Petar Jovanović

Aforizmi

 

„Nedaš se videti.“ – reče robijaš robijašu.

 

Rekao sam im šta sam imao. Sada sam u zatvoru.

 

Da nije bio toliko otvoren ne bi ga zatvorili.

 

Imao je ključ za sve, zato je iza brave.

 

Neki omaste konopac, a neki brkove.

 

Ima savršen alibi. U vreme pljačke bio je iza rešetaka.

 

Ako voliš pticu, zašto je držiš u kavezu?

 

Pravda je skupa. Moraš dati novac advokatu, ali i sudiji.

 

I zatvor je za ljude. Postoje tablete protiv zatvora.

 

Ti se slobodno raduj slobodi, ja sam se zatvorio u sebe.

 

Iako je krupna zverka, uskoro će biti u kavezu.

 

Promenio je mišljenje preko noći. Sanjao je da je u zatvoru.

 

Par kriminalaca se u zatvoru popravilo, tri do pet kilograma.

 

Voleo je službena putovanja u dvoje, a na kraju otputovao u troje – između dvojice policajaca.

 

Promenili su mu lični opis, ali ne i uverenje.

 

Ne idem više na demonstracije. Nemam jaja za bacanje.

 

Policija radi transparentno. Udara demonstrante transparentima.

 

Politički trenutak je preloman, ali i moja kičma.

 

Kada vidim suzavac, dođe mi da plačem.

 

Kucnuo je čas, na žalost policijski.

 

Imao je petlju, dok ga nisu vezali u čvor.

 

Policija ne rešava probleme preko kolena, nego preko tuđih leđa.

 

Pouku o pravnom leku dobio je svaki pretučeni demonstrant.

 

Kad ne poštujemo policijski čas, dobijamo specijalne jedinice.

 

Da je držao jezik za zubima, ne bi mu izbili zube.

 

Policija je pucala u narod, da joj ne bi prigovarali da je pristrasna.

 

Nekada su sprovodili ideje, a sada ljude.

 

Policija ne dozvoljava lopovima da kradu u njihovom reonu.

 

Za razliku od ostalih aparata, policijski se najbrže kvari.

 

Policiji fali dobra organizacija, kriminal je organizovan.

 

Neko propeva u kafani, a neko u policiji.

 

Pravda je spora, ali malo je onih koji joj uteknu.

 

Biti ili ne biti – pita se žandarm.

 

I organi reda kad su nezadovoljni platom prave nered.

 

Radim u zdravstvu. I dok sam radio u policiji sve sam znao o unutrašnjim organima.

 

Policija poziva prevarene građane. Niko se ne javlja, dosta im je prevara.

 

Policajac zavidi psu tragaču kada policijsku obuku uspešnije završi od njega.

 

Nekad visoki funkcioneri, a sada ih prate milicioneri.

 

Lako je prepoznati policajca u civilu. Nema krov nad glavom.

 

Nije ubistvo s predumišljajem, već s pištoljem.

 

Ima duge preste, zato sada „svira klavir“.

 

Pristali bi oni na otvoreni dijalog, ali su zatvoreni.

 

Na ulici je manje lopova, sada koriste službena auta.

 

Prvo ga je proganjala manija gonjenja, a sada i organi.

 

Odradio je pošteno. Nije ostavio otiske.

 

Neki kriminalci nose pancir košulje, a neki se štite imunitetom.

 

Od poštenog čoveka lako se napravi lopov, a od lopova pošten čovek teško.

 

Obogatio si se preko noći. Pare na sunce!

 

Krao je, ali ima olakšavajuću okolnost, nije se bavio politikom.

 

Iz kakve sredine je potekao, nije se mogao očekivati bolji kraj.

 

Oni sa mračnom prošlošću imaju svetlu budućnost.

 

Došao je kraj pljački društvene imovine. Nema više šta da se pljačka.

 

Velika je kriza. Ni lopovi ne mogu više da žive od „svog rada“.

 

Zbili smo redove. Sad ćemo saznati ko džepari.

 

I Bog je od mene digao ruke, a policija ne.

 

Pljačkanje banaka sveo sam na razumnu meru. Treba misliti i na sutra.

 

Obračun mafije bez žrtava je kao utakmica bez golova.

 

Porodica je osnovna ćelija drštva – govorio je Korleone.

 

Uhvaćen sam u tuđem vinogradu. Sada sam u neobranom grožđu.

 

Krao je iz velike nužde i na kraju sve zasro.

 

Mnogi kriminalci su na slobodi. Štiti ih imunitet.

 

Lopovi kradu pa lažu, a političari lažu pa kradu.

 

Neko dobro omasti brkove, a neko konopac.

 

Carinik živi kao bubreg u loju. Plaća ga država, a i šverceri.

 

Sitni kriminalci su na meti policije, a krupni imaju imunitet.

 

Prvo peru novac, a posle peru ruke od svega.

 

Na gužve u gradskom prevozu nemaju primedbe jedino džeparoši.

 

Što se tiče privrede, imamo najveći rast privrednog kriminala.

 

Birajmo lopove u vlast, da ih možemo držati na oku.

 

Kriminalci pljačkaju banke, a banke pljačkaju narod.

 

Ja sam formirana ličnost. Umem da lažem, kradem i varam.

 

Sve su pokupili. Sada kradu Bogu dane.

 

Vlast ne hapsi lopove. Bio bi to čist mazohizam.

 

Ništa iz fabrike nisam uzeo. Sada ću pravdu da uzmem u svoje ruke.

 

Ima li mene tamo?! Ako me ima, u interesu istrage zataškajte dokaze i skrenite istragu u pogrešnom smeru.

 

Hladno mi je oko srca, zato što mi gori pod nogama.

 

Ako su navikli da lažu sebe, još lakše će varati druge.

 

Ukrao mi je lopov novčanik, on prazan. Obrukao sam se pred čovekom.

 

Sudstvo je nezavisno, za razluku od sudija.

 

Sudiće mi, uhvatili su me za reč.

 

Sudija nije zadovoljio ni pravnicu, a kamo li pravdu.

 

Nije nevina osuđena, spavala je sa istražnim sudijom.

 

Nijedna presuda nije joj pala. Sve su još uvek na stolu.

 

Suđeno mi je ni po babu ni po stručevima. Moj ujak je sudija.

 

Kancelarijski pacovi traže rupe u zakonu.

 

Moj direktor poštuje zakon – jačeg.

 

Pravda je dostižna, ali moraš sudiju da podkupiš.

 

– Kojem klanu pripadaš? – Upita sudija. – Našem! – uzvrati lopov.

 

Srbi su nebeski narod, zato ne poštuju ovozemaljske zakone.

 

Oženio je pravnicu. Sada je svaka njena za njega zakon.

 

Žene su za mene zakon. Zato proučavam rupe u zakonu.

 

Sprovode razne mere, a lopove zaobilaze.

 

Mi stežemo kaiševe, a oni pronalaze rupe u zakonu

 

Milan Drašković

 

1 . TUGE  IMA  NA  PRETEK

Vreme punog meseca sred kikota jeseni,
duše koje ostaju kad leto iskrvavi,
vetar što šiba smokvu, a narator najavi
povratak devičanstva – priču o kišnoj ženi.

Kej i prazni šlepovi, piće kad hod zanosi,
šunjavi fenjerdžija i maraton patika,
za lascivni performans baš prigodna prilika –
u samoposluzi da licemerju prkosi.

Okružen iluzijom, prostor setom izmaštan.
Okamenjeni kolač, jesenje hrizanteme –
tuge ima napretek za početak poeme.

Neki tvrde da je on nepopravivo nastran.
Pismo Čarlsu Bukovskom – strasti kad se izlože,
eksces u stihovima Žene čežnjive kože.

 

 

 

2 . SUVIŠE  USTUPAKA

Eksces u stihovima Žene čežnjive kože –
dodiri, milovanja, bazar pokvarenjaka
do sledećeg muškarca, suviše ustupaka –
putuje, vratiće se, kockice kad se slože.

Obavijena maglom, njena poslednja ljubav.
Obavezno sa džemom, pečatom zakonika.
Sve maske odbačene, mala noćna muzika –
divljega kestena hlad odlazi u zaborav.

Portret sav u grimizu – divi se Velaskezu.
Zarije jezik u dlan. Na šporetu tikvice.
Kriška torte predveče. Dekor antikvarnice.

Sve poruke, sva pisma, pogledi u prolazu.
Zbog presoljenog hleba dva ega kad se glože,
noć što proždiraše stid, strasti što se vrtlože.

 

 

 

3 . PROKLETSTVO  POEZIJE

Noć što proždiraše stid, strasti što se vrtlože.
Vrtoglavica uz zid, kad naivno poželiš
sred crnog okeana trg gde rado dolaziš –
ulicu s kestenom i ukras od riblje kože.

Devojke neudate adresa nepoznatih,
ptice plamenih boja k’o dah te iluzije,
u nekoj dimenziji čar imaginacije –
postati nevidljiva uz mantru opčinjenih.

Otisci zuba kroz noć nežnih dželata tvojih,
prokletstvo poezije u odjeku kajanja,
promašeni kanoni pri kraju putovanja.

Okružena aurom da sutra ne postoji –
nastup nečistih sila, prilazi zatvoreni –
akrostih njene tajne tkan je u uspomeni.

 

 

 

4 . PONOĆNA  PREMIJERA

Akrostih njene tajne tkan je u uspomeni.
Uskovitlani pesak pred još jednim muškarcem –
u davnim vrtovima milovanih poljupcem –
misleći da su sretni, misleć’ da su voljeni.

Ponoćna premijera za tvoj ples i kosture,
zamagljene konture telepatskog transfera,
šarm stidljivog mornara, raskošni svet amfora,
povratak iz ponora perajem ulješure.

Rekvijem jednom danu polomljenih činija.
Čin na ovčijoj koži zvuči ti kao novost,
uz vino i kolače – uputstvo za nov život.

Pred ogledalom rasplet obesnih fantazija,
noć koju hipnotiše sjaj u dragom kamenu,
crveni kavijar i jabuke u plamenu.

 

 

 

5 . ZNAK  DRHTULJE

Crveni kavijar i jabuke u plamenu,
drskih snova mirisi u iskrama drhtulje,
tuđe oči na tebi prođu vremensku petlju –
oklopnik ili dečak s rukom na tvom ramenu.

Uzdrhti bledi Narcis kad Eliza zaplače.
Oblak nalik na mramor, vrabac pod toplom strehom.
Umnožavanje senki pred adresom pogrešnom,
vašar ispraznih reči, falus od slonovače.

Ples rubinske pčele za sramežljivu drhtulju,
dani grafitnih suza, drama pijanog smuđa,
devičnjak lomljen suncem sopstvenog pravosuđa.

Dok šaputaše more, svlačiš zmijsku košulju.
Odbacivši snove, ti uspostavljaš pravila –
znak čedne bestidnosti iza kišnog mantila.

 

 

 

6 . U  TESKOBNOJ  KOPIJI

Znak čedne bestidnosti iza kišnog mantila,
reč koja nedostaje za završni zagrljaj,
u grotlu zakovana kad joj psovke štite sjaj,
sred nejasne spoznaje među dva ništavila.

Daleko od stvarnosti opečenih prstiju,
potopljen u očaju sloj loja na tepsiji,
duva ti u potiljak majstor u inverziji –
dom što diše u tvom snu, grad skrivenih očiju.

Vetar svud te miluje na čulnim mitinzima,
nepoznati muškarac usred požudnih lica –
tad pocrveniš u snu svog zelenog konjica.

Poklon od žutih ruža, pomama u snovima,
u teskobnoj kopiji k’o utva zlatokrila –
aura mitske gore kroz mozaik žutila.

 

 

 

7 . SVET  OKRENUT  NATRAŠKE

Aura mitske gore kroz mozaik žutila,
hrpa žutih gerbera, odjek usamljenosti,
u lepoti prepleta tren slepe odanosti,
kameleonov pogled – šta si tad osetila.

Mansarda primamljiva pozorišnom apsurdu,
ekstrakt jutarnjih misli, nebo boje jogurta,
pregršt kompromisa i sudbinska tarot karta,
pisma što si pisala čekajući presudu.

Povratak devičanstva ispod ruku devojke,
kad zagrizeš jabuku uz dodir belouške,
u poznatoj postelji svet okrenut natraške.

U zdeli pomorandže i pejzaž poput bajke,
zanos ledi Četerli u baštenskom semenu –
gorki plodovi za dar nasukan u vremenu.

 

 

 

8 . OPSENAR  NJENIH  SNOVA

Gorki plodovi za dar nasukan u vremenu –
tvoje podsvesno drugo, zov večnih verenica,
dvorište puno senki – čar starih skrivalica
uočava veprovu smradnu izlučevinu.

U romoru bedara – noć ljuštenja krompira,
reči što posvud beže, ugriz pred ogledalom,
njegov poredak stvari Dionisovim udom –
čarape probušene igrom noćnih leptira.

Prašnici, tučak, nektar – pregršt pesama na dar.
Opsenar njenih snova, semenke u bundevi,
vrba što se povija i skriveni putevi.

Avetni časovničar – kad nestane žar i čar.
I dok sluša šišmiše sred baršunaste tame,
oseća noćno seme u oblaku mijazme.

 

 

 

9 . ŽABA  MEFISTO

Oseća noćno seme u oblaku mijazme.
Obličje kad promeni – on je žaba Mefisto,
svet u kosturu žabe. Voliš reč ,,graorasto”.
Voliš li da tvoj čovek obuje naci čizme?

Vidokrug nauma zlih, lik grbavog svirača,
odbrojavanje sati vodenog putovanja,
crna kao abonos njena bliska ćutanja,
arabeska od straha, u stomaku – lomača.

Automobila šum, podavanje pred kišu,
niz kičmeni stub seme briznu čednu bestidnost,
osmesi u dragstoru i obuzdana nežnost.

Poput zelene kiše komarci što kidišu,
svi verni doušnici, tamne niti baroka –
razmišlja o ljudima pri čaranju poskoka.

 

 

 

1 0 . SENKA  NAGOVEŠTAJA

Razmišlja o ljudima pri čaranju poskoka.
Čin improvizacije kad utvrdi pravilo.
Posvuda vibracije dok draži svoje krilo
pritiskom srednjeg prsta – gle, u medu žaoka.

U neslućeno vreme udari pupčanika,
znak belih hrizantema, zvuk zrelih lubenica,
u tvom plavom kaputu pištanje bradavica –
u tami haustora ples ledenih jezika.

Senka nagoveštaja srce dok odjekuje,
slučajno zalutali policajci morala –
nedra kad nudiš mrazu sa ženkama šakala.

Ćutanje koje plaši, tajna koja zbunjuje.
Onda izrone mračni igrači sred sumraka –
drhtulja u grimizu i razlozi odlaska.

 

 

 

1 1 . ANGEL  SLEĐENIH  KRILA

Drhtulja u grimizu i razlozi odlaska,
gorčina poezije u svetu skeledžije,
zov crvene pihtije, ruzmarin za mađije –
testisi mladog bika i meka ruka ženska.

Opseda i progoni čovek kog si volela.
Uz graktanje ždralova, samo ,,zdravo i zbogom’’ –
mešajuć’ vino i čaj, viseći nad ponorom,
poljubac kad krade dah plesom rubinskih pčela.

Koraci leoparda, magija belog meda,
pismo kad kasno stigne nudi jeznu tišinu –
razmeštaš golotinju, lek za polnu žestinu.

Slatkasti ukus breskve, rumena skrama leda,
svi galebi u tebi. Pod senkom plave palme –
angel sleđenih krila. Zov, odnekud, iz tame.

 

 

 

1 2 . SNOVI  KAD  SE  RASPRSNU

Angel sleđenih krila. Zov, odnekud, iz tame.
Izmešani strahovi, greške podučavanja,
zapis o samoći i spirala propadanja,
stiskajući butine spram skerletne dolame.

Krčkaju se tikvice u tiho predvečerje.
Put u ženske odaje, zov bestidne nežnosti,
oholih posrtanja znak nepostojanosti –
nesklona prehladama kad ogrne se perjem.

Povratak u prljav dan. Alkohol uz tri sveće,
kad se bacaju čini u večernjoj haljini –
tren slepog pripadanja pri hladnoj mesečini.

Sred skerletna nokturna druga vrsta samoće –
snovi kad se rasprsnu, crn oblak ponad krova –
nikog na kraju puta kod kapije svetova.

 

 

 

1 3 . JECAJ  BRODOLOMNICE

Nikog na kraju puta kod kapije svetova –
zanos plamenih rima prekrivenih bršljanom,
smrt što sliči venčanju, ogrnut ironijom
pred tobom nastupa mrak – znak božjeg blagoslova.

Lutka od porcelana, tatarske jagodice,
talas među bedrima, mladeži po dojkama.
Ah, pita s jabukama, boce sa porukama –
znak ljubavnice tame, jecaj brodolomnice.

Naspram spremnog harpuna – zvuk vrana sred sutona
nezdravih isparenja. Rastu tamni pupoljci,
noćni saučesnici u uzavreloj školjci.

Vreme muške niskosti, kulise od kartona –
sjakte akne vulgaris, ožiljci njenih snova –
unakažen predeo nedopričanih snova.

 

 

 

1 4 . POLJUBAC  MORFEJA

Unakažen predeo nedopričanih snova –
tražeć’ koral u pesku, zov peščane devojke,
kad se oseti strancem a mraz ponudi dronjke –
nasleđe žigosanih s dvadeset pet štapova.

Pesmi na gubilištu ne otvarati vrata.
U plesu suncokreta nestvarne piruete,
za zakatančenu zver zlatni ožiljak sete,
greh žgoljavog ratnika uz nujni pev kastrata.

Usred sveta sutona vino mutno od tajni,
kad zasvrbe tabani odlaskom do vulkana,
vašar izmišljotina u dolini pingvina.

Praznik samotnih duša – kad oni nespokojni
poljupcem Morfejevim moćno su primireni –
vreme punog meseca sred kikota jeseni.

 

 

 

MAGISTRALE

Vreme punog meseca sred kikota jeseni,
Ekscesni stihovi Žene čežnjive kože,
Noć što proždiraše stid, strasti što se vrtlože –
Akrostih njene tajne tkan je u uspomeni.

Crveni kavijar i jabuke u plamenu,
Znak čedne bestidnosti iza kišnog mantila,
Aura mitske gore kroz mozaik žutila –
Gorki plodovi za dar nasukan u vremenu.

Oseća noćno seme u oblaku mijazme,
Razmišlja o ljudima pri čaranju poskoka,
Drhtulja u grimizu i razlozi odlaska.

Angel sleđenih krila. Zov, odnekud, iz tame.
Nikog na kraju puta kod kapije svetova –
Unakažen predeo nedopričanih snova.

 

Petar Jovanović

A f o r i z m i

 

Važnije nam je ko je od kog soja nego li da zasejemo soju.

 

Bavi se poljoprivredom. Malo – malo pa nekoga nasadi.

 

Dogovore cenu ispod žita, a zatim žito isplaćuju ispod cene.

 

Gde sve puštaju korenje – nije čudo što korova ima najviše.

 

Govore „sve je u tvojim rukama“, a samo mi je motika u rukama.

 

Da umesto oratore imamo orače, gde bi nam kraj bio.

 

Čim je političar uzeo motiku posejao je sumnju.

 

Vratili bi se na pravi put, ali su mnogo zabrazdili.

 

Uništismo poljske miševe, ali ne i kancelarijske pacove.

 

Đubre jedno – veštačko!

 

Seljačko pitanje smo rešili, uvozićemo pšenicu.

 

Obećavaju mi brda i doline – da ih obrađujem.

 

Ne dižite ruke, došli smo samo da naplatimo potez.

 

Zahvaljujući pojedinim političarima povećao se stočni fond.

 

Nekada smo izvozili svinje, a sada svinjarije.

 

Da li su selu potrebniji stručnjaci ili volovi?

 

Dok mi sejemo, u skupštini samo melju.

 

Stočarstvo je u krizi, ali je zato stoka dobrostojeća.

 

Pevač ima veću tezgu od seljaka.

 

Obećavali su nam brda i cvetne doline, a dobili smo samo šipak.

 

U poslu cvetaju ruže jedino radnicima hortikulture.

 

Sejemo pšenicu da možemo za slamku da se hvatamo.

 

Obrađivati zemlju značajnije je nego njome vladati.

 

Na njivama nije sve tako crno, beo je sneg.

 

Seljak samo jede pasulj i nikako da se opasulji.

 

Seljake muče poljski miševi, ali i kancelarijski pacovi.

 

Priželjkujući da komšiji crkne krava, uništismo stočni fond.

 

Gajimo iluzije, ali niko neće da ih kupi.

 

Nismo mi stoka. Mi se samo tako ponašamo.

 

Svet nas tretira kao stoku i hoće da nam ugroze stočni fond.

 

Korov je teže iskoreniti u privredi, nego u poljoprivredi.

 

Zimi na selu nije sve tako crno, beo je sneg.

 

Jagnje je očekivalo da ga čobanin mazi, a ne da ga mezi.

 

Onih koji rade ispod žita ima više nego žita.

 

Problem poljoprivrede ne može da reši samo motika. Mora da radi kuka i motika.

 

Poplave nam ne mogu ništa. Sve je poplavljeno još ranije.

 

Kakva smo mi stoka, naš stočni fond nikada neće imati perspektivu.

 

U skupštini mlate praznu slamu, dok seljaci žanju.

 

Gajimo iluzije, ali neće niko da ih kupi.

 

Farme na selu su zatvorene. Sada se za stoku otvaraju farme na televiziji.

 

Ostajte ovde, ako već nemate gde.

 

Džaba obećavate bolje sutra, sutra neću biti ovde.

 

Što je moglo otišlo je iz zemlje, što nije moglo smestili smo na gerijatriju.

 

Ne brine me što mladi odlaze iz zemlje, nego što nam ne šalju devize.

 

Da sam štedeo za crne dane, ne bih išao u beli svet.

 

Imamo najveći odliv mozgova. Okruženi smo šupljim glavama.

 

Jedni traže hleb preko pogače, drugi preko granice.

 

Na zapadu ništa novo, sve sami naši stručnjaci.

 

Pominjete mi režim, a čudite se što iz zemlje bežim.

 

Ušli smo mu u trag, ala smrdi.

 

O ekologiji bi da diskutuje svaki smrad.

 

Zagađuju vazduh, a onda guraju glavu u pesak.

 

Kad izribamo nesavesne, imaćemo čistu okolinu.

 

Novi zakon o ekologiji bolji je. U tvrdom povezu je.

 

Ovo mi ne miriše na dobro – reče tvor.

 

Nema tri čiste, a diskutuje o ekologiji.

 

On je naše gore list, požuteo je od smoga.

 

Na mladima svet ostaje i to zagađen.

 

Mnogo voli ekologiju, vrši i etničko čišćenje.

 

Ukinuli su smrtnu kaznu. Umiranje od smoga je teža kazna.

 

Čim se digne prašina oko ministra ekologije, vrši se čistka.

 

Bog je za sedam dana stvorio svet, osmog se počelo sa zagađivanjem.

 

Vaše žrtve nisu uzaludne, njima ćemo dokazati da je okolina zagađena.

 

Samoubice, manite se zagađivanja. Probajte s nečim drugim.

 

Ne zagađujte sredinu, da bi imali lepše krajeve.

 

Solili su nam pamet, a sada nam ispiraju mozak.

 

Uništiše šumske površine. Gde ćemo da vršimo nuždu?

 

Direktor meteorološkog zavoda uhvatio je maglu.

 

Da se može živeti i bez mozga dokazuju ovi što zagađuju okolinu.

 

Fabrike zagađuju. Ko te hrani ima pravo i da te truje.

 

Non-stop režemo stabla, a čuvamo šumu propisa.

 

Čovek uništava prirodu. Stidi se svog porekla.

 

Čovek je prvi počeo da zagađuje okolinu. Stvorio je televizor.

 

Zaštitimo sredinu, krajevi još nisu kritični.

 

Sastavljamo kraj s krajem, a sredina nam je zagađena.

 

Koliko zagađujemo životnu sredinu, hrana i nije toliko zatrovana.

 

Ako posečemo sve šume, kako ćemo da idemo tamo gde i car ide peške.

 

Briga o šumama pala je na niske grane, jer ima još uvek onih što nisu sišli s grane.

 

Čovek je najveće bogatstvo …. uništio sečom šuma.

 

Kada poseku sve šume ljudi neće više imati ekološki WC.

 

Zenica je jako zagađena. Nema veze, bar je etnički čista.

 

Čuvajmo životnu sredinu od zagađenih krajeva.

 

Koliko vam je prljav WC, samo me velika nužda može naterati da ga koristim.

 

Živko Prodanović

(ulančani aforizmi, poslovični aforizmi i aforizamske pjesme)

 

Sve je lako

Sve je lako kad si mlad. A na vrhu vlasti je tvoj otac.
Sve je lako kad si mlad. A o ničem nemaš pojima.
Sve ja lako kad si mlad. I imaš nekog tko čisti iza tebe.
Sve je lako kad si mlad. I loše odgojen.
Sve je lako kad si mlad. I neodgovoran.
Sve je lako kad si mlad. To i dizalice kažu.
Sve ja lako kad si mlad. To i hijene kažu.
Sve ja lako kad si mlad. To i krvnik kaže.
Sve je lako kad si mlad. To kažu i dizači utega.
Sve je lako kad si mlad. To i mostovi kažu.
Sve je lako kad si mlad. To kažu dečki iz teretane.

 

 

 

Na mladima

Na mladima svijet ostaje. A što bi im i vrijedilo da odbiju.
Na mladima svijet ostaje. Jer ne mogu reći ne.
Na mladima svijet ostaje. Što je puno bolje nego da na starima ostaje.
Na mladima ova ludnica od svijeta ostaje. Ako je i bezizgledno, možda to i nije tako loše.
Na mladima ova ludnica od svijeta ostaje. Da poludiš.
Na mladima ova ludnica od svijeta ostaje. Koliko dugo?
Na mladima ova ludnica od svijeta ostaje. Ludo, ali neizbježno.
Na mladima ovaj ludi svijet ostaje. Možda ga i opamete.
Na mladima ovaj svijet ostaje. A i kome da kažu: nećemo ga!
Na mladima ludnica od svijeta ostaje. Potvrdili psihijatri.
Na mladima svijet ostaje. Da krepaš od smijeha što smo im sve natrpali.

 

 

 

Komedija života

Komedija života – htjela je biti poštena, ali je ipak to odgodila za neka bolja vremena.
Komedija života – iako je siromašan on ima bogatu psovku.
Komedija života – odustao je od bicikla nakon pređenih 160 kilograma.
Komedija života – izrodio je brojno potomstvo. Uz veliku pomoć susjeda.
Komedija života – on je i na poslu neprilično pošten.
Komedija života – on je najveći negativac u našoj firmi, ali mu se ne može stati na kraj jer je firma njegova.
Komedija života – on je neprovjereni nevjernik.
Komedija života – on najviše voli tužakati tužibabe.
Komedija života – on ne samo da nije zgodan, on je i vrlo nezgodan.
Komedija života – on za sve ima nekakav izgovor. Pa i za svoje bogastvo.
Komedija života – ona kojiput povjeruje u vjernost.

 

 

 

Iz crne riznice

Iz crne riznice – da ga nije pogodila iznemadna smrt njegov bi život prošao bez iznenađenja.
Iz crne riznice – još se nitko nije od tamo vratio da nam potvrdi je li istina da je bolje grob, nego rob.
Iz crne riznice: kad čeljad nije bijesna, ni mrtvačnica nije tijesna.
Iz crne riznice – kada sam vidio tko je došao na moj pogreb, a tko nije, bilo mi je vrlo drago što sam napustio ovaj nezahvalni svijet.
Iz crne riznice. Misteriozni tip – tajnu svoje smrti još nikome nije povjerio.
Iz crne riznice – nikome nije jasno zašto o svojoj smrti priča svima koje sretne.
Iz crne riznice – njega porodica i danas često spominje. Jer je sve spiskao i nikome ništa nije ostavio.
Iz crne riznice – odluka o tome je li bolje grob, nego rob, ne može se mijenjati iz dana u dan.
Iz crne riznice – ostavinska rasprava nikako da se održi jer baba izbjegava umrijeti.
Iz crne riznice – samo hvalisavci svoju smrt stavljaju na velika zvona.
Iz crne riznice – samo sebi kvariš svoje grobljanske dane kada misliš na one svoje stare dane.

 

 

 

Freudov kutak

Freudov kutak – doktore, a možete li vi garantirati da će moji razgovori s Bogom ostati tajna ove ordinacije?
Freudov kutak – doktore, čovjek kao vi mogao bi imati važnu ulogu u mojoj predsjedničkoj kampaniji.
Freudov kutak – doktore, jesam li ja neuravnoteženo pošten?
Freudov kutak – doktore, koliko puta moram ponoviti da se moji razgovori s Bogom tiču samo njega i mene.
Freudov kutak – doktore, ljudi na vašem mjestu trebali bi pripaziti što na odjelu pričaju s budućim predsjednikom.
Freudov kutak – doktore, pomozite. Moje drugo ja opet ignorira moje riječi.
Freudov kutak – doktore pomozite. Ostao sam bez posla, jer je moje drugo ja najveća ljenčina na svijetu i neda mi da se dižem rano ujutro.
Freudov kutak – doktore, vrlo sam ljut. Moje drugo ja svima nešto obećava samo da ne glasaju za mene.
Freudov kutak – tek nakon mučnog pregovaranja moje drugo ja obećalo je da o našim odnosima neće pričati pred trećim osobama.
Freudov kutak – to moje drugo ja ne prestaje s glupostima. A ja zbog toga dobivam po nosu.
Freudov kutak – vara se moje drugo ja da će se samo tako izvući od kazne za svoje nepodopštine. Uhvatiću ja njega kada se najmanje nada.

 

 

 

Molitva

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On zapitao: A što ti zapravo hoćeš? Da ja potanem demokrat?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: A da ja tebi ispričam kako je nama gore?
Molio sam se cijelu večer, ali nitko nije onom bezobraznom susjedu isključio pojačala.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Bez obzira na to što misliš o meni i mojim financijskim mogućnostima ja sam samo bog.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Čisto sumnjam da bi se mogli tako izvući na sudu.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao. Daj se sredi, ponavljaš se.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: E, dragi moj, što bi ti da ja danas nisam dobre volje.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ne čini li ti se da si me malo precijenio?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ne zaboravi da se upravo sada moli i tvoj šef.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Tko pod drugim jamu kopa…
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: zar zaista nakon svega što smo prošli ti hoćeš da je po tvojem, a ne po mojem?

 

 

 

Ljudska komedija

Ljudska komedija – htjela je biti sramežljiva barem jedan dan, ali joj je mati kazala da ne gubi vrijeme na gluposti.
Ljudska komedija – i da nije tako debeo on bi bio najobičnija svinja.
Ljudska komedija – izabrao je liniju manjeg otpora. Sve prima s osmijehom.
Ljudska komedija – lažljiv je kao političar koji se neprestano zaklinje da govori samo istinu.
Ljudska komedija – netko priziva duhove, nekoga duhovi prizivaju.
Ljudska komedija – njegove duboke misli utopile su se u boci.
Ljudska komedija – on je bez veze. Ali s vezom.
Ljudska komedija – on je lažljivac za univerzalnu upotrebu.
Ljudska komedija – on je samo usputno normalan.
Ljudska komedija – tvrdi da je mito uzeo suprotno svojim životnim načelima o uzimanju mita.
Ljudska komedija – uspješno se razvio u nezamjenjivog blesana.

 

 

 

Iz iste poslovice

Daš prst – ode ruka. A možda i ne, nije svaki prst iz iste poslovice.
Lakše je steći, nego sačuvati. A možda i nije lakše, nije svatko stjecanje iz iste poslovice.
Nema kruha bez motike. A možda i ima, nisu svi kruhovi iz iste poslovice.
Nema žita bez kukolja. A možda i ima, nije svo žito iz iste poslovice.
Nova metla dobro mete. A možda i ne, nisu sve metle iz iste poslovice.
Sit gladnom ne vjeruje. A možda i vjeruje, nisu svi siti iz iste poslovice.
Svaka ptica svojem jatu leti. A možda i ne, nisu sve ptice iz iste poslovice.
Svi ljudi su braća. A možda i nisu, nije svaki brat iz iste poslovice.
Tko prvi, njegova djevojka. A možda i nije, nisu sve djevojke iz iste poslovice.
Tko se hvali, sam se kvari. A možda i ne, nije svaka hvala iz iste poslovice.
Tko traži, taj nađe. A možda i ne, nije svako traženje iz iste poslovice.

 

 

 

Konac djelo krasi

Konac djelo krasi. Reče beskućnik.
Konac djelo krasi. Reče klevetnik.
Konac djelo krasi. Reče mutikaša.
Konac djelo krasi. Reče nož u leđima.
Konac djelo krasi. Reče onaj tko je sucu dao najviše.
Konac djelo krasi. Reče profesionalni ubojica.
Konac djelo krasi. Reče spermić.
Konac djelo krasi. Reče varalica.
Konac djelo krasi. Rekoše lešinari.
Konac djelo krasi. Pomisli optuženik kada je doznao koliko sudac traži.
Konac djelo krasi. Pomisli zloćudni tumor na mozgu i nastavi se širiti.

 

 

 

Molitva

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Stari moj što ćeš napraviti ako sam ja samo plod tvoje mašte?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: A jesi me iscrpio nizašto, odoh ja na počinak, a ti kako znaš.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da je začuđen raznovrsnošću ljudskih molitvi.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: daj uspori malo, ne stignem zabilježiti sve što želiš.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: izgleda mi da ti zaista ne vidiš razliku između molitve i moljakanja.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: jedno je vjera u boga, a drugo je ufanje u njegovu naivnost.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nije za tebe diploma.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Sad počinjem razumijevati što su Freud i Jung mislili…
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Uvijek je rizično imati posla s tim sucima i takvom pravdom. Vjeruj meni…
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Varaš se ako misliš da si ti jedini zaglibio u takve probleme.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On odrezao: Vrijeme je za spavanje.

 

 

 

Povlačenje

Povukao se je u sebe. A tabloidi navalili za njim.
Povukao se je u sebe. Da ga policija ne pronađe.
Povukao se je u sebe. Dalje nije ni mogao.
Povukao se je u sebe. Iako nije znao na što će sve naletiti.
Povukao se je u sebe. Makar nije bio siguran na koga će naletiti.
Povukao se u sebe. Pametniji popušta.
Povukao se je u sebe. Pod pritiskom stvarnosti.
Povukao se je u sebe. Privukao ga je nepoznati teren.
Povukao se je u sebe. S mnogo samodopadnog optimizma.
Povukao se je u sebe. Unatoč nepoznatoj sredini.
Povukao se je u sebe. Zlu ne trebalo.

 

 

 

Trkalište

I mi diplomatski rječnik za trku imamo.
I mi foteljaše za trku imamo.
I mi gadove za trku imamo.
I mi lažne vijesti za trku imamo.
I mi masku za trku imamo.
I mi obećanja bez granica za trku imamo.
I mi provjerene lupeže za trku imamo.
I mi popovsku pohlepu za trku imamo.
I mi šalabahtere za trku imamo.
I mi urednika dnevnika za trku imamo.
I mi zemljaka za trku imamo.

 

 

 

Kopači jama

Tko pod besmislenima jamu kopa sam u besmislenu jamu pada.
Tko pod biskupima jamu kopa sam u biskupsku jamu pada.
Tko pod drugim jamu kopa često i sam završi u jami. Jer mu taj drugi padne na glavu.
Tko pod drugim jamu kopa prepoznaje se po alatu.
Tko pod drugim jamu kopa sam u nju pada. Ako je nestručan.
Tko pod drugim jamu kopa sam u nju pada, kažu oni koji pojima nemaju o kopanju jama.
Tko pod drugim jamu kopa taj je političar.
Tko pod drugim jamu kopa tome treba pouzdan stranački alat.
Tko pod drugim jamu kopa treba i pripaziti što sada rade protukopači.
Tko pod drugim jamu kopa trebao bi znati da je i druga strana vješta u kopanju jama.
Tko pod pokvarenim jamu kopa sam u pokvarenu jamu pada.

 

 

 

O ukusima

O ukusima se ne raspravlja, reče direktor i baci se na novu tajnicu.
O ukusima se ne raspravlja, reče grobar i skine s pokojnice zlatni lančić i cipele.
O ukusima se ne raspravlja, reče mrzitelj, i zamrzi cijeli svijet još jednom.
O ukusima se ne raspravlja, reče moje drugo ja i odvuče me na neki jeftini i glupi film.
O ukusima se ne raspravlja, reče njegovo drugo ja i naruči piće koje on nije podnosio.
O ukusima se ne raspravlja, reče političar i mirno pokrade suparničke glasove.
O ukusima se ne raspravlja, reče političar i izvrijeđe suparnike.
O ukusima se ne raspravlja. A onima koji ni gaće ne mogu kupiti bez savjeta iz časopisa.
O ukusima se ne raspravlja. S onima koji si uobražavaju da samo oni znaju što je ukus.
O ukusima se ne raspravlja. S onima kojima paše svaki trend.
O ukusima se ne raspravlja, reče ulični nasilnik i namjerno nagazi slučajnog prolaznika.

 

 

 

Molitva

Molio sam se cijelu večer. A ipak nitko nije pozvonio na moja vrata.
Molio sam se cijelu večer, ali nitko od onih bezobraznih susjeda nije dobio ospice.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: nisam li ti sto puta rekao da moraš uplačivati sve te doprinose.
Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Zar si zaboravio gdje je ordinacija tvojeg doktora?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da budem skromniji jer da nemam ništa na računu.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On ljutito rekao: Prestani me ometati u molitvi?
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Danas imaš peh. I ja sam švorc.
Molio sa se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ja sam samo bog.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Pusti politiku na miru, skoncetriraj se ti na svoje zdravstvene probleme.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Stari moj, mogu ti nešto od toga i nabaviti, ali prvo da razjasnimo tko plaća trošarine.
Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zar ti zaista misliš da se na ovom svijetu ništa ne može bez jake veze?

 

 

 

I nad

I nad bolesnim gradonačelničkim ambicijama ima bolesnih gradonačelničkih ambicija.
I nad gnjiležom života ima gnjilež života.
I nad gnjusnom biografijom ima gnjusnih biografija.
I nad lažnim prorokom ima lažnih proroka.
I nad maskiranim lupežom ima maskiranih lupeža.
I nad očajnim proračunom ima očajnih proračuna.
I nad petparačkom sudbinom ima petparačkih sudbina.
I nad propuhom u glavi ima propuha u glavi.
I nad smućenom idejom ima smućenih ideja.
I nad uglađenom huljom ima uglađenih hulja.
I nad životnim šeprtljom ima životnih šeprtlja.

 

 

 

Ljudska komedija

Ljudska komedija – brz je kao bolesni puž.
Ljudska komedija – izvukao se jer je otporan na životne probleme.
Ljudska komedija – kod nje pretvaranje jezika u jezičinu svakodnevna je pojava.
Ljudska komedija – laže kao čovjek.
Ljudska komedija – netko je za nezavisnu državu, netko je nezavisan od države.
Ljudska komedija – njegovo srce ograđeno je žilet žicom.
Ljudska komedija – njegovo ludilo vremenom dobiva smisao.
Ljudska komedija – on je beskrupulozni protivnik bezkrupuloznosti.
Ljudska komedija – on je neodgovorno normalan.
Ljudska komedija – on je opasna osoba. Ubitačno je dosadan.
Ljudska komedija – oni su jednojajčani lupeži.

 

 

 

Ono što je
(aforizamska pjesma)

Ono što je dubina misli jednom praznoglavcu
ne mora biti dubina misli drugim praznoglavcima.
Ono što je istina o vječnosti jednom boemu
ne mora biti istina o vječnosti drugim boemima.
Ono što je kraj svijeta jednom propovjedniku
ne mora biti kraj svijeta drugim propovjednicima.
Ono što je luda hrabrost jednom lopovskom bratu
ne mora biti luda hrabrost drugoj lopovskoj braći.
Ono što je ljubavni raskid jednoj amebi
ne mora biti ljubavni raskid drugim amebama.
Ono što je moje ja jednom prolazniku
ne mora biti moje ja drugim prolaznicima.
Ono što je urbani san jednog korumpiranog gradonačelnika
ne mora biti urbani san drugim korumpiranim gradonačelnicima.
Ono što je neizbježivo jednoj izbjeglici
ne mora biti neizbježivo drugim izbjeglicama.
Ono što je otvorenost jednom provalniku
ne mora biti otvorenost drugim provalnicima.
Ono što je romantično jednoj ljigavoj aveti
ne mora biti romantično drugim ljigavim avetima.
Ono što je škakljivo jednom mrtvozorniku
ne mora biti škakljivo drugim mrtvozornicima.
Ono što je vrlo seksi jednom ženomrscu
ne mora biti vrlo seksi drugim ženomrscima.

 

 

 

To što je
(aforizamska pjesma)

To što je besmisao života jednom ogorčenom virusu
ne mora biti besmisao života drugim ogorčenim virusima.
To što je bezumni lov za velikom zaradom jednom saborskom zastupniku
ne mora biti bezumni lov za velikom zaradom drugim saborskim zastupnicima.
To što je neobuzdana maštovitost riječi jednom klevetniku
ne mora biti neobuzdana maštovitost riječi drugim klevetnicima.
To što je nespokojno jednoj lešini nepoznatog muškarca
ne mora biti nespokojno drugim lešinama nepoznatih muškaraca.
To što je nestrpljivost jednoj djevici
ne mora biti nestrpljivost drugim djevicama.
To što je nježna ljubav prema tajnim računima jednom premijeru
ne mora biti nježna ljubav prema tajnim računima drugim premijerima.
To što je pravobranitelj jednom pravcu
ne mora biti pravobranitelj drugim pravcima.
To što je ranjeno srce jednom dupeliscu
ne mora biti ranjeno srce drugim dupeliscima.
To što je rođendanska proslava jednoj bakteriji
ne mora biti rođendanska proslava drugim bakterijama.
To što je sentimentalna veza jednoj sablasti
ne mora biti sentimentalna veza drugim sablastima.
To što je svečanost riječi jednom mucavcu
ne mora biti svečanost riječi drugim mucavcima.
To što je trijumf pravde jednom potkupljenom sucu
ne mora biti trijumf pravde drugim potkupljenim sucima.

 

 

 

Ono što nije
(aforizamska pjesma)

Ono što nije dovoljna zarada mnogim korumpiranim sucima
može biti dovoljna zarada jednom korumpiranom sucu.
Ono što nije državničko mnogim klošarima
može biti državničko jednom klošaru.
Ono što nije kolektivno pamćenje mnogim bebama iz inkubatora
može biti kolektivno pamćenje jednoj bebi iz inkubatora.
Ono što nije niječno mnogim ratnim zločincima
može biti niječno jednom ratnom zločincu.
Ono što nije okomito mnogim horizontalama
može biti okomito jednoj horizontali.
Ono što nije ponos mnogim bivšim državama
može biti ponos jednoj bivšoj državi.
Ono što nije poražavajuće mnogim streljačkim vodovima
može biti poražavajuće jednom streljačkom vodu.
Ono što nije pristupno mnogim stupovima
može biti pristupno jednom stupu.
Ono što nije prodana duša mnogim polupismenim urednicima
može biti prodana duša jednom polupismenom uredniku.
Ono što nije prolazno mnogim tajnim prolazima
može biti prolazno jednom tajnom prolazu.
Ono što nije sjaj zlata mnogim kleptomanim
može biti sjaj zlata jednom kleptomanu.
Ono što nije tajna života mnogim akvarijskim ribicama
može biti tajna života jednoj akvarijskoj ribici.

 

 

 

Ono što je
(aforizamska pjesma)

Ono štoje božansko jednom iskvarenom političaru
ne mora biti božansko drugim iskvarenim političarima.
Ono što je budućnost jednom političkom utopljeniku
ne mora biti budućnost drugim političkim utopljanicima.
Ono što je humor ispod vješala jednom obešenjaku
ne mora biti humor ispod vješala drugim obešenjacima.
Ono što je ludo komično jednoj hijeni
ne mora biti ludo komično drugim hijenama.
Ono što je moja ograničenost jednom prolazniku
ne mora biti moja ograničenost drugim prolaznicima.
Ono što je nečovječno jednom nečovjeku
ne mora biti nečovječno drugom nečovjeku.
Ono što je putokaz jednom smjeru
ne mora biti putokaz drugim smjerovima.
Ono što je sluzavo jednoj ulizici
ne mora biti sluzavo drugim ulizicama.
Ono što je snaga riječi jednom klevetniku
ne mora biti snaga riječi drugim klevetnicima.
Ono što je stilska vježba jednom lažnom svjedoku
ne mora biti stilska vježba drugim lažnim svjedocima.
Ono što je točno u podne jednoj lajavoj babi
ne mora biti točno u podne drugim lajavim babama.
Ono što je životni poučak jednom starom kriminalcu
ne mora biti životni poučak drugim starim kriminalcima.

 

Zorana Prnjić

 

Rana i so

Mnogo se plašim
da pokušam nešto novo.
Mnogo se plašim
da javno izgovorim ovo.

Želim okrenuti stranicu,
pobijediti strah i bol.
U meni je bitka,
ja sam rana, a oni so.

 

 

 

Ako me sretneš

Ako me sretneš,
ne okreći glavu.
Pozdravi me,
za našu ljubav staru.

Priznajem,
to nije lako.
Srce zadrhti,
znoj prekrije lice,
vrate se starih
vremena skice.

Ako me sretneš,
poljubi me.
Zaboravi prošlost,
opet zavoli me.

 

 

 

Samo je jedno bitno

Nije mi važno,
koliko ljeta si star.
Imaš li novca
ili poneki dar.

Nije mi važno
kome se moliš,
a kamoli kakvo odijelo nosiš.

Samo je jedno bitno!
Da me iskreno voliš.

 

 

 

Sjenka na zidu

Već mjesecima
opaka bolest hara,
ne vidjeh škole
niti drugara.

U samoći se tješim
da bolje će biti.
Ali osjećam kako
ne mogu više kriti.

Listam naše slike stare.
Suza iz oka, vlaži mi lice.
Sjenka na zidu, moj jedini je drug.

 

Kristina Kojić

 

Sjećanja od stakla

Liječim rane na srcu
sjećanjima od stakla,
što se lome na svaki tvoj dodir,
pa ti kupiš ostatke,
sastavljaš mi misli,
ali moj nered je nepopravljiv.
Ostavi me tako slomljenu
da spajam nespojiva
sjećanja na nepostojeći život.

 

 

 

Neizgovorena tišina

Tako je glasna
ova tišina.
Riječi kao da su se skrile
u kutu moga uma,
skrivene od svijeta
i njegovih glasnih vapaja.

 

 

 

Što mi znači paučina

U kutu moje kupaonice
pauk je sapleo paučinu.
Moja je mačka
u nju zaronila svoje šape
i prošetala preko moga jastuka,
ostavivši na njemu mrežu
satkanu od nesanice,
što me cijelu noć držala budnom.

 

 

 

Refleksija sjećanja

Vatra pored kamina,
božur na prozoru
i pas koji me ružno gleda.

Ovaj prizor sam već negdje vidjela.

Možda dok sam žalila
za neuspjelim pokušajem
da se predoziram analginom.
Ili dok sam plakala
jer sam prvi put u osamnaest godina
okusila čokoladu.

Prisjećam se iluzija
dok sjedim na pernatom krevetu
što škripi
od težine mojih misli.

 

 

 

Oprosti za odlazak

Imala je dar za nestajanje,
neprimjetno se iskradala iz života,
ni primijetio ne bi
da nešto nedostaje.

Ona koja odlazi,
ne nosi samo kofere,
ona nosi i sjećanja i supomene,
jer jedino tako neće izgubiti sebe.

Imala je dar za nestajanje.

Za onu koja odlazi,
vrijeme je stalo
onog trenutka kada je zaboravila
ponijeti sebe.

 

 

 

Oči širom otvorene

U zimskoj večeri začula su se zvona
i na trenutak to nisam bila ja.
Netko drugi se smrzavao pokraj puta,
sam na bučnoj ulici.
Netko drugi je zaželio bolji život,
prijatelje i ljubav.

Nisam to bila ja.
Na trenutak.

Zvona su utihnula,
a taxi se zaustavio,
puštajući me preko pješačkog.
S druge strane ulice
čekala me stvarnost.

 

Sanja Vilus

PORUKA

 

Da li znate da jedna poruka može da vam promeni ceo život? Oooo da, može!

 

Matori u Pub-u Dablin sam, pijan, bez cigareta, Ivana je otišla, raskinuli smo, bez cigareta sam… jako loš osećaj…

 

 

Tako je sve počelo…

Ana je bila iznenađena kad joj je nešto sitno pred 22h stigla poruka, ove sadržine. Tu noć je, par sati pre, zvala dve prijateljice jer joj se išlo do grada. Jedna je imala ispit i učenje u zadnji čas, a druga je pomenula maminu prehladu, dolazak sestrića, kašnjenje aviona komšinice… sve u svemu jasno joj je da nije bila raspoložena za grad.

Ova poruka joj se učinila kao moguć dobar provod, povod za dobro delo (elem nekog pijanca zbog ljubavi će odvesti kući da se ne bi zakucao u neku banderu usput), a i ko zna možda konačno upozna ‘ljubav svog života’.

Već od pre je imala u glavi kombinaciju za oblačenje pa je brzo navukla farmerke i košulju, obula štikle, zgrabila torbu usput. Nije imala vremena za šminkanje, jer pobogu, zakasniće.

Pub Dublin je bio dve ulice od nje pa je kolima stigla za 2 minuta. Ušla je s planom da pozove broj s kog je dobila poruku kad bude u lokalu i posmatra ko će se javiti.

Zvono 1…. ništa.

Zvono 2…. ništa.

Zvono 3… dečko, treći sto od vrata, diže ruku kao da vadi sablju, ustvari traži uvo u prostoru oko glave da bi se javio.

Nijedan drugi telefon ne zvoni… užas.

Ok.

Proći će pored njega i sesti za susedni sto, da vidi kako će se situacija odvijati.

Dečko još ne spušta telefon. Do njegove svesti nije stiglo ono tu tu… aha stiže… spušta telefon, drži sto, verovatno mu se izmiče posle 1, 2, 3, 4, 5, 6 … mnogo piva.

Loša ideja Ana… Hajde kući.

Ali ne…

Dečko podiže pogled ili bar prikaza oči na trenutak i ona ugleda najlepše oči do sad.

Loša ideja Ana…Hajde kući!

Ali ne…

Prišla je i pitala ga ima li upaljač.

Imao je… cigarete nije…

Ona njemu cigaretu, on njoj upaljač.

Osmeh za osmeh, hvala za hvala.

Pijan, ali vaspitan… retko viđeno.

Vratila se za svoj sto posmatrajući ga. Bio je potpuno nesvestan okoline, ali nikome nije smetao, nije pravio problem. Sedeo je glave uglavnom spuštene kao da posmatra ruke. Klatio se uz njemu odgovarajuće pesme. Poneki put se okrenuo ka vratima da proveri valjda da li ‘matori’ dolazi, ali znamo da poruka namenjena njemu do njega nije stigla.

Posle 20ak minuta prišao je i zamolio je za cigaretu…“Sad će mi doći prijatelj, rekao sam mu da mi uzme.“

Ponudila mu je punu kutiju, nije hteo. Uzeo je jednu i vratio se ritualu: gledaj ruke i klati se.

Nakon nekog vremena prišao joj je noseći pivo. Zamolio je da sedne dok mu prijatelj ne dođe, jer je već dosta popio plaši se da će zaspati, a ne ide da spava u Pub-u… Niti da vozi do kuće pijan.

Seo je. Priču su počeli tako što je na prvu pesmu koja je počela počeo da se klati i rekao: „Slušaj…“

Rekla je da pesmu zna, on ponovi: „Slušaj“

Ok slušala je.

Pesma je bila skoro na pola kad je upitao: „Jel’ da da je bezveze?“

Nasmejala se. Nikad nije videla da neko ‘igra’ i sluša pesmu pa posle kaže da je pesma ‘bezveze’.

Poručio joj je piće, a za sebe je tražio kafu.

Začuđujuće… verovatno je želeo da dođe sebi.

Kad je kafa popijena razgovor je tekao reklo bi se ‘normalno’.

Zašto je sama, slagala je da je drugarica trebala da dođe.

Onda upoznavanje ime, čime se ko bavi, omiljene pesme, pevači… oko 3 već su bili ‘stari znanci’.

Tad mu je pokazala poruku koja je stigla na njen broj i rekla mu da ne čeka drugaricu, već da je izašla do Pub-a zbog poruke.

Bio je trezan tog momenta…

Pogledao je i blago se nasmešio.

Osetila je čudnu bliskost.

Osetio je jaku povezanost.

Bili su zajedno danima, mesecima, godinama nakon tog dana.

Živeli su zajedno… Disali su zajedno… Voleli se…

 

Ana je stigla s posla nešto ranije toga dana, spremila je večeru, istuširala se i sela da ga sačeka da večeraju. Dohvatila je album sa fotografijama sa police da bi se prisetila svih divnih trenutaka koje su proveli zajedno… Prvi ljubimac i njena radost zabeležena fotoaparatom, premijere filmova i slike iz prvog reda u bioskopu dok ih svi gledaju belo, grudvanje i sankanje na planini slika s gipsom na njegovoj nozi, nikad nije naučio da skija, dan zaljubljenih i 101 suncokret njen omiljeni cvet u ogromnoj korpi iza koje se jedva vidi, vikend u Parizu za njen rođendan, šampanjac, sveće, zvezdano nebo…

Onda je stigla poruka, opet greška, ali ovaj put ne tako dobra kao onda kad su se tek upoznali

 

Matori u Pub-u Dablin sam, pijan, Ivana je došla sa specijalizacije sad će doći da se vidimo, Ana je kući, molim te ako pita s tobom sam.

 

 

Da li znate da jedna poruka može da vam promeni ceo život? Oooo da, može!

 

Autor: Sanja Vilus

Iz zbirke priča “Čekam te” koja je u pripremi

 

 

 

Lina Milićević, Željko Radž

 

Špricer Kao Nadahnuće

Špricere bele oni su kušali,
Svako po dva u debelom hladu.
Uz piće, ponekad, oni bi i ručali,
Pa u stih sročili svoju pustu nadu.

Nekada naruče još i špricer treći,
To budžet smanji, al’ muzu uveća,
Tad stihovi postaju mudriji i veći,
I odvezuje se rimama, do vrha puna vreća.

Jedan špricer – pesma jedna,
Dva bela – pesmi više,
Treći špricer – mudrost vredna,
A posle petog nema ko da piše.

 

 

Špricer Beli

Špricer beli ja sam želeo,
Da u njega svoju tugu umočim,
Za svojom Snašom ja sam venuo,
Tu priču ću sada vama da sročim.

Ona me je zavodnički pogledala,
U meni se rodilo zrno nade,
Snaša me je, potom, nešto upitala,
Pita me šta ljudi u dvorištu rade?

Da li piju sok gazirani,
Ili onaj drugi, žuti,
Da l’ su internet i televiziju povezali
Da l’ su veseli ili ljuti?

Odgovore te znao nisam ja,
Snašino srce se tada ražalosti,
Pošla je drugom s istim pitanjima,
Mila snašo, molim te oprosti!

Taj drugi mladić, Časlav je bio,
Od milošte zvani Časlav Drvo,
Odgovorio je Snaši, a ja sam pio,
I desi se moje pijanstvo prvo .

 

 

Beli VS Crni

Špricer crni bambus se zove,
Koliko li za njega nama treba love?

Za jedan crni, dva i po bela,
A pije se pre, posle i za vreme jela.

Dok špricer crni možeš piti samo noću i po mraku,
Beli piješ danju, noću i za priliku svaku.

Kad se prospe crni ostane ti fleka,
A beli sipaj gde god hoćeš, čist si kao apoteka.

 

 

Nominativ I Akuzativ

Šta je špricer,
Piće ili katalizator?
Ili jedan sladunjavi inspirator?

On je piće i katalizator,
I sladunjavi inspirator.

 

 

… Jer Špricer Je Nama Rekao Istinu

Špricere razne oni su pili
Ali samo su jedan zagotivili.

Niti je moderan, niti je važan,
Ali špricer nikada nije lažan.

Mi pijemo piće 70 dinara,
I kafe su skuplje od našeg špricera!

A kada on na stotku poskupi,
Nas drugo piće neće da kupi!

Čak nas ni nestašica neće uznemiti
Iz našeg dvorišta vinograd će viriti.

 

 

Špricer Kao Inicijator

Špricera Belog da bilo nije,
Ne bi bilo, onda, ni mile Snaše,
Špricer Beli joj je nadenuo ime,
I tu čast podigoše se vinske čaše.

Špricera Belog da bilo nije,
Ne bi ni Žeks bio labudoorator,
Tek kad je počeo vino da pije,
Prestao je biti zbunjeni gnjavator.

Špricera Belog da bilo nije,
Ne bi ni Lindža mudra postala,
Da nije sa Žeksom počela da pije,
U plitkoj zabludi pamet bi joj ostala.

Špricera Belog da bilo nije,
Ne bi ni Žeksolindžizma bilo,
Špricer mu dade i pojam i ime,
Dade mu i krila i nazva ga silo!

 

 

Lindža I Špricer Beli

Lindža Gidensu pismo napisa,
U kome mu opisa trenutno stanje,
Pored slike jedne par slova ispisa,
Da špricer pije, daje mu na znanje.

On se obradova kad pismo pročita,
Požele odgovor da joj pošalje,
Ka poštaru starom on tada pohita,
I čeka šta će se dešavati dalje.

– U špricer beli lako si uronila,
Brdo para ti si gonila!

– Jedna čaša mene je opila,
Kao da sam celo bure popila!

 

 

Špricer Beli 2

Špricer Beli ja sam kupio,
Da u njega svoju tugu umočim,
Jer zbog nevolje ljute, ja nisam želeo,
Da u pobesnelu oluju uskočim.

Oluja je iznenada naišla,
Ruši sve što se pred njom nađe,
I kad je prodavačica s pitanjem prišla,
Ja uzeh Špricer Beli, sa njim je sve slađe.

 

 

Poliglote
( Špricer Kao Učitelj)

Das gezišt im vaser,
Je sve što na nemačkom oni znaju.
Das gemišt ist mit vaser,
Lindža i Gigi nemački pričaju.

Govore oni rečenicu jednu,
Govorili bi više, samo da znaju,
Al’ naučiše ovu itekako vrednu,
Trebalo bi orden za to da im daju.

Das gezišt im vaser,
Nemačka reč, za njih kao naša.
Das gemišt ist mit vaser,
Od reči tuđe napuni se čaša.

 

 

Dugi Korak

Jedan Mađar Lindžu poseti,
Donese joj pitki poklon na dar,
Da njena duša nešto novo oseti,
Pre samog skoka u lumperaj.

Degustira Lindža svoj poklon smeli,
Ukus joj je poznat, ali malo jak,
Na mađarksi način to je špricer beli,
Uvozna roba, zvana Dugi korak.

 

 

Škropec

Škropec šta je, zna li neko
Gigi i Lindža muku muče,
Jedan glas je njima rek’o
Da zasednu i nauče.

Oni onda knjigu uzeše,
Listaše redom do poslednjeg slova,
Špricere bele oni redom popiše
Dok najzad ne dođoše do saznaja nova.

Špricer Beli piju dok slova masna čitaju,
I iz njihovog rukava tad izlete kec,
Dobro da su saznali, da druge ne pitaju,
Jer je Špricer Beli nepoznati Škropec.

 

 

Špricer Na Načine Razne

Oni piju špricer na načine razne,
Špricer da popuni dušice prazne.

Špricer da pojasni ono što je strano,
Špricer da pokaže koji pravac je pravo!

Špricer da ulije snagu i moć,
Špricer kad svetlo prekrije noć.

Špricer kad je veselo i kada je tuga,
Špricer za ljubav vernu, neprijatelja i druga!

 

 

Pušipel

Nekada davno, Gidens je iš’o,
Na Urbanovo, Manifestaciju vina.
Tamo je njemu jedan znalac priš’o,
I objasnio koliko sve brendova ima.

Znanac tad povede Gidensa vešto,
Da on degustira sve što sabor ima,
Zatim mu rukom pokaza nešto,
Unikatnu bocu brendiranog vina.

Gidens i njega svojim darom proba,
U čašicu sipa taj sadržaj celi,
A kada mineralnu vodu Pušipelu doda,
Naiskap iskapi svoj špricer beli.

 

 

Sremačka Kontra

Gidens i Lindža, vašar u Sremu,
Otvorili tezgu pare da prave,
Prodaju maglu, mudrost i kremu,
Jednog pevca, žabca i tri krave.
.
U jednom trenutku, Gidens posta žedan,
A u drugom i Lindža ožedne malo,
Pa tu se nađe jedan konobar vredan,
Kome je do svog profita stalo.

On Gidensa upita šta će da pije,
Gidens ga pogleda i nije mu jasno,
Da li da se osmehne ili da ga bije
Ili da naruči špricer dok još nije kasno.

Lindža reče da oni uvek isto piju,
I kad su ovde i kad odu u Nemačku,
Ili špricer na sto, ili će da biju,
I konobar im donese Kontru Sremačku.

 

 

Sparivači Rima

Mi smo vino sa vodom sparili,
I tim činom naše misli ožarili.

Na mamurluk sutra smo se žalili,
A zaboravu sav greh podvalili.

Mi ćemo gemišt ponovo spariti,
Za posledice mutne nećemo mariti.

Ničije planove nećemo pokvariti,
Jer ćemo svoje želje ostvariti.

 

 

Šta Špricer Uradi

Gigi je posle špricera
Patos ljubio,
Razum ubio,
Snašu gubio.

Časlav nije oklevao,
On je odveo,
On je preko brda preveo.

A Lindža je uz špricer
Samo pevala,
Budna snevala,
Odolevala.

 

 

Sastanak

Lindža, Žeks i neko treći,
Njih je troje, a špricer jedan.
Od njih troje ko je najveći,
Pa, da dobije napitak vredan.

Lindža reče ,,Najveća sam,
Svako lice mene zna,
Po tom spisku nije blam,
Da beli špricer popijem ja’’.

Žeks ne prizna veličinu,
On je veći, dokaz ima,
Jedini on u čistom vinu,
Može napisat’ bezbroj rima.

Neko treći mudro ćuti,
Sluša kavgu, reč ne veli,
On ne bi da se ljuti,
On iskapi špricer beli.

 

 

Špricer crni

Špricer crni ja naručujem,
Kada belom ugledam dno,
Od promila vinskih ne pevam, već psujem,
A i dalje mešam vodu i vino.

Špricer crni mene zavede,
Gorke istine pokaza put,
Učinih ono što se ne smede,
Na koga sada da budem ljut?

 

 

Nemam Inspiraciju

Mudrost granica bez,
Kvalitetan vez,
Veze bez,
U čvoru svez.

-Nemam inspiraciju,
Nadahnuća bez.

– Uzmi jedan špricer beli,
I nadahnuće obasuće tvoj um celi.

 

 

Čisto vino

Slabo nadahnjuje špricer crni,
Jer čisto mi sada venama teče,
Crvena tečnost meša se u krvi,
A sećanje na Snašu više ne peče.

Nadahnut nisam špricerom belim,
Jer čisto crno mi napuni čašu.
Zatvaram oči, polako žmurim,
Da i kod Ždrepca pronađem Snašu.

Vino je špricer, a špricer je voda,
Špricer je vino, a vino je krv.
Gidens je Žeks, a Lindža mu doda,
Nadimak Gigi, Gidensov crv.

 

Томислав Крсмановић

Новела

20 мај 2000.године. Сусрет са Миром.

Стефан je пресретан, најзад је 1997.године добио стан од његовог београдског предузећа. А тада је отишао и у превремену пензију.  Oдлазак у пензију није доживео као одбацивање, како то многима изгледа. Имао је много  разлога да превремено пензионисање за њега буде почетак новог, још успешнијег живота.,

Добио је стан, нема више подстанарских сеоба и тегоба. Сада има много више времена да се посвети омиљеним активностима и хобијима.

Нема више гужви у градском превозу, раног устајања, осмочасовног монотоног рада, Његов стан се налази на једном од узвишења брдовитог Београда, испод саме шуме која је идеална за пешачење. А пешачење је Стефанова животна пасија.Ишао би од тада лети редовно на плажу на Аду Циганлију, током целе године на Авалу, дружио се са планинарима. Лети би боравио по два месеца у сликовитом азбуковачом  планинском селу разасутом по брдима изнад запенушане зелене Дрине. Почео је да све више води рачуна о здравом животу. Боље се храни, спавао би до касних јутарњих часова.

Живнуо је, то и сам радостан запажа,, Нешто си се лацнуо“, охрабривали би га познаници.

Данас је позвао телефоном новинарку Радио Београда Л.. , били су се договорили да дође у студио да јој одговара на питања о књизи професора Кена Скуланда “ Авантуре Џонатана Галибла“, коју је публиковао на балканским језицима. Уместо њеног гласа, чуо је љубак и учтив женски глас:“ Изабрали сте погрешан број“, који му се намах учини познатим?.  Препознао је о коме се ради, брзо одговори:“ Извините “, хтео је још нешто да дода, али је она одмах спустила, није залупила, телефонску слушалицу.

Убеђен  је да је то била она шармантна црнка, зелених узбурканих очију, новинарка од недавно у мало превременијој пензији, неколико година млађа од њега. виђао ју је  у аутобусима који иду са Видиковца према Ади Циганлији, којима би се он  у топлим летњим данима упућивао на омиљено купалиште. Једном је аутобус тргнуо, она се наслонила на њега,, Извините молим вас“, окренула му се учтиво. Обрадовало би га, да у аутобусу који се са врха Видиковца зајурио низбрдо све до Саве, као скијаш у слалому,  спази међу путницима њену густу гривну црне косе, њен отмен смирен лик привлачне жене, иако у одговарајућим годинама, отмена дама би стајала достојанствено међу аутобуским путницима.

 

 

1 јуни 2000.године.

Стефан недавно уђе у аутобус број 23 испред ресторана Мк Доналдса на Видиковцу, виде празно седиште: ,, Је ли  слободно“ ?. Препозна симпатичну сапутницу, коју је виђао на Ади ранијих година. Надао се да ће се међу њима тада започети спонтани разговор. То се није десило овога пута. Али је до тога  ускоро изненадно дошло на плажи на Ади.

Запазио ју је још ранијих година лети на Ади, тамо са макишке стране, увек би била сама и, замишљена, изналазила би мирну мекану љуљашку испред кафеа, чији сточићи и наслоњаче силазе све до изнад површине мирног језера.Са књигом у руци би нестајала у мислима, путовала би у неки свој далеки свет, који би он могао само да назире. Она тако страсно уме да ужива у природи и миру, препустила би се као опијена читању  књиге, био је очаран њеним умећем уживања у свакодневним ситницама живота.

Да није помало чудна жена која се повукла у изолацију? Интелектуалка, другачија је од жена које долазе лети на Аду. Озбиљна и достојанствена, на лицу интелигенција и проницљивост.

Неки мушкарци су на његове очи покушавали да јој се приближе, није прихватила разговор ни са једним од њих. Учтиво би узимала књигу у руке и повлачила се у свој свет.

Као да се плаши од непознатих? Тако је осећајна, и на свој начин љупка и романтична. Она није старинског кова, напротив , савремена је , али ипак у своме наступу има нешто од оних ранијих епоха. Вероватно је Пречанка, Београд је милионски град, можда је Словенка? Немица?, питао би се Стефан…

Усамљена је, закључивао би.  Има оштро око, жене интелектуалке су у овом балканском слепом цреву комунизма у транзицији обично усамљене, доживљавале би понекад болне трауме у односима са мушкарцима. Неке од њих би генерализовале, налазећи излаз у тоталном повлачењу у изолацију. Боље него да доживљавају непријатности. Док би друге закључивале, да су боље оргије, него ли испосништво.

Зашто младе жене све више шетају кучиће уместо децу, питао се Стефан.

Посматрао је њено витко очувано тело, присутни мушкарци би пиљили у њеном правцу, ова средовечна незнанка, смеша достојанствене интелектуалке, и тајанствене љупке купачице, је почињала све чешће да бива у његовим мислима и осећањима.

Тако фина, а када заплива, из замаха њених руку по води се исчитавала урођена елеганција, тако су јој благи и љупки замаси рукама..

Није му падало ни на крај памети да јој се приближи, могла би му окренути леђа, помислила би да је докони удварач, који би се тако устремио и на било коју другу купачицу?. Мудра је она, уме да осматра око себе, дискретно али, све запажа?

Убеђен је да јој није измакло оштром оку, да се никад није обратио, или придружио  ни једној присутној жени.

Недавно му на Ади довикну из даљине Тереза, продавачица библија, она  уобичајава да лети долази на ову плажу. Тереза има летњу кућу у Брестовику, тамо покрај Дунава, иза Гроцке, позивала би га повремено да јој покоси нараслу траву у дворишту, или лети да оду на далеко дунавско острво да се купају..Није му измакло пажњи да је незнанка скоро муњевито  бацила поглед ка њима. Схватио би по луцидном изразу њеног лепог лица, и проницљивом погледу сетних очију, да она закључује да је он  озбиљан, интелектуалац?

Можда налази да су слични?

 

 

12 јуни 2000.године.

Из даљине је спазио  да се приближава бетонском стазом живахна, млађа жена Радмила, она је долазила својевремено на састанке његове невладине организације. Када му се приближи, весело му се јави, па се упути право ка непознатој жени о којој Стефан већ поодавно размишља.

Ево прилике да се поближе упознају.?

Она погледа Радмилу, одложи учтиво књигу, измењаше неколико речи. Радмила весело скоро да подвикну Стефану:“ Шта се дешава, јели још увек одржавате састанке`’?. Није је добро чуо, не иде да се довикује са њом, она енергично зашљапка ка њему босим ногама по врућом песку. постајали су  неколико тренутака на сунцу које пече, она му махну руком : ` Дођи у хладовину са нама!“.

Тако се Стефан нађе у друштву жене која је држала отворену књигу на столу, када јој приђоше  она одложи лагано роман сјактавих корица пренатрпаних сребреним арабескама и свакојаким оријенталним орнаментима, стави га у страну, као да су је прекинули у драгом послу, као да једва чека нестрпљиво да настави да чита? Подиже поглед ка Стефану, то је био нежан и чежњив сјај очију,.тако је драг њен проницљив поглед. Па она је мудра као пчелица? Упознаше  се, без руковања, само климањем глава,то су били погледи успутних познаника, али нису ни поменули раније контакте.

Лепо је васпитана. није хладна, али је резервисана. Управо се тај његов утисак уклапа у настајућу представу о њој. Споро се отвара према новим особама у своме окружењу. Држи дистанцу, пази на сваку реч, мало говори, али оно што каже је врло одмерено и одвагано.

Радмила поче да прикупља своје стварчице, на брзину их потрпа у торбицу, негде се журила. Остадоше сами. Стефан је начињао теме, она је прихватала разговор, али је стално опстајала резервисана?  Можда је такав њен природни темпарамент?

Сазнао је из неповезаног и растрзаног разговора, да је новинарка, из српске породице пореклом из Суботице, у Београд је дошла на студије 1964 године. Зове се Мира. ..

Када је се усијано сунце полако утапало у магловиту браонкасто сремску равницу, Мира поче  да се пакује и облачи.

,, Је ли вам не смета да и ја кренем са вама, идемо у истом правцу “, Стефан енергично крочи поред ње, иду истим аутобусом. Она климну потврдно главом, крете лаганим помирљивимн ходом са његове десне стране.

Аутобус 23 ка Видиковцу је био препун путника, она је заузела учтиву дистанцу. А гужва је, тела мушкараца и жена скоро збијена. Има мушкараца који би се у гужви прибијали уз витко женско тело, поједине жене се не би одмицале. .

Једно од Стефанових животних искустава  је  да се више постигне једним додиром, него ли жени сатима давати комплименте. Мира је на тик од његовог тела, избегавао је гурања, не зна како би она реаговала на његово приближавање?.

Ћутали су. Хтео је да је отпрати до стана;,, Није потребно, идем у продавницу“, уљудно му предочи, На његов учтив упит да му саопшти број телефона, то одмах учини тихим гласом.

Богат животним искуствима је тужан због људске судбине. Људска бића су несвесни робови својих нагона. Мушкарци и жене, чаролија  живота, на сваком кораку се сусрећу, међу њима струје немуште поруке, наде и жеље, рађају се снови из којих често настају разочарења или промашаји,  али има и другачијих исхода.Улице, средства јавног превоза, јавна места, плаже, биоскопи, позоришта, али и на радном месту, би се претварали у пијаце, тезге, свако нуди себе, своје крпице, поглед, лице, истура примамљиве делове тела, заводи речима, сјајем очију, својом имовином.  Или лажима. Најстарија трговина је размена љубави између мушкараца и жена. Не мисли Стефан  на јавне куће, или проститутке, тако би се рађале најискреније љубави, вечити бракови, или најболнији разводи. То је за њега најбоља школа живота, где младићи и девојке најједноставније и брзо стичу животну мудрост, оштрицу процењивања. А онда би је примењивали у свакодневном животу.

А иза свега тога, иза несносне  јагме за љубављу,  каква трагедија људске баналности, се  у дубини крије материја, хормони, нагон. Шта се ту може, живот је такав, чупав и длакав. Сети се мудре мисли босанских Муслимана; Где Мујо, ту и остали Турци.

Шта је смисао живота, храна, спавање, љубав?

Апсурд, закључивао би..

 

 

20 јуни 2000.године.

Био је нестрпљив да засија сунце, да на Ади сретне поново Миру..више дана је било облачно. Још није сазрело да јој се јави телефоном .Мада је убеђен је да би она радо са њим поразговарала?

Свануо је очекивани сунчан и топао дан. Препознао је из даљине на истом месту,  није  јој пришао одмах. Стао је дискретно са стране, пратећи пажљиво њене реакције. Јави јој се: ,. Како сте“?, она смирено климну главом што га  охрабри, упути јој се. ,, Је ли слободно“? , она не рече ни реч, само склони своју торбицу са столице, да му ослободи место.

Ћутали су. Она одложи ствари са стола на столицу и упути се језеру. Стефан крете за њом, његову пружену руку да је придржи док сиђе низ степенице до језера, није прихватила, није одбила, тако је испало.

Нису дуго пливали, нађоше се опет за столом кафеа. Док је излазила из воде, низ њене бокове и ноге су се сливали бистри поточићи. Тако пожеле да је посуши пешкиром. Али то не учини.

Она живну, започе разговор. Како се у трену измени?  Као када пуж помоли главу из зaблиндиране  шкољке? Ко је она, какав је њена права природа? Није постала причљива, али се постепено отварала, љигави црвенкасти пуж се све више стидљиво помаљао.

Отишла је у превремену пензију, то су били ти фамозни принуднн одмори. Живи сама у личном стану на Видиковцу, који је добила од њене установе. родитеље уопште не памти, стрељали их мађарски војници за време Другог светског рата, заједно са Јеврејима, одгајила је сестра њеног оца, заједно са њеном децом. Нема децу. Одлази повремено у родну Суботицу, обожава природу, иде на Палић, а лети у Грчку. Путовала је по свету, њена потајна жеља је да пише путописе. Већ је нешто и написала, прочитао је, надарена је и писмена, нигде није нашао ни трага баналностима и тривијалностима.

Баријере међу њима почеше да нестају, као када планински ледењак почне да отапа жарко летње сунце. Следећи њихов сусрет није остављен метеорологији, она је прихватила да следећи састанак, без обзира на време, буде у њеном комшилуку, на Видиковцу, испред ресторана Мк Доналдс.

 

 

 

Излет са Миром  у Аранђеловац.

23 јуни  2000.године

Милан Живковић, машинововођа у пензији,  је председник огранка Стефанове невладине организације за Шумадију, био је кандидат за посланика на изборима. Као врло ангажован борац за људска права, је добио надимак  “ Шумадијски Визентал“.Живи у Аранђеловцу где има пространу и лепу кућу у строгом делу ове надалеко чувене бање.

Милан је живописна особа, упркос година робустан, описао му је како је локомотивом безброј пута крстарио Југославијом уздуж и попреко, а од како је у пензији бори се опсесивно против корупције, открио је више група криминалаца у Шумадији, на његову кућу су бацали бомбу, њега рањавали, али он се не предаје, његова жеља за правдом је неутољива.

Раздраган је позвао Стефана и Миру  да га посете, да буду његови гости. Од Београда до Аранђеловца нема ни осамдесет километара, после око сат и по удобне вожње кроз брежуљкасти крајолик Шумадије, кроз прозоре су понегде промицале повише планине, ушли су у бању сву у парковима и зеленилу. Сачекао их је на  аутобуској станици, провео распричан кроз зелени парк, на сваком кораку клупе, на њима на све стране углавном средовечне жене, само понеки мушкарац.  Миланова кућа се налази на благој узбрдици што се упутила у срце планине. белих зидова, велика је и добро одржавана, са повећим травнатим двориштем.

“ Одмах изнад куће почиње Букуља, у време Турака пуна хајдука“, Милан постаде  туристички водич. Стефан је пасионирани етнолог, трудио  се да по његовом нагласку наслути, да ли је овде израженији благо убрзани јужњачки дијалект, или онај ваљевски растегнути са понеком ијекавском речју? Никако није могао да одгонетне,  некако је све овде измешано?.

Милан  се окрете Мири, она га је радознало осматрала: ,,Овде се лечио Милош Обреновић, ми смо ти обреновићевци“.  

 

 

Излет у Сремске Карловце.

27 јуни 2000.године

Стигли су возом за непун сат. Сремски Карловци су град музеј. Ваздух свеж, изнад градића се благо подиже онижа планина Фрушка гора. На сваком кораку необичне знаменитости, као музеј под ведрим небом. Посетили су Карловачку богословију, ушли у тишину празне Саборне цркве Светог Николе умили  се на фонтани Четири лава . Упутише се пешице вијугавим асфалтним путом ка врховима планинице..

Договорили су се да проведу неколико дана на Дрини.

 

 

На Дрини са Миром.

1 јули 2000.године

Аутобус се приближавао мирном азбуковачком селу разбацаном по брдима изнад Дрине, где лети спокојно цврче блажени цврци, а зими стеже љути мраз, пуца дрво и камен. Ово је крај Србије где још није затрта традиција, још живи дух јунака, слава и преслава,.,

Мира је цело време држала књигу у рукама, повремено би се благо наслонила на његово раме. Тако је отмена и љупка. Скоро да се тргнуо, па она је духом и физички, тако слична Сибили?. Не,  она је слична оној Марији из Лила у Француској? Ове две жене су немушти сустанари у посебном одељку растрзаног Стефановог живота.  Па Мира ме привлачи, зато јер личи на њих две, као да се освешћавао?  Он нема обичај да када се нешто запита, да се куцне кажипрсто десне руке по слепочници, као што то многи чине, то је својствено руљи.

Посматрала  је из аутобуса малим двогледом зелену запенушану реку што доле вијуга и пени буковима из којих штрче водама испране стене. Љупко извади из торбице и упери  оптичку справицу у зелене намрешкане валове, па се онда сагну поду аутобуса да досегне двогледом врхове повисоких планина.

,, У Словенији су Алпи, шиљате планине, овде су више громадне и заобљене“.

Стефан је исправно запазио да је њена  необична привлачносте није изменила, као што се то дешава са лепим женама, остала је стабилна и поуздана. Неколико година млађа од њега, њена женственост је посебна, врло мисаона, а у исто време још увек бујних осећања  Живот и љубав не доживљава анемично и на брзину, као што то је то данас са стресовима изможденим људима и женама, не, она се удубљује у свакодневне догађаје свим својим бићем.

Па она је као што су то девојке биле некада када сам био младић, радовао би се Стефан.

Стефан је стицао поверење у њу.  Био је сретан, Мира је моја девојка, хтео би да се врати у младалачке дане? .

Стефан је из тих крајева, свако лето долази на око месец дана у завичај, познаје поједине шофере и кондуктере аутобуса. Када год би га видели, би му се смешили драго и радосно. Пронашао је међу њима даље рођаке,. људи из завичаја су сачували прилично неокрњен оптимизам, што није случај са онима из већих градова. Свесни су својих породичних корена, овде су скоро сви на неки начин повезани рођачким везама.

На неколико километара пре циља путовања се приближи шоферу и кондуктеру: ,, Сада када будемо наспрам сокака куће, молим зауставите, имам много ствари“., познају они из ранијих његових долазака, тај сокак наспрам куће под брегом изнад Дрине. Они то увек радо учине, а он би их обавезно частио малом папирнатом новчаницом, што би они упорно одбијали, да би на крају  нерадо прихватили.

,,Овде те познају“, Мира се приби уз њега  уживајући у данима који су били пред њима у овом спокојном селу. Да буду сами, у спокоју нетакнуте природе. Уме да се радује као мало дете. ,,Волим лето, грозим се зиме, а тако брзо дође`., одмаче се, растужи се..

Мира никада ниједном речи, није споменула своју прошлост, своје љубави. Нити је то њега запиткивала.

Ћерка сестре њене покојне мајке живи са породицом у Аустралији, имају малу породичну трговачку фирму, нису богаташи, али су финансијски добро стојећи. Они би Мири  повремено слали новца да може да живи без натезања и немаштине. Мира је углавном здрава и витална, има повремено здравствених проблема са штитастом жљездом, не прија јој влага, а ње има поприлично у Београду, још више у Суботици.

Позивали су је у Аустралију. Она од тада о томе понекад помисли, али то види као крајње решење, ако јој се погорша бољка , или ако западне у непредвидљиве финансијске неприлике.  Има неколико кредита које отплаћује. задужила се, јер су путовања у далеке егзотичне земље њена велика страст, а то кошта.

Дани у мирном азбуковачком селу су се започињали изласцима и заласцима сунца, свежим ноћима и жарким данима.  Она би свугде била са књигом у руци, то су били љубавни романи, путописи, пејзажи из далеких егзотичних земаља.

Ипак, она га је помало непријатно изненадила наговештавајући да се спрема да оде са другарицом у августу у Грчку, а у септембру у бању. Није му ни предложила  да јој се придружи?. Закључивао би помало  разочаран, Мира је навикла на самачки живот, није се довољно везала за мене, има годинама устаљене навике. Са тиме се мирио. она је тако навикла, наша веза се још није довољно стабилизовала, треба да сачекам, покушавао је да ублажи за њега опору њену самосталност, .Видеће  шта ће се даље дешавати, и како треба да се понаша према њој?

Она има своје навике, које се  тешко мењају.Марија, психијатар  га је у Лилу упућивала у завијутке психологије. Нацртала му је зидове у згради; ,, Ето то што су зидови у згради, то су навике  у човековој личности . Зидове разарају бушилицом, навике је јако тешко мењати“.

 

 

Мира се лоше осећа.

