плове .у резервоару ЕГА индивидуе. Могу јачати временом. Појава истинског менталног поремећаја МПД (Мental personality disorder )- настаје онда када један или више од ових менталних сателита постају стабилни, инспирисани све већим квантумима штетних емоција и енергије, шире се, све више испуњавајући просторе психе особе, расцепкавају личност, озбиљно слабе менталне потенцијале појединца, нарушавајући лични интегритет и идентитет.

На психологу, или психијатру, је да у личности лоцира менталне сателите, и да их отуда извуче на површину свести личности, да тако уједини нечију расцепкану личност. Да је исцељује.

Ови ментални сателити понекада из неких разлога, почиње да се идентификују са идентитетом неке друге особе, може почети да се одваја из неког разлога из флуида личности, и трагајући за духовном равнотежом се идентификовати са неким другим идентитетом, неке друге особе, например другарице, филмског глумца, ТВ звезде. И тако доћи до мира ранљивог ега. Што је облик психолошког одбрамбеног механизма – како би се пронашла сигурност, подршка и прихватање, и тако се створила основа за такву интеракцију

Као што је у филму Ева Браун имала у себи три идентитета..

Али МПД, подличности постоји у смислу овога рада, и онда када се нису везале за неки други иденитет, за неку другу особу, него флуктуирају засебно у резервоару ЕГА, ипак делећи личност, слабе њену менталну тензију, и умањују способности особе, производе психопатологију.

Иако нисам по образовању ни психолог, нити лекар психијатар, ипак имам прилично образовања и искуства о овој сфери, не бих употребио речи“ различите личности“, да чак наводно има неколико личносги у једној особи. Сматрам да не треба заборавити да личност једне индивидуе има само једну биолошку подлогу, дакле постоји само једна физичка, биолошка, личност. Ако настану патолошке промене, оне се дешавају у тој једној личности, из које, чини ми се, не би могле настати нове личности?.

Али може настати нешто што се назива подличностима, а што би требало научно разјаснити.? Изјаснио бих се о нечему сличном, што називам отиском..

Шта је то отисак?

Када год сусретнемо неку особу, у нашој свести се ствара отисак, како ми видимо ту особу, и како ми замишљамо да она нас види, и тако се онда одиграва наша интеракција. Тако поједини од нас у тим конкретним околностима стварају у сопственим очима некакав идентитет, како замишљају да нас види та друга конкретна особа.Тако да једна особа може имати безброј отисака, колико сусрета, толико отисака. Али то у првобитној фази не могу бити подличности, мада понекад могу имати тенденцију да то постају.Патологија индивидуе настаје онда када се ови отисци устале и развијају енормно. претварају се у засебне облике подличног идентитета, у зависности како себе видимо у интеракцијама са другима.Тако да себе видимо као умножени, вишеструки идентитет, другачији са особом А, па са особом Б, па В, па Г , итд..Тако је например случај са глумцима, имају више улога, више модела идентификације. Неки кажу: мој пас попримио моје изразе и поступке, личи на мене.

То би могла бити такозвана лабилна личност, расклиматана, склона појави такозваних менталних сателита, олаких индентификација са неком другом особом, а онда овај процес временом узме маха.

Ментално здравље модерног човека је веома угрожено. Психички шокови, нагле
промене, погрешна прилагођавања и одговори на промене, умор, болести , нарочито ако су повезани са генетским склоностима и сиромаштвом – теже да ослабе и поделе личност, гурајући појединца у апатију или депресију, тако слабећи његову менталну тензију, енергију.

Што ствара плодну подлогу и за овакве менталне девијације.Пјер Дако у његовој књизи светском бестселеру “Чудесне победе савремене психологије“ дословце се пита:,,Да ли смо ми сви Dokteur Jekyll и Mister Hyde?“

4. Подличности нација.

Данас се воде расправе етнопсихолога, антрополога и психолога, да ли се може говорити и о личностима нација? Неки кажу“ душе народа“, спомињу “ национални карактер“, “ национални идентитет“ .“ народни дух“ Може се говорити и о представи ( Image, imago, bild) коју поједини народи имају у очима других .Психологија “ руље“, “ гомиле“ (crowd) је ипак нешто друго, али такође понекад може имати снажне додирне тачке са темом овога излагања.
Извесни аутори су користили појам“ национални карактер“, али данас већина одбија, или га процењују као недовољно научан. Овај појам је био у широј употреби у друштвеним наукама крајем XIX и почетком XX века, али су оваквим научним преокупацијама крајем XX и почетком XXI научници друштвених наука потпуно окренули леђа. Оправдање за овакав заокрет интереса научника се може наћи у идеолошким злоупотребама идеје “ националног карактера“ у фашистичким, нацистичким, комунистичким и другим бирократским покретима широм света.
Према француским етнопсихолозима неолиберална и постмарксистичка филозофија која полази са тачке гледишта превазилажења оквира Држава-нација, се обрачунава са свима онима који су на неки начин у вези са њиховим референцама. Упоредо, нове друштвене теорије произашле из филозофског прагматизма и методолошког формализма се окрећу научности заснованој на објективним проверама .
Када се говори о националним односима балканских народа и покушају оздрављења њихових вишевековних закрвављених коабитација, јавља се на први поглед непремостив проблем. Шта год, ко год то био, са било које стране, да каже са најбољом намером, уз покушај објективне процене, неће сви бити задовољни, неке стране, Срби, или неки други, ће страсно оптужити другу страну да износи неистине.

Ради се о томе да се сви осећају жртвама. Али не виде јасно зашто, ко, како? Наука још није установила валидне чињенице.

Излаз је у научном скупу балканских објективних научника, на коме ће се уз примену научног метода ( објективно, свеукупно и у континуитету) све проучити, без намере да се друга страна оштети лажима. И на основу валидних налаза саопштити истину. Уз јасну поруку: немамо намеру да никога кривимо, ставимо тачку на све, BASTA! Отворимо нову страницу будућности наших народа, изгрлимо се, изљубимо као најбољи суседи, као браћа, или рођаци, свако има право на своју веру, националност, језик, сви имамо своје државе, поштујмо се и уважавајмо, живимо као добри суседи у миру и слози.

На ове речи ће се многи насмејати у себи, или гласно:Наивност, утопија, то се никад неће десити.!

Убеђен сам, да са променама светске гео-политике и тајним нацртима мапе света у будућности, ствари почињу полако да се крећу у том смеру. Дајмо наш допринос, убрзајмо тај необзнањени капитални пројекат.

Видели смо шта се све дешавало у ратовима и сукобима на територији бивше Југославије крајем прошлог и почетком овог века. Многи су се удружили и острвили на унижену обеспомоћену Србију,оцрњивали је, да су Срби по духу нацисти, да је њихов националн карактер у бити дивљачки и склон геноциду, или да су примитивни, и глупи. Почели су на Србима празнити своје комплексе и вековне фрустрације. Србија и Срби су се наједном нашли у позицији “ жртвеног јарца“, колективна планетарна негативна енергија је почела да се празни на најслабијем.

Али који је некада био “ јаки човек на Балкану.“

Али када ово кажем, не значи да и други балкански народи нису неизмерно страдали. Треба успоставити дијалог, без вређања и мунтања. уз изношење чињеница.

Психијатар Јован Рашковић, вођа српске заједнице у Хрватској уочи рата у Хрватској, исказао је синтагму о “Србима као небеском народу” да покаже како постоје два страдалничка народа, Јевреји и Срби. Небеска Србија је, према њему, наиме, један од „квартова“ Небеског Јерусалима, Града у чијем средишту је Јагње Божје, Исус Христос. Он се једном запитао, као нешто овако: Јесмо ли ми балканци луд народ?

Где је овде наука ?

Уколико би се хтеле анализирати душе балканских народа, неминовно се долази до закључка да поједини народи, овога пута балкански, ипак, уствари поседују, као и други народи, дистинктне духовне флуиде. Њих сачињавају историјске трауме, митови, архетипове, дубоко потиснуте успомене, сећања на победе и поразе, свакојаке емоције,међусобне вековне интеракције, настала пријатељска осећања, или мржње, присутне извесне недовољно видљиве међусобне перцепције, оне танане међусобне ранљивости могу бити пуне набоја болних сећања, пораза, емоција, комплекса..

Како уствари настају, то што би се могло видети као националне личности?

Логично, то нису некакве настале фикције, уствари постале су од стапања стварних личности свих припадника, свако од њих на неки начин доприноси националном идентитету и физиономији. Као што се потоци и речице уливају у реку, и уносе своје особености, добре или не, тако се и појединачне, стварне, личности, фузионишу у интегралну националну личност. Свака личност уноси своју “вредност“, ваљаност, врлину, или не.

Остаје простор да се анализира шта се дешава, и шта се све дешавало, са колективним осећајем припадности једној нацији након њеног пранастанка- уливања. Као што настала река наилази на свакојаке природне околности ( нагнуто корито, ерозије обале, поплаве, суше, земљотреси, утицаји људске руке, итд), тако и поједине нације се током свога постанка и опстанка боре са свакојаким животним и историјским околностима, на које покушавају да се прилагоде- које обликују душе појединаца који чине нације.

Ове личности милиона појединаца који се уливају у колективну националну духовност, се амалгамирају, мешају, спајају се кодовима по сличности набоја, стварају доминантне, или мање доминантне гроздове сличних особина. Национални дух, душу, обележавају у оној мери, у зависности од јачине појединих гроздова, од броја личности у грозду, и виталности набоја. Онда настају нове асоцијације гроздова, стварајући видљиве или доминантне црте националне душе., “добре“ или “лоше“.
Осврнуо бих се, рекао бих, да ипак постоји битна сличност када се ради о психологији руље, и психологији нације.
Према савременом теоретичару Сержу Московисију: Особе у гомили имају тенденцију да веома снажно реагују на једнообразан, емоционалан или ирационалан и нетолерантан начин. људи у маси имају склоност да деле иста осећања, уверења и мисли, стапају се у заједнипчку акцију.Гистав Л’Бон, француски лекар, антрополог и социолог, уочио је да маса познаје само једноставна и претерана осећања, за разлику од сложенијег психолошког склопа људске индивидуе. Вилфред Тротер, британски зачетник неурохирургије, је сматрао да у човеку постоји “инстинкт стада” (“gregariousness”), који је урођен и животињским врстама. Зигмунд Фројд је изнео своје теорије о либиду.
Деиндивидуализациона теорија тврди да у типичним масовним ситуацијама одређени фактори, попут анонимности, заједништва, ослабљене личне контроле (одсуство стида,кајања, греха), итд, дистанцирају људе од њихових личних идентитета и смањују њихову способност друштвене процене (нпр. “доброг и злог”). Према теорији настајућих форми, више мотивисани појединци постају вође и доводе до настанка колективног расположења. Према теорији социјалног идентитета, појединчева представа о себи, проистиче из чланства у социјалним категоријама ( овога пута у нацији) које он види као “своје” и постаје део “појма о себи”. Оно што мотивише и обједињава заједничку колективну акцију, укључујући и колективно насиље, нису појединачана колективна стања, него заједничка идентификација са групом (заједнички социјални идентитет-у овоме смислу-нација).
Ове личности милиона појединаца који се уливају у колективну националну духовност, би у трауматичним такорећи свакодневним вишевековним болним и трагичним догађањима на Балкану, понете инстинктом одржања, у јагми да се преживи, како као појединац, тако и као нација, импулсивно би сви, као стадо опкољено вуковима, почињали да дишу као један. На површину би избијали доминантна истовремена реаговања више људи једне нације на заједнички повод, надвладале би најснажније асоцијације гроздова, доминантне црте националне душе., “добре“ или “лоше“. анонимних и међусобно сличних појединаца, који деле заједничке идеје и емоције, које теже да их спонтано изразе, несвесно једни друге имитирају и стапају се у заједничку акцију. Овакве акције се своде, муњевито резимирају, само на једноставна, понекад добра, или претерана, или екстремна, осећања, за разлику од сложенијег психолошког склопа појединаца који сачињавају нацију.

Зар историја Балкана није препуна доказа да у типичним масовним ситуацијама ( ратови, сукоби, напетости), анонимност појединаца, осећај заједништва, би доводили до ослабљене личне контроле (одсуство стида например, гриже савести), дистанцирали би људе од њихових личних идентитета, утапајући их у масу, нацију, веру, смањујући њихову способност друштвене процене шта је добро, а шта је зло.

Победила би затрована импулсивност, настајала би клања, пљачке, силовања

У оваквим критичним ситуацијама се намећу, испливавају на површину, више мотивисани појединци који постају вође, и доводе до настанка колективног расположења.

Како ће се ови психосоцијални и психолошки процеси одвијати у појединим нацијама, да ли ће постати доминантне “ добре “, или `зле“црте , зависи од “врлине“ поједине нације.

Овде се не ради о расистичком тумачењу вредности појединих нација.заснованом на њиховом генетском потенцијалу. Не, никако, балкански народи се нису понашали насилнички, “ лоше“ , због генетских склоности, него последично због вишевековних трагичних животних околности, које су вештачки стварале предиспозиције за “ зло` понашање.

А то је управо тема овога рада. Да објасни да је трагедија балканских народа настала из животних околности на балканској ветрометини – “ Одузели су им душу“.

Данас се налазимо на крову историје, живи смо сведоци финала историјских пораза појединих народа, и победа оних држава које сада владају светом, победници су народи који су у прошлости прибегавали науци, за које је водеће начело одувек било МУДРОСТ- ЗНАЊЕ, чије одлуке и стратегије су биле рационалне.

Умесно је се запитати:зашто су поједини народи кроз историју доносили мудре и рационалне одлуке, а други народи нису? И када се овога пута ради о народима са Балкана?

Желим да истакнем суштину. Не само органско, него и душевно здравље, то јест и једно и друго, суштински предодређују судбину људског бића. Да би индивидуа могла да оствари своје потенцијале, да дела луцидно и рационално, мора имати за то снажну енергију, не само органску, него и уравнотежену менталну духовност.

Човек наслеђује здравље, али је оно и производ друштвеног окружења, слобода је та која је овде најважнија, слобода и просперитет, какав такав, стварају услове да људска личност доживи суштински процват, и обратно, недостатак слободе, смањује и гуши личност, ствара од личности патрљак. Своди је на quart, четвртину.

Постоје нације које су слободне, чији поданици доживе процват личности, остварују своје потенцијале, и оне друге земље, где су на власти тиранске диктатуре, или су присутне деструктивне историјске околности, које производе масовно неостварене, или унезверене људе..

Француски мислилац и филозоф Фредерик Бастије, је саопштио још пре стотину педесет година, да је Бог створио човека и дао му стваралачке могућности, ставио га усред богатих природних обиља, али да људска бића не могу да остваре своје потенцијале, јер им у томе сметају криминалци из државе, који злоупотребљавају закон, да би се богатили на туђи рачун. Значи, према Бастији, без слободе нема могућности да човек оствари своју мисију на земљи и да искористи њене ресурсе”.

O каквом душевном здрављу балканских народа се може говорити, ако су они вековима у стању крајње узнемирености и неконтролисаног беса, зачас зарате, почну да се међусобно кољу, силују жене, пале села и богомоље?
Што би се сводило на неспособност да се у тешким животним околностима доносе смирене и рационалне одлуке.
А управо тиме се додирује сиже ове анализе. Јер се управо оваква ранљива психологија балканских народа, нажалост дубински одражавала на недовољну рационалност одлука балканских политичара?
Како су и колико на стање њиховог националног духа и душа, утицале вишевековне трауматичне околности живљења на расксрници путева и сеоба, инвазија, на Балкану? Зашто се балкански народи вековима самоистребљују?.

Међународни односи и несретне околности одувек Балкан претварају у “буре барута”, у најсиромашнији и најнесретнији део Европе, где се вековима непрестано ратује, где су се натицали Исток и Запад, да би баук балканизације поново на Балкану и у Европи, и у свету, постао невероватна стварност за време ратова и распада Југославије у 1990-тима и бомбардовања СР Југославије 1999.године.

Зар је могућ да се историја понавља дан данас? Зар мрачни векови још чине своје у данашње модерно доба?

Према Вујаклији Балканизам ( Балканизација) је“ на Западу створен израз који, тобоже, означава назив и систем који влада у јавном животу балканских држава и народа: безначелност, борба недопутеним средствима, подвала, политичка убиства, подмићивања, страст за богаћењем, пузавост према вишим, а грубост према нижим од себе.“

Откуд то?

Не само Србија, него и цео Балкан на додиру Европе са Азијом, су кроз историју били начичкани бројним националним и верским ентитетима на ниском ступњу културног и економског развоја, одувек наелектрисаним међусобним неповерењима и различитим аспирацијама.

Оваква етничка конфигурација Балкана је отварала могућности појединим моћнијим државама да те међунационалне односе подешавају онако како то њима одговара.Мали балкански народи и њихови поданици вековима изложени похлепама и инвазијама моћнијих народа, притисцима, подмићивањима, пливали су у мору подвала и мржње, били захваћени вековним ураганима, који су се обрушавала на овдашње просторе, што нажалост траје до данас. То је историјско питање.

Срби например,су често били без стварних, искрених и снажних савезника, остављени сами себи, својим разједињеностима и лошим проценама, у суровој и немилосрдној борби за пуко преживљавање. Није било боље, или много боље, ни другим балканским народима и суседима.

Историја Балкана су сведочења о борби појединаца, не само њих, него и читавих на рода, који су се у свеопштом метежу батргали у потрази за спасењем. Ове потраге за спасом су понекад била нека потсвесна тумарања у тамним балканским лагумима, пре него ли рационалне активности засноване на познавању валидних чињеница; шта се може друго очекивати од у магли залуталих унезверених појединаца и националних вођа, захваћених планетарним ураганом тешке историјске непогоде.

Још чујемо одјеке прошлих ратова, звекет оклопа и копаља, њиштање посрнулих коња, урлике прободених и рањених. А у 20-ом. и данас у 21 веку, завијају злокобне сирене, шиште ракете, падају бомбе, чује се хук авиона, трепери електронски надзор, читаве континенте парализују прање мозга и ментална спалеологија и медијска манипулација; из дубине мрака историје допиру вапаји и страдања позавађаних народа који су се у мраку незнања и ирационалне мржње вековима самоистребљивали, борећи се међусобно, или са другим народима.

И то се наставља и дан данас.

Елите балканских народа су вековима биле у кашњењу у односу на моћне просвећеније народе и њихове мудре познаваоце душа балканских народа, а њих је било на више страна, који су били врсни познаваоци ранљивих психологија ових народа. Умели су да као прави етнички ментални спалеолози утичу на њихове међусобне односе, како би то њима одговарало, да изненада у погодним моментима повуку окидач, и да извлаче најболнија потиснућа, да озлојеђују живе ране пораза, и охолости победа, да тако по ко зна који пут, запале балканско“буре барута.“

Изгледа да и даље живимо у свету наслеђених етничких предрасуда према Балканцима; због таквих предрасуда нажалост балканским народима измиче приближавање Европи. Чују се тезе: Балканским народима су поставили међународне туторе, јер су недорасли и неспособни да се сами старају о себи, као и они у Бурунди и Руанди . Позивају се да је слично било приликом давања на управу Босне и Херцеговине Аустроугарској на Берлинском конгресу 1878 године.

Управо поступци наше Владе, наших државника и свих наших грађана, треба да докажу да смо ми цивилизован народ, кадар да узме своју судбину у своје руке, уместо да се о нама наводно стара међународна заједница.

Душе балканских народа су препуне рана, расцепкане и раздељене, пуне су раздеротина, гнојних џепова. Који су се одавно формирали у дубинама њихових ранљивих душа , надојили се неизмерним квантумима свакојаких емоција, оних најотровнијих, мржњама, завистима, похлепама, ковањима завера, освета и свакодневних свакојаких пакости.

А то су ти ментални сателити о којима говоре Пјер Жане и Пјер Дако.

Где су исцелитељи?

Према Ејн Ренд, балкански трибализми нису у сагласју са разумом, имају своје дубоке корене у далекој прошлости и атавистички су. Она препоручује психоаналитички приступ. Она тврди, да су уместо тога, локални национални профитери злоупотребљавали немоћне људе у своје политичке сврхе, уместо да смирују, смишљено су повређивали вековне ране, прибегавали су подмукло подстицању национализама, машајући се асоцијалних и недораслих људи појединаца. Да би се тако богатили, добијали гласове на изборима, освајали власт.

Склон сам да видим претходне, и актуелне, међудржавне етничке и политичке сукобе у Србији и на Балкану, као перверзну трансформацију ових атавистичких корена које истиче Ејн Ренд.

Сврсисходно је истаћи да би се спречили сукоби и ратови на Балкану, потребно је разумевање душа народа који живе на Балкану, треба дати реч етно психо-аналитичарима. Непристрасни политиколози “ментални спалеолози “ ( овај израз се понекад употребљава у пејоративном смислу), би требали да одговарајућим приступом лоцирају ове вековне острашћености усађене дубоко у потсвестима ових народа, те да их отуда извуку на површину, да освесте, просвете, да се балкански народи једном заувек схвате и измире.

Нажалост, актуелни догађаји у Србији, са Косовом пре свега, уместо да воде освешћивању и помирењу, могу стварати нове непредвидљиве сукобе и ратове. Подршком опцији НЕЗАВИСНО КОСОВО, хтели ми или не то признати, су извучени на површину национални митови набијени инфериорностима пораза, или сујетама победа. Мит о Великој Албанији, отурање Црне Горе Српске Спарте, од Матице, превирања у Македонији, глорификација Јасеновца и слова “У“ у Хрвтској, има и у Србији снага турбулентних подстицаја, снажно дестабилизују Балкан и пројекте помирења.

Чиме се не само у Србији, него на целом Балкану, могу подстицати нове погрешне процене, јачају оне политичке струје које гурају Србију и Балкан у изолацију, одбијају од Европе.

Има још нешто друго, дестабилизација Балкана неминовно јача у Србији мафијашка окупљања-то посматрамо још од почетка 1990-их . А мафије дубински слабе Србију. И додатно дестабилизују целу регију. Мафијама прија краљевство зла и мржње.
Овога пута се фокусирам на разорне последице оваквог вековима стања на национални дух, на психологију балканских народа.
Покушавам да објасним који су то узрочници производили. А што би мого бити посматрано у контексту: СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ, ПРИНУДЕ, РЕПРЕСИЈЕ И СТРАХА, ДРЕСИРАЊА ЧИТАВИХ ДРЖАВА, И НАРОДА, да се повинују и прихвате диктат моћнијих држава?
А диктат, присила, су животне околности које могу оставити болне ране, не само на души појединца, него и у колективној меморији читавих народа.
Могло би се направити у овом контексту поређење, процес социјализације јединке, детета, са социјализацијом нација, јер имају велике паралеле и сличности,
Беба, онда када из инстинката и несвести почне да се индивидуизира, почиње да учи да поштује породичне норме, среће се са благим облицима принуде, касније у предшколској установи, у школи, на радном месту, мора да се све више повинује друштвеним нормама и правилима.Овај процес је сложен.И понекад болан, подразумева страх и потиснућа у подсвест. Ако је “дресирање“ детета од стране родитеља како треба, ако нису престроги, или сувише попустљиви, ако је њихово васпитање прилагођено појављујућој личности детета, оно ће се хармонично развијати. И обратно. Ако су родитељи престроги, или сувише попустљиви, дете расте духовно и душевно осакаћено, настају за цео живорт маладаптације и малигнитети.
Зашто овај пример детета? Јер је слично и са читавим народима.
Ако је поредак неосновано репресиван, или пак не кажњава прекршиоце, или ако постоје дуготрајне несретне околности, као што је вековима на Балкану, производиће масовно душевно и морално осакаћене појединце. Ако је друштвени оквир демократски и просвећен, ако постоји колико толико просперитета и друштвене стабилности, поданици ће временом стасати у смирене и изграђене личности, способне да се на смирен и рационалан начин прилагоде на сложене и трауматичне животне изазове, и то на што безболнији начин.
Такве демократске државе, или лишене такве болне и толико ранљиве историјске хипотеке, су управо због тога победници, јер су стекле квалитетне људске ресурсе. А све се своди на људске ресурсе, кадрове.
Психологија људи са ових простора је драстично обележена, ранљива, осакаћена. јер су ови простори хиљадама година позорница крвавих ратова, вишевековних страних окпација, сиромаштва, милиони су се савијали да само преживе. распади земаља, ратови, сиромаштво,болештине,страх.
Као што јединка успева, или не, да ове болне догађаје хармонично интегрише , синтетише у општи резервоар сопственог духа, слично је и са нацијама. Балкански народи су вековима на закрвављеној ветрометини, из њиховог ранљивог и натегнутог националног“ менталног желудца“, излазе ментално “ несварени“ трауматични догађаји, нема адекватне менталне тензије и способности националног духовног колективитета за смирену рационалну синтезу.

Поједини трауматични догађаји, или њихов низ, порази, мржње, људске жртве, нанета понижења, зависти, сујете, свакојака незадовољства вековним коабитацијама, остају неинтегрисани, еволуирају “несварени“, почињу да воде сопствени живот, настају национални митови, архетипови, легенде, јунаци. Битка на Косову, или Вук Бранковић, Кнежева вечера, Краљевић Марко, скоро пет векова под Турцима, Муса Кесеџија, Скендер бег, српски устанци против Отоманске царевине, све до Првог и Другог светског рата, Јасеновца, Сребренице, Кравице . данашњег Косова, издајници, оцеубице, пљачкаши, лопови, итд..

Историја је учитељица живота.

Запитајмо се: Како су мали, узнемирени и унезверени балкански народи, и Срби, реаговали кроз историју, како су одговарали на диктате великих сила, или на међусобне варнице сукоба, да ли су правили ваљане изборе? А када се ради о Србима, о битци на Косову у 14 веку, током следећих мрачних векова, касније у рату са Аустроугарском, са суседним државама, о 24 марту 1941.године, Јосипу БрозуТиту и Дражи Михајловићу, усташама, четницима, Холокаусту, надигравањима великих сила на Балкану током Другог светског рата, па онда када је прихваћен комунизам, о периоду у комунистичкој Југославији, приликом њеног распада. са појавом вишестраначја, санкција и ратова на Балкану 1990-их година, па све до данашњих дана?

Неминовно су настајале и маладаптације или истински малигнитети, не само код других балканских народа, него и код Срба. Вук Бранковић , Кнежева вечера, обрачуни вођа, убиства, подвале, издаје. Милиони су се савијали да преживе, неки су се спотицали духовно морално устајали или пак остајали у блату.

Не заносимо се, није било боље, или много боље, ни другим народима на Балкану.

Овкве маладаптације су се временом претварале у мржње, завидљивости, осветољубивости. ДА КОМШИЈИ ЦРКНЕ КРАВА, временом постану истински малигнитети.
Eрик Ериксон, је разрадио Фројдове теорије стадијума развоја, могла би се повући паралела сличности динамике психологије појединца према Ерику Ериксону, и када би се радило о ономе што би се могло назвати етнопсихолгија душа једне нације, једног народа.
Према Ериксону, ментални и духовни развој човека се одвија по епигенетском принципу, према ком се личност развија кроз осам стадијума.Напредовање развоја кроз следеће стадијуме зависи од успеха у претходним стадијумима.Сваки стадијум садржи одређене развојне задатке, које треба испунити пре његовог окончања.Прелаз из једног у други стадијум праћен је психосоцијалним кризама, које се састоје из два дела. На пример, инфантилну психосоцијалну кризу чине “самопоуздање“ и “несигурност у себе“
Ериксон каже да мора да се успостави равнотежа између два дела (у наведеном случају између “самопоуздање“ и “ несигурност у себе“ ). Уколико успешно прођемо одређени стадијум, ми са собом носимо психосоцијалну врлину или снагу, која нам помаже у проласку кроз следеће стадијуме. Са друге стране, уколико неуспешно прођемо кроз одређени стадијум, можемо развити маладаптације и малигнитете који могу угрозити будући развој.Малигнитет је најнеповољнији јер укључује превише негативног и премало позитивног. ” (нпр. превише несигурности у себе, )

Не само Срби, него и други балкански народи су вековима трпели нечувена насиља и понижавања.Поврх свега су срљали у међусобна истребљења, ратове са. суседима. Какве је то незарасле ране остављало на њиховим душама?

Овом приликом немам намеру да уздижем Србе, а да омаловажавам друге балканске народе.Сви су били страдалници. Сви су у истом чамцу. Био бих задовољан да овај приказ потстакне и припаднике других наија да се огласе овим поводима.

Српски народ је доживео пораз у битци на Косову на Видовдан јуна 1389.године, следећих неколико векова је падао под сурову владавину Отоманског царства. За ово време је доживљавао незамисливе прогоне, насиља, економско израбљивање, отимачине имовине, клања, набијања на колац, масовна превођења у Ислам, Данак у крви, Право на прву брачну ноћ, Срби као народ су вековима били изложени не сам незамисливој источњачкој азијатској тиранији, него и подмуклим разорним понижавањима, са циљем да убију осећај припадности своме народу и својој вери.

Да ли је српски народ успешно превазишао ову историјску националну трагедију, губитак државности на Косову 1389.године, да ли је након тога изнео врлину или снагу “ самопоуздања“, која би му помогла у проласку кроз следеће стадијуме крајње трновите и болне историје током наилазећих векова, да ли је стицао уместо “ самопоуздања“ понекад поменуту Ериксонову “несигурност у себе“? Да ли су се ипак развиле маладаптације и малигнитете који би могли угрозити будући развој? .

Поражена и у ланцима Србија и српски народ.су наду и “самопоуздање“ спас нашли у вери у Бога и Христа, у посвећености идеалима човекољубља и Небеском царству. Косовски мит до данашњих дана је остао урезан и негован у колективном српском бићу помогао Србима да поднесу вековну доминације страних сила и сачувају кроз векове наду у обнову српске државе. Срби су одолевали налазећи духовни спас у вери Бога и Божије царство, у Хришћанском опредељењу, Божићу , Ускрсу, и Крсној слави, у Цркви и манастирима, Косовском Видовданском миту, у Небеској Србији, изналазећи надахнуће у миту о Краљевићу Марку, Светосављу, Милошу Обилићу, Цару Душану, народним песмама, пословицама и легендама, хајдуцима и ускоцима.

Ништа није било лакше у прошлим вековима ни Бошњацима, Хрватима, Албанцима. И они имају своје националне митове.

Да ли сусе балкански народи смирено и мудро понашали током хиљадугодишње калварије? Често прикљештени ,обеспомоћени, унезверени, морали су да реагује брзо – то је био једини, иако понекад погрешан избор. Историја је препуна доказа да су њихови одговори, и Срба, на поједине кључне изазове током историје понекада бивали КАТАСТРОФАЛНИ. Највећи порази балканских народа, већи од оних ратних, су управо на овом плану-РАЦИОНАЛНОСТИ ИЗБОРА И ОДГОВОРА НА ИЗАЗОВЕ..

Ако неко прави погрешне изборе, сносиће неминовно последице

Хтео бих овога пута да укажем на међунационалну МРЖЊУ, као дубоку болну рану, надојену најотровнијим емоцијама, која је кроз историју непрестано била потхрањивана, уселила се као опасан “подстанар“ у душе балканских народа..

Како настаје мржња је објаснио Пјер Жане.Као што болестан желудац не успева да свари унете хранљиве састојке, изазивајући мучннне, болове, подригивања, надимања стомака, или чак и повраћања, ако би се ово пренело на ментални план, разлабављена личност појединца није у стању, нема моћ синтезе свакодневних догађаја, настали би “слични“ овога пута ментални симптоми- зебња, уземиреност, страх, преокупација некаквим непријатним осећањима, потискивања оваквих догађаја, или предимензионирања свакојаких емоција, и оних деструктивних, укључујући мржњу, завист, осветољубивост.

Ако настаје низ догађања који потхрањују овакве несварене емоције, оне се могу развијати, окоштати, постати ментални сателити, неке од ових “несварених“ реакције остају на нивоу свести. Друге би бивале потискиване у потсвест, настајала би потиснућа, неликвидиране емоције, обсесије, комплекси.
Али ако све то траје, индивидуа свесно, или подсвесно, тражи да уклони извор патње, што је природно.

Таква продужене мржња, гнојави чеп у ранљивој души нације, када нарасте, стврдне се у опсесију. Постаје ментални сателит

Жане је проучавао такозване “ исцрпљујуће акције“, које нервирају, изнурују, замарају, производе зебњу, менталне руминације, свакојаке симптоме. На крају доводе до исцрпљености, мржње, неподношења једни другога. Жане је увео термин “ гутачи менталне енергије“ за поједине особе у породици, суседству,у школи, на радном месту, мрзовољне преваранте, силеџије, крадљивце, строге, диктаторе изражене потребе за доминацајом,.

Коабитација са оваквим особама, например у једној породици, заједничком стану, суседству, широј друштвеној заједници, у суседним територијама, у једној држави, или њеном делу, поготову ако то траје дуго, живот претвара у неподношљив свакодневни стрес.

Последично настају деструктивне емоције, неподношење, мржње, револти који трају годинама, проузрокујући несносне стресове из дана у дан. Социолози су за то измисли посебан термин“ осећај канцлагера“ на формалној слободи

Балкан је вековима “заједнички стан“ са унезвереним подстанарима, где владају нетрпељивост, мржња, бесне крвави обрачуни, клања.

А принуђени су на неподношљиво, да живе у“ заједничком стану“.

Зашто су се Срби, Хрвати, Бошњаци, упркос блискости, вековима клали и убијали? Нису они другачијег изгледа, ни раста, ни боје косе и очију, имају исти језик, сличног су духа? Једино их дели вера. Поврх свега су суседи, витално упућени једни на друге.

Откуд толика мржња?

Сигмунд Фројд је дефинисао мржњу као стање ега, које жели да уништи извор своје несрећности. По мени, Фројд је најближи поимању дубоких и испреплетаних корена такозване балканизације. Каснија, Фројдом инспирисана наука је стављала у жижу изучавања режањ у делу међумозга ХИПОТАЛАМУС, који синтетише и лучи хормоне који регулишу телесну температуру, глад, жеђ, умор, сан, али и емотивно и инстинктивно понашање, агресивност, мржњу, љубав, као и репродуктивно понашање. Данас научници указују на могуће злоупотребе са хипоталамусом, називајући га: ЦЕНТАР ДЕМОНА у људском бићу, јер се његовим дражењем могу пробудити незамисливе мржње и деструкције. Научници су направили неурофизиолошки експеримент. Појединцима су показиване слике људи које су они мрзели, електронски су праћене њихове мождане реакције на показиване слике. Резултати су показали у таквим приликама појачану активност у кортексу-хипоталамусу људског мозга. А у хипоталамусу настају буре хормана, укључујући и оних који производе мржњу.
Има овде на Балкану неки флуид у ваздуху који немушто и невидљиво дражи људске хипоталамусе, па они подивљају и направе нечувену каљугу. Када се то деси људи постану робови својих нагона, роботи. Само је чекана варница, Демон у људском бићу још једном победи Разум.

Зашто ни Православци ни Муслимани, нису извукли поуке из прошлости, него су се распамећени препустили импулсима низ воду?.

Суштина спаса балканских народа је- како исцелити душе балканских народа? И како мржњу уклонити? Да смогну снаге да своју судбину узму у своје руке.

Али, да би балкански народи овај Фројдов постулат могли узети у обзир у анализи балканизације и узрока своје несрећности и мржње, ради препознавања и рационалног отклањања, њихов его мора бити у стању, мора бити способан, да рационално утврди откуд мржња, да тако установи који је извор његове несрећности?

Овде на вековима окрвављиваном Балкану нема свесног и потпуног националног ега, у душама узрујаних балканаца царују тамни вилајети балканских катакомби, препуних кужне баруштине најмрачнијих потсвесних и давно потиснугих отровних емоција.Душа балканског човека је узбуркана, пуна рана, распарчана. Као разлупано јаје. Такви људи нису кадри за самоанализирање, за резиме, они не могу понирати у своју потсвест? Нити су свесни те потребе. Познато је да појединац у дубокој психолошкој кризи нема снаге, нити моћи концентрације, да извуче поуке из ранијих грешака, нити је кадар да направи резиме и да се исправи.

Појединци и народи таквог узбурканог ега не могу направити исправан и рационалан избор?

Ово исто важи и за нације. Балкански народи су уморни, обеспомоћени, у дубокој кризи идентитета, то се неминовно одразило на њихову врло ранљиву националну психологију. Право је чудо што још постоје, што још нису изгубили разум, после свакојаких ужаса које су трпели вековима.

А уместо њих, би увек долазили све новији, и новији пиромани.

Међусобна мржња балканских народа је затровани чеп у њиховим ранљивим душама. Мржња се вековима усељавала, запатила у њиховом духовно егу, стигматизовала се и стврднула у одцепљени духовни сателит, наелектрисана варницама набоја негативних и деструктивних емоција.

Из стадијума у стадијум су преношене маладаптације и малигнитети, који су угрозили будући развој балканских нација, све до ратова 1990-их година, до данас.

Овај малигнитет мржње је најгори, јер укључује превише негативног. превише несигурности у себе, одсуства самоконтроле, савести самилости, емпатије.

Пажљив увид у еволуцију односа балкансkих народа, дозвољава да се запазе џиновски плодови зависти, пакости, етничких предрасуда, уврежених погрешних представа о другима народима, свакојаких стереотипа.

Балкан је острво мржње и зла, Балкан захтева исцељење. Психијатар др.Јован Рашковић је ипак био колико толико у праву-душе бaлканских народа треба ставити на психијатријски канабе.

Библијски мит о Каину и Авељу, људска завист, су одувек инспирисали поједине филозофе, књижевнике, и друге ствараоце. Завист као негативна емоција се манифестује у непријатељском ставу према другима који имају нешто што ми немамо, а сматрамо да то више припада нама. Све може постати предмет зависти: моћ, слава, углед , успеси, победе, нечији поступци, похвале другима..Испољавање зависти се може јавити као благо непријатељство, које се у одређеним околностима може претворити у незамисливо насиље. Према научницима, завист је главни извор привидно необјашњивих нетрпељивости и могући узрочник појаве опаке мржње попут крваве освете.
Према Књизи постања (4,2) Авељ је био други син Адама и Еве и био је пастир, док је његов брат Каин обрађивао земљу. Каин је убио Авеља, љубоморан што је Авељева жртва првина из стада била прихваћена од Јахвеа, док је његова била одбачена (Пост. 4, 3).
Најзнаменитији светски политичари, војсковође, научници, писци, државници, уметници, су се кроз историју дивили Србима. Један од многих светских великана је казао и ово: Српски народ, одричући се царства земаљског, а остајући верно при царству небеском, показује нам се тако богато нагомилан силама идеализма, да ми, који се надамо да ћемо убудуће очистити народ од срамоте и неправде царства земаљскога, морамо у српском народу видети и поштовати народну праматерију, која ће тек у будућности одиграти часну улогу, коју му је провиђење уделило, да би обезбедио ту улогу мора бити приправан на даље муке и патње, даља одрицања и жртвовања.
Несрећа, сиромаштво, ратови, страдања, победе и порази, жртве, патње, су погодно балканско тло за појаву злобе и зависти-“Да комшији цркне крава.“Завист уме постати опсесија, уселити се у мождане вијуге као паразит, постати фикција, уме се заоденути у узнемиреност, у неодољиву потребу за осветом.
Научници са јапанског Националног института радиолошких наука су проучавали појаву зависти. Групи добровољаца су давали описе људи који су успешни како на пословном плану, тако и у љубавном животу. При томе су скенерима пратили рад мозга и уочили да се код испитаника активирао предњи део у мозгу познат као кортекс ( хипоталамус) који се активира и приликом физичког бола.
Завист је генерисала, као толико пута кроз историју, све новије и новије пројекте омраза.
Поједине суседне непријатељске државе на високом културном нивоу и просвећености, су одавно на Балкану запазиле завист и злобу у мраку кужних катакомби свакојаких омраза у односу на Србе, којима се други диве и који их хвале. А њих не у толикој мери.
Па су овде вековима подмукло подстицали завист и,љубомору.
И Бошњаци и Хрвати имају славне дане њихове историје, циљ овога есеја није да их понижава у односу на Србе, него да извлачи историјска потиснућа на ниво свести, да просвећује, да успоставља боље разумевање, ради мирења. Ни Бошњаци ни Хрвати нису ништа гори од Срба, то су братски народи који треба да престану да се међусобно убијају, да живе у слози, треба да се разумеју.
Вековна подмукла DIVIDER ET IMPERA, перверзна варијација спољње вековне заваде се модернизовала у недавним ратовима се појављивала у свакојаким тамним одорама. Поједине распамећене и крајње узнемирене Србе су у свеопштем ратном хаосу гурали да се понашају онако, како се нису никад досада Срби понашали- да буду насилници, да пљачкају, да силују, да би тако Србе покушали да лише вековног духовног преимућства. Већина српских бораца су се томе одупрли, сачували славни лик српског војника, сигурно да је било злоупотреба, треба знати да је било дошло до мобилизације оних који су били у психијатријским установама, наркомана и алкохоличара.
Недовољно познати злобни ментални спалеолози су на Балкану опет типовали на завист. А шта рећи о санкцијама, о нечувеној сатанизацији Срба и Србије, на Србе су се са свих страна окомили лажима, увредама, понижавањима.
Да се други народи наслађују њиховим патњама…
У свакидашњем говору постоји устаљен израз“Фикс идеја“.То би могле бити некакве несвакидашње идеје, које се одликују одсуством логике и разума. Сличне су у извесној мањој мери такозване сумануте идеје (суманутост) представљају уверења, настала на болесној основи, без покрића у стварним чињеницама. Болесник се понаша сходно својим закључцима, и за њих се активно залаже.
Фикс идеје су према Пјеру Дако врсте обсесије, тврдоглавости, обстинација, скамењена мишљења, претеране концентрације, или ригиднe упорнe менталнe руминације, увек фиксиранe на исти субјекат.Усмерене су само на снажна узбуђења појединих центара у мозгу, који раде до исцрпљености. Увек иста порука, мали део мозга је активан, остатак спава., особа не види ништа друго него ли фикс идеју. То ако траје дуго изнурује, таква снажна и дуготрајна.концентрација онемогућава луцидност, која захтева функционисање великог броја можданих центара.
Зар се не ради о болешљивој ( нездравој) обстинацији ,упорних међусобних оптужби балканских народа. Примера ради у низу упорних покушаја бошњачких удружења у оптужбама да је Република Српска настала на злочину и геноциду, да се то наметне .Срби у том делу су фиксирани на стално присутну идеју да је крајњи циљ укидање Републике Српске и стварање унитарне БиХ у којој би Бошњаци имали доминацију, а Срби били грађани другог реда, истичу да су пре Сребренице снаге Насера Орића починиле стравичне злочине над Србима у средњем Подрињу.
Зар није фикс идеја пар екселанс упорно неодустајање, болесни тврдоглави захтев Харадинаја да Србија призна независно Косово, па ће тек онда бити укинуте ца рине? А шта казати о слављењу Јасеновца? Представа “ четника“ је потпуно другачија у очима Бошњака и Хрвата него ли у очима Срба, исто тако и представа “ усташе“ је сасвим другачија у очима Срба, него ли када се ради о Бошњацима и Хрватима. Победе Срба над Турцима у 19 веку су слављене од Срба, а доживљене као порази од исламизиртаних Срба и Албанаца. Распади Југославије су код несрпских нација прихватани као повољно решење за њих. Недавно је турски државник приликом посете Новом Пазару јавно саопштио, што су пренела медија, да је најпросперитетнији период на Балкану био за време вишевековне владавине Отоманског царства. Бошњацима се та изјава свидела, Србе огорчила.
Све су ово ране расцепканих душа балканских народа.
Осврнимо се на навике појединих припадника балканских народа. Навике се састоје од устаљених, или ригидних мишљења, унутрашњих вербалних слогана, научених просуђивања, насталих из утицаја штампе, медија, путем пропагнде. Изражавају се и кроз видљиве поступке, начин изговора појединих речи, невербална комуницирања, такозвани тикови, покрети тела, црта лица, очију.Иза којих се укривају потиснути мотиви.Навике у личности су као зидови у згради, тешко се мењају.У сусретима Срба и Бошњака например, се понекад такорећи провоцирало различитим изговорима појединих навикнутих слова и речи, вербалне увреде, претње..
Негативне представе о појединим народима, стереотипи, предрасуде, све су то ` у извесној мери осамостаљени становници“ ранљивих душа “ балканских народа, који роваре, цепкају, слабе духовност и луцидност.
Код балканских народа се констатује склоност импулсивности, која се састоји у потреби да се реагује брзо, изненадно, брутално, особа је нечим потстакнута да почини опасна дела, убиства, пожаре, силовања, самоубиства, рушилаштво, евазије. долази до импулсивности када су инстнкт и афективности пренапрегнути. Тада може настати реакција абсолутно диспропорционална узроку., “ кочнице“ попуштају.
Импулсивност може бити стечена утицајем лоших узрока на здравље. Док се консти туционална импулсивностсусреће код наслеђа, урођеног карактера. Понегде у свету постоје расне предрасуде о балканским народима, да су дивљаци, оптерећени конституционално, склони насиљу, или да су глупи.
Како се спасити? Како исцелити Балкан? Како очистити мржње и предрасуде из њихових душа?
Порука је: да би се спасли неопходан нам је духовни препород, душевно, духовно, морално оздрављење, кроз слогу и помирење свих, без обзира на етничку и верску припадност и политичко убеђење.
Једно треба да буде јасно. То не могу остварити узнемирени балкански народи, нити њихове поткупљиве елите.
Такав капиталан историјски гео-политички планетаран заокрет могу спровести једино водеће силе света. Да би то остварили потребна нам је подршка великих?
Како их придобити за такав епохалан историјски пројекат.? Суштина је у мудрој дипломатији.
Лидери Југославије, то јест Србија и Срби нису схватили у довољној мери да је крајем прошлог века од стране Великих био зацртан крах комунизма и нови нацрт не само Европе, него и целе планете. Лукавији и упућенији, злобни комунистички лидери из Хрватске и Словеније, надојени потсвесном вековном зависти, удружени са припадницима несрпских нација широм ондашње Југославије, уз мудру саветодавну подршку ватиканских концила, су искористили непознавање гео-политике, инфантилну осионост и сујете размажених бирократа из Београда, да се све више наслађују погрешним одлукама Београда, да подмукло распирују окретање леђа Београда Западу, подстичући раст симпатија преме СССР-у и Русији..Да се тако свете Србији, да изолују Србију од САД и моћних западних држава, да је тако осамљену лакше ломе, и да тако најзад остваре њихове сепаратистичке циљеве. Да би Србија и Југославија у распаду, крајем 1980-их година и нарочито током 1990-их година, од мезимчета Запада и САД, постала најомраженија, демон, сатана, а 1999.године Србија бива бомбардована три месеца.
Кроз векове је долазило до DIVIDER ET IMPERA, MAGNUM CRIMEN, балкански народи су гурани у крваве ратове од стране појединих суседних или моћних европских држава. Данас су се односи у свету променили, поједине европске силе које су вукле потезе на Балкану- Ватикан, Италија, Аустрија, Француска, и друге, су устукнуле пред моћи Америке.
Планетарна сила број 1 је данас САД.. Од ње највише зависи судбина балканских народа. Она их може спасити. Али онда када постоје њени интереси за то.
Балканске државе треба да проуче и да се прилагоде, да се поставе тако да САД задовољавају своје интересе, чак ако и промене досадашњи однос према Балкану.
А то је изузетно сложено и тешко учинити. То би био коренито нов геополитички планетарни нацрт. У незгодно време, смиривање Балкана у време када се планета све више узнемирује! Као по нечијој команди!
Уместо оправдане озлојеђености, ипак се треба смирити и дати место мудрој дипломатији.
Суштина енигме је -како да Балкан буде за свет утилитарнији без балканизације, него ли са балканизацијом?
То се постепено, врло стидљиво, изгледа и дешава. Америка шаље не само Србији, него и целом Балкану сигнале симпатија. Да ли то тако само иѕгледа?
Испољимо моћ исправних реакција. Балкану ће почети да свиће.
Србија и Балкан се буде и освешћују, треба да увиде да долази време мудре дипломатије.
Насупрот освешћивању Срба, се појачава подмукла злоба, поједине непријатељски настројене државе, и суседни народи, укључујући и поједине домаће кајишаре, се упињу из петних жила дан данас да још увек недовољно обавештену Србију злоупотребе, настављајући да Србе и Србију наводе на танак лед, да их нахушкавају против оних моћних држава које је једино оне могу спасити, и да Србима понекад подмукло подмећу кукавичје јаје анти-семитизмаи и наслеђених вишевековних завада.
Да би их тако изоловали и осамили.
Од пресудне важности за Србију и Србе је да се спрече даље злоупотребе органски и мождано снемоћале Србије, да је као какву крпу не гурају против потенцијалних спасиоца, и у нове заваде са суседима..
И да се на основу тога зацрта СТРАТЕГИЈА ПРЕЖИВЉАВАЊА:. Како Балкану створити у нагло промењеним околностима нову утилитарност, да буду задовољни и моћни, али и Србија и друге балканске земље..
Највећи непријатељ Србије и српства су они који су убеђени да им одговара Балкан у мраку мржње и ратова. А таквих има широм планете, у Европи , на Балкану и у самој Србији. Јер им тако одговара.
Светска сила број 1 очекује од Србије освешћење и приземљеност, зрелост и прагматичност, уз одмереност и труд, проницљивост и познавања магловитих меандера и лагума светске гео-политике. Да Срби постану савезник, као просвећен и модеран народ. Aмериканци јасно саопштавају Србији: Не смета нам ваше пријатељство са Русијом.
Америка није заборавила славу мале и јуначке поносне и достојанствене савезнице Србије, нити ће је икад заборавити.
Постанимо модерна нација свести и културе. Онда ће нас Америка уважавати и подржати.
Све се своди на културу и повратак изгубљене духовности балканаца.
Балкански народи неизмерно пате. Балканске народе треба обавестити, просветити.
У свету се размишља, да се не види као утопија појединих објективистичких мислиоца, сан о шару наше планете где ће обитавати просвећени рационални појединци и народи, и њихови политички лидери, који објективно процењују гео-политику и односе међу народима и државама, који слободу не доживљавају као што то чине анархисти, него као деловање према нужностима односа и уважавања Моћи. Они су склони да виде слободу као избор најбољег решења индивидуе или нације у оквиру нужности наметнутих законима Силе и Моћи.
Хегел дијалектички поима однос слободе и нужности тако да слобода, која у себи не би имала нужности, или пука нужност без слободе, представљају апстрактне, па, према томе, неистините одредбе. Он историју види као “напредовање свести о слободи“.
Уколико би народи планете дошли до овакве спознаје, која би на први поглед могла лажно заизгледати као добровољно пристајање на ропство, уствари би било признавање објективних околности на планети, не би било ратова, било би много више просперитета. Тиме би била утрта стаза ка планети разума и објективних процена и обострано корисних односа између Моћи, са једне стране, и Просперитета народа ван држава Моћи и Силе. Човечанство би по први пут у својој историји кренуло ка Сну- Планети, Рају на земљи.
Да ли је овакав колосалан филозофски заокрет поимања човечанства могућ? Или је пука утопија? Да ли су скептици, или оптимисти, у праву?
Како то постићи?
Просвећивање и едукација тлачених и духовно смањених идентитета народа широм планете, у смислу еволуције ка спознаји објективних околности на планети, ка планети разума и објективних процена и обострано корисних односа између Моћи, са једне стране, и Просперитета народа ван држава Моћи и Силе, није могуће, докле год имају асоцијалне владе које их распамећују и излуђују..
Нажалост слично је на Балкану.
Овакве психологије широм планете су препреке оздрављењу планете,стидљивом окретању ка Планети Рају.
Отуда би поједине асоцијалне и ирационалне, ауторитарне и диктаторске државнике у недемократским земљама планете, укључујући и Балкан, требало заменити умереним прагматичарима. На такву помисао би се свакојаке “ племенске поглавице“ ( и овде на Балкану) крволочно накостреше спремне да кољу, у паници да не изгубе привилегије.
Да ли је оваква замисао пука наивност и утопија?
Указујем да је “ самоодговорност“ применљива, само у случају када је особа “ изворно одговорна“, да није вештачки, или насилно, измењена, “ смањена“, духовно , морално, интелектуално. Као што је са балканским на родима.
Зато се залажем за начело самоодговорности, али онда када су у питању особе , или скупине, читави народи, чија је способност доношења луцидних одлука и поступака била вековима “ смањена“ дејством других, или њихових диктаторских режима, али који би требали да буду претходно доведени у раније стање..
Како да се Србија и Балкан уклопе у брзо мењајући свет?
Народима Балкана, су потребни духовни и душевни препород, избављење из посрнућа у које су били гурани вековима.

Треба их подржати да усправе кичму, да ојачају, да се избаве. Балканским народима је потребна подршка да оздраве.

Да ли ће, зашто, и како, такву подршку добити? Да ли је у данашњем узбурканом свету тако нешто уопште могуће? Изменити вишевековни тренд бујања балканизације, Балкана као страшила, “ учионице“ шта треба а шта не треба чинити, би у својој бити био колосалан геополитички и историјски п ројекат.

Да би тако нешто Велики и помислили да учине, неопходни су највиталнији разлози.

Који? То балкански политичари треба да проуче. И покушају да крену избављењу.

Ипак, узмимо своју судбину у своје руке!

 

Nikola Vuksanović

 

misterija

Osjećati se napuštenim, mora da je nešto užasno.
Gete

 

Jahorina, Bosna i Hercegovina
Novembar, 2017.

I
Baršunasti snijeg je neprastano padao zatrpavajući ionako slabo prohodne planinske puteve. Pahulje su se nemilosrdno vijorile na vjetru stovalivši se na već zamrznuto tlo. Spremala se turistička sezona na olimpijskoj ljepotici , te su finalne pripreme bile u toku. Hoteli i drugi ugostiteljski objekti nestpriljivo su iščekivali molj turista na koje su gledali isključivo kao na puku zaradu. Jedva se mogao vidjeti poneki zrak sunce koji obasjava gore planine Jahorine uveliko prekrivene snijegom. Tek naložena drva lagano su pucketala u uzavrelom kaminu jedne planinske brvnare smještene duboko u proplancima ove planine. Brvnara se nalazila u blizini samog vrha, Ogorjelice na otprilike 1900 m nadmorske visine. Objekat je formalno bio u vlasništvu mladog advokata Ivana Zelića, mada ga je koristilo osam dobrih srednjoškolsih prijatelja čije druženje nikada nije prestalo. Tragovi vremena i bujice promjena nisu naškodile toj družini koja je prkosila svim stereotipima o prolaznosti prijateljstva, bliskosti i ljubavi kao osnovnom pokretaču svega zemaljskog. Nemirna i povrijeđena duša te družine vrpoljila se na kožnoj garnituri smještenoj ravno ispred kamina lagano ispijajući gutljaj crnog vina i smišljajući krvavu osvetu. Mučeni prošlošću povrijeđeni razmišljaju kako kontrolisati nečiju budućnost i naplatiti stare dugove sa pozamašnim kamatama. Onaj ko je povrijeđen nikada ne zaboravlja. Uznemireno se sjeća svake riječi i svakog postupka. Naprasno se gomilaju neki nikada ne izrečeni dijalozi, vraćaju se poznati mirisi izdaje, duša postane gorda i zatrovana. Povrijeđeni žele da i drugi osjete njihovu patnju, katkad požele i saljaženje.
“Okupiću ih ovdje, vrijeme je da okančam cijelu stvar.” Hiljade misli se vrzmalo po glavi dok se čaša crnog vina nije razbila o zid. Tečnost se lagano slivala upijajući svu tugu, sreću i bol koja se godinama taložila u toj luksuznoj planinskoj kućici . Zidovi uvijek znaju sve.

 

II

Mladu biohemičarku Jovanu Kalić probudio je tek pristgli mejl. Naglo se trznula i naslonila na jastuk koji je prethodno podigla. Rukama je zabacila svoju dugu smeđu kosu i širom otvorila krupne zelene oči. Nervozno je trljala kapke pokušavajući da se potpuno razbudi. Beživotno je pružila ruku ka noćnom stočiću uzevši telefon. Počela je čitati pridošli mejl rukom prekrivši usta.“Ovo nije moguće, ne. Neko tjera šegu sa mnom”, tiho je procijedila kroz zube. Skočila je iz kreveta bacivši telefon na jastuk. Vitka figura sa izuzetno lijepim oblinama iznenada se savila u grč. Otrčala je do plakara da uzme tabletu za smirenje. Ponovo je uzela telefon i brzinski ukucala neki broj.
“Moraću uzeti bolovanje, nadam se da možete bez mene. Izvinite, ali zaista neću moći doći na posao”, iskreno se izvinjavala radnim kolegama na Institutu za mikrobiologiju.
Otvorila je ormar i histerično prebacivala stvari u kofer ne gledajući ni šta tačno pakuje.
“Neko će da plati za ovo”, pomislila je napuštajući stan.

Kist je lagano prelazio po turobnim površinama slikarskog platna. Crvena boja se neravnomjerno razlivala po samim rubovima platna kapajući na pod. Slikar Stefan Veljković, veselo je zviždao dok je u zanosu slikao novi portret. Misli mu je prekinulo zvono na vratima. Šeprtljavim korakom je krenuo da otvori vrata zapevši o temperu bačenu na pod. Jaukom je otvorio vrata i ugledao poštara Mitu.
„Umjetnik, evo hitno neka pošta za tebe“, rekao je široko se osmijehujući.
„Hvala Mito, vidjećemo se“, zamišljeno mu dobaci dok je nezgrapno cijepao kovertu.
Otvorio je pismo i počeo pažljivo čitati. Crne oči su naprasno postale zbunjene i vodnjikave.
„Nadam se samo da nije ono što mislim“, pomislio je prestravljen.
Temperama umazanom rukom prošao je kroz gustu crnu kosu gledajući u prazno. Pravda na kraju ipak stigne. Popevši se na prste, zbog izuzetno sitnog rasta, dohvatio je ruksak i ubacio najosnovnije stvari. Zastajkujući je išao ka vratima okrenuvši se da još jednom vidi nekada izuzetnu drago lice na fotografiji uramnjenoj u hodniku. Dugim i tužnim uzdahom napustio je svoj stan.

Zvuk snažnog pritiska vode čuo se u cijelom stanu sarajevske petospratnice na Skenderiji. Tuš kabina je bila prepuna zemlje i kojekavih hemikalija. Danijela Bilić, arheolog po struci, vrijedno je prala arheološki ašov i četkicu blatnjavu od posljednjeg iskopavanja. Punija djevojka, nižeg rasta i širokih kukova pjevušeći je prala svoje radne alatke, povremeno rukama sklanjajući crnu kosu sa okruglog lica. Jedva da je čula zvuk svog tek kupljenog Apple iPad-a. Brzim pokretima ruke zavrnula je česmu, a potom i mlitavo obrisala ruke jureći da vidi novu notifikaciju. Nadala se da joj piše neko od studenata moleći je da pomjeri kolokvijum. Mlada naučnica spremala je doktorski rad na temu „Antropolška analiza osteološke građe bjelobrdskih populacija u međurječju Save, Dunava i Drave“. Takođe je bila zaposlena u zvanju višeg asistenta na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Konačno pročitavši poruku, nezainteresovano je zakolutala očima i prokomentarisala:
„Samo mi je ovo falilo, da se nalazimo u planinskoj brvnari usred svih obaveza.“
„Šta više imam gledati te ljude, srednja škola je davno završena i imama svoje obaveze“, gunđala je. Ipak je shvatila da joj je potreban predah, ali je interesovalo šta je povod svemu tome i čemu tolike prijetnje. Momentalo je pozvala mamu da joj kaže da će nekoliko dana biti odsutna. Odjednom je neka jeza spriječavala da se raduje susretu starih prijatelja. Misterija i neistraženi predjeli bili su njen poziv. Kakav bi ona bila arheolog ako se ne odazove najkomplikovanijoj ekspediciji – prijeteljstvu.

Mnoštvo žutih šljemova isticalo se u prizemlju zgrade čija se izgradnja odvijala punom parom. Radnici su užurbano hodali izbjegavajući daske, stiropor i eksere razbacane po tlu. Bager je na jedvite jade čerupao poprilično zamrznutu zemlju, sve dok vozač te mašine nije nezadovoljno slijegao ramenima gledajući u svog mladog šefa, građevinskog inženjera Benjamina Mehića.
„Hajde izlazi, nema veze, to je što je“, glasno se proderao Mehić.
Ljutito je skinuo šljem zalizujući plavu kosu i proklinjući zimu koja je polako, ali sigurno stizala. Plave oči su mu potkrvarile od bijesa. Širokim ramenima je tužno slegnuo kao dijete koje mora da ide kući usred igre. Uživao je u svom poslu i bio je pravi radoholik. Pronašao se u tome što radi, ali ga je i radovala činjenica da će sebi moći da obezbijedi normalan život. Poticao je iz siomašne porodice, ali je ostvario svoje ciljeve. Djevojkama je bio izuzetno privlačan, a najviše je bio srećan što će moći svima da priušti šta god poželi.
Trčeći mu je mahao jedan o radnika.
„Šefe, neki momak je rekao da ti prenesem poruku“, zadihano mu saopšti.
„Kakav momak, šta kaže?“, zamišljeno upita.
„Kaže da večeras dođeš na Jahorinu u nekakvu brvnaru. Rekao je da ćeš ti znati koju. Bolje bi bilo da se pojaviš, jer tajna iz 2012. godine, neće još dugo stajati zakopana. Ili tako nešto, ne znam baš tačno.“
Preblijedio je, lice mu je postalo bijelo kao kreč. Osjećao je kako mu srce ubrzano lupa kao da će svakog trena da iskoči iz grudi. Tijelo mu se potpuno paralizovalo, a jezik smotao. Stoga je jedva progovorio:
„Dobro, ovaj… dobro. Ništa, idite svi kućama. Ja ću otići na dva-tri dana. Uradite unutrašnje poslove, što više možete stići. Emile ti si mi odgovoran za sve.“ Otišao je do svog džipa i zaputio se kući da spremi sve što je potrebno.

Zvuk visokih potpetica glasno je odzvanjao u prolazu zgrade u kojoj se nalazio modni salon mlade dizajnerke Nevene Šekić. Dugokosa plavuša, punijih usana ponosno je koračala ka svom tek otvorenom salonu. Prelijepog lica i kestenjastih očiju ljubazno je pozdravljala prolaznike koje je sretala skoro svakog jutra. Duge noge su svima upadale u oči te su se muškarci redovno okretali za njom, kao i ljubomorne žene. Izgledala je kao prava barbika, istinska ljepotica manekenske građe. Promrzla od zime, užurbano je tražila ključ od salona kopajući po torbi. Pronašavši ključ krenula je da otključa salon, ali pogled joj je zastao na zalijepljenom natpisu.

„Večeras u 19 h očekujem tvoj dolazak u našu brvnaru. Nadam se da ćeš ozbiljno shvatiti ovaj poziv, jer bi posljedice mogle biti krajnje fatalne. Vjerujem da ti staza „Prača“ nešto znači. Dugo čuvana i duboko zakopana tajna, ugledaće svjetlost dana.
Prijatelj

Panično je vratila ključ u torbu i otrčala istim onim prolazom ka svom stanu.

Mladi bračni par Selimović se lijeno valjao po krevetu uživajući u prvoj godini braka, onoj najljepšoj i najbezazlenijoj. Njihove nježne poljupce uzdrmalo je dosadno zvono na vratima.
„Hajde vidi ko je“, umilno je rekao Almir. Svojim osmijehom pokušavao je da otopi svoju izabranicu Sofiju, koja je oduvijek bila slaba na taj adut. Neprestano je treptao svojim zelenim očima pokušavajući da se našali sa njom.
„Kakav si ti džentlmen“, rekla je kroz smijeh. Nježno je pomazio po crnoj kosi, a potom i licu poptpuno bijelog tena, ali sjajne, specifične ljepote.
Naprasno je skočio iz kreveta, navlačeći majicu na svoje utegnuto tijelo.
„Pravi si gym freak“, bezobrazno se nacerila.
Okrenuo se i počeo je škakiljati po stomaku.
„Dostava!“, začulo se deranje.
„Šta si to opet pobogu naručila. Ti i tvoja online kupovina. Totalno ćemo bakrotirati“, malo se naljutio.
„Nisam ništa“, poprijeko ga je pogledala.
Otvorivši vrata ugledao je dostavljača sa cvijećem u ruci. Taj prizor ga je potpuno zbunio, ali je u njemu izazvao momentalnu ljubomoru.
Unio je cvijeće i počeo mlatarati njime.
„Šta ovo treba da znači. Dok ja radim, umirem od posla, ti vjerovatno privodiš ljubavnike. Dokle seže taj bezobrazluk da ti cvijeće šalju na kućnu adresu.“
Njeno blijedo lice odjednom se zarumenilo.
„Ne znam… nisam ništa uradila“, potpuno se unezgodila. Ustala je i pogledala poruku.

„Mali poklon za novopečeni bračni par. Vjerujem da volite cvijeće. Brvnara. Večeras. 19h. Mislim da je dovoljno da kažem lavina.“
Prijatelj

„Šta ovo uopšte znači?“, zapitala se Sofija.
„Ništa, baci to. To su gluposti“, na trenutak se unervozio.
„Objasni mi. Samo me vrijeđaš i ugrožavaš moj integritet. Ja sam pisac, ti to ne razumiješ. Šta jedan obični, realistični računovođa može znati o umjetnosti. Uništavaš mi slobodu i kreativnost“, kiptala je od bijesa.
„Nije valjda to…“, sinula joj je misao.
„Hajmo se spakovati“, zabrinuto je rekao dok su tužno gledali jedno u drugo.

Ivan je pažljivo gazio tek napadali snijeg koji je sablasno škriputao pod njegovim nogama.
„Jesi li dobio poruku?“, preko telefona je upitao Benjamina.
„Da. Znači i ti si? Neko nas pokušava uplašiti, neki bolesnik se igra s nama.“
„Upravo idem kući da se spremim. Vidjećemo se večeras“, rekao je prije prekida poziva. Telofon je pažljivo stavio u džep navlačeći kapu na ovalastu glavu na kojoj je bila razbarušena svijetlo smeđa kosa. Oprezno je stavio naočare i ubrzano koračao. U masi ljudi isticao se po svojoj visini i specifičnom hodu. Spreman je za susret u sopstvenoj luksuznoj brvnari. Da li je bilo pametno dati ključ baš svima? Ta misao ga je podmuklo mučila. Cijedila je svaku nadu da će sve biti u redu.

