Nebojša Stanojković

 

Ja ne pripadam nigde i nikom.
Nekako se ne uklapam,
ni delom ni likom,
rečima, stilom i modnim krikom
Nikad nisam imao, ono nešto,
što bih ko drugi, koristio vešto,
pa da me to nešto, negde svrsta
Stvarno sam čudna neka vrsta
Ko poslednji Mohikanac,
u stranoj zemlji, stranac
u staklarskoj radnji, slon
I neuspeli klon
A nije da se nije pokušalo,
al bi se istoga časa odustalo
A veruj, nije to lako
kada si čudan i tako te gleda svako
Kad si sirovina medju gospodom
medju jakima, slab što kuka
I vapi za slobodom,
zbog koje odudaraš
I klone te se, ko da zaudaraš
Apatrid i vanzemaljac s Marsa
jer ne pripadaš Zemlji i što je svet
za tebe, samo predstava, samo farsa
za koju nisi dobio ulogu pri podeli
za koju skupo plaćaš kartu
I sediš u parteru, dok te ne budu odveli
Jer ne znaš da se vladaš
Jer spavaš i hrčeš i bez aplauza
Prosto, tu ni po čemu ne pripadaš

 

***

 

Ionako ce sve jednom nestati
I ostace samo trag od coveka
I ljubav I tuga i sreca ce prestati
I nikAd i nista ne traje doveka

I mozda sapat ce samo ostati
Utisnut kao zig u vremenu
I mozda nada da ipak ce opstati
zivot novi u nekom semenu

Sto ce se negde duboko skrivati
U kutku nekom daleko od pogleda
Cekace negde u tami I snivati
Da jednom svetlost dana ugleda

I mozda ce zivot i ljubav ponovo
Iz njega nastati I opet se roditi
I tad ce se covek koji je bol’ovo
I davno umro, osloboditi
I opet se samo svetloscu voditi

 

***

 

Zemlja vam je nastala na zemlji,
koju natopiste krvlju svoje braće
One, što govorila su istim jezikom,
što decu im pobiste, al ipak, neka su ostala
I ona znaće
Decu radjate na zemlji, gde tudju ste nožem dovodili pred oltare vaše
Gde vaši ih fratri, u ognju mržnje ispivedaše i sve im sem duše ukraše
Učiniše im, da žive što kraće
Al neka su ostala i dok je sveta
Deca njihove dece znaće
Bez stida danas govorite o pravdi i istini, što jedino vama je znana
Licemerno o Bozjem providjenju, veri i njenoj suštini
A temelje vam nose sva deca poklana
I svi jauci i sve patnje, stići će vas,
kad njihovi glasovi
čuće se i zvaće
Tada i vaša deca o vama sve znaće

 

***

 

Okačiću i ovaj dan o čiviluk,
kraj svih ostalih, prošlih
Kad sve utihne i nastane mrak i muk
Pre počinka i pre zora, novih,
dobrodošlih
Nek visi u starom ormaru,
kojeg već dugo punim,
Izbledelim snovima i starim nadama,
ranama i očaja na barikadama,
davno izgubljenih ljubavi i prijatelja.
Tu, kraj neostvarenih želja
kraj ostalih, protraćenih
Tu, kraj prošlih radosti i veselja
Što bila su samo na tren,
al što još sjaje u tami,
poput pozlaćenih

 

***

 

Sačekaj me, tamo iza ugla
stare ulice
Doći ću, kad pospremim sobu svojih nemira
Kad razvrstam po fiokama prošlosti
Sve slike nade, ko skice
I planove puta, do kraja svemira
koje nikada nisam započeo,
jednim korakom
Sačekaj, da bar jednom prodjem tim
sokakom,
neutoljenih zelja i prigušenih snova
Pre no što pohabam i zadnji par cipela
I noge postanu teže od olova
Pre no što sve pocrni, sem kose
Pre no što i zadnja trešnja iz detinjstva,
ne bude svela
I ne napijem se jutarnje rose
Doći ću, kad više ne mogu ukrasti,
ono što je moje
Sačekaj, srpljenja molim,
dok konačno ne dohvatim parče meseca
I stavim ga medj suvenire svoje,
na police maštanja
Dolazim, kad jednom budem uspeo da odolim,
da opet prodjem ispod duge,
i upijem joj sve boje
Sačekaj, kad više ne budem ljut na sebe
kad koferi budu, puni praštanja

 

***

 

Sanjaš o najvećim stvarima
I čine ti se tako uzvišenim,
tako dalekim
A najveće stvari su uvek tu,
na dohvat ruke, u očima nekim
Očima, što te gledaju,
kao da svet zavisi od tebe
U očima što ih ispuniš,
ko čitava vasiona,
u kojima možeš videti sebe,
onako, kakav nikad nisi bio
i ne bi mogao  budeš
Jer ne možeš i to nisi čak ni snio
I to nikad nećeš moći da razumeš
I uzalud se trudiš
Oči u kojima i kad spavaš,
životu daješ smisao
I ljubav najveću budiš

 

***

 

Tražim azil za drugu planetu
Baš sam se upetlj’o na ovom svetu
stalno dužan zbog tuđih dugova
zaostalih posle gospode i drugova