29 септембар 2000.године

Нашли су се данас  у њеном стану из кога се, као на длану види београдска планиница Авала. Отворила му је врата наслањајући се опрезно на штаку, телефоном му је наговестила да је ушинула колено, али он није претпостављао да је то у толикој мери, да мора да се наслања на штаку.

Стефан познаје људе, Мира, је још увек привлачна жена упркос њених година,  свесна је крштенице, не заноси се комплиментима, Ставила је наочаре са појачаним диоптријама, корача наслањајући се на штаку озбиљног лица на коме се препознаје благ бол, хтела би да буде постарија жена, свесна својих година, али у томе никако не успева. Напротив, постиже сасвим супротан ефекат, још је дражеснија. Или намерно прави представу, убеђена у своју привлачност?

Стави пред њега лекарске налазе, стање са штитастом жљездом се погоршало, појачала се несаница, нервозна је, запада у нерасположења. Једна мука не долази сама, не може да покрије рате кредита, а банке захтевају да то што пре учини. Напољу је било тамно, кишне капи су тужно добовале у прозорска стакла, сливајући се шумно кроз  олуке. ,, Долази зима, грозно“ погледа га.

Настави монотоно: ,,Звали ме моји да проведем ову зиму у Аустралији, тамо је тада лето, морам да изађем из ове кризе“.

Како да јој помогнем? “. Стефан је схватио да је немоћан да се избави са њеним проблемима.  Тужно се штрецну, да је њој заиста стало до мене, покушала би заједно са мном да пронађемо какав такав излаз? Наша веза још није добила довољан кредибиитет у њеним очима?

Стављен пред свршен чин је запита кратко:,, Када планираш да путујеш“?

,, Очекујем вести из Аустралије“, одговори смирено.

 

 

Мира отпутовала за Аустралију.

15 октобар 2000.године

Такси је дошао пред улаз у њену зграду, убрзо су се нашли на аеродрому Сурчин. Била је узбуђена  ,, Само да прође зима вратићу се, у контакту смо преко интернета“, нежно га је загрлила, у њеним замагљеним очима је видео сету и тугу?.

Њен одлазак је за њега био нешто друго. суровост.и себичност?

 

 

Мира остаје да живи у Аустралији.

10 јануар 2001.године.

У поруци на емајл адресу му поручује да га не заборавља, у скорој будућности долази у Београд. Стефана мучи таман предосећај ,да је ипак одлучила да тамо остане да живи? Мушкарци  и жене су склони да поруку друге стране интерпретирају на помало параноичан начин. Нешто мути?

 

 

Мира дочекала Нову 2001.годину у сали Заједнице Срба.

18 фебруар 2001.године.

Њене поруке су све ређе, и краће. Звали су је на локалну Српску радио станицу у Сиднеју, дуго је разговарала, пуна је утисака. Стефан осети нелагодност, навре туга, ми се постепено удаљавамо.

                                        

2001 година

Нешто се са њом догађа? Да се није удала? Аустралија је богата држава, тамо су жене као Мира јако  тражене. То су за Стефана болна  размишљања, али је тако. Труди се да закључује логички, оставимо времену да каже своје..

 

 

Мира престала да се јавља.

2002.година.

Од ње више нема вести, на неке његове раније поруке уопште није одговорила. Са њом се дешава нешто озбиљно? Шта? Да ли је упознала новог пријатеља? Или се удала? Да ли има здравствене, или неке друге неприлике? Танану мутну помисао не може никако да одагна, све му се некако чини да је срела некога?  Осети се одбачен и разочаран. Њена осећања према мени нису била дубља, све је то била сладуњава пена ероса, био би растужен?.

Године су пролазиле, никад више није добио ниједну поруку од ње. Заборавила ме!?.

Стефан открива откуд њему толика везаност за њу. Мира ме привлачи као целокупна личност, али ипак њена сензуалност је изнад свега, признавао је сам себи. Никако не може да заборави њен страстан загрљај., њено витко и дрхтаво тело пуно женствености. Тако је романтична, умела је  да ужива у  необичном осмеху, додиру руком, загонетној блискости, у страсном пољупцу. Понекад би враголасте црте њеног лица, сјај очију, су се слагале у све новија сазнања шарма оних либералнијих жена, тамо из Равнице, из Паноније. Тако су сензуално насмешене. Кокетне Новосађанке? Као луткице из излога?

Стефан не ужива  у усамљености, свугде залази, загледао је у жене у пролазу, у сусретима, тражио је сензуалну двојницу. из Равнице. Није је проналазио.. .                  

                             

 

Сусрет са Миром. у центру Београда.

8 децембар  2017.година.

Миру је  после скоро седамнаест година изненада  срео овог сивог зимског, али не хладног преподнева. Tо је био ретко сретан догађај у његовом животу.

Журио се у посету школској другарици С .., која станује у високој згради у Нушићевој улици, на домак приземне зграде Поште. Испред улаза у њену зграду спазио је врло погнуту црнокосу женску фигуру, кретала се од Македонске улице тротоаром врло благо узбрдовитом, скоро равном, Нушићевом улицом, ослањала би се на штаку главом истуреном напред, телом погнутим ка тлу. Учинило му се да је то С…., сишла да купи нешто у продавници? Мада зна добро да она то нерадо чини. С….је скоро био потпуно убеђен да је то она, сличнe je грађе, висине, користи исти сјајан отмен таман штап за поштапање. Необично. С..не гази тако одлучно и снажно, скоро као војник,.корача спорије, теже се и неодлучније креће?.

Упути се енергично, погнутој тајанственој, забринутој и намученој жени,  па то је С.. Тако се понизно савила ка тлу, тешко корача несигурним помало раскреченим ногама, а он је висок, усправан. Пред С  .. се понекад понаша помало заповеднички, осети се супериоран, однекле му се појави необична самоувереност, скоро строго и заштитнички хтеде да је запита где се запутила по клизавом благо залеђеном тротоару?

С… је обично тмурна, забринута, има свакојаких неприлика, пристигле године. Сама.Пре неки дан му је по ко зна који пут испричала тужну судбину покојног супруга, реномираног професора унивезитета, доктора француског језика и књижевности. “ Дође са факултета сав утучен, пружи ми некакав папир.;,Ништа не ваља, добио  сам значајно признање из Француске.После неколико дана је изненада преминуо“.

Стефан се самоуверено испречи пред њом, скоро да се укочи у месту, није могао поверовати својим очима. Пред њим је била жена која тако личи на Миру.

Дивље се обрадовао,Мира.!

Муњевито је његов почетни помало строг и забринут став намењен С… сада променио, хтео би да га прилагоди Мири. Схватио је да је његов првобитни самоуверен  наступ на неки начин примећен од Мире , сетио се да.је она налазила чар љубави мушкарца и жене  када би били у страсном загрљају у њеној личној субмисивности њему. Преплави га необична радост, као топла плима. Да ли ће све почети испочетка? Стао је пред њу, без речи. Већ је замишљао у наручју, као раније. Хтео би одмах да је загрли и осети њене вруће усне и дрхтаво тело. Тако је било дивно  раније.

Препозналисусе  .

Назирао је у њеним цртама лица и сјају очију, да се и она обрадовала,присетила се нежних загрљаја? Али то није показивала тако као он?. Запитао се зебњиво, да ли се она радује овом изненадном сусрету као и он? Зашто му се није јавила чим се вратила у Београд? Када је се вратила? Толико време му се није јавила? Да није било овог случајног сусрета му се можда не би никада јавила? Обавезе? Да се није удала?

Њена спутавана радост га је помало онерасполажавала? Толико питања би јој поставио.

Мира се наслонила на штаку и загледала у њега, у њеним цртама лица се огледали љупка радост, пригушена благим болом и замором.. Упркос све присутнијих енигматичних сигнала, очи су јој топло сјале,. наговештавајући све оно дивно и узбудљиво што се међу њима дешавало пре толиких прохујалих година,. Стефану се тако чинило, био је нестрпљив. Њена соба, она не гњави, брзо прелази на ствар, увуче се у широки кревет, прибије се, обеси рукама око његовог врата, не би било краја чаролијама додира и страсних речи?

Стефан би се питао, како овде у Београду време само пролете? У празно? Као да смо упали у теме невидљивог небеског часовника? Као да је свих ових минулих година очекивао да се она врати? Знао је он дубоко у себи, да ће се она једног лепог дана вратити?

То је била она, године су ипак оставиле трага на њој. али је још увек тако љупка и привлачна Пред њим је стајала погурена и са изразом лица постарије, још увек привлачне жене. Наслонила се на штап, упркос свега самоуверена, убеђена у опијајућу магију свога дискретног женског шарма, упркос својих година. Осматрала га је одоздо, од тротоара , без речи, страсно, страст је још увек јако присутна међу њима, Без ње нема ништа.ни у  познијим годинама, Стефан као опијен није имао снаге да јој било шта каже. Зашто се досада није никако јављала?  Она најзад проговори: ,, Вратила сам се пре месец дана, више се не враћам у Аустралију“ Хтео је да је још  нешто запита. Ћутала је. Остављала је да мало касније о свему на миру и у танчине поразговарају.

“ Јеси још увек на Видиковцу“?

“ Да “, климну главом.

,, Да се нађемо вечерас испред Мк Доналдса на Видиковцу у шест“? она немо климну главом. Виде њен стари љубак осмех и блесак плавих очију.

“ Забележи за сваки случај број мога мобилног телефона“,  издиктира му `Значи прихвата ме ; `,,  Још боље, да се нађемо у кафеу Код ћошка, недалеко од Мк Доналдса“`

Она љупко забаци гривну још увек бујне црне косе прошаране седим власима, не фарба косу, погледа га нежно, засјактави очима, лице се наједном претвори у љупкост и разнеженост.

Није ме заборавила  упркос толиких година, био је радостан. Невероватно! Само живот уме стварати тако изненадно најнеочекиваније најсретније догађаје?  Како би било узбудљиво да све  почне из почетка?

Шта се са њом дешавало за цело ово време,  јели се удавала, има ли децу, зашто се после толиких година вратила у Београд, зашто се погрбавила, како је са здрављем? То ће Стефан све сазнати вечерас Ипак, не може никако да одагна облачак забринутости? Због нечега се уздржава, шта је ту по среди? Можда  има породицу,децу?

Толике године није улазио у овај необични кафе. Закорачи уз степенице, разгледа полупразну просторију, тражио је слободан погодан сточић, одакле може спазити када Мира наиђе. Све је овде исто, овде време стоји. Седе за сто уза зид, десно од њега кроз велики стаклени излог се видела убога београдска зимска улица, на малом тргу је београдска кошава вртела у вис празне најлонске кесе..Дође млада насмејана конобарица, учтива је,има рафиниран израз лица.,, Наручићу када неко дође“рече јој Стефан, она се учтивоудаљи.

Утом спази Миру , приближавала се кафеу благо повијена, без штаке. савила се, али граби самоуверено корак по корак, као војник. Стефан нагло устаде, изађе на тротоар,махну јој руком, уђоше у кафе. Није прихватила његову пружену руку да је придржи приликом пењања уз праг. Само је невидљиво одмахнула, као да је хтела да му каже, могу ја, није стигло до тога. Нису  много причали. ,,  Не враћам се више у Аустралију“, рекла је кратко Шта се то тајанствено са њом издешавало у Аустралији? Да није правила непромишљености?

Тамо је озбиљан свет?

То је сада била она, очи су јој сада засјактале пригушеном њему добро познатом  јаром. Усне су јој се фриволно отварале, изокретале, грчиле, тако упецана риба отвара усташца , на ваздуху тражећи ваздух. На свашта су потсећале, зна он то добро?  Присетила се она наше чаролије? Није заборавила?

,, Бићу овде у Београду, али чешће у Суботици, тамо имам породицу“.  Осети  хладњикаву сумњу, хоће одмах да зна:. ,,  Муж, деца“? , Она суво прошапута: ,,  То су моји сродници, деца моје браће“. Овакво сазнање га орасположи..

Наиђе конобарица, наручише обадвоје сок од боровнице, две чаше су се црвениле до врха, Стефан случајно испусти кључеве од стана на под, она је била бржа, као веверица се устреми између њихових ногу испод стола и напипа прстима кључеве. Каква енергија у покрету, какви рефлекси, каква брзина? А толико болно погрбљена?,  чудио се Стефан.

Ослободи се да је запита: ,, Шта ти се десило, погрбила си се, носиш штап?“ .Узе самоуверено њену шаку у своју, била је топла, осети ону ранију  благу електричну енергију као када лизне батерију џепне лампе. Као пре толико година. Па она се није променила. и даље кипти укривеном енергијом. Приближи јој се, хтео је да је загрли. Она благо извуче своју руку из његове, и мало, не баш тако мало, се учтиво  одмакну.. Седе  подаље од њега. И ућута се. Можда је нешто баш сада заболи? Није вечерас у пригодном расположењу?. Зашто је то учинила?  Нови ребус?. До одласка у Аустралију никад се тако нешто није догодило, било је тога у почетку?

,,Шта ти се десило, зашто си тако погрбљена “?., као да је потсети на малопређашње питање.

“ Пала сам низ степенице “ , скоро нечујно прозбори.

“ Како се то десило“?

,, Удала сам се после три године боравка у Аустралији,  муж лекар из наше Војводине, по оцу Немац, по мајци Мађар. били смо у јахти, дуну изненада олуја, кретох брзо низ степенице,  стрмекнух се,  осетих ужасне болове. Била сам непокретна скоро годину дана, одвојила су се два кичмена пршљена, трпела сам неподношљиве болове“

,, Сада корачаш,.јели има побољшања, јели боли?“:. ,

,, Побољшања не може бити, нека остане овако“:

,, Лекари умеју погрешити у дијагнози“ хоће да је охрабри,

,, Све је јасно, имају снимци, пршљенови су се раздвојили, не може помоћи операција“.

,, Имам рођака тамо на Дрини, где смо били, две деценије трпео ужасне болове кичме, лекари му нису никако могли помоћи, оде код неког лекара Македонца  у Скопље, пипну га неколико пута, болови нестадоше као руком однешени“

,, Код мене тако нешто не може помоћи, постоје снимци“, она се ослања на медицинске доказе..

Покушавао је да је охрабри;,,Па и њему су говорили да је све безнадежно, а оздравио потпуно“.

Ћутала је.

,, Твој муж је лекар, он те неговао“?

,,  Све је чинио, био је одан и добар супруг“

,,Па где је сада“?.

,, Преминуо је на мојим рукама, страховит инфаркт. Остала сам сама, нисмо имали децу. он има два сина из првог брака.“

Није хтео да је испитује када је муж преминуо, шта је радила после тога, да ли се поново удавала?  Ко зна шта се њом лепотицом дешавало у тој дивљој Аустралији?  Д а ли је жена нагонски харемска плесачица, а мушкарац  харемски паша?.То је за њега вечита драма брака и великих љубави. А где је разум, питао би се.

;,, Бол је сада сишао из кукова у колено, можда ћу морати на операцију.“

Са уздигнутог шанка су их весело, помало обешењачки осматрали млада конобарица и њен колега .Сва насмејана млада девојка им се из места упути: ,, Кућа вас чашћава, шта пијете“? ,, Не хвала,“ рече Стефан,  ,,када дођемо други пут ћемо платити као и данас“.

Отпратио је до уласка у стан, где су  толико пута долазили.  Испред степеништа се скоро формално поздравила са њим,  није га позвала унутра,, Идем на неколико дана у Суботицу, бићу у Београду од недеље.,.,, Позваћу те телефоном“, обрати јој се Стефан.,

Она се ћутке удаљи са напором корачајући уз степенице.

Послала му је емајл поруку. Нову годину ће бити са сродницима у Суботици.

Отуђила се, удаљила?

 

 

Јануар 2018 .године.                    Снови..

Стефан ноћу врло често сања. Будио би се ујутру бунован и неиспаван, покушавајући да се присети онога што је сањао. Како је јутро одмицало , скоро све би позаборављао. Ипак би се са напором понечега и присетио.  Оно што га је збуњивало  је крајње ексецентрична садржина снова, која ни по  чему није личила на нека његова унутрашња растрзавања.

Први пут је почео да бива свестан ноћних мора када је у младалачким данима 1966.године  из Београда доспео у Француску, настанио се у Лилу, великом граду на северу велике државе. Али га то у то време нимало није узбуђивало.

У Лилу је упознао тридесетогодишњу Фанцускињу Марију, то је за младог Стефана, њеног вршњака, био улазак у нови, њему недовољно познат свет.

Даље ће  бити испричана Стефанова Love story са младом Францускињом Маријом.

Зашто?

Јер она тако потсећа Стефана на Миру. Постоје необичне духовне додирне тачке између њих две.

Пре одласка у Француску је свашта слушао о Западу и Француској ,, Педери, наркомани, развратници, расуло, Содома и Гомора, 69, отуда овде долази сво зло“, и слично.

Увидео је да је у Француској  све сасвим другачије од онога чиме су људима пунили главе у Београду. На првом месту поштују се породица, оданост и лојалност, цене се часни и поштени људи, рад, честитост. Свугде се кретао, сретао много људи, ако је за то време срео два хомосексуалца? А о наркоманима ни говора. У породицама где се понекад кретао  владају хармонија и слога, поштовање родитеља, где родитељи оком деца скоком, нема напетости и свађа, ако има неких затегнутости супружници то разрешавају сталожено и разумом. У медијима нема извитоперености, ако има понешто то је у позним сатима. Строго воде рачуна и за најмању ситницу да се не наруши јавни морал, у понашању, у вулгарним речима. У  појединим биоскопима на периферији су приказивани порнографски филмови, тамо нема Француза, све сами мануелн страни радници. Видео је да понегде старији имућни мушкарци имају младе партнерке, и старије имућне жене младе љубавнике. Јер имају новац, то је ређа појава.

Схватио је за кратко време боравка да његову нову земљу боравка воде експерти, који воле свој народ, све чине да га исправно усмере.

А у балканској окошталој бирократској Србији су данас те захтеве почели да заборављају. Шта је то са нама, питао се замишљен?. Сећа се он оних ранијих година, Србија је била земља вредних стамених домаћина, цркве су биле пуне, из кућа се чуо дечији плач и орио смех., владали су слога, радост, узајамно поштовање.

Ова млада жена, скоро девојка је дубоко обележила цео његов каснији живот .Срео је  у католичкој катедрали, иако православац уживао је да уђе унутра, да седне на тврду сјактаво углачану браонкасту клупу, слушао би врло пажљиво проповеди мудрих свештеника. Музика Баха је дочаравала , њему младићу, уместо осећаја funebre ( погребни) , како кажу Французи, дивљу радост живота, визије лепршавих грациозних девојака.и веселих самоуверених младића. Опијен би нестајао у маштањима. Младост, то су хормони..

Неко је нечујно сео поред њега, осетио је  благо шушкање..Окренуо се летимично,  у њега  уперила усхићен поглед  заносна млада жена, скоро девојка, широко отворене очи су трептале мудрошћу пчелице и необичном женственошћу. Није знао како да се понаша. Ипак, окренуо је учтиво поглед од ње.? Њен поглед је био упорно фиксиран на њему.То му није нимало засметало, јер се у њега усмеравала смирена енергија прихватања и необичне симпатије.

О чему се ради? Ко је ова девојка?

Изашли су на трг испред катедрале ћутке, једно поред другог.

Она  искорачи самоуверено испред Стефана; ,, Знам да сте Југословен, однедавно овде“,  додирну му лакат, показавши руком на оближњи кафе .Иако је тајанствена, зрачила је искреним намерама. Омађијан њеном сензуалношћу, нарочито њеном благо уздигнутом горњом  усном, прихватио је радостан њен позив..

,, Југославија је ипак једно, а Француска друго, у вашој земљи још живе одјеци и осећања херојске прошлости, друго је тамо стање духа, другачији су људи. “.

Овакво запажање је Стефану било занимљиво. Ћутао је..

,,Откуд ви овде, чиме се бавите“ . Стефан јој укратко објасни.

Она се представи: лекар, завршила студије медицине, и психологије, специјализирала психијатрију, бави се психоанализом. “ Зовем се Марија“додаде и презиме. Име Марија није изговорила као што ми изговарамо, пре нешто као што изговарају Италијани, али не баш ни тако.

Французи, и уопште они из западних земаља не умеју да се хвале, они су врло приземљени и скромни. Када чу њено име одмах се присети, па да читао о њој, она је у северној Француској позната као психоаналитичар.од завидног реномеа.

Каква необична жена, са тридесет година, а све то постигла? А шта онда тражи са мном, младићем из балканске комунистичке државе, који још  није научио француски како треба, обавља лакше мануелне послове, питао се?.

Марија се постави за столом  тачно преко пута  њега,  обсервирала га је, као учтив и добронамеран психијатар.

Уместо да се осети анализираним, Стефану су њен поглед и пажња све више годили.

Он се није стигао ни да изненади , она пређе  на ,,ти,; ,,. Ти си млади човек каквих је у Француској било крајем 19 и донекле у првој половини овог века, осећајан и романтичан, пун наде и идеализма, херој правде и истине“, смешкала му се дражесно.,, Моје пријатељице су те запазиле, свиђаш им се, твој стас и фигура, густе намрешкане обрве које нуде страст и енигме, благо испупчене јагодице. ви Словени сте помало Азијати“

Стефан је ћутао затечен.

Марија настави;,, Таквих романтичних младих људи је у данашњој Француској све мање.., загледа се испитивачки у Стефана;,, Не, то не значи да си  ти некакав старински тип, напротив , ниси ти ни неки “мачо“ , али по твом изразу лица и наступу , пролазници те процењују као модерног младог Енглеза, још да се облачиш у “Compagny anglaise“,

То је била љубав на први поглед. Ускоро су одлучили да станују заједно.

Марија му је нашла радно место на Универзитету, кратко време је разносио писма из собе  у собу, или на пошту. Млада научница, социолог  му намигну:,, Молим вас односеите овај новац на пошту и предајте“. Застаде :,, Недавно ми је муж преминуо од канцера“, била је тужна. А делује младалачки.Однео је повећу суму новца да преда на пошти, она као заборавила да потражи кусур,. Стефан је потсети, она га погледа топло и искрено, при том уздахну и намигну му. То намигивање није било враголасто, него нешто као,, треба умети читати између редова“…

Ускоро, када је савладао боље француски понудили су му, правнику београдског правног факултета, радно место у Институту за социологију за проучавање Источnе Европе и СССР-а . Шармантна колегиница, психолог се према њему односила пријатељски, благонаклоно, смешкала  му се тајанствено у ходнику. “ Идемо у истом правцу, да вас повезем колима?“. Млада жена за воланом , пред његовим очима љупке голе мишице, дуге ноге истурила испод танке хаљине. Одише младошћу и свежином, као цвет убран у башти.Тако је привлачна? Сели су у суседни бистро, опуштено разговарали.

Све је у Стефановом животу нагло кренуло набоље. Био је сретан. Марија је католкиња. али не она острашћена као што умеју бити у Шпанији, па и у Италији, за њу је породица на првом месту. Делили су заједнички широк кревет. млади, полетни, њима су цветали најзаноснији цветови.

,, Понекад ме потсетиш на шкољку“?  уживала је ноћу, опуштена би  се прибијала уз Стефана, да јој прича о себи, да се сећа, да понире у далеку прошлост.,,Знаш `, ти си имао трауме у школи, на факултету, за време служења војне обавезе, прекид са вољеном девојком у  Београду због одласка у Француску, ту су и породичне  прилике у бирократској држави,“

Слушао је врло пажљиво, понешто je наслућивао, она сe бави психоанализом, дакле она  мене психоанализира? .Какве користи ја од тога могу имати, питао се ?.

Убрзо је врло изненађен схватио чудесну моћ модерне психоанализе. Марија му је помогла да упозна дубине личне понегде растрзане личности, да је ослободи гнојних подсвесних чепова, Да је тако уједини и ојача.

А он је до тада био убеђен да је психоанализа најобичнија интелектуална испразна мастурбација.

Продрмала би га понекад ноћу: ,,Бунцаш,, јечиш , јеси ли нешто сањао“?,наслонио би се на лактове покушавајући да јој исприча садржину сна. Понекад би успевао; ,, Откуд мени такви ексцентрични снови, потпуно супротни мојој природи“’, питао је.

,, Јевреји кажу да ко не проучава снове, не уме  да извлаче поуке.`, сазна од ње.

,, Откуд мени таква необична садржина снова?“

Приближавао се  рођендан Стефановог оца, Марија је донела из књижаре Фројдову књигу “ Анализа снова“; , Да је пошаљемо оцу за рођендан?“.стави књигу пред њега..

Пре него што је поштом послао ову занимљиву књигу у Београд, почео је да је пажљиво проучава:,,Фројд каже да када неко спава и чује кроз сан  да у соби куца велики зидни сат,  почне да сања звоно цркве“.  Упитао је. ,, Вероватно ја сањам те чудне снове јер сам доживљавао свашта у животу?“.

Марија га је послала да купи конзерву поврћа у суседној бакалници.Услужио га је спрчкан старији човек, мудрог и лукавог збораног лица искусног трговца. Сазнаде да је Бугарин. подуже су разговарали, Бугарин по бугарски, а Стефан српски, лепо су се разумели. Када се врати у стан исприча јој весео разговор са бакалином.

“ Како средина уме да делује на људско биће? Да је остао у Бугарској био би сада провинцијски пиљар у некој скрајнутој махали, са потуљеним осмехом балканског бакалина. А овде постаде рафинирани трговац“,  мислила је што и Стефан..

Стефан и Марија су установили скоро идентичност ставова о љубави, браку, породици и деци, и о односима међу половима.

“ Неко је мудро казао: Живот би био неподношљив, ако би били приморани, да код другога трпимо, оно што трпимо код себе. А  то са браком је нешто слично томе, код супружника са којим смо стално заједно у истом стану, свакодневно морамо да трпимо оно што нерадо трпимо код себе, што нам је непријатно или одвратно нама самима?. Склони смо да пред таквим непријатностима када се ради о нама самима, затварамо очи, заборављамо их. Али не и када се ради о другима“?, очекивао је Маријину реплику..

Она одмах одовори: ,, На први поглед је тако, али не мора да буде тако. Све зависи каква су осећања и односи. Има љубавних заједница и бракова, где љубавни жар опстаје и после двадесет година, може понекад бити и већи“.

“ А да ли је жена нагонски харемска плесачица, а мушкарац  харемски паша?.“очекује од ње разјашњење.

,, Мушкарце и жене привлачи нешто врло узбудљиво,  то нешто постоји у сваком мушкарцу и жени, ако обе стране нађу то нешто у задовољавајућем интензитету, они ће се фиксирати. Ако мењају, то исто нађу у другом паковању. Треба строго водити рачуна о избору партнера“

,, А шта ако љубавна страст временом постане однос брат-сестра. Да ли ту има лека“?.

Одговорила сам ти малопре.

Установио је да је Марија високо морална соба, када му је саопштила: , ,Инсект Богомољка, на крају постане чедоморка, прождре свог сина љубавника“.

Стефан је у Београду поремећених односа између мушкараац и жена имао болна искуства, питао се упорно, да ли је љубав игра фикција, још трагичније, да ли је манипулација?  Да ли је љубав умеће, као управљање возилом?.

Као да му чита мисли , му одговори: ,, Брачни и љубавни партнери који тврде да се временом брзо губи страст, да јело које се стално једе досади, да је најбољи лек “ додатни партнер-ка“, су уствари  несигурни у себе“.

Она је врло образована.:,, Човек без стана, човек без психологије”, каже генијални Достојевски. Тачно! Сваки стан има своју душу, дискретно моделира психологију.  Али и сваки град, свака земља, имају свој посебан флуид, своју психологију, могло би се рећи да имају нешто као њихову засебну личност. “, застаде и погледа испитивачки у Стефана.

Тужно се сави на столици, зар је то она: ,, Мој отац је скоро цео живот провео као лекар у Тропима, безброј сиромашних и обесправљених , урођеника, је лечио, неке у Европи то није одушевљавало, тако као оца. Најчешће смо овде остајали сами. Понекад би му се придружили. Болно је подносио тамошња прилагођавања. Сви смо патили.. На теби не запажам да се овде осећаш у туђој кожи?“

,, Навикао сам на сеобе, породица се стално селила“, махну руком.

Марија га погледа испитивачки: ,, Није то тако једноставно. Човек који често мења места боравка, засигурно осећа последице тога и на својој психи. Доласком у ново место боравка, прекида се  на неки начин она ранија психологија, и почињала би нека нова.  Настају танане вибрације, струјања, између личности човека и духа места боравка? Личност се веже емотивно за неко усамљено дрво, за неку скрајнуту тиху улицу, или увучену зграду у мирној улици, за тихи кварт. Или за људе који тамо живе, заволи неку кафаницу, продавницу, аутобуску линију. Просто се сроди са новом средином. Ако се сроди?“

Стефан је повремено запажао необично вибрирање у своме идентитету, кога раније никад није било?.Борио се више потсвесно, него ли свесно, против тог духовног уљеза у личном егу.

Пре него што је упознао Марију,уживао је да гледа неме филмове. И оне о  Рудолфу Валентину, који је за њега био необична и нејасна личност? Неке ствари о овоме фаталном латинском заводнику му нису биле јасне? Како он заводник, толике жене луде за њим, убијају се, јуре га, бацају му се пред ноге, заспипају га букетима цвећа? А он жгољавко, онижи ? Шта то има у њему што тако опија жене, које, зна он то, воле другачије, мушкарчине? Мајка му је Францускиња, а отац Италијан.? Валентино има француски рафинман , а из његових очију и црта лица  дечака, а одраслог човека, опија  сунчана наполитанска тарантела. А то је то? Има ту привлачности? Италијани важе за заводнике,  и у Америци је такав њихов имиџ?. Можда је ударао у потсвест америчких жена тај његов детињасти дрски наступ италијанског заводника? У једном немом филму глумац Валентино  у кабареу отима партнерку у игри, потеже бритву на њеног партнера учтивог Американца..Стефан никако није могао да заборави сцену како  вади оштар нож из џепа, насрћући на одмереног партнера? Откуд њему странцу  така самоувереност у моћној Америци?

Ипак, закључивао је да је ствар са  Рудолфом Валентином надувана од Холивуда. Профит. Читао је као дете стрипове о обрачунима америчке полиције са сицилијанском мафијом. Откуд Валентину такав осећај супериорности  у односу на Американце? Па ваљда некаква уздржаност Американаца пред тајновитом Апенинском мафијом?.Рудолоф Валентино је преминуо са 30 година, од болести јетре.!?

Зашто ови редови о славном италијанском заводнику?

Стефану  Валентино нимало не импонује као мушкарац. Нити умишља да је заводник? Познаје више Италијана, има међу њима ретких лепотана, расних мушкараца. Зашто нису њих изабрали уместо Валентина?

Дубоко је убеђен да је то америчка  холивудска ујдурма.

Негде се у његовој потсвести закачио духовни чичак, осмех и сјај очију детињастог до крајности дрског Рудолфа Валентина. Не може да га се отараси. Никако, не може да га истисне из својих личних црта лица, сјаја очију. Понекад би неким својим гестом, погледом, му се отимала, као туђа, нежељена реч, њему несвојствен грч лица, почињао би у понечему да опонаша славног заводника, супротно својој аутентичности. Наметнуте мисли, закључио би Стефан, читао је о томе у психологији?. Понекад када навале, тешко би их се и болно  ослобађао.

Неки присутни би га загледали изненађени  његовим необичним покретом, речју, осмехом, знају га као озбиљног и стабилног младог човека.!

Стефан је био прихваћен у научној установи као користан  источноевропски  ,, insider,, његове анализе су биле за њих обогаћујуће, мада понекад необичне опорим истинама, на какве тамо нису  навикли. Можда су мањкале одмереније дипломатичности?. Стефан је у каснијим зрелим годинама то правдао својом младошћу.

Стефан је узео из приручне библиотеке фрaнцуски часопис L` AU TOGESTION ( Самоуправљње, на српском). Био је врло незадовољан, уздржавао се, треба да буде одмерен  и дипломатичан;,, Знате“ обратио се скоро повређено колеги који уђе у његову канцеларију, у којој је седео сам, заваљен  у дубоку удобну кожну фотељу, ,, није  то све тако како пише у часопису,  самоуправаљање  у Југославији је само на папиру, стварни доносиоци одлука су партијски бирократски центри моћи“. Схватио је да се излетео, да се изјаснио претерано, недипломатски, да се супротставио званично свемоћној држави која хвали Југославију, која му даје радно место и гостопримство. Увидео је болно убрзо по доласку у Француску, да званичници подржавају Тита и Југославију. Колико су француски интелектуалци проницљиви? Сви су следили званичне ставове, Стефанове критичке опаске су убедљиво оспоравали. Видео је помало потсмешљив и шаљив израз лица колеге док је се удаљавао са врата канцеларије?. Због тога се изнервирао, у њему се пробудила љутина ,стајао је, изнад кожне фотеље, наједном је добио намрштен израз лица младог италијанског глумца, кога никако није могао да се ослободи. Колега га је још необично загледао  Стефан је звучно сео у кожну фотељу. Гризла га је савест због почињене импулсивности.

Он је научни истраживач, елитни кадар. Мора строго да пази на сваку реч.Помно прати шта се дешава у свету, и у Француској.која сада доживљава свој нови бум.

А сећа се средине 1950-их година , Француска и француски народ су били у жалосном положају. Тадашња Француска је  за њега била земља контроверзе, контрадикције и нејасности. Велика, моћна, културна, а у годинама од 1955. до рецимо 1958., имао је осећај да је у дубокој кризи. Томе утиску су допринели његови сусрети са Французима, углавном младима од 1955 године на Јадранском мору. деловали су као апатичне особе у кризи,  депримирани, скоро у неком безнађу За њих су говорили да су хипици, да су мекани, декадентни и деформисани.

Отприлике око 1958 године, схватио је да се дешавају велике промене, да Француска упркос што масовно губи колоније, чува свој идентитет моћне супер сила, и да њени грађани постају душевно стабилнији и самоуверенији. Или му се можда тако њему недовољно обавештеном чинило? Француска је била у кризи, али је постајала стабилнија, економски развијенија

Стекао је утисак да је томе допринео Генерал Де Гол.

Де Гол, националиста је дошао на власт 1958, веровао је  у заједницу европских држава, од Атлантика до Урала, што је било у супротности са Атлатизмом Америке, Енглеске и НАТО пакта. Зближио се са Немачком, био је против пријема Енглеске у Европску унију, направио је споразум у Алжиру.

У време када је Стефан био у Француској настале су за Француску сретне године проспе ритета. Величине. Де Гол је изражавао дипломатске симпатије за арапске земље. Понекад се понашао недовољно дипломатски, у јулу 1967 за време посете Канади узвикнуо је: Vive le Québec libre. Трпео је због тога критике.

Стефан је био изненађен дрском потсмешљивошћу, вулгарном неучтивошћу  младог самоувереног новинара Radio France International, на патриотске тираде остарелог Де Гола ..То су патке драгог Бога“, потсмехнуо му се увредљиво.Као да је хтео овај оштроумни млади новинар либерал  да пред милионима слушалаца понизи старинског националисту, према њему прегаженог временом.

Стефан је схватао да се нешто дешава у Француској. Да иницијативу добијају прагматични политичари, да се старински националисти повлаче. Али је Стефан знао добро једну ствар, да је Француска велика држава, да су Французи велики народ и да ће тај процес денационализације Француза ићи тешко.

Де Гол је изгубио на изборима,1969 се повукао.
После Де Гола се појавио необичан политичар, потоњи преседник Француске., звао се Жорж Помпиду. Он је поникао из деголистичког покрета, али се удаљавао од Де Гола, да би се на крају разишли. Прве пукотине су настале у начину разрешавања побуне 1968.године, био је прагматичнији од Де Гола, када се ради о односима са Енглеском и проевропској оријентацији.
Стефан је виђао у рукама Југословена у Лилу, сјактаве часописе, препуне слика младог Југословена робустног Стевана Марковића, поносно су читали: Југословен Стефан Марковић најјачи и назгоднији човек у Паризу!. Познавао је из Београда лично Стефана, јак је као земља, али да је најјачи човек у Паризу не иде. Још је неумеснија тврдња да је најзгоднији мушкарац у Паризу. Тачно је да је врло мужеван, али у Београду, колико он зна, није био сврставан у запажене заводнике.
Булеварски листови су спомињали наводну аферу Стефана Марковића са супругом Жоржа Помпидуа, Стефан је то тумачио као вулгарне лажи и међустраначка подметања. Једног дана кроз његову улицу пројури колона аутомобила, рекламирају општинске одборнике. Виде слику младог човека кандидата за одборника. Уђе у зграду, отвори поштанско сандуче ,  у њему нађе фотографију голе младе бујне жене раширила ноге на раменима мужевном момку. Стоји текст да је она супруга кандидата за одборника.

Марија га је потпуно опила. Шапутала му је најдраже љупкости. сневали су породицу, децу. да живе свој живот, у свом свету..

Бурвил и Фернандел су глумци, комичари, али и тако лепо певају. Понос Француске. Стефан се питао: ,, Зашто тако молећиво на крају песме понављају“ Но, Но, Но“, као да моле оца да не скине кајиш и не ишиба их?. Као да се стално од некога бране?.

Стефана од свих француских писаца највише инспирише јунак романа Виктора Ига Жан Валжан, због своје моралне доследности..

Маријин старији брат их је понекад позивао на малу јахту, отиснули би се сунчаног дана  пучином, палубом су одјекивали тонови Битлса Yelow submarine.Мишел је крманио , пресретан и необичног расположења је певушио са Битлсима, показивао је ван себе од радости руком на  запад; ,,Енглези су одувек Краљеви морских стаза. Довер., Енглеска“ . Одкако га је упознао у њему је препознао човека који дубоко обожава Енглезе и Енглеску?

Стефану је познато да су Французи велики народ сјајне историје и великих победа, сада су у уједињној Европи,  Енглеска и Немачка су традиционални ривали,  поносни Французи не воле заповедничку Америку и Енглеску. Француска је окружена моћним државама које имају своје аспирације супротне Француској..

А Мишел упро очи у Енглеску?

Марија са њене стране му је често говорила сва егазалтирана о Немачкој и  Немцима, Французи са Немцима имају заједничку генетику­?.

Није у  почетку схватао зашто су осећања Марије и њеног брата дијаметрално другачија од већине Француза?

“ Ти си ,,l`homme fort sur le trone de Paon, ( у преводу,, Јаки човек на престолу Пауна).

Стефан је поједине њене необичне поруке, постепено схватао. Ипак је погледао благо упитно? Марија је то брзо спазила: ,,Не само ти, него и ја, ,,Nous sommes tous les deux, les hommes forts sur le trone de Paon ( Обадвоје смо јаки људи на престолу Пауна`)`,

,Ти си дошао,,јаки човек из Београда, Провиђење те је послало да ми се придружиш. Французи и Срби, удаљени народи, а заједничка незахвална судбина. Немамо ми толико заједничких интереса, можда има много више супротних?  Али имамо сличну  незахвалну судбину. Нас нису зближавали заједнички интереси, колико смо ми то умишљали, него  заједничка тежња ка висинама  слободе. Не очекујмо светлост са далеких звезда, запловимо ка загубљеним светлуцавим  тачкицама  у свемиру.Логика чињеница може претворити мржњу у љубав, јер се једино тако може спасити од немилости свемоћних.. Али да моћнији у томе препознају искреност и њихов интерес.“

“ Own interest allways governed the world. “ ( Лични интерес је одувек владао светом), она не рече ништа на овај његов  кратак коментар.

Стефан је срео у југословенском ресторану средовечног агронома Драгутина из Јагодине, , средином педесетих година је провео две године у Забели, певушио на слави четничку песмицу. Када изађе из затвора што пре заврши студије агрономије, и право у вољену Француску, сви су му о братској Француској говорили све најбоље, Де Гол више воли Чичу него Тита..Научи језик и запосли се у млекари и околини Лила, син иде у основну. школу, Позове га директорка школе, каже му:,, Ви обожавате Французе, то је лепо, али знајте да Французи не обожавају Србе у толикој мери“..

Са прозора њиховог стана се доле види бистро, неки људи и жене само улазе и излазе. ,, Знаш откуд рече-бистро-у француском језику“, упита Марију. Она је ћутала. ,, Од руске речи бистро, што значи брзо, нешто на брзину“

,, Заиста “, насмеши се..

Стефан је стекао у Француској искуства о припадницима појединих народа. Са једним студентом  Французом је разговарао о називу“ бистро“, да је из руског језика, студент се пакосно насмеши,,  Француз Жорж д` Антес  је убио Пушкина у двобоју“.

А са једним  Русом је  такође разговарао, овај му  рече поносно:,, Руси су могли заробити  Наполеона да су хтели, пустили су га да оде понижен из  Русије“

Једнога дана се десило нешто врло лоше. Политичке избеглице из Југославије су Стефана без повода са његове стране физички напале, испаде на крају да је он први почео.

Марија и он су проводли то вече у кафеу, пола у Француској, пола у Белгији, отплесали су занети из Француске у Белгију. Из Белгије, из полумарака су долетеле два дрска тамно смеђа витка момка средњег раста, устремише се на пар занешен игром, грубо су одгурнули Стефана,. Исто онако као што је Рудолф Валентино одгурнуо Американца, у немом филму. Марија се енергично уклони у страну

Препознао је у њима  младе Албанце. Стефан се понео одмерено, удаљио се смирено од напасника и придружио се Марији. у гужви посетиоца.

Из гомиле присутних се појавише два полицајца, насилници нестадоше. Пред њих крочише два мрачна  момка:,, Тај господин их је први одгурнуо“упреше рукама на Стефана.. Стефан рече Марији;,, Лажу као сведоци“.Полицајци приђоше Стефану: Ваше исправе“., ,, Ви сте илегално ушли у Белгију, имате југословенски пасош, а немате визу“

Брујала је локална штампа. Стефанови послодавци нису нимало наивни, веровали су му, и Марији, али су били принуђени да се јавно ограде од свога младог научника пореклом из Југославије. Послали су га на отворено боловање.

Што се расчуло. Чиме је његова каријера у Француској била  запечаћена.

Уследили су насртаји охрабрених деликвената уличара. Био је принуђен да напусти Француску, није имао где, него да се врати у Београд. Он jе возио својим колима до Париза, на жезеничкој станици Paris Gar du nord се укрцао на воз за Београд . Стефан не воли авион, има страх од висине.

,, Враћају те за Београд, знај да смо ми одавде стално уз тебе, не очекујмо светлост са далеких зезда, ми  пловимо сви заједно, и ти са нама, ка звезданим  тачкицама у свемиру, наша искрена љубав ће временом придобити разумевање  кога сада нема, волимо искрено оне који нас не воле“,

“ А судбина  Русије“?

Стефан је назирао делове слагалице: ,,Југославија, Срби, Хрвати, Словенци, Муслимани, Албанци, Балкан,  имају своје пријатеље и непријатеље.  Полетимо из балканизације негде  у бескрајне високе просторе, ка светлости удаљених звезда, ка објективности чињеница, ка Истини. Сети се Хегела. Да ли је Хегел био сањалица?

Да ли сам ја занесењак, питао се?

Марија је остала сама. Како се воз за Београд завијао она је била све мања. Да би се претво рила  у тамну тачкицу. Али која је зрачила небу сјајан зрак.

Ево снова.

Сан број 1.

Стефан се добро сећао свога сна на данашњи дан 3 јануар 2018.године.ноћашњи сан је био врло узбудљив, није био нимало необичан, пробудио се расположен и весео.

Ево тога сна.

Ушао је топлог летњег дана 2000.године у аутобус  23 код Савезног завода за статистику у улици Кнеза Милоша у Београду, упутио се лако одевен према плажи на Ади  Циганлији . Уђе млада црнокоса жена, па се загуби у гужви у аутобусу. Позната му је, да ли је Сибила, или Мира? Или Марија? Или нека друга привлачна жена? Кроз збијене путнике му се приближи. Била је то потпуно непозната. жена. Стефан јој се скоро мрмљајући обрати;,,, Биће данас лепо на Ади на плажи“?.

,, И ја идем тамо“, незнанка кратко одговори. Стефан додаде;,, Идем тамо на малу пензионерску плажицу,на острву, преко насипа“. “ Да, и ја тамо идем“,.сагласи се. И ућута.

Сиђоше, прођоше поред Камења на улазу у Аду, заокренуше улево,  после шареног киоска крочише улево на пољаницу, пуче поглед на површину језера, купачи и купачице се сунчају, чаврљају, понеки запливају. Она се одвоји од Стефана ,изабра место са стране , на травици ка Скакаоници, воли да буде ван гомиле,. разастре пластичну простирку, постави ствари, скиде се у костим. На плажи се појави млада жена раскошних облина. мушкарци упреше погледе у њу.

Стефан се удаљио јер га она није позвала да јој се придружи, нити је показала интерес за његову дискретну понуду да седи са њом.Добацио јој учтиво и дскретно да ће навратити касније. Упути се ка супротној страни, ка огради купалишта где се окупља његово омиљено друштво.  Из даљине је пратио шта се дешава са незнанком из аутобуса. Легла у хладовини на леђа, и чита неки шарени часопис. повремено би одшетала до језера и загазила у плићак. Па би се освежена вратила.

Спазио је да се облачи, он се на брзину обуче,: ,, Идем  у истом правцу“. Кретоше, уђоше у аутобус 23 ка Карабурми, збили се путници, приближи јој се; ,, Докле идете“?. ,, До Ботаничке баште“ чу њен одговор., “ И ја идем тамо“. осети њену бујну, али врло учтиву близину. Направио је грешку, хтео је да се такорећи прибије уз њу.  Она се учтиво одмакла, .вероватно закључујући: такви су данас мушкарци?. Отпратио је до њеног стана у Шајкашкој улици, понудио се да је посети. Учтиво је одбила, ипак му је приликом растанка издиктирала оба броја телефона, и фиксног и мобилног.

То је чега се Стефан сећао од тога сна. да ли ће се овај сан наставити?  управо се то дешавало.

-Сан број 2.

Стефан је опет на плажи на Ади. Сања да су му неки ђаци украли мобилни телефон, оставио одело на клупи, наиђе екскурзија, ђаци заклонише клупу, чим се ђаци  као завеса размакоше,  јурну, нигде мобилног телефона. Како су лопови муњевито реаговали? Једном постаријем купачу, лекару у  пензији украли одело. присутни прикупише некакве крпице да се покрије да може отићи  до стана.

Спази је обрадован , на истом месту. у близини ње је седео наочит мушкарац, дентиста у земунском дому здравља , Стефанов школски друг из Земунске гимназије. Измењаше неколико речи.

Тај дан се Стефан журио негде. Поче да се облачи. спази да се и она на брзину поче облачитијурну пре њега ка излазу плаже.

Стефан крете убрзано за њом. угледа је наслоњену уз дрво поред саме стазе. Пиљила је у њега као фаровима. Он схвати да је то довољан сигнал да пређе у акцију. Ухвати је заповеднички за лакат: “ Хајмо тамо на сплав“. После су кренули ка аутобусу. ухвати је нежно за руку, није се отимала. У аутобусу поче да се мршти;,,Јавили су ми се болови, патим од мигрене,морам хитно у стан да попијем лек

Тако је пропао Стефанов план да тога дана буде нешто узбудљиво са њом>.

Никако да се ускладе хармоничне околности, да међу њима дође до онога што треба? Као да се нешто уротило против њих?  Он у клин, она у плочу?

Стефан се питао, да ли она схвата да ја нисам  туњавко,  непредузимљив, таман ствар крене како треба, нешто се испречи?  Као подмука урота? Да ли она било шта препознаје?

-Сан број 3.

Опет на плажи на Ади.  Незнанка из аутобуса променила место , сада је на бетону, у његовој непосредној близини, у друштву је са  плавокосом пријатељицом. Стефан им се упути;,, Могу ли да седнем“ , показа на бетон поред  њих., Може “ одговори плавојка.  Стефан није могао да одвоји поглед од заносне незнанке.  Какве облине?

Утом наиђе висока лепотица Љиља, спазио је од раније да је  у ривалитету са присутном  плавојком, скоро  да су се поџапале око једног мужевног купача. Љиља узвикну  заповеднички; “ Стефане дођи“. Он је схватио да Љиља тиме жели да покаже надмоћ над плавојком.Упрксо сазнања, устаде и приђе Љиљи, она га повуче за руку на суседну плажицу. Стефан ту понуду није прихватио. али је запазио суревњиве погледе две даме поред њега.

Незнанка из аутобуса опет поче да се облачи. Стефан устаде и оде до свог одела , поче да облачи панталоне, па кошуљу, па ципеле, муку мучи да завеже предуге пертле.

Она убрзано оде. Стефан је овога пута њен одлазак схватио да она не жели његово друштво.Полако се обуче и крете и он ван плаже. Изненади се када је спази испред оближњег киоска, држала је у рукама препун фишек врућих кокица. Пружи фишек  Стефану. Била је расположена . Он се због нечега  штрецну., Уђоше у препун аутобус 23.  приближи  јој се. осећао је њен устрептали дах , њено гипко тело тако близу његовог је подрхтавало.  Замишљао  је у страсном загрљају.

У његовој  торби зазвони мобилни  телефон, као сирена Хитне помоћи. Са друге стране је био комшија: “Дођи одмах поплава у твоме стану, вода цури у ходник“

Гадна вест  је све прекинула. Била је  тужна. и нервозна, мада је умела да све то лукаво прикрије. Учини му се да га сажаљева, или сматра за замлату?

-Сан број 4.

Сазнао је да је списатељица. предложио јој да неколико њених књига изложи на штанду познаника на Октобарском сајму књига. Прихватила је, али је одбила његову  понуду да јој помогне  у допреми примерака књига  на штанд. Када је сајам био завршен,  јавила му се телефоном, била је нерасположена, ништа није продато, њене књиге  биле гурнуте у страну.

-Сан број 5.

Прочитао је у суботњем подлиску листа Политика да она има промоцију своје књиге у Библиотеци“ Милутин Бојић“. Ево прилике да се сретнемо и продубљујемо наше дружење, био је радостан. То је близу њеног стана.

Када је њено излагање завршено, сви су напустили  малу салу, остао је он сам на столици у малој сали. Она је седела наспрам њега сама за столом. Чекао је да јој се придружи ка излазу? Гледала га  је нервозно, била је скоро љута; ,,Шта хоћете од мене“?.

Устао је постиђен  и изашао. Осећао се понижен.  Зашто је тако неучтиво поступила? Можда је некога чекала? Можда је нешто заболело?

Никако да се усагласе. као глуви телефони.?

-Сан број 6.

Стефан већ дуже времена сања сан, једва чека да га се у потпуности присети, да га прибележи. И увек заборави. Зарекао се да ће се кад тад присетити тога сна.И забележити га одмах.

Пробудио се у 4 часа ујутру. Био је мркли мрак, баш се завршио тај драгоцени сан, скочи  задовољан, упали светло, и одлучио, сада или никада , да га прибележи:.

Ево сна.

Устао је из свога кревета у стану у Лилу, то је било пре него што је упознао Марију, напољу је месечина претварала ноћ у дан, обукао се, али није навукао ципеле, јурнуо је бос празном улицом, прохладно ,сипе ситне снежне пахуљице, истрча само у кошуљи и панталонама пред високу старинску зграду од неколико спратова..

Стефану задрхта хемијска оловка у рукама. Јели могуће? Препознаде из свога стана у Београду да је то Маријина зграда у Лилу, у којој се накнадно придружио Марији. Настави брже боље да се присећа , преплашен да опет нешто не заборави. Виде себе како се као мајмун вере уз зидове Маријине зграде, као по дрвећу, помамно се пентрао невероватном брзином. Граби за симсове, прозоре, избочине, улеће скоро го као помахнитао са терасе на терасу, на крају јаросно ускочи  у Маријину собу. Затече је у кревету. Чекала га је гола у страсном врућем загрљају.

Па ја тај сан одавно сањам? Присети се детаља, који га  запрепасти. Касније када се доселио у Маријин стан, чим је ушао први пут у њен стан, тргнуо се. Па мени је овај стан познат? Као да сам у њему био толико пута? Крочио је на терасу, погледао у зидове, у симсове, у балконе, Хоће да се присети?  Све ово ми је однекле тако познато?

Цело време га је Марија оставила да на миру  разгледа. Није  га ни  у чему ометала.

 

 

Нови сусрет   са Миром.

7 јануар 2018.године.

Позвао је на фиксни телефон у Београду. Јавила се. значи ту је. Предложила је да се нађу  у Македонској улици испред зграде листа Политика. Иако је зима, дан је сунчан и топао, као да је пролеће. спазила га је из даљине, махнула  руком да долази, кретала се убрзано наслањајући се на штап, главом усмереном ка њему.

Сели су за сто на тераси кафеа. Наспрам њега  је била  спремна да се опусти. због нечега поче блага намрштеност јој прелази  преко лица.,, Пошто се тело услед повреде кичме наслања све више на ногу, оптерећује колено, спустио се бол у колено, изгледа да ћу морати на операцију“, поновила је оно што је раније казала..

Сада му је јасније, нерасположена је због јаких болова у кичми и колену, а не јавља се чешће вероватно иде по лекарима?

,, У Мелбурну сам написала десетак путописних романа на енглеском, преведених и на  српски, донео је наш кућни пријатељ Јован примерке књига, и он се недавно вратио из Аустралије у родни  Тител“.

Да ли се зато тако дуго задржава у Суботици, да пише? Ко је тај човек у Тителу?

Као да му чита мисли кратко изусти:,, Јован ми је лекторисао књиге у Аустралији“.

“ Јели  то тај из Титела“? ,, Да“, кратка је.

“ Могу те твоје путописе на српском понудити појединим библиотекама у Србији, и Војводини, неке ће прихватити да купе, можда ћеш негде моћи да одржиш промоције“?

Није ништа одговорила на његов предлог.

Стефан извади из торбе, па јој прижи  свих шест електронских дискова његовог аутобиографског романа: ,, Ту се налази и кратак роман, више је то новела, Капприциоза, о Мири, то си ти, о нама, односи се на време пре твога одласка у Аустралију. “.

Ћутке их  је узела и ставила дискове у  торбицу.

Аутобусом  23 су се упутили њеном боравишту  на Видиковцу. села је поред Стефана.  ћутали су. При изласку из аутобуса пужио јој је руку, није прихватила.

Допратио је до улаза у њену зграду  насмешила се сетно; ,, Била су та сретна времена, понекад је мој стан био пун веселих младих људи и жена“. изненадила га је овим  речима. Можда му даје миг да је посети?  Допратио  је до врата, али није имао храбрости да пође за њом,  при растанку га је тужно погледала.  Можда је очекивала да ће са њом ући у њен стан.? Можда сада помишља да је Стефан годинама постао  неки успорени гњавеж?

У одласку му добаци;,, Обично долазим у Београд у уторак, среду“.

После неклолико дана јој је послао поруку на њену емајл адресу, да је неколико библиотека у Србији преко њега наручило примерке  њених  књига. Две библиотеке су спремне да  код њих обавиш промоцију, поручио јој је .

,,Што се тиче транспорта књига, што је за тебе неприлика, решићу то, разговарао сам са библиотекарима, неко ће те тамо сачекати на аутобуској станици, а од твога стана до аутобуске станице ћу ја понети градским превозом, у повратку ћу те  чекати на Аутобуској станици, и понети  до твога стана ..“

Послао јој је Адресар свих библиотека у Србији. Она је прагматична: ,, Тај адресар ми је користан“.И ништа више.

 

 

15 јануар.2018.године.  Сусрет у кафеу.

Села је наспрам Стефана, он. спусти  руку на њену топлу шаку.Благо се повукла. Нешто се чудно са њом дешава? Нешто је кочи да се са мном опусти, препусти? Шта, не може да докучи?

Мира стави торбицу на сто, повади свих шест дискова романа која јој недавно дао ,, Можеш то дати , видим ту се помињу и поједине друге , требаће ти за њих“?. “Не, не задржи то, имам јш доста таквих нарезаних дискова“

Уместо одговора померила је пред њега свих шест дискова у шареним пластичним кутијама. Оборила очи. Не она није била љута,  ипак због нечега је била незадовољна када му је то казала.

Пред њим је седела Мира, да то је она, она од раније, није она од оних лабилног идентитета, који се мењају временом, свакојаке неприлике би их  испилиле  у неке друге особе?. Седела је наспрам Стефана убледела, читао је налете бола који би јој изобличили  црте њеног лица. Ипак то је била она, Мира. Али када би се јављао интензивнији бол, би подобијала помало необичан израз лица, несвојствен оној Мири коју он познаје.?  Стефан препознаје да она има јасан и дистинктан его. Она није подлегла деперсонализацији. Таква је, јер је под боловима.

Смогну снаге, ваљда умину бол;,, Моје пријатељице те виђале свих ових година на Ади, на Земунском кеју са .црнком? Писао си  о њој у књизи. и о неким другим?,,запитала га је , није успела да укрије љубопитљивост. При том руком помери дискове у његовом правцу.Није их одгурнула. али их је благо померила пред њега..

Можда закључује да нисам стабилан у осећањима? Да сам непоправљив женскарош?, Питао се Стефан шта би могло са њом бити по среди?. Па добро, ако је и то узрок њене уздржљивости према мени, па и она се у Аустралији удала, шта је радила пре удаје, и после смрти мужа? питао би се Стефан?

Она ме изгледа избегава? Зашто?

 

 

Јануар -фебруар 2018.године. Поруке на мобилни.

Мира ређе долази у Београд. Понекад стигне порука на мобилни. Стефан се препусти , не може да заборави њен загрљај, слао јој је поруке завијених еротских  кодова, она их препознаје, реплицирала би  на сличан начин.

Али, када би се налазили у Београду, као да би позаборављала своје узбудљиве поруке, ваљда би је спопадали болови? Била је нека друга, хладна..

,,  Немаш кола“ , рекла му је једном приликом као да доноси пресуду.

Имао је оправдање за њене исхитрене речи, Данас многи имају кола. а за њу су кола важна јер се тешко креће.

Настајала би нека врста глувих телефона. Топле поруке на мобилни, и свакојаке голицаве намере.

А приликом сусрета изненадна хладноћа.

Плашио се да не западају у временску рупу?. Да стално одлажу оно шо би требало да се деси између мушкарца и жене, да их збије једно уз друго? Чега је било раније?

“  Demanin, jamais“, Сутра никада, oбрати јој се на француском, она је полиглота, да јој стави до знања да не растежу, да се гвожђе кује док је вруће.

“ Мало сутра“, она одмах реплицира. љупко, и помало мангупски,, уме она бити када то хоће духовито. враголанка.

Како је то могуће? Зар сада треба све испочетка да почињемо, удварање, завођење? Па  то све се давно подогађавало?

Шта је ово сад са њом?

Није она то никако заборавила, погледао би је, повремено би га осматрала зажареним очима као фаровима у мрклој ноћи. Сва је горела. као давних година, тако му се чинило.

Хтео би да је зграби? .А шта ако одбије?

 

 

-Фебруар -јуни 2018.године.         Шта се дешава?          

Поруке на мобилни су учеставале.  На њих је одговарала дискретно?

Почетком јуна доби поруку: ,, Идем  у Грчку летос са пријатељицама“ Није се усудио да је позове на Дрину, где су некада били.

 

 

Август-децембар 2018.године.       Ретко  одговара на поруке.      

Шта се дешава са њом? Стефан не схвата о чему се ради?  Она има свој сајт у Србији, проучавао га је. Продавала је своје књиге преко сајта. Сазнао је да је имала промоције у појединим библиотекама , само му је једанпут насмешена казала: ,, Била сам у Зрењанину, дошли по мене у Суботицу колима и  вратили,,.

Сва блажена опет спомиње кола. Ужива у туђој пажњи.  То јој импонује?.,

Сазнао је да је припремила много материјала да напише путопис о Аустралији, и још један пројекат о Вијетнаму и Индокини.

Стефан је покушавао да је привуче обећањима да има обиље  материјала о тим земљама.

Није му одговорила.

 

 

Јануар -јуни 2019.година   .      Промоција књиге о Индокини у Београду.             

Њему непозната жена је држала промоцију књиге о Индокини. Знимљиво , сала је била препуна.. Јавио јој је то.  Без икаквог одговора.  Истраживао је преко гугла , више никакве вести о њој, о њеним књигама, промоцијама, њен сајт је како се то каже био мртав.

Шта се са њом дешава? Као да је у земљу пропала?

Како да је анимирам, размишљао је упорно?. Можда има неприлика? Није јој ни до чега?  А ја јој  шаљем овакве поруке? Можда сматра да се понашам на начин који није ускладу са нашим годинама? Или, има пријатеља?  Тај из Титела?

Послао јој је поруку да жели да лично од ње купи  њену књигу?.Одбила је , хладно га је упутила на књижару у Београду.  Стефан је закључивао. значи, нема интереса да се сретне са мном?  Зашто? Притиснута болешћу, неприликама, обавезама према породици? Ко је тај повратник из Аустралије, из Титела?.Није јој ни до чега?. Стидљива? Поносна?

Можда јој се чини да ће бити опет празне гњаваже? Губљење времена?

Била је присутна у  библиотекама, код издавача, на интернету, сада је нема нигде?  .

 

 

Јуни 2019.године.                            Лето на Дрини.      

Сетио се Мире.  Њена пријатељица Н.. му рече на Ади: “ Мира и ја идемо у Грчку“,

 

 

Септембар-децембар 2019.године.    Потрага за Миром.          

Она је раније радо посећивала трибине у граду. Нигде је није срео. Седао би на аутобусе према Видиковцу , укривао би се не клупама иза  кафића  .Једном је спази , корачала је сагнута из даљине.  није се усудио да јој приђе.  Може га одбити.?

Позвао је телефоном њену пријатељицу са Аде, К…, замолио је да поручи Мири  да прихвати сусрет са њим?  ,, Зашто је ти не позовеш телефоном “?

Покушао је другу стратегију, обратио се њеној пријатељици Ј…., са предлогом да је упозна са његовим мужевним пријатељем. Па да онда  том приликом изнађе пут до сусрета са Миром.

Рекла му  је заинтересована: ,, Од нове године ме позови“..

 

 

 

Јануар 2020.године                    Љубишино посредовање.                      

Звао је Ј… телефоном средином јануара, узалудно, нико се није одазивао.

Имају заједничког познаника, више од тога, пријатеља, Љубишу, он  организује забаве, има свој оркестар. Предложио је Љубиши да позове Миру на дружења у његовој режији….Не иде то тако из  чиста мира, из неба па у ребра, после толиких година без икаквог контакта“

Љубиша се смејао : ,, Она је била  ретко згодна жена, али је одувек свезана, спетљана, питање је да ли је та икада имала досада било какву иоле озбиљнију везу“. Застаде па се насмеја гласно;,, Можда се дружи са лезбејкама? Ако она  осети да  ти је толико стало до ње, може да дигне нос?,,

Ипак није придавао поверење Љубишином  исказу, он је убећен да је Мира карактерна особа, вероватно је узнемирена?.

Никако га не напушта нада да га Мира упркос свега исправно процењује, да није пала у замку глувих телефона. Чуди га да се никако не одазива на његове сигнале и поруке?

Стефан се сећа Француске 1970-их година, тамо тога нема, односи међу половима су сасвим другачији, међусобно се исправно процењују и уважавају, труде се да љубав, укључујући и секс, буду што квалитетнији. Тачно, данас су овде полудела времена, нечији интимни и лични животи су отети, унакажени..

Мири би добро дошла добра психоанализа. Сети се како је њему Марија помогла у Лилу ,. Тада би Мира схватила себе и умела да узме своју судбину у своје руке.

Миру треба освестити. Неусавршеност људског рода се огледа у томе што људи недовољно  разумеју сами себе, како ће онда разумети друге. Она мене не разуме, склон је да закључи?. Нема поверење у мене? Не узима ме озбиљно?

Он је све склонији да објасни Мирину пасивност у односу на његове иницијативе, као последицу њене трауматичне прошлости. Стрељани родитељи, живот у рођачкој по родици, промашаји на љубавном плану, здравствене неприлике, развод у Аустралији?. Ко зна шта је све она претрпела у животу.?

 

 

Фебруар 2020.године.             Мира седи сама на тераси кафића.

Стефана повремено спопада истинска страст. Мира би му ноћу улазила у снове, завлачила се врућа умилно уз њега. Опет је отишао на Видиковац, био је топао дан, као да је пролеће, април месец, из даљине је прелазио  погледом поред кафеа, испред кафеа столови, Мира је седела  сама, опуштена, као на Ади, уживала је у часопису јарких боја, и  пила кафу.

Хтеде да јој приђе? А шта ако одбије да са њим разговара?  Можда очекује некога? Прође брзим кораком у другом правцу.

Смислио је нешто друго.Послао је на њену емал адресу песму, Стефан је и песник.Уопште му није одговорила.

О чему се ради са њом? Да ли су је притисле тешке животне оконости, болови у колену, куковима? Није њој сада до јурцања са њим? Можда има пријатеља? Смушена као многи данас? Стидљива? Поносна? Конфузна? Једноставно, нема снаге да било шта предузме,  можда чека да се ствари среде саме по себи, неким изненадним сусретом?  А године пролазе, а таквог сусрета нема? Можда га је потпуно заборавила? Она не чезне за њим, као он за њом?  Зар  ја толика замлата? Можда му се потсмехује? Излапео?

Зна Стефан одавно, да је то тако данас на Балкану, са женама и људима се нешто десило, многима кврцнуло у глави.

Он се плаши паса луталица. Имао је обичај да у разговорима буде духовит:  Када је неко несигуран у себе , на њега насрћу пси, а жене беже.

Стефан је видео њене књиге, рецензенти и лектори су мушкарци, мишљења су им  кратка и језгровита, право иду ка циљу. Можда она сада закључује за њега, овај гњави у бескрај? Па јој све досадило.

 

 

-Јуни  2020.године.                        Сусрет са Миром у авиону за Грчку.      

Стефан је расположен ушао на аеродрому Сурчин у полупразан авион за грчко оствро Крф. Иако има страх од висине, опустио се, све ће то брзо проћи, претрпеће страх од сат и нешто лета, уместо дводневног труцкања аутобусом. Сео је са леве стране у дугачком  реду , навалио се у удобно седиште, очекујући да се челична птица одлепи од писте у небо изнад облака, где је увек ведро, тамо увек сија сунце. Спрема се да цело време оддрема, ако треба да узме и пилулу за спавање. Да му неосетно пролети време.

Он је познат међу познаницима као непоправљиви оптимиста. Имао је обичај да каже свакојаким цмиздравцима, што би за најмању ситницу падали у тугу или безнађе:  Горе изнад 10.000 метара је увек ведро, тамо нема облака. Тако је и у животу.

Осети да седиште поред њега зашушта. После кратког времена дискретно скрете поглед?

Није могао поверовати својим очима, поред њега је седела Мира! Невероватно? Занемео, не зна шта да каже, да је не отера?. Да можда она  у импулсу не напусти седиште и оде на неко друго, било их је празних? Уме она бити импулсивна?

Погледала би га повремено, не верујући својим очима? Благо се насмеши, гледала га  је зачуђена, као у неког тајанственог чаробњака? Њој ова необична ситуација постепено постаде забавна?

Шта је сад ово?  Стефан није могао доћи себи од  радосног запрепашћења. Он је човек кога не носе тренуци, ни они најдражи. Брзо се сабра. Одавно је сневао такав изненадан сусрет, унапред се припремио како ће се понашати, и која питања ће јој поставити када се, ако се, икада сретну? Зна он да је она фрагилна? Можда  и повремено пребрза,  хировита?

Мора да брзо реагује, иначе  оде воз?. Да ли је љубав умеће, као управљање возилом?. Да, то је његов одговор. Стефан није материјалиста или мушкарац склон олаким зближавањима са сумњивим женама. Ипак када се ради о женама стекао је искуства. Гвожђе се кује док је вруће.?

Сети се дуго припреманих питања за овакву прилику, одмах поче да их поставља.

Сконцентрисаше се на разговор, као да заборавише на необичну случајност? .

“ Како је здравље? Колено?“.

“ Боље “..насмеши се, скоро безбрижно. ?

,, Шта се десило са тобом, нестала си, не одговараш на моје поруке,,?

Ћутала ‘је благо насмешена..

,,Нема те више у јавности са твојим књигама, у библиотекама, на пропмоцијама?“

“ Имала сам обавеза“, кратко одговори. “сада сам слободнија“.

,,`Шта је са твојим пројектима књига за Индокину и Вијетнам, једна жена те предухитрила зимус,  сала била препуна“?

“ Надокнадићу то,“, помало се разгали, гледала је задивљено кроз прозор у провалију, у тиркизно море.

“Имам идеју,`да пишеш путописе о Србији, Србија чезне за путописицем, сви пишу о далеким земљама , а не  о  непознатој Србији, “

Био је радостан када му је казала ; ,, Та идеја  је добра, то си ми већ раније предлагао, када мало смогнем снаге“

Дакле, она се крави?

,, Купићу  што пре кола“, зна он њене слабе тачке.

Она га погледа упитно?

“ Ја сам последњи пут возио кола средином 1970 их година  у Француској, ,заборавио сам, а  у мојим  годинама је компликовано да полажем поново возачки испит. Ти си донедавно возила, престала си тбог колена, да ли сада можеш да возиш?“, “

“ Треба да видим,, “

Значи прихвата зајдничке пројекте

,, После Грчке треба планина,, идемо на Дрину, тамо где смо били давно.?“

Ћутала је.

Сети се пријатеља Мирослава, упутио се авионом са групом туриста у Индију, успут упозна симпатичну Београђанку, познанство се претвори у стабилну љубавну везу. Слатко су се обадвоје насмејали, када су сазнали да се његова фирма налази у приземљу зграде у којој она станује на високом спрату.

Али јој ово није испричао.

Нестајало је тиркизно плаветнило мора.

,, Јеси ли на овом путовању сама?“

` Да“

“У који хотел на Крфу идеш?

Она узе нешто  , прочита . Стефан одмах извади и пружи јој његов документ.  У истом су хотелу, собе 7 и 8.

Згледаше се?!

Он је снажно ухвати за руку.Она се наслони на његово раме. И затвори очи. Он је нежно загрли.

“ Никад те нисам заборављала, знала сам да ћемо се једног дана срести“, наслони  усне на његове. Била је врућа као жарка, сва је подрхтавала у Стефановим  рукама..Као пре толико година.

Обадвоје су знали-све почиње испочетка. У овим годинама. Авион зарула пистом. Изашли су држећи се за руке.

 

 

        

Милана Ступић


Aтина

1.
Нису жуте
и нису сунце,
нема звезда тамо.
Нисам ја неко
ко ти се учинио.
Знаш да се знамо.

Не говорим
ради освајања.
Чујеш ли човека
у мени?
Ко вам је рекао
да неке звезде
треба поскидати
Жени?

Говори са мном.
Ја говорим.
Не смишљам
унапред
приче о себи.
Ја нећу
да те освојим,
нећу ни да те
оспорим.

Људски само,
ја људски говорим.
Ни руже, ни песме,
ни блага,
ни тебе нећу,
ја нисам ‘драга’.
Не роје се деца
у мени само.

Не патим од бора,
пе-ем-еса,
од стреса…
И није само твоја
хајдучка гора,
чекић и наковањ,
а моја свила
и мекота
и срцу нека
‘пречица’,
нисам та жена,
ја сам човечица!

И ја сам своја
као и ти,
имам демоне
без броја,
не каним само
заспати
на некој јакој руци…

Не пиши ми песме.
вређа ме као брата,
нисам ти ја послата
да ми се на длану
одмориш,
ни да ме двориш,
не треба тако да волиш.
Шта те натерало?
Под мојом кожом
је поспало
хиљаде ратника
бесиних.

И нису трешње,
и ниске бисера,
и голуб није,
ко што је и све
од тебе твоје,
тако је моје
ничије!

2.
И не обожавај,
ко зна
где спава Лилит.

Она што не воли,
што не комада,
или не одваја
некад и сада.
Мртви ил’ гори
и ноћ осветљава,
а бежи зори.

И још од Пада
пече и сева
пропао Рај
и тужна Ева.

Не уздижи,
мишица моја
танка и тврда
ко вретено!

И ено, опет,
опет ми вичеш:

-Шта хоћеш, жено?!
И јесам проклет!
И јесам опет!
Пробисвет, луда!
И све сте исте!
Јабуке хоћу,
труле и чисте.
Нећу!
Самоћу…
Адама кунем.
Творац да јесам
да раздунем
вечно уназад.
Ни ти, ни ја,
ни Рај, ни Пад.
Ништа! –

Сад знам:
сва женска бојишта
унапред
Пад су твој.
Стој.
Не обожавај.
Не уздижи.
Не благосиљај.
Не куни.
Сни су ми пуни
кајања твојих,
слабости слатких
над струком
танким.

Ни да ме двориш,
тако да волиш?!
Под мојом кожом
поспало
хиљаде ратника бесиних.
Шта те је терало?
Узрасти.
Због мене
нећеш пасти
поново.

 

 

 

Тамни мешетар

1.
Нека те муче,
и треба!
Мислиш да
можеш од Неба
тек тако украсти
кротости?

2.
Нема од туче
заклона,
пуцаће срце
ко од балона;
a Бог
и звона
немају слуха.

3.
Злодуха нема
да џеп
ти прескочи,
мало су
у тебе очи…
Неће то проћи…
Неће ти проћи!

4.
Спусти се, смеш ли?
Кладе се Небо и Мрак,
не да ће анђео,
већ људски драк
поћи за Авељом.
Тек ће те бити!

5.
Тридесет и три
лета и леда,
па рођен тек:
у шапи
Ђавола седа
задахће душа.
Чини се
све те се гнуша:
Небо и Авељ; само
Анђео неки
крилима меким
наноси сузе.

6.
Овде сви пузе,
бићеш ко они!
Знаш ли уопште
шта су еони?!
Посрни, драче,
чека те
постеља мека
Каина брата,
црви и блато,
прашине кућа
и тамно злато
Ишчезнућа.

 

***
У сутон кад
Зажалиш над собом
Први и последњи пут,

Прережи крути смисао
поимања,
имена којим свет
разазнајеш.

Допусти сузи
да ноћ обухвати.

У мрачном углу
Чуче демони,
Хиљаде очију
У тами.

Oбична соба
Постане вилајет
пакла.

Тишина говори
Страшним крицима.

Танким живцима
дотичеш
титраве искре
у дну живота.

Везаних очију
напипај
свитање или ноћ,
буђење или смрт.

 

 

 

Узбуна чула

Не иде то тако:
плаво и лако,
оштро и танко,
па испод обрва.

Накострешено срце,
жуто и тршаво,
кљује ти таштину.

Не чудовиштај вањштину,
дечак ти у оку седи!

И душа разноси речи:
звечи и звечи
заштитни бедем!

А ја бих само да сведем
залепеталу птицу
из грла ти,

или да те изведем
из тебе лажног:
строгог и важног,
ко лептира из гусенице.

Не можеш тако,
пустићу сенице из уха,
изнебуха одох,
нека ти срце
таштина следи!

Не чудовиштај вањштину,
Дечак ти у оку седи!

 

 

 

Љубомора

Стргла сам јабуку,
одавно, Адаме,
не дижи буку,
и спусти раме.

Одавно све то,
а ти би опет
зубом у месо
розане смрти,

страдати за мном-
за крхки додир,
за дом под мојим
крилом од коже.

Одавно све то
не може с миром
и није свето
у ребру ништа!

Змијишта, пркос
у грудној дупљи,
за те севају;

Ниједан скупљи
комад од Едена
од тога глатког,
споменог гребена
под брадом ти-
за мене није!

Рат је, Адаме,
за твоју јабуку,
за моје змије!

Ко кост у грлу
у срцу ребро
гуши ти Врт;

И смрт и страст
у оку крије
чудо ти твоје
или ничије.

 

 

 

Кост у грлу

Хтела сам ти рећи
све оно што већ трепти
у теби,
али не зна да ти се
докотрља до усана.

Хтела сам да чујеш
све оно што не знам рећи
о себи,
коју видим да чучи
у теби распојасана.

Хтела сам ти признати
да се више од тебе
плашим
руку и усана
и да сам отрована
чежња
окована у олово.

Хтела сам ти рећи
да се слутња испунила:
да ћеш заувек
и поново
бити моја песма
раскрављена под ребрима.

Хтела сам, али запеваше птице
расуте по мени,
однеше на крилима
све што озелени.
Сад, ево, на ледини
лежим нага у себи
онемела, камена.

 

 

 

У инат- инат

Једва чекам
да више немам никог
као што тебе немам.

Једва чекам
сви да оду
кад ти нећеш доћи.

Ноћи да постану
ноћи јалова мрака,
да се не помаљаш
из буџака
по којим давим снове;
да нема твојих
остатака
у свему што опет
започнем.

Једва чекам
сви да ућуте
кад са мном
не говориш;
и да ме нема нико
као што немам
тебе.

И да се
никад не сретнемо
као што сусрећем
све што не желим.

Једва чекам
да се обесвети
све што је твоје
запело ми у свести.

Једва чекам
да више немам никог
као што тебе
немам,
мирно да дремам
на пустој таштини,
само да дремам
и да те немам,
заувек немам.

 

 

 

Нећемо се играти

Продужили ти се прсти
ноктима тикаш
под ребра.

И назиреш ми слабости.
Звериње моје, знам
да лажеш.

Не умем да се играм
јер себи пораз не знам
да опростим.

Само ти пркосим.

Сметају ти моје птице
под крзно пале-
подребрице.

Врлудају ти под зубом,
меке и ојачале
милином.

Истином.
Не играј се, звериње,
слагаћеш опет у невреме.

А ја ћу грудима босим
на иње и на висине-

само ти пркосим…

Не умем да се играм
као што лажу осамни,
а себе траже у другом.

Не играм се с тугом,
тешка је крилу;

и што бих хтела,
нећу ти дати,
пресела ми је снага.
Нећемо се играти.

 

 

 

Ти буди ти

Уместо о боловима,
причај о рађању дана,
о сунцу и јутру.

Уместо о смртима,
причај о брези у гори,
о пролећу.

Уместо о страховима,
причај о подвигу маслачка,
расцвалом на цести.

Увек ће бити ту:
и бол, и смрт, и страх.
Нећеш им, разастрт
од очајања,
збрисати лик.

Немој ко сви-
стисли су себе у године,
па им тесно у рођеној кожи.

Немој ко сви-
лако је око
преградити амовима,
па кукати по храмовима
на скукавчен свет.

Немој ко сви-
мислити да је под ногом
сигурна само земља,
па да се ваљаш по каљуги.

Немој ко сви-
њихови путеви
иду под земљу.

Ти буди ти!
Вратићеш земљи земно
када ти кора довољно сазри
и распукне се
као чаура лептира.
Ти буду ти!
Саткан од немира детета
коме се носи пакетић.

Проћи ће сви дани
и мрски и благи.
Смемо ли бити
толико дрски:
мртви непокопани?
Хоћемо ли покопани
оживети онда?

Не може да се купи ни прода
дарован дух
да лапи
као живот над гробом.

Ти буду ти,
немој ко сви:
сабијен пред собом.

 

 

 

Кавгање и летаргијање

Сутрадан опет празнина.
Даљина. Болесно сунце.
Трула земља. Погани људи.
Необуздане мисли
искачу из лежишта.
Иду њему. Иду куда хоће.
Раде шта хоће. Скитају.
Сањаре под болесним небом.
Празнина и недостајање…
Као чума чучим
у задњем сусрету.
Још данас
тиме се спасавам.

 

 

 

Одрицање

Не могу ми ништа.
Не допиру.

Нису од крила и болова,
згужваног срца, а душе благе.
Нису од мисли и снаге.

Нису ти!

Чежња ми прераста
у црно жаљење.
Очајање сејем смехом.

Ти, о, ти,
зар никад нећемо
бити ми?!

И живот цео,
и смрт да пређемо,
опет се нећемо стићи-

ја те се никад нећу одвићи.

Моје си пола
и црв у рогу,
искрена суза
у црном богу…

Себи не могу,
опрости ми!

 

 

 

Престаће

Престаће када схватиш
да то што зову ”давање”
залог је подлих лихвара;

да најмање знају о срцу
они што им је у устима,
развучено до мучнине;

да су им сузе само
крв рањене сујете
и да је слаткоречивост
злураде празнине одјек;

да знају лагати очима
кад куну и кад се крсте,
млаки за ватру и лед;

све док ти промрзле прсте
врелoм бујицoм духа
не такне изнебуха
ћудљивих усана кап.

 

 

 

Тајни пролаз

Иза коша од кости-
иза и испод ту-
у црном пролому
гнезди се абезно око,
гледа дубоко ко вир
ил’ свемир. Кљује у прса.
Сва седа и од леда
у еху откуцаја
певуши Смрт.

 

 

 

Дихотомија

Нема празнина,
тамнина плоти,
спокој у покоју.
Понеко око
небо ми свали,
а осмех удара
на вечно звоно,
љуља се крхко,
са руба зуба
светли и пали.

 

 

 

Душе

ломљење
очима, мислима, сном-
ломљење,
речима, небом, тлом-
ломљење,
уздахом, назнаком, мраком-
ломљење:

прстима у пришто срце,
уснама у болну душу,
дланом на дишућу рану.

Болесно зорење
у љутом паклу,
без коже заспала
по оштром стаклу.

 

 

 

Животиште

Иште ми, иште
од душе мрак,

хвата ми раскорак
смрт у косишту,

чека ми издушак
гавран на бојишту.

Има ли вани?
На којој страни
може још рани
да се раздани?

Удара – Никуд!
у зид од кости.

Узалуд, узалуд
узвишен, луд
у крсту клешеш
тајну страдања.

Удара – Никуд!
у зид од кости –
нема милости
омеђен циклус.

 

 

 

Кад дође

изван очију
закључан дан,
распаљена Сенка
капље иза стернума,
прокишњава крило
промрзле птице
и подребрице
просипи модро иње,

топла се туга
слије у ноћ,
кроз тебе завијуга
посребрен бол,
а жице његове танке
у заранке
развуче црвендаћ …
далеко од тебе,
а близу Куће…

скакуће, ево ти скакуће
распето сунце у сузи!

И прође.

 

 

 

Трансформација

Шушка тишина
над мртвим бојиштем,
и роси зима:

по штитовима,
по сновиштима,
по митовима…

Крилата одбрана
у тлу се кори.

Тишина шушка
као да гори;

шапуће лед,
и небо тамни,
и срце пуца…

Под мртвим крилиштем
пуши се њушка –
из коре израња
рањена Звер.

* * *
Је ли ти икад ико
у срцу ‘нико,
дотак’о душу,
и душишта?
Тек толико.
Онда узмак’о –
као да није ништа?

Је ли ти икад
јесења киша
кроз кости
клизила
без милости –
меко,
ко змија
да се облизнила,
и чинило ти се
да је утекло
било иза стернума?