 

III

Glomazni džip jedva se izborio sa ledom koji je potpuno prekrio put prema Jahorini. Svako malo je proklizavao, dok je Benjamin zbunjeno okretao volan tamo-ovamo. Na sreću konačno je stigao na Jahorinu. Prošavši pored hotela „Bistrica“ zaustavio se na kraju asfalta. Put je dalje vodio pored staze Skočina pa sve do Ogorjelice. Negudo zatim pristigli su i ostali. Zbunjeno su izlazili iz putničkih automobila gledajući jednu u druge pomalo osuđivački.
„Ljudi, šta se ovdje dešava?“, začuđeno je upitao Stefan.
Svi su ćutali kao zaliveni.
„Izgleda da se sprema velika mećava, ostaćemo zavejani“, tiho je rekla Danijela.
Promrzle ruke brzinski je stavila u džep drhteći od zime.
„Nema nam druge, ići ćemo žičarom“, povikao je neko iz gomile.
Užurbanim korakom, hodajući jedno iza drugog prtili su snijeg razgovarajući o neobaveznim stvarima. Niko se nije usudio pomenuti eventualni razlog dolaska.
„Aco, možemo li do brvnare?“, ljubazan je bio Ivan.
„Naravno, uvijek“, predusretljiv je bio čovjek koji je radio na žičari.
U toku vožnje nije se vidio ni prst pred okom, a kamoli prelijepi pejzaš olimpijske ljepotice.
Poranili su, Nevena je pogledala u svoj skupocijeni sat. Otkucavalo je tek pola četiri.
Sofija se čvrsto pribila uz Almira, ne želeći da gleda maglu koja ih neprasto guta i vodi u nepoznato. Nježno je zagrio pokušavajući da ostane hrabar i dostojanstven. Svi su se trudili izgledati prisebno, ali u sebi su polako pucali. Plašili su se istine koja bi većinu njih mogla stići.
Istina uvijek nađe put ka svom ostvarenju. Možda je spora, ponekad duboko zarivena u naša srca, naše tajne, ali kad-tad ona ponosno ispliva tražeći svoj danak.
Promrzli, isprepadani i umorni ušli su u već otključanu brvnaru.
„Ko je ovdje bio posljednji put?“
Ivan je kiptao od bijesa. Na povjerenje je dao svima ključ, ali su se prilično ružno ponijeli prema njemu. Ćutke su gledali jedni u druge, dok Ivan nije odmahnuo glavom. Uvijek je bio takav, impulsivan, nervozan, ali bi se brzo i smirio. Ono što ih je potpuno zaprepastilo jeste činjenica da je vatra u kaminu gorjela. Brvnara je bila izuzetno topla, pa su se svi raskomotili i na trenutak opustili.
Jovana je iznenada vrisnula: „Ovo nije moguće, ne, sklonite ovu sliku, molim vas!“
Nezgrapno su pogledali u ogromnu sliku koja je blago nakrivljena visila na zidu. Oni, svi na jednom mjestu, njih devet. Slika iz 2011. godine, iz iste ove brvnare.
Luksuzna brvnara bila je izuzetno lijepo uređena. Imala je prostrano prizemlje i sprat, kao i široku terasu sa koje su s vidjeli: Prača, Ravna planina, Trebević i mnoštvo zelenih površina koje bi kako godišnja dobra prolaze poprimala sve ljepše i različitije boje. Na spratu su se nalazile četiri sobe, a u prizemlju dvije sobe i dnevni boravak uređen po posljednjim standardima. Na zidu se isticala skupocjena TV plazma. Centralni dio zauzimala je kožna garnitura i sofa okrenuta direktno prema kaminu. U kuhinju su rijetko zalazili, ali svakako da nije zaostajala kada je u pitanju uređenje. Imali su problem sa povremenim nestankom električne energije u zimskom periodu.
Sofija i Almir su neprestano gledali u sliku na zidu, jasno se prisjećajući svih uspomena. Naprasno su se pogledali i Almir je vidio Sofiju uplakanu baš kao i onog dana 2012. godine.
Ovaj put je nije tješio, nego je sklonio pogled i izašao napolje.
Skočivši sa sofe, Benjanim je istrčao za njim.
„Kuda si ti krenuo?“, osorno ga je upitao.
„Malo ću prošetati“, odgovorio je bezvoljno.
„Vraćaj se unutra, moramo se svi držati zajedno“, povisio je ton.
Ćutke je prošao pored njega ušavši ponovo u brvnaru, ali je produžio pravo na sprat.
Nevena uvijek nasmijana i vedrog duha, brzo je zaboravila svu preplašenost i misteriju, te je zasukala rukave veselo pjevala u kuhinji dok je spremala večeru. Jedno po jedno su ulazili u kuhinju čudeći se njenim kulinarskim sposobnostima, kao kakva dječica dok čekaju da majka spremi obrok. Atmosfera se relativno popravila. Samo Sofija nije ni blizu prišla kuhinji. Tužno je razgledala po brvnari trudeći se da joj pogled na završi na zajedničkoj fotografiji.
„Hajde razvedri se malo, možda nešto lijepo izađe na kraju“, tješila je Danijela brišući joj suze.
Najzad se nasmijala i krenula u kuhinju. Odjenom su se svi zatekli veselo čavrljajući, smijeh je odjekivao brvnarom što je privuklo i Almira da im se konačno pridruži.
„Hajde sada da postavimo sto“, veselo je povikala mlada kuvarica.
Vrijedno su donosili escajg i priloge željno iščekujući obrok. Posjedali su za ogromni sto od bagremovog drveta. Na trpezi je bila pasta sa raznim sosevima, hladna plata, pileće šnicle i riža. Halapljivo su počeli grabiti hranu u tanjire, ukrštajući ruke jedni preko drugih, što je izazavalo bujicu smijeha i veselja. Začuo se snažan kašalj i duboko disanje.
„Šta ste mi ovo stavili u hranu“, jedva je do daha dolazila Jovana.
„Osjećam, osjećam… kikiriki“, crvenog lica i nabreklih očiju jedva je izgovorila.
Uspravila se rukama na sto, a onda se stropoštala na pod napravivši još nekoliko trzaja tijela, sve dok nije nastupio jezivi muk u trpezariji.
„Nevena da li si normalna?“, vrisnula je Sofija.
„Nisam ništa uradila“, jecala je od straha.
„Znala si da ima alergiju na kikiriki, namjerno si to uradila“, žustro je napala.
„Ja.. nisam… nisam u sos stavila kikiriki“, mucala je.
Almir je otrčao da pretraži njenu torbu. Nadao se da kojim slučajem nije ponijela alergijsku pumpicu, ili bar Flonidan. Nažalost, nije pronašao ništa korisno. Benjamin je tužno povikao:
„Mrtva je.“
Nastupio je plač i opšta panika. Sofija je neprestano ridala i vrištala, dok ju je uplašena Danijela pokušala smiriti.
„Ovo je nečuveno, šta se ovdje dešava?“, nervozno se zapitao Ivan.
„Nevena da li je moguće da si stavila kikiriki u sos?“
„Nisam, kunem se da nisam, kikirikija nije ni bilo među namirnicama“, žustro se pravdala.
„Onda je među nama ubica“, procijedio je Almir.
Svi su ga mrsko pogledali, misleći da je potpuno lud.
„Mi smo ovdje pozvani da umremo. Tako naivni svi smo došli, a ja sam pogledao vrijeme za naredne dane, mećava, oko pola metra snijega, ostaćemo i bez struje, nigdje nećemo moći. Ljudi, najavili su vanredno stanje“, jedva je prevalio preko usta.
„Ne pretjeruj sad, to je već paranoja, mislim da je većini jasno da smo natjerani da pomislimo na tako nešto, ali neko se igra sa nama. Bitno je da se držimo zajedno. Ovo sa Jovanom je nesrećan slučaj“, zaključio je Benjamin.
„Tebi je smrt naše prijateljice nesrećan slučaj“, proderao se inače mirni Stefan.
„Smirite se svi, nemamo ništa od međusobnog optuživanja“, jasna je bila Sofija.
Ivan je pomno gledao u sve njih.
„Kakvi ste vi ljudi, pogledajte šta smo uradili. Vratiće nam se sve, zapamtite šta sam rekao, sve će nam se vratiti.“
Krenuo je po drva, jer je vatra u kaminu tek lagano tinjala. Ljutito je izašao iz brvnare dok su svi gledali kako odlazi.
„Ne bi trebalo da ide sam“, shvatio je Stefan, krenuvši za njim.
„Vraćaj se ovamo, neka ide sam, vidiš da je tvrdoglav“, zaustavio ga je Almir.
Za to vrijeme Sofija je skrštenih ruku kroz prozor gledala maglu koja je opasala njihovu brvnaru. Prolazile su minute, a Ivana nije bilo. Odlučili su da krenu u potragu. Jedno po jedno su uplašeno izlazili na strašnu mećavu dozivajući Ivana. Međutim, odgovora nije bilo. Katkad im se učinilo da su čuli neke zvukove, ali bi onda shvatili da je to samo snažno zviždanje vjetra. Oko brvnare su se nalazila tri pomoćna objekta. Može se reći da su to bile tri manje kolibe namjenjene za ostavljanje stvari. Almir je pokušao da otvori prvu, ali bila ja zaključana. Druga je bila prazna. Otvorivši treću ugledao je Ivana kako visi obješen. Podigavši pogled nije mogao da ne vidi njegovo modro, izobličeno lice. Širom raskolačene uči, osuđivački su ga gledale.
„Upomoć, upomoć, ovamo je“, zakukao je Almir.
Promrzla družina automatski je dotrčala, vidjevši Ivana kako beživotno lebdi u mračnoj kolibi zloslutno se ljuljajući. Čuo se sablasni zvuk zatezanja konopca, sve dok se nije obrušio na zemlju. Taj pad je izazvao vrisku i opštu metež.

 

IV

Nervno rastrojena i uplašena družina donijela je odluku da mrtva tijela sklone u kolibu u kojoj je Igor obješen.
„Mislite li da se sam objesio?“, drhtavim glasao je upitala Sofija.
„Ne znam ko bi mogao učiniti tako nešto bolesno?“, stresla se od jeze Danijela.
„Čekajte malo, jesmo li svi u tom momentu kada je on izašao bili u kući?“, pokušavao se prisjetiti Almir.
„Brzo smo krenuli u potragu“, nadovezao se Stefan.
„Iskreno, nisam ni na šta obratila pažnju“, duboko je uzdahnula Nevena.
„Ubuduću se držimo zajedno i pomno pratimo šta drugi rade. Možda je ubica, ukoliko postoji neko izvana“, zamisli se Benjamin gledajući u kamin.
„Kakav je večeras raspored spavanja, svi zajedno ili je to previše?“, blago se nasmijao.
Slažete li se da bude ovako?
Prva soba u prizemlju: Stefan
Druga soba u prizemlju: Danijela
Prva soba na spratu: ja
Druga soba na spratu Almir i Sofija
Treća soba na spratu: Nevena
Četvrta soba na spratu: ostaje prazna.
Benjamin je iznio svoje planove.
Rumeni obrazi mlade naučnice, odjednom su posve izgubili boju.
„Iskreno ne znam koliko je to fer. Čini mi se da ste vi na spratu sigurniji“, hrabro je istupila.
„Ništa se ne brini, čuvaću te ja dole. Svakako se sobe mogu zaključati, svi smo sigurni. Ključ svake sobe je unikatan. Ako se vrijeme popravi, sutra možda krenemo kući.“
„Baš tako“, reče Almir gledajući je mrsko.
„Hajmo sada na počinak“, izusti Nevena, poslije kraćeg zijevanje.
Krenuli su u svoje sobe nadajući se da će se ujutru živi probuditi, svi na broju.
Ležali su razmišljajući o nesreći koja ih je zadesila. Jeza je tromo strujala njihovim tijelima ne dopuštajući im nijedan sekund mira. Napeto su se prevrtali po krevetima.
„Jednostavno ne mogu da vjerujem da su stvarno mrtvi, nekako smo to prihvatili zdravo za gotovo. Njih više nema.“
Sofija je tiho pričala sa Almirom.
„Ne znam šta bih ti rekao, valjda tako mora, spavajmo sada“, bio je krajnje jasan i grub.
Duboko u noći, začuli su se tihi koraci. Pod je lagano škripao i tanano pucketao pod nečijim nogama. Zloslutna tišina dovela je do toga da pojedinci čuju soptvenu krv kako struji tijelom. Psiha se poigravala sa njima samima.
Bez obzira na novonastale zvukove, niko nije bio dovoljno hrabar da ustane. Začuo se strahoviti pucanj, a zatim još jedan. Oni koji su spavali, naprasno su skočili ne znajući šta ih je snašlo i šta se zapravo desilo.
Almir je pažljivo ustao, te je iz noćnog kredenca izvadio pištolj.
„Odakle ti to?“, brecnula je na njega.
Ponio sam za svaki slučaj.
„Bože dragi, svi ćemo umrijeti“, nepomično je sjedila na krevetu Sofija.
Istovremeno su izašli iz svojih soba jedno po jedno.
Međutim, iz sobe u kojoj je bio Benjamin, nije niko izlazio. Almir je na prstima krenuo prema toj sobi. Dohvativši šteku, shvatio je da je soba zaključana. Sofija i Nevena su plašljivo išle za njim.
Odmakao se nekoliko koraka unazad zaletivši se i provalivši vrata. Ugledali su jezivi prizor kako Benjaminovo tijelo beživotno leži u lokvi krvi. Djevojke su vrisnule, čime su na sprat prizvale i uplašenog Stefana, koji je okrenuo glavu na drugu stranu kada je ugledao krvavi prizor.
Almiru je najednom sve postalo jasnije.
„Ne mogu da vjerujem. Pištolj je opalio kada je otvorio ormar. Okidač je bio podešen na otvaranje ormara, ova zamka je namjenski postavljena. Neko je sve pomno isplanirao. Ko zna koliko još ima smrtonsnih zamki u ovoj kući.“
„Gdje je Danijela?“, iskrivljenog lica upita Sofija.
Svi zajedno strčaše u prizemlje tražeći prijateljicu.
Vrata njene sobe bila su otvorena.
Usporenim pokretom ruke otvorili su vrata do kraja, a škripanje je otkrilo jedan novi leš. Danijela je ležala na svom krevetu sa jastukom preko glave. Neko joj je pucao u glavu, držeći jastuk nad njenim lice.
„Ovo je već jezivo“, najednom povika Almir.
Sofija i Nevena su pritrčale mrtvom tijelu oplakujući još jednog pokojnika.
„Ova brvnara postaje naš grob. Nemoguće da je neko od nas ubica“, zajeca Nevena.
Jedno po jedno odlazimo u nepovrat. Ko je sljedeći?“, zamišljeno upita Sofija.

 

V

Dan je prošao poprilično mirno. Prijatelji nisu previše razgovarali, već su zabrinuto gledali kako snijeg neprestano pada i kako još dublje tonu u jamu smrti. Zavejani na samom vrhu planine bili su potpuno nemoćni. Signali njihovih telefona su bili odavno izgubljeni. Panično i blago osuđivački su gledali jedni u druge. Nije im bilo ni do čega.
“Šta ćemo sad?”, Nevena je prekinula tišinu.
Svi su žalosno ćutali i gledali u prazno.
“Mislite li da je zaista živ?”, plačljivim glasom je upitala Sofija.
Almir je presjekao pogledom dajući joj znak da ućuti.
“Misliš na Farisa?”, upitala je Nevena razrogačenih očiju.
Ponovo je nastupila neprijatna tišina.
“Možda on nije mrtav”, usudila se reći to.
“Gluposti, znamo da je mrtav, pao je sa litice.”
“Znam, ali nikada nisu pronašli tijelo. Prošlo je već pet godina. Neko se igra sa našim uspomenama, strahovima, ovo uopšte nije ljudski”, iskreno je prokomentarisala Sofija.
“Da je bar živ, možda bi nam i pomogao”, uzdahnu Stefan.
“Moram vam nešto reći. Danijela mi je rekla da te noći nije bilo nikakve lavine, cijela priča je izmišljena, tako je ona tvrdila. Saopštila mi je to jedne veče u pabu kada smo se malo zapile. Plakala je i molila Farisa da joj oprosti. Sve zbog te proklete opklade”, ugrizla se za usnu.
“Prestanite pričati gluposti. On je mrtav!”, usprotivio se Almir.
“Mi nismo krivi za njegovu smrt. To je sve bio dio glupe igre. Bili smo naivni i previše slobodnog duha, niko ga nije tjerao da ispuni opkladu”, nastavio je.
“Niko mu nije pomogao dok je visio na toj litici”, tužno je rekla Sofija.
“Da to je tačno. Trebalo je da mu se pomogne. Svi smo bili pijani, mislili smo da se šali. Grdno smo se prevarili. Ljudi, ja ne mislim da on čini ove stvari, pojavio bi se već odnekud. Morali smo izmisliti lavinu.”
“Meni ste ćutali sve vrijeme o tome. Nisam ništa znala. Nevena je ostala sa mnom u brvnari, jer mi je bilo loše. Izmislili ste priču o lavini, prokleti da ste!”,slomila se Sofija. Trudili su se da je smire, ali nije im pošlo za rukom.
“Da bar možemo vratiti vrijeme…”
“Moramo otići iz ove brvnare, sa ove proklete planine”, jecala je od bola i straha.
Jedno po jedno su izašli da pretraže objekte oko brvnare ne bi li pronašli nešto korisno. Na svu sreću u jednom od pomoćnih objekata našli su motorne sanke.
“Vidjeću mogu li nešto da uradim”, hrabro se isprsio Stefan.
“Moraćeš ti druže, ja se slabo razumijem u to”, bilo je krivo Almiru.
Nakon skoro sat vremena čarkanja, Stefan je uspio da upali motorne sanke.
“Onda ću ja voziti, pretpostavljam da vi ostali ne smijete?”, drsko i ponosno je upitao.
Svi su klimnuli glavom.
“Mogu li ja sa tobom po pomoć?”, upitala je plačljiva Sofija.
“Naravno, sjedaj, moramo krenuti prije mraka.”
Polako je sjela iza njega, stavila je ruke oko njegovog struka i konačno su krenuli. Nadali su se da će se cijela agonija uskoro završiti.
Nevena i Almir su zabrinuto gledali kako oni odlaze nadajući se da će ipak neko uskoro doći i po njih. Nakon par trenuta izgubili su se u magli. Taman što su krenuli da uđu u kuću začuli su dva zloslutna hica. Bili su sigurni da se oni više nikada neće vratiti. Ostalo ih je samo dvoje.

 

VI

Almir je sjedio držeći ruke preko lica. Nije imao pojma šta dalje da radi. Po glavi su mu se vrzmale misli da je sve gotovo. Mučilo ga je jedino pitanje, da li je on sljedeći, ili pak Nevena.
Prisjetio se toga kako su Sofija i Faris nekada bili srećni.
“Da nije pao sa te litice, ona nikada ne bi bila moja”, iskreno pomisli.
“O čemu razmišljaš?”, prekinula ga je Nevena.
“Ja sam nju praktično oteo od njega, bili su tako srećni, zapravo nas je ta nesreća spojila. Cijela stvar je ispala tako čudna. Šta ako je to zaista on? Onda je sve ovo moja greška.”
“Odlično znaš da nije tako. Svi snosimo dio krivice, znaš i sam zašto.”
Zaćutao je, nisu više ni riječ progovorili.
Prošao je još jedan dan. Spavali su u odvojenim soboma. Polako su postajali opušteniji. Sunce je stidljivo puštalo svoje zrake budeći nadu u njima da će sve biti u redu.
“Nadam se da ćemo uskoro biti spaseni”, promrmljala je Nevena.
“Moram se malo opustiti, treba mi kupka”, nasmiješila se poslije dužeg vremena.
“Radi šta hoćeš”, nervozan je bio Almir.
Ušavši u kupatilo trudila se da namjesti vodu idealne temperature da bi što duže uživala u opuštanju. Cijelo kupatilo je zamaglilo od pare. Prišla je vratima i lagano ih zaključala. Skinula je bademantil i lagano desnom nogom kročila u toplu kupku. Imala je osjećaj da se nalazi u nekom skupocjenom džakuziju. Poslije dužeg vremena se potpuno opustila i uživala u datom trenutku.
“Samo ti uživaj dok smo okruženi mrtvacima”, sve je morao da pokvari. Začula je snažan udarac, a potom i ujednačene korake koji su odzvanjali brvnarom. Vrata su se naprasno otključala, ali svejedno nije imala hrabrosti da se okrene i pogleda ko joj prilazi sleđa. Teško da je i mogla vidjeti od silne pare u kupatilu. Usne su joj počele podrhtavati od panike i straha. Osjetila je snažan pritisak po kosi. Neko je potopio njenu glavu u vodu. Uzalud se pokušavala boriti za zrak. Poslije kraće borbe se predala i otišla u zaborav kao i većina njenih prijatelja. Nije imala hrabrosti i snage da ugleda lice svog ubice, umrla je kao i sve kukavice.

Probudila ga je jaka glavobolja. Rukom je dohvatio potiljak i napipao bolno mjesto. Pogledavši u ruku primijetio je manje tragove krvi. Jedva se podigao i blago zateturao naslonivši se na zid.
Shvativši da je još uvijek živ, bio je zahvalan Bogu, ali ga je mučilo pitanje gdje je Nevena. Krenuo je da se umije i malo osvježi. Pogled mu je zastao na zajedničkoj fotografiji. Lica svih ljudi su bila precrtana crvenim makerom. Samo je njegov život još uvijek bio siguran. Zakoračivši ugledao je u kadi mrtvu prijateljicu, modrih usana i bijelog lica, potpuno nagu i natečenu. Zgrozio se vidjevši taj potresni prizor. Jedno mu je bilo jasno, nije bilo dileme oko toga ko je sljedeći. U glavi je pokušao dokučiti šta je najbolje da uradi. Odlučio se na sljedeći korak.
“Zabarikadiraću se ovdje, imam hranu i vodu. Kada se nevrijeme stiša, neko će me već spasiti”, zadovoljno je pomislio.
Cijeli dan je bio napet i nasmrt preplašen. Trzao se na bukvalno svaki šum koji bi začuo. Pokušavao je naći revolver koji je ponio, ali potraga je bila krajnje bezuspješna.
Sam i razoružan, smatrao je da su mu šanse da previži male. Sati su nemilosrdno prolazili ostavljajući nesagledive posljedice koje je prouzrokovala psihološka igra. Osjetio je krčenje crijeve, te se uputio prema kuhinji. Našao je nešto hrane i pojeo je tek toliko da utoli glad.
Sjedeći za kuhinjskim stolom, počeo je osjećati slabost i nesvjesticu. Vid mu se počeo polako mutiti. Začuo je otvaranje ulaznih vrata. U vidokrugu su mu se prikazala dva dobro poznata lica. Bili su to Faris i Sofija.
“Vi”, rekao je promuklim glasom.
“Da mi, šta ti je tu čudno?”, drsko ga je upitao Faris.
“Zajedno ste sve ovo uradili?”
“Bilo je i vrijeme da svako plati za svoje grijehe. Dugo ste krili istinu od mene. Ali sve se kad-tad sazna”, prkosno mu se obratila Sofija.
“Zaista si mislio da te niko nikada neće izdati?”, unio mu se u lice Faris.
“Ja, ne mogu da govorim”, požalio se držeći se za prsa.
“Proklet bio dan kada sam se udala zatebe. Da sam da je neko zamalo stradao da bi ti bio sa mnom, ništa od našeg braka ne bi bilo.”
“Kakav je osjećaj kada si nemoćan pred strahom i bolom? Pretpostavljam da želiš da me udariš, ili da se probudiš iz ružnog sna. Razočaraću te, ovo je tvoja stvarnost. Bilo je vrijeme da vam se svima osvetim. Uskoro ćeš umrijeti od prevelike doze otrova”, podmuklo je govorio Faris.
“Krivica je moja, drugi i nisu toliko krivi”, rekao je plačljivim glasom.
“Mislio sam da smo prijatelji, slijepo sam ti vjerovao. Ti si bio taj koji je pokušao da me ubije. Ti si pregazio moju ruku koja se slabašno držala za liticu. Bili ste pijani i smijali ste se dok sam se ja borio za život svom snagom. Smetao sam ti. Ja sam ti smetao. Dijete iz doma koje je sve u životu samo postiglo. Za sve sam se sam borio. Šta bi ti o tome mogao znati. Ti koji si sve dobijao na tacni. Nisi imao pravo ugraziti moj život zbog glupe igre. Trebalo da me zaustavite u tome. Ali ne, ti si me planirao dokrajčiti. Cijelu priču o lavini si izmislio, sve je to bio paravan tvog podlog plana. Biću do kraja života zahvalan lovcima koji su me ujutru pronašli poluživog. Život su mi spasili. Siguran sam da si sve pomno isplanirao, kao ja sada”, tresao se od bijesa.
Almir je samo ćutao.
“Saznala sam da je Faris živ na dan našeg vjenčanja. Željela sam da prekinem sve, ali tada smo skovali ovaj savršeni plan. Sve je bilo krajnje jednostavno, pomno isplanirao i mistično. Jovanu je bilo lako ukloniti. Znala sam za njenu alergiju. U gužvi sam ubacila kikiriki u njen omiljeni sos. Ivana je Faris objesio u kolibi. Sljedećeg dana je ubio Danijelu, a postavljena zamka je ubila Benjamina. Faris se sve vrijeme krio u zaključanoj kolibi, koju je spremio posebno za te uslove. Niste znali, ali tajne kamere postavljane svuda po kući su nam dosta pomogle. Kasnije je bilo lako, Stefana sam ubila ja, tvojim pištoljem.”
“Dok si ležao u nesvjesti, ja sam ubio Nevenu.”
“Oduvijek ste bili bolesni i jeste stvoreni jedno za drugo”, jedva je procijedio kroz zube.
“Pravi se javio”, usprotivila se Sofija.
“Sam Bog me je spasio, pa sam izvukao živu glavu. Dok sam se vodio kao nestala osoba, napustio sam zemlju u potrazi za boljim životom. Uzeo sam novi identitet. Mene nije imao ko da traži, niti žali. Ja sam bio potpuno sam na svijetu. Odnosno, imao sam samo vas. Nažalost, vi ste me izdali na veoma jadan način. Međutim, kada sam čuo za vaše vjenčanje, nisam vidio drugi izlaz, osim osvete. Prijatelju, otišao si predaleko.”
Otrov je učinio svoje. Almir je naglo oborio glavu na sto. Njihova posljednja žrtva ležala je mrtva. Sada su konačno mogli biti ponovo srećni. Prenijeli su sva tijela u jednu kolibu. Zajedno su polili benzin svuda kuda su mogli. Motorne sanke su bile spremne. Zapalili su kolibu i pomoćne objekte krenuvši u neki bolji život. Sanke su se nemilosrdno probijale po blago zaleđenom snijegu.
“Toliko sam srećna, sve je riješeno. Ne postoji više nikakva prepreka.”
Faris se naglo zaustavio kod iste one litice sa koje je tragično pao i jedva ostao živ.
Gledao je Sofiju nekim praznim, prodornim pogledom sa malom dozom mržnje.
“Šta sad nije u redu?”, drhtala je od straha.
“U moru pokušaja, ipak sam prežalio. Odrekao sam te se. Predao sam se neuspjehu, tome da nikada neću biti srećan. Pomirio sam se sa tim da ću biti sam. Ja sam rođen sam i takav ću i umrijeti.”
“Nećeš valjda skočiti?”, u pozadini se začula jaka eksplozija.
“Zašto bih ja skočio?”, podlo se nasmijao.
Sofija je ćutala i tužnim pogledom odmjeravala čovjeka koga je uvijek voljela.
“Smatrao sam te svojom, dijelom sebe. U sljedećem trenutku si mi postala strana i beskrajno daleka. Za tebe me vežu samo uspomene i ništa sem toga. Žao mi je što sam ti toliko vjerovao, što sam se toliko trudio oko tebe. Nikada to sebi neću oprostiti. Znam da će uspomene vremenom izblijedjeti kao stare fotografije u nekoj prašnjavoj kutiji zabačenoj u neki davno zaboravljen kutak sreće i ljubavi, koja se nikada neće ponoviti. U moru pokušaja, na kraju sam te prežalio.”
“Vrijeme je da i ti kreneš. Moja misija će se ovdje završiti.”
“Kako sam samo bila naivna i glupa, mislila sam da me voliš”, rekla je kroz suze.
Glavom je pokazao na ogromnu provaliju koja je sezala u ponor.
“Vrijeme je”, ponovio je uperivši pištolj u nju.
Lagano je prilazila litici gledajući ga sa prezirom u očima.
“Izdala si me, da si me zaista voljela ne bi se udala ni za koga. Posebno ne za našeg prijatelja koji me skoro ubio. Izdaju ne praštam, nikada.”
“Svakako zaslužujem da umrem. Nemam više ni razloga da živim, previše sam zla uradila.”
Široko je raširila ruke, nagnula se naprijed i okončala svoj život. Par sekundi je gledao kako pada, a onda je otišao kao da se apsolutno ništa nije desilo.
“Ja ne postojim, stoga ni za šta ne mogu biti kriv.”
Vratio se tamo odakle je došao sasvim normalno nastavivši svoj život. Sada se krvavim rukama i dalje borio sam sa svim surovostima života. Nosio je teško breme odgovornosti, jer je uzeo ono najsvetije-ljudske živote.
Na njegovu sreću, mrtvi ne odgovaraju za svoje postupke. Istina uvijek prouzrokuje manju šetetu, nego što to učini laž.
Mediji su neprestano izvještavali o nemilom događaju.
“Vjeruje se da je Sofija Selimović odgovorna za smrt sedam bliskih prijatelja. Tijela je pokušala ukloniti zapalivši mjesto zločina. Većina dokaza je ipak uništena. Postoje i neke nejasnoće, ali se vjeruje da je kasnije izvršila samoubistvo skočivši sa litice. Preminula je na putu za bolnicu ponavljajući samo jedno ime-Faris. Povrede su bile kobne, te je zbog preloma kičme nažalost podlegla. Uskoro se očekuju više informacija”, saopštila je reporterka jedne televizije.

Živko Prodanović

(ulančani aforizmi)

 

 

Dossier Descartes A

Bebin Descartes: puzim, dakle jesam.
Gubitnikov Descartes: sve od reda gubim, dakle jesam.
Isposnikov Descartes: nemam ništa, dakle jesam.
Laktarošev Descartes: uspjevam lakat po lakat.
Narcisov Descartes: sebi se neizmjerno divim, dakle jesam.
Policajčev Descartes: ne mislim, batinam, dakle jesam.
Satiričarev Descartes: cerim se do bola, dakle jesam.
Skitničin Descartes: ne znam kamo, ali idem, dakle jesam.
Sumnjičalov Descartes: sumnjam da jesam, dakle jesam da sumnjam.

 

 

 

Freudov kutak A

Freudov kutak – doktore, pomozite. Moje drugo ja više ne razgovara samnom.
Freudov kutak – doktore, pomozite. Ostat ću bez posla, jer moje drugo ja stalno kritizira šefove.
Freudov kutak – kada bih znao tko stoji iza moje paranoje odmah bi ga dao na sud zbog ugrožavanja moje ličnosti.
Freudov kutak – moj doktor je obična neznalica. Svakog dana me zove na razgovor i onda postavlja svu silu pitanja.
Freudov kutak – s običnima ne kontaktiram. Zbog običnosti.
Freudov kutak – tek nakon dugih razgovora moje drugo ja shvatilo je da je život kratak.
Freudov kutak – zapravo i ne bih htio znati sve o svojem drugom ja.

 

 

 

Iz crne riznice

Iz crne riznice – budite sigurni da će se ona i u grobu posvađati sa susjedima.
Iz crne riznice – često je sanduk ono jedino vrijedno što se spušta u grob.
Iz crne riznice – gospodo moja , kavalir je kavalir i prije i poslije svojeg ukopa.
Iz crne riznice: kada su ga objesili prolomio se takav aplauz da su ga morali na bis još triputa objesiti.
Iz crne riznice – kao pokojnik je uzoran. Da je barem bio takav za života.
Iz crne riznice – mnogima se tek u grobu ukažu novi horizonti.
Iz crne riznice – ne razumijemo kako su se sudarili. Pa, aleja je bila u najdubljem mraku.
Iz crne riznice – nebrigom nasljednika ostao je bez križa nad glavom.
Iz crne riznice – stalno im je pružao ruku pomirenja, pa su mu je morali odrezati.
Iz crne riznice – tek nakon svojeg pogreba shvatio je što je to prolaznost života.
Iz crne riznice – za svoje samoubojstvo optužio je sebe.

 

 

 

Komedija života A

Komedija života – iako ga svi šutiraju on i dalje igra s njima nogomet.
Komedija života – iako je već više puta osuđivan on svoj lopovluk ne osuđuje.
Komedija života – lupežima svako malo netko povrijedi njihovo dostojanstvo i ljudska prava.
Komedija života – oprostio im je sve svoje laži i klevete.
Komedija života – on je pošten da je to neugodno.
Komedija života – potajno je bio zaljubljen, a onda je odlučno prekinuo s tim jer se potajno zaljubio u jednu drugu.
Komedija života – …taman kada mu je dokazala svoju nevinost…

 

 

 

Ljudska komedija A

Ljudska komedija – kao kritičar on je vrlo nekritičan.
Ljudska komedija – netko je ludo zabavan, netko je zabavno lud.
Ljudska komedija – on je neiscrpni glupan.
Ljudska komedija – ona je pokvarena da prste obližeš.
Ljudska komedija – u svojem životu on je slučajni namjernik.
Ljudska komedija – toliko ih često sanja da su mu se i najbolji snovi otrcali.
Ljudska komedija – vrlo opasan čovjek. Sve pamti.

 

 

 

Mislim, dakle…

Mislim da me nema, dakle jesam.
Mislim, dakle ja sam misao.
Mislim, dakle jesam. Barem tako mislim.
Mislim, dakle jesam. A da li i oni tako misle, to neznam.
Mislim, dakle jesam, a jesam tako kako mislim.
Mislim, dakle jesam. Ako je dobro to što mislim.
Mislim, dakle jesam. Ako je točno to što mislim.
Mislim, dakle jesam. Ali što mi to vrijedi.
Mislim, dakle još nije sve propalo.
Mislim, dakle promašili su.

 

 

 

Molitva A

Molio sam se cijelu večer. I neću prestati dokle On ne popusti.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Vjeruj mi, ponekad poželim da me nema.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Sve mi se čini da ti ne razlikuješ molitvu od moljakanja!
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ljuto se varaš ako misliš da ću ja podmiriti tvoje kockarske dugove.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je on odbrusio: Možeš ti i prijeći muslimanima, ali novi kredit ti nedam.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: I baš mene si našao da pričaš o poštenim sucima.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: I ti zaista očekuješ da ja interveniram na sudu, a sam znaš što si napravio.

 

 

 

Pehisti i ostali

Svaki bludnik svojem bludu leti.
Svaki dupelizac svojem dupetu leti
Svaki jadnik svojem jadu leti.
Svaki lažljivac svojem lažima leti.
Svaki pehist svojem pehu leti.
Svaki pesimist svojem pesimizmu leti.
Svaki skrenuti svojem skretanju leti.

 

 

 

Sudska komedija A

Sudska komedija – brani se da je taj novac ukrao jer su ga novčanice podsjećale na djetinjstvo.
Sudska komedija – nisu svi suci isti. A niti sutkinje.
Sudska komedija – on je nepravomoćno postao otac.
Sudska komedija – parnica je naša. Pod pritiskom naših eura slomili su se njihovi svjedoci.
Sudska komedija – priznanje da je ispraznio cijeli šaržer u njega, a onda da ga je bacio kroz prozor, ali poriče da je imao zle namjere.
Sudska komedija – vrijednost svjedoka varira od slučaja do slučaja.

 

 

 

A ujutro…

Cijelu noć sam se molio a onda me je On upitao: Zar ti zaista misliš da ću ja prvi popustiti?
Cijelu noć sam se molio, a ujutro je moja udovica samo rekla: Eto, vidiš.
Cijelu noć sam se molio, a ujutro me je On upitao: Možeš li me podsjetiti što je bilo na početku?
Cijelu noć sam se molio, a ujutro sam zaspao na poslu i dobio otkaz.
Cijelu noć sam se molio, a ujutro me je On upitao: No, jesi li se konačno odlučio hoćeš li povišicu ili novog šefa?
Cijelu noć sam se molio, ali je ujutro policija bila brža.
Cijelu noć sam se molio, ali je ipak ujutro moja žena postala udovica.
Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro i dalje nisam bio nikome potreban.
Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro je moj novčanik i dalje bio prazan.
Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro sam i dalje bio naivan.

 

 

 

Dossier Descartes B

Bezveznjakov Descartes: svi mi drugi kažu da jesam, dakle jesam.
Hipohondrov Descartes: jesam bolestan na smrt, dakle jesam.
Kartašev Descartes: namješavam sudbinu, dakle jesam.
Luđakov Descartes: imam kvar u glavi, dakle jesam.
Nasilnikov Descartes: tučem, dakle jesam.
Pospančev Descartes: život sam prespavao, dakle jesam.
Siromaškov Descartes: krepavam od gladi, dakle jesam.
Služavkin Descartes: kuham, sprema, perem tuđe gaće, dakle jesam.
Udvornikov Descartes: ponizno sam Vaš, dakle jesam.

 

 

Freudov kutak B

Freudov kutak – ako je čovjek vjernik kako da nagovori svoje drugo ja da i ono pođe tim putom?
Freudov kutak – budućnost svojeg ludila on vidi u najljepšim bojama.
Freudov kutak – doktore, dosta mi je da sam van sebe, sada bi se vratio, ali ne znam kako.
Freudov kutak – doktore, ja sam svoje rekao, a vi sada poslušajte moje drugo ja.
Freudov kutak – doktore, ništa mu ne vjerujte. To moje drugo ja pravi je majstor u pretvaranju.
Freudov kutak – doktore, ovi birači su poludjeli. Kažu da im je njihov doktor rekao da mogu glasati slobodno po svojem izboru.
Freudov kutak – doktore, ozbiljno sam zabrinut. Već nekoliko dana ne znam gdje je moje drugo ja.

 

 

 

Komedija života B

Komedija života – godinama joj nije darovao ni buketić cvijeća, a sada kada je umrla naručio je najveći vijenac.
Komedija života – iako je siromašan on još uvijek razmišlja za koga će glasati na izborima.
Komedija života – iako ljut na život on je ljutito nastavio živjeti.
Komedija života – niti hladna kiša i vjetar nisu mogli pokvariti zadovoljstvo članova porodice koji su ga ispratili na posljednji počinak.
Komedija života – otvorila je dušu, ali u njoj nije bilo ničega zanimljivog. Pa ju je zatvorila.
Komedija života – shvatio je smisao života minutu prije nego što je umro.
Komedija života – upao je u loše društvo. Na obostrano zadovoljstvo.

 

 

 

Ljudska komedija B

Ljudska komedija – brbljav je kao kalašnjikov.
Ljudska komedija – nije morala, ali je ostala bez morala.
Ljudska komedija – on je ignorant opće prakse.
Ljudska komedija – on je neznalica na duge staze.
Ljudska komedija – ona je dalekometna tračerica.
Ljudska komedija – pokušava biti smjern, ali se još nije odlučio u kojem smjeru.
Ljudska komedija – uhvaćen je dok je ubijao vrijeme.

 

 

 

Molitva B

Molio sam se cijelu večer, iako ja nisam kriv za situaciju u državi.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zbog takvih kao što si ti i ja bih mogao doći na loš glas.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Stari moj, i ja bih volio biti mlađi.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nije sve u novcu.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da prvo skratim listu želja.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On zapitao: Jesi li siguran da znaš što ja mogu, a što ne mogu?
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On oprao: A kako bi bilo da se negdje zaposliš?

 

 

 

Sudska komedija B

Sudska komedija – brani se da je mito uzeo samo zbog ugleda svoje kancelarije.
Sudska komedija – kada sud osudi našeg to je nepravda koja viče do neba, a kada sud osudi njihovog to je pravda na djelu.
Sudska komedija – odgovor na sučeva pitanja stavio je u istu kuvertu s eurima. Što je sucu jako olakšalo rad.
Sudska komedija – ona je nepravomoćno u očajnoj situaciji.
Sudska komedija – potvrđena je njegova nevinost. Potvrdili euri.
Sudska komedija – put prema slobodi najbrži je u eurima.

 

 

 

Dossier Descartes C

Glumčev Descartes: bio sam već svatko i svašta, dakle jesam.
Humorističarev Descartes: smijete mi se do suza, dakle jesam.
Kockarev Descartes: prokockao sam život, dakle jesam.
Matematičarev Descartes: živim iz broja u broj, dakle jesam.
Paranoikov Descartes: netko me prati, dakle jesam.
Prolaznikov Descartes: prolazim, prolazim, dakle prolazno jesam.
Skeptikov Descartes: jesam, ako baš tako mora biti, dakle jesam.
Stvoriteljev Descartes: vječan sam, dakle jesam.
Vampirov Descartes: bio sam čovjek, dakle jesam.

 

 

 

Ljudska komedija C

Ljudska komedija – odglumio je život. Ali loše.
Ljudska komedija – kod nje je pretvaranje jezika u jezičinu prošlo bezbolno.
Ljudska komedija – on je genijalno blesav.
Ljudska komedija – on je nepodnošljivo normalan.
Ljudska komedija – tko ne uspori na vrijeme, brzo ode.
Ljudska komedija – uhvaćen je u bijegu od realizma.
Ljudska komedija – zgodna je, ali se ne zna kako.

 

Mile Lisica

 

TAKO MI NEDOSTAJEŠ

Ponekad progutam kosmos
Ovaj put
Ćutim ti tišinu

Udišem te
Onako prolećno
Dečije
Lekovito

To parče otkinutih snova
Volim ćutanjem

Da razgalamim
Da raspametim

I da nateram
Svaku tvoju želju

Da poskakuje
Da poludi
Kada ti falim ispod kože
Ispod neba
Ispod lišća

Ponekad samo progutam kosmos
I pomislim

Tako mi nedostaješ
Tako mi nedostaješ

 

 

 

LJUBAVNA

Ona je putovala vozom
U daleku zemlju neku
Ja sam pisao pesmu
U kojoj ljudi bilo nije
Vezao oblake za polomljena stakla
Pio kafu
Stajao u redu da kupim novine
Gledao kroz prozor kako vetar podiže list
Nosi ga
Okreće
Spušta
Podiže
Nosi
Kotrlja
Podiže

Divio se njegovoj slobodi
Od svega eto najviše voleo boje tog istog lista
Ja volim jesen
Vozove nikad voleo nisam

 

 

 

GRAMOFON SVIRA

Njene su oči dva radoznala leptira
Rođena u svitanje
Ispod boja puževe kućice
Ispod lišća mašte pesnika

Kada me gleda
Dišem oprezno svojim očima
I dugo, dugo ronim na dah
Hiljadu snova duboko

Njene su oči dah duhova ljubavi
Muzika svetlosti
Unutrašnja strana želje cveta
Kap slobode

Kada me gleda
Dišem oprezno

Trenutno
Ronim

Gramofon svira

 

 

 

ONA POTAJNO MRZI LEPTIROVE

Ona potajno mrzi leptire
ne voli oblake od mandarina
ne voli cveće od gline

ona često daje bombone beskućnicima
i još češće im priča o nama.

Ona potajno mrzi leptire
ne voli kišobrane kao ni novo vino
ne voli da nešto mora

ona često hrani tišine uspomenama
i još češće male ptice uči da lete.

Ona potajno mrzi leptire
nacrtane na njenoj haljini
na njenom telu
nacrtane
mojom rukom.

 

 

 

BESKRAJNO

Moga si srca himna

Varnica
Leptir
Što se o oblak divno mazi

Cvet si moje duše
Majušno sunce
Pegavo
Što miriše plavo
Na ljubav
Na voće tek ubrano

Dišem te
Dišem prstima

Beskrajno
Beskrajno

 

 

 

TEK JESENJA

Moja tuga je žuta
crvena
siva
usamljena

Moja bol rominja
kaplje inat
kaplje ponos
i sunce se rasipa

Moje oči
moje su oči
nepomična izmaglica

mešanje boja
(počinje)

raskopčavam kožu
septembar je…
septembar je…

 

 

 

NE PITAJ ME KOJE JE BOJE LJUBAV

Ne pitaj me koje je boje poroleće
ispod moje kože
ni da li će cvetati trešnja
u bosonogim očima dečaka
zauvek izgubljenim
između dva zagrljaja

Ne pitaj me koje je boje subota
na jagodicama mojih prstiju
ni da li će nebo biti plavo
kada me probude iz sna
kada sve bude samo pepeo
jednog svitanja

Ne pitaj me koje je boje ljubav
bez tebe

sve je siva
sve je siva

 

 

 

OD ZAGRLJAJA DO ZAGRLJAJA

Da mi je izlečiti dušu
Prestati da te skupljam usnama
U praznoj sobi

Da mi je da mi ne ulaziš pod kožu
Bez razloga
Neizlečiva kao želja

Da mi je zaspati da ne mislim na tebe
A ne sanjati te onda kada zaspim
U par kvadrata sna

Da mi je bar jedan razlog
Da te ne volim
Da te ne osetim između udaha i izdaha
Ispod kože
Ispod dodira
Ispod nedodira
Ispod nedodira najviše

Da mi je
Ponovo verovati prstima
Polomljenim od zagrljaja do zagrljaja

 

 

 

SAN O SUNCU

Ogolelo drvo
što raste uzvodno od tvog stana
plače fosfornim očima

kamene suze

Bilo je kaže zeleno
naslikano rukama deteta
samo su ga grešni kalemili
u prazne saksije

Оgolelo drvo u oku skuplja nebo
plač dečiji
i daje rebro onome

ko mu oprosti
ko mu oprosti

san o suncu

 

 

 

MALA ZVONA

Pod mojom kožom su šume tebe
Tragovi aviona
Ravni krovovi obešeni o kineski kišobran
Mala zvona što zvone još te nema
Još te nema

Pod mojom kožom peru lišće
Sviraju ribama
Mašu zvezdama u sumrak
Mala zvona što zvone još te nema
Još te nema

Pod mojom kožom
Puna knjiga praznih stranica
Na svakoj tvoje ime

 

 

 

KOLIKO JE LJUBAVI TEBE STVARALO

Koliko lepote tvojih predaka je utrošeno na tebe
Kada te ne mogu uporediti ni sa jednim cvetom

Koliko je najlepše muzike celog univerzuma utkano u tvoj glas
Kada ne mogu naći instrument da bude blizu boji glasa tvog

Koliko je zvezda u tvojim očima nastanjeno
Kada je nebo zvezdano samo ako ti gledaš u njega

Koliko te je to ljubavi stvaralo
Kada u meni samo pomisao na tebe pomera planine

Koliko
Koliko

 

 

 

SEĆAJ ME SE

Sećaj me se
po uniformi oblaka

samo za tebe sam je obukao

Sećaj me se
po muzici

samo za tebe sam tišine pretvarao u balade

Sećaj me se
kada niko ne bude

(mirisaću svjetlo na jagode)

 

 

 

ZAGRLJAJ

Oprosti ako poneki zagrljaj ne bude tvoj
ne zamjeri dugo su ruke bile prazne
dugo su grlile mostove
građevine
drveće
dugo su čekale toplinu
dugo su čekale na tebe

Oprosti ako se više ne pronađeš u mojim očima
ne zamjeri dugo si bila svetlost u njima
oprosti mi
oči su te moje isplakale davno

ruke

još nisu,
još nisu

(posvećeno)

 

 

 

ZA DVA ŽIVOTA SAM TE VOLEO

Posle ljubavi
Kišni cvet
U samo jednoj boji ćuti

Na stolu jabuka
Zaleđena od tišine
Od reči koje nedostaju

Pobegneš u drugu sobu
Još gore
Prašina čuva otiske
Verno
Za bolje dane
Za bolje ljude
Posle nas
Mrvim jezik disanjem
Da ne izgovorim jedno ime
Ne mora svako da zna
Da čuje
Mnogo je i to što duša moja zna
Za dva života sam te voleo

Samo za dva

 

 

 

NEKA NE ZNAJU KOLIKO SI SAMA

Čuvao sam njene usne
Na usnama ispucalim od tišine
Nadao sam se
Mirisaće opet dan njenim očima
Čekao nepoznato da je probudi
Da donese proleće
U travi ležao
Da joj budem bliže
Možeš ti to hrabrio sam srce
Pojaviće se ona sa osmehom starim
Nadao se
Čekao
Čekao
Nikada nije

Na grob sam joj posadio maslačke
Neka ne znaju koliko je sama
Koliko sam sam
Ostao

 

 

 

JA ĆUTIM

U mom đžepu
budi se hladno jutro

(ja ćutim)

Pod teretom neba
kaplju boje

(ja ćutim)

U dnu oka skupila se
sva lutanja , mašte

(ja ćutim)

Odjekujem
samo kad čujem,
tvoje ime.

 

 

Branislava Mitić

 

Poezija

Treba mnogo očajanja,
Nezadovoljstva
I razočarenja
Da se napiše
Nekoliko dobrih pesama.

Nije to za svakoga
Bilo da ih piše ili čak da ih čita.

 

 

 

Vedra Ponoć

Ovo je tvoj čas,o dušo,
Tvoj sloboni let u nemušto.
Daleko od knjiga,daleko od umetnosti,
Sa danom gotovim,lekcijom naučenom,
Javljaš se cela,tiha,zagledana,
Prebirajući time koje najviše voliš:
Noć,San,Smrt I Zvezde.

 

 

Imaš Biser

Imaš biser,dijamante
I sve za čim svet uzdiše;
Ti najlepše oči imaš
Mila moja,šta bi htela više?

Tvoje,mile,divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne mi večne pesme
Mila moja,šta bi htela više?

Tvoje mile,divne oči
Mnogim bolom mene biše,
Ti me njima upropasti-
Mila moja,šta bi htela više?

 

 

 

Ljubavna Pesma

Htela bih da budem cvet kraj puta,
A ti da naidješ niz dolinu,
Da me ubere tvoja ruka,
I večno me uzme u svojinu.

Htela bih da sam I vino rujno,
Da ti potečem grlom belim,
Pa-kad se slijem s tobom bujno
Tebe I sebe da iscelim.

 

 

 

Ako Voliš

Ako voliš,pusti
Nek ljubav,preuzme vlast,
Nek preotme srce,
Nek pomuti razum,
Nek ukalja čast…

Trezna bi brinula
Da stvari ne krenu po zlu,
Ako voliš samo dodji,
Dodji I ostani tu…

 

 

 

Ko Je?

Ko Je?
Niko.
To samo kuca srce moje
Vrlo jako
Zbog tebe,
Ali napolju
Mala bronzana ruka
Na drvenoj kapiji
Stoji nepomično
I ne mrda.
Ne mrda ni malim prstom

 

 

 

Uspavanka

Kad izgubim te ja,
Da li ćeš bez mene moći
Da spiš:bez lipe što u noći
Šmori vrh tvoga sna?

Bez mojih reči što se roje,
Gotovo kao trepavice,
Na tvoje grudi,na tvoje lice,
I na celo telo tvoje?

Bez mene,da te najzad tu
Ostavim s tobom sasvim samu,
Kao vrt kroz čiju struji tamu
Miris plodova koji zru?

 

 

 

Liši me Vida

Liši me vida:gledaću tvoj lik,
Zapuši uši moje:slušaću te,
Onemi me:al’zvaću te kroz krik,
Bez nogu još ću k tebi naći put.

Slomi mi ruke:hvataću te srcem;
Zaustaviš li srce meni,sam
Moj mozak tad će kucati I bditi,
A ako mi I mozak ugasiš plač
Na krvi svojoj ja ću te poneti.

 

 

 

Ti si moja strast I moja požuda

Ti I samo ti;
Moje ruke žele samo tebe dodirnuti,
Moje oči žele samo tebe gledati
Moje usne žele samo tebe ljubiti
Moje srce želi samo za tebe kucati,
A ako nisi pored mene
Moje srce nema razloga zašto bi
Kucalo,zato polako prestaje kucati.
Ti I samo ti.

 

Elena Dudok

 

Broj 1
Nebo je mračno
Jak stisak, ruke
-Budi moja!
Nebo u praznini
gde si
spasi me.
Ljutiti pogled
hladan zid
oči pune mraka.
-Nemoj!
Užasan zadah
gruba ruka
bole me grudi
njega, noć skriva
-Gde si?
Nežna koža
oštrica noža
vrelina tela
zid hladan
Topi.
Nebo je mračno
Grešnika
prljavog
skriva.
BLUDOM
pločnik oslikan.
-Tajna.
Krvave suze
niz lice
klize
-Oprosti mi!

 

 

 

Broj 2
Cigareta
Jeftina cigareta

gori

poput beznačajnog života
Njen miris
sporo, bezbolno
nestajanje.
Oronula pepeljara
pepeo u njoj
prljavi pikavci
milion pokušaja
jebeni vetar
rasipa pepeo
sve nade su nestale.

 

 

 

Broj 3
Žilet
Ta malena
tanka
skoro nevidljiva
oštrica
Spasi me
svaki put.
-Kako te spasi?
Spasi me, dopusti mi
da osećam
patnju, bol, suze
-Zašto želiš to da osećaš?
Navikla sam.
Navike se teško menjaju.
Od malena je bolelo
jako
stravično
Zato i dalje nastavljam.

 

 

 

Broj 4
Gađenje
Stojim na ivici
praznina, ponor
tako blizu
dubini
nestanku
približavam se
još samo par koraka
ka nestanku
ili novom postojanju
veliki talasi
mokra suknja
nekoliko suza
Iza mene svetla,
svetla, velikih nada i snova
iskrivljena lica
prljave duše
izgubljene u gadosti,
gadosti užasnog sveta.
Dok prolazim ulicom,
na stotine velikih lica
jednakih
dovoljno bednih da budu jednaki
svet bez neprihvatanja različitosti
ne želim njemu pripadati.
Gađenje.
Savršena reč za ovaj svet.
Prilazim dubini
nestajem.
Gađenje.

 

 

 

Broj 6
Ubistvo
Hodala je ulicom
ubrzani koraci
verovatno je uplašena
zbog onih priča, nemoj kasno noću sama
A ona baš to radi
ponoć je odavno prošla
a njena plava kosa
na povetarcu se
vijori.
Skrenula je u mračnu ulicu,
disanje joj se ubrzalo
otkucaji srca
kao da su odzvanjali ulicom
okrenula se
njena lepota previše
prkosi ovome svetu
Njen miris,
tako brzo te opija
poželiš da je ne ubiješ
ali ipak je
mrtvu u gepek spakuješ.

 

 

 

Broj 7
Sadašnjica i ja
Surova i bolna
Bilo je boljih godina
Vedrijih dana
Toplijih leta i hladnije zime
Više srećnih lica
Nasmejanih starica
Dece na ulicama
Dečaka sa ružama
Devojaka sa knjigama
Stara vremena
Govorim poput neke babe
Istina je da dok pišem ovo ispijam vino i palim treću cigaretu za redom
I volim hladna leta i tople zime
Uživam u bolu današnjice
Otrovne godine
Ni malo empatije prema drugima
Ali zar ja svakako sebi ne bih trebala biti najvažnija?
Pih
Surova sadašnjica.

 

 

 

Broj 9
Zatvorena
Smeđa, oronula
zgrada
sa dvoje vrata
prozori jeze
klimave rešetke bele
Ključ
staklenih vrata
Vrisci, smeh, svađa
dece
velike i male.
Miris jeftine cigarete posvuda.
Televizor
prokleti crtani filmovi
iznova i iznova
zbog onih mlađih
klinci.
Zveket.
-Šta se dešava?
Neko je ponovo u prokletim lancima.
Žive na dva sata.
-Zašto?
Cigareta.
U kupatilu.
Kupatilu broj jedan.

 

 

 

Broj 10
Demoni
Zamršena kosa
poput glave
košmara puna.
-Kriva si za sve!
Govore u glas.
Svaki od njih
Svaki greh
porok
tvoje je.
Da li sam ih sama birala?
Ne.
Oni su.
Glasovi.
Šuštanje.
Ne razumem ih.
-Zašto?
Kriva sam
zato treba da me boli
svaki deo tela
ruka
glava
noga
stomak
grudi
-Nanosi sebi bol!
Puna glava
Prazna glava
Ne znam.
Samo neka boli.

 

 

 

Broj 11
Ko sam ja?
Nekada sam bila toliko
dobra
češće toliko
zla
nekada nisam nikoga
povredila
ali,
uvek je bilo ali,
Zato sam gubila ljude
Ja sam ništa
samo to
ništa, praznina.
Često želim zaspati
ranije, u toku dana
lažem.
Opet.
Opet lažem.
Uvek želim zaspati
ranije.
Nikada se ne buditi.
Želim dopustiti
licu svome
da se davi
udavi
u mraku krvavog jastuka.
To sam ja.

 

 

 

Broj 12
Jutro

Sunce tek sviće
satima već gledam kroz prozor
očekujem ga
novi dan
nove zrake Sunca
potpuni je mrak
ulično osvetljenje
omogućavalo je posmatranje kuće
komšijine
stare
ofucane
kuće
on je po malo smrdeo
deca iz ulice su ga se plašila
pričalo se da je udario psa
to je bila
naša, ulična, strašna,
legenda.
I treba da ga se plaše,
svaki pogled na njega
njegovu kuću
dvorište
stvaralo je u meni novu ideju
ideju za što bolnije ubistvo!
Udario je mog psa
nekoliko puta
i dalje čujem
jauke
krike.
Ali ove noći
uličnog osvetljenja
bilo nije
dozvoljeno mi je
da gledam samo u tamu
osmišljavam smrt nekih drugih ljudi.

 

 

 

Broj 13
Čega se plašiš?
Dobro pitanje, iskreno ne bih znala.
Ne bih znala gde da počnem.
Kada da stanem.
Sa nabrajanjem.
Ali baš te zanima,
navešću ti par primera.
Plašim se onih zora
onih kad je Sunce još uvek negde daleko
stojim u mraku, jutarnjem mraku
tada osećam teskobu.
Plašim se i nestvarnih stvari.
Zapravo ko smo mi da kažemo,
šta je stvarno a šta ne?
Plašim se duha prošlosti
mislim da me i dalje progoni
nije baš prijateljski nastrojen .
Plašim se gubljenja ljudi.
Toliko ih je prošlo
pored mene
uz mene
ali, išli smo ulicom propasti
Samoća.
Plašim se ljubavi.
Kako zavoleti nekoga?
Kako živeti?
Plašim se porodice.
Verujemo u različite stvari
svako je toliko drugačiji
poput šest stranaca
koji se beskrajno vole
Ali ne razumeju se.
Nerazumevanje,
moj strah
Čega se plašim?
Želiš još?
Kroz suze.
Svega!
Samoće!
Življenja!
Osećam se prokleto usamljeno
Bilo gde.
Plašim se da sam razočarenje
beskoristan komad mesa
samo smetam.
Plašim se.
Jako.
One stvari koje se skrivaju u mraku,
manje su strašne od onih skrivenih u mojoj glavi.

 

 

 

Broj 14
Duh prošlosti
Prstom gurka
U leđa
Uskoro će i nožem
Šapuće na uho
Sve što je bilo
Zna sve tajne koje si skrio
Ponavlja ih
Iznova i iznova
Počećeš da sanjaš
Haluciniraš
Bojiš se da će se duh otkinuti kontroli
Da će reći tajne sve
Kako si u gaće piškio do desete
Kako i dalje sa medvedom spavaš
Da majku zoveš mamice
Iako heroinom bodeš se
Tvoj duh zna da si devojku prevario
Muškarca si u vaš krevet uveo
Bilo vam je lepo
Ali sad se kaješ
Jadnicu lažeš
Sebe lažeš
Ti si prljavi mali plačljivko.
Duh će te progoniti
Na kraju
Nož će zabosti, duboko u tebe, i sve laži iz tebe odjednom izvaditi.

 

 

 

Broj 15
Nestvarna bića
Vampir, vukodlak, zombi, duh
Šta su oni?
Zašto je Bog stvarniji od njih?
Vrlo smo nesmotreni
Govorimo šta postoji, šta nepostoji
Ovaj svet je pun neznanja
Zato smo i stvorili religiju
Da imamo usrane odgovore
Šta je bilo?
Šta će biti?
Ta dva pitanja su stvorila Boga.
Nije on stvorio ništa.
Ljudi su.
Neka stvorenja, neka pitanja, trebaju ostati neotkrivena
Da li postoje?
Da li ne postoje?

 

 

 

Broj 16
Šta je stvarnost?
Ulica puna praha
Ljudi smrdljivog daha
Opalo lišće i puno blata
Kišni dani spiraju ljudske laži
Valjda ljudi zato vole jesen
Sve njihove laži odnosi vetar
Prokleta kiša
Pretvara sve u blato
Jesen volim zato što
Posle blata
Spranih lica
Ne vidim više maske
Već podočnjake
Naborana lica
Osluškujem kočijaške psovke
A ne zvukove rađanja prirode
Jer to nije stvarnost
Ne ova u kojoj živimo
Zamišljena je.
Ona prava je prljava
Smrdi
Okorela je
Nestali smo
Voz leptirića, cvetova i ptičica je odavno ispao iz svojih šina.

 

Neprilagođena

Velika šolja, puna čaja
Hladno vreme
Debele čarape, mače na nogama
Treća cigareta
Nekoliko grubih roditeljskih pogleda
Šta da radim, šta da kažem, kako da se ponašam?
Ne moraš mi govoriti da sam stvarno sjebana
Da mi spasa izgleda stvarno nema
Ali da sam to sama želela
Jer to nije prava istina
Istina je da sam ja samo neprilagođena
Teško je ispratiti korak normalnosti
Dok si nešto drugo
Da li sam ja Alisa u Zemlji realnosti?
Da li sam se ovde izgubila?
Prinosim cigaretu svojim usnama
U mom svetu ne bi bilo ovako
Svako bi mogao biti ono što jeste, bez osude
Devojka sa crnom senkom, karminom i čudnom odećom ne bi bila nazvana narkomankom
Ne bi joj čak ni odeća bila čudna
Dečko u roze košulji, lepo očešljan i namirisan, ne bi bio gej, bio bi samo dečko koji voli sebe i brine o svom izgledu
Šta bih bila ja?
Verovatno neko ko živi u malenom stanu, sa nekoliko mačaka, piše svoje misli na papir, koje neki ljudi sa štreberskim naočarama čitaju
Neko ko nedeljom popodne pije vino sa najboljom drugaricom, čekajući zalazak Sunca
Grlimo se na rastanku kao da ne znamo da ćemo se sutra ujutro ponovo videti, uz prvu jutarnju kafu kod nje
I petu cigaretu, jer smo prvu odavno ispušile dok smo prale zube
Neko ko ima roze kosu ili plavu
Onako upečatljivu
Verovatno neko sa upečatljivom dušom, neko ko želi sve znati u dubinu, ne samo površno, neko ko će objašnjavati kako se tako lep svet stvorio satima dok gledam u daljinu
Stvorio se u ovoj čudnoj glavi
Dovoljno čudnoj da osmišljavam svoj svet svako veče pre spavanja
Ulice bi bile pune cveća, svugde bi mirisalo po lalama, irisu, ružama
Bakina bašta bi mirisala po lavandi
Kafići bi bili puni nekih lica u šarenim kaputima sa nasmejanim licima, rukama punih knjiga i starih ploča, slušali bi neku laganu muziku i ispijali zeleni čaj
Ali nisu svi ja
Taj svet neće postojati
Ostaće samo ovaj usrani
Koji ne miriše po lavandi
Već po usranim ljudima i njihovim površnim razmišljanjima
Ostajem ovde, neprilagođena, i baš bih volela nestati

 

 

Broj 17
Otkucaji
Tik tak

sat

noć, dan

bez prestanka

svaki otkucaj, jedan treptaj

gubitak jednog živca

štoperica

otkucava, koliko sati mi treba

za ustajanje

iz običnog kreveta

dok to radim

život otkucava, poslednje dane

srce

poslednje trzaje.

 

 

 

Broj 18
Čudovište
Dišem, ali ne osećam
Jedina stvar koja me može usrećiti
Tako daleko
Molim te, vrati se
Bez tebe, ne mogu živeti
Izgubljena sam, duboko
U mojoj glavi
Ne mogu preživeti bez tebe
Čudovišta unutar sebe
Previše fina
Previše voljena
Vrati se
Učini me užasnom ponovo
Tražim te
Ispod kreveta
U ormanu
Gde si otišao?
Zašto si me ostavio?
Tako sam slaba, kada te nema
Volela sam te
Osetila sam te
Divljao si mojim venama, telom
Sve moje odluke su bile užasne, grozne
Ali pravedne
Tražiš li trave
ili ludih tabletica?
Imam ih, uzeću ih
Vratićeš se.
Sada sam jaka
Govoriš umesto mene
Dišeš za mene
Svaki udah
Malo nikotina
Ili nečeg lepog
Za naš um, dušu
Osećam da me činiš srećnom
Krvavo lice
Mrtav zec
Sreća
Ubijajmo još malo
Ti grozno čudovište. Unutar mene.

 

 

 

Broj 19
Ulica
Hodam ulicom izgubljenih duša
Posmatram sva ta čudna lica
Kao da nose iznad glave znak pitanja
Nisu sigurni ni kuda danas idu
Zanima me gde će završiti
Jer ni ja sama ne znam
Moj hobi je šetanje širokim ulicama
Gde su vozila zabranjena
Posmatranje
Cveća
Drveća
Ljudi.
Ljudi su moj hobi.
Da li je ona namrgođena bakica stvarno ljuta?
Ili joj je lice suviše smežurano
Možda će ovog podneva spremati ručak za ljubav svog života
Kasnije voditi unuke u park i jesti jeftine kokice
A možda, samo možda
Umire od bolova
Danima sedi kući sama
Čita prošlonedeljne novine i psuje današnje političare
Možda.
Da li čovek u crnom, ima neke zle namere?
Da li će nekoga da razapne, svojim snažnim rukama?
Možda će baš sad da potrči, i ukrade ženi u elegantnom kaputu torbicu.
Potrčaće niz ulicu, nikada ga više nećemo videti.
Sretati.
Ali možda, samo možda je brižan otac, muž, bivši muž preminule žene.
Odlazi na groblje.
Groblje je u ovom pravcu.
U crnini je.
Nosi cveće.
Za nju.
Nagađam šta ljudi rade.
Svako mi privuče bar malo pažnje
sagledavam stvari
Svaka priča ima dve strane
Ulica hladnija postaje
Noć pada, verovatno izgledam kao čudak
Idem prema parku, gde se oni drugačiji klinci okupljaju
Ali možda, samo možda
Živim tamo sa tri mačke, kućnom bibliotekom i flašom jeftinog vina.
U miru.
Ulice. Tako divne. Pune zanimacije.

 

 

 

Broj 20
Poslednja pesma
Živela je tiho
Glasno
Živela je povučeno
Otvoreno
Bila je spremna na sve
I ni za šta
Disala je samo za sebe
Ali i za sve
Nije znala tačno ko je
Šta želi, oseća
Izgubila se u nekom delu života
otuđenik
usamljenik
duša bez mira
nemira
Gubila se tako lako
Nestajala polako
Dok niko nije primećivao
Nije osmeh
Nego grč.

Димитрије Цветковић

 

Понедељак 22. Октобар

Треће јутро како се будим овог месеца мислећи на њу. Како сад одједном се све враћа муњевитом брзино као да је све било јуче. И јесте у неку руку, нисам џабе напоменуо горе “треће јутро овог месеца”. 02:24 затворио сам очи, а онда ме је неко пипнуо прстом са леве стране. Окренуо сам се и она је била ту баш поред мене у мом кревету на јастуку који ми служи, да ме штити од хладног зида. Гледа ме и смешка се сва срећна што је поред мене, ееех а тек какав сам ја био сигуран сам да ви то никад не бисте могли видети. Само поред ње ја сам такав. Толко сам био срећан да могу комотно да кажем, да је сад већ гол мог вољеног клуба и емоција та далеко испод те емоције која ми се јавила те вечери. Било је нестварно. Причали смо зезали смо се, гледали Америчку хорор причу и јели Мафине. Дубоко у ноћи прошаптао сам јој на уху да никад нећу одустати од ње, и нисам. Певушио сам јој лагано док сам јој вртео прамен косе. Стално сам то радио кад седнем са особама женског пола, али само сам уживо у томе кад сам био поред ње. Е сад то певушење није било класично певушање неке безвезне песме док сам ја уживао у њеној коси, биле су то тешке песме Ђорђета Балашевића, тешке за певање, а још теже за слушање. Никад ми није замерила што нисам знао да певам, а она је уживала у томе као да је на концерту Балашевића. Вртели смо се тако по кревету смејали, причали зезали. Кроз целу ту причу уграбила је прилику да ми каже. ” Ако будемо икад раскинули, не останемо у контакту, знај да кад би ми се појавио на свадби отишла бих са тобом негде далеко само ти и ја”. Махинало сам се окренуо од срећа, да зграбим телефом да јој пустим једну песму коју смо стално слушали. Та песма је и однела титулу “наше песме”. Кад сам вратио поглед она није била ту, почео сам да се окрећем по кревету и неко ме је повуко јако за рукав нервозно, као да има нешто да ми каже шта сам пропустио. Окренуо сам се и видео јако познато лице, али то није била она већ мој отац. Дошао је са посла, знате јако га је нервирало кад спавам до касно. Каже он мени “буди се ајде, 10:42. Сањит онако га пита ” где је”, и схватим да је то био још један мој сан у низу, овог месеца. .

 

 

Мој Пироте

Пироте мој, имам многе ствари да ти кажем које људи у овом граду пре мене ти нису рекли или нису смели да ти кажу. Знаш чврст си ти, ипак си на граници, а граничари су увек били великог
карактера, са ставом и поносом. Али мислим да те нешто страшно изједа изнутра. Сваки дан шетам твојим улицама, парковима, насељима, крајевима, школским двориштима. Знам те како дишеш, знам твоју нарав и твој карактер. Како старим све ми се више удаљаваш и нестајеш у даљини као последњи зраци сунца овог октобарског поподнева. Видим ја у пуном си успону цветаш, градиш се, на сваки месец дана нека нова зграда, неко ново игралиште, реновирани тротоари, реновиране улице, нов асфалт. Пироте мој за кога нови асфалт? Џаба све то, кад више, тај асфалт не газе градска деца, деца са асфалта, са калдрме, одрасла на твојим улицам, ћошковима, штековима. Не препознајем те више, дошла су нека нова деца, деца пешчаног друма,деца одрасла на њивама, деца која нису јурила кроз твоје уличке, пролазе, пречице, деца која нису трчала што су брже могла, да их не би ухватио дебели панадур са кривом шапком зато што су дигли пола фрижидера. Већ деца која су трчала кроз густу шаш, крила се по таванима штале. Ее Пироте мој, нису то деца која имају херца за крупне ствари, нису то деца које си ти васпиато, баш ти и твоје улице, паркови, школаска дворишта и крајеви. Нису то више деца која ће да кажу “ај на фер”, то су деца од која ћеш и ти Пироте јако да страдаш, нису то деца која си ти васпитао, нису то деца која ће тебе да поштују, поштују оно што си био. Све што ствараш, не ствараш за твоју децу, већ за туђу. Нисам погрешио када сам горе написао да тр изједна нешто изнутра. Као јабука зрела румена, за коју би свако посего, али кад би је загризао, видео би пуно црва у њој и схватио да је она трула. Ее Пироте мој.

 

 

Киша

Хладна среда никаква, киша крене па стане. Имам осећај да нешто јако жели да ми каже. Лупа ми у прозоре јако, као у јутарњим часовима поштар који носи плаву коверту. Нисам џабе нагласио боју коверте, у задње време ми само такве коверте и стижу. Све више пљушти ова ноћна киша. Гледам кроз прозор, како је лепо само опрала улице мога града, чини ми се да је на моју улицу посебно обратила пажњу. Није ово само мој град и није ово само моја улица, већ још нечија. Е да, та особа се сутра враћа у њен родни град и баш пролази њеном улицом. Зато је и киша баш на моју улицу и обратила пажњу. Рекла ми је киша оно што је хтела, а рекла ми је “Она сутра долази”.

 

 

Зашто шољице нису плаво беле?

Зашто шољице нису плаво-беле?
Зашто ти ниси моја малена ?
Зашто ти се свиђа слика поред стакла, а не она преко пута шарена ?
Зашто смо баш у тај кафић сели ?
Зашто не можеш да ми сиђеш са ума?
Зашто скрећеш поглед, дал је све то само глума ?
Зашто је овај кафић тако пун ?
Зашто ме тако нежно гледаш ?
Зашто мало не заћутимо ?
Зашто ми се не предаш ?

 

 

Крај

Волим да се прошуњам по крају, некако ми прија ,дубоко у ноћи поготово. Ако се мало више упустиш међу пролазе, схватићеш какву тежину носи тај асфалт. Зидове које стално гледам ме подсећају шта сам и одакле сам. Крај ме је научио да пуно слушам а мало причам. Улично васпитање ти је овде исто као и кућно васпитање.

 

Томислав Крсмановић

 

ЕСЕЈ О ДУШЕВНОМ ЗДРАВЉУ РОБЕРТА ФИШЕРА, СВЕТСКОГ
ШАХОВСКОГ ШАМПИОНА.

За Роберта Фишера сам чуо први пут још средином 1950-их година, када је и у Југославији одјекнуло да је неки млађани Боби победио на америчком јуниорском шаховском шампионату у јулу 1956. Прочитао сам тада импресиониран да је његов IQ 180, да је он геније раван Ајнштајну.