Tražeći mesto pod svojom zvezdom
Ko tić za izgubljenim gnezdom
Pogubih se negde, na pola puta
Ko dete, kad u gužvi zaluta

I nije ovo moja ni godina, ni vek
Tu sam se samo obreo tek
Iz oblaka kad ispadoh slučajno
I ovde ostadoh izgubljen trajno

Nije ovo ni moja koža
Neko je tuđu skinuo s noža
I jedva me nekako, u nju ugurao
Dok moju je kožu drugi ukrao

Tuđi sad gledam lik u ogledalu
I vidim samo dvorsku budalu
Ko što i druge budale redom
gledam, dok smeju se nad svojom bedom

Tuđe sad nosim ko okove
Dok drugi krade moje snove
Dok ih umesto mene sanja
I nosi moja odlikovanja
što nestaše kada ovde zaglavih
I do danas se ne izbavih

 

***

 

Lako je samo zastati i prekinuti,
odreći se i odbaciti.
Al tugu dal tako možeš skinuti,
presvući je i samo baciti.
I kad kažeš da nećeš brinuti,
možeš li sećanja sakriti i zaboraviti,
duboko negde,
gde nećes ih nikad pronaći
I samo novi list otvoriti, a stari presaviti.
A dal stvarno možeš, dal možeš
daleko, daleko odmaći

 

***

 

Jednom će sve ovo biti juče
I davno i lane
Sve radosti i sve tuge sveta
Jednom će sve za nas da stane
Kad drugima bez nas svane
I biće i dalje zima i leta
al za druge
Jednom će se sve završiti u trenu
I biće tuge
Prvi zvuci plača kad krenu
Dok će za nekog ko fanfare
Biti najava novog početka
Kad nove slike i novi zvuci
će smenititi stare
bez izuzetka
Zato živi ovog časa
živi danas
Ne ostavljaj za sutra
Možda više za nas
Neće biti jutra

 

***

 

Gubi se lagano svetlost dana
Pred očima nestaje
I žagor dečji se stišava i
prestaje
Neki se drugi sad čuju zvukovi
Dok noć sve jače ulice grli
Ne, nečuju se od nekud vukovi
Već uzdasi nečiji, dok u mrak hrli
nekud, a samo u nemire svoje
Odmiče ulicom žurnim korakom
Odjekuje, dok sitni sati se broje
čuje se bol u uzdahu svakom
Ko da se bori sa svojom greškom Pogurena senka, taj tužni čovek
Sa teretom svojim, sudbinom teškom
Osuđen da pati dovek
Nekad ne moramo nekog znati
Već srcem oslušnemo samo
Znamo tada da neko pati
Za njegov bol
Čak i kad ništa, o njemu ne znamo

 

***

 

Snoviđenjem teškim
Dan otvaram novi
Aveti iz Hada, na leđima mojim
Ko najteži teret, odsanjani snovi
Još sam u košmaru, a na javi stojim
Ko da su sa zorom, pridošli nezvani
Na krilima noći, iz duboke tame
Na dnevnome svetlu, sad se demon hrani
Iz podsvesti stiže i do svesti same

 

***

 

Umoran sam jako
Umoran od čekanja, od briga
umoran od knjiga
napisanih i nenapisanih
od onog, što ne stane u stih
od pesama, što pišem ko zna kako
Umoran, umoran sam jako

Umoran što ne znam i što ne mogu
Od laži koje koriste ko drogu
Umoran od sumnji, nedoumica
Od ubeđenja čvrstih, što izbriše gumica
Umoran od veštake lepote
Od uzdaha i lažne dobrote
Umoran od licemera što se krste
Što zavlače u džepove, duge prste
Umoran od toga, što pljuju na Boga
Od onih što nas vode, ko zna kako
Umoran od onih što klanjaju se svakom
Od apluza, veličanja, umorim se jako

Od raznih specijalaca
strogih komunalaca, poštenih kriminalaca
Od prebijanja slabih, dece, baka, deka
Što bez para nema, niti jednoga leka
Umoran od boli, kad roditelj moli
zbog deteta kada, preklinje za spas
kad svi samo bleje, ne podižu glas
Umoran sam jako, umoran ko pas

Umoran od bolnica, od hodnika
zakazivanja, preko reda svodnika
Od sestara glasnih i doktora masnih
Od ravnodušnosti, ne činjenja
Od procesa smešnih, pa oslobođenja
Od nepokajanja i neizvinjenja
Umoran od toga, da me uči svako,
jednostavno, lako
znanjem i priznanjem i stečenim zvanjem
do koga je došao, samo on zna kako
Umoran od mnogih, umoran sam jako

Umoran od kesa i od đubreta
od uništavanja i trovanja sveta
uranijuma siromašnog, proamerikanaca
bogatih patriota i legije stranaca
Od braće naše Rusa i što nas uvek brane
kao uvek što su i danas i lane
od žena u crnom, sveštenstva na belom
od građana koji, ponose se selom
od skupštine, poltrona i od ovacija
od toga kad nisko, proleti avijacija
Umoran sam dugo, od nemoći svoje
dok gledam kako drugi, sudbinu mi kroje
Umoran od toga, što umorni su drugi
od toga što kažu, kako puno kukam,
bolje je da ćutim nego da se brukam
Umoran što pokrivamo, glave ispod ćebe
Umoran od drugih, umoran od sebe