И смрт се угнездила
у засечено,
као у месо,
недоречено,
зачуђено
око –
ко игла оштра,
дубоко
парала гласнице
и избила из њих
птице и крила?

Је ли ти
икад ико
у срцу ник’о
дотак’о душу,
и душишта?
Тек толико.
Онда узмак’о
као да није ништа?

Иза тог разбојништва
ресто се морало –
отети себи,
ако је остало ишта,
да скупиш сам.
Можеш ме и проклети.
Па ето,
тако се не дам
волети.

 

 

 

Страст

По пољу ткива
сопственог
ратују крила и рог;
ђавола жива
удунеш у сутон
(када се затвори бог);
да видиш како плива
разуларена страст
од сузе раскована;
као од храста –
густа; распуштена,
и пуста,
жртва светковине
и реликт срца мртва.

 

 

Милан Драшковић

 

П Р Е Л У Д И Ј У М

Пуног месеца ноћ је кад позове те
из огледала лик што се умножава,
хотећи рећи: „Почуј тамне сонете
из другог света, сонете заборава.“

Поздравља зора плес сенки крај извора
најављујући дан окултних порука,
очекујући усред лажног декора
да те дотакне нека ледена рука.

Последња песма – горка песма анђела
крилатих што су сећањем занесени,
посебни знаци – жар скривен сред пепела.

Рождество твоје међу одабранима,
на дохват руке спокој у граду сенки,
у земљи живих – живећи са мртвима

 

 

 

У К Л Е Т А    К У Ћ А

Предосећај зла улицом ветровитом,
отровна магла, слеп прозор у предграђу,
кућа што тоне два корака између –
звучи злокобно свет спојен са понором.

У срцу ветра ожиљак да зарасте,
да спречи пораз. Постоје таква места,
потајне мржње дуж границе два света,
ујед анђела тад кад мртви се врате.

Црна аура сенке сред степеништа,
потајни греси декадентног пролећа,
последњи сати када задрхти свећа.

Задах трулежи коначног одредишта –
кроз грлић ноћи чујеш напев ватрени
одбеглих тајни свих демона у мени.

 

 

М О Р Е

Лет албатроса, легенде ма ког мора,
судбински поход до егзотичног места,
лађа препуна ђумбира и цимета,
под палубом – звер с обличјем кентаура.

Свих морнара сан: лука где чека чежња,
пејзаж од палми код последње обале.
Предосећај зла у виду густе магле,
плес хоботнице – да се обзнани мржња.

Рањена једра кад олуја завлада
над мрачном водом. Дубока грмљавина.
Чамац пун душа. Наоколо празнина…

У ледној води, гле, злехуда посада!
Снови што тону сред самотне пучине.
Мир и спокој… кад више ништа не брине.

 

 

 

П Р Е О Б Р А Ж А Ј

Нарасла луна, свет посут месечином,
свуд дубоки мир сред невидљиве ноћи –
тад погледају друге очи поноћи
Улицу птица, простор поплочан тајном.

Предосећај зла у ваздуху… ко перут
крхотине сна заточника чаура,
подрхтавања худих људских љуштура –
иза свих врата душе бирају свој пут.

Он се звао Реј. Дође сенка злог духа
и бол што тиња с друге стране месеца –
да се нахрани гладни пламен тог срца.

У магновењу, грч лица сред осмеха –
тај преображај попут змијскога свлака.
кад га дотакне језни длан вукодлака!

 

 

 

Т А М Н И    С Н И    П Р Е Д    П Р О З О Р О М

Док очекујеш тамне сне пред прозором,
зеницу зоре, зло што се вешто скрива,
језна киша низ прозорско стакло слива
се спирајући лишће ношено ветром.

Слепи провалник, лева рука поноћи,
да не постоји сутра праведни криве
тугу плавог сна – кад стихови оживе
подземну песму у плаховитој ноћи.

Чуј последњи стих омекшалих костију
сада када си препуштен злој судбини,
тако изложен – разапет у празнини.

Хладни загрљај месечевих прстију,
прозор за лет, зид таме што се уздиже
кад јави се тај зов, све ближе, све ближе…

 

 

 

А П О К А Л И П С А

Палећи крила ритуал опчињених
тој птици даје судбински пут у речи,
у души облак ноћ уочи Свих светих,
сунцу на поклон кутија која зрачи.

Свлачење јутра на врхунцу безнађа,
до црних звезда пресликани предели:
крај мутних река катарке трулих лађа,
на изложби зла – костури тако бели.

Мрачних анђела зов у понор одвлачи
братство судбине окрутне – јер свак зна да
погрешан избор нешто је што привлачи.

Глас скакаваца чује се кроз рој густи,
док пламна звона замру од туге тек кад
црвени месец – спаљени свет напусти.

 

Petar Jovanović

A f o r i z m i

Direktora smo juče tražili konkursom, a danas poternicom.

Kod izrora direktora bilo je uzdržanih. Ja sam se jedva uzdržao.

Direktor mi se dopao na prvi pogled, ali na treći mandat ne.

Primorajte direktora da radi, nemojte ga ponovo birati.

Iako smo ga birali po ključu, sada je iza brave.

Ponovio sam mandat. Ponavljanje je majka mudrosti.

Nije direktor kriv za sve. Krivi su i oni koji su ga birali.

Stoka se raspituje za rotaciju, nemogu više bez čobana.

Direktor se vratio u bazu. Zaboravio je neka dokumenta.

Direktor nam obećava bolje sutra. Da li on to odlazi?

Direktor mazohista – uživa u pravnom aktu.

Direktor je od reči, stalno nam pridikuje.

Direktor kad se naljuti, održi govor, a ja ljut, neljut držim lopatu.

Direktor bi bio dobar meteorolog, vedri i oblači.

Direktoru sam poklonio samo predstavku, ali je od srca.

Direktor je duševan čovek – boli njega za svakog radnika.

Direktor je veliki gurman – voli ljude u sosu.

Direktor je bubreg u radničkom (s)loju.

Direktora sam nosio na grbači, a on mene na duši.

Direktor me pita za zdravlje. Proverava da li može da me natovari.

Direktori obilaze svet da bi nam pričali kakao je kod nas najbolje.

Direktore je badava slati na službeni put – Zelja je okrugla.

Direktor kaže da sam kriv što sam na sednici bio u pravu.

Direktor nije bezosećajan. Iskreno se raduje svakom mom neuspehu.

Direktor da je mogao na mene da računa, ne bi me proglasio neuračunljivim.

Direktora držim na oku, jer me uzeo na zub.

Direktor ima veze u vlasti. Umesto njega da zatvore, zatvorili su fabriku.

Direktoru nisu sve ovce na broju, kada radnici kasne na posao.

Direktor i ja smo kao sijamski blizanci. Kad mene zaboli stomak od gladi, njega zaboli uvo.

Direktor ne pati od kompleksa više vrednosti, već od kompleksa neprocenjive vrednosti.

Direktore, ko se poslednji smeje on se po malo i kezi.

Direktor se pomirio sa sudbinom, ali ne svojom.

Direktoru je lako da održi govor, ali nek pokuša da održi reč.

Direktor je bistar, lovi u mutnom.

Direktori se vrlo dobro moralno oponašaju.

Idealan direktor ne krade, ne laže – i ne postoji.

Poštenom direktoru svakla čast. Takvog nigde nećete naći.

Nije tačno da se direktori ne menjaju. Stare.

Direktor je spreman da podnese ostavku, ali radnici se ne usuđuju da je prihvate.

Menjam dva radna mesta za jednu fotelju.

Direktor u fotelji nije odsedeo, već osedeo.

Radnici nikako da shvate. U foteljama ne sede mudre glave, nego guzice.

Da su svi na svom mestu, fotelje bi bile prazne.

Direktor se u fotelju nije zavalio, već zavario.

Prvo je sanjao o fotelji, a sada u njoj sanja.

Da mi neko da vlast samo pet minuta, zadržao bih je nekoliko mandata.

Ako lažem dabogda se ne pomako iz ove fotelje.

Trnu mi noge, ali ne smem da prošetam. Bojim se da mi se neko ne uvali u fotelju.

„Sve teče – sve se menja!“ Samo se moj direktor ne pomera.

Direktori brže promene fotelju nego mišljenje.

Da li je to rotacija, ako neko s fotelje ode direktno na klupu – optuženičku.

Rad je od majmuna stvorio čoveka, a fotelja mu omogućila da bolje živi.

Kad se rastao s foteljom, tražio je naknadu za odvojeni život.

Voleo bih da budem direktor bar pet minuta. Samo malo da odmorim mozak.

Pa šta ako imaš žuljeve i ja sam od fotelje dobio šuljeve.

Šta mi vredi što sam glup, kad su fotelje popunjene.

U foteljama sede ateisti, ali skrštenih ruku.

Dok se nije dočepao fotelje bio je ovca, a sada je prava svinja.

Direktor više voli fotelju nego sebe.

Direktor je trčeći za foteljom ostao bez duše.

Direktore, ako Vam je teško dajte da Vas odmenim.

Direktori se rotiraju u fotelji, a ja oko sebe.

Mnogi su ga kupili, ali bez garancije.

Nisam imao para i platio sam glavom.

A, tog direktora ne možeš podmititi, već je kupljen.

Posetite direktora. Ponestalo mu je viskija.

Prvi sneg nije iznenadio jedino direktore. Navikli su da im pada s neba.

Nije važno ko je za koga, već ko je iza koga.

Kupujte ljude, ko zna kada će vam zatrebati.

Mala vrata su za velike ljude.

Dva loša potkupiše Miloša.

Čovek je najveće bogatstvo. Koliko imate ljudi?

Ako ukinu korupciju, kako ćemo se zapošljavati?

Korupcija je strana reč koja se najbrže odomaćila.

Što se tiče korupcije jedni dobijaju po rukama, a drugi na ruke.

Moj direktor nije od onih koji bi se prodali za šaku dolara. On bi uzeo dinare.

Direktore, ako već mogu da biram, neka bude kako Vi kažete.

Direktore, podneću sve uvrede i poniženja, samo da sačuvam dostojanstvo.

Direktor i ja smo istomišljenici. Ja mislim njegovom glavom.

Direktor je svima kao otac i majka, jedino je meni ujak.

Drvo se savija dok je mlado, a poltron dok je živ.

Poltroni umeju direktoru da se uvuku u du…šu.

Poltrona ne možete uhvatiti ni za glavu ni za rep. Ili klima glavom, ili maše repom.

Našoj firmi slabo ide, jer mnogi puze.

Kad poltron sagne glavu, zadnjca mu zauzme viši položaj.

Da nije počeo da puzi, nikada ne bi stao na noge.

Od malena je pokazivao talenat. Rano je poočeo da puzi.

I poltroni su ljudi od krvi i mesa, samo nemaju kičmu.

Kad god kažem „Bože, moj“, direktor me pita – „Šta si hteo?

Za direktora je pravilan stav, kada se malo savijem.

Tepaju direktoru, zato pravi detinjarije.

Istomišljenici smo. Ja verujem u Boga, a on u direktora.

Ko u direktoru vidi sve, taj u sebi nema ništa.

Imam svoj stav, samo neću da ponavljam ono šta je direktor već rekao.

Drvo se savija dok je mlado, a radnik dok ne dobije stalni radni odnos.

Taj više puzi sada nego kada je bio dete.

Tvrdi da je ateista, a molitve upućuje direktoru.

Ja sam za direktora. Protiv sebe sam!

Sledeći devizu da se mlado drvo savija, direktor od velikog broja mladih napravi poltrone.

Kad niste s direktorom čuvali ovce, nemojte s njim da blejite!

Pas je čoveku najbolji prijatelj. Zna da šeni.

Mala vrata su uslov za izlazak na veliku scenu.

Najbolji položaji zauzimaju se puzeći i klečeći.

Govorite slobodno, direktor vas ne sluša.

Poltron i dalje hrabro tvrdi da je direktor u pravu.

Dok direktor ne siđe s trona, uspostavlja se carstvo piona.

Samo ograničen neograničeno veruje direktoru.

Pokazao sam zube direktoru – stomatologije.

Sin vam je rano prohodao. Bolje bi bilo da je prvo naučio da puzi.

Neko ima žuljeve na dlanovima, a neko na laktovima.

I poltroni imaju svoje mišljenje. Šteta je što ga nikada ne kažu.

Poltroni i psi imaju nešto zajedničko. Znaju da šene.

Kome laktovi zataje, mora da puzi da bi uspeo.

Poltronima nije baš svejedno u čije se dupe uvlače.

Poltron je direktoru odlučno rekao: – Da, direktore!

Psi su kao ljudi. Neki laju, a neki šene.

Jašu nas zato što savijamo kičmu.

Od kad su mu zapušili usta, ponaša se kao da ništa ne čuje.

Neću više da radim kao pomoćnik direktora. Bole me kolena.

Savijajući se pred direktorom, dobio je lumbago.

Digli ste za njega ruke. Neka vam sada diže noge.

Ponekad ljudi umiru od malih boginja. Od mali bogova umiru non – stop.

Poltron izbegava da pokaže zube i zubaru.

Motka za skok u vis je kao kičma. Što je više saviješ, više te odbaci u visine.

I poltron bi mislio svojom glavom, ali mu još nisu dali instrukcije.

Ko radi kako vetar duva i vetar ga gura.

Poltron sam za anale, samo ne znam ima li mene tamo?!

Jedino rđa prihvata gvozdenu vlast.

Koliko čuvaju direktora, čudi me da ga nisu proglasili nacionalnim parkom.

Direktor mi je dao odrešene ruke – raduim umesto njega.

Direktore, pazite da ne ugazuite u poltrona.

Direktor mi je dao svoj stan, da ga okrečim.

Direktor im napuni glavu, pa se busaju da su najpametniji.

Direktor je „ZA“. Ko je protiv njega?

Priznajem, nedostaje mi jedna daska – odskočna.

Nekad se govorilo „laže kao pas“, a danas: „podnosi izveštaj o finansijskom poslovanju“.

Davljenik je spašen, ali završni račun ostaje isti.

Završni račun je čist, oprao sam novac na vreme.

Završni račun je usvojen. Papir trpi sve, a tek radnici…

Moj direktor ima jedan jedini promašaj – poslovni.

Dao nam je reč. Bolje bi bilo da nam je dao platu.

Pre i posle završnog računa, traba ruke prati.

Ko pred stvarnošću zatvara oči, kandiduje se za upravni odbor.

Direktoru će novinari saopštiti odluku upravnog odbora, jer niko ne sme da mu je pročita.

Odnos direktora i upravnog odbora identičan je osiguraču visokog napona – ako dođe do kratkog spoja, mora se menjati.

Kralj ima dvorsku budalu, a direktor predsednika upravnog odbora.

Ако је ljudski grešiti, мој direktor je ljudina.

Ko radi, taj i greši. Zato li su direktori nepogrešivi?

Ljudski je da direktor greši, ali zašto uvek na moju štetu.

Ljudski je grešiti. Ali naš direktor toliko greši da to više nije ljudski.

Tvrde da je bezdušnik, a nosi me na duši.

I direktor je bio radnik, ali to se njemu samo jednom desilo.

Obrazovanost nam je na zavidnom nivou: direktor nam očitava lekcije.

Ljudski je grešiti. Ništa što je ljudsko nije mi strano.

Počinio sam verbalni delikt. Rekao sam direktoru istinu u oči.

Kako direktoru ne dosadi da večito bude u pravu.

Radnička klasa plaća. Ko je za piće?

Protiv direktora pisali su anonimna pisma, sada pišu anonimne romane.

Formirali su nam radnu grupu, umesto da to sami uradimo.

Kad kažem gde je direktor tanak, uvek izvučem deblji kraj.

Ако је rad stvorio čoveka, šta je stvorilo direktore?

Više se ne svađam sa direktorom: ne govorimo.

I direktor zna da čita, sve po spisku.

Radnici su otupeli, jer ih niko ne zarezuje.

Zaigraće mečka i pred njegovim vratima, cirkus još traje.

Mišljenja su podeljena, nemoj neko da se pravi lud.

Dok smo mi gradili međuljudske odnose, direktor je sebi izgradio vilu.

Divno je imati svoje ljude – znaš tačno ko ti podmeće nogu.

Dok je utvrdio odakle vetar duva, prehladio se.

Radnici ne šišaju mnogo direktora. A i kako bi kad je ćelav.

Kako da se prestrojim u hodu, kad mi podmeće nogu.

Kad su maske pale, počeo je pravi maskenbal.

Jesam crna ovca, ali ne dam da da me farbate.

Čim direktor kaže da mogu mirno da spavam, ja dobijem nesanicu.

Volim pozorište, ali ovo što nam direktor radi stvarno je previše.

Ko se ne slaže sa mnom neka da otkaz. Neću mu ništa.

Lepo dirigujete, ali meni se ne svira.

Prvo je drmao, a onda su ga uzdrmali.

Većina je za, ali direktor nije za većinu.

Na kraju pobeđuje pravda. Šteta je što se suspenzije izriču na početku.

Nije tačno da radim protiv direktora. Ja sam lenjština.

Da u firmi ima lepih žena, lako bih se uklopio u sredinu.

U firmi sam imao sve nad glavom, osim krova.

Džaba sam sposoban, kad nisam podoban.

Znam da se svaka škola plaća, ali zar i glavom?

Pokušao je glavom kroz zid, i došlo ga glave.

Nema s direktorima trte – vrte. Na kraju te uvek natrte.

Digli ste ruke za njega, a sada bi da dignete ruke od njega.

Kad se bude cenila pamet, direktori će i nju kupovati.

Lopov obio kasu, ona prazna. Direktor misli na sve.

Ženo, odloži put za Španiju! Izrečena mi je zabrana raspolaganja društvenom imovinom.

Do firme direktoru je mnogo stalo, u džep.

Dok mi pišemo dnevnike rada, on piše paradne dnevnice.

Prvo je imao maniju gonjenja, a sada vilu.

Ovog puta direktor ima alibi. Za vreme krađe bio je u pritvoiru.

I od odgovornosti je pobegao službenim autom.

Dokazao nam je svoje poreklo, ali ne i poreklo svoje imovine.

Najteže je stati na svoje noge – kad izbubiš pravo na službeni auto.

Godinama gradi vilu, zato nije igradio sebe.

Džaba radnici rade kao pčele kada trut, pardon direktor razvlači.

Baš sam baksuz! Od kad sam direktor uvek mi je prazna kasa.

Na putu za lepšu budućnost popunjavaju putne naloge.

Direktor, da li se isplati biti?! Kako se uzme…

Direktori ne veruju u bolje sutra, zato uzimaju odmah.

Direktor je pokupio sve, dobili smo šta smo tražili.

Direktor je nešto i otuđio. Zar je trebao sve da prepusti lopovima.

Direktor je izneo sve iz firme. Ja sam izneo samo svoje mišljenje.

Direktore, držite lopova. Trebaće Vam kao alibi.

Za direktore ne važi ona narodna „ako Bog da“.Oni uzumaju sami.

Gradi zamak, a nama priča bajke.

Taj direktor je prošao sito i rešetke.

Govorite o direktoru sve najbolje, tako se neće prepoznati.

Direktor je priznao da molo zna. Ne zna ni otkud mu toliko para.

Nosilac je negativnih pojava, ali ih čuva kao poslovnu tajnu.

U životu je imao sve, izuzev poštenja.

Taj mnogo brine o higijeni, pere i novac.

Direktoru nisu sve ovce na broju, kasne ovi iz sindikata.

I radnici su se izveštili, štrajkuju kad god su gladni.

Štrajk profesora oglasite na sva zvona, a ne samo na školsko.

Profesorima je lako zapušiti usta, teško ih je nahraniti.

Profesori i dalje štrajkuju, žive od svoje plate.

Nisu nas izveli na pravi put, pa moramo da izađemo na ulice.

Nikako da se usaglasimo. Čas čuješ aplauze, a čas psovke.

Ne kupuju socijalni mir. Nemaju para ni za to.

Sindikat treba da se odluči da li je za progres ili regres.

Ko ima petlju, nema cipele.

Da li da prekinem štrajk glađu, opet se nešto kuva.

Koliko para toliko muzike – reče muzičar i otpoče štrajk.

Đaci na ispitima ćute. Treba para da se ućutkaju i profesori.

Ma to nije više školsko zvono, to je alarm.

Štrajk je opravdan. Naročito ako nemate šta da jedete.
Uskoro će i profesori raditi na crno. Ubacivaće ugalj po kućama.

Članovima sindikata u pozorištu pukao je film. Sada će predstava da počne.

Izostajanje sindikalaca ne prolazi nezapaženo: direktor oseti da mu nisu sve ovce na broju.

U sindikatu policije mlate praznu slamu. Šta ako im dosadi da mlate praznu slamu.

Da mi je da se zaposlim, pa da i ja malo štrajkujem.

Lako je izvesti narod na ulice, teško ga je nahraniti.

Petar Jovanović

 

BEKSTVO

Dobro se sećam sive zamrzle zgrade, smeštene u neobično živoj ulici. Po njenom dvorištu su trčali đaci i podsećali na lepršanje leptira. Sneg je neprestano padao, kao u levak. Zalutali vrabac padne na susedno drvo, strese sneg sa grane, kojom se poigra i utone u snažno belo nebo. Vetar je vešto i nežno dodirivao stabljike, dok su pahuljice umirale jedna drugoj na grudima. Mraz je đacima bockao lica i nosiće. Nastavnica Ćulafić je dolazila krivudavim zavejanim putem i pazila da ne padne na utabanoj snežnoj stazi, koja je bila tvrda i klizava.  Na času tehničkog vaspitanja, koga je držala, nestao je dnevnik osmog jedan. Inicijator, bio je naslabiji đak, Vasić, a pomogli smo mu svi, uključujući i predsednika odeljenja. Nastavnica je mirno dremuckala dok smo je lišavali dnevnika. Vasić je dnevnik strpao u torbu, odneo ga na zakazano mesto i vratio se u učionicu. Očekivali smo kraj časa. Kad je nastavnica videla da je dnevnik nestao, povikala je glasom koji je više ličio na molbu, nego na zapoved:

–  Deco, nađite dnevnik! Ne izlazite dok se dnevnik ne pronađe!…

Ubrzo iza škole, na zakazanom mestu razgledali smo dnevnik i vršili izmene. Preko jedinica smo upisivali petice. Zatim smo dnevnik svečano spalili. Zvonilo je zha novi čas, a nestanak dnevnika je već bio prijavljen razrednici. Čas je počeo ali, ne običan, nego razredni.Razredni čas je držala nastavnica Branka Ćurković. Još od vrata je povikala:

–  Deco, nađite dnevnik!

Vasić nije kasnio sa odgovorom:

–  Iz onog pepela je već i kopriva izrasla. Razrednica je prozivala sve dečake redom, dok su devojčice radoznalo iščekivale ishod. Svima je postavljala jedno te isto pitanje:

–  Gde je dnevnik?… Svako od nas, pre nego što je uspeo dati odgovor, bio je prostreljan pogledima ostalih dečaka, sa čijih se lica lepo moglo očitati ono molećivo:

–  Ne odaj!

–  Odao niko nije. Zbunjena nastavnica je briznula u plač.

Posle ovoga dobili smo jedinice iz vladanjakoje su bile upisane u novi dnevnik.

Zbog jedinice iz vladanja kući nisam smeo. Gradom sam lutao izgubljeno, kao prosjak koji

ne nosi ništa osim tuge. Besciljno sam lutao sve do večernjih sati, a onda sa strahom ušao u kuću. Majku sam zatekao kraj štednjaka. Sedela je i plela. Klupče konca se kotrljalo po podu, a igle zveckale.Napolju je lebdeo sumrak. Ja sam stajao kraj vrata i drhtao. Nisam uspeo ni da ispričam kako sam zaradio jedinicu, a majka uzdahnu, ode u drugi kraj sobe i negde iz ugla uze oklagiju. Svestan svoje greške, pokajnički sam joj prišao.

Pod udarcima sam vikao:

_  Ne, neću više, neću nikada više… bolovi su bili neizdrživi.

Ne sećam se da sam ikada dobio više batina no tada. Leđa su mi bila išarana masnicama. Tada sam se odlučio na bekstvo od kuće.Odabrao sam podrum napuštene zgrade u dvorištu. Dok sam silazio niz stepenice, krv mi se ledoila u žilama. U uglu podruma, blizu ulaznih vrata, počivala je hrpa zarđalih stvari. Prosto je bilo neverovatno koliko je bilo miševa, koji su se slobodno kretali svuda unaokoloi klatili paučinu. Veče se primaklo. Svetlost je lagano umirala. Jedini prozorčić je ličio na srebrni okvir, na kome je ležala mesečina. Bele pahuljice snega su zavirivale u podrum. Negde oko pola noći veliko pseto je počelo zavijati. U praznom buretu za kišnicu se nešto dešavalo. Stisnuo sam dušu i gledao na gomilu razbacanih stvari. Drhteći sam očekivao da ugledamkakvo priviđenje. Sekunde su mi bile, kao cela godina. Srce mi je snažno udaralo, iako se nisam mogao ni pomaći. Hteo sam da vičem, ali nisam mogao ni da pisnem. Bio sam pokopao sve nade da ću se izvući iz te situacije straha i očaja. Oči sam držao širom otvorene, i neznam, zapravo, kad sam utonuo u san.

A ujutru, s prvom svetlošću, nestalo je straha. Odmah sam joj obećao da više nikada neću bežati od kluće. U očima su joj blistale suze. Govorila mi je nežne i tople reči.

 

 

 

 

IDI KAŽI TATI

Sećam se toga kao da je juče bilo. Blago prolećno sunce obasjavalo je ulice kroz velike bukve. Na ulici nije bilo nikog. Žurio sam. A onda odjednom sretoh Alisa.  I  on je nekuda žurio.

_  Zdravo, Alise! – pozdravih ga ljubazno.

_  Zdravo, kuda ćeš? – upita me on.

_  U školu – a ti?

_   Isto – reče Alis.

Alis je bio moj najbolji drug. Zajedno smo se igrali, zajedno išli u školu, sedeli, čak u istoj klupi. Kako nisam imao brata, mnogo sam voleo Alisa i on mi je bio kao brat. Naši susreti, pa ni oni slučajni nikada nisu bili kratki. Uvek smo imali toliko mnogo jedan drugome da kažemo.

Ušli smo u školsko dvorište. Prišli smo grupi dečaka koji su igrali klikere. Većina je bila iz naše ulice. Alis je ljubazno zamolio jednog dečaka za kliker da bi se uključio u igru. Uobraženi dečak ga drsko odbi govoreći:

_  Ne dam, neka ti tata kupi!

Na to neko iz gomile piskavim glasom dodade:

_  Taj ti nema tate!

Dečaka koji nije imao tate gledali su kao neko čudo. Alis, gotov da brizne u plač, sav pomodreo reče:

_  Imam ja tatu!

_  Gde ti je – zapita ga neko od dečaka.

Alis se sukobio sa istinom. Na ovo pitanje nije znao odgovoriti. Šta da kaže gde mu je tata kad nema tate.

Deca su se gromoglasno smejala, veoma zadovoljna. Odjednom, jedan od dečaka podrugljivo doviknu:

_  Nema tate! Nema tate!

Nastade velika gužva. Alis je bio oboren na zemlju, okružen dečacima. Ležao je priljubljen uz zemlju. Morao sam pomoći Alisu, ali kako?! Bojao sam se tih dečaka. I najzad, ni sam ne znam kako, dograbih jedan kamen. Na to neko povika:

_  Bežite, ima kamen!

Alis je ustao plačući, sav pocepan i zaprljan, a neko mu od dečaka dobaci:

_  Idi kaži tati!

U srcu mu se sve kidalo. Prvo se gušio, a zatim nastavio da jeca.

Pošto smo se bojali da se dečaci ne vrate, pohitali smo do ugla ulice, skrenuli i zastali. Oprezno smo provirili, a onda počeli da trčimo prema Alisovoj kući.

Vrata nam je otvorila Alisova mama. Ušli smo zadihani u sobu. Alis je drhtao od stgraha i iscrpljenosti.

_  Jesu li te tukli? – upita majka.

Dečak je oborio glavu i tiho počeo da plače, suze su mu se nezadrživo slivale niz blede obraze.

_  Hajde, nemoj da plačeš. Neću ti ništa učiniti. Zašto su te tukli?

On odgovori gušeći se u suzama:

_  Tukli su me… zato što… nemam… tate.

 

 

 

HRABAR DEČAK

Nešto me neodoljivo i sada podseća na te dane.  Isto ono uzbuđenje, isti onaj damar u grudima što je kucao u meni pre petnaest godina.

Još se nije bilo čestito ni razdanilo, a ja sam pošao u školu, daleko od sela, pod planinu. Te zime dani su bili neobično hladni.  Sneg je neprestano padao iznad zadimljenih seoskih kuća, beli januarski sneg. Sve je bilo belo. Drveće je bilo u belim kaputima, snežnim bundama. Pahuljice su jurile iznad zemlje kroz vetar i otapale se na mom licu.

Stigao sam u škollu. Zvonilo je. Ušli smo u razred. I učiteljica je ušla.

_  Zdravo! – rekla je učenicima.

_  Znate li – nastavila je učiteljica – šta ćemo učiti danas? Danas ću vas upoznati s pričom u kojoj se govori o jednom srećnom dečaku. No, pre nego počnemo s tim, neka mi neko ispriča kada je bio srećan.

Prvi se javio Saša:

_ Učiteljice, ja sam bio srećan kada je tata kupio novi automobil. I tako redom, Sonja je bila srećna kada je njen tata kupio televizor, Žarko je bio srećan kada su mu kupili nove cipele itd, itd. Međutim, ja sam jedini ćutao, kao da nikada u životu nisam bio srećan. Učiteljica je to odmah primetila i ljubazno, osmehnuvši se, postavila mi pitanje:

_  Petra, molim te, hoćeš li nam ti reći kada si bio srećan?

_  Učiteljice, ja sam najsrećniji kada ne sretnem vuka  –  odgovorio sam joj kao iz topa.

Učionicom se razlegao gromoglasan smeh.

_  Mir deco!  Petar je s vama već pola godine u petom razredu, a vi još uvek ne znate da on svakog dana pešači od kuće do škole punih petnaest kilometara, i to preko nekoliko brda. U tim brdima često se pojavljuju izladneli vukovi.

Svi su, prosto s neskrivenim nestrpljenjem, priželjkivali da dođe taj čas kada će zvoniti. Posle toga, razgledali su me i obasipali raznim pitanjima, a ja sam im po ko zna koliko puta prepričavao događaje što sma ih u šumi doživeo uz strepnje i neizvesnosti.

I na kraju, moji drugovi su znali da sam ja i pored toga što sam dobar đak, bio ujedno i hrabar dečak.

 

 

 

ONA NIJE MOJA MAJKA

Pošto je prošlo petnaest godina od slučaja, moji roditelji su smatrali da je kucnuo pravi čas za istinu. Naime, trebali su da mi saopše nešto u što ni danas ne mogu da poverujem. Za veliko čudo majka je vršila pritisak na oca da mi on to saopšti.

_  Treba to da mu kažeš u mom prisustvu – reče majka.

_  Ne znam hoću li moći.

_  Učini ako me voliš. Možda će me to izlečiti! Pokušajmo, ničeg lošeg u tome nema.

_  Ali, zar je važno da on to sazna, zar je važan moral ako smo mi srećni? Uostalom, ne mogu dozvoliti da moj sin bude povređen.

_  Ne bih želela da do toga dođe – izjavi majka, veoma bleda u licu.

_  Zašto odbaciješ našu sreću?

_  Ne odbacujem je već želim da je osiguram. Videćeš da ćeš se smejati od sreće kad sve bude gotovo.

Dan kasnije otac je zamišljeno protrljao bradu, a onda pun optimizma govorio polako, pažljivo birajući reči:

_  Sine, ti si toliko zreo i odrastaoda ćeš sve što budem rekao normalno i bez velikog uzrujavanja prihvatiti.Možda je to trebalo da ti još ranije saopštimo, ali i sada nije kasno.

Dakle, mi ti nismo roditelji, već smo te usvojili.

Za sve vreme dok je govorio, gledao mi je pravo u oči i činilo mi se u onom trenutku da zaista verujem u ono što govori, ali ipak kod mene je istovremeno bila prisutna velika sumnja. Pitao sam se da li je baš tako kao što on priča.  Za sve vreme dok je pričao, stajao sam nepomičan, kao da sam se okamenio. Osetio sam drhtanje u čitavom telu. Majka je neprestano plakala, a onda najednom kroz plač tužno reče ocu:

_  Uspeo si! Ne znam kako, ali uspeo si.

Ubrzo je majka skuvala kafu. Pili smo je ćutke, neraspoloženi za razgovor. Majka na trenutak zatvori oči.  Kad ih je ponovo otvorila, počeo sam da plačem. Plakao sam, a kada me zagrlila, onda sam glasno jecao. Gladila me po kosi, nežno… Bio sam strahovito potresen i uplašen. U ušima mi je neprestano odzvanjalo:  – Ona nije moja majka, ona nije moja majka, nije majka…

Sledećeg jutra, kad sam se probudio, majka je sedela na mom krevetu… smešila mi se. Zamolio sam je da ostane sa mnom. U glasu mi se osećao očajnički strah. Približila mi se. Polako me zagrlila. Sklonila mi je kosu sa čela i nežno me poljubila. Odmah sam joj saopštio da ne želim da znam za druge roditelje.

 

 

ŠKOLA JE TEŠKA

Ne ide mi škola, e pa ne može mi sve ići u životu. Brat mi stalno govori: – Ako ti učenje  loše ide od ranog jutra, drugi put spavaj do podne. Mrzim prvu smenu u školi. Čim svane – meni se srkne. Uspeh mi je sve gori i gori,ali to su prolazne slabosti. Moj drug je vredan đak. Šteta je što gubi vreme u školi. Doduše, i on jedva čeka da završi školu, pa da prestane da misli.

Ne možete od mene tražiti petice. Odakle mi? Kod mene nema ogranizovanog ne učenja. Sve je tako spontano. Eto, uradio sam pismeni iz srpskog jezika i tačka. A trebalo je  –  zapeta. Na pismenom iz srpskog jezika moja najomilje nija tema je – tabu tema. Ne znam zašto imam jedinicu iz engleskog jezika kad znam da se pravim Englez? Pravio sam se Englez i na časovima francuskog jezika. Na času engleskog ostao sam bez teksta. Neko mi ga je ukrao. Svi znaju da ja u školi njajbolje vladam jezikom, ali ne stranim. Nije to više kao što je nekad bilo, vremena se menjaju, naročito na času gramatike. A o Andriću i Njegošu ne bih sada da govorim jer nisu prisutni. Priznajem, sumnjivo sam lice, nisam čitao Branislava Nušića. Profesori, dajte petice dobrim đacima, mi loši lakše ćemo me snaći u životu. Drago mi je da se istorija ponavlja, nisam jedini ponavljač. Školu je sigurno izmislio neki pisac, naučnik bi prvo izvršio eksperiment na miševima.

 

 

Оља Симовић

Ђурђеви ступови, манастир, посвећен Светом Ђорђу који се налази на брду изнад Новог Пазара, у Старом Расу je један од најстаријих српских манастира. Уврштен у Светску културну баштину и под заштитом је УНЕСКО-а. Манастир је подигао велики жупан Рашке и родоначелник владарске династије Немањића Стефан Немања (око 1113 — 13. фебруар 1199) после ступања на престо и сматра се једним од најзначајнијих српских владара. Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови.

Легенда каже да је Стефан Немања, као млад, био преке нарави, ратоборан и жељан власти. Браћа су га заробила и затворила у једну мрачну и хладну пећину крај Раса. Немања се за време свога заточеништва заветовао да ће изградити храм и посветити га Светом Ђорђу, коме се током живота молитвеним речима више пута усрдно обраћао за помоћ. Како се ослободио остаје недоречено. Да ли му је неко помогао или су му молитве услишене, али пошто је преузео врховну власт у српским земљама (1166.), Немања је отпочео градњу манастира који се налази на хоризонту једног високог ћувика, одакле доминира околином.

Немањина Рашка, окружена планинама и непроходним шумама, које су јој дуго времена представљале штит тешко пролазан за стране освајаче, успела je да сачува много тога патријархалног, народни језик, обичаје и веру.

Mihajlo Bezbradica

Duvao je jak vetar. Oluja se nadvila nad malom varoši. Pas, lutalica, osećao se usamljeno i bespomoćno. Očajnički je želeo da pronadje utočište. Potreban mu je čopor. Osećao se suviše ranjivo ovako sam. Oko sebe čuje samo vetar koji diže lišće i prašinu. Hladna kiša mu prodire u kosti, trese se od hladnoće. Dok šeta kroz varoš traž zaklon. Traži svoj čopor, utočiste u kojem će se osećati sigurno. Nakon nekog vremena, koje se činilo kao večnost, našao je skrovište. Bila je to garaža u centru varoši. Vrata su bila otvorena dovoljno da može da se provuče unutra. Kada je ušao video je u uglu kako psi napadaju jednog manjeg psa koji bespomoćno cvili. Njegov jauk mu se urezivao duboko u svest. Dobio je nagon da se pridruzi ostatku svirepe druzine i rastrgne bespomoćno stvorenje. Zarežao je i otvorio čeljust dok se polako približavao ostatku besne družine. Sve više je osećao ubilački nagon. Krv je u njemu ključala, jedina stvar na njegovom umu je bila da zaustavi taj nesnosan vapaj. Što je bio bliži osećao je bes. Do nedavno je i sam bio u očajničkoj situaciji. On je bio taj koji je stajao na kiši bespomoćan i bez igde ikoga. Zapomaganje životinje koju proždire sopstvena vrsta bilo je sve jače. Ustuknuo je. Nije hteo da bude deo toga. Izašao je na kišu i nastavio svoje putovanje. Tom jadnom stvorenju sada nema pomoći. Ubili su ga slični njemu. Oni koji su se odrekli svega moralnog i koji su vodjeni samo plitkim nagonom za preživljavanje. Osecao je da nije deo te hladnokrvne gomile koja je gazila sve pred sobom. Koji je smisao toga? Kuda vodi svo to nasilje. Iz dana u dan žrtvujemo svoja moralna načela zarad privida sigurnosti i lagodnosti koja se zasniva na zakonu jačeg. Takva utopija mu nije potrebna i tu se ne oseća sigurno. Mir u takvom okruženju nikada neće biti postignut. Uvek će postojati neko ko će ispaštati zarad komfora većine. Lutalica nastavlja svoju nomadsku odiseju, borbu sa okrutnim svetom koji često ume da probudi ono najgore u nama.

 

 

Milan Drašković

 

S N O V I

Varoš u senci,
poglavarevi snovi,
suton novembra.

Poziv iz kule,
da se odreše snovi,
dragulj u svili.

U oku zore,
kad se snovi privuku
retrovizoru.

Pritisni enter,
zaboravljeni snovi
su pred vratima.

Snovi kamena,
slava daleke zore,
tihe obale.

Smaragdni snovi,
lice jedne ljubavi,
svaka njena reč.

 

 

 

G R A Đ A   O D   S N O V A

Zelena okna.
Godina hodočašća.
Građa od snova.

Kao začaran,
i tako prepun snova,
tako različit.

Loše navike
na aukciji snova,
senčenje senke.

Skinuti osmeh
noći odbeglih snova,
tuga za tobom.

Duga je senka
u podnožju planine
srušenih snova.

Crno zrcalo.
Ogledalo iz snova.
Gaj njene sete.

 

 

 

Č E K A J U   S N O V I

Umorni kapci,
u senci baldahina
čekaju snovi.

Usnuli snovi
rasuti niz peščanik,
dok vene zumbul.

Sumorni snovi,
sudar sa realnošću
u vrtu reči.

Varljivi snovi,
neuspele ljubavi,
zvezde na odru.

Samotni snovi,
novčići u fontani –
znaci utehe?

Latentni snovi,
devojka sa svetiljkom,
niz balustradu.

 

 

 

Ž E L J E   I   S N O V I

Kad se zaroni
u tamnu plavet noći,
zaplešu snovi.

Želje i snovi,
iščašene stvarnosti
tih iluzija.

Snovi device,
devičansko raspeće,
mirisi čežnje.

Snovi sred srca,
poziv strunama harfe,
u dugoj senci.

 

 

 

N A   R U B U   S N O V A

Na rubu snova –
grad skrivenih očiju,
optočen srebrom.

Dobija atest
teret od naših snova,
himna što jeca.

Stražari noći
sa prstima od leda,
čuvari snova.

Kradljivče snova –
znak daha nam pokaži,
odsjaj savesti.

 

 

 

K A R N E V A L   S N O V A

Zlatni uvojci,
barkarola u tami,
karneval snova.

Odapni strelu –
što leti nad predelom
ostrva snova.

Orasi snova,
prijateljice noći,
gorčina meda.

Bunar pun snova.
Sledeće stajalište –
bunar pun želja.

 

 

 

P O S L U Š A J   S N O V E

Poslušaj snove,
ta tajna ispod srca
neka potraje!

Misao pluta
da stihovi ožive
snove na javi.

Mantra za snove.
Čeka se nova zora,
taj Eldorado.

 

 

 

I S P R I Č A J   S N O V E

Ispričaj snove,
prepletene svetove
u tvojoj glavi.

Zubi Saturna
sačekuju snove na
vetrometini.

Tragom prošlosti,
videti samo snove,
reš prepečen tost.

 

 

 

S N O V I   J E L E N A

U letnjoj noći –
jelenovi rogovi
među brezama.

Snovi o vatri,
zapleteni u granju
čežnjive noći.

Čekajući da
dođe košuta zore,
snovi od leda.

 

 

 

K R I J U Ć I   S N O V E

Krijući snove,
tajno društvo sanjara,
u srcu vatre.

Skrivena pretnja
za snove u tamnici,
sputani Pegaz.

Zamka za snove:
ekonomija moći,
vulkan u ledu.

 

Živko Prodanović

(ulančani aforizmi, poslovični aforizmi i aforizamske pjesme)

 

Sve se može

Sve se može kad se hoće. Biti jeftin.

Sve se može kad se hoće. Biti ulizica.

Sve se može kad se hoće. Imati nečistu savjest.

Sve se može kad se hoće. Imati prljave ruke.

Sve se može kad se hoće. Pljunuti sebi u lice.

Sve se može kad se hoće. Prodati obraz.

Sve se može kad se hoće. Promašiti.

Sve se može kad se hoće, reče očajnik i baci se u rijeku.

Sve se može kad se hoće, reče policajac i uništi dokaze protiv svog rođaka.

Sve se može kad se hoće, reče starleta u producentovom krevetu.

Sve se može kad se hoće. S vlastima kolo plesti.

 

 

 

Nezgodno

Bolje nezgodni vrabac u ruci, nego nezgodni golub na grani.

Jedna nezgodna slika govori više nego tisuću nezgodnih riječi.

Ne možeš imati i nezgodne ovce i nezgodne novce.

Ne stavljaj sva nezgodna jaja u jednu nezgodnu košaru.

Nezgodna batina ima dva nezgodna kraja.

Nezgodna povijest je nezgodna učiteljica života.

Nezgodni čovjek je čovjeku nezgodni vuk.

Nezgodni novac kvari nezgodne ljude.

Nezgodni novac se za novac nezgodno lijepi.

Nezgodno jutro pametnije je od nezgodne večeri.

Svi nezgodni ljudi su nezgodna braća.

 

 

 

Komedija života

Komedija života – bez obzira na loše vrijeme on je ostao kod kuće.

Komedija života – iako je bankar on je poprilično pošten.

Komedija života – kakvo bi to bilo iznenađenje kada bismo saznali što o nama misle oni kojima smo bili dobri.

Komedija života – ne bez napora on je ipak postao političar opće propasti.

Komedija života – njen najdraži san je zapravo jedan precizno naciljani brak.

Komedija života – on s vremena na vrijeme posumnja u krivoklestvo.

Komedija života – ona je s vremena na vrijeme fina dama.

Komedija života – ona je vjerenica nevjernika.

Komedija života – otvorila je srce, ali i dalje nije imala što jesti.

Komedija života – uz malo svoje dobre volje oprostit će im i svoja zlodjela.

Komedija života – vjerojatno je opasan. Samo sluša.

 

 

 

Molitva

Molio sam se cijelu večer, a On mi je na kraju rekao: Za tebe je bolje da sve to ostane među nama.

Molio sam se cijelu noć, a onda me je On upitao: A gdje sam ti ja bio prije nego što si dobio otkaz?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Što misliš, imaš li ti još nešto na svojem računu kod mene?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Zar zaista misliš da ću ja prvi popustiti?

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ako nitko, onda ja razumijem tvoj strah od nepoštenog suđenja.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Budi konkretniji!

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Da mi je samo znati gdje si sve to naučio?

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da niti njemu mnogo toga tu nije jasno.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Da se manje moliš, a više radiš i tebi i meni bilo bi u životu mnogo lakše.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nisi ti niti prvi, niti posljednji koji misli da zna moje misli.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Prije izvlačenja brojeva svi ste vi izdašni s obećanjima…

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Pusti ministarstvo vanjskih poslova na miru.

 

 

 

Iz iste poslovice

Ako je tko lud ne budi mu drug. A možda i možeš biti, nisu svi ludi iz iste poslovice.

Bolje rat, nego pakt. A možda i nije bolje, nije svaki pakt iz iste poslovice.

Hrabre sreća čuva. A možda i ne čuva, nisu svi hrabri iz iste poslovice.

Ne može se glavom kroz zid. A možda i može, nisu sve glave iz iste poslovice.

Neće grom u koprive. A možda i hoće, nisu svi gromovi iz iste poslovice.

Nije se rodio tko bi svima ugodio. A možda i jeste, nisu svi ređeni iz iste poslovice.

Nitko nije umro od smrada. A možda i jeste, nisu svi umrli iz iste poslovice.

Prvo treba počistiti pred svojim vratima. A možda i ne, nisu sva vrata iz iste poslovice.

Rugala se sova sjenici da ima veliku glavu. A možda se i nije rugala, nisu sve sove iz iste porodice.

Svaki je početak težak. A možda i nije težak, nije svaki početak iz iste poslovice.

Tko će koga, ako ne svoj svoga. A možda i neće, nisu svi svoji iz iste poslovice.

Tko pjeva, zlo ne misli. A možda i zlo misli, nisu svi koji pjevaju iz iste poslovice.

 

 

 

Freudov kutak

Freudov kutak – doktore, ako ja nisam normalan, kakvi su tek oni koji nisu glasali za mene.

Freudov kutak – doktore, ako objavite studiju o mojoj bolesti bilo bi pošteno da i ja dobijem nešto.

Freudov kutak – doktore, da se ne zaboravi da je tek nakon dugih pregovora moje drugo ja pokazalo svoje pravo lice.

Freudov kutak – doktore, i na ženskom odjelu je počela predizborna kampanja.

Freudov kutak – doktore, koliko god mi pregovarali moje drugo ja mora shvatiti da ne može samo ono biti u pravu.

Freudov kutak – nisam ja kriv što vam moje drugo ja ne vjeruje.

Freudov kutak – doktore, oprostite mi, ali moje drugo ja nije tako veliki gospodin kao što sam to ja.

Freudov kutak – doktore, pomozite. Noćas sam opet sanjao da neću pobjediti na izborima.

Freudov kutak – doktore, pripazite vi i na sebe. Moje drugo ja nikoga ne poštuje.

Freudov kutak – doktore, teško mi je zamisliti svoju predsjedničku kampanju bez čovjeka vaše stručnosti.

Freudov kutak – doktore, više nemam nikakve iluzije o drugima. Ostala mi je samo moja genijalnost.

 

 

 

Iz crne riznice

Iz crne riznice – besmisleno je biti zajedljiv kada kod susjeda vidiš ljepše karmine nego što su bile tvoje.

Iz crne riznice – da mi je samo znati tko je prvi rekao da je bolje grob, nego rob, a mi mu povjerovali.

Iz crne riznice – egoisti sa najvećim zadovoljstvom tajnu svoje smrti nose sa sobom u grob.

Iz crne riznice – je li grob posljednja ili prva postaja?

Iz crne riznice – jedna nepravedna oporuka može lako posvađati mnogo živih, a i mrtve.

Iz crne riznice – kad jednom odeš vrijeme više nije novac.

Iz crne riznice – kada sam vidio tko je došao na moj pogreb, a tko nije, došlo mi je da se objesim.

Iz crne riznice – mrtvace baš boli dupe ima li ruža trnje ili nema.

Iz crne riznice – ostavinsku raspravu stalno kvari djed koji nikako da umre.

Iz crne riznice – samo sebi kvariš dane ako stalno brojiš kome je više ljudi došlo na pogreb, tebi ili susjedima.

Iz crne riznice – svi mi iz masovne grobnice pitamo se koja je to  budaletina kazala da je bolje rat, nego pakt.

 

 

 

Ljudska komedija

Ljudska komedija – uhvaćen je dok se sklanjao od poreznog maštanja.

Ljudska komedija – njegovi planovi za budućnost plivaju u mast.

Ljudska komedija – njegovo poštenje sklisko je kao sapun u kadi.

Ljusdka komedija – on je neugledna osoba. Ali mu je zato žena vrlo gledana.

Ljudska komedija – on je neurotično u pravu.

Ljudska komedija – on je razočaravajuće normalan.

Ljudska komedija – on je školovani autsajder.

Ljudska komedija – on je vjernik vjerolomstva.

Ljudska komedija – on svima dijeli savjete. Zaista je svestrani glupan.

Ljudska komedija – oni su jednojajčani blesani.

Ljudska komedija – ona je bezobrazno nevina.

 

 

 

Trkalište

I mi frku za trku imamo.

I mi konja za trku imamo, ali nema više onih trka.

I mi konja za trku političara imamo.

I mi korupciju sudstva za trku imamo.

I mi lovce na griješne duše za trku imamo.

I mi popove za tu vražju trku imamo.

I mi rođaka za trku imamo.

I mi svega i svačega za trku imamo.

I mi televiziju za trku imamo.

I mi trku za ministarsku djecu imamo.

I mi vanjske faktore za trku imamo.

 

 

 

Mislim

Mislim da nisam, dakle jesam.

Mislim, dakle godine nisu važne.

Mislim, dakle jesam, a o čemu mislim to je druga priča.

Mislim, dakle jesam, ali od toga što mislim bolje da nisam.

Mislim, dakle jesam. Onaj s teškim mislima.

Mislim, dakle mislim.

Mistično mislim, dakle mistično jesam.

Mučno mislim, dakle mučno jesam.

Neprekidno mislim, dakle neprekidno jesam.

Pogrebno mislim, dakle pogreno jesam.

Šaljivo mislim, dakle šaljivo jesam.

 

 

 

Sudska komedija

Sudska komedija – došla su i ova naša vremena u kojima se pravda izražava u eurima.

Sudska komedija – ima i onih koji će ako im se dobro plati svjedočiti i protiv sebe.

Sudska komedija – iskaz svjedoka bio je tako nejasan da ga je sudac spremno prihvatio.

Sudska komedija – kao svjedok on je bitno nebitan.

Sudska komedija – kao svjedok on je početnički iskren.

Sudska komedija – on je neodgovorno iskren.

Sudska komedija – on joj je nepravomoćno napravio dijete.

Sudska komedija – po svemu sudeći to je privremeni zločin.

Sudska komedija – u mnogim se parnicama jasno vidi istina. Istina da je sudac korumpiran.

Sudska komedija – upropastila ga je sudačka blagost.

 

 

 

Molitva

Molio sam se cijelu večer, a On mi je na kraju rekao: Tko bi sve to zapamtio.

Molio sa se cijelu večer, a onda me je On upitao: A gdje si dosada bio?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: A imaš li kakvog rođaka ili zemljaka u gradskom vijeću?

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: A koliko puta sam ti rekao da trebaš uplatiti to zdravstveno?

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: I nakon svega ti si htio da je po tvojem, a ne po mojem.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nije za tebe takva lova.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nisam mislio da je Freud toliko zabavan.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: S takvima kao što si ti i ja bih mogao ubrzo završiti u paklu.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Stari moj, ako sam ja samo plod tvoje mašte onda bih se na tvoje mjestu ozbiljno zabrinuo.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Sve mi se čini da ću na kraju krajeva i ja upisati pravni fakultet.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Te teme si odavno potrošio…

 

 

 

Kopači jama

Tko pod drugim jamu kopa mora jako paziti da ga ne odnesu podzemne vode.

Tko pod drugim jamu kopa osoba je od posebnog stranačkog povjerenja.

Tko pod drugim jamu kopa mora računati i na protujame.

Tko pod drugim groteksnu jamu kopa sam u grotesknu jamu pada.

Tko pod drugim jamu kopa taj dobro zna tko je pod njim jame kopao.

Tko pod drugim jamu kopa taj zna odakle lopate stižu.

Tko pod drugim jamu kopa treba znati da i drugi znaju čemu jame služe.

Tko pod drugim jamu kopa uzalud brani drugima da ispod njega jame ne kopaju.

Tko pod drugim jamu kopa vara se ako misli da će izbjeći svojoj jami.

Tko pod Judom jamu kopa sam u Judinu jamu pada.

Tko pod prokletima jamu kopa sam u prokletu jamu pada.

 

 

 

Dossier Descartes

Bankarov Descartes: zbrajam, odbijam, gomilam, dakle jesam.

Dječji Descartes: rastem, dakle jesam.

Ekologov Descartes: dušu recikliram, dakle jesam.

Huliganov Descartes: razbijam glave, dakle jesam.

Ispovjedni Descartes: trpim, dakle trpno jesam.

Laskavčev Descartes: pameti vašoj ja se klanjam, dakle jesam.

Kljakavčev Descartes: korak po nekorak, dakle jesam.

Lažljivčev Descartes: lažem stalno, dakle lažem da jesam.

Matematičarev Descartes: prebrojavam brojeve, dakle jesam.

Neplivačev Descartes: tonem u dubinu, dakle jesam.

Osuđenikov Descartes: žalim se sve do Boga, dakle jesam.

 

 

  

Ljudska komedija

Ljudska komedija – dosadan je kao ambiciozni propalitet.

Ljudska komedija – njegovo poštenje čvrsto je kao mjehurići u šampanjcu.

Ljudska komedija – njegovo čovjekoljublje prevršilo je svaku ljudsku mjeru.

Ljudska komedija – on je nepodnošljivo sretan.

Ljudska komedija – on je nezaustavljivi blesan.

Ljudska komedija – on je sav ogrezao u poštenju.

Ljudska komedija – on je sumorno ispravna osoba.

Ljudska komedija – on je uvijek u pravu. Da poludiš.

Ljudska komedija – on je veliki mirotvorac. A zašto to niti on sam ne zna.

Ljudska komedija – on može biti normalan samo na nagovor.

Ljudska komedija – ona je tračerica ograničenog značaja za povijest čovječanstva.

 

 

 

I nad…

I nad bolesno poniznim ima bolesno poniznih.

I nad oceanom suza ima ocean suza.

I nad onim ima onih.

I nad osvetničkim maštarijama ima osvetničkih maštarija.

I nad posvećenim šljamom ima posvećenog šljama.

I nad pravednikom ima pravednika.

I nad premijerovim zemljakom ima premijerovih zemljaka.

I nad raspadom sistema ima raspad sistema.

I nad stranačkim propalicama ima stranačkih propalica.

I nad uhljebom ima uhljeba.

I nad zlobom jadnika ima zloba jadnika.

 

 

 

Molitva

Molio sam se cijelu večer, a On mi je na kraju rekao: Ti bi i većeg od mene doveo u nepriliku.

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Koga vraga to radiš?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: zar ti ozbiljno misliš da bih ja trebao biti zadovoljan s tih deset posto?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: A što bi bilo s vama da ja počnem inzistirati na svojim sindikalnim pravima?

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: a što bi bilo da i ja počnem naplaćivati svoje usluge.

Molio sa se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Budi bez brige, može ona i bez tebe.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: E, da si ti barem jedini…

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Jako se varaš ako misliš da ću ja opet podmiriti tvoje kockarske dugove.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Kako to da ti nikada ne pomisliš da ima dana kada ni ja nemam prebijene pare u džepu.

Molio sam se cijelu jutro, a onda mi je On rekao: Ne, od mene nećeš dobiti nikakvo uvjerenje.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: S takvima stavovima niti ja ne bih daleko dogurao.

 

 

Fantastično

Bolje je fantastična istina koja škodi, nego fantastična laž koja godi.

Čist fantastičan račun, duga fantastična ljubav.

Gdje ima fantastičnog dima ima i fantastične vatre.

Fantastična jabuka ne pada daleko od fantastičnog stabla.

Fantastična krv nije fantastična voda.

Fantastični bog prvo je sebi fantastičnu bradu napravio.

Fantastični klin se fantastičnim klinom izbija.

Fantastično odijelo ne čini fantastičnog čovjeka.

Svaka fantastična krava svoje fantastično tele liže.

Savka fantastična ptica svojem fantastičnom jatu leti.

Tko fantastično prvi, njemu fantastična djevojka.

 

 

 

Ljudska komedija

Ljudska komedija – njegovo ludilo sve je popularnije.

Ljudska komedija – on je klevetnik krvoločnog ugleda.

Ljudska komedija – on je lažljivac opće prakse.

Ljudska komedija – on je periferni poštenjak.

Ljudska komedija – on je periodični istinoljubac.

Ljudska komedija – on nije samo tužibaba, on je i tužistric.

Ljudska komedija – on je univerzalni nitkov.

Ljudska komedija – on je varljivo pošten.

Ljudska komedija – on se je specijalizirao za primanje batina.

Ljudska komedija – ona je prividno nevina.

Ljudska komedija – slomio se, teret snova postao je pretežak.

 

 

 

Ono što je

(aforizamska pjesma)

Ono što je aleja života jednom očajnom samoubojici

ne mora biti alea života drugim očajnim samoubojicama.

Ono što je blisko buduće jednom utopljeniku

ne mora biti blisko buduće drugim utopljenicima.

Ono što je bogobojazno jednom razvratniku

ne mora biti bogobojazno drugim razvratnicima.

Ono što je davež jednom obješenom

ne mora biti davež drugim obješenima.

Ono što se gospodsko jednom odrpancu

ne mora biti gospodsko drugim odrpancima.

Ono što je kućni red jednom neurednom beskućniku

ne mora biti kućni red drugim neurednim beskućnicima.

Ono što je ljubavni zanos jednom spermiju

ne mora biti ljubavni zanos drugim spermijima.

Ono što je naše jednom našem neprijatelju

ne mora biti naše drugim našim neprijateljima.

Ono što je neogotično jednom ćevabdžiji

ne mora biti neogotično drugim ćevabdžijama.

Ono što je razbludno jednoj župnikovoj domaćici

ne mora biti razbludno drugim župničkim domaćicama.

Ono što je sveobuhvatno jednoj ispičuturi

ne mora biti sveobuhvatno drugim ispičuturama.

Ono što je upokojeno jednom pokojniku

ne mora biti upokojeno drugim pokojnicima.

Ono što je vječnost jednom uraru

ne mora biti vječnost drugim urarima.

 

 

Ono što nije

(aforizamska pjesma)

Ono što nije bjedodano mnogim političkim mračnjacima

može biti bjelodano jednompolitičkom mračnjaku.

Ono što nije duboka žalost mnogim amebama

može biti duboka žalost jednoj amebi.

Ono što nije duhovito mnogim duhovima

može biti duhovito jednom duhu.

Ono što nije gozba za pamćenje mnogim oholim jadnicima

može biti gozba za pamćenje jednom oholom jadniku.

Ono što nije ispativo mnogim korumpiranim gradonačelnicima

može biti isplativo jednom korupiranom gradonačelniku.

Ono što nije logična zamka mnogim blesanima

može biti logična zamka jednom blesanu.

Ono što nije moćno mnogim bivšim moćnicima

može biti moćno jednom bivšem moćniku.

Ono što nije strah od letenja mnogim provalnicima

može biti strah od letenja jednom provalniku.

Ono što nije svijetla budućnost mnogim spermijima

može biti svijetla budućnost jednom spermiju.

Ono što nije uračunljivo mnogim pokojnicima

može biti uračunljivo jednom pokajniku.

Ono što nije vjerolomno mnogim otpadnicima

može biti vjerolomno jednom otpadniku.

 

 

To što je

(aforizamska pjesma)

To što je bludno jednoj smotanoj djevici

ne mora biti bludno drugim smotanim djevicama.

To što je dvojnost života jednom štakorolovcu

ne mora biti dvojnost života drugim štakorovcima.

To što je granica dobrog ukusa jednom odrpancu

ne mora biti granica dobrog ukusa drugim odrpancima.

To što je misao na vječnost jednom pijancu

ne mora biti misao na vječnost drugim pijancima.

To što je misao o sebi jednom propalitetu

ne mora biti misao o sebi drugim propalitetima.

To što je otvorenost jednom obijaču sefova

ne mora biti otvorenost drugim obijačima sefova.

To što je providno jednomstaklorescu

ne mora biti providno drugim staklorescima.

To što je sila teža jednom težnji

ne mora biti sila teža drugim težnjama.

To što je snaga volje jednom cvilavom slabiću

ne mora biti snaga volje drugima cvilavim slabićima.

To što je sveta riječ jednom krivokletniku

ne mora biti sveta riječ drugim krivokletnicima.

To što je šakom po stolu jednom stolaru

ne mora biti šakom po stolu drugim stolarima.

To što je škart jednom majstoru ljudskih duša

ne mora biti škart drugim majstorima ljudskih duša.

To što je veličanstveno jednom krpelju

ne mora biti veličanstveno drugim krpeljima.

To što je vjerolomno jednom preljubniku

ne mora biti vjerolomno drugim preljubnicima.

 

 

Ono što je

(aforizamska pjesma)

Ono što je banket jednom prosjaku

ne mora biti banket drugim prosjacima.

Ono što je dosadna gomila jednom samrtniku

ne mora biti dosadna gomila drugim samrtnicima.

Ono što je ekskluzivno jednom klošaru

ne mora biti ekskluzivno drugim klošarima.

Ono što je katastrofalno glupo jednom katastrofičaru

ne mora biti katastrofalno glupo drugim katastrofičarima.

Ono što je logično jednom spermiju

ne mora biti logično drugim spermijima.

Ono što je ljubavno jednim ljubavnicima

ne mora biti ljubavno drugim ljubavnicima.

Ono što je medijski nepodnošljivo jednoj skitnici

ne mora biti medijski nepodnošljivo drugim skitnicama.

Ono što je na dnu mozga jednom praznoglavcu

ne mora biti na dnu mozga drugim praznoglavcima.

Ono što je neodoljivo jednom korumpiranom sucu

ne mora biti neodoljivo drugim korumpiranim sucima.

Ono što je obećavajuće jednoj političkoj hulji

ne mora biti obećavajuće drugim političkim huljama.

Ono što je oštro jednom krvniku

ne mora biti oštro drugim krvnicima.

Ono što je pakleno jednoj djevici

ne mora biti pakleno drugim djevicama.

Ono što je suptilno jednoj barabi

ne mora biti suptilno drugim barabama.

 

 

 

Milan Drašković

S O N E T N I    V E N A C

S A    A K R O S T I H O M

Z V E Z D A N I    Z D E N A C

 

 

1 . P R E D I V N I    H A O S

Zvezdanoj sestri naši brodovi plove.
Vreme zvezdanog plača, igra krvi i
praha. I želja da na cilj stigneš prvi –
peni od zvezda u prasku supernove.

Monotonija predugog putovanja –
u plavoj magli gledaš drugu obalu,
plameni odsjaj kolevke u kristalu,
čuješ muziku transcendentalnih munja.

Predivni haos, tu, na ivici sjaja,
purpurno nebo nevidljivih svetova –
kao okean prikrivenih likova.

Orgulje uma u očima beskraja,
odjek u nama, čar drevnih rituala,
volšebni prizor gradova od kristala.

 

 

 

2 . P E J Z A Ž    O    K O M    S E    S N E V A

Volšebni prizor gradova od kristala,
paralelni svet, pejzaž o kom se sneva,
svet tako čudan na raskršću puteva,
zelenkasti sjaj – jezero poput stakla.

Na istoj zvezdi svet sav od stakla gledaš,
slomljeni svemir. U nekoj dimenziji
unutar uma nudiš se iluziji,
činu gorčine kad sećanju se predaš.

Volja bogova da prigrliš svu tugu,
dodir večnosti. Među zagonetkama –
začarani svet gde prikrada se tama…

Svirepo nebo! U začaranom krugu
krajolik prepun izlomljenih obala,
ekspedicija uz pomoć vernog šatla.

 

 

 

3 . U S T A    K V A Z A R A

Ekspedicija uz pomoć vernog šatla…
Možda se setiš izgubljenog mirisa –
kroz koprenu sna idealna kulisa –
kao lament za ružu i sjaj astrala.

Kad posadiš dar – ružu u pesku Marsa,
tad roniš kroz zid nedokučivih snova –
možda ugledaš na granici svetova
svet što leluja, obalu bez talasa.

Nepostojanje, mesto beskonačnosti –
usta kvazara kao gorka distanca,
jecaj bubice u čeljusti skakavca.

Prizivajući drugo lice nežnosti,
žderač stvarnosti uvek nađe svetove –
zapis u zvezdi kroz raspršene snove.

 

 

 

4 . I Z G U B L J E N I    S V E T

Zapis u zvezdi kroz raspršene snove…
Iza tišine, ritual opčinjenih
priziva dveri svetova – izgubljenih
pri podsećanju na svrgnute bogove.

Izgubljeni svet, onaj skriveni negde…
Pod plaštom zvezda slava koja ga prati
postaće balast. Pa kome verovati
tragom jednog sna, kad i legende blede?

Plava obala kada se zapenuša
pronosi dalje slavu daleke zore,
dok tražiš nove prostore i izvore.

Kao lament za zaliv usnulih duša –
jezik tišine sa one strane sfera,
duga plovidba u beskraju etera.

 

 

 

5 . U    D A N I M A    K O M E T E

Duga plovidba u beskraju etera,
moć u auri u plesu androida,
vremenska petlja koja se naglo kida –
kad se probije poslednja barijera.

Srce u vetru u danima komete,
zelene sante pod nevidljivim plaštom –
beli obelisk stopljen sa horizontom –
teritorija za iluzioniste.

Kosmički koktel crnih zvezda ispiće
gen van kontrole – tražeći novi izvor,
tu gde caruje izobličeni prostor.

Tajni znak neba možda ipak dobiće
Vreme – dok traje nepromenljiva igra –
arabeska od zvezda, prasak sred jezgra.

 

 

 

6 . S K R I V E N A    V R A T A

Arabeska od zvezda, prasak sred jezgra,
preludijum za čas ispunjen večnošću,
zapis u srcu ozidan konačnošću –
u praznini sna, tim strunama od vetra.

Tražimo njega, svet balzamom začaran,
skrivena vrata korak dalje od stvarnog,
kristalne šume, ogledalo čudesnog,
tražimo svet što je našem svetu sličan.

Noćas krademo zvezde – zvezdu siroče.
Samo nebo zna, o kakve li sramote,
svet gurnut u limb u senkama komete.

Zaplet što liči na požutele priče –
orbita kad se zavrti kao čigra,
na nekoj zvezdi – izgubljeni drevni grad.

 

 

 

7 . Z V E Z D A N I    N E K T A R

Na nekoj zvezdi – izgubljeni drevni grad.
Prizivamo čar zaboravljenog sveta,
privlačan i za tajno društvo poeta –
odsjaj čudesne komete, sjaj smaragda.

Zvezdani nektar pred utonuće u san
ti bi da primiš. Dok tražiš netaknuto,
mučen sumnjom da postoji takvo mesto,
odnekud stigne zvezdani zapis na dlan.

Sred čarolije uvek se vraćamo njoj,
zvezdanoj luci. A snu kojeg guta vir –
udahne život okamenjeni leptir.

Ostaje ipak, u dimenziji nekoj,
prazna tišina nasmejanih himera
i ukrasi za tajnoviti bruj sfera.

 

 

 

8 . I Z L O Ž B A    Z V E Z D A

I ukrasi za tajnoviti bruj sfera,
šapat kamena sred zvezdane jeze –
obruč samoće za svete simbioze –
igra fotona u beskraju etera.

Duga plovidba dimenziji do naše
u plamenom zamahu iza svih zvezda –
kraj puta i noć koja se, gle, prikrada
izložbi zvezda za herbarijum duše.

Dok nebo tamom se prevlači i seva,
poigravanje naspram svih barijera –
preludijum za dan gorči od čemera.

Spojen sa nebom na raskršću puteva –
portal svetova izvan ovoga sveta.
Za neodlučne – zabranjena planeta.

 

 

 

9 . Z A B R A N J E N A    P L A N E T A

Za neodlučne – zabranjena planeta.
Plamenom točku ritam koji je sličan,
stran krajolik što podseća na običan –
duboke senke ocvalog palimpsesta.

Plamen što spava pod pepelom pejzaža
zdrobljenog sunca i svirepoga neba,
udahnuće nov život tamo gde treba –
jer trunu zvezde aleji plavih ruža.

Kad te opsedne izvitoperena svest
tog entiteta koji proždire razum –
spoznaješ šta je ranjeni univerzum.

Izvan vremena postoji i drugi svet –
svet što leluja kao ta uspomena –
devojka s harfom, opsena tako stvarna.

 

 

 

1 0 . E H O    D R U G I H    S V E T O V A

Devojka s harfom – opsena tako stvarna.
Palimpsesti sna – slika se uvećava,
obične reči, jače od zaborava –
taknu kao i mesečeva tišina.

Magnet ponora otvara svoje dveri
čauri noći. Mašta kad se otrgne
gravitaciji, zavesa kad se digne
s uspomena i senki dalekih stvari –

tad shvatiš da taj ambijent nije farsa.
Na sedmom nebu eho drugih svetova,
neizvesnost u slici čudnih znakova…

Dvostruka senka egzotičnog ukrasa
u galeriji kosmičkih krhotina –
enigmatična prstenasta maglina.

 

 

 

1 1 . K R O Z   C R N I    O L U J

Enigmatična prstenasta maglina,
izvor praznine – vodič kroz nestajanja,
topla čaura, čaura bez sećanja,
kada staneš pred portal drevnih istina.

Kroz crni oluj pustara koje prete
neizvesnost se znaj bliži svom vrhuncu –
potraži stoga stepenice ka suncu,
zemaljske flote konačno da uzlete.

Nikada nije suviše hladno za kraj
pred provalijom. Ognjište negde čeka
kad sve umine. Gle, zvezda izdaleka,

u svem svom sjaju, zvezda što ne gubi sjaj!
Tad te dotakne lepotom što ne prašta
nedokučivi svet potopljen u ništa.

 

 

 

1 2 . U    S T R A N O M    S V E T U

Nedokučivi svet potopljen u ništa,
pod praznim nebom produžetak legende –
tako daleko, ono skriveno negde –
kroz niz portala poniranje u ništa.

I dok se nadaš poslednjoj čaroliji
iz drugog sveta pre dolaska haosa,
da li ćeš čuti u tom plesu kosmosa
kamen što peva u drugoj dimenziji…

U stranom svetu, sleđen lik među cvećem
tvojih sećanja skrivenih u kristalu –
tek nejasan je odsjaj u ogledalu.

Tako usamljen, pred izlazećim suncem,
gde izaziva mučni teret savesti
ambijent čudni iščašene stvarnosti.

 

 

 

1 3 . N A    K O R A K    I Z A    K R A J A

Ambijent čudni iščašene stvarnosti,
duboka tmina, svet gledan trećim okom –
kameni idol, kip sa zlatnim jezikom –
svi ti glasovi, tajni akord prošlosti.

Poučna skaska sa one strane sfera –
među zvezdama eho nesporazuma,
kada traverza sedmog univerzuma
zađe stazama kosmičkog kompjutera.

Crna dolina sred blistavoga sjaja,
drevni talisman izgubljen u vremenu,
građa za snove – totem sav u plamenu.

Mračna geneza na korak iza kraja,
umorna zvezda u večitoj svetlosti –
cvet što umire – jedan tren u večnosti.

 

 

 

1 4 . D U G I    P U T    D O    S P O K O J A

Cvet što umire – jedan tren u večnosti,
iza zastora – sjaj plavobele zvezde,
pesma u vetru sred ugašene zvezde,
njena izdaja kad zbog nje svet opusti.

Meditacijom smiren usred bezdana,
kroz penu zvezda, usred vatre i leda,
pod krilom vetra prizor kad se ugleda –
grad od kristala i skulptura prozirna.

Kosmički tkač zna – kad se ukaže zvezda,
čudesni oblak, bregovi drugih boja –
možda je pređen dugi put do spokoja.

Svet tako čudan – kad posle svih najezda
superiorna moć pokrenuće snove –
zvezdanoj sestri naši brodovi plove.

 

 

 

M A G I S T R A L E

Zvezdanoj sestri naši brodovi plove,
Volšebni prizor gradova od kristala,
Ekspedicija uz pomoć vernog šatla,
Zapis u zvezdi kroz raspršene snove.

Duga plovidba u beskraju etera,
Arabeska od zvezda, prasak sred jezgra,
Na nekoj zvezdi izgubljeni drevni grad
I ukrasi za tajnoviti bruj sfera.

Za neodlučne – zabranjena planeta,
Devojka s harfom – opsena tako stvarna,
Enigmatična prstenasta maglina.

Nedokučivi svet potopljen u ništa,
Ambijent čudni iščašene stvarnosti,
Cvet što umire – jedan tren u večnosti.

 

 

Petar Jovanović

 

PONAŠANJE U IGRI

– Kad igra može postati opasna, treba je pekinuti.
– Ne treba dozvoliti da se igra pretvori u svađu ili tuču.
– U igri treba koristiti reči: molim, hvala, izvini i izvoli.
– Ružno je tužakati i za najmanji nesporazum sa vršnjacima.
– Тreba se izviniti svakome kada je to potrebno.
– Kulturno dete traži dozvolu da bi koristilo tuđe igračke.
– U igri treba poštovati pravila igre.
– Treba obratiti pažnju na mlađe i nejake da bi im se priteklo u pomoć.

 

 

 

ОDNOS PREMA VRŠNJACIMA

– Kad је neko jači od svog vršnjaka ne znači da treba da ga bije i kinji.
– Drugu treba pomoći кad god mu je to potrebno.
– Ružno je prisluškivati tuđe razgovore.
– Ако se sazna za nečiju tajnu, red je da se ona sačuva.
– Nepristojno je preturati po tuđoj torbu.
– Izrazi zahvalnost onome ko ti učini uslugu.
– Za učinjenu uslugu ne traži posebna priznanja.
– Nekulturni stalno ističu svoju pomoć drugima.

 

 

 

PONAŠANJE U UČIONICI

– Kada stariji uđe u učionicu đaci ga pozdravljaju ustajanjem. To je znak poštovanja.
– Ne treba otvarati prozor ako to nekome smeta.
– Nepristojno je rugati se tuđim greškama.
– Učionicu treba čuvati da bude uredna i čista.
– Nepristojno je gađati se kredom, sunđerom i sl.
– Pogužvanu hartiju ne treba bacati van korpe.
– Ružno je šarati po zidovima učionice.
– Ružno je uništavati školski nameštaj.
– Ružno je da zbog nečijeg nestaščluka ispašta celo odeljenje.

 

 

 

DEŽURSTVO U ŠKOLI

– Ružno je ometati rad dežurnog učenika.
– Za vreme velikog odmora svi učenici treba da izađu iz učionice.
– Dežurni učenik treba da obavesti nastavnika ako vidi razbijeni prozor, prekidač i sl.
– Dežurni učenik treba da daje tačna obaveštenja о tome gde se nalazi koja učionica, koji je nastavnik dežuran, gde se nalaze kancelarije itd.

 

 

 

PONAŠANJE U ŠKOLI

– Na školskom hodniku ne treba galamiti i trčati.
– Učenik treba da se odazove svakom pozivu nastavnog i vannastgavnog osoblja.
– Za vreme nastave učenik ne bi trebalo da se zadržava u hodnicima škole.
– Nevaspitani učenici izazivaju tuču ili učestvuju u tuči, puše u prostoru škole, ili unose alkohol u školu, ili druga narkotička sredstva, oružje ili oruđe kojim se nekome može naneti ozleda.
– Đaci na znak za početak časa treba da su u učionici i na svojim mestima.

 

 

 

ODNOS PREMA KNJIGAMA

– Nekulturan i neuredan đak nosi išarane i izmašćene knjige.
– Nije pristojno u knjizi presavijati listove da bi obeležili gde smo prestali sa čitanjem.
– Ružno je knjigu koristiti kao podmetač za sedenje, ili pak za igru, odnosno tuču.
– Treba izbegavati da se prljavim i masnim rukama dodiruju knjige.
– Pozajmljenu knjigu treba čuvati bolje nego svoju, a ako se ošteti, šteta se nadoknađuje uz izvinjenje.

 

 

 

POZDRAVLJANJE

– Sa „zdravo“ stariji mogu pozdravljati mlađe, ali ne i mlađi starije.
– Prilikom pozdravljanja stariji po godinama prvi pruža ruku.
– Pružena ruka se mora prihvatiti. Namerno ne prihvatanje pružene ruke je velika uvreda.
– Prilikom pozdravljanja dama odlučuje hoće li se rukovati, te je pružanje ruke dami nekulturno.
– Ako se pozdravljanje obavlja u sedećem stavu, žensko prilikom pozdravljanja ostaje da sedi, osim ako se rukuje sa starijom osobom.
– Za vreme rukovanja dama ne mora da skida rukavicu.
– Po bontonu, prvi pozdravljaju mlađi starijeg i muškarac ženu.

 

 

 

PREDSTAVLJANJE

– Momka treba predstaviti devojci, mlađu osobu starijoj itd.
– Dama prva započinje razgovor. Ako prethodno nije predstavljena devojka ne bi trebalo da se obraća nepoznatim osobama.
– Posle predstavljanja razgovor treba da započne starija osoba.
– Dužnost domaćina je da one koji stižu predstavi onima koji su ranije pristigli.
– Prilikom predstavljanja devojke momku, on je obavezan da ustane.
– Prilikom predstavljanja momka devojci, ona ostaje da sedi.
– Kada se neka osoba predstavlja većem broju ljudi ona nije obavezna ni sa kim da se rukuje.
– Neposlovno je i smešno da se odrasli predstavljaju samo imenom ili nadimkom. Npr. „Ja sam Maca“.

 

 

 

ОSLOVLJAVANJE

– Оslovljavanje sa „TI“ koristi se u ophođenju sa vršnjacima, prijateljima i u porodici.
– ,,VI“ је znak poštovanja i pristojnog odstojanja prema starijim osobama, osobama koje cenimo ili које nedovoljno poznajemo.
– Profesori se svojim učenicima obraćaju sa „ТI“.
– Sa persiranjem se prestaje na predlog starije osobe mlađoj, ako su istog pola. Dalje, sa persiranjem se, takođe, prestaje na predlog žene muškarcu, ако nije mnogo mlađa od muškarca. – Ako su na poslu osoba višeg poslovnog ranga predlaže osobi nižeg poslovnog ranga prelazak na „ТI“.
– Stare i nepoznate osobe uvek treba oslovljavati sa gospodine i gospođo.
– Starija osoba mlađoj može reći „ТI“.

 

 

 

ODNOS PREMA RODITELJIMA

– Pred roditeljima se ne sme psovati. Na taj način dete sebe bruka, a roditelje omalovažava.
– Ne treba dozvoliti da roditelji nose torbu s pijace, ako nije toliko teška da je ne bi deca mogla poneti.
– U razgovoru više sagovornika roditelje treba oslovljavati sa „tata“ i „mama“, a ne „on“ ili „ona“.
– Kulturno dete pažljivo sluša kada mu se rodtelji obraćaju.
– Krajnji vid nevaspitanja je kada dete roditelju kaže: „Ćuti!“, „Lažeš“ i sl.
– U saradnji sa roditeljima treba koristiti reči: molim, hvala, izvini i izvoli.

 

 

 

ODNOS PREMA STARIJIMA

– Ustarosti ljudi su nemoćni i osetljivi, pa im treba pokazati mnogo pažnje i razumevanja.
– Ne treba dozvoliti da se stariji ljudi osete zapostavljenim.
– Za starije osobe treba obezbediti najbolje mesto za stolom.
– Na prelasku preko ulice, ili ulasku u autobus, treba pomoći starijim osobama.
– Ako je dete sigurno da stariji greši, to treba da saopšti sledećim rečima: „mislim da ste pogrešili“, а ne nikako rečima „Nije istina!“ ili čak „Što lažeš!“

 

 

 

ODNOS PREMA ŽIVOTINJAMA

– Mački i psu treba odrediti mesto za hranjenje i „vršenje nužde“, da ne bi prljali prostor u stanu.
– Psa u šetnju treba voditi na povodcu i to na kratkom odstojanju, da ne bi ugrožavao prolaznike.
– О zdravlju kućnog ljubimca brine vlasnik i na vreme ga vodi na vakcinisanje.
– Аkо kućni ljubimac nekome nanese štetu potrebno je nadoknaditi štetu, uz izvinjenje.
– Каd gost dođe u kuću treba ga zaštiti od psa, јеr „nikad se nezna”.
– Кrajnji vid nevaspitanja je mučenje životinja.

 

 

 

O HIGIJENI

– Ruke treba prati posle svakog prljanja, pre jela i pre spavanja.
– Ruke treba prati posle upotrebe WC-a, posete bolesniku i obavljanja prljavih poslova.
– Kosu treba održavati čistom i očešljanom.
– Zubi se peru ujutru i posle spavanja, a po mogućnosti i posle svakog jela.
– Da bi celo telo bilo čisto i zdravo, potrebmno je često tuširanje i kupanje.
– O higijeni toaleta moramo voditi računa uvek, i da iza sebe ostavimo čisto i uredno.

 

 

 

KAKVA JE DEČJA SOBA

– Dečja soba treba uvek da bude čista, uredna i provetrena.
– Ružno je i nehigijenski istresati krpe ili stoljnjak sa mrvicama sa prozora.
– Previše stvari u sobi ne daje sliku stanara sa dobrim ukusom.
– Dobar poznavalac bontona nikada u sobi neće držati veštačko cveće i bezvredne suvenire.
– Način opremanja sobe odražava ukus, navike i materijalno stanje onoga ko živi u toj sobi.
– Odeću treba iščetkati i provetriti i tek tada složiti u ormar.

 

 

 

ODEVANJE

– Treba imati za svaku priliku posebnu odeću. Jedna odeća je za igru, a druga za izlaske.
– Devojka treba da izgleda što prirodnije, bez napadne šminke i bez mnogo nakita.
– Prilikom kupovine odeće i obuće treba voditi računa da kupljena roba bude, koliko je moguće, moderna, udobna, kvalitetna i praktična.
– Dečja odeća treba da bude laka, mekana, komotna (da ne sputava pokrete u igri) i pogodna za pranje i odevanje.
– Odeću i obuću treba uredno održavati.
– Ružno je da se pred polazak u školu traži garderoba po ćoškovima sobei da se na kraju oblači pogužvana.
– Prilikom odevanja treba uskladiti boje.