За време Турнира кандидата у Југославији 1959.године Фишер се сусрео лицем у лице са совјетским шахистима. Очекивао сам да млади геније Фишер убедљиво тријумфује, али је на моје изненађење завршио у средини , изгубио је четири партије од победника турнира Михаила Таља, који је касније победио Ботвиника, и постао светски шампион.

Још од тих дана сам са великом знатижељом пратио све шта се са њим дешавало, све до његове смрти.17 јануара 2008.године. Он је за мене дуги низ година био велика енигма, поготову одкада је почео да .острашћено критикује Америку. Са све присутнијим чуђењем сам се питао: како је могуће да такав геније, овако опако напада своју домовину, светску суперсилу број 1 Америку? Уместо да буде сретан и поносан?

Да ли он за то има оправдане разлоге? трудио сам се да откријем о чему се ради.

Још сам више био запрепашћен његовом, са годинама све присутнијом одбојношћу према његовом, како Јевреје називају“ од Бога изабраном народу?“

Када сам се боље упознао са узроцима његовог гнева, схватио сам да поједини поступци његове државе и званичних шаховских организација према њему, можда нису били потпуно на своме месту, али да ипак није било нимало стварног основа да тако острашћено и фронтално вређа и напада своју земљу и свој народ.

Све ми је то почињало да личи на неодмерене изливе неспутаних емоција? Питао сам се, зар такав геније може себи дозволити тако неконтролисано и недовољно одмерено понашање?

То је за мене погрешна процена стварности? Како је могуће да геније чији је коефицијент интелигенције раван Ајнштајновом, толико застрани?

Ипак, чудни су путеви логике људског разума? Познајем појединце изузетно интелигентне, који би знали понекад да ме запрепасте њиховом ирационалношћу?

Да ли су узроци његових крајње прегрејаних поступака у његовој породици? Зна се ко је његова мајка, пољска Јеврејка, која је студирала медицину у СССР-у. Чланак у Филаделфија Инквајеру наводи да документи ФБИ-ja показују да је његова мајка била тајно праћена. За његовог оца неки тврде да је био Немац, други сматрају да је Фишеров отац уствари чувени мађарски Јеврејин Немањи, за кога кажу да је био један од твораца атомске бомбе. Према Википедији: Иако је Немац Ханс-Герхард Фишер био уписан као отац у Робертовом родном листу, у једном чланку из 2002. године у Филаделфија Инквајеру тврди се да је Фишеров биолошки отац био Пол Феликс Немањи, мађарски физичар јеврејског порекла, који је радио на Менхетн пројекту на развоју атомске бомбе . Немењи је плаћао издржавање за Роберта за време детињства и дечаштва. Каснија истраживања ФБИ-ja су открила да, иако се Фишерова мајка вратила у Сједињене Америчке Државе из Совјетског Савеза 1939. године, њен први муж никад није ушао у земљу после тога, тако да је немогуће да је Боби Фишер (рођен 1943.године) био син Ханс-Герхарда Фишера?

Фишер је у неколико интервјуа почео да се енергично одриче Јевреја, да би све чешће спомињао јеврејску заверу и клевете. Шта то дубински потреса његов его?

Затекао сам се у Београду 1970.године у кратком боравку дошавши из Брисела, сазнао сам да је баш тада у Београд стигао Боби Фишер. Одлучио сам се да га по сваку цену видим изблиза. Нешто сам начуо из његових разговора у хотелском фоајеу, а чуо сам и од присутних наших шахиста, препознао сам међу присутнима и маркантног Светозара Глигорића.  Новинар и шахиста Караклајић је био у друшту Бобија Фишера. Он је Ужичанин. Искористих тренутак када стаде мало у страну, приђох му и рекох.весело неколико лепих речи о Ужичанима и Ерама. Он ме скоро загрли, Ужичани су такви, када им неко годи срцу, они то не крију .,, Боби је необичан младић, “, потпаша ме срдачно по рамену погледавши весело у великог шахисту. ,,Такви су сви генији, чудаци“.додаде. насмејавши се због нечега радостан као мало дете.

Запазио сам да су тада сви присутни Београђани, острашћени шахисти, или знатижељци, били узбуђени, доживљавали су Фишеров боравак у Београду, сусрет и живе разговоре са њим- као велику почаст, понашали су се према њему пријатељски, топло, као да је наше горе лист. У пространој просторији је владало посебно празнично расположење, неки присутни су се просто утркивали облећући око њега, тапшали су га по рамену као до су стари знанци, обраћајући му се са “ Боби“. Срби и Јевреји, то је ис торија вишевековног пријатељства, и овде то увидех, Срби воле Јевреје, осећају се тако блиски са њима. Одакле ми се јави мисао да је Београд место где је се зачео модерни ционизам?,

,, Зашто је он чудак?“обратих се радознало Караклајићу.“

,, Он би требао да буде најсретнији млади човек на свету, а он је тако увек забринут, муче га црне мисли“.нешто хоће да ми појасни. Док сам слушао ове Караклајићеве речи, препознајући радостан у њима растегнуту, скоро распевану ерску ијекавицу, пажљиво сам мотрио сваки покрет великог шахисте Бобија Фишера. Он је тако сличан нашим људима, и по изгледу, непосредан је и има коректан наступ, вероватно је такав због његовог средњеевропског порекла.

,,Боби је још пре скоро десет година тврдио да има неке личне проблеме, убили су његовог боса, онда се обратио Вери у Бога “, чух тада од присутних..

Сетих се да сам негде прочитао да је Фишер постао загрижени читалац Чисте истине (The Plain Truth), часописа кога је издавао Амбасадор колеџ за Све-светску Цркву Божју (Worldwide Church of God), која је такође спонзорисала радио програме које је Фишер слушао.,,Крајем 1963. је био на једном шаховском турниру, када је донео одлуку да престане да шаље ситне добротворне прилоге цркви, и да од тада цркви даје десетину својих прихода. Била је то велика одлука, рекао је.тада Фишер“ рекох то укратко Караклајићу.

,, Занимљиво да тебе то интересује, млађани Боби је тамо пао под њихов утицај , зхватила га је параноја да ће избити Трећи светски рат, и да ће Европска заједница уништити САД и Велику Британију.“

Био сам збуњен и зачуђен овим новим сазнањем.

,,Он уображава да га неко стално надзорава, да је жртва завере “, загонетан постаде и Караклајић.

..Ко и зашто га прати?“ питам, иако имам своје колико толико изграђено објашњење..

.. Боби је убеђен да је невина жртва, повремено је ван себе, полумртав, неиспаван, спас налази у његовој вери која слави јеврејски празник сабат“, сазнах од љубазног саговорника.

,, А како је могуће да напада Јевреје, а у исто време слави сабат? Вероватно у то време још није био расчистио са својим убеђењима?“

Нисам тада добио одговор.

Ипак, када је Фишер добио као награду за победу на једном турниру 200.000,00 долара које је зарадио 1972. године, од тога је дао 61.200 долара Све-светској Цркви Божјој. Тек негде у то време је наступило његово разочарење у Цркву, јер се пророчанство те цркве није остварило, а његов партнер из цркве, Гарнер Тед Армстронг, је био оптужен за учествовање у серији сексуалних скандала, па је због тога смењен као главни водитељ програма Свет сутра.Фишер је тада дефинитивно изгубио илузије о овој организацији и напустио је.

Питам се, да ли је његов антисемитизам тада узимао маха?

Ишао сам даље, његова шаховска каријера открива доста делова ове врло занимљиве слагалице. Пуна је успона до врха светске лествице, али и још много више необичних падова. Да ли је политика у питању? Која, каква, зашто? Ако је данас све политизовано доказ је и шах.?, питам се.

Роберт Фишер је врло занимљива личност, да ли је због своје генијалности, и необичности поимања чињеница можда постао још од раних дана врло занимљива особа за оне који се баве политиком?.

Он је септембра 1972. године постао први амерички шахиста који је освојио светски шампионат у организацији Светске шаховске федерације.Године 1975.званично је изгубио титулу када је Светска шаховска федерација одбила његове услове за одбрану титуле. Гари Каспаров је написао да је од свих светских шампиона у шаху, између Фишера и његових савременика био највећи јаз у историји. Фишерова победа над совјетским шампионом Борисом Спаским за светску титулу у „мечу столећа“ посматрана је као симболична победа Запада, која је подстакла међународну популарност шаха. Његов противник је портретисан, посебно у Сједињеним Државама, као производ безличног, механичког и репресивног система државне контроле, док је Фишер био усамљени геније, који је победио совјетску доминацију.

Као националном хероју, Американци су били спремни да му опросте необично понашање и погледе. Ипак, у популарној култури он је постао симбол генија чија бриљантност је била тако велика да га је на крају уништила. Јер није бранио своју титулу 1975. не могавши да постигне договор с међународном шаховском федерацијом ФИДЕ око услова меча.

Тада је постао још повученији и није играо такмичарске мечеве све до 1992, када је победио у поновном мечу против Спаског.Такмичење је одржано у Југославији, која је тада била под строгим ембаргом Уједињених нација. Ово је довело до Фишеровог конфликта са владом Сједињених Држава, због чега се никада није вратио у своју родну земљу.

Након тога је живео у Мађарској, Немачкој,на Филипинима и у Јапану.Током овог периода давао је све жешће антиамеричке и антисемитске изјаве, упркос свом јеврејском пореклу.

У периоду између 2004. и 2005. након што је његов амерички пасош повучен, јапанске власти су га држале девет месеци под претњом изручења. Након што му је Исланд загарантовао држављанство, јапанске власти су га пустиле у ту земљу, где је живео све до своје смрти 17 јануара 2008.године.

На скупу Азбуковчана који живе у Београду, одржаном у Београду 3 марта 2006.године у хотелу на Ади Циганлији за истим столом сам седео са шаховском легендом, славним, али већ остарелим Светозаром Глигорићем, којом приликом сам са њим дуго разговарао. “ Срео сам Вас 1951 године у шаховском клубу Земун“, са уважавањем му се обратих преко стола, нагнувши му се ближе јер има тешкоћа са слухом.

Он ме загледа са симпатијама:,,А чиме се ви бавите?“ После кратке паузе ми се обрати:,, Моји су пореклом од Љубовије отселили се Ваљеву, зато сам овде“.

Стари велемајстор је деловао сетно и на искрају живота. Свет се мења, сурово збрише прошлост. Док смо нас двојица разговарали, на врсти бине тамо на искрају вeлике сале где је обично хотелски кафански оркестар, се одвијао занимљив пригодан програм. Ипак, није све то било тако бучно, могли смо смирено да мењамо мисли.

Живот је суров и немилосрдан, размишљао сам, време и догађаји газе, све мрве пред собом, ко је горе, сад је доле. Поред мене је седела шховска легенда прохујалих деценија. Својевремено, слављен и од свих уважаван и поштован човек. Преда мном је сада био старији сетан господин, изгледао је ипак млађи него што јесте, он је још прагматичан и полетан за његове године, али тужан смешак на његовом лицу одаје да се мири са неминовностима. Као да су га сви гурнули у запећак, нико није дошао до нас од организатора да поразговарамо, да му колико толико одамо почаст? Каже да је још увек активан, има занимљиве хобије, одан је музици..

Присетих се, ево прилике да поразговарамо о Роберту Фишеру, да сазнам из прве руке, нешто више о томе необичном шаховском витезу тужног лика. Неко га је тако негде назвао-:Дон Кихот, бори се са ветрењачама.

,, Није ми јасно то све што се догодило са Фишером, Американац против Америке, против свога племена, то све не личи на генија какав је он?“, запитах га учтиво.

Легенда југословенског шаха ме смирено погледа:,, Од малена се заљубио у шаховску таблу, гутао је књиге о теорији и пракси шаха, све је побеђивао, имао је изузетно памћење, а коефициент интелигенције 180.“

,, Откуд да се тако генијалан човек тако необично понаша“, упоран сам у мојој жељи да сазнам нешто више о славном шахисти, управо од онога ко би то требао да зна.

,, Фишер је одувек био непредвидив, 1957. је освојио Отворено првенство САД у шаху у доигравању с Артуром Бизгајером. Због овог резултата Фишеру је отворен пут на амерички позивни шампионат. Многи су веровали да је Фишер још увек слаб играч и да ће завршити као последњи. Уместо тога, завршио је као први“, сазнајем још један занимљив податак.

,,У јануару 1958, са 14 година, Фишер је постао амерички шампион. Заједно с титулом, квалификовао се на међузонски турнир, следећу степеницу ка изазивању светског шампиона. Нико није младом Фишеру давао много шанси да се квалификује даље, па је било изненађење када је Фишер, после добре игре у финишу, завршио на деоби петог места. Ови резултати су му донели и титулу велемајстора.У то време, он је био најмлађи велемајстор у историји, и његов рекорд се држао, док 1991. године мађарска шахисткиња Јудит Полгар није постала најмлађи велемајстор.“, одржа ми право предавање.

,,У Југославији 1959. године Фишер се срео лицем у лице са совјетским шаховским „парним ваљком“, Фишер је турнир завршио у средини, изгубио је четири партије од победника турнира Михаила Таља, који је касније победио Ботвиника и постао светски шампион.“, рече док му је мутан и уморан поглед лутао по сали.

,, И Таљ је јеврејске националности“, упитах га

,,Већина шаховских велемајстора су Јевреји, они су библијски мудраци“, он слегну раменима..

,,Много година Фишер је био један од најјачих не-совјетских играча, заједно сa Лајошем Портишом, са Вама и Ларсеном, али није успео да се квалификује за меч за светског првака?“, тражим одговоре од саговорника.

Потстакнут, Глигорић се насмеши драго:,, У наредном циклусу 1962. године, он је убедљиво победио на међузонском турниру у Стокхолму, али је на турниру кандидата у Курасау завршио на четвртом месту. То је било за њега велико разочарење, будући да је претходних година играо изванредно.“

Глигорић настави тихо и полако:,, У следећем циклусу Фишер није учествовао, имао је паранаоичан страх од совјетских играча, да су се сви окренули против њега. Зато је одлучио да не учествује на међузонском турниру уАмстердаму 1964. У следећем циклусу, на међузонском туриру у Сусу (1967), Фишер није успео да се квалификује захваљујући врло контроверзној казни, због које није играо партију са совјетским интер-мајстором Гипслисом. Сматра се да се Фишер није појавио зато што је сматрао непоштеним да мора да игра много партија заредом, али према његовој биографији аутора Била Волса, то је био логичан резултат, јер су организатори турнира стално мењали време играња његових партија због верских празника и суботе (Фишер је у то време био присталица Све-светске Цркве Божје)“. сазнајем поједине новости које нисам знао.
,,Фишер се осећао прогањаним, то су уствари били сукоби између две стране његовог живота: стране посвећене шаху и стране посвећене вери. У интервјуу с Лен Золом тврдио је да ако је ико покушавао да живи по слову закона, то сам био ја. Искрено сам покушавао да будем покоран. Што сам више покушавао, све више сам лудео… Сећам се тренутака када сам се враћао из шаховског клуба кући у четири сата изјутра. неиспаван,полумртав, и покушавао да присилим себе да се молим један сат. Био сам готово ван себе“, излажем моје сазнање о изјавама Бобија Фишера.

,,Фишер је тада сматрао да се његов живот поцепао на два дела: на једној страни је била његова шаховска каријера, на другој страни била су његова верска уверења. Таква је била суштина Фишеровог веровања када је отишао на „Меч столећа“, Глигорић ме уствари подучава.

Мој саговорник , иако је већ стар човек, брзо запажа, и брзо реагује, из мудрог сјактаја његовог погледа открих да је он препознао да то мене јако занима.

,,Фишер је победио на међузонском турниру завршивши са седам узастопних победа. Наставио је истом снагом у мечевима кандидата, победивши своје противнике у серији резултата каква до тада није била виђена. И Марк Тајманов (СССР) и Бент Ларсен из Данске, други најбољи не-совјетски шахиста после Фишера, просто су разнесени резултатом 6:0.. Године 1971. Фишер је коначно заслужио право да изазове светског шампиона, Бориса Спаског, кога никада раније није победио“, слушам пажљиво .

Глигорић је наставио .да ми постепено разјашњава енигму, предосећао сам да ћу тек сазнати оно што ме интересује: ,,Фишерова дугогодишња тврдоглавост у вези с мечевима и условима играња манифестовала се и у припреми меча са Спаским. Од могућих места, Фишер је преферирао Југославију, док је Спаски желео Исланд. Једно време је покушавано да се спор реши тако, да се по део меча одигра на обе локације, али је тај аранжман пропао. У једном тренутку Фишер је изјавио да неће играти меч. Хенри Кисинџер је телефонирао Фишеру, апелујући на његов патриотизам и замолио га да игра.Како год разлог био, Фишер је одлучио да игра.“

Ово што сам чуо од Глигорића даље сам мање више знао:,, Меч између Спаског и Фишера одржан је у Рејкјавику, Исланд, од јула до септембра 1972. године. Фишер је изгубио прве две партије; прву због грубог превида, а другу контумацијом, јер није хтео да игра партију. Изгледало је да ће Фишер изгубити читав меч контумацијом, док Спаски није изненада прихватио Фишеров захтев да се следећа партија одигра у споредној соби, без камера. После тог контроверзног догађаја, Фишер је у следећих 19 партија добио седам, изгубивши само једну, уз 11 ремија. Коначни резултат био је 12½:8½ за Фишера.“.

,,Зар овај тријумф , исход Меча столећа није постао двострука прекретница у Фишеровој каријери – постао је светски шампион, а постао је и најбоље рангирани шахиста до тада по систему рангирања професора Елоа “ постављам питање.

,,Победа над Спаским је сматрана својеврсном пропагандном победом Сједињених Држава у Хладном рату, која је потврдила да је сада најјачи шахиста на свету Американац, у спорту којим су доминирали Совјети од Другог светског рата“, чујем речи Глигорића

Сазнах још занимљивих детаља: ,, Фишер се осећао изданим од цркве која је поштовала Сабат, није славила Ускрс ни Божић, али је прослављала многе дане који су свети Јеврејима, Фишер се због нечега љутио на њему недовољно јасан етницитет Јевреја, када се ради о Англо Саксонцима и Израелу. То је можда подстакло Фишеров антисемитизам и његово веровање у светску заверу против њега.“

У неповезаном разговору сам сазнао да је било предвиђено да Фишер брани титулу против изазивача Анатолија Карпова 1975. Фишер није играо ни на једном турниру откад је освојио титулу, па је поставио много услова за одржавање меча. ФИДЕ се сагласила са свим његовим захтевима, изузев два, одбацивши Фишеров захтев како меч треба да се оконча. Фишер је тврдио да је уобичајени систем (24 партије у којима први играч који освоји 12½ поена побеђује) охрабрује играча који поведе да иде на ремије, што по њему није било добро за шах. Уместо тога Фишер је желео меч с неограниченим бројем партија, а да први играч који освоји десет победа добија меч; ремији се не би рачунали.

Чух од саговорника:,, Многи злобници су сматрали да је овај предлог нереалан, и да ће се меч претворити у тестирање издржљивости, а не вештине. По овим критичарима, напуштени систем „први који добије шест партија“у мечу Карпов-Каспаров 1984. је касније служио као потврда њихових ставова“.

Читао сам да је најконтроверзнији од свих Фишерових услова, међутим, био његов захтев да, у случају да оба играча освоје по девет партија, шампион (у овом случају Фишер) би задржао титулу. То је значило да Фишер треба да добије само девет партија, да би задржао титулу, док би Карпов морао да победи са 10:8. Пошто ФИДЕ није променила правила да би дала Фишеру предност коју претходни шампиони нису имали, Фишер се одрекао титуле у телеграму који је послао председнику ФИДЕ Максу Евеу јуна 1974. Значајно је да је у свом телеграму Фишер нагласио да се одриче титуле шампиона у организацији ФИДЕ. Овај детаљ ће се касније манифестовати у Фишеровој примедби за време поновног меча са Спаским 1992. у којој је Фишер тврдио да је он и даље светски шампион.

Овај Фишеров коментар изазвао је значајну нелагодност у остатку шаховског света, када је организација светског шампионата од стране ФИДЕ жестоко критикована и кулминирала иступањем из ФИДЕ Гарија Каспарова и Најџела Шорта 1993.

Без обзира на све, ускоро после сукоба са ФИДЕ, Фишер је нестао и није играо такмичарски шах готово двадесет година. Нико није знао где се он налази, јер је често мењао места боравка.

Глигорић настави: ,,Фишер је 1982. објавио памфлет (под именом Роберт Д. Џејмс) “Мучили су ме у затвору у Пасадени!“, у коме је детаљно описао своје искуство у вези са хапшењем 1981. године када је погрешно замењен за једног пљачкаша банке. Тврдио је да га је полиција „брутално мучила“. Касније је оптужен за оштећење затворске имовине (конкретно, у питању је био један мадрац!?“

Знам од раније, да је 1984. године Фишер писао уредницима Јеврејске енциклопедије (Encyclopedia Judaica), тражећи да се његово име избаци из публикације јер је тврдио да он није Јеврејин.Био сам запрепашћен када сам сазнао и ове необичне податке.

,, Има ту нешто у њему што је нејасно, или барем тако изгледа на први поглед. Али како каже наш мудри народ-Свако дашто има своје зашто“, просто ме подстиче да даље разговарамо. “ Власт има своју логику која је поптпуно туђа неупућенима, а то је огромна већина. Решење енигме се налази у објашњењу релација ПОРЕДАК УСА- Роберт Фишер“, износим моја размишљања.

После 20 година непојављивања у јавности, Фишер је изашао из изолације да би изазвао Спаског (који је тада био на 96-102. месту рејтинг листе) у „Осветничком мечу 20. века“1992. године, уз посредовање и организацију контроверзног југословенског бизнисмена Јездимира Васиљевића. Овај меч који је одигран уз коришћење његовог новог шаховског сата, одржан је на Светом Стефану у Црној Гори, упркос оштрог ембарга УН, који је укључивао и забрану одржавања спортских такмичења у тадашњој СР Југославији.

Фишер, који је до смрти тврдио да је светски шампион, јер никада није изгубио меч за титулу, захтевао је да организатори објаве меч као „Светски шампионат у шаху“ иако је у то време Гари Каспаров био признати ФИДЕ шампион. Објављено је да је наградни фонд за овај меч 5 милиона долара, а да две трећине припада победнику. Пореска управа Сједињених Држава је обавестила Фишера, пре меча, да је његово учешће против закона, и после меча је издала потерницу за његово хапшење.Фишеру, притиснутом са свих страна, је био преко потребан новац, добио је меч с 10 победа, 5 пораза, уз 15 ремија.

,, Америка је свемоћна, да је хтела могла је забранити његов меч са Спаским, а због нечега то није учинила?“ хоћу да чујем шта на то каже Глигорић.

Он се прену из замишљености: ,, То никако није случајно, вероватно су се сажалили, да му дају новац да преживи.“ Застаде, па уздахну:,, У политици нема сажаљења, само постоје интереси, Фишер је Америци због нечега био потребан, такав какав је, бунтован. “.

Мој саговорник застаде:,, Хоћу да кажем да је он направљен таквим, бунтовним, али се додатно нечим замерио свемоћним владарима Америке. они умеју бити сурови“.

Многи велемајстори који су посматрали меч рекли су да Фишер није играо као у најбољим данима. У књизи „Смртне партије“Гари Каспаров је написао: „Он је играо добро.Било би тесно у нашем међусобном мечу.“

Од 1992. Фишер више није играо такмичарски шах, од тада је повремено давао интервјуе, али само ако су преношени уживо. Године 1999. Фишер је дао телефонски интервју једној радио-станици у Будимпешти, Мађарска у коме је себе описао као „жртву јеврејске завере“.Станица је прекинула интервју, али се слична епизода поновила после терористичког напада на Америку11. септембра 2001. Фишер је дао интервју Паблу Меркаду и велемајстору Тореу на филипинској радио-станици Радио Бомбо, у којем је потврдио свој жестоки антисемитизам, између осталог, говорио је о светској јеврејској завери , и негирао да се Холокауст икада догодио. У једној другој емисији, аплаудирао је терористичком нападу од 11. септембра. „То је дивна вест“,рекао је Фишер. „Аплаудирам том чину. Сједињене Државе и Израел су масакрирале Палестинце много година. Пљачкале их и масакрирале Сада им се све враћа.“

Сличне антисемитске иступе Фишер је имао и на једној радио-станици на Исланду. Фишер је дао потцењивачке примедбе о политичкој ситуацији у шаху, тврдећи да шах контролишу Јевреји, и да је сваки меч за светског шаховског шампиона од кад је он напустио сцену 1975. био намештен. Нови повод за његове изјаве десио се кад је власник стана у Пасадени, Калифорнија, у коме је становао, продао неке његове ствари јер није платио кирију. Тврдио је да је то нови доказ о светској јеврејској завери и злочиначки чин „Америчке владе коју контролишу Јевреји,да би га оклеветали и уништили“. Године 2005. неке Фишерове ствари су продате на аукцији на eBay-у.

Због ових чудних и крајње емотивних изјава Америчка шаховска федерација је 2003. искључила Фишера из чланства, иако је остало нејасно да ли је Фишер ишта знао одетаљима напада, јер је ту изјаву дао истог дана, 11. септембра.

Фишер је наставио да провоцира своју земљу.

13. јула 2004. ухапшен је на међународном аеродрому у Нарити, Јапан, у близини Токија, због намерне употребе поништеног америчког пасоша, приликом покушаја укрцавања на лет Japan Airlines-а до аеродрома Ниној Акино у Манили,Филипини. Тражила га је америчка влада од 1992. године када је играо шаховски меч са Борисом Спаским у Југославији, чиме је прекршио председничку наредбу број 12810 Џорџа Буша издату у вези санкција УН за учествовање у привредном животу Југославије (Влада САД му је 1992. године запретила чак и казном затвора у трајању од 10 година, те се Фишер после меча са Спаскијем више није враћао у САД).

Како је јавила агенција Франс Прес Боби Фишер се одрекао америчког држављанства. Следећег месеца јављено је да се Фишер жени с Мијоко Ватаи, председницом Јапанске шаховске асоцијације, с којом је живео од 2000. године. Спекулисало се да је тај потез направљен да би се омогућило Фишеру да остане у Јапану. Он се такође обратио америчком државном секретару Колину Пауелу, да му помогне да се одрекне америчког држављанства. Ипак, под притиском Сједињених Држава, јапански министар правде одбио је Фишеров захтев да му се дозволи да остане у Јапану и наредио је његову депортацију.

Тражећи начин да избегне депортацију у Сједињене Државе, Фишер је почетком јануара 2005. написао писмо влади Исланда тражећи исландско држављанство. Исландски парламент (Алтинг) је крајем марта једногласно одлучио да Фишеру додели пуно држављанство из хуманих разлога, јер су сматрали да су га неправично прогањале америчка и јапанска влада.

У међувремену, америчка влада подигла је оптужницу против Фишера због избегавања плаћања пореза, како би га спречила да отпутује на Исланд. Када је до јапанских власти дошла потврда о Фишеровом новом држављанству, оне су се сагласиле да му дозволе да одлети у своју нову земљу. Непосредно пре одласка за Исланд, 23. марта, 2005. Боби Фишер и његов портпарол и бранилац Џон Боснић појавили су се накратко на светском сервису БиБиСи-ја, преко телефонске везе са токијског аеродрома. Боснић је изјавио да Фишер више никада неће играти шах, а Фишер је почео да оптужује председника Буша да је криминалац. Оптужио је Јапан да је марионета САД. Боснић је додао да Фишер сада својим домом сматра Исланд. У мају, делегација у којој је био и Борис Спаски посетила је Исланд с намером да Фишера врати за шаховску таблу“, Фишер је рекао да је заинтересован да игра меч с „достојним противником“у Фишеровом насумичном шаху (такође зван и Шах960 –због 960 могућих почетних позиција, који је Фишер измислио 1996. године). Спаски је одговорио да нема намеру да више игра против Фишера.

,,Америчка власт је свезнајућа и свемоћна, она није могла погрешити, због нечега га је казнила“?, поставих питање задремалом саговорнику.,, Откуд њему Јеврејину такав задрти антгисемитизам?“, желим да сазнам шта он мисли о томе. ,,Занимљиво је да се Фишер тако непримерено радује 11 септембру 2001.године. Чудно је све у свему да такав геније не препознаје ко влада светом, како он може да се прегања са свемоћном Америком, од чега само може да има штете, а нема никакве шансе да било шта постигне?“ Наставих: ,,Необично је да је он такав наводно задрти антисемита, за време док је неколико година живео у Будимпешти, се дружио са породицом сестара Полгар, која је такође јеврејског порекла, и да их је тренирао, а касније је отишао у Јапан?“ хоћу да са нашом шаховском легендом исчепркам још неке делиће слагалице.

,,Светски шампион Анатолиј Карпов и Полгарове су тврдиле да постоје две стране Бобија Фишера. Карпов је изјавио да су се и Сједињене Државе и Фишер лоше понашали.“ појашњава Глигорић

,,Да ли је то алузија на Фишерово душевно здравље?“, запитах га директно. Продубљујем моје размишљање:,, Лично имам став да Боби у дубини његове душе уопште није антисемита, никако не могу да прихватим да такав геније може да погрешно процени последице његових искривљених виђења Америке, Јевреја и Израела, пре бих схватио да су то његове претерано емотивне реакције на поједине поступке његовог окружења према њему, које су му на неки начин биле непријатне и штетне. Он је вероватно размажен вундеркинд, од малена уздизан високо као геније, навикао на отсјај дивљења и прихватања, свако друштво поготову америчко, иако је Америка демократска држава, захтева конформизам. Рекао бих да његове поједине реакције нису биле довољно смирене, помало су пркосне, чак и детињасте?“, питам Глигорића.

,,Поготову када се ради о интелектуалцима, можда се генијални Фишер некоме због нечега замерио`?, надопуни ме Глигорић.

Током даљег разговора са Глигорићем, шаховским генијем, сам био изненађен када сам увидео колико је он врстан психолог, да не кажем психијатар: ,,Михаил Таљ се једном благо потсмехнуо Фишеру назвавши га “ кукавица?“

,, Јели мислио да је Фишер плашљивко, или да се стално жали и кука као птица кукавица на неке прогонитеље?“, насмеших му се.

..Боби Фишер је стално био забринут, са разлогом, он се замерио планетарној сили Америци“, реплицира Глигорић.

,, Малопре сте казали да га је можда нечија свемоћ намерно таквим направила?“

,,Можда је Боби помислио да је то Совјетски савез, јер је он имао исгинску параноју од завере совјетских шахиста, иако су многи до њих били такође Јевреји?“,

Упитах га:,, Зар је Фишер могао бити тако наиван да не увиди чињенице?“’

,,Тачно је то, СССР се распао без зрнца барута, да не кажем као кула од карата, али је Боб наставио да хули на Америку и Јевреје, и после распада комунизма и СССР-а, чак се радовао 11 ептембру?“, то је моје питање

Уместо директног одговора чух смирене речи:,, Шахисти који су играли са њим, су мислили да је он не само ексцентрик него и неоснован забринут, Роберт Бернс му је саветовао да оде код психијатра, неки су сматрали да Фишер није нормалан, и рекли су му да је параноичан. Фишер им је на то одговорио да параноичари могу понекад бити у праву.“

,, Фишер је у праву, ако неко има дуге неприлике са неким, он почиње да генерализује, свугде види злонамерне, иако то није увек случај“, износим моја сазнања

Наставих:,, У праву су са његовим душевним проблемима, по свему судећи сјајан ум, Фишер је можда највише визионар шахиста од Јосе Раул Капабланке до данас, он је иновативан, -али он покушава да своју иновативност пројецира ван шаха, и да исказује храбро неке врло неконвенционалне идеје, што помало личи на узнемирене и ивитоперене емоције, или чак на манију проналазаштва?“

Наставих; ,,Шта например? Он је параноичан, оправдано или не, сада то није битно. Али његове потпуно неосноване тврдње да ће Европска заједница уништити САД и Велику Британију, су чудне, и могу се интерпретирати као његова потсвесна тежња да открије нешто ново, необично, што други нису, а друго је шаховска табла на столу, а сасвим друго ваншаховска планета у којој има толико држава и милијарди људских бића“

Глигорић ме је слушао пажљиво, климајући главом, потстичући ме да се до краја изјасним: ,,.Тада је постојао страх од Трећег светског рага између САД и СССР-а?“

Наставих охрабрен: ,, Његове крајње прегрејане изјаве су недостојне врхунског интелектуалца и генија, говорио је о светској јеврејској завери и негирао да се Холокауст икада догодио. аплаудирао је терористичком нападу од 11. септембра. су доказ потсвесне жеље да стално потврђује своју иновативност бомбастичним и оригналникм изјавама. Могуће је да су кроз њега проговориле ранљиве емоције, раније уздизаног и маженог вундеркинда, а сада одбаченог и понижаваног, можда он прича оно што не мисли стварно, проговара инфантилна сујета размаженог детета. Он тврди да Јевреји владају светом, да контролишу и шах, а он Јеврејин се бори против њих? Како их он појединац може победити? А онда каже да га Совјетски савез и совјетски шахисти опструирају? А познато је да су совјетски шахисти махом јеврејске националности? “.

Мој стари мудри саговорник ме погледа:,, Како он сам појединац. а бори се и провоцира водећу силу на планети САД?“

“ Нешто је давно кврцнуло у његовој личности, он погрешно прецењује своју моћ, то помало асоцира на предиомензиран его, или на манију величине“, био је мој одговор.

Упознао сам Глигорића са подацима, које претпостављам он није знао:,, Због низа ранијих антисемитских јавних изговарања и његове похвале на радију 11.септембра 2001. напада на Светски трговински центар, које је је видело много света, америчка јавност га је оценила као размаженог и арогантног.

У последњих неколико година, међутим, истраживачи су дошли да схватања да је Боби Фишер био психички узнемирен од раног детињства“

Глигорић се досети ,, Па да, пажљиво испитивање његовог живота и породице показује да је вероватно трпео од менталних болести, које можда никада неће бити правилно дијагностиковане, или третиране. Какво је било стварно његово душевно здравље? Покушај анализе његовог душевног здравља, захтева увид и разумевање његове личне биографије која је почела 9. марта 1943. године, када је рођен у Чикагу, живот у његовој растуреној породици, нејасности ко му је уопште отац, свакојака сумњичења у врло узбурканом окружењу Хладног рата.“

Симптоматично је да он такав геније се годинама , деценијама, упорно прегања и суди са светском суперсилом број 1? Велики сам критичар совјетске репресивне психијатрије , присетих се начела совјетских психијатара- Онај ко се отворено и упорно бори против свемоћног Совјетског савеза, је очигледно душевно оболео, јер погрешно процењује стварност. Није тачно, многи су се борили против бољшевика да би се изборили за демократизацију. Али друго је СССР, а друго Америка.уместо да рационално прихвати понуђену маслинову гранчицу помирења, после симпатичне реакције америчке јавности , која је у њему својевремено видела националног хероја, победника над СССР-ом у Хладном рату, он крајње ирационално наставља конфронтације. А онда контрадикција, каже: надзоравају ме! Он небулозно тврди да није било Холокауста, итд, итд.

Где је ту његова исправна заснованост на чињеницама? Он ми тако заличи на оне кверулаторе што се вијају по ходницима наших судова истерујући правду, а да је никада не остваре? Он је преморен и изнурен човек, изгубио је компас у времену у коме живи, фиксирао се за раније деценије.

После 20 година непојављивања, Фишер је изазвао Спаског (који је тада био на 96-102. месту рејтинг листе) у „Осветничком мечу 20. века“1992. године, тада је тврдио да је светски шампион, јер никада није изгубио меч за титулу, захтевао је да организатори објаве меч као „Светски шампионат у шаху“ .иако је у то време Гари Каспаров био признати ФИДЕ шампион.

Повремено изјави да је жртва светске завере, САД, Јевреја, совјетских шахиста, Јапана који је марионета САД, медија. Тачно је да је он генијалан шахиста, али да ли је толико важан да цела планета устане против њега?

У његовим поступцима има безброј контрадикција, нападао је Јевреје а у то време је славио Сабат, у Будимпеши се дружио са сестрама Полгар, које су такође као и он Јевр ејке. Правдао се да неко ко је параноичан, може бити стварно жртва прогона? А зашто се онда није измирио са прогонитељима? Час је нападао свемоћне владаре света, час одбијао помирење, да би изјављивао неиспаван и измучен стресовима, да је све чинио да се са њима измири, да учини све што они желе, а да на крају од тога није било ништа, јер они његово кајање нису прихватили? А он им упорно гура прст у очи? Да није мазохиста?, скоро да се запитах.

Њега су неки шахисти, чини ми се и Таљ називали “кукавица, стално се жали да га неко надзорава, опструира. Вероватно су хтели да кажу да је он сувише осетљив, да сви ми живимо у суровом свету, многима сурови моћници стану на жуљ, али они не реагују тако емотивно и повређено као он?

Фишер је кроз цео живот испољавао хировитост и непредвидљивост, у вези са условима играња мечева, местима, пропозцијама, својим политичким ставовима, био би повремено тврдоглав и непопустив.

Непризнати, одбачени или изнурени људи теже понекад да би се истакли, за идејама реформаторства, да изричу необичне ставове. Зар нису биле помало ексцентричне његове изјаве да ће Европска заједница уништити САД и Велику Британију?.Чудно да такав геније испољава толику површност и запада у политичку и сваку другу некоректност?. Фишер се због нечега детиње љутио на њему недовољно јасан етницитет Јевреја, када се ради о Англо Саксонцима и Израелу. Испољавао је необичну инова тивност и покушаје рефомисања шаховских натицања. Што је ФИДА повремено одбацивала.

О његовој натегнутој и импулсивној личности говори податак да је после сукоба с ФИДЕ, Фишер нестао и није играо такмичарски шах готово двадесет година.

“Талмуд је света књига за Јевреје. Он садржава не само религиозну науку Јевреја, него и грађанске законе: приватно право, породично право и казнено право, по Талмуду где год да је био, Јеврејин је прво Јеврејин, а онда држављанн државе у којој живи“, мој саговорник наша шаховска легенда стави пред мене на сто руке са дубоким плавим венама. Светозар Глигорић, као да је забринут, настави смирено ме гледајући право у очи:,, Живимо у свету где је све политизовано, тако и живот и судбина Бобија Фишера, он се дубоко огрешио о свету јеврејску књигу Талмуд, његовим примером су слате поруке свету, како се треба, и како не треба понашати“.

,, ,, Како је такав геније могао себи дозволити да упадне у такву замку, да је не схвати?“

Светозар Глигорић ми се насмеши:,,Чудни су путеви људског разума.И када се ради о генијима, емоције понекада победе логику?

Petar Jovanović

 

„Sreća je lepa dok se čeka.“ Ne žurim da se zaposlim.

 

Znam ja svoj posao. Zato ga i izbegavam.

 

Nisam lenština. Kod nas se tako radi.

 

Ako je u radu spas, nema nam spasa.

 

Mladi spavaju ceo dan, jer očekuju uspeh preko noći.

 

Ko hoće da radi može dobro da zaradi – švercom.

 

Ne mogu svi da se bave politikom! Neko mora i da radi.

 

Vreme radi za mene, godinama sam bez posla.

 

Vreme radi za njega, ali on bi da radi umesto njega.

 

Ceo dan sam radio na poslu. Oka nisam sklopio.

 

Sumnjivi su rudari. Potkopavaju zemlju.

 

Posao ne sme da trpi, radnici su nešto drugo.

 

Moja šansa je uspeh preko noći, jer danju spavam na poslu.

 

Lenj čovek čini sve da ne bi nešto uradio.

 

Džaba je jutro pametnije od večeri, kad mladi spavaju do podne.

 

Kad firma ide na tender, radnici idu na doboš.

 

On je na svom mestu, ali ne i na radnom mestu.

 

Uhvatili su me. Kradem Bogu dane.

 

Prvo otvaraju picerije, a onda prave pizdarije.

 

Preduzimači se bave građevinom. Ugrađuju se u cene.

 

Lakše je promeniti pol, nego radno mesto.

 

Krenulo mi je nizbrdo. Najzad nešto da krene.

 

Ako hoću miran san, moram biti budan na poslu.

 

Hoću da radim po svaku cenu. Koliko treba da platim?

 

Izgubio sam radno mesto. Pošteni nalazač neka ga zadrži.

 

Na visokom je položaju. Radi kao kranista.

 

Dok jedni rade, drugi gledaju svoja posla.

 

Kako da gledam svoja posla kad sam nezaposlen.

 

Kad ću dobiti rešenje za posao? Pitaj Boga.

 

Diplomirao sam pre roka, sada posao ne mogu da nađem.

 

Mladi ne kasne na posao. A i kako bi kad su nezaposleni.

 

Stigla ga kletva ,,imao pa nemao“. Imao je posao, a sada je tehnološki višak.

 

Šta će nam novi zakon o radu? Niko ništa ne radi.

 

Nekada smo mlade jurili na posao, sada ih otpuštamo s posla.

 

Gleda tuđa posla. Još je na evidenciji nezaposlenih.

 

Loši radnici beže s posla, a dobri u inostranstvo.

 

Radnici su nam bedno plaćeni, po učinku.

 

Rad od majmuna stvara čoveka, a biro rada od čoveka stvara majmuna.

 

Rad od majmuna stvara čoveka, sindikat bi da ga obustavlja.

 

Ne ljutim se što me poslodavac smatra magarcem, nego što me tovari.

 

Neće biti novog otpuštanja. Zato nema novog zapošljavanja.

 

Kičma se razvija dok je mlada, a savija dok ne dobiješ radno mesto.

 

Hvala na ponudi! Tražio sam radno mesto, a ne  samar.

 

Naši radnici su isti kao pčele. I oni imaju trutove.

 

Jedni neće da rade, drugi ne znaju da rade, a treći bi samo da rukovode.

 

Ako predsednik ovako nastavi sa otvaranjem radnih mesta, uvozićemo radnu snagu.

 

Vredni ljudi stalno nešto rade. Ostali se bave politikom.

 

Isunjavam sve uslove konkursa. Spremio sam  1000 evra.

 

I ja bih da prilegnem na posao. Spava mi se.

 

Čovek uči dok je živ, a onda to primenjuje u  praksi.

 

Naša praksa ne može opstati ni teoretski.

 

Odluke vlade primeniti u praksi, to nema teorije.

 

Nema teorije da ću biti uspešan u praksi.

 

Ko zapošljava preko veze? Mnogo pitate.

 

Njemu odbiše na glupost, meni od plate.

 

Boris Stanković

 

ZVEDICE

U zvezdano nebo gledam,
Dok na leđima ležm,
Mislima se sav predam,
I od problema bežim.

Pitanje sebi postavim,
Šta me čeka sutra,
Kako da se izbavim,
Od silnih umornih jutra.

Hoću da se veselim,
Da mi je nasmejano lice,
Zar previše želim,
Recite mi zvezdice.

Probleme sam razmatrao,
Odjedom misao mi stade,
Dok nebo sam posmatrao,
Jedna zvezda pade.

Da živim u veselju,
Posle sutrašnjeg svitanja,
Zamislio tu želju,
I imao par pitanja.

Iz radoznalosti čisto,
Kakvo im je stanje?
Ima li zvezda isto?
Ili ih je sada manje?

 

 

 

ČOVEK

Šta je čovek?
Da li će trajati dovek?
Ili će njegovo vreme prestati,
I on sa ovog sveta nestati.

Mnogo je kostiju otkriveno,
Boga pitaj koliko ih je jos skriveno,
I danas mnogima izumiranje preti,
A čovek? Koliko će još biti na planeti?

Svet prevrće naopačke,
Ostala živa bića koristi ko igračke,
Nad njima pravi zločine razne,
Hoće li za to dobiti kazne?

Samog sebe hemijom truje,
Što više da zgrne planove kuje,
Pohlepan sa otrovom nece prestati,
I svojom krivicom će sa sveta nestati.

Tako je kako je, šta je tu je,
Čovečanstvo brzo napreduje,
Ko zna sta nas sutra čeka,
Ali znamo da pohlepi nema leka.

 

 

KOLUMBO

E moj Kristofere,
Tako ti Boga, tako ti vere,
Zašto si putovao toliko?
Tamo gde nije nikad niko.

Da li si iz dosade,
Skupio toliko posade?
Zašto si moj rode,
Otišao preko tolike vode?

Šta te naterao đavo,
Da plovaš okeanom pravo?
A možda je i sam Bog,
Bio vodja puta tvog.

Šta je uspelo Kristofera,
Preko okeana da otera?
Verovatno je bio radoznao,
Pa je indijance upoznao.

E moj Kristofere,
Tako ti Boga, tako ti vere,
Zašto si putovao toliko?
Tamo gde nije nikad niko.

 

 

 

INAT

Zašto ono slatko
uvek traje kratko?
A kad ružno dođe
nikako da prođe.

Zašto kad ti lepo bude
da pokvare svi se trude?
Umesto da gledaju sebe,
hoće da povrede tebe.

Zašto je nekom radost
kad ti nađe neku slabost?
Pakošću ti tamnicu gradi,
a bolom se tvojim sladi.

Zato nikom ništa ne govorim,
jer ne želim da se s alama borim.
Hoću da se sa mnom dušmani muče,
jer ka vrhu me inat vuče.

 

 

 

PESMA BEZ TEME

Vrućina, jedva dišem,
Ne mogu ni pesme da pišem,
Al za tebe se kao uvek trudim,
Želim sreću da ti probudim.

Na žalost u glavi stihova nema,
Ne pada mi na pamet ni jedna tema,
Koliko sam samo pesama do sad napisao,
A sad u glavi ništa što ima smisao.

Ipak ovo i nije tako lako,
Ne piše se dobra pesma tek tako,
Izgleda treba neko vreme,
Da bi se došlo do dobre teme,

Sa pisanjem za trenutak stajem,
Ali ne znaci da se predajem,
Samo od sebe na kratko bežim,
Malo misli da osvežim.

A mozda čak i ovako,
Uspem da te nasmejem lako,
Ili ja u startu grešim,
Pa ne mogu da te nasmešim.

Maja Puhača

 

Hej, Katarina, prošlo je skoro dve godine kako nisam videla onaj tvoj osmeh koji, čini mi se, može da ublaži i najmračnije srce. Znaš…trebalo je više da pričamo, onako iskreno, bez maski i otpora. Ostalo je puno neizrečenih reči koje smo večito odlagale za neko novo sutra. Čoveče, kako mi samo nedostaješ, toliko mi nedostaješ da ti jedva pišem ove reči drhtavom rukom. Žao mi je što te nisam bolje razumela. I žao mi je što te nisam češće grlila..i što nisam bila bolji prijatelj. Često nisam umela da čujem tvoj glas, da shvatim tvoja neobična zapažanja na koja više nikada nisam naišla. Retki su takvi kao ti. Da smo čule jedna drugu, možda bi danas sedele negde, posmatrale sunce i pričale o Flojdima. Možda bi čak slušale zajedno neko njihovo remek- delo i objašnjavale jedna drugoj dubinu i suštinu njihove muzike. I ja bih te slušala pažljivo dok mi pričaš kako si se zaljubila u onog dečka sa gitarom koji te je pozvao da idete zajedno na koncert! Često razmišljam o onoj decembarskoj večeri kada smo sedele na Kosančićevom vencu, i kada sam odlućila da te oteram iz svog sveta koji se tada raspadao. Sećam se kako si tada pokupila sve deliće svog srca i otrčala si, otrčala si tako brzo, pre nego što sam uspela išta da izustim. Otišla si i više nikada se nisi vratila. I tek onda kad sam shvatila da te nema, počela sam da brinem o tebi. Pitam se, često se pitam da li si dobro?  Da li ti je osmeh i dalje onako blistav, neiskvaren i nežan? Pitam se, Kaća, da li i dalje veruješ u magiju ovog života? Da li si i dalje onako sigurna da je muzika ta koja spašava tiho ovaj svet baš svaki dan? Muče me razna pitanja… Da li su te povredili? Da li si počela da slušaš svoj unutrašnji glas koji je češto bio ućutkan bukom drugih ljudi? I, na kraju, da li se i dalje boriš sa sobom…ili su se oluje završile i sada si negde pronašla svoj mir koji si oduvek jako želela? Eh, moja Katarina, ponekada dok hodam ovim beogradskim ulicama, učini mi se tvoj lik i skoro da te dozovem uzbuđenim glasom…ali onda shvatim da je to samo iluzija. Priviđenje nastalo usled moje velike želje da te opet ugledam. Ipak te ove beogradske ulice tako prokleto dobro skrivaju od mene! Ali samo da znaš nešto… ja još uvek verujem da ćemo se videti jednog, možda, sasvim običnog dana. Možda baš onda kada obe naučimo malo više o sebi, svetu, o ljudima. Kada budem spremna da ti ispričam sve one priče koje čuvam samo za tebe. Kada poželiš da mi pričaš o svom ocu koja je jednom davno otišao i napravio prazninu u tvom srcu.  A ako se u međuvremenu desi da te ovaj život slomi, da kamen koji nosiš postane pretežak i ti pomisliš da više nemaš gde da sletiš, pozovi me. Jer ja već godinama čuvam jedan topli deo svog srca samo za tebe. Podelićemo taj teret, taj težak dan, i ja…ja ću dati sve od sebe da opet poletiš onako kako si oduvek umela! Do tada, čuvaj se moj stari prijatelju i obasjavaj ovaj svet kao što si nekada moj!

Tvoja Maja

6.12.2018.

 

Petar Jovanović

 

Izgubio sam đačku knjižicu. Šifra: Srećan đak.

 

Vratio sam knjižicu đačku, čim sam je pročitao.

 

U đačkoj knjižici nije sve tako crno. Korice su crvene.

 

Odlikašima su posle osnovne škole širom otvorena vrata – na tramvajima, trolejbusima, autobusima…

 

Završiću školu za osam do deset godina. To je samo pitanje vremena.

 

Dobro sam napredovao u školi. Šteta je što sam maturirao.

 

U školi sam imao i krizne godine. One od I do VIII razreda.

 

Dovitljivi đaci đačke knjižice sa dobrim ocenama drže u zamrzivaču.

 

Išao sam u korak sa dobrim đacima, a onda nastavio svojim putem.

 

Mada je slaba konkurencija, ali teško je biti dobar đak.

 

Šansa da budem dobar đak je u mojim rukama. Toliko se smanjila.

 

Moj drug je poludeo, završio je školu sa svim peticama.

 

Najbolji učenici najviše obećavaju da će se popraviti.

 

Najteže je učeniku generacije, nema na koga da se ugleda.

 

Neka odličnim prođu najbolji đaci, ali samo ako su zaslužili.

 

Najboljim učenicima ne treba davati najbolje ocene, pokvariće se.

 

Pored tolike pameti, lako mu je da se pravi lud.

 

Ne poznajem geografiju, ali mama poznaje geografičarku.

 

Gegrafičarki je sumnjiva Zemlja što se toliko vrti oko Sunca.

 

Sa neučenjem geografije, prešao sam sve granice.

 

Na geografiji je kao u busu, često se čuje: – Pokažite karte!

 

Koliko lutam na karti, čudi me da ja nisam otkrio Ameriku.

 

Nabaviću kompas. Kad vidim geografičarku, izgubim se.

 

Obećavaju mi brda i doline, samo da popravim jedinicu iz geografije.

 

Geografičar je pravi Kolumbo, kad prepisujem odmah me otkrije.

 

Gegrafičarka bi da pričam o Severnom polu, a ja bih da pričam o lepšem polu.

 

Roditelji su mi obećavali brda i doline, i na kraju kupili geografsku kartu.

 

Zemlja je okrugla: prošle godine sam bio prvi razred i opet sam.

 

U muzičkoj školi najveća mi je uvreda kada mi kažu: – ne sviraj!

 

Odsvirao sam svoje. Izbacili su me iz muzičke škole.

 

Loš je muzičar. Lako ga izbace iz takta.

 

Kad naš profesor diriguje i đaci bez sluha propevaju.

 

Došao je na probu hora bez tablice „L“?

 

Naša škola je novog vakta: izveli bi i Mocarta iz takta.

 

Moj kontrolni iz muzičkog je kao Beovenova „Deveta simfonija“ – nedovršen.

 

Na času muzičkog čim sam čuo Bramsovu uspavanku, zaspao sam.

 

Zbog jedinice iz muzičkog nisam pevao, kukao sam u sebi.

 

Koliko para toliko muzike – reče profesor muzike i otpoče štrajk.

 

Kako da pevam, kad muzičar na mene povisuje ton?

 

Krajnje je vreme da se kompozitori usaglase i da simfonije imaju jedan stav.

 

Tolika gužva je bila na koncertu da je dirigent morao non-stop da stoji.

 

Pad će biti bezbedan. Već sam obavestio roditelje da ću pasti u školi.

 

Ne znam zašto sam na popravnom pao. Još nije pronađena crna kutija.

 

Tata, neću ponavljati, mada nikada ne treba gubiti nadu.

 

Kako učiti? Treći put idem u isti razred, valjda ja znam najbolje.

 

Važno je učestvovati – kad već ne možeš da završiš razred.

 

Pa šta ako idem više puta u isti razred, to je stvar navike.

 

Da bih utvrdio gradivo, morao sam dva puta da ponavljam.

 

Postigao sam slab uspeh u školi. To je jače od mene.

 

Sudbina mog uspeha u školi je u mojim rukama. Eto nesreće.

 

Izgubio sam pravo na školovanje. Ko zna zašto je to dobro.

 

Izgubio sam godinu. Poštenom nalazaču sleduje nagrada.

 

Prosim dvojke, ponos mi ne dozvoljava da ponavljam.

 

Opet ponavljam razred. To je već tradicija koja obavezuje.

 

Ne brinem za dobar uspeh. Čega nema bez njega se može.

 

Makar dobio sve jedinice, ove godine ne smem ponavljati.

 

Imam sve jedinice, sad bar znam na čemu sam.

 

Zbog mojih ocena ne treba paničiti. Kasno je.

 

Ovoliki neuspesi u školi… Pa, to još nikome nije uspelo.

 

Nisam ponavljao gradivo, nego razred.

 

Više ne dobijam jedinice u školi, ispisao sam se.

 

Izgubio sam godinu. Možda je na birou za izgubljene stvari.

 

Neznanje ne pada u zaborav. Prenosi s kolena na koleno.

 

Opet je ponavljao, a pitate otkud mu toliko znanja.

 

Optimista veruje da mu u đačkoj knjižici i jedinice lepo stoje.

 

Odlično se plasirao u gimnazuiji – već dve godine je prvak.

 

Imam dobru i lošu vest: ne treba da kupujem knjige, ponavljao sam.

 

Tačno znam kad ću završiti školu. Biće to jednog lepog dana.

 

Sve teče, sve se menja, a mene nikako da prevedu u drugi razred.

 

Ne možete od mene tražiti petice. Odakle mi?

 

U nižim razredima deset posto učenika gubi godinu, u višim je tolika prolaznost.

 

Tri puta sam išao u isti razred. Više mi ni bog ne može pomoći.

 

Na ocenu učenik ima pravo žalbe. Može da se žali kome hoće.

 

I ponovac je zadovoljan. Stekao je vrlo dobro iskustvo.

 

Ako svako zlo ima svoje dobro, sa pet jedinica mi se ne piše loše.

 

Svako može da ponavlja dva puta, ali to se samo meni dešava.

 

Sa jedinicama sam prečistio. Promenio sam školu.

 

Džaba idem na popravni iz istorije. Istorija se ponavlja.

 

Istorija se ponavlja, ali kod mene i matematika.

 

Istorija se ponavlja, jer neki slabije kapiraju gradivo.

 

Istorija se ponavlja, to ponovci najbolje znaju.

 

Istorija je ostala ista, ja sam ponavljao.

 

Istorija se ponavlja. Nisam jedi ni ponavljač.

 

Kažu da sam junac, jer sam pao u junskom roku.

 

Šta će mi svedočansrtvo? Svedoci su mi drugovi iz razreda.

 

Đačka knjižica mi je kao šahovska tabla. Sve problem do problema.

 

Menjam đačku knjižicu sa puno jedinica, za štednu sa puno nula.

 

Neopravdano sam izostao sa nastave. A trebalo je – opravdano.

 

Bežanje sa časova se ne isplati, ali ne treba sve gledati kroz dinar.

 

Ja sam iznad situacije, hodam po klupama.

 

Ko se poslednji smeje, izbace ga sa časa.

 

Isterivao sam pravdu. U školi je ne podnosim.

 

Ma koji Šekspir, drama koju mi napravimo najbolja je.

 

Kako je Dante napisao Pakao, kad nije poznavao moje društvo.

 

Pomirio bih se sa činjenicama, ali neće one sa mnom.

 

Nije me tukao u afektu, već u učionici.

 

Imam govornu manu, mnogo psujem.

 

Ometaću nastavu dok profesorima ne dosadi. Ne mogu ni oni večito.

 

U vezi discipline ja činim sve. Drugi neće ni toliko.

 

Ulica bi mogla da nosi moje ime. Na ulici sam proveo najviše vremena.

 

U pomoć! U topio sam se u loše društvo.

 

Pokušao je glavom kroz zid i došlo ga glave.

 

Bio sam nemiran, ali to je prošlost. Ja se svoje prošlosti ne odričem tek tako.

 

Jesam najmanji, ali znam da pravim velike gluposti.

 

Od mene nema boljeg, ali ni goreg. Ja sam primer za sve.

 

Najgore je prošlo, izbacili su me iz škole.

 

U razredu svi smo kao jedan. Da ne kažem koji.

 

Izvukao sam se. U školi su osudili moj postupak, a ne mene.

 

Nije tačno da u školi sedim na ušima, ne drži me mesto.

 

O disciplini se govori mnogo, kada je ima malo.

 

Ne insistiram na traženju krivca. Možda sam to baš ja.

 

Za nered u školi niko nije kriv. Svi su zaslužni.

 

Pravo pozorište: glumac plače, a moji drugari se smeju.

 

Život piše romane, a ja u školi pravim drame.

 

U školskom dvorištu ne popušta pametniji, nego slabiji.

 

Trenutno sam miran đak i to jednom zauvek zapamtite.

 

Kažu da sečem granu na kojoj sedim. Misle da još nisam sišao s drveta.

 

U školi sam ih ponašanjem očarao i razočarao.

 

Pogledajte onog vrednog đaka. E, takav sam ja.

 

Lupam na času. Nadam se da niko ne spava.

 

U školu ne idem redovno, ali mi je simpatična.

 

U školi se uvek lepo osećam – za vreme odmora.

 

Čovek se uči dok ga ne izbace iz škole.

 

Treba objektivno lepo da govorite o meni.

 

Tačni smo kao sat. Ni minut na času ne ostajemo posle zvona.

 

Ne traba nam pasoš: prešli smo sve granice.

 

Imao sam kompleks velikog nosa. Razbili su mi kompleks.

 

Šta će nam pozorište, kad mi i u školi pravimo scene.

 

Profesori su sa mnom zadovoljni – kada nisam na času.

 

Kod nemirnih đaka mozak je nešto teži, jer im svašta pada na pamet.

 

Svojih pet minuta iskoristio sam kao mali školski raspust.

 

Nisam slušao besplatne savete. To me skupo koštalo.

 

Misle da sam anđeo, a ja znam sto đavola.

 

Najmirniji sam đak! Dobro, nije tačno, ali lepo zvuči.

 

Svaki novi nestašluk u školi dokaz je da stari nisu valjali.

 

Na školskom odmoru svi smo kao jedan, onaj najgori.

 

U školi sasm se popravio. Možda je to neko od vas primetio.

 

Kako ostati normalan, kad ti ne tolerišu lude godine.

 

Vratiću se u školu, nastavnicima treba pružiti još jednu šansu.

 

Govore da sam kolovođa, a ja nigde ne vidim kolo.

 

Nikako da se smirim. Nisam ja kriv, đavo mi neda mira.

 

Kod nas i najbolji đaci obećavaju da će se popraviti.

 

Iako nemamo đačku kuhinju, često zakuvamo.

 

Kad ne znam šta ću sa sobom, bavim se drugima.

 

Hajde što nam profesor fizičkog izbija bubice iz glave, ali zašto zube.

 

Došlo je mojih pet minuta, zvoni za mali odmor.

 

Živim u oblacima. Kad porastem biću pilot.

 

Živim u oblacima, dok profesor ne zagrmi.

 

Hteo sam da dođem pameti, ali nemam vremena.

 

Kad podelim dane u godini sa danima provedenim u igri, nedostaju mi dva dana.

 

U školi služim za primer – lošeg đaka.

 

Izašli smo ranije iz škole. Čekamo bolje sutra.

 

Biće brašna. Na času samo meljemo.

 

Ne treba nam pasoš. Prešli smo sve granice.

 

Jedan đak je dovoljan da napravi gužvu. Znam po sebi.

 

Iatina je, mnogo lažem.

 

Mršav sam. Svi na mene vrše pritisak.

 

Iz ove kože u drugu ne mogu – jedino da idem u skaj.

 

Fudbaleri iz našeg razreda šutiraju jedan drugog.

 

Život piše romane, a ja u školi pravim drame.

 

Drug i ja smo u školi zamenili uloge, repertoar je ostao isti.

 

Majmuni su sišli s drveta, a mi s uma.

 

U školi nema deteline sa četiri lista, sve sama kopriva.

 

Da sam kameleon ne bi me biolog primetio na času.

 

Biolog kaže da smo postali od majmuna. Moj tata to poriče.

 

Predaje biologiju, a poludi kada vidi miša.

 

Svi smo postali od majmuna. Jedni ranije, drugi kasnije.

 

Kada porastem biću slikarka – volim da se crtam.

 

Mi smo ludi đaci i pred nama profesori deluju zbunjeno.

 

U školi sa svima mogu da se merim. Imam najviše kilograma.

 

Redari recite profesoru da me nema na času. Vi umete sa njim.

 

Bići mali genije. Veličinu sam već postigao.

 

Na pravom smo putu, kad se vraćamo iz škole.

 

O disciplini u školi se govori mnogo, kada je ima malo.

 

U školi možeš da se ponašaš kako hoćeš, ali ne smeš.

 

Ima mnogo dobre dece. Evo, na primer, ja!

 

U našem razredu većina štrči.

 

Iako sam mršav, uvek izvučem deblji kraj.

 

Ja delim pravdu, jer ne znam šta bih sa njom.

 

Svi su bili na mojoj strani, zato je klupa i pukla.

 

Gde su đaci loši, profesorima se loše piše.

 

Govore da sam kolovođa, a ja nigde ne vidim kolo.

 

Oduševiću profesore u školi… 1. aprila.

 

Imam ja i drugih argumenata, ali ih čuvam za slučaj da ne pobedi pesnica.

 

Na školskom odmoru ne popušta pametniji, već slabiji.

 

Ne treba ići glavom kroz zid, zidove treba čuvati u školi.

 

Eh, da mi je sada tu profesor da mi da savet koji neću poslušati.

 

Koliko u školi ima miševa vidi se kada biologičarka vrisne.

 

U školi sam ostavio snažan utisak – na sebe.

 

Kad profesor poljoprivredne škole zabrazdi, učenici nadrljaju.

 

Nisam nezdrav da idem u medicinsku školu.

 

Pukla je tikva u poljoprivrednoj školi.

 

Nisam mutav da idem na jezički smer.

 

U poljoprivrednoj školi nikako da se opasulje.

 

Neobećavajte mi brda i doline, neću da idem u poljoprivrednu školu.

 

Drag mi je Platon, ali je dvojka iz filozofije još draža.

 

Mani se ćorava posla, nećeš završiti za optičara.

 

Moj drug se odlično plasirao u školi – dve godine je prvak.

 

Nisu mi potrebne knjige, upisala sam se u školu lepote.

 

U poljoprivrednoj školi mlate praznu slamu.

 

U školi cvetaju ruže jedino učenicima hortikulture.

 

Dok ne izaberem fakultet, studiraću srednju školu.

 

Imam jasnu viziju o izboru zanimanja, jedino ne znam šta me čeka.

 

Jedva čekam matursko veče, da mi svane.

 

Ne idem na fakultet. Ne volim da mi neko drži predavanja.

 

Sa ovakvim znanjem nećeš završiti ni privatni fakultet.

 

Dosta ste studirali prava, pređite malo na obaveze.

 

Nema te gluposti koju filozof ne bi naučno objasnio.

 

Njima je krivo što sam upisao pravo.

 

I ja sam vukovac. Na fakultetu imam sve petice.

 

Znanje je na ceni. Daš 1ooo eura i prime te na fakultet.

 

Roditelji sa sela rasprodaju ovce – da im deca bleje u gradu.

 

Dok mi je sin sazreo, ja sam podetinjio.

 

Sin vam je na dobrom putu. Preciznije: u kafiću pored puta.

 

Ako opet poskupe udžbenici, bolje je da mi sin ponavlja.

 

Izveo sam dete na put. Sada može da prosi.

 

Tajna mog uspeha je u mojim preambicioznim roditeljima.

 

Sve pare dadoh za besplatno školovanje dece.

 

Najzad sam stao na svoje noge. Tata je prodao auto.

 

Meni u školi ne škripi. Tata stalno podmazuje.

 

Kad će školski raspust – da se roditelji odmore od domaćih zadataka.

 

Rodbina mi se divi. Kakva neinformisanost.

 

Kupili su mi roditelji bubanj, da ne lupam u prazno.

 

Posle rodeteljskog, zbog đačke trebaće mi zdravstvena knjižica.

 

Mama me pere, a tata pegla.

 

Hajd što tata prebija dugove, ali zašto mene.

 

Dete mu vaspitava ulica – i to jednosmerna.

 

Marks je napisao kapital, a moj tata ga stvorio kao trgovac.

 

Idem u salon nameštaja da kupim švedski sto.

 

Ne znam ko mi više radi o glavi – roditelji ili profesori.

 

U školi mi je teško, a roditelji bi baš sada da počnem da učim.

 

Šta da radim? Tata je na poslu, mama kod komšinice, a kompjuter u kvaru.

 

Zbog bolova u glavi mama me vodila doktoru. Dokazano je da nemam ništa.

 

Razrednik je mojim roditeljima rekao: „Vaš sin se mene boji, to me i plaši“.

 

Ne umem da lažem. Srećom, roditelji mi ipak veruju.

 

Tata izbegavam časove matematike, ali i ti izbegavaš roditeljske sastanke.

 

Moj tata drži sve konce u rukama. On je krojač.

 

Tamara Jovanov

 

DA SE NE ZABORAVI
autor o seriji slika

Serija slika „Da se ne zaboravi“ je započeta u oktobru 2018. godine.
Sačinjena je od portreta ljudi u poznom životnom dobu i od pratećih slika rađenih po fotografijama iz njihovog detinjstva – školskih fotografija, porodičnih grupnih do fotografija koje predstavljaju scene ih svakodnevnog života i odrastanja decenijama pre nas.
Zamisao je da glavne slike, portreti skoro prirodne veličine, budu u setnom koloritu – pastelnih, bledunjavih boja, koje transparentno, bez ukrašavanja, prikazuju nežnost i istrošenost ruku, topli pogled u sećanje i bore na licu koje su priča sama za sebe.
Sve je počelo portretom „Deda“ (2018), sa, za početak, dve manje, crno-bele slike, po retkim fotografijama iz njegovog detinjstva – grupna slika sa kraja četvrtog razreda osnovne škole u rodnom selu („Razred“, 2018) i slika njegovih roditelja u dvorištu („Ispred kuće za sir“, 2018).
Inspiracija za seriju „Da se ne zaboravi“ je mnogo puta nagrađivana pesma o dedi pod nazivom „Himna domovini“, koja govori o dedinom odlasku iz rodnog sela za grad.

„HIMNA DOMOVINI“
(dedi)

Od dece atara i majke zrelog sunca,
od onih što iz nage niskosti dohvate šljivu,
opijenih večitom smenom novih begunca,
snagom napregnute volje u modru njivu,

što su gladnim usnama do krvi grizli
zemlju Eve i Adama, razjarenu, nepromenljivu;
u dremežu ovog života adresirali
vrhove veka gospodstva, nezamenljive,

ispod južnog čempresa biće formirali,
tužne zvuke kosovske devojke, sanjive,
steg života, oblačne zore – alarmirali,
pružili ruke, kao mrtve arhive,

i golema zelena polja asfaltirali,
časne ponose na prste izbrojive, sreće su podelile,
a veru i rane, i smokvu i dud – ugravirali,
u srce lomno srpskoga seljaka – nalile.

Tamara Jovanov

 

Ideja čitave serije, koja će uslediti, jeste upravo priča o ljudima, beleženje njihovog života u večnost, pominjanje ključnih trenutaka u njihovom odrastanju i na kraju – sam portret koji ponosno stoji i nosi poruku – to sam ja.
Cilj je ne zaboraviti, cilj je ostavljanje traga da su tu, da koračaju po zemlji puni mudrosti, nauka, doživljaja i priča.
Stoga, upravo ova serija, predstavlja humanost i živost u svojoj pravoj formi, predstavlja esenciju bića koja se krije ispod prikazanog. Slike komuniciraju sa posmatračem – naš pogled pokušava da shvati koje sve priče nosi naslikana osoba, ulazeći duboko u njihovu psihu.
Poenta je, zapravo, da posmatrač bude dirnut prikazanim, da mu se pogled i misao zadrži na rukama, snažno oslikanim, koje drže crno-belu fotografiju iz mladosti, na zamišljenim licima i kožom koja deluje toplo na dodir.
Portreti odišu životom, nose nas kroz reku svesnih misli, prošlih iskustva, osećaja i introspekcije, jer je to ono što slikarstvo za mene znači – očuvanje emocija i izražavanja, koje proizilaze iz samog modela.

 

Александра Зекић


Некад

Беше то стан на првом спрату једне мање стамбене зграде коју су чиниле врло срећне комшије.Тинејџери који су били већина наспрам нас млађих, чували су и учили нас разним играма по доласку из школе.Они су нам поред школе такорећи били главни извор неких нових дешавања и информација.Училе су се тада и прве рецитације, нове речи енглеског језика, а о математици се говорило јако мало, вероватно зато што је то и за њих саме била „једначина са великим бројем непознатих“.

Славили су се празници, са нестрпљењем чекао пријем новогодишњих пакетића, а напољу се одигравале праве чаролије.Све битне игре су своје креације имале напољу.Телевизор као уређај је био занимљив само око 19h, јер су тада ишли цртани филмови у трајању не више од 15 минута, а после тога би се одлазило на спавање.