 

***

 

Što ne ostaviste decu
Bar njih
kad krvi se ionako
napiste od starijih
Što ih niste pustili
Da otrče kroz neko polje
Zašto ih onaj što kolje
u oči ne pogleda bolje
Pre no što ih dočeka jama
Što mu iz ruke ne ispade kama
Zašto se sebe ne zgrozi i ne postide
Da to su samo deca, kad vide
Što ugasi iskru u malom oku
i baci ih u jamu duboku
Zar svoje dece imao nije
Zar nije noċima bdio nad kolevkom
Kad boli ih nešto
Kuda je mogao to da sakrije
I da prosto, zaboravi vešto
Dok krv dece tuđe, besan proleva
Dok njegovo, mirno u postelji sneva

 

***

 

Tražeći smisao u besmislu
Samo pišeš priču nesuvislu
Onom na suncu
ne znači ništa
svetlo na kraju tunela
Ni sitom neznače ukusna jela
Zato ne traži ljubav
tmo gde mrze
Međ gubavima
postaneš, samo gubav
Ne traži sreću,
jer nećeš je naći
Ona će naći tebe
Prepoznaj je samo
I ona će te dotaći
Na ovom svetu
sanjajući idilu
možeš se jedino
primaći ludilu
Ako još nisi, nemoj
Ne pravi reda
u tuđem u haosu,
samo ćeš pokvariti svoj
Ovde je istina, perika
što je nose ko svoju kosu
Znaj to kad se za nju boriš
I znaj, kad mudro zboriš
Onom ko nema sluha
ko najlonskog je duha
bisere bacaš pred svinje
Što poješće ih ko dinje

 

***

 

25

Zar ima toliko
Zar celih 25
Ne, tom se nadao nije niko
Niko od nas,
Da će stati u jedan let
Tako kratak let,
za čitavih 25
I samo na kratko ćemo
sleteti danas
Tu gde su se tajne snile
U iste one klupe
Bar na ista mesta, na kom su bile
U kojima su utisnuti još naši uzdasi
Naša imena, smehovi i šale glupe
U kojima ne saznasmo
još na sreću,
za istine bolne i skupe
o pravom zlu i podlosti
o prolaznosti
I zamkama života
Još zidovi pričaju
o našim ljubavima
Na staklima prozora,
ko ogledalima
gde popravljasmo frizure
I sad se još vidi naša lepota
I lica naša nasmejana
I ona što se dure
Tu još možemo čuti profesore
prekori njihovi sad tako fale
Tek sad, kad se naziru prve bore
Sad bi nam došli ko pohvale
Sad kad prošlo je 25
Kad se otisnusmo u svet
Kad svaki uspomenu ponese
odavde sobom, u grudima
Da je zaliva ko cvet
I svako svojim putem
Da ne zakasni na čas
I na svoj let

 

***

 

Gledaj, dolazi tama od nekud,
iz daleka.
Donose je oblaci i slutnje
usamljenog čoveka
Suncu se nadao
al nju ipak dočeka
Gledaj, lepotu što bledi
starca i kosu što sedi
Gledaj senke na zidu
sto odlaze
sa druge strane ogledala
Gledaj, kako godine gaze
sve koje znaš i koje si znala
I uslikaj za večnost ovaj dan
Već sutra će postati sećanje
I ostaće nedosanjan san
I još jedno ne ispunjeno
obećanje

 

***

 

Sreca

Sta je to sreca
Tesko je reci
Al nije ko tuga
Sto brzo se pozna
I niko se nikAd
u toj sreci
Ne zadrzi dugo,
I kasno je spozna
I kratko traje
suvise kratko
Kao plamicak
Na vetru sto traje
I divno je srcu
I dusi je slatko
Al niko srecu
Dugo ne daje
Sa tugom je drugo
Ne odlazi ona
Od nas tek tako
I druguje se
sa njom dugo
I nikAda ona
Bas nikAd
Iz srca ne odlazi
Lako
Uzivaj zato
U svakom trenu
U svakoj sreci
Sto Bog nam daje
Jer vec iza coska
Tuga vreba
I kasno je kada suze krenu
Tad jasno vidis da otisla je
Sreca sto uvek
Kratko traje

 

***

 

Ne veruj nikad suzama što lako krenu.
One se obično slivaju niz gumene obraze
I padaju na naivna srca, što svenu
od tih kapi otrovne kiše
Ne veruj usnama što se razvuku u osmeh,
na licu sa očima hladnim
Ne veruj rečima utehe, onog kog nisu tešili, ne veruj usnanama ljubavi gladnim
Nemoj ni rečima podrške, onog kog nisu podržali,
ni onom, kom sreću su dugo krali
Ne veruj onom ko ima sve, tom ništa nije važno
ni onom ko ima malo, jer možda želite isto i to isto, želite snažno
Ne veruj danas previše ljudima
Nemoj ni sebi, jer slagaće te
ono što kuca u grudima