 

 

 

PONAŠANJE U RAZGOVORU

– Za vreme razgovora sagovornika treba gledati u oči, ili bar u lice.
– Zevanje za vreme razgovora sa nekim je nepristojno.
– Prilikom razgovora ne treba biti agresivan i ponižavati sagovornika.
– Ružno je psovati i upotrebljavati nepristojne izraze u govoru.
– Nepristojno je sagovornika prekidati.
– Ako u razgovoru učestvuje više sagovornika svakog treba osloviti imenom, a ne sa „on“, „ona“, „njega“ i sl.
– U društvu je nepristojno šaputati.

 

 

 

КАКО ТЕLEFONIRATI?

– Nije po bontonu telefonirati rano ujutru (pre 9 časova), i u vreme poslepodnevnog odmora (оd 14 dо 17 časova). Poslednje vreme u koje može neko da se pozove jeste 22 časa, a u slučaju hitne potrebe vreme je neograničeno.
– Dok se vodi telefonski razgovor, nepristojno je u isto vreme razgovarati s nekim ko je tu prisutan.
– Каdа sе neko nazove telefonom, obavezno je odmah se predstaviti, pa tek onda nastaviti razgovr.
– Ako su gosti prisutni u stanu i baš tada neko nazove telefonom, razgovor mora biti kratak.
– Dok se vodi razgovor telefonom, nepristojno je zevati, žvakati i sl.

 

 

 

PRIBOR ZA JELO

– Viljušku, kašiku i nož za vreme jela i posle jela ne treba stavljati na sto, niti naslanjati o rub tanjira.
– Ако treba da ruke na trenutak budu slobodne za vreme jela pribor za jelo treba prekrstiti na tanjiru.
– Каdа sе završi sa jelom viljušku i noš treba staviti jedno pored drugog na tanjir.
– Nepristojno je iz zajedničke posude uzimati svojim priborom. – Pribor za jelo se postavlja sa desne strane tanjira.
– Ukoliko se kašika neće upotrebljavati onda se od pribora nož stavlja na desnu stranu, a viljuška na levu.
– Po pravilu viljuška se koristi levom rukom, a nož desnom.

 

 

 

ZA STOLOM

– Коd kuće svaki član porodice ima svoje mesto gde sedi za vreme jela.
– Каdа ima više gostiju, domaćin novopridošle goste predstavlja onima koji su ranije došli.
– Domaćin i domaćica sedaju na dva suprotna kraja stola, jedno naspram drugog.
– Sudovi se peru isključivo po odlasku gostiju.
– Za stolom se sedi mirno. Laktove treba priljubiti uz telo i nikako ih ne stavljati na sto.
– Nije po bontonu da deca uzimaju jelo pre starijih.
– Nije pristojno, a i rizično je, razgovarati sa ustima punim hrane.
– Za stolom se, uglavnom, vodi diskretan i prijatan razgovor.

 

 

 

KAKO JEDEMO?

– Meso se uglavnom jede nožem i viljuškom.
– Viljuška se drži u levoj, a nož u desnoj ruci.
– Меsо sе ustima prinosi samo viljuškom, bez pomoći noža.
– Меsо kоје је prilikom pripremanja već usitnjeno jede se viljuškom.
– Nepristojno je sa tanjira sok od mesa skupljati komadićem hleba.
– Živinsko meso se može jesti rukama, samo ako stariji dozvole.
– Mljackanje i srkanje za vreme jela je nepristojno.
– Za vreme jela hleb treba kidati rukom parče po parče.
– Riba se jede isključivo viljuškom i širokim nožem.

 

 

 

ULOGA DOMAĆINA

– Аkо gost dođe iznenada ni u kom slučaju mu se ne sme pokazati da nije dobrodošao.
– Vrata otvara onaj ko je goste pozvao, ili domaćin.
– U goste se ne poziva više gostiju različitog starosnog uzrasta, koji se nedovoljno poznaju i koji su različitog obrazovanja.
– Gostu ne treba pokazati da je dosadan ili da je predugo ostao.
– Na kraju boravka, gostu treba srdačno zahvaliti na poseti.
– Аkо је gost putnik, za put mu treba spremiti sendviče i voće.
– Каd gost odlazi, domaćin i domaćica ga ispraćaju do vrata. Аkо ima više gostiju, a jedan odlazi onda ga isprati domaćica a domaćin ostaje sa ostalim gostima.

 

 

 

U GOSTIMA

– Ako se prihvati poziv za posetu mora se na vreme obavestiti domaćin o tačnom datumu i vremenu dolaska.
– Оtkazati posetu u poslednjem času ili ne doći bez opravdanog razloga nepristojno je.
– Prilikom boravka u gostima treba poštovati navike domaćina.
– Nije kulturno u gostima ostavljati nered za sobom.
– Аkо roditelji nekome dovedu decu u goste, ona moraju biti pažljiva i igrati se na prostoru koji im stariji odrede.
– Na kraju posete treba srdačno zahvaliti domaćinu na prijemu.
– Kod odlaska dovoljno je pozdraviti se samo sa domaćinom, a ostale goste, treba pozdraviti samo blagim naklonom.

 

 

 

ROĐENDAN

– Za rođendan, slavlje ili drugu vrstu pažnje, buket mora imati neparan broj strukova ruža, lala, karanfila ili gladiola. Paran broj takvog cveća nosi se na sahranu i groblje.
– Cveće obavezno treba predati lično. Čak ni posredstvom domaćina ne treba predavati poklon slavljeniku.
– Kulturna slavljenica će nakon zahvaljivanja cveće odmah staviti u vazu.
– Nije po bontonu da se nekome umesto poklona za rođendan uručuje novac.
– Dobijeni poklon nikada se dalje ne poklanja.
– Devojka mladiću po bontonu nikada neće pokloniti cveće.
– Više puta treba prekontrolisati da na poklonu ne ostane cena.

 

 

 

U RESTORANU

– U restoran prvi ulazi mladić, a prilkom ulaska devojka ide napred, a mladić joj pridržava vrata.
– U restoranu mladić neće sesti dok ne pomogne devojci da se smesti.
– U restoranu mladić skida šešir, a devojka ne.
– Kada stolu priđe neka devojka, mladić obavezno ustaje, a devojka je pozdravlja i dalje sedeći za stolom.
– Razgovor u restoranu treba voditi tiho.
– Nepristojno je prisluškivati tuđi razgovor za susednim stolom.
– Nije pristojno u restoranu za stolom popravljati šminku.
– Konobara isključivo poziva mladić.
– Račun od konobara isključivo traži mladić i diskretno plaća.
– Nije po bontonu pomagati konobaru, dodajući mu tanjire i sl.

 

 

 

U HOTELU

– Ne sme se stvarati buka u hotelskoj sobi.
– Čišćenje obuće peškirima u hotelskoj sobi odraz je krajnjeg nevaspitanja.
– Prilikom izlaska iz hotelske sobe obavezno je proveriti da li je svetlo ugašeno.
– Iz sobe ne treba izlaziti i šetati po hodnicima hotela u pidžami.
– Osoblju hotela se ne obraća sa ustručavanjem, ali ni sa potcenjivanjem.
– Nepristojni je osoblju hotela obraćati se sa: „Ej ti!“ ili „Alo!“

 

 

 

U AUTOBUSU, TRAMVAJU, TROLEJBUSU

– Treba izbegavati glasne razgovore u prevoznim sredstvima.
– Nekulturno je sedeti do poslednje sekunde, pa kad autobus stane gurati ljutito putnike.
– Nepristojno je i opasno uskakati i iskakati iz vozila dok je u pokretu.
– U vozilo se ne ulazi s burekom u ruci, neotrešenim kišobranom i sl.
– Ako se nosi putna torba treba paziti da se neko ne povredi.
– Treba ustupiti mesto starijima, bolesnima, invalidima, trudnicama i sasvim maloj deci.
– Prilikom ulaska i izlaska iz prevoznog sredstva treba pomoći starima i bolesnima.

 

 

 
NA STEPENIŠTU

– Nije pristojno remetiti red i mir galameći na stepeništu.
– Pljuvanje na javnom mestu je nepristojno i nehigijenski.
– Samo nevaspitana deca šaraju po zidovima.
– Na stepeništu pri susretanju prednost imaju starije osobe, žene i oni koji se kreću uz stepenice.
– Po bontonu, uz stepenice dečak ide ispred devojčice.
– Niz stepenice devojčica ide prva, izuzev ako su stepenice strme i ako je nepoznat teren.
– Svi stanari treba podjednako da vode računa o higijeni stepeništa.

 

 

 

U LIFTU

– Po bontonu, u lift dečak propušta devojčicu, a mlađi stariju osobu. Uz to, obavezan je da pridrži i zatvori vrata.
– Pisanje po liftu je krajnje nepristojno.
– Pušenje cigareta u liftu stvara ružnu sliku, a i nezdravo je.
– Nepristojno je zadržavati lift.
– Prednost kod ulaska u lift imaju bolesni, starije osobe, invalidi i žene sa decom.
– Vratima lifta se ne sme lupati.
– Kad se lift zaglavi treba pritisnuti dugme na kome piše ALARM i sačekati pomoć bez panike.

 

 

 

NA ULICI

– Kod susreta na ulici dečak silazi sa pločnika propuštajući devojčicu da prođe.
– Nije pristojno za vreme prometnog saobraćaja na pločniku voditi duge razgovore.
– Pločnikom se pešak kreće svojom desnom stranom.
– Pozdravljanje i otpozdravljanje na ulici se čini klimanjem glave, a ne dovikivanjem.
– Nepristojno je okretanje za drugima na ulici, a pogotovu dobacivanje.
– Na ulici ne treba skretati pažnju na sebe, ni načinom odevanja, ni načinom ponašanja.
– Na ulici treba poštovati saobraćajne propise.

 

 

 

U PRODAVNICI

– Kad je više kupaca nepristojno je gurati se da bi se bilo pre usluženo.
– Nepristojno je i nehigijenski dodirivati životne namirnice.
– Nezadovoljstvo uslugom prodavca, ili cenom robe ne treba saopštavati uvredljivo.
– Zadovoljstvo načinom usluživanja treba reći prodavcu. To će mu mnogo značiti.
– Na vratima prodavnice prednost imaju oni koji izlaze.
– Ne treba se bespotrebno zadržavati u prodavnici i stvarati gužvu.

 

 

 

U PARKU I ZOO VRTU

– Park je namenjen za sedenje, odmor, šetnju i dečje igre.
– U parku postoje staze za pešake, zato nije pristojno gaziti zelenu površinu.
– Ružno je i nehigijenski u parku bacati papire, konzerve, flaše itd.
– Cveće u parkovima služi za ukras, zato ga ne treba kidati.
– Nepristojno je lomiti klupe u parkovima i urezivati imena i poruke.
– Drveće ne bi smelo služiti kao meta za gađanje.
– Životinjama se u ZOO vrtu može bacati hrana samo ako je na kavezu piše koju hranu koristi.

 

 

 

U MUZEJIMA I NA IZLOŽBAMA

– Izložena umetnička dela nekulturno je dodirivati rukama. – Nekulturno je glasno komentarisati estetsku i materijalnu vrednost umetničkog dela.
– Nepristojno je na izložbi pokazivati veće interesovanje za druženje sa posetiocima nego li za razgledanje izložbe.
– Muzejske eksponate treba razgledati redosledom koji upućuju natpisi.
– U muzejskim prostorijama i galerijama nepristojno je galamiti, bacati ulaznice i otpatke.
– U muzejima ako nema nešto značajno da se kaže onda je bolje ništa ne pisati u knjigama utisaka.

 

 

 

NA KONCERTU ILI U POZORIŠTU

– Za ovakve prilike poželjno je obući malo svečaniju odeću.
– Na koncert i (ili) u pozorište nije pristojno kasniti.
– Prilikom traženja sedišta (prolaza) ne treba okretati leđa posetiocima iz reda. Uz to, treba se izviniti zbog uznemiravanja.
– Mladić ide ispred devojke dok ulazi u red i traži mesto, a devojka ide prva prilikom izlaženja.
– U sali za vreme izvođenja predstave treba da vlada tišina.
– Mladić je obavezan da preuzme kaput od devojke i preda garderoberu.

 

 

 
U BIOSKOPU

– U bioskopsku salu treba ući na vreme da se ne bi po mraku tražilo mesto. – Obavezno se mora prolaziti licem okrenutima prema posetiocima.
– Film treba gledati mirno, da ne bi se ometali oni koji sede iza.
– Nepristojno je za vreme filmske predstave zviždati.
– Nekulturno je pušiti u bioskopskoj sali ili grickati semenke i bacati otpadke na pod.
– Ukoliko se film već odgledao nepristojno je prepričavati unapred scene filma.

 

 

 

U DISKO KLUBU

– Za ples treba obući nešto što ne sputava pokrete.
– Ako je žurka organizovana u stanu druga ili drugarice, ne treba praviti buku i nered.
– Nepristojno je na žurci usamiti se i izdvojiti sa partnerkom.
– Po bontonu, mladić uvek poziva devojku na ples.
– Tom prilikom mladić ne sme držati ruke u džepovima, niti cigaretu u ruci ili zubima.
– Nakon poziva na ples devojka polazi ispred mladića na mesto određeno za ples.
– Devojka može odbiti mladića za ples ako s njim ne želi da pleše, ali je nepristojno da se odazove drugom mladiću za isti ples.
– Nakon plesa mladić je obavezan da otprati devojku do njenog mesta i da joj se zahvali za ples.

 

 

 

NA SPORTSKIM TERENIMA

– Nepristojno je dobacivati grube i vulgarne reči sudiji i protivničkim igračima.
– Posebno ružnu sliku ostavlja paljenje baklji i petardi.
– Nekulturu pokazuju oni navijači koji bacaju na teren razne predmete.
– Igrač mora da se ponaša sportski, fer i sa uvažavanjem protivnika.
– Nepristojno je i štetno za sport međusobno vređanje na nacionalnoj, verskoj i političkoj osnovi.
– Kad se izgubi utakmica, treba se ponašati dostojanstveno, priznati poraz i čestitati pobedniku.

 

 

 
U SAOBRAĆAJU

– Lepo vaspitano dete poštuje saobraćajne propise.
– Igra na ulici može biti veoma opasna.
– Nepristojno je biciklom ili trotinetom presecati put vozačima drugih vozila i ometati prolaznike.
– Opasno je da grupa dece vozi bicikle uporedo.
– Nepristojno je prikradati se biciklom pešacima a onda ih zvonjenjem preplašiti.
– Nepristojno je sa tuđih automobila skidati brisače ili oznake.

 

 

 
U AUTOMOBILU

– Deca ne smeju sedeti na mesto suvozača.
– Ako je vozač nepušač onda se i ostali putnici moraju pridržavati toga.
– Ako je vozač početnik razgovor tokom vožnje treba svesti na minimum.
– Prozor na automobilu možete otvoriti samo ako nikome neće smetati.
– Radio-kasetofon možete koristiti samo uz saglasnost ostalih putnika.

 

 

 

U VOZU

– U vozu se cipele ne skidaju s nogu, izuzev u spavaćim kolima.
– Ne treba ometati putovanje putnicima stalnim otvaranjem i zatvaranjem prozora ili galamom.
– Ako neko u kupeu ne želi da vodi razgovor, treba ga razumeti.
– U kupeu treba pažljivo jesti da se ne isprljaju sedišta i putnici.
– Po završetku jela otpatke treba staviti u kesu.
– Nepristojno je kroz prozor kupea bacati otpatke, flaše ili konzerve.
– Pevanje u kupeu nije poželjno.

 

 

 

NA ODMORU

– Nepristojno je u vodi vikati : „Davim se!“ samo da bi se privukla pažnja drugih.
– Nekulturno je na plaži uključiti preglasnu muziku.
– Nepristojno je igrati lopte na plaži, jer to može smetati onima što se ležeći sunčaju.
– Nije po bontonu bacati po plaži otpatke od hrane ili oštre predmete.
– Ne treba otpatke od hrane bacati u blizini šatora, jer to privlači insekte i glodare.
– U blizini šatora se može kretati u kupaćem kostimu, ali tako se ne sedi za ručkom.

 

 

 

U ULOZI BOLESNIKA

– Ako neko ima otvorenu ranu, zaraznu bolest ili neku kožnu bolest ne treba da se kupa u javnom bazenu. Tu se bolest najbrže prenosi.
– Neobaveštenog gosta bolesnik je dužan odmah upozoriti da boluje od prenosne bolesti.
– Ako bolesnik leži u bolnici nepoželjno je da mu deca dolaze u posetu.
– Ako bolesnik boravi u kući treba mu dati zasebnu, čistu i provetrenu sobu.
– Ako lekar dolazi u kućnu posetu omogućite mu da opere ruke i obriše ih čistim peškirom.
– Za vreme bolesti rublje treba da bude čisto.

 

 

 

U POSETI BOLESNIKU

– Nekulturno je dugo se zardžavati u poseti bolesniku.
– Posete bolesniku treba obavljati u sate i dane koji su određeni bolničkim režimom.
– Kad se pođe u posetu bolesniku red je da mu se ponese ono što sme da jede.
– U prisustvu bolesnika treba govoriti samo o prijatnim stvarima.
– Nepristojno je u prisustvu bolesnika govoriti o bolestima ili smrti.
– Dete ne treba voditi bolesniku, pogotovu ne u bolnicu.
– Prilikom posete bolesniku neumesno je pozdravljati se sa posetiocima ili ljubiti.

 

 

 
KAKO IZJAVITI SAUČEŠĆE

– Za izjavljivanje saučešća i učestvovanje u sahrani treba obući odeću tamnije boje.
– Na sahranu se ne poziva. O tome se obaveštava rodbina, a ostali saznaju od poznanika ili iz čitulja.
– Nije po bontonu saučešće izjavljivati poljupcima. Dovoljan je blagi stisak ruke uz tiho izgovorene reči: „Moje saučeće“.
– Neumesno je nakon izjavljivanja saučešća raspitivati se o bolesti i poslednjim časovima pokojnika.
– U prostoriji gde se odaje poslednji pozdrav pokojniku nema ni rukovanja ni razgovora. – Pošto se malo postoji kraj pokojnikovog odra, pri odlasku treba se samo pokloniti prisutnima.
– Ako se ide na groblje nosi se venac ili cveće (paran broj) i sveća.

 

Sanja Novaković

ned, 3.novembar
20 : 19

Dragi dnevniče,

Danas sam ponovo naučila da treba voleti dan koji izmiče i u sebi sačuvati svetlost i čistotu.. Da, protekla je još jedna naša manastirska nedelja. Porodična nedelja. Svet ovde počinje svakog dana u nekoj novoj svetlosti. Nikad ti zapravo nisam pisala kako su mi ljudi koje sam upoznala ovde vratili veru u dobrotu. I naučili da volim. Od malog do velikog M. I kako dečiji osmeh leči. Ovde je nedelja sačinjena samo od smeha, topline i ljubavi. I nemogućnosti da zameriš detetu koje ti izgazi cipele koje si čistio pola sata pre polaska. Tu smo samo ljudi, iskreni, otvoreni, sa svim svojim vrlinama i nedostacima. Prihvatajući jedni druge upravo onakvi kakvi jesmo. Daleko od lažnog sveta maski i instagrama, isfoliranih života, lažnih nas…

Pablo Neruda kaže da je zabranjeno ne smejati se problemima, ne boriti se za ono što želiš, odustati od svega zbog vlastitog straha da ostvariš svoje snove.

O, kako to savršeno sada razumem.
Energetske baterije za sedmicu napunjene.

 

 

Владимир Радовановић

 

БЕЛИНА СИВИЛА

Дуго, дуго, вртео је „играчку“ у рукама. Скоро да је и сам заборавио зашто се нашла у његовим рукама, док је покушавао да заспи. Празан простор, безбојни ваздух, непостојећи мирис, и мемла сопствене буђи, и ништа, баш ништа у мислима.

Силно, најјаче, био му је потребан, неко, неко, било ко, ико. Нека живи и у најудаљенијем кутку, само да је привидно ту, и да му попуњава самоћу. Нека тај неко пише свашта и ништа, нека просипа снежну белину из сивила, само нека је сада ту.

Како бедно и јадно. У изобиљу илузија, мноштва непостојања, где је све надохват руке, он се само може сетити са тугом, да је, не тако давно, било све тако, тешко. Да је кроз ноћи или жегу ходао, тражио прво светло, или зрак који плеше у мраку. Да је био срећан, када се очи поигравају, сва чула оживе, а… „….. …. …., ….,…..? Засијала је блештава звезда падалица, која је падала низ небо изнад његове собе. Озари му се лице, негде, неко… из милијарду зрна небеске прашине, светли и …
„…., ……, …., …….. .!!!????…., ….“

„!!!!…., …., ……, ……………………………………….., ………..“
„……………………..!!!“!!!“
…………………………………………………………………………………………………….
………………

Осећао се срећно, ваљда и она тамо негде је… Није битно како. Белина, сивило, није то. То су блиставе речи утехе. Он их види, он зна да је тоооооо.

Крај, играчка је испала, заспао је, он је сањао, био је „срећан“.
Белина… сивило…

 

 

 

БЕС МРТВОГ ЧОВЕКА И СМРТ ПОРЕСКОГ ИНСПЕКТОРА

Сунце, најлепше сунце претпразничног јутра, преливало је радошћу читав град, као да у загрљај прима све. Са тугом и болом у грудима, сувих усана, руку које се тресу, са муком отварајући очи, Виктор се спремао да устане, несигуран у себе, са мислима које су га гушиле. Тако успорено, као да одлази на последњи пут, немо је гледао коверту и није имао никакву идеју шта да учини са собом.

Данас, уочи празника, мора сагнуте главе, сломљен, скоро да моли да му неко, неко без осећања, учини милост и остави само овај његов кутак, да се са годинама, које никако више нису ни пуне младости, а ни снаге, не вуцара по улицама, склоништима, уточиштима. Данас може, сигурно да ће тако бити, да нестане последњи прах, који је годинама стварао и сада, на ивици живота, снаге, нерава, још само то – огољени зидови остају као последњи траг постојања.

Несигуран у сопствене мисли, гледајући тачку коју не види, приближавао се, још неколико корака, још два корака, корак. Нема даље, ово је крај сурове игре, садааааа…

Тихо покуца на врата, без одговора иза. Још једном покуца јаче, и трећи пут. И таман четврти да учини, али глас, не дрски, већ није знао да му да право име, позва га да уђе.

Тишина се преливала, он, Виктор је ћутао, док се насупрот њега надобудни, уредни пицопевац, забављао куцајући поруке. Ни погледом га не удостоји, као да је ту животиња, а не он, човек од крви, меса, мисли, осећања, чега све не. Стоји и чека. Стоји скамењено, док се неко поиграва. Прошло је сигурно више од петнаест минута, док се пицопевац, пресликани лик који обожава своје вође и опонаша их, не удостоји да изговор реч.

„Ти си, аха… да, онај случај, да, да…“ неодређено је мумлао својим искривљеним акцентом, као да се у овом тренутку осећа као судија, као да је сва моћ у његовим рукама и… “Да, звали су ме из социјалне службе, молили су да… Ма, много су досадни, шта то, доста више тог срања, ово је озбиљна држава и закони се морају поштовати…“

„Не разумем, шта ко има да моли за мене.“ Подсмешљиво, скоро ругајући се, погледа га пицопевац из фотеље, осмехну се, онако крвнички, садистички; “Шта, ти си као нешто љут? Слушај ме добро. ОД МЕНЕ ТИ ЗАВИСИИИИИ…“.

Као ударац мацоле одјекивао је повишени тон, урлик звери која је скакала по фотељи, машући рукама, претећи… Виктору се појави једна изгубљена фотографија пред очима, силно га ударајући, баш као да га лет фотографије буди шамарима из сна, коме, бунила…

Пуцањ је одјекивао кроз ходнике, толико снажан, заглушујући звук метка као да је разбијао околне зидове… Виктор сасвим прибрано приђе фотељи, извади марамицу, обриса крв из дупље у којој ока није било, чврсто прислони марамицу на уста, као да утишава јаук, и потпуно смирено, маниром прекаљеног извршиоца, који је мноштво пута… испали метак, још једну оловну реч, кроз теме, сасвим мирно. Укоченог погледа посматрао је како се распадао свет у облику неке празне лобање, и ништа више…

„Мрзим, мрзим из дна душе простачку вику. То ме поремети… мрзим”.

Већ се спуштао ка излазним вратима, понављајући да мрзи. Сам, никога није било. Никакви звуци, дисање… Ништа се није чуло. Као је он утишао олују, и сада је мир, сунце ће се појавити…

 

 

 

БЕСПРЕКОРНИ ПОРТРЕТ

Галина је беспрекорна дама. Достојанствена, интелигентна, прелепа, не постоји атрибут који је не прати. Пре неколико година доселила се у мали успавани град. Радила је у музеју као кустос. И све о њој стало би у тих неколико реченица, ништа више, ништа – јер би својим понекад циничним, али благонаклоним погледом зауставила свако следеће питање. Постојао је посао, сасвим довољно да избегне било какве неме позиве на разна дружења или позиве самоуверених мушкараца, који су на све начине желели да стекну њену наклоност.

Све се брзо, срећно по њу завршило након неког времена. Нестали су самоуверени, утихнули су позиви, а она је наставила свој рад. Чинило се да јој прија живот у малом граду и задовољство је показивала својим радом. За неколико година град је био познатији и у њега све чешће су стизали познати гости. Једном речју – она је оплеменила град и живот у њему.

Такве приче увек, по правилу, имају срећан крај – неко ко је побегао од буке и вреве, живота у трку, живота без живота, свој мир је могао пронаћи у малом рајском насељу. Али, вишегодишњи мир, сан града, почеше нарушавати чудни догађаји. Догоди се негде пред крај јесени самоубиство једне средњошколке. Галама и прича потрајале су неко време, и све би се завршило са тугом и сећањем несрећних родитеља, али, већ после неких десетак дана, дан за даном догодила су се још два самоубиства. То је већ унело панику, па људи почеше да измишљају разне приче.

У раним вечерњим сатима мало кога је било на улицама. Разлог томе била је непотпуна, али пуна страха прича, ко зна од кога потекла, да сва три самоубиства, у ствари, нису била самоубиства. Неко маштовитији, или склонији испредању прича, чак је изнео теорију да се појавила секта, и да нека непозната жена у црном по неком списку ликвидира одређене људе, тј. децу, јер сво троје мртвих били су млади људи, две девојке и један младић.

Али, низ несрећних случајева одједном престаде, и град се како тако врати у свој ритам, а сва несрећа остала је да избледи у сећањима.

Средовечни мушкарац стајао је испред улаза у улицу М. Потпуни мрак прекривао је његово лице. Ништа се није видело, сем жара упаљене цигарете. После неког времена, поче нервозно да шета од једне до друге тачке, не удаљавајући се превише, да се којим случајем не догоди да…

 

 

 

БРУТАЛНОСТ, ОПСЕДНУТОСТ И…

Седео је заваљен у фотељи, испружених ногу, са десном крвавом руком на наслону, а левом држећи цигарету. Блажено задовољство преливало се преко целог унакаженог лица, док је увлачио у складном ритму дим за димом, правилно распоређен, у прави-лним интервалима. Мрак је пливао по соби, само су светлеле тачке обележених места по лицу, које је сакупљао као сувенире.

У појединим моментима тупог зурења у једну неодређену, бесмислену тачку, поткрадао би се искежени осмех звери, која је тек у назнакама личила на нешто што би се назвало људским обличјем. Можда се баш тада осмехивао сценама, лицима бројева које је „обрађивао“ у „нечујној“ соби, свих оних бројева који су под силом зверске снаге плаћали непослушност. Сваки нови био је степеник у ходу до врха, гладијаторска жртва суровог и непобедивог… Вечерас му се учинило да је довољно, да је крај, јер, после толико принетих жртви, он нема више шта ново рећи. Он је на врху, одакле ће слушати “легенде”, довољно да нестане и сладострасно ужива у дугим годинама стицаној „слави“.

Склупчан у фотељи, спавао је, ако се то може назвати сном, јер, звери немају сан, а он отворених очију само покрива крв у очима, трза се на сваки шум, иако то не признаје ни сопственом лику који не гледа. Можда таква мисао само лебди кроз мрак, баш мрак јер тада лутају авети. Отварао је са муком десно око, чувши кључ који је отварао врата собе коју никада нико није видео, скоро нико, нико осим…
Елегантни кораци склада приближавали су се. Крај. Ту, на средини огромне собе је тачка. Ту стоји, а он…

Хитро, као по команди поцепаног ума, није ходао, допузао је, не гледајући, јер, само она је та пред којом пузи, понизно је обожава, ужива у њеној моћи. Изнад главе приљубљене за под стајала је лепа, необична сенка, расуте косе, тиха, нечујна, она сенка која није морала било шта рећи, јер, он је све морао знати, сваку њену помисао, сваку жељу… Челом додирну ципеле. Одједном, као да је струја протресла цело тело покорне звери, а она величанствена само је ћутала, уживајући у игри коју је она измислила, исписала невидљиве странице невидљивих правила, љубоморно чувајући тајну собе, тајну ума, тајну тела, прећутани договор заувек…

Мрак, топло јулско вече, отворени прозори. Кроз мрежу се преливала исечена светлост месечине. Пријатни остатак ноћи која ће се ускоро пробудити… На средини собе, под светиљком које није било, седело је тело, на коленима. Одсјај се видео по унакаженим успоменама лица, а на „престолу“ каменог унакаженог стуба седела је нека сенка, митолошки лик, без осмеха, седела је на сопственом трону и чекала јутро…

 

 

 

ДАН КОЈИ СЕ НИЈЕ МОГАО ВРАТИТИ

Иза затворених очију, уморног лица, са помешаном тугом и олакшањем, сањао је стари професор. Никога није било, као и често пута у животу, да са њим подели нагомилану тугу и понеки зрачак радости. Знао је да ће ускоро заспати, вечно, знао је, јер, анђели су плесали раздрагани. Још једна намучена, праведна душа са њима ће пронаћи царство без бола…

Био је новембар, сигурно је био новембар. Сећао се како је бесциљно лутао по великом граду, пребацивао се из трамваја у аутобус, па поново излазио, ходао, само да откине комадић мучног дана. Бежао је од куће. Први пут није желео да се врати, загрли је, ужива у сваком тренутку са њом… Није знао како да стане пред њу, погледа те топле очи и каже јој… Већ десетак дана лаже је како одлази на посао, измишља своја дуга одсуствовања, без храбрости да призна да дан, тај дан не може вратити уназад, заледити време, зауставити и… Размишљао је како јој…

Најзад, већ је одавно требало да буде у стану, али најзад стиже, тешким корацима се пење, краде кораке, одузима и купује време, смишља како да оправда своју прву лаж, и то кога лаже? Њу, њу…

Изненадило га је што је мрак у ходнику. Није навикао да се, када улази, судара са тамом, да не чује ни њен глас, али, можда је тако боље, сигурно. Сачекаће јутро, а сада кришом у другу собу, као провалник, да га она не чује.

На његово изненађење, док се будио са буђењем светлости, погледа своју радну собу, коју није претходне ноћи угледао, бежећи од сусрета са њом. Сва у нереду, испретуране полице са књигама, одваљен радни сто, свуда по соби лежали су изгажени папири, његов рукопис… Знао је ко је то, знао је, али, она – где је она – то је била једина мисао. Хитро скочи и угледа празну њихову собу, нетакнуту постељу, знак да нико није ту, а кухиња сређена, али празна, и велики папир, смишљено великим словима исписана порука…

„Они су били, знаш добро ко, тајна полиција, четири сата су претресали стан. А ти, где си био? Плашио си се да ми саопштиш да си у новом срању, да ћеш у затвор. Будало, велика будало, одрасти… Отишла сам заувек, не желим те, не тражи ме… нећеш ни моћи да ме пронађеш… Док ово читаш…“

Зачуше се кораци у ходнику, куцање на врата, једна, две, три руке у истом тренутку ударале су по вратима…

 

 

 

ДНЕВНИЧКИ ЗАПИСИ О ЈЕДНОМ САСВИМ ОБИЧНОМ ДАНУ

Јутро… Тек свиће, али његова глава је сва у зноју. Иако није дан, и температура је пријатна, он се купа у зноју, и није то зној врелине. Он воли дуге, топле, сунчане дане. То је зној из мозга, продукт више-годишње нервозе, лекова, андропаузе, боље речено – то је зној немоћи и кризе самопоуздања…

Већ је поодмакло јутро. Рутина, рад, око њега мноштво оних које би најрадије заобилазио, бежао од њих, али… Иако свеже окупан, чисте одеће, не може да сакрије зној који лије као киша. Окреће главу, да други не виде, брише папирним убрусом, а корпа за отпатке је већ поприлично испуњена…

Подне. Стижу му СМС поруке, заборавио је да су данас два догађаја, догађаја која га привлаче да их посети, али неће, неће, јер је чврсто одлучио. Лаже одговорима и себе и оне друге, купује време, одговара – јавиће се… када? Врелина је све јача, паклен дан, са обиљем наталожене воде у земљи, која се враћа назад, и тако увек. Зној све јачи.

Зна лек, онај антидепресивни лек. Спустиће ролетне, потпуно замрачити собу, ни трачак светла неће га ометати, спаваће, дуго ће спавати, можда цео дан, и више. То је лек, бекство од стварности, једини лек.

Вече. Већ се скривају зраци сунца које је одавно испловило ка западу, осећа се мирно, али уморно, неиспавано, иако је спавао неколико сати. Сасвим довољно а буде одморан, али, није, он је умртвљен. Тупо посматра по празној соби, тражи цигарету, остатак већ хладне кафе, нешто, било шта, чиме ће немирне руке, бити привидно мирне…

Шаље поруку докторки, чини му се да осећа кризни период, боље да, као дисциплинован, оде на време, него да се догоди…

Поноћ. Заспао је дан. Са улица допире врева младих. Раздрагана младост некуда одлази. Не, не сметају му звуци галаме који улазе кроз отворен прозор… Ништа му сада не смета, завршио је још један… прескочио га, украо је мало времена, или бар тако мисли.

Она му је пред очима читав дан, онај део дана када је имао паузе у бекствима од водене бујице која га је обливала. Лепа је, посебно је лепа, мислио је, гледао је у њене питоме светле очи, лепа је.

Испод погледа који му је упућивала, скоро нага, разуздана, необуздана, магично га је привлачила. Зашто? То тело, иако већ… Ма, било је извајано само за њега, зажмурeо је, жели само њу, сада, овде у овом сну, да…

 

 

 

ДУГО ПУТОВАЊЕ КРОЗ МАГЛУ

Виктор се протегну, исправљајући згрчено тело после дугог путовања аутобусом. Дубоко удахну свеж јутарњи ваздух, затварајући очи, као да ужива у благом сунцу. По први пут се налазио у, учини му се, пријатном градићу, покушавајући да врати сећања са својих ранијих путовања, али, нису му се појављивале слике овога града. „Ту сам“ – помисли – “још једна станица у послу, животу, ко зна, можда сасвим нова и другачија од претходних.“

Најзад, одлучи да крене. Треба стићи до дате адресе која је била исписана на папирићу, адресе будућег становања, али, одлучи да се промува још мало околним уличицама. Негде ће свратити на јутарњу кафу, упознаће градић, макар кроз лица пролазника.

*****

Све има почетак и крај, то је неминовно. Уколико постоји почетак, крај је логичан завршетак круга. Али, то су два тренутка, можда мало дуже трају, али су само два тренутка. Срж је оно између, оно што може трајати дуго, или кратко, оно између два тренутка.

У том простору и времену, обојеним тамом, јарким бојама, одвија се све оно што износимо у последњем тренутку, као казну или спасење…

Нервозно, устаде сенка, већ му је било преко главе, одвратно, мучно, да сваке вечери у скоро исто време долази, седа на исту клупу, и као да на камену мудрости покушава да одгонетне важно филозофско питање. Само одмахну руком, окрену леђа и изгуби се у тами вечери, иза дрвећа старог парка.

*****
Испред куће у улици ….., стајала је једна старија
дама, по лицу много млађа. Ћутала је, али јој се осмех појави када угледа Виктора. Стидљиво уђе у кућу и…

Виктору ништа није било неуобичајено. Прво на шта је помислио било је да је то неко из породице, да га је препознала и сада тражи некога, некога важнијег ко ће…

„Добар дан. Ви сте Виктор?“ – зачу пријатан глас, који је долазио иза његових леђа.

„Да, ја сам Виктор, Ваш нови станар. Надам се, један можда дужи период” – рекао је, пруживши руку отменој жени средњих година. Изледала му је млађе него што му се учинило. Можда су то остаци пређашње лепоте, која је остала као снажно сведочанство.

Она му се љубазно осмехну, прође иза пулта и са зида на којем су висили кључеви, као знак да је власница апартмана, пружи му кључ број 18: „То је соба на другом спрату, надам се да ће Вам се свидети, желим вам пријатан боравак…“

Учинило му се као да је желела да изговори још нешто, али се зауставила, можда не желећи да пред странцем прича сувише. Ипак, њему су два детаља некако упечатљива била: полупразан мотел, који је зуб времена нагризао, а недостатак новца спречавао је крупније промене, и она – ма колико се трудила да буде љубазна, насмешена и пријатна, што је збиља и била, нека туга извирала је из очију, чинило се, плачних или неиспаваних очију…

*****

„Ти си баш луцкаст, блесо једна“ поруменелих образа, покушавала је да га заустави, док јој је ко зна који пут љубио прст по прст на нози, срећан, задовољан, цео свет је био његов, док су наги лежали на великом кревету, маштарили.

„Боже, твоја лудост ме је освојила, не, не знам како могу то описати, ја… која се не збуним лако, једноставно, била сам шокирана твојом дрскошћу. Причао си, причао, не дајући ми да дођем до речи…“

„И? Ипак си срећна, зар не?“

„Јесам, љубави, срећна сам, нисам веровала да ће се нешто овако догодити… да.“

„Не говори“ – окрену се на стомак, подигнутог тела на лактовима, чврстог, сигурног погледа. „Не говори. Ништа ми није важно сем тебе. Не интересује ме, не желим да знам причу која је твоја рана. Шта је било, било је. Сада постојимо ти и ја, и изван нашег света ништа, не занима ме баш ништа.“

Ћутала је, није желела да било чим наруши склад летње вечери, мирис кише, поглед на тела… нека траје овај тренутак, само он је важан…

Хитро, да прекине тишину, са полице је скинуо неку поцепану кутију, која је личила на његов ковчежић. Седео је крај ње, показивао нешто што се у тами назирало. Час су били озбиљни, час су весело кикотали, до поноћи, иза ње, далеко у…

*****

Дани су пролазили, чак динамичније. Виктор је осећао пријатност у боравку, некако је брже и лакше обављао послове, затим се враћао нимало уморан, и опет назад у шетње, обилазећи сваког дана нешто ново. Породица код које је живео није се ни примећивала.

У пролазу би видео власницу, понекад и њену мајку, жену коју је прву сусрео прилiком доласка. Једноставно, као прећутним договором, нису међусобно сметали.

Те ране вечери, пак, одлучи да не изађе никуда. Чинило се да ће киша, и то га је натерало да одустане од шетње. Седео је у ходнику, читао новине, сасвим обично вече, и тако ће га провести.

„Надам се да Вам не сметам?“ – зачу глас власнице, али није био изненађен, као да је негде потајно очекивао да ће му се обратити, започети разговор.

„Изволите. Не сметате ми, никако, одустао сам од шетње. Чини се да ће невреме, па сам решио да прелистам новине.“

„Да ли желите можда кафу, или нешто друго да попијете? Вечерас нема гужве, а желела сам да нађем друго друштво, помало су ми досадиле свакодневне набавке, бриге о мотелу и…“

„Кафа, пријала би ми. Драго ми је да Вам ја представљам боље друштво.“

Ћутке су испијали кафу, уживајући у погледу са терасе, и чинило се као да друго чека да прво започне нешто, мало више од формалног разговора.

„Ја Вам се нисам ни представила. Ирена.“

„Сазнао сам, Ваша мајка ми је рекла да се зовете Ирена.“

„Мама иде около и гњави госте” – заврте главом, али без љутње.

„Госпођа је баш пријатна жена, изузетно љубазна. Ви, мислим Ви и мајка живите саме?“

„Мој муж, живи и он… али, тренутно је одсутан. Немамо деце, ваљда је то тако морало бити, али имамо једно друго, а мама је са нама, помало је дементна, можда ће Вам понекад причати о смрти мог оца, ја Вам…“

„Све је у реду, не брините.“
„Ви, да ли Ви имате породицу?“
„Не. Нисам се женио, једном сам био близу, али, то је било давно. Немам децу, и то је можда добро. Какав бих отац био, када оволико одсуствујем. Ваљда је тако требало да буде…“

„Извините, нисам желела…“

„Ирена, не извињавајте се, све је у реду, ово су нормални разговори, људи који се упознају…“

*****

Две прилике, једва видљиве у мраку, седеле су. Некоме ко би из даљине посматрао могло би се чинити да љубавни пар, скривајући се од људи, побегао у тишину, вероватно ужива у…

Она је седела са леве стране, на крају клупе, скоро потпуно незаинтересована, док је он, гледајући у земљу испред себе, нешто тихо, са напором говорио, можда и нејасно. Мирис тескобе, раздвојености, удаљености, све је пливало кроз прохладну пролећну ноћ, и она се уклапала у раму, употпуњујући сенке, цртице неког замишљеног цртежа.

Она је устала, тихо, нешто је руком показала. Он је ћутао, није ни покрет учинио, она се удаљила и ускоро нестала иза лампиона, шестог у реду са леве стране од клупе. И он је устао. Кренуо је десно у правцу светлости која се назирала, тамо негде, десно у…

*****

Виктор и Ирена скупа су изашли у шетњу. Недеља вече, јесење пријатно вече и она је пожелела да замени уобичајену слику рецепционерке, куварице, власнице мотела, желела је да се опуштено прошета, удахне ваздух. Изнад свега, желела је да хода поред њега, у својим размишљањима. Он јој је све блискији постајао, мамио јој је осмех, осећала се пожељном, чак је и мајка, мада дементна, примећивала њен осмех.

Поново се осетила живом. Он као лек за болести, за туге, мучне године – пријатан, ненаметљив, прави отмени мушкарац – уздисала би уз мисли које су бивале сваким даном све силније.

„Викторе, желим нешто да ти испричам, мада…“ – на тренутак застаде, али само на тренутак, јер, одлучила је да ће ове вечери му рећи свој наум.

„Мој муж, он…“

„Да, реци, не плаши се, ништа недолично не радимо, да би неко могао испричати твом мужу било шта што би…“

„Викторе, он није отишао било где, он се налази у душевној болници већ две године и…“

„Ако ти је тешко да причаш, не мораш. Хајде да седнемо на клупу, можда је тако боље. Чини се да се озбиљне ствари не причају у ходу, и то странцу.“

Урадише тако. Прва слободна клупа и њих двоје, попут заљубљеног пара, гледајући се погледом, ишчекујући да…

„Странац? Веруј, осећам се као да те познајем цео живот. Сада сам тек свесна колико је значио твој долазак. Вратио си ми смех. Знаш, имам осећај као да сам те целог живота чекала и сада, нека и нисам млада, осећам љубав… О, Боже, као заљубљена девојка се понашам…“

„Уживам у твојим речима, само настави. Веруј, делим исти осећај, који сам заборавио у…“

„Не, није битно, само сам желела рећи да он лежи већ дуго. Он ми је муж, иако је биљка и… Волела бих… волела бих да заувек останеш, без обавеза према мени. Немам права да ово тражим, знам да сам себична, извини, једноставно сам морала.“

Виктор привуче њену десну руку, додирну је уснама, погледом који је подизао говорио јој је да ћути, да не нарушава овај величанствени тренутак. Миловао је ту прелепу руку, љубио и…

*****

Ишчекивао ју је да дође. Договорили су се да ће се наћи код споменика великог песника, слично као и много пута раније, али, овај сусрет није био обичан. Све је могао бити, осим обичног сусрета. Можда, помислио је, онако очајнички, можда је то последњи сусрет. Тако му срце и ум говоре, иако он зна да неће прихватити сурово лице истине, портрет који ће наспрам њега стајати, осмехивати се лажно, куповати време до часа одласка, заувек и никада више.

Нехајно, споро му се примицала, још на стотинак метара. Препознао ју је, баш као што би и везаних очију могао осетити њен мирис, зачути смех. Седели су на добро познатом месту. То су и врапци знали да та клупа, надомак споменика великог песника, припада само њима и…

„Још, мало и путујем“ – као да констатује полазак воза у поноћ.

„Да… Која симболика, седимо на клупи, где смо…“ – започе неповезано, као да жели да побегне од питања, констатације, неизговореног одговора, као да жели да побегне, нестане и не чује то што слути, а само то не жели да чује.

„Кажем само да вечерас путујем… желим то да кажем, ништа више. У ствари, хтела бих да те питам, шта ти мислиш?“

„О чему?“

„О нама, знаш, дошао је тренутак да… Не, не одлазим ја од тебе, питам шта и како даље, желим да ми кажеш…“

„Немам ја шта рећи, оно што сам рекао првих ноћи, оно што сам говорио, све сам рекао, ти одлучи, изабери. Све нека буде твоја одлука, ја сам одлучио, али то тако мало значи, или не значи ништа…” – са укусом горчине, можда први пут, подижући тек мало глас, не гледајући је…

„Зашто ја, зашто само ја треба да одлучим?“ Погледа је са презиром, док му је у грлу био камен,

не дајући му да било шта више изговори, само се несигурно подиже са клупе, ухвати је за руку, стисну, као да јој тиме жели срећан пут, као да се обраћа пoтпуном странцу, чак не ни речима.

„Идеш?“

Он климну главом, из џепа извади неку малу кутијицу, пружи јој и…

„Нећеш да останеш, да причамо још мало, да се договоримо, да… Нећеш ни да ме пољубиш за срећан пут, да ми пожелиш…“

У осмеху искривљеног, згрченог лица није препознала, или није желела да препозна препознату лаж, њену, његову, није битно. Убрзо се изгубио у летњој магли, магли помешаних зрака светлости, док најзад није потпуно нестао.

*****

„Мама“ – дозивала је Ирена мајку која се сакрила у кухињи. Тек после неколико упорних дозивања појави се испред рецепције, а Ирена и не примети да је она ту пред њом.

„Реци, зашто си ме позвала?“

„Мама, данас морам да одем у набавку, не знам када ћу се вратити, молим те да припазиш, и немој да ти свако овде улази. Можеш ли?“

„Могу“ – загонетно јој се осмехну, као да би хтела да јој стави до знања да и она нешто зна.

„Што се тако смешкаш?“

„Кћери, ја сам те родила, мислиш да сам баш толико изветрила да не видим, да не чујем…“
„А шта видиш, тако ти среће?“

„Видим, видим, па ми одједном нестане слика, и ништа не видим тада. Само кажем. Ништа ти не мораш мене слушати.“

„Једном давно сам те послушала, сећаш се и… молим те, нећемо више ни реч, молим те, ни једну једину реч.“ Док је кретала ка излазу, мајка је заустави, пружајући јој коверат: “Господин је оставио јутрос пре него што је отишао на посао, замолио ме је да ти ово предам.“

Мало је збуни мајчина немарност. Узе коверат на којем је стајало њено име и кратка порука да у подне отвори коверат, не пре, не касније, већ баш тада, да не наруши тренутак. На лицу јој се појави силан осмех, онај који је давно заборављен, осећала је то по покретима лица, осећала је руменило које је облива, осећала је машту заљубљене девојке којој принц о коме сања оставља тајну поруку, можда…

*****

На назначеном месту, у дану када је требало да се појави, он је дошетао до споменика великом песнику. Стајао је мирно, потпуно сигурно, као да ишчекује да кип песника почне рецитовати.

Стајао је на само њему видљивом месту један коверат, који је преспавао дане и ноћи чекајући га, сакривен од свих. Док је отварао коверат, вода киша које су падале лепила се за његове прсте, остављајући трулеж, прљавштину. Сигурним покретима, извадио је потпуно празан папир, недодирнут, без иједне разливене мрље, као да нико по њему није ни писао.

*****

У подне, док је сркутала кафу, ишчекујући да пролети време и он се појави, отворила је коверат, онако како је и гласила молба исписана на полеђини. Огроман папир, пресавијен ко зна колико пута, слој по слој, отварајући са нестрпљењем…

„18“ – ништа више, само број…

 

 

 

ДВОБОЈ У ВАГОНУ

Одлучан у намери, Виктор је са несигурношћу одлучио да крене у сопствени предвиђени неуспех. Тако је зацртао, подвукао оловним мастилом, и пошао. Осмех, усиљени осмех благајнице на шалтеру железничке станице ретких возова био је знак да следи некакав идиотски коментар. Прво на шта је помислио било је да ће расклиматани воз из прошлог века, који и даље пролази између два града, два краја исте пустоши – каснити. То је оно што очекује, али њен крештави глас, који је са гнушањем одбијао да прихвати, испрекидано је мрмљао, у размацима, говорећи му… шта…?

На његово изненађење, у тачно време на перону три зауставила се уз одвратни писак грдосија, избацујући неколико путника баш испред њега, који је сигурним корацима клецао, у парадоксалном излету у ништа. Не осврћући се, сео је на прво слободно место, на неку ишарану клупу на којој су засигурно деценијама, најпре чести, а онда све ређи путници, остављали своје фрустрације. Лажне мудрости, испразне изјаве љубави, патетичне слике бола и, све у свему – ништа.

Већ је у својој несигурности заборавио, скоро потпуно сметнуо са ума разлог што се налази ту. Делић страха скоро да га покрену да се окрене, искочи и збрише у мрак, али грдосија крену, најпре споро, хватајући неко смешно убрзање, а онда – почеше се низати предели јесени кроз рам прозора, који је све сем слика која осликава пределе.

Чврсто затвори очи, и поче изнова преслишавати своје друго ја: шта ће и у којем тренутку рећи, вративши низ осликаних ситуација које је затворио у делићу ума. Како су се низале слике могућих догађаја који треба да уследе, замишљао је и текст, своје речи, одговоре на туђе речи, али, “ни макац”. Све се заустављало на почетку, и ни милиметар даље. Баш фрустрирајуће – помисли. Зар толико пута поновљене речи, речи научене као песмица у школи, падају пред само једном помисли, пред падом за који је био сигуран да ће доживети? Али он, он мучи себе, он воли да мучи себе, зато је одлучио да парадокс парадоксално заврши, али… Опет сумња – шта ако све крене добро, тек тада ће се наћи потпуно поражен, јер, он је одлучио да се мора завршити…, а не како… то жели, или…

Пробуди га из полусна порука ишарана ножем. Толико је гласно обасјавала празни вагон да га је раздрмала. Ко – шта – где? Попут буђења из кратког сна, са гомилом глупих питања.

„НИСИ ТИ ТАЈ КОЈИ ОДЛУЧУЈЕ…“

 

 

 

ДВОЈНИЦА

У дугом путовању кроз безброј помисли, где се сусретао са гомилом безизражајних лица, Игор М. је само тражио да пронађе једно, давно, изгубљено платно. Био је то један посебан дар, који су у једној ноћи украли непознати посетиоци. И поред свих покушаја да деценијама уђе у траг, никако није успевао да пронађе дар који је себи даровао.

Наручилац портрета, који је у једној ноћи под окриљем таме дубоко успаване ноћи ушетао, оставио богати предујам, и хитро као авет одлетео из загушљиве собе, никада се више није појавио. Разне приче Игор је могао чути, од баналних, до оних од којих се ледила крв, о свом непознатом посетиоцу, али, далеко од тога да је и једна једина до краја била истинита. Можда најтачнија била је она смишљена у његовим мислима, када се тужно опуштао од сопствене летаргије. Она да је то био неко, ко је наручио портрет вољене жене која је…

„Портрет желим. Двојница!“ писале су на папиру изговорене речи црног плашта, црне маске, само то. и довољно је то… Није ни богата свота покренула Игора, није она била мотив да брзо и вредно ради, чак га је удаљавала од рада, била терет. И тако, док су цурили дани као из пешчаног сата, он је некада мало, некада мало више радио. Скоро да је заборавио и датум и сат посете, јер, нико није долазио, куцао на врата, или тражио га, нико ни поруке није остављао да га подсети на то да треба, мора, што пре…

И, како то бива, у бесмисленом, обичном тренутку смене кратких дана са најкраћим данима, латио се посла, вредно радећи, толико вредно да ни сам није знао, када у сећању је последња сцена коју памти, док у трансу…

После мноштва непроспаваних сати, у смени најкраћих дана са надолазећим мирисом природе, будио се свакога јутра радостан, поправљао детаље и сањао да можда тај живи лик, који је само њему жив, постоји негде, или је то она, двојница, која је на папиру чврстим отиском забележена, и…

Кроз прозор бифеа занемаривао је гласове око себе. Није ни бучнија музика реметила мир, чак ни новински наслови који су светлели са папира који је држао обема рукама нису били занимљиви.

Није био ни тужан, ни усхићен. Осећао се опуштено, јер, неколико дана раније, у тренутку надахнућа, еуфорије која га је обузимала, само је белином пребрисао сва сећања и истргао из мисли речи. Тог тренутка највеће своје дело је створио.

Назвао га је снег. Сасвим довољно – мислио је – оно по чему ће га памити су Снег и Двојница, и ништа више.

Заврши са шољицом чаја, пажљиво врати новине у пређашње стање и кроз наочаре погледа себе у огледалу… Она је испијала неки топли напитак. Ништа, како је видео, није нарушавало њену немарну опуштеност, није до ње допирала бучнија музика, ни граја људи.

Пријатељски му се осмехну, док се искрени осмех сливао кроз бледо чисто лице, увојци црне косе прекривали очи, осмех и…

 

 

 

ГАЛЕРИЈА НА ТРГУ ВЕТРА

“Сигурно је то лаж на коју наседају наивни. Или они који су спремни у својој лукавој наивности да поклекну” – мислио је… Дубоко у себи, после мноштва година изгнанства из сопствене душе и тела, схватио је да је био у превеликој заблуди када је, попут многих који су личили на мраве, милео, журећи непрегледном стазом. Булевари, тргови, уличице, сва она осветљена и мрачна места сакривених душа, у потрази за…

Он, да, он, јурио је грчевито, губећи корак са ветром, тражећи две звезде. Он, он је само желео две звезде, које у тачно време, које је било непрецизно и ненајављено… Дланови су били влажни, не од нестрпљења, били су влажни од исконског страха, параноичне опсесије да никада и баш никада неће просветлети дланове, осетити пријатну топлину и заспати.

Уредан, не дозволивши да јад времена унакази спољашњост, био је спреман, тражио је и даље, сада већ другим непрегледним низовима, избегавајући замке, не пристајући да још једном буде уловљен у сопствену мрежу.

Наравно, то тако мора бити. Дани, месеци, године, залеђено време… клизили су као пешчани сат. Изгубљене су милијарде тренутака који су могли бити целина мозаика, али то никада нису постали.

Једну галерију, није имала име, чуо је да је на тргу ветра посматрао је уплашен, крајичком ока, плашећи се сопствене сенке. Не, није смео ући, само је чуо да у њој…

Галерија на тргу ветра није имала експонате. Постојали су само зидови, празни зидови, и нико, или можда ретко ко је знао да празина зидова није истина…

Постојала је прича, преношена са колена на колено, да свака генерација може у дато време видети …

Нико, или ретко ко зна да би се у одређено време ненајављено… појавио он… Кажу да је био колекционар, да је нестао, никада није умро, јер за то не постоји доказ. Да би се појавио из века у век и изнова преживео све олује, остављајући на зидовима…

Можда је он био и сликар, то архиве не знају, ниједан траг не постоји. Ни галерија на тргу ветра, ни људи, ни изложени ликови и догађаји… ништааааа.

Заспао је, клечећи полузгрчен, заспао је на меканом јастуку који није постојао. Спавао је чудно мирним сном, у галерији на тргу ветра, где су били празни зидови и мириси времена, спавао је…

Некако у цик зоре, један зид више није био празан. Можда се назирао неки лик, лик неке прилике, нејасног облика, нека јунакиња, некога давно несталог, чинило се да у наручју држи јастук…

 

 

 

HERE COMES THE RAIN AGAIN

Киша је долазила. Клизила је по сећањима. И он је желео да је држи за руку, да шетају као они који се воле…

Одзвањале су у очима препознатљиве речи. Волео је ту песму, волео је глас који га је враћао у изгубљени рај. Волео ју је, јер, препознавао је изнова…

Враћао ју је на почетак, по ко зна који пут, враћао је, призивајући онај други део себе који је нестао, заувек изгубљен.

Плакао је. Није изгледало као да плаче, то су се капи сливале од дима конопље, од реског мириса, од…

Само је изнова, по стоти пут, тражио непознату реч, у причи коју је прочитао, проживео. Киша је долазила…

 

 

 

ИГРА МИРИСНИХ ПАХУЉА

Већ дубоко спавала је ноћ прекривена пахуљама. Мрзле су се ноздрве, ледио дах, он се шетао. Сасвим уобичајено, не марећи за случајне пролазнике или пахуље које су прекривале плетену капу. Желео је да полети, чинило му се да лети у ноћи, збацио би свакодневне бриге, олакшао терет и можда…

Вешто се провлачила међу хипнотисаном гомилом, која се кретала ужурбано. Чудно, увек су празници тешки, увек пуни туге, усамљености, ружних помисли, па ипак, извештачени погледи пролазника желели су да просипају осмехе. Овај огромни град баш полуди, нарочито пред Нову годину – помислила је – нарочито тада, а нико нема одговор откуда туга на тасу претеже лажну срећу. Хитрих корака, журила је да не закасни на метро, да не би чекала још неко време, иако је тек четири по подне. Напросто, жели да што пре улети у свој стан, увуче се у кревет и да изнова врти даљински, тражећи неки нови, неодгледани филм.

Учини му се да је угледао неку чудну звезду, није падалица, није обична звезда, она се до ове вечери никада није појавила. Зна, сигуран је, иако ретко прати поредак, сигуран је да на том месту никада ништа није било везано Месечевим зрацима и да је то место од постанка празно. Можда и није звезда, то је мање важно. Важно је да сија посебно, као да раширених руку показује Месецу да је узме и понесе. Није му се ишло кући, све му је толико уобичајено, да не жели да пропусти ову посебну ноћ, скривен под ћебетом, док врти канале тражећи да из „чаробне кутије“ заплива…

Тек је шест сати, а већ јој је досадно, досадна јој је рутина, посебно навике зимских ноћи. Сутра нећe радити, остаће код куће. Неће се осмехивати док служи брзу храну и налива инстант кафу, смешкајући се усиљено, за ситну напојницу. Сутра ће устати рано, започети нову годину путовањем кроз маглу, тунеле, можда ће са прозора подземне железнице видети неке нове пределе, јер они које жели, далеки су.

Лагано је откључавао стан. Скоро ће поноћ, не, неће укључити светло, из мрака ће посматрати „игру радости“. Нека их, помисли – можда им је потребна лажна нада, нека их, нека покушају да буду срећни, ја то не умем. Није чуо буку, није видео светлост ватромета, чврсто је заспао, уморан, само је затворио очи, запловио у сан, довољно.

Прилепљеног образа, у полупразном вагону, посматрала је јутро, прво јутро. Смењивали су се небодери, јутро се будило, није било сиво. Окупани сунцем, призори су изгледали дирљиво. Чинило јој се да се нека малена радост буди, да јој лице осећа топлину, можда негде… негде сигурно постоји… Зна она то, баш јако осећа, сигурна је у поглед из својих очију.

Подне. Баш пријатан, окупан дан, нигде никога. Сам, попут птице, летео је земљом, плесао је, осећао радост, док је писао по трагу сунца поруке.

Осећао је, знао је, био је сигуран да… тамо негде, сигурно… Из очију му је буктала ватра, радост, страст. Тамо негде, није то ни далеко, постоји неки воз, сада ће поћи на станицу, овога пута не сме закаснити…

 

 

 

ИСКАЗ

„Није потребно да постављате питања“ – обрати се иследник, док је прилазио са гомилом папира. Ваљда у жељи да прекрати формалности, да једноставно убрза. Јер, коначно, сам је, без адвоката, дошао, предао се, и чему све ово…

„Седите“ – обрати се судији, баш као да су улоге погрешно додељене, а да је он тај у чијим су рукама моћ и „закон“, а не млади инспектор. „Све ћу потанко испричати, од почетка до краја, потписати исказ, одричем се адвоката и ово сада причам и тачка, крај, више нећу понављати. Јер, ми све иде на к…., ова смејурија од времена у којем живимо, имитирајући да је све нормално, а ништа није. Ви радите свој посао, ја сам свој одрадио.“

Изненађен оваквом силином, да му није дао ни тренутак да било шта изговори, инспектор седе наспрам њега, понуди га цигаретом и кафом, што он са задовољством прихвати. Први корак ка једноставном разговору је учињен. Док попије кафу, изгустира цигарету, вратиће кроз главу филм, да му ниједан битан детаљ не промакне, а онда ће испричати што је наумио и – крај. Осећао је инспектор да није потребно да га пожурује. Пустио га је да заврши ритуал, повремено посматрајући његове покрете, а у мислима му се вртело само једно – како то да се тек тако предао?

„Питате се вероватно који сам ја то лудак, чудак или болесник, да у времену када сви гледају како ће избећи, ја сам одлучујем да нећу бежати. А чему бежање? Од кога, где? Да ли могу сам побећи од себе, сопственог карактера, природе, или ко зна чега? Једноставно, смишљао сам, смишљао, ћутао и спремао то, и то сам са задовољством урадио. Убио сам две гњиде. Од синоћ на овоме свету постоје две штеточине мање, учинио сам малени, али корак – да гамад нестане. Задовољство ми је било, као најлепши тренутак, ма, не – никада такво задовољство нисам доживео као синоћ када сам две битанге завезао, довезао у магацин, а они беспомоћни. Не могу да Вам опишем то усхићење у тих пола сата. Вратио сам цео живот, очистио себе, спрао све муке, блато и добио крила“ – на трен застаде, покушавајући да заустави занос који га је понео, да заустави и каже оно што је потребно.

„То су два ‚угледна‘ човека, ха, ха, каква смејурија називати те две битанге угледнима, а ја сам промашен, лудак, мене ће новине сада ставити на стуб, чачкајући по мом животу, тражити… Добро је да већ одавно нико у мом животу не постоји. Они који су постојали, једноставно су нестали, ко зна где… Зашто? Зашто сам то учинио? Пре седам година, под теретом проблема, немајући куд, позајмио сам новац од ове битанге, такозваног инвеститора. Враћао сам, редовно сам враћао две године. Знам, то се Вас не тиче, али, то је био почетак. Кажем, враћао сам, али ни после две године нисам успео да станем на ноге и, како то бива, несрећа не иде сама, болест, породични проблеми, све се накупило и… Покушао сам да га замолим за мало времена, разумевања, позивајући се на време иза, када сам све, баш све у року враћао, прецизно, тачно, али…

Оно једино што сам имао, наслеђену кућу и плац, е – то му је запало за око, решио је да узме и… узео је силом, уз помоћ ове друге битанге‚‘уваженог‘ судије. Преварама, уценама, батинама, узео је, а ја сам остао на улици, само са својим голим животом. Ћутао сам, скривао се, чекао и дочекао ноћ, када… Ноћ када су се две битанге на једном месту припите нашле, кикотале, лапрдале, хвалиле се…

Наравно, лукавством сам их преварио, везао, довезао у стари магацин и… Сада оно што је Вама најважније. Везао сам их за столице, ставио траку преко уста, они су гледали један у другог, а ја између. Они везани, а ја слободан, они немоћни, а ја господар њихових усраних живота. Паралелно, час једног, час другог погледам, и онда, не желећи да губим време, време које ми је било драгоцено, почео сам. По пуцањ обојици у колена, јауци, ја још гласније музику, као да сам на концерту, плешем, певушим, а они јаучу. Цвиле, све би ми дали да могу да ми кажу, али те гласове не желим да слушам… Секао сам им уши, бургијом пробијао бутине, али лагано, да крв цури, лагано, желео сам да умиру споро… Потпуно сам им унаказио лица, исекао тела, а онда… Не, не, метак је скуп, полио сам их бензином, запалио. Ако препознате било шта, све се налази у… Ништа више. Ово је крај исказа.“

Дуго је инспектор гледао непомичан. Мирис из димњака допирао је са улица у собу у полицијској станици. Овога пута смрад је био неподношљив…

 

 

 

ИСПОВЕСТ КУКАВИЧКЕ ПРАЗНИНЕ

Какве ступидарије. Не могу, или се плашим да те ословим именом. Плашим се да шапућем, а хиљаде пута, у срећи или агонији сам те дозивао, радостан што сам силно у тебе заљубљен, или као уплашени дечак који у мраку дозива најдраже име, који затвара очи од страха, сања светлост, прижељкује загрљај крила.

Ја сам зао човек, баш подлац. Нисам ни храбар као разбојник да те отмем, већ кукавички цвилим, мољакам, подилазим, лажем, ласкам, да, све то сам радио. Радио? Да, некада, некада, када сам сладострасно уживао у освети, маскиран испод стотине пресвучених ликова, тргајући са лица ону маску, оно зло лице које је завршило улогу и никада је, никада, више неће играти.

Увек сам био споредан, не зато што нисам могао бити главни лик, једноставно, зато што сам желео да уживам у пропасти других, лажно им пружајући саосећање у поразу. Гад, овејани гад, искаљен у стотинама паклених пламенова, са мноштвом ожиљака, са искривљеном вилицом, исцурелим оком, прегаженом ногом, са.… Да, ти то никада ниси могла видети, јер сам се увек у тами скривао иза прозрачне завесе, кријући себе, а узимајући твоје невине погледе, који су лутали у…

Био сам… Већ ко зна који пут, пакујем се, слажем оно мало ствари које нисам ни распаковао, и тако понављам радње, изнова, изнова и… Желим да побегнем, први пут ме је стид, осећам се посрамљен, јер, тако гадно лажем, невини осмех… Па, ја и не знам ко си? Можеш бити било која, можеш имати било које име, али сва та позната имена недостојна су твоје лепоте, ниједно није рам за твоје лице.

Вратио сам се, поново сам сео у столицу, узео перо, папир, опет сам на тренутак осетио да у мени постоји бар делић људског. Овога пута нећу устати, седећу сатима, али морам написати тих бар неколико реченица, морам се предати, јер, бекства више нема. Стар сам, уморан, више немам скровишта од сопствених лажи где бих се сакрио, чак ни јазбине дивљих звери нису оно последње скровиште где се осећам својим…

…………………………………………………………………………………………………….

Низови тачкица, можда је то требало да буду слова, можда исписано име, порука, ко зна шта су означавали. Само је постојало безброј тачкица, непрегледан низ који је стајао на столу… Име? Наслов? Порука?

 

 

 

ИЗА ТРАГА ЗВЕЗДЕ ПАДАЛИЦЕ

Дугим корацима, Игор М. је обилазио сав свет познат његовим очима. Већ дуго се кретао Месечевом стазом, обилазећи изнова познати свет. Није био зачуђен и збуњен свим рушевинама које су се низале. Више су га плашила нова чудовишта која су ницала на успоменама. Само је тихо, погнуте главе пролазио, крајичком ока пратећи бледи сјај Месеца.

Сетио се да ноћима није спавао, сетио се, јер ниједан сан није био у његовим очима. Није осећао ни умор, само је дугим корацима настављао даље и даље. До првог камена који ће ставити под главу, да меко и плашљиво спава, не од страха од дивљих животиња које су препознавале његов мирис, био је то исконски страх да никада неће стићи. У сновима које је сањао она се увек губила, а он би остајао тужан и са мало наде да ће икада дохватити звезду падалицу.

Чудна ноћ се спуштала над црним језером. Препознавао је тај сјај таме који се осликавао на небу. Ту, још тако мало, и биће ту, на обали где његови снови увек су будни, а ледена вода спира умор у јутарњем купању. Чинило му се да се магла спушта. Можда тамни облаци покривају познати свет. Баш чудно да у летњој ноћи плешу магла и црни облаци.

Лако је заспао. Вук са каменог брда завијањем је отпевао успаванку, сове су хуком отерале шишмише, простирка је била топла, и сан га савлада. Сањао је, дуго и мирно је сањао у краткој ноћи, која је била као вечност, али га пробуди нека музика у сусрету ноћи и глуве ноћи. Хитро и брзо, навикнут да као звер буди се, угледао је њу. Звезда није бежала, чинило се да му лети у сусрет, плеше по небеском своду, над језером, као цвет расцветала се звезда, не, то није звезда то је… ОНА…

У обиласку изнова света који је живео у његовим очима, будила се са осмехом ОНА.

„Уплашен си. Ниси веровао да ћеш икада… Само си сањао, надао се, умирао, рађао се, све је нестало, зар не? Снага, младост, нада, изнова и изнова кружио си… Ко зна колико пута, падао си, дизао се. Зар не? Сада си уплашени дечак, а… нећеш ништа да кажеш.“

Игор је ћутао, заборавио је да изговара речи, оне су усахнуле на путовањима кроз свет… Било му је пријатно, можда му је срце брже куцало, можда је осећао радост, али он је све заборавио у путовањима кроз свет… Људски језик му није био познат, није се сећао како је изгледало обличје последњег човека кога сусрео, ништа у уму није постојало, осим…

„Ја сам…“ – таман када је заустила да му каже, он стави своју руку на њена уста, али нежно, нимало грубо. Желео је само да заустави реченице о времену, за њега оно није постојало, само, само очима растуженим показивао је да…

ОНА ЈЕ БИЛА…………………………………………………………..
Низови тачкица, можда је то требало да буду слова, можда исписано име, порука, ко зна шта су означавали. Само је постојало безброј тачкица, непрегледан низ који је стајао на столу… Име? Наслов? Порука?

 

 

 

ИЗМЕЂУ ПОСЛЕДЊЕГ И ПРВОГ ТРЕНУТКА…

Вероватно, скоро сигурно, већини би се учинио погрешним редослед догађаја. Не, баш ово је прави „поредак“ у збрканим мислима Виктора К. Он је увек у збрци, још од првих корака, школских дана, преко младости, до овог тренутка. Никада није толико желео као сада да украде још неки тренутак, да се обрадује сунцу, све је сада желео, сада, када је време било све-сем његов савезник.

Чинило му се да песак из сата нестаје, а он броји, одбројава време до… Сада му није била тешка стрма литица, којој је одузимао простор тако хитро, као звер која скакуће, а не мучно се пење ка врху. Ни зној, ни недостатак снаге, ништа му није било препрека, није се заустављао, само је грабио и грабио.

Кроз одсјај сунца пробијао се његов поглед пун снаге и вере. Све сигурнији је бивао да ускоро, на врху који се назирао, исписаће речи, а оне – одјекиваће низ долине, низ токове река, продрмаће успаване зграде, будиће заспале а …… ће то осећати. Сигурно зна да ће јој срце убрзано играти, у погледу који буде сакрила биће тренутак између последњег и првог, сигурно…

* * *
Заспало цвеће није се повијало под тегобом, било је

свеже у његовој левој руци, док је снагом деснице
склањао стене, још корак-два, и успеће…
Тај стих и букет цвећа, та силина љубави, све ове
узалудне године које је извртао, они су били све што…

* * *

Много година касније, неки млади планинари изненађено су гледали чврст стег који се није таласао на ветру. На њима непознатом језику стајале су речи, није им било јасно, само се чула музика, пријатна и оштра, али нежна, без патетике, одзвањала је нечујно. Стег се благо заталаса. У даљини сливале су се неке чудне природне појаве, низ речни ток као змије су журиле…

 

 

 

ИЗНУЂИВАЊЕ

У слабо осветљеној учионици, претвореној из револуционарног кружока у предсуђе некаквог суда, за више наслоњених столова у низу седела је група оних који су били важнији, оних који су одлучивали, а око њих тискали су се голобради младићи, незреле девојке, сви помало промашени, неостварени, али вреле крви и убилачких мисли, прљавих страсти и дивљих нагона. Узаврело комешање, али не довољно гласно, где само варница у правом тренутку може запалити ватру, варница коју ју је неко кога чекају требало…

Сам, прокужен, прекривен полутамом дна просторије, где се светлoст тешко пробијала, седео је Лука Т, студент познат по оштром уму, бритким речима, изражених, и понекад пребрзо изречених осећања. Био је сасвим миран, ишчекујући да започне лакрдија, као да се у себи борио да обузда свој гнев, као да је водио претешку борбу са оним другим „ја“ које би, без длаке на језику, ватром пржило немилосрдно лаж. Ћутао је, попут Сократа који чека отров лажи, или попут некога кога инквизиција без суда шаље на ломачу. Није мимиком одговарао на добацивања, искежене погледе полудивљих лица. Сам у гомили, чувао је речи за онај тренутак.

И наста тајац када у лакрдијашку судницу ступи он. Одједном сви занемеше, само је Лукин подругљив или, можда, презрив осмех одјекивао, говорећи да се не боји, да се не боји предратног кокошара и нерадника, галамџије и кавгаџије Талета Бивола. Јер, он је знао ко је он, нико и ништа у сваком погледу. То што га сада чини моћним је униформа победничке војске и лудост у рату, коју су називали храброшћу. Можда не лудост, већ суровост. А и тај мит, када би имао сведоке, можда би био распршена лаж.

„Ти си, друже Лука, одређен да нешто урадиш?“ – обрати му се заповеднички. „Али, ти упорно избегаваш да радиш оно што Партија од тебе тражи. Понавља се већ ко зна који пут твоје недостојно понашање, али ми ти дајемо последњу шансу, или…“

Без дозволе да се обрати, Лука са изразом задовољства, баш као да је чекао овај тренутак, тако смирено се усправи, одлучан да само кратко, без околишања, каже свој наум, устане и заувек оде.

„Ви тражите да ту девојку оптужим да је била окупаторска курва, јер је за време рата била у вези са официром? САМО СЕ ЗАПИТАЈТЕ ДА ЛИ ГА ЈЕ МОЖДА ОНА ВОЛЕЛА?“

 

 

 

ЈУТРО НАЛИК НОЋИ

Добро је знао да данас није никакав судбоносан дан. Тај вероватно негативан одговор није крај. Само, као да се у његове груди излила вода безнађа, рушећи све. Чинило му се да не може да дише, као да губи дах и панично се осећа. Чинило се, ма колико себе храбрио да ништа није трагично, да као дављеник гуши се.

…баш како је наслућивао, догодило се да га није ни удостојио разговора, скоро да га је најурио из канцеларије, оном простачком „пристојношћу“. У себи је беснео, осећајући огромну грижу, зато што ко зна који пут не слуша свој глас, већ тражећи оправдање кроз лажне изговоре, чинећи некоме другом уступак… доживљава да га још један, како их је називао – „мајмун“
– мајмунише, да му демонстрира сирову моћ.

То су она јутра, она рана рађања дана која наговесте да ће ноћ бити пуна скупљених горчина, пораза. Знао је он то добро, али није слушао себе. У таквим данима најбоље је закључати се у сопствени кавез и не излазити. Али, али – нешто демонско увек нас нагони да учинимо погрешне кораке, ни то није проблем. Проблем настаје када се изгуби јасна граница и када се дође на корак до…

Нервозно је окретао скоро испијену чашу, без јасне мисли – куда. На ту једну надовезаће се још много пута по једна нова чаша, а онда, да, онда, знајући себе, ко зна куда ће бес нагомилан у само једном јутру отићи.

Мада је живео сам, отезао је кораке, баш као да у овој игри жели да одложи крај, да одложи пораз данашњег дана, јер напросто нема снаге да гледајући себе са друге стране стола изговара објашњења и да се правда. Јер, онај други он можда ће га попут чопора вукова напасти, тражити разлог да га растргне. У таквим моментима, наравно, постоје милиони обја-шњења која су ирационална, али, он ће увек пронаћи, извући из шешира објашњење, и поткрепљивати сопствене теорије.

У вратима је стајало писмо, вероватно поштоноша није имао куда са њим, јер сандуче није ни постојало. Можда нешто битно, можда од ње, да, од ње, од најважније и најдраже особе, а на њу је заборавио, није се сетио ње, док се вукао назад кући, изнервиран и бесан. Она, то је њено писмо, бар нешто лепо, помисли, бар неки зрак сунца, ОНААА… На лицу се разлеже нежан пријатан осмех.
„Десет је сати“. Пијаног погледа, тешког покрета, констатовао је време, тачно време. Онако патетично осмотри по соби, мислећи да можда некога има, али, од терета испијеног, глава му изгуби контролу, поче падати, скоро се залепи за сто, онако јадно, најјаднији када се дешавају делиријумска пијанства…

….

Скоро је поноћ, већ истрежњен, бар делимично, седео је на клупи. Несносни бол помешаних пића још више је појачавао његову нервозу… Седео је и чекао, чекао, чекао. Можда је око два, такав осећај је имао, спремајући се да погледа, али хитро устаде, потпуно бистре главе, сигурног корака, убрзавао је кораке, све брже, брже…

Тело непознатог човека које је лежало на стомаку, било је непомично, око тела сливала се крв, правећи круг…

Силина беса није пружила ни трачак наде, ни најмању шансу. Лежало је тако, чекајући рађање јутра у смени мрака и светлости.

Смрскано, непомично, унакажено, затворено кругом крви…

 

 

 

КАВЕЗ ЗА ФЕНИКСА

Осећао је да га нечија рука додирује додиром попут буђења, лагано, без силе, да не наруши сан. Лежао је на десној страни, отварајући лево око, приљубљено за јастук, са намером да му се све учини једва видљивим. Није желео да нестане сан, да се распрше светла, боје, да утихну звуци рајске музике.

Није одговарао, или није могао да одговори на тихе шапате који су допирали иза његових леђа, који су се ритмично понављали као музика буђења из сна, сигурна, не насилна и бучна.

Није ни покушавао да уложи напор да види ко то певајући шапуће између тонова, осликавао је црту по црту имагинарног лика, желећи да он га претвори у стварност.

„Извините, молим Вас, пробудите се… Спавате већ… Уплашили смо се да…“

Уплашили су се, или се она уплашила, помисли у себи. Глас јој не лаже, наставио је да ниже мисли. Глас не лаже, осећа се брига и нежност, али није желео да се пробуди. Наставио је попут јогунастог детета да затвара око, да се прави да не чује, као да жели да слуша глас који га моли, да ужива, не у њеној муци, већ у лепоти и раскоши…

„Молим Вас, морам Вам дати терапију, морам Вас пресвући.“

Најзад, после мољакања, одлучи да своје тело само окрене на другу страну, да погледа лик који га буди, а тада ће пресећи попут муње да ли ће – или не – отворити очи, пробудити се и…

Испред њега је стајала девојка од неких тридесетак година, у белом. Не обрати пажњу на њено лице, већ белина униформе као да га разбуди, са тескобном мишљу – а где се налази? Ћутао је, ћутао је, док је она спретно, хитро скидала одећу са њега, повремено му осмехом стављајући на знање да ће убрзо све бити готово, да она је ту да га чува, брине о њему.

„Гд…е с…е на…“ – застаде, сувих уста, не долазећи до даха, не могавши да изговори питање до краја.

„Не брините, биће све у реду, све ће бити како треба, само неколико…“.

„Где се налазим? Где је моја вереница?“ – са муком је успео да постави жељено питање, чак два, али млада болничарка (претпоставио је због униформе) вешто се направи да не чује шта јој говори и изгуби се низ ходник, носећи кесу са одећом.

Мора да је много времена прошло, никако није могао одредити колико, али, по мраку који се спуштао, могао је претпоставити да је касно по подне, или пред сумрак, можда…

Призор иза прозора није му могао дати одговор ни које је доба године, неко неодређено, јесен, рана зима, буђење пролећа, све и ништа.

Зачу некакав храпави глас, вероватно је припадао некој старијој жени, јер то што је допирало из суседне просторије није био глас који га је будио. Тачно, баш како је помислио, на вратима се појави нека висока жена која му се приближавала. Како је била све ближе, уочавао је црте, огрубелог, мршавог лица, али ништа није проговарао. Сачекаће да седне и поновиће јој питање.

„Јутрос је била једна девојка, пресвукла ме је… Питао сам је где ми је вереница, није ми одговорила, само је нестала, да ли…“

„Девојка?“ – скоро да се заценила од смеха, као да чује нешто најсмешније. “Девојка, кажете? Никаква девојка не постоји, ја радим цео дан и ја сам Вас пресвукла, а сада ћу Вас нахранити, дати терапију и онда се можете одмарати.… Да, питали сте, никаква

вереница не постоји. Ви сте овде већ дуго, не сећате се, још од пре… година. Ваш рођак плаћа све трошкове, пуно брине о Вама. Јавили смо му да сте се пробудили… Можда ће стићи у току следеће…“

 

 

 

КИШНА ПОЉА МАКА

Лелујала су се поља мака, ветар је наносио са планине громове, муње и лет вештице која је плашила бераче у пољу. Вриштала је, плашећи неколико заосталих берача, који су паничном трку јурили ка шуми, безглаво бежећи пред њеном ватром.

Кружила је у ниском лету над крваво преливеним цветовима, сваки пут бацајући ватрене кугле, које су палиле поквашено поље, ширећи пожар јачи од кише. Горело је непрегледно поље, ватра из канџи била је силнија од моћи кише коју је ветар бацао у борбу.

Све је трајало кратко, као тренутак. Уплашене очи вириле су из жбунова почетка шуме, у сени столетног дрвећа. Плашљиво, кукавички, проклињали су, без храбрости да потрче у сусрет немани, да у лице проспу кишу и балоне са зденца из таме букових стабала.

Када се неман насладила, уништавајући муком труд, као пијани, домороци се скупише се на средини поља, крај изгорелих цветова. Страх, бес, кључао је у свакоме од њих, али, ни речи, сем неразговетних урликања. Ништа сем плеса, митског призивања. Као у трансу кружили су, храбрећи себе, али – ништа.

Лелујала су се поља црвених макова, спржених у ватри цветова, који су сијали… Плес је трајао, плес страха и транса, у игри кукавичлука и лажних призивања митова. Са планине светлела је кугла, за њом још једна, још.… Урлици хора, вештица, приближавали су се пољима изгорелог мака. Ни силно урликање транса, плеса кукавица, ништа није помагало.

Виделе су се сенке, раштркане у нереду, које су бежале, из шуме… излазиле су… са ватреним куглама у сусрет… пржећи бераче који су оставили поља крвљу преливеног мака…
Јутро се будило. Мириси изгорелог поља, мирис спржене земље био је окупан прелепим зрацима сунца, будило се све…

 

 

 

КРУГ

Тешки дани, пуни влаге, ноћи без сна, дашка ветра, уз… бивали су неподношљиви. Највише што је желео из ноћи у ноћ било је да изађе из одеће сопствене коже, да ослободи крила, да лети, да нестане. Али, олово је притискало све јаче, заједно са пакленим температурама, умртвљавало је мртво тело до тачке да се само бес и немоћ могу сливати.