Палачинци са еурокремом које је спремала драга комшиница били су права посластица како за одрасле тако и за нас млађе.Маме и тате су ишли на посао, а по повратку са посла понекад доносили и поклоне.Викендима се одлазило на излете и у посете код бака и дека.

Радним данима се ишло у школе и забавишта, а најсрећнији дани су били када је по распореду следило физичко.Тада би се по лепом времену испред школе играле између две ватре.Такође права посластица у школи били су дани када смо презентовали прочитане лектире, надметали се ко ће одговорити на већи број питања наставника или учитеља.

У том периоду о савременом средству званом рачунар није се знало скоро ништа и сви су били много срећнији.

 

 

Сад

Надовезујући се на претходну причу сећам се да је у VII разреду основне школе, у соби која је била моја, на радном столу купљеном и постављеном за њега, своје место пронашао и он, чувени рачунар.Његова појава условила је и потребу за увођењем интернета без кога данас ниједно дете не може.Уводећи интернет све је постало доступно и на дохват руке, без да се детаљно трага, чита или ради и контактира неко као пре када би смо све то морали радити како би добили адекватне информације.Цртани филмови данас су 24 сата дневно доступни деци те самим тим губе некадашњу атракцију, јер све чега има превише углавном престаје бити занимљиво.Телевизор постаје превише занимљив јер обилује како огромном количином цртаних филмова тако и агресивним емисијама и филмовима, а деца све више своје узоре проналазе у тим „прљавим“ јунацима.

Некада дуго очекивани поклони и изненађења која су нам приређивали родитељи, другари и родбина, данас су прекривени плаштом дечијих наредби и жеља које сами одређују.Палачинке више не спрема драга мама или комшиница јер ко за то данас има времена, већ се поменута посластица једе и вари у или испред малих продавница брзе хране.

Уместо игре између две ватре, играју се таблетима и паметним телефонима, а за њих им није потребно друштво другара већ су сами себи довољни.Кратак сажетак, некада жељно читаних књига данас се може „набавити“ једним кликом миша на гугллу, без читања и схватања саме поруке и поуке коју цела књига нуди.Са екскурзија се враћају са све мање сувенира и лепих утисака, али са све више физичких озледа од пијанства и сличних порока као и са великим бројем направљених селфија о којима се данима прича.

Како, када и зашто смо обрнули некада лепе навике и животне ситуације као и докле ће наставити да трају, питајмо се….

Валентина Николова

 

КАФЕ НА БОСАНСКИ НАЧИН

Не помина многу од нашата прва разделба. Сѐ уште те носам под кожа. Се будам во стариот кревет. Те гледам тебе како се шеткаш низ соба по боксерици. Не си мирен го очекуваш моето будење. Ако ти се стори долго чекањето ме будиш легнувајќи до мене. Ја осеќам твојата тешка рака на моите бедра. Ме чачкаш. Ти се води љубов, а мене ми се пие кафе. Се смееш слатко. Твоите зелени зеници покриени со густи долги трепавици ми се смешкаа ко дете. Ме молиш. „Те сакам“ велам тивко. Бакне-жите поминуваат низ твојот врат. Ме земаш во свои раце и мене повеќе ме нема. Секој здив испуштен од мојата душа ти припаѓа тебе, само тебе и кога не си ти, само тебе…

Ми вариш кафе на босански начин мала тактика што си ја научил од стариот твој. Ја осеќам миризбата и ми се ежи кожата од нестрпливост. Ми се пали и цигара знам дека ти нема да дозволиш, рече ти пречи се обидов да го испочитувам тоа. Само благо ја отфрлав таа желба за возврат добивав дим од твојата љубов. Го слушав твоето мрчење во кујна како доручекот бил најважен, прво се јаде, а потоа се пие кафе вака ќе го расипам желудникот. Се мрштев на овие забелешки иако знаев дека си во право. Ми го послужи кафето на маса и седна. Ти пријдов ти ме стави во скут. Те бакнувам пак и пак. Ах колку си мој, само мој. Бев среќна, сонував. Пиевме кафе онака двајцата заљубени. Бараше омлет за доручек. Се ќе ти подготвев, се само да ми бидеш среќен и задоволен. Надвор беше тмурно. Се спремаше да заврне. Рече денес нема излегување ќе гледаме филм. Не ќе гледаме фудбал денес е сабота спортски ден. „Те сакам “ реков тивко. Ќе играме спортска по 100 денари за уплата но некој треба да уплати не мрзи и двајцата после доручекот само се истргнавме во дневна на кауч. Ти молчиш, јас молчам и те гледам повторно и повторно се до вечноста и назад како никогаш досега како никого досега…

Фудбалот ми стана досаден, твоите водеа ме зезаше јас губев. Ти се налутив седнав да пишувам. Ти се смешкаше потајно и беше презадоволен поради мојот пораз. Напишав песна на српски. Пак ги утнав падежите. Рече ќе ги исправиш граматичките грешки. Ја нареков песната „Малена“. Ти се допадна. Ти сакаше да бидам писател, поет, јас сакав, посакав само да бидам твоја до крај.
Ништо повеќе.
Многу побарав. Знаев.

Моите алишта мирисаа на цигари, ги изнесе на тераса. Пак почна со своите забелешки. Пак јас се смешкав, се што сакав е да водам љубов со тебе. Едвај чекав да ме допреш. Живеев да го осеќам лачењето на течоста која што се беше создала во тој миг. Се пикаше во секоја клетка од мојот организам. Ми светеа очите.
Ти се насмевна, рече: „не може, гледам фудбал“, ама идеше полувреме пак ти се смешкав и ти покажав кон ѕидниот часовник. Изусти тивко „ах дете “. Тоа дете тебе те љубеше, те љуби, те љубам……..

Тогаш ги отворив ширум очите и се видов себе сама, во стариот кревет те немаше повеќе. Многу барав но одамна поминало се. Но живее, се уште живее овде, тука насекаде секое утро мириса твоето босанско кафе…

Знаеш ли?

 

 

 

ДЕВОЈКА

Белото вино имаше невообичаен вкус. Но се беше дозволено. Морав прво сама да се најавам дека доаѓам, зошто секогаш бев непожелна. Не знам дали за тоа беше виновна мојата убавина или затоа што бев ословена како бивша. Тој беџ го носев неколку години наназад. Им се креваше косата на сите од мене кога и да застанев до него. И сите тие настани ги мразев баш од истата причина. Насмевките на нивните лица. Се смееја со раширени усни до уши, насила како некој да им пикнал нешто „тврдо“ во уста. И сите ја знаеја животната приказна за секого во таа просторија. И смрдеа до болка. Нивната смрдеа ме прекоруваше секој пат кога ќе се обидев да заличам на нив. Подоцна сфатив дека не можеш само да се обидуваш туку едноставно таков се раѓаш таков си. Во Мај месец се уште носев кратки кожени чизми. Бев сигурна со нив. Чашата од која пиев беше извалкана од мрснотија, а седев во ќош каде масата беше залепена до стариот регал. Тепихот мирисаше на мувла, додека мојата коса го впиваше чадот од цигари. Пушев една по друга. Кога ќе испиев повеќе својата жед ја заситував со една кутија цигари. Како да имав 15 а не 24 полни.

Неговата висока фигура и тесните фармерки во кои се беше скоцкал стоеја на метар од мене. Никогаш не ми се допаѓаше изброт на неговата кошула. Од половината нагоре ми личеше на угостител. Но го познавав неговото тело. Секое негово движење, секоја негова желба. Се негово ми беше познато, само никогаш не успеав да ја запознаам неговата душа. И после толку години чекорев по трнлив пат, каде ме носеше тој, а јас сѐ уште не дознав кој е . Мојата заблуда беше поголема и имаше еден превез што го беше фрлила преку моите очи. Јас не можев да ви-дам ништо во она што со години го гледав и го посакував крај себе. Не размислував никогаш многу. Бев водена од срцето, а тоа само силно безнадежно ја бараше вистинcката љубов. И љубеше погрешно, и љубеше силно но сепак не се каеше за ништо.

Кога бевме сите доволно пијани и почнавме да рикаме колку што не држат грлата јас полека во гужвата му се приближував нему. Го гледав постојано. Кога ќе излезеше надвор го барав со погледот или тргнував по него тој си играше со мене кога и да посака на било кој начин. Не ја разбирав неговата игра. Ништо не разбирав само барав уште една ноќ со него. Неговите темни длабоки очи кои беа прекриени со густи црни веѓи ги носев на своето лице, додека од полните усни зависеше секоја моја трапавост и глупост, зошто се губев кога тој ме бакнуваше. Мојата материца се вртеше и од нејзината жед ми вриеше стомакот. Сѐ што во тој миг посакував беше да ме рас-кине како што гладна ѕвер го кине својот плен и се насладува со него. Но во неговите мисли и неговиот свет јас бев питома ѕверка која моли за неговата љубов. И таа ноќ молев и му се покорив на гневот и на своите слабости. Само ја наведнав главата молчејќи и му се предадов. И додека моето тело се виткаше во неговите раце, јас нечујно без солзи плачев. Бев сама во таа соба и тој кревет. Бев осамена, ничија и ранета. Само болката помеѓу моите нозе беше освестувачка и беше добар потсетник дека ова мириса на крај.

Се валкав во неговиот кревет кој беше бутнат во ќошот од кујната два и пол часа. Ништо не осетив поради големото количество на алкохол што го имав внесено. Не знаев ни каде се наоѓам и по толку години не ги осетив ниту неговите допири, како во мене од старата страст да не останало ништо. Ми беше сеедно. Се претворив во коцка лед. Се што чувствував беше болката додека тој грубо ми ги грицкаше брадавиците. Неговото притискање беше невозможно да се издржи кога ќе влезеше во мене и туркаше длабоко мижејќи со очите. Моето незадоволство растеше и едвај собрав сила за да го турнам од себе. Се облеков и само заминав. Кога ја лупнав вратата позади себе оставив се. Само солзите капеа, неуморно. Се слеваа по лицето усните, вратот се до земјата каде таа ги впиваше. Пукнав, а таму во тој кревет оставив нешто многу вредно – срцето.

Додека таксистот ми зборуваше неповрзани ствари во врска со неговиот несреќен живот возејќи ја својата половна кола јас умирав сама. И секој дел од овој град ми се смрачи и секоја вистина ми излезе пред очи. Сите тие кои ги имав веќе не постоеја, и се она што некогаш се случувало сега заминуваше испаруваше во пријатниот мајски воздух. Го отворив прозорецот од автомобилот и дишев длабоко. Ветрот ми ги сушеше образите, а трепа-виците ми се беа залепиле од размачканата шминка. Кога би можела со истата да ја покријам тагата…

 

 

 

ЏОАНА

Џоана секогаш сакаше да танцува на дождот. Додека ситно росеше таа ќе излеташе среќна насмеана и луда на улицата. Пееше додека се вртеше во круг. Црвеникавите прамени од косата и натежнуваа од дождот и се лепеа на мокрото лице накиснати и нацицани дождовен сок. Ми се ежеше кожата од нејзината детска смеа. Ја гледав занесено, целиот предаден, и обземен од таа прекрасна глетка и не жалев во тој момент за ништо само сакав да потрае……

А се што постигнав беше малку, само секој Ноември беше ист.

Џоана беше име за chatroom и валкани сајбер игри. Бев многу преплашен кога стануваше збор за игра со Џоана, никогаш не знаев што ќе се случи. И секогаш на крај ќе останев извисен, сам во бунило и без збор. Тогаш бев мал, не се познавав ниту се разликував од другите, бев обичен и сам.

Додека патував размислував за многу нешта за животот, за минатато поради кое се осврнував многупати наназад и жалев за многу нешта што не ги сторив, за разводот на моите родители, мојата мајка и нејзиниот скаменет израз што го носеше постојано, празнината во нејзините очи кога татко ми си замина и веќе не чувме ни глас од него, за мојата поезија посветена на моите девој-ки во кои бев секогаш вљубен, а ниту една никогаш не засакав, за моите размислувања како што ќе почувствувам кога пак би ја бакнал неа.. За се што ме опкружуваше!

Венеција беше мојот дом каде бев свој и слободен. Не морав да се кријам од никого за тоа кој и што сум, а бев само обичен човек. Секоја слика обесена на венецијанските ѕидини беа дел од мојата перцепција… каква божествена убавина, ах!

Птиците го сакаа мојот мирис. Стоев на плоштадот Св. Марко сам опкружен со гулабите кои јадеа од моите раце. Острината на нивните куцкања беше блага, ме скокоткаше секој нивни допир. Уживав во нивните движења, белината и љубовта кои ти ја даруваа само за еден миг. Се останато не беше важно. Нивната нежност наликуваше на нејзините солзи..

Слушнав звук кој чекорејќи водеше до мене. Тап, тап беше поблизу.

Тогаш видов дека потпетиците и се црвени. Ми прозбори неколку збора на италијански. Се подигнав и ја погледнав во очи. Ја видов ноќта како води љубов со месечината и се она што не сакав да го видам во погледот на една жена. Ми ја пружи својата рака „Џоана“ – изговори. Не успеав ништо да кажам само се ѕверев во неа и нејзиното кристално лице врз кое заоѓаше и последниот пурпурен зрак од денот. Ме обземаа длабочините. Не знаев ни збор да откинам на италијански само стоев во место и се препотував. „Лукијан“, реков скоро нечујно, за да не го уочи мојот балкански акцент кој си го мразев и порекнував откако сум роден. Таа пак прозбори овој пат гестикулирајќи со рацете и покажувајќи кон гу-лабите. Ништо не ја разбирав, ах сакав да исчезнам. Можев со неа со часови да зборувам да и раскажувам за убавите нешта, да и ја читам својата поезија и секој стих да и го посветам нејзе. Доволни ми беа само тие две големи темни очи за да ме вратат на стариот пат, и да ме потсетат кој сум. Гледав тупо во неа ко идиот што се изгуби во просторот кога налета на првата убава венецијанска жена. А ме предупредија пред да заминам дека ниту една жена не може да се споредува со една од венецијанските убавини. Црвените кадрици и го покриваа лицето додека ја тресеше главата и упорно ми зборуваше пак нешто што не разбирам.

Изустив едвај неколку збора на англиски. “Турист?“ Кимнав со главата. Таа се изнасмеа слатко. Таа разбра се што и реков. Нејзиниот англиски беше многу полош од мојот. Но бев среќен зошто можев да ѝ зборувам.

Ме фати за рака и ме зеде со себе. Ме поведе преку една наполу осветлена уличка која водеше до брегот. Таму ја повика својата гондола. Ме покани да ми ја покаже Венеција и нејзините богатства патувајќи со гондолата низ каналот. Целиот град беше под вода. Јас не гледав ништо и не слушав ништо што таа зборува само ја гледав неа. Бев обземен од нишањето на нејзините бедра, нејзи-ната префинетост, грациозноста која ја покажуваше умешно додека објаснувајќи полека замавнуваше со рацете. Нејзиното исправено седење покрај мене, како и скромната наклонетост кон еден обичен турист. Сето тоа беше Жена.

Додека кружевме и ѕвездите ни го осветлуваа патот таа ја потпре нејзината глава на моето рамо. Се наежив како пубертетлија. Во глава ми кружеше само мојата поезија… „ја сум поет“, ѝ реков, „напиши една песна за мене“ кратко ме замоли. Пак кимнав со главата. Тогаш заборавив на Неа… Ме покри ноќта и нејзините бујни гради кои блескаа под притегнатиот корсет. Ѝ го покрив лицето со моите дланки и ги бакнував полните усни. Се избезумив до лудило. Ми гореа образите како прв пат да бакнувам и само господ беше сведок колку ја посакував. Ми дозволи да ѝ ги бакнам градите. Се вцрвенив и пак гледав збунето зошто ми беше срам од тој што ја управуваше гондолата. Ми одобри да го сторам тоа и покрај неговото присуство, како тој воопшто и да не постоеше. Мојата кревка душа и се предаде на сладострастието од кое бегав и не смеев да дозволам да ме повлече со него. Го раскопча својот свилен корсет онолку колку што беше потребно за да ги извади своите дојки каде јас ја изгубив својата памет. Седеше така безгрижна. Кога го пуштив јазикот и ги лизнав таа застенка. И го осетив врелиот здив на моето теме. И ги слушав воздишките кои бараа уште. Застанав за миг. Ја погледнав во очи: „која си ти жено?“, мислев. Таа беше гладна. Ми се превртуваше желудникот од нејзината глад. Не сакав да продолжам со нејзината игра понатаму. Бев идеалист кој веруваше во љубов и ја бараше насекаде. Сите се плашеа од љубовта во ова денешно време. Можеби Џоана беше мојата љубов, иако се беше премногу лесно, скоро нестварно. Преку призмата на своето минато успеав да се сетам на Елена мојата прва љубов. Девојката што прв ја допрев и прв влегов меѓу нејзините нозе. Потоа допатував во собата на Маријана со која се ебев дваесет и четири часа непрекидно, и Вики чија специјалност беше „земањето“ без раце. Со овие дваесет и девет години и оваа триесет и две годишна жена беше се поинаку. Ниту една не го имаше тој сјај во очите, ниту една не ја имаше таа цврстина во градите. Толку сочни, исполнети, правилно подигнати. Џоана ми и бакнуваше дланките. Јазикот го спушташе на средниот прст. Ми ја сврте главата кон нејзиното лице. Не ја плашеше мојата одбивност кон нејзниот слободен дух. Го поткрена фустанот ги рашири своите нозе. Стоев пред неа, а таа се претвори во змија која ме затегаше околу вратот. Ме молеше со очите да ја раскинам до лудило и да ја залепам се до дното од каналот. Ги слушнав брановите што гондолата ги раскинуваше. Веслањето на странецот во доцните ноќни часови додека јас и Џоана се препуштавме на темнината. И ги тргнав гаќичките од дундата, посегнав со прстите кон розевата пупка и почнав да ја тријам. Прво полека, потоа забрзував. Таа се нароси и почна да се отвора. И го пикнав eдниот прст колку што можев подлабоко. И се забрза здивот. Го осе-тив опуштањето и стегањето на внатрешните ѕидини, моите прсти го цедеа сокот од нејзините зрели плодови. Ми се здрви. Таа ми го откопча шлицот на панталоните. Лудост беше сето ова што се случуваше нејзиниот здив одекнуваше. Се палев како животно кое чека да ја рас-кине својата жртва и го ставив меѓу нозе кои ги бев подигнал нагоре. Не ми требаше многу. Можев да свр-шам за две секунди. Оваа жена ме полудуваше. Незината дунда беше скроена за мене. Со прстите си го триеше клиторисот додека водев љубов со неа. Свршивме во иста секунда и двајцата. Паднав врз неа како истоштен труп. Таа седеше скаменета. Само дишеше длабоко. Осети тежина па почна да ме турка со рацете. Се подигнав. Ја по-гледнав. Ѝ светеа очите. Зениците ѝ беа ширум отворени. Молчевме и двајцата. Потоа ме замоли да и кажам каде престојувам. Ја сврти гондолата во тој правец. Си го подигна корсетот и ги покри своите дојки. Од својата чанта извади картичка. На неа го имаше нејзиниот број. Потоа ме замоли да се симнам на следната станица.

Ме бакна в образ, а потоа се изгуби во ноќта. Не можев да заспијам се до зори. Се превртував ко лудак во кревет. Мислев на неа и оваа ноќ. Како да беше сето тоа сон од кој сега изутрина ќе се разбудам. Се препотував.
Ми беше на моменти студено и топло.

Сум заспал во зори. Кога се разбудив веќе беше пладне. Изрипав од кревет. Имав десет пропуштени повици на телефон. Ме барале од работа. Ах ја испуштив и својата презентација. Порачав црно кафе без млеко. Ги барав своите цигари. Немав сум ги испушил. Нарачав да ми купат. Не бев гладен. Бев мамурен се уште. Не се сеќавав дека пиев. Го зедов телефонот и го свртев нејзиниот број. Никој не се јави. Го испив кафето испушив пола кутија. Се вртев во круг од една страна на друга. Се облеков набрзина и излегов. Отидов на плоштад. Гулабите беа таму неа ја немаше. Пак вртев. Никој не се јави. Дали е можно ова? Станав нервозен сакав да ја видам. Не можеше само така да исчезне. Сега кога конечно го пронајдов својот извор од кого можев да ис-црпам тон стихови не смеев да дозволам да се изгуби. Се вљубив во таа жена. Се колнам пуштив и солза за неа, дури се молев да се појави. Кога свртев последниот пат ми се вклучи некој во позадина. Бројот што го бирав не постои. Никогаш повеќе нема да ја видам. Мостот на заљубените се уште беше празно место за мене. Таму решив со неа да зачекорам. Не ја пронајдов повторно. Не ги мрднав своите нозе. Беа закопани во тињакот од каналот заедно со моето срце. Мојата желба за неа растеше. Станав зависен од една жена која не ја познавав. Тие очи. Такви очи знаев дека не ќе најдам пак.

За два дена заминав оттаму. Се вратив дома. Мајка ми беше заминала во Шведска. Бев сам. Кога ги пребарував џебовите од својот капут најдов стуткано ливче. На него пишуваше „ти благодарам“ Џоана.

Никогаш не разбрав што значи тоа. Само дека сѐ би дал да се врати таа ноќ… Да се врати Џоана.

 

 

 

ОБИЧЕН ЖИВОТ, ОБИЧНИ ЛУЃЕ

Ми недостасуваш! Ноември мириса на тебе. Сувиот студен воздух ми ги дразни ноздрите додека минувам покрај Вардар. Го дишам смогот од возилата и секоја моја мисла си ти. Јас не го познавам Скопје. Ниту пак ги познавам неговите улици. Ти никогаш не ме оставаше да чекорам сама по нив. Бев новодојдена, изгубена. Не го сакаше ниту мојот дијалект. Ти беше смешен, на моменти ти звучеше одвратно. Секогаш ме предупредуваше да не зборувам така „звучи гадно“.

Се смеев на тоа, зошто бев подготвена да заборавам всушност која сум и да бидам она што го посакуваш ти. Ти реков дека пишувам, дека сонувам еден ден да станам голем писател, и секоја своја песна, реченица ти ги посветив и ти ги дадов тебе. Друго ништо немав да ти дадам. Поезијата и своето срце.

Те лажев кога ти реков дека можам се сама да сторам, дека можам преку се сама да поминам во животот. Ја глумев храброста, гордоста и раскошниот начин на живеење. Тогаш немав ништо освен стравот да бидам она што сум навистина. Се плашев дека ќе заминеш во моментот кога ќе ја слушнеш вистината за мојот живот.

 

Дали знаеш што е тоа судбина и дека од неа не можеш да побегнеш? Она што ти го запишале кога ќе се родиш, од тоа не можеш да побегнеш. Колку и да се различни патиштата по кои чекориш на крај се враќаш оттаму каде што си дошол. Јас никаде не тргнав, ниту еднаш не се помрднав од своето место. Се плашев од осаменоста, секогаш кога ќе заминеше ти јас останував сама. Ти завидував за секој слободен чекор. Беше свој, единствен.

Го љубев многу, како никого до сега. Седев наспроти тебе и ти зборував. Ти раскажував приказни наполу вистинити, изобличени, исполнети со лаги. Ти го раскажував животот што отсекогаш сум сакала да го живеам. Се почувствував мала во споредба со тебе. Нeмав ништо освен својата имагинација да ги подредам ра-ботите и се да изгледа фино и нормално. И во секој дел од ноќта се споредував со тебе и барав само еден миг во кој ќе блеснам и ќе можам да застанам покрај тебе. Всушност барав причина поради која ќе сме еднакви ние двајца. Не ја најдов. Морав да измислувам да се кријам во позадината на туѓите животи убедувајќи те со својата слаткоречивост дека сум навистина поинаква од другите. А заборавив дека сите сме луѓе под исто небо. Ја чув-ствував топлината во твоите очи кога ме гледаше. Се препотував додека те слушав кога ми зборуваше за своите патишта. Ми се ежеше кожата. Јас никогаш за овие 25 години ја немам напуштено својата земја не смеев тоа да ти го кажам. Се плашев да не ми се пот-смеваш. Не ми беше јасна причината што те натера овде да седиш со мене. Не бевме во ресторан не можев да те однесам на вечера немав доволно пари, ниту пак на море иако беше лето, ниту пак можев да те однесам дома зошто немав доволно место каде да те сместам за спиење. Ми беше срам да ти покажам каде живеам. Дури не ти ни споменав дека сме во тешка беспарица и дека татко ми е четири години невработен. Поради неговата невработе-ност јас не успеав да го завршам факултетот. Тој ден пред да се сретнеме бев на пазар, ги продавав цвеќињата на дедо ми за да можам да излезам со тебе. Заработив 500 денари. Навистина бев среќна. Не се срамев од сопстве-ниот труд. Само ти реков дека ние одгледуваме цвеќиња. Сакав да звучам самоуверено да сфатиш дека и јас имам нешто свое. Ми се допаѓаа твоите очи зошто беа прекриени со големи густи трепавици. Колкава беше бол-ката која ме разделуваше на парчиња. Не те познавав не можев да ти кажам. Полесно е да бидеш цел живот вино-вен, отколку да ја признаеш вината и истата напола да ти се прости.

Ме бакна! Неочекувано! Го изгубив здивот. Се тргнав од твоите усни. Си го слушнав срцето. Биеше ко лудо. Гласно и неуморно. Ми играше жилата на вратот од јачината на мојот пулс. Се обидував да се смирам, но само своите усни ги спуштив на твојот врат кога те прегрнав. Одамна никого не бев така прегрнала. Заборавив како е кога на некому ќе му пружиш раце. Ти го разбра секое нивно движење, секој благороден гест. Се насмевна благо. Немаше од што да се срамиш. Почувствував мир. Ми се приспа и покрај врелиот ветар кој ми влегуваше во коски. Се смеевме едногласно додека ги убивавме со еден удар комарците кои се насладуваа од нашата крв. Твојата беше послатка од мојата. Сето тоа беше слатко. Ти ѕвонеше мобилниот. Се јавуваше, го потврдуваше своето присуство но своето заминување од мене го одолговлекуваше.

Те фатив за раце и тргнав. Беше два часот по полноќ. Летна времето. Ме фати за рака и не ме пушти ниту една секунда да зачекорам сама. Се потсмевав на својата висина. „Потребни ми се моите високи штикли“, си помислив.

Тогаш заборавив на судбината. На огонот со кој си играв од дете. На своите родители, на својот дом, поминав покрај многу луѓе по улицата и ниту еднаш не се исплашив и не свртев позади себе за да погледам дали некој ми се потсмева. Ништо не постоеше се исчезна толку лесно. Сакав да ти кажам не оди. Остани, таму каде што си. Не напуштај ме. Јас умирав секоја минута, секој час, секој ден пред тебе.

Твоето присуство не беше во план. Ама ете се случи. Но убавите мигови не траат многу, заминуваат брзо се што останува од нив беа само сеќавањата на нив.

Кога замина знаев дека повеќе нема да се вратиш.

 

Ти разбра се. Дури и она што ти го имав премолчено. И не ме осуди за сите мои навики но ме налути кога се обиде да ги смениш. Но пак ти се покорив, зошто тоа што ти го имаше во себе не смееше да биде погрешно или пак неразумно.

 

 

 

САРА

Неделава не спиев. Минував низ пекол. Одамна заборавив како е кога очите ќе ти пресушат од солзи. Плачев како никогаш досега. Неговото отсуство болеше. Те-лефонот ќе ѕвонеше по сто пати на ден, тој пак немаше да се јави. Се повлеков во својата школка и замолчев за-едно со болката. И реков добро вечер, одамна те немаше. Се отиде во еден миг. Остана молкот, а тој… Тој удираше в гради непрекидно. Прашалникот стоеше во мојата гла-ва, го носев на моето чело и проклет да си заслужив еден одговор за овие две години…

Како на клинци да седев во автобусот. Досега не бев почувствувала толкава вина, толку многу страв дека ќе те изгубам. Знаеш ли колку те љубам? Не, не знаеш, да знаеше не би ми го правел ова. Во ушите ми зуеше она твоето заборави ме дека постојам, толку едноставно и ладнокрвно кажано, како ништо да не било, како да не сме тоа ние двајца. Очите ми беа полни со солзи додека се возев до последната станица до Главниот град каде живееше ти. Патував за да најдам малку мир, а мојот мир беше онаму каде што спиеше ти. Пак вртев, ѕвонеше ти не се јави. Сонцето ми го печеше лицето кое што се беше стегнало целото во грч. Срцето биеше. Се молев. Бев заборавила како се прави тоа, сега после толку години се молев. Молев за твојата љубов. Ова не беше можно, ова не се случуваше. Внатре вриеше од луѓе. Тие патуваа по работа, некои од нив беа студенти ги листаа своите скрипти… Јас патував за да ги погледнам твоите очи. Имав само два часа после морав да се вратам. Ти никогаш не сфати дека секое мое враќање и одделување од тебе, беше претешко за ова мое срце, и се што за тебе беше нормално за мене беше нелогично. Досега немав сретнато таков човек со толкав егоизам, човек кој никогаш не помисли на нас двајца туку само за себе за своето добро. Не те познавав повеќе, а те љубев, проклета да сум.

Кога стигнавме на автобуската станица те барав со поглед, се надевав дека ќе ме изненадиш, дека ме чекаш…Не те најдов. Низ образот ми протече солза. Колку беше овај град одвратен и празен. Стоев сама неколку минути. Се средив отидов до тоалет. Ми се згади. Купив вода голтав една голтка и излегов по такси. Не знаев како да дојдам до плоштад. Не научив никогаш зошто обожував ти да ме водиш и да чекориш до мене. Ја сакав твојата висина покрај себе. Ми недостасуваа твоите критики секо-гаш кога велеше како ова, зошто она итн. Не бев доволно добра за тебе, тоа секогаш добро ми го ставаше до знаење. Како одминуваше времето научив и со тоа сознание да живеам.

Фатив такси. Ме возеше до тебе. Ѕвонев. Се јави. Срцето ми отскокнуваше од среќа. Се насмеав. Си реков се уште ме сака, а зошто не. Ништо повеќе не беше важно сега кога те чекав во ресторанот. Го очекував твоето лице, твоите зелени очи. Целиот тој очај прерасна во надеж дека сѐ уште ништо не згаснало. Морав да го видам тоа твое лице да ја проучам секоја негова црта, да потонам во секој твој израз, доволно беше.

Се наведна ми го подаде образот за бакнување. Ме гушна како да прегрнуваш човек од улица што го познаваш петнаесетина минути. Не го слушна врисокот на моето срце, ниту го виде сјајот во моите очи. Ништо не виде ти. Мојот глас трепереше, ни тоа не го слушна. Кој беше тоа до мене толку блиску, а толку далеку? Човекот кој го љубев или странецот кој не сакаше да ми ја подаде својата рака за да ми олесни барем малку на душава. Не те познавав. Зборувавме како пријатели, партнери во фирма, како двајца вработени што работат на ист проект, како соседи кои го пијат утринското кафе заедно оговараат малку и после секој си ја гледа работата. Дури ниту моето доаѓање не ти значеше нешто. Било обично, не било голема работа. А мојата борба со твојата рамнодушност на тоа не помисли. Дали знаеш дека неверството е помалку болно од твојата рамнодушност, твоето отфрлање, твоето понижување. Во главно зборувавме за па-ри. Твојата промена беше поради немањето пари. Се мо-жев да прифатам но тоа не можев. Од кога љубовта се губи поради пари? Од кога сме луѓе ако само имаме пари? Од кога мојата душа ја продадов за пари, од кога ти замина од мене поради пари? Секогаш! Да можев сѐ ќе ти дадев, сѐ ќе ти понудев, ако тоа беше клучот да ја отворам вратата од бездната и да избегам се ќе дадев, продадев. Се задолжив само ако тоа беше цената што требаше да ја платам за ти да ми се вратиш. Јадевме. Секоја голтка беше камен во моето грло. Ми беше потребен. Сфатив предоцна. Ти ја допрев раката ме отфрли. Те љубев и полека умирав во тој миг. Кажа дека заминуваш на одредено време, дека си одиш, дека повеќе нема да се видиме, а не ме праша дали воопшто сакам да заминеш, не ме праша, ниту се запраша како ми е. Јас повеќе не бев важна, не бев повеќе дел од твојот живот, тоа го видов во твоите накосени очи кои едвај чекаа да заминам. Ја видов и неа. Се викаше Сара. Молчев не реков ништо, а знаев, се знаев. Тогаш сфатив дека Сара е име на кучка која можеби ми го зеде љубениот, а не сфатив дека всушност од мене немаше што да се земе. Станав. Сѐ што ми остануваше е да се помирам и тргнам назад, знаејќи дека те загубив засекогаш. Те замолив да ме испратиш до автобуска. Не те пуштав, зборував, ти кажав дека немам намера да те пуштам да си одиш од мене, но и самата знаев дека ако ти не сакаш јас повеќе не можам ништо да сторам. Се борев со твојот егоизам, ја продадов и својата душа, го загубив и своето достоинство, ја загубив и својата гордост, а знаев дека јас не сум жена за тебе. Тоа што ти го бараше јас го немав. Бараше пари, статус во општеството, убавина на која сите ќе им завидуваат, како и една добра причина за да и се допаднам на твојата мајка. Дали Сара и се допадна? Немав ништо од тоа го имав, веќе ни срцето одамна ти го дадов.

Кога стигнавме до крајот едвај ми ги допре усните, како да те присилив на тоа. Мислеше на неа. Камо да можеше да го осетиш срамот во градиве. Се срамев од себе и од оваа љубов и од сето она што не бев и бев, од сето што имав и немав, а што имав, немав ништо добро за да ти застанеш до мене повторно како некогаш.

Понекогаш ние луѓето знаеме да одлетаме со своите соништа некаде далеку. Да љубиме до бескрај. Така јас тебе те љубев, сѐ уште те љубам и те чекам…. Би се вратил ли?

Додека автобусот луташе назад вирев преку прозор во далечината. Знаев дека повеќе од нас не остана ништо го видов тоа во твоите очи таму на улицата кога избега и повеќе не се сврте. Го видов и нејзиниот темен лик долгнавестото лице кое ти се насмевнуваше меѓу дрвјата горе во планините, нејзината тенка искривена фигура и се она што беше таа додека чекоревте заедно. Плачев без солзи. Дали знаеш колку те љубам, проклета да сум!

 

 

 

 

СЕ ВРАТИВ

Ѕвонеше телефонот. Беше еден часот по полноќ. Те чекав. Заборавив како беше да те чекам. Го затворив ова поглавје одамна во животот. Си ветив себе си нема да се вратам, никогаш не би се вратила ама… Ти знаеш се!

Повторно ја заебав работата. Уште една рана само што овој пат не бев сигурна дека ти ќе можеш да ја избришеш. Излегов кришум на прсти криејќи го секој мој шум секој мој чекор. Сакав оваа јунска ноќ да ги покрие сите мои траги, како да не сум жива, како тоа што чекори не е човечко суштество туку некој дел од природата. Ја чекав оваа ноќ со години. Кога заминав последниот пат не реков ни збогум зошто се плашев од звукот на старите ноти кои одекнуваа во ноќта кога чекорев по истата патека наназад со години.

Овој пат ова не бев јас. Тоа беше делот од мене кој талкаше неутешно барајќи утеха и едночасовен сон. Се колебав неколку минути. Знаев што бараш од мене, а ти го немаше она што јас го барав насекаде. Моите темни очи беа бледи. Не знаев да го кријам бесот кој го носев во себе, како ни гневот кој произлегуваше од молкот и со-знанието дека загаснало се.

Мирисот на пролетта ми го исполни секое сетило, додека го вдишував преку прозорот од твојот автомобил. Ми подаде рака и ме стегна цврсто. Го осетив твоето машко задоволство, среќата дека пак ќе ме имаш, надмоќта и арогантноста сплотени во моите бујни гради кои како да не отскокнуваа од чукањето на срцето. Внатре се беше мртво. Тогаш ја свртев главата од асфалтот и погледнав во твоите зеници и упив, земав се за да ја покријам мојата немоќ дека љубам некој, а него повеќе го нема. Не успеав да го сокријам болниот израз ниту пак својата истоштеност зошто ти ја знаеше секоја моја гримаса, секое мое повлекување, секое мое климање со глава ти знаеше се. Ме бакна тивко без глас само рече „ќе помине“.

Не помина, ниту една секунда, ниту една минута да не помислам каде згрешив. Ми недостасуваше твојот мир, како и старата постела која беше фатила прашина. Си ме чекал и ти мене да се вратам. Само тоа не го призна. Стисокот на твоите врели дланки, упивањето на моите усни, знаев, сфатив колку ти недостасував.

Тогаш зошто ме пушти со години да лутам. Зошто не рече не оди, остани буди се овде со мене, зошто само ме пушти без збор, без ниту едно противречење. Ти знаеше, беше сигурен дека твојата птица ќе се врати.

Ми трепереа усните. Плачев во себе. Одамна беше кога бев жена. Кога се будев до како жена. Тогаш не помислив на нас. Имав се, но пак немав ништо. Ти си осамен. Твоите усни беа студени, јас бев осудена. Ми се судеше за најголемиот грев. Очајувањето, од таму произлегуваше стравот дека повеќе никогаш нема да бидам своја.

Ја положи својата глава на моите гради, слушна ли некаков шум. Имав мир. И секое твое движење на рацете, усните ме воскреснуваше.

Повторно секоја ѕвезда се губеше од небесниот свод, згаснуваше секој блесок во ноќта. Јас тонев и сону-вав на твоите гради. Бев уморна. Постелата наоколу изгужвана, ја осеќав под своите малечки стапала. Кога ги отворив очите изустив скоро нечујно: „се вратив“, а ти само се насмевна!

 

 

 

ЗА ПОСЛЕДЕН ПАТ

Утрината мирисаше на цимет. Блага свежина ми влегуваше преку прозор. Ја подадов својата рака кон тебе, твојата страна беше празна. Ги отворив очите. Од кујна мирисаше на кафе. Се смирив. Нашето утринско кафе ме правеше жив. Се свртев на другата страна очекував дека ќе ме повикаш како и секогаш. Ќе ја наведнеш својата глава над мене и со мократа коса од која капеа врели капки со мирис на лаванда ќе ми посакаш добро утро. Низ соба пак ќе ми се ширеше твојот мирис. Почекав неколку минути те немаше. Тогаш се кренав од по-стела. Осеќав бодеж во градиве. Не се исправив веднаш. Седев неколку минути така нерасонет. Ми пречеше све-жиот воздух. Станав затворив прозор. Кафето беше во дневна на маса. Ти беше подготвена. Заборавив дека е недела и дека не работиш. Те бакнав и седнав наспроти тебе. Не видов насмевка. Само твоите ширум отворени очи.

Почнав да размислувам на глас. Денес ќе пешачиме на Водно. Се уште важеше договорот од вчера. Потоа ќе отидеме заедно двајцата до маркет. Денес моите ќе дојдат на ручек. Требаше да се готви. Јас бев ѕвер во готвење. Денес ти требаше да ја вклучиш машината за алишта и да го исчистиш станот. Ќе ја направиш и мојата омилена торта. Цела недела не се видовме убаво од обврски. Ми недостасуваше твоето лице. Денес ти ќе ме галиш и на секој даден чекор во овој малечок топол стан ќе ме бак-неш ќе речеш те љубам најмногу до последниот здив.

Денес е недела мојот омилен ден зошто јас уживам во тебе, во нас.

Додека зборував ме гледаше без да трепнеш, без да ме прекинеш. Тогаш замолчев зошто тоа не личеше на тебе. Ја испушив цигарата. Кафето ти стоеше на маса недопрено. „Јас заминувам“, рече. Не сфатив, не разбрав за што зборуваш. Мислев ќе одиш на работа. „Денес е недела“ рече. Потоа се разбудив. Осетив болка во коле-ното. Го бев удрил во нешто кога изрипав од кревет. Се вратив во соба. Таму ме чекаа куферите. Се беше сместено убав спакувано. Се беше од плакар испразнето, извадено се што беше твое. Ме гледаше остро без страв дека можам да полудам.

Твојот цинизам само ме дотолчи. Бев слаб не можев да мрднам ниту да изустам нешто. Едвај зедов здив. Седнав на креветот. Се гушев. Поминав со рака преку својата проседа коса. Бев старец. Изгубен.

„Зошто?“, реков едвај, се што успеав да слушнам беше „така требало да биде “.

Ништо од ова не требаше да се случи. Сакав да речам остани. Сакав да те запрам. Сакав да те стегнам во свои раце и да не те пуштам никаде, никому, но толку многу бев слаб што повеќе ништо не беше важно. Единствено важно беше ти да бидеш среќна. Во себе вриштев но ти реков оди не се враќај повеќе. Во себе те преколнував да се осврнеш да ме погледнеш за последен пат, да видиш кого оставаш, во себе те жалев и тебе, а и самиот себе зошто те љубев како никогаш до сега.

Се кренав со последните сили и јасно реков „оди“. Останав сам во соба. Зад себе го чув чкрипењето на вратата и трескотот кога ја затвори ветрот од провевот. Оста-нав сам со себе. Тогаш низ лице крена една солза… За последен пат!

 

 

 

ПРОВИНЦИЈАЛКА

Те слушав како зборуваш по телефон. Не беше разликата во години што беа петнаесетина години разлика едноставно не се разбиравме. Бараше нешто што јас не можев да ти го дадам. Го немав она што тебе ти беше потребно. Помина се. Ти ги слушав плановите за во иднина ми годеше тоа што во секоја реченица бевме „ние“, а не „јас“. Ми измамуваше насмевка на лицето. Имав мана да одлетам некаде далеку со умот. Да замислувам нешта и да се претворам целосно во нив да им се предадам. Потоа кога се враќав од своето петминутно патување станував студен брег без бранови од трошка топлина која понекогаш знаеше животот да ми ја прати.

Не можев да те љубам, тоа беше невозможно. Не можев ниту да те гледам, не ми се допаѓаше твојот лик, твојата седа коса и белите влакненца од брада што ти растеа неправилно по лице. Забите ти беа пожолтени. Пушеше. Не го сакав твојот мирис ниту твојот згужван став, нажалената гримаса како да ти се срушил сиот свет, како и повлеченоста во себе дека чуваш нешто свето. Ја глумеше мистериозноста, беше убиствено она твоето „напатена душа“. Не сфати кога ја видов проѕирноста на твоите очи од плави стануваа сиви секој пат кога ќе изла-жеше за нешто ама ти не лажеш ти си добар човек.

Јас бев провинцијалка. Бившата на твојот другар кој одеднаш не ти беше повеќе другар зошто ти требаше да ме однесеш во кревет. Му го сврти грбот на човекот кога реков дека барам само една ноќ со тебе. Всушност не барав ништо. Си правев бајрам на мозокот. Она што го носев во себе не беше ништо друго освен болка на која не и се гледаше крајот. Го молев. Го барав. Повеќе го немав. Твоите муабети беа празни. Беше напорен дури по телефон. Таа твоја напорност ме вадеше од такт. Како никогаш до сега. Ме фаќаше нервоза кога и да зборував со тебе. Сакав само да ти пишувам. Сакав да бидеш мој виртуелен роб, да ти ја зезам душата, да замислувам дека си друго нешто. Да ти го менувам ликот во мислите. Да бидеш убав како ликовите од бајките. Да бидам задоволна само од она што ќе напишеш. Не сакав да ти ѕвонам. лажев кога велев дека се срамам од тебе. Бегав зошто она што ми беше потребно од тебе не го добивав никако беше незадоволителен секој твој став така, ништо повеќе не можеше да се смени. Те искористив за да си ја смирам душичката.

Твоето зборување дека си го поминал она што јас сега го минувам не ми делуваше лековито ниту пак ме занимаше. Не сакав некој да ми филозофира како минал се и сешто. Друго е кога човек ќе осети на своја кожа како печат работите. Јас секако не бев послушна што и да кажеше ти сеедно беше. За да те послушав требаше да те почитувам ко личност, но ние од провинцијата не ја разбираме почитта. Не знаеме ништо за неа. Како студенти влегуваме во вашиот голем град со надеж дека некој ќе не ожени за ние цел живот да глумиме домаќинки. Не требаше многу да си го искажеш мислењето во врска со нас. Твоето паметување те доведе до степен да ја изгубиш сопругата која за жал морала да те трпи цели десетина години. И на крај си бил повреден како? Кој би можел тебе да те повреди ? И на крај си ја заебал работата? Дали умноболноста е заебување работа? Од кога врските и брачниот живот се заебување работа? Кога некој од стра-на би те погледнал дали би сакал да го чуеш неговото мислење? Ќе боли и тоа како ќе боли.

Ноќите беа дел од она што останатиот свет се плашеше да го изговори. А сите го правеа тоа, она едно те исто. Само додека едни зборуваа, другите делуваа. Едни ќе мечтаеја, други ќе уживаа. Оние фантазерите секогаш ќе беа емотивно осакатени зошто никогаш не е доволно само да си емотивен. Додека оние кои уживаа деноноќно секогаш го носеа називот „напатени души“. Нивната напатеност ја носеа помеѓу своите нозе. И сето она што ти се обидуваше да ми го натовариш за да на крај испаднеш добар човек немаше никаква важност за провинцијалка ко мене.

 

 

 

САМО УШТЕ ЕДНА ОБИЧНА ФАРСА ЗАПИШАНА НА ПАРЧЕ ХАРТИЈА

Мојот брачен живот смрдеше. Патував ко луд секој ден, по цела ноќ. По 300 км дневно. Имав работа. Бизнис. Ја оставав сама со две мали деца. Ме убиваше нејзиниот диктаторски став. Не ѝ беше лесно знам но ми беше потребен зрак од слобода. Како да изгубив се. И гледав во зелените очи. Беше убава. Имаше фаца за поебување до стотка. Затоа и ја оженив беше добра. Малата плачеше.

Влегов во кола и само набрзина избегав. Реков „имам работа“, лажев идев по неа.

Отворила нов профил ја најдов конечно својата бивша. Ја немаше две години ме остави за мојот најдобар другар. И го видов ликот на профилната ми се дигна. Ѝ пишав. Чекав пола час не ми врати. Се нервирав. Сакав да ја имам пак. Беше нешто навистина преубаво и нежно. Се чувствував свој со неа. Ми врати. Рипнав од место. Ѝ побарав број ми го даде. Бев повторно во игра. Се вратив. Се смешкав задоволно по патот.

Беше осум часот изутрина. в се јавив. Сакав да ја видам и реков дека доаѓам. Се смееше. Ѝ годеше моето навалување. „Ќе пиеме кафе, на кратко после работам втора смена“, рече. Бев млад и луд по неа. Толку луд што нејзиното отсуство за овие две години ме болеше до бескрај. Го смени бројот за да не можам да ја најдам.

Возев ко лудак некој, 100 км поминав за час. Таа ме чекаше. Ми беше нарачала кафе.

Ми ѕвони пет пати да ме опомени дека доцнам. Се смеев. Таа воздивнуваше.

Некогаш многу ме љубеше. Мојата бивша девојка. Беше нашминкана имаше кармин на усните. Ми се допаѓаше нејзината кратка коса.

Беше убава на свој начин, опуштена и полна со енергија. Ја доживував ко нешто свое. Пиевме кафе зборувавме, всушност јас зборував а таа ме слушаше, беше добар слушател како и секогаш. Беше се но не беше моја. Носеше тага во очите иако се обидуваше да го сокрие тоа, но проклетникот ја дотолчил. И го изронил духот. Таа тоа вешто го криеше прво од самата себе, а потоа од останатите. Сакав да ја допрам, да ја почувствувам нејзината мекост, да осетам зошто сум жив. И јас бев крвопиец сакав да се нахранам од неа, да ја впијам цела. Ми го избегнуваше погледот, кога зборуваше гледаше настрана како да се срамеше од нејзиниот очај. Таа го љубеше се уште. Го слушнав треперењето на нејзиниот глас, се гушеше во неисплакани солзи. До кога? Кога и да е ќе пукне, секое срце не може да издржи така беше мојата малечка. И заѕвони телефонот, мораше да замине. Ја ба-раа од работа. Реков дека вечер ќе ја побарам. “Те молам немој“, само тивко изговори. Сакав да водам љубов со неа таа тоа го знаеше. Ја бакнав на образот и заминав.

Не беше завршено ништо. Имав жена и две деца и бев лут и луд.

Во десет часот ме чекаше пред маркет. Ја собрав. Ја качив во кола и возев. „Каде одиме?“, праша. Се шегував но не ѝ одговарав на прашањето. Ја носев во мотел на кое друго место би ја однел. Таа вриштеше за секс. Постојано нешто ме потпрашуваше и се смешкаше. Ме замоли да ја намалам брзината додека возам. Се плашеше, а јас глумев храброст и јак фраер. Тоа кај неа не палеше. И оваа ноќ таа бараше само авантура и грам заборав.

Влеговме во соба. Појдов на туширање. Таа мирисаше убаво. Ме чекаше во мракот со телефонот во раце. Со некого пишуваше. Ѝ го зедов и го оставив на страна. Ми пречеше нејзината отсутност. Не беше овде, не беше моја. Ја бакнав на тилот и беше омилено. Моите раце кружеа по нејзиното тело. Ѝ се откина стегната воздишка се плашеше да ми се предаде. Ја бакнував ко луд од глава до петици. Се топев со неа. Ми недостасуваше за овие две години. Ме прободе нешто во гради. Некој дел во мене се помрдна. Никогаш не ја заборавив. Никогаш не можев да ја оставам, заборавам… Никогаш!

Кога ѝ ги раширив бедрата и влегов во неа само силно ми ти стегна рамениците и се припи до мене. Бев нејзината утеха. Можеби и бев драг се надевав дај Боже да е така. Но немав право да се надевам на ништо. Немав право да ја држам само за себе не смеев да помислам такво нешто ниту пак да побарам. Не можев да ѝ ветам ништо повеќе, ниту пак можев да ѝ дадам нешто освен оваа ноќ, освен своето тело, но и душата моја беше нејзина таа го знаеше тоа.

Не помислив ниту за миг на своите деца, ниту на својата жена. Господ нека ми прости грешев. И секој мој грев го носев во нејзините очи додека таа се валкаше во оваа постела заедно со мене. Таа беше слободна птица која можеше да одлета каде сака кога и да посака. Ја љубев таа нејзина неспретност, зошто дел од мене беше немирен, дел од мене се уште не се смири и луташе.

Ја гушнав до себе во кревет. Лежевме голи двајцата. Милувајќи и ги дојките тропав нешто, таа само молчеше и уживаше. Ми се допаѓаа моите допири. Ми ги бараше прстите кога ќе ја тргнев раката. Беше прекрасна, бела и нежна. Ја потпрев главата на нејзините бујни гради. Заспав.

Ме разбуди во четири испаничена, се успала. Ме будеше да ја вратам дома. Не сакав да возам, сакав да го дочекам утрото со неа. Не ми дозволи. Ме замоли да ја однесам.

Возев со полу отворени очи, а таа дремеше. Реков да го спушти седиштето да спие. Одби. По пат ме замоли повеќе да не ја барам. „Да остави на ова, како што е“, рече. Не го прифаќав тоа нејзино барање. Штотуку ја имав, не можев пак да ја испуштам од раце. Не сакав да оди. Не можев без неа.

Ме бакна пред да излезе од кола. И пак повтори да не ја барам. Ја гледав во нејзините црни зеници. И пак ја повлеков кон себе и стегнав силно на гради. Ја мирисав до бескрај за нејзиниот мирис да се рашири преку моите ноздри до секоја клетка во моето тело.

Возев назад кон својот дом уште четириесетина километри и дома бев. Имав насмевка на лицето. Се што помислив и знаев дека утре пак ќе ја барам. Во тоа бев сигурен.

 

 

 

МОЛЧЕЊЕ

Одамна беше! Уште пред многу години додека бев млад, додека бев луд. Како денес пак да сум на она старо место. Секоја ноќ молкум се навраќам оттаму од каде што дојдов, без глас, без збор, без приговор. И уште многу години да поминат не ќе можам да преболам,… Не! Како би го сторил тоа, кога раните се овде пред моите очи, ги гледам и ги допирам секојдневно… Се е овде, се е исто само неа ја нема повеќе. Ќе речам ти благодарам Боже! Секое утро во огледало го гледам истиот лик, со гадење, со презир и ужасна тешкотија како може уште да сум жив и покрај се? На моите прашање никогаш не ги добивав потребните одговори, зошто се плашев дека ќе го слушнам она од што со години бегав се подалеку, а бeгав единствено од самиот себе, од своето внатрешно јас, од она што многумина го нарекуваа совест,…. Не знам!

Сѐ уште се сеќавам, на она што многумина го нарекуваат болка. Ги затворам очите, но сликите се овде, минатото е тука, стои, чека, без нешто да побара, како да знае дека еден ден и нему ќе му дојде редот. Нему секогаш му е редот, без оглед дали станува збор за сегашноста или иднината, без оглед дали станува збор за солзите и насмевките, за среќните исполнети денови или присуството на осаменоста која најмалку ја посакуваме, без оглед на се од минатото никој не успеал да побегне. Каков човек да постанеш понатаму, не си човек ако не го почитуваш сопственото минато, ако бегаш од тоа што си бил, за да бидеш тоа што си денес.

Јануари, студен, сив, измачен! Мирисаше на ледина, неподнослива влажност од која ми се грчеа градите додека го вдишував струењето на ветрот со широко отворени ноздри. Чекорев полека, и секоја клетка од моето тело веќе беше накострешена од студот кој ми ги шибаше коските. Чекорев со наведната глава, не обрнувајќи се, не осврнувајќи се околу себе да ги погледнам останатите минувачи кои се џареа во мене. Можеби ги привлекуваше, одвратната реа која што ја чувствуваа кога ќе по-минеа покрај мене. Бев обичен, смрдлив партал… Ми-рисав на изгорено јаже, повраќаница, и сперма. Го носев мојот стар исцепан капут, излитен на ќошињата, бојата му беше веќе одамна изгубена, од црн постана сив. Под него на себе ја носев црвената плетенина која ми служеше и како покривка и како дебела волнена кошула. Беше изгризана на рендерите, ја изеле молците кои ги имаше премногу во мојот дрвен креденец напола искршен и отворен па во него продираше надворешната влага и мувла која се ширеше од мокрите пожолтените испукани ѕидови. Моите кафеави панталони на колениците беа неколкупати крпени, исцепени, пак закрпени со друг тенок партал, додека чевлите ми беа налик убави и нови, но нивната внатрешност беше тенка а нивниот ѓон го немаше. Кога излегував во јануари нозете ги обле-кував во црна ќеса за ѓубре, и така чекорев со нив во чевлите, нозете ми остануваа суви, но премрзнати. Тие ќесиња не можеа да ме заштитат од студот, ниту пак од мојата судбина, која си ја искроив самиот. Чекорев кон стариот мост, кај моите пријатели, кои всушност беа моето семејство. Таму престојувавме, тоа беше нашиот дом. Ваквите ко мене ги имаше многу, но и ние се делевме на групи, како и останатите нормални луѓе и несакавме непознати помеѓу нас. Иако не бевме пожелни во нормалната околина, не затоа што не бевме луѓе, туку затоа што останатите ги вознемируваше нашето присуство, ние се почесто се мешавме во таа толпа на извешта-чени лица од кои блескаа искри на омраза и ладнокрвност. Со нивните умови владееа расипаноста, подмолноста и очајот секој да биде подобар од секого па ма-кар и со уништување на човековата вредност.

Јас се викам Баци, и на само 14 години се здобив со името наркоман. Мајка ми ја изгубив на 5 годишна возраст, беше веќе одамна болна, татко имав, но тој никогаш не беше присутен во мојот живот, како да го немав. Набргу се ожени во нашата куќа донесе друга жена, му ја доведоа за да ја игра улогата на мојата болна мајка која сѐ уште беше жива но во постела, и неподвижна. Беше невозможно да се движи ја изеде болеста. Се капеше секој ден помалку, јас единствено се сеќавам на неј-зиниот сјај во очите, свежината и ведрината на нејзините погледи, начинот како ги гледаше луѓето во својот дом…И сето тоа исчезнуваше со текот на времето, која од преубава силна жена се претвори во овената билка која не можеше ни да ја оживее првата утринска роса. Скотот секој ден спиеше во кафеаните. Лумпуваше до зори, пиеше и ден и ноќ, беше постојано пијан, а кога ќе си дојдеше дома само ќе се испружеше на железниот кревет полумртов и ќе заспиеше во истиот миг. Го чекав со ноќи и денови и се надевав дека барем еднаш дома ќе дојде трезен, чист и ќе праша каде сум, и како сум… Никогаш тоа не го стори! Кога ја запознав неговата втора „жена“ која што имаше 33 години или неговата љубовница како што зборуваа останатите, се исплашив од нејзините очи. Тоа беа длабоки, модрини од кои излез немаше, исполнети со пригушен гнев, осаменост, безизлезност и некаква чудна горчина. Побарав милост, но не ја најдов. На само 33 годишна возраст таа за прв пат слушнала за зборот брак, семејство. Се плашев и тогаш како и денес што се плашам, кога и да помислам на неа да, Ви признавам! Не реков ништо само молчев, стравот кој таа ми го вгнезди во утробата ми го поттикнуваше само молкот и ништо друго. Подоцна сфатив дека не сум погрешил. Мојот починат дедо секогаш велеше дека очите се огледало на душата, тие говорат за се што се крие во срцето на еден човек. Зборовите ласкави, лицемерни и улизувачки можат да не наведат да размислуваме поинаку, да веруваме краткотрајно во нешто што всушност и не постои, нешто што се нарекува човечка добрина но кога ќе погледнеш во нечии очи можеш само да го видиш својот почеток или пак да го видиш својот крај. Јас го видов почетокот на крајот на едно семејство, почетокот на крајот на моето живеење.

Понекогаш луѓето се такви не можеме да им го разбереме начинот на говорење и на се што сакаат да ни укажат, и да не поучат со нивното говорење, но доаѓа тоа време кога сите се навраќаме на оние нивни изречени зборови кои тогаш ни биле смешни, и не разбирливи но денес ни значат многу. Но не можеме да знаеме дека ка-жаните зборови имаат исто толку вредност како и пишаните.

Деновите минуваа, и секој ден значеше повторно враќање во пеколот. Татко се претвори во уште поголема пијаница, со ноќи не си доаѓаше додека Таа проклетата сиот свој бес го истураше на моите плеќи, со нејзините камшици. И бев роб кој ако не ги извршуваше нејзините наредби ќе го пикнеше во подрум и ќе го претепаше до смрт. Глуждовите не ги чувствував со денови, а рацете и нозете ми беа постојано пурпурни, изрезбани од ударите на камшикот. Таа беше луда, а јас немав никого за да ме заштити од неа. Нејзината полна грамадна појава, од која се тресеше земјата додека ја удираше со своите тешки стопала и нејзиниот глас правеа целина која и самиот ѓавол не би се осмелил да ја прекине или уништи. Таа беше посилна од се!

Денес знам дека тоа не е така за се е виновен мојот молк. Молчев со години наназад, не зборував ништо, ни денес не зборувам но пишувам, пишувам, да!

Мајското утро мирисаше на веќе расцветан јорогован. Насекаде се слушаше зуењето на пчелите кои беа гладни за пресниот прав кој се криеше во новиот лик на цвеќињата. Насмевки од разиграни деца, џагор, и весели крици беа насекаде. Стоев покрај прозорецот и си ги пoгледнував рацете. На десниот глужд имав белег од нож. Таа ме исече кога не сакав да кажам дали јас сум го изел колачот кој таа го подготвила за нејзините гости. Тој ден беше премногу болен, не сакам за него да зборувам, само знам дека останав долу во подрумот заедно со стаорците и темницата. Тие деца таму на улицата што ги гледав занесено преку прозорот имаа детство, беа среќни. Нивната среќа ѝ се оцртуваше на нивните зажарени полни образи, од кои зрачеше здравиот живот. Ми се насолзија очите, тогаш таа влезе во собата ме фати за мојата обрасната светла коса и ме влечеше по темниот пропаднат под без да ми каже зошто. Потоа ме седна на сто-лицата и ме гледаше во очи не зборувајќи. Ме гледаше така неколку минути, кои ми се присторија цела вечност, па проговори:
– Ти му рече на татко ти дека те тепам?

Јас молчев, знаев дека молкот ја излудува, таа правеше се само никогаш не молчеше, дури понекогаш си зборуваше самата со себе имаше некоја писихичка пореметеност кога стануваше збор за молкот. Од него се плашеше.

– Те прашувам за последен пат ти му рече на татко ти дека те тепам, малтретирам и дека од мене ти е таа модрица на левото око, одговори ми зошто ако не го сториш тоа ќе биде полошо

Тогаш кога ги слушнав тие предупредувачки зборови кои доаѓаа од нејзината погана уста почувствував олеснување, зошто не можеше ништо полошо од ова да се случи се што остануваше е Таа да ме убие, а тоа не можеше да го стори, зошто беше кукавица, плашливец облечен во обичен мршојадец. Таквите ко неа се хранеа од слабостите на луѓето, стравот кој им го вгнездуваа под кожа секако ако тоа им беше дозволено.

– Што има полошо од ова? Што полошо би можело од ова да се случи? ( ја прашав, не трепнувајќи, лутајќи некаде далеку со погледот преку печката за огрев која стоеше наспроти мојата столица прилепена во долниот агол каде ми беа усмерени зениците)

 

Нејзините усни се свија и заострија на краевите. Ми се пристори дека ги развлекуваше во насмевка но сеедно беше веќе се. Како да ја изгубив силата да ѝ се противам, и да го изразувам својот инает и својата болка преку спротивставувањето и недејствувањето. Во истиот тој миг сфатив дека не постои некој што би ме спасил доколку самиот не го сторам тоа. Кога човек е сам, се што му останува е да се брани, било со уништување на непријателите или со нивно славење, или со самоуништување на својот дух и немарливост кон околината. Истата таа немарливост беше притворена душевна борба против се она што не чини и не е вистинско, лажно, неразумно… Притворено, проклето, проколнато од измачениците.

Кога си замина денот, додека мракот се ширеше во дворот од стариот расцветан багрем се рашири благ пријатен мирис кој го наговестуваше мојот нов почеток, заминувањето од својот дом, збогувањето со мојата соба и белиот мек душек, мајската ноќ мирисаше на почетокот на моето уништување, почетокот на мојот крај или мојата смрт…

Во војничкиот ранец на татко ми собрав неколку работи кои ми беа потребни да преживеам. Таа ќе се врати кога полноќ ќе помине, а него пак ќе го нема. Ќе се врати за да ги оживее нејзините сили истовремено да ги обнови моите стари рани. Понекогаш ми наликуваше на оние стари вештици кои се будеа по полноќ и ги повредуваа малите беспомошни дечиња. Да ги раскрвави штотуку зараснатите гребаници кои ми ги стори додека утрината ме влечеше по подот. Морав да побегнам. Мо-јот излез од сето ова беше невидлив, ми изгледаше дека е далеку, на моменти се сомневав дали воопшто и постои, се што можев да сторам е да си заминам. Ах проклетата не спиеше, но некако со денови беше смирена. Не викаше, не кршеше. Вчера ја среди и куќата, ја уреди и мојата соба, дури ме праша дали би сакал да добијам нешто ново. Се чудев на нејзината блага ментална пореметеност, единствено се трудев да не ја гледам во очи додека зборувам со неа, а тоа го правев многу малку,
и многу ретко.

Дванаесет минути по полноќ пристигна татко. Стоев на прагот од својата соба чекав викотниците да започнат, но попусто, Таа не викаше разговараше со него тивко по прв пат по толку години како е овде. Потоа двајцата излегоа од својата соба и појдоа кај мене. Истрчав и набрзина се пикнав под јорганот. На крајот од креветот седна татко ми ме погали по косата. Кога се наведна да провери дали цврсто спијам му го мирисав здивот кој удираше на цигари и вино. Ја свртев својата глава кон него. Ги отворав очите тешко и понатаму преправајќи се дека ме будат од мојот длабок сон.

Се поткренав и слушав со раширени ушни тапанчиња и горев од желба да ја дознаам причината зо-што толку голем молк токму оваа вечер кога требаше да заминам. Да не разбрале, да не ме виделе кога го зедов ранецот од неговата соба, да мора да е тоа. Ми биеше срцето, пулсот ми удираше во слепоочниците, неосетно ми го дупчеше черепот.

– Сине твојата мајка денес почина. Од таму доаѓам. Утре ќе се одржи церемонијата во нејзина чест дали би сакал да присуствуваш?

Пак молчев… Ми се насолзија очите, рацете ми се вкочанија, а грлото остана суво со грутка камен во него таа грутка не ми дозволуваше да зборувам. Солзите се слеваа, капеа на мојата постела, капеа како никогаш до сега за сето ова време што јас ги криев и со години ги враќав назад да чекорат по друг пат да не доаѓаат до мене. Овој пат беше поинаку, ми пукна таа мала крцкава ствар во гради, се изрони на ситни парчиња. Со рацете си го покрив лицето не сакав Таа да ја гледа мојата болка и тоа уште од мали години го научив од дедо, дека болката само за себе ќе ја чуваш, твојата болка не смее никој да ја види, најмалку оние што од туѓата болка живеат. И бура да носиш во срцето на лицето нека ти грее сонцето. Таа седна покрај мене. Ми ги фати рацете и ми ги бакна дланките. Потоа ме погали нежно по моите навлажнети образи и мојата глава ја сокри на нејзините гради. Ја стегнав цврсто таа нејзина прегратка, успеав барем на миг да и ја украдам за да се почувствувам сакан. Не размислував за ништо, само дека не успеав за последен пат да ја видам жената која ме донела на овој свет и ми дарила живот. Болеше се она што веќе го немав, а немав живот и покрај тоа што бев жив, присутен и дишев. Потоа пак и го слушнав гласот кога ме протресе шепнувајќи ми на уво дека ќе добијам мало братче. Таа носи живот во неа… „Ох боже“, изустив молчејќи, зошто?

Една година помина откако мојата мајка почина. Не појдов да ја видам, ниту да се испратам со неа за последен пат. Не појдов ниту на нејзиниот гроб, сега имав кого да нарекувам мајка Таа! Таа се гордееше со тоа, доби сѐ што сакаше со раѓањето на мојот брат. Се роди тој, кој како мене и тој не знаеше каков ќе му биде животот покрај овие луѓе. Се уште стоев цврсто до одлуката да заминам. Одлучив и немаше враќање назад. Само ми беше по-требно време да се вратам на почеток, да се помирам со загубата и мирно да го прифатам поразот. Се колебав да-ли да одам или не? Тоа дете ми ги промени плановите, ми ги промени мислите, како да ми ја врати волјата што ја имав зафрлено некаде. Го сакав, тоа беше мојот брат, моја крв. Во мене се роди чувство да сакам некого, таа љубов да ја дарам нему. Таа остана иста само што сега немаше време за да ме претепа, беше окупирана со малиот.

Колку само раѓањето на човечко суштество може да ги промени луѓето. Да ги претвори во луѓе, и да им по-могне да го надминат животинскиот нагон. Додека животните се обидуваат преку физичка борба да ја сочуваат својата територија, својата власт над останатиот животински свет кој е послаб, преку нивните слабости тие го задржуваат престолот на нивната доминација, го зајакнуваат авторитетот, стекнуваат моќ, луѓето преку својот сокриен животински нагон го убиваат она најсветото, најчистото, зошто нивната умствена пресметка преминува во безредие на умот и телото и ги води до лудило. Тогаш тие би можеле да убијат без причина.

– Ти си курва, остави ме на мира! Курва, која да не бев јас ќе останеше на улица, ќе им послужеше на останатите кои ќе сакаа само да влезат во тебе. Ќе беше само една уличарка, што станатите ќе ја претвореа во градска проститутка. Курво да не бев јас кој би те зел крај себе, на 33 години, ти си луда, болна во умот….

– Што ти е тебе? Пак си пиел? А? Идиоте, пак пиеше?

– Пиев, да како и секогаш, пиев… И што сега? Да не ме исплашиш? Колку деца фрли во ѓубре а курво? Низ колку раце мина? Ова дете не е мое, тоа е плод на твоето курвање. Ти треба да умреш курво!

Одеднаш почна да мава, да крши се што имаше пред него. Ја зеде флашата што беше на маса и посегна по неа. Тогаш јас истрчав пред неговите нозе и му ја фатив едната. Не можеше да се движи беше премногу пијан. Еднаш, двапати се помрдна но јас со сета своја сила му ја притискав ногата да не може да ја крене од подот да зачекори. Зборуваше нејасни работи, пцовки, навредливи зборови, ја понижуваше, за прв пат крена рака да ја урди кога таа тргна накај него. Кога ја удри, и ги раскрвари полните усни. Малиот плачеше. Појдов во собата а таа се сокри во бањата. Со часови не излезе од таму. Јас го нишав својот брат но тој беше гладен. Ја повикав да го нахрани, не испушти ни глас. Го залепив едното уво за вратата и го слушав дишењето и пригушениот плач….

– Те молам излези, тој е гладен, потребна си му Таа повторно не се изговори ниту еден збор.

Тој се умори од плачење и накрај заспа. Татко се струполи на масата и потона во ’рчење. Кога го слушна неговото ’рчење ја отвори вратата од бањата и излезе. Влезе прво кај својот син. Го гледаше со уплакани очи, стоејќи над него. Се поднаведна да го бакне, да му посака добра ноќ. Потоа ме виде мене се уште буден, вознемирен. Застана пред мене, гледајќи ме проѕирно со своите модрини. Како повторно да ми ја проучуваше секоја црта на лицето, секој невидлив дел.

– Ти си виновен за ова. Си му кажал се, тој тебе те сака, ти си само негов син, ова малечко беспомошно суштество не. Ти бескрвнику, што те остави онаа, неподвижната да те чувам, но не… Нема да ти дозволам да ми го уништиш синот, да ми го уништиш семејството, јас тебе ќе те уништам предвреме, пред мојот син да го одделиш од неговиот татко, проклет да си што и тебе не те зеде со неа. Губи се од оваа соба од собата на моето дете, ајде проклетнику…

Ме фати за рака и ме фрли наземи. Пред очи ми ја тресна вратата. Останав повторно сам, и онаа малечка трунка надеж замина заедно со ноќта. Повеќе не остана ништо само јас, празнината која ме повлече со себе на дното. Кога веќе еднаш си стигнал до дното, знаеш дека твоето заминување од таму нема да биде лесно и ќе трае долго.