Patrik Weiss

Mala poezija smrti

 

 

PREDGOVOR

Ova zbirka poezije nastala je kao jedan određen zahtjev, kao nužno pitanje koje se moralo postaviti u vrijeme kada se gubi svaki osjećaj za kreativnost i originalnost u području umjetnosti. Ovu zbirku pisao sam na tragu poetike poezije Dragutina Tadijanovića. Motivi, teme i forme pjesama su preuzete iz njegove lirike, no ne kako bi išta ukrao, već naprotiv, kako bi iskazao čast jednom od naših najvećih pjesnika i kako bi upravo ovakvim postupkom sproveo glavnu misao ove knjige. Naime, već u samom naslovu zbirke moglo bi se naslutiti da se radi o svojevrsnoj ironiji, određenom paradoksu. Upravo simbol papige koja ponavlja je i glavna antinomija i glavno pitanje koje ova pjesma problematizira i svojevrsno uzima za zadaću da na njega i odgovori. Radi se propitivanju samih književnih kanona, samih klasika u književnosti i našeg ( današnjeg ) odnosa prema njima. Prije nego sam i počeo pisati samu zbirku pjesama, pokušavao sam sam sa sobom diskutirati problem našeg odnosa spram klasične književnosti. Radi se o tome, da iako se danas uvelike potiče kreativnost i originalnost, iako se to dvoje smatraju kao poželjne karakterne crte, odnosno kao poželjne vještine koje bi pojedinac trebao posjedovati, imam osjećaj da se tu zapravo radi o jednoj isforsiranoj, umjetnoj kreativnosti, jednoj nasilnoj bezumnosti, koju današnje društvo želi sprovesti, želi samo sebe uvjeriti kako je svaki čovjek umjetnik. No, ne radi se ovdje samo o tome, želim li ja sve ljude smatrati umjetnicima ili ne. Također se ne radi ni o obrani onoga što se naziva visoka kultura. Ovdje je naglasak stavljen; barem je moja intencija bila da naglasak bude stavljen na naš odnos spram kreativnosti i originalnosti, a pogotovo u kontekstu književnih klasika, neovisno domaće ili strane književnosti. Prilikom razmišljanja o ovom pitanju, došao sam do određene teze koja se bavi problematikom našeg straha spram starog, kao nečega nedostižnoga, nečega ne – naprednog, pa čak i kao nečega veoma sužanjskog u smislu ne slobode izražavanja autora, unutar starih ( starijih ) formi umjetnosti. Razlog zbog kojega sam izabrao upravo Dragutina Tadijanovića kao svojevrsnu bazu ove zbirke, je taj da osim što osobno najviše koristim slobodan stih kao formu pjesničkog izražavanja, je upravo i sama revolucionarnost njegovog slobodnog stiha unutar hrvatske književnosti. Kada je Tadijanović pisao slobodnim stihom, to je bilo nešto još uvijek na ovim područjima novo, nešto revolucionarno i upravo stoga njegov primjer koristim, kako bi pokazao da je i prošlost možda bila puno sličnija današnjici, nego što to mi mislimo. Glavna nit ovog propitivanja upravo je obratiti se čitaocima i ostalim umjetnicima, te im savjetovati da je staro izrazito važno za proučavanje i da nema ništa loše ili sramno u pozivanju ili reinterpretaciji klasike. Ali, ujedno, ovo je i opomena da se odmaknemo od lažne kreativnosti i zajednički osmislimo jedan put prema novoj originalnosti, koja neće biti neke ” plastificirana ”, već čista i jaka koja neće živjeti na krhotinama prošlosti. Druga glavna intencija ove zbirke pjesama je i propitkivanje samog odnosa forme i sadržaja. U svom istraživačkom radu o umjetnosti i estetici razrađujem problem koji se tiče odnosa i funkcioniranja forme i sadržaja. Ova zbirka je jedan eksperiment i jedan umjetnički izraz samim promišljanja o teoriji umjetnosti. Hipoteza mojeg rada sastoji se u okretanju funkcija forme i sadržaja. Propitivanje, je li moguće da sadržaj djeluje kao forma, a forma kao sadržaj, odnosno forma kao posebni sadržajni pečat samog autorovog stila. Upravo primjer toga i je ova zbirka, kao odnos starog i novog, kao odnos stare forme i starih sadržaja spram nekih novih, novijih. Moj, da se tako izrazim osuvremenjeni prijepis same forme Tadijanovićeve poezije, više se očitovao u reprodukciji samog sadržaja, nego same forma. I tu se nalazi ključ za razumijevanje pitanja što ga sam sebi postavljam. Zašto dolazi do toga da je sadržaj važniji, uzvišeniji i bitniji, a samim time i koherentniji za umjetničko djelo, neovisno o mediju putem kojeg se ostvaruje. Odgovor kojeg pretpostavljam i za kojeg mi intuicija i sama određena empirija ( ako se tako usudimo zvati poeziju ) govore da je istinit je ujedno i najjednostavniji moguć. Radi se o beskonačnoj univerzalnosti ljudskih osjećaja, radosti, muka i patnji. Forme se tijekom stoljeća, desetljeća, godina mijenjaju. Svaki autor ima neku svoju, sebi svojstvenu formu, svoj izraz, također svako vrijeme nosi neke druge medije, neke druge alate i zahtjeve koji se pred njega postavljaju. No sadržaj umjetničkih djela, pogotovo poezije, pa također i sam sadržaj svih ljudskih života je tako sličan, tako isti, toliko jednak, da dolazi do jedne zbunjenosti, do jednog vapaja i pitanja: ” Pa zašto onda toliko mržnje među nama, kada smo svi toliko isti i kada dijelimo iste brige? ”. Ova zbirka poezije problematizira sve gore navedeno, a kao posljednji zahtjev stavlja na čitaoca zahtjev za altruizmom i među ljudskom empatijom u ovom svijetu, u ovoj umjetnosti koja mora i jeste od nas za nas, od čovjeka za čovjeka u jedinom svijetu, svijetu kao su – svijetu.