Тим ноћима, времену у самомучењу, једини смисао давала је једна звезда. С времена на време појављивала би се у левом углу рама живе слике, иза мреже прозора, свирала би неку музику, као да брише прашину тегобе дана, нестајала и враћала се. Увек је сијала у левом углу.

У тим вечерима он је знао да долази по њега, јер, зашто само у оквиру његовог рама, из погледа његове собе, зашто…?

Ослободивши се, почела му је шапутати, најпре тако тихо, као да се плаши црних ветрова таме Месеца, али, страх је нестајао, јер, она је звезда. Али, није била обична звезда, она је била девојка, живела је у… остала би то, да није… Не, није смела рећи истину о прогонству, довољно је да ће од сада сваке ноћи, стајати у левом углу рама живе слике и…

Из ноћи у ноћ, чинило му се како је сваким новим сусретом све ближа, можда надохват руке, али да је не може дотаћи или… Причала му је да се не плаши, да ће она сваке ноћи долазити. Он неће остати сам, биће увек ту уз њега и…

Са дужим ноћима, преливеним бојом јесени, чинило му се да је све блеђа стаза по небу. Не, није његов вид проблем, ма, сигуран је да је нема. Помислио је, да, обећање, али са… Обећање?

Стазу су прекривале магле, кроз њих су пловили облаци. Сада, сигуран је, већ данима није видео у левом углу живе слике, није, није видео… круг…

 

 

 

ЛАЖНИ РАЗЛОЗИ

Топли септембар није дозвољавао да се јесен назире. Последњи летњи месец личио је на почетак, а не на крај лета. И дани су се чинили дуги, баш као да се ишчекује најкраћа ноћ. Пријатно, окупано сунцем време, давало је живот, неку необичну снагу, људи су били весели, ма колико да су их бриге мучиле, давали су себи одушка кроз шетње, дружења.

„Усрана, лажна идила, гомила која се осмехује, лаже себе, тобож правдајући се како челичи вољу, не дајући да је све бриге сломе, срањееее!“ – љутито, бесно, озлојеђено је са прозора Дамјан посматрао микросвет лажног макросвета. “Све те лажне њушке опраће свој осмех, сести у фотеље и буљити хипнотисано у вести, чекајући да им се понове лажи од јуче, прекјуче, од пре пола године, баш као да и знају који је дан, као да знају да по ко зна који пут прегледају и упијају лажи. ГАДОВИ СУ ОНИ, НЕ ОН!“

У бесном негодовању и свађи са оним светом изван, прекину га звоно телефона, једном, двапут, трећи пут, неко упорно звони. „Мора да је она, знао сам…“ – озари му се лице. Тај позив чекао је тако дуго, знао је да га није заборавила и да ће му вечерас…

„Ирена!“ – напросто радосно викну, скоро сигуран, да ће са друге стране жице чути глас, али, какав шок, не да то није она, већ оно најгоре. У неколико десетина секунди само је скупио снагу да равно, бесно изговори „Маршшшш, и ви и он и сви ви, МАРШШШШШ…“

Тог тренутка срушио се сваки сан, сва нада је олујно нестала из собе, све је горело, без пламена и… Ништа није проговарао, минути су пролазили. Цигарета за цигаретом незавршена горела је, а он, он је гледао у једну тачку, белину која је одударала од зидова, белину, и један искривљени ексер, знак да је ту…

Било је рано јутро, још мрачно. Закључавао је врата. Сада је сигуран у избор. Одлази у омеђене зидове, умире да би се родио, и крај… Окренуо се. Иза леђа остао је звук звона телефона, неко упоран ишчекивао је да чује глас, али, он се није освртао, сигурно је неко грешком… то није за њега… он је изборио избор прелазећи праг…

 

 

 

ЛЕВИЈАТАН, ИЗМЕЂУ ЗАМКА И ЛАВИРИНТА

Уплашено, згрчено тело, скривено испод старог распаднутог кревета, ослушкивало је. Ослушкивало је трупкање мноштва корака, који су се у неправилном редоследу смењивали на све четири стране, бар је, испод завојем скривене главе, тако слутио. Ужурбано трупкање нервозних корака, налик маршу војске која силовито улази, уз звуке сирене, аларма, узбуне, док некога или нешто траже.

Последње чега се сећао, док се сударао са сенкама по оронулом ходнику, док су бежали безглаво, а да ни сами нису знали куда. Падао је, подизао се и, најзад, пропао је, осећајући да пропада кроз огромне цеви, а да није знао куда га води бекство које није ни желео, или није ни био спреман да учини.

Звуци корака утишали су се, најзад, нису се више ни чули. Освртао се, рукама додиривао предмете око себе, замишљајући их, јер није се сећао да је икада свет и видео. Сада се пружила неочекивана прилика да уграби делић, чега – слободе. Не, он није знао шта је слобода, то његов ум и тело нису познавали, као и ниједно друго осећање, сем звуке мумлања кроз завоје, када би вапио за гутљајем воде, кашиком хране која би утолила нешто. Нешто, можда се то звало глад или слично.

Није се сећао када су га довели, колико је година имао, ни како је изгледао, јер он није спознавао ништа. Негде у свом уму, нешто као пламен наде или побуне, поче га нагонити пријатним осећајима који су пловили кроз тело. Срце, ваљда се тако то зове, све брже и јаче куцало је, шаљући пријатне таласе са крвљу у мозак, ваљда то је неки орган који постоји, прекривен завојима, он се покреће, тера те да…

Најзад, скупљене снаге, сигурнијег корака, усправи се, ваљда се то стање тако звало, то стање када се осећаш као да имаш крила, да можеш полетети. Напипа завоје на свом лицу, тражећи почетак, да мора скинути мрак, отворити прозор свога лица, светлу, сунцу које никада није допирало, или га се није сећао, можда…

Корачајући, завој се спуштао низ тело, почео је додиривати под, запетљавати његове још увек не потпуно сигурне ноге. Као траг, траг за улаз, или излаз из лавиринта… Одједном, кроз последњи слој завоја, назирала се блага светлост, која је допирала из неког ходника. Угледао је најзад неки ходник који је сањао много пута у немирним сновима, завезан за кревет ланцима, да никуда не оде. Мамило га је непознато, мамила га је светлост, тај једва назирући сноп, од којег је покривао очи, да блесак не ослепи. Ходајући, пожеле да може видети лице, ваљда се тако звао део сваког човека који је испред свега кроз живот ишао.

Почеше играти неке сенке, можда одблесци, учини му се као да неки прозирни предмет на зидовима играју се, правећи збрку, можда су то огледала? Или извитоперене обмане да збуне? Није знао, није се сећао да је икада некакав сличан плес гледао, или предмете који су издуживали, или смањивали неке приказе, можда тела или…

Залазио је све дубље. Најзад, више се завој, који је био траг, није видео, али то га не поколеба да настави даље, у нову, па нову, и ко зна коју просторију, све дубље, дубље…

На крају реши да застане, као да тражећи предах покушава да смисли шта, како, куда. Одједном, угледа неки бледи лик. Деловао је чудно, није застрашивао, али био је чудан. Учини му се како се лик игра, чак да се помера, али – ко је то – помисли. Јер, ако се померао надесно – лик би чинио идентично, али на другу страну, или – обрнуто. Застаде. Тада застаде и он. Ћутали су и он и он. Нико се није померао, као да је онај други чекао да онај први учини и, ко зна колико би трајало надмудривање да он не угледа неку стару фотографију. Стајала је изнад главе оног другог, неки људи са капама, поређани у најбољем реду, озбиљних погледа. Имали су у рукама нешто, није препознавао шта. Нешто. Не, није се сећао.

Само му је поглед ишао једном линијом, и на најмање скретање увек би се враћао на мушкарца у првом реду који је стајао, један, два… на петом месту. Одједном се осети још више збуњено, откуда да трећи он стоји изнад, мора да је… Шала, случајност, ваљда се то тако изговара…

 

 

 

МРЉА

Трећи или четврти пут брисао је пешкиром лице, скидајући пену за бријање. Тог тренутка чинило се да је та бесмислена одлука – да ли се обријати или оставити неизбријано лице – најважнија. Као да је од те, сасвим неважне одлуке, било шта зависило.

Скоро да је и заборавио разлог зашто је тако дуго стајао пред огледалом, спремајући се. Ваљда је и могући одлазак на вечерашњи догађај био последњи чин у суманутој збрци. Није му се ишло, али га је неодољиво вукла, та његова жеља, боље рећи – сумануто надање, да можда у последњој жељи која му је давала наду да није, није све срушено.

У огледалу замагљеном од паре топле воде која је непрестано текла, осликавали су се обриси њему непознатог осенченог лица. У тим тренуцима враћао се успорени филм пребрзо згаженог живота. Преплитале су се слике важне, неважне, колаж, огромни колаж свих глупости. Зашто је потребна још једна – севала му је кроз мисли сумња. Зашто?

Знао је дубоко у себи да он нема шта да тражи. Зато, обрисаће лице, згужвати кошуљу, разбацати по поду панталоне и ципеле, искључиће светло, лећи, запалити цигарету и остати у соби. Зуриће у плафон, затим крајичком ока провирити кроз завесе, плесаће са сенкама, и авети ће се на крају ноћи, пред зору, играти са њим. Да, то је решење, добро познато и стално решење које бира.
Већ довољно поспан, близу сна, мерио је простор од дна до врха по ко зна који пут, неодлучан да коначно изговори меру. Али, то није било мерење ради мерења, нека његова сулуда игра бесмисла. То је био израз, израз страха, уплашености, знао је да је то вредност разлике.

„Разлика, да то је разлика, зато нисам отишао. Мислим, потпуно исправно. Сигуран сам у то“ – гласно је храбрио себе, потврђујући јасно изговореним речима. Критеријум светла и тачка мрље, то је разлика.

 

 

 

 

НА КРАЈУ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ ЛУТАЊА

У свитање обичног јутра, када се немирни снови сањалаца спремају на украдене тренутке сна, а они други буде полуснене очи са узглавља натопљеног немирима, сенка са једне удаљене тачке привиђала је, можда и видела поруку у боци, која је пловила са севера некуда доле, без тачног одредишта. Само је пловила од обале до обале облака. Можда већ тако дуго да боца искрзана од удараца није ни имала јасан циљ. Само је пловила да избледелу поруку, наквашену кишама, олујама, испрекиданим низовима неисписаних речи подари.

Етикета, са ликом… већ избледела и разливена, али са јасним отиском, била је ту, најзад упловивши у око. Неверица у оку, сумња у уму, да, баш он је изабран од мноштва да отвори нагрижени папир од соли суза, прочита непрочитану поруку, и заувек је сакрије.

На крају прве половине лутања, она и он су иза себе оставили све, или скоро све, мноштво невоља, истргли су из сећања, сачувавши понеки осмех тешко извајан на лицима. Али, осмех ње био је његова нада, осмех његов који никада није имао био је њен сан, укрштен, испреплетан у чвор тешко размрсив.

И баш када је брод, боца, порука, допловио, она осети сумњу, иако је годинама чекала да порука стигне, баш тада, сумња је километрима далеко буктала. А он, не, није сумњао у њу. Сумњао је у себе, у чињеницу да њему баш никада такав дар не може и неће бити дар.

Пловила је порука, она која се враћала на далеки север. Брзо је пловила, ношена олујом из његовог срца, што пре да стигне, да сумња не поколеба, и страх да се не распрши сан. Само је себи говорио да ће чекати и да никако неће бити нестрпљив као мноштво пута у лутању на крају прве половине. Сан, далеки сан севера, равнице, очи ветра у кишним ноћима, осмехнули су се… Нада? Сан? Чежња?

На крају, или почетку лутања, у првој половини…

 

 

 

НА ПОСЛЕДЊЕМ СТЕПЕНИКУ

У подруму скривене куће где је налазио повремени мир, дружећи се са сопственим сенкама, ту, у подруму окованом решетком, који је скривен од сваког погледа.

У подруму имена …, исписивао је дневник. Све чешће се скривао у њему. Неки унутрашњи гласови говорили су му да брже и брже мора сустићи ветар олујних мисли, да би на крају трке, за корак испред, на сто поставио свој тестамент. То је била последња трка, за коју је чувао сву своју изгубљену снагу, изломљена сећања, потамнеле слике и бледило сопственог неосунчаног лица.

Чудно, осећао се пријатно у простору од којег је свако иоле здравог разума зазирао. Чак су и мисли биле брже, рука спретнија, могла је пратити сву силину која је извирала из његових очију. Није сумњао да то може бити опсена и лаж, као када умирући изненада поврати снагу, а затим уследи пад. Не, нису га плашиле измишљотине. Дубоко је веровао да је из мноштва пораза добио снагу и челичну вољу и, сигуран, седећи на последњем степенику, испред натопљеног земљаног пода, бележио је.

Све чега се није желео сећати истргнуо је руком, све мрље у оку које су мутиле разум обрисао је жицом која је буђ брисала, све туге које су пуштале јаук мачем је пресекао, да ништа не постоји што га саблажњава. Спреман, сигуран и уверен у циљ, само је бележио. Још мало, храбрио је себе, када би га језа од хладних ноћи, а не од страха, походила, све, све је по први пут текло као мирна река.
Учини му се, док се будио из сна, спавајући на последњем степенику, да чује мноштво гласова. Сваки од тих гласова био је пријатан, подсећао је на неко драго створење, на тренутак, али, можда је то он? Одједном, у искривљеном погледу учини му се да утваре лебде над њим, а музика милих гласова претворила се у адске јауке, клетву, вапај…

„Никада ниси могао сачувати оно што волиш. Увек сам ти односио, као косач у жетви… Знаш добро, знаш добро да сам ти отео сву љубав… Али, не само то. Убедио сам те, понизио, сломио и успео да ти наметнем кривицу, ти си крив за сваку умрлу љубав в в в в в в в…“

На последњем степенику, у подруму, у бари кишнице, на земљаном поду.

 

 

 

НАДМЕНОСТ ПАПИРНЕ ПРИНЦЕЗЕ

„… ух, баш тешко и мучно ми је писати, одговорити на низове твојих скривених порука којима ме прогониш и мамиш, потезима вештог луткара обликујеш и дрско, као размажена девојчица, бацаш ту презрену и брзо омражену играчку. Пре неколико ноћи, које су месецима трајале, позвала си ме да плешемо по звезданом небу, и спремио сам кочије да те пренесу, али, ниси их сачекала…“

Да, прва мисао ми је била, свакоме се догоди тренутак слабости, свако од нас устукне пред поривом гордости, једноставно одустане, јер, ко сме нарушавати слободну вољу, ко сме да највиши Божји дар мери земаљским пролазним очима?

Већ сам и заборавио тај тренутак. Пресечена мачем, воља је пала на колена, и одвукла се у сопствени кавез. Брисао сам крв, ушивао ране, зацељивао сваку невидљиву рану, надао се и молио да дође светлост тренутка када се заборави. Не, ниједног тренутка ја нисам видео папирну круну, ни сјај, можда с времена на време, попут болова пред временске непогоде, нешто попут копља натопљеног отровом за непријатеље успавало би ме, клекнуо бих, осетио се немоћан, али, корачао сам, не тако сигурно, али сам корачао“.

Нестао сам, једноставно сам испарио, као капи на ужареном бетону. Нека непозната сила носила ме је у броду, из луке у луку, до… блаженог незнања, непостојања, ваљда је то и циљ, када сопственим умом ниси снажан да пресечеш окове, нестаћеш. Срећан? Не – и да, парадоксалан одговор, или врхунска глупост. Да, јер ничега се не сећам, не, понекад осетим да у мени неко живи, можда мој изгубљени ја, или…“

Мирним покретима исцртавао је нека слова неког непознатог језика, смирено, правилних потезима. Као да знацима можда умрлог језика исписује степеник по степеник, корача ка високом небу, замагљеном тамном бојом или наталоженом прљавштином папира… Чинило се да слова показују ковчег, брод, високо сунце и дан и…

 

 

 

НЕЧУЈНА СМРТ ЗАБЛУДА И ЛАЖИ

На крају кишног пролећа, у сасвим обичном дану, она је са киселим осмехом у срце затворила најнежније речи. По ожиљцима изневерених осећања пливале су нежности, мед његових натопљених усана зацељивао је ране. Наизглед смешне и пијане усне љубиле су ране и зацељивале сва понижења, скупљана у низовима година.

И њене лажи нису могле одолети бујици… Нису то ни биле лажи, више извитоперени погледи, страхови, нагомилани до панике. Још јуче, сама синоћ са сновима, у машти, а овога јутра са пријатном муком на уснама… Са благом нелагодом да изговори неколико реченица, спремна у силној жељи да обоји у мрак све иза.

Знала је да овај тренутак постоји сада, и ако у страху побегне или прећути, никада више, баш никада…

Благо, топло предвече, без јулских врелина, бекство, две сенке у сумраку, попут деце. Безбрижни, далеко од оловних облака дима, само су ћутке маштали. Са ногама у води која је мирно пловила ка ушћу, сасвим довољно, највише за украдену срећу, за свет где они постоје, нико и ништа више. Цео свет се налазио у њиховим погледима, срцима, и сасвим довољно неба да плове.

Јесен је почињала, а како другачије, него са кишом. Није узмицала да препусти још неки украдени дан сунцу, да обоји суморна лица последњом светлошћу. Одједном, била је мучна и тешка, наталожена грехом и суровшћу, само је изобличено лице стварности огољено приказивала. Низали су се празни, или ретко испуњени дани, чак ни са искрицама. Једноставно, све је било без страсти и живота, живо – а мртво. Низали су се и смењивали пресликани дани. Тек с времена на време понека искрица могла је осветлети слику прашином прекривених фотографија. Чинило се да је и он преморен. Безвољно, пролаз поред зида, не осврће се, не брише наталожену тугу. Она – нестајала је, повремено би се појавила, корачала је из ходника у ходник, иза скривених зидова, нечујно, да ни кораци нису се могли чути.

Отапали су се снегови, зубато сунце пробијало се стидљиво кроз смрзнуту земљу, кроз залеђене душе и лица. Ниједно лице, па тако ни његово, није имало осмех. Можда – али само у ретким блесцима, можда је сећање давало неку нестварну наду да… Али, не, то је била варка, да, варка.

Последњи дани пролећа. Овога пута било је пријатно и топло, али ни цветови нису мирисали. Личило је све на кавез, а у проклетој авлији без зидова цвеће има само облик, не и мирис. Цвеће има само привид, баш као и овај сумрак, као и претходни дан, као вероватно и сутрашњи.

У кавезу се само украде трачак светла, удахне мирис и све нестане, када оловни облаци прекрију га. Није назирао сенку, није осећао мирис, а није ни очекивао, док је седео на клупи, да ће се…

Ух, какав дан за умирање… Смрзло јутро, санте леда по реци, птице које узнемирено лете, он или сенка, у тескоби сопственог тела, под теретом оловног јутра. Само десетак, двадесет корака, да, само толико до…

 

 

 

НЕИЗРЕЧЕНО

Виктор Р. био је сасвим обично необичан човек. Увек у проблемима, из којих се извлачио милошћу Божјом, а никада их није изазивао, бар видљиво, неким поступцима, и обичним људима као што је он могло је то бити разумљиво. Некада би могао дуго и мудро причати, да га саговорник са пажњом слуша, док би други пут би испадао лаковерна, незрела будала. Ипак, све то је имало смисао, иако је парадоксално и тривијално. Имало је смисао у кругу који је, невидљив, обележавао њега и сваки његов покрет.

Нико се не сећа, а и памћење је у већини случајева кратко, да једва досеже до сећања на претходни крај седмице, да, нико се не сећа када је он започео своје чудно путовање. Испрва нико није ни примећивао да он увек са собом носи један завежљај. Ништа чудно, али све чудније је постајало, када би, све ређе у друштву, пригрлио завежљај попут детета, не дозвољавајући да ико дотакне драгоценост скривену под његовим шакама. Најпре кроз шалу, мало касније и кроз знатижељу баш радозналих, и дошло се до тренутка када је напокон потпуно сам остао. Више није било бриге, сада је сигуран, до тренутка напуштања света – нико неће видети.

Пролазили су дани, године, смењивало се време, изглед града, улице, чак и он, али завежљај који је увек носио са собом остао је као и првог запамћеног тренутка, у истој торбици, мало више избледеле боје од сунца или кише. Више се нико није ни обазирао када би га сусрео на улици. Људи које су појеле године постали су потпуно тупи, изобличених лица, не марећи за било кога. Само је његов загонетни осмех остао и преживео све буре.

Једног сасвим случајног дана, за који није ни знао који је дан, учинило му се да ослушкује музику. Никако није могао одредити правац из којег је долазила музика, час тиша и тужна, час јачих тонова, са сменама неке борбе у њој, или емоција нежности, али није препознавао мелодију. Можда све то није ни битно, некоме од оних који…, али њега је све више и више гушила радозналост, да, баш тог тренутка до пола испијеног чаја сазна одакле допире…

Ко зна колико би лутао, изоштреног чула у потрази, да му се поглед није сусрео са два топла ока, упадљива ока, која су скривала лице. Погледом, осмехом прострелише завежљај, и збиља, из њега, како је приближавао ухо, све више и више увлачио се звук. Испрва непознат, али постаде препознатљив. Препознавајући звук, сећао се да му је познат, и да га подсећа на нешто пријатно, али, ни са највећим напором није успео да се сети. Његову мучну игру сећања наједном пресече тишина, одједном више ништа није допирало из завежљаја, и прекид, коначни крај.

„Неизречено…“ – учини му се да зачу реч и глас, али око њега никога није било, ни пара очију чак. Сам, потпуно сам…

„Не знам шта се догодило, само сам ушао да господина питам да ли жели још…“ – уплашено је објашњавао конобар, али добронамерни поглед непознатог човека умирио је преплашеног човека.

Док је прегледао торбицу, пронашао је личну карту. Да, сада зна да је то Виктор Р, стар … година… са станом у ….

Тако мало, као да није ни постојао, помислио је непознати, можда инспектор послат да закључи случај… Али нешто, нешто му привуче пажњу. Иза истрганог омота стајала је једна стара пожутела фотографија, чудна, на њој су се само виделе очи, топле, ништа више, скривено лице од … Тик уз њу, папир пожутели, са обликом исцртаним неком невештом руком. Потпуно непрепознатљив облик који је могао бити ко зна шта. Успомена, отисак, порука – помисли он – ко зна шта је било у души и срцу овога старца, нека успомена…

Таман када је уредно вратио све, из неког пијетета правилно полагао старчеве драгоцености, одједном као да се нешто зачу, баш као да је несвесним додиром покренуо, и из старог минијатурног касетофона почеше звуци шуштања. Ни после десет минута ништа, баш ништа разумљиво није допирало.

„Старче, када бих могао да те разумем. Као да си намерно бирао датум, место, време, као да си чекао и знао да ћу ја доћи. Дисање, неко дисање, само чујем дисање, али није уобичајено. Можда, можда тај или та жели, али не може да…“

 

 

 

НЕШТО ШТО НИКАДА НИЈЕ ПОСТОЈАЛО

„…КРАЈ…“ – коначно је завршио своје животно дело, тако је веровао, а када се верује у то, онда је то засигурно истина, макар – његова истина. Смирено, запалио је цигарету, дубоко уздахнуо, са олакшањем, без посебне радости, али са осећањем да је велики терет таложен у души коначно испарио из њега, из сваког дела тела, напустио га и оставио га коначно у миру.

Притисну дугме на рачунару, дајући задатак да у дупликату одштампа 365 страница, јер он неће да остави свој тестаментарни рукопис на некаквим дискетама, већ на папиру, онако како треба и како се мора. Док је машина радила, он не устајући са столице покупи свеске које су биле раскупусане, ижврљане његовим нечитким рукописом, баци их у огромну црну кесу која је служила за смеће, завеза кесу и одложи је крај столице, спремну да све, баш све трагове, изручи у неки, било који улични контејнер када буде кренуо у шетњу.

Још је штампач поигравао под избацивањем речи, реченица, делова, а он погледа и узе карту, карту за превоз, авионска линија. Сутра у 18 часова, погледа је и осмехну се парадоксу, да, први пут ће летети авионом, од којег је имао исконски страх. Ваљда тај лет и треба да симболише најбржи одлазак у само једном правцу тамо негде…

Док је палио цигарету, скривајући пламен од ветра који није био толико јак, али је непријатно подсећао на јесен, погледа добро пети контејнер од почетка улице, са десне стране, да запамти, да никада не заборави детаљ када је велику црну кесу одложио ту. Сада даље у шетњу, још мало и на починак, и већ ће доћи јутро, ако не буде баш спавао, још једном ће…

Било је близу подне. Помало нервозан, не толико од лета, једноставно не може се бити смирен када се… иако је стотину пута замислио овај тренутак и чврсто себи обећао да ће бити миран, опуштен, напросто није могао. Јуче није било шта завршено, јуче је велики тренутак, јер је завршено нешто што никада није постојало. Све то стало је између две силуете, на почетку и на крају, он је све време био између, у нечему што никада није ни постојало, баш као ни…

У први мах, пожелео је да напише неколико куртоазних речи, али, не, не може да сакрије гнев, за који је мислио да га од јуче нема, гнев изливен у видљиву чашу коју је одувек видео. Покуша да смисли неколико речи и за… али, шта, просути патетику за неким и нечим што постоји само у његовој мисли, излити слатко вино ласкања у чашу коју никада није видео, а жудео је да окуси укус ничега. Најзад, преломивши у себи, само исписа адресе и имена на оба коверта, трудећи се да на одласку макар једном читко остави траг.

Таксиста се већ приближавао аеродрому. Он се још само једном осврну, да запамти где, ту, иза магле која је прекривала град, ту, на почетку, убацио је два коверта, да остане запамћено, иако он ниједан детаљ не заборавља.

„Позивају се путници… лет за …“ – разливао се пријатан женски глас који је обавештавао путнике да крену ка излазу. Неколико тренутака касније, назирало се неко тело које се приближава авиону. Осврнуо се, могло се видети, погледао је, ту иза њега, на писти, стајао је капут, можда се окренуо да запамти где…

 

 

НЕВИНЕ ОЧИ ЗЛА

Једна сасвим обична шетња по благом облачном дану. Једна обична недеља по подне, време које треба утрошити. Већ много пута шетао је својом омиљеном трасом. Звао ју је стазом празнине. Иако живи већ скоро две године у граду, увек је имао нешто ново да види. Увек би му се открио неки нови детаљ. Град му је био привлачан, опуштен, и зближили су се од првог сусрета.

Обилазио је често малене, неугледне уличице, галерије и кафее у које су тек ретки свраћали, волео је баш таква места. Скривена, помало мистична, тамо где нико никоме не смета да сањари. Спремала се киша. Да избегне прве капи склони се у неки бар, тек тако насумице изабран, без посебног разлога…

Пијуцкао је кафу, прелиставао неке већ старе новине, повремено гледајући кроз прозор да ли ће киша проћи или не. Баш уобичајено, ништа занимљиво, али у прелазу, док је ловио погледом детаље, учини му се да… Помисли – да ли је могуће да први пут седи овде, и да му је промакао детаљ. Ту, изнад његовог стола, стајала је слика, портрет неке прелепе жене, изражено продорног погледа.

Није то била копија, не, ово је био неки баш квалитетан рад, који је, помисли, ко зна како доспео у овај замрачени простор, као да је склоњен са намером. Или је уметник у оскудици, беди, био приморан да је прода.

Одједном му проради машта и најразличитије идеје – зашто, како, ко, и… Приближи се слици, трудећи се да уочи још неки детаљ, али, размазано име скривало је аутора. Ни наслов није стајао, ништа, само слика, складних боја, прелепо лице, све, баш све, сем погледа који је одударао.

Прошло је неколико дана. Морао је да се врати, јер нешто, нешто јако му није дозвољавало да не сазна истину. Нешто моћно привлачило га је да размени поруку, да остави папирић испод слике, да се понада да ће му она можда одговорити, јер, можда то није портрет из прошлости.

Не желећи да буде упадљив, онако лаконски распитао се код конобара о аутору. Није добио одговор, јер одговор ни он, ни власник, ни претходни власник нису знали. Једноставно, слика је већ дуго стајала. Само му конобар успут додаде урбану легенду да слика носи неко проклетство, да је нико не жели, јер свако ко ју је купио враћао би убрзо. А ту, баш на том зиду је њено место.

Учини му се помало смешним преношење легенди, али, уједно, био је сигуран, ма шта ко причао, то је ово место и она баш ту мора стајати, јер, тако мора. Одлучио је да остави невидљиву поруку, да неко случајно не помисли да он није у реду са собом, да избегне чудне погледе, подсмехе. Он ће је тајно посећивати и остављати поруке.

Чудни снови почеше да га прогоне. Једне ноћи сањао је жену у пламену. Није видео лице, само пламене језике који гутају све око ње, а она нестаје, попут леда који се истопи. После неколико ноћи, изнова се појави она, жена, која… Не, није то била она нека друга, стајала је погнуте главе под светлошћу месечине, а око ње порушени зидови. Као неке рушевине средњовековног града и… опет попут магле нестала је…

Овај поновљени, а другачији сан, већ пробуди машту. Помисли да, иако не види лице, то мора да је она, али ништа му не говори. Или му јасно каже је то што види – порука.

Био је скроз, потпуно убеђен да је то она, да је ово стварност и да она није из прошлости, већ да је ту… Ређе је одлазио у бар, чинило му се да су симболи очити – ватра, рушевине, њено нестајање и да је паметно сакрити се.

Најзад, после неколико седмица заобилажења, избегавања, одлучи да оде, да седне за свој сто и да овога пута… Ништа посебно, обичан радни дан, тек понеки залутали посетилац, она на свом месту, и његов поспани поглед у правцу ње.

Одједном учини му се да се очи померају, да играју као усијане жеравице, одједном почеше да колутају, а њен поглед, пун суровости, поче стрељати.

„Одлази… Одлази заувек, да те никада више нисам видела овде. Будало, велика будало, зар ти нису били довољни снови где сам ти долазила. Одлазиииии, проклет да си, ти, ти, ти си дошао да тражиш лепоту. Где је видиш, где? Одлазиииииииии…“

После много година, у проласку кроз град, пожелео је старац да попије кафу у уличици које се није сећао. Као у магли, тражио је, али, гле чуда, свуда су били неки небодери, тржни центри. Видевши га, један млађи радник који је ту радио, слутећи његов збуњени поглед, рече му да је зграда изгорела у пожару пре десет година и да…

………………………..

Никако није могао да започне реченицу. Само је желео написати писмо састављено од неколико реченица али, не, никако. Ко зна који је папир по реду завршио у корпи за отпатке, папир са започетом речју, исписаних неколико слова и крај.

Размишљао је како је могуће све то што плеше око њега. Да ли је то нечија шала, игра, игрица, шта већ. Али, дуго, много дуго, то се може избројати хиљадама излазака и залазака сунца, он није осетио тај пријатни… Убеђен пре много времена, одлучио је да из срца истргне, покида све нити, чврсто убеђен да је крај, и да никада више неће поклекнути пред налетом…

Узнемирен је, самом себи признаје, ту, у празној соби без сведока да је узнемирен и да… Зар неколико ситних, невидљивих догађаја може да пробуди вулкан, помислио је, зар низ лажног мира који је вешто чувао могу тек тако да избришу ветрови мириса?

Наравно, већ дубоко је пловио мрак, истински показатељ пролазности времена, а тако и дана који је започео са… Жмурећи, осећао је неке ситне капи које су се сливале низ лице. Не, нису то сузе, никако, можда ледени зној неспокоја, можда грозница вреле ноћи. Чинило му се да низ његово лице у тами клизи нека мека, нежна кожа, да га…

Не, није, чини му се, или, можда, он кроз таму не види баш најбоље. Сањао је, учинило му се да на длановима дрхтећи носи неку минијатурну сенку, подизао ју је кроз сан муком, подизао све више, да високо стоји, да може да је… Сањао је, сањао је да нечија коса као памук клизи по њему, сањао је да…

Многе снове је сањао те ноћи. Ниједна авет, утвара… Миран, равномерни низ осећања пријатности носио је њега као чаробни ћилим, да плови…

Тамо негде, баш далеко, негде на крају хоризонта света који познајемо, у неком непознатом простору, лебдео је, као у сну, раширених крила…

 

 

 

ЊЕГА, НИКО, НИЈЕ…

Виктор је, промрзао, скакутао у месту, покушава-јући да се загреје. У мислима које су се низале размишљао је о поукама Оца Андреја. Да, пре само пола сата напустио је манастир после исповести, а магла, густа магла планине, прекривала је део по део горе, која се већ тешко кроз спуштену ноћ могла видети.

Велике одлуке, велике препреке, мислио је Виктор, пред њим су. Без оклевања мора, али баш мора, да у данима који следе …

Трзну га из размишљања сирена аутобуса, који се попут змијског тела пробијао кроз котлину, као пијани аутобус који успут скупља залутале путнике. Чак несигурно пође првим кораком, дајући себи време да можда и одустане, али тај делић секунде, тренутак у којем чинимо грешке или добре ствари уведе га у…

Испод ока, неприметно, осмотри путнике у расклиматаном аутобусу који се ко зна откуда кретао. Њих неколико у полутами, лица која су била уобичајена, али, у срцу осети неку нелагоду. Испред њега стајао је, попут чувара, крупан, глават човек, снажне грађе. Био је кондуктер, али Виктору се учини, када мало боље погледа лице, као чувар пакла, а не добродушни кондуктер.

„Шта је пријатељу, уплашио си се, мислиш…“ – али ту глупу започету реченицу Виктор прекину продорним погледом, пружајући новац и прође смирено даље, заузимајући место у дну аутобуса.

Виктор није био ни храбар. Није био ни плашљив, трудио се да само буде смирен, а у души оклоп од страха чинила је помисао на Оца Андреја, који га је пратећи га, једног тренутка чврсто стегао, говорећи му благим, али озбиљним погледом… да…

И, баш као што помисли, почеше се догађати наизглед обичне ствари. Главати је галамио, глупим шалама покушавао да некога од путника уведе у тупаву причу, све са испијањем неке ракије чији се мирис јефтиноће осећао до дна аутобуса. Аутобус је вијугао по леденој покорици растуреног пута, неколико пута као да се возач са намером поиграва, застрашује малобројне путнике, или је и он припит, али, ко мари? Да су околности другачије таквима се ни вреће не препуштају, а камоли људи.

Чинило се као да време никако да прође. Виктору је пут који је требало да траје петнестак минута личио као вишечасовно путовање у беспуће.

Сплет околности деловао је као јефтино режирани хорор, са тачкама заплета луде и мање луде вожње, али и ово путовање се завршило. Трудећи се да само изађе што пре, као да се бори са временом или сулудом идејом да ће му се пред носем затворити врата овог кавеза, само покуша да осмотри и запамти лице возача…

На своје запрепашћење, угледа цело тело, без главе, са маглом на врату. Не верујући да види то што нико није видео, погледа још продорније, ништа, а онда, црвени пламени језици почеше да бљују малу ватру, тек видљиву… Искривљени осмех, као кез побеснеле звери, или…

Њега, нико, није…

 

 

ЊЕНА ЈУТРА

Њена јутра почињала су бесом, помешана презиром, а уз прву кафу постајала су самодестру-ктивно гађење. Скоро увек мимиком одвратности према свему започињала је дан.

О себи је мислила да је …, да је краљица, неодољива, најпаметнија, и увек закључак – како да та гомила одвратних њушки не препознаје сјај? Није имала ништа сем своје наметнуте самоће и, омеђеног зидовима, стана у поткровљу. А могла је имати, не имати, већ поседовати све и свакога.

… како би одмицало јутро које се ускоро смењивало са даном, кроз цинични осмех лажне пажње и разумевања, у себи је из душе вадила најодвратније помисли, преточене у осећања према свима који су били у оку. Сада, са годинама које су искрзане у немирима и ратовима са собом и са светом око ње, више није лако могла ни скривати…

… вече, потпуно сама, са самозадовољним изразом лица, намонтираним као пред снимање… дивила се лицу из огледала. Сутра – помислила би у паузама нарцисоидности, сутра је то јутро… њено јутро… које… се…

 

 

 

ОБЛИЦИ ПРАЗНИНЕ

„Виктор! Да, то је моје име, које значи победу, а како отужно иронично, не знам за победе. Као ругање, ужас.“ – шапутао је Виктор, бришући наталожену прљавштину сећања. И овога дана облици празнине су га посећивали. Само су се мењали, као што се смењују и облаци на ведром, тмурном, сунчаном, или по тами месечине небу. Смењивали су се, претили, ругали, наносили бол, али сви облици рађали су се из једног јединог облика, неподношљиве празнине.

Баш давно, празнина се родила из семена, наивности, глупости, опијености сладуњавим вином. Није је препознавао, јер, био је слеп. А онда – расла је, како је његова снага бивала слабија. Што више обличја немоћи, моћ празнине је била јача, силнија, довољно снажна да крене и покори га.

Пресретала га је у мрачним хаусторима, док се грозничаво скривао, да нико не види јад. Пратила га је у стопу по мрачним улицама, на путевима којима се није назирао крај, где једино светло била је најблажа тама, која би се скривала пред јутрима.

Слушао ју је кроз крештање узнемирених птица у ниском лету, над водом која се мрзла, испијао ју је у сваком гутљају бекства, на сваком кораку, у сваком тренутку низова пресликаних истоветности.

Тешио је себе да име означава судбину, да нагомилани порази могу и морају бити посечени мачем победе. Само је тешио, јер није веровао. То су само биле празне отрцане речи, које лажно охрабре, као што болеснику пред смрт осмехне се радост живота. И брутално му представи све одбачене радости, које је у гордости презирао.

„Али, само желим да се опростим једном смисленом реченицом. Само желим да ми из бунила изгори ватра речи, које ће наслутити стих, рима, нешто лепо… Да не одем као облик ничега“. Гризао је горке усне, свестан да…

У погледу ока, видео се облик, био је облак сунчаног пролећног јутра. Откуда – у сумраку зимског позног поднева, али сијао је снажно, облик…

 

 

 

ОДЛАЗАК У ПРАВЦУ

Први су јутарњи сати, када већина креће на посао, журно излази из својих станова у жељи да избегне гужве. Може чак и прелепо изгледати таква слика, посебно у пролећна јутра која су умивена сунцем, без хладноће или наговештаја жеге.

Уредан, избријан, ОН је ишчекивао први аутобус, број 13, којим је сваки дан путовао тачно седам станица, до Велике куће. Ту би излазио, неких стотинак метара препешачио и тачно у … улазио у свој радни простор. То је била рутина, већ увелико и добро савладан посао, који је могао радити и у дубоком сну. Никада се нису догађале грешке, јер је за десет година до перфекције савладао све детаље, посао је имао у малом прсту.

Увече би се враћао аутобусом број 13, у … сати. Путовао би седам станица, изашао, препешачио стотинак метара и…

Све више и више људи се тискало на аутобуском стајалишту. Овог јутра је био некакав неуобичајен дан, много људи, гужва далеко већа него икада, а аутобуси су каснили по неколико минута, али сасвим довољно да се „прекобројни“ тискају у аутобусу, заузимају место сталним путницима. Био је ово почетак баш нарушеног дана.

Пролећно вече поквари киша. Одједном, сви су трчали, тражећи место да одремају свој кратки сан, ишчекујући да киша стане, само ОН, не марећи за пљусак, мерио је по ко зна који пут корацима раздаљину од почетка стајалишта до његовог завршетка. Чинило се све уобичајено, баш као и свакога дана… Са друге стране широке улице паркирао се аутобус број 13, управо је долазио из правца Велике куће. Није каснио, тачно по реду вожње.

 

 

 

ОН је желео да ЈА постанем ОНИ

Бол у глави је био несносан. То није био уобичајен бол, већ херметички затворена кутија, по којој су плесале авети. Очи није могао ни замислити да отвара. Биле су затворене челичним затварачима, да је једва у најјачој жељи могао видети сенку светлости.

Мирис ватре је видео како затвара круг, који се сужавао и примицао, кроз ноздрве којима је крао светло, ваздух и топлину сунца. Сигурно је да је ово последњи чин страшне, дуготрајне болести, крај пута којим је тумарао. То је срце говорило, пошто умом није могао. Ти слабашни откуцаји који су прескакали понављали се у изгубљеној, једва враћеној линији живота.

„Дошао си“ – чуо је стаклени глас. „Дошао си тамо где сам те наводио, у твојој гордости коју си мрзео, у самомржњи према мени, коју си презирао. Ето, сада си овде, без наде да можеш добити дан, сат, као снагу… Дошао је твој час, у мојој моћи.“

Није признавао да га чује, јер, ако би признао да га чује, признао би да… Није желео, а ни могао да скупља последњу снагу и грчом одговара. Ћутао је кроз мрак погледа, празнину ума, али, није се препуштао бујици. Чудно, није имао страх, јер све авети је препознао, ниједна нова неће га заслепети.

„Мрзео си ме, борац си. Ни ја не поседујем некада такву мржњу као ти. Али, узалуд, несрећниче, на све твоје слабашне речи одговарао сам ватром. Када си устајао, био си све слабији, иза тебе било је све мање њих оних које си будио, а ја сам желео да само постанеш они. И јеси, постао си они, они које си на крају неуспешног боја презирао, гадио их се. Постао си они, постао си јадна, одвратна сенка лажног самопоуздања. Све што си мрзео, постао си.“

Чинило му се да осећа опуштање тела, као да је ватра нестајала, чинило му се да хода, да је око њега… Осећао је само чврстину, стиснуте руке, али, никога није видео, јер био је слеп… Само чврстину… нежности… неке меке топле руке и да хода… али, он је био непокретан, или…

 

 

 

ОНА, ОН, ОНА…

Требало је то да буде још један сасвим обичан дан, почетак радне седмице, ништа више од уобичајене рутине. Тихо, скоро шуњајући се као провалник, улазио је у свој кабинет локални потрчко провинцијских мафијаша, њихова луда која им је служила за спрдњу и понеки послић који би му наредили да уради, а он пресрећан што је пас. Лако је било и поигравати се са ћелавом сподобом, патуљастим говнетом. Никада није имао пријатеље. Још од школских дана трпео је најпре ситна, а са годинама и већа понижења, само сањајући да можда и дође дан када ће… Тај дан, ето, можда је и дошао када су му уделили коску, као олињалој сеоској џукели, да дане дочека као директор, не баш богзна како велике институције, али, ипак, директор.

Таман помисли да је стигао пре свих, али га тргну лупкање прстију. Она, већ пристигла, рашчупана, размазане шминке од плача, поднадулих очију од неспавања док га је чекала. Ћутао је, ћутао, знајући да…а и она је знала, добро је знала где и са ким је провео ноћ. Ћутање је трајало. Он је само осећао њен поглед, а она је кроз леђа његовог изгужваног сакоа видела игру очију, очију које се крију. Ћутала је, али је све учесталије лупкала прстима по столу, као по такту неког марша. Било јој је тешко, али, без њега она је нико и ништа, офуцана керуша покупљена са забаченог планинског друма, где ју је покупио, јер боље није ни постојало.

Све је чинила да му још увек буде привлачна. Напумпала је уста, облачила се по моди за коју је чула, вребала да ниједна друга не може прићи. Све, баш све чинила је шумска вила, горштачка ждребица, увелико већ оматорела кобила, али, патуљак је желео да се осети и другима пожељан, ако не због лепоте и памети, а оно – због моћи.

Сузе је задржавала, али бес ју је све више и више нагонио на плач, на хистерију, и то би се десило да не зачу се куцање. Обоје изненађени, погледаше се, а затим, са збуњеношћу која је могла бити и страх, у ишчекивању ко ће се појавити… угледаше да улази још једна Она, тетурајући се. У први мах и није приметила да Он није сам, и таман када развученог осмеха пође да изусти… тајац… продорни љутити поглед одмери је, посебно обраћајући пажњу на провидну сукњу изнад колена…

О, каква глупа ситуација. Она, Она и Он. Нико да прекине тишину, сви суздржавајући се да не започну први, без повишеног тона, јер неко у лику ЊЕГА који би могао банути био је препрека и страх да унутрашња олуја у троуглу не подивља.

Већ су се чули гласови, људи су пристизали на посао, а три статуе, укопане, стајале су непомичне, чак су и погледи били залеђени…

 

 

 

 

ОПИС НЕМОГУЋЕ БОРБЕ

Сасвим сломљен, очајан, он је скупљао последње крхотине. Неколико дрхтавих руку, недовољан број усамљених срца, све што је могао пронаћи у закључаним успоменама.

Војска немоћи и празнине, окована маглама слабости и јада, корачала је заобилазећи замке кроз густу шуму усамљености, тихо, плашећи се сопствених сенки, са страхом од нечујних откуцаја сопственог срца.

Будило се јутро, али то није било јутро, то је била најмрачнија адска тама, кроз коју се назирао утврђени мрачни замак, престо зла, невидљиви град невидљивог царства таме. Чули су се крици из скривених тамница и демонско кикотање чувара, довољно снажни да у кости малобројних затворе круг страха.

Нико од хроничара са сигурношћу није могао рећи колико олујних дана, најтамнијих ноћи носиле су се силе моћи и сулуди јуришници изгубљених нада. Само је једног јутра, после година, или векова, на рушевинама престола таме клечао он, молећи се у тишини, обасјан сунцем, подеране одеће, невидљивог лица, молио се и плакао. Сунце је купало оседелу косу, ветар благости миловао га је, али, ни лице нико није видео. Био је то опис немогуће борбе, и јецаји јединог преживелог, предводника војске „победника“ над сломљеном силом…

 

 

 

ОПСЕСИЈА

Само један детаљ, најмања лепота једноставности и благости, многима невидљива, јер ходају попут робота, може бити довољан да срце палог осети да неко жуди, брине за њим. На клупи у парку, промрзао, али необјашњиво срећан до заноса будио се Виктор, осећао је радост целога света.

Себи није могао разумом објаснити ни тог јутра, као ни наредних дана, зашто је радостан. Осећао се заљубљено, осећао се вољено и све што није препознавао стало је у дане пред њим. Сваког дана у одређено време, као да призива чаролију, сео би у исти кутак клупе, чекао и одлазио озарен. Понекад, врло ретко, можда би осећао страх, нелагоду при помисли да једном можда све то неће бити…

Али, такви облаци брзо би отишли, и увек и изнова сунце би га још јаче и нежније обасјавало. Најзад, у мислима се осмели на помисао да та имагинација није ништа друго, до ОНА. ОНА је сигурно долетела са оне стене, она је прелетала време да ме пронађе, она ме није заборавила, обећање, обећање да ће бити са мном у часу смр…

 

 

 

ПАУЧИНА ИМЕЂУ ДВА ПРИСПЕЛА ПИСМА

Већ је заборавио када је последњи пут отварао поштанско сандуче, то је било баш давно, заборављајући да било шта очекује да ће стићи. Али, није био изненађен када је тог јутра, бришући капи кише, отворио сандуче и, гле, без неког узбуђења пресавио коверат, ставио у џеп и одшетао. Не само да није знао датум и дан приспећа, јер, он се по избледелом жигу није ни видео, већ су одспавале многе ноћи у његовом погледу док је најзад одлучио да отвори коверат.

Правилно, без цепања насумице, отворио је страницу, извукао папир и потпуно мирно прелетео погледом преко празне, упрљане хартије. Знао је да је то ОНА, јер, једино је ОНA могла послати писмо на стару, већ заборављену адресу, у старој заборављеној улици. Све је онако како су се договорили, тада ће то бити знак да… али, време догађаја није се уклапало у необећано обећање. Много хиљада дана писмо је каснило. Помисли – па добро, сада то није ни важно, стигло је и потврдила ми је оно, макар и са кашњењем. Врати папир у коверат, а коверат одложи у неку кутију, вероватно њему само важну кутију од ко зна чега.

Мирни дани су наставили живот, заборављена улица спавала је своје дане и ноћи, све је било као некада… Све, али… нешто га после неког недугог времена натера да отвори сандуче, тек тако, по навици, и сада већ би силно изненађен. У мраку сандучета светлело је свеже писмо, можда неколико дана да је ту. Мириси папира, без влаге, и неки чудан пријатан мирис, препознатљив, можда заборављен, али неодољиво привлачан и познат ноздрвама. Не, није га пресавио, овог пута са неким дечјим узбуђењем држао га је и пребацивао из руке у руку, а онда ужурбаним корацима појури, откључавајући и закључавајући врата, као да нико не може ништа видети, чак ни боју коверте.

Следио је ритуал. Запаливши цигарету, одмеравао је своје папирно искушење, посматрао га врпољећи се у фотељи, неодлучан да отвори, да погледа, препозна, наслути, добије одговор…

… после неког времена, погледа празан папир, празан попут претходног, али знао је, био је апсолутно сигуран, да то није ОНА. Препознао је ту празнину као нешто страно њој, то ОНА није исписала, неко се можда руга или исмејава већ времешног човека који је мислио да је коначно затворио последњу страницу, али…

Није ништа предузео, само је данима размишљао која порука је изречена. Ако није ОНА, ко може бити, можда ОНА, ОНА друга која га… Или је заборавио да постоји још једно ненаписано обећање необећано. Ипак, ни корак даље није мицао, вртео се у кругу омеђеном деценијама. Што би више тражио рационално објашњење, све је бивало нејасније и све је мање и мање био уверен да ће решити енигму.

Једне ноћи… не, није била ноћ, заборавио је да су дани били кратки, у буђењу између два сна на махове, учинило му се да види неки мушки лик који је храмао, скоро се вукао неком мокром улицом. И лик и улица били су наслућивани, али, није се могао сетити из ког филма или сна препознаје одећу, плочнике… Лик је храмао, али, како је одмицао сан, као да се приближавао циљу. Пред вратима, била су му наслућујућа, застао је лик, отворио их, ушао у мрачни ходник налик лавиринту, али је све сигурније и сигурније ходао, како се ближио циљ, све лакше, а онда и, одбацивши штап, напросто пролете метре мрака и одједном, гле… у полутами, у самом углу наслућујућег простора собе препознате из сна, седела је прекривеног лица …

Тишина. Знао је јунак из сна да сада ниједан звук и глас не смеју нарушити тишину, знао је, сада је знао шта треба урадити. Крај, ово је крај почетка прекинутог на почетку, сада је ТАЈ ТРЕНУТАК КАДА…

Попут дечака уморног од игре, само је сео крај ње, спустио главу на… заспао, то је била…

 

 

 

 

ПОРТРЕТ БЉЕСКА ЛЕПОТЕ

Мора да се то догађало у средњем веку, сигурно тада, јер све је указивало да је Грофица позирала Себастијану Р, а они иако ван времена, живећи увек, живели су у 17. веку. И данас, много векова касније, жива је легенда да нико, баш нико, дуже од неколико трептаја ока не може посматрати ту мистичну слику. И данас, као и онда, како говоре списи, само је блеснула пријатна светлост, хипнотишући посматрача, опијајући га неким необичним сладострашћем. Да, баш тако. Тешких корака, свако би се удаљавао, а опет, свако би желео да се врати, али никако више не би могао стати, попут клетве да ће остати скамењен. Само један поглед, и ништа више.

Грофица је била позната по својој лепоти, то је слика, ономе ко би могао боље уграбити блесак, могла посведочити, али, изнад лепоте и памети, поседовала је моћ, скоро магијску моћ да влада, без иједне изговорене речи. Никуда није излазила. Ретки су су били које је примала у свој замак, само оне који би погнутих глава, погледа закованих за под, мирно стајали и чули тек неколико речи.

У самовању, изабраном да лепота не одлази узалуд у очи недостојне лепоте, пожелела је да иза себе остави портрет. Дуго је о томе размишљала, али ниједан сликар у Краљевству није био по вољи. Не зато што их она није желела, већ их је њихова гордост спутавала, па би падали код првог степеника, а одаје су стајале на врху, уклесане у каменој планини њене лепоте.

Пролазиле су године, све док једном на врата дворца не закуца сиромашни сликар из удаљеног града, који је лутао у сопственом сну, тражећи своју ГОСПОДАРИЦУ. Скромно и понизно поклони се служавки. Питали би се – зашто њој, равној њему, али откуцаји срца говорили су му да од првог корака, ма кога да сретне, мора се клањати, не њима, већ ЊОЈ. Знао је да без своје гордости, коју није имао, можда и може досећи високу кулу.

И, гле чуда, за трен ока, као птица нашао се пред вратима. Тихо, да не узнемири склад раскоши и лепоте, да не наруши поредак моћи, покуца и клекну, и тако склупчаном у понизности, отворише му се врата, осети сјај, топлину, али главу није подизао, не, он мора пузећи доћи до престола и…

Иза затворених врата текли су дани, месеци, недеље, ништа, ни најмањи шум се није чуо, а дворјани би на прстима остављали храну и одлазили.

Нико са сигурноћу не може испричати остатак приче. Машта је смишљала свакојаке догађаје, али ту, иза затворених врата… Можда, можда је истинита прича са пожутелог папира, за коју кажу да ју је Себастијан исписао, али само су се назирали редови, нагорели од ватре… да никада поглед није подигао, да се хранио страшћу пољубаца њених стопала, да је спавао крај њених ногу, пио њену воду и једном завршио слику…

Никада га више нико није видео, никада ништа ни налик на његов рад није се појавило. А зашто? Па он је невидљивим погледом позван, као изабран из мноштва, да ослика моћ и лепоту, да блесак заслепи свакога ког покуша да украде оно што му не припада.

 

 

 

ПОВЕРЉИВО ИЗ ПОДЗЕМНОГ ГРАДА

Читав град је био на ногама последњих дана, сви су били под утиском нестанка а, испоставиће се – отмице судије Битангића. Из престонице приспели су најпре новинари, жељни да нахране знатижељу читалаца, а за њима су стизали непознати људи, вероватно агенти тајне полиције, разни смутљивци, и ко зна ко све.

Није се оволика халабука тек тако подигла. Судија је био познат по својој „праведности“, разним „добрим делима“. Али, један провинцијски судија био је толико важан, тако битан, да су се и политичари дигли, забринути за његову судбину, или – ко зна шта је могао бити разлог.

Као гром из ведра неба проструја вест, наравно, најпре чаршијска, а затим и званична, да је судија жив и да ће се отмичар обратити јавности. По кафанама у сваком кутку испредале су се најразличитије приче, теорије шта ће бити речено, ко је тај непознати човек, ко је јунак. Јунак? Да, у срцима већине осећала се радост, већина је са осмехом, иако скривеним од страха, благонаклоно бодрила непознатог јунака.

Град нагло живну. Људи су се слили на улице и зачас тргови, шеталишта, баште, били су преплављени људима. Сви су ишчекивали тај фамозни тренутак, догађај који град није доживео, догађај који је непознати приредио као велику представу, помало и егзибиционистички…

Како се и очекивало, у време централних вести на великом платну, које је служило за праћење спортских утакмица, затрепери слика, ништа се није назирало. Али маса, жељна гладијатора или средњовековних погубљења, поче се таласати, ишчекујући као у трансу да ће се појавити њихова звезда, као да је пренос великог концерта. Сви су отворених очију ишчеки-валиииии….

Најпре се поче назирати препознатљива огромна главуџа судије Битангића, а у позадини рука, прекривена рукавицом, како, вукући главу судије уназад, спрема се да започне… Најзад он, јунак, екстаза почиње, прекривеног лица, под маском, видела су се два прореза, отвора за очи. Очи испуњене мржњом која је зрачила и преносила се по аудиторијуму, тишина, још увек ништа… Маса ћути, он, маскирани јунак ћути, ишчекује се и…

У гро плану појави се унакажено лице судије, скоро непрепознатљиво. Деловало је као да његово лево око и не постоји, да је у њему семе пренете мржње која зрачи, чинило се да је десно ухо раскомадано, исечен нос, покидане усне, крв скорела по лицу… и тишина са друге стране. Непознати херој је ћутао. Знао је да се буде страсти у окупљеном народу, да уживају, сладострасно хране сопствени страх док гледају слике крвника, кабадахије, моћника, који изгледа као врећа гована којој се сви смеју, а он понижен за пример.

„Добро вече, народе“ – започе тихо свој монолог непознати херој, говорећи из главе, смирено, складно, без повишених емоција. „Ово што сада видите, то је суђење врећи ових гована која се зове судија Битангић. Ја сам у име свих вас вечерас и тужилац и судија. Узео сам ту величанствену улогу и заменићу свакога од вас са уживањем овога часа. Дошао је тренутак да ова битанга одговара пред јединим правим судом, судом народа. Вечерас одговара за сва своја злодела, ослобађања наркодилера, ослобађања убица, наказа, а таквих је његових недела толико да бих их до следеће вечери могао набрајати.

Не, довољно је да вам пренесем пресуду, осуђен је на СМРТ. Али, не брзу, док се око вас тискају агенти тајне полиције, покушавајући да провале место. Само ћу рећи да је ово место… ма, није ни битно, поверљиво је из подземног града… Никада ме неће пронаћи, никадааааа, јер ја не постојим, а сада…“

Непознати чврсто веза главу судије за некакав наслон, полако пусти музику, која је најпре тихо, па све јаче и јаче ширила звуке смрти… Чекић који се налазио у десној руци складно је ударао у ритму по десном, па левом колену, чули су се крици, запомагање. Како је запомагање бивало гласније, бесна, дубока музика мрака прекривала је звуке. У левој руци тестера, чинило се, зарђала, заривала се у десно раме, кружила је лагано, као смрт у пустињи без воде… Низале су се мрачне слике, блештали су јауци, ово је било вече кристала, смрти и рађања, зла и правде…

Са платна су капи крви прскале оне у првом реду, па другом, све даље и даље и даље. ТРАНС, ОДУШЕВЉЕЊЕ,
ПРАЗНИК ПРАВДЕЕЕЕЕЕЕЕ…

 

 

 

ПРЕДИВНО ЈУТРО, САСВИМ ОБИЧАН ДАН, И ПУЦАЊ У…

Топли, пријатни зраци јутра које се у необично време будило пријатно су се сливали низ Викторово лице. Били су снажни и пријатни, ничим не нарушавајући сан. Пријатно се врпољио, удишући мирис који је долазио са зрацима. Ноздрве су у такту играле, очи се будиле, а низ лице се сливала сигурност.

… будећи се, облачио се, пио ону познату јутарњу кафу, без уобичајене рутине, стојећи жмурио и уживао у светлости јутра. Није желео ни тренутак божјег јутра да пропусти. У глави је имао само план да се изгуби са асфалта, закорачи у своју тишину и плови. Било је предивно јутро, оно које се никако не сме бацити низ ветар, оно јутро које чини животну радост. Јутро рађања, које се памти у часу сна.

Сасвим обичан, леп и пријатан дан. Никуда гужва око њега, док је у башти бара испијао другу кафу. Сасвим обичан дан, који би у низу требало живети увек, али ти дани су нестали у пламену изгубљених година. Сасвим обичан дан и пријатна музика, она која би увек требало да се разлива, али није, јер њени звуци нестали су у… Није желео да квари сан предивног јутра које се преливало у сасвим обичан дан градацијом од усхићења до обичности рутине.

Нико му није рекао да је спавао или, можда, одмарао очи у живописним сликама које су се низале. Није било вече, још се сунце видело на хоризонту лево од њега а он, потпуно будан, устао је, смиреним покретима, без журбе, заузимајући став, и кренуо је. Опростио се од сасвим обичног дана.

Једна сенка је стајала, иза степеништа зграде у М. улици, ослушкујући сваки корак, јер светла није било, па се по звуку корака морао разликовати сваки намерник или случајно залутали.

Мора да је близу поноћ, помисли сенка, којој се није назирало лице. Помисли да у овој ноћи неће окончати започето… али, тресак врата и оштри кораци, били су знак да…

Хитро искочи, упери цев у прилику која је који тренутак пре ушла, развуче се широк осмех или, можда, сладострасна моћ. Зачу се и јецај, па јецаји, спремни да се прелију у кукање или мољакање, зачу се и звук воде, која се са страхом сливала, и прала клецава колена, бумммммммм…

Сенка се изгуби низ мрачну улицу, најпре брзо, а већ после стотинак метара… Нека сенка лагано је ходала, као у шетњи рутине. Било је прелепо јутро, сасвим обичан дан, мислио је, логичан крај је да…

 

 

 

РАЗГОВОР

Већ касни читав сат – помислио је Виктор, док је ишчекивао да у празну станицу стигне аутобус. Где баш данас, а није могао одбити теткину молбу да сачека пакетић са лековима. Као да све мора да се намести и крене како не треба. Аутобус је каснио, а време које је испланирао сада је све „пало у воду“, али, покушаће да остане смирен…

После скоро сат времена, са закашњењем, позвао је власницу стана и љубазно замолио да пренесе поруку. Она га је поштовала и сматрала за врло пристојног младића. У целој причи навијала је за његов искрен однос, и желела је да… Ипак, глас јој је био другачији. Он би увек осетио боју гласа, препознајући да ли је неко добре или лоше воље, и углавном би се његове слутње обистиниле.

Наравно, био је нервозан, по ко зна који пут би шетао до једне тачке и враћао се назад. Бројао, па успоравао кораке, запалио би цигарету и, после неколико повучених димова, бацао би је на бетон, газећи је са некаквим бесом. Учини му се да му у сусрет иде нека сенка, али та сенка прође поред њега и настави даље. И пролазили су изгубљени минути, а он би у глави губио концепт свега што је замислио. Испрва је имао спремљену причу. Али, сада је та замишљена прича доживела је ко зна коју верзију. Горко се осмехну помисливши да ли ће бити овако изнервиран и у грчу да изговори било шта.

Каснила је, то је могао бити знак да ју је баш брига, или – ко зна где су јој мисли. Па, ипак, он је изнова тражио оправдање за њу, измишљајући разне разлоге, а…

„Здраво“ – трзну га из размишљања познати глас. Она је стајала ту, иза њега. Одмери је, као да је први пут у животу види. Осети неко узбуђење, као да…

„Здраво“ – рече и он, таман се спремајући да се оправда због кашњења, али га она предухитри, стави прст на његова уста, ваљда стављајући му до знања да није битно.

Ћутали су. Оно друго је чекало да оно прво започне разговор, али речи су биле тешке, оловне. Могла је цела ситуација бити и комична и тешка. Док, најзад, он не извади пакетић испод јакне и пружи јој поклон.

„Књига?“

„Да, књига, посебна књига… Ту књигу поклањам…“ „Онима до којих ти је стало или их волиш“ – као да је

наслутила шта ће Виктор изговорити. Да, добро га је познавала, знала је све његове особине, покрете, осећања, а он то никада није ни сакривао. Све своје мисли, осећања је желео само њој поклонити.

„Тунел. Тако се зове роман. Сабато. Аргентинац, много га волим. Увек бих узимао његове романе да читам када сам имао недоумице, када сам тражио одговоре на тешка питања.“

„О чему је роман?“

„О трагичној љубави. Али, нема патетике. Постоји љубав и велика страст, која…“

„Црнило, тама, у тој тужној глави. Зашто, Викторе?“ Ћутао је. Није имао одговор, а можда је и боље било да прећути. Погледао је њене ужарене очи, ни тужне, ни веселе, већ ужарене, које су га посматрале, као да је нешто друго чекала да јој каже. Али он је ћутао, или намерно избегавао одговор, правећи се невешт. Мислећи да тако одлаже неминовност овог сусрета, следећих догађаја и…

„Ништа ми не говориш“- погледа га, тражећи да постави питање које је она желела да он постави, питање због којег сада и овде седе.

„Викторе, шта даље? Ја вечерас путујем. Шта предлажеш? Реци нешто…“

Само је слегнуо раменима, без одговора, као да су покрети тела говорили – биће оно што…

„ Хоћеш ли ме испратити вечерас на воз? Ако не можеш, у реду је. Не љутим се, питам.“

Ћутао је. Повремено би погледао на сат, још мало поноћ ће, она би требало да се појави да јој понесе кофер. Мрзело га је да се враћа у стан. Ту је чекао, нека сенка се појавила, чинило се да му у сусрет иде нека витка прилика, носећи…

 

 

 

 

СЕНТИМЕНТАЛНО ПУТОВАЊЕ КРОЗ…

1.1. Блесак

Данима ме је обузимала позна јесења несигурност, тако ја називам своје стање. Доктори имају други назив, кажу да је то депресија, биполарно понашање, или шта већ. Није ни битно, ја знам шта осећам, ја најбоље знам како ми је и најбоље знам да се вртим у зачараном кругу. Живот ми се састоји од равнодушности, лењости, немања било каквих жеља и повременог накупљеног беса, који се попут муње појави и нестане. Тако ми пролазе овоземаљски дани, понекад прекинути осмехом на тренутак, осећањем да постојим – и назад.

Знам да су ми најтежи од тешких дана они који се рађају са буђењем пролећа и свих мириса живота, које све мање осећам, и оних дана који умиру са раним мраком који потисне слабашно сунце, када се смењују огољено дрвеће и први мразеви. Кажу да су прелази између… најтежи. Глупост. Не постоје ти прелази између доба, постоје непрекидни дани зачаурености и тупости, и то је то, моје сурово истинито стање…

1.2. Још један шугав дан у најави

Тупо сам зурио у плафон, са неизбежном цигаретом. Ништа неуобичајено, то је положај тела у којем се налазим већи део времена када су ми очи отворене или, како кажу, када си будан. А ја нисам будан, и не спавам, моје стање је нешто између, нешто што не постоји, феномен сам.

Једини „пријатељ“ ми је мобилни телефон. Он ми, као и многима, замењује стварност, али, мени је посебно значајан. Без њега сам ништа, он ми је прозор у свет, он ми је мозак, срце, душа сваког дана, док бесомучно трагам, и трагам, и трагам за… Вртео сам га, по ко зна који пут прелазио пут из једне у другу сличицу, која би била синоним за нешто, и тако у недоглед.

Потпуно сам пукао, тачно. Али, шта да није њега, шта да ми није увек при руци, да крајичком ока тражим, надам се и… Да, тај дан је био још један шугав дан у најави, стварно потпуно промашен дан, као што сам и сам, али… Нада увек постоји, увек чежња да ћеш угледати нечији осмех, који ће те пробудити.

Лепо, прелепо лице које не говори, разлило је светлост осмеха, нека непозната, прелепа дама послала ми је осмех. Шта све може учинити тај мали пријатељ, из лудила и пада пренети те у усхићење… Стварно, најискреније, осетио сам радост. Напросто узбуђен, потпуно другачији, разбуђен из депресивног полусна, грозничаво… Почео сам неконтролисано да јој пишем писма савременог доба, поруке које плове кроз мрежу виртуелног, непостојећег, али, она постоји, она је тако лепа, она је магична. Напросто сам опседнут, њом, том прелепом женом. Ово је истина – она, она мора постојати, она је стварна, храбрио сам себе, пишући… И, као најлепше песме, пливале су њене очи испред мојих очију, у уши ми се сливала нека нестварна музика. Пред мојим погледом рађале су се слике, лепше и моћније него све слике свих мајстора платна. Нисам се разбудио, ја сам летео као птица, додирујући облаке, небо, без циља, али сам летео…

1.3. Екстаза

Покушавао сам да контролишем себе, покушавао сам да обуздам пробуђеног дечака у телу… Да не досађујем, покушавао сам да као вулкан не излазе из сваке поре олујне емоције, узалуддддд.

Не, не могу да одолим. Морам јој писати, морам, желим да је ту крај мене, нека и не постоји ту, ја ћу је осликати. Плашио сам се – а ако нестане, шта тада? Биће ми тешко, али, зар да ћутим, да као нико и ништа пасивно убеђујем себе, да, да… будем патетичан и одвратан себи? После деценија, ја поново летим, имам крила, ни небо ми није високо.

У атељеу, само њеној галерији, где су стајали у правилном реду и поретку најлепши експонати светског сликарства, Лувру мојих снова, низали су се портрети, магични портрети, Она, она, она, она и само она, још желим, још ње, још њееее.

Постоје лепоте. А она није лепота, она је отменост, она је узвишена лепота, она је краљица пред којом Ђаконда изгледа карикатурално. Отворених очију у екстази, враћао бих се, и по ко зна који пут посматрао, сада све дуже и дуже задржавајући се. Сваки портрет треперио је… посматрао сам, тражио сваки детаљ, некима небитан, мени судбоносан. Само желим да је посматрам, да јој се дивим, захвалан сам јој. У мору прозирних ликова, краљица је мени, баш мени, поклонила осмех, мени је отворила врата, да могу и смем да уђем и поклоним јој се…

1.4. Обожавање

Прошло, прошло је, ко зна, можда и сати… и то, то је оно што сам тражио, то је оно за чим сам чезнуо, за сликом о којој сам маштао, која је била у последњој жељи ума. Никада никоме нисам смео да поверим тајну, да ја… то желим. Ни себи нисам признавао, док би моје десно око строго гледало у лево око у искривљеном огледалу, када бих будио дан оловном водом.

ОНА, моћна краљица, седела је на софи, у полусветлу свог двора. Нечије, чије прљаве руке, неког сликара кога сам мрзео, јер он нисам био ја, изабран, сликао је портрет краљице, сваки детаљ пажљиво и брижно, до најситнијих детаља урађен. Али, један детаљ из галерије ума, оне где је стајао закључан портрет, један детаљ је недостајао. Никако, баш никако нисам се могао сетити шта том ремек-делу недостаје. Бивао сам све нервознији, због немоћи сећања. Само је очај, само је очај ме прекривао, у немоћи…

1.5. Тај тренутак

Краљица је седела на софи у истом положају. Требало је да дође сликар да ослика нови портрет, али, га није било, никако се није појављивао. Само је осетила неко уплашено дисање, као најтиши шум, који је бивао све ближи.

Краљица осети да јој неко… неко је љубио њене ципеле, неко је љубио њена стопала…

Нека сенка узе краљицу за руку, понизно не подижући поглед. Краљица је седела на врату крилатог ата, он је био сенка, подизао се, подизао се трон, да сви могу видети краљицу на престолу…

1.6. …

Сањам је, обожавам је, то је магична страст, ДИВИМ
СЕ…

 

 

 

СИМБОЛИ НА ОБОДИМА

Сваког насумице изабраног дана он је урезивао неке само њему познате симболе. Потпуно различитих величина, облика, потпуно нејасне нечијем туђем оку. Нису имали никакав распоред, то се видело по ситним урезаним бројкама, које је требало да означе неко време, датуме, сате, или нешто само њему познато. Кривудаве, испресецане линије повезивале су симболе, и било је потпуно јасно да несигурна рука повезује некакве тачке у нереду.

У мислима су биле скривене жеље, али јасно исказане жеље. Никада нису излазиле из омеђених граница страсти. Никада се не сме јасно потражити нешто, убеђивао је себе, јер такав низ прохтева, или сасвим обичних надања, може сигурно изазвати бес. Довољно је урезивати симболе, јасно и невидљиво по ободима, да остану стопљени и невидљиви. Довољно.

Са годинама које су прогутале жеље страст се није гасила. Била је жива, али су пориви бивали фрустрирајући. Сваки нови невидљиви пораз, у неизреченој жељи, никада исказаној, изговореној у ухо, одлетелој са усана, био је болан до самоуништења. Примећивао је да се нешто мучно, тешко дешава. Није препознавао ту невидљиву болест, испреплетану мрежом отровних паукова, само је осећао мучнину. Нешто тешко нагонило га је да свуче похабано одело његовог „њега“, да обуче тамну Месечеву кошуљу и, као јахач мрачне жеље, пројури мачем кроз трње и врело ужарено угљевље. Да олујном силом покори и уништи.

Прегледао је ко зна који пут њему неразумљив папир, исписан неразумљивим језиком. Ни реч није знао, ништа. Само је осећао да му се над главом надвија зло, то је знао, те невидљиве и неисписане речи је добро разумео.

На коленима, са чекићем и детлом, урезивао је нови симбол. Није ишло лако. Сви ободи круга претходно исписаних слова претили су да прогутају ту последњу, недовршену поруку. Ма колико да се трудио да учини јаснијим, све више и више слова и симболи су нестајали, а сваки покушај исправке чинио је неправилан низ потпуно празним.

Ту, у парку, на зиду, нико није знао чему он служи, виделе су се две руке. У отпуном нескладу, плесу, где су се плесачи сударали по ободу ивица, празног зида, чинило се да се рађа порука. Потпуно јасно-нејасна, суманута и ништавна, чинило се да се рађају симболи на ободу.

 

 

 

 

СЛИКЕ, МАГЛЕ ЈЕДНЕ…

Није он скоро никада зурио у улицу која је почињала ту, испод његове зграде, испод терасе на последњем спрату, иако је ту, под оронулом фасадом, започињала улица коју је једино познавао у сивом граду. Довољно – једна дуга улица, у којој је започињао и завршавао се дан, годишња доба, неколико година, док је на зиду ножићем уцртавао дане који су иза, чекајући да дође дан када ће постојати нека друга улица, неки други град.

Не може се тек тако одживети макар и неко време, а да се нешто или неко не појави, остави траг, печат нечег, макар и другачијег. У вреви, галами дана, тишини ноћи, смењивали су се људи слични њему. Слични, а ипак другачији, јер нико од њих није носио ожиљак на лицу, повез преко ока, или дубоко урезане ране по телу. Само он.

Нехајно, без беса, без патетике, без радости и туге, живео је дане, све док једном, крајичком здравог ока, није у гомили уобичајених покрета, хода мноштва, приметио један плес елеганције. Таман, можда би пожелео да уочи више, а сјајне ципеле високих потпетица замакле су и нестале. На тренутак осети неки мали, неосетљиви жал, али убрзо из сна пробуди га галама свакодневице, гласови продаваца који су се мешали у дисхармонију, слегну раменима и… ништа, као да је то само био привид.

Низали су се мирни, а ипак бучни дани, будила се и спавала улица, све је било као и раније. Он је урезивао знаке по зиду, а у сопственој досади повремено би бројао себи знане знаке и тако, и тако, до кобне – или срећне вечери…

Да, баш изненада, случајно (где постоји случајно сем у главама оних који неће да крену у сусрет себи), клатећи се на столици, зурећи у светло суседне зграде, угледа нешто сасвим обично, али много другачије, другачије, јер срце поче све брже да куца, баш као да препознаје нешто непознато… Мало боље погледа у правцу собе, суседне зграде, зграде наспрам његове, и кроз завесу, као уз неки плес, угледа женски лик окренут леђима како се свлачи, баш као да плеше некоме, никоме, ко зна коме, како складно, без сувишних покрета, наглих покрета, чедно плеше, а убрзо седећи, тај непознати лик поче свлачити чарапу, пружајући полувисоко извајану ногу… “ОНА“ – помисли, трже се као да жели себи потврдити мисао – “то је она, сигурно, сада док извија се, знам да је она, онај ход, то је она, то се препознаје у милионима људи, онааааааа…“

Низали су се дани, а она се није појављивала. Нервоза га је гушила у ишчекивању, али она се није појављивала. Прошао је дан, седмица, скоро месец, али ње није било. Сада већ превише нервозан, није имао стрпљења да чека, да се скрива иза завесе. Сишао је, вукао се улицом, некада и више пута, тражећи разлоге да што дуже буде изван стана, али, ни то бесциљно лутање није доносило ништа ново.

Погнуте главе, кријући ожиљак, скривајући се кроз масу, само је тражио, тражио погледом пар извајаних ногу, потпетице и мирис који је њему знан, да као животиња препозна… Прича се могла и завршити, наравно, неуспешно, да се није већ уморан спотакао пред пекаром, клонувши. Ту, баш пред улазом у зграду могла се завршити, да није пред њим нешто тако сјајно и чисто засијало, док се подизао – нечија испружена рука, мекана, бела, чиста, и нечији глас, који је само назирао да га пита да ли му је добро, не ради стерилне, научене љубазности, не тај глас… Одмахну руком, не подижући поглед, показујући да је све у реду…

Те ноћи спуштала се магла, баш густа, скоро да се није прст пред оком назирао. Он је гледао у у правцу светлости. Иза завесе једна прилика, нека прелепа извајана прилика, плесала је, свлачећи се, као да плеше…

Једна друга прилика стајала је крај прозора, упорно посматрајући завесу и светло кроз густу маглу. Журно се облачила та прилика, стављајући маску преко своје главе, пратећи погледом завесу и светло кроз маглу…избаци ножић кроз прозор, дубоко уздахну, окрену се и…

Новине су следећих дана писале да се у магловитој ноћи непознатој сивом граду догоди…

 

 

 

 

СЛИВАЊЕ

Тешких, оловних ногу, једва је ходао. Корак да подигне оловну ногу којом ће се ослонити, док другу буде подизао да стане под туш. Сваки делић оронулог тела болео је, колена су клецала, груди једва, нечујно дисале на махове, врат више није могао држати искривљену главу, по којој су се низале ране.

Као пустињак, подигао је тек једва главу, да би кроз затворене капке могао назирати капи спасења. Широм отворених уста, напросто, можда би крикнуо, са помешаним осећањима немоћи и неописиве радости, али ни глас, слабашни глас није могао изаћи.

Врела вода грејала је болесне тачке тела. Свака кап била је мелем, свака кап била је подсећање на ожиљке греха накупљеног. Са музиком и мирисом воде спирао је ране, грехове, са тугом у очима, без суза, кајао се, нечујно јецао…

Врелину је сменила млака течност која је вијугала по грудима, прскала врат, све блаже топлине, лагано је нестајала. Глава, тек који милиметар подигнута, осећала је хладноћу. Завршна фаза сливања по умазаном лицу, залепљеном телесним смрадом, хладна вода која је носила лепљиву масу.

Мора да је прошло пуно. Око тела није било паре, оно је постајало плаво, преливајући се на модро, а он је стајао, усправљенији, са мање бола. Помислио је да можда сада може…

Око 22 он је умро – саопштио је лекар. Дакле, пре шест сати само је хладно констатовао још једну смрт у својој дугој пракси… Голо тело, модро, лежало је на стомаку, без грча, раширених руку. Кроз помодреле усне препознавао се осмех, сливао се велики осмех…

 

 

 

 

СОБА У МРАЧНОЈ ЖЕЉИ

Дуго је тога дана лутао, не знајући која је то непозната улица коју никада није видео. Већ данима бесан, хистеричан, највише немоћан, није успевао украсти ни тренутак… Већ дуго из мрачних мисли, хаотичних жеља, из његовог пера није изашла ниједна написана реченица. Одједном, крај, или прекид, или небитно шта, као да је нека огромна сила, укочила прсте, пореметила мисли, не дозвољавајући му да из дана у дан просипа отров.

Осећао се јадно, најбедније, а таквом стању још више тескобе у грудима давала је растућа болесна жеља, која би с времена на време нестајала, враћала се, и све више и више, дивље и дивље пустошила га. Осмех мрачног ока понекад би сливао осмех киселог задовољства лажне сигурности, али би нестајала. Било му је тешко, можда никада тако мучно и тешко, долазио му је нагон да вришти, урличе, да вапи, али, ко би разумео урлик, осим ње, коју никада није сусрео, без наде да ће… Она је живела негде дубоко у његовој мрачној невидљивој соби, али је није сусрео, а сада болно признаје себи да наде и нема. Признаће сада, на коленима у блату, да је поражен од силине лажне наде…

На удаљеност најупорнијег погледа, продорних очију, она је назирала да ту где се рађао Месец, можда постоји он. Није он тај о коме је мислила, али је ОН. Растресе мокру косу по баде мантилу, нехајно провуче чешаљ. Све лежерно, вечерас неће никуда, и нема потребе за журбом, спремањем, вечерас ће сетно размишљати, без буке оловних гласова, вечерас је ноћ за прегледање пожутелих фотографија, за сећања и чување скривене тајне.

Нико ништа није знао ни слутио о њој. Вешто је, без буке, заобилазила сва глупа питања, отрцане фразе и највише тупе погледе забезекнутих лица. Ко је ОНА? Да ли је то важно? Не, а баш у инаћењу са оловним главама које су повијене пловиле ходајући, баш из силног отпора, прећутала је све: дворац, који је остао згариште, посечена људска тела која су је бранила, низове изгорелих слика живота, и само њега, који ју је бранио, чувао, сачувао и… Живела је већ дуго у кишном граду, али њено лице је било младо као и оног дана када су је први пут угледали. Чувала је тајну, еликсир који је чуван за дан када…

Чврст и сигуран поглед подигао га је из блата, отресао тугу и јад, обрисао лице, али… ко је то? Помисли он – ко се то игра, уздихано је шапутао својим очима. Никога – ни на најпродорнији поглед уперен у месечину. Чинило се као игра, неслана и горка шала, он и нико, он и НИКО. Чинило му се да је ово тренутак, онај тренутак када себи сме признати да је у овој ноћи натопљеној горчином кап лудила узела данак, и да је коначно постао један од гомиле са везаним рукама, који тупо зуре у таваницу неке зграде. Остао је привид слободног тела, привид да рукама може летети, трчати као газела, то је привид, лаж, вечерас је…

У тами собе, полулежећи у фотељи, затворених очију, враћала је пређашње тренутке, док је под топлином светлости уредно слагала сећања. Пријатно се осећала, још увек није умрла, јер умире се – не смрћу, умире се када нема сећања…У мислима у соби страсти, која је живела у њеном уму, као да се извлачила нека сенка, с муком, али успевајући, излазила је кроз тесан прозор, који је био зазидан угушеним осећањима. Сенка се снажно борила, разбуктавала се силина жеље, олујна снага воље, пузећи, грабила је низ ходник, још корак, полустојећи, још корак и слобода, као да је одзвањало.

Смирено, складно тело, покривено, спавало је најмирнијим сном, без грча, само се могло назирати складно дисање, мир и спокојство. А изнад крова, Месец је на трону спавао. Прекрио је град, успавао све и свакога, уживајући на трону…

Кроз сан, надохват најближег погледа, израњало је лице. ОН, нежно нагнут над сном, руком је додиривао косу, није се видело најбоље, али чинило се да у другој руци на испруженом длану стоји дар, за њу.

Нежно, везивала му је руке. То је тај дар који није био у коферу њених успомена, а он, он је био тај о коме никада није размишљала, јер, знала је…

 

 

 

 

СТРАСТ

Невољно се провлачио између људи, баш као да тражи усамљени кутак где га нико неће гурати, повлачити за рукав, запиткивати тек тако. Само усамљени кутак, мрачан, где ће сакрити зној и умор. Све је личило на уобичајено, празно вече, попут многих, али ове вечери морао је осмехивати се, бити љубазан, јер то је оно што неко тражи.

Често би гледао на време, а сат је споро откуцавао. Време никако да исцури, да нестане, да се заврши фарса. С времена на време, погледао би у правцу свог издавача који је лагодно ћаскао или, боље рећи, лагао, док су се око њега мували разни умишљени типови, неки важни, неки не. Као да је чекао поглед уперен њему који би му рекао – крај је, можемо ићи.