Деновите минуваа тој растеше. Беше здраво дете, врела крв во него, која му ги вцрвуваше образите, и му ја даваше потребната сила да се прерасне во силна личност. Го гледав, и му се приближував само кога таа ќе зас-пиеше или ќе излезеше некаде на кратко. Тогаш го земав во раце му раскажував за моите соништа, за убавините кои некаде далеку тој ќе ги пронајде кога ќе порасне. Секогаш две солзи ќе ми ги навлажнеа усните додека мачно и треперливо зборував. Мојот трепет, можеше секој да го види, секој кој од страна би го слушал моето зборување.

Тој есенски ден, ја наговестуваше зимата. Дождот не запираше, неговите силни капки ја бодеа земјата, гласно и неуморно. Се слеваа озгора и правеа реки по улиците. Облаците беа темни, намрштени, облечени во сивило. На моменти ќе се споеја земјата и небото ќе исфрлеа искри, светкавици, и громогласни грмотевици. Излегов во дворот Таа ме испрати да ја покријам масата под големата кајсија за дождот да не може да дојде до неа. Се плашев од грмотевиците, моето тело се тресеше и од студот и од самата помисла дека Таа ова го прави за да ме повреди, а за тоа да се чувствува помалку виновна. Ми беше потребно многу време. Ми се лизгаа рацете од дождовната вода, од калта во која ми пропаѓаа нозете. Паднав неколкупати. Но на крај успеав. Влегов трчајќи, немарејќи за калливоста, на моите црни гумени чизми. Кога Таа ја виде гадотијата што ја внесов внатре во куќата се накостреши, нејзиното бело лице се претвори во вулкан пред ерупција, дури модрите жили и се појавија на вратот, испакнати, подуени, сфатив што ме очекува. Зеде залет во чекорењето и за секунда беше пред мене. Ми урди шлаканица од која ми потече крв од устата. Еден заб од мојата уста падна наземи. Се изгубив од нејзиниот удар. Лежев многу време, на гадниот праг. Кога се кренав појдов во својата соба го зедов ранецот, и целиот каллив, исчезнав засекогаш од таму. „Конечно“, изустив и на моите усни се развлече некаква необјаснива насмевка, која правеше да полетам, и да го стигнам последното јато птици кои заминуваа од овој крај, го бараа сонцето, нашето сонце кое на сите нам ни беше потребно. Ми се ослободија крилата. Се што имав пред мене беа улиците мокри, потопени во кафено-црвена земја и жолтеникави лисја кои ветрот ги издигнуваше од земјата. Како да се обидуваше да ги врати на гранките од дрвјата кои веќе беа соголени. Преку своите детски очи ги посматрав есенските призори кои ми ги готвеше природата, слики-те, боите кои остануваа запаметени во мрежницата од моите очи…

Долго време престојував под камениот мост, каде протекуваше малата градска река. Таму имав изградено свој дом заедно со моите пријатели. А во зима преспивавме на таванот од градскиот културен дом каде се изведуваа сите културни манифестации, и театарски изведби. Не ги слушавме тие претстави ниту гледавме зошто заспивавме од топлината. Таа ни ги совладуваше премрзнатите тела.

Веќе некое време користев разни опојни средства. Секаква хемија која можеше да направи да се почув-ствувам среќно, и задоволно. Сите луѓе се трудат да ги пронајдат оние работи кои би ги исполниле, од кои тие би биле задоволни. Јас го сторив истото. Си најдов лек за моите душевни маки. Грешници оставени на милост и немилост, просјаци, грабливци, трули наркоманишта… Така не нарекуваа.

Крадевме од луѓето по улицата, ограбувавме за да преживееме, најчесто храна и пари за да можеме да набавиме малку од млечниот опоен прав, кој не издигаше високо во облаците, и не правеше живи. Подоцна кога немавме каде започнавме со нудење на нашите тела, продавање за еден грам дрога… Нашата група се зго-лемуваше од четири души бројот се зголеми на шест, и така секоја недела по еден по двајца нови, наши позна-ници се почесто ни се придружуваа се додека градот не се наполни од нашата сорта. Градот ни вриеше од зависници. Не имаше на секој чекор, во секое ќоше. Најубави од се беа нашите собирања, нашите муабети. Тогаш ќе се издрогиравме до даска, ќе залутавме со паметот, ќе го изгубевме тлото под своите задници, ќе се издигневме до небесниот свод. Потоа туѓи раце ме допираа, ме галеа и сѐ се претвораше во немирна целина, комплетна оргија, нашите тела ќе постанеа една мермерна исцелна надгробна плоча, на нејзиниот црно-бел екран ќе се појавеа многу усни, со испреплетени јазици кои се голтаа. Жени и мажи на едно место… Како од мајка родени. Без здив, страв или изречени предрасуди во раните утрински часови кога дејствието на опојните средства ќе исчезне, тогаш кога се ќе заврши. Без срам од тоа какви сме, кои сме и што сме. Немавме причина да се срамиме од она во што сме се претвориле, таквите ла-билни личности, без темел врз кој ќе се градеа карак-терните човечки принципи, без потребната доза на храброст, се нарекуваа плашливци или кретени кои секогаш завршуваа на овој или „оној“ начин. Сепак како и да е бевме живи, подвижни. Некои не нарекуваа штетници, некои безрбетници кои не заслужуваат место во ова наше општество, тие само и штетат на идните генерации, од нивните луди тинејџерски години, од нивната младост можат да создадат нови следбеници, потомци од кои ќе се раѓаат нови потомци и се така до крајот на вечноста… Сѐ додека небесниот свод не го исполнат пороците.
Додека не го исполнат наркоманишта, смрдливци…

Умрени души!

Влегов во ново отворениот бар на крајот од улицата. По уличната должина вриеше од проститутки, жени кои се нудеа отворено за премала сума на пари. Некои од нив беа убави, некои беа со милни ликови убави долги нозе витки тела само што процветале, некои беа стари и очајни одамна уфрлени во овој занает, други претепани, со лузни на нивните тела, колениците модри, со унаказени лица исечени усни, трети стоеја со нивните макроа, присилени тоа да го работат поради некои други таинствени работи, долгови, без некој друг да дознае за што станува збор. Ме гледаа љубопитно, очајно, некои ми се потсмевнуваа, други не ме ни гледаа. Кога влегов во барот никој не се осврна да ме погледне. Секоја ноќ беа истите луѓе, истите педери што морав да ги молам, зошто тие беа нашите снабдувачи. Познатите дилери на дрога. Никогаш не ми беше јасно како е можно од сите луѓе на овој свет хомосексуалците да се најбогатите луѓе, и секогаш да имаат предност во овие валкани работи. Тоа беше животот! Можеби само добро клечеа и пушеа… Не знам навистина!

Седнав покрај шанкот оддалечен зошто таму и беше дозволено да седат само оние кои што можеа да платат, а јас пари немав. Тука бев за нешто друго. Го барав Русокосиот, така го нарекуваа сите вистинското име не му го знаев, сеедно… Чекав да се појави само со него можев да се договорам на „пристоен“ начин да го добијам она за што останатите ме пратија. Внатре од чадот од цигарите не гледав ништо, не бев јадел ништо, ми се згади. Ги триев дланките кои ми се препотуваа од болката што почнав да ја осеќам, внатре ми се пре-вртуваше желудочното ќесе. Сакав да повратам. Ова не го правев прв пат, но секој пат ми се гадеше, прво од самиот себе, второ од идиотиве што ги гледав наоколу. Тоа беа луѓе на кои пресметливоста им беше на прво место, а се друго си се одвиваше во најдобар ред се разбира доколку прво ќе си го истераа ќеифот.

– О пак дојде ( ми се обрати Русокосиот, во позадината на мојот грб му го слушав длабокиот рапав глас, од кој и се креваше мојата кадрава коса)

– Да дојдов, имам потреба, знаеш… Изгледа пак истото…

– Да, да како и секого овде. Што те донесе овој пат во моето место?

Молчев зошто тој и самиот го знаеше одговорот на своето прашање. Не реков ништо го погледнав преку димот од неговата цигара која мирисаше на ментол.

– Молчиш, значи пак за истото си овде. А пари?

– Немам, и ти го знаеш тоа, затоа да ја завршиме работата и да си продолжам по својот пат.

– А не може така миличок. Ми должиш пари, а овде си за уште неколку грама, кој мене тоа ќе ми го плати? Како ќе ми го исплатиш претходниот долг, а бараш уште да ти дадам, да не виде случајно на вратата од мојот бар некој знак за хуманитарни цели? Ова не е скривалиште за наркомани.

– Го погледнав остро, но таа острина не ми одеше во полза, па затоа го сменив изразот на лицето во истиот миг без тоа тој да го забележи, молејќи го само за еден грам.

– Добро, но овој пат ќе играме по мои правила. Ќе чекориш до долниот крај на ходникот, ќе влезеш во онаа соба десно, тоа е мојата соба или канцеларија наречи ја како сакаш, почекај ме ќе пристигнам за неколку минути. Кога ќе дојдам ќе ти кажам што ќе правиме… Ајде оди не сакам веќе овде да седиш и луѓето да те гледаат.

 

Појдов таму каде што ми рече. Влегов во собата која беше уредена во црвено-розови бои чисто педерска, со пригушени светла покриени со црни марами и миризливи свеќи кои гореа слабо и ширеа мирис на ванила уф одвратно. Седнав во една црна плишана фотеља која се клацкаше. Чекав можеби околу пет до десет минути, кога тој се појави пред мене со уште тројца такви ко него. И двајцата беа облечени во црни кожени панталони кои беа искинати на задниците за да им се гледаат танга гаќичките.

– Вака миличок, ги гледаш овие двајца овде со мене така…( на масата пред мене стави цела ќеса од белиот прав, нормално дека не ги ни погледнав маскотите, туку очите ми истекуваа од белилото, и силната глад која ја носев.)

За да ја добиеш оваа голема ќеса треба да го направиш она што ние ќе го посакаме.

За почеток ќе им го испушиш на овие двајца додека јас ќе гледам, подоцна тие ќе влезат и двајцата одеднаш во тебе. Знам дека болката ќе ти пречи но само тоа мене може да ме задоволи, сакам да ти го слушам врескањето, и да се насладам од твоите солзи и твојата задничка крв додека свршувам, ако не сакаш ништо од ова тогаш збо-гувај се од ќесата. Ти оставам неколку секунди да раз-мислиш. Еден, два, три… Времето ти истече и што се до-говоривме?

– Да, ќе го сторам тоа изговорив нечујно… Како сакате така ќе биде.

Му ја продадов душата на ѓаволот, само за неколку грама, а зошто? Која беше мојата добивка од сето тоа кога за неколку дена пак ќе немав. Не размислував, не можев ниту да запрам, мојата лакомост растеше. Како само уште таа да беше жива, останатото одамна исчезна. Кога излегов од тоа смрдливо ванилесто собиче не можев од болка да одам. Ме раскрварија целиот од глава до петици, јадев и ќотек, ме клоцаа како пес скитник, ме носеа од ќош до ќош, плачев на сиот глас и молев да престанат но не мојот плач ги возбудуваше, ги охрабруваше да продолжат. Не знаев дека некогаш ќе помислам на својот дом, каде се родив и до некаде израснав. Тогаш тоа го сторив, можеби од причинетата болка, која во мене ги разбуди старите сеќавања, можеби од замислата дека таму е се поинаку, но болеше тоа што ниту еднаш не ме побара, а добро знаеја каде сум. Не им бев потребен, тие си беа доволни самите на себе и онака откако знам за нив тие живееја за себе. Додека го пишував ова се навраќав на многу психичко-ментални работи, денес кога сум чо-век во поодминати години се прашувам самиот секој ден, повторно како преживеав… И за прв пат го знаев одговорот… Љубовта! Откако го дознав одговорот за мојот крај, разбрав дека не сум преживеал туку одново сум се родил. Само немајќи љубов, немајќи го она најубавото тонеме, се до сопствената смрт. А има ли нешто поубаво од љу-бовта?

Стоев изгубен после неколку години се вратив назад. Повторно бев до даска издрогиран. Стоев над неовата постела, и му го слушав испрекинатото дишење. Го гледав, додека тој изнемоштен се обидуваше да каже нешто. Таа не беше овде. Не ја видов. Седнав покрај него кога со полуотворени очи зборуваше нејасни зборови. Неговите усни беа испукани, лицето облечено во жолтина, го дотолчила болеста. Му ја зедов премалената рака и ја ставив во своите студени дланки. Тој од тоа студенило како да се отрезни и избега на кратко од мракот. Ме гледаше со ширум отворени побелени зеници, овој пат успеа целосно да ги отвори. Јас молчев, не реков ништо како и секогаш кога стануваше збор за некоја тешка состојба, ситуација… Молкот ми ја олеснуваше мојата душевна состојба, зошто и немав што да кажам.

– Се врати (прошепоти тој, додека се обиде да си ја подлизне долната усна. Неговиот глас беше нечуен, ис-прекинат). Те молам прости ми… (уште еднаш проговори…Молк) Сине те молам прости ми, не сакав… Не смеев…Згрешив… Прости ми за да можам мирно да заминам на оној свет… т е м о л а м (зборуваше испрекинато… Со го-лема тешкотија која ја исфрлаше од своите широки плес-нати гради).

– Ти мене прости ми, јас немам зошто да ти простам.

Кога ги изговорив тие зборови мојата глава падна врз неговите раце, и јас липав како луд… И тој замина, јас останав сирак… Останав без него… Да можев да го вратам времето и да ги поправев работите.. Да можев да знам кога доаѓа крајот, не знаев, не знаев… ПРОКЛЕТ ДА СУМ! Го убив својот татко, човекот кој ми дари живот, кој ме создаде. Излетав како некој да ме гони од таму, како некој да ме кине и цепка, како некој да гази врз мене и да го трла својот ѓон од мојата душа, која мислев дека сум ја загубил, продал на оние развратниците… Но не, ја имав, но таа мене веќе ме немаше мене, како што јас веќе го немав него. Мракот не голта сите. Доаѓа тоа време кога само за миг ќе ги затвориме очите и повеќе не можеме да ги отвориме. Не пристигнало времето, ни ги зело години-те, и целата мака, целата среќа и тага ни ја забележало на наште лица. За жал сфаќаме дека нашите лица не се вечни само духот или името кое ќе се памети по добро или лошо.

Ја видов кога заминував. Беше целата облечена во црнина. Жалеше за човекот кој ја тепаше секогаш кога и да беше пијан. Побрзав зошто не сакав да зборувам сонеа, ниту пак повеќе да бидам овде. Пред излегување ме сретна мојот чичко, помалиот брат на татко кој изгледа веќе по неколку години конечно се вратил.

– Застани, каде одиш?

– Си одам, готово е… До тука било

– Каде ќе одиш пак, само што се врати… Ми рекоа дека повеќе не живееш овде, зошто, од кога?

– Ти човеку изгледа ништо не знаеш… Се разбира никогаш и не си бил овде

– Немој, те разбирам, ти ја разбирам болката… Но мораш да се вратиш, законски оваа куќа ти припаѓа тебе исто толку колку и нејзе и на твојот брат. Имаш дом не лутај повеќе по улиците… Доста е!

– Не, не и не…. Кога ќе одлучам да се вратам овде ќе ве известам… Ќе дознаете се, сега оставете ме на мира ништо не сакам да знам, се е исто како порано…

– Не е ништо како порано но ако така сакаш ти во ред ќе ја почитувам твојата одлука

– Ти благодарам, збогум!

Ми мавташе раце кога ја преминував улицата. Малку подолу повратив. Избљубав црвена повраќаница. Не можев да издржам повеќе. Целата претстава од која смртта ја претвораа во комедија, сите тие непознати луѓе кои дојдоа, само се смееја, глумеа и покрај нивните ожа-лостени лица. Црнината им доликуваше, но не и улогата која што сакаа да ја одглумат, нивната љубопитност не им дозволуваше да си го прикријат лицемерието, како и начинот како ме гледаа додека бев таму. Тие беа таму за мене да ме видат, и да разберат дали гласните беа висти-нити, ним смртта на татко не ги засегаше, како и лаж-ливата тага на неговата вдовица која ја ожени дури една недела пред својата смрт. Само не го видов него мојот брат. Малечкото, дали пораснало, каков е? Добро барем успеав на него да помислам.

Додека фрлен во снегот, умирав од болки, и се молев на ова студенило некој да ме забележи, погледнав во небото и своите молитви ги упатував Нему. Господ за кој отсекогаш велев дека не постои… Ниту пак верував во не-го! Таа зима ми беше потребен. По смртта на мојот татко, дрогирањето се зачести. Сите пари коишто ги додивав од Чиче ми служеа за дрогирање, за ништо повеќе. Тој не знаеше за тоа, единствено се обидуваше да ме врати до-ма, таму не сакав да се вратам и да минам низ истиот дам-нешен пекол кој веќе го оставив зад себе и одамна го изгаснав. Тогаш слушнав штикла како чкрипи на мразот. „Девојко“, ѝ дофрлив додека минуваше, „помогни ми те молам те“. Таа ми се приближи ја погледна големата локва крв која што ја имаше околу мене. Ми пукнаа вени-те, крварев, немав веќе каде иглата да ја боцнам. И тие пресушија, се исцедија. Ми ги заврза рацете за да го сопре крвавењето и повика прва помош за да ме одвезат во болницата. Гледав во нејзините тиркизно-зелени очи, каква убавина. Со премрзнатите прсти се осмелив да и го допрам зацрвенетото од студ лице во боја на праска. Пре-убава беше. Ми зборуваше многу убави зборови кои мно-гу слабо допираа до моите уши. Веќе, изгубив многу крв. Ме потресуваше, ми зборуваше, ме удираше по лицето за да останам со отворени очи. Не можев да се борам пона-таму, невозможно беше да останам жив. Ја немаше надежта, ја немаше светлината, ја немаше добрината која најмногу од се сакав да ја сретнам и да ја запознаам не-когаш. Само колебливиот студ наоколу како и секогаш истото. Доволно ќе беше барем нечии раце искрено да ме прегрнеа без за возврат да побараат нешто, без да ме обврзуваат дека некој ден тоа ќе морам да го вртам, без ниту една причина само… еднаш да ме прегрнеа.

Не знам колку време ми беше потребно за повторно да ги отворам очите. Ми се чинеше дека со години лежам во болничкиот кревет. Ми пречеше вештачко осветлената соба, жолта светлина предизвикана до старата искапе-на сијалица на плафонот, како и мирисот под ноздрите по кој се препознаваа болниците. Ја подигнав главата од перницата, осетив тежина. Устата ми беше бела и залепена, осеќав голема жед. „Вода“ – реков тивко. До мене одеднаш ја здогледав таа преубава ангелска силуета која што се придвижи скоро нечујно и ми ја наполни чашата која стоеше до мојот кревет. Рацете не можев да ги кренам, немав сила за такво нешто. Тогаш таа седна крај мене ми ја подигна брадата и ми ја држеше чашата, јас голтав, ненаситно, голтав избезумено, без земање на здив непрекинато… Таа се потргна… „Не“, ѝ реков, сакав уште но не ми било дозволено да пијам многу вода. Ја повика сестрата која што влезе насмеано во собата…

– О па ние сме будни, конечно а? Како си миличок? Како се чувствуваш?

– Уморно – ѝ одговорив кратко… – Но и жеден сум и тоа многу, Ве молам дајте ми чаша вода

– Веќе гледам си испил една, доволно е… Не смееш многу одеднаш. Се разбуди после четири дена, се испла-шивме… Многу крв имаше изгубено кога те донесоа овде… Вака ти си зависник така е нели?

Ја гледав зачудено ова прв пат некој ме прашуваше,

а јас се плашев да си одговорам самиот себе со години наназад а камоли нејзе…

– Ти веќе неколку години земаш дрога така?

– Да, така е, тоа прв пат го сторив кога имав… Не знам не се сеќавам…

– Ти веќе неколку години интензивно внесуваш дрога, некогаш прекумерно, така? Дали ја знаеш причината поради која изгуби многу крв, се сеќаваш како тоа се случи?

– Да се сеќавам, ми пукнаа вениве на рацете, немав повеќе видливо место за боцкање и така се боцкав на истите места по неколку пати дневно.

– Како доаѓаше до таа дрога?

– Како и секого што е како јас. Тоа е најмалку важно
нели?

– Дали имаш некого кој би дошол по тебе да те однесе одовде?

– Не немам, јас сум сирак мајка ми почина кога бев многу мал, татко ми почина пред две години… Но тоа е неважно.

– Дали би се согласил два пати неделно да доаѓаш на терапија која ние овде ја применуваме за сите зависници како тебе?

– Не знам, би доаѓал понекогаш… Би можел нели?

– Да, да секако ако се согласуваш, зошто да не … За сега сте добро, состојбата е во ред, во вечерните часови ќе имаш благи болки но ништо страшно, ќе поминат кога ќе го земеш овој лек што ти го дадов, ќе бидеш добро кога одредено време не би се боцкале, раните мора да зараснат, ќе доаѓаш на превивка секој вторник во неделата, а терапиите се одржуваат секој понеделник и четврток во девет часот наутро во ред?

– Да, разбрав… Кога можам да си одам одовде?

– Утре ве отпуштаме од болница

– Каде е девојката што беше овде крај мене? Дали знаете каде замина?

– А… Таа девојка ( ми се насмевна повторно блеснаа нејзините бисерни заби) таа ве донесе овде и беше овде додека не се разбуди, не знам која е знам само дека името ѝ е Марија, така се претстави кога пристигна со медицинската кола која што ве довезе, друго за жал ништо не знам, сега морам да одам ќе се видиме пак… Изутрина не грижи се ќе бидеш добро.

– Во ред, Ви благодарам многу!

Ме мачеа мислите, додека се обидував да се присетам како сѐ се случи, на се што успеав да се сетам беа нејзините тиркизни очи во боја на зелено море кое што свети благодарение на сјајните зраци кои се капеа во бурноста и брановитата разиграност. Таа морска длабочина во која се лееја брановите, плискајќи и удирајќи во морските гребени. Видов мир во тие природни бои, про-најдов нешто необично, истовремено многу живот и ведрина која што пленеше. Сакав повторно да ја видам, да ѝ се заблагодарам тоа не би го сторил секој, уште помалку не за некој кој живее за порокот што го носи во својата крв, ја труе и ја прави гнила.

Гниеш не мислејќи дека убавината е гнила и не трае долго, се останато е гадотија и човечки измет.

Утредента излегов од болница. Надвор ме чекаше мојот Чиче. Ме зеде и однесе во мојот стар дом. Таа беше таму, знаеше дека доаѓам… Мојот брат, и тој ме очекува.

– Дали си добро? (праша длабокиот глас на Чиче)

– Во ред сум, не грижи се… А Таа таму е така?

– Да па тоа и нејзин дом, но не плаши се сега знам се… Душко израсна во преубаво момче, ќе го видиш и него.. И тој те очекува… Утре е годишнина од смртта на татко ти, треба да бидеш таму, знаеш… Потребен си ни во ред?

Замолчи, јас не реков ништо подобар ми беше молкот од се… Така се чувствував мирен, сигурен, и не сакав за ништо да зборувам, ниту пак да ги слушам останатите како зборуваа.

Кога влегов внатре се беше поинаку.. Ново уредено, прекриено во чистиот свеж воздух кој се ширеше во секој агол од куќава… Се беше наместено, доведено во ред…Се разбира благодарение на Душко. Во дневната седеше Таа пред телевизорот, се џареше во него, на прагот стоеше Душко ме чекаше… Кога ме виде ми притрча и ме притегна цврсто гушкајќи го моето слабодушно тело…

– Полека сине, полека (му рече Чиче) – сѐ уште е слаб.. Ајде да влеземе внатре, каде е мајка ти?

– Каде на друго место ако не пред екранот, денес дури зборува со него, со ликовите од нејзините серии. Ме држеше за раце, не ги испушташе, неговата среќа која што беше го озарила неговото лице секој ќе ја приметеше, дури и јас ја забележав, и се чувствував среќен зошто на некој му е мило што ме гледа по толку години. Никој не зборуваше за мојата состојба Таа проклетата не ме ни погледна само со смрштен веѓи мумолејќи нера-збирливи зборови се влечкаше горе долу по собата…Оган ѝ излегуваше од устата секогаш кога и да ја отвореше. Не се сменила ниту малку, се уште беше истата, не ја промениле ниту годините, ниту времето не ја престигнало, дури ни смртта на татко не ја изменила… Нејзините модрини се уште беа страшни, полни со бес, неизмерен молчелив сокриен бес. Ручекот го минавме во молчење, тишината ми внесуваше спокој кој ми ги затвораше очите. Ми се приспа…

– Ајде појди во својата соба горе, одмори се ( ми се обрати Душко).

– Аха јас сум уморен, морам да се одморам утре имам терапија ќе одам во болницата секој понеделник и четврток доброволно се пријавив..

– Во ред е добро си направил јас изутрина ќе те однесам пред да заминам (рече Чиче).

Кога ги качував оние стари внатрешни скали се потсетував на последната вечер кога бев овде и како мојот татко полуди… Ми се навраќаа старите спомени, бедата во која живеевме, гладувањето, измачувањето…Сѐ она од што бегав со години, сега повторно се вратив таму на истото место… Иако се изгледаше поинаку Таа беше истата само овој пат тоа не го можеше зошто ќе го изгубеше својот роден син. Во неа имаше нешто мајчинско, кое го криеше, но Душко беше нејзина слабост, нејзина реликвија, молитва, целиот нејзин живот беше тој.

Легнав на стариот мек душек да си ги одморам сомелените коски од студот кој од мене стори отпадок. Со часови не можев да се прилагодам. Се научив да спијам наземи со картонски кутии под моето тело. Секој ден го преживував, без да живеам.

Кога крајот затропа на мојата врата се појави Марија, „ах каде си Марија“ помислив на глас.

 

На сеансите имаше многу такви ко мене, можеби околу дваесет души во група, а дневно ги имаше по четири. Седев додека останатите зборуваа за своите животи и како стигнале да чекорат по овој пат… Ми беше досадно, на моменти придремував, глумев дека сум заинтересиран, и така вртејќи го погледот на крајот од болничката соба која што беше преуредена во сала за состаноци ја видов неа. Во желудникот струењето ме распара на половина, морав да појдам таму каде што беше таа. Станав другите беа соживеани во приказните на нашиот „колега“. Таа ме виде додека чекорев за да стигнам до неа. Ми се насмевна оддалеку. Со климање на главата ми одобри да седнам во празната столица покрај неа. Молчеливо прифатив, не велејќи ни збор. Го посматрав нејзиниот правилен профил додека таа и понатаму слу-шаше што се зборува. Сакав да ја прашам што прави овде, но не смеев да зборувам, не сакав да го прекинам овој прекрасен миг, додека ја гледав и како се чувствував покрај неа. Нејзиното присуство за мене беше свето, не само поради тоа што и нејзе ѝ го должев сопствениот живот туку поради внатрешниот мир кој секогаш ми се вгнездуваше под кожа кога таа беше во моја близина. Потоа го изрекоа нејзиното име и таа стана, седна на столицата на која седевме сите кога зборуваме и започна да ја раскажува својата приказна… И на нејзиното минато му дојде редот. Не можев да ѝ верувам на сопствените уши, каков живот имала и дека таа е како јас, ништо повеќе од зависник на дрога. Дамнешна проститутка, уличарка, која што го дарувала своето тело за грам, се беше потполно исто, нашите судбини беа исти нашите животи се поклопуваа, се беше исто, и на крај нашите патишта се вкрстија. Не жалев за тоа што ја запознав, одамна научив дека судбината доколку веруваме во неа се почесто си игра со нас, туку бев многу лут на ова бедно општество кое не знаеше да ги заштити оние кои што имаа потреба од тоа, туку ги отфрлаше и понижуваше, бевме еднакви на ѓубриња. Бев лут на нејзините родители, нејзината мајка која што дозволила нејзиното пре-убаво чедо да стане курва бидејќи немале пари за парче леб, а таа не можела да работи, била болна. Се радувала кога таа доаѓала дома издрогирана, дрогата ѝ ја купувале оние кои што таа вечер ја имале, ја кинеле и… Ох Боже те молам прости им!

И така времето минуваше, јас и Марија се заљубивме… Сѐ уште одев на терапија и ден денес ги посетувам оние што постанале такви. Им зборувам на сеансите им раскажувам секојдневно како се препородив благодарение на неа, на љубовта која што Таа ми ја зеде но некој што бдеел над мене ми ја врати… Љубовта на мојот брат, на саканите ме донесе до таму каде што сум денес, и не жалам за сето она низ кое што поминав, мораше да знам, да научам што значи да се биде човек. А човек се доброто и злото, на нас останува која страна ќе ја избереме. Таа ја сместивме во лудница, нејзе ѝ беше мес-тото таму, повеќе во нашите животи за неа немаше место… Нејзините навики прераснаа во ментално однесување. Некогаш по цели денови плачеше, викаше на цел глас додека ја држеше грлото, некогаш со ноќи не спиеше и шеташе наоколу по куќата. Еднаш Душко ја фати со нож во раката над мојата постела, сакала да ме убие, не можела да сфати како сум бил жив се уште. Нејзиниот презир ја сруши, тој товар беше претежок за носење. Никогаш не успеав да разберам, зошто беше таква кон мене, кога јас ништо не ѝ одзедов, се што сторив се уништив себе… Ги скрпувам долгите години за да се со-земам без страв да продолжам понатаму, иако знаев дека јас бев од оние личности кои не можеа ништо сами да сторат со себе. Затоа је имав неа и тоа тиркизно утро во кое се будев секој ден повторно и повторно… Сѐ до крајот на животот, но и да не бев жив пак ќе живеев во тоа плаветнило макар еден миг… А никој од нас не знае дека токму тој миг е чекорот кој не дели од вечноста. Не знам… Навистина!

 

 

 

 

СЕЉОБЕРОТ

Како да го посакував тој повик. Понекогаш е потребно да се вратиме во минатото. Тоа се враќа да не потсети кои сме биле некогаш, какви сме денес, дали сме исти, поинакви, променети или остануваме случајни минувачи, сѐ останато е една голема лага. Навистина беше грд. Немаше ниту една правила црта на лицето. Русокос. Не сакав никогаш русокоси мажи. Не ме возбудуваа, ми личеа на мали бебенца. Нежни и крхи. Образите му се вцрвенуваа секогаш кога и да се изглупираше, зошто секогаш глумеше нешто друго. „Сељоберот“ беше навистина способен само за лажење. Во тој миг лагата ми беше потребна. Сакав да поверувам дека и јас за некого посто-јам, дека сум посакувана. После онаа ноќ тој повеќе не се јави. А јас никогаш не го побарав.

Седев со тие непознати луѓе на иста маса. Се осеќав бедно. „Сељоберот“ сакаше да ме плесне. Си беше таков, таков и остана. Прифаќав се што тој го нудеше само да бидам што подалеку од таму каде што со години бев. И стоев, останав верна не се ни помрднав. Се плашев да го изгубам тој дел од себе.

Дрндавме, а половина од муабетите не ги слушнав. Не бев дојдена таму за слушање, а и бев психички ослабена да можам да им го дадам најдоброто од себе.

Неговите зелени очи ми влеваа страв под коски. Цело време се трудев да ги одбегнам. Но се навлекував на нив. „Сељоберот“ не беше важен, ниту пак ми значеше  нешто неговото дрндање, едниствена мисла ми беше „што ли ќе помисли овој човек овде за мене“ како глупача се осеќав.

Ми рекоа и двајцата да појдам со нив оваа вечер на „прошетка“ далеку од овој град.

Одговорив со кратко „не“. Немаше потреба од такво нешто. Зошто чекав дека тој можеби ќе се јави.

Во 19:00 часот седев на висока столица и пиев фанта. Тие двајца порачаа пиво. Времето залади. Воздухот ми ги дразнеше ноздрите. Сељоберот отиде да плати. Ми се развлече лицето во необична насмевка кога тој ми соопшти дека неговата бивша љубов се омажила. Но не беше сам имаше девојка. Повторно беше среќно заљубен. А јас скитав наоколу и барав барем некој да ми го даде трошка од она што ми беше потребно. Моите очи беа темни кругови, вдлабнати без никаков посебен сјај. Да знаеше некој да погледне подалеку ќе видеше колку многу го љубам.

BMW X5 леташе. Сакаше да се покажува дека многу брзо умее да вози. Седев напред од стравот што ми се беше пикнал под коски, со едната рака ја зграбив неговата која беше виснала отпозади мене. Ја држев цврсто. Тој ми потсмеваше. Ќе речеше „дете“. Навистина се плашев зошто лудакот беше подготвен и да умре на сељачки начин само да изглуми фраер пред некоја пичка. Некои луѓе беа навистина глупи и беа родени само за да го бутнат во некоја дупка. Само тоа и беше навистина важно.

Стигнавме во хотелот тие двајца и јас. Рецепционерот ме погледна забележително подигајќи ги веѓите. Неговите мисли беа проѕирни. Бев курва во хотел со двајца мажи. И се кладам дека во мисли му се вртеа филмови каде и тој учествува.

Соба 13. Едно вртење на клучот и влеговме тројцата. Внатре имаше два кревета, еден телевизор едно купатило и еден плакар. Стоев на сред соба и не се мрднав. Легнаа двајцата в кревет. Ме повикаа. Сељоберот побара масажа. Беше безобразен. Не се ни приближив до нив. Седнав на парното наспроти нив и ги гледав. Се исплашив. Дури сега се разбудив од сонот и своето лудило. Те проколнав илјада пати зошто дозволи да ста-нам ваква. Сѐ уште не бев али се плашев да не се претворам во нешто за што подоцна ќе жалам цел живот. Дали знаеш колку патев само. Ми навираа солзи во очи кога помислив на моите дома. Што немав во животот па ова да го сторам. Тебе те немав, а мојата љубов беше посилна од се. Во име на љубовта правиме се, затоа сѐ ни беше простено. Дури и болката која не наведува на грев. Знаеш ли колку те љубев?

Се кренаа од кревет за да се преслечат. Ќе излегуваме по кафулиња. Ми олесна, зошто повеќе ниту миг не можев да седам. Кога тие се кренаа од креветот јас седнав на него. Тогаш Сељоберот ми се намести позади грб. Ме зграпчи со двете раце и ме бакнуваше на тилот. Не почувствував никаква возбуда, зошто се тргнав цело време од срам, не сакав својата интима да ја покажувам пред другите. Никогаш не се бакнував пред останатите ниту пак дозволував некој да ме бакне. Позади вратата далеку од очите на другите беше дозволено се. Не бевме сами и се осеќав непријатно и евтино.

Тој се соблече пред мене, му ги видов под око неговите боксерици. Ми се допаднаа. Не осетив срам од него. Дури и благо се насмевнав.

Во кафулето дојдоа и други сељаци другари на овој нашиот сељобер. И сите ми се смешкаа. Седев до него и осеќав некаква толина. Сељоберот седење на друиот крај подалеку од мене тој беше женет човек и мораше да се пази. Убаво мирисаше неговата бела кошула. Неговата мекост во гласот и покрај гласната музика која ми ги дупчеше ушите се распространуваше во сите мои сетила. Нашите мисли се склопија во едно кога проговоривме за нашите желби и фантазии. Секс, двојки, тројки, четворки… Идев по неговата памет додека тој ме наведуваше да мислам дека е ист ко овој. Но тој беше добар човек и немаше ниту трунка сељацизми во него. Беше господин. Неговите раце беа мазни, со убаво обликувани нокти. Неговото висока чело му ја откриваше интелигенцијата иако се обидуваше да ја сокрие и да се спушти ниско, да размислува ниско ко овие. Се разликуваше, а мене ми се стори сето тоа премногу слатко. И тој беше сладок.

Осетив сигурност покрај него и бев бесна зошто во тој миг го посакав. Сељоберот овде ме донесе за плескање додека јас потајно се вљубував во неговиот другар.

Му кимнав на Сељоберот и тој стана. Појдовме заедно двајцата кон џипот. Праша дали ќе го направиме тоа на пракинг или во хотел. „Хотел“, реков. Кога влеговме ми се нафрли ко некое гладно животно. Ме соблече во еден миг и ми шепотеше на уво секакви секс глупости. Се напали ко мајмун. Тој чекаше долу. Му беше студено. ѕвонеше неколку пати овој не обрнуваше внимание на тоа. Се обидував да го кренам од себе беше тежок. Ме беше приклештил и никако не ме испушташе од раце. Го молев да прекине зашто веќе осеќав болка и тоа голема помеѓу бедрата. Конечно сврши. Тогаш влезе под туш. Тој се качи додека јас се облекував. Ја наведнав својата глава ми беше срам да го погледнам во очи. Во неговите убави зелени очи. Само сакав да исчезнам засекогаш одовде. Го замолив да ме врати назад.

Додека тој возеше јас молчев. Вирев преку про-зорецот. Ноќта беше длабока и тивка. Ми беше студено на нозете. Се што посакав во тој миг беше само тој да ми ги загрее моите малечки стапала, да го загрее и излечи моето малечко рането срце…

Додека јас само лутав!

 

Vanja Škrobica

 

eutanazija sjećanja

riskiram povratak u rodni kraj
on nije više ono što bijaše
ni ljudi, ni mi nismo isti
u njihovom društvu
ni teme naših razgovora

iako me još uvijek
tamošnje nebo
osvaja tajnovitošću
a zvijezde su jednako sjajne
nebo se samo čini moćnim
a zapravo se boji zore plave

nije to više moj stari dom
svjesno riskiram povratak

dočekala me, od prošlog ljeta,
zaboravljena zdjela
na kamenom stolu pred kućom
poštanski sanduk
pun reklamnih letaka
naši izblijedjeti ručnici
za kupanje
na sušilu ispod loze

riskirala sam povratak
morala sam konačno
oprati posteljinu i
naše cvjetne jastuke
obrisati preostale tragove
tvojih prstiju na ogledalu

zimski vjetrovi raznijeli su
mirise prošlogodišnjeg
zajedničkog ljeta
danas skrivamo poglede

bila je dovoljna jedna
nehotično izgovorena riječ
da naše ljetne zavjete
učini ništavnima

znala sam da riskiram
povratak u rodni kraj
pokušavam se nasloniti
na Zid plača
i eutanazirati sjećanja

 

 

 

raj

smijem li uzet kaplje mora
s tvojega čela
kap po kap
i spremit ih u čašu
kao nektar
smijem li proći prstom preko tvoje tetovaže morske sirene
na lijevoj mišici

miris mora, stare brodske boje
vesla od cedrovine
tvojega broda
miješa se sa
svetim tamjanom iz kapelice

možda smo na pragu raja
o kojem su i prije nas
sanjali moreplovci
od Eufrata,
Fenicije do Mletaka

sanjajmo skupa taj san:
zlatnu oksidaciju
staroga sidra na krmi
kormilo neka bude u tvojim rukama
jer si zavijorio u meni
zastave svih boja

čuješ li:
ciklona je iza lukobrana
svjetla svjetionika su ugašena
ostajes mi samo ti
vidiš li platnena jedra u luci
lome se od silna vjetra
popustili brodski konopi
ostajem ti samo ja

to što te zove na pučinu
samo je –
fatamorgana

 

 

 

 

mrak i strah – savršeno uvrnuta kombinacija

ispucale mi misli
gule se
dok nisu postale prozirne
pa ih možeš čitati
a čemu ih skrivati?

vjetar ulazi u sobu
kleše oblike od dima cigarete
za stolom uobičajena tišina

ti i ja
mrak i strah – savršeno uvrnuta kombinacija

smišljam nove prozirne laži
kako bih zavarala sebe
ili tebe?
čemu zavaravanje kad se svaki od nas ugodno osjeća
u tunelu svojih misli
u mraku bez zvijezda
u blizini bez dodira i pogleda

naopačke je sve, uvrnuto do beskraja,

interpunkcija ljubavi je
na pogrešnom mjestu

 

Ранко Гребовић


О К О  М Е Н Е

Око мене звијери попрскане сопственом крвљу
Ја у пламену њихових дивљих очију видим свој
крвави лик
Крв ми се у камен претвара
А моја у венама леди
Звијери једне друге за врат грабе
Урлајући искежених зуба
У самртном страху
Ја међу њима разобличен стојим
И покушавам оков свога тијела да разбијем
Питајући се хоћу ли постати убица
Који је бесправно уништио сопствено тијело
Око мене круже изношених крзна сиулете
звијери
Откидајући раздробљених уста моју бесмртност
Која ми је грешком дата
Оне у чељустима носе смртност
За трагове им се лијепе лешеви
Разбијају поглед о убојне цијеви
И падају поломљених очију
Са мојим крвавим ликом у зјеницама
Немогућност повратка ме не боли
Мада знам да сам губитник у овом рулету
живота и смрти
Јер ја своју дрскост плаћам
Убитачним губицима своје бесмртности.

 

 

 

РЕФЛЕКСИЈЕ СА СЛАВИЈЕ

Расипање мушке страсти
Морбидност женске хладноће
Распамећеност случајних пролазника
Рат гладних паса
Распеће облака
Промицање облина
Накићеност трамваја
Издуженост сквера
Најезда голубова
Нераспоређеност богаства
Прикривени апетит
Надувеност пљескавичара
Мирис тоалетне воде
Немарност чистача улица
Популарност брзе хране
Надградња вишеспратница
Изгубљеност облика
Утакмица плаката
Моћ запажања

 

 

 

Н А   Г О Л Г О Т И

Вријеме напријед хуји
Ја сам на страшноме суду
Пролазим кроз Голготу
И жалим са својим болом

Ледене санте ко ће истопити на моме срцу
Покушавам себи да обасјам пут
Али свјетлости нигдје на видику

Испред мене, у истоме реду
Стоје преци моји
Који умиру ћутке у мукама
На овоме страшноме суду

Овдје соколови гину а живе гмизавци
Бедеми предака бране ме од скелета
Да не постанем храна земаљскога бијеса

 

 

 

Н О Ћ Н А    П Ј Е С М А

За нама остаје још један умрли дан
Остају недовршени свијет и људи
Мисли су залутале у беспуће кланаца
На хоризонту обриси живота умиру смрћу
непојмљивој људској свијести
Грешници се даве у маглини свемира
Гнијев божји излива се над њима
Страх се губи у димензији простора и времена
Анђели медитирају небом
Безбожници хуле бога
Прах наде на тишину пада
Лаж на пријестолу сједи
Истина тражи милостињу у простору видљивости
За нама остаје још један умрли дан

 

 

 

С Т А З Е    В Р Е М Е Н А

Окрајак времена у ужасу тражи срећу немогућег
надања
Подижући застор на понорима одрицања
Сатире низ литице заборава прошле вјекове
И раскида ограду раздвајања једног кошмара
У нејасном редослиједу рађања
Вјетрови завијаше чежњу растанка на падинама
прошлости
Додири спајају танану нит сјећања
У замрле лелеке једног времена
Док у нескладу умирања
На гробљу миленија
Рађају се постаје надања и пустиње очаја
Утрине визија нађоше мир на сапима мржње
Хранећи се разулареном лудошћу непознатог

 

 

 

Д Ј Е Т И Њ С Т В О

У дугој ноћи без краја
Вријеме и пролазност живљења губе свој смисао
Желим да умирим треперења звијезда на хоризонту
Да осјетим мирис покошене траве
И чујем пјесму цврчака родног краја у љетној ноћи
Да сказаљку времена вратим уназад
У дане дјетињства када сам очима дјечака
гледао свијет око себе
Уживао у повјетарцу и тихом шапату дрвећа
Радовао се цвркуту птица и жељно упијао гласе природе
Мучио се немогућим мислима
Одласком у непознате даљине
Одсједао на падинама далеких брда
И замишљао живот као идилу без престанка.

 

 

 

З Л О   У   Н А М А

Злобна тишина око мене
Мјесечина дрхти у кланцима промуклим
Док се ноћ губи у велу праскозорја
Уснуле очи виде лудости људскога рода
Бескућници и остављена нејач постају слуге својих гонилаца
Погреби умрлих претварају се у поноре раздвајања њихових ближњих
Зов прадавних успомена преплиће се са заборавом сјећања
На видјело свјетлости излазе старе поруке и неиспуњена обећања
Лелек среће као дух непокопане старице лебди над утринама надања
Погинули се свете својим убицама урликом савјести у њима живима
И зато молим за све људе:
Покај се човјечји роде за злодјела која себи чиниш

 

 

 

И Г Р Е   В И З И Ј А

Прекривам се љубављу божјом
Док из сјемена неспоразума израстају неукроћене жеље раздора
У пустињама незнања стварају се оазе уплашених надања
Оргијама страха храни се небиће у предвечерје немира
и бичује своје поданике језивим ужасом адских мука
Громови надахњују снагом рађања немани зла
Градећи сјенке привиђења последњих осветника ноћи
На сметлишту одбачених успомена ничу корови заборављених путоказа
И осветљавају непрегледне видике живљења
Поља самоће постају уточиште са чежњом опијене побједнике

 

 

 

Т Р А Ж Е Њ А

Тражим заборављене биљеге по утокама неиспуњених жеља
У страстима остављених нимфоманки
У њежностима очајем сатрвених нероткиња
У бескрајним надањима луталица
И у одбаченим лелецима беспомоћних и напуштених
Тражим по непрегледним бивацима вјечности
У скривеним миловањима забрањених љубави
У молитвама и самртном ропцу умирућих
У немирним сновима оцеубице
И у траговима од глади помахнитале дивљачи
Тражим и не налазим ништа
Осим неумитне пролазности величанства живљења

 

 

 

Ч О В Ј Е К    Б О Г У

Ти, који печатом судбине обележаваш људе
Од једних презрен, узвишен од других
Срашнији од смрти и неизмјернији од живота
Вјечнији од свег вјечитога, окрутнији од закона природе
Да ли стварно постојиш или си само коб нашег незнања
Јесу ли људи играчке у Твојим рукама или си Ти можда оруђе у рукама људи
Постојиш ли у нама и око нас и послије наше смрти
Или си само човјекова потреба противности свемирској истини
Живјети по Твојим начелима значи ли наћи мир за себе и у себи
Или Тебе не признати и уживати у илузији слободе живљења

 

 

 

П Ј Е С М А    С Т Р А Х А

Иза границе времена налази се циљ свих циљева
Раскомаданим одломцима вјечности марширају колоне црних застава
Кроз отворена врата смрти пролазе узвишени и поносни
И за њима утртом стазом њихове илузије које се претварају у замке празних питања
Задах смрти трује душе праведних сазнањем коначности живота
И одваја их корак даље од станишта богова
Робље насилних срахом и мржњом гради мостове опстанка за будућа покољења
На пољима увелих милосрђа напасају се непрегледна стада очајања
Вијенац смрти тражи освету у судбинском праоблику одбачених ствари
На појилима предисконских идеја гасе жеђ за бескрајним потомци затровани
неизлечивим проклеством својих предака.

 

 

 

П О Н И Р А Њ Е

Постајем странац у свијету својих успомена
Све моје љубави опточене су копреном надолазећег заборава
Чекам знак избављења из тренутне апатије за понирућу душу
Призивајући сопствени лик из свијета смјелих фантазија
Додирујем крајевима имагинације неухватљиву сјен судбински ми предодређене жене
Жељећи да скинем мистични вео са обриса њеног тијела
На трен видим на њој нешто заједничко са већ познатом ми женом
А онда ми њен лик мине негдје иза руба спознаје
Пред ногама сањане жене вену све моје оазе храбрости
оивичене пустињом несмјелости.

 

 

 

П А С Т И Р    Љ У Б А В И

Љубав је ћутање вјечите глади за голим ништа
У простору лажне љепоте овјековечава се узалудност тражења њежности
Нагост тијела разоткрива незаситу пожуду човјекове душе
Узаврела крв памти косе вољених утиснуте у трагове стопала
Одбачени плашт прикриваног срама опомиње снагом голотиње на пораз љубави
И надолазећу побједу страсти
Ја, пастир љубави
Дароваћу своје срце оној која у мојој чежњи нађе уточиште својих надања.

 

 

 

Ј А

Незатрпане гомиле устајалих мисли лагано труну
И ослобађају неиздрживе болове на распуклим уснама садашњег мене
Полазим уназад несигурним кораком
И неразумно раскидам ткиво прошлости
Палећи при том некорисне живице шибља и исушујући заостале рукавце унутар себе
У модрицама насталим каменовањем у пређашњости зачиње се клица будућег праштања
Да мрзим хоћу, али не могу
Да волим нећу, али морам
И зато тежим споју изгубљеног прошлог и траженог садашњег мене у будуће „ЈА“

 

 

 

Ј Е Д И Н С Т В О   Д У Х А  –  М О Л И Т В А  III

Човјек је тврђава небрањена
У игри визија прошлости налазим свој немир
Прекривам се љубављу божјом-кајем за гријехе непријатеља мојих предака
И постајем странац у свијету својих успомена
Иза границе времена налази се циљ свих циљева
Додири спајају танану нит сјећања у замрле лелеке једног времена
Погреби умрлих претварају се у поноре раздвајања њихових ближњих
Нужност опстанка шиба граном рађања дјецу неродности да испуне аманет пређашњих покољења
У игри бивствовања и умирања силни и нејаки налазе слутњу славе и пораза
Узаврела крв памти косе вољених утиснуте у трагове стопала
Тражим заборављене биљеге по утокама неиспуњених жеља
Кајање доноси поновно рађање у мени
Да мрзим хоћу, али не могу
Да волим нећу, али морам
Садашњост је изаткана од укуса патњи прошлости
Човјек је тврђава небрањена

 

 

 

ОМЧА ТРАЈАЊА

Око врата украшена омча трајања
Подножјем врелих мисли оргија непризвана патња
Из предигре настањених порока леже се ларва презасићености
Окамењен стојим пред нескладом сопственог наличја
Расчешљавам назеблу гордост
Прамичак таштине лебди у наговјештају врхунца
Безнадан назирем лавиринт живота

 

 

 

О Т Р О В    С Т Р А С Т И

Отров искиданих страсти изједа ме скао савјест грешника
Плетенице снова расте леже по предјелима сагорјелих жеља
Кончићи среће кидају се у нехигијени блудних мисли
Дух прошлости грца у таласима недовршених осјећања
Поезија светиљке заборава лелуја предворјем оловне душе
И пирати немира крстаре њеном пучином ослобађајући из талога подсвијести сумњу
у заборављеност додира вољене жене
Осветнички се себи светим срећом коју пружам другој жени
И покопавам у сандук сјећања слутњу сопствене среће
Отров искиданих страсти изједа ме као савјест грешника

 

 

 

Н Е С А В Р Ш Е Н С Т В О    Ч О В Ј Е К А

Вријеме у трку пролази мимо земаљских ствари изазивајући алергију ништавила
живљења
Неодољива сићушност човјека гуши вегетацију васионе дијелом божанског у себи
Напрслу кост земаљског постојања нагриза сивило отиснуте наде из назеблог разума
Омеђеност сна о космичком лутању спутава океане памћења да засаде стабљике
бесмртности
У ритму урлика неба младице крепости вену и безмјерно хропћу у изнуђеној
самоосуди
Tишина злобе са нелагодношћу рида за сјенком акорда живота
Пожар славе у мимогреду гута одломке подеране невиности
У вјечном смирају човјек потврђује своје несавршенство
Са болним рефреном страха и зависти тражи мјесто у онопросторном живљењу

 

 

 

Б Р Е М Е    В Р Е М Е Н А

Из безгрешног зачећа извире слутња одрицања већег од себе
Укупност Божјих дјела човјек оспорава бијесним страхом од коначности живота
Тајна смрти је потврда истинитости постојања и бездана непознаница подсвијести
У покушају избављења од пролазности его пустоши расуте облике вјечности
И претвара праменове судбине у бремените заблуде садашњости
Казна умирањем припитомљује зло прекривено ћилимом програмиране савјести
Свијест се измигољава загрљају смрти присебношћу застакљених жеља и јавом
оскудице времена

 

 

 

O С К У Д И Ц А    В Р Е М Е Н А

Укупност Божјих дјела
Безгрешно зачеће
Извире слутња
Одрицање већег од себе
Бијесан страх
Коначност живота
Човјек оспорава
Истинитост постојања
Тајна смрти
Непознаница подсвијести
Покушај избављења
Пустош пролазности
Расути его
Облици вјечности
Праменови судбине
Бремените заблуде
Преиначена садашњост
Казна умирања
Припитомљено зло
Програмирана савјест
Ћилим присебности
Прекривена свијест
Застакљене жеље
Присебност јаве
Загрљај смрти
Оскудица времана

 

 

 

С Л И К Е    П Р О Ш Л О С Т И

Израњам из неформулисаног плача ћутања у несвјестицу сјећања
Изобиље слика прошлости подиже споменик бродоломницима заборава мојих година
Наоружавам се осетљивошћу одсутно драгих ми људи
У полусну тренутне празнине покушавам да одгонетнем омеђеност очекиваних
надања и постигнутих успјеха
Из сржи свелих успомена распаљено грца носталгија увајана у нијему дубину
несјећања
Изгубљене идеје побједа умиру у самоћи предјела среће
Под јастуком за жеље у ритама остављам отежалу сујету у мртвој тишини избрисане
будности

 

 

 

С Л И К Е    П Р О Ш Л О С Т И  2

Израњам из дубине несјећања
Неформулисани плач ћутања
Несвејестица сјећања
Изобиње слика прошлости
Подишем споменик заборава
Бродоломници мојих година
(Бродолмницима мојих заборава)
Наоружан осјетљивошћу
Одсутност драгих ми људи
Полусан тренутне празнине
Одгонетнута омеђеност
Очекивана надања
Постигнути успјеси
Срж свелих успомена
Распаљено грца носталгија
Изгубљене идеје
Побједе умиру
Самоћа предјела среће
Јастук за жеље у ритама
Остављена отежала сујета
Увајана мртва тишина
Избрисана будност

 

 

 

С(УМОРНА ) ПЈЕСМА

Дарована прегршт жеља умирућем дану
Бујицом бесмисла заплива дуго припремана одступница
Зазвонише уморна чула на узбуну
Све је изгубило свој облик
Упрошћена животна логика
Излишним ми се чине и дан и ноћ
И живот и смрт
И рај и пакао
Одумиру ријечи
Спасење ниоткуда

 

 

 

ЦРТА ДУШЕ

Прожет чамотињом опустошене среће шаљем на кланицу патње
крдо заслађених заклетви
У непрекидности кајања осакаћена чежња проналази згусле
погребе илузија
Куполе крви шкљоцају свежином страсти
Арије пратвара узбуркавају мелодију времена
Иза црте душе разлијевају се одбљесци немира
Пуноћа горчине цвијећем реалности посредује између бестидних
лажи и великодушности истине
Напукла пустош кринова вјере дрхти у галами горчине и самштињи
битисања

 

 

 

ЦРТА ДУШЕ 2

Опустошена срећа
Прожимање чамотињом
Кланица патње
Крдо заслађених заклетви
Непрекидност кајања
Осакаћена чежња
Погреби илузија
Шкљоцају куполе крви
Свежина страсти
Узбуркане арије пратвара
Мелодија времана
Разливена црта душе
Одбљесци немира
Пуноћа горчине
Цвијеће реалности
Бестидне лажи
Великодушност истине
Напукла пустош
Кринови вјере
Галама горчине
Самштиња битисања

 

 

 

У З А Л У Д Н О С Т

Прођох, а не видјех крила раширена
Узалуд логика
Узалуд узалудно потрошено вријеме
Узалуд саздана поља утајене чежње
Узалуд сигнали других врста времена
Узалуд нездрава тежња ка свеобухватности
Узалуд вибрације варљиве еуфорије
Узалуд сребрне шуме пробуђене љубави
Узалуд пејзажи најбољих намјера
Узалуд чистота самокажњавања
Узалуд!

 

 

 

ЗЕМУНСКА НОЋ

Данас су посрнули још неки
На улици осјећам труљење морала
Обузима ме ковитлац неисказаног мртвила
У зјеницама пролазника одсликава се мазохистички приређена
свечаност сопственог пада
Лебде у ваздуху непроветрене идеје
Задах туђих мисли надражује ми ноздрве
Скупоцене маске на лицима јефтиних људи
Безнадежни погледи и изгрижене усне напаћене жене
Дотекло наслеђе провинцијализма
Сладуњавост малограђанштине
Погужвана одјећа локалног сакупљача картона
Тинејџери у пролазу дувају лепак
Контејнер на углу је извор прихода
Данас су посрнули још неки

 

 

 

Н Е Д О С А Њ А Н О С Т

Сањао сам да сањам недосањане снове
Ја у ватри, ватра у мени
Огањ огњем стимулишем
Нарушавам поредак устаљености
Ничим вођен лутам по беспућу безвремена
Трагови ме губе
Скрнавим димензионисаност
Постојбина непостојећег постаје постојбина
На јави сањам недосањано

 

 

 

ПРИЧЕШЋЕ ЖИВОТА

Човјек је неодољива сићушност у вегетацији васионе
Тајна смрти је потврда истинитости постојања и бездана непознаница подсвијести
Чулност живота дозвољава смјелост тренутка
Прожет чамотињом опустошене среће шаљем на кланицу патње крдо заслађених
заклетви
Латице самобитности настају у задаху сопстевног обожавања
Мозак запљускују идеје опстанка
Пијесак срца пере запрљане ствари поноса и препира коцке стишане сујете
У жилама распуће бесмртности
Незадовољним хумкама покопаних вољења приносим као жртву поклонике
садашњих љубави
Причешћем живота кријем петељке сопстевости
Под јастуком за жеље у ритама остављам отежалу сујету у мртвој тишини избрисане
будности

 

 

 

У ПРОЦЕПУ

Посусталим надањима никад краја
Из анонимности избацујем трајања прашину
Агоније испарења чуче у врзинама несанице
Махуне утопије спарушене на лицима људи
Сипљива батргања посусталих подводачица
Огавно крпицама покривена незајажљивост намјерника
У гусјеница такту зашкрипа жеља чокот
Заударају ислужене вијести
Пуца по шаву глеђ стечених рефлекса

 

 

 

 

БРОДОЛОМ

Шапат глувих зидова одзвања у ушима
Акустичност тишине помјера границу издржљивости
Дозивам себе
Копије сопствености заплесаше многостуком небројеношћу
Развише се заставе истовјетности на подмуколој бјелини скученог простора
Капетан сам брода који тоне
Посада ми заморчад неостварених визија
Командујем стихијом потонућа
Прогнан од себе пљачкам сопственост у бијегу

 

 

 

Н А М Е Т А Њ Е

Наметнути
Издашност
Повлачи
Оклијевање
Невиђено
Испаравање
Будилника
Ноћи
Предуге
Медитације
Уходане
Путање
Нејасне
Претензије
Дезоријентисане
Паралеле
Несагледиве
Декорације
Хртова
Промрзлих
Људи
Пијаних
Дегустатора
Уточиште
Наметнути

 

 

 

ИНВЕНТАР РИЈЕЧИ

Изгореле
Катедрале
Изнутрице
Испосника
Чврстина
Гребена
Кичма
Саломљена
Надахнућа
Претопљена
Легија
Хаоса
Необузданог
Масакра
Мистике
Деградиране
Спирале
Архипелага
Ругло
Препорођених
Усправности
Притисак
Ремења
Платформе
Изгореле

Томислав Крсмановић

 

БРИСЕЛСКИ ДВОЈНИК

(из дневничких  записа 1965-1996.година)  

Други светски рат  је народе Балкана гурнуо у међусобне обрачуне, претворио се у братоубилачку кланицу, која је, према неким проценама однела вероватно 1.700.000 људских живота. Након Другог светског рата у Југославији је заведен друштвени поредак по угледу на совјетски модел, било је у почетку значајних достигнућа и помака, али погрешне друштвене поставке, пре свега концепти планскe привреде, завођење Самоуправљања, потом такозване Несврстане политике, су већ крајем 1950-их година испољавали све присутније штетне тенденције. Врх државе свестан да криза убрзано нараста,  је замислио привредну и друштвену реформу зачету 1964.године, која би требала да значи окретање тржишној економији, то јест постепен заокрет ка капитализму.

Показало је се тада да је главна сметња демократизацији присутна у апаратчицима у државном апарату и Савезу комуниста Југославије, параноично забринутим да не изгубе ни делић привилегија, наводно желе да демократизују земљу, али тако да у исто време по сваку цену сачувају  апсолутно нетакнут  Status quo. А што је у стварности била немогућа утопија.

Као да их је неко  гурао у погрешном правцу? Ко? Москва?

Југославија је већ 1960-их година  била широко отворена страним утицајима- страни филмови, страни певачи, рок музика, похотљиве стране глумице, милиони страних туриста, трговина, слободно путовање ван земље, телевизија је дубокоушла у породице,  радио, потрага за животом на високој нози, хедонизција. Овакав стил живота је постепено неминовно производио  стање духа становника слично оном у западноевропским земљама.

А у исто време су морали да се повинују окошталим деспотским навикама охоле бирократије навикле деценијама на дрско самовлашће и неограничене привилегије.

Уместо економске и друштвене стабилности ова реформа се у пракси показала као неефикасна је произвела велики пораст незапослености, повећање социјалних неједнакости и нагли раст спољног дуга. Нарастале су друштвене тензије, уместо бољитка, бивало је све горе.

Одговор државног апарата је био репресија, уместо попуштања стеге.

Мој закључак је био тада у Београду, да ће се ове две суштински контрадикторне тенденције све више сударати и стварати све веће незадовољство, и метеж, што би земљу на крају повело све присутнијим турбуленцијама и непредвидљивим исходима.. .

Упоредо са овом реформом грађани СФРЈ су тада могли да  добију пасош и да путују где желе на Запад. Добар део нагло незапослених искористио је то право и кренуо у свет трбухом за крухом. Држава пред пуцањем од притајеног незадовољства, се тако растерећивала колико толико од нарасталих унутрашњих затегнутости.

Тако сам и ја одлучио да одем у Белгију, у Брисел, где је од 1958 године боравио  мој старији брат, који је тамо постао успешан и уважен научник. Ту преломну одлуку у моме животу нисам донео на пречац, она је у мени сазревала дуго.

У Брисел, главни град мале, али врло просперитетне и моћне државе Белгије, сам дошао из Београда  почетком септембра 1965 године, са надом да ћу својим радом и способношћу несметано остварити своје идеале и снове.  Oве прве године мога боравка у Белгији, морам себи признати, нису протекле у знаку мојих исчекивања. Нисам могао добити посао у својој струци- економисте, јер нисам знао француски језик, обављао сам у међувремену свакојаке, углавном лaкше мануелне послове, стицао драгоцена сазнања о људима  Мој брат, успешан млади човек,уважаван као научник, ми је предложио да станујем шест месеци  код њега и његове супруге, док не научим француски  језик.Ту понуду нисам прихватио, не желим да им будем на терету, дао сам се одмах на тражење посла и нашао лакши мунелни посао у породичној фирми  господина Братве, Јеврејина пореклом из Пољске. Установио сам да је патрон ( тако у Белгији зову власника)  диван човек, изненадио сам се његовом предусретљивошћу и љубазношћу, он и његови сарадници су ме прихватили као свога.

Али је мене привлачило нешто сасвим  друго, да нострификујем диплому Економског факултета у Београду, да завршим пост-дипломске студије и докторат из  маркетинга, да се посветим науци.

Белгија, врло развијена у сваком погледу земља, је за мене после монотоне социјалистичке Југославије била истински интелектуални и духовни шок. Није ми требало дуго времена да уочим да су Белгијанци врло рационалан и вредан народ, да од њих могу много тога доброга да научим, био сам радостан-према странцима су коректни. Једном сам случајно био у Палати правде, судија се заклињао у Заставу. А чух недавно речи Ј.Б.Тита:,, Да се судије не држе закона као пијан плота.” Упркос напорног живота на Белгију сам се све више навикавао, на Београд као место где ћу живети  у будућности све мање помишљам. Открио сам да је Белгија , наизглед равна и пренасељена, без атрактивних природних лепота, уствари земља изузетног дискретног шарма. Како је опевао популарни певач Жак Брел:,,Белгија, равна земља, дува ветар са Северног мора, пада киша.”

У Бриселу сам прво становао у улици која се зове rue Faider ( изговара се Федер,). Овај назив улице, као да је дремао у неком буџаку у мојим давно потиснутим сећањима, потсећао ме је на нешто давно прошло, тињао је у мом тихом забораву, повремено засветлуцао у тмини давних година, као свитац уснуо у грању у топлој мрклој летњој ноћи, стално ме је нешто голицало да се присећам, али никако нисам могао да се присетим шта ме на то нагони? Нешто постоји, преко чега су се као кише и муљ навукле тамне наслаге прохујалих година. Када сам се најмање надао, обрадован, одједном се сетих! Да, то је то, почеше да навиру сећања на далеке године и догађаје. Као у магли видех драги лик оца, када ми је из Брисела далеке 1953 где је путовао службено, сав насмејан донео федере за растезање и развијање мишића, на картонској кутији је писала адреса, купио их је управо у продавници у улици rue Faider у Бриселу. Смешкао сам се тада, гимназијалац, тој  необичној коинциденцији, тата ми је у Бриселу купио федере и то баш у улици која се зове Федер! То сам као духовиту анегдоту спомињао насмејан и брату Бори, и друговима из краја. Али они се нису смејали томе као ја. Ћутали су.

Помало се тргнух, каква необична случајност, то је тако забавно, моје прво боравиште у милионском велеграду Бриселу, је управо у овој фамозној улици која се зове Федер, у којој ми је отац далеке 1953. године купио обожаване федере?!. Скоро да се насмејах гласно. Крајње радознао, сиђох на улицу да потражим ту фантомску продавницу спортске опреме, да ли она уопште постоји, почех да се распитујем  код суседа и пролазника. Средовечна жена ми хитро показа руком, окрећући ми се насмешена док се живахно удаљавала:,, Идите низ ову улицу, тамо мало ниже, иза ћошка улице rue Blanche ( Бела улица, по становницима у њој Белим Русима, сазнах касније), има таква продавница.“ Гледао сам у брзом ходу врло пажљиво излоге, видех радостан продавницу спортске опреме, у излогу стоји шаренкаста кутија са сликом федера. Загледах се обрадован, да, то су ти федери, само су сада другачије дизајнирани, модернији.

Следећег дана ме је посетио брат Бора, рекох му  развесељен спреман на духовиту досетку:,, Каква необична подударност, да сам нашао стан баш у овој улици која се зове Федер, ми је тата  купио федере 1952.године? “, погледах га насмејан, очекујући да и се и он гласно насмеје. Био сам помало разочаран, јер он кратко рече дискретно се насмешивши:,, Случајност!”

Убрзо сам упознао поједине Југовиће ( овдашњи назив за Југословене ), сретао сам их у југословенским  ресторанима и црквама, виђао бих понеке од њих како као скитнице тумарају по железничким станицама у смеру возова ка Југи. Дружећи се са њима, дошао сам до потресно радосног сазнања- иако су у много чему другачији једни од других, неки су старији, други млађи, неки виши, или нижи, неки плави, други црномањасти, из различитих крајева земље, ипак у духу, они су се сви овде сводили на неки етнички резиме, на један осмех, на једну реч, стезали би ми искрено обрадовани чврсто руку када ме сретну, насмеју се од срца, или ме загрле раздрагани и радосни-земљаци, Југовићи.  Отворили би своја срца, видео бих у магли прохујалих година драге другове из детињства, онај Милан из Житковца ми маше весело се смеје из даљине, стегне ми снажно руку, сав сија од радости, Јово из Љубовије се надвикује из даљине: “ Ђе си !“ .Рушиле би се баријере, разговарају о истим темама, осећају нову блискост. Из њих би проговорио онај изворно етнички аутентичан, национални духовни атавизам.

Тужан, запажао сам неке од њих који су дошли много година пре мене, говорили би углавном српски, још нису научили француски како треба, понашају се као што су се људи, у Београду или Шумадији, понашали пре двадесетак година.Уместо да еволуирају, они конзервирају архаичне менталитете.

Како изменити наш народ, да постане рационалан  као ови одавде? Шта чинити? Изаћи из вековних ратова, лоших процена, мутљага такозване балканизације. Како? То не зависи само од нас? Улазак у Европу, у кружок реда, рада и поштовања закона. О томе још нико не размишља, а то би било добро решење. Овде Југославију виде као најлибералнију државу Источне Европе, хвале је, Тита, Самоуправљање, отвореност њених граница.

Мој живот у Бриселу од 1 септембра 1965.године до дана сусрета са тим необичним човеком који је тако сличан мени, што је тема ове новеле, који се одиграо 1 јула ове 1966.године, је био пре свега напоран, али нимало монотон, напротив, обиловао је свакојаким скоро свакодневним узбудљивим, и врло необичним догаћајима.Уписао сам се одмах у школу  за учење француског језика Alliance Francaise, сретао сам младе занимљиве људе. Ово време је обележило моје дружење са Мајком Клајном, студентом медицине из  Њу Јорка, кога сам упознао у Alliance Francaise. Ишли смо на игранке,  сретали се у аулама СУБ ( Слободног универзитета у Бриселу). Овај универзитететски кампус је  брзо постао моје омиљено место где бих долазио у слободном времену. Један од разлога је и тај што је мој брат асистент биохемије на овом универзитету.

Променио сам радно место, сада радим као продавац у Супермаркету Делез, на адреси Shaussee de Wavre  у Бриселу. Да бих био ближе радном месту сам напустио претходни стан .и пронашао ново пребивалиште у улици Емил Банинг, која је лоцирана у близини зграда универзитета. Стално размишљам како да усавршим моја знања из маркетинга. Да ли ћу мој сан да докторирам једног дана остварити?

Ево како је започела ова за мене стресна и необична животна авантура која је дубоко обележила мој боравак у чудесном граду Бриселу, престоници Европе и света, уз напомену да су се сусрети са овим необичним човеком наставили све до краја мога првог боравка у Белији јула 1971.године.