P.S. Zadnja pjesma, premda je to odmah vidljivo, iskazana je počast i divljenje, prema mojem velikom uzoru i jednom neponovljivom velikanu Sergeju A. Jesenjinu.

 

 

 

BILJEŠKA O PISCU

Patrik Weiss rođen je u Rijeci 1. svibnja 1996. godine. Student je treće godine preddiplomskog studija kulturologije na Sveučilištu u Rijeci. Pisanjem se intenzivno bavi posljednje dvije godine. U travnju 2017. godine izdaje svoju prvu knjigu; zbirku poezije pod nazivom ” Šutnja je zlato i ostale životne laži “. Redovno objavljuje u raznim časopisima i portalima za književnost i društvena pitanja ( Kvaka, Književnost uživo, Metafora, Čitaj knjigu, Sapphoart, Portal Strane ). Pjesme iz izdane zbirke uvrštene su u ovogodišnji dvobroj časopisa HDK-a ” Književna Rijeka “, te je stalni suradnik Filozofskog magazina za koji piše filozofske eseje, od kojih su neke objavili i na portalu Buka. Ubrzo priprema dva nova rukopisa. Prvenstveno piše pjesme, no bavi se i pisanjem kratkih priča i drama.

 

 

 

ULICAMA GRADA

Lutam samotnim ulicama grada.
Ispod visokih svjetiljka, mnoga cesta se račva.
Tisuće semafora, tisuće dućana,
Al nigdje tebe draga,
Nigdje našeg, centralnim grijanjem, ugrijana stana.

 

 

 

KUĆA STARE CURE

Na vrh brda,
Tamo gdje nebo dodiruje krov,
Kuća stara.
Oronula i prokisla.

U vrtu mirne krošnje.
Na prozorima pogrbljene sjene.
A u staklu obris njen,
Sjetan. Već godinama sjetan.

Okružena tišinom koja ubija.
Na vrh brda
Kuća stara; oronula.
I u staklu obris njen, u vremenu izgubljen.

 

 

 

KAFANA

Pozdravljam te, kafano moja, pozdravljam.
Pozdravljam te u ovo mračno veče’
Kad se žuto lišće pod cipelama savija
Ne ispuštajuć’ ni zvuka gnjeva.
Pozdravljam te, kafano, pozdravljam.
Dok tmurni ljudi žure u svoje domove hladne.
Pozdravljam, u trku, prema toplom naručju tvom.

O, kafano, sudbino radosna.

Ja volim tvoje bezobrazne zvuke
I miris spasa u čašama.
Volim nakazne goste tvoje
I sve njihove lažne priče.
O, kako volim zadimljen zrak.
I pijanice, i robijaše, i nečasne žene.
Volim te kao istinu, kafano draga.
Volim tebe i tvoju neizbježnu grobnu raku.

 

 

 

MILOST PLAVIH FAROVA

Na sivi pločnik uleti
Novi automobil,
Skup.

Plavi farovi
Probodoše drveća
Zgrade
Zrak.
Sva lica problijede,
Vrisnu.

Razigrana djeca,
Sretna,
I roditelji,
I spori starci,
Skoče u stranu
Prestravljeni.

A plava svjetlost farova
Obasjaše;
Kao božja milost,

Sivi pločnik
Na kojem blistaše
Idealna kružnica,
Satkana od svježih kapljica krvi.

 

 

 

LICEM U LICE

Prisjeti se hladne zime, i blijedog sunca, i sivog snijega;
Prisjeti se boli u jutrima bez svjetla,
Tuge u kostima našim.

No sada ljeto je, draga, ljeto:
Bogato i radosno ljeto,
I treba se vinom nasladiti.

Blagostanje u domu sunčanom
Bez trunke sjete, melankolije,
I sati što nikako da prođu
Samo privid je, iluzija opasna.

No sada ljeto je, draga, ljeto:
Bogato i radosno ljeto,
I treba se vinom nasladiti.

Prisjeti se hladne zime, i blijedog sunca, i sivog snijega;
Prisjeti se boli u jutrima bez svjetla,
Tuge u kostima našim.