Спремајући се да побегне, исцрпљен и уморан, угледао је само сенку која је нестала у гомили људи, за њом је остао мирис, и разбарушена коса и… Никакав посебан знак, али нешто силовито покрену га да потрчи ка излазу, да заустави сенку и, како то бива, секунд по секунд, трен по трен, у лажном руковању са онима који су га тапшали, неке речи говорили, осмехивали се ко зна зашто, изгубио је најдрагоценије време… Када се коначно нашао на улици, тражећи погледом сенку, није видео ништа сем таме на почетку или крају, сасвим свеједно.

Оно време, откуцаји сата, који су му били заморни и тешки, испарили су баш када је пожелео да га заустави. Нервозно протрља рукама косу, стежући шаке, али, узалуд. Тај покрет човека који је бесан, тај покрет немоћи неће и не може вратити и зауставити тренутке…

Прошло је много дана. Већ заборављени догађај, који је само у његовој машти био догађај, избледео је, нестао под притиском времена, бледео, и најзад, скоро нестао. Пролазили су дани, месеци, година, а он је наставио сасвим обичне дане. Све што се није догађало измишљао је, писао, бележио, осликавао. Живео је пуним животом, животом над папирима, између шетњи или разговора о новој књизи, коју је одлагао. Једноставно, празнина стварности будила је у њему гнев и, као у неком силном инату, одбијао је да обоји стварно, не желећи да своју машту узалуд продаје.

Скоро да је заспао, полусклопљених очију, не зато што му је било досадно да дисципиновано седи и слуша оно о чему се причало, напротив, био је баш у средишту занимљивог разговора других, где је он само посматрач. Био је само уморан, много уморан и неиспаван од претходних дана. Дана пуних еуфоричног рада, трке да се уграби још која реченица, пре него нестане, опсесивно радећи, као да ће све пропасти, ако не забележи још једну, и још једну реченицу, и тако од зоре, до раног јутра са украденим сном.

Разбуди га мирис, неки неуобичајен мирис. Био му је познат, али никако се није могао сетити где… Где је тај мирис опијао… негде…

У позној ноћи, сенка је извирала из магле лампиона, сенка, неки други облик… можда сенка… Повијен, као у молитви, на коленима…

 

 

 

СУНЧАНИ ПОГЛЕД КИШНЕ ВЕЧЕРИ

У прекидима сна, по нечему био му је значајан дан, ваљда спомен на неко сећање, није се сећао које. Сан који је испрекидано сањао био је са мрљама, оне су личиле на фотографије неког непознатог дана, непознатог града и непознатих људи, који су се сударали једни са другима, или се саплитали о остатке рушевина.

Није се могао сетити времена из сна, ни предела, јер, све је изгледало сиво, невидљиво и непрепознатљиво. Цигарета, помисли, тај отровни штапић, који му увек значи, она му је потребна, баш као лек, да дим и отров који сагорева, пробудие уснули полуум, и врате га назад олујним кораком, напросто, баце у недођију мисли. Плашио се, осећао је страх од непознатог путовања на којем кораци нису потребни, ни брзина. Само тај најбржи део, мисао, која може прелетети време, просторе и…

Одједном је осећао језу, страх, па и пријатност, све помешано попут бућкуриша, све то што је осећао, као да су били гвоздени ексери, које је нечија рука закуцавала снажним ударцима, пробијајући густ ваздух дима испред његових погледа спуштених, уморних капака. Сваки ударац у ваздух као да је био такт музике или, можда, снажно враћање уназад на пут до тренутка…

Последње чега се сетио са очајничким напором била је киша, која је не тако снажно, али упорно падала у том непознатом дану. Сетио се само кише и једне раскрснице. Крај, баш искрено – крај – не може се сетити, ни корак даље…

Мора да је прошло доста времена, времена којег је имао на претек. Знаци су били опушци, допола гашени, разбацивани по столу, поду, свуда где би без напора у тупој лењости могао добацити.

Баш таман мрак, иако је лето. Ваљда су киша и облаци толико згуснули мрак да се ни прст пред оком у полуосветљеној соби није назирао… Не, учини му се да нема светла, јер је сијалица у поцепаној лампи само утихнула, као свећа догорела. Нешто друго је светлело, неке малене звездице, можда очи, можда самообмана, ма, не, нешто је светлело, осећао је, није видео, осећао је…

Последњи дан пролећа, помислио је. Да то је ваљда био тај дан из сна, последњи дан кишног пролећа. Осмех му се полако разливао на крајевима усана. Топио је ледену тупост, сећање на тај сан, дан, тренутак, који је заборавио, ко зна, можда…

Учинило му се да осећа глас који је допирао из тих тачкица које су светлеле. Бивао је све моћнији глас у својој тишини. Додиривао га је лаганим покретима, будио, подсећао… Данас је поново последњи дан, ноћ пролећа, поново се киша вратила из давног сна. Онда, онда се сигурно мора вратити и све оно – помислио је са зебњом и надом, помислио на то о чему ништа не зна, али, сада све више и више жели да врати време у тај…

Да, данас је последњи дан пролећа, помисли. Није крај. Сада ће се све вратити као што је некада било. Мора се вратити, увек се враћа све, полугласно је храбрио себе. Поглед личио је на…

 

 

 

СВЕТЛОСТ ЗА ОДАБРАНЕ

Она је лепа. Не, то је само малена реч, она је прелепа… Не, то је само један степеник – рећи више реч. Она је митолошка Венера, извајана да стоји на висини највише планине, где ће са дна, понизни, мали, моћи да се диве лепоти, да путују хиљадама година уназад до Олимпа и поново у своје мале, јадне животе. Она је ЛЕПОТА од које се заслепи и не може се преблизу бити…

Јадни, бедни, искривљени људи протрчавали би, јурећи за ситним малим лажним животима, сударали се у гомили, сами са својим сенкама, препуни страха, не видевши грацију која је попут краљице ходала крај њих, моћна и недодирљива, дајући сваком беднику прилику да се диви.

Та лепота Сунца није била за свакога, за беднике горде у своме јаду, за надобудне који даље од сопственог корака нису видели. Та величанствена лепота била је за малобројне, изабране, који су знали да прочитају невидљиву поруку, за оне који су смогли снаге да признају своју несавршеност и понизно се покоре…

Дар, шапат нечујних усана, мамио је и њега, да после многих несређених дана, непреспаваних ноћи и безброј узалуд исписаних порука, још једном зажмури, помисли и пожели своју срећу, своју радост и сан који је сањао већ, ни он сам није се сећао. Она, Венера, можда мора бити она, зашто да не? Још једном, још једном…

Прошли су сати, можда само минути. На сваку помисао коју је исписивао у уму, још брже, попут светлости, стизао је одговор, а он све сигурнији и сигурнији, дизао се из блата, људског талога живог блата. Осећао је да је Она, та незнана краљица, знао је да њу је чекао, да понизно клекне и покори јој се. Њој, само њој, јер од мноштва ове вечери, сада и заувек је он изабран да на плећима крилатог ата проноси лепоту своје краљице, која ће у моћи, док јаше оседланог ата, презриво гледати на њих, блато, а он он је једини изабран…

 

 

 

ТРАГОВИ ПРЉАВЕ КРВИ

Време, није битно време, ни место, ништа није битно. Вукући десну крваву ногу, док се кроз поцепане панталоне видела рана, већ полумртав, док је као звер бежао од урлика гонича, док су се урлици бесних прогонитеља стапали и ледили зној на кошуљи, бежао је све спорије и спорије, сањајући амбис, да скочи, да у лету умире и дочека пад смрти, да само, да само не падне у крвави загрљај, магијски плес оловних авети.

Густо шибље гребало је лице, стварало ране, употпуњујући унакаженост читавог тела, заокружујући живот и спремајући га за сигурну, неминовну, очигледну смрт. Знао је да је истина, да живот се мери у можда стотинак метара имагинарне слободе, или у минутима фикције живота, имагинације.

Није веровао да у последњим минутима филм звани живот прикаже сву огољеност од првог плача до тренутка затвореног погледа, и као вага измери све погрешне одлуке, све дарове које одбацимо гордо, мислећи да време је увек на нашој страни. Низали су се догађаји, летели као муње кроз ум, али тако споро да је могао запамтити свако лице, сваки осмех, осетити сваку тугу и запамтити оно једно најважније лице или наличје, печат који остаје у погледу који умире.

Уснио је, заспао је, ту, на корак од амбиса, на неколико корака испред бесних паса који су га сустизали. ЗАСПАО је заувек, остао је само траг прљаве крви и…

 

 

 

ТРЕНУТАК… КОЈИ…

То је био тренутак који је трајао између два века, на прелазу између два хиљадугодишња периода. Сасвим кратко, јер, ма колико превише изгледало, то је био тренутак светлости, из светла у мрак.

Он је најпре помислио да је његова пристојна, пажљиво изабрана реч довољна. Не, преварио се. Одбила се нежно о талас осмеха, најлепше извајаног осмеха.

Повлачећи се у себе, несигуран и уплашен, није се надао новом тренутку, али негде у срцу притајена нада, попут магнета, магично је молила осмех…

На следећем степенику кривудаве, поплочане стазе, искрзаних, оштрих степеника, поверовао је да ће његов поглед препун елегије изазвати немир, али, преварио се, поглед се одбијао од светлости лица које је зрачило.

Потпуно сломљен, у потрази за другим лицем ње, окренуо се, клецајући, спуштао низ црвоточне степенике нагриженог тајног излаза, куда су побеђени одлазили.

Више није помислио, више није ни поверовао, јер, чему то… “Одлазиш? Тек тако, без речи” – говорили су прозори који су се њихали. “Не препознајеш глас? А само сам глас желела чути, да те препознам”.

 

 

 

 

У ПОГРЕШНОМ ТРЕНУТКУ

Стидљиво се снебивао, није имао снаге да подигне погнуту главу, исправи тело, упути јасан, недвосмислен поглед, и оштрином погледа завеже у чвор и уста, и уши. Тако силовито да му никада више не падне на ум да ни у сну више никада не сме му прићи. Али, само је ћутао, као да скупља снагу да у неком наредном тренутку, несигурно, али ипак – изговори.

“Ви желите да сазнате пуну истину…” – гризао је суве и испуцале усне, спремајући се да настави, уколико за то све уопште постоји потреба. “Дакле, занима Вас зашто сам је убио, које су емоције владале, шта је као вулкан тињало у мени пре експлозије, или Вас само површно интересује – време, начин и место, да испуните своју белешку и затворите корице које ће угасити случај, Вама донети славу, а…

Убио сам је у улици М, у згради број 18, стан 9. На превару сам ушао у њен стан и пуцао у њу. Пиштољ сам оставио на кревету, и онда сам мирно ишетао, седео на клупи у оближњем парку, попушио неколико цигарета и позвао… И сада сам овде. Где треба да потпишем изјаву? Крај, нема више, тачка. То је све за Ваше бирократске формуларе”.

“Убио? Да, убио сам је, убио сам је, јер је рукама склонила сунце, везала ми оковима очи, и отишла заувек. Шта, питање је да ли сам је волео? Не, нисам. Она је била једино биће за које сам био спреман да умрем, једино биће за које сам живео, једино које сам познавао. Украла ми је свој плес босих ногу, који је био у мојем погледу, био само мој, поскидала је све портрете који су сложени у мојем сећању, које сам љубоморно скривао од других…

Молио сам је да не гази воду, да не отима мој кофер среће, молио сам је… Како? Ћутањем, зар Ви не знате? Зар не знате да сам ја ћутањем сатканом у годинама испевао арије? Нисте чули за мене, да сам без погледа који сам изгубио, без руку које су ми одсечене написао роман, о… Нисте читали ту величанствену књигу?

Ужас, идите, немам Вам шта рећи, Ви не постојите, кроз Ваше тело које не постоји брије ме ветар. ИДИТЕЕЕЕЕ. Ви нећете ни реч више чути. Шта ја имам да причам о космичкој љубави са … “

Тихо и несигурно примакао се прозору. Сада је време када треба да се сусретну, ту, испод његовог прозора. Да, данас је четвртак, до сада се никада није догодило да једна од две не… Учини му се да нешто није урадио. Лагано, са муком, окрену се ка столу. Да, било је лакше, велика свеска била је слопљена, није се морао плашити да неће сти… да… је…

 

 

 

“УБИЈАЊЕ”, НЕЖНО УБИЈАЊЕ, САСВИМ…

У једном, истом положају, тело полу…, његово тело.
У тренутку је била светлост, тачније, сноп који се ритмично пробијао у мрачну тамницу.

То није било ништа познато, можда залеђено стање које се није отапало на врелини јулских дана, ноћи без зрачка ваздуха, нешто непознато, и ничему слично.

Данима, ноћима, упорно су допирали гласови нежне светлости, боје најлепшег сна, али он, он је био …

По ко зна који пут, невидљиви део дана учинио је чудо. Један дубоки сан се нарушио сасвим изненада, оно што олује тишине, откуцаји сата, складно дисање, као знак живота, или звуци старог радија који су разливали тонове попут старог грамофона искрзале игле – нису учинили. Десило се, ма не случајно, то не постоји, десило се у тренутку пред клиничку смрт.

Може се то назвати првим сусретом, мада, није био никакав сусрет. Једноставно, то је било нежно певушење неке давно заборављене песме, будио се…

Осећао је пријатан тренутак, који је потрајао и нестао. Веровао је да се тај тренутак, на који је заборавио, као да је вечност пролазила, никада, баш никада неће вратити. Јер, то није била жеља или осећање, то је био тренутак падалице, блеска или…

Када се пробудио те, од многих ноћи у низу, схватио је да ништа не разуме. Седећи на поду, грлио је мирис коже, остављени траг… Фикција, шизофрено и подвојено посматрање микросвета омеђеног буђи, у који нико није долазио. Осећао је лакоћу терета на раменима, невидљиве… Будио се, али, као да се чинило да ће утонути поново у смрт из које је побегао непознатом силом. Нема збуњености, можда као доказ да је потпуно одвојен од…

Није могао устати, никако. Закован за под потпуно добровољно, није ни желео устати. Привлачила га је мирисна кожа, опојни мирис женског тела, који га је као магнет привлачио да уснама склизне и дивље љуби, да мирисом се опија…

… покорно је избегавао поглед, желео је да је покорно дочека. Знао је да је некада у сну сазнао тајну, да она ће доћи… Обрисала је ледени зној са његовог чела, прстима десне ноге покупила је сав његов страх…

Није тражила захвалност, усне су сладним додирима захваљивале, …

У откуцаје пред поноћ оседлан је крилати ат. Док се ка трону успињала, снажна светлост се указала, пут је био прекривен ружама…

 

 

 

 

ЖУДЊА

Никада није био прихваћен. Увек са страхом или презиром рађао се, живео, старио, са само једним осећањем… Бистар поглед, искрене речи одбијали су се од исконског, и изврнута игра није донела дар. Оно што није – никада неће бити, уз сву позу и намештено лице. Али, корачао је, са циљем да стигне далеко.

Болне године, јасни ожиљци, пртљаг наде. Премало, тражило се више, карта за улазак. Наметана кривица, недоказани греси чинили су хаотичан пут, испреплетан чуварима на сваком кораку. Скривени, или једва видљиви, ловили су га, хватајући велики плен. Са само једном жељом: да на коленима призна непризнато и да…

Одбачен, све више је сумњао у себе, а сумњајући у себе све више је веровао сенкама и чуварима, признајући можда да ће они имати милост…

Последњег дана, у јутро пред одлазак, освешћен тврдим сном, на стази… Сакупљао је одбачене ствари. Прамен црних увојака који су мирисали, бачени у траву, јер неко је као и… решио да све заборави или призна. Неко је оставио трагове нестајања у нади да ће… Хаљина која је блештала лепотом благо се њихала са опустелог храста, а мало даље лаковане ципеле светлеле су у жбуњу јутарњег мрака. Сваки нови траг био је путоказ, јасан и недвосмислен, ко жели и верује у њену… про…

Помислио је, са жудњом, зашто га толико мучи? Да ли је драж у узалудном трагању, где увек умакне за корак, док се он пробуди пружајући руке, или је…

 

 

Kristina Kojić

 

Potraga

Zašto uvijek tražimo sreću
tamo gdje je nema,
u zabačenim ulicama
među skitnicama?

Zašto tražimo ljubav
gdje mržnja vlada,
u napuštenim gradovima
među lutalicama?

Zašto tražimo nadu
tamo gdje ništa smisla nema,
u praznini ljudskih duša
među neshvaćenima?

Tražimo sebe na mjestima
na kojima nikad bili nismo,
jer možda je srce bilo
tamo gdje tijelo nikad nije.

 

 

 

Vrtimo se u krug

Svaki korak naprijed,
kao dva koraka unatrag.
Nemojmo se pretvarati,
jer na kraju
istina nas gura na dno.
Vrtimo se u krug,
a opet stojimo u mjestu.

Sve je tako blizu
samo jedan korak i tu sam,
no bez obzira koliko koraka napravim
uvijek jedan nedostaje.
Iluzija nas gura naprijed,
a stvarnost unatrag.
Vrtimo se u krug,
a opet stojimo u mjestu.

Tlo pod našim nogama
ispunjeno je lažima.
Svaki trn u našim stopalima
vuče nas unatrag.
Na kraju tonemo,
gušimo se u moru istine.
I opet se vrtimo u krug.

 

 

 

Trn u oku

Kažu vam
ne osuđujte knjigu prema njenim koricama,
a oni kao da ne čuju
te mudre riječi
pa u inat
osuđuju ljude prema izgledu,
osuđuju muziku prema njenom jeziku,
osuđuju narod prema njegovoj religiji,
osuđuju crno jer nije bijelo.
Trn su u oku
već slijepoga svijeta.

 

 

 

Graditelji sreće

Gdje su nestali
graditelji sreće
što su od kamena ljubavi
nadu sagradili?

Gdje su nestali
nosioci radosti
što su u svojim torbama
nadu donijeli?

Gdje su nestala
vesela lica
što su svojim osmijesima
radost u ljudska srca donijela?

Zar su odnijeli
svu nadu i veselje,
ostavivši nas sa zalihama
mržnje i zavisti?

 

 

 

O prolaznosti vremena

Sanjala sam jednom
o modernom svijetu,
ali sada ne znam što osjećam.
Mračni oblaci u našim srcima,
tajne u našim očima,
strast koja nikada ne oživljava
ugašena je glasinama.

Okrenimo se i vratimo samoći.

 

 

 

Vrati me u budućnost

Gdje je nestala sreća,
ljepota koju nosi prijateljstvo?
Dani kada smo maštali o budućnosti
sada su iza nas.
Odbacujemo snove
kao da su puni otrova.
Da bar možemo vratiti vrijeme
u dane kada smo bili sretni,
jer nema sreće
u noćnoj samoći ili lažnim osmijesima.

Samo mi reci kako da se vratim
u prošla vremena.

 

Dragana Dinčić

Evo, još jedna godina kako je prošla, još jedna izgubljena nada, još jednom slomljeno srce…Mrak, kao njegova duša, pusta i prazna.Soba bez ijednog zraka svetlosti, bez znakova života, pomislili bi da je zaista tako.Mladić sav u grču ležao je na kauču, bez jastuka, bez pokrivača, samo zgrčeno telo i nemi pogled koji se fiksirao na tačku koja je bila na zidu.Mrtva tačka kao i njegova duša.Umeo je tako da leži danima, ne primajući nikog u svojoj sobi. Odbijao je sve što je bilo u vezi sa ljudima.Nije mogao da podnese ljudske figure blizu sebe.Gušile su ga i stezale omču oko vrata.Bežao je uvek kad god bi osetio bol u grudima.Bol koja ga razdirala i kidala sve u njemu, svaki delić..Mislio je da će vremenom otupeti od bola, da neće više toliko boleti, da će se navići i živeti, i ako mu nije bilo do života..Ali, obećanje koje je dao, nije mogao da pogazi.Obečanje svojoj voljenoj…
Jovana je bila devojka puna života, crne duge razbarušene kose, vitkog tela, zanosnog osmeha, uvek u pokretu i željna avanture.Volela je da putuje, nije joj smetalo i sama da krene na put..Putovanja je uvek poredila sa životom, i govorila „Ako čovek ne putuje, duša je njegova prazna ma koloko bogastvo imao“…Tako da je baš na jednom takvom putovanju upoznala Borisa.
Boris je bio suprotnost sve što je bila ona.Voleo je miran i tih život, bez avantura i neke znatiželje.Uvek zadovoljan onim što ima nije lutao i tražio više no što ima.Primeran student, odgovoran i pažljiv sin, dobar prijatelj, odan i poverljiv.Na putovanja bi išao samo sa grupom prijatelja sa fakulteta.I, kad god bi išao, bio bi po strani, posmatrao i uočavao sve što drugi nisu videli..Lepotu prirode..Divio se svakom obliku, kiši, travi, prostranstvu..Lep i visok, tamnog tena sa očima nevinog deteta nije ostavljao devojke bez daha.Boris je bio sam i nije mu smetalo što nema devojku kao svi njegovi prijatelji.Imao je svoj svet i bio je srećan..Govorio bi da za devojku još nije vreme, da mu je tek 21na godina i da je život pred njim..
Daleko od svih, Boris je sa svojim prijateljima sedeo kraj logorske vatre, dok su njegovi prijatelji ispijali pivo, on je slušao zvuke gitare.Mladići orni, veseli, nasmejani, pod dejstvom alkohola, počeli su da plešu oko vatre.
Niko nije opazio devojku koja se približava, sa rancem na ledjima, uvek spremna da postavi svoj mali šator i prenoći gde god da je put nanese.Polako je prišla Borisu, dotakla njegovo rame i sa osmehom upitala sme li da mu se pridruži.Boris se trgao, ne očekivajući da će iko doći a kamo li devojka prelepog osmeha i divne crne kose..Zbunjen, sa osmehom koji jedva da se moglo reći da je osmeh, pomerio se i pokazao rukom mesto gde devojka može da sedne.Jovana se predstavila i ukratko ispričala Borisu svoje putovanje.Boris je pomno slušao svaku reč i divio se hrabrosti koju je posedovala mlada devojka.Svaku reč je dočaravala pokretima ruku, pantomimom, sve što bi u datom trenutku dočaralo priču.Oči su joj još više blistale kraj vatre.Tek posle neko vreme kad je muzika prestala, momci su ugledali devojku.Svi su se pitali otkud ona u zabačenom kraju usred mraka…Svi su se okupili oko Jovane i postavljali toliko pitanja da se Boris povukao i otišao u svoj šator a da niko to nije ni primetio.

Novi dan je već uveliko prošao, mamurni mladići pokušavali su da spakuju šatore i krenu dalje.Boris je odavno sve spakovao samo je čekao njih da krenu.Polako i tromo su hodali, prepričavali prošlu noć, tada su se setili da je bila tu devojka i pitali se gde je nestala..Boris je odgovorio samo da je otišla..
Prošla je godina kao je tražio Jovanu, lutao gde god bi načuo da je neko sreo, lutao iz grada u grad, ali uzalud, nije je pronašao.Nije odustajao od svojih želja i nade, da je pronadje.Postao je putnik svojih želja, strasti, požude, ljubavi..Voleo je a nije znao da li je voljen, niti je to tražio, samo je želeo da je pronadje, da podeli s njom sve svoje snove..
Lutajući nepoznatim gradom, zastao je da odmori i popije kafu ne bi li mu dala još malo snage.Seo je u bašti lokalnog kafića, kafu mu je donela devojka i ljubazno uslužila.U trenutku kada je hteo da upita da li je neko video devojku crne kose, zanemeo je od iznenadjenja.Pred njim je stajala Jovana.Više ne tako vesela i razborita.Pogled joj je bio pun sete.Nije ni primetila da je to Boris, sve dok nije izgovorio njeno ime.Spustila se na stolicu kraj Borisa.Dodirnula je njegove ruke, lice, usne..Pogled koji je govorio više od reči..“ Gde si do sad?“..Zagrlio je njeno lice i ljubio dušom i srcem.Celim bićem.Na tren je zastao i pogledao oči koje su nekad bile nasmejane, sad su bile uplakane. Misio je da je od sreće, čekanja..svega samo ne od tuge.Ali, tuga je bila pravi izvor suza.
Te noći, kad je otišla, povezao je mladič do susednog grada.Mislila je da će tako i biti, samo vožnja, ali mladič koji je vozio, skrenuo je sa puta i sliovao je.Ostavio je uplakanu i uplašenu kraj puta.Dozivala je Borisa, preklinjala dan kada je krenula na put, život, sebe..Bila je u bolnici.Posle oporavka nije želela kući.Došla je u ovom malom gradu i tu započela novi život..Život bez života.Čekala je Borisa svakog dana, nadala mu se..i napokon ga dočekala.Čekala ga je da mu sve ispriča i da mu kaže da ga zavolela istog trenutka kad ga je ugledala.Uzeo je za ruku i poveo u park, daleko od svih.Molio je da krene s njim, da se vrate zajedno, da je on sada tu i da će sve biti u redu.Da nije više sama, da ima ko da je štiti i brine o njoj.Jovana ga je stegla svom snagom ljubavi, pogledala u oči i rekla da ide..Kad se ponovo sretnu, ako se to ikada desi, ostaće zauvek zajedno.Samo da veruje.
Ustao je i krenuo, krenuo u put bez povratka..Samo kad je sam, poželi da želi,Jovanu zauvek…

 

 

***

 

 

Evo je, prelazi ulicu trčećim korakom…..Žuri kao da je proganja najveća zver iz njenih snova, ona što joj ne da mira da mirno spava.Nije to savest, ne..to je jače od savesti..Strah.

Ana, devojka za koju su svi znali njen način života i o njoj imali samo reči hvale, niko nije zaista znao ko je ona.
Uvek mirna i tiha, povučena i skromna, odavala je utisak devojke koja zna ceniti ono što ima i nije tražila više od toga.Prijatelji sa kojima je izlazila i provodila svoje slobodno vrema uživali su u njenom društvu.Cimerka sa kojom je stanovala i delila sve..(osim tajne koje je vešto čuvala samo za sebe) nije mogla da je vidi drugačijom no sto je mislila da jeste..
Ali, noć menja sve… Ana je kao i svakog dana, završavala svoje obaveze u roku. Posao..ispijanje kafe sa drustvom..racune sređivala.Odazila bi u svoj skromni kutak, kada bi bilo najsigurniji trenutak izasla bi iz stana.
Ulica koja vri od ljudi i dece, žagor njihovih glasova, smeh, teralo je da ode što dalje iz tog meteža.Ušla je u hotel koji je bio van grada.Na vratima je dočekao sasvim poznat glas koji je tražio njen mantil.Vešto je to uradila i dodala muškarcu.Uvek bi sedela na istom mestu…pored prozora, gde je lampa odavala yamo blagi nagoveštaj siluete…
Na sebi je imala crnu haljinu sa dekolteom koji je samo nazirao njene grudi, crne čarape od lateksa gde se ocrtavale njene prelepe duge noge, salonke crvene boje razbijale su tu monotonost boja na njenom telu, ruž i šminka samo su dopunile lepotu njenog lica…
Zračila je..imala jačinu od svih ostalih u sali.
Muškarac koji je upravo ušao, tražio je pogledom Anu.Znao je gde sedi i odmah prišao kao da se bojao da će je neko drugi odvesti..Naručio piće i posmatrao Anu.Dovoljan je bio jedan pogled i istog trenutka muškarac bi ustao, uzeo ključeve i mirno čekao da Ana krene..
U sobi koja je odavno bila ’’njihova ’’ , istog trenutka muškarac bi kleknuo i ljubio Anine cipele..Bez njene dozvole nije smeo da se pomakne..
Da,Ana je bila DOMINO DAMA..
Radila je to zato što je ispunjavalo svaki delić njenog bica
i prožimala strast u njoj o kojima su mnogi samo pisali ali nikad doživeli..
Uzela je bič, koji je stojao odmah nadomak njene ruke, podigla lice čoveka i samim osmehom na njenom licu znao je šta mu je činiti..
Skidao je polako svaki komad svog odela polako, dok je Ana sedela u fotelji i poigravala se kaiševima koji su bili na stolu ..brzo ih podigla i vezala muškarca za krtevet..
Figura muškarca koja je ležala na krevetu bila je ’’izvajana’’…
To je još više budilo u Ani strast…želju…požudu ..
Laganim pokreto je skinula svoju haljinu.. Dugo se poigravala sa njegovim telom..zavodila…pekidala u strasrvenim željama…dok je on molio i preklinjao da je samo dotaknje.Svaka neposlušnost njegova koštala ga je kazne..
Uživao je i u kaznama.. Pokornost, odanost, poslušnost, naredbe….sve to je primao sa takvom srećom i zadovoljstvom da je bilo dovoljno samo da kleči pored Ane …
Naravno, Ana je to znala i njena ’’moć’’ nad njim bila je velika…
Telo koje se grči od zadovoljstva i želje za dodiro, dobijalo bi udarac biča..povez preko očiju i zamračena prostorija odavale su još veću čar njene moći..
Polako je prišla, njeno telo polako se prebacilo preko njegovog..dodirivala ga je vrhovima prstiju..prelazila preko celog tela…Osećala je sve veći užitak i strast ..
Oboje su ’’vrištali’’ od želje.. Poljubila ga je strasno i sočno..ruke su joj sve više i više klizile po njegovom telu..Osetila je njegovu ’’muškost’’ kako podrhtava na njenim butinama.. Vrisak..Strast..Želja…Požuda..Snovi…. ZADOVOLJSTVO njih dvoje…
Ovezala je muškarca, koji je u trenu već bio pored njenih stopala i ljubio….
Odgurnula ga je..ostavila cedulju na jastuku i bez reči izašla iz sobe…

 

 

***

 

 

Sofija je imala svega 17. god. ali osobine koje je posedovala činile su je mnogo zrelijom od njenih vršnjaka. Sedela je zamišljeno u parku blizu škole i posmatrala ljude oko sebe. Nisu je zanimali njeni vršnjaci, njenu pažnju su privlačili stariji ljudi i deca. Volela je da upoređuje taj dečiji osmeh sa licima starijih ljudi i uvek bi se pitala gde je nestao taj osmeh na njihovom licu, kakvu su to životnu tegobu imali da je od osmeha ostao samo grč na njihovom licu?. Od nestašluka i razigranosti postao sumoran i trom hod?. Od očiju punih života bila je blaga seta i tuga. Od bezbrižne ljubavi, samoća i borba?. Ponekad toliko bi se zanela u svojim mislima analizirajući svaku osobu pojedinačno da bi zaboravila na vreme. Toliko dugo bi ostala neobazirajući se ninašta drugo osim na postojanje ljudskih duša koje su prolazile pored nje. Tek kada bi polako iz vida gubila ljude zbog mraka koji je već uveliko pao, trgla bi se, uzela svoj ranac i krenula kući.

Kuća u kojoj je živela bila je skromna. Više je ličila na vikendicu okruženu velikim dvorištem sa puno cveća i bršljana. Tek po negde je bila posađena neka lipa koja od starosti nije mogla da drži svoje grane koje bi dopirale čak do zemlje. Naizgled, kao posmatrač, rekao bi miran i skroman kutak, lepo uređen u kojoj živi porodica puna ljubavi. Ali, kao što uvek biva nikad nije onako kao što izgleda.

Sofija je zakoračila preko praga kuće i nije je iznenadilo to što čuje buku, dreku i plač. Tako je bilo već zadnjih pet kodina. Živela je sa ocem Stefanom koji se razveo od njene majke Ivane već sedam godina. Posle dve godine od razvoda oženio se Natošom koja je imala dva sina. Svi zajedno su živeli u istoj kući. U početku Sofija je prihvatila Natašu jer se prema njoj ophodima kao prema svojoj deci. Sofija nije oskudevala ni u čemu. Imala je svoju sobu, uvek čistu i opeglanu odeću. Uvek očešljana i lepo obučena bila je zadovljna ali ne i srećna. Nedostajala joj je majka koja je znala svaki njen pokret, pogled, osmeh, suzu, znala je Sofiju. Sofija se trudila da uzvrati poštovanjem i ljubaznošću Natašin trud. Pomagala joj je oko sređivanja kuće, dvorišta, šta god da je trebalo bila je uvek tu. Nije bežala od posla i odgovornosti. Naravno, svaki početak je lep, ali vremenom ono što se čini da sija počinje lagano da gubi sjaj. Tako da Stefanov i Natašin odnos počeo je blagim prepirkama oko dece. Svako je želeo da zaštiti svoje dete neuviđajući da te prepirke odlaze previše daleko. Natašini sinovi su više vremena provodili kod oca, a Nataša je koristila svaku priliku ne bi li vređala i omalozavala Sofiju. Na svako Sofijino pitanje upućeno ocu zašto ne može kod majke, Stefan bi uvek izmišljao raznorazne laži samo da Sofija ostane kući. Tako je i bivalo. Razdražljiva i uplakana otrčala bi u svoju sobu i ridajući dozivala majku. Plač koji bi Stefan čuo razdirao bi ga do iznemoglosti. Nataša bi tad vešto iskoristila priliku i krenula sa pitanjima zašto zaista Sofija ne ide kod majke?. Da se ona trudi ali i da njena deca idu kod oca i da ona nije njena majka koja mora uvek da brine o njoj. Tada bi Stefan pun bola i besa krenuo u raspravu. Nataša je to vešto koristila i uvek bi zaplakala i sebe predstavljala kao žrtvu. Stefan se u tim trenucima povlačio i odlazio u kutak sobe sa čašom konjaka u ruci. Dok bi dim cigarete koja je gorela u među njegovim prstima, gorela je i bol koju je osećao. Nadao se da će konjak tu bol bar malo ublažiti, ali bol kao bol, neda da nestane tako lako. Boli. Zakleo se Ivani da nikada nikom neće reći pravu istinu njenog odlaska.
Sofija nije imala puno prijatelja niti je želela da stvara taj krug. Imala je dve drugarice, ali nikom nije verovala pa ni njima. Osmeh koji je bio na njenom licu bila je maska za njenu dušu. Zato je odlazila u park i posmatrala ljude ne bi li u nekom trenutku ugledala svoju majku. Svaki mio pogled, nežan dodir, lagani pokreti tela, sve je to tražila u ljudima. Majku po secanju. Žena koja je hrabrila i davala snagu za novi dan, za zivot. Samo sećanja je imala od nje, ni sliku, ništa. Zatvorila bi oči i ona je bila tu, tu kraj nje. Ona mala od svega šest godina, gledale su meteore na nebu. Veče koje se urezalo duboko u njenom malenom mozgu. Reči koje je majka izgovarala dok su meteori padali, nazivala ih je zvezdama padalicama, zvezde koje ispunjavaju želje. Tada je Sofija svoju majku nazvala svojom zvezdom padalicom. Sada je priželjkivala da padne jedna od njih, tu blizu nje. Bar na tren. Još jednom da oseti taj mio dodir i osmeh koji daje snagu i da odgovor kako dalje?…. Dan je bio prohladan. Sofija je sedela na klupi kao i obično. Ušuškala se ne bi li ugrejala svoje lice od vetra. Tog dana je bila rasejana, nije toliko posmatrala ljude, poćčela je da ih sluša. NJihove razgovore, posmatrala mesta gde su sedeli. Pored njene klupe nedaleko sedele su dve žene. Na prvi pogled kao da ih je odnekud znala, ali nije se toliko upuštala u to otkud ih zna. Ostavila je to po strani i sve više slušala razgovor. Pričali su o nekoj ženi kako je tako mlada umrla od raka, kako je ostavila svoju devojcicu kod oca koji se ponovo oženio. Čula je osude i sažaljenje. U grudima je osetila bol. Pitala se otkud taj bol, zašto, kad i ne poznaje osobu o kojoj govore, zašto je toliko dotaklo da su suze same krenule na njenom licu. Obrisala je suze i krenula kući, na tren je zastala i pogledala žene koje su pričale. Ni sama se ne seća otkud toliko u njoj ta hrabrost da upita za ime žene koja je preminula. Pogled koji je dočekao nimalo nije bio prijatan a odgovor koji je čula ubilo je sve u njoj. IVANA. Srušila se kraj klupe. Žene koje su sedele ustale su i podigle Sofiju na klupu, neka žena je dotrčala sa flašom vode u rukama i umivala Sofiju ne bi li joj pomogla da se trgne i osvesti. Sofija je gledala beživotno ljude oko sebe. Bez reči, bez osećanja, bez ičega. Ošamućena od svega ustala je i krenula ka svojoj kući. Glasove žena nije čula odavno i ako su bile tik iza nje. Mokra jakna na njoj, kosa od vode, Sofija nije osećala hladnoću, samo je hodala, hodala, hodala… Stigla je do kuće, tupim pokretom ruku otvorila vrata. Ni jaknu nije skinula samo se spustila na pod. Stefan je dotrčao do Sofije i izbezumljen upitao sta se desilo. Sofija je samo tihim glasom sa puno bola izgovarala -“ MAMA“, “MAMA“….Stefan je zagrlio svoju ćerku i shvatio da je saznala, suze su krenule, jecaj nije mogao da zaustavi. Oboje su plakali, žalili, patili za ženom koju su voleli. Voleli, da su ljubav zamenili za bol.

Otac je drzao Sofiju za ruku i išli su ka groblju. Buket cveća u obliku zvezde je sve što je Sofija želela da ostavi na grob svoje majke. Zvezde padalice. Njena zvezda padalica je pala zauvek. Na spomeniku je videla majčinu sliku posle sedam godina. Baš takvu je i pamtila. Zagrlila je oca sa pitanjem zašto joj nije rekao istinu.. Stefan je sve ispričao Sofiji o obećanju datom njenoj majci, o tome kako je to bila njena poslednja želja a da on, koji je voleo bezuslovno pristao je na sve njene zelje i ako su bolele do srži. Zbog zakletve, zbog ljubavi prema Ivani, a prevashodno zbog Sofije koju mu je ostavila kao najveći dar njihove ljubavi. Tuga zna da zbliži i spoji više no radost. Ponovo je spojila oca i ćerku da zajedno koračaju kroz život. Tada je ugledala očevo lice koje je bilo izmoreno i bez sjaja, pokreti tromi, shvatila je i videla sve one ljude u njemu. Saznala je gde nestaje dečiji sjaj i radost, osmeh i poletnost. Bol koji odnosi sve. Stegla je oca jako, sa rečima…“TI SI SADA MOJA ZVEZDA PADALICA, TI SI MOJA SNAGA, MOJA RADOST, MOJA VOLJA ZA ŽIVOTOM“.

 

Petar Jovanović

Aforizmi

 

Oženio sam nevinu devojku. Krvavo smo se proveli.

Izgubila sam nevinost, a pronašla budalu.

Izgubila sam nevinost. Poštenom nalazaču sledi nagrada.

U seksu bez krvi ne možeš biti prvi.

Skida mi zvezde s neba, umesto da mi skine mrak s očiju.

Od kad je saznao da joj nije prvi, drugi je čovek.

Električar joj je skinuo mrak s očiju.

Devojke mnogo gube, dok nevinost ne izgube.

Žena moja ne veruje horoskopu, zna da nije devica.

Ženi sam bio prvi – koji je pristao da je venča.

Ženi sam bio prvi- žirant.

Žena me nije ostavila zbor drugog, već zbog prvog.

Žena me ne vara s drugim, već s prvim. To je olakšavajuća okolnost.

Čekala je amorovu strelu, a pogodi me metak.

Momci misle da sam anđeo, a ja znam sto đavola.

Na Devičanskim ostrvima ima dosta kurvi.

Mnoge su mi rekle da sam im prvi muškarac, a nijedna da sam pravi muškarac.

Imao sam seks sa penzionerkom. Nije loša, jedino joj zameram što nije nevina.

Nevina je osuđena. U zatvoru je izgubila nevinost.

Bilo je ludo i nezaboravno. Ja lud, a ona to neće zaboraviti.

Svećom je skinula mrak s očiju.

Devojka je nevina. Sudija je to proverio.

Nije lako s nevinom devojkom. Moraš sve od početka.

Ti si mi drugi. Prvog se ne sećam.

U učenju sam bio prvi, u sportu takođe prvi – jedino mi je žena rekla: „Ti si mi drugi“.

Ako vam je žena rodila blizance, verujte joj kad vam kaže: „ti si mi drugi“.

Mnogim devojkama bio sam prvi, a nije mi ime Adam.

Nesmeš ženu deliti sa drugim, iako si je delio sa prvim.

Sekretarica je gubljenje nevinosti na poslu zavela kao povredu na radu.

Godišnji odmor je kao prvi seks. Kratko traje, a dugo se pamti.

Šta mi vredi što sam nevina, kad me niko ne jebe.

Ako vam je žena priznala da joj niste prvi, smirite se, brojte do deset.

Ja sam probio tu pevačicu. Oduzeo sam joj nevinost.

Iako mu je skinula mrak s očiju, on je i dalje pipa.

 

 

STUDENTI I SEKS

Obori me profa, ali zadovoljna sam i sa šesticom.

Obori me profa. Nisam ni beknula.

Oborila me profesorka, reč noge pisao sam odvojeno.

Objasnila mi je stilske figure, a ja njoj figure veneris.

Ako su u laži kratke noge, dugonoge devojke ne lažu.

Više ne otkrivamo mlade talente, same se skidaju.

Učim s koleginicom, ali slabo joj ulazi u glavu.

Volim studentkinje sa malim prosekom.

Nema ponavljanja ne radi studentkinja, već profesora.

Ova studentkinja ne spava na predavanjima, već na predavačima.

Danju sa devojkama igram tabliće, a noću pišem recke.

Nisam odgovarala profesorki. Više bih odgovarala profesoru.

Kad god spremam ispit sa koleginicom ona padne.

Polagao sam ispit iz seksualnog vaspitanja više puta i uvek položio.

Аsistentkinja mi je pomogla da neke stvari utvrdim.

Oženio sam studentkinju. Sada je često preslišavam.

Moja devojka studira, pa traži asistenta i kada je sa mnom.

Jedinica profesora matematike je nepopravljiva. Skita s mangupima.

Na ispitu iz seksualnog pala sam kod prvog pitanja.

Najviše volim kada mi se studentkinja slikarstva nacrta.

Studenti su s pažnjom pratili nastavu. Zaboravila sam da zakopčam rajsfešlus.

Cele noći rešavam jednačinu s jednom nepoznatom i nikako da je se rešim.

Vežbe iz francuskog jezika imala sam na francuskom ležaju.

Student prvo polaže, pa dobije ocenu. Studentkinju prvo ocene, pa posle polaže.

Slušao sam profesorovo predavanje. Ništa nisam razumeo. Izgleda da je veliki stručnjak.

Pametniji uvek popušta, a pametnija samo ponekad.

 

 

LjUBAV

On je pun sebe. Tu nema mesta za mene.

Ženo, ako je ljubav slepa, ja nisam.

Prvo sam se zaljubio do ušiju, a oda me je zadužila do grla.

Ko se za najlepšu devojku prvi zalepi. Prvi i odlepi.

Kako da mu verujem, kad non-stop govori da me voli.

Dovela me je do ludila. Dalje ne mogu sam.

Svaka cica dođe na kolica, a poneka i na motor.

Srce moje – licidersko.

Dok se ne sretnem s njim, neću doći k sebi.

Prva ljubav zaborava nema, naročito ako dobijete polnu bolest.

Primarna je ljubav. Seks je sekundaran, dovoljno mi je par sekundi.

Našao sam devojku. Čuvaću je da je ne izgubim.

Među nama se rodila ljubav, a hteli smo dete.

Ljubav je slepa, zato ja pipanjem osvajam devojkle.

To što me je momak ostavio, to je spletka okolnosti.

Moje sunce najbolje greje. Sija samo noću.

Zavedi, pa vladaj.

Život je nije mazio, zato sam ja tu.

Lepota nije prelazna, ali je prolazna.

 

 

BRAK

Velike ljubavi završavaju tragično: brakom.

Muž mi je seljak. Kopa po mojoj prošlosti.

Žena zna da se do muške ljubavi dolazi preko stomaka. Njenog stomaka.

Dokazao sam devojci da je volim. Nisam je oženio.

Još samo da nađem muža i na konju sam.

Džaba je žena mojih snova, kad neće sa mnom da spava.

Pametan je, nije stao na ludi kamen.

U braku među supružnicima vlada status kvo, kvo, kvo…

Muž mi je u horoskopu jarac, pa bi češće trebao da se kupa.

Ne znam zašto mi žena kvoca, kad ja nosim jaja.

Kad podetinji moj muž traži sisu.

Da se oženim imam jedan uslov, a sadržan je u više tomova.

Ništa nije kako izgleda. Tačno je, evo na primer brak…

Moj muž nije kao drugi. On misli svojom glavom i radi šta mu ja kažem.

Mladoženja je mnogo stariji. Ali, nije sve tako crno, bela je venčanica.

Uzeli su se u pamet, pa se nikada neće uzeti.

Zaljubljeni su. To je dovoljan razlog da se ne venčaju.

Bila je bogata i duga svadba, duže je trajala od braka.

Idu na bračno putovanje. Beba im je već na putu.

Njoj se rađaju ideje, a deca nikako.

Dokazao sam očinstvo. Samo još majku da nađem.

Kako mi je u braku! Ne znam, kako da ti objasnim. Da li si nekada bio u gipsu.

Umesto zmijskog tela, moja žena ima zmijski jezik.

Ponekad mi na pamet padaju razne gluposti. Na primer, da se oženim.

Meni je rekla „da“, a i matičaru je rekla „da“.

Matičari su veliki zavodnici. Zavode mladence u matičnu knjigu venčanih.

Imena luda, nalaze se svuda. Uglavnom kod matičara.

Ubi me prejaka reč. Reč od dva slova na venčanju.

Udaću se za Sizifa, da mi stalno gura.

Udaću se za arheologa: sve što budem starija biću mu interesantnija.

Stao je na ludi kamen. Zgrabila ga je zmija.

Kad sam je zaprosio morao sam sa klečim, a sada u braku puzim.

Ženi je najsvetlija tačka, prva bračna noć.

Oženio sam glumicu. Sada imam pozorište u kući.

Kad mi dragi dođe u sred noći, meni svane.

On okom, ona bokom.

Za razliku od domaćina, stvari im imaju stila.

Opalio sam mnogo metaka, ali bračnu slobodu nisam izvojevao.

Bračne rasprave nisu bez rezutata, uvek neko najebe.

Obožavam Dostojevskog. I u krevet idem s idijotom.

Oženjeni zaslužuju naknadu za odvijeni život. Život je na drugom mestu.

Džaba mi žena govori svašta, kad ja ne čujem ništa.

Pre braka idiota sam čitala, a u braku ga slušam i gledam.

Ako patiš od klaustofobije ne ženi se.

U brak je unela kapital: silikonske grudi.

Muž mi je pravi đavo. Obećava mi raj.

Jagoda, Višnja i Malina bile su mi devojke. Oženio sam Dunju.

Brak mi je bajka: tašta je veštica, žena vila a ja dvorska budala.

Živim u mešovitom braku. Mešam mužu.

Muž mi je veran kao pas. Ne dam mu ni da lane.

Košulje nosim na hemijsko čišćenje, a mozak mi ispire žena.

Мој muž drži sve konce u rukama. Krojač je.

Čitavog života sam papučar, ali srećom to mi se samo jednom desilo.

Dragi, noćas si bio dobar u krevetu. Manje si hrkao.

U dobrom braku škripi samo krevet.

U šta si se, sise… zagledao?

Каd је video šta je napravio, ostao je na jednom detetu.

Muzika mu je promenila život. Oženio je pevačicu.

Bolje je da ga sećanje vara, nego žena.

U političkoj i seksualnoj revoluciji, uvek sam bio za promene.

Izgubio sam Nadu. Potražiću Veru.

Nismo voajeri. Mi smo svedoci.

Dugo se zabavljaju, jer on za bračno gnezdo nema jaja.

I matematičari vole bračni trougao.

Udavio se u bračnim vodama zbog plitke pameti.

Džaba je ronilac kad se udavio u bračne vode.

U bračnim vodama najbolje plivaju balvani.

Ako sam ušao u bračnu luku, ne znači da se moram usidriti kod jedne žene.

Brak bez ljubavi je kao koštunjav orah – ipak se troši.

Da bi skupio novac za ženidbu radio je kao opančar. Sada je u braku papučar.

Udaću se za Sizifa. On stalno gura.

Devojko, molim bez psovki, pretnji i uvreda. Još uvek nismo u braku.

Recept za uspešan i dug brak je da muškarac ženi bude prvi, a žena muškarcu poslednja.

Oženio sam lepoticu da bih imao s kim da spavam. Sada od sreće ne mogu da spavam.

Muškarac žene lovi, lovi i na kraju bude ulovljen.

Žena koja nema s kim da se svađa, oseća se kao da se nije ni udala.

Moj muž protiv mene nema ništa lično. Sve je bezlično.

Draga, zašto se u krevetu stalno ljutiš na mene, kada ništa nisam uradio.

Ja sam možda staromodan, mislim da treba stvarati porodicu i rađati decu.

 

 

RAZVOD BRAKA

Najbolji lek protiv migrene je razvod.

U braku smo delili ljubav, a na sudu sve ostalo.

Prilikom razvoda žena je uzela svoj deo, advokat svoj, a meni je ostao moj.

Mogli smo i mi da se razvedemo sporazumno, ali ko bi se toga setio.

Žena me napustila kad mi je bilo najteže. Odmah zatim, bilo mi je lakše.

Što se tiče moje žene, došao je đavo po svoje. I odveo je.

Na razvodu žena mi je uzela sve. Meni je pripala muka.

Sa ženom nemam ništa zajedničko. Sve mi je uzela.

Žena kad vas ostavi bez razloga, ima dobar razlog.

Sa ženom sam raščistio. Čist račun – druga ljubav.

Na razvodu, uzela mi je sve. Samo mi je vratila slobodu.

Nema povratka na staro, potražiću nešto mlađe.

Uspela sam da se udam. Valjda ću i ja jednom reći: srećno sam razvedena.

Posle razvoda ostao sam go i bos. Sada mogu da se jebem.

Nije se rodio ko će me oterati pred matičara – još se nisam razvela.

Na razvodu ženi je pripao njen deo, advokatu njegov deo, a meni je pripala muka.

Trpela sam ga dece radi. Rodila sam decu, sada mogu da se razvedem.

Posle toliko nesporazuma, razveli su se sporazumno.

Dragi, napuštam te! Ali, to ne sme da pokrari naše bračne odnose.

 

 

KUVANJE

Žena moja ne kuva. Prekipelo joj.

Ženu da nisam zbario, zagorela bi.

Žena mi soli pamet. Presolila je.

Žena mi se pojede što ne znam da kuvam.

U braku ja kuvam, ali moja žena zna da zaprži.

Prava domaćica više pazi da joj ručak ne zagori, nego li ona sama.

Uspešan mlad čovek. Tek se oženio, a dobro kuva.

Volim malo starije žene za brak. One bolje kuvaju od mene.

Budite gazda u svojoj kući. Nedajrte ženi da vam čisti i kuva.

Lepa žena mužu umesto jela soli pamet.

Nisu svi muškarci smotani. Ima i neoženjenih.

 

 

ŽENA

Žena mi je kao boginja, ali je đavo uzeo pod svoje.

Žena ne zna da snese jaje, ali zna da kvoca.

Žena hoće seks sedmično. Pa nisam ja seksualni manijak.

Žena ne voli hladnoću. Najlepše joj je kad je unutra.

Žena i ja imamo nešto zajedničko – herpes.

Žena moja pizdi, kad se ja pred komšinicom kurčim.

Žena moja je veštica, ne odvaja se od metle.

Žena moja ima crno na belo. Veš mašina joj je u kvaru.

Žena moja dovela je decu iz prvog braka. Sada ne znam koji mi je moj.

Ženi sam veran kao pas, pratim je u stopu.

Ženi mojoj šešir je statusni simbol, a meni sredstvo za rad.

Ženi mojoj bog je dao lepotu, ali ne da joj đavo.

Ženi sam sto puta rekao da je srećna sa mnom, ali njoj ne vredi govoriti.

Žene bi bile odlični vozači, kad bi izbacili rikverc i ručnu kočnicu.

Žene malo lažu s obzirom koliko pričaju.

Žene su lakše, što su vremena teža.

Žene mnogo pričaju, jer muškarci slabo kapiraju.

Žene treba slati u vojsku. Da nauče da slušaju.

Ženi što je kraća pamet, duži joj je jezik.

Ženu sam izveo na večeru, a ona mene iz takta.

Iza uspešnog muškarca stoji žena – da mu uzme novac.

Žena me vuče za nos, umesto da me povuče malo za…

Žena me zove u krevet: „Dragi, došlo je i tvojih pet minuta!“

Žena me toliko laže, prosto da ne veruješ.

Žena mi je malokrvna, a toliko mi je krvi popila.

Žena mi toliko pametuje da me dovodi do ludila.

Žena mi ništa ne veruje. A i zašto bi kad ne znam da lažem.

Žena mi je dala nogu. Valjda će dati još nešto.

Žena mi pati od kompleksa neprocenjive vrednosti.

Žena je kao knjiga. Kad je pročitaš, više nije interesantna.

Žena i ja smo jedino u mraku imali svetle trenutke.

Žena i ja usaglasili smo stavove: prvo klečeći, pa ležeći.

Žena moja slatka je kao bombona, od kada je puna silikona.

Žena moja je ranoranilac. Voli rano dizanje.

Žena moja prestala je sa šminkanjem. Sada se malteriše.

Žena u braku traži dlaku u jajetu, a pre braka jaja u dlakama.

Žena mu je mis, a on mislilac.

Žene žive kao u bajci: pre braka žive kao vile, a u braku drže metle kao veštice.

Ženi stalno govorim da je zgodna, u suprotnom zna da bude nezgodna.

Ženo, probudi se! Hoću da spavam s tobom.

Ženo, ako ti neka stvar ne ide u glavu, to ne znači da si glupa.

Ženo, istina je , mnogo lažem.

Ženo, među nama je svršeno.

Ženo, govori slobodno. Ja te uopšte ne slušam.

Ženo, hoćeš li u seksu dole ili gore? – Idem dole, gore ne može biti.

Ženo, skidao sam ti zvezde s neba, ti skini gaće.

Ženu čuvam kao malo vode na dlanu, da ne bi isparila.

Ženu svojih snova sam našao. Sada ne mogu da spavam.

Kad sam čuo šta žene misle o meni, promenio sam mišljenje o ženama.

Sreo sam ženu svog života. Sada me ona vodi kroz život.

Svaki muškarac bi želeo da mu žena bude verna kao pas i da ne laje.

Ako su žene ribe, muškarci su somovi.

Ako su u laži kratke noge, dugonoge devojke nikad ne lažu.

I ove zime žene će se ložiti na bunde.

Neću dozvoliti da me političari prave budalom. Zato je zadužena moja žena.

Trebaš oprostiti ženi. U protivnom ostaćeš bez žene.

 

 

SEKS NA EKS

Каd zabrljate u seksu ne pomaže ni gumica.

Sanjao si stoperku?! Čuvaj se rupa na putevima.

Vredna devojka ne sedi skrštenih nogu.

Seks je ozbiljan posao. Svi stenju.

Čim sam ispalio metak, pala je ševa.

Ja lud, ona zbunjena. Uslovi su ispunjeni.

Ne čekajte Godoa, otišao je u seksi šop.

Osećajna devojka. Odmah ga je osetila.

Kao planinar od svih vrhova najviše sam uživao na venerinom bregu.

Koja termodinamika, ženske noge šire se i na hladnoći.

Moj muž tri puta jedino može da se prekrsti.

Natalitet pada, iako majku psujemo jedan drugom.

Policajac i od svoje žene traži da mu pokaže trokut.

Ja sam rasejan, često zaboravljam gde ga stavljam.

I pticama u šumi je dosadno bez ševe.

Mlad vozač obara žene u autu, a star na pešačkom prelazu.

Moj muž izbegava seks. Nema izgrađene radne navike.

U seksu sam izvukla deblji kraj, ali se ne žalim.

Dragi,čestitam ti! U seksu imaš najbolje prolazno vreme.

Momci! Izgubila sam se. Ko me nađe, njegova sam.

Zavladalo je jednoumlje. Svi misle samo na onu stvar.

Upao sam u žensko loše društvo, ali dobro sam se snašao.

Kad je ukopčala šta momak želi, počela sam da se otkopčava.

Što je fitilj deblji, seks bomba se brže pali.

Аtтivirao bih seks bombu, ali mi je fitilj kratak.

Seks bomba je opasnija od ručne.

Dabogda seks bomba eksplodirala u mojim rukama.

Mom mužu seks često polazi za rukom.

Obožavam ženski ručni rad.

Moja ribica nije zlatna, a može da ispuni i više od tri želje.

Zlatna ribica mi je ispunila dve želje. Treći put nisam mogao.

Samo bogati somovi ispunjavaju želje zlatnim ribicama.

Baš si som, sve ribe luduju za kitom.

U seksu svaki novi način doživljavam kao začin.

Sreća je kad direktor tuca sekretaricu, a tuga kad tuca ceo kolektuiv.

Režiser joj je dao ulogu preko veze. Najbolje mu je glumila u krevetu.

I najveća guska zna da sedi na jajima.

I ja sam jednu lepoticu oborio s nogu. Udario sam je autom.

Verujem ti da si vaga, ali u podznaku si sigurno riba.

Ko nema u glavi, ima u nogama ili među nogama.

Znam šta je kolektivna odgovornost. To je grupni seks gde svi najebu.

Ženama prepuštam inicijativu u seksu. Dame imaju prednost.

Neko mi je izgleda hakovao profil na Fejzbuku. Haknem mu ga majci.

Ispunila sam mu tri želje. Imam zlatnu ribicu.

Poenekad ženi radim iza leđa, ali ne buni se.

Prijateljstvo između žene i muškarca je moguće, ali u poznim godinama.

Kad nismo imali ništa, seks nam je bio sve.

Negiramo zakone fizike. Ženske noge se šire i na toploti i na hladnoći.

Profesorka, ja bih spavao sa Vama. Ja sam đak sa posebnim potrebama.

Dragi, imam jednu želju. Ali da mi ispuniš tri puta.

Draga, hvala ti za seks. – Nema na čemu.

Lekari kažu da treba imati redovan seks, ali ne kažu s kim.

Kakav li je seks sa drugim ženama, ako je ovako dobar sa vlastitom ženom.

Kćeri, muškarci u životu samo na jedno misle – na fudbal.

Kad imam seks sa ženom gasim svetlo, jer ženu ne mogu da vidim.

 

 

SEKRETARICE

Sekretarice otvaraju srca, a direktori kase.

Sekretarica najbolje zna da li je direktor težak.

Direktor ne jebe radnike, ali sekretaricu redovno.

Tvrdi da su svi muškarci isti. Otkud joj toliko znanja.

Sekretarica ne mora da povija kičmu ako ume da se isprsi.

Narod običaj prenosi s kolena na koleno, a direktor sekretaricu.

Pravi direktor pokazuje krut… stav prema sekretarici.

Radnici tucaju kamen, a direktori sekretarice.

Sekretarica je direktoru rodila bebu, a on mečku.

Snežana i sedam patuljaka dokaz je da je grupni seks prava bajka.

Direktor je digao ruke od svega. Samo je sekretarica digla noge.

 

 

ALIMENTACIJA

Za njegovu koncepciju, spremila sam kontracepciju.

Ako ne koristiš prezervativ rizikuješ sidu, ako ga koristiš širiš belu kugu.

Otkad radi prekovremeno, osim povišice dobila je i alimentaciju.

Ко pre devojci njemu alimentacija.

Dosta više o padu nataliteta. Jebite se svi.

Nesreća zbližava ljude. Na primer, neželjena trudnoća.

Boli me za sve, izgleda da će promena vremena.

Ona je devojka koja se ne zaboravlja. Već pet godina plaćam alimentaciju.

Devojka mi je trudna. Rodiću mečku.

Ručnu bombu bacam pre upotrebe, a seks bombu posle upotrebe.

 

 

PUŠENJE

Kad napalim komšinicu, odmah počinje sa pušenjem.

Nedaj mu cigaretu. On ne puši. Žena mu puši.

Kad je komšinica vatrena, puši se.

Pušenje je zabranjeno, ali direktor sekretarici toleriše.

Žena mu je doktorka. Uvek je protiv pušenja.

 

 

SPONZORUŠE

Nisam srećan sa sponzorušom, jer sreća se ne kupuje novcem.

U društvu sam nevaljale devojke. U pomoć, spašavaju me.

Lepa je i poštena. Nju je nemoguće kupiti. Nemate vi tih para.

Što je veća guska, više trči za patkom.

Lakim devojkama ništa nije teško u ljubavi.

I ninfomanku možete zadovoljiti, ako joj date zlatnu ogrlicu.

Svi vole dobre devojke, a ja nevaljale.

Sponzorušama umesto srca treba dati novčanik.

Svi su muškarci isti, samo im se novčanici razlikuju.

Od ljubavi se ne živi. To ne važi za sponzoruše.

Sponzoruša se kroz život probija zadnjicom. Glava joj služi za ravnotežu.

General me osvojio bez opaljenog metka. Pun je para.

Sponzoruša ne koristi sve padeže, ali koristi svoje atribute.

Zahvaljujući lepoti postala je zvezda – padalica.

Nisam ja sisala vesla, mladost sam provela na splavovima.

Ova starleta ima i sidu. Ima se, može se.

Otišla je trbuhom za kruhom. Radi kao trbušna plesačica.

Vi možete da pevate. Imate silikone i duge noge.

Fudbaler ženu tretira kao loptu. Napumpa je pa je šutne.

Kao devojčica maštala je o princu iz bajke, a kao devojka o princu iz banke.

Pojedine devojke maštaju o princu na konju, a druge o princu u džipu.

Ja sam Vaš obožavalac, a Vi ste?

Pevačice brže stižu do prvog mesta ako imaju duge noge.

Za sto evra možeš kupiti svakog vola na položaju, ili kravu ispod mosta.

Ugradila je silikone u grudi, usne i zadnjicu. Sada je kod nje sve veštačko , osim bunde.

 

 

PROSTITUTKE

Prostitutka sam, ali nisam ništa skrivila. Navukli me.

Imam dobre odnose sa svetom. Imam odnose sa Ruskinjom i Rumunkom.

Sa moralnim ženama nema cenkanja. Njihova cena je fiksna.

Prestao sam da jurim kurve. Više ne beže.

Uzbudio sam mnogo mlađu ženu, kad sam joj platio u evrima.

Ona je majstor svog zanata, najstarijeg.

Ruskinje kada nemaju rublje, lako zarade dolare.

U krizi jedino najstariji zanat zapošljava kadrove.

Iako sam prostitutka, nesme da me siluje – platiće mi.

Ozakonite prostituciju, pa da pošteno živim od svog rada.

Svako je nevin dok se ne dokaže suprotno – reče prostitutka.

Prošao sam jeftino kod prostitutke. Nisam se zarazio.

Govore da sam jeftina prostitutka, kao da cenu diktiram ja a ne tržište.

Nisam dobra vila, ali muškarcu mogu svaku želju da ispunim.

Neće da legalizuju prostituciju. Boje se konkurencije.

Majstor je najstarijeg zanata, čim uzme stvar u svoje ruke.

Poslujem samo sa našom elitom. Ja sam elitna prostitutka.

Stari zanati su u krizi. Prostituciju čak i zabranjuju.

Cveta najstariji zanat. Političari se zalažu za opstanak starih zanata.

Stari zanati izumiru, jedino najstariji zanat cveta.

I prostitutke su u štrajku. Traže veću cenu rada.

Ja sam osoba sa posebnim potrebama. Hitno mi je potrebna prostitutka.

Danas sam išao u javnu kuću. Već na vratima, dočekao me natpis: – guraj!

Mnoge kurve pošteno odrađuju svoj posao.

Što su vremena teža, žene su lakše.

Starleta! O, kako to gordo zvuči.

Sve je stekla poštenim radom. Bavila se najstarijim zanatom.

Ne jurim kurve više, jer ne beže.

Registrujte prostituciju, a da pošteno živim od svog rada.

I dame lakog morala su naivne – ako rade za male pare.

Žene su starlete, ili sponzoruše, uli prostitutke. Pa šta, ni kod babe nema džabe.

Bio sam u javnoj kući. Već na vratima, dočekao me natpis: guraj!

Kod prostitutke je tuga pregolema, kada pukne kondom, a rezerve nema.

 

 

GEJ PARADA

Dokle će pederi da se kurče po gej paradama?

Dokurčilo mi je više da se ponašam kao pička.

Džaba ima onu stvar za Ginisa, kad Ginis nije gej.

Moj muž je peder, a nije homoseksualac.

Ko ti je peder, oca ti očinskog?!

Ja pedofil?! To su priče za malu decu.

Ovi što se kurče, najveće su pičke.

Nekada smo gledali vojne, a sada gej parade.

Ne okreći leđa kolegi koji ima zadnje namere.

Jedni se kurče u vladi, a drugi na gej paradi.

Pederi razmišljaju kao političari. Misle samo na svoju guzicu.

Gej osobe izbegavaju seks sa osobama suprotnog pola. Boje se bele kuge.

Vlada je za gej paradu. To joj diže moral, sve dugo joj pada.

U vojsku primaju i pedere. Mora neko da čuva pozadinu.

Moja bivša i sadašnja našle su zajednički jezik. Slizale se.

Ne smeta pederima što ih napadaju navijači, jedino se ljute što ne napadaju odpozadi.

Da i nad popom ima pop, dokazali su homoseksuaslci u manastirima.

Čist pederizam! Pridružuju se gej paradi, a nisu homoseksualno orijentisani.

Ako pederu radite o glavi, on odmah postavlja dupe na gotovs.

Ma, dobra je gej parada, samo što posle malo bole rebra.

Oni koji govore iza tvojih leđa nisu pederi, već pederčine.

 

 

IMPOTENCIJA

Nekad sam pre seksa pio šljivovicu. Sada mi ne pomaže ni afrička šljiva.

Ne znam što se žena svake noći na mene ljuti, kad joj ništa nisam uradio.

Mom macanu svaki mesec je februar.

Da vijagra pomaže impotentnim starcima, to su bapske priče.

Kad mom mužu padne mrak na oči, meni svane.

Pada dinar, vlada, standard…Sva sreća da mi ona stvar još uvek uspravno stoji.

Nema impotentnih političata. Svi su prepotentni.

Džaba je Srbija među šljivama, kad moramo da uvozimo afričku šljivu.

Kako stvari stoje, uskoro ću i ja kupovati vijagru.

Brak mi je klimav, ali mi sve ostalo puca od čvrstine.

Žene nemaju primedbe ako su im muževi kruti.

Stjuardesa mora da bude lepa, da bi avion mogao da se digne.

Muž me seksualno zlostavlja. Mesecima nemamo odnose.

Omekšala sam muža, pa mi se to obilo o glavu.

Džaba muškarac u braku ima konjske živce. Treba da imaju konjski…

Karakter mog muža je u principu tvrd, a u suštini mek.

Mama kaže da me je donela roda, znači tata je impotentan.

Nekad sam nogao uz plot, a sada bauljam pored plota.

Kupila sam mu slušni aparat, jer se ne odaziva bračnim obavezama.

Dragi, dokle ćeš više da se kurčiš sa tom vijagrom.

Džaba je ložač parnog grejanja, kad mu je supruga frigidna.

Ne smeta mi frigidna žena, već komšija koji je zagreva.

Izgleda da sam impotentan. Ne diže mi se ujutru kad treba da idem na posao.

Zadovoljio je radoznalost, ali ne i mene.

Izgubio sam kosu, zube, potenciju, ali zapšto i ljubavnicu?

Za njegove tablete za potenciju, spremila sam kontracepciju.

Od kad sam čuo da je tata impotentan, siguran sam da me roda donela.

Nisam režiser, ali devojke pominju i moj komad.

Moj Đoka je pravi bolesnik, traži tuđu negu i pomoć.

Ko se drži svoga, dobro prolazi u životu.

Nije joj se sviđao moj, pa je nastavila da živi svojim životom.

Аkо pametniji popušta, moj Đoka je najpametniji.

Mali sam Đokica, ali me učiteljica uvažava kao velikog Đoku.

Mog Đoku ne može mobilisati ni vojska.

Mnogo sam radoznao, svuda guram svoj… nos.

Kad sam ga videla izgubila sam se. Ako me nađe njegova sam.

Kad vidim lepu ženu, uvek uzmem stvar u svoje ruke i na kraju uprskam.

Dosadio mi brak. Dosadio mi mali stan, mala plata, mali u krevetu.

Kad svog Đoku stavim pod lupu, ima šta i da se vidi.

Žene koje misle da je moj Đoka mali, nemaju dovoljno mašte.

Žene ostaju bez daha kad im pokažem svoj… novčanik.

Draga, zašto se buniš? Za sreću su porebne male stvari.

Muškarca je zamenila vibratorom. Poštuje savremenu tehnologiju.

Trpim nasilje u porodici. Radi mira u kući.

Prvih nekoliko godina braka držali su se za ruke, a sada za vratove.

Kad više ništa nije mogao, digao je ruku na ženu.

Nije sačuvala obraz. Ošamario je muž.

Žena i muškarac su ravnopravni. Žena beži u sigurnu kuću, a muškarac beži u kafanu.

Od ljubavi se ne živi, žena i ja počeli smo da se mrzimo.

Slika moje žene nije na zidu, na tapetu je.

Tek kad je mom mužu pao mrak na oči, bilo mi je sve jano kao dan.

Ženo, i ti imaš pravo na svoje mišljenje, zato ga zadrži za sebe.

Muškarac može da razume ženu, a žena mora da razume muškarca.

Ljudožderi biraju žene prema svom ukusu.

Draga, ako digneš ruke od mene, dići ću ruku na tebe.

Mladić opljačkao staricu i silovao. To su babske priče.

Prva bračna noć ostavila je krvav trag. Tukao je ženu što je lagala da je nevina.

Žena me lagala, pa sam je poslao Bogu na istinu.

Ženu i ja povremeno tučem – u remiju.

Žena mi je nekad jela iz ruke, a sada mi pokazuje zube.

Ženi dajem kapom i šakom. Najviše šakom.

Muškarac koji tvrdi da žena voli čvrstu ruku, brzo dobije nogu.

Ženu volim da je to pitanje života i smrti, mog života i njene smrti.

Žena mi je bila kao slika, dok je nisam pretvorio u fresku.

Kad žena galami, ja tresnem šakom od sto. Kad ja galamim žena me tresne po glavi.

Sve je više sigurnih ženskih kuća. Muške kuće su još uvek nesigurne.

Ako čujete da komšija tuče ženu, pravite se da ne čujete. Ako je budete branili biće mu sumnjivo.

Žene ne vole čvrstu ruku. One vole čvrst…

Moja žena je u sigurnoj kući. Zbrinuo sam je.

Ima kratak fitilj. Zato ženu zlostavlja.

Kad god pečem rakiju, moja žena dobije šljivu ispod oka.

Ženu ne mogu da vidim. Bacila mi je sodu u oči.

Ako nikada nisi udario svoju ženu, to ti je kao i da nisi bio u braku.

Moja žena je u sigurnoj kući. Ne moram više da je hranim i oblačim.

Imam pametnu ženu. Pametniji popušta.

Deca su najveće bogatstvo – kaže trgovac belim robljem.

Kad žena dubi na glavi, znači da joj gori pod nogama.

Ne tučem ja nedužnu ženu. Zadužila me do grla.

Od kad smo se venčali sve mi polazi od ruke. Naročito šamari.

Ako me žena stalno drži u šaci, mora da računa na pesnicu.

Siromašan čovek ne mlati pare. Mlati ženu i decu.

 

 

8. MART

Za 8. Mart kupio sam tati poklon. Mama mu govori da nije više muško.

Moj tast odavno ćuti. Treba mi para da ućutkam i taštu za 8. mart.

Kad je tašta za 8. mart stavila masku na lice, ja mislio da će obiti banku, a ona ode pred ogledalo.

Svim ženama, rodama i epruvetama čestitam 8. mart.

 

 

TAŠTA

Došla mi tašta u goste. U mojoj kući vlada ljub – av, av, av…!

Kao za svaku vrstu oružja, moja tašta bi trebala da poseduje dozvolu za nošenje jezika.

Mojoj tašti su operisali polip na glasnicama. A bolje bi bilo da su da su joj odsekli jezik.

Teško pijancima! Oni taštu vide duplo.

I promašaj može biti pun pogodak, ako zbog zvocanja gađate ženu, a pogodite taštu.

Kad sam bolje upoznao svoju taštu, shvatio sam da ni đavo nije tako crn.

Adam je živeo u raju. Nije imao taštu.

Moja tašta je za volanom opasna i kada je vezana.

Od nepokretnosti imam samo nepokretnu taštu.

Recite psihijatru da se divno slažete sa taštom. Lakše će vam postaviti dijagnozu.

Odnos sa taštom mi ne može biti gori. Ali, da ne kvarimo.

Taštu sam gledao pravo u oči i rekao joj da ne mogu da je vidim.

To što vam se tašta sjebala niz stepenice, priznajte da vas za to mnogo boli.

Na većini bračnih puteva, tašta je ležeći policajac.

Moja tašta pati od anemije, pa mi često pije krv.

Tašta je preselila kod moje žene. Sada živim u košnici.

Tašti sam dao pravo glasa, da saznam šta neprijatelj misli o meni.

Tašta je dobra kuvarica. Malo, malo pa nam zaprži čorbu.

Život mi je kao u bajci. Žena mi je princeza, tašta veštica, a ja dvorska budala.

Od nedavno tašta i ja smo istomišljenici. Ni sam ne verujem u ono što pričam.

Nije lako bigamisti. Hade što sluša dve žene, nego mora da trpši i dve tašte.

Rešio sam životno pitanje, nemam više taštu.

 

 

BRAČNO NEVERSTVO

U braku imam redovne seksualne odnose, samo se bojim da to moja žena ne sazna.

Ko umije, njemu dvije: žena i komšinica.

Kad više nije u stanju da opali, lovac rogove dobija od žene.

Muškarac dobija rogove kad ne može da ubode.

Kakav je to stolar kad mu svi delju ženu.

Kakav je to lovac kad mu žena obezbeđuje rogove.

„Šut sa rogatim ne može“ – prizna ljubavnik mužu svoje ljubavnice.

Džaba mu i versko venčanje, kad mu žena opet nije verna.

Žene su i muževe sa nabijenim rogovima u jaram koškale, u nedostatku rogate stoke.

Baka se bavi filatelijom, a kada je bila mlada skupljala je poštare.

Zida kuću, rogove mu je žena obezbedila.

Moj muž je običan slepac. Ne vidi ono što čuje.

Da li je to sreća, ako te žena vara sa odžačarom?

Nisam imao telefon, a čim sam se oženio dobio sam dvojnika.

U braku igramo žmurke. Samo mi nije jasno zašto samo ja žmurim.

Dopisivali smo se non-stop i na kraju je otišla s poštarom.

Više dece se rodilo zahvaljućući poštarima, nego li ginekolozima.

Komšija mu rastura ženu, ali zašto i brak?

Dok on tuca kamen, ženu mu tuca komšija.

Sve žene su iste, ali ja bih ipak da to proverim.

Komšija me zatekao na svojoj višnji, ali u krevetu.

Blago komšinci njoj non – stop škripi u braku.

Kukavica je, podmeće komšinici svoja jaja.

Slep čovek ne vidi ništa. Slep kod očiju ne vidi ono što treba da vidi.

Na komšinici mi se ne sviđa samo jedna stvar, njen muž.

Oženio sam Veru, ali i dalje ne gubim Nadu.

Kod konšinice nije važno biti prvi, važno je učestvovati.

Ženu nisam prevario za 1. april, jer je varam skoro cele godine.

Umišlja da je Kolumbo, otkriva malade komšinice.

Komšinica ima neštro stidno. To su stidne vaši.

Blago tebi, tvoj muž je pravi anđeo. Moj je još uvek živ.

Hajd što su me na poslu zamenili s nekim mlađim, ali zašto i u braku?

Zbog stjuardese pilotova žena je odlučila da pilot mora da leti iz stana.

Ne zaljubljujte se u pilote, oni žive u oblacima.

Moj momak otkako je postao pilot, nikakoi da se prizemlji.

Žena mu je kao avion. Malo, malo pa se spusti u tuđi krevet.

Razveo se radi sukoba interesa. Imao je istovremeno ženu i sekretaricu.

Veruje mi žena u braku. Tako je najbolje za oboje.

Ne varam ženu sa drugom, nego s prvom.

Žena kad nađe idealnog muža, počinje da traži pravog muškarca.

Posvađao sam se sa svastikom, jer mi ne leži.

Između žene i svastike ja se opredeljujem za obe.

Kad moja svastika uđe u bazen, voda proključa.

Zaboravan sam. Kad se popnem na ženu, ne znam zašto sam se popeo. Kad se popnem na svastiku, zaboravim da siđem.

Kad spavam sa tužom ženom, san mi ne dolazi na oči.

Ženi sam ukinuo punomoć u banci. Čist račun – druga ljubav.

Žene kažu da će sada bolje da se radi, stvar u ruke uzeli su mladi.

Žena kad vas ostavi bez razloga, ima dobar razlog.

Žene vole šonje, jer ih lako pretvaraju u rogonje.

Žene koje su imale seks sa mnom bile su zadovoljne. Sve, osim moje žene.

Ne rasturam mu brak, rasturam mu samo ženu.

Pravi muškarac je pod krevetom, a ne u krevetu.

Da li će muškarac često menjati žene, zavisi od žene.

Slobodno trči za suknjom, ali ne u Škotskoj.

I Višnja i Dunja su rodile zahvaljujući meni, a ne agronomu.

Džaba mu je žena seks bomba, kad je drugi aktivira.

Odluči već jednom, ili ćeš njenu ili moju – ruku.

Ženo, oprosti mi. Ja te volim. Sa komšinicom je bio samo seks.

Žena me više ne voli. Kad je prevarim više veruje činjenicama nego meni.

Žena me dočeka raširenih ruku, a komšinica raširenih nogu.

I u sedmoj deceniji ne mogu bez seksa. Žena me stalno kara.

Mnoge žene su ulovljene u bračnoj prevari. Zahvaljujući društvenim mrežama.

„Misliš da si švaler, a mnogo si naivan“ – reče mi francuska sobarica.

Kad vidim lepu devojku zaboravim da sam oženjen. Pa ne može čovek sve da pamti.

Postoji više verzija o mom bračnom neverstvu, i sve su tačne.

Ženi sam dao još jednu šansu. Neću više da pijem i da se švaleram.

Ne vara me osećaj, vara me žena.

Surovo sam kaznio švalera moje žene. Primorao sa ga da ostane sa mojom ženom.

Na dobroj ženi leži kuća, a na mojoj komšija.

Dragi, mnogo mi je stalo do tvog povratka, kad ćeš na službeni put?

 

 

Edin Smailović

 

USNULA VUKOJEBINA

Usnula vukojebina
je odavno mrtva.
Toliko dugo da
se njeni stanovnici
osjećaju mrtvi od
kada znaju za sebe.
Jedino što povrijedi
harmoniju učmalosti
je vijest o smrti
nekog od junaka
ulice,kafane.
Jedino takva smrt
ovdje unese zivot.
A nakon par dana,
sve se vrati u stanje
blaženog ništavila
i besmisla.

 

 

TANKA NIT

Dođe dan kada
prestaneš da sanjaš,
kada prestaneš
da vjeruješ u bolje.
Sve što ti ostaje
je tanka dugačka nit.
I tebi i cijelom svijetu.
I nada da se neće
prekinuti.

 

 

UZALUDNOST

Cijeli život
pokušavamo da
od života napravimo
savršeni mozaik.
Nadamo se da
će jednog dana
sve biti na svom
mjestu,baš kako
želimo.
Tek na kraju
shvatimo da je
istina da je čovjek
protjeran iz raja
i da je sreću tamo
davno ostavio.

 

 

TAJNI SASTANCI

Od nastanka države
sastaju se tajni kružoci.
Izriču presude,smišljaju
kazne,spuštaju noć i
podižu dan.
Kroz iks vjekova
unuci njihovih unuka
sjedeće u istom tajnom
kružoku.
Izricaće kazne,smišljati
presude,spuštati noć i
podizati dan.
Dotle će neupućena masa
fanatično klicati projektovanim
herojima.

 

 

BEZ RAZLOGA

Devet ti je godina,
upravo si napravila
svoj prvi papirni
brod.
Puštas ga
da pluta po vodi.
Nadaš se da se
neće raspadnuti
i da će plutati
u beskraj.
Na drugoj strani
svijeta,u nekom
besmislenom ratu
čovjek će stajati
pred streljackim
vodom.
Prekriće rukama
lice u besmislenoj
nadi da ce se desiti
neko čudo.
Čovjek se uvijek
nada.
Uglavnom bez
razloga.

 

 

NAŠ PRIJATELJ

Naš prijatelj nikada
nije bio dalje od
Balkana.
To ga nije sprečavalo
da zna sve o zbivanjima
u Rusiji,izborima u Americi.
Znao je sve i o tome
kako se zaposliti u
Njemačkoj,o bogatstvu
koje krije Sibir,o liječenju
svih mogućih bolesti
na svijetu.
Naš prijatelj je
car poluinformacija
i polučinjenica iz kojih
nastaju najdivnije polulaži
na svijetu.
Sve mu praštamo
jer te polulaži tako
lijepo priča.
A i potpuno su bezazlene
u ovom svijetu koji je sve
osim bezazlen.

 

 

OBLIKOVANJE IDIOTA

Rodiš se i počnes
da opažas svijet
oko sebe.
Svi su ti super,
i ljudi i psi i mačke,
svima upućujes iskrene
osmjehe.
A onda odrasteš
i kažu da je vrijeme
da te vaspitaju.
Objasne ti da su
oni drugi super,ali
da im je mana sto su
druge boje,sto su imena
čudna i što se mole
drugom Bogu.
I uporno te vaspitavaju
dok ti u glavu ne utuve
da ti “drugi” koji su super
nipošto sa tobom neće dijeliti
ništa osim vazduha.
I tvoji ce konačno biti zadovoljni
proizvodom.
Konačno su uspjeli da te vaspitaju
po svome.
Napravili su čovjeka od tebe.

 

 

LAŽI NAŠIH PREDAKA

U pamćenje svakog
čovjeka na planeti
usađena je
priča o slavnom pretku.
Predak svakog od nas
bio je hrabar,
visok dva metra,
sam je jurišao na desetoricu
i bušio snijeg kad piša.
Prava istina je da je naš
predak obično bio visok
metar i ćevap,
intelilgentan i zao,
ubijao je na kvarno
i bio dobar u laganju.
S koljena na koljeno
čovjek laže sebe i svoje
potomke.
Tako lakše odrobija
život na koji je osuđen.

 

 

PRAZNIČNA

Na praznik svi
kao po komandi
moraju biti
srećni.
U naše domove
se preseljava slika
sa malog ekrana.
Svi su lijepo obučeni,
svi znaju da pjevaju
i igraju.
Nema mržnje,zavisti,
ljubomore.
Svi su happy i pokazuju
svoje bijele zube
kao sa reklame.
Praznik,dan kada ljudi
kolektivno lažu i sebe
i druge da je na Zemlji
raj.