У блиставој бриселској Galerie Lоuise застадох испред огледала у излогу да наместим овлаш косу. Осетих да се још неко иза мене огледа у огледалу?.Чуо сам његово благо дахтање у леђа? Ко је тај непристојни пролазник који ми се тако приближио? Потрудих се да у огледалу  видим лик незнанца, учини ми се да је огледало удвостручило мој сопствени лик? Има таквих огледала, вероватно је нека фалинка у производњи? Окретох се помало изнервиран да наставим својим путем. Како се окренух, укочих се у месту од истинске запрепашћености, помислих да сањам, или да ми се можда нешто причињава? Преда мном се испречио човек исти као ја! Као да видим самог себе пред собом? Не могу да верујем својим очима? Како је могуће да неко овако сличан мени постоји? И још да зури у мене, и то овде у центру непознатог градаљ Брисела? Да сам слабијег духа почело би да ми се врти у глави? Или бих почео  да урлам да бих привукао пажњу пролазника, и ко зна шта још? Не могу изаћи из своје коже?  Уследи нови удар. Он се благо испречи испред мене, као да ме чика, не дозвољавајући ми раширеним рукама да идем својим путом, загради ми пролаз, спусти изазовно десну руку ка бедрима, као да се лаћа сабље, као да ме изазива на двобој, гледајући ме цело време дрско право у очи?

Енергично, али без нервозе га заобиђох, као да он не постоји, савладах се, дубоко замишљен и узнемирен брже боље пожурих натраг у стан. Нисам никако могао доћи себи? Шта је то? Очигледно постоји необична сличност, можда сам све то у шоку енормно преувеличао? Ипак, то је зачуђујуће, застрашћујуће! Ко је овај човек? Он се испречио испред мене? Није то случајан сусрет. Откуд да набаса баш на мене? Да га неко није послао? Ко? Да га нису савршено нашминкали да тако невероватно личи на мене? Зашто би неко то чинио? Ко сам ја, нисам никаква значајна личност?

Следећег дана брзо корачајући да не закасним на радно место у супермаркету Делез, тргнух се, па ја непрестано размишљам  о том необичном човеку. морам то што пре да заборавим. Морам да владам собом.Чим стигох на радно место у супермаркет у 7 часова, неко отвори транзистор, чух глас спикера Радио Брисела: на Брионском пленуму ЦК СКЈ, из СКЈ је искључен Александар Ранковић, шеф Службе државне безбедности СФРЈ, и један од најближих Титових сарадника. Ранковић је такође  смењен са свих државних и партијских функција. Ова одлука је уследила због оптужби да је Ранковић прислушкивао Тита, сазнах из штурог радијског извештаја.

 

Зар је тако нешто могуће у Југославији?  Невероватно!

 

У наилазећим данима мој живот у Бриселу су испуњавали свакојаки догађаји, али упркос моје жеље, никако  нису могли да потисну из мога сећања лик мени невероватно сличног човека који се огледао иза мене у огледалу, стално ми је пред очима како се прси дрско преда мном, као да се руком лаћа сабље, раскречио ноге као да ме због нечега изазива на дуел? Да све то заборавим, помислих да га више никада нећу срести, Брисел је милионски град?.

 

Као да неко намерно подешава наше животе, то се одавно питам?

 

Када сам се најмање надао, данас сам га запрепашћен опет видео. Седох у полупразан трамвај који ка центру града језди кроз широку авенију Луиз. Напољу је сив и облачан дан, сипила је  уобичајена  бриселска кишица, мој поглед би полуодсутно лутао кроз замућене прозоре трамваја.У мом видокругу, у уоквиреном трамвајском прозору као на слици окаченој на зиду стана, однекуд одпозади почеше да се приближавају нејасне контуре великог аутомобила, сјајне линије луксузног форд мустанга су трепериле у сумаглици испиране танким млазевима кишнице, као да је се налазио у покретној перионици аутомобила, луксузни форд мустанг је ишао паралелно са трамвајем, када би трамвај убрзавао, и аутомобил би почињао да иде брже, и обратно. Раскошни форд мустанг ми се изненада указа у свој својој елеганцији, успори и приближи се моме прозору, као да се прикачи, ауто и трамвај постадоше сијамски близанци? Обрисах руком окна да видим боље возача, који се тако чудно понаша? Тргнух се од запрепашћења. Не могу да верујем својим очима, зар је могуће да је возач баш онај мени јако сличан човек кога сам неки дан срео испред огледала у Galerie Lоuise? Узбуђен и помало узнемирен, опет запазих невероватну сличност. Да, без сумње, то је он. Као да ја возим аутомобил? Шта да чиним? Хтео бих да побегнем од ове опаке стварности, осетих се немоћним, као капетан када се на његов брод прикачи огроман гусарски брод? Погледах возача, као да сам за воланом, као да сам себе јурим, као да сам се негде у Бриселу загубио, па се сада вијам по ћошковима да се пронађем?

 

Сетих се да сам у Београду у Дому синдиката видео имитатора појединих медијских личностн из света естраде, толико је личио на оне које је имитирао, скоро да је исти. Једном је имитирао Тита, тако је био вешт имитатор, колико је верно дочарао лик и начин говора Тита? Како је се усудио, тада сам помишљо? Ту храброст младића имитатора сам тада доживео као знак демократизације у Југославији.

 

Али то је нешто сасвим друго од овога: ја нисам никакве медијска личност, да би овде у Бриселу некога шминкали да личи на мене?

 

Он док вози би повремено уперио дрско очи у мене, као да ми прети прстима десне руке, држећи руке овлаш на волану цело време је пиљио нетремице у мене? Чим ме тако упорно и радознало посматра, вероватно ме је препознао? Личи ми на хипнотизера? Не могу да дођем себи, како ме је уопште могао спазити кроз кишицом замућен прозор трамваја из кола у брзом покрету? Одједном однекле нешто потмуло писну у моје бубне опне, иза његовог гломазниог аутомобила поче да се помаља омањи фолксваген, у поређењу са његовим колима личио је  на незграпан сандук, возач фолксвагена унезвереног лица од нервозе, негде се жури, је поскакивао на седишту притискајући нервозно  шаком сирену, удари по сирени енергично, као да му запрети писну гласно, на то форд мустанг из места даде гас, стреловито се одлепивши  од трамваја.

 

Одахнух, остадох сам и замишљен. Али сам све више забринут. Као да опет постадох ја. Овај човек тако личи на мене, без сумње, тако ми је јасно, то је онај што сам га сусрео недавно испред огледала у Galerie Lоuise .По ко зна који пут се питам, прво и прво, откуд овако сличан човек мени у Бриселу? Потом, откуд сада овај сусрет са њим? Како да баш наиђе колима поред мога трамваја? И да ме спази одоздо? И кроз кишицом замућен прозор? Зашто ме је упорно пратио погледом? Зашто је успорио? Врло необично? Неко врло моћан стоји иза овога? Ово не може никако бити чиста игра случајности? Поготову, јер је прошли пут скоро физички насрнуо на мене?

 

Шта да чиним?  Па добро, видећу да ли ће се он поново појавити, као да сам се тешио?

 

            У кафе „Guele de bois“, док седим и једем шпагете, бану драги пријатељ, студент медицине Иранац Низам, са њим су такође још један Иранац по имену Ираџ Чохели чији отац је својевремено био председник Владе Ирана, недавно ми Ираџ у  разговору преко рамена изусти на руском  неколико речи: ,,Моја мајка је Јерменка“, био је присутан и Мајк Клајн. Са Иранцима се дружим од како сам у Бриселу, откривам зачуђен, тако далек народ, а толико смо слични. Поздрависмо се, они се раскомотише за суседним столом. Низам замаха рукама весело, сав насмејан пружи руку ка мени:,, Знај да имаш двојника, видео сам те опет, јављам ти се а ти ништа, приђем ти и викнем твоје име, тај исти човек као ти само окрете главу, спазих ипак да то ниси ти, невероватно колико сте слични. ,,Имаш у Бриселу двојника”, смејао се гласно Ираџ,, то тако подсећа на роман Достојевског „Двојник“. Немој да те то узбуђује. Хладни рат је психолошки рат.” Да, да, Ираџ познаје душу  Руса, Јермени воле  Русе православце.

 

Од како сам у Бриселу, додатну, још већу бригу у мој живот је унео један други човек. Први пут сам га запазио приликом повремених шетњи у бриселској шуми Bois de la Cambre, у близини зграда Универзитета, није то било тако давно. Изненада у даљини између врло високих и дебелих стабала столетних храстова са којих је из зеленкасте натруле маховине капала влага, са грана су отпадали као падобранчићи пожутели листови, увртали су се петељкама у ваздуху као мали хеликоптери, спазих у замраченој сенци дебелог стабла необичног плавог сувоњавог човека, средњег раста, прво што привуче моју пажњу је унезверен израз његовог лица. Од тада, нисам у почетку схватао зашто, чим би ме тај чудак спазио из даљине, усмеравао би се као кобац право на мене, и када би ми се приближио на пристојно растојање, од рецимо двадесетак метара, почињао би да у моме правцу бесно трза десним раменом, сво време нешто мрмљајући. То сам доживљавао као немушту претњу. Знам да на француском, израз „touchеr epаule“ ( „додирнути раме“),  а он бесно трза ка мени раменом, значи: имати неприлика! Питао бих се да ли овај чудак зна за тај израз? Да ли ми он због нечега прети? Ко је он? Зашто би то чинио? Ипак сам пре био склон да закључим да је он чудак, или душевно уздрмана особа, те нисам више на њега обраћао пажњу. При каснијим сусретима, чим бих га видео у овој густој влажној шуми високих столетних стабала по којима се веру веверице, ја бих се због нечега штрецнуо, уклањао бих се дискретно што даље од њега.

 

Оно што је затим почело да ми се дешава са овим човеком, је почело све више да ме забрињава.Његова трзања раменом су се убрзо претворила у нешто друго. Изненада би  он и неколико  надмених момака у видјакама искрсли иза неког ћошка, зашкрипале би кочнице, кола би се у месту зауставила преда мном, отуда би ми на брзину запенушани момци добацивали, изазивали ме, претили, вређали, простачки псовали дижући победнички и вулгарно два прста у вис, све док не наићу зачуђени пролазници. Добацивали би увреде и псовке на албанском или српском, простачки, запенушани мени нејасном мржњом. Нисам у почетку обраћао пажњу на њих ,удаљио бих се смирено и брзо, Јевреји су у праву-Ко се са незналицама расправља и он је незналица, шта ја имам са момцима заслепљеним мржњом, који не  разумеју откуд мржња, размишљао сам остављајући их иза себе, како се кревеље, истурајући тела из аутомобила, ја сам интелектуалац, они су без довољно образовања и животног искуства. Французи кажу: Comprendre, signifie pardonner.( Разумети, значи опростити)  .

 

Не могу да схватим откуд сада Албанци  да се тако понашају према мени? Моји односи са Албанцима са Косова пре мога доласка у Белгију су одувек били коректни, чак и пријатељски. Мoj oтац је у Краљевини Југославији био шеф Дуванске станице у Прешеву, још у то време варошици настањеној већином Албанцима, сви до једнога су изузетно уважавали оца, када је отац добио премештај у Велес, из Прешева је дошла делегација Албанаца у Велес, тражили су да се отац врати у Прешево. Срби и Албанци, то су вековна мешања. Албански национални јунак Скендербег има и српско порекло, његова сестра је била удата за црногорског јунака и племића Иву Црнојевића. Причао сам друговима албанским студентима у Београду, као малу пикантерију- ћерка Иве Црнојевића Мара се у 15 веку удала за веломожу Пилата у Херцеговини, из кога брака су настали родови Беатовића, Савића и Рончевића, то је братство мајке моје мајке Савке Поповић, девојачко презиме Беатовић. ,, Ето ја сам потомак Скендербега“ смејао сам се гласно шалећи се са њима. Они су ме слушали насмешени.

 

Провокације су постајале све затрованије мржњом, да би током неколико следећих година ескалирале 1971.године, изродиле су се  у изненадни  физички обрачун, што ће даље бити испричано. Несмотрено сам се у то у импулсу упустио. Та непромишљеност ме је скупо коштала, због ње сам био принуђен да напустим Брисел, моја врло успешна започета каријера у овој земљи је била упропашћена, и што је најгоре , повратком у Београд 1971.године је разорена моја врло перспективна животна заједница са дивном младом женом, Белгијанком Ани Шово.

 

Неко стоји иза њих? Ко? Не верујем да би  то могла бити белгијска власт? Ту су уплетени прсти непријатељске антисрпске емиграције? Али где је ту белгијска власт, зашто тако нешто дозвољава?

             

  1. маја 1966. године ми се са тим чудаком десио врло необичан догађај. У шуми Bois de la Cambre недалеко од “СУБ-а” налази се повећи престижан ресторан, а недалеко од њега у ограђеном повећем округлом бетонском базену пршти увис мали водоскок.Уживао сам да када туда пролазим, да седнем и загледам се у мирну воду базена коју таласа неколико као снег белих лабудова. Имао сам обичај да понекад седнем на ивицу базена уживајући у лепом призору њиховог као снег белог перја, у њиховим црвенкастим перајама које као рибице промичу кроз бистру воду. Седох на бетонску ивицу малог базена, био је топао, грејало је сунце. Осврнух се око себе, спазих постављене столове испред ресторана, ту, такорећи на неколико корака од мене. Учини ми се да из правца тих столова из раздаљине од петнаестак метара, чух руски језик? Загледах људе за столом, изгледа ми да је то заједнички ручак неке руске делегације и белгијских домаћниа.Час би говорили руски, ту је и преводилац, виђао сам га на СУБ-у`, он је потомак белих Руса. Не бих рекао да је то нека трговачка делегација? Можда је ово нека политичка делегација на неком градском нивоу? Час проговоре енглески, или француски, чујем повремено јак руски нагласак. Или би разговор повремено запињао, преводилац би се често умешао упадљиво дрско у разговор. Не измичу мојој пажњи изрази лица присутних префињених Белгијанаца, уобичајено су интелектуални, овога пута сам на њиховим лицима изчитавао упорне покушаје суптилне покушаје надмоћности над руским саговорницима, врло дискретне, али јасно препознатљиве. На моје очи се одигравала тиха невербална комуникација међу учесницима овог међународног сусрета, заодевала се у гримасе лица, у сјај очију, у гестове. Тако је обично када се сусретну политички ривали, закључујем? Преко пута Руса, за столом чланова белгијске делегације је седела средовечна мало пунија дама, отмено проседа, али још увек привлачна. Она би повремено разговарала  на француском језику са средовечним плавим Русом. Опет чух да је његов француски рудиментаран, са врло јаким руским нагласком. Док овај Рус упорно и прилично гласно разговара са дамом, повремено би им се самоуверено и уображено умешао у  разговор изразито наочити младић из белгијске делегације, лукавог лица и префињених манира, толико је леп да просто не могу да са њега скинем поглед. Средовечна дама погледа топло у младог заводљивог Белгијанца. Као да жели да изазива руског саговорника.И једни и други ми личе на две непријатељске подморницу које видех недавно у филму, приближиле се једна уз другу, додирују се у непрозирнм дубинама мора, куцкају у гвоздене зидове, испитују, ко је ко?

 

Не измиче ми оку нервозни, скоро љутити титраји на лицима Руса, који овакве манире белгијских партнера запажају, и доживљавају као знак непоштовање, или чак као провокацију.Руси су врло поносан народ, навикли на поштовање и уважавање. Запазих да неки од Руса почеше да дижу повремено тон, или би нервозно лупнули шаком о сто, скоро заповеднички. Као да ме то подсети на необични импулсивни поступак Никите Хрушчова у ОУН, када је скинуо ципелу, узео је у руке и њоме љутито залупао о сто.

 

Мој поглед се упери на другу страну, тргнух се непријатним призором тамо ка удаљеној обали језера, спазих чудака који се као сулуда замлата појави у даљини на травњаку, устреми се право ка мени чим ме спази, сво време је бесно трзао раменом. Узнемирих се, никад није био тако нервозан, када год бих га видео, осећао бих се као да сам у клопци, у заседи, као да ме неко окружује, као да ми опасно прети? Али ми се никад не би приближавао. Овога пута се дешавало нешто другачије него ранијих пута, нешто неуобичајено, он се упути енергично и брзо  право ка мени,  јаросно трзајући раменом. Није обраћао пажњу на присутне шетаче, а њих је било врло мало, Није то више био онај стари разроки чикица, сада је према мени газио енергично и брзо, као да се подмладио? Утом ми један лабуд у базену, својим необичним покретом одвуче пажњу са чудака. Пловећи тихо стаде тачно испред мене, и поче да се преда мном њише као мала барка на валовима плиме. Поред мене однекуд седе бледуњав Белгијанац, средовечан човек загонетног израза лица, држао је у рукама велики транзистор.Као да ми донесе позитивну енергију, што ме донекле опусти. Из транзистора се зачу громогласно велики симфонијски величанствен оркестар, свирао је омиљену мелодију Чајковског „Лабудово језеро.“, која ме као невидљиви пратилац прати од мога раног детињства, Белгијанац појача, снажни тонови дувачких инструмената се излише на пољану око језера, лабудови се помало узнемирише, учини ми се да се залелујаше на површини језерцета у ритму мелодије, помало залепршаше крилцима, као да се спремају да полете. Руси начуљише уши у правцу извора мелодије, спазих јер су њихови столови врло близу. Док транзистор утихну за трен, један од њих рече поносно, чух јасно његове речи које допреше до мене: ,,Руска мелодија, Лабудово језеро Чајковског.”

 

Сви за столом упреше радознало због нечега очи ка мени. Мислим да им није измакло пажњи како ја узнемирено пиљим у другу страну, у човека који трза раменом, који се наочиглед свих присутних, као на позорници, устремљивао ка мени. Осматрали су га дискретно испитивачки, очигледно помало зачуђени призором, један од Руса устаде, радознао хоће да виде шта је посреди. Схватих да је њихову пажњу привукао чудак својим упадљиво непримереним поступцима, који се устремио на мене као кобац на голуба. Ако је то тако, ако и други то запажају, онда су заиста поступци овог чудака асоцијални? Чудак се заустави на пар метара од мене, мени не пада ни на крај памети да се са њим бијем. Необични човек стоји испред мене претећи, спазих га из непосредне близине, израз његовог лица лица је пометња човека који је у преступу, који чнии нешто недозвољено, кога води снажна емоција, истинска манија, јаросни бес је избијао из његових очију и смркнутих црта лица. Неко злоупотребљава душевног болесника против мене? Ако затреба морам се бранити? Нас двојицу почеше све упорније да радознало посматрају обе делегације. Насртљивац се окрете агресивно право према мени у лице и закрешта врло гласно нервозно на лошем српском језику, са јаким албанским нагласком:,, Муда од лабуда, чајка, руска кола чајка, кока кола да пијеш, а не тај боза бућкуриш.”

 

Утом ми не измаче пажњи чудан призор, помало смешан и тужан. Шармантна средовечна дама би повремено устајала и давала остатке хране псу кога је везала за ограду ресторана. Средовечни плавокоси Рус, вероватно шеф совјетске делегације, нагло устаде, и заповеднички и демонстративно зграби из тањира госпође рукама повећи комад меса, и гурну га скоро на силу у уста њеног пса. Белгијанци су ћутали правећи  се да нису ништа видели. Рус устаде скоро победнички и поче нешто да говори гласно на руском.

 

На моје велико изненађење окрете се из места, као боксер у рингу, не верујући својим очима, видех га како се енергично упути раширених снажних руку право ка нама. Стаде смирено и самоуверено испред нас. Гледао нас је обојицу право у очи. Велики филхармонијски оркестар је све гласније свирао. Ретки пролазници би сада у нашем правцу бацали дискретне, али препознатљиво зачуђене погледе. Видех сада Руса из непосредне близине, строг је и снажан као боксер. Без речи зграби транзистор и окрете звук до крешченда, шума је одзвањала. Онда утиша транзистор: ,,Ти Славјанин”, обрати ми се узбуђено.” Да”, одговорих . Окрете се претећи чудаку, овај у трену подви реп и побеже као пас када му господар припрети бичем. Рус се врати победоносно ка столу. Белгијанци су га посматрали зачуђено, тако ми се учини?

 

Русе волим, али не и бољшевике. Овај је био бољшевик. Ипак, због овог поступка ми је постао јако драг

 

Овај чудак је очигледно задојен патолошком мржњом према мени. Он се претворио у мржњу. Мржња је облик атрофије који убија све осим саме себе, сматра Оскар Вајлд. Откуд таква мржња? Мудри Латини мржњу виде као застарели гнев. Управо је то по среди код овога несретног психопате, он ме мрзи као Албанац, сећа се вековних српских и албанских ривалитета на Балкану? Мени је све јасније да је он ипак особа поремећеног ума, и да га као таквог неко злоупотребљава.Али ко ? Са којим циљем ми то чине?

 

У школи Аlliance francaise сам упознао Американку, супругу господина Давида Тошића, Југословена који је после Другог светског рата остао на Западу, сада је представник моћне америчке корпорације за Европу. Господин Тошић је утицајан у Америчко-белгијској трговинској комори, недавно ме је позвао у његову канцеларију у Бриселу, на адреси rue Ravenstein 60. Био је благо расположен:,, Јавите се господину .. у америчкој пропагандној агенцији Мк Кан Ериксон, неки посао можда тамо има за вас“, дао ми је папирић са бројем његовог телефона.Тако је и било, директор Мк Кан Ериксона ми је обећао од 1 септембра 1967.године посао истраживача тржишта, али као free lance ( на одређено време).

        

Искористио сам наилазеће лето да одем на Северно море, да нађем неки посао, да зарадим нешто новца, да искористим да се купам и сунчам, да оран дођем 1 септембра на  радно место у америчкој фирми. Пронашао сам радно место конобара у великом хотелу на обали Северног мора.

 

Крајем маја до мене су допирале све чешће вести да се нешто припрема: Заратиће Израел и Арапи. Имао сам слободан дан, па седох на воз и одох да узмем из стана у Бриселу потребна документа која ми је захтевао послодавац. Са Централне железничке станице се упутих право ка стану и кварту где се налази СУБ. Успут приближавајући се трамвајем универзитетском кампусу, запазих неуобичајено повећано присуство високо истурених билборда са поруком „Izrаel vivra“.У ваздуху  је лебдело необично расположење, као да су се затегле у ваздуху неке ужарене жице, и само прште. Када сам изашао из трамваја испред кампуса СУБ, као да стигох у срце попришта истинске битке? Завијају сирене полицијских возила, у околним улицама се задимило, као да у истинском рату експлодирају бомбе. Још са растојања спазих сучељене гомиле студената, чули су се ратоборни поклици и галама, гомиле су се приближавале и одмицале, напети студенти су махали рукама. Није ми било тешко да проценим да нарастају јаке тензије између арапских и израелских студената. Између њих се испречиле јаке полицијске снаге.

 

Из дворишта СУБ-а истрча група израелских студената, препознах међу њима Алека, доброг друга пореклом из Румуније, носећи повећу слику лидера Египта Гамала Абдела Насера, снимљеног у врло понижавајућој пози, како седи на WC шољи. Узвикују да га је израелски Мосад сликао у његовом тоалету у Каиру. Када то видеше арапски студенти заурлаше бесно:,, Смрт ционистима!”

 

Из супротног табора допре цинична упадица јеврејских студената: ,, Дођите да гледамо на ТВ улице Каира и Дамаска.“

 

,,Совјети подвалили Арапима, дали им старо наоружање”, узвикну потрешено локнасти светлокоси студент из Сирије. ,, Пилоти израелских ловаца говоре  југословенски, подвала браћо Арапи!”, узвикну црнопути Арапин закорачивши хитро да се попне уз жардињеру.

 

Тек сада сазнајем детаље ратних операција. Рат је трајао само шест дана, од петог до десетог јуна.  ” Давид је опет победио Голијата” рече ми увече сетно мој станодавац .

 

Лето је брзо прошло. У Брисел сам се вратио са Северног мора неколико дана пре 1.септембра. Отишао сам у стан у у Универзитетском кварту, измирио сам рачуне, и остао до даљег у овоме стану.

 

У овој америчкој компанији сам срео младу жену, боље  рећи девојку, која је у мој живот убрзо унела корените промене на боље, права реч је да је обележила мој живот заувек, не само за време од следећих неколико година колико сам остао у Бриселу. Чим сам је видео, зове се Ани, нисам могао одолети првом утиску, а он је најважнији, она је толико слична нашим девојкама, али ме још више усхићују њене разумност и мудрост, поврх свега она је врло учтива, лепо васпитана и изнад свега скромна. Она ме уведе расположена у канцеларију руководиоца “Марплан”, при Агенцији Мк Кан Ериксон. Представи ме, сазнах да се он зове Андре Dumas, по занимању је психолог. Он има своју канцеларију, а ја сам у мањој канцеларији са Ани. Њена скромност не потиче од тога што себе не уважава, а друге прецењује, запазио сам да њу сви у Агенцији уважавају и истински поштују, као човека, и као врло стручну особу. Полако сам улазио у посао, проучавао упитнике, табеле, питања, како се прави узорак, како се постављају питања. Добио сам први задатак: да сваки упитник обрадим, да питања са ДА и НЕ, сабирам. А да такозвана отворена питања обрадим тако, што ћу их класификовати по различитим сродним групама? Обрадио сам око 150 упитника, дадох Ани табеле. Она узе да их проучава. Изрази на крају задовољство урађеним. Ани и господин Дима пуше. Зачуђен сам, боље речено, запрепашћен, тако интелигентне и образоване особе, а трују се. И троше новац. Још сам био више зачуђен када сазнах да господин Дима пије у приличној мери пиво, али понекад и друга алкохолна пића, једном сам га видео загрејаног, скоро пијаног. А такав интелектуалац?

 

Посао је занимљив, али ми је јасно речено, да је то привремени посао, да нема никакве шансе да будем примљен за стално, што се драстично одражавало на моју мотивацију, јер због тога ипак радим без правог жара. Размишљам како да нађем стални посао у струци. Трудим се да овде радим савесно, да ми “Марплан” буде одскочна даска.

 

Ани би ме понекад пунудила поморанџама или бананама. Постепено смо се зближавали. једном ме је позвала да посетимо њене родитеље. Тако су добронамерни и љубазни према мени, примили су ме као најрођенијег.

 

После ове посете њеним родитељима међу нама је настало неко ново доба. Ани и ја смо укоро одлучили да живимо заједно, живот удвоје је лакши.

 

Враћајући се увече са СУБ-а где смо имали шаховски меч против Католичког универзитета из Лувена, на самом углу улица Avеnue de l’ Universite и наше улице Shausseе de Boendal, баш наспрам гробља Cimettier d’Ixelles, на десетак метара од нашег стана, из наше улице од правца гробља излете као фурија чудак који трза раменом. Видех га затечен на пар корака од мене, опет видех његово лице из близине. То је било лице човека у расулу личности, у њему је било некаквог расплинутог беса, али и неке мени неразумљиве благе топлине, скоро симпатије? Он је плав, и више је словенски или нордијски тип. Можда је политички емигрант из неке словенске земље, можда не воли Православце? Утолико се више прво зачудих, а онда разбеснех као ретко када у свом животу, када се он у трку устреми, наједном скочи на мене као вук у шуми, као да хоће да ме обори? Досада сам имао контакте са њим само са дистанце, сем оно недавно у шуми, сада је по први пут насрнуо на мене. Ипак сам оценио да нема намеру да се стварно озбиљно обрачунава са мном? Врло ме је изненадило, да је скоро заскочио на мене, иако помало сипљиво старачки. Поново је преда мном био много старији, физички оронуо човек, одмах искључих било какву могућност физичког обрачуна са њим. Проблеме не решавам насиљем, поготову не са немоћним. Мој узор је одувек Ганди. Понадах се да ће се на томе завршити.Али се он у трену из корена промени, претвори се у горопад са лицем помахниталог демона, обруши се на мене, беличаста пеница му се назирала у крајевима старачких усана. Он је много лакши од мене, поступих несмотрено и недовољно промишљено: одбацих га својим телом махинално на хаубу старог фолксвагена упаркираног баш поред нас на тротоару. Он леже боком на хаубу, направивши болну гримасу. Било ми га је жао.

 

Одмах се покајах и схватих да то није требало да учиним. Направио сам пропуст, погрешио сам! Дозволио сам себи да се спустим на његов ниво? Окренух се и брже боље одох узнемирен ка стану. Други пут морам да будем много хладнокрвнији, овако нешто никад више себи не бих смео да дозволим? Попех се у стан журно, Ани није била код куће, а обично је у ово време у стану. Када уђох у стан удахнух дубоко ваздух, седох неколико тренутака, да се примирим. Уместо да се смирим и дођем себи, деси се нешто сасвим супротно. Због нечег ме спопаде гнев какав никад у животу нисам осетио? Дође ми да све ломим по стану, сам себи не личим више на себе, у наступу јарости зграбих са стола боцу кока коле, отворих прозор на кухињи, погледах да ли на улици има било кога, и из све снаге бацих флашу кока коле на асфалт улице, која се распрсну у безброј малих стаклића. Нико од суседа то на срећу није спазио. Мало смиренији се вратих и седох на столицу.

 

Зашто сам ово учинио? Зато што сам најзад добио недвосмислен доказ да чудак није моја погрешна процена, или фикција, него сурова стварност, он је на  мене насрнуо физички. Образине су пале, из мене је покуљао вишегодишњи потискивани бес.

 

После пар минута опет устадох, провирих из сумрака кухиње опрезно кроз прозор, у стану је било угашено светло, на моје изненађење видех преко пута нашег стана где је аутобуска станица уз сам зид гробља, стајала је група турских студената које познајем са СУБ-а. Окренух поглед улево, тргох се узнемирен, ухвати ме ледена језа, видех чудака са два живахна момка у виндијакнама како журе, знам их из ранијих сусрета, скоро трче ка вратима наше зграде, како је могуће да стари иде тако енергично, видех да скренуше у улаз зграде, зачух снажни бат њихових звонких корака, нико тако звучно овде не иде уз наше степенице, провирих кроз мали прозорчић у вратима. Спазих у полумраку задихане момке у виндјакама како прескачући степенице грабе право ка вратима нашег стана. Запрепастих се: како могу знати где станујем, када на вратима нема никаквог имена? Загаламише из све снаге пред вратима стана, чуле су се псовке и претње, на српском и на албанском, залупаше прво песницама, онда почеше да ударају ногама из све снаге у врата. Спазих у ћошку гвоздену штанглу, ако је узмем некога могу убити, више ми се свиди дебела летва коју спазих наслоњену иза врата, држећи је у руци ћутим и чекам развој догађаја.Утом почеше да се отварају врата суседа, који загаламише:,, Полиција, провалници!”  Група гангстера зажди у бекство. Тутањ! Видех их са кухињског прозора како главом без обзира побегоше у суседну улицу.

 

Ани нисам никада причао о овоме инциденту. Али сам схватио да сам направио непромишљеност и погрешку што сам га одгурнуо на хаубу аутомобила. Био сам испровоциран. А то значи злоупотребљен!  Поврх свега, било ми га је искрено жао.

 

Нешто ме oд тада чуди и збуњује, зашто овог чудака више нисам срео у близини стана , да ми се освети? Осветнички бес нису испољавали ни поједини Албанци који наиђу понекада недалеко од стана. Сви су ћутали.

 

Посао у америчкој фирми је привремен, и слабо плаћен, нашао сам бољи посао продавца аутоматских апарата за сервирање кафа и сокова. У потрази за купцима обилазио бих Брисел  и оближње регије Белгије. Необичне животне околности су непредвидиве и изненадне. Када сам се најмање надао дошло је до новог, овога пута невероватног директног сусрета са мени сличним човеком.

 

То се десило у возу за оближњи фламански град Ган. Он је у возу за Ган ушао у полупразан купе и сео баш поред мене.

 

Ево како се то десило. Продао сам неки дан један апарат за пића у малој трговачкој фирми, доле ка Garе du Midi ( Јужна железничка станица), купац, висок црномањаст млад човек интелигтентног лица, је са мном подуже ћаскао. Чини ми се да је апарат купио и што му треба, али и што сам му ја због нечега био драг? Негде дубоко у себи сам се запиткивао зашто? На крају ми рече љубазно се смешкајући: ,,Сачекајте”,  тако ми је био драг, као најближи, ко је тај човек? Узе  слушалицу и поразговара са неким. Онда је одложи на црни старински телефонски апарат, узе смирено оловку и листић из нотеса, написа нешто, и пружи ми осмехујуи се топло:,, Ту су подаци човека из фирме у Гану, зовните га телефоном што пре, жели такође да купи апарат”. Замолих га да ми дозволи да том потенцијалном купцу одмах телефонирам ..,, Послужите се ”, приближи ми црни телефонски апарат. Окретох његов број, договорих се на лицу места са љубазним саговорником са друге стране жице, каже кратко да дођем у фламански град Ган већ сутра у подне. Обично путујем колима, али пошто се ради о једном купцу, који ми рече да је лоциран недалеко од ганске железничке станице, поред велике катедрале, одох на железничку станицу Gare centrale у центру Брисела, где седох на воз за Ган. Овде возови не касне, улазе у станицу такорећи у минут, врата се отворе, једни путници брзо изађу, док други исто тако журно улазе, тек када се сва врата затворе, воз може да крене. Све је брзо,безбедно, изванредно организовано. Све иде брзо и глатко, у минут. Белгија је земља реда и дисциплине, рада, где сви знају, и испуњавају, своја права и обавезе, зато све функционише као сат. Купеи су као и обично полупразни, овде ретко када има гужве, увек би било слободних седишта.

 

Љубав покреће човечанство, то одавно поимам. Али многе људе покреће мржња. То је за мене инверзија, због понегде ускраћене љубави људи почињу да мрзе друге. Уживам да видим сретне људе и жене. Тако је дивно помоћи друге. Али шта ако они то не заслуже?. Мудри Јевреји кажу нешто као: помози два пута, а ако не вреди, гурни низ воду. А и Турци су мудар народ, њихова пословица има неизмерну дубину- Ни највећи душманин не може сам себи нанети толико зло, као што ми можемо понекад сами себи.

 

Чим крочих у купе спазих мало старију жену, седи замишљена и удубљена у читање подебље књиге коју смирено као светица држи у рукама благо уздигнутим ка очима. Климнух јој учтиво главом у знак поздрава,, скоро невидљиво, она на то одмаче наочаре са мудрог лица и отпоздрави скоро нечујно, очи јој заискрише проницљивошћу и добротом. Што ме изненади, јер овде нико ни са ким не разговара у возу. Воз крете, скоро да се не осећа да се креће, тако иде глатко и нечујно, а брзо. Погледах нехотице корице књиге љубазне сапутнице, пише на енглеском Mahatma Gandhi..Запазих да је ова отмена  сапутница помало необично обучена, имала је црну штофану блузу, са високим белим платненим оковратником. Као да је часна сестра помислих када видех њен озбиљан лик и наочаре на мудрим очима проницљиве отмене и префињене жене?

 

.Само што седох, врата купеа се отворише, као да их развуче јака промаја, не могу никако да поверујем својим очима, као да сам пред самим собом, следих се од леденог изненађења, ухвати ме језа, хоћу једноставно да изађем из своје коже: то је био онај човек који тако невероватно личи на мене. Ово је сувишно? Био сам бесан? Откуд он сад овде? И то баш да уђе у мој купе? А толики купеи полупразни? Ово неко чини? Зашто?  Он осмотри летимично и опрезно купе и путнике у њему, скоро неприметно климну главом, и седе баш поред мене, али се мало одмаче. И не погледа ме, као да је знао да ће ме срести? Мени се чини да он мене зна и да ме се сећа? Никако не могу да се отмем утиску, да разјасним сам себи ту дилему: он добро види међусобну сличност, али не реагује нимало као што то чиним ја, он се тој сличности не чуди као ја, чак јој на моје велико чуђење, уопште и не придаје пажњу? Седе, наслони главу на мекани плишани зид купеа, црте лица се сложише у замишљеност, медитирао је.

 

Устадох збуњен и узнемирен, зашто је сео баш поред мене? Ово је врло необичан догађај у моме животу.Хоћу једноставно да се уклоним одавде, да одем у други купе. У тој замисли ме је спречила необична сапутница, за коју сам мислио да је часна сестра. Можда и јесте? Она устаде и сва раздрагана, као да није Белгијанка, загледа се прво у једног, па у другог од нас, сва весела и насмејана узвикну радосно:,,  Браћо близанци, како сте лепи, да вас обојицу загрлим.” У трену нас обојицу изгрли и сочно пољуби у образ. Застадох у намери да изађем из купеа. Размишљам брзо, прво, овако се не понашају Белгијанци? Они када се пољубе у оваквим приликама, то чине скоро најблажим, нечујним додиром? Она је дакле атипична Белгијанка, ако је уопште Белгијанка? Друго, она није часна сестра, часне сестре су врло уздржане? Ко је ова необична жена? Она закорачи ка мени, смирена, из очију је зрачила искрена добронамерност, приђе ми и ухвати ме за руку, скоро да ме није ни додирнула, повуче ме натраг ка седишту:,, Седите молим вас, сачекајте само мало“, нисам могао одбити тако љубазну и племениту жену, насмеших јој се. Седох.

 

Живот уме изрежирати невероватне догађаје. Необични човек је ћутао, напокон нешто промрмља. Дакле, има мало другачији глас од мога, плашим се, задрхтим од помисли и да га погледам, понекад испод ока са стране бацим на њега кратак испитивачки поглед. Он укочен зури у једну тачку. Да није нашминкан и дотеран да личи на мене?

 

Уђе кондуктер, узе карте:,, Господа иду до Гана, то је следећа станица, за десетак минута”, рече нам кратко, али услужно. Воз успори, прво се спреми да изађе госпођа и радосно нам врло тихим гласом рече: ,,Довиђења.”  Ова необична госпођа стојећи нам се обрати са врата купеа, чекајући да воз стане, ослови нас поучно, као професор: ,, Ненасиље је најјача сила којим човечанство располаже. Оно је моћније од најмоћнијег оружја икад измишљеног од стране човека. Следите господо овај савет великог Индијца, Гандија, његово има “Махатма“ значи “добра душа”.

 

На моје велико чуђење незнананац проговори савршеним француским, али са благим руским нагласком: ,, Ган је на француском, а на фламанском се каже Гент, поштујте госпођо изворни назив”. Окрете се, скоро са благим прекором љубазној госпођи:” Свет има довољно за свачију потребу, али нема довољно за свачију похлепу, да ли знате ову Гандијеву мисао?”, као да је упита помало строго.

 

Сада га видех из профила. Зачудо, имао је кукаст нос. Можда је Рус? Или Украјинац? Госпођа се насмеја гласно:” Браво млади господине, браво!” И одлазећи нас поново поздрави значајно са: Довиђења!

 

Ми устадосмо. Не знам шта ће се даље дешавати? У великој сам зебњи? Он ми се окрете, нагло отвори сако, и показа ми око струка велики црвени сјактави појас. Раскречи ноге као да ме позива на двобој:. ,,Досвиданија”, прозбори кратко на руском, и упути се ка једном излазу из вагона. Ја кретох ка другом излазу да се не сусретнемо.Његов велики црвенкасто ружичасти појас ми је треперио стално у очима као црвена застава што вијори на степском ветру на крову Кремља.

 

Желим да се ослободим опсесије, као да ми неко намеће мисли о њему?! Али откуд да он да буде у истом купеу са мном? Као да је намерно дошао, као да ме прати? Како је то могуће? Комунисти и Белгија, то су два света? Можда блефира са руским речима, можда уопште није отуда? А шта хоће да ми каже са тим његовим црвеним појасом?  Ово је нека чудна игра? Скоро да умислим да сам нека тајанствена значајна личност, чим ми се овакве необичне ствари стално дешавају? А знам да нисам. Па шта је онда посреди?

 

Они преко мене желе да комуницирају са неким другим. ЕУРЕКА! Обрадовах се! Учини ми се да схватам. Није ми јасно, како они могу преко мене комуницирати са неким другим, са неким значајним далеким светом, када ја то никоме не говорим? Откуд ти други знају шта се са мном дешава?

 

Одсутан у брижним мислима, изађох из железничке станице. Преда мном се указа слика сјајног града, Ган је чист и невероватно сређен град, свугде катедрале, нове зграде, робне куће, миле возила, све функцкионише у савршеном реду. Прошетах се мало, у руци држим проспект града, не могу да одвојим очи од добро очуване средњевековне архитектуре, на зиду видех плакат на коме пише ‘ Фестифал Фландрије”. Видех Цркву Светог Николе у готском стилу. Даље наиђох на велелепну Катедрала Светог Бава – грађену од 1300. до 1538. Уђох у њу, у катедрали се налази дело Хуберта и Јан ван Ајка, Гентски олтар. Прочитах да је Гент родно место цара Карла V.Као да сам хиљадама километара од Брисела.

 

У фирми због које сам дошао у Ган, сачека ме љубазан црномањаст омањи човек.Продао сам још један аутомат апарат за сервирање пића. Смешкао ми се т опло, као да је намигнуо мангупски када ми је казао: ,, Препоручићу вас и другима.“

 

Ани нисам никад ни реч споменуо о овом човеку двојнику.

 

  1. августа 1968. године увече слушали смо код Аниних родитеља вести, прво се зачу треперава  сетна мелодија Сметане “ Влтава“ , није засметала да чујем  глас спикера- трупе Варшавског пакта су ушле у Чехословачку. На екрану се појавише слике совјетских тенкова и војника, то су били Црвеноармејци. Исти су онакви какви су били у Другом светском рату. Трупе Варшавског пакта предвођене Совјетским Савезом су упале у Чехословачку и окончале тзв. Прашко пролеће. Спикер саопштава да су Совјети саопштили да су позвани да дођу, лојални чехословачки комунисти су затражили „братску помоћ против контра-револуције“.Александар Дубчек је позвао народ да не пружа отпор. Потом је ухапшен и одведен у Москву, заједно са још неколико сарадника.

 

Ускоро се сазнало да је улазак трупа Варшавског пакта у ЧСР продубио разочарање код многих западних левичара са лењинистичким погледима и допринео успону еврокомунистичких идеја у западним комунистичким партијама -што је довело до разочарања, или распада многих од ових група.

 

Господин Давид Тошић и ја смо јели данас куване шкољке у ресторану на Grande Place. Том приликом он ми рече да је близак са Спиром Агњевом, потпредседником САД. Агњев је иначе Грк, Балканац, вероватно отуда блискост међу њима? Знам да господин Тошић није хвалисавац, и да је утицајан уАмерици.

 

Јова Мирковић југословенски дипломата долази повремено на  Слободни ниверзитет у Бриселу, тамо се  видимо и попричамо. Ја  њему никада нисам ни споменуо моје неприлике у земљи. Од како сам тражио политички азил, ја не идем у Амбасаду СФРЈ у Бриселу. Али се са њим и даље срећем и дружим. 4. јануара 1969. године  Јован Мирковић ми приђе увече на СУБ , смејао се враголански из даљине:,, Ала си се уобразио, видех те синоћ са плавушом за којом се сви окрећу, откуд ти у Амбасади Пољске ?”  Јова цмокну гласно зубима:,,Ама, бомба! Где је нађе бога ти? А мене не видиш, диго си нос, нема шта, а?”  Нисам никада био у амбасади Пољске, па помислих да је видео мог двојника? Приђох му и почех да му објашњавам да у Бриселу постоји човек са којим сам невероватно сличан:,, Ако то заисте ниси био ти, видео сам га и ја, заиста фрапантна сличност , чак и израз лица.”’ ,,Свега има, дешавају се и такве случајности”, кажем му збуњен и забринут. ,, Немогуће, сигуран сам да си то био ти”, упоран је Јован.,, Никако , тада сам био у стану”, убеђујем га. Он не може да дође себи:,, Црна магија, свашта, свега има на овоме чудном свету? “ Онда одахну па се насмеја гласно:,, Ако ме не лажеш, онда ти у Бриселу сигурно имаш двојника”.,, Чуо сам да је дипломата неке источно европске државе” , рекох му смешкајући се. Он се нагло уозбиљи, хоће да каже нешто занимљиво:,,Да ниси згазио на жуљ НКВД-у?”

 

Двојник је постајао нешто као моја опсесија. Ко је тај човек?

 

  1. августа 1970. године Ани ми је саопштила да ми је професор психологије у ICHEC-у понудио радно место истраживача тржишта у СПБ (Социјалистичкој партији Белгије, напомена аутора). Социјалистичка партија Белгије има два велика облакодера у ширем центру Брисела, има своjе продавнице, супермаркете, банке, осигурање, агенцију за туризам. На новом радном месту ћу се понашати обогаћен претходнм искуствима.

Мени се ова понуда свидела, јер ми се нуди посао који даје много више изазова за испољавање креативности, него ли монотони послови обраде упитника.

 

Широм Белгије сам виђао продавнице и самопослуге, понегде супермаркете, на којима је стајао натпис латиницом COOP. Ове продавнице су скромније опремљене, са ужим асортиманом, и са мање луксузном робе, али осетно нижих цена, њихова клијентела је махом састављена од старијих, и сиромашнијих друштвених слојева. Што је у складу са скромном друштвеном припадношћу већине симпатизера и чланова СПБ. Виђао сам их како у малим редовима са боновима купују робу по нижим ценама, сетих се својевремених тачкица у Југославији. Необично, како су њихови старији и сиромашни слични нашим људима!

 

Мени је у почетку мога радног ангжамна у овој фирми заизгледало необично, да менаџери СПБ нису ништа предузели да модернизују своје продајне објекте, али ми није било тешко да закључим, да то није само зато што су њихови најбројнији купци управо припадници сиромашних друштвених слојева, него да је то превасходно сложено и деликатно, превасходно политичко питање.

 

Док сам 1 октобра 1970. године одлазио ујутру на посао трамвајем, десио ми се још један непријатан догађај. У бриселским трамвајима је ретко гужва, обично има места за седење, на зиду трамваја стоје натписи: УСТУПИТЕ ВАШЕ МЕСТО ОНОМЕ КОМЕ ЈЕ ВИШЕ ПОТРЕБНО,овај позив строго поштују, нисам видео да нека старија особа, инвалид, трудница, изнемогли старац, стоје, а да млађи седе. А код нас у Београду у трамвајима није ретко да седе момци и девојке, а изнад њих се погуриле старе особе, или свештеник племенита лица, седе косе и браде, чак и не поимају да се млади према њима не понашају како треба.Овога дана је велика гужва у трамвају.То се понекад дешава и овде у шпицевима, када се завршава и почиње радно време, ипак већина становника Брисела има своје аутомобиле, мада и даље многи користе градски превоз. Уђох у трамвај, тела нису збијена, али су људи ипак близу једни других, трамвај се полако пунио, осетих да се тела постепено приближавају.

 

Седох поред прозора посматрајући широку avenue Luise, видех из трамваја, док уз звоњаву граби, зграду где станују Рајна, сестра братове супруге Драге, и њен муж архитекта Ги де Пелиши. Изнад мога седишта се са стране од левог мога профила у гужви скоро прибио млађи човек, али ја на њега нисам обраћао било какву пажњу, мада ми негде дубоко у мислима заизгледа необично да је он стао тако близу мене, баш изнад моје главе. Зар не види да ми дише у лице? Чак ми је била чудна његова десна рука, коју је држао уместо на држачима предвиђеним за руке путника, баш на ободу прозора сасвим близу моје главе.

 

Возач трамваја нагло прикочи скоро у месту, путнику који је стајао тик уз мене трзај возила истури руку испред мога лица, шака му се отвори поред само мог уха, пред мене на под трамваја паде нешто необично, ја погледах доле, из некакве металне кутијице је пискутаво шиштала некаква гасовита материја. Власник шиштаве направе покуша да се сагне да је покупи , али не успе, брзо шмугну кроз врата која се због нечега нагло отворише. Путници покуљаше сви напоље, изгледа да је био лакши саобраћајни удес. Починилац у бегу, кроз отворен прозор ми са улице добаци, бесан: ,, УБИЦЕ! Смрт убицама!”

 

Ко је убица, кога сам ја то убио, ја нисам у животу ни мрава згазио? Ипак ми се чини да сам ја као неки релеј, да се преко мене препиру неке мени непознате невидљиве силе и моћници, своде некакве своје мени непознате рачуне. „Свађале се јетрве преко свекрве.“ Зуб за зуб, вендета, беса, крвна освета, Црногорци, Руси, Американци, и ко зна ко још? Приђе ми млађа жена била је узбуђена: ,, Господине, то је спреј, откуд поред вашег лица, не дирајте то, завијте у папир, одмах то носите у полицију.”

 

Сиђох из трамваја, обузе ме нервоза какву никад досада нисам осетио у животу, почех да кашљем, хоћу да се онесвестим. Бес је био тешко замислив, дође ми да све пред собом ломим. Да ми није ушприцао у нос нервни гас, питам се док журим право у оближњу полицијску станицу са завијеном направом у рукама? Примио ме је полицајац припростог израза лица, као што су неки наши позорници у Београду, показах му спреј завијен у најлонску кесу, испричах о чему се ради, он загледа у кесу и рече ноншалантно:,,  Однесите то право у Центар за отрове у Shaussee de Vleurgat.”

 

Знам где је та улица, није далеко, одох тамо, испричах им о чему се ради, они узеше спреј да га шаљу на хемијску анализу, болнички техничар ме упути код лекара. Лекар је плав човек средњег раста и корпуленције, проницљивог и строгог израза лица, он узе нешто и написа, каже ми да идем одмах да ми сниме мозак, а после тога у соби ниже да одем на преглед простате.

 

Те прегледе нисам хтео да обавим.А лабораторијске налазе спреја нисам никад добио.Ни о овоме нисам причао Ани.

 

Али се сада опет појави блага несаница. Схватих да ја већ поодавно, упркос побољшања, осећам повремено јаке нервне тензије, које би повремено постајале такорећи невиђен бес: долазило ми је да све пред собом бацам и ломим. А пре доласка у Белгију тога није било.

 

Ани повремено када би се вратила из “Марплан-а”, још са врата би ми говорила: ,,Уморна сам, испражњена” Оптерећена је обавезама на радном  месту, али и у домаћинству, иако обавезе делимо подједнако.

 

Често размишам о Ани. Нешто се међу нама необично дешава? У наш стан и наше животе се уселила некаква сумаглица, као белгијске суморне кишице. Завршио сам успешно постдипломске студије, имам солидан посао и пристојне приходе, млад сам и здрав, Ани је тако драга особа, шта нас то спречава да се препустимо љубавном полету, да се међу нама разбуктају искрена и дубока осећања, страст? Па да онда склопимо брачну заједницу, да имамо децу, здраву и јаку породицу? У последње време моја осећања према Ани су се као укочила на једном нивоу? Као да је нека невидљива рука све заблокирала, ми живимо заједно, дружимо се, али нешто спречава да наш заједнички живот постане раскошна башта препуна свакојаког цвећа и засада? Уместо тога ми смо постали више животни сапутници који налазе известан какав такав мир и склониште у мирној заједници. Страх и стрес, нису пријатељи љубавне страсти. Спавамо заједно у широком брачном кревету, Ани је узорна католкиња, наша тела су близу једна другом, али наше ноћи су више испуњене сном, него ли оним о чему тако сањају млади брачни парови.Откривам да сам ја тај који не предузимам честе иницијативе. Али ни она ми се не приближава? Није ни чудо, признајем сам себи, када год бих помислио да је загрлим и прибијем уз себе, а што је било често у мојим потсвесним жељама и мислима, мада се повремено и остваривало, то није било оно право, жељу би ми као опушак када се згази ђоном ципеле, гасили они чудаци, млади Албанци, који ми излазе пред очи, како трзају раменом, како ми прете, насрћу на мене, устремљују се на мој аутомобил, провоцирајући ме из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан. А онај двојник је посебна прича, када год бих га видео не бих могао поверовати својим очима: откуд да ја гледам сада себе у неком другом? Да ли ја сањам? Или је стварност фикција?

 

Када год бих хтео да јој се приближим, нешто би ме у дубокој подсвести прикочило, осетио бих зебњу, страх, као да би се у мени појавила нека забрана која сјакти модро плавичасто, као неки невидљиви саобраћајац који диже палицу на којој невидљиво трепери застрашујуће упозорење: СТОП!

 

Опазио сам да би ме Ани повремено загледала забринуто, али ништа не говорећи, учини ми се да повремено због тога дискретно и тужно уздахне.

 

Повремено се сетим француске пословице ”Апетит долази једући”, тако се и љубавна жеља може развити миловањем и физичком близином. Али до таквог зближавања између ње и мене не долази већ дуго времена. Када изађем из стана идући на посао, или неким другим поводом, изненада би ми се јављала веселост. Ухватио бих себе да би ми очи понекад живо засјактале када бих поред себе спазио у пролазу привлачну пролазницу. Неке од њих би ме у пролазу враголасто погледале.Значи да постоје још неки други разлози брачне монотоније

 

Помишљао сам у тим минулим тамним годинама да јој се поверим? Али сам увек од такве идеје одустајао, имајући у виду да је она као и већина Белгијанаца дубоко одана својој земљи, или би чак могла помислити да сам и ја као они Југовићи беспосличари што се окупљају по југословенским ресторанима и који на сва уста пљују Белгију и Белгијанце, окривљујућих их за њихове личне неуспехе? А шта ако то каже својим родитељима? Шта би тек они помислили о мени? Поготову јер ми је једном њен отац када смо били насамо, тихо испричао да му је његов пријатељ, земљак тамо од Трења, који је запослен у полицији за странце, за мене странца из комунистичке државе, рекао врло похвалне ствари.

 

Одлазећи код Аниних родитеља који станују у улици rue du Couloir, пролазили би кроз велики трг Place Flageu, који се прос тире испред ТВ Брисел. Тамо су недавно поставили мале циркуске шатре, чак сам присуствовао гала представи гостујућег елитног француског циркуса у великој шатри препуној света, црномањасти снажни отресити Француз је духовито најављивао врло атрактивне тачке. Он се осећао тако комотно и опуштено, па ово је франкофонски део Брисела. Валонци су дубоко, атавистички, везани за Француску.

 

Када изађосмо из шатре по завршетку представе пролазећи поред малог стрелишта у кућици на искрају трга, видех мете и ваздушне пушке, рекох Ани да хоћу да гађам у мету. Расположена радница ми пружи ваздушну пушку смешкајући се:,,  Ако погодите, аутомат ће избацити вашу фотографију.”  Узех пушку, нанишаних, гађање сам учио у војсци, видех одмах иза заслепљујуће светлог праска, да се некаква фотографија сложи благим шумом испод мете у малу кутијицу. Радница узвикну БРАВО, пружајући ми фотографију. Ани је стајала поред смешкајући се враголасто. Узех фотографију, и тргнух се као да добих струјни удар :,,  Двојник!”,  оте ми се нехотице узвик. Ани ме погледа помало зачуђено у очи. Одмах се смирих и савладах, држао сам у рукама фотографију мога двојника. Да ли сам то ја, или је то мој двојник, дипломата можда, питам се? Радница ми узе кокетно фотографију из руку, смејући се гласно:,,  Ви сте прави филмски глумац, тако личите на Алена Делона”. Ани се засмеја, на њен весео али смирен начин :,, Баш си лепо испао.”

 

Са Ани се не могу опустити и зближити на прави начин, докле год не престане завера гангстера? Брак и породица не иду никако са несигурношћу. Шта да кажем Ани ако будем морао да се уклоним пред мафијашима из Белгије?  Где, питам се? У Америку, далеко је? Добар друг из Београда зубни лекар Мића Илић, који као врло успешан зубар ради у Западној Немачкој, ми је спомињао Западну Немачку, па ја не знам немачки језик, немам папире, не иде. Једина реална могућност би била да се вратим у Београд?. А Ани тамо не би могла доћи, не може напустити Белгију и њен посао, плату, родитеље?.

 

Пролазе ми најбоље године у празно? Зашто? Докле? Нешто морам предузети?

 

Тако једном шетајући кроз Галери Луиз сретох драгог пријатеља Мату Јаковца, он је политички избеглица. Ми се увек искрено и од срца обрадујемо када се сретнемо. Ја не знам да ли је он Србин, или Хрват, мада мислим да би по његовом имену пре био Хрват, то ми нимало није важно, ми смо овде у туђини тако блиски један другом. Мате је врло занимљив човек, испричао ми је једног тужног кишног дана у кафани Rois d` Espagne његов врло узбудљив живот, он је Далматинац, пливао је двадесетак километара са неког далматинског отока ка Италији, тамо га у мору промашли италијански  рибари и спасли.“ Када сам пре десет година дошао у Брисел био сам најзгоднији човек у целом граду“, казао ми је тихо, није се хвалио, то се видело на њему, он је и тада био ретко привлачан средовечни човек. Седосмо у један кафић, тада ми Мато предложи да увече одемо у оближњи данснинг Мемлинг. Овај његов предлог у мени намах побуди љубопитљивост, која се потом претвори у радост: како би било лепо вратити се у раније дане, изаћи увече, дружити се?.

 

А Ани? Тек тада осетих грижу савести, више од тога, ја је овако чинећи издајем. Не, то не могу, она је према мени увек била коректна, захваљујући  њој, када сам био у највећим тешкоћама у Бриселу, сам, из тога испливао и добио радно место, живели смо заједно, она ме је увела у овдашњу средину, упознао сам њене родитеље и сроднике, тако дивне људе, захваљујући њој сам завршио постдипломске студије, толико дивних успомена и догађаја ме веже за њу, за особу која ми је овде променила живот на боље. Питам се:да ли сам ја крајње непромишљен, имам описане неприлике са силеџијама, са Ани имам какву такву заштиту? А шта ако будем сам, они ми могу упасти у стан?

 

А шта да чиним?

 

Да ли је рационално, да ја своје најбоље године жртвујем, да се лишавам онога што сваки мушкарац у овим годинама очекује:нежност привлачне жене и љубавно узбуђење?  Али није кривица у Ани, ни у мени, него у несретном сплету околности? Ја сам сасвим свестан зашто се наши брачна заједница насукала у некој сивој жабокречини?

 

Ипак сам на крају одбио Матину понуду.

 

А када дођем кући, опет би се обоје ноћу у ис том кревету опет повлачили свако у свој удаљени кутак. Као да смо два мушкарца, или две сестре?

 

Такав наш међусобни однос је за мене неприхватљив.

 

Шта чинити?

 

Морам са Ани да разговарам шта да радимо? Да идемо код брачног саветника? Да унесемо неке иновације, да померимо кревет, да изађемо увече у неки ресторан, да увече сто украсимо свећицама, да слушамо заједно лепу музику, да унесемо више романтичности у наш живот? Да идемо на излет? Да негде отпутујемо на кратко?

 

Од свих ових мојих идеја није се остварило ништа.

 

А ја сам наставио да се мало чешће виђам са Матом, само бих Ани рекао идем у библиотеку, или на СУБ, а понекад бих се вратио касно у ноћ после неколико часова одсуствовања. Она би ме погледала тужно и помало забринуто, без да би ме било шта запитала.

 

Међу нама двома би настајала још дубља, како кажу у маркетингу, комуникациона баријера, која је се, чини ми се из дана у дан  продубљивала? Да ли су ови моји изласци са Матом у дискотеке знак да ја њој сада бездушно окрећем леђа? Како би она то доживела? Ја то не могу никада учинити, ја јој не могу нанети такав бол, то је страно мојој природи. Али, зашто да радим против своје природе, почињем себи да личим на жене у Индији, које када им супруг премине бивају лишаване живота? Зашто да ја себе лишавам ових најлепших ствари у животу? Најбоље би било да са Ани раговарам да нашу заједницу унапредимо, да буде као у почетку, да међу нама затрепере струне узбуђења.

 

Али ако бих са њом почео о томе да разговарам, изрекао бих се обавезно о узроцима моје забринутости, о атацима асоцијалних особа. А то не би било никако добро.

 

Да ли се и Ани пита шта да радимо? Да ли можда и она исто резонује као и ја? Да ли сматра да је наша ванбрачна заједница у кризи која се продубљује?

 

Једноставно овако више не може бити? Као да сам предосећао да ћу се једног дана, који није тако далеко, ипак вратити у Београд?

 

Изненадио сам се када ме је пре неки дан, то је био 2. новембар 1970. године. конзул Амбасаде СФРЈ у Бриселу Жарко Милутиновић позвао на стан телефоном, саопштавајући ми да се 6. новембра увече одржава скуп Југословена у Белгији, моли ме да ја питам у Фебекопу, да ли то може бити у сали Социјалистичке партије Белгије? Прихватих његов захтев учтиво:,, Сутра ћу их питати, надам се да ће све бити у реду.“ Знао сам да ће мој послодавац СПБ Социјалистичка партија Белгије са задовољством прихватити овај захтев, то су озбиљни људи, за њих социјалисте је част да тако нешто учине за такву врло цењену у свету социјалистичку државу као што је  Титова Југославија.

 

Тако је и било, они се сложише без речи, били су почаствовани. Јавио сам то Жарку Милутиновићу. Он зна коме и где треба да се обрати. ,,Да у салу Социјалистичке партије, у којој си запослен, обавезно дођеш у 17 часова”, рече ми значајно Жарко Милутиновић адресу. ,,Долазим сигурно”, рекох му задовољно.

 

Сала у близини мога радног места је била препуна. Од уласка у салу сам стекао непријатан утисак. Неке жене и мушкарци су устајали вређајући гласно једни друге, озлојеђено су се међусобно свађали, падале су тешке оптужбе, неки су нервозно седали и устајали млатарајући једни другима, претеће рукама, скоро да почну да се кошкају. Схватио сам да постоје два приступа концецији Удружења, и да не могу никако да нађу заједнички језик.

 

Жарко Милутиновић је висок и црномањаст, снажан и поносан, прави Црногорац, сада сам имао прилику да увидим да он није острашћени београдски масовик бирократа, он је мудар човек, њему је свака реч на своме месту, био сам пријатно изнренађен како је зналачки водио скуп, није се нимало нервирао, флегматично је очекивао да се страсти смире. Некако се присутни у сали примирише. Али не за дуго, реч узе једна млада жена из Новог Сада, виђао сам је у Амбасади. Она нервозним гласом позва да изгласају нове органе удружења: председника, потпредседника, заменика председника, секретара, и на крају управни одбор.

 

Сада Жарко Милутиновић поведе главну реч. Нисам веровао својим ушима, када чух моје име, позва ме благонаклоно да дођем за сто на бини, где се налазе организатори скупа. Представи ме, рече да мене вероватно многи знају, изрече велике похвале на рачун брата Боре, и мало дискретније на мој рачун, додајући да сам завршпио успешно постдипломске студије маркетинга у Бриселу, да сада радим врло успешно у СПБ :,, Предлажем Томислава Крсмановића за председника Удружења Југословена у Белгији. Ко је за?”

 

Већина, скоро једногласно подиже руке у вис у знак прихватања…,,Ко је против”? Ни једна рука се не подиже у препуној сали. Сви упрли очи у мене, весели су. Њих охрабрује моја младост, виталност, уливам радост и самопоуздање.

 

Признајем себи да ми овакав предлог даје одсјај прихватања и уважавања. Поразмислих, Жарку није познато да сам тражио политички азил, ако прихватим бићу заштићен од насилника, могу се без бојазни вратити у Београд?. Ипак у импулсу рекох: ,, Прихватам да будем члан Управног одбора,захваљујем се на поверењу, али из оправданих разлога не могу прихватити да будем председник.”

 

Видех по Жарковом изразу лица да је разочаран, он познаје Бору, овде у туђој земљи у мени је видео поузданог сарадника, десну руку. Он је диван и частан човек. Када би још било таквих, где би нам био крај? Пошто није имао куда, он се невољно и сетно помири са мојим избором.

 

Одлазио бих ујутру на посао у облакодер где су смештене канцеларије предузећа Фебекоп где сам запослен,.доле у бриселском предграђу Марол. Сећам се када сам дошао по први пут у Брисел, да посетим брата, било је то 1962.године, Бора ме је довео у овај бриселски кварт, изненадио сам се када ми је казао насмешен:,, Марол је познат по тучама , као Душановац у Београду“ Зар и у Београду имао силеџија као у Београду, чудио сам се тада?

 

Однедавно бих задрхтао и да погледам на другу страну широког булевара у Маролу, окретао бих се у том правцу дискретно са зебњом, знајући да ће опет у мој видокруг ући са далеке стране широког булевара необични бледи мудрац подлац поодмаклих средњих година, повисок и светлог тена, иде упоредо са мном, убрзам и он убрза. Тако је смирен, мудар, хладан као лед, и подлачки прорачунат, већ извесно време ме отуда претећи осматра, прати ме као сенка. Не могу да поверујем очима, он би понекад тргнуо раменом у моме правцу, иако је булевар широк ја то видим иако је трзај раменом врло дискретан скоро невидљив, али је за мене утолико подмуклији, врло препознатљив и пун свакојаких значења? Да ли су то, претње ? Откуд сада други неки човек који такође трза раменом ка мени? Он је тако самоуверен у тим скоро невидљивм трзајима, као да он добро види да  ја врло јасно препознајем значење трзаја раменом? Као да чита моје мисли? Да ли ме он заплашује, жели да трза раменом да ми тако покаже да је у дослуху са чудаком и његовим Албанцима? Ако је тако, онда су ово опасне претње? Овај је нешто сасвим друго од Албанца унезвереног лика што бесно трза раменом, врло је смирен, има рафинирано лице професора СУБ-а. Хладни подмукли бирократа? Онај први што бесно трза раменом је замлата. Овај је нешто друго. Онј је моћник! Он изгледа чека свој моменат. Своди са неким своје  рачуне, преко мене?  Са ким?

 

Што би ме он мрзео, он није тако наиван, он то чини рутински, по задатку, одавно тако размишљам, он нема разлога да ме мрзи, ја никоме нисам учинио било шта нажао? Па добро, и њега, као и остале, неко шаље. Ко би га могао слати, ко му даје упутства да то чини? Можда се ради о расној или етничкој нетолеранцији? Можда је славофоб? У Бриселу сам наишао и на антисемите? Неки су на основу мога презимена у коме има реч МАН, били склони да ме процене као Јеврејина. Белгијанци нису ксенофоби, у Белгији нема анти-аемитизма, они су мудар и промишљен народ. Али има и овде, као и свугде екстремиста, задртих наводних патриота.

 

Шаљу га политички емигранти? Зашто?

 

Овде су људи много рафиниранији, подмуклији, од оних у Београду, понекад лишени непотребних емоција, они мрзе на другачији начин од наших људи, подлиј, рафинираније.

 

Најцрње од свега је безнађе. Али ја не спадам у оне који западају у безнађе. Увек тражим излаз, на крају бих увек тријумфовао мој неуништиви оптимизам.

 

Ја морам одавде да се уклоним што пре? Белгијска пословица каже: Le roi, la loi, et moi.( Краљ, закон, и ја). Желе да кажу да су за њих најважнији краљ и закон. Да се у Белгији зна ред, и да зато у овој земљи све цвета. Тачно је, тако је у Белгији. А код нас наш ”краљ” ( Јосип Броз Тито) каже јавно: „Судије не треба да се држе закона као пијан плота.”. Дакле, ми немамо ни краља ни закона.Питам се да ли за мене странца овде у Белгији постоји било какав закон?

 

Можда он лично, немајући било какав разлог да има било шта против мене, коректног и учтивог младића из далеке балканске црвене земље, на неки начин дели моје бриге, чини ми се да назирем у тами даљине повремено такве емотивне добронамерне наговештаје у његовом изразу лица, у коме повремено затрепери и нешто људско.Политика је сурова, у њој нема сентименталности, њему је речено да тако поступа, он сматра да је то што чини на своме месту, да тако треба, да му то налажу због нечега виши политички интереси. Нема тај никакву грижу савести! Њему су можда рекли: Ако ми не ударимо на њих, они ће на нас! Не само појединци, него читави народи, милиони, постају безначајни, када су у питању интереси моћника. Циљ оправдава средство.

 

А ја сам појединац. Али зашто сам ја некоме тако значајан? Па ја сам невин. Без обзира што сам појединац, мали човек, доведен од некога и због нечега у епицентар планетарног тајфуна који узбуркава континенте и излива се као цунами, љуља планине и океане, јер ово је Хладни рат између капитализма и комунизма, без обзира на све то, ја, који се налазим између две ватре, на брисаном попришту између ровова, имам право да се браним промишљено и ненасиљем.

 

Гледајући га из даљине, са уздигнутог насипа изнад пута  преко кровова возила која брзо промичу, изненада га заклони велики камион, онда се он опет појави мало даље, иде негде, корача хладно, као робот.Хтедох да претрчим широки булевар, да му се приближим, и да му саопштим да сам ја невин? Он као да ми је читао мисли. Учини ми се да ми обешењачки намигну, али настави своју опаку и претећу игру.

 

Јавише се скривени нада и самопоуздање, нећу се никад предати,победићу мудрошћу и стрпљењем.

 

Преиспитујем се да нисам нечим дао повода? Има их овде у Белгији оних који не воле оне који критикују комунистички поредак у Југославији и Јосипа Броза Тита? Белгијанци, обичан свет се односе према мени коректно, нисам међу њима запазио да они не воле, или мрзе Југословене, или Словене? Или да овде има расне мржње, ксенофобије или антисемитизма. Que celui qui n’est pas content de son voisin recule sa maison. (Онај ко је незадовољан својим суседом, нека помери своју кућу, Белгијска пословица). У мислима ме се опсесивно мота ова пословица.

 

Да ли је ово дискретан позив да напустим Белгију?

 

Идем упоредо са подлацом чију прилику назирем у сенкама високог дрвећа са друге стране улице. Ја убрзам, убрза и он, ја успорим успори и он. Ја застанем застане и он. Игра нерава, психолошка игра застрашивања и изнуривања се упорно наставља из јутра у јутро, из дана у дан. Па ја могу да променим маршруту, да на посао не идем овом улицом, могу мало да заобиђем? Али то би ми узимало много времена, то је врло заобилазно.Признајем себи да сам упркос зебње и страха постао љубопитљив: мене страсно почиње да занима о чему се ту ради? Ко је тај човек?