 

 

 

O DOMU PUSTOM

Mlada, vitka, rumena djevojka
U selu zabačenom
Neudana ostala
Ljetos.
I ostarila.

Iz sela svi momci odselili
Za poslom
U tuđinu.
Odselili daleko od trave rodne
U hladni svijet, gdje jedino zlato grije.

Ni momaka ni vjenčanja
Nema.
Ničega nema.
Ničega osim jedne
Rumene starice
Više nema.

 

 

 

KADA ME NAPUSTIŠ, SAMO ĆE TUGA OSTATI

Večeras je umro
Dida, u naslonjaču.

Umrle su i tvoje oči
Stari djede;
Umrle, i više nikad
Me posjetit neće.

Bolničari dolaze u fluorescentnim prslucima.
I mrtvozornici u svojim crnim frakovima.

Ja sam žalostan.

Možda zato jer te treba upisati u matičnu knjigu umrlih;
A ja sam nepismen.
Možda zato jer si iznenada umro;
A nismo dobili priliku otići u našu posljednju šetnju.

 

 

 

VLASNIŠTVO

Nebo je stari medij
Na kojem se objavljuju
Samo najuzvišenije vijesti.

Pogledaj za vedroga dana
I vidjet ćeš radnike okićene paperjastim oblacima
Kako kopaju, šivaju, proizvode.

Ista zavodljiva slika proteže se
Kilometrima i kilometrima
U beskraj.

Izgleda da su i nebesko plavetnilo
I svi njegovi oblaci i oblici
Također u vlasništvu buržuja.

 

 

 

NA BALKONU U OSAMI NOĆI

Na balkonu sjediš sama. Tužna.

Ja negdje u gradu s krezubima pijem.
Gubim se ulicama i smiješim nepoznatim ženama.

Na gledaj prema dolje.
Zavrtit će ti se.
Možda me slučajno ugledaš.

A pri tom pogledu
Ja bi se pravio da te ne poznajem,
I nastavio lutati dalje.

A ti bi i dalje na balkonu sjedila sama. Tužna.

 

 

 

MAJČICE, LJUBAVI MOJA

Majčice, o draga moja majčice
Zašto me ne voliš?
Zašto puštaš moje oči crne da plaču u tišini?
Zar ne poznaješ zvuke durske
I šetnje u proljeće?
O, majčice mila
Ova put od tebe je stvorena
I isto tako samo tvojoj volji je ponizna,
No zašto da ostavljaš čeljade na suhom zraku,
Na milost i nemilost ulicama
Što crnim svjetlom svijetle.
O, majko, majčice mila
Pusti da bar jednom
Zaspim na tvojim grudima, od života ranjenim,
I dopusti barem jednom da olakšam bijedu
Što tvoje srce je snašla.
O, draga.
O, mila.
O, jedina majko.
Pusti da te volim
Barem u ovu hladnu večer
Kada mnoga srca zauvijek gasnu.

 

 

 

VRIJEME

Kada u mračne večernje sate
Ili u maglena, blijeda jutra
Pohodim
Bulevare kao med opojne
Gdje raskoš oduzima prednost vjetru
I gdje bludne su strasti,
Sati se čine kratki
A bitke protiv vremena pobijeđene.

No gle!
Nedjeljno je poslijepodne
I mi šetamo parkom
A cijelo moje biće žudi
Da sat jednom zauvijek stane
I da ostanem zarobljen u vremenu
Tebe držeć za ruku.

 

 

 

SIN VANJA

Nad mramornom pločom
Stari čempres liježe.
I pušta grane da pjevaju s lakoćom;
Cvijeću u vazi, što miriše tako svježe.

Miriše cvijeće, opojnim sladima krasi svijet,
A nova sjena prekrije put.
To dječak majci nosi cvijet.
Cvijetak malen, plah i žut.

Sklapa ruke i do zemlje se klanja.
A ona mu kroz granje tiho odgovara:
– Hvala ti sine, jedini moj Vanja! –
– Hvala što si me se sjetio. – ona milo izgovara.

 

 

 

PROLAZNICI

U zadimljenoj mračnoj sobi
U sobi koja nekoć bješe moja
Sjedim i teško dišem
Dišem duboko, već dugo razočaran.

Izvana dopiru glasovi
Glasovi pijani i grozni
A ja i dalje sjedim
Sjedim tragajuć za tišinom.

Otpijam gutljaj vina
Vina crvena i rosna
Ustajem i otvaram prozor
I bijesno vičem na prolaznike.
Prokleto ljut što oni su živi
A ja već odavna mrtav.

 

 

 

KRČMA U PREDGRAĐU

Nađoh se u krčmi
Negdje u predgrađu
Gdje rijetko kad zalazi gradska gospoda.

A što da tamo rade?

Zar da se dive ženama
S trbuhom do zuba
Ili pak pjevaju;
Promuklim grlima
Pjesme o bijedi?

Zar je za jednog gospodina
Čaša puna rakije
I stara tvrda stolica?
Zar je za meko srce
Da gleda narod kako pije
I još pritom s njim da se združi?

Nisu li krčme predgrađa
Moderne karantene
Za one kužne?

One očajne
Odbačene
I tužne?