 

 

FEJSBUK PATRIOTIZAM

Fejsbuk patriote
obično ustaju kasno.
Nakon prve dojč kafe
baciće se na pregled
medija i društvenih
mreža.
Fejsbuk patriote
igraju na sigurno,
uvijek izbjegavaju
potencijalni konfl ikt.
Ne bave se lošim
asfaltom do kuće
ili gladnim komšijom
preko puta.
Nakon što
pregledaju sve
vijesti o Staniji,Soraji
i Maci Diskreciji
bacaju se na aktuelne
globalne teme.
Razočarani su
bezumnim nasiljem
u svijetu,ostavljaju
reakcije da su ljuti
ili tužni na sva ta
dešavanja.
Na kraju obavezno
postuju spasimo
svijet sa slikama
krvi i raskomadanih
tijela.
Iznervirani
neosjetljivošću svijeta,
ubijeđeni da su za danas
dali maksimum sebe,
odlaze na deset ćevapa
u kajmaku,nakon čega
se zapute kući i utonu
u redovnu poslijepodnevnu
dremku.

 

 

LJUDI KOJI SE NE KUPAJU

Ljudi koji se ne kupaju
su smrad u
kojem žive.
Prepoznajete ih po iznošenim
i olinjalim kaputima i jaknama
sa godinom proizvodnje starijom
od vas.
Bez ikakvih ustezanja će se
useliti u vaš prostor, dnevnu sobu,
kancelariju ili auto.
Pri tome će vam pričati šta
treba da rade Putin , Obama
i Merkel, kako riješiti ekonomsku
krizu, kako su svi nepošteni i ništa
ne vrijede.
Sa ljudima koji se ne kupaju
najmanji je problem smrad.
Odavno su izgubili svako
samopoštovanje.
Zato bježite od ljudi koji se ne
kupaju.
Naravno, ne samo zbog smrada.

 

 

ČERGE

Na početku naselja
gdje sam rođen
svake godine u isto
doba osvanule bi
čerge.
Sažalijevali smo
te ljude pod iskrpljenim
šatorima i likovali
svojoj sreći.
Kasnije sam shvatio da
su im zavidjeli na njihovoj
slobodi.
Na činjenici da jesu na blatnjavoj
zemlji i iskrpljenom šatoru,
ali da ipak oni biraju mjesto
sa kojeg će posmatrati izlazak
sunca.

 

 

MAĐIONIČAR

Za vrijeme izvođenja tačke
izvlačenja zeca iz šešira
počela je da prokišnjava
sala.
Ljudi su ubrzo bili
mokri i slijepljeni
za stolice.
Niko se nije pitao zašto kisne,
iščekujući novi trik iz rukava
mađioničara.

 

 

ČOVJEK SA TAJNOM

Imaš tajnu,početak
nesreće i kraja svakog
od nas.
Ona te osuđuje na strah,
nepovjerenje i nemiran
san.
Tjesiš se da je to žrtva
koju moraš da platiš.
Ujutro navlačiš odijelo
koje nisi birao,već su
ti ga skrojili drugi.
Čovjek si sa tajnom,
osuđen da odrobijaš
ovozemaljski život.

 

 

KAMEN ZA POD GLAVU

Opterećen poslom, dugovima,
iscrpljen od mržnje i laktanja,
u retrovizoru ugleda čobanina
kako spava na kamenu
najtvrđim i najbezbrižnijim
snom.
Od tada je okrenuo
svijet naopačke tražeći
kamen za pod glavu,
da se konačno naspava
kao čovjek

 

 

OBUKA ZA DISIDENTA

Ako Na Balkanu kaniš
uspjeti obavezno moraš
postati patriota.
Ubrzo dobiješ garantovanu
ulaznicu za sve državne fondove.
Tapšanje po ramenu i ručak
na potpis,san svakog
intelektualca.
Poslije nekoliko stanova,
novog auta i ličnog vozača,
vraćaš se mudrosti svoje
stare majke,da treba bježati
sa opustošenih strana.

 

 

HOKEJ NA TRAVI

U drevna vremena
paštunska plemena
su izmislila igru u kojoj
je glavnu ulogu imala
odsječena glava neprijatelja.
Onda je jednog dana
neko shvatio da bi krpena
lopta bila puno bolja.
Duže traje i lakše se kotrlja
po zemlji.
Ljudi su to nazvali
hokej na travi i nastavili
su da ga igraju i danas.
Nikada nisu prestali da
odsijecaju glave jedni drugima.
Osim što se više ne
koriste za hokej na travi
jer neki pametnjaković
davno smislio da se krpene
lopte puno bolje kotrljaju
po travi.

 

 

FABRIČKO PODEŠAVANJE

Pune ti glavu
prvim glasom ,
mijenjam ženu
i nečim cije ime
ne uspijevaš ni
da pogodiš.
U pauzi uskaču
izborni spotovi,
telešop i tablete
za potenciju.
Zatim se smjenjuju
španske,turske i
domaće sapunice.
Ekran te potpuno
odvojio od stvarnog
svijeta.
Živis u paničnom
strahu da neko ne
isčupa kablove iz
zida i vrati te na
fabričko podešavanje.

 

 

NATPIS

Sedamdeset i neke kroz
kapiju na čijem je vrhu
stajao naziv fabrike sa
velikim crvenim slovima
počeli su prolaziti radnici
u jednoobraznim plavim
odijelima.
Krajem osamdesetih je
počela da se nagriza idila,
Prvo je neko odnio zastavu
sa petokrakom.
Ubrzo nakon toga nestale
su mašine.
Otpala je fasada
i polomljena su stakla.
Jedino se natpis gordo držao.
Mjesto je postalo obitavalište
beskućnika i pasa lutalica.
Natpis njih nije zanimao.
I dalje se gordo držao
napadnut korozijom i
atmosferskim padavinama.
Onda su jednog dana
na tom mjestu napravili tržni centar,
da naplaćuju utjehu za osiromašene
besposlene i odbačene.
Niko ne zna šta je bilo
sa natpisom sa velikim
crvenim slovima.

 

 

RECIKLIRANJE PAKLA

Đavolji šegrti se uvijek
uzdaju u bezgraničnost
ljudske gluposti.
Otrcana fora koja je
upalila nebrojeno puta.
Podjele na nacije,
religije,rase,ideologije,
obično uz podmetanje
božijeg imena ispred
njih.
Sve to ne bi li zaboravio
da su ti džepovi prazni
a zubi krezubi
i još važnije, da ne bi shvatio
da je svijet odavno u rukama
đavoljih sluga.

 

 

UDOBNOST DOMA

Zavalićeš se u krevet
i dohvatiti daljinac.
Po navici ćeš prebaciti
na dnevnik u 19 i 30.
Iz kuhinje će dopirati
zvuci koji te nerviraju.
Bez sumnje žena ti je
spremala tvoje omiljeno
jelo.
Na ekranu će se
smjenjivati udarne vijesti:
200 mrtvih u nekoj vukojebini
čije ime ne uspijevaš da izgovoriš,
tvoja će žena uzviknuti:’’Strašno’’
Zatim će ići vijest o novom
zločinu sa svim sočnim detaljima.
Tvoja će žena reći:’’Svijet je pun
ludaka’’.
U 20 časova prebacićete kanal.
Gledaćete prvi glas nečega i
glasno se smijati.
Ljude baš briga za sve dok
god to ne remeti udobnost
njihovog toplog doma.

 

 

ZOMBIJANA

U Zombijani je sve savršeno.
Svi imaju isto mišljenje,samo
eto nose različita lica.
Svi su u javnosti obavezno
srećni i nasmijani uz čvrst
stisak ruke i tapšanje po
ramenu.
U zombijani ne vole strance,
brzo infi ciciraju pojedine
stanovnike Zombijane.
Brzo ih izbace dajući
im kartu u jednom smjeru,
jer su stanovnici Zombijane
ljubomorni na svoj pakao
i čuvaju ga samo za sebe

 

 

PROGRAM

Poklonici perfekcionizma su
sve pokušali urediti i programirati.
Tako je na red došao i sam život.
Odavno je život pretvoren
u agendu za seminar,
program izbora za mis
za preciznom minutažom
za svaki segment,
Do prve godine moraš
prohodati i progovoriti.
Sa šest je već na tvojim
leđima đačka torba.
U srednjim godinama
obavezno moras imati
ženu , djecu i psa.
Sa šesdeset i neku ćeš
biti ponosni penzioner
koji subotom u parku
čita novine.
Onog ko skrene sa
pravog puta proglase
čudakom, gubitnikom,
neprilagođenim.
Mrze ga jer je jedini
odbio da uzme lijek na recept
i uskoči u matriks.

 

 

DOKON DAN

Dan za ostati u granicama
avlije ,maltretiranje
dvosjeda ,trosjeda ,kreveta
i svega ostalog na
čemu se može smjestiti
u horizontalan položaj.
Dan kada spavaš
koliko hoćeš,ležiš
do kada hoćeš,
neprekidno tipkaš
daljinski.
Svojevoljno izolovan
od svake brige i razmišljanja
o sutrašnjem danu.
Želiš da ovo bude
konačno jedan dokon dan
Jer tako voliš dokon dan,
podsjeća te na dane
kada si bio bezbrižan
i kada nisi imao strah
od sjutra.

 

 

ODLUČNI I DRČNI LJUDI

Sa svakom narednom ljutom
su veći junaci.
Skidaju se glave korumpiranim
političarima.
Beskrupuloznim
šefovima,vaspostavlja
se nikad dočekana pravda.
Teturaju se kući,
zaplićući jezikom,
odlučni u svom naumu
sve dok im hladan vazduh
ne počne uspavljivati mozak.
Ujutro je magija razbijena
praćena glavoboljom i želudačnom
kiselinom.
Nakon ranisana i kafetina, obrijani i opeglani
biće spremni da opet rintaju,
budu lažno ljubazni i lažno
ponosni.
Niko od njih neće se ni sjećati
prethodne noći.

 

 

FRIŽIDER

U kuću su nam ‘ 84 došle
dvije stvari ,televizor Ambasador,
specijalno kupljen za Olimpijadu
i frižider Obod.
Ogromni frižider bijele boje
je ukrašen sa dva magneta:
u desnom uglu BIO JE pozdrav
iz Opatije,a u lijevom značka
sa potpisom Tito.
Domaćin je redovno psovao
kada bi pod pritiskom žene
i njenog nagona za čišćenjem
morao ‘’šetati’’ frižider.
Ipak,gost u hodniku je nadživio
zemlju proizvodnje.
U ljeto 2014-te, našao je vječni počinak
na lokalnom otpadu.
Domaćin je bio
prinuđen da kupi novi
frižider ‘’made in China’’
Kada ga je podigao
iako je bio lak kao pero
uzviknuo je :’’Ovo mora
da je teško sranje’’.
Znao je da je u nepovrat
otišlo čak i sjećanje na vremena
koja je on smatrao najljepšim.

 

 

ZALIVANJE VODE

Svijet je pun onih
koji plivaju niz struju.
Tako im je lakše i računaju
da su u većini.
Slijepo se drže svog
sitnog interesa čak
i kada ih on sigurno
vodi na gubilište.
Logika im zato nije
jača strana.
Prepoznaćeš ih po
kofama sa vodom koje
po kišnom danu
sipaju u rijeku.

 

 

GRANICE

Granica, pasoška kontrola,
sumnjičav pogled carinika,
olakšanje sa datom dozvolom
da možeš dalje.
Svjestan si da su
granice davno udarene.
Granice zaduživanja ,
granice tolerancije ,
granice i svuda granice.
Samo rijetki nisu svjesni
udarenih granica.
Prepoznaješ ih po ludoj
hrabrosti i po tome
što na kraju uvijek zaludu
izgube glavu.

 

 

KARIRANI STOLNJAK

Karirani stolnjak
sa crvenim i bijelim
kockicama dimenzija
130/130.
Kupljen je toliko davno
da se i gazda više
ne sjeća godine.
Crvene i bijele kockice
su odavno izblijedile,
Stolnjak je odavno
prošaran rupama
od cigareta i otiscima
od prosutog vina i jeftine
rakije.
Nad njim su izvedene
poslovne prevare,
razvodi brakova,
razbijala se trema pred
suđenje, pisali se govori
za svadbe i sahrane.
Jednog dana će stolnjak
završiti na smetlištu i
biti spaljen sa ostalim otpadom.
Sa njim će konačno u dim i vjetar
otići i sve te lične i porodične drame
i ljudska muka i naći konačno
svoj smiraj.

 

 

STRAHOVI

Strah za egzistenciju,
strah od bolesti ,
strah od klimatskih promjena,
strah od toga da te ne izujedaju
komšijini psi.
Strah da ti dotrajali plafon
na poslu ne padne na glavu,
strah od pijanaca za volanom.
Strah od same pomisli na strah,
strah od ne znaš čega već.
Svi su ti strahovi banalni,
izuzev straha od sebe samog.
Ne znaš kada si ga pokupio
i kada je postao dio tebe.
Znaš samo da se njega najviše
bojiš jer je neizlječiv i moraćeš
da ga nosiš do smrti.

 

 

KIŠA

Kišu je lijepo posmatrati
sa bezbjedne udaljenosti,
kroz prozor ili zavjesu,
ili iz udobnosti kreveta
osluškivati udare kapi
u oluke.
Kroz tu prizmu nam kiša
izgleda romantično, kada
pročisti vazduh nakon tropske
noći kao da smo se priključili
na kesu sa kiseonikom.
Zato prouči dovu, pomeni sveca
ili odigraj tradicionalni indijanski
ples i zahvali se za kišu.
Posebno se zahvali kada ti nakon
tri mjeseca opere tvoj prljavi
auto.

 

 

ODA ZLU

Kada zaradi neslućeno bogatstvo
čovjek se trudi da opere
svoju savjest.
Pravi puteve kroz nedođiju,
udjeljuje siromašnim,
ljubazno se pozdravlja
sa građevinskim radnicima
i konobarima.
Istovremeno daje nezamislive
novce da kupi sablju kojom je
Aleksandar Makedonski odrubio
glavu Dariju i pušku kojom
je čuveni snajperista u Staljingradu
imao 678 potvrđenih ubistava.
Oduvijek se čovjek trudio
da zlo otrgne od zaborava

 

 

RIJEČI

Zašto postoje riječi?
Da bi izrazili osjećanja,želje
Da utješimo sebe i druge.
Da privijemo oblog na bolnu ranu,
da prevarimo gladan stomak,
da spasimo praznu dušu.
Ali prije svega da slažemo sebe
i druge i uvjerimo se da je ta laž
istina.
I da bi bez laži sve propalo i davno
postalo besmisao.
Top of Form

 

 

PUTEVI

Kada bi se pravio put
najstariji među nama
rekli bi da su još stari Rimljani
baš tuda probili stazu.
Baš tim putem
išli su naši djedovi ,
pa naši očevi ,pa eto
i mi moramo.
I stali bi da mogu,
baš ondje gdje su
davno ostala utisnuta
stopala naših predaka.
Niko ni ne pomišlja
da krene drugim,
jer mu se ne daj
bože može desiti nešto dobro,
ako krene nekim drugim putem,
ako se usudi da zakorači
u nepoznato.

 

 

ZAVARAVANJE

Mijenjaš boje fasade
svake prestupne godine,
zatvaraš jedna otvaraš
druga vrata.
Sadiš travu da bi
sljedeće godine
isto mjesto preorao
i posadio cvijeće.
Uvjeravaš sebe
da napreduješ
i da si svakom promjenom
napravio nešto bolje,
Moraš da vjeruješ.
trebaš, kako bi
duboko potisnuo
bolnu činjenicu
o sopstvenoj prolaznosti.

 

 

KLJUČ

Ovdje zaključavaju vrata
iako su prozori ostali
širom otvoreni.
Stavljamo brave i katance
na kapije koje svako
može preskočiti.
Ali nama je bitno
da čujemo to
škljocanje ključa
u bravi.
Okrenemo još jednom
za svaki slučaj
i zaključamo naše
strahove.

 

 

JUNACI NACIJA

Darujemo im ulice,
trgove,po njihovom
imenu nazivamo
manifestacije, nagrade.
Stavljamo ih u čitanke,
pišemo referate o njima,
Kada odu na onaj svijet,
lako ih prepoznaju po
krvavim tragovima iza sebe.

 

 

JMBG

Zbir cifara daje
sve važne odgovore
o tebi.
Koliko zarađuješ.
koliko trošiš,
koliko duguješ
koliko smiješ
da duguješ.
Skoro da si zaboravio
svoje ime i prezime,
ljudi odavno zaraženi
nervozom i nedostatkom
vremena interesuje samo
broj.
Pomirio si se sa tim
da je tvoje zvučno ime
i prezime izgubilo
bitku sa ciframa.
Ali te obuzima strah
kada pomisliš da
si na onom svijetu
i spremaš se da
s ponosom izdeklamuješ
ime, prezime, ime oca
a hladan i oštar glas
ti kaže:
Samo mi kažite vaš
jedinstveni matični broj.

 

MUZIKA

Moj rođak 48’’
rekao da voli da
pjeva Kaćušu
i otišao na Goli Otok
da četiri godine
izučava umjetnost
fi ne obrade kamena.
Otuda se vratio ozbiljan
i mračan.
Nikada ga više niko
nije čuo da pjeva.
U trenucima pijanstva
govorio je da nije važno
šta pričaš ili misliš
već samo da dobro
paziš koju muziku slušaš
jer je baš ona mnogima
došla glave.
A i najbrže ulazi u uši i mozak.

 

 

KRE-KRE

Na Loznicama donjim
nekada su svuda bile
bare.
Drumom do lađe
spuštali su se ratnici
trgovci, pustolovi
dok su ih žabe
iz bara pozdravljale
kre-kre
Prolazili su i prosjaci,
pijanci,ludaci
i njih su žabe
pozdravljale
kre-kre!
Danas drumom
prolaze neki drugi
ljudi, puno je manje
bara,ali se žabe i dalje
čuju i sve pozdravljaju
kre-kre!

 

 

DA TE NIJE

Da te nije
kome bi se podsmijavali
iza leđa?
Da te nije koga
bi mrzili?
Da te nije kome
bi udarce ispod
pojasa zadavali
Da te nije
kome bi
zavidjeli
Da te nije
na nečija
bi druga leđa
pala sva
ova muka.
Vidiš li
koliko je dobra
u tome što
postojiš.

 

 

KORAK

Pripadaš prokletima,
onim čija sudbina
zavisi od koraka
naprijed ili nazad.
Suviše se plašiš,
suviše oklijevaš,
suviše razmišljaš
o koraku naprijed.
Čudo i kukavičluk
razuma ti ne
dozvoljavaju da
napraviš korak
nazad.
Ostaješ da
čamiš u tami,
sanjajući kako
konačno praviš
taj odlučujući
korak.

 

 

KRAGNA

Postoje oni ljudi
sa tačnom ograničenim
komadom neba i zemlja.
Majstori da u svakoj
neprijatnoj situaciji
kažu pogrešnu
riječ i učine je
još neprijatnijom.
Možeš biti nasjekiran
zbog kišovitog vremena,
umoran od teškog posla,
razočaran zbog praznog džepa,
jedino što će znati da ti kažu je:
-Zašto si došao u majici?
-Nisi dobro vezao pertle,
ili: vala ti ta kragna nakrivo.
Pronalazeći drugima mane,
gledajući tuđe majice,pertle i
kragne zaboraviće da sebe
pitaju zašto im je taj život
otišao nakrivo?

 

 

KAMELEONI

Mijenjaju boju na kiši
mijenjaju boju na suncu,
snijegu,vjetru,oluji.
Prilagođavaju se vremenu,
stapaju se sa okolinom,
lako se mire sa okolnostima.
Kameleoni uvijek prežive,
Crvene, plave, zelene,
svake boje po potrebi.
Samo odlični poznavaoci
kameleona znaju da su
svi oni ‘’kaki’’ govnjavo-žute
boje.
Ali samo rijetki saznaju
tu tajnu, pa toliki kameleoni
i danas žive među nama.

 

 

ČEKAONICA

Čekaš prevoz,
čekaš pregled,
čekaš red u banci,
čekaš rezultate utakmice,
čekaš rezultate konkursa,
čekaš,čekaš, čekaš.
Prekraćuješ čekanje
trujući se nikotinom,
grickajući nokte,
nervozno cupkajući
cipelama.
Uvjeravaš sebe
da je baš to što
sada čekaš najvažnije
jer kako drugačije da
zaboraviš da je
čitav život samo
čekaonica za onaj
svijet.

 

 

KOLIKO?

Koliko si puta poželio
da zbaciš sa sebe omču
odgovornosti.
Izrežeš kreditne kartice,
zaboraviš na račune,
odbaciš zvanja i titule.
Da se ne kriješ iza auta,
odijela,kancelarije.
Da smogneš hrabrosti
da ubiješ sebe
prije smrti i konačno
počneš da živiš.

 

 

PISMO

Njena nana je
čuvala četiri
godine u njedrima
djedovo pismo
sa Galicije.
Izuvala mu
je cipele,
peglala
košulje,
spremala
pogaču u
cik zore.
Dobijaš svaki
dan sms-ove,
fb poruke, isprazne
uobičajene i neiskrene
ljubavne poruke.
Ljubomorna si
na svoju nanu,
i bojiš se da nikada
nećeš imati nešto
tako vrijedno kao
pismo ljubomorno
čuvano u njedrima.

 

 

INAT

Iz inata si ustao
iako si davno
odlučio da nema
smisla ustajati.
Iz inata zluradim
pokličima,
iz inata onima
koji bi htjeli da
te sažalijevaju.
Iz inata sudiji
koji jedva čeka
da ti izbroji
do kraja.
Iz inata samom
sebi, da se sjutra
u grobu ne bi
prevrtao.
Iz inata si,
na kraju krajeva,
i živio.

 

 

PORODIČNE TAJNE

Svaka je kuća
morala imati heroja,
pa naravno inaša.
O njegovom junaštvu
i danas pričamo
njegovo ime
s ponosom
izgovaramo.
Kada nemamo
sa čim da se
pohvalimo
mi potegnemo
za njegovo
djelo.
On je uvijek
bio pri ruci
za spas
obraza
kao slanik
za jelo.
Tek kasnije
saznaš da je
njegovo jedino
junaštvo bilo
strijeljanje četranestogodišnjeg
dječaka.
Još veće
razočarenje
je kada saznaš
da tu tajnu
znaju svi
osim tebe.
I tako
svaka porodica
ima po jednog zločinca
kojeg slavi
kao junaka.
Tajnu o tome
svi znamo
ali je svaki dan
prekrivamo
od sebe samih
kao kada majka
stolnjakom za ručavanje
prekrije sto, pun ožijlaka
kojeg je sipac davno načeo.
I stavljamo uporno taj
pokrivač za tajne
dok se jedan dan
taj sto ne raspadne i
povuče sve nas
na dno.

 

 

ILUZIJA

Po svijetu je kažu
do sada osamdeset
milijardi hodilo.
Danas su oni grob,nišan,
pepeo rasuti, davno prerađen
i srođen sa zemljom.
U vazduhu, u kiši,
dolaze nam čestice
davno umrlih.
Udišemo ih.
Ruši se svaka
iluzija o bitnosti
naših života.
Svi ćemo ,bez izuzetka
biti jednog dana samo
čestica u vazduhu ili kiši.
I ništa više od toga.

 

 

PATRI(J)OTIZAM

Patriotizam se najbolje
konzumira uz načeto pivo
i šljivovicu
Patriotizam najljepše miriše
pod šatorima i na vašarima
na pljeskavicu, sarmu i ćevape.

Najljepše patriotske pjesme
nastaju u kafanama
uz polugole pjevaljke
i zveket kucanja pivskih fl aša.

Neuspješni očevi, muževi i sinovi
slave kolektivni uspjeh u fudbalu ,
na evroviziji ili boćanju.

Najveći patriote su
oni koji imaju manje zuba
nego očiju u glavi.

Patriotizam pomaže,
jeftina droga koja
čini da makar trenutno
zaboraviš da si marginalac
socijalni slučaj i izopštenik iz društva.

Ako odavno nisi bitan ni užoj porodici,
osjećam da si ozbiljan kandidat za patriotu,
ako već, u međuvremenu, nisi postao navijač.
Hvala ti Bože, pa eto, priznajem, nisam patriota.

 

 

REDOVI

U redu stojiš po kiši,
snijegu, vrelom suncu.
U redu te gaze iudaraju
laktom u rebra,ostavljaju
tragove blata na tvojim
cipelama.
U redu upijaš mirise
tuđeg znoja,
žagor glasova te
dovodi do ludila.
U redu si nervozan,
ljut i nestrpljiv,
Najviše te ljuti to
što ni u jednom redu
nema odgovornih za nastanak
ovih redova.

 

 

CIGARETA

Kiša, sunce,
magla,snijeg,
oluja.
Tuga,radost,
melanholija,depresija,
Ništa ne može
da omete uživanje
u nikotinu.
Polako prinosiš
cigaretu usnama
i uzimaš upaljač.
Uvlačiš duboko
prvi dim a zatim
posmatraš kolutove
dima koji lelujaju
u vazduhu.
Ne žuriš nikuda
i ne razmišljaš
ni o čemu,
samo uživaš
u trenutku nirvane,
svjestan da te Smrt
može posjetiti svakog
trenutka i obavijestiti te
da si popušio svoje.

 

 

NAŠI OČEVI

Naši očevi su hrabri,pravi muškarci
kad popiju koju više,dižu revoluciju
ruše sistem,ne robuju
autoritetu.
Ipak,naši očevi su najhrabriji
kad viknu na naše majke.
A kada dođe jutro
i vrate se u stvarnost
naši očevi hrabro pognu
glave pred prvom ništarijom
za koga smatraju da je ‘’neko’’.
Naši očevi su lažovi
i licemjeri,a mi smo,
ipak,sinovi naših očeva

 

 

BITNO JE

Bitno je da se
praviš da ne
čuješ i ne vidiš.
Ili još bolje da ne
čuješ i ne vidiš.
Džingis-kan je
u Lahoreu sazidao
kulu od trideset hiljada
glava.
Stotine glavosječa
bilo,ali se žalili
kako su umorni.
Kako je svuda
krv po njima ,
i kako ne mogu
više slušati te
urlike.
Onda su izmislili
puške.
Mnogi će se streljački
vodovi proslaviti,
ali će se svi na kraju
žaliti da su umorni
i da ih progone pogledi
žrtava,
Na kraju će 1939
neko pustiti plin.
Jednim pritiskom
na dugme stražar
će umoriti hiljade.

Pustiće Vagnera
i prigušiti krike.
Bitno je samo da ne čuješ
i ne vidiš.

 

 

BROJ

Sa rođenjem ti
dodijele jedinstveni
matični broj.
Na njemu su svi
podaci o tebi.
Kada odrasteš dobiješ
broj lične karte,broj
pasoša,broj vozačke
dozvole,broj zdravstvenog
osiguranja.
Kroz cio život
ćete identifi kovati
uz pomoć nekog
broja.
Na kraju puta
čekaće te parcela
na groblju pod tim
i tim brojem.
Ako ne budeš
imao sreće da si
slavan po dobru kao
Tesla ,
ili prvak zla
kao Džek Trbosjek,
dijelićeš tužnu sudbinu
milijardi,
proći ćeš kroz ovaj svijet
i napustiti ga kao broj.

 

 

PIJAVICE

Nastane se tiho
i neprimjetno.
Podmuklije od hijena
raspoređuju se oko
tebe.
Šapuću ti lijepe riječi,
hrane ti ego i pohlepu.
Tjeraju te da bljuješ
vatru i oholiš se.
Prvo ti napadnu
srce i dušu,
a onda u terminalnoj
fazi jetru.
Svjetlo će ti
se ugasiti u nekom
mračnom kutku
dok budeš rigao
bljuvotine kojima
su te napunili
‘’dobri ‘’ ljudi.

 

 

STATISTIKA

Utopljenici na Sredozemlju,
stradali u samoubilačkim napadima,
poginuli u teškim saobraćajkama,
masakrirani u okrutnim zločinima.
Traži se novost sa kojom
će se uzbuditi čula
odavno otupjelog
čovječanstva.
U međuvremenu,utopljenici
i stradalnici na stotinu
drugih načina
postali su zanimljivi
kao i podaci o proizvodnji
krompira u zemlji
koje voditeljka Dnevnika
izbifl a prije vremenske prognoze.
Sve je to davno
postala samo dosadna
statistika.
I ništa više.

 

 

ISTINA

Pišemo zvanične istine
na osnovu dokumenata,
pisama,ugovora,ličnih
kazivanja ,ispovijesti
ljudi na samrti
koji žele olakšati duši.
Uvjeravamo sebe da
je baš to sigurno tačno,
iako duboko sumnjamo
da je možda sve to laž
jer niko od smrtnika
nije imao priliku da
pogleda u nečiju dušu.

 

 

SLINE

Medicina kaže da su
sline zdrave.
Svakoga dana litar-dva
neprimjetno prođe
kroz naše nozdrve.
Još u djetinjstvu
učimo da ratujemo
sa slinama.
Nevješto to radimo,
golim rukama
ili u najboljem slučaju
kada imamo sreću
da nosimo duge rukave.
Kada postanemo dio svijeta
u kojem se bonton podrazumijeva
uskaču maramice i palome.
Ali opet rat protiv slina niko
nije dobio.
Jedini otporniji od slina
su ljudi-sline.
Prilijepe se uz tebe,
otporni na sve političke,
ekonomske,kulturne
promjene.

Džaba si prljao rukave,
potrošio tone maramica
i paloma ,
sline niko nikada
nije uspio da otrese
sa sebe.
Jedini način
da se nosiš
sa slinama je
da prevaziđeš
osjećaj gađenja
i kao svi obični
smrtnici počneš
da ih gutaši
uživaš u tome.

 

 

MUNICIJA

Rat se završio davno
srećan si što oko tvoje
glave ne lete kuršumi.
U hladu će do tvojega
uha dopirati vijesti iz
Karabaha.
Spiker će saopštavati
dnevni saldo užasa
kao što računovođa
hladno izvodi bilans
stanja.
Toliko mrtvih,toliko ranjenih,
toliko raseljenih ,unesrećenih,
izbjeglih.
Ti znaš da su uloge davno
podijeljene i da će se
junaci na svim stranama
vratiti kući u sanducima
prekrivenim ratnom zastavom.
Ostaće jedino političari
da drže hvalospjeve
i ribare dušama,
oslanjajući se na narod,
taj nepotrošiv arsenal
za glupost i rat.

 

 

BRIGA

Pazi pašćeš,
kažu ti kada
se prvi put
primakneš
ogradi.
Nemoj da se
igraš sa bilo
čim oštrim da
ne izbiješ oko.
Nemoj da se
izlažeš suncu ili
kiši,da se naginješ
kroz prozor,
vereš uz drvo
u avliji.
Sve to dok
govore da će
poludjeti od brige
i da sam im život
skratio bar jednu
deceniju.
Kada odrasteš
i ti oboliš od brige,
te zarazne bolesti
koja se prenosi
s koljena na koljeno.
Svi je pokupimo
u toplom roditeljskom
domu,tom mjestu
rođenja kolektivne
paranoje čovječanstva.

 

 

ŠRAFOVI

Od kako se rodiš
traže žlijeb za tvoju
glavu.
Uporno ti traže mjesto
da te ‘’prišarafe’’.
Da budeš dio konstrukcije,
da časno držiš dio tereta
na svojim plećima.
Zauzvrat ,dobićeš
sigurno mjesto
za rđanje.
Kada dođe vrijeme
zamijeniće te novim
šrafom,
jer su šrafovi,kao i ljudi,
za jednokratnu upotrebu

 

 

BESMISLEN DAN

Pada kiša,dobar razlog
da kažeš kako je danas
baš ružan dan.
Radićeš iste besmislene
stvari kao i juče.
Ispiti isti broj kafa,isti
broj puta se žaliti na
dosadu.
Zatvorićeš krug
kao i na kraju svakog
svog besmislenog dana,
ali eto danas na tvoju sreću
pada kiša i možeš sebi
da opravdaš još jedan
besmislen dan.

 

 

A SAD SPEKTAKL

Red farme i parova,
prvog i petnaestog glasa,
nikad nije kasno,
biraj ženu,
dnevna porcija
zatupljivanja mase.
Ipak, ponekad prorade
čula na slike krvi
i raskomadanih tijela,
mediji se utrkuju ko će
prije i uvjerljivije
prenijeti slike
užasa.
Dovoljno da se masa
probudi makar na
jedan dan.
A onda opet
red farme i parova,
prvog i petnaestog glasa,
nikad nije kasno,
biraj ženu.
Ipak,u masi i dalje
čuči želja i čeka se
trenutak kada će
voditelj ozbiljnim
glasom objaviti
..a sad spektakl.

 

 

IZVINI

Toliko rasprava,toliko svađa
obično o nebitnim stvarima
i ljudima.
Mržnja,oholost i tuga
mnogo lakše
nego da oprostimo ,
razumijemo i volimo.
Krv,uznemirenost,
bol,psovke,
nemir u duši,
sve to da ne
bismo prvi
preko usta
prevaliliizvini.

 

 

GUBITNICI

Gubitnici,oni koji se
nisu snašli u životu
ili nisu htjeli da plivaju
po talogu.
Osuđenici od ljudi
i od samih sebe,
na dobitku jer su
jedini u koje su
razočarani oni
sami.

 

 

BESMISAO

Od rođenja čovjek
je opsjednut ostavljenjem
ličnog pečata na Zemlji.
Zvanje,znanje,novac
ugled,veliko dvorište,
veliki auto,poznato ime.
U posthumnoj fazi
njegov je san najveći
i najljepši mezar
u groblju.
Ne želi ni da pomisli
na surovu istinu,
da će kroz sto
i više godina
ugledni domaćin
na istom mjestu sijati
kukuruz ili gajiti marihuanu
ili sve betonirati kako bi
njegovi unuci imali
gdje na miru
igrati lopte.

 

 

MIRISI

Još stari Egipćani
su savladali tehniku
balsamovanja,
misleći da će na taj
način držati neprijatan
vonj smrti dalje od umrlog.
Kasnije se čovjek
protiv stvarnosti
borio bolničkim
mirisom,
toliko jakim
da čovjek pomisli
da je taj miris bijel
i čist kao i bolnička
posteljina.
Kada pak izgubimo
posljednju bitku
opet nas natapaju
najljepšim mirisima,
da ponesemo
najbolje od ovoga
svijeta tamo
gdje svi
putujemo.

 

 

OSREDNJOST

Pravi si srećnik,
pripalo ti je parče
sigurnosti u ovom
haotičnom svijetu.
Radna sedmica i neradni vikend,
dosadno predvidljiva rutina,
pada kiša,grije sunce,
otapa se snijeg,udaraju
olujni vjetrovi,uvijek je isto.
Ništa ne dopire iza prozora
i debelih zidova.
Zavidiš svima koji
su imali hrabrosti
da kažu ne,
bilo da su na vrhu
ili klošare oko
kontejnera.
Diviš im se
jer nisu pristali
na osrednjostto
drugo ime
za pakao na
zemlji.

 

 

NASLOVNA STRANA

Ubistvo,samoubistvo,
pljačka,prevara,
uplakana ili krvava
lica.
Pariraju im jedino
vijesti sa farme i
gole starlete.
Svaki dan se
podiže ljestvica
idiotizma.
Više krvi,suza
i nesreće.
Glad auditorijuma
za novim šokovima
progresivno raste
kao kod heroinskog
zavisnika.
Jutarnje novine
nestrpljivo iščekuju
najinovativnijeg,najbrutalnijeg,
najmaštovitijeg zločinca,
da mu zasluženo dodijele
naslovnu stranu.

 

 

PRAŠTANJE

Vjera,zakon,psihologija
etika,uče nas da je ljudski
praštati.
Ljudi su uvijek bili dosljedni
sebi u praštanju,dakle,
selektivni.
Ljudi su obično
bez pola muke
praštali da hljeb
zaradiš politikom,
prevarom,otimačinom,
vračanjem,kartanjem.
Ali nipošto nisu
praštali da sam
sjediš za kafanskim
stolom,ne daj Bože
češljaš razdeljak
na lijevu stranu
ili se usudiš
da šetaš po kiši.
Odista su ljudi
skloni praštanjima,
ali samo onim
‘’velikim’’.

 

 

RAČUNI

Jedna slatka
i jedna bez šećera
i hrpa dnevnih novina
predvidiv ritual
za večernju dokolicu.
Dvije čaše česmovače
i naravno fi skalni račun
kojeg konobar uvijek
stavlja ispod čaše.
Jer neko može
otvoriti vrata i
vazduh ili uragan
mogu odnijeti račun
a bez njega ništa
nema smisla.
Pitanje je uvijek
kliše,tiče se
provedenog dana
za koji ni malo ne
glumimo da nas je baš
briga kako je proveden.
Komentarišemo
najnovije vijesti
tek da ne bi ćutali,
beskorisna cirkulacija
riječi preko stola.
Za okolnim stolovima
ljudi sklapaju poslove,
proslavljaju rođendane,
brakove,razvode ili su
samo tu da bi se opijali.
Jedino zajedničko svima
su fi skalni računi.
Kao i ostale račune
u životu svi ih na kraju
moramo platiti.
Bez izuzetka.

 

 

LJUBAV

Tokom vremena
odlično si savladao
romantiku.
Cvijeće,muzika,
mirišljave svijeće,
atmosfera.
Nisi mogao da promašiš,
postao si prvak
kakofonije.
Nije ti bilo važno
da li si je
impresionirao.
Izabrao si je
jer je bila jedina
sa kojim si volio
da ćutiš.

 

 

OTAC

Ja sam taj i taj,
sin sam tog i tog,
u džepu nemam orahe
ni zlato.
Imam samo pasoš
u kojem piše čiji sam,
od onog koji se kažu
nikada ogriješio nije.
Nemam kule ni gradove.
jedino što imam je
ime mog oca i nada
da ga nikada
okaljati neću.

 

 

MARKETING I MENADŽMENT

Uvijek nosi odijelo
na važnim događajima,
čvrsto stisni ruku kad se rukuješ,
lažni osmjeh ni slučajno
da ti siđe s lica.
Sagni se koliko treba,
laskaj koliko treba,
i laži,obavezno laži,
i samo laži jer danas
smo ona laž u koju sami
sebe uvjerimo da jesmo.

 

 

BIDONI

Ponašati se kao bidon,
ili još bolje uistinu biti bidon,
nužnost preživljavanja danas.
Bidoni su poređani bez reda,
žuti,crveni,bijeli,plavi,
različitih veličina,kanister,
bidonče,petolitarac.
Zajedničko im je što kada
otvoriš čep iz njih brzo iscuri sve
i ostane samo da zveči praznina.
Bidon i čovjek-bidon,za razliku od tebe,
kroz život uglavnom prođu
neoštećeni.

 

 

ŠEGRT

Pokušavaš biti
parfem u septičkoj jami,
gomila govana odmah
neutrališe tvoje dejstvo.
Okolo su šegrti ,
uljuljkani u toplinu
smrada,uporno
uče zanat.
Neki šegrti
su samo glupi,
biće bitni šrafovi.
Neki ne znaju padeže
i biće direktori.
A neki,neki,
neke ne smiju
čak ni pjesnici
pomenuti.

 

 

ŽENOMRSCI

Naša draga zemlja
je puna neostvarenih
bijednika u kojima
čuči po jedan užasni
sadista.
Sa zadriglim stomakom
i čašicom u junačkoj
desnici,obično punih
usta i zamašćene
brade opserviraju
prilike i prizivaju
pravdu.
Laž je njihova
osnovna karakteristika.
Laže se o svemu,
a naročito strasno
o ‘’podvizima’’ tih
seksualnih giganata.
Oni inače ne
mrze nikoga
osim političara,
muzičara,sportista,
komšija,kolega s posla,
rođaka ,a naročito
žena.
Žene zauzimaju
posebno mjesto
u njihovoj mržnji.
Žene su poseban
izvor frustracije,
jer dobro znaju,
da sve ne rađaju
nesoje kao što
su oni.

 

 

OGRADA

Ograditi,zagraditi,
pregraditi,stvoriti
granicu između
sebe i onog
što smatramo
stranim.
Napravimo ogradu
prema komšiji,
ogradimo se
od vode,
ogradimo se
od ‘’varvara’’,
Ali prvo se
ograđujemo
u mozgu.
Ograđujemo se
jer je neko crn,
jer je Rom,
jer je stranac.
Ograđujemo se
da ne bismo
morali da se
pogledamo sa
našim strahovima.

 

 

JUTRO

Žalila si se tog jutra na sve,
na mene,na posao,
na prijateljice.
Žalila si se na oblačno
vrijeme,na dosadu na
poslu i na to kako nikako
da smršaš.
Zavrištala si da ugasim TV,
išle su vijesti o gladnim u Somaliji
i mrtvim utopljenicima na Sredozemlju.
To je tako daleko od nas,
i nije u redu da baš oni
upotpune našu nesreću.

 

 

HOĆE-NEĆE

Hoće-neće biti rata,
hoće-neće biti plata,
hoće-neće biti izbora.
Hoće-neće pojeftiniti struja,
hoće-neće biti restrikcija.
I tako hoće-neće prođe
život na Balkanu.

 

 

OČIGLEDNA LAŽ

Kleknuo je pred tobom,
scena iz tvoje omiljene
romantične komedije.
Držao je ružu u zubima
i podsjetio te na glumca
iz turske sapunice.
Ti si izbacila najširi
mogući osmjeh u kadar
kamere.
Ovjekovječen je trenutak
najveće sreće.
Svjesna si da si osudila
sebe na nesreću do kraja života,
ali bar niko neće upirati prstom
u tebe i govoriti-ovo je ona
što je ostala sama.

 

 

TAJ DAN

Sanjaš taj dan
kada ćeš
izravnati račune.
Sanjaš taj dan,
kada ćeš
ispraviti nepravde.
Sanjaš taj dan,
kada ćeš
izbrisati sve ružne
riječi.
Sanjaš taj dan,
kada te neće
mučiti savjest
ni zbog koga
i ni zbog čega.
Sanjaš,iako
znaš da taj dan
nikada doći neće.

 

 

VREMEPLOV

Zavide ti što si tamo,
što po propaloj kaldrmi
juriš mercedesom
i svi sanjaju da jednog dana
budu ti.
A ti od svega želis
samo Vremeplov,
da opet bosonog trčis
prašnjavim putem
i budeš srećan.

 

 

STRAH

Ne bojim se da ću ostati gladan
ne bojim se da ću spavati pod
vedrim nebom
Ne bojim se ni svađe ni
ljutnje sa ljudima.
Bojim se samo
da ne budem jeo hranu bez ukusa,
mirisao cvijeće bez mirisa
i da mi se od usamljenosti ne ucrvljaju usta.

 

 

MOJ OTAC

Moj otac živi sa puno strahova
strah ga je vremenskih prilika
strah ga je povratka infl acije
strah ga je da li će dočekati
unučad.
Strah ga je da mu grad ne uništi vrt,
da mu se ne polomi grozd.
Moj najveći strah je da moj otac ne umre nesrećan.

 

 

STVARAN SVIJET

Na TV-u su defi lovale
izbjeglice iz Sirije,psi
rata iz Ukrajine,protesti penzionera
u Grčkoj.
Umjesto kako si
rekla si da je tvoja
koleginica danas
kupila novu haljinu,
onu koju ti ja nikada
neću moći priuštiti.
Moje pjesme,napisane
na malim blokovima od hartije
i dalje si uporno
koristila kao podmetač za
čaše.
Na stolu je i dalje
rasla gomila neplaćenih
računa za struju.
Rekla si:sve je to u televizoru
dragi,stvaran svijet se odavno
sveo na račun za struju.

 

 

MIRIS TVOGA TIJELA

I sad mogu da osjetim
tvoj miris
kad god te se sjetim.
Opet kao da sam
u onoj istoj sobi
ležim pored tebe
i udišem te.
Govorim ti ono
što nikom drugome
nisam i ne bih
smio.
Uostalom,jedino ti
pored moje majke
znaš za bol u mojoj
lijevoj nozi.

 

 

KRUG

Dvije loze,pivo,vino
kockasti stolnjak
sa bezbroj mrlja
mala prostorija puna dima
i opori miris alkohola.
Dok konobar cijelu noć
donosi ‘’još po jednu’’
uvlakači,dupelisci ostali
nesretnici zatečeni sudbinom
odobravaju ti svaku glupost.
A ti u carstvu boga Dionizija
dižeš revolucije i bune,
ispravljaš lične i istorijske nepravde,
poravnjavaš stare račune.
I sve to dok još možeš
da stojiš na nogama,
dok te neki novi neznanac
ne povede kući,a tvoje priče
proguta tamna noć,
Dvije loze,pivo,vino
kockasti stolnjak
sa bezbroj mrlja
mala prostorija puna dima
i opori miris alkohola.
I tako iz dana u dan,
u krug,u bezdan.

 

 

IMIGRANTSKA

Gledaš sliku u pasošu
čovjeka za kojeg si siguran
da si ga nekada znao.
Riješio si da ga zaboraviš
onda kada si se zaputio
u nepoznato.
Dolazi ti samo u san,noću,
da se slučajno ne bi sreli
ti i čovjek sa slike u pasošu.
U hodniku uvijek spremni;
torba,pasoš i pribor za brijanje,
za odlazak u nepoznato
za bijeg od čovjeka iz pasoša
za bijeg od samog sebe,

 

 

NADA I STREPNJA

Izobličeno lice i oči
u kojima odavno nema sjaja,
pitaš se ko je stranac
u ogledalu što gleda
u tebe.
Odlazak na posao
koji mrziš,večera
uz reality program,
lijeganje u krevet
poslije drugog dnevnika.
Ostala ti je samo
nada da ćeš dobiti sedmicu
na lotou ,da će se desiti
neko čudo i prekinuti krug.
Odlazak na posao
koji mrziš,večera
uz reality program,
lijeganje u krevet
poslije drugog dnevnika.
Strepiš da je smrt tvoja
jedina nada da se prekine
ovaj krug.

 

 

PARTIJA ŠAHA

Još jedan loš potez,
izgubio si opet pijuna,
sa tugom gledaš
kako raste gomila
tvojih grijehova.
Probudio si se,
dobro je,živ si
spreman za novu
partiju šaha sa šejtanom
i nadom da ćeš makar
sačuvati kralja.

 

 

TAČKA

Rodio si se.Tvoj otac umjesto tebe
stavi tačku.
Prohodao si,i ti stavi prvu tačku.
Krenuo si u školu,plašio si se da
će te oboriti ogromna đačka torba.
Stavio si još jednu tačku.
Stigla je matura,tvoji su roditelji
bili srećni.Ti si bio srećan jer
ćeš konačno otići od njih.I stavio
si opet tačku.
Završio si fakultet,oženio se
dobio djecu,tvoja djeca su
dobila djecu,prestao si da brojiš tačke.
Umoran si od života,utonuo u besmisao
svakodnevice,
jedva čekaš da neko umjesto tebe
stavi posljednju tačku.

 

 

 

NORMALNOST

Teturaš se ulicom
mrtav pijan,baš te briga
za ugled,komšiluk
i ostalu malograđanštinu.
Osjećaš se kao kralj,
Sav teret života si zbacio
sa sebe.
Nema aveti prošlosti,
ni strahova budućnosti.
Izbrisao si jedno,zaboravio na drugo.
***
Oštrim žiletom skidaš bradu
sa lica,nemajući hrabrosti
da pogledaš čovjeka u ogledalu.
Navlačiš masku za danas
I vraćaš se nazad.
U normalnost ,u pakao.
U život.

 

 

Živko Prodanović

(ulančani aforizmi, poslovične varijacije i aforizamske pjesme)

 

 

Bez obzira

 

Batina je iz raja izašla. Bez obzira na zakone.

Bolje grob, nego rob. Bez obzira na zakone.

Gdje ima dima, ima i vatre. Bez obzira na zakone.

I zidovi imaju uši. Bez obzira na zakone.

Kad mačka ode, miševi kolo vode. Bez obzira na zakone.

Sit gladnom ne vjeruje. Bez obzira na zakone.

Što trijezan misli, to pijan govori. Bez obzira na zakone.

Tko pod drugim jamu kopa, sam u nju pada. Bez obzira na zakone.

U strahu su velike oči. Bez obzira na zakone.

U svakoj šali ima i pola istine. Bez obzira na zakone.

Utopljenik se i za slamku hvata. Bez obzira na zakone.

 

 

 

 

Bankari

 

Čist račun, duga ljubav. A to je bankarima smiješno.

Čovjek je čovjeku vuk. A to je bankarima smiješno.

Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. A to je bankarima smiješno.

Dug je zao drug. A to je bankarima smiješno.

Nema ruže bez trna. A to je bankarima smiješno.

Nije zlato sve što sja. A to je bankarima smiješno.

Novac kvari ljude. A to je bankarima smiješno.

Novac se za novac lijepi. A to je bankarima smiješno.

Pomozi sirotu, sebi na sramotu. A to je bankarima smiješno.

Tko će koga, ako ne svoj svoga. A to je bankarima smiješno.

Tko tebe kamenom, ti njega kruhom. A to je bankarima smiješno.

 

 

 

 

Trkalište   D

 

I mi dušebrižnika za trku imamo.

I mi gradonačelnikovog referenta za trku imamo.

I mi konja, htio to on ili ne, za trku imamo.

I mi krizu za trku imamo.

I mi ministarske laži za trku imamo.

I mi ono za trku imamo.

I mi nekog vraga za trku imamo.

I mi psihijatrijski nalaz za trku imamo.

I mi tajne službe za trku imamo.

I mi uhljeba za trku imamo.

I mi veze za trku imamo.

 

 

 

 

Molitva   M

 

Molio sam se cijelu večer, a onda je On samo teško uzdahnuo.

Molio sam se cijelu večer, a onda je On zijevnuo i promrmljao: Ponavljaš se, ponavljaš.

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: A zar ja nemam pravo na dnevni odmor?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Kako to misliš da sam ti ja nešto dužan?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Zar je tebi puna špajza dokaz božije milosti?

Molio sam se cijelo jutro, a onda mi je On rekao: Možeš se moliti koliko hoćeš, ali ja te neću ispričati kod tvog šefa.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nije ona kriva što si ti takav… ja se u to ne želim miješati.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ti bi meni puno pomogao kada bi više vjerovao sebi.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Žao mi je, ali nisam ja studirao medicinu.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi se On ukazao i pokazao figu.

 

 

 

 

Freudov kutak   J

 

Freudov kutak – doktore, je li bolje biti normalno lud ili ludo normalan?

Freudov kutak – doktore, koliko mi još fali da budem gospodski neuravnotežen?

Freudov kutak – doktore, muči me što ne znam ima li mene tamo ili je tamo moje drugo ja.

Freudov kutak – doktore, vrlo sam zabrinut za zdravlje svojih birača. Nisu glasali za mene.

Freudov kutak – i sa sobom i sa svojim drugim ja uvijek treba biti tolerantan.

Freudov kutak – kada čovjek ima tako neodgovorno drugo ja kao što ga ja imam, onda nije čudno da jednog dana završi na psihijatriji.

Freudov kutak – mora se priznati da je u redu pregovarati, ali ja se neću klanjati svojem drugom ja.

Freudov kutak – ne odbacuj svoje drugo ja da ono ne odbaci tebe.

Freudov kutak – nikako da dočekam taj dan kada će se moje drugo ja osamostaliti.

Freudov kutak – s tim svojim drugim ja neću daleko dogurati. Stalno je protiv mene.

Freudov kutak – volio bih da u drugom životu moje drugo ja bude obzirnije prema meni.

 

 

 

 

Ljudska komedija   M

 

Ljudska komedija – da nije nepošten i on bi bio pošten.

Ljudska komedija – izvanredno je talentiran za svaku bedastoću.

Ljudska komedija – netko oprašta dugove, a netko duguje oprast.

Ljudska komedija – nije pazio pa ga je nadolazeća jesen naprosto pregazila.

Ljudska komedija – njegova biografija je svečarski plagijat.

Ljudska komedija – njegove misli pune su prokrijumčarenog oružja.

Ljudska komedija – obećavajući je kao bočica otrova.

Ljudska komedija – on je klasik. Lupež prve klase.

Ljudska komedija – ono što ne zna ostavit će svojim nasljednicima.

Ljudska komedija – priuštio bi si on njega kada taj ne bi prije toga požderao njega.

Ljudska komedija – uhvaćen je u bijegu od stvarnosti.

 

 

 

 

Lešinari

 

Bogat jede kada hoće, a siromah kada može. To se sviđa i lešinarima.

Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani. To se sviđa i lešinarima.

Kako došlo, tako prošlo. To se sviđa i lešinarima.

Napad je najbolja obrana. To se sviđa i lešinarima.

Ne vjeruj svemu što čuješ. To se sviđa i lešinarima.

O mrtvima sve najbolje. To se sviđa i lešinarima.

O ukusima se ne raspravlja. To se sviđa i lešinarima.

Ribe smrde od glave. To se sviđa i lešinarima.

Sve što je dobro kratko traje. To se sviđa i lešinarima.

Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra. To se sviđa i lešinarima.

Tko se zadnji smije, najslađe se smije. To se sviđa i lešinarima.

 

 

 

 

Kopači jama   C

 

Tko pod bolesnima jamu kopa, sam u bolesnu jamu pada.

Tko pod hvalisavim jamu kopa, sam u hvalisavu jamu pada.

Tko pod hvaljenima jamu kopa, sam u hvaljenu jamu pada.

Tko pod drugim jamu prošlosti kopa, sam u jamu prošlosti pada.

Tko pod kužnima jamu kopa, sam u kužnu jamu pada.

Tko pod mračnima jamu kopa, sam u mračnu jamu pada.

Tko pod nekontroliranima jamu kopa, sam u nekontroliranu jamu pada.

Tko pod nezakonitima jamu kopa, sam u nezakonitu jamu pada.

Tko pod podlima jamu kopa, sam u podlu jamu pada.

Tko pod užasnima jamu kopa, sam u užasnu jamu pada.

Tko pod vrijednima jamu kopa, sam u vrijednu jamu pada.

 

 

 

 

Komedija života   H

 

Komedija života – dobro je sebe savjetovao, ali tko bi se držao svih tih dobrih savjeta.

Komedija života – iako ogorčen na život on je nastavio svoj gorki život.

Komedija života – iako se o tome nije javno govorilo on je bio čovjek za koga nitko nikada nije čuo.

Komedija života – on je i u neprilici neprilično iskren.

Komedija života – on je izabrao vlastiti put. U vlastitu propast.

Komedija života – on kada se napije prvo iznenadi samog sebe.

Komedija života – on je uspješan propalitet opće prakse.

Komedija života – on si nikada neće oprostiti to svoje prokleto poštenje.

Komedija života – otvorila je dušu pred svima, ali bez učinka jer su se svi žurili na utakmicu.

Komedija života – silno se hvalisao svojim automobilom koji je imao nevjerojatno ubrzanje. Ali i to je bilo presporo za smrt.

Komedija života – unatoč poodmaklim godinama i bliskom kraju on se nije daleko odmaknuo od početka.

 

 

 

 

Premijer

 

Ako je tko lud, ne budimu drug. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Batina ima dva kraja. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Bivši prijatelj gori je od neprijatelja. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Bolje je biti malo lud, nego malo pametan. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Daleko od očiju, daleko od srca. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Jedna slika govori više od tisuću riječi. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Krajnosti su pune mana. A što o tome misli premijer, ne zna se.

Ljudski je griješiti.A što o tome misli premijer, ne zna se.

Sve se vraća, sve se plaća. A što o tome misli premijer, ne zna se.

U laži su kratke noge. A što o tome misli premijer, ne zna se.

U tuđoj je ruci uvijek veći komad. A što o tome misli premijer, ne zna se.

 

 

 

 

Dossier Descartes   G

 

Beskućnikov Descartes – sanjam tople domove, dakle jesam.

Descartesov kutak: bolesnik misli, dakle jeste. Ali ne previše.

Descartesov kutak: filozov misli, dakle jeste. I onda kada sumnja da jeste.

Descartesov kutak: pijanac misli, dakle jeste. Ali nerazgovjetno.

Descartesov kutak: političar misli, dakle jeste. Na čijoj strani?

Decartesov kutak: prolaznik misli, dakle jeste. Prolazno.

Glumčev Descartes: sve više se pitam a tko sam ja, dakle jesam.

Ispovjedni Descartes: krvarim, dakle krvavo jesam.

Ispovjedni Descartes: sumnjam, dakle sumnjivo jesam.

Stvoriteljev Descartes: ja sam sve ovo stvorio, dakle jesam.

Znanstvenikov Descartes: tražim definiciju sebe, dakle postojim.

 

 

 

 

Molitva   N

 

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: I kod koga bih ja to trebao intervenirati? Kod suca ili kod tužitelja?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Stari moj, pokušaj zamisliti koliko vas upravo sada moli. I koliko se traži!

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da njemu ne trebaju poslovni partneri.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: I ja bih volio da mogu ispunjavati sve te silne ljudske želje.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Mislio sam da ti imaš bolje mišljenje o mojim bankarskim sposobnostima.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Mogao bi ti i pametnije trošiti svoje slobodno vrijeme.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ovo da ti je zadnji put da mene tražiš da ja rješavam tvoje bračne probleme.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Požuri, i tvoj poslodavac želi reći nešto o tome.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Prvo priznaj koliko puta si izgovorio „još samo ovaj put i nikad više“?

Molio sam se cijeku večer, a onda mi je On rekao: Sve mi se čini da ti moju milost doživljavaš kao jednu veliku samoposlugu.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Zbog takvih kao što si ti i ja počinjem sumnjati.

 

 

 

 

I nad…   D

 

I nad cenzorima ima cenzora.

I nad gradonačelnikovim rođakom ima gradonačelnikovih rođaka.

I nad jezivom nepravdom ima jezovitih nepravdi.

I nad korumpiranim sucem ima korumpiranih sudaca.

I nad prljavštvinom života ima prljavština života.

I nad rogovima ima rog.

I nad savjetima o poniznosti ima savjeta o poniznosti.

I nad skrenutim od alkohola ima skrenutih od alkohola.

I nad stranačkim uhljebima ima stranačkih uhljeba.

I nad šeprtljom ima šeprtlja.

I nad štakorskim ugrizom ima štakorskih ugriza.

 

 

 

 

Ljudska komedija   N

 

Ljudska komedija – dobru klevetu niti istina ne može pokolebati.

Ljudska komedija – koristan je kao prodavač ulaznica na besplatnom uličnom koncertu.

Ljudska komedija – nije gledao svoja posla, pa je ostao bez posla.

Ljudska komedija – nikako da skupi sredstva za putovanje u bolje sutra.

Ljudska komedija – njegova ljudskost prevršila je svaku ljudsku mjeru.

Ljudska komedija – njegovo neznanje skače već i na druge.

Ljudska komedija – on bi njega i ošamario, ali se plaši za svoj obraz.

Ljudska komedija – on je mirno uplovio u bračnu luku. Tuđu.

Ljudska komedija – pokvaren je kao političar koji je (pre)dugo na vlasti.

Ljudska komedija – ražalostio se kao žalosna vrba.

Ljudska komedija – uhvaćen je u pokušaju da postane besmrtan.

 

 

 

 

Cijelu noć   B

 

Cijelu noć sam se molio, a onda me je On upitao: Jesi li se konačno odlučio što ti je draže: povišica ili da tvoj šef slomi nogu?

Cijelo jutro sam se molio, a onda mi je On rekao da bi i njega glava bolila da je toliko popio.

Cijelu noć sam se molio, ali je ipak moja udovica prvo ujutro počela tražiti moju oporuku.

Cijelu noć sam se molio, ali je ipak ujutro moj pas ostao bez gospodara.

Cijelu noć sam se molio. Ali je ipak ujutro policija došla po mene.

Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro i dalje nisam imao ni za kruh, ni za mlijeko.

Cijelu noć sam se molio. Ali još uvijek sam u zaostatku s molitvama.

Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro je peć i dalje bila hladna.

Cijelu noć sam se molio. Ali ujutro mi je sve to postalo sumnjivo.

Cijelu noć sam se molio, ali sam ipak rano ujutro morao na posao.

Cijelu noć sam se molio. Točno prema listi potreba, ali rezultat je bio nikakav.

 

 

 

 

Mislim, dakle   C

 

Mislim, dakle jesam, a kakav sam o tome ne mislim.

Mislim, dakle jesam, a koliko ću još biti o tome ne mislim.

Mislim, dakle jesam, a o čemu mislim to ne možete smisliti.

Mislim, dakle jesam, a zašto jesam to nikako da smislim.

Mislim, dakle jesam, ali nikako da nešto smislim.

Mislim, dakle još nije sve prošlo.

Mislim, dakle jesam, ali što da smislim?

Pogrešno mislim, dakle pogrešno jesam.

Preozbiljno mislim, dakle preozbiljno jesam.

Samrtno mislim, dakle samrtno jesam.

Zagonetno mislim, dakle zagonetno jesam.

 

 

 

 

Freudov kutak   K

 

Freudov kutak – doktore, ja bih vas rado kandidirao za predsjednika, ali i na našem odjelu svi su za moju kandidaturu.

Freudov kutak – doktore, jesam li ja neuravnoteženo neponovljiv?

Freudov kutak – doktore, jeste li i vi imali osjećaj da osoba preko puta vas nije normalna.

Freudov kutak – lijepo sam objasnio mojem drugom ja da ne želim s njime imati posla, ali baš njega briga što ja pričam.

Freudov kutak – doktore, ne morate mi se ispričavati. I meni dođe da mojem drugom ja opalim šamarčinu.

Freudov kutak – doktore, već mi je mučno od njega. To moje drugo ja ne želi glasati za moju listu.

Freudov kutak – doktore, znam da treba pregovarati, ali moje drugo ja mora znati da postoji crvena crta koja se ne prelazi.

Freudov kutak – nisam toliko lud da nekom običnom doktoru odam što sam sve naučio u Babilonu.

Freudov kutak – problemi su nastali tek kada se moje drugo ja odlučilo osamostaliti, a mene ništa nije pitalo.

Freudov kutak – recite mi, doktore, koje su to sitnice koje vas sprečavaju da priznate moju veličinu.

Freudov kutak – tek nakon mučnog pregovaranja mene i mojeg drugog  ja shvatili smo potrebe jednog i drugog.

 

 

 

 

Molitva   O

 

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: A da li bi se ti obratio meni da ti televizor nije krepao?

Molio sam se cijelu večer, a onda me je On upitao: Tko je tebe učio bankarstvu?

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da i On provodi svoje slobodno vrijeme u molitvi.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da mi jako zavidi jer se On nema kome moliti.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao da njemu ne trebaju dioničari.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Da sam se ja svakome potpisivao koji je tražio jamca za kredit…

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Ja sam samo bog, a ne bankar.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao:Jako se varaš ako misliš da imaš toliko na računu.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Kada bi ti imao više povjerenja u sebe i meni bi bilo lakše.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Nisam ja škrtac, ali kuda bih stigao da ispunim sve te vaše fantazije?

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Sve mi se čini da bi mi bilo puno lakše da napravim novog čovjeka nego ispuniti sve ljudske želje.

Molio sam se cijelu večer, a onda mi je On rekao: Što misliš koliko ima takvih kao što si ti i takvih kao što sam ja?

 

 

 

 

Ljudska komedija   O

 

Ljudska komedija – droga je kao brza smrt.

Ljudska komedija – netko je za samostalnu državu, netko je za državu samostalnih.

Ljudska komedija – nije ona jedina koja se zagadila svojom ljepotom.

Ljudska komedija – njega su proslavile proslave.

Ljudska komedija – njegove duboke misli isplivaju na površinu tek kada se otvori boca.

Ljudska komedija – njemu nisu sve koze na broju, ali s kravama je sve u redu.

Ljudska komedija – on beziznimno vjeruje u iznimke.

Ljudska komedija – on je fanatični borac protiv fanatizma.

Ljudska komedija – ona mu to radi iza leđa. Na opće zadovoljstvo.

Ljudska komedija – poludio je i više nikog ne sluša. Da poludiš.

Ljudska komedija – traže se upustva za putovanje u nove iluzije.

 

 

 

 

 

Ono što je

(aforizamska pjesma)

 

Ono što je dubokoumno jednom dupeliscu

ne mora biti dubokoumno drugom dupeliscima.

Ono što je golema raskoš jednom ratnom profiteru

ne mora biti golema raskoš drugim ratnim profiterima.

Ono što je gola istina jednom ugojenom biskupu

ne mora biti gola istina drugim biskupima.

Ono što je kućni red jednom obiteljskom nasilniku

ne mora biti kućni red drugim obiteljskim nasilnicima.

Ono što je ludo zabavno jednom lešinaru

ne mora biti ludo zabavno drugim lešinarima.

Ono što je mrtva priroda jednom obješenom

ne mora biti mrtva priroda drugim obješenim.

Ono što je obala u magli jednoj neznalici

ne mora biti obala u magli drugim neznalicama.

Ono što je poziv domovine jednom prljavom političaru

ne mora biti poziv domovine drugim prljavim političarima.

Ono što je sablasno jednom pripitom crkvenjaku

ne mora biti sablasno drugim pripitim crkvenjacima.

Ono što je vizija korumpiranog gradonačelnika

ne mora biti vizija drugih korumpiranih gradonačelnika.

Ono što je tajna života jednoj akvarijskoj ribici

ne mora biti tajna života drugim akvarijskim ribicama.

Ono što je zvjezdana slava jednom ratnom zločincu

ne mora biti zvjezdana slava drugim ratnim zločincima.

Ono što je životni poziv jednom besposličara

ne mora biti životni poziv drugim besposličarima.

 

 

 

Ono što nije

(aforizamska pjesma)

 

Ono što nije budućnost svijeta mnogim lažnim prorocima

može biti budućnost svijeta jednom lažnom proroku.

Ono što nije bogobojazno mnogim pohlepnim ženturačama

može biti bogobojazno jednoj pohlepnoj ženturači.

Ono što nije dostupno mnogim iskvarenim ministrima

Tomože biti dostupno jednom iskvarenom ministru.

Ono što nije dražesno mnogim lešinarima

može biti dražesno jednom lešinaru.

Ono što nije gola istina mnogim župnicima

može biti gola istina jednom župniku.

Ono što nije istina mnogim tvrdokornim lažljivcima

može biti istina jednom tvrdokornom lažljivcu.

Ono što nije katastrofalno lijepo mnogim katastrofičarima

može biti katastrofalno lijepo jednom katastrofičaru.

Ono što nije komično mnogim samrtnicima

može biti komično jednom samrtniku.

Ono što nije kraljevsko mnogim izbjeglim dušama

može biti kraljevsko jednoj izbjegloj duši.

Ono što nije tankoćutno mnogim prefriganim uličarkama

može biti tankoćutno jednoj prefriganoj uličarki.

Ono što nije toplina doma mnogim pokislim skitnicama

može biti toplina doma jednoj pokisloj skitnici.

Ono što nije uzlazni put mnogima pokvarenim političarima

može biti uzlazni put jednom pokvarenom političaru.

 

 

 

To što je

(aforizamska pjesma)

 

To što je novo jednom umirajućem

ne mora biti novo drugim umirajućim.

To što je užitak varanja jednom političaru na vlast

ne mora biti užitak varanja drugim političarima na vlasti.

To što je odlazak s javne scene jednom političkom kokošaru

ne mora biti odlazak s javne scene drugim političkim kokošarima.

To što je duhovna misao jednom nitkovu

ne mora biti duhovna misao drugim nitkovima.

To što je granica jednom šverceru duhana

ne mora biti granica drugim švercerima duhana.

To što je nevinost jednom razbojniku

ne mora biti nevinost drugim razbojnicima.

To što je zov novca jednom korumpiranom gradonačelniku

ne mora biti zov novca drugim korumpiranim gradonačelnicima.

To što je obogatilo jednog lažnog diplomanta

ne mora obogatiti druge lažne diplomante.

To što je školski primjer jednom polupismenom tajkunu

ne mora biti školski primjer drugim polupismenim tajkunima.

To što je iskonska svjetlost jednoj kvartovskoj barabi

ne mora biti iskonska svjetlost drugim kvartovskim barabama.

To što je duhovni izazov jednom sprmiju

ne mora biti duhovni izazov drugim spermijima.

To što je urbanizam jednoj seljačini

ne mora biti urbanizam drugim seljačinama.

To što je seksi zgoda jednom ženomrscu

ne mora biti seksi zgoda drugim ženomrscima.

 

To što je široki spektar jednom kupljenom političaru

ne mora biti široki spektar drugim kupljenim političarima.

Ono što je crnohumorno jednom crncu

ne mora biti crnohumorno drugim crncima.

 

 

 

Ono što je

( aforizamska pjesma)

 

Ono što je vertikalno jednom pijancu

ne mora biti vertikalno drugim pijancima.

Ono što je trijumf pravde jednom lažnom svjedoku

ne mora biti trijumf pravde drugim lažnim svjedocima.

Ono šti je smiješno do suza jednom streljačkom stroju

ne mora biti smiješno do suza drugim streljačkim strojevima.

Ono što je prolaznost ovog svijeta jednoj skitnici

ne mora biti prolaznost ovog svijeta drugim skitnicama.

Ono što je pravno čudo jednom korumpiranom sucu

ne mora biti pravno čudo drugim korumpiranim sucima.

Ono što je mrtva priroda jednom pogrebniku

ne mora biti mrtva priroda drugim pogrebnicima.

Ono što je kućni mir jednom obiteljskom nasilniku

ne mora biti kućni mir drugim obiteljskim nasilnicima.

Ono što je komično jednom ostarjelom grobaru

ne mora biti komično drugim ostarjelim grobarima.

Ono što je komedija života jednom samrtniku

ne mora biti komedija života drugim samrtnicima.

Ono što je ideal slobode jednom kamataru

ne mora biti ideal slobode drugim kamatarima.

Ono što je hrapavo jednom dupeliscu

ne mora biti hrapavo drugim dupeliscima.

Ono što je domovina u srcu jednog iskvarenom političaru

ne mora biti domovina u srcu drugim iskvarenim političarima.

Ono što je božansko jednom političkom lešinaru

ne mora biti božansko drugim političkim lešinarima.

 

Nađa Kračunović

 

Čudo moje,
Prstima prelazim preko tvoje tanke kože,

beskrajno providne i mlade.

Čudom te zovem
jer pojaviš se kad god pozovu te oči moje gladne.

Menjaš oblike.
ujedinjuješ ih,
rastavljaš

beskrajno voljive, meni važne.

moje čudo pojavi se
kad rezerve sve moje se prazne

mladi smo!
Čudno.

Znojiš mi ruke, udaraš u bedra
moje čudo
zbog tebe sam vedra, lepša,
svežija bivam.

Prepliću se nožni prsti, zid guram dalje od sebe

Moje čudo snažno
kraj tebe, baš se pustim.

Pogledaj kako menja se!
Meko, ozareno lice
moje čudo
okruglo

dođe mi da vrisnem.

Nevena Milojević

 

(S)Misao

Neka samo huk prostruji iz školjki kroz glavu
neka se mutne grane rasprše kroz sumrak
odlete zajedno sa ostalim gavranima
tamo odakle potiču

Zar vam modre fleke oka ne ljubi nijedan list probudjenih hrastova
zar vam mlade prste ne miluje nijedna latica belog cveća
koje nežnim glasom dodiruje umorno čelo

Ćerke svih polomljenih oblaka guraju jutra u prošlost
nisu ni omirisala današnji zrak
niti su polu žmureći naslutila da će se ugušiti vrišteći, izgrebana krvavim noktima
a razlog se i ne nazire

Jer to što osećate je hladnoća u praznim kostima
i težina tela koje vam je poklonjeno

Zar niko ne zaslužuje bolje

Livade ostanite pokrivene pupoljcima
neposečene sume bujajte u ranu noć
neka huk struji kroz glavu
i rđavo gvožđe odleti
tamo odakle potiče

 

 

Dodir

svanulo je
kako da znam da ce ovaj dan neće biti isti
možda suncu ne treba da verujem
možda sivi oblaci nisu zauvek otišli
već čekaju da me obmanu

jak toplotni talas mi miluje koleno
ne znam šta se zbiva ali ne plašim se
puštam ga da me greje
tek ponekim osmehom mu dajem na znanje da znam da je tu
i da hoću da ostane
da pleše sa zvezdanom prašinom
sa najtamnijom nedodjijom
sa osmehom moje zenice
izgrebane i pune boja

onda žmurim
sve dok ne osetim dodir na obrazu
onda izdahnem
kao da znam

da nikud neće da ode

 

 

Jul

Juče se desilo u nedelju
danas te već sklapam od rasutih perlica
koje skačući veslaju oko stopala
a znam kud su se uputile

Ne sećam se ponedeljka
samo odškrinutog prozora
sa čijih je drvenih ivica jasno odjekivao tvoj smeh
a u sredu su korice kolača od višnje imale toliko jak ukus tvog vrata

Večeras će ljubičasti končić na iskrzanoj haljini sanjati o plesu sa tvojim prstima
ovog jutra te opet osećam u koracima borove šume
koja kaže da te nikada i nije videla
a bila bi šteta da te ne upozna

Njen mladi kesten nikada ne bi saznao da postoje oči kojima po sjaju ne može da parira
niti bi crna ribizla poverovala da postoji kovrdža mekša od njenog lista

Govorim joj kroz uzdah
i šapat
zatvorenih očiju
i evo već sam stigla do našeg prvog poljupca

 

 

Zrak

U magli mirnog jutra više se ne oseća strah
kao da se svakim treptajem sanjivih kapaka polako zamrzavao

Plava smesa ne donosi sreću
ali tako je umirujuće gledati je
kako leprša svojim velom

Spokoj se razmazuje po spoljašnjim staklima
kao podsetnik
da koraci žurbe danas ne kreću na put
Bar dok zajedno čekamo krhke sunčeve ruke
koje nas dobrodošlo prizivaju
u novu rundu plesa sa životom

 

Вера Д. Рајаковић Васиљевић

 

Учитељ Е  прозор је  поставио тако да кроз њега може видети велику будућност. Он зна да је свака будућност неизрачунљиво велика. И његова будућност, али и будућност његових васпитаника је крајња мета за коју треба мобилисати све расположиве силе, ради добре изградње.

Јутрос нешто нервозно погледа кроз прозор, глава га страшно боли, осећа се као да стоји над најдубљим понором, док ногама чепа по његовој страшно клизавој ивици.

Будан је! Зашто?! За могућност будног сведочења сопственог сурвавања у понор.

Рука му крене да разбије прозор, али не вреди… Када је почињао, имао је јасну мисао: „Учитељ бити, то је једино разумно занимање разумних људи!“

И, ето, почео је. Почео је са капиталом знања које су предходници уложили у њега. У њему, знању,  криле су се расположиве силе…

„ Ах, учитељу Е, ти си учитељ?! Научи васпитанике шта им је намена. Нучи их да су намењени за више части. Научи их да то разумеју. Научи их да разговарају са истином у себи. И, да се у њу уживе! Опреми их мудрошћу!“

Учитељ Е нервозно отвара и затвара прозор као да хоће да још једном испита његову ширину и висину, да се увери да ли је одговарајући за његове намере. Када се увери у одређено, затвори прозор прилупивши га длановима како би се уверио у његову фукциналност, и седе.

„ А, потребна истина и јесте борба за живот и утврђење живота. А, борба? То је оно што те чини јачим од свих препрекa, од свих понора, она ти доноси победу на којој се темељи велика будућност. Твоја незрачунљиво велика будућност. У њој би требало да упишеш: „Сви проблеми живота су потврдно решени“, читајући књиге запамтио је.

Одједном, нагло устаде и широм отвори прозор. С поља га запахну оштар мирис навикнуте светске антилогике. Онако узбуркана откривала је оштар обрис две могућности, онога што ми не знамо шта треба, и онога што знамо шта нама треба. Својим садржајем противила се здравој савршеној лoгици која је неопходна за учитељовање. Њега. учитеља, уводила је у демотовацију. У себи је осећао вишеструку подвојеност идеја различитих праваца и различитих садржаја. Оне су разбијале целину његовог бића. Његове умне и духовне способности су се размилеле по њима. Немоћан је пред њима. Нема чиме да их повеже, не може да их окупи у јединство и целину која ће деловати у једном правцу, у правцу изградње здравог личног карактера. И то је противприродно. Слама га страх од сопственог губљења. Као да сања тежак и магловит сан.

„ Где сам?!“, понавља, час гласно, час тихо.

Можда у нечему што једино може добити обличје прашине коју ће поветарац истине лако разнети.

Савија се, усправља, седа, устаје. Мења место, можда инстиктивно жели да се удаљи од стварности која му се цери у лице и говори: „Бесциљно, непоребно, излишно…“ Из дубине те речи долазе и имају дејство опомене. А он у кругу, и кога да виче, и шта да тражи.

Где је он и шта следи после овога?!

Гле,  човек може да буде неразвијен до мере људскости, може да буде умно запуштен, не уме да се користи ни стварношћу коју поседује као личну својину, а камо ли оним што му од предака оста. Учитељ Е није такав, имао је животну стратегију само јој не види темељ. Или га не види , или га нема па се она, стратегија, заталасала без ослонца и остала без дејства, као  што је без дејства дим теран ветром. То му је створило умну невољу. Велику невољу коју није имао коме да исповеди. Живот га научио да се невољa исповеда само племенитима, а, он, где да нађе племенитога. И да ли је и сам племенит?!

Истина, не напада никога, али осећа потребу паралеле некога ко уме да га поведе у простор слободе и да оздрави у исправности моралног одлучивања.

Некада, у раној младости одушевљавао се Савином личношћу. За њега је он био добро мерило. Човек који је добро говорио, добро поступао, волео људе, а и они су га волели и слушали Га. Где год се  појавио, учио је. А свуда је присутан, истински стваран, говорио је разумну  већ утврђену истину која се претворила у практичност живота. Слушајући Саву људи су излазили као победници у свим борбама и искушењима кроз која су пролазили. Постајали су и остајали јаки физички и морално и духовно. Пред историјом су полагали испит који се оцењивао са: „ Био је прави човек, памтиће се.“ А то је исто што и живеће вечно јер  је постао носилац виших части. Нису дозвољавали да их ма ко учини средством мањих вредности.

Систем Савиних вредности, од Христа преузетих, јасно уобличен и разумно протумачен лако се утискује у људска срца. Тај и такав спој назива се Завет. Светосавски завет. Заветовати се на овај начин значи остати веран истини и правди.

Учитељ Е размишља и замишља. Немогуће је размишљати а да се при том не замишља. То ради лако јер стоји наспрам Светосавског завета. На историјској линији човечанства лако уочава оне расположиве силе које човека чине јаким и постојаним, а разазнаје и изворе из којих проистичу несреће међу људима.

Прошапута. „ Ето тако, погажена правда је као мрачна дубока јама која се временом облачи у заборав и чека у заседи. Чека и лови баш онога ко ју је погазио.

Погажена истина је као трн. Он се разраста, умножава, рађа своје потомство- трње. Прави непроход. Непроход човека присиљава да тумара, поцепа га и избоде, он искрвари, ослаби и не може да изађе на другу страну.

Погажена стварност се устреми на човека и одува га као прашину. Зато он своје физичке, моралне и духовне моћи не може да повеже, не може да их окупи и да од њих направи јединствену целину- човека.

Мудри су они који свој идентитет црпе из Светосавког завета. У њему је вредна, исконска, предањска истина“,  рече учитељ Е и осети храброст којом може стати пред „лице“ свих идеја и потврдити основну животну идеју да је човек биће светосавске истине од Христа преузете. Да је он биће милости, доброте и херојства. Да мирише личним врлинама, љубављу, вером… Сава га увео у највећи степен духовне слободе где овакве вредности лако могу да одјекну у човеку. А кад одјекну, чине човека бићем суштинске радости.

„ Да, да то је тај животни вектор који се не може ставити у ововремени дијалог. Треба знати кад ћутати, а када говорити. О људском достојанству се не дијаложи, или је оно сачувано, или није. И још много светог које треба чувати…“

Учитељ Е зажали што он није обучен да се креће у овој и оваквој зони истине. Устаде, нагло, као да хоће ногом да згази најљућег непријатеља и викну: „Заблуда, лаж, обмана, безнађе, голо знање, пропозиције, правила… Они су ме учинили средством мањих вредности!“

„ Кад човек иде за ништавним стварима, постаје ништа“, закључи и тај закључак прогута, а он му се заглави у грлу и направи јабучицу зебње.

„Да ли сам достојан наследник својих светосавских предака. Они су трудом узимали учешће у слави и моћи, њихово време је било време човечности и хероизма. У своме времену  једни друге познавали су  по духу и делима.“

Време учитеља Е, време његовог почетка је експлицитно- материјалистичко. Функционалан је такозвани „менаџмент дијалога“. Објашњава се, разјашњава, тумачи, приказује, излаже. Захтева се аутоматско умовање, појединац се ставља у позицију меродавности којом изриче своје мишљење о свему и свачему. То мишљење најчешће постаје механизам интересне политике која води у владање појединца или мањих група масом.

„ Шта да се ради? Човек у својој променљивости и слабости често губи инспирацују опредељености за истину. Ако нема прави извор идентитета, може му се догодити да одсуствује из сопственог живота. Може му се догодити да остане изнутра празан, јер има тога што се не може добити на спољашњи начин. Кад дође време да завири унутар себе, а оно празнина.“

Учитељ Е се стресе од те празнине. Истина, он је на време завршио учитељски факултет, има диплому, валидну, али до радног места морао је на врата политике. Постао је ауторитет око којега су концентрисане групе људи, ауторитет који води и руководи.

Људи траже, захтевају, нуде оциљену различитост похрањену непосредном демократијом.

Треба да се зна  , различитост има лепоту, али треба је правилно разумети и дати јој суштински смисао. Онда она постаје драгоцени дар, мирисан и опијајући.

Да би се одржао у таквом центру, развио је један устремљујући мотив, да буде ауторитет у виду идеологије владајуће партије. Спремљен да надзире, критикује, проналази туђе грешке и до крајности их користи у одређене сврхе . То је ниво који му је дозвољавао да прима и преноси информације, увек у виду неочекиваних новина које су понекад имале  и помало претећи тон. На исход новина није имао директан утицај, ни сам није разумео шта ће се и када остварити, или хоће, или неће, па се све више легетимисао као ауторитет који изневерава. Није имао моћ да задобије, али јесте да натера, није се трудио да привуче, али јесте да отера, нарочито оне који се нису уклапали у његов миље виђења. Због тога је губио моћ ауторитета који води. Онај капитал знања остајао је пасиван као голо знање складиштено и неупотребљиво. Свакако он се трудио и слао одређене информације, али оне су се таласале као апстракција која чак и не додирује стварност, остајале су без живота. Он никада није стајао у непосредној вези са својим васпитаницима. Заправо, он никада није имао разред, ни одељење. Зато сви његови нивои пажње постају чиста вожња по лавиринту . У њему је он, чинило му се, од свих сусрета са истином, могао да сусретне само истинити пораз. И то је био симптом озбиљног поромећаја, озбиљно ишчашење из познавања озбиљног знања, из остварења озбиљних резултата рада на себи. Свим је незадовољан, ритмом времена, животом, смислом учења. Боле га безначајни резултати. Они нису они који му омогућавају да буде учитељ личносне изградње. Истина,  има учитеља различитих врста, али онај што је носилац праве животне оријентације, са смислом, може да се уздигне до важности.

Учитељ Е брзо провири кроз прозор и виде да испод прозора нико не стији . „Отишли за тражањем животног смисла. Добро је“, признаде. Проради у њему частан учитељски карактер и он финим учитељским рукописом написа: „ Нека са мога прозора нико не гледа, са њега се не може видети ни трећина истине!“ Написано прилепи испод прозора, са спољашње стране. Нешто се замисли, па ради сигурности прелепи прозор белим папиром,  а по његовој средини крупно написа:  „ Цео човек захтева целу истину!“  У самом врху лепим ћириличним словима, црвено обојеним, додаде: „Ми крећемо од Светосавског завета!“

 

Željko Saramandić

Uspeli su da me trajno onesposobe, i osakate mi mladost, nesposobni…

 

– Novinari, jure za pitanjima, ko’ mušice na govna, a sponzoruše na hiljadarke, kao pčele na, med!-

 

 

-Hiljaditi kilometar asfaltiranog autoputa, smo za naprednu stranku, učinili, i to od Vaših, para.-

 

 

-Dragi sugrađani, požurite, sa povrćem i voćem sa pijace, onoj je kao I ljudi, brzo se kvari!!!

 

 

-Samo da mu vidim kraj, znam kako je počeo!?

 

 

-Pitali stomatologa:”divna Vam je ordinacija, koliko njih ste odrali!?

 

 

-Vraćamo se svojim korenima, idemo u Tursku na more!!!

 

 

-Urbanizam od čoveka, stvara zver!

 

 

-U ovom grobu počiva Pantelije,koji nikom ništa besplatno nije dao, umro je, i žalosno je ako ovo besplatno čitaš!”?

 

 

-Da sam slepac, živeo bih u tami, ovakoneznam u čijem mraku živim!!?

 

 

Drmam, drmam govoriše mi kao pripravniku u firmi..onda me izdrmaše na ulicu zbog politike.

 

 

Moj grad poštuje zakon..ali zakon jačega.

 

 

Imam herca ali ne i cipele.

 

 

Na času matematike dizao sam dva prsta samo u slučaju nužde..usrao bih se uvek od straha.

 

Nastavnik iz matematike bio je vredan, malo malo pa nekom zalepi keca u dnevnik.

 

 

Kada su đaci stavili špenadlu u stolicu ripnuo je direktno na direktorsko mesto.

 

Redovno primam platu. prvoga (prvpga)aprila.

 

 

Da je ćutanje zlato obogatio bih se.

 

 

Ej Srbi su u dvanaestom veku jeli zlatnim viljuškama a u dvaes prvom prebiraju po kontejnerima.

 

 

Ma ovo nije ni pasji život, oni nađu mira da dremnu ispod parkiranog automobila.

 

 

Tarabići su bili skroz u u pravu, biće tumbanje, po Srbiji: evo zbot Trga u Beogradu, šta radi opozicija, tuga čemer i jad!!!

 

 

Odkad grade Boegrad na vodi, pola Srbije, je na vodi, a pola na postu kao da je Veliki post!!!

 

 

Majmuni ostaju majmuni neke ljude je lakše ovekovečiti, nego očovekovečiti…

 

 

Ispoljio je hrabrost u otvorenom pismu predsedniku, narod je protapšao, abrovi su se zacerekali
a gospoda iz marice, su mu otvorili vrata, i poslali ga na zasluženi odmor.

 

Uvek, sam lupao kao otvoreni prozor, iz FNRJ
onda sam kreno da lupam, u komentarima na portalu
da bi mi se isti, komentari, razbili o glavu.

 

Uvek sam bio dosadan kao pročitana knjiga, tesne gaće, onda su izmislili
fejsbuk, a ja se osećam kao gologuz.
Zaklela se zemlja raju, da se sve tajne znaju:
popu sam ispovedio, boju čarapa, pare od socijalnog
programa,
i moje nestašluke.
Ćutanje je zlato
ali ne uvek,
kada dođeš u situaciju, da se braniš ćutanjem.

Isto mu se hvata:
siromašni, penzioneri, gladuju
A bogati, drže dijetu!

 

..

Počeli su da zavode red u državi,
na kazan idu svi, i na kutlaču!

 

..

Bogati političari, svaki čas menjaju teze
a siromašni penzioneri, ni na šest godina
proteze.

 

I onaj ko nema para dočeka Novu
godinu, ali gratis!!!

 

..

Vaša golotinja je legalna
izmirili ste sve obaveze prema
državi!

 

Sve smo bogatiji,
Sada imamo sve više partija
Narodnihk kuhinja, posmatrača
Stranih i domaćih plaćenika
I da ne pominjem i domaće paćenike.

 

Siromašni nemaju „žute prsluke
Zato uvek ostanu kratkih rukava.
-Bogati ne piju, vodu,već sirotinji krv,
na slamku.

 

Sirotinja se raduje za bolje sutra,
I ako je ipak gore nego što jeste.

 

Ako smanje penzije, onda neka bar povećaju kontejnere.

 

Nije sve steko preko noći
Krao je i danju.

 

..

Mnogi kod nas rade ali ne urade ništa!

..

Vreme je da pored svakog kontejnera,
Stoji i knjiga utisaka.

 

Ne mrzimo mi naše tajkune
već im „zavidimo“.

 

..Kada predsednik pomene rast penzija
Penzionerima poraste krvni pritisak.

 

..

Kad iz zemlje odu svi zbog „odliva mozgova
Ostaće nam samo šuplje glave“.

 

Ne smeta mi seksualna orjentacija
već što lud zbunjetog, da prostiš onodi!!!

 

..

Nije važno, što je narod gladan, važno je

Da je elita sita.
Penzioneri imaju dobar apetit,
Šta god im vlast obeća oni to progutaju.

Милан Драшковић

 

Л А В И Р И Н Т

За такав напор заслужујеш ленту
То је истина а не штампарска грешка
Данима луташ по лавиринту

Мучан амбијент – ко на фронту
Непознати ходници иза сваког ћошка
За такав напор заслужујеш ленту

Само још треба да се створи алиен ту
То би одиста била страва тешка
Данима луташ по лавиринту

Ма обрати се Икс-9 агенту
Нек се он за промену по глави чешка
За такав напор заслужујеш ленту

Одмори се мало и смири уз менту
Пљуни у шаке и отвори конзерву грашка
Данима луташ по лавиринту

Ниси још ударио у ледену санту
Хеј! неко ти се на „Фејсбуку“ смешка
За такав напор заслужујеш ленту
Данима луташ по лавиринту

 

 

 

В Р А Т А

Облик који недостаје – врата свих мистерија
Не одустај сад кад си на врхунцу потраге
Отвори врата театра – чује се поезија

Дуго си сумњао да све је илузија
У чежњи да спознаш и чујеш речи благе
Облик који недостаје – врата свих мистерија

И док још подрхтава временска капија
Остави дубоко море што скрива алге
Отвори врата театра – чује се поезија

Још једна врата – још једна копија
Сви ти завидљивци остаће без заслуге
Облик који недостаје – врата свих мистерија

То самотно лутање као да нема краја
Да се коначно одморе уморне ноге
Отвори врата театра – чује се поезија

Та древна кућа пуна је благог сјаја
У ходнику портрети и лик твоје драге
Облик који недостаје – врата свих мистерија
Отвори врата театра – чује се поезија

 

 

 

Г О Б Л Е Н   О Д   С Н О В А

У подножју планине гоблен од снова
Са сетном надом да ће нам они доћи
Сви ти тренуци пре заборава

Карневал снова – вртлог од снова
Лирика ноћи – све протекле ноћи
У подножју планине гоблен од снова

Година ходоћашћа на аукцији снова
Градови усред леда – мандале ноћи
Сви ти тренуци пре заборава

Ледени планински врх – замак из снова
Коцка кристалне ноћи што ће проћи
У подножју планине гоблен од снова

Баршунаста ноктурна – огледало њених снова
Лак додир у пролазу у некој ноћи
Сви ти тренуци пре заборава

Ухвати самотни ветар у загрљај од снова
Кад туга заноћи негде око поноћи
У подножју планине гоблен од снова
Сви ти тренуци пре заборава

 

 

 

С Е Н К Е

Сенке прошлости у камену мудрости
Величанствена сенка у огледалу
Сенке на путу за тренутак вечности

Шупље сенке без милости
Сенка судбине не зна за шалу
Сенке прошлости у камену мудрости

Плешу сенке ко разуздани гости
Подводна сенка скривена у валу
Сенке на путу за тренутак вечности

Све одабране сенке су на листи
Сенка сумње што јави се на балу
Сенке прошлости у камену мудрости

Витке сенке на модној писти
Љубавна сенка на морском жалу
Сенке на путу за тренутак вечности

Навиру сенке ко праве личности
Сенка Хипериона за сваку похвалу
Сенке прошлости у камену мудрости
Сенке на путу за тренутак вечности

 

 

 

Ш А Р А Д А

Напусти ходнике лавиринта где губи се нада
Буди у друштву са својом драгом
У ово свечано вече започиње Ш А Р А Д А

Свет беше пун загонетки кад била је млада
А туга њена зове се „seudade“ – срце под снегом
Напусти ходнике лавиринта где губи се нада

Најављује се облак оса понад града
Привучених неком виртуелном игром
У ово свечано вече започиње Ш А Р А Д А

Шкрипи гушчије перо у ћелији маркиза де Сада
И пуно њих пошло је његовим трагом
Напусти ходнике лавиринта где губи се нада

Данима – без престанка – киша пада
Лије и пљушти неком чудном снагом
У ово свечано вече започиње Ш А Р А Д А

Дуж краљевског балкона пружа се балустрада
Место судбинског сусрета са магом
Напусти ходнике лавиринта где губи се нада
У ово свечано вече започиње Ш А Р А Д А

 

 

 

К У Л А

Кула судбине коју помињу снови
Чудесна кула са девет портала
Кула из снова коју помињу митови

Мистична кула што је поштују храмови
Због мудрости коју у себе је сабрала
Кула судбине коју помињу снови

Кула што лута па у снове доплови
Да би свој нестварни сјај дала
Кула из снова коју помињу митови

Кула од абоноса на коју слећу голубови
У дану кад се најлепша од свих удала
Кула судбине коју помињу снови

Кула у којој цветају најлепши кринови
А она за ту лепоту као да је знала
Кула из снова коју помињу митови

Кула времена и наши пружени дланови
У нади да допру до светог Грала
Кула судбине коју помињу снови
Кула из снова коју помињу митови

 

 

 

В И З И Ј А

У чудесној ноћи – тако јасна визија
Јури кочија кроз ред платана
У чудесној башти – црна далија

Жути месец велик ко тепсија
На пољани слетање аероплана
У чудесној ноћи – тако јасна визија

Чека чета да се отвори гвоздена капија
Хучи ветар сред чемпреса и љиљана
У чудесној башти – црна далија

Тако бива кад Хроми помишља да је месија
Надвила се сенка окрутног Тамерлана
У чудесној ноћи – тако јасна визија

Дугим ходницима лута тужна Офелија
Зидине замка у загрљају бршљана
У чудесној башти – црна далија

У овој дугој ноћи царује инсомнија
У овој башти ах! уздах тулипана
У чудесној ноћи – тако јасна визија
У чудесној башти – црна далија

 

 

 

О Г Л Е Д А Л А

Дворана пуна мистичних огледала
Свет иза огледала – свет одраза
Бити чувар њених снова из огледала

Дубоки поглед кроз огледала
Овде је можда и огледало из Оза
Дворана пуна мистичних огледала

Златни одсјај из огледала
Отмена кућа а у холу кинеска ваза
Бити чувар њених снова из огледала

Црне чарапе у сјају огледала
Меки сонгови – топлина образа
Дворана пуна мистичних огледала

Мутна огледала – очи у сенци огледала
Стрепња док чекаш долазак воза
Бити чувар њених снова из огледала

Снови што бледе из огледала
Сломљена огледала – туга сред мраза
Дворана пуна мистичних огледала
Бити чувар њених снова из огледала

 

 

 

Ч У В А Р   З А Б О Р А В Љ Е Н И Х   И С Т И Н А

У олујној ноћи кула-светиља
На столу отворена књига
Блистава ко последња збиља

Заборављене истине о моћи биља
Сакупи стара траварка Хедвига
У олујној ноћи кула-светиља

Слику на платну везе вешта везиља
Друштво јој прави ћутљива папига
Блистава ко последња збиља

Потражи истину на путу од девет миља
Сутра почиње спортска лига
У олујној ноћи кула-светиља

Уз осмех усну уморна дојиља
Чедо је зазва да пољуби га
Блистава ко последња збиља

Чувар истина стигао до циља
Ослобођен свих земаљских брига
У олујној ноћи кула-светиља
Блистава ко последња збиља

 

 

 

М А Ш Т А Р И Ј А   М И С Т Е Р И Ј А

Врти се вртешка мистерија
У земљи с оне стране дуге
Потрага за ковчегом маштарија

Јутро у знаку распеваних колибрија
Вече у знаку заборавног слуге
Врти се вртешка мистерија

Још једна авантура Пинокија
Становници шуме искачу ко опруге
Потрага за ковчегом маштарија

Тај патуљак што вечито кија
Нек промени марамицу – нема му друге
Врти се вртешка мистерија

У потрагу крећем и ја
Треба активирати вијуге
Потрага за ковчегом маштарија

Свих седам сумњивих су без алибија
Пред очима им шарене пруге
Врти се вртешка мистерија
Потрага за ковчегом маштарија

 

 

 

С А К У П Љ А Ч

Становник неког другог света
Изгледа близак и самом кнезу
Из тамног вилајета – сакупљач салвета

Протеран са турнира поета
Због јавног позивања на херезу
Становник неког другог света

Икона коју зову божанствена Грета
Једном давно изгуби своју лепезу
Из тамног вилајета – сакупљач салвета

Обновљена је позната „Газета“
Уз промоцију на Пелопонезу
Становник неког другог света

Дозвољена производња летећих кревета
Активност која захтева аскезу
Из тамног вилајета – сакупљач салвета

Носећи плаво одело од велвета
Добро и за акробатику на трапезу
Становник неког другог света
Из тамног вилајета – сакупљач салвета

 

 

 

С В Е   Ј Е   М А Г И Ј А

Сакупљаш знање о седам мистерија
Проблем је у блокираном пешаку
Кад добро размислиш – све је магија

Даноноћна производња копија
Тајна похрањена у зеленом зраку
Сакупљаш знање о седам мистерија

Светови у плесу галаксија
Луда чајанка у мрклом мраку
Кад добро размислиш – све је магија

С оне стране дуге – земља Онирија
Годишње надметање за плаву траку
Сакупљаш знање о седам мистерија

Стрмоглав пад моћних империја
Благо закопано на седмом кораку
Кад добро размислиш – све је магија

Отвара се забрањена капија
Плешеш на ослобођеном облаку
Сакупљаш знање о седам мистерија
Кад добро размислиш – све је магија

 

Tomislav Krsmanović

SERBIAN TSCHADOR. 68 strana
Толко у лјубимој могу бит такие необикневение глаза
. SERBIAN CHADOR.

( Извод из дневничких записа Сага .о..ићима Том 6, 2005-2017.ПИЈАНАЦ КРИВЕ ДРИНЕ. Очекујући светлост са далеких звезда).

18 август 2005.године

Обично организујемо спустове низ Дрину ( рафтинг, сплаварење) у гуменим војним
чамцима за по десет особа, углавном на релацији Врхпоље-Љубовија. Власник чамаца и водич Зоран Војиновић је, пензионисани официр ЈНА ( поморац), познат у јавности као “ Капетан Дринске рагате`, млађи и способан човек, одлучио је да са неколико љубовијана, осмисли Дринску регату када отопли, у јулу сваке године. Ова јединствена идеја је заживела, и дала је значајан полет повоју туризма у овом делу Србије..

Али је се сплаварење Дрином свело свега на једном годишње. Априла 2004.године сам у Општини Љубовија имао разговоре са Зораном Војиновићем и челницима ове општине , изнео сам им моје виђење да је Дрина ретка туристичкаатракција, и предложио им, између осталога да доводим у топлим месецима групе туриста из Београда и Србије.

Сплаварење Дрином је од тада постепено постајало све популарније. Иако је у овоме
своме делу Дрина полупланинска, није дивља као Тара, ипак је врло атрактивно,
велики гумени чамци ношени брзом матицом би би бивали запљускивани
запенушаним валовима прозирне воде, коју неки овде пију.

Овога пута на захтев окупљене групе љубитеља Дрине маршрута спуста низ Дрину је промењена, уместо од Врпоља до Љубовије, кренули смо од Љубовије низводно ка нашем данашњем одредишту, овога пута у селу Црнчи, где ће нас угостити у његовом мотелу “ Јапанска ружа“ угледни домаћин и добар пријатељ, имењак, Томо Матић.

Моји гости су овога пута били планинари из Панчева, њих педесетак, смештени су у пет
чамаца по десет особа, уместо Зорана Војиновића, сада је наш водич кроз понегде
помало опасне дринске брзаке, власник чамаца симпатични Јово Савић, из села Лоњин
код Љубовије.

Кренули смо из Љубовије у 10 часова, тамо од Мотела, где се брза планинска речица
Љубовиђа улива у Дрину. Планинари су били весели, са нестрпљењем су очекивали да
почне авантура. Овде је Дрина полупланинска, далеко од тога да је равничарска, таква
постаје тек доле низводно негде иза Лознице. али је и тамо понегде њен ток препун
брзака.

Досада није било никаквих неприлика и удеса.

Ипак,има неизвесности у дрхтавим гласовима , понекад помало забринутим погледима планинара према стенама што вире из реке које нам се брзо приближавају. У ваздуху, у очима присутних мушакараца и жена, који опрезно, скоро бојажљиво зуре у бујну и брзу реку, која вуче, граби као помамна, широку и снажну, тамо далеко све до Босне, треперио је осећај неизвесног и авантуре. Погледи су им шетали низводно где су се светлуцали пенушави валови, налегли на реку као лептирићи

Чамац у коме сам је пун. Кренуо је убрзаном матицом ка одредишту, овде Дрина само
брза, као самотни и убоги путник кривоторбић са торбом на леђима, што жури своме циљу.Приближавамо се мосту на Дрини, код Старе Љубовије, који повезује Србију и Босну, иза моста испод Крша ( назив за брдо- каменолом), Дрина успори, постане широка као Сава, преобрати се у трену у мирну и питому равничарску реку, иако то није.

Када сам био мали, воду са Дрине би пили, као да је са извора. Касније, када су
изграђене фабрике и прорадили поједини рудници, варошице поред Дрине су постале
бројније и изградиле канализације које су све заредом загађивале реку зеленику, Дрина
више није била погодна за пиће. Сада је много чега замрло, затворене узводно фабрике и рудници, већа насеља поред Дрине сада више брину о екологији.

Речна вода је опет чиста. “ Појавили се опет у Дрини ракови, што је доказ да је чиста опет“, обавештава нас живахни водич Јово Савић.

Јово Савић је средовечан, витак, али поснажан , одлично познаје Дрину, а нас двојица
смо знанци одавно. Село Лоњин се додирује са Узовницом, чак нас везују и неке
далеке рођачке везе. Важно је да смо један другоме драги, да се одлично слажемо, и
још боље сарађујемо. Он је врло стручан и поуздан партнер, увек је своје задатке
обавио на најбољи начин. Ужива моје пуно поверење.

Јово намерава, боља реч је сањари, јер нема довољно новца, да сагради мали
туристички прихватни центар на дринском острву у Лоњину, испод његове куће. Баш
ту се налази чувени сликовити Лоњински дрински бук, препун стењака и подводних
хриди, око којих брзе матице и водени казани и вртлози само вуку и хуче
Јово је дао и назив свога будућег пројекта ДРИНСКИ БУК.

Овај лоњински бук је био велики испит за сплаваре све до 1960-их година, када је
саграђена Хидроелектрана Перућац изнад Бајине Баште, шездесетак километара
узводно. Тада је подигнута огрома бетонска брана, сплаварима није више било могуће
да прођу низводно.Тим претходним сплаварима, пре зидања бране на Перућцу, је требало много умешности, и среће, да на овоме месту где смо сада, код Лоњинског бука, провуку
гломазне сплавове између шиљастих стена што вире изнад воде целом ширином реке

Дрина је својом дивљом природом и необичним пејзажом егзотичног Балкана, одувек
пленила пажњу свакојаких путника и ходочасника. Описао сам у претходним томовима како памтим од детињстав свакојаке сплаваре, кајакаше, чамџије, риболовце, пролазнике, не само наше, него и странце, који су пловили овом необичном реком.

Брзо нам се приближавало мало искушење, како усмерити сплавове брзом матицом, а
у исто време избегавати опасне подводне хриди. Лоњинско острво је шумовито и песковито, али понајвише каменито и стеновито,Дрина је овде скоро укљештена између зелених гудура, брза матица се пробија кроз стене и камење, али мало ниже вода постаје мирна, и ствара предивну плажицу. Купаче је мамила зелена провидна дубина, виде се рибе како плове, а на обали мами врућ песак.

Узех мали дурбин, и уперих га ка србијанској обали, ка оближњем повисоком
окомитом брду које се наставља низводно у односу на Крш. Колико је Крш каменит, ово брдо се зелени свакојаким растињем, чини ми се да се нагиње ка Дрини, као да јој се клања, приближује, хоће да је покровитељски наткрије.Нарочито привуче моју пажњу истурена кота, кроз гране дрвећа вири каменита литица,као да се надвила реци, био сам задивљен, сива стена, скоро да додирује беличасте запенушане валове, се жутила и црнила је сјактала крупним плодовима зрелих црвенкасто-браонкастих дивљих купина.
Зреле дивље купине а наднете над дивљим буковима Дрине зеленике- какав необичан
склад природе и човекових жеља.

Ко све створи овакве необичне земаљске чари, како све то подеси да буде људима
ужитак?

Бог? ,

Највеће уживање је за мене било још док сам био дете, да се верам по шикарама и да
берем ове укусне плодове. Плашио сам се змија које обитавају у шикари и трњу, једном сам видео шарку на гранчици купине, само ме мотри и палаца језиком.

Ова навика ми је остала до данашњих дана. Претварао бих се у дете, изналазио забачене купињаке, врзмао се по пропланцима, истурао руке далеко у бодљикаве врзине да узберем зрели плод.

Осматрао сам двогледом за мене незамисливо драг призор, уживајући гласно се
насмејах.

Још од почетка сам запазио врло необичну млађу жену., скоро да је седела поред мене,

Кажем необична, јер је врло привлачна, процених када је видех како се извину
као ластавица да дохвати торбу са другог краја чамца, да је витка и висока око 178
сантиметара, беспрекорно грађена, све је на њој складно, као нечијом руком поређано
на њеном дивном телу, које трепти животношћу и радошћу. Природна је плавуша, али
има црне сјајне очи, а бео тен, као млеко, иије препланула.Ипак најимпресивнији утисак на мене су оставили њено лице и очи. Очигледно да је интелектуалка, њен сваки гест и свака реч су одмерени, очи су јој драге и пуне мудрости и благости.А тако је скромна и разумна. што је ретко са женом лепотицом.

Какав необичан спој, питао сам се?

Како је лепота није деформисала? Како је мушкарци нису размазили?, запитах јер стекох утисак да је зрела и стабилна особа.

Необична незнанка се изненада без икаквог повода са моје стране загледа у мене, насмеја се гласно у моме правцу: ,, Обожавам дивље купине, дајте ми дурбин, молим вас, да и ја мало погледам“.

Био сам затечен. Пружих јој руком малу направу, она узе ноншалантно ослобођени двоглед из мојих у њене грациозне руке, као да се знамо ко зна одкада, тако је отмено љупка, осматрала је пажљиво као микроскопом, удуби се, на лицу јој је се исцрта скоро детињаст, блажен израз, засмешкала се сама себи од срца, да би почела да се смеје гласно, из грла.

Очигледно, била је опијена сликом дивљих купина као окачених над стенама које се
њишу, наклониле Дрини. Тај пригушени, али снажан смех је чинио невероватно
љупком.

Исто мисли и осећа као и ја.

Ко је ова тајанствена незнанка?

Дуго је посматрала, онда одложи лагано справицу у моју торбу.

Каква слобода незнанке, да га стави у мој руксаг, без питања и без мога пристанка?

Таква су времена данас, бонтон се топи, остала је сурова суштина-ко је јачи, ко је
богатији, ко је бржи, ком опанци ком обојци, ко пре ђевојци његова ђевојка. Али и ко
пре мушкарцу њен мушкарац.

А моје године? Да ли ја исправно процењујем себе и своје године? Па ја сада имам 69
година. Здрав сам и виталан, у стању сам по цео дан да се пењем на високе планинске
врхове, да дуж обале реке гурам тешки черенац сатима сваки дан. И не заморим се, у изврсној сам форми.

Све је то лепо, ипак године су године.Брат Бора доктор биохемијских наука, признати научник на кога се позивају у светским научним часописима, ми рече недавно:,, Организам уме понекад да даје лажне сигнале.“.

Гледао сам у Бриселу филм “ Мистерије организма“ редитеља Макавејева, чуо сам при изласку из сале тривијална шапутања два посетиоца: Мистерије организма, мистерије оргазма.

Мој драги пријатељ господин Мирослав Хрњичек, један од лидера Демократске странке Давидовић Грол, увелико превалио осамдесету, док му је тридесет година млађа супруга била у болници, је преда мном гутао пилуле брома: ,,Нема ми жене, осећам јаку потребу, бром смирује.“

Док сам од једног пријатеља одлазио недавно из посете, на високом спрату док сам
чекао лифт, бучно се затресоше врата, на њима се појави очигледно врло стар човек,
го до појаса, у белим мушким гаћама, држећи бесно десном руком истурену мушку
нараслу ствар, махнито узвикујући: ,,Дајте ми жену“

Од др. Стевана Петровића, који је једно време био лични психијатар Јосипа Броза Тита,
сам сазнао, да је Тито обожавао младе и љупке даме, и да је био као мушкарац потентан и када је прешао осамдесет година.

Нешто се дешава са људима.

Др. Иван Танчић, лекар на ВМА, са чином генерала, брат мога најбољег друга из ђачких дана у Првој мушкј гимназији, касније Првој београдској гимназији, Драгана Танчића, је у летњим данима стални посетиоц Аде Циганлије, један од најпрепланулијих.Тамо би се понекад срели и поразговарали. Он је посвећен здравом животу, као и ја: ,, Данас не постоје импотентни мушкарци, ни жене, ту је вијагра“, то је виђење врсног лекара.

Погледах га сумњичаво: ,, То је вештачки, вијагра је штетна за здравље“.?

,,Мушкарци имају са годинама, или независно од тога проблеме са ерекцијом, али ту је прст. Како лезбејке, немају ту мушку ствар, а боље се задовоље него ли мушкарци који имају орган“?, гледао је у мене из близине док корачамо.,,

,, Значи мушка импотенција на такав начин виђења, би се могла умешношћу мушкарца и прихватањем жене претворити у непостојећу фикцију?“

,, Управо то“ настави он ,, све зависии од умешности мушкарца“.Док смо се растајали заврши мисао: ,, Женама је лакше, оне се само намажу нечим клизавим доле, и вози бато докле хоћеш.“

Да се вратим на нимфу из дринских валова.

Она је тако практична и прагматична. ,,Дивље купине су одувек биле мени најдраже воће, и забава“, окрете ми се сва насмејана. Сва је сијала од радости и среће.

Као да зна да је тако и са мном.

Откуд би она знала то о мени? Ко је ова тајанствена жена?

,, Ово је мој родни крај, и сада због купина највише долазим овде лети, већ сутра ћу
бити тамо на оном брду“, показах јој руком на плавичаста брда што су се затирала на
далеким пропланцима, низводно, ка Узовници и Црнчи. ,, Нисам детињаст, купине су врло здраве , купање на Дрини, здравље је најважније, па нека понеки помисле да сам детињаст, или занесењак“, додадох.

Она оћута, онда ми се љупко обрати, зацвркута као славуј: ,,Ви те мудрац. А чудаци су често мудраци. Јесте ли ви одавде, па ми смо земљаци, ја сам мало узводно од Рогачице, кад се скрене Сечој реци и Косјерићу, где још виша брда наткриљују Дрину, тамо се сада свугде црвене зреле, као мед слатке дивље купине.“

Да ли ме потсвесно позива да одем са њом тамо? Уживљавам се у сурови, а тако драги
крајолик завичаја, видим усамљену и напуштену кућицу њених предака првопозиваца
чувене Дринске дивизије, вири црвени кров из шуме на косом пропланку,. Да ли су се
у њој накотиле гује, да ли јој је праг зарастао у коров, да ли у њој може да се станује?
Познајем такве дивне усамљене куће, зими завејане сметовима, а лети их обавијају са
свих страна густе зелене шуме.

Стаде у чамцу, који се зањиха, ослони се на ивицу чамца, увијала се како се чамац
њихао ношен запенушаним таласима. Њено гипко тело се љуљало са природом, реком,
шумама, учини ми се да је она дивља купина што је ветар повија на сунчаном
пропланку горе изнад Дрине. А њене очи, лице, речи, сва је сијала мудрошћу и
благошћу.

Каква превејана заводница?

Али зашто? Шта она жели од мене? Чиме ја то заслужуем њену такву наглашену
пажњу?

,, Величанствено“ рекоше углас задивљени муж и жена из равничарске Војводине,
када и они двогледом осмотрише брда што полако промичу поред чамаца.

Са мном су почеле да се дешава нешто необично. Почех непрестано да размишљам о
овој необичној жени, из мог завичаја. А тако префињеној и отменој , као да је из
најпрефињенијих интелектуалних кругова у које сам залазио у Бриселу.

О чему се ради? Ко је она ?

Заговорени, приближисмо се изненада Лоњинском дринском буку, занет незнанком
заборавих да јој скренем пажњу да се налазимо на месту где река постаје врло брза, где
има много подводних оштрих стена које вире изнад воде, а још су опасније оне подводне невидљиве хриди.

Наједном дно гуменог чамца задрља по нечему у води. Као да потврди моје страхове,,
чамац се тргну, скоро да успори, да би застао изненада у месту, али некако се превуче
преко подводне невидљиве камене препреке, климајући се уморно, настави своје необично путешествије.

Овај лагани, али снажан потрес је цимнуо и пореметио равнотежу ове необичне жене,
она се зачас рукама напред нађе у запенушаном брзаку, као што се несташни дечаци на
плажи у трку бацају наглавачке у воду. Брзак је понесе између стена и камења,
немоћну као лиску.

Одмах запазих да се није нимало збунила, нити уплашила, храбро је пливала. А што је још значајније, пала је у воду баш на месту потпуно безбедном, на малом простору где нема ни једне стене ни камена.

Осећао сам помало кривицу, запричали смо се. Утом наш чамац уплови у мало мирнији
ток, она је мудро замасима руку заобилазила опасна места, пре него што приђосмо
следећем брзаку и стенама.

Одмах јој бацих мали појас за спасавање, канап држим у руци, повукох је, она се упре
рукама и успе уз високи гумени бок чамца, као да је веверица. Па она је права спортисткиња, каскадер. тако се брзо сналази у води? Познаје Дрину?

Да није намерно пала у воду?

А тако је мудра и префињена? Ко је она?

Дошла су нова времена, становници ових крајева су од вајкада живели овде своје животе, сада их има разасутих широм света, завршили тамо у далеким земљама највише студије.

Стаде пред мене сва насмејана, тело јој је сјактило капљицама зелене чисте Дринине
воде, њене очи су ме мотриле топло, као да јој се ништа није десило.

А шта да је пала на стену, поломила би кичму?

Како да тако безболно падне у воду, баш тамо где нема подводних стена?

Обучени агент, agent provocateur?

Чамац опет тргну, мало поскочи као дивљи мустанг, она ме тек сада изненади, наслони
се на моју мишицу, њен додир је тако треперав, одаје бујну жену која обећава
мушкарцу дражи које само може замислити.

Чиме је ја привлачим? Сасвим сам свестан својих година?

Спазих у суседним чамцима младе привлачне мушкарце ? Шта онда тражи са мном, могао бих јој по годинама бити отац?

Тако је слободна? Да није раскалашна? Али таква су времена данас, брзо се живи.

,, Каква коинциденција, овакав пад ми се десио 1968 године на Вису, када сам имала
десет година, родитељи кренули путничким броду за Сплит, јурила сам у последњем
моменту да не закасним, нисам видела да је мостић брода са копном подигнут,
закорачила сам у празно, пала сам са висине у воду, између мола и огромног брода“.

Нисам је питао шта се десило, како су је спасли, ево жива је стоји преда мном, као
нимфа изронила из Дрининих таласа.

,, Мој отац, пуковник ЈНА, је био командант војног брода у Војној бази на Вису, тек
1986.године је дозвољено странцима да могу посетити Вис“.

,, Мој ујак Богдан Поповић је тамо на Вису водио Дом ЈНА“, као да је питам да ли га зна?

,, О Богдану Поповићу се на Вису причало све најбоље, лично га познаје мој отац, каже
да је ваш ујак био ретко привлачан мушкарац.“

У разговор са нама се умеша мужевни планинар из Вршца: ,,Ви сте из овога краја, ка
Повљену, то јест колико схватам ваш отац је одатле, а одакле је ваша мајка“?.

Она му одговори: ,, Од Јелове горе“.

Он одбруси као из топа, био је вулгаран, такви су понекад планинари: “ Па она
је Ужичанка, нема ј…ца без Ваљевца нити п… ке, без Ужичке.“.Планинари су такви на излетима, природа чудесно делује на хормоне.

Они се запричаше, онда се она опет окрете мени, а духовити планинар поче да
развесељава постарију, али још увек на свој начин привлачну госпођу.

Сазнах како се зове-Дрина Аврамовић , завршила је факултет оријенталних језика на Филозофском факултету у Београду, од када су се њени родитељи вратили 1980-их година у Београд. Ради као ПР (Public relatons manager) у важној научној установи у Београду ( измењени име и поједини лични подаци )

,, Где ви станујете,“’упита ме,

,,На Миљаковцу“ рекох кратко.

,, Комшије смо, станујем у Војводе Степе улици, одмах од Трошарине, а моја фирма се налази на падини Звездаре окренутој ка Дунаву и Банату“, обрадовах се овим сазнањем.

Она се лати торбице, пружи ми визит карту, са називом и адресом фирме, бројем мобилног телефона, али нигде нема адресе стана нити тамошњег фиксног
телефона.

,,Баш из вашег суседства често идем на Авалу, са Трошарине, аутобуси иду сваких
неколико минута до подножја Авале, а од мога стана до Трошарине стижем за 15
минута“.стављам јој до знања.

,,Савршено“, она скоро да промрмља незаинтересовано, “и ја обожавам да идем на
Авалу када захлади, а лети идем редовно на Аду.“

Тако установисмо и ове додирне тачке. Гледали смо се осећајући да наш разговор тек треба да се обави.

Стигосмо напокон у одредиште, у Црнчу.

После дугог ручка, планинарска група из Панчева, а она је са њима дошла из Београда,
поче да се укрцава у аутобус. Стадох пред мотел Томе Матића у селу Црнча , на малој узвишици поред пута, звучног назива “Јапанска ружа` , чекао сам да је сретнем, држао сам у руци пластичну кесу, у којој су биле две моје књиге “ Дрински рашомон“ и “ Казнена психијатрија-ко је овде луд“ , хоћу да јој их предам, у њима се налазе моји детаљни биографски подаци, а то значи и моје године, ја сам од ње старији 22 године, сазнах , нека види, па ако јој изгледам сувише стар, нека прекине друговање са мном.

Поред мене су журно пролазили планинари улазећи у аутобус. Она ми се обрати скоро с ` леђа, обрадовах се када препознах њен весео глас:,, Путујем , видимо се у Београду,
када долазите“? упита ме директно.

Она је тако комуникативна, присна, запажам ? ,, За недељу дана, када дођем ћу вас
позвати“, био сам радостан да јој одговорим. и потврдим моје прихватање.
Она тако брзо у успостављању интеракције? Да ли је таква и са другима?.

Сваки мушкарац мисли да је само он успео да побуди пажњу жене..

,,Ево моје две књиге“, хтедох да пређем на пер ту, али јој ипак рекох “ Ви“, пружих јој пластичну кесу са књигама. Она их узе у руке, одвага:,,`Нерадо читам књиге, то је за мене празан ход, нешто као кревељење, али ћу их ипак погледати, не обећавам“

Данас сам је у Београду назвао на мобилни. ,, Дођите вечерас у 20 часова на последњу
станицу аутобуса 65 на Звездари, ако вам то одговара, чекаћу вас?`., чух њен весео и
жив глас

,,Долазим“ рекох кратко и спустих слушалицу.

Помало сам нестрпљив да дође заказано време, ипак сам савршено свестан разлика у
годинама и свега што оне значе. Врло сам резервисан, откуд такава присност и
блискост такве атрактивне жене? Шта је то нашла у мени?

Да ли је љубав између мушкараца и жена слична трговини, пијаци, продавницама?
Или се овога пута ради о нечем другом? О чему се ради? Неко је шаље?Ко? Зашто?

Људи купују робу, мртво, или купе животиње. Мењају новац за робу. А у љубави,
мушкарци и жене нуде себе, своје чари, телесне и духовне. Два људска бића се
размењују. И то је врста пијаце, али другачија. Ако купац робе, изабере другу робу,
мртва ствар се неће љутити, ако уместо ње набави неку другу. Али ако неко од
партнера, било мушкарац, или жена, окрене леђа другој страни, она ће можда због тога
патити. Овде су обе стране у позицији и купца и робе, обоје су жива бића. А ова
љубавна трговина може постати страстан лов.Нуди понекад неописиве чари, или болна разочарења. А шта рећи о проституткама продавачицама љубави?

Да ли ја упркос мојих година смем да овако размишљам и да себи дозвољавам оваква
познанства? Једноставно, тако се осећам, здрав сам и имам виталности.

Или су то лажни сигнали, на шта ме упозори брат Бора?

Врло сам опрезан. И сумњичав.

Што појачава интензитет мога интересовања. Ко је она? :

Аутобус 65 се пео уз благе серпентине ка врху Звездаре, једне од највиших кота у
Београду, поред Кумодража и Видиковца, изузимајући ониже планине Авалу и Космај,
које се такође налазе у општини Београд, стигао сам неколико минута пре 20 часова.
Она је стајала сама на последњој станици, нигде куће, нигде никога, около зелени
шумарак, када ме је спазила да излазим, пришла ми је врло насмејана и расположена,
показавши руком да кренемо ка врху брда необичног имена Звездара.

,, Брдо звезда “ .духовитости пријају женама. Не могу да одагнам из сећања речи
професора Кена Скуланда недавно у Узовници: ,, Just to be exciting“( Само да буде
узбудљиво).

Уместо одговора она ми се гласно насмеја у лице, као да ми нешто пребацује, као да ме
чика, закикота се: ,,Ти си вршњак мојих родитеља, старији се од мене 22 године.“.

Али ми није пребацивала, то је за њу било забавно. Чак је прешла на “пер ту“.

Видела у мојим књигама, или је прелистала податке о мени на интернету“, логички
сам расуђивао. Или то закључује по моме изгледу?

Ишли смо брзо, она ме је узбуђена водила ка циљу. Посматрала ме је успут помно
испитивачки, из прикрајка. Вероватно је изненађена разликом у годинама. Али она је
те речи о мојим годинама исказала помало несташно, имам утисак да преко тога
прећутно прелази, али да је изненађена, у чамцу ме је процењивала да сам осетно
млађи?. Тако ми се чини?

Изгледа да јој то не смета?.

Едипов комплекс? Тражи у мени оца?, тешим се. Уноси ми се у лице, њена шака додирну моју, ухватих је за руку, скоро да се није ни опирала. На крају опустих стисак руке, њена рука се благо спусти њеном гипком телу, скоро да благо лупну по њеној бутини.

“ Тu avez vécu pendant plusieurs années en Belgique, je suppose que тu parle bien
francais“?* (Ти си живео више година у Белгији, претпостављам да добро говориш
француски“?) , обрати ми се на француском “ Давно је то било, али ипак говорим још
увек прилично течно, природно је да се после скоро седам година боравка, страни
језик научи течно“.

“ Мој сан је одувек био да научим течно француски“, окрете ми се потрешено,
зачудих се“ , знај ово добро, желим да на мом гробу пише-Знала је течно француски.
“, као да ми је тим потрешеним фаталним тоном давала идеју да заједно практикујемо
овај језик, да нађемо неки заједничи циљ, који ће већ у овој фази дати туткало нашем
будућем дружењу.Откуд тако оштра формулација, да јој то пише на гробу? Да не искаче повремено? Да се није одлепила?

“ Одсада ћемо, ако се слажеш говорити француски“, ?, предложи ми весело, одмах
пређох на ствар, стављам јој до знања да читам њену стратегију..

“ Слажем се“, прихватих њен забаван предлог.

Она ме погледа муњевито, очи јој засјактише, схватила је да сам је одмах схватио, и да
брзо реагујем. Као да ми је казала: Па и ја сам таква, опет изусти потрешено, фаталистички: ` Када будем умрла, да на моме гробу пише: ОНА ЈЕ ЗНАЛА
ФРАНЦУСКИ.“

Очигледно, жели да ме мотивише да што приљежније почнемо да учимо заједно
француски.

Она је права женка, ловац мужјака у шуми, то јест њу мужјаци брзо запазе. А она уме
да се прикаже, да истакне своје дражи, и да мужјака брзо процени и прихвати.

Ипак ми се чини да је сувише фамилијарна? Први пут ме видела у животу?

Не разумем, тако дражесна жена а сама, и жељна дружења, ето и са мном вршњаком
родитеља?.

Чудна су ово времена, невидљива рука гура у изолацију, онда се брзоплето могу
правити погрешни избори.Сетих се речи познаника, он је академик:,, Пустити жену саму у Београд, је као када антилопа крене у савану пуну лавова и тигрова“.

Тачно, у Београду од милион и по становника вероватно постоји милион жена и
мушакараца, орних да се друже и страсно воле.

Тај исти академик ми је дословце казао:“ Глумци, глумице, новинарке, трговци, сви они који свакодневно имају већи број контаката са особама супротног пола, су стално изложени неизмерним искушењима, њима најчешће брак и љубавне везе пуцају, могу свакодневно сусрести врло привлачне партнере и партнерке, оне им се уселе у мисли, почне филм да се развија. Знај, драги пријатељу, онда када је жена изашла из куђе, када се запослила, тада је настала трагедија наше породице и нашег наталитета“, скоро да ме потапша порамену..

Слично размишљам, нисам против тога да жене привређују, да се запошљавају, да
изађу у свет, како се то каже, тако је у нашој европској цивилизацији, па му рекох:,,У
западно европским земљама жене су масовно запослене, феминизам и сексуалне
слободе су пустили дубоке корене, ипак није дошло до краха породице и наталитета
као што је то код нас, нису толико поремећени односи између мушкараца и жена“.

,,Тачно“, одговорио ми је, “ али у тим земљама се поштује закон, значи и права
жена, снажна је улога социјалних установа, медија, Цркве, сложне породице, жене су
заштићене и самосталне, бољег имовног стања, културне и вредносне норме се
уважавају, мушкарци и жене се истински међусобио поштују. Жена је тамо самостална
и снажна, у стању је да направи правичан избор партнера, њу закон и заједница штите.
А код нас је расуло судства и јавног морала, нема закона, царују моћ и богатство, или
физичка снага, побеђује јачи.Вучји закон“, скоро да се обрецну. Настави тихим гласом: “ У нашој земљи на папиру жене имају сва права, цветају феминистичке организације , свакојаке НВО за заштиту права жена, СОС службе, као печурке после кише, авај, у оваквим околностима бесправља, сиромаштва и краха јавног морала, ексцесивних сексуалних слобода и разулареног хедонизма, дати жени наводна права, значи гурнути је незаштићену ираспамећену у руке вукова“.

Успесмо се на плато Звездаре где су клупе и неколико кућа, кретосмо путањом високо
изнад Карабурме, онда скретосмо стазом ка повећој згради окруженој високом
гвозденом оградом, као да је затвор, прођосмо кроз масивну гвоздену капију,
поздравио је са поштовањем стражар, скоро да јој се понизно поклони.

Ко је она? Значајна особа? Шта она заправо хоће од мене?

Скретосмо улево на чистину између дрвећа, пред нама се отвори видик у ведрој ноћи, у
долини се раширио Дунав, као морски залив обасјан благом месечином. Доведе ме
пред клупу испод липе, скоро укривену миришљавом травурином, цврчали су поспани
цврчци. Пред нама су далеко иза Дунава у недоглед светлуцала бескрајна
равница, банатска села и баре. Модри месец се поставио баш изнад широког Дунава,
који се шири доле ка Вишњичкој бањи, као морски жал.

,,Како је диван месец“ окрете ми се из места, ухвати ме за лакат.

Она жели да буде романтична, али ми се учини да је помало патетична.

Нисам ни тренуо, схватих да ме је загрлила. Да ме нека жена са којом се први пут
налазим тако изненада загрли, и још тако дражесна, и на такав начин, то ми се никада
није десило. Можда када сам био младић. а то је било тако давно.

Збуних се, скоро паралисан. Непокретан. Она ме загрли, ја се не мичем. Опрезан сам?
Окрете ми лице, преда мном су биле њене дивне усне, сјакте се зуби, у магновењу, као
у импулсу наслони њене усне на моје.

Нисам се мицао?

Она се мало задржа и благо се одмакну: ,,Усудио си се да ме пољубиш“, рече љупко,
глуми да се љути, али без стварне љутине , напротив, смејала се сва весела. Ипак се
благо одмаче.

Мада зна да то нисам ја учинио.

Сазнао сам хрпу детаља о њој. Њен отац, родом из мога завичаја је био заповедник
бојног брода ЈНА, рањен је на некој поморској вежби, или у ратним 90-им годинама прошлог века на Јадрану, није ми јасно, уграђен му је вештачки кук, она живи са њим, мајком, децом,ћерком и сином, адолесцентима.Убрзо сазнах да су деца њена велика слабост, њихови прохтеви су велики, иако она има солидну плату, и две родитељске пензије, не може да задовољи њихове жеље, задужила се, узела више кредита, запала у дугове-упорно ми се жали.

Да не очекује од мене новац?

Дрина ме тако потсећа на моју љљубав из с тудентских дана Дану, тако су сличне, брзо прелазе на ствар. Она је истинска лепотица, а тако је комуникативна. Откуд то?, питам се.

Као да ме подучава, настави да прича о себи: ,,Пала сам у море, као што сам ти казала, отац ме често тукао на Вису, мој брат је у Америци“,

Никад је нисам запитао зашто је отац тукао.

,, Отац ме је уништио, разорио ми је психу, то је тада почело, патим од несанице, у
депресији сам, идем код психијатра, имам дијагнозу“, рече у даху. Саопшти ми које
лекове узима и саму дијагнозу. Зар је могуће, ти лекови су врло јаког дејства, намењени болесницима од психоза.

Како тако отворено прича своје интимне ствари? И лоше се приказује? Као да је прегорела од тешког живота? А делује врло младалачки и витално?

,,Имам предлог, ти си планинар, да одавде идемо пешке до Вождовца, до мога
стана?

,,Добра идеја“ сложих се, али знам да је то врло далеко, други део милионског града. Ипак се обрадовах. Ево прилике да се дружим.са овом дражесном земљакињом.

Правим стратегију, заборављам на разлике међу нама, схватих да ипак желим да је
шармирам , овога пута причама о нашем завичају.

Тражим њене слабе тачке?, признајем себи да сам још увек осетљив на такву жену упркос мојих поодмаклих година.

Почех, схватих, да сам јој пронашао слабу страну. То су причице о завичају. Видим је
како идемо пешке шумовитом косом изнад Дрине, застасмо пред трешњом
дивљакушом, висе мирисни сочни плодови, смејали смо се гласно.Она се сва преобрази, тако ме потсети на рођаку из завичаја. Нагло се осетисмо врло блиски духовно. Као када сам био ђак у Љубовији.? Кретосмо убрзаним ходом.

,, Моји син и ћерка су моја ванбрачна деца, “, рече. ,,А где им је отац“?

,,Незрео и нехајан, никад се није јавио.“. Момак, био много млађи од мене.

Настави:,, Изгубила сам невиност као гимазијалка, били смо са школом на скијању у
Француској, спавало је нас неколико у широком француском кревету, нашла сам се у
загрљају школског друга, заспала сам, пробудила сам се и осетила крв међу ногама,
тако сам изгубила невиност“, поверава ми се као да ме зна годинама.
,, А мислила сам да је хомосексаулац, преварио ме“.

Као да жели да буде духовита.

Ућута. ,,Сада ћу ти успут у Молеровој улици број 13 показати где сам становала, тамо
ми се десило нешто страшно.

,,Шта“ упитах. Она је оћутала.

Прођомо поред Вуковог споменика, уђосмо у Молерову улицу. Стадосмо пред бројем
13, она упери прст на један стан. У њему је било мрачно.Ћутала је, препознах да је због нечега потрешена. Или је превејана глумица?

,,Реци шта се ту десило“?

Седосмо на клупу у оближњем паркићу: ,,Док сам ту становала , изгубила сам тројке,
три сина, рекли су ми на порођају да су мртворођени, без икаквих писмених налаза и
медицинске документације, мени су украли моју децу, продали су их“, скоро да је
зајецала.

Кретосмо, опет је заћутала. ,, Срела сам једном три дечака, иста, сви су близанци, као
да су моја деца, личе на мене, гледали су у мене као у мајку“, била је потрешена.

Сазнајем све чудније ствари.

Ова жена је необична, чудна? Да није нека лажљивица, егзибициониста? прича ми
такве интимне и занимљиве детаље, да ме заинтригира? Зар не види да тиме може
губити углед у мојим очима? Неко би је проценио као лујку? Или су то њени разрађени трикови којима тако шармира наивне мушакрце?

Уважавају је на радном месту.Такве ствари доживљавала а тако здрава, има тело као девица, пешачи као маратонац, тако је мудра и смирена, весела, ужива у животу, пуна је оптимизма и наде?

А свашта доживљавала?

Откуд овакве контрадикције?

Да ми је није неко подметнуо?

Можда мисли да сам имућан?.

Саошштио сам јој да су моји приходи скромни, и да је мој стан мали, немам кола.

Дошла је право у мој стан, казала ми је да је не чекам на аутобуској станици у Борској
улици код Поште, доћи ће сама. Врата стана су била отшкринута, ушла је тихо куцнувши.

Сачекао сам је у малом ходнику мога скромног стана, који сам за ову прилику дотерао, да не буде боемско станиште, да не личи на канцеларију, као што јесте, него да буде пријатан простор за дружење онима који, изгледа, имају толико ствари да кажу једно другом.

Опет ме је изненадила. Чим је крочила на тло мога стана у ходнику, стала је пред мене, и одмах ме обавила рукама око врата.

У изразу њеног припијеног лица нисам запазио усхићеност, него нешто друго. Била је
помало одбојна, деловала је неискрено? Као да је хтела да ми каже да ипак нешто не
штима?

Или ми се тако учинило?

Али је настало ново изненађење. Чим је ушла у собу, свукла се брзо гола, и улетела
право у кауч, и показала ми руком, прво на усне, затим на груди, па на њено
међуножје, увек изговарајући тихо, али одлучно: ,,Ту не смеш да додирнеш, ни да
замислиш да пипнеш, ни да се приближиш.“

Био сам запрепашћен, шокиран, укочио сам се од изненађења. Још више када се
окренула на стомак, и казала ми: ,,Масирај ми задњицу“.

Како задњица неке жене може бити тако естетски савршена, и тако чаробна, цело
време сам се питао.

Онда се окренула на леђа и ставила моју руку на њен стомак:,, Масирај ми полако желудац, овог момента патим од болова у желудцу на нервној бази“. ,,Само ту можеш да држиш руку, ништа друго“ задржа моју руку енергично само на једном месту..

Упркос мојих година ја се још увек осећам мушкарцем, поготову када се ради о овако
дражесној жени.Али сада сам се осетио потпуно немоћним. Као да је поред мене ледени кип у кревету.Она ме је својом мистеријом паралисала. Онеспособила ме. Не могу да дођем себи.

Ипак се тргнух , живнух. Осетих снагу да ми се враћа.

Она енергично изговори моје име, и додаде стртого и заповеднички, мада помало
весело: ,,Не успаљуј се, олади“.

Као да на мене просу кофу пуну леда из фрижидера. Клонух.Онда ми даде да јој масирам палац руке.

,, Само палац“ скоро да ми запрети. Ја сам слеђен, збуњен и обеспомоћен. Она ме скоро дотуче када ми окрете леђа и изусти љутито: ,,Не умеш“.

Ово је већ било превише, тако понекад проговоре оне припросте балканке, времешније,
које своје недостатке инспирације желе да пребаце на свога партнера.Зачуди ме, па она
је тако префињена и мудра, а тако површно и пребрзо закључује

,,Како то да ти кажеш да не умем, а неке друге жене тврде супротно?“, као да је
прорадила моја мушка сујета.“.

Ћутала је.

,,Журим се, морам сутра на посао“, устаде полако и поче да се облачи. ,,Испратићу
те“, рекох, и кретох са њом. Успут се жали да нема месечну картицу за градски превоз, и да мора да плаћа. Моју понуду да јој купим на отвореном киоску две карте за превоз, је без речи прихватила. Као да је таква услуга нешто сасвим природно?.Изгледа да су је мушкарци размазили таквим услугама?.

Стигосмо ауобусом до трошарине, ,, Даље немој“, мој стан је ту у близини“. “ Потрошила сам време умобилном, тако мени неки уплате, и не знам ко је то уплатио“ Зар је могуће да се она тако понаша? Скоро отворено захтева да јој уплаћујем на мобилни?

Нашли смо се на макишкој страни Аде. Био је топао дан. Дрина је жена врло немирног
духа, просто не може да се скраси на једном месту. Седнемо на бетон, она само зверка
наоколо, устаде: ,, Хајмо тамо“, крете брзо ка плетеним наслоњачама оближњег кафеа.

,,Сломиле су ми се наочаре за сунце“,скоро да је била љута, показујући ми искривљен
пластичне оквире наочара.Било ми је непријатно, можда сам се осећао као кривац.

,, Овде у близини има велики супермаркет, хајмо тамо да купимо наочаре“,скоро ме
повуче, обукосмо се и кретосмо ка супермаркету. Нисам знао да ту поред реке, на мало
изолованом месту, има тако велики продајни центар.

Дошли смо поред металног држача испред касе робне куће, на коме је почела да пажљиво окреће и загледа безброј наочара за сунце , свакојаких боја и дезена, али и цена.

,,Немој да буде скупље од хиљаду динара, частићу те“, спреман сам да јој надокнадим
насталу штету. Настало је избирање наочара, трајало је добрих пола сата. Онда смо
кренули излазу.

Питао сам се, да ли је намерно сломила оквир наочара да ме искуша да ли ћу се
понудити да јој их купим? Да ли тиме проверава интензитет мојих осећања према њој?
Знам да су поједине жене склоне да инсценирају малу финансијску кризу да процене
реакцију партнера, а не да му измаме новац? Можда је навикла да мами од мушкараца новац?Али шта ако друга страна то схвати другачије, као измамивање, продају за ситне паре? Или не схвати о чему се ради?

,,Немој да ме пратиш до куће, то је заобилазно, доћи ћу код тебе да почнемо да учимо
француски, чујемо се“ , и уђе у њен аутобус.

“Идемо данас у Земун, ако ти одговара, следећи пут ћемо код тебе почети француске
лекције, налазимо се у 14 часова код Савремене администрације хватамо аутобус 78 за
Земун“, “

Њене иницијативе прихватам без поговора, зато јер су ми забавне. Стајао сам на
аутобуској станици , очекујући да се она однекле појави. Из даљине видех како се брзо
приближава аутобус 78, стаде тачно преда мном. Отворише се предња врата, она се муњевито промоли и позва ме да што брже уђем.Брзо се попех, она седе, резервисала је у препуном ауобусу и једно место за мене. ,, Ти си врло толерантан, ту твоју особину изузетно ценим“, топло ме је осматрала.

,,Тачно, али сам толерантан, када за то постоје рационални разлози, у супротном би
било попуштање, а то значи охрабривање лоших поступака.“

Она је разумна, усваја брзо оно што је логично. Поверава ми се да обожава Земун.

Проучавајући њен феисбук сам видео слике Земуна, доминирају снимци католичке
цркве, латински натписи на пејзажима са Хвара и из Далмације, Сплита, ту су и неки
Земунци који јој шаљу поруке, видех преписку са школским друговима из Далмације .

Она се на њеном феисбуку скоро плачљиво исповеда, заизгледа као озбиљна, а намах
постане тривијална и банална удварачица?

Отишли смо на Кеј. ,,Сада ћу да скинем хлаче“, она још користи далматинске речи, на
плажи на Ади су ми неки говорили за њу да је Далматинка, свукла је се на Земунском кеју у купаћи костим Заиста је беспрекорно грађена, фотографисао сам је. Не запажам, барем засада да је кокета..,, Ове слике ћу још вечерас да ставим на мој феисбук“, смејала ми се радосно.

Поверила ми се да јој је највећа младалачка љубав био млади Хваранин. ,,Али није ми
он узео невиност“ излете јој се.

,, Идемо сад овамо“поведох се послушно за њом ка Католичкој катедрали, тамо се
фотографисала испред фонтане са латинским бројевима и словима, па испред
католичке цркве. Цело време ми причао о Вису, о Далмацији и Далматинцима,
Хрватској. ,,Друга је то држава, Хрвати су други народ“, сматра.

,,Мени су Хрвати врло близак и драг народ, исти језик, иста крв, сличан дух. а друга
вера. На крају људе не ценим никако које су вере и нације, него какви су“, искрен сам
потпуно. ,, Знај, становници Хвара су пореклом Срби Неретљани, тако пише у
енциклопедији“, хоћу да је упознам.

,,Нисам то знала, тако другачије говоре од нас“. ,,У реду, али тамо на јадранским отоцима говоре један језик који је много другачији од српског“ хоће да ме убеди у своју тезу.

,,Ипак, тај локални језик је другачији од књижевног хрватског језика, а да знаш како
например говоре поједина села око Ниша, Пирота и Лесковца, не би препознала да је
то српски“, објашњавам јој.

,,Дошла сам у Београд средином 1980-их, још се овде осећам помало као тиква без
корена, али не и у нашем дринском завичају, тамо смо долазили свако лето код бабе и
деде, сви су нас волели, тако су гостољубиви и поштени, сви су нас позивали на кафу
и чашицу ракије. Наш завичај , његове људе и обичаје одлично познајем, али не и
Србију, морам да је проучавам, то је огромна празнна у мојим сазнањима“, скоро да се
правдала.

Уме да буде искрена и самокритична

,,Код тебе запажам, “ Далматински комплекс“?

Она се није сложила, али није ме ни убеђивала у супротно.

Послала ми је сутрадан слике на моју емајл адресу. занимљиво, на другим сликама сам
испао онакава какав јесам у природи. Сем на слици испред фонтане. Испред великих латинских слова је стајао мој увећан лик, сав у дубоким смежураним борама, као да ми је сто година.

Откуд то?

Већ ми је за ово кратко време, споменула неколико пута њену велику недавну
београдску љубав, извесног Горана, каскадера, неколико година старијег од ње,
снажног и мужевног. ,, Носио ме је у рукама, када би се купали на Ади, гњурао је као
дете испод мене, имао је кола, неки станчић као склепан у некој његовој приручној
радионици на Чукаричкој падини, било је све тако дивно. То је била љубав на први
поглед“

,,Шта се десило са њим,. где је он сада“?

Уместо одговора, сва озарена ми је испричала:,, Била сам на мору, у Будви, на плажи,
летео је моторном летилицом која личи на параглајдер, са колегом, када је био близу
мене, летилица се нагло спустила површини мора, он је искочио на неколико метара
испред мене, цела плажа му је аплаудирала.“

Да ли је овај догађај истинит? Или је прорадила бујна машта ускраћене жене жељне
нежности и подршке снажног мушкарца?

Она воли снажне емоције и аутентичне догађаје.

,,Десила се трагедија, изводио је највеће вратоломије, скакао са лукова највиших
мостова, са колима слетао у дубоке кањоне, превртао се, и није никад настрадао“.

Застаде, бурно је дисала.: ,, Била сам код њега тога трагичног дана, који никад нећу
заборавити, лежала сам на његовом кревету, он оде за тренутак у купатило, чух туп
ударац, и благ крик, предосећајући трагедију, знала сам да нашу срећу неко не да,
јурнух, лежао је непомичан на леђима, крв му је лила из потиљка. Изгледа да се
оклизнуо и пао из све снаге телом од сто килограма на оштар предмет у купатилу, који
му се зарио дубоко у врат, смрт је брзо наступила“

Шта ми наприча? Да ли је истина? .

Моје поверење у њу се благо клима.

Почели смо да учимо француски језик. Из вечери у вече је долазила у мој стан.
Она је истинско откриће за мене, колико је она надарена, и осећајна? Могла је да
посталне славна глумица, лепо пева, неодољиво ме је потсетила на најдражу Сибилу, када је почела да рецитује на француском стихове Превера о Барбари.Као да је Сибила, запевушила је осећајно и тужно-Ne me quitte pas.

Имам утисак да она у мени налази нешто што није нашла у другима. Можда човека са
Дрине.? Или некога ко је неће злостављати, ко ће је разумети? Можда у мени тражи
замену за оца, који је према њој поступао недовољно педагошки, који је тукао када је
била шипарица?Едипов комплекс? Бекство у фикцију? Заборав мучне стварности у мирном уточишту?

Да ли лажем самог себе?

,,Има их разних, бикови су свет за себе, ужасно ме нервирају они који сврше брзо и
окрену ми леђа.“, поверавала ми се.

Због таквих припростих речи је нагло падала у мојим очима. Њу је давно захватила
изопачена улица? Гледао сам њено анђеоско лице, сушта супротност њеним баналним
речима? Па можда је искрена? Можда то говори да ме вербално стимулише?

Како се природа дружења мења, како временом упознавањем падају образине, сада је
са мном нека друга особа, то није више она сретна жена Дрина са расцветане природе
око запенушане реке Дрине.Упери повремено очи, учини ми се унезверене, у њима назирем оловно суморну бригу, као да нада негде испарава?. Била би понекада бледа и кожа њеног лица благо спарушена.

Ипак, то је она, биће сутра, или за тренутак већ, опет она стара, насмејана и изазовна..

Био сам згранут, таква дама, дивна и отмена, интелигентна и духовита, а то ми прича.

Свет се овде променио. ,,Окружена си вуковима“ погледах је.

,, Нажалост у праву си, а ја сам жељна разумевања. Са тобом се осећам тако лепо и
опуштено, знам да си ми искрен пријатељ“, чини ми се да је искрена.

Види у мени оца? Тражи склониште од злих људи ?

Или ја наводим воду на свој млин, ето свиђам јој се?

Критички преиспитујем самог себе. “ ИСТИНА ЋЕ ВАС ПРВО УЖАСНО
РАЗЉУТИТИ; ОНДА ОСВЕСТИТИ“, каже један мудри амерички мислилац.

Трудим се да себе објективно процењујем, и своје мане.

Можда се ова мисао може у извесној мери применити на поједине америчке
интелектуалце, Америка је уређена земља, људи су смиренији и склонији објективним
преиспитивањима, како других тако и себе самих. Када се ради о нашим људима, у грчу, натегнутих нерава који пуцају, њима указивати на недостатке да би се освестили или их иправили, би најчешће било крајње контрапродуктивно. Они би када би такве критичке процене чули, се умели ужасно изнервирати. Али се не би нимало освестили.

Ето и ја, интерпретирам свакојаким личним мотивима појаву Дрине и њено дружење са
мном, наводим воду на свој млин, из чега би произилазио мој интерес за њу, ипак у тренуцима луцидности сам себи признајем- суштина је да ме она привлачи као заносна жена.

,,Чему онда све те забрањене зоне, обеспомоћујеш ме тако, није мени сада 30 година,
ипак у овим мојим годинама је потребна нежност, опуштеност“?.

,,Знај да сам и са неким другима у кревету исто се овако понашала као према теби,
колико је њих било са мном, овако у кревету као сада са тобом, а нисам им ништа
дозволила да учине, као и теби сада. Имала сам једног љубавника, становао је негде у
Француској улици, трајало је па је пукло. А други имућан занатлија је имао радионицу
на Авали, па дође колима и покупи ме.“

Помињао сам јој неке виђене интелекталце, књижевнике, које лично познајем скоро
све је лично упознала, то ми је без оклевања ставила до знања.

Као да је са свима њима исто чинила ка ово сада са мном?

Достојанство? Можда измишља? Да, имам оправдање да ми се не згади? .

Свима заредом је била разочарана. Можда ће и са мном бити?

Да је неко други чуо све ове податке о њој, пала би му потпуно у очима.

Не мени, ја се трудим да проникнем у енигму, зашто је она таква? Изузетна жена,
надарена као богиња, а пала у блато и прашину?.

,,Па зар се не плашиш да добијеш неку заразу?

,,Не, прегледам сам се редовно, досада никада нисам имала било какву заразу“.

Како се не стиди да тако говори о себи?

Знам психологију таквих особа у невољи, свашта трпе година, деценијама, ми смо
земља народ на Распећу, у њима нешто препукне, све прегори, не хају шта ће други о
њима помислити, дај шта даш, да се преживи.

Даље сазнах нови необичан детаљ о њој, ставили су јој некакву спиралу у материцу, не
може од тада да остане трудна. Вероватно су јој лекари то учинили да спрече зачећа,
знајући да она не влада собом, да се брзо препушта мушкарцима?.

Као да чита моје мисли ме помало растужи када ми стави јетко до знања: ,,Ниси ти
једини интелектуалац, који ме је разумео,било је и других“, посматрала ме је
испитивачки.

Изгледа да ме изазива, прави ме љубоморним.

Онда се насмеши љупко: ,,Ипак, признајем ти, предосећам твоје бисере, знам да ћеш
ме до краја схватити и разголитити, као нико досада што није успео да учини, да ћеш
ме победити, нико ме досада није победио, да ли ћеш ти то моћи?“чикала ме је

Запевала је опет сетно, са сузама у очима: Ne me quitte pas. ( Не остави ме).

Да ли је она нова Сибила?

Настави са сузама у очима: ,,Једва сам преболела једног, идеалног, бизнисмен,
префињен а имућан ,била сам у њега дубоко, смртно заљубљена, оставио ме је без
трунке сажаљења. “

Неколико дана смо надахнуто вежбали француски, нашао сам текстове на гуглу,
директно из Alliance francaise у Паризу, то јој се јако свидело.

То је била прилика да се боље упознамо.

Настао је неспоразум. Нестајале су поруке са њеног мобилног.

Добио сам њену скоро љутиту поруку на мобилни: ,, Као финале волшебних догађања је ток наших порука на мобилном јуче.
1.Прво сам ти на француском написала да ми одговориш са OUI ou NON, и добила сам
одговор OUI.
2.Када сам ушла у аутобус , послала сам ти поруку да стижем и да као што сам
написала у претходној поруци очекујем да ћеш ме чекати на аутобуској станици испред
Поште у Борској улици.
3.Добијам одговор опет OUI, и помислим да се зезаш и да ми то не личи на тебе
4.Ново непријатно изненађење јесте да те нема на станици
5.Затим ти шаљем поруку сиђи а ти добијаш претходну поруку коју изгледа ниси ни
добио када сам је послала
6.Са блоком мог профила било ми је заиста превише
7.Негде у твојим причама, негде у овим назнакама, налазе се разлози моје дистанце.
Живот ми се састоји у избегавању удараца и проблема колико је год то могуће и
сигурна сам да ћеш правилно разумети моје повлачење. Не желим никаква
објашњавања. Инстинкт и тегобе не дозвољавају ми и не отварају простор за овакве
ситуације.Ти ниси обичан човек и крећу проблеми на које се нисам навикла и с којима
немам никакве додирне тачке.Молим за опроштај ако сам на тренутке била према теби лоша.На Ади наш сусрет верујем неће бити тема препричавања, а јасно ћу дати до знања
колико сам те поштовала свих ових дана нашег дружења.
Остани здрав и јак!“` ( крај њене поруке)

О чему се ради, зашто се наљутила, да ли глуми? Можда ме заводи, уцењује, можда
мисли да сам се у њу заљубио? поготово на ову последњу могућност помишљам, јер
ми се поверила, да су многи због ње патили.

,,Шта имаш од тога да други пате за тобом`?`, упитао сам је искрено, јер она није
шипарица него увелико средовечна жена.

,, Ето тако, ` слегну нехајно раменима. Изгледа да то њој прија, да се тиме доказује? .

Да ли је незрела, инфантилна? Да није нимфоманка? Или је можда духовно и душевно
оштећена, дакле поверила ми је се да иде код психијатра, да има озбиљну дијагнозу, навела ми је лекове, па они су индицирани за психотичне поремећаје, пати од напада
меланхолије, или депресије, од тешке хроничне несанице.

Како несаница, а тако свежа и женствена?

Ипак смо се поново сусретали.

,, У колико лежеш увече“? ,, Око два после поноћи“. ,,А у колико устајеш ујутру када
идеш на посао“? ,, Устајем у пола седам ујутру.“

,,Ти мало спаваш, тиме рушиш своје здравље и женственост“, хоћу да јој откријем
једну путању да побољша здравље. ,, Не, мени је то довољно, ако легнем раније, не
могу да заспим, боље је да то време искористим да нешто порадим по кући, да гледам
ТВ, радим на интернету.“

Убрзо сам увидео да није у праву, када бих је звао суботом или недељом у девет
часова, она се јављала уморним гласом: ,, Још спавам“. Рекох јој једном приликом:,,
Чим данима викенда када не идеш на посао волиш да спаваш дуго, то је доказ да си
неиспавана, треба да лежеш раније“?.

Ћутала је.

Виђао сам је понекад уморну и смежурану. Ипак несаница делује и на њу.

Она је за мене и даље енигма. Отац и мајка имају добре пензије, њена плата је солидна, а она грца у кредитима?. Стално се жали како нема новца. Рече ми једанпут на Калимегдану, док смо седели у топлом дану на клупи: ,,Немој да трошиш новац на изласке, уштеди“. Схватио сам да жели да ми саопшти да ће за њу бити корисније од излазака, да се налазимо у стану, или да шетамо, а да јој ту суму дам, што сам и учинио, она је прихватила одмах, без двоумљења. Једном приликом сам јој уплатио 300 динара на мобилни. Рекла ми је ноншалантно:“Неки уплате и по хиљаду динара“

Зашто је она у финансијској кризи? Изгледа да је то због великих прохтева деце, не
може да их задовољи, па се сналази како зна.? .Да није зависна од дроге?

Изненадила ме је да познаје врло угледне научнице, професорке, лекарке, које су
пратиље странцима када долазе у Београд. ,, Што им се не придружиш?“, упитах је. ,,Још није дошло до тога“, као да већ размишља и о томе, била је искрена.

Потрешена ми сва суморна, такорећи на ивици самоубиства прошапта: ,,За све је крив
мој отац, он је убио мене у мени, тукао ме, злостављао.“

Нисам схватио Зашто је то чинио. али сам претпостављао.

,, Требао је да буде унапређен у чин генерал мајора, али због оштрог језика је стигла
забрана из Београда, разболе се, пензионисаше га превремено, у Београду смо се
намучили док нисмо добили садашњи стан.“

Причала ми је повремено о њеној првој љубави, Хваранину, пореклом са неког
суседног изузетно живописног отока: ,,Тако лепо место нисам никад видела у
животу“, смешила се и почела да се опет смеје полугласно.

,,Јели тачно да Хварани зову становнике тих забачених острва Влајима“?

,,Откуд знаш“, ?, зачуди се.

,, Тако Далматинци католици називају Србе, значи да је остао назив из далеких
времена српских миграција од Неретве“, рекох.

Шта је ова јадна жена досада претрпела?

Она је једно време прекинула контакте са мном. Да ли је то био њен трик, завођење?,
Можда је стекла утисак да сам се у њу безнадежно заљубио?

Она ми не изгледа да је тако површна, да би тако нешто могла закључити?. Тако делује
отресито, мудро, искрено.А понекад зачуди небулозама. Као када воз клизи глатко по шинама, а онда наједном искочи из шина. “ Raillerie“како кажу Французи.

И када сам имао двадесет година, нисам никада дозволио себи да губим главу за
вољеном девојком, када увидим објективно, не емотивно и импулсивно, да она не
заслужује моју приврженост, такорећи бих је у моменту заборавио.

Поготову сада у овим годинама размишљам још рационалније.

То сам јој једном приликом казао, она ме је погледала, и схватила да ја тако мислим и
поступам. Узела је то к` знању.

Зацртавам моју стратегију и циљ, она је дражесна, и врло занимљива жена , много сам
старији од ње, а нисам имућан, те у таквим околностима нема никаквих реалних основа
за склапање брака са њом. Једино што преостаје је повремено уживати у чарима дружења са тако необичном женом. И она то исто мисли, закључио сам када ми је отворено казала: ,, Твоје године, ниси имућан, може повремено, без обавеза.“

Жели ме као резерву?.Она је мудра и врло прагматична. Зна шта хоће, и тако поступа.
Ценим њену искреност?.

Да ли је глумила раскид, зашто то чини? Или има лошу умешност опхођења са
мушкарцима?Или је то последица њене измењене личности, или душевне алијенације? Нимфоманка?Духовно извитоперена, перверзна, аморална?

Ако тако чини са другима одбиће их од себе?

Неко је послао?, питам се на крају.

Никако не иде аморалност са тако осећајном и нежном женом, она је тако у дубини
душе нежна и жељна људског разумевања и топлине.?

Београд је врло опасан град, забринут сам и за мога сина, за сестричине..

Повремено ми се учини као полицијска провокаторка, притајени иследник, неко је
послао да ме шпијунира?

Када бих јој говорио о моме судском захтеву за накнаду штете од државе, она ме је
убећивала да од тога нема ништа. И због тога би ми била сумњива, то исто ми кажу
судови и државници?.

Ако је доушник, зашто је сиромашна? Жалила ми се да остаје често после радног
времена да заради месечно неколико додатних хиљада динара.

Изгледа да је роб деце.

Када сам све промислио, закључио сам да би ипак била велика штета напустити једну
такву жену.

Не могу се као мушкарац мерити са њеним вршњацима, и имућним људима, желим да
користима моја преимућства, да је разумем, да јој причам о стварима које је занимају,
да говоримо француски, она воли смирене и учтиве интелектуалце.

Казала ми је једном приликом враголасто: ,,Водићу те у један кинески ресторан код базена “ Олимп“, на врло укусне поховане ананасе и банане, свега свако по 120 динара.

Она ми се у неколико наврата поверила да не воли мушкарце бикове, и да су за њу најважнији дуга предигра, загрљаји, нежности, додири. А онда на крају право узбудљиво спајање мушкарца и жене.

Али се са њом све сводило на минимналне, врло строго ограничене интимности које
ми је дозволила у почетку нашег зближавања. Тако је до данашњег дана

Мени је од почетка засметао њен скоро механички приступ нежностима ,масирај ми то,
масирај ми ово. ,, Salon de beaute, то ми личи на еротску масажу у неком сумњивом
салону лепоте.“ оте ми се.

,,Духовит си“ насмеја се од срца.

Када бих се опустио и оставио осећањима да се разгоре, она би устајала на лактове и
рекла ми скоро одлучно: ,;Не, не пали се!“

Хистерична, фрустрирана, у тешким неприликама, не влада собом?

Мени се понекад учни да.се моја осећајност и искреност повремено досегну до њеног
срца?. Да о мени почиње да често размишља.?

,,Ти си постала моја опсесија, филм се стално развија у мојој глави“, хтео сам да
видим како ће реаговати на ове моје речи. Ћутала је. “ А да ли и ти о мени размишљаш понекад?“

Никад ме није тако погледала, била је затечена, побледела је.

Познајем неке жене које су биле посрнуле, у мојим дневничким записима сам описао необичну судбину моје прве ђачке љубави Л..( име измењено) , проститутке која је годинама ординирала у хотелу“ Мажестик` у центру Београда. У њој је имућни немачки трговац препознао упркос свега чедну, неискварену душу, оженио се са њом, добио децу, то је био диван брак.

Испричао сам јој ту причу, слушала ме је широко отворених очију.

Можда размишља, пита се, да ја нисам “имућан немачки трговац`, који се претвара,
тестира је?

Одлучио сам да искористим моја преимућства, да је заводим, не да бих њоме
манипулисао, него да бих је задржао уз себе. Можда ја и за њу боље да се смири, да нађе мирну луку?. , тешим се- А себичан сам. Маштам да је мењам, да постане боља, свесна себе, пробуђена.Да ли је то моја искрена жеља?

Послао сам јој емајл поруку, али унапред свестан да неко у међувремену може
променити њен садржај?. Са циљем уношења лоших процена. Глуви телефони.

Тражим њене климаве стране, емоције, слабости, које могу подешавати, интеракције
мушакараца и жене су игра:

“ Драга Дрино, Разлаз ( растанак)., после њега остаје празнина, болан губитак, сви
пројекти се руше као кулиси, читав један свет нестаје. То је као смрт. Нестанемо у
свемиру као звезде репатице. Произведено нашим погрешним потезима и обостраним
импулсивностима и лошом концентрацијом. Опрости ми. Пронађи твоje пољуљано
поверење у мене. Исправимо наше пропусте. Нас двоје, сестра и брат, кренимо
заједно држећи се за руке, ка излазећем сунце следећег дана, запловимо у мудрост коју
сам ја пронашао у теби, која погађа право у моју душу, веруј ми то је суштина моје
наклоностги коју осећам према теби, потруди се да и у моментима натегнутости
останеш промишљена?, Природно, ти си и једна врло шармантна жена, и у хармонију
два духа који су се помешали, који сањају разумевање , искрено пријатељство и
подршку. И увече, када дођемо кући, очекиваћемо нас двоје милост и светлост са
далеких звезда. Ниси ништа заборавила јуче, али твој дух је овде присутан., размислио
сам добро, прихватам безусловно све твоје захтеве и услове. Да ли тебе овакве ствари не занимају, него пре свега твоја егзистенцијa- финансијске тешкоће, о томе мало касније.
Прочитај ово пажљиво, и да ми одговориш. Мени се свиђа што ти изражаваш жељу
да са мном обогатиш нека твоја сазнања. Иако си ти, како ти кажеш мала, обична
граћанка, а то мислиш, претпостављам, и за покојног Горана , знај да живимо у
чудном свету . Постоји затамњена страна наше свакидашњице, коју већина не
препознаје. Дружећи се са тобом, имам утисак да си ти још увек дубоко емотивно везана за Хвар, и Далмацију, и те људе отуда ( то сам на неки дифузан начин препознао и у Земуну неки дан ). А то живи дубоко у потсвести , не потцењуј то ,то су невидљиви ланци.
Који блокирају енергију, лажљиво, успоравају, спречавају интеграцију у Београд,
гурају те у свој изоловани свет .Слично сам имао неколико година са Белгијом.
Знај да живимо у чудном свету .Наше судбине су често производ нечега изван нас.
Немој помислити да је ово научна фантастика или ван земаљци. Али ти то знаш?
Можда боље од мене?Знам да ниси површна. Најављена ми је брзо обештећење Ако будеш са мном у то ћеш се убрзо уверити.Та жена у црнини о којој си ми причала , која је претећа у односу на мене, ко другоме јаму копа у њу пада.. Тебе занимају твоја егзистенција и финансијски проблеми.Увек треба тражити решења. Да сутра идемо на Авалу, а прекосутра у 20 часова у Етнографски музеј где се даје филм о манастиру ( а не предавање). Убеђен сам у твоју мудрост и моћ процењивања.“ ( Крај цитата).

Како спасити ову жену од људског отпада? Упетљала се, а није у стању да се испетља.

Чак ми је недавно казала: ,,Мени је овако лепо“.

А жали се понекад да је на ивици самоубиства. Она не познаје себе.

Одговорила ми је кратко: ,,За сада желим мир и усамљеност у којој сам била до нашег сусрета.То ми је потребно између осталог јер сам и на одмору и желим некако да се регенеришем и дух и тело ослободим напетости и размишљања. Молим те то да уважиш .Не познајемо се, прекратко смо били да би доносили било какве закључке и било шта тражили једно од другог.Верујем да су наши заједнички тренуци обогатили и твој и мој живот.Сада наступа станка. Што ће даље бити видећемо. У сваком случају једном успостављен однос не може се прекинути. Томо, не оптерећуј ни себе ни мене интерпретацијама. Били смо искрени једно с другим и не треба једном угледане ствари превртати порукама.Оставимо их тамо где припадају.Такви смо какви смо. Покушај мењања наших личности -унапред изгубљена мисија.Дакле,остајеш ми у срцу такав какав си. И ја оваква, каква сам.На свом путу била ми је привилегија теби срести.Али не могу се задржати поред тебе.Не могу бити ни са ким.` ( Крај поруке).`

Реплицирао сам јој: ,,Прилагођавање је нормално у почетку. Не треба одмах клонути. Слабу ватрицу и ветрић угаси, а јаку распали. Треба знати у чему се састоји оптерећење, и уклонити га. Разуми себе, зашто си оптерећена? Ја знам добро шта тебе оптерећује. Оптерећење се може лако уклонити са мало мудрости и стрпљења. Када крене енергија радости као плима, не треба је утихнути, као што смо чинили или ти или ја.Треба је охрабрити. У томе јесуштина. Ја сам јак када сам охрабрен, а блокирам се када нема охрабрења. Онда ћесве бити дивно и трајно.Онда неће бити осећаја оптерећености.
У мени имаш искреног пријатеља, који ти може учинити живот лепшим. Моменти
слабости наиђу, па прођу. То ћеш видети. Ја сам имао намеру да твој одмор учиним садржајним, да ојачаш и живнеш: Бела стена, Панчево, Ада Хуја ( нова Ада) , излет, Авала, Космај, музикл, филмови, шетње. Долази суморна јесен, хладна зима, пролеће, роје се нови пројекти. Зар да сада то прекидамо?Ти си дивна, паметна и добра жена. Прихватам те у свему. Од тебе зависи какав ћенаш даљи однос бити. Никад у животу се нисам понижавао и наметао некој жени. Па нећу ни сада. Ја са