 

Одлучих да му се дискретно приближим и да прецизно разгледам где улази. Сиђох наниже са насипа,  јер је ова страна улице уздигнута, постадох невидљив за његов поглед, пожурих, пређох улицу, сакрих се иза дебелог стабла велике липе, спазих га у даљини, а он мене не види, претрчах мало даље добро, стадох  иза дебелог стабла кестена које мирише на влагу и маховину, као када сам играо жмурке са децом, смирује ме пој скривене гугутке у високој крошњи. Ове гугутке овде мало другачије гучу него ли наше. Спазих га корачао је у сенкама дебелих стабала, хитро се сакрих иза једног још дебљег стабла, провирујем да видим где улази. Он смирено прође полако на двадесетак метара од мене, није ме спазио, уђе у модерну троспратницу, добро запамтих коју. Сада када га видех из колике толике близине, препознадох да је он управо онакав каквим сам га замишљао из даљине, свака црта његовог лица је била управо онаква каквом сам је замишљао са удаљене друге стране широког булевара? Дакле он је службеник, или функционер овога предузећа, тако закључујем.

 

Одлучих да после радног времена дискретно прошетам том страном улице, да сазнам нешто више о тој згради? Када стигох до те зграде, прочитах на улазу у коју улази овај необични човек натпис: Предузеће X…., производња и продаја инсектицида.

 

Следећих дана сам га помно пратио, увек је улазио у ту зграду. Није више он мене пратио него ја њега. Ко је овде прогонитељ, ко кога јури,                                                                                                                                                                                      он мене или или ја њега?

 

Прво и прво, по ко зна који пут се питам, да ли сам ја стопосто сигуран да овај човек мени шаље те претеће сигнале? Потпуно сам у праву, то сам проверио. То трзање раменом овога човека је за мене доказ да је он у дослуху са оним првим унезвереним чудаком? Не може бити случајно да баш обојица која се према мени чудно понашају, трзају раменом баш у моме правцу?Да ли сам ја преосетљив? Можда свему томе не треба да придајем било какву пажњу, једноставно треба да се правим као да ништа не видим?

 

Опет се у мрачном нерасположењу питам, да ли је ово сигнал да напустим што пре Белгију? Али никако нисам начисто зашто би то неко желео?

 

Очигледно да ме неко провоцира због нечега? Ко? Мислио сам да су приче о емигрантима и подземљу рекла-казала, био сам убеђен да су они људи као и остали. Сада сам сведок гнусних ствари. Зар је могуће да тако лоших људи са Балкана, има овде у Белгији? А ја сам у њима видео до недавно жртве комунизма? У њима видим браћу по крви и језику, а они овако? Les anges ne croient au diable que quand ils ont reзu un coup de cornes.(Анђели не верују у постојање ђавола, док не добију ударце његових рогова, Белгијска пословица).Уверих се да је подземна политичка емиграција легло демона, истинских психопата заслепљених мржњом.

 

Таман помислим да су се са неба повукли тмурни облаци, да се разведрава у моме животу, а изненада се нешто тамно деси, па бих опет западао у маларичну баруштину безнађа и депресије. А безнађе је тако суштински страно мојој аутентичној природи? Бори се такве ствари не догађају?. А зашто се мени догађају?

 

Ани запажа моје забринуто лице, види изненадну апатију, брзо би се досетила и предложила да идемо у шетње, на излете у околину Брисела. Али ме никад није запитала о чему се ради?.Што ме је помало чудило? Зашто се она није било када запитала да сазна шта ме то мучи? Па она је интелигентна и образована, њеној пажњи не измиче мој израз лица, зебња у очима, моја свакодневна забринутост?

 

А шта би ме очекивало да се вратим у земљу? Живот је чудан!

 

Планета ври. Амерички свемирски брод је атерирао на Месец. То је велика фрустрација за Совјете. Рат у Вијетнаму букти. Италија је егзотична земља иако је у Европи, јер има два вулкана, сада се десио и јак земљотрес у месту Тусканија, било је 31 погинулих. Швајцарска даје женама право гласа. Владислав Гомулка је избачен из Централног комитета  Пољске комунистичке партије.А Југославија изнутра почиње да подрхтава, нешто се закувава.

 

Брисел је средиште света. Упао сам у осињак. А где да бежим? У Београд? Па отуда сам већ једном отишао?

.

Скоро да је из мојих мисли ишчезао двојник, сада и ноћу сањам подмуклог шетача са друге стране широког булевара у Маролу, он се уселио и у моје снове. Он је прави демон, тмурно расположење би повремено почињало да се претвара у нервозу, у љутину, у мени су се све више будили  необични нервоза и бес.

 

Ја поједине догађаје записујем, водим врсту дневника. 21 јануара 1971.године увече Ани ми рече кратко:,, Видела сам те данас из аутобуса у даљини, била је помрчина, пролазио се улицом Gloires nationales ( Славе Нације), како журиш некуда. Јеси то био ти?” Тргох се, и погледах је упитно, јер у тој улици никада нисам био, нити ми је познато где се та улица налази? Али се досетих: вероватно је то био Двојник? Разуме се не изрекох се Ани. Промрмљах: ,, Да, био сам ту да обиђем једну самопослугу COOP’’.Тако се наш разговор завршио, ако бих јој казао да то нисам био ја, могла би помислити  да нешто кријем од ње? Ако јој пак испричам да у Бриселу постоји Двојник, таква прича би могла да у њеним очима створи о мени представу чудака, човека који умишља и себи придаје незаслужен значај.Ани је врло приземљена и скромна.

 

Врло мало сам јој говорио о неприликама у Југославији, нешто сам јој спомињао, она је на то зевала, нагло би се засмејала:,, То је борба Дон Кихота са ветрењачама.” Као да је то казала нека друга Ани, помало саркастична? Ја је као такву не познајем? Ко је Ани, скоро да се запитам ? Насупрот томе, она је видела како је Бора цењен у Амбасади СФРЈ, и како се према мени односе људи из Амабасаде, виђала је да се према мени људи из Амбасаде на прославама 29. новембра односе са уважавањем и симпатијама, знала је да ме је конзул Жарко Милутиновић предложио за председника Удружења Југословена у Белгији

 

После неколико дана од овога догађаја  сам  посетио познати карневал у Биншу. Тамо сам опет изненада, када сам се најмање надао, видео сличног човека, Двојника.

 

Израелски студент Алек са којим сам се повремено виђао је пореклом из Румуније. Он је привлачан и мужеван, јако ме подсећа на моје другове из Београда.Разговарали смо опуштено у ресторану СУБ-а. Алека радује да су ствари са мојим послом кренуле набоље. Спомену да иде колима са неколико студената земљака на излет у место Бенш у Валонији, где се једном годишње одржава чувени карневал. ,, Учесници карневала са камиона у лаганом покрету, бацају на све стране велике зреле жуте поморанџе“.

 

Алек је био за воланом, уђоше још две студенткиње и један студент, сви Израелци. Некако се шћућурисмо. Путовање брзо прође. Белгија је мала и равна, и има одличне саобраћајнице. Паркирасмо се у споредној уличици, чини ми се да се цела Белгија слила у ову сликовиту валонску варошицу. Свако оде својим путем , а ја се радознао и помало нестрпљив упутих у главну улицу, где се одвијала главна представа.Чим банух у главну широку улицу, пред очима ми се указа врло необичан призор. Повремено би наилазили камиони са пространим приколицама на којима су стајали људи необично и врло шаролико обучени, или би учесници карневала у поворкама јурили пешке, и једни и други су поскакивали као помахнитали. Промицале су колоне мушкараца и жена обучених у шарене одоре средњевековних принчева и принцеза, витезова, припадника разних цехова и гилди. Као да смо се вратили у Средњи век.Сви су дивље скакали и играли, бесно машући рукама, непрестано би снажним замасима руку бацали поморанџе по крововима и фасадама зграда, које би одозго поскакујући као живе мачке падале по тротоарима. Кроз ваздух су летеле повеће зреле жуте поморанџе као мали пројектили, једна паде на корак од мене, узех је у руку, нија она баш тако безазлена. повећа је, иако је мекана, може да повреди ако падне на главу. Врло концентрисан пазим да ме нека поморанџа не удари. Не видех било кога да је добио ударац од ових жутих меканих, али потешких пројектила, који лете на све стране, као мала ђулад избачена из топова.Погледах у прозоре, чудим се како их поморанџе на разбију. Кад боље загледах, прозори зграда су за ову прилику били заштићени  гвозденим мрежама.

 

Белгија је врло занимљива земља, супермодерна, а чува своју традицију. Као да је ово традиционалистичка Енглеска? Постоји континуитет, који даје пуноћу личности појединца, али јача и национални дух. Знају то мудри Енглези, а и Белгијанци нису ништа мање мудри од њих. Гаје они традицију, проучавају историју.

 

Приближих се да из непосредне близине посматрам маске и одећу учесника карневала, који као на покретној траци брзо промичу широком улицом. Понегде би се видела недовољно прикривена лица учесника. Загледах се у један лик, учини ми се познат? Да ли је могуће, да је то он? Хоћу да проверим. Пратим га у корак. Он је? Приђох скоро до њега самог и погледах га право у очи, желим да будем сигуран? Да, то је био он, нико други. Мој двојник. Или сам ја његов двојник? Невероватно, дипломата комунистичке државе, а учесник карневала са Белгијанцима?

 

Он ме препознаде, изненадих се када ми он весело мангупски и тајанствено намигну. Као да га нимало не изненађује, што у Бриселу постоји неко ко на њега тако фрапантно личи? То за њега није нимало изненађујуће?  Да ли двојник препознаје да у Бриселу постоји човек који му је невероватно сличан? Па он и ја смо се већ сретали, како он објашњава да постојим и ја, сличан њему? И то у Бриселу? Чудан је и неразумљив овај свет? Мени засмета што ме он ниподштава? Наша сличност га нимало не узбуђује, па он мени не придаје дужну пажњу? Као да сам ја ништавило, а он некаква врло значајна личност?

 

Анина најстарија сестра Андре је оболела од рака дојке. Њен лекар кога Ани често спомиње се зове доктор Така. Чини ми се да је његово право име Такач, али изговорено на француски?

 

Када бих се вратио у стан, понекад би зазвонио телефон. Дигнем слушалицу, тишина, или чујем дрско дахтање. Још већу нервозу су у мој живот унели анонимни повремени позиви на телефон који стоји на моме радном столу у Фебекопу, баш када се у канцеларији није налазио колега чудног имена Кофен ( на енглеском: мртвачки сандук), него једино када сам био сам у канцеларији? Како су ти анонимни позиваоци сазнали мој број телефона? Како да ме баш никада нису звали, када је ту био присутан мој колега необичног презимена Кофен? Дигох слушалицу, чујем узбуђене речи на француском са страним акцентом кроз дахтање: ,,’Срби су убили султана Мурата и принца Фердинанда од Аустрије. Словенско-јеврејска бандо!”. Банално, хладноратовска сапуница, то ме се не досеже, то су неозбиљне ствари.

 

Телефон је данас увече дуго звонио у моме стану, Ани је отишла код њених родитеља, нећу да се јавим, претпостављам да би опет могла бити провокација? Упорна гласна звоњава се настављала, већ помало нестрпљив, ипак не знам ко је, дигох слушалицу и рекох тихо: Ало! Отуда се зачу нервозан и повишен врло претећи тон, али речи нисам могао да разазнем? Следећи пут незнанац закрешта претећи у слушалицу, на српском са јаким јужњачким гласом:,,  Готов си, жут си ко восак, мртвак си.”  Невероватно, тако нешто сам чуо 12 маја 1953. године од посластичара Шерифа власника посластичарнице ”Гостивар” преко пута Београдске железннчке станице. Откуд сад ово? На крају, ипак узнемирен одбацих претпоставку да ти који су ми то казали би могли знати да ми је то казао Шериф власника посластичарнице ”Гостивар” у Београду? Чиста случајност, закључих.

 

Ове провокације изгледа да имају за циљ да ме тако неко држи у продуженом страху и психози, и да ме доведе у стање импулсивности? Изгледа да неко овде жели да почнним нешто непромишљено, па да то на крају злоупотребе и да ме избламирају?

 

Ипак, ја се овде не осећам потпуно сам, овде сам срео и оне који ми пружају подршку. То су пре свега Ани и њени, они су тако дивна породица, скоро као моји родитељи. Према мени се сасвим коректно односе у Фебекопу. На пост-дипломским студијама у ИШЕК-у сам срео неколико професора који су ме схвтали и били на мојој страни. А то је за мене било најважније.. Толико Белгијанца се према мени односило пријатељски. Стално се сећам родитељских савета господина Видера да поштујем радно место код господина Братве, да будем стрпљив. Господин Братва, и господин Видер његов пашеног, су били према менн љубазни, увиђам да сам направио велику погрешку, што сам нестрпљив напустио њихову фирму, надајући се да ћу на другом месту брже напредовати и успети. Према мени су се коректно односили моји досадашњи станодавци, студенти на СУБ- у. Остале су ми у врло пријатној успомени шаховске партије са доктором Киршом, научником са СУБ-а.

 

Мудри Латини кажу: „Живи како можеш, ако не можеш онако како хоћеш.“  „Можеш” и ” хоћеш” су за мене релативне категорије. Много оног што хоћу, ја могу да остварим. За мене се ” можеш” и ” хоћеш”,мешају, не зна се где почиње једно и где се завршава, а где почиње оно друго. Прво проценим, онда направим план акције. И циљу тежим свим срцем. Али је појединац, маколико био снажан, понекад слабији од стихије силе и моћи. Он тада постаје немоћан. Да ли да се помирим са наметнутим ограничењима? Моја природа је таква да се томе противи. Али сила не пита!

 

Изгледа да ће Пакистан да се раздели на западни и источни део, источнн део ће постати Бангладеш. У белгијским медијима се много говори о Бангладешу. Пакистан постаје симбол раздвајања са једног на двоје, симбол нечијег потпуног и срамног, слабићког пораза у великој планетарној шаховској игри. Па то је балканизација која као пожар захвата планету. Слично се закувава у поједним земљама широм света.Изгледа да у Југославији све више бујају центрифугалне снаге. Да ли нас Југословене неко заплашује Пакистаном и Бангладешом? Али баук унутрашњих етничких тензија потреса не само такозвани неразвијени свет, него прети и појединим земљама Западне Европе. Забринут, док идем улицом са посла и натраг изговарам реч Бангладеш на различите начине: као да ми неко диктира, побледех „Банд га леш, бад наг леш, банда“ итд , у бескрај. Кажем другу Свети на СУБ-у за моју опсесију да делим реч на слогове, споменух му „Банд га леш, бад наг леш, банда“. Света се закикота, као да је открио тајну слагалице: ,,Црвена банда то чини, очи Москве, и овима овде ће кад тад заиграти мечка пред вратима”.

 

А ко је та банда која ми прети овде у Бриселу?

 

Мате Јаковац ме је данас опет позвао телефоном да се увече нађемо и одемо у дансинг Библос. Прихватих. Изговорих се опет Ани, да идем на састанак Удружења Југословена у Бриселу. Она ћути, оборила главу, ја изађох и одох. Чини ми се да је хтела нешто да ми каже? Али она је тако мудра и тактична? Пази на сваку реч. Ја сада мало чешће него раније, одлазим увече из куће. Када би се то десило, Ани би само ћутала тужно склупчана на каучу гледајући ТВ, ништа не говорећи. Да ли сам ја суров? Немилосрдан и егоиста? Да ли се олако препуштам задовољствима, заборављајући значајније ствари у међусобним односима?

 

Познати карактерни глумац Жан Габен је врло мудар када каже:„Лепа жена лепа недељу дана, добра жена лепа цео живот.“ Ова мисао се управо може применити на Ани. Она је тако добра.Али она је била са сестрама на зимовању у Француској без мене. Пар пута је ишла сама пословно у Минхен и Холандију. Понекад би ме увече обавештавала да одлази у посету сродницима, што ја нисам никада проверавао. Али су све то биле споредне ствари које у мени нису будиле истинску сумњу и неповерење у њу.

 

Да ли ови подаци о Ани мени служе само као оправдање пред самим собом, за ово што чиним?

 

Ипак, наша заједница је у кризи. Из простог и јединог разлога, јер међу нама има све мање онога што је најважније и што чини заједницу мушкарца и жене. У оваквој очајној ситуацији није ми до тога, ја сам дубоко забринут и није ми до таквих облика зближавања?

 

А и Ани је све више због нечега забринута?

 

Затекох себе у размишљањима која почеше да из темеља љуљају моју представу о мени самом као моралној и алтруистичкој особи; када сам у контактима са другим девојкама и женама ја нисам забринут и нисам без инспирације, нити сав сив у расположењима? Уствари, ја све чешће почињем да размишљам о природи односа између мушкарца и жене, о љубави, браку? Да ли је брак несавршена заједница? Да ли су мушкарац и жена по природи промискуитетни? Да ли су брак, заљубљеност- производ културе, религије, међусобних везивања које настају под утицајем случајних животних подударности? Да ли и она исто тако размишља на два колосека? У стану је на дистанци, без инспирације за нежности, а можда је ван куће другачија, расположенија, као што сам ја? Као да се пробудих из опсене и ригидности мојих окошталих ставова и представе о Ани, па ја у Ани од почетка такорећи слепо верујем, никада ми није пало ни на крај памети да посумњам у њену оданост и верност? Зачудих се сам себи: па ја сам раније био врло опрезан са девојкама, да не кажем сумњичав? Il faut regarder tout le monde comme honnкte et se dеfier de tout le monde.( Треба видети све као поштене, али не треба у исто време свима слепо веровати-Белгијска пословица). Ани је часна и честита, али ипак не бих требало да слепо верујем у сваки њен поступак. Да ли свеци постоје само на небу? Откуд сад овакво скоро апсолутно поверење у њу? Тргнуо бих се повремено, шта је то са мном? Као да ми се свест заледила, све се у мени укочило, савладао ме некакав унутрашњи заборав, у њу слепо верујем, нисам критичан према другима, скоро да постадох лаковеран, а такав нисам био никада? Испада у очима других да сам површан!

 

Шта је онда посреди? Зашто сам се променио?

 

Почех да се преиспитујем: па ни Ани није од камена, и она је живо биће од крви и меса. Као организатор анкета у Марплану, она одржава велики број контаката са анкетарима, који су претежно млади или средовечни мушкарци. Они би повремено долазили у наш стан на брифинге које им је она давала. Међу њима је било и привлачних мушкараца. Често би то били полицијски агенти који су тако налазили додатне хонораре, обављајући анкете за Марплан. Она се са њима понашала врло озбиљно и достојанствено, са свима је била на ви, ни једним гестом ми није дала разлог да посумњам да је са неким од њих имала било какво зближавање.

 

Ани није тип жене заводнице, она је шармантна и женствена, али је врло разумна и мислим да није склона авантурама. Она ми је једном пре пар година, када су наше нежности почеле помало да јењавају, рекла, гласно се засмејавши:,,Toma, tu n’ es pas du tout vicieux?’’(„ Томо, ти ниси нимало грешан?“) То је рекла шалећи се, сва радосна, као да јој то због нечега годи? Знам да се само шалила, и то ме није нимало повредило, као што би многе мушкарце.

 

Али да ли она схвата зашто сам сада постао донекле такав?

 

Убеђен сам, да смо Ани и ја живели наше животе мирно, без описаних трзавица и ниских спољних удараца које сам подмукло примао, да би све било сасвим другачије. Ја сам одувек познат као врло виталан, девојке су умеле да инстиктивно осете у мени снагу животности и неизмерне радости, и то их је привлачило ка мени као магнет. Али сада када ми је то било најважније, осетио бих се тако често када бисмо Ани и ја увече били у брачној постељи физички близу, да сам био једноставно без икакве инспирације за било какве нежности са њом.

 

Не, није она кривац за то, нити сам ја, Ани је женствена и привлачна. На делу је учинак несретних околности – дугогодишњи немир и бриге су упорно и систематски затирали и гасили ону врућкасту ватрицу, која одржава и распламсава заједницу младе жене и младог мушкарца.Наша међусобна почетна привлачност се постепено али упорно претварали у заједничко таворење. Обично животне патње и бриге зближавају мушкарца и жену који су заједно, они се тада више ослањају једно на друго, поверавају се и траже излаз, а где смо ми пристигли, питао сам се? Ми смо живели заједно, али су моје неприлике биле за њу невидљива и непозната страна мога живота и моје личности, о чему јој никад нисам причао.Можда је она запажала да се нешто необично самном дешава? Али ми никад није рекла, никад ме није питала за то! Необично, јер је она врло разумна жена, и поврх свега, ја могу то слободно да кажем, племенита особа.

 

Као да су се неке невидљиве силе замериле против нас?

 

Не мирим се са пасивношћу, желим да поправим нашу ванбрачну заједницу. Овај мутни status quo је за мене неподношљив. Нешто морам да учиним? На први поглед назирем две могућности: Прва је, да разговарам са њом, и да јој објасним моје учестале изласке, да учинимо нешто да се у наше тренутке блискости опет усели веселост и међусобна привлачност, да отклонимо колотечину настале монотоније? Али у овом случају бих морао да јој признам моје политичке неприлике, а то не желим.

 

И друго, да се растанемо. То не иде! То би било крајње незахвално са моје стране, сада када имам добар посао и солидну плату, да јој окренем леђа, њој која ме је подржала када сам био без сталног запослења и прихода. Моја незахвалност би је јако повредила, то не могу да учиним. Постоји још једно могуће разрешење: ући у брак, имати децу, а да свако и даље има свој слободан живот. Ани је добра католкиња, она то не би никако прихватила, тако ми се чини, мада сам схватио да је њој најважнија ствар у браку да има децу. Она то жарко жели. Можда би она прихватила и такву алтернативу, само да би имала децу? Мени половичан брак никако не би био прихватљиво решење. Моја схватања о браку су слична Аниним. У магловитим годинама далеке будућности бих понекад замислио себе проседог, у средовечним, или познијим годинама, са раскалашним љубавницама по неким забитим периферијским бриселским кафанама и туђим становима, или приватним пансионима на Северном мору? То за мене није нимало привлачна будућност, таква породица мени не треба. Брак и будућност замишљам потпуно другачије.

 

Или, једноставно да пресечем овај гордијев чвор и да напустим Белгију?

 

Где да идем?

 

Ипак назирем најбољу могућност: да поправимо нашу заједницу, да наша љубав добије нови елан и ново узбуђења када смо увече сами у кревету. Јер ми смо у почетку ипак били у страсним загрљајима понекад и усред дана. Треба са њом да разговарам, да изменимо навике живота, да унесемо веселост, да одемо у позориште, ресторан, у посете.             Трагедија брака и љубави је неретко зато што обе стране не очекују исто у браку. Шта она очекује у браку? Хтео бих да она и ја о томе поразговарамо?

 

Ипак, упркос снажног осећаја кривице, као да сам у преступу, не одолих Мати који ме је опет позвао телефоном док сам био на послу, да одемо увече у поменуту дискотеку у којој сам последњи пут био далеке 1967. године. Уђох унутра са Матом весео и расположен, као да сам се вратио у прошлост. Наручисмо два пића, засвира лагани танго, из сумрака се брзим кораком устреми право на мене висока смеђа лепа девојка, која ми се наклони дискретно. Обрадовала се када је чула да сам Југословен. Учини ми се помало претерано, чак театрално, као да су ми њене проницљиве очи то хтеле ово да ставе до знања.,,Моја фирма Балден ради са Југославијом”, као да је чекала мој одговор. Одмах се сетих господин Андре Видера, шурака господина Робера Братве у чијој фирми сам радио 1965. године, он је тада био запослен у фирми Балден. Како је Брисел мали, каква необична случајност? Она и њена другарица позваше мене и Матеа да одемо у суседни  југословенски ресторан „Сарајево”, који држи познати ројалиста Бора Благојевић. Опет се сетих да ми је господин Видер категорички казао да у тај ресторан никако не идем.

 

Одбио сам понуде ове девојке.

 

Следећи дани су опет били сиви. Ани је врло симпатична и шармантна на њен лични начин. Il ne faut pas toujours avoir raison pour plaire. (Не треба увек имати разлог да се свиди, белгијска пословица). Симпатија долази из дубине бића, тај осећај је тешко описати, а многи нису ни довољно свесни извора симпатије? Бракови и љубави пуцају јер се међусобно лоше процењују. Када би Ани и ја сваки дан поразговарали бар неколико минута о себи, уштедели би године неспоразума? Мене збуњује код ње, сада то по први пут размишљам: она је била најбољи ђак, врло је интелигентна и образована, њу привлачи психологија и она ће студије ове дисциплине привести крају, јер што она зацрта то и оствари, апсолутно је немогуће и логички неприхватљиво, да она не зна да је у заједници мушкарца и жене неопходно разговарати, размењивати мисли? Поготову ако наиђе криза? Зашто онда овако поступа?

 

Март је за мене месец који у себи носи лоше поруке. Као да сам предосећао да ће се нешто врло лоше десити 2. марта 1971. године. Целу ноћ сам се превртао у немогућности да заспим, презнојавао се,  нисам ни тренуо, како се то каже. Сањао сам ужасне снове. Устао сам крајње усплахирен. Ани ми рече ујутру забринута да сам у сну јечао.

 

Кренух на посао замишљен, узнемирен сам, као да сам предосећао да ће ми се тога дана десити нешто изузетно лоше? Већ неколико ноћи интензивно сањам тога плавог проседог и бледуњавог господина са подочњацима, што има демонски подмукао и зао израз мудраца, он ми се увлачи у сан, прети ми раменом, то ми не прети он, појединац, него нека огромна подземна органиѕација, кињи ме ноћу, сањам кошмарне снове, јечим у сну. Огорчен и бесан, ноћас у полусну, или сну, се зарекох сам себи, да овако више неће моћи. Ако ме нападну, бранићу се, па куд пукне да пукне, нека ме ухапсе, нека ме избаце из Белгије. Боље него да се вечито овако злопатим. Као хипнотисан сном, ја се томе зарекох у сну, одлучих чврсто. Иначе на јави тако нешто ми никада не би пало на памет.

 

Иако сам будан, не заборављајући на стварност, само мислим опсесивно о ономе шо сам се зарекао у сну: БРАНИЋУ СЕ! Па куд пукне да пукне? Ко кога прати овде, ко коме прети? Сада сам ја тражио њега? Само да га спазим? Идем као робот, као хипнотисан, заборављам на реалност, ја се још нисам потпуно пробудио из тога мучног сна, ја сам још у мислима у поседу демона који има тако подмукло и опако лице? Ако ме нападне бранићу се, али га нећу повредити, само ћу га одгурнути, ништа нећу учинити да га физички повредим. Иако сам у врсти полусна на јави, ипак сам свестан да то никако не иде. Ја се никад у животу нисам тукао, па нећу ни сада Ако бих одговорио насиљем на насиље, могао бих насести на провокације? Тако би они нашли разлог да ми се свете и да ме дискредитују и избламирају у Белгији као примитивца? Или да ме представе као нервно растројену особу? Идем као робот, као да сам успаван на јави, иако опседнут и концентрисан на унутрашњи кошмар, успевам да пратим светла семафора, како ме нешто не би згазило. Бројим своје кораке. Поново на разне начине изговарам реч „Бангладеш“: Банд-га леш, Бад ган шел. Однекуда се јави реч “Marol“, назив кварта где је моје радно место. Почех и ту реч да изговарам на разне начине-француска реч Мar  када се преведе на српски значи нешто као  доста, досадило је свима, а All на енглеском значи СВИ, СВИМА, као да ми неко прети -СВИМА ЈЕ ДОСАДИЛО! Ко је коме досадио? Неко ми прети!  Ко коме прети? Ко кога прати?

 

Ноћни сан ме држи, фокусиран сам на њега. Само нека ме нападне, одгурнућу га! Као што сам одгурнуо чудака на хаубу зеленог фолксвагена тамо на ћошку преко пута гробља Cimettier d` Ixelle? Али сам и сада тужан што сам то учинио, он је стар и изнемогао човек, погрешио сам што сам то учинио.Успех се лифтом у канцеларију, једва се смирих. Као да неко други уместо мене уђе у моју канцеларију. Колега Кофен који личи на нашег провинцијалца, спуштајући старинску помало излизану актенташну на сто, отвори флашицу са белгијском филтер кафом, отпи неколико гутљаја и рече ми кратко, иначе он и ја врло мало разговарамо:,, Идите одмах у Министарство запошљавања у вези ваше радне дозволе”, и пружи ми позив. Колега Кофен је смирен човек, личи на наше људе, помало је старински, поготову за белгијске критеријуме. Али треба претходно знати да су активисти СПБ старији, сиромашнији, и старомоднији, например у мојој фирми они један другога ословљавају са “ друже“. Мене из дана у дан све више збуњује његов намрштен израз лица и његово име које на енглеском значи МРТВАЧКИ САНДУК. Његова старинска излизана ташна ми због нечега заличи на некакав орнамент у погребној установи.

 

Изађох одмах и упутих се право у оближње Министарство запошљавања. Чим сам ушао у зграду Министарства, кренух према соби назначеној на позиву. Пошто је тамо био дугачак ред, одлучих да искористим прилику и тркнем до  недалеке, суседне зграде Фирме X..за производњу инсектицида, радознао сам да сазнам нешто више о тој тајанственој фирми у коју улази подмукли шетач са друге стране широке улице. Банух у врло пространи хол велике тајанствене зграде. Из сумрака ходника, иза великог мермерног стуба, на моје изненађење, уочих познати лик пакосника који се енергичним корацима изненада и без било каквог повода са моје стране устреми право ка мени. Видех га сада из близине, иако је био полумрак, он је постарији, бледуњав. Управо је био онакав каквим сам га замишљао: префриган и бескрајно подмукао. Нисам био дошао себи од шока, а он ми се брзо приближи и на моје запрепашћење ми руком опали благ шамар, (али ми је у ушима ипак зазвонило), који није био ударац ради повређивања, него акт понижавања, одгурнувши ме обема рукама узвикујући презриво: . Прљави Југословен, бандо словенско- јеврејска”, у исто време ми пљунувши обилно у лице.

 

Скоро да се онесвестих, не од бола, него од запрепашћења. Не од страха, страх нестаде као руком однет, осећао сам се понижен и повређен!

 

Насилник се окрете у месту, отвори врата канцеларије и нестаде у њима.

 

Ван себе од понижености и необичне узрујаности, одлучих да уђем у канцеларију где је и он ушао и да му опалим исти такав благ шамар, али не да га повредим, већ само да га понизим. Опсесиван сан, и шамар се спојише у једно. Очи ми засузише, не видим јасно, ништа не чујем, јурнух на врата, видех плавог човека средњег раста како устаде са столице и усмери се ка мени. То је он?! Демон! Ван себе од беса, ухо ми звони, очи ми заводњиле и скоро да ништа не видим, приближих му се, учини ми се да га сада јасније видим како устаде са столице иза стола, постављеног уза зид, у пространој канцеларији белих зидова. Да, то је он. Приђох и опалих му шамар, један па други. Нисам имао било какву намеру да га повредим, него да га понизим, да му покажем да не може тако да се понаша и да ме вређа, да демонски прети мом здрављу. То нису били јаки ударци, него шамари понижења!

 

Изађох журно и упутих се право на моје радно место у оближњој канцеларији Фебекопа.У ходу ка радном месту сам брзо схватио да сам направио велику, неопростиву грешку. За све је крив мој опсесивни сан у коме сам се импулсивно зарекао да ћу се одупрети. Али ја имам доказ, он ми је први опалио шамар. Али то нико није видео. Он је одавде, а ја сам странац, пре ће њему поверовати него мени. Осетих се изиграним. Направио сам велику грешку која ме може скупо коштати, каријере, Ани, и боравка у Бриселу? Они ће брзо открити мој идентитет и ухапсити ме! Чуди ме да нико од његових колега и особља фирме није реаговао, а они имају и наоружано обезбеђење, видео сам на улазу једног са револвером за појасом? Могли су пуцати у мене?

 

Био сам спреман на хапшење и суђење. Чак сам, то нестрпљиво очекивао. То ће бити за мене прилика да се ово све једном заувек размрси, најзад ћу о свему обавестити полицију и захтевати њихову интервенцију. Да могу мирно да живим и радим, да заснујем своју породицу, да имам децу, да се бавим науком и бизнисом. Ани ме је недавно упознала са рођаком, успешним имућним бизнисменом из завичаја њених родитеља, који је са изузетном пажњом слушао моје излагање о Фебекопу, и о могућим бизнис пројектима са њим, онако како ја то замишљам. Ја сам му представио нека моја виђења експанзије његовог скромног регионалног бизниса.У мени је видео младог човека пуног ентузијазма и енергије, који није причалица, него је способан да развија бизнис, да ствара профит и богатство. Гледао је у мене са симпатијама, као моји драги земљаци са Дрине. Хтео је изгледа да ме ангажује?

 

Уместо свега тога, ова подметачина ће све моје снове у Белгији да разруши.

 

Очекивао сам хапшење смирено и нестрпљиво!

 

  1. марта 1971. године кафе куварица провири стидљиво у канцеларију, отварајући врата показа руком неким људима на мене. То су била два полицајца у цивилу, рекоше ми тихо и смирено:,, Пођите са нама.” Уђосмо у лифт, они ћуте, не проговарају ни реч, нису ни надмени нити агресивни. Очигледно да су добили упутства како да се према мени понашају, речено им је вероватно да сам ја коректан интелектуалац, странац, далеко од родне земље, у туђини, па нешто пукло у њему, иначе је познат као врло смирен и углађен, све ми се чини да им је неко тако нешто казао?.

 

Одведоше ме у неку удаљену полицијску станицу на искрају Брисела. Разговор је био врло кратак, покушао сам да им испричам целу предисторију са чудаком који трза раменом, све што ми се догађало са њим и младим Албанцима. Нису ми дали да о томе кажем ни реч, увек би ме смирено и без надмености прекидали. Само су ми кратко саопштили: ,, Човек коме сте ударили шамар каже да вас никад није видео у животу.” И ништа више.На томе се све завршило. Против мене није била спроведена било каква истрага, нити је била подигнута оптужница.

 

Ови моји шамари, као што ће се видети мало касније, су анулирали све моје досадашње поене у Белгији, довели до губитка радног места у Фебекопу, разорили везу са Ани, био сам приморан да напустим Белгију, и да се убрзо вратим за Београд, јер друго станиште нисам имао. Сада сам јасније назирао шта се скривало иза вишегодишњих емигрантских провокација: да будем изазван на непромишљеност,да тако будем дискредитован и обезвређен у Белгији.

 

Не бих рекао да иза овога стоји четничка организација или Боро Благојевић? Мене су годинама провоцирали Албанци? Ја бих рекао да такву демонску мржњу могу на Балкану гајити једино усташе? Па фрањевачки фратри су убили маљем у главу два најближа сродника моје мајке у Јасеновцу јануара 1942. године, претходно су поломили лед у Сави и натерали их да се купају у леденој реци.Усташе су за време рата убиле тридесетак сродника моје мајке у Сребреници и Братунцу. Они не заборављају мржњу?! Изгледа да је то њихово дело! Моји су за време Другог светског рата спашавали жртве Холокауста.

 

За овај инцидент су сазнали људи из Фебекопа. Одмах сам схватио да је моја каријера у овој фирми упропашћена.

 

Ја морам ово једнога дана да обзнаним и разјасним, као што тенисер има право на бекхенд. Овде се не ради само о мени, избламирани су и мој брат Бора, и његов син Стефан, Ани и њени, мој народ и моја домовина. Ја сам злоупотребљен, ја морам рећи своју задњу реч, кад-тад. Не може се правити рачун без крчмара!  Ово је тако подло и подмукло, ово је злоупотреба подсвести човека. Мени је тај подмуклац ударио шамар, вулгарно ме месецима провоцирао, и на крају примитивно увредио, а ја сада ни крив ни дужан сносим последице. Док сам био држан у притвору, они су то јавили Ани.Међутим ни она, ни њени, нису никад о томе ни реч проговорили са мном. Ја сам Ани најзад то покушао да разјасним, али сам схватио да је то за њу врло деликатна и мучна тема. Она је само ћутала.

 

Мој дуг у будућности је да овај догађај, све што се са мном збивало у Белгији разјасним. То је моје право на завршну реч, и на

аргументовану интелектуалну одбрану.

 

Опет падови авиона, учестали удеси, као да се води неки невидљиви рат, моју пажњу је привукла вест да је 9 марта избио пожар у психијатријској болници у Burghцlzli, у Швајцарској у коме је настрадало 28 пацијената.

 

Док шетам и бројим кораке опет у бескрај изговарам у мислима реч Бангладеш на безброј нових начина, као да тражим кључ енигме и скривене слагалице?

 

А бескрајно самоуверени црни боксер Мухамед Али који одбија да служи војни рок, он, који хоће да буде црначки вођа у Америци, је скинут са трона, победио га је Џое Фрејзер. Видех Мухамеда Алија како посрамљен, али љут као рис напушта ринг.

 

Непрестано  размишљам о шамару. Испровоцирали су ме, ко зна како је цео догађај представљен у Фебекопу, и на другим местима, то се расчуло у свим срединама у којима сам се кретао и био запослен.  Ја се никад у животу нисам потукао, нисам како се то каже, у животу никада ни мрава згазио, а мене ће сада представити као

силеџију, асоцијалну и припросту особу, примитивни Балканци се обрачунавају физички, бацају бомбе на ресторане, проваљују у банке, њега узрујаног незналицу су злоупотребиле у своје сврхе поједине тајне службе, ко зна одакле и чије, да нам овде сеју неред и дестабилизацију. А он површан насео! Пошто су Балканци такви, они и не заслужују бољи поредак. Напротив, ту  недораслу балканску багру треба држати у стању вечитих нестабилности и труљења.

.

Док анализирам овај тежак лични догађај, пред очима ми је треперила као на екрану слика разљућеног Хрушчова у ОУН, како скида ципелу и лупа њоме о сто. И изнервираног Руса кога видех недавно у шуми Bois de la Cambre, како је подмукло испровоциран почео да демонстративно храни пса из тањира шармантне госпође Белгијанке, власнице пса, да би тако исказао своју супериорност.

 

Ани ми је посаветовала да узмем боловање, док се мало не слегне све то што се десило. Прибавили смо уверење од породичног лекара Аниних родитеља, са дијагнозом: депресија, потребан одмор. У Фебекопу су се сложили, и отворили ми боловање до даљег. Није ми пало постиђеном ни на крај памети да се тамо икад појавим

 

Потрешен и растрзан, свестан да је са Белгијом завршено, саопштих Ани да сам одлучио да напустим Белгију, и да се вратим у Београд. Она скамењена од неминовног, истог тужног сазнања, до кога је и она сама дошла, ћути, не каже ништа. Изгледа да је и њу почело по први пут да замара све ово што се са мном , и са нама, одавно догађа? Да умањим бол и страшни шок који тако муњевито, али неминовно, разори нашу заједницу, наше снове, предложих јој да и она иде са мном за Београд, и да тамо прво нађем посао за мене, па онда и за њу.Она прећутно прихвати, не одбија, јер зна зашто ја то кажем. Да ублажим тугу растанка!

 

Док би Ани била на радном месту, ја сам одлазио у град, или бих шетао околним улицама кварта. За мене је постало несносно да будем сам у стану? Моја несаница се нагло погоршала до максимума. Устајао бих ноћу и шетао по стану. Ани би се правила да то не види. Док је она била на послу, лутао бих бесциљно по граду, или одлазио са мојим пријатељом Албанцем др. Н..(који је завршио медицину и  који специјализира психијатарију) у психијатријску болницу у Брен Л `Але, где стажира. То је на око тридесетак километара од Брисела,  болница је погодна за одмор, на брегу у густој шуми. Читаоца ће занимати откуд такво двојство у мојим односима са бриселским Албанцима? Једни ми прете, а са другима се дружим?. Из јединог разлога што ја у провокацијама асоцијалних младића Албанаца, нисам препознавао Албанце као народ, него заведене младиће. А др.Н.. се увек са мном коректно понашао, и ја сам у њему видео пријатеља достојног поверења.

 

Ани се показала као добра вила. Увек уз мене, свугде на помоћи, брижна. Приближавао се наш растанак, који би требало да буде крајем јула. Договорили смо се да одемо на наше последње заједничко летовање и то у Италију.

 

Белгија бруји, у Шведској се десило неколико терористичких акција усташке емиграције. Миро Барешић је убио југословенског амбасадора Владимира Роловића у Стокхолму 7. априла 1971.  Са два пиштоља у руци припуцао је на домара Вукосава Дуговца. Када се на вратима појавио и амбасадор Владимир Роловић, нападачи су почели да пуцају у њега. Док ово читам у новинама, Барешић ми неодољиво личи на чудака који ми одавно прети раменом? После неколико дана амбасадор Владимир Роловић је издахнуо од задобијених рана и повреда изазваних физичким злостављањем. Овај окрутни злочин узнемирио је тада не само неутралну Шведску и тамошње југословенске раднике, већ и Југославију и читав свет. Био је то један од најсуровијих терористичких аката у то доба и један од бројних емигрантских напада на Југославију. Један од кључних захтева југословенске делегације која је стигла у Стокхолм дан након смрти амбасадора Владимира Роловића, је био да председник Шведске, Улоф Палме одмах забрани рад усташке емиграције, која је имала више удружења у Шведској. Премијер Олоф Палме је глатко одбио да испуни захтев југословенске делегације.

 

Читајући ове редове, схватио сам да се став Запада због нечега, почиње  да мења према Југославији.Зашто?

 

Да ли је чудак што трза раменом усташа? Или балиста? Ко је овај што ми је опалио шамар?

 

Rue de la fierte nationale ( улица Националног поноса) ме 1 јуна 1971.године због нечега подсети на змију. Зашкрипаше кочнице аутомобила који такорећи у месту стаде тик уз мене, плавуша за воланом излете из кола, због нечега сва раздрагана поче да ме загледа радознало, као да смо заједно расли. Учини ми се по искреном лицу да би могла бити Рускиња? Поред ње је седела витка црнка врло проницљивих очију интелектуалке. Повисока црнка уперила из кола нетремице у мене плаво зелене очи боје Северног леденог океана, изокренула их, па завезала у чвор од изненадне среће. Маше ми сва пресретна као да је срела рођеног брата, или свог највољенијег. Отвори прерадосна врата возила, искорачи нагло истуривши раскошну натколеницу. Стаде на тло на пар корака од мене:” Данил, Данилушка, ја приехала из Омска вчера, где ти?” Мрмљајући ове речи баци ми се у загрљај, сва у сузама радосницама, поче да ми љуби лице и руке,

 

Одмах сам схватио: ПОМЕШАЛА МЕ СА ДВОЈНИКОМ! Ћутим, остављам да се ствари развијају саме од себе. Она и не гледа у моје лице, него ме обасипа нежношћу чедне пресретне женске душе, која је годинама сањала овај тренутак бескрајне среће сусрета са вољеним, од кога се давно растала. Непозната одмакну главу у страну, и погледа ме летимично:,, Зачем молчиш?” ( Зашто ћутиш?)

 

Ја се мало одмакох да јој оставим дистанцу да ме боље види и препозна, да увиди да ја нисам Данилушка.

 

Она се одмаче пар корака и настави да ме мотри нетремице и испитивачки. Онда врисну, као да је ујела за руку змија у шуми, ретки пролазници се осврнуше кратко у пролазу. Узмиче уназад сва унезверена, стави дланове на очи као да не жели да види неки улични удес, поче да гледа у мене као у демона:” Невазможно, Данилушка, зачем ти немношко изменилса”, прича брзо да су ми се мало црте лица помериле, да моје очи другачије сјакте. ” Что случилос с тебја, зачем ти изменилсја”, рида запрепашћено у моме правцу, сво време држећи крајње потрешена шаке на лицу и очима. Као да не верује овоме призору:,, Шта ти се десило, говори”, узвикивала је потрешена, не водећи рачуна о пролазницима. Улица је одзвањала.

 

Проговорих кратко:,, ‘Ја нисам Данилушка”, рекох укратко о себи,,, овде у Бриселу живи човек невероватно сличан мени, чуо сам да је дипломата неке источно-европске државе, вероватно сте ме помешали са њим, госпођо.”

 

На ове моје речи, она се наслони на улични стуб, хоће да се сруши, сво време држећи сва потрешена руке на лицу и очима: ,, Немогуће,тако сте слични, о Боже мој, како су људи зли, колико сте слични,то је немогуће, реците ми је ли то нека политичка игра?”

 

Укратко јој све објасних.

 

Она се смири, али је и даље дрхтала као прут, спусти руке са лица, намести хаљину, стаде пред мене на два метра одстојања: ,,Никад нисам видела тако сличне две особе! То је немогуће! Где су Београд и Југославија, а где су Совјетски Савез и Омск, да ово није нека политичка игра? Људи су зли, они су монструми.?“

 

Учтиво сам поздравио ове две младе жене и удаљио се.

 

Шамар је моја коб, стално бих се преиспитивао да ли сам исправно поступио? Упорно бих долазио до истог закључка да сам био пребрз и импулсиван, да нисам одмерио довољно могуће последице свог поступка. Имам и оправдање. Али ја нисам џин! Имам врло трновиту прошлост испуњену свакојаким неприликама и животним тегобама, претрпео сам тешке прогоне, а моја породица и велике трагедије у Другом светском рату. Овде већ годинама трпим описане провокације и застрашивња, изнурен сам, истањених нерава. Ето логичког оправдања за мој исхитрен поступак. Не могу никако да верујем да сам погрешној особи ударио шамар? А ако јесам? Шамари нису били јаки.

 

Знам да ћу ово све превазићи. Кривица није до мене, него до оних који су ми годинама претили и застрашивали ме и угрожавали моју физичку безбедност.

 

Али коме то објаснити? Чак ме ни Ани није никада о томе запитала ни реч? Ћути као заливена. Како да то објасним Аниним родитељима, и онима у Фебекопу?

 

Мени се чини да је Ани све више склона да види тај инцидент као део некаквих мутних закулисаних међународних геополитичких такмичења.

 

Зато мудро ћути обогаћена неким новим сазнањем. Не жели никако да се у то уплиће!

 

Увече док бих гледао телевизију, говорило би се повремено о Југославији, приказиван је филм о Босни, а пред телевизијски дневник у пола осам увече, у наставцима се свако вече сам гледао загребачки цртани филм о загребачком професору Балтазару. Чујем повремено реч ” Загребачко пролеће”.

 

Јако ме забрињава губитак апетита, једем на силу, као да једем траву и песак. Комшије испод нас набавиле мале кучиће, они стално тужно завијају ноћу на тераси дозивајући мајку кучку.Ани ујутру оде на посао, ја устајем ујутру и бежим из стана, лутам узнемирен и преплашен Бриселом, само да не будем сам са својим мрачним мислима и са двојником. Имам сада нову навику, која се претворила у обичај, да изненада кренем у шетње насумце по граду, да тако заборавим на своју невољу.

 

Видех у излогу оближњег киоска књижицу у врло живим бојама, зове се ”БИТКА КОД ВАТЕРЛОА”. То ме јако заинтригира, тражим разрешење тајне, желим да проникнем у енигму: КО ЈЕ ОНДА ВЛАДАО СВЕТОМ? Можда ће ми проучавање историје омогућити да можда барем мало докучим, које су то мрачне силе које се данас надмећу за превласт у свету?

 

Мирим се неминовно да је растанак са њом дефинитиван и заувек. Враћам се за Београд.

 

Тако шетајући оближњим улицама, сретох две средовечне пуније жене, учини ми се да су наше, носе шљиве, проговорише српски. То је лепо, али оне ми не могу нимало помоћи, иако су очигледно земљакиње. Улицом поред мене пројури комби, на њему се шарени слика у врло живим бојама- постарији просед Шумадинац у народној ношњи и текст “SLIVOVITZ”. Као да бежим, изађох на једну авенију у фламанском делу града. Када се дође у фламански део града све је другачије, као у бајкама Браће Грим, скоро умишљам нибелунге, готске саге? Или ми се само тако чини? Велики путнички авиони надлећу овај део града.Чудно, аеродром Завентем је далеко! Као да чита моје мисли једна висока, витка лепа црвенокоса девојка ми се обрати осмехујући се са симпатијама:,, Промењен је коридор на аеродрому до даљег.”  Зауставих такси, шофер млад Арапин,ми се смеје врло срдачно и пријатељски, каже ми да будем весео, да је живот леп, одвезе ме до Place Rogier. На врху облакодера стоји натпис “MARTINI ON THE ROCKS”.

 

Стадох, утонух у мисли, просто се укочих, тако стојим пола сата, можда сат. Размишљам непрестано о ономе коме сам ударио шамар.Неки радници су утоварали сиве картонске кутије у подрум, један ме загледа, типичан Белгијанац. Иако радник интелигентног изгледа, сав је сив и безличан, блед такорећи и испијен, много ради, приђе ми, врло озбиљно, али са симпатијама и топлином, и рече благо ме дрмусајући: ,,Крећи се, крећи се.”

 

Запањен видех да поред мене стоји, такође укочен, врло блед, као кип, дипломата совјетске амбасаде у Бриселу М………са којим сам се упознао на Слободном универзитету у Бриселу, и дружио се са њим повремено. Био је огроман, око 170 кгр. Плав и висок као медвед, врло интелигентан, полиглота, волео је изнад свега каубојске песме. Био је још један џин на Слободном универзитету, Американац, црнокос, беле расе, врло лукавог и интелигентног израза лица, стално је стезао неке тегиће у рукама. Сећам се да су се једном два џина срела у пролазу у аули Слободног универзитета, то је за мене био врло занимљив и узбудљив сусрет, било је чак и застрашујуће, мада се нису у пролазу ни погледали.

 

Тргнух се, приђох му, продрмах га, он ћути као крпа, ништа не говори. ,,Укочен”,помислих. Као и ја! Схватам!  Наиђе један стари Арапин. Све се претвори у Арапина!          Озарих се неком скривеном надом, у даљини видим иде ка нама љупка девојка коју знам са Слободног универзитета, честитала ми је када сам на једном малом шаховском блиц турниру био први, оптимизам ме просто поплави, прође, изгледа да ме није спазила?.Свет старог Арапина нестаде и све постаде млада девојка.

 

Побегох, скренух ка улици која се удаљава од Gare du nord, (Северна железнича станица), нађох се изненада изопштен из буке и јурњаве аутомобила у тихој мирној слепој уличици, која ме подсети на дечји вртић у природи, видех клупе и неке жене са децом, скренух њима и седох на клупу. То мени треба, мир и радост живота! Мој поглед изможденог младог човека залута на суседну клупу, не могу згранут да верујем својим очима: тамо је седео двојник! Као да се опустих, скоро да ми тај сусрет са њим у оваквим околностима поврати расположење. Али ја више не могу ни да се изненадим? Погледах га пажљиво, био је блед и жут као мумија, укочен, непокретан, као да је залеђен. Нем, непомичан, упитах се да ли је жив? Погледах му очи, оне су непокретне, фиксиране у једном смеру, као у мртваца, само му зенице заиграше као два врло покретна кликера када ме спази. Као да су му уградили очи од стакла?

 

Није могуће да ме није спазио? Учини ми се да ме негде из дубине мозга спази, као да ми немушто саопшти :,, Још ми и ти требаш?”

 

Устадох и побегох са места као опарен. Он ме није удостојио ни најобичнијим погледом, ниjе се ни осврнуо ка мени док сам се удаљавао, окретао сам се према њему да проверим овај утисак? Испружио ноге по тлу, и окренуо ми леђа. Као да нисам никада био поред њега? Могуће је да је толико укочен да ме није ни спазио? Или је моћник, или је неки уображенко? Он ме због нечега одувек ниподоштава? Ја сам врло поносан?

 

Размишљам о двојнику, каква необична игра случајности, физички невероватно личимо. Чак су нам и изрази лица слични? Откуд таква сличност? Запрепастио сам се када сам у његовом изразу лица, гестовима, покретима тела, осмесима, запазио да тако подсећају на моје. Невероватно! Да ли је могуће да психа јединке реагује на своје физичко обличје, која на њега даје сличне духовне одговоре, изразе лица, гестове ?

 

Када бих повремено одлазио до др. Н… на његово радно место у психијатријској болници у оближњем месту Brain l’ Aleut удаљеном тридесетак километара од Брисела у Валонији, носио бих са собом ову занимљиву брошуру о битци на Ватерлоу са врло лепим сликама у боји. Ишли би колима, а са њим бих се и вратио. Болница је на брду, у шуми, где је мирно и тихо. Идеално за одмор и читање. Отворио бих књигу ,сазнајем да се чувена битка на оближњем Ватерлоу удаљеном само неколико километара од Брен Але одигравала повремено и у самом овом месту.

 

Да ли из битке на Ватерлоу могу открити ко је онда владао светом? Можда ће ми то сазнање отворити очи да откријем ко су данашњи владари планете? Ко је крив за овакву моју екстремну страст за политику? А мене су у животу одувек привлачиле сасвим друге ствари?

 

Битка се одиграла 15. јуна 1815. године између Француске коју је предводио Наполеон и Коалиције коју су сачињавале: Велика Британија, Холандија, Пруска, Хановер, Хасау и Брауншвајг. Француску војску су предводилио Наполеон и генерал Мишел Неј, а војску коалиције Војвода од Велингтона и Гебхард фон Блихер. Јачина војна на страни Француске 73.000 а на страни савезника 67.000 војника и 60.000 Пруса. Поједине борбе су се изводиле у самом месту Braine-l’Alleud.где је ова  мрачна психијатријска болница дубоко увучена у влажну шуму.У библиотеци у Брен л’ Але сам читао књигу о бици на Ватерлоу.Ипак ми се чини да је Француска одувек била врло моћна држава, да су Французи врло жилав и мудар народ, и да се Наполеон није случајно појавио? Такав моћан и креативан народ жели да влада Европом и светом, али то желе и Енглези, Немци, Американци, Руси.

 

Онда су се тада сви били удружили против Француске, а недавно у Другом светском рату против Немачке.

 

Карте се чудно мешају, данашња шаховска табла није више као она почетком 19. века. Француска је прешла у табор ондашње противничке Коалиције, ствара се ЕУ.

 

Чини ми се да се сада сви потајно удружују против Руса, као што су се својевремено били удружили против Француза, затим против Немаца.

 

Увек је потребан жртвени јарац! У свакој средини се нађе неко на кога се каналише колективна негативна енергија. Али је то пре свега закулисна борба за освајања и плен.

 

Узех новине у руке и вратих се у ово време. Мало, мало па прочитам необичне вести о догађањима у Совјетском Савезу, које нису у складу са мојом представом о СССР-у, као свемоћној држави пред којом дрхти цела планета. Нешто се тамо тихо круни, крчка? Шта? Како?

 

Желимо да проведемо последње заједничко летовање у животу, свестан сам да је тако, да је наш разлаз неминован, дефинитиван, заувек.

Прихватам га као неминовност.Пре мога одласка за Београд који планирам за крај јула 1971.године, одлучили смо да одемо у Италију, са агенцијом Railtours која је специјализована за туристичке аранжмане возом.

 

У пријатном амбијенту брзо стигосмо у наше одредиште Сестри Леванте на Лигуријском мору близу места Рапало. Ово место је познато по томе јер је у њему 12. новембра 1920. године потписан споразум Италије са Краљевином Југославијом, о њиховим новим међудржавним границама. Није ми јасно како други треба да стварају Југославију? О нама су други одлучивали тада, а у много чему и о оснивању комунистичке Југославије. И о растурању Краљевине Југославије! А ми се сада заносимо са самоуправљањем?. И комунизмом?.

 

Али шта ја ту могу, то су огромне силе, ми појединци смо ништавни. А београдске бирократе умислиле да су свемоћне?

 

Може опет негде да експлодира, када се неизмерно нагомилају нерешена питања? Мржње и нетрпељивости се временом накупе, онда једном на крају све пукне у рату, па опет настану тектонске дубоке промене граница држава. Југославија се помало клима, убише амбасадора Роловића у Шведској? Па се све смири, до нове ерупције нагомиланог беса?

Стигосмо у мали породични хотел у нашем одредишту, у сликовитом приморском месташцету Сестри Леванте на обали Лигуријског мора, недалеко од Рапала. Собе су врло лепе, на педесетак метара од мора. У пролазу смо видели лепе пешчане плаже. Храна је врло укусна, особље љубазно.Упркос изнурености, понео сам две књиге из Универзитетске библиотеке, све ме вуче нешто да их читам.Увиђам да грешим, није требало да размишљам о књигама овде на летовању, него да се одмарам. Али је ту нешто јаче од мене?

 

Са нама за време оброка је седео за столом стари Немац са супругом, разговарали смо на енглеском, био је пре више година на летовању у Југославији, а у Бриселу је био још 1924. године:,, Сећам се трамваја у широкој авенији Луис”, каже сетно. Описивао је како је онда Брисел изгледао. Запазио сам занимљиву ствар: када са Ани и самном разговарају Италијани, или други странци, овога пута овај стари Немац, они мисле да сам и ја Белгијанац. Увидех да се они према Белгијанцима понашају сасвим другачије, него што би се понашали према мени, када би сазнавали да сам Југословен; изгледали су ми скромни и разумни.

 

Упознао сам једног старог Италијана који је био заробљен за време рата у Југославији и после тога, пришао партизанима, он је левичар. Гледао ме је из прикрајка пријатељски, тако ме је подсећао на наше првоборце, личи на маминог ујака Драгу Беатовића-помислих, причао ми је радостан своје ратне успомене, он је егзалтирано за Тита и комунизам. Говорио ми је на италијанском, иако овај језик не знам, добро сам га разумео јер ко зна француски, ко је учио латински у гимназији, тај са трудом може донекле разумети и италијански језик. Он ми је био врло драг, али ми је ипак нешто у свему томе помало сметало, јер не могу да схватим да овде не знају чињенице, да је Југославија земља, где је ипак већина грађана ипак обесправљена, будући да су чланови Комунистичке партије привилеговани..Али сам ћутао док ми је све то причао, и сво време сам му се љубазно осмехивао. Левица је врло јака у Италији. Ово је земља Макјавелија.

 

На плажи смо упознали брачни пар из Холандије, супруг, супруга и мало детешце. Они су врло учтиви, делују мудро, са њима смо измењали само неколико речи.

 

Сунчаног дана пред нама се на плажи појавише две младе љупке Италијанке, закорачише сјактавим жућкастим сандалицама у песак, као да са таласа са пучине донесоше невероватно узбудљиву мелодију ”Signor Capitano”. Упутише се право ка нама држећи у рукама некакве папире, обратише нам се на енглеском, боље рећи љупко почеше да преплићу језицима, када говоре енглески певуше, као што наше Далматинке или Мостарке када разговарају цвркућу као славуји на грани, биле су то анкетарке, постављале су нам питања о томе шта странци мисле о Италији и Италијанима. Откуда набасаше да баш нас анкетирају, а Ани и ја се управо бавимо анкетирањем?  Док смо одговарали на питања, плажом је дискретно у нашем правцу одјекивало из неког невидљивог транзистора:

 

Signor Capitano si fermi qui.

Sono tanto stanco mi fermo, sì.

Dimmi un po’ soldato, di dove sei?

la riva bianca

la riva nera.

 

Невероватно мелодична песма, тако подсећа на наше револуционарне песме. Желео бих да ова песма потраје што дуже. Чули смо је јеш неколико пута, ова песма као да постаде лајт мотив за све време нашег боравка у Италији, такорећи на сваком кораку се чује.

 

Италијани кажу за Левицу- Sinistra, а за Десницу-Dextra. А реч Sinistra значи и “пропаст“.

 

Били смо на излету у Портофино, где је долазио Џон Кенеди са супругом Жаклином. Сетих се познате америчке песме ” J found my love in Portofino’’. („Нашла сам моју љубав у Портофину“) Видели смо вилу у којој је живео Бајрон, а онда мало даље зграду на којој пише: овде је писао своја дела чувени дански писац Андерсен. Открили смо бајковито леп хотелчић, зове се “Санто Фруктуозо“ саздан на невероватно романтичном месту, у једном малом неприступачном заливу, окружен окомитим шумовитим падинама обраслим високим стаблима борова, у дивљини, до кога нема пута копном, већ се може доћи само бродићем који пристаје у малом затону. Овај хотелчић има малу плажу, и тамо затекосмо истински рај на земљи.

 

На плажи опет са нечијег транзистора се зачу тужна вест: преминуо Луис Армстронг. Рођен 1901., живео 70 година. Вест се заврши његовом познатом песмом ОЧИ ЧАРНИЈЕ. Изгледа да је он волео Русе, види се са каквом љубављу пева ову руску песму, као да у њој види наду. Има занимљиво презиме: Arm strong, што би у преводу значило ”снажна рука”. Снажна десница или левица?

 

Увече у Сестри Леванте у близини нашег смештаја би се обично зачула некаква граја.Ту у близини је кафана, у којој Италијани воле да свако вече бескрајно причају, играју лото, томболу, као и да се страсно расправљају и надвикују. Од њихове галаме не може да се спава.

 

Када бих долазио лети у Далмацију, као да бих се враћао у детињство, тај осећај доживех и овде. Италија је као продужено, вечито детињство, полет, усхићеност, оптимизам, нека нова енергија, нови мириси. Извиру неке старе успомене из детињства, неки заборављени пејсажи, давно виђени људи, враћао сам се као опшињен у прошлост. Понет, кренух у потрагу за детињством? Уђох у мало двориште, видех разгранато чворновато дрво, као оно у Нишу, по коме сам се верао као дечак. Жене на тераси чаврљају безбрижно. Један чикица се раскомотио на столици, смеје ми се док кашље, нешто ми шапуће као старом пријатељу. Одмах изнад  кућа што гледају на море, се окомито уздиже висока планина, поред дебелог стабла бора, скоро да се сударих са бујном девојком као зифт црне косе, силазила је низбрдицом и сама са собом је гласно причала, смејући се из свег гласа, била је бескрајно весела, и љупка у исто време.

 

Нације су различите. Белгијанци полако говоре, не гестикулирају, слично је и у другим земљама Западне Европе. А у Италији обратно. Иако у Белгији и западоевропским земљама гестикулирање, причљивост, изражавање емоција, могу бити понекад виђени као знак недовољне рационалности, или чак симптом нижег интелектуалног нивоа, овде је то уобичајено.Увидео сам да Италијани, ти који гестикулирају и дају одушка својој емотивности, нису ништа мање интелигентни или стручни у својим професијама од европских западњака. Насупрот! Они су одрасли, емотивно зрели људи, врло су мудри, свесно се препуштају осећањима, понашају се понекад као распојасана деца, много причају, шале се, бенаве се Они су тога врло добро свесни, мени се чини да они намерно негују емоције, галаму, да спрече да стрес не наруши виталност, да не ствара бриге и депресију. Они својим емоцијама уствари извлаче из дубине личности инспирацију за квалитетан креативан живот. Италија је романтична, али је развијена и богата, људи су весели и детињасти, спонтани, али свако савршено обавља свој задатак, као и они на Западу. И са још више жара! Њима су спонтаност и врста детињастости свесна самоинспирација, као нека аутосугестија у којој уживају.

 

То се тако хармонично уклапа у моју животну филозофију екстазе.

 

Да ли је здравије дати одушка емоцијама, или их пригушивати?

 

Поред ових типичних Италијана медитеранаца распојасаних весељака, запазио сам и нове генерације младих Италијана,повучених и затворених, који пазе на сваку реч и контролишу изражавање емоција. Баш као они на Западу.

 

На крају, ко је у праву, рационални прорачунати, самоконтролисани Западњаци, или Италијани емотивни Медитеранци?

 

Који тренд ће превагнути у Италији: западноевропска рационалност и потискивање емоција? Или традиционална италијанска медитеранска распеваност и причљивост?

 

Италију не познајем довољно, прошао сам пар пута кроз њу возом, гледао сам италијанске филмове, сретао Италијане, читао, знам подоста о овој лепој медитеранској земљи, и не осећам се овде као да сам по први пут, људи ми нису туђи, осећам се лепо и опуштено међу овим људима, имам утисак да  смо на неки начин сличног духа и менталитета. И наше земља излази на Медитеран! Ипак има значајних разлика. Италијани су типични латински медитеранци.Одувек сам уживао у њиховој уметности удварања, они су ту без премца, шармантни, спонтани, весели, духовити.

 

Ишли смо на излет у Фиренцу возом. Фиренца је прелеп град. Видели смо и криви торањ у Пизи. Посетили смо Санта Маргериту и Рапало. Воз је савршено удобан, долази и стиже у минут, као у Белгији. Зачудо, у овом возу нико ни са ким не ступа у разговор, као да сам у Белгији. Да ли је овако и у другим возовима широм Италије?

 

Двадесетодневни одмор у Сестри Леванте је брзо прошао, али је за мене уместо релаксације и одмора, ипак био стресан, пре свега због интензивне несанице која ни овде није јењавала. По први пут одкако се познајемо Ани и ја смо били нервозни у пар наврата, то нису биле ни расправице, за мене су те кратке неодмерене речи, по први пут од како се познајемо, биле симптом нечега, боље рећи дискретан знак незадовољства. Њен тужан лик ми није говорио да је љута н мене, не она је била тужна због међусобно изневерених нада.

После двадесетак дана смо се вратили истим возом компаније Rail tours.

 

На улазу у велику железничку станицу у Ђенови наша композиција успори, поче да мили, и стаде у месту пред црвеним сигналом. Чека укрштање. Изађосмо на прозор. На колосеку поред нашег вагона се полако заустављала друга возна композиција, клизила је, мили, па стаде у месту.Тачно наспрам нашег вагона се заустави вагон композиције на суседном колосеку, погледах и видех пријатно изненађен да се на прозор вагона наклонио брачни пар из Холандије, са којима смо повремено измењали поздраве на плажи. Насмејасмо се. Они нам се јавише весело. Њихова композиција изненада крену и нестаде. Љубазни конобари унесоше вечеру Наслонио сам се на седиште не могу ни да трепнем, о сну ни говора. Ани се пак згрчила на удобним седиштима и заспала сном праведника. Ноћ је, приближавамо се Швајцарској. Враћам се са летовања од три недеље, али уместо да будем одморан, ја сам уморан и измршавео, нервозан, испијен упорном несаницом.

 

Све ми се више чини да је Југославија комунистичка држава, блиска СССР-у? Али како то да комунисти имају утицај у Белгији, када су тако далеко? Како би Југославија која је уз СССР могла мене надзиравати у Белгији? Ко стоји иза чудака и његовог ганга младих Албанаца? Усташе? А ко је тај који ми је ударио шамар?

 

У овом возу размишљам упорно о феномену о коме одавно размишљам све упорније, који сам назвао LE QUART, што на српском значи ЧЕТВРТИНА. То је коб ? Замор, притисци, страхови, па још ако се јави несаница, лош апетит, онда се у таквим необичним околностима људско биће може претворити у спарушену биљку, у крпу, почне да слаби ментална снага, нема концентрације, нити удубљивања у оно што се ради, слабо се користи интелектуални посед, опада креативност. Све се ради површно. Човек се тако смањује интелектуално на делић (ЧЕТВРТИНУ) својих потенцијала, постаје као чапур неког дрвета, а који би можда могао бити велико и снажно стабло, али наједном је закржљао. Емигрантско политичко подземље ме је ових шест година у Белгији методично изнуривало, смањивало. Сви они који су били у контакту самном, свугде где сам био запослен, и на постдипломским студијама, су ме видели тако подмукло смањеног, не знајући за моје стварне потенцијале, да сам ја сасвим другачији, да сам сенка себе. Сада на крају мога боравка у Белгији, се пребирам, правим резиме, ово што сам постигао у Белгији за ових шест година је далеко испод мојих могућности, зато што су ме описане неприлике и стресови интелектуално смањили. Природно, и физички изнурили.

 

Прве три године нисам одлазио ниједном у Београд, јер сам осећао стид, зато што нисам остварио очекиване резултате, услед описаних опструкција.Како то њима овде у Бриселу објаснити о чему се ради? Они то никад не би могли да схвате, само би могли помислити да сам душевно уздрман. Ипак, има међу њима и оних просвећених, који су ме исправно проценили. Добро они знају о чему се ради. Али шта они могу ту да учине? Најбоље је да ћуте.

 

Воз нечујно граби, ноћ је а ја не могу да заспим, Сви спавају осим мене, мени несаница не да да склопим очи, наслонио сам се узнемирен на мекани наслон седишта.уместо да будем уморан и поспан, као да почех да се будим из сна. Нешто чудно поче да се дешава са мном. Наиђе нека необична снага, па се претвори у плиму радости. Као да дођох себи однекле из дугог одсуства. Просветљење настаде у возу који је  јурио као одапета стрела, устремио се према Бриселу, вијуга скоро нечујно у свежој ноћи кроз планинску Швајцарску.

 

Освестио сам се такорећи у трену.Нешто ми се рече само од себе. Шта и како се десило не знам? Сада сам зрео човек, наоружан сам новим сазнањем и искуством.

 

Стадох на ноге, наслоних се на окно прозора. Удахнух свеж планински ваздух, скоро да се пропех: Не дам се, повратићу се!

 

Воз забрза, као коњ када га возач ошине благо бичем, онда исто тако наједном успори. Видех зелени сигнал, промицале су сабласне полуосветљене зграде у свежој тамној ноћи, изгледа да воз поче да улази у неку забиту железничку станицу у Швајцарској. Осетих тек сада свежу швајцарску ноћ после три недеље медитеранске жеге.

 

Возна композиција успори, улазила је у железничку станицу, клизила је, милила Мом погледу се постепено , корак по корак, приближавао велики и висок стуб, зачудих се: сав је био начичкан свакојаким аутомобилским регистарским таблицама? Откуд оволике аутомобилске регистарске таблице на овој железничкој станици? Којом сврхом? Ту им није место.Можда се забављао неки докони весељак? Али железничка станица није погодно место за стављање аутомобилских регистарских таблица? Како то нису уклонили? Воз скоро стаде, наш вагон врло благо цимну зауставивши се у месту, сањиво благо тргну, удари тачку.Заустави се баш испред стуба са регистарским таблицама. Као да их неко нацрта испод мога прозора да их видим. Стадох на прозор и почех да зурим у свежу ноћ, у благо осветљену малу железничку станицу, нигде никога, једино видех радознао наспрам прозора нашег вагона ове аутомобилске таблице на разним језицима, из разних земаља.