 

 

 

PISMA

Jesam li ja tvoj dobri pjesnik
A ti, anđele, moja družica vječna?
Kad bi mi barem bilo znati
Gdje stanuju tvoje bistre smeđe oči,
Možda bi i došao
Kasno uveče
Samo da ti zaželim
Laku noć.
No ti na moja pisma ne odgovaraš
I ja još uvijek ne znam gdje spavaš.
Zapravo, ne sjećam se ni da si mi rekla ime;
I sve mi se čini
Da plava zavjesa među nama
Nikada neće biti rastvorena.
Sve mi se čini
Da ću te morati zamijeniti
S nekom koja će mi pisati češće.

 

 

 

POSLJEDNJI ZAHTJEV

Kada odem
A vi budete polagali
Moje tijelo;
Još uvijek satkano od krvi i mesa,
U rahlu crnu zemlju,
Neka bude nad njom
Spomen ploča bez spomena
I neka svira muzika bez zvuka.

Jer u ništavilo idem.
U bezprostornost, negdje iznad zvijezda,
Negdje gdje glasovi više ne dopiru.

I neka zna se, da s druge strane ničega nema,
Nek bude shvaćen moj smrtni zahtjev,
Da me ne stavljate u nemoguće,
Da me ne smatrate s one strane bivanja i biti.

Ja nekoć sam bio,
No više me nema.
I ne ponizujte molim,
Sjećanjima na me.

Jer kao što rekoh
Sada sam Ništa
I više me nema.
Više me nema.
Više me nema.

 

 

 

NESHVAĆENI PORIVI

Obuzima me neopisiva želja
U ovim starim, osamnim danima mojim:

Da me povedete na svetkovinu
I ostavite usred razjapurene gomile.
Da slušam, da gledam,
Da upijem svaki grješni trenutak;
I po posljednji se puta uvjerim
Koliko je čovjek pokvaren.

 

 

 

POSTOJI LI ČOVJEK

Za stolom, terase kafića na uglu,
Veseo sjedim, okupan suncem
I gledam preko ceste
Ljude što prolaze.
Lica im voštana.
Pokreti bez sjene.
A pogled im skreće
Na prvi prizor kakvog prosjaka.

No ja sam i dalje sretan
Ne dopuštam da me rastuže.
Jer oni su za me samo obrisi
Nečeg što bili su ljudi.

Za stolom, terase kafića na uglu
Veseo sjedim, okupan suncem
I dijelim kroasan s prosjakom.
No počeo je da i mene glođa.

Sve mi se čini;
Vrijeme je da svoj obris
Odvučem kući.

 

 

 

ŠKOLA

Ulaze
Izlaze
Svakoga dana
Sjedaju
Ustaju
Pitaju
Odgovaraju
Uče
Zaboravljaju
Prisjećaju

No može li se itko
Prisjetiti da je u školi,
Učio o ljubavi?

 

 

 

KADA BUDEM ODLAZIO

Kao što sam plakao,
Plakati ću i večeras,
A ti, dragice, okrutna stijeno
Okreni i noćas glave
I ne čuj krikove moje.

Volim te.
Volim te, ljiljane sedefna lica
Volim tvoje puhanje i svakodnevno ludilo,
Tvoju radoznalost, i tišinu,
Tvoje oseke, plime
I dane bez boja.

Podsjećaš me na rodni kraj,
Na miris zemlje, žito što se zlati,
Mrklu noć punu zvijezda, bijele vrhove zimi,
I jarko sunce što danima žeđi usne.

Ja ću, dragice, poći. Poći na neizbježno.
A ti ćeš napokon pronaći drugu žrtvu;
No neka ti glava ne klone,
Tvoja pobjeda je zagarantirana.

Samo jedno te molim. Samo jedno u cijelom proljeću mom.
Kada me budeš sa smiješkom i jednom suzom na usnama pokapala,
Neka bude tulipana.
Neka bude tulipana bijelih, mladih i rosnih;
Jer i oni su poput mene,
Spremni brzo pognuti glave i predati se.

A ti mi, dragice, oprosti,
Jer ja odlazim
I nepoznata hrabrost u meni se rađa.
Molit ću te još jedno.

Kad me budeš u zemlju polagala
Siromašni dječak na fruli neka svira,
Neka svira melodije života;
A ti ga potom nagradi
Dukatom zlatnim
Kojega sam tako spretno
Sve ove godine
Skrivao od tebe.

 

 

 

DA MI JE BITI BOG PODSTANAR

1.
Htio bih otići u glavni grad, naoružan svim znanjima Bogova
I zasjesti na stolicu od janjeće kože. Veliku, smeđu, mekanu.

Uzeti prašnjave akte
I pomno ih proučiti sve.

Navući osmijeh ministarski
I biti predsjedavajući družine svilenih marama.

Biti kralj u carstvu luda.

2.
Uzdignut ću se, uzdignuti.
U dvoru laži
Što leži na rijeci
Propalih obećanja.

Smucat ću se hodnicima.
Prisluškivati razgovore tajne.
I svilenu maramu skidati
Kada zlobne oči odu na počinak.

S očima punim suza
I rukama prljavim od tinte
Potpisivati ću ono
Što potpisati se ne smije.

A ljeti, kada svita uvaženih luda
Aktivira svoje tromjesečne godišnje odmore
I zgrada pored rijeke ostane prazna;
Zaključati ću ulazna vrata, i raspustiti vojsku posluge.
U tišini moliti mjesec. Moliti ga hrabrosti,
Da zapalim ovu zgradurinu tešku
I njene akte sve.

Zapalim tvornicu bijede i oslobodim njene robove.

3.
O, možda me u gradu pronađe sreća.
Možda mi i poklone lovorov vijenac.

Možda čak i uzviknu hvala,
Prije no što me strijeljaju zbog paleža.

 

 

 

TUŽNO LICE

Vidio sam ženu tužna lica.
Htio bi joj pokloniti cvijet.
Ali nekako me strah
Da me ne zarazi.

 

 

 

DRŽALA JE RUŽE

Svaku večer kad bi izišao na balkon pušiti
Ugledao bi te na drugoj strani ulice.

U rukama bi držala,
Buket ruža.
Crvenih.

Zaista je šteta što vidio nisam
Da si ih imala s nekim podijeliti.

 

 

 

STRPLJENJA, MLADO MOJE

I ti ćeš osjetiti
Što znači treptaj srca,
Snen.

I ti ćeš
Nježno moje, znaj.
Naučiti što znači
Biti umoran, star i sam.

 

 

 

STOTINU USPOMENA

Samo milijun zaborava.
Samo milijun i tisuću dva.

A sto milijuna uspomena.

O, kako bi rado
Da ti živote, nisi niti jedna.

 

 

 

BOLNIČKI DANI

U bubregu kamen.
Hladna duga noć.
Kamen je sada eksponent
U predavaoni medicinskog fakulteta.
Studenti se smiju.
Ne mogu ni naslutiti
Koliko se život čini jadan
Kada se promatra s trećeg kata
Iz sobe dvjesto dva
Odjela za nefrologiju.

 

 

 

O ZVIJERIMA I SUNCU

Parkovi mirišu.
Proljeće buja.
Lijepo je.

Šetam.
Upijam život što me okružuje.
Radost mi izbija na lice.

Vidim mnoštvo što se skupilo.
Napravili su krug i glave dignuli prema nebu.
Čini se da se spremaju izrabljivati Sunce.

Parkovi mirišu.
Proljeće buja.
Lijepo je.

 

 

 

PJESNIKOVA LJUBAV

Klizeći prema zapadu
Sunce je premazalo nebo
Bojama crvenim, bojama raznim.

I žumori more, i žari se nebo, i valovi obalu maze.

Mnoge ljubavi ovdje su bile.
Mnoge ljubavi strasne.

No što na stijeni vjetar vije?
Bilježnicu pjesnika nekoć slavna?

Bližim se, podižem i gledam.
Tražim stihove zadnje.

Vidim li dobro?
Nisu li suze pojele tintu?
Svjedok sam jedini
Stihova ovih:

U dubine sa mnom, u dubine, moja draga.
Jer otkako smo se razišli, moje srce neprestano gasne.

 

 

 

LAŽEM, KRADEM, OŽIVLJAVAM

U okove sa mnom, u okove
Jer ništa lijepo nemam da vam kažem.
Vi moje životne sokove
Oteli bi. Ali ja ih nemam; smijem se dok lažem.

 

 

 

ZAUVIJEK UDALJENI

Ne misli na me,
Sada smo daleko.

Ali nisu milje,
Te koje nas dijele.

I sama znaš koliko smo tašti
Kada treba biti u pravu.

Shvati.
Zbog taštine ljubav nestaje.
I mi smo oboje mrtvi.

Jer opće je poznato,
Da jedino zbog ljubavi
Čovjek može umrijeti.

 

 

 

RADOSTI

Često odem u šetnju
Dok ti spavaš kući.
Tebi godi samoća,
A meni su potrebni ljudi.

Jer što bi radio
I što bi bilo sa mnom
Kada ne bi imao ljude da im se čudim.
Da ih opisujem, promatram i kudim.

I iako u šetnji pronađem cijeli svijet, smatrao bi se ludim,
Da te s mojim glupostima zamaram i zbog njih te budim.

 

 

 

ZIMUS

Ništa zato, srce moje
Srest ćemo zimus, u noći promrzle;
Moje lice u šal zavijeno i blistave oke tvoje,
Oke jedinstvene, boje bazgovine.

Srest ćemo se opet, ptico plaha,
A ti do tad ne misli na me.
Ne misli i ne gubi daha,
Zaboravi na uspomene, zaboravi na sve.

Odlazim jer moram, odlazim
Prašnjavim cestama posutim lišćem.
Odlazim sada, u jesen, ali sa snijegom dolazim
Tebi u susret, dolazim zamrznutim raskršćem.

Ništa zato, srce moje
Srest ćemo zimus, u noći promrzle;
Moje lice u šal zavijeno i blistave oke tvoje,
Oke jedinstvene, boje bazgovine.

 

 

 

STRAHOVI

Često pohodim