 

Када спазих једну такву регистарску аутомобилску таблицу, као да ми је неко на послужавнику истури пред очи, тргох се, скоро да се пропех.Не могу да поверујем својим очима, то је била београдска регистарска таблица са бројевима: 616669

 

Као да се пробудих, осетих невероватно илуминацију и унутрашње просветљење. Освестих се једном заувек. И све схватих. Невероватно ново сазнање! Откривена ми је тајна! Сада ми је јасно како су ми то чинили? То је оно што сам слушао о тајном убеђивању од појединих студената на Слободном универзитету.Од овог момента мој живот постаде обогаћен невероватним откровењем. Отвори ми се ново поглавље у сазнањима о материји SOCIAL CONTROL, HIDEN PERSUASION, што сам читао у књигама које сам позајмљивао на СУБ-у.

 

Шеф ове забите железничке станице енергично искорачи. Он је средњег раста, здрав и румен, врло важан и строг, као неки војсковођа, бирократа, са палицом и црвеним ширитима на качкету.Крочи тачно на мали перон испод прозора мога вагона, на пар метара од мене. Видех га како стави брзо у уста пиштаљку и дуну, писну право у моје уши. Даде знак заставицом и воз крену. Спази ме, поклонивши се дискретно према прозору поред кога сам стајао, скоро нечујно добаци љубазно сањивим гласом у пустој и дремљивој железничкој постаји, на францускoм:„Bonne nuit!“( „Лаку ноћ!“)

 

Chemin de fere, raillerie. То са аутомобилским таблицама је духовита случајност, помишљам.

 

Сматрам себе за скромну особу. Откуд мени сада такав осећај важности? Погледах у Ани која је спавала са изразом мирног јагњета. Помислих патерналистички: Ја знам, а она, они не знају! Да ли сам ја део једне врло минималне мањине људских бића, чак и у западној Европи, и у свету? Ја сам део оних повлашћених који знају дубоко запретену тајну света. Да ја не уображавам? Ипак овакав начин и размишљање одбацих као низак ниво личног психолошког одбрамбеног механизма, којим бих тежио за илузијом интелектуалне надмоћности. Не, ја нисам такав!

 

Колико ли је наших људи, који су долазили на Запад, пролазило кроз оваква болна поступања, да би дошли до скупо плаћених откровења и сазнања? Боље би ми било да до тих сазнања нисам никад ни дошао.

 

Али не схватам ко стоји иза овога? Запад? Исток? Југославија? СССР? Масони? Тајне ложе? ЦИА, Наполеонови наследници, усташе? Мој отац ми је казао још почетком 1950-их година да Југославијом владају велике западне државе? Које? Ваљда се и оне међусобно боре за превласт? Са киме смо ми? А Совјетски Савез? А Кина? Шта хоће од мене?

 

Мени је јасно казао директор Фебекопа да ме враћају у Београд да се тамо борим. Зашто? Против кога? Ко ми даје такву улогу, због чега? А мој друг Рата безбедњак ми је казао у Београду пред полазак за Брисел септембра 1965. године, да ме шаљу на задатак у Брисел. Спомињао ми је стално белгијске “ тестераше“ ( Албанце), да ће ме гурнути њима у руке. Па ја сам заиста цело време имао неприлике са младим непријатељски настројеним Албанцима?

 

Нада даје смисао животу и у највећим неприликама. За Ани ипак нема посла у Београду, покушавао сам, не зна језик, мала плата, нема стан. За неколико дана путујем за Београд. Опет неколико узастопних бесаних ноћи. Ани је донела од колегинице два мала мачета, једно се звало Ромео, а друго Прунела.Читао сам дуго у ноћи да се смирим. Таман да угасим сијалицу и пружим руку да притиснем дугме, маче се залети и скочи и шапом пре мене угаси. Десила се чудна ствар, која се раније није дешавала, звона на оближњој католичкој цркви су почела свом снагом да звоне усред ноћи. Људи су ћутали узнемирени. Нису као што се то код нас дешава излазили радознало на прозоре, у ходнике; устадох из кревета и провирих кроз прозор, назирао сам у становима преко пута у полутами соба сенке, како се дискретно и радознало

приближавају прозорима.

 

Дан пред полазак за Београд 19 јула 1971.године је неко зазвонио на врата, уђе врло низак човек, скоро кепец, али лица мудраца и очију које одају врло моћног човека. Био је нејасан, дошао је однекле, били смо врло учтиви са њим, али нам није било јасно о чему се ради. Затим је наишао један други, исто тако мали кепец, и врло сличан, и опет је и он био нејасан. Ани и ја смо закључили да су то биле две различите особе, али врло сличне. Можда су близанци? Или двојници?

 

Ани ме је испратила на железничку станицу Garе du Nord ( Север). После четири године заједничког живота пуног пројеката и нада, остао нам је тужан празан растанак. Иза нас зјапе неиспуњене наде, као рушевине, пред нама будућност без смисла. Наш стан ће сада бити пуст, она ће одлазити на посао са изгубљеном надом у срцу. Када се човек на некога навикне, растанак уме бити тегобан и безнадан. Године нашег заједничког живота су се слиле у овај један дан, као да све лепе тренутке позаборављасмо? Како је људско биће несавршено? Дивне године заједништва се позаборављају, и види се само једно-овај тужни дан који немилосрдно потискује успомене.Тренуци сурово у трену прогутају сећања на читаве године незаборавне заједнице. Скоро као да нису ни постојале? Човек је несавршеност! Живот је неумитно суров! Плакала је у кафеу железничке станице нечујно, само сузним очима и тужном безнадежношћу црта лица. Савијена на сивој столици, сузним испражњеним очима без сјаја, и избледелим лицем ми је немушто саопштавала да јој живот сада постаје одвратно тужан, сив и монотон. Она је ипак реалистична и прагматична, трже се и усправи полако, као да себи каже одлучно-тако мора  бити!

 

Воз крете, она је стојала на перону избледела и нема, као сенка, Валонци су тако слични нама, и понекад старомодно сентиментални. То ми се нарочито свиђало код Ани и њених. Велеград није у њима убио осећај за оно што је лепо и природно. Тек сада сам схватио, Ани је из унутрашњости, из Валоније на самој граници са Француском, из брдовитих крајева, па изгледа да се у Бриселу осећа као придошлица. Као и ја у Београду! Ми смо провинцијалци, здравог духа, природни. Стојала је без речи, нема, не маше, ништа не каже. Када се врати кући, биће сама у стану-то је за њу новина која је баца у зебњу и неизвесност пред непосредном будућношћу. Али ја њу познајем, она ће се брзо прилагодити неминовностима. Белгијанци су врло мудри, ако другачије не може, мора се наставити живот уздигнуте главе, онако како се може.

 

Воз као змија поче да се обавија око Атомијума, опет поче моја опсесија понављања речи и слогова. Реч “Атомиом” изазива зебњу. Изговарам ову реч од завршетка, наопачке: Нуклеарна експлозија, закључих.Ту негде нађох и моје име исказано наопачке. Сетих се због нечега назива фирме “Бата“ у Нушићевој улици у Београду, видео сам слику из ратних дана , после немачког бомбардовања Београд 6 априла 1941 године је се на  фасади разрушене зграде, олујна београдска кошава је у небо витлала дим са запаљених обрушених кровова, али је се победнички њихала макета са називом “ Бата “  . Њу бомбе нису оборил на тло. Као да је њишући се некоме терала инат.

 

Да ли се из Брисела враћам поражен?  Шта може појединац да учини, ма колико био огорчен и незадовољан?

 

Она нестаде заувек. Заједно са кулом Атомијума. Никада је више нећу видети! Знам чувара Атомијума, упознао сам га једном приликом.

 

Закључујем да сам огрубео, живот је био суров према мени. Навикао сам на изненадне разлазе са драгим особама, на свакојаке животне неприлике.

 

Где је овде мој идентитет? Непредвидиви обрти и сурове животне неприлике се ређају убрзано једна за другом, треба реаговати брзо и рацинално. А ја сам неписпаван и уморан. Али мој оптимизам пред изазовима неизвесне будућности није нимало умањен. Живот у Београду је предамном. Како ће бити? Шта чинити?

 

Воз Брисел-Келн-Бон-Минхен је брз, клизи као авион, у руци ми је ред вожње купљен на железничкој станици у Бриселу, воз је стигао у Лијеж у минут, у Вервие са два минута кашњења, у Ахен у минут, у Келну је каснио само један минут. Воз крете са станице у Келну тачно по реду вожње. Црнокоси радници Медитеранци су убацивали пакете у поштански вагон. Нису стигли да убаце све, воз није чекао, кренуо је нагло, пакети које су убацивали у вагон у покрету су падали на земљу. Мора се поштовати ред вожње.

“Западна тачност и дисциплина!” Сетих се наших вишечасовних кашњења возова. Економиста сам, знам да је тачност возног реда тешко остварити, то је условљено са можда стотинак и више фактора, за то је потребан одговарајући технолошки степен развоја, који наша земља засада нема.

 

После шест година боравка у Белгији, у егзилу, враћам се кући, одлучио сам да се вратим у своју земљу, одакле сам, где ми је место, где су сви моји. А где другде и могу да одем?

Док воз јури ка југу Немачке, ка Минхену, неиспаван и на ивици снаге, као у трансу, се враћам у протеклих магловитих и кишних шест година боравка у тој просперитетној и врло сређеној западној земљи. Ја сам осуђен да се цео живот селим возовима. Овај белгијски је другачији од наших балканских, удобан је и сјајан, скоро нечујан.

Наши звучно и носталгично тандрчу по спојницама шина, и одскачу као таљиге, а овај воз, као челична летилица, скоро да лебди изнад пруге. Нема оног романтичног осећаја на који сам навикао када воз језди на југ ка Нишу, Скопљу, кад димљива горопад, као крдо подивљалих бивола, хукћући долинама између планина.

 

Зар је могуће да сам за шест година само два пута био у Београду? Уместо немуштог одговора, воз је јездио као крилати коњ долином велике реке Рајне. У мислима се трудим да направим резиме прошлости. Установљавам да је та визија прошлости улепшана или поружњена, али врло треперава, често врло другачија од аутентичног доживљаја у Белгији, и од тамо проживљене стварности. Човек је несавршен!

 

Не, ја нисам постао PERSONA NON GRATA.

 

Пренух се из мисли и вратих у садашњост, погледао бих повремено у ред вожње, воз приближавајући се Минхену је улазио скоро у минут у сваку железничку станицу.

Наиђе понеки мали тунел, десно се назиру контуре омање планине, као Авала, дремљиви путник да утоли моју радозналост показа руком: “Таунус“, пре него што воз уђе у тунел локомотива свирну реско, а то у мојим мислима одјекну:” Ту-не-л”, и опет “Ту-не’л”. Као да ми неко каже:”Не ту”!. Ја сам крајње уморан, изнурен, у зебњи. Понављам реч: ту-нел, у мислима је изговарам на разне начине.”Нет” скоро узвикнух. Као одјек се јави: Но! Не-закључих.

 

Воз се приближава Минхену. Знам Минхенску железничку станицу од раније, огромна је, са можда стотинак колосека. Минхен знам као град где се производе најбоље играчке на свету. Па и људе желе да претворе у играчке, роботе. Питам се шта се то дешава самном, у чијем сам поседу?

 

Запитах кондуктера, плавокосог, повисоког, већ средовечног Немца, који само завири у купе:,, На коме перону стоји воз “Југославија експрес“ који полази у 22 и 30, за Београд?” Казао ми је процењујући ме очима, труди се да процени које сам нације, можда и занимања, онда ми се обрати са уважавањем: да га питам када воз стигне, има времена, он сада не зна. Нисам могао у Бриселу да резервишем спаваћа кола за овај воз,  јер није било слободних места. А пут до Београда је дуг, и путује се ноћу, спавање је погодније од седења. Крајње сам уморан, а то ми треба, да спавам. Недовољан сан тежи да особу претвори у крпу, у играчку својих импулса. Не желим да будем робот, туђа играчка ”en distance’’. Ах да, Минхен је чувен по производњи играчака. Контролишем своје мисли, трудим се да будем што смиренији и рационалнији. Треба да ојачам, да будем здравији, кретање, храна, спавање, онда  човек постаје свој господар, постаје рационалан .Обратно, постаје крпа.Морам бити промишљен, методичан, најмања грешка ће ми се олупати о главу.

 

Воз улази полако у Минхенску железничку станицу, поче да мили, а онда стаде у месту помало отсечно.Погледах кроз прозор, на вагонима пише ћирилицом, а онда

латиницом “Југославија експрес-Београд-Минхен-Београд”. Каква сретна коинциденција – обрадовах се, од оволиког броја колосека, мој воз се заустави баш поред самог воза који ми треба.Али откривам у последње време толико чудних коинциденција.

 

Узех  кофере, закорачих из вагона на перон. Тек тада схватих да се мој вагон тачно зауставио испред два вагона кола за спавање воза Београд-Минхен-Београд. Тргнух се, постадох свестан једне друге необичне коинциденције коју сам уочио баш поред самих кола за спавање: погледах према вагону Београдског воза, кад на перону стоји кондуктер млади, црномањасти, витак, повисок човек, коме сам се истински обрадовао, јер је то био мој добар пријатељ, правник, са којим сам далеке 1962. године, лети радио као кондуктер у колима за спавање, да зарадимо за море. Он је остао да буде кондуктер, јер више зарађује него као правник у некој бирократској сивој установи. Посао кондуктера у колима за спавање значи и путовања широм Европе, а има и узбудљивих необичних догађаја. И бакшиша. Приђох му радостан:,, Каква сретна случајност”, смејао се. Казао ми је затим:,,Један наш човек из Холандије је отказао, има само једно слободно место, стигао си у последњем тренутку.”

 

Лежај је био доњи, а изнад мене на лежају се испружио путник, који се покрио ћебетом преко главе, не могу да му видим лице. Уморан затворих очи. Само што потонух у благ сан, неко поче да ме дрма, погледах изнад себе изненашен, да се нешто није десило, видех запрепашћен насмејано и пријатељско, али ипак строго, лице мога земљака и далеког рођака М……знао сам од раније да је био сарадник –доушник полиције из Југе. Дружио се повремено са школским другом полицајцом Ратом.

 

Ово је невероватно! Али се брзо мирим на било шта да наиђе.Огуглао сам на најневероватније коинциденције. Ћутим. Скоро да престах да се чудим. Шта год да се деси не би ме изненадило?

 

Значи изнад мене у купеу вагона воза који јури према Београдау, усред Немачке је полицијски агент из Београд? Ко и како води игру, ко је овде власт, или се различите власти боре међусобно? Мени се све више чини да су те власти у дослуху! Ко је врховни бос? Понекад себи заличим на јунака Добричанинове приче “ Заједнички стан“ , док отац породице решава укрштене речи, сав занет тоне у бескрајна проучавања свакојаких енигми и ребуса, док он ван реалности бистри нејасну политику, дотле му се ћерка заљубљује у подстанара. Владам собом! Нисам занесењак. Где да побегнем од оних који ми краду дане, живот и наде?

 

Ништа ме не може довести до лудила.Таман хоћу да заспим и баш када ми слатка поспаност наиђе на очи, тајанствени рођак би почињао да ме хвата за рамена и да ме дрма. Каже јасно и гласно, док у мене зури у мраку рођачки, топло и пријатељски:,,Нема спавања, наређење-извршење.”  И тако све до Београда.

 

Откуд он овде? Да ли ја сањам? Да ли је он овде по задатаку? Немогуће? Шта ми тај чини сада, дрма ме руком одозго, буди ме? !

 

Локомотива свирну пред тунелом: “Ту-не-л”, опет се тргух преплашено.

 

Чему толики интерес за мој сан, за моју форму, снагу, енергију, концентрацију? Када је човек неиспаван, он постаје крпа, то јест робот. То не смем дозволити. Јер могу бити злоупотребљен. Осећам страх од будућности у Београду. Победих вал безнађа, некога би то гурнуло у самоубиство, а ја постајем све одлучнији да се изборим свим снагама. Читао сам у возу књигу Сервана Шрајбера ”Када се Кина разбуди свет ће дрхтати”.

 

Пробудио сам се, освестио се. Врати ми се оптимизам. У се и у своје кљусе!

 

Стално се присећам сиротог младог Португалца Мартена. Они су и мени, као и њему, подарили улогу ”жртвеног јарца” ( ”bouc emmissaire”, ” classes”, превод аутора), од

мене праве учионицу, да помоћу мене шаљу поруке, да мојим примером уче друге:” ШТА ТРЕБА ЧИНИТИ, А ШТА НЕ ТРЕБА ЧИНИТИ”. Не смем дозволити да будем постварен, имам право на своје ја, на личну смирену интелектуалну одбрану. Ја прозирем у игру, они то виде. И због тога ме уважавају. Али иду на то да ме изнуре и претворе у врсту беспомоћног појединца. Да ме тако подешвају по њиховом нахођењу.

 

А гангови младића који су ме терорисали ових шест година, а чудак ?

 

Они бескрупулозни и бескрајно себични у мени виде погодну играчку за њихове игре. .

 

Кроз Словенију неко из таме тмурне магле баци каменицу на београдски “Југославија експрес”, пуче прозор као права мала бомба, тргнух се и заклоних рукама лице, по купеу се разасуше стаклићи, неко га разби споља каменицом. ”Каква национална добродошлица”, помислих. Или предзнак нечега, нечија порука? Буревесник-сетих се приче Максима Горког.Погледах кроз замагљен прозор испрскан кишом, више влажном кашом, маглом, тмурно је и облачно, спрема се неко невреме, бура, видим вране и гавранове, неке црне птичурине промичу кроз тмину, као у Хичкоковом филму ”Птице”.

 

Рођак се на све то засмеја, ухватио се за стомак:,, Ко њима шмиргла уши, нека се ухвате за уши и нека јодлују, наши, а више воле Германе“.

 

Свет се брзо мења, невероватно брзо, непредвидљиво, шта би јуче, шта је данас, шта ће бити сутра? Неке велике силе, непознате, оне одлучују. Шта да чинимо? Како да се спасемо? Планета је у нечијем поседу? Чијем? Како помоћи своме народу да изађе из заосталости и сиромаштва? Врло деликатно питање. То покушати значи дирнути у осињак, у забрањени домен. Шта очекује интелектуалца по повратку са Запада: конформизам, сарадња са властима, или критички став? Ово последње значи распеће на крсту, каменовање, линч. Закључујем да је најрационалније решење: избегавати било какво неслагање са властима, изабрати стратегију неке врсте дискретног конформизма, не одговарати на било какве облике неправди или провокација. Одмарати се, бавити се спортом, онда ће доћи сан, снага и,концентрација. Јер ако нема сна, нема снаге, нема концентрације, нема рационалности, нема одмерености. Своме народу ћу помоћи тако што ћу се трудити да пренесем сазнања из Белгије, пре свега на радном месту, затим у породици, међу пријатељима, на јавним местима. Професија, каријера, стан, егзистенција, породица, брак, деца-то су сада моји приоритети.

 

Један човек у возу сиђе негде код Загреба. Купих у трену на перону лист “Политика”, стижемо по подне у Београд. Видех датум: 20.7.1971. године. Па данас је мој рођендан, пуним 35 година. Каква још једна коинциденција! Враћам се кући из Белгије после пуних шест година у родну земљу, баш на мој рођендан. И то баш сада сазнајем!

 

Рођак је спавао, хрче. Цело време се смеје блентаво у сну, прави најсмешније гримасе, млатара мангупски рукама..

 

Шта ће бити ? Уздати се у себе.

 

Ова случајност са рођенданом ме охрабрује, можда ми то само провиђење поручује да ћу се поново родити после белгијског кошмара, да ће у мом животу бити отворена нова, светлија страница? Та помисао ме истински обрадова, даде ми нову наду. Али се ово може протумачити и другачије: да ће све бити исто? Да ли појединац може нешто да уради својом заслугом да утиче на своју судбину, или је све унапред предодређено од невидљивих моћника? Да ли смо ми сви играчке? Да ли се ја могу отети утицајима? Ко је главни газда?

 

Изађох на Железничкој станици у Београду. Тајанствени сапутник рођак скочи као спортиста на тло, зграби некакву торбицу, па се муњевито , без поздрава изгуби у реци путнка који нагрнуше из вагона.

 

Кренух кући, у Карађорђеву улицу број 50. Идем спорим уморним корацима ка згради Хотела”Бристол” у близини Железничке станице.

 

Спавао сам непрекидно 10 дана и десет ноћи. Некако смогох снаге и дођох себи.

 

Упркос квалификација и знања страних језика нигде у Београду нисам мога добити иоле погодније радно место.

 

Услед чега сам септембра 1973 године се поново вратио у Брисел, у нади да ће тамо ипак бити боље него ли у Београду.Увидео сам да сам био у заблуди, сва моја стечена права за претходних шест година боравка у Белгији сам изгубио, морао сам све почети изпочетка.

 

Ускоро сам био принуђен да се априла 1974.године опет вратим за Београд.

 

У следећим годинама је за мене настао тегобан живот, испуњен борбама што се тиче професије, прихода, брачне заједнице , губитка стана, и претварања у статус подстанара  од 1983 до 1997 године. A због мога залагања за моја угрожена права сам 21 јуна 1975.године био ухапшен и по казни насилно смештен у Психијатријску болницу. Од тада сам постао упоран борац против  злоупотребе психијатрије у политичке  сврхе, и за поштовање људских права, на челу Покрета за заштиту људских права, за шта сам добио више међународних признања, укључујући и Bruce Evoy Torch уручене у Парламенту Данске 19 марта 1999.године ( www.isil.org)

 

Године су се низале као годишња доба, неосетно, муњевито су долазиле и пролазиле, нисам се никад надао да ће ми доћи било какво побољшање само од себе, него само мојом упорном осмишљеном борбом. Један саборац је у предговору његове књиге о трагичној судбини полазника Дома за ментално заостале у Јабуци код Панчева написао: Очекујући светлост са удаљених  звезда. Ми борци за људска права, борци немогућег, знали смо да та светлост са далеких звезда иде споро ка нама, ми смо се усмерили ка њој.

 

Ко куца на врата отвориће му се.

 

Ми оснивачи Покрета за заштиту људских права смо одлучили 1980-их година да наш председник буде познати психијатар др. Веселин Савић, иначе сродник породице моје мајке. Овај детаљ наводим као значајан, јер је повезан са каснијим виђењем двојника у Београду.

 

Ту ноћ јула 1985 сам се случајно затекао у стану разведене супруге Саше и сина Милана у улици Војвод Степе број 68 у Београду. Из сна ме је нагло пробудио врло резак звук телефона. Скочих узрујан, питам се шта је сад, ко овако упорно звони у ове позне часове, погледах на сат, било је око 2 сата после поноћи. ,, Мој луђаче, одмах сад дођи “, чух жив и заповеднички глас доктора Савића. Он је увек такав, непосредан и шаљивџија. Да га питам зашто ме позива да дођем код њега у позну ноћ, сада када нема ни трамваја ни аутобуса, не пада ми ни на крај памети. Он би изменио из корена мишљење о мени, он не трпи таква питања. Он очекује од мене који га познајем, да такво питање никад не поставим. Захтева апсолутну послушност. ,, Сада нема никакав превоз, долазим пешке отприлике за пола сата,. “. ,, Дођи што пре“, залупи слушалицу заповеднички.

 

Мени не сметају такав његов тон, и наступ, знам да он у мени види некога ко му је врло драг и близак. Саша се нерадо сложи:,, Где ћеш сада у позне сате, када нема превоза, нити пролазника“. ,, Морам, “ одговорих кратко и изађох у ноћ.  Од нашег стана у улици Војводе Степе 68 треба десетак минута да се спустим стрмином до дна улице. Нигде никога. Прође клепећући поноћни трамвај пун путника, махом обесних девојака и младића, не стигох да уђем унутра. Из кафане на дну улице се зачу весела музика.Упутих се брзим и енергичним корацима у Булевар ЈНА. Не плашим се људи, него паса, прођох без проблема до Ветеринарског факултета, и успех се на Светосавски плато. Погледах горе високо у стан доктора Савића у Фрушкогорској улици, светлела је сијалица, назрех његову контуру на прозору. Попех се трчећи уз степенице. Доктор Савић чу моје кораке, отвори врата, држао је у рукама велики свежањ докумената, фасцикли и коверата, тутну ми је у руку скоро се издравши на мене:,, Наш човек Војо Шешељ је у затвору у Зеници, ту је сва документација, уради шта треба `, и залупи ми врата пред носом.

 

Следећи дан ме опет позва др. Савић, строго ме је опоменуо:,, Не играј се главом, учини све што можеш за нашег човека Воју Шешеља“ .

 

Тако сам ја започео свој ангажман у корист ослобађања Војислава Шешеља из затвора, који је трајао све док он није био ослобођен. Копирао сам документа, писао објашњења, слао на адресе међународних организација, давао страним дипломатама и новинарима. Војислав Шешељ је ускоро постао брањеник Аmnesty International и захваљујући подршци ове организације познат у свету.

 

         Већ годинама ми је расло масно поткожно ткиво на потиљку. Иако ми је гука на глави нарастала такорећи из дана у дан, немам намеру да идем код лекара, одавно сам изгубио поверење у наше докторе, не желим да идем на било какве прегледе. Чекао сам, надам се да ће гука престати да расте, али се то није дешавало. Моја мајка ми рече забринуто:,, Иди код доктора, може да пукне, као да ти је још једна глава нарасла на врату“.

 

Када сам се најмање надао ствари су се некако саме од себе подесиле. Доктора Војислава Секуловића, директора Неурохируршке клинике и професора Медицинског факултета у Београду, сам упознао у стану доктора Веселина Савића. Они су колеге, пријатељи и земљаци. Једне топле пролећње вечери сам га  затекао у стану др. Савића, одмах сам препознао да је професор Секуловић врло мудар , и да је моћан. Ако је моћан, мора да је подобан политички, као да се тргох? Загледах његов лик, иако је моћан, он је човек од части и достојанства, поготову ако се дружи са мојим сродствеником др. Савићем. Професор Секуловић ме је посматрао пажљиво, и врло радознало, др. Савић му је причао, нагађам, да смо основали Покрет за заштиту људских права. Он се загледа у велико масно ткиво на мојој глави, више на врату, устаде, приђе ми, и опипа пажљиво масно ткиво. Насмеши се да ме охрабри:,,То је бенигно, ништа опасно, дођите, ја ћу вас  лично оперисати, то је рутинска операција.“

 

Следећи његова упутства, убрзо сам отишао на прегледе у Клинички центар, и тамо срео познаника, др Љубишу Гуцића, лекара, рођеног брата Јована Гуцића, друга још из студентских дана. Захваљујући њему брзо сам обавио све потребне прегледе, однео их и предао на Неурохируршкој клиници. Тамо су их погледали и заказали дан када треба да дођем на клинику због операције. Требало је да тамо боравим десетак дана, тако ми рекоше. Схватио сам по пажњи особља и уважавању, да им је професор Секуловић вероватно саопштио да сам његов пријатељ. Сместили су ме у малу собу са четири кревета, од којих је само један био заузет, сазнах од болничара да је та соба резервисана за пријатеље професора Секуловића. Обавили су ми још неке прегледе. Врло сам се непријатно изненадио, када ми је дошла шармантна болничарка држећи у рукама налазе: ,,Један налаз је врло лош“, погледала ме је врло забринуто, и пружила  документ у руке. Нисам хтео ни да га читам, шок и узнемиреност су кратко трајали,  намах ми се вратише смиреност и самопоуздање:.. Немогуће, ја сам потпуно здрав, ово је нека забуна, изволите поновите овај преглед“, рекох. После извесног времена она опет дође, овога пута је била врло расположена, ,, Ви сте били у праву, направљена је грешка, извињавам се, ваш налаз је у реду.“

 

Дошао је и дан операције, прво су ме ошишали нуларицом до главе, па потом по мене дође снажан болничар са колицима. Сео сам у њих и уз помоћ болничара стигао до лифта, и даље на спрат, уведоше ме у ходник операционе сале. Ставише ме у болничка колица, болничар ми појасни:,, Тамо је операциона сала“, утом из те просторије крочи сигурним кораком средовечна шармантна бринета, иза ње је енергично корачао сигурним кораком професор Секуловић, смејао се весело:,, Сада ће вас она одвести у `Вечна ловишта“, био је духовит. Дакле средовечна жена отменог изгледа је била лекар анестезиолог. Пробудио сам се у великој соби. Отворих широко очи, и брзо разазнах где се налазим. Чух јаук:,,Мајко моја што си ме родила“, а потом узвик болничарке ,, Ивановићу, ето ме долазим“. Спустише ме натраг до моје собе где сам затекао насмејаног др Секуловића:,, Операција је успела, све је у најбољем реду, за неколико дана идете кући.“  У овој болници сам боравио од 25 маја до 7 јуна 1988.године.

 

По напуштању болнице сам наставио сусрете са др. Савићем. Тања, супруга доктора Савића ( доктор Веселин Савић  је уствари инспирисао Вука Драшковића да  о њему напише роман“ Доктор Арон“ ) ме је изненадила, када ми изнебуха рече:,, Опет сам данас на аеродрому у Сурчину видела оног човека који је невероватно сличан вама  Видела сам га у још пар наврата.“

 

Био сам збуњен и узнемирен. Доктору Савићу, њеном супругу и председнику наше организације сам у неколико наврата спомињао моје сусрете у Бриселу са невероватно сличним човеком. Доктор Савић је покушавао да ме убеди да је то била политичка игра, да су нашли донекле сличног човека, па га нашминкали. ”Доказ да је то било намештено, је што те је сусретао у возу, и на другим местима. У Бриселу су те неки врло моћни пратили, па му јављали где се налазиш.”

,

,         ,,Да ли је могуће да је тај мени слични човек из Брисела сада због нечега дошао у Београд?“, запитах врло радознао и зачуђен Тању. Она одговори:,,Чула сам, говори француски, очигледно је странац,  а сличност је фрапантна, боље рећи невероватна.”

 

Сада је доктор Савић ћутао.  Повремено би се закашљао, он је страстан и деценијски пушач, жалио ми се да због тога има  здравствених тешкоћа са плућима. После неколико минута дубоког размишљања се прену:,, Живимо у врло узбурканим и тешким временима.”. Застаде па се опет неколико пута дубоко закашља. Тако се наш разговор о овом мени сличном човеку завршио.

 

Да ли је он двојник из Брисела? Ако је то тачно, откуд он овде? Откуда са Французима? Ако је Француз, онда ме је варао у Бриселу да је Рус? А ако је тако, како је било могуће да су ми у Бриселу пришле у улици rue de Gloires Nationales две  Рускиње убећене да је то он? Mожда су то све биле како се то каже политичке фаранге? Или је он совјетски дипломата се придружио другом политичком кампу ?

 

Доктор Савић је преминуо једног због нечега збрзаног и уз6урканог дана 1990.године. Дан пре, за мене изненадне смрти доктора Савића сам разговарао телефоном са његовом супругом Тањом. ,, Веско је у болници, тамо где сте и ви били“, обавести ме.

 

Отишао сам увече да га посетим, лежао је у малој соби, у истом кревету у коме сам ја лежао после операције. Ми се никада не рукујемо, ни по доласку ни одласку. Када ме је видео, обрадовао се. Али на његов начин. Овога пута без буке и уобичајених гласних шала. Није изгледао болестан, био је смирен. Гледао ме је широко отворених очију.Мало смо попричали, и опростили се. Није ништа наговештавало озбиљно обољење.

 

Сутрадан ми је Тања кратко саопштила телефоном: ,,Веско је ноћас преминуо.“

 

У следећим годинама сам имао неколико разговора са господином Скенером, значајним димпломатом, у његовој пространој канцеларији  у Амбасади САД у Кнез Милошевој улици у Београду. Почетком 1991.године зазвонио је телефон на моме радном столу у Фабрици лекова Галеника где сам тада био запослен. Са друге стране су били дипломати Амбасаде САД у Београду, мушкарац и жена, позвали су ме на вечеру у 20 часова у Кућу Крсмановића, на Теразијама познатој и као Протокол. Зашто ме позивају баш на то место? Југославија  је пред распадом. А у овој кући , чији су власници моји преци и врло далеки рођаци  Алекса и Браћа Крсмановићи. је 1. децембра 1918. године потписан документ о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Да ли то све има извесне везе и било какву скривену поруку у вези назива ове установе и мога презимена, и алузија на стварање Југославије 1918.године, а која се сада љуља и из темеља и урушава?

 

Дошао сам у тачно заказано време. Дипломате су, као да су знале, наручиле моје омиљено јело“ Босански лонац“. ,, И мени “, рекох расположено услужном конобару. Конобар ми се приближи: ,, Па ви знате српски“, гледао ме је зачуђено. ,, Природно, то је мој матерњи језик“, ухватих га фамилијарно за руку, америчке дипломате се насмешише скоро невидљиво, као да ми кажу ,, Он није неучтив, зна да се понаша са њима на њихов локални начин.“ Конобар је зурио са неверицом у мене широко отворених проницљивих очију, као да се нечега врло запетљаног досећао, као да  разрешава некакве ребусе, погледа ме сумњичаво, али значајно, и удаљи се одмах.

 

Зашто ме је запитао да ли знам српски? Нејасно? Неспоразум? Када год би прилазио нашем столу клањао би ми се снисходљиво, летео је око мене као најпонизнији слуга, скоро као неки муфљуз. Устадосмо са стола нешто пре 22 часа, Американци моју куртоазану понуду да платим одбише, платише рачун конобарима. Онај конобар што се зачудио да знам српски, се као чигра појави преда мном са мојим зимским капутом у рукама, било је хладно, донесе га из гардеробе, док га је придржавао је стално понављао ,, Поштовање, поштовање.“ Нисам му дао никакав бакшиш, али су му то дали Американци. Када се упутисмо ка излазу, он ме је допратио до самих врата, стално се клањајући ка земљи, понављајући “ Поштовање“, при растајању ми се наклони дубоко, чух на течном француском језику, са савршеним нагласком:,, А votre service Monsieur“. Тек се тада замислих? Зашто ми се обраћа на француском језику? Зашто ми то није рекао на енглеском?

 

Још од 1975.године повремено лично одоносим наша саошштења у Француску новинску агенцију Agence France presse, у високој згради на почетку Булевара револуције одмах до општине, прескакао бих нестрпљив по три степенице, зазвонио бих на врата, увек би се помаљала једна од њих од две  француске новинарке. Понекад би то била Хелене Деспик ,црнка, витка средњег раста, има интелигентно лице, увек би била учтива, имала је обичај да се преда мном  дискретно увија у фармеркама припијеним уз тело, да би на крају на лошем српском кратко проговорила:,, Хвала“ . Други пут је пред мене на вратима искорачила Викторија Стегић, она  је нешто друго, и физички и духовно, изразита плавуша, повучена у себе, стидљива у њеном свету, стајала је укочена преда мном скоро отсутна, узимала би у руке папире које сам јој донео. Хелен никада није ступала у било какав  разговор са мном. Приликом недавне посете Викторија крочи са прага просторија у ходник, нешто поверљиво би хтела да ми саопшти, приђе ми скоро на рукодохват:,, Страни новинари су на вашој страни, полиција вам је растурила брак са вољеном женом, ви се борите за ваша права“ Ухвати ме за лакат, климајући главом тихо изговори:,, У Београд долази Белгијанац, представник Белгијске авио компаније Сабена у Будимпешти, сви који вас знају запажају фасцинантну сличност између  њега и вас, знате страни новинари умеју да читају између редова?“

 

Бриселски двојник, севну мисао као муња! Присетих се конобара у Кући Крсмановића који се зачудио да сам проговорио српски, а на крају ме поздравио на француском, да, то је то, помешао ме са двојником? Који вероватно повремено тамо наврати? Па се пита зачуђен када је чуо да говорим српски, шта је сад ово, ко је па овај? Можда је помислио да сам обавештајац СДБ?

 

Да ли ћу га негде у Београду срести? А чему би ми служио такав сусрет?  А откуд он опет овде?  Скоро да се забринем? Нечије упозорење? Претња? Не желим о томе да размишљам, то је било тако давно.

 

Јулa 1992.године добар пријатељ Душан Покорни и ја смо учествовали неколико дана на Годишњем скупу ISIL-a ( Међународног друштва за индивидуалне слободе ), Сан Франциско- у Попраду у Словачкој .Душко Покорни и ја смо сели на воз Београд-Будимпешта, била је јара, 35 степени целзијуса, ноћ смо преспавали у колима за спавање. Стигли смо без икакавих тешкоћа и проблема у Будимпешту ујутру на Желеничку станицу Келет ( Југ). Приче о терористичким испадима према Србима се нису оствариле, све је било како треба. Седели смо неколико часова на перону железничке станице у Будимпешти, удобно се сместили на клупи, чекајући воз за Попрад у Словачкој, изненади нас полиција, тражили су од нас пасоше, онда нас оставише и одоше незаинтересовано. У међувремену смо од неких путника који су се опустили на суседним клупама, сазнали да је Попрад планинско монденско туристичко место у словачким Татрама, Татре то је као Словенија за нас, као например Крањска Гора, објаснише нам. Нестрпљиво смо чекали да се постави воз за Попрад у Словачкој. Имали смо још читав сат времена.

 

Душан устаде:,, Идем да купим сендвиче“,  оде без речи, добаци ми нехајно преко рамена у ходу:,, Враћам се брзо“. Није га било двадесетак минута. Појави се, из даљине млатарајући помало нервозно  рукама:,, Зашто си оставио пртљаг, могао је неко да нас покраде?“ ,,Нисам се макао са овога места“, погледах га зачуђено? ,, Како, па ја ти викнух из даљине са улаза у железничку станицу, ти ми само одмахну руком, шта се зезаш са мном?“ Ућутах.  ,, Ако си хтео да идеш у тоалет, могао си се стрпити док се вратим?“  Дуле уме бити тврдоглав , а и кратковид је, ваљда ће се смирити.

 

Не могу да поверујем да је Душан овде видео двојника? Будимпешта је велики, милионски град? Викторија Стегић ми је казала да је дотични намештен за представника бриселска Сабене у Будимпешти, то је тачно. Али откуд у таквом великом граду да се двојник појави баш на Железничкој станици“ Келет“, и да тамо сретне Душана Покорног? Не иде, то се Дулету једноставно причинило?

 

На овом годишњем скупу ИСИЛ-а ( www.isil.org) у Попраду 1992.године  сам срео интелектуалце из разних земаља, они сви заједно теже једном истом циљу-да створе бољи свет, критикују у понечему и Америку. Са њима сам се спријатељио, прихватили су ме. Обрадовао сам се када су ми свечано саопштили да су ме наименовали за представника ИСИЛ-а за Србију, и задужили да публикујем на балканским језицима књиге професора директора ИСИЛ-а Кена Скуланда и др.Мери  Руварт.За ту сврху су му дали скромну суму новца. Саветовали су ме да се не бавим људским правима и да поправим поремећене односе са властима. Они су према мени добронамерни и искрени, то је био мо закључак..

 

Повремено срећем у Београду поједине француске дипломате, они су према мени увек благонаклони, радо би ме саслушали и казали понеку љубазну и охрабрујућу реч. Поготову јер говорим француски течно, а знају да је мој рођени брат др. Велибор Крсмановић, биохемичар, редовни професор на Државном универзитету у Лиону, престижни научник, има двојно држављанство. Њих, као и друге западне дипломате, занима како се овде поштују људска права. Већ, извесно подуже време ме прима на разговор у згради Амбасаде у Париској улици, Саветник Амбасаде господин Арно. Господин Арно је средовечан, средњег раста и витак, светло смеђ, има мудро лице и проницљив поглед. Човек таквих особина би требао бити можда понекад и преозбиљан, или намрштен, претерано самоуверен, или строг?.Господин Арно није такав. Он је увек врло пријатан и расположен за разговор, остајао би са мном ћаскајући и по читав сат.Рекох му недавно у његовој канцеларији: РАДОМИР ВЕЉКОВИЋ , пензионисани пуковник ЈНА и професор Војне академије у Сарајеву, један од оснивача наше организације који је боравио 17 годиа у лудници због вербалног деликта, прихваћен од АИ, Лондон као “ затвореник савести“ ослобођен недавно се нашао у Сарајеву где има стан, је сада у заточеништву муслимана у Сарајеву. прогласили га неосновано за шпијуна Генералштаба ЈНА у Београду, мучили су га, три пута је био у коми, укратко представих случај Радомира. Господин Арно ме је цело време посматрао радознало, драго се смешкајући. Наставих охрабрен у мојој спасилачкој мисији:,, Лично сам једном приликом упознао у Сарајеву господина Алију Изетбеговића, хтео бих да му пошаљем факс, да га замолим, да се он лично заузме да Радомир буде ослобођен, да ли могу да Вас замолим да тај факс буде послат преко ваше амбасаде јер ја немам факс?“обратих му се учтиво. ,, Може“ рече кратко господин Арно. Одмах ставих на сто испред њега писмену поруку за господина Алију Изетбеговића од 12 септембра 1993.године. Десио се занимљив детаљ. Господин Арно узе телефонску слушалицу у руку, подуже је разговарао са Викторијом Стегић из Agence France presse, више пута је помињао моје име, говорио је брзо, нисам могао повезати о чему се ради.

 

Радостан напустих канцеларију господина Арно. Када ступих у хол приземља, ка мени се из даљине упути млади наочити француски дипломата, он се зове Алфонси, Корзиканац је, личи на до дрскости самоувереног Италијана, видео сам га на једном пријему у згради Амбасаде, разговарао је дуже са мојим другом још из студентских дана др. Љубишом Благојевићем, али он мене никада није видео. Ступи сјактавим холом ка мене обраћајући ми се из даљине на француском поименце, али то није било моје име, него неко друго страно име. Када стаде на корак од мене пружи руку да се  рукује са мном, али стаде збуњен у месту, тргну се, он је дипломата, ипак преко његовог лица прелете вал запрепашћења, који није умео да укрије, повуче хитро али учтиво руку:,, Извните помешао сам вас са познаником.“  И удаљи се.

 

Да ли ме је помешао са двојником? Могуће? Значи да двојник долази у Амбасаду Француске у Београду? Ако је тако, онда га је и господин Арно видео? Откуд он овде?

 

Радомир Вељковић је ускоро био на слободи.

 

Латио сам се посла, да публикујем либертаријанске књиге, изналазио сам преводиоце, лекторе, коректоре, штампарије, посао је кренуо. Људи из ИСИЛ-а су били задовољни мојим учинком, стицао сам њихово поверење.

 

Добих од њих позив да учествујем  од 4 до 6 октобра 1994.године на Годишњој конвенцију ИСИЛ-а у Мериди, Мексико. Допутовао сам возом у Будимпешту 1 октобра, да одатле узмем авион за Њујорк, па потом за Мексико.

 

Овде у Будимпешти ће изненадно настати дефинитиван расплет са двојником. Он ме је напао, гурнуо на ивицу стола у башти кафеа у центру Будимпеште, опалио ми шамар, у лево око ми се мало излила крв..

 

Изненадићу читаоца када му кажем да ме је у Будимпешти чекала Сибила ( име измењено), дивна жена, која је од како сам је упознао  маја 1988.године донела у моје позније средње године старости истинско пролеће. Срели смо се на скупу наше групе људских права у повећој соби у моме изнајмљеном стану у Београду, у Ћустендилској улици на Карабурми. На вратима се тога дана који је у мој живот донео радост и наду, нечујно појавила млада жена, негде између 35 и 40 година, њен  самоуверен наступ, сигуран ход, и правилне црте лица са усађеним мудрим и врло живахним зеленим очима, су одавале интелектуалку. Била је у тесним фармеркама, али је своје дуге витке ноге скромно и учтиво сложила и укрстила, показујући да је спремна и нестрпљива, да се са истинском пажњом удуби у моје излагање. Цело време се понашала врло достојанствено.

 

Мој брзи, први утисак, је био да је она не само врло привлачна, него префињена и лепо васпитана особа. А први утисак је често пресудан за даље могуће интеракције.

 

          Ускоро смо се срели, седела је наспрам мене у моме скромном стана:,, Убећена сам да сте ви поштен и добронамеран човек, зато вам се обраћам“, из сваке њене речи, сваког геста, погледа и поступка, су према мени зрачиле необична мудрост, помешана са искреношћу и добронамерношћу. Представи ми се ненаметљиво, толико похвалних речи  о самој себи, а које ми , уместо сујетног самохављења, зазвучаше крајње истинито и скромно: дипломирала француски и италијански, боравила  две године у Енглеској, годину дана у Риму, и годину дана у Мадриду. у адвентистичким црквама у тим земљама. Тада је била запослена у Г…., као преводилац, говори течно и пише шест светских језика. Није се нимало хвалила када ми је казала: Чланица Менсе у Мадриду.

 

Брзо је прешла на ствар:,,  Моја млађа сестра се налази већ 3 године у Психијатријској болници Централног затвора у Београду, тамо је сместио младић зато што је одбила везу са њим,он је наводно заљубљен у њу, има ганг, моћан је и познаје психијатре. “ Она настави:,, Мој покојни отац војни музичар је преминуо још пре дессетак година, мајка је у међувремену тешко оболела од Паркинсонове болести, ја сам често била отсутна ван земље.Њен младић, уствари квартовски макро и рекеташ, је то злоупотребио, дрогирао је, довео је уценама и претњама у врло тешко душевно стање. Моја сестра је ретко привлачна девојка, сада млада жена, он је био умислио да од ње направи проститутку, наводно да је казни што га не жели, у почетку му је то успевало, на њој је зарађивао вртоглаве суме новца, на крају се супротставила. Позвао је Хитну помоћ, пребацили су је одмах у ПБЦЗ у Београду, где је све било спремно за њен пријем. Уништили су јој психу инјекцијама и лековима, изолацијом. Ја је посећујем, њена личност и психа још нису разорени, она се може повратити.“

 

Погледа ме право у очи, њена искреност и потресна  брига за сестру, њена људска топлина, и необична симпатија овакве жене према мени, су ме придобили за њену намеру:,, Мени је потребна ваша подршка, да је отуда најхитније ослободимо, ви  сте мушкарац у кога имам поверење, мислим да ми управо ви можете помоћи да сестру отуда избавимо заједнички“.

 

Тако смо се постепено зближили. Сестру смо јој ослободили из луднице. Али се однекле појавио насилник макро. Сибила и сестра су биле принуђене да се брзо уклоне из Београда. Али то није нимало утицало на наша осећања. Виђали би се повремено у оближњим градовима у Мађарској, Грчкој или на Црногорском приморју.

 

Ево како се десио наш изненадни сусрет у Будмпешти.

 

Живот је чудна игра. Испало је да је она баш тада добила налог да дође из Латинске Америке службено у Братиславу, а Братислава је близу Будимпеште. Од дана позива на Конвенцију у Мериди у Мексику, држао сам је у току преговора са организаторима. Она је се потпуно слагала са мојим резервама према тако далеком и скупом, поврх свега напорном путовању, и предлагала ми да одустанем, да се учтиво извиним организаторима, а да она дође из Братиславе на неколико дана у земљу, има рођаке у банатском селу Добрица, које није далеко од Београда. Да тамо будемо неколико дана сами, на сигурном и у миру.Описала ми је чаробну усамљену кућицу у воћњаку.

 

Ипак,  стицајем описаних околности сам дошао возом у Будимпешту да узмем авионску карту за Мериду, преко Америке, позвао сам је да се видимо у Будимпешти. Сва насмејана ме је сачекала, извиривала је  иза стуба на Железничкој станици Келет ( Југ). Све је било као раније. Гледала је у мене задивљено:,, Чим се толико труде око тебе, уважавају те, требаш им?“ Одмах смо узели такси за аеродром. Тамо ме је чекало непријатно изненађење. Представник “Делта Реп“ на аеродрому ми је саопштио ледено и кратко:,, Не можете добити авионску карту за Мексико, јер немате америчку транзитну визу за Аеродром у Њу Јорку“. ,, Па мени су у представниптву ЈАТ-а у Београду рекли да америчку транзитну визу могу добити овде на аеродрому“, обратих му се кратко. ,, Не“, скоро да прекиде разговор, ,,  идите сутра у Америчку амбасаду, они ће вам дати визу, данас Амбасада не ради“, и нестаде са шалтера.

 

,, Нећу да путујем у Мексико, хајмо негде да пошаљем факс поруку у Мериду, да знају да не долазим“, рекох јој, а као да ми она суфлира. Ова одлука је за мене било велико душевно растерећење, олакшање од вишенедељног стреса и терета. А њене усне су се помицале као да заједно са мном изговара ове моје речи,  као да сам одавде из далеке равне Мађарске ослушкивао сјактави Дринин брзак, како се прелива преко бљештавих белутака каменчића.

 

,, Желим да се вратим дефинитивно у Београд, очекујем да престану санкције и ратни сукоби, да заживи правна држава, да будем сигурна. И да будемо заувек заједно“. Посматрала ме је сва усхићена.

 

Док смо шетали, она стаде изненада пред мене и погледа ме право у очи:,, Остани са мном, не враћај се у Београд , тамо траћиш време?“ Ћутао сам. Да ли је то искрено?“ Желим дете, желим породицу“, поразила ме је искреношћу. “Америка је далеко, то није могуће за мене“, био сам искрен. ,, Могу да се вратим у Европу, ту негде близу, размисли, ако се сложиш то ћу убрзо да учиним“? Она је одлучна. Њена жеља је снажна. Ако бих отишао из Београда, онда не бих мога да преводим либертаријанске књиге на локалне језике, мој син, родбина, стан, плата, волим Дрину, без те реке би мој живот био празан. То је за мене неприхватљиво, то од мене очекују ти људи из ИСИЛ-а, нипошто не желим да изневерим њихово поверење. Одмах сам их обавестио да се враћам за Београд и да се  сада свим силама концентришем на главни задатак: превођење књига.

 

Договоримо се да се сутра вратимо возом за Београд. Поред нас је стајао таксиста, чуо је да говоримо српски, проговори наш језик са благим војвођанским мађарским нагласком,  каже да има за нас погодно приватно преноћиште. ,, Идемо“ позва нас, ,, Није далеко, пет минута одавде“.Био је сунчан дан, такси стаде, платих, таксиста ми тутну у  руке адресу и број телефона станодавца, изађосмо и набасасмо право на башту малог кафеа. Седосмо на дрвену клупу са меканим седиштима.

 

Нешто затабана иза нас, приближавало се од позади, неко ме одгурну грубо с`леђа, не дођох себи, угура се на силу између Сибиле и мене. Све се одигра муњевито, мене снажно одгурну,спазих цинично лице двојника, кезио се осветољубиво, окрете се дрско и поседнички ка Сибили да је загрли, као да хоће да је отме од мене. Да ли ће да пуца у мене?

 

Сибила устаде смирено и енергично, без речи, стаде са стране, чекајући  шта ће даље бити.Тада сам је обожавао, она је тако мудра и присебна, и лојална. Ипак питао сам се да ли она  запажа необичну сличност насилника и мене? По њеним зачуђеним очима, а она очигледно уме да конролише своја осећања, владала је собом, свашта је она преживела, закључих да она препознаје о чему се ради. Ја сам јој о неприликама са тим двојником у Бриелу у више наврата причао. Она се дакле очигледно досетила да је то двојник.

 

Устадох спреман да се браним, али не да се бијем. Лоше сам проценио његову намеру, то схватих када ме двојник изненади, као истрениран рвач гурну снажно на ивицу стола. Могао сам се озбиљно повредити, али срећом ударих се у ребра. Сетих се како  сам у Бриселу одгурнуо чудака на хаубу аутомобила. Ударац није био тако јак. Изгубих од ударца у ребра дах, напасник искористи моју тренутачну немоћ и несмотреност, замахну руком, осетих јак шамар у горњи део лица, у ушима ми зазвони. Исто тако ми је ударио шамар у Бриселу човек запослен у Предузећу за производњу инсектицида. Ја сам му тада узвратио шамаром.

 

Био сам сада на ивици савладавања беса да овоме овде сада узвратим шамаром. Сетих се последица шамара у Бриселу. Сибила препознаде да се некако савлађујем, повуче ме за  руку:,, Хајмо одавде одмах“

 

Однекле пред нама се појавише два строга полицајца. Виде да смо странци: ,, Ваше исправе“,  обратише ми се на енглеском. Када видеше да сам из Југославије, погледше ме скоро сажаљиво, или презриво. Окретоше се насилнику, он је био потпуно смирен:,, Ваше исправе“ Препознах белгијски пасош. Умешаше се у разговор неки од гостију који су све видели, један им рече на енглеском, да би ми  разумели:,, Они су очигледно близанци, то је породична  размирица.“

 

Полицајац ми показа руком на двојника, обраћајући се на енглеском:,, Господин има дипломатски пасош“, и удаљише се.

 

Сибила ми приђе, ухвати ме за  руку и поведе што даље од њега. Он је стајао победнички, ликовао је, раширио ноге као у возу за Ган, откопчао сако, показивао ми је црвени појас, као онда у белгијском возу, и своје разгрнуто одело пркосно ,крајње неучтиво и простачки показивао Сибили .Тргнуо је муњевито али благо десним раменом у моме правцу.

 

Згранух се!  Дакле то је тај , он стоји иза оних што су ми годинама претварали живот у Бриселу у мору.

 

Он се као муња удаљи, седе у аутомобил, даде гас, мотор забрунда и нестаде .

 

Био сам задивљен понашањем Сибиле. Она је права дама. Реаговала је мудро и смирено. Имала је пуно поверење у мене и моју промишљеност. Окрете ми се:,, Сличност је  заиста фрапантна, не разумем откуда? Тако је био задовољан после свега тога. Као да је са тобом сводио неке давне нерасчишћене рачуне. Знај, он је Фламанац, није Валонац, видела сам његово име у пасошу када га је показао полицајцу, његово име је фламанско, његов нагласак је фламански“ То ми је казала Сибила полиглота и чланица Менсе у Мадриду и Паризу.

 

Сибила ми приђе, стави нежно руку на лице:,, Повредио ти је и око, врло благо је закрвавило“. Снађосмо се за очног лекара. Прегледа ме: ,, Повреда ока је лака, за пар дана ће све бити у реду“ .Стави завој и преписа капи за око.`

 

То је био мој последњи сусрет са двојником.

 

Али до данашњих дана ми ипак неке ствари у вези са њим нису јасне? Ако је он Белгијанац, етнички Фламанац, откуд онда она епизода са двема младим Рускињама 1 јуна 1971.гоине у бриселској улици звучног назива  rue de la Fierte nationale у Бриселу ( улица Националног поноса) , оне су говориле руски, из Омска су у  Русији, испада недвосмислено да је он Рус? А овамо се сада показа да је Белгијанац. Можда је двоструки тајни агент, и Белгијски и Совјетски?

 

“ Какав простак ,каква  кукавица, а наводни  цивилизовани Европљанин“,погледа ме како ме никад досада ние погледала . “ Ти си поступио мудро и победнички, он је отишао поражен“, гледала ме је врло необично.Кoрaчали смо као омађијани. Знао сам да ипак нешто исто рашмишљамо. Проговорило смо обоје у исто време, исте речи:,, Исти , потпуно исти у свему, изгледу,  речима, у боји гласа, у осмеху“.

 

“Али то што је он сада учинио, ти не би никада урадио“, опет ми се баци загрљај. Пролазници су се у пролазу дискретно освртали у нашем правцу, нестајали су иза ћошка далеке улице, застајали и погледали помало зачуђено ка нама, она је још увек била  у моме загрљају.

 

Сибила је богиња мојих снова.Њу није победио кошмарни дан у Будимпешти.

 

 

Томислав Крсмановић

 

Kћи продавца купаћих гаћица на Северном мору.

Лето 1967.године.

 

У Брисел, главни град мале, али врло просперитетне и моћне државе Белгије, сам дошао из Београда почетком септембра 1965 године, у време настајања бурних промена, економских реформи и отварања Југославије према свету, са надом да ћу живети слободно , да ћу својим радом и способношћу несметано остварити своје идеале и снове.. У Бриселу од 1958 борави мој старији брат, успешан млади човек, уважаван научник.Успешност мога брата у овој далекој страној земљи је за мене додатни подстрек- aко може он бити успешан, могу и ја.

Oве две прве године мога боравка у Белгији, морам себи признати, нису протекле у знаку мојих исчекивања. Нисам могао добити посао у својој струци- економисте, јер нисам знао француски језик, уписао сам се у Школу француског језика Аlliance francaise у Бриселу, обављао сам у међувремену свакојаке, углавном лaкше мануелне послове, стицао драгоцена сазнања о људима

У школи Аlliance francaise сам упознао Американку, супругу господина Давида Тошића, Југословена који је после Другог светског рата остао на Западу, сада је представник моћне америчке корпорације за Европу. Господин Тошић је утицајан у Америчко-белгијској трговинској комори, недавно ме је позвао у његову канцеларију у Бриселу, на адреси rue Ravenstein 60. Био је благо расположен:,, Јавите се господину .. у америчкој пропагандној агенцији Мк Кан Ериксон, неки посао можда тамо има за вас“, дао ми је папирић са бројем његовог телефона.Тако је и било, директор Мк Кан Ериксона ми је обећао од 1 септембра посао истраживача тржишта, али као free lance ( на одређено време).

Белгија је за мене после монотоне социјалистичке Југославије истински интелектуални и духовни шок, врло развијена у сваком погледу земља. Белгијанци су врло рационалан и вредан народ, према странцима су коректни. Једном сам случајно био у Палати правде, судија се заклињао у Заставу. А чух недавно речи Ј.Б.Тита:,, Да се судије не држе закона као пијан плота.” Упркос напорне две године на Белгију сам се навикао, на Београд као место где ћу живети у будућности све мање помишљам. Белгија је земља изузетног дискретног шарма. Како је опевао популарни певач Жак Брел:,,Белгија, равна земља, дува ветар са Северног мора, пада киша.”

Лети сам као студент у Београду редовно одлазио на Јадранско море, понекад насумце, са врло мало новца, тек да платим воз, да некако преживим прва два три дана.Увек бих налазио понеки посао Поодавно размишљам да одем лети на Северно море, да тамо потражим посао у јулу и августу?

Самоуверен, исто онако као што сам био у Југославији, ипак помало изморен, са мало новца у џепу, седох на воз Брисел-Остенде и нађох се у потпуно новом амбијенту, у живописном приморском месту. Преда мном пуче сиња заталасана пучина, залепршаше и закричаше галебови, вире катарке заљуљаних бродова. На срећу, прилично брзо сам се запослио као конобар у великом хотелу поред мола изнад узбурканог Северног мора.

Задовољан сам, имам стан и храну, уз малу плату, али има бакшиша.Имам прилично слободног времена да се шетам или да идем на плажу, да пливам и да се сунчам. Северно море је сасвим другачије од нашег Јадранског, нема урвина и планина, свугде около је равница, пешчане дуне као пустињски песак се сливају све до површине мора, у недоглед се простиру бескрајне предивне песковите плаже. Ово море није хладно, као што би неко помислио, купам се, пријатно је. Једног ведрог дана сам се неопрезно у купаћим гаћицама једно сат времена изложио сунцу, убеђен да пошто је ово север нећу добити опекотине. Преварио сам се, осетих жарење и свраб по телу, када дођох у собу, погледах се у огледалу, по грудима пликови, скоро отворене ранице, никад у животу нисам био тако изгорео од сунца.

Дакле, налазим се у варошици на обали Северног мора.Удаљио сам се од Брисела и свих тамошњих брига и обавеза, од размишљања која су ме тамо понекада притискала као суморне белгијске кише. Ми људи из далеких балканских простора широко отворених шумама и планинама, чезнемо да се загледамо у плавичасте висове, да рукама додирнемо неки валовити брзак. Сан ми се овде поправио, боља храна, чист ваздух, сунце, нова средина и весели људи, ово је као летовање, скоро као на Јадрану. У ваздуху миришу козметички препарати и масти којима се мажу тела, шеталиштем изнад мора промичу младе дотеране жене.

Зарадићу довољно новца до прве плате у америчкој фирми, ево прилике да се одморим у природи, на сунцу, да пливам. и да се првог септембра на новом радном месту појавим одморан и оран.

Уживао бих у широко отвореној бескрајној пучини, када би ми обавезе то дозволиле прошетао бих високим бетонским молом изнад оловне површине мора, нарочито би било узбудљиво када је море узбуркано, јездио сам, као да бих био на крми брода у који хучно ударају запенушани оловни таласи, бели галебови би падали са крицима у пену таласа, удисао сам пуним плућима мирис јода.

Већ неколико пута, се високим молом право ка мени брзим корацима приближавала изразито црнокоса девојка, као да се устремила да ме сретне. Ретко привлачна, раскошна фигура бујне младе жене се савијала под повременим налетима ветра који би јој мрсио бујну косу, бацао је у очи, поигравао се праменовима око врата и рамена, распршавајући као зифт црне сјајне праменове низ груди. Као да је нимфа изронила из узбурканих модрих таласа Северног мора? Ужива да се изложи ветру, да јој се све на њој замрси и да је умота у оне крпице што носи на себи.У брзом ходу, уздигнуте главе, истурала би дискретно и ненаметљиво ногу до надколенице, извијао јој се под налетима ветра витки стас.

Тако је префињена? Када год бих је видео, увек је била сама.Погледавајући отмено око себе, није успевала да укрије своја осећања, као да је некога очекивала? Откуд оваква дивље романтична девојка овде? Да није Шпањолка, или Италијанка?

Шетао сам са потајном надом да је поново сретнем. Желим да сан претворим у стварност, замишљам како ми се приближава из даљине, како љупко замахну дугом црном косом, растуреном ветром што долази са широке тучне пучине, само ме опет погледа у мимоходу замагљеним црним очима, тренутно, муњевито, скоро невидљиво.

Али ње нигде нема?

Како би она била сретна да јој приђем, све ми се тако чини? Да седнемо за сто у кафеу, заклоњеним високим стаклима што госте кафеа штите од ветра и пешчане прашине, па да будемо сами на далеко истуреном молу о кога се разбијају високи таласи?

Пролазећи повремено поред простране месне католичке катедрале чија шиљаста купола штрчи небу изнад кровова, задрхтах када из унутрашњости велике цркве допре у моме правцу мелодија Баха Toccata in D minor.Иако православац, из породице која је вековима давала српске православне свештенике, моја прва виђења и најупечатљивији утисци о Белгији су визије високих импозантних катедрала, из којих одзвањају меланхолични тонови оргуља, и назиру се унутар силуете младих лепршавих девојака.Музика Баха није у мени изазивала осећај “funebre”(погребан ), него је будила дивљу радост живота.

Понет магијом силуете девојке коју упорно исчекујем да се из даљине према мени појави на молу изнад узбурканог мора, скоро потрешен, у необичном расположењу, као да летим изнад тла, се упутих тамо где сам намеравао, да купим купаће гаћице у повећој радњи на искрају високог мола, подалеко изнад жућкастих пешчаних дуна.

Пред мене изађе власник продавнице, црномањаст човек, одмаклих средњих година, тако мудар човек помислих, има лице библијског мудраца, трговац је који годинама среће купце из Белгије и света, упознаје њихове навике и психологије. Логично, чести контакти изоштравају опажање и граде личност. Он стаде пред мене, у том трену нека расплинута тамна сенка муњевито умаче у помрчину просторије иза продајног простора, не разазнах шта је? Да није фркнула преплашена мачка? Можда ми се учинило?

Насмешен власник продавнице ме погледа пријатељски, са дискретним, али мени помало збуњујућим необичним симпатијама. Белгијанци су учтиви али су резервисани, држе дистанцу.Када чу шта тражим, изнесе ми услужно читаву палету благо дизајнираних купаћих гаћица, растеже их пред мојим очима, приближава да их боље погледам, ставља једну поједну уз моје тело, тако је драг према мени као да сам му најдраже дете? Однекле се јави издалека помисао-да није хомосексуалац? Али његови додири нису такве врсте присности као када се ради о мушкарцима који воле мушкарце. Он ме је осматрао другачије, топло и искрено. Док ме је осматрао износио је учтиво и префињено праве аргументе. Он је изванредан трговац, помислих, бавим се маркетингом, желим да ову област усавршим у Белгији. Занимљиво, ниједном није споменуо цену.

Из замраченог унутрашњег дела дућана се појави на светлост дана она сјактава девојка замршене косе која се шета стално сама молом, која ми је стално у мислима. Она је та сенка што је малопре шмугнула? Није ми казала ни добар дан, нити климнула неприметно главом. То ме ниjе нимало обесхрабривало, ипак знам да ме је спазила.

Продавац, за кога претпостављам да јој је брижан отац, проговори са њом на фламанском језику, спомену њено име “Сара“. Значи Фламанац је, помислих?.Или неке друге националности? А тамнопут као Медитеранац? Измења са њом неколико речи, она ме само погледа летимично, није ми измакло пажњи да су јој очи у трену блеснуле дискретно ка мени. Али она то врло брзо и вешто прикри.

Њен насмешени отац док је стајао са стране, пружајући ми упаковане купаће гаћице упери ка мени благонаклон поглед. Узех лепо спаковани пакетић и рекох кратко Довиђења. Он ме испрати до врата и рече ми насмешен-Довиђења.

Знао сам да се неће са њом све на томе завршити. Све има свој почетак, свој наставак, и свој крај.

Запрепастио сам се јутрос када сам сазнао да је избио рат имеђу Израела и Арапа.
После радног времeна одмах узех новине ”La dernierre heurre’’, на првој страни слике израелских ловаца на небу, а испод њих у пламену се суновраћује египатски ловац.

Имао сам слободан дан, па седох на воз и одох да узмем из стана у Бриселу потребна документа која ми захтева послодавац. Са Централне железничке станице се упутих право ка стану и кварту где се налази СУБ ( Слободан универзитет Брисела).Успут ,приближавајући се трамвајем универзитетском кампусу, запазих неуобичајено повећано присуство високо истурених постера исписаних масним бојама са поруком „Izrаel vivra“.У ваздуху лебди необично расположење, као да су се затегле у ваздуху неке ужарене жице, и само прште.

Када сам изашао из трамваја испред кампуса СУБ , као да стигох у срце попришта истинске битке? Завијају сирене полицијских возила, у околним улицама се задимило, као да у истинском рату експлодирају бомбе. Још са растојања спазих сучељене гомиле студената, чула се галама, гомиле су се приближавале и одмицале, напети студенти су махали рукама.Није ми било тешко да проценим да нарастају јаке тензије између арапских и израелских студената.Између њих се испречиле јаке полицијске снаге.

Из дворишта СУБ-а истрча група израелских студената, препознах међу њима Алека, доброг друга пореклом из Румуније, носећи повећу слику лидера Египта Гамала Абдела Насера, снимљен је у врло понижавајућој пози, како седи на WC шољи. Израелски студенти бесно повикаше:,, Мосад ( Израелска безбедоносна агенција) га сликала у његовом тоалету у Каиру“.

Када то видеше арапски студенти заурлаше бесно:,, Смрт ционистима!”

Из супротног табора допре цинична упадица Јевреја: ,,Дођите да гледамо на ТВ улице Каира и Дамаска.“

,,Совјети подвалили Арапима, дали им старо наоружање”, узвикну потрешено локнасти светлокоси студент из Сирије. ,, Пилоти израелских ловаца говоре југословенски, подвала браћо Арапи!”, узвикну црнопути Арапин закорачивши хитро да се попне уз жардињеру.

Тек сада сазнајем детаље ратних операција. Рат је трајао само шест дана, од петог до десетог јуна. ” Давид је опет победио Голијата” рече ми сетно мој станодавац .

Вратих се у ову малу варошицу. Свет је узнемирен, букте ратови. Треба да водим рачуна о себи.

Романтична девојка са мола је непрестано у мојим мислима. Како да јој се приближим?

Ево како се то ускоро изненадно десило.

Долазио бих понекад увече у малу дискотеку смештену у високој згради у уличици што иде паралено са молом. Само што сиђох низ степенице у омањи сепаре, из мрачног ћошка се упути ка мени брзим самоувереним корацима нејасна контура девојке. Била је сва у црном, црна као ноћ. Тек када се благо судари са мном, схватих да је она кћи продавца купаћих гаћица, она што се увек усамљена шета молом. Окрзну благо моју руку, стаде у месту као укопана, трачак изненадне радости у њеним мудрим очима ми је поручио да је препознала моју раздрагану радост сусрет са њом. Ухвативши ме дрхтавом руком дискретно за лакат прошапта узбуђено:,, Извините ја вас молим!”

Видех је по први пут из највеће близине. Из њених у мене уперених сјајних као ноћ црних очију се изливала пучина, узнемирени таласи су бучно ударали у бетонски мол, чуо сам и дивљи крик галеба што се муњевито одлепљује од површине мора са уловљеном рибом у устима.Усамљена дивљакуша, романтична шетачица са мола, се изненада нашла предамном разоружана, скоро предана.

Ово је мало место, сви је овде знају, она је млада и чаробна, а природа тражи своје. И овде је свет у малом месту малограђански, као у србијанској паланци или босанској касаби. Она мора да пази шта ради, на сваки њен гест малограђанска средина мотри, као скривеним камерама, јер зли језици нису никад докони. Али она има аутомобил, зачас може да оде у друга приморска места, или у оближњи Ган, а ни Брисел није тако далеко. И Француска је ту близу. А ни Холандија није удаљена.

Када засвира лагана игра, прво зачух Бурвила певао је старинску песму коју овде обожавају и плешу углавном старије особе “Le claire de lune a Maubeuge“, застадох дирнут ослушкујући носталгичну песму о оближњем провинцијском градићу одмах ту на граници у Француској. Зачудих се, Бурвил је незамислив добричина, он глуми некаквог помало смушеног шаљивџију, а тако је мудар. И овако лепо пева?.Чудно, на крају песме стално би молећиво, да ми сузе потеку, понављао речи: Ah non, non, non, као да је невин осуђен на капиталну казну, па моли џелата да му поштеди живот. Као када мало дете моли оца са шибом у руци: Не тата, нећу више никада!.

Затим чух Фернандела да запева сањиво ритмичну мелодију “Le tango corse“, опет још један шаљивџија. Али он тако дирљиво дочарава она стара времена. И код њега запазих одбранаштво, као да се и он од некога брани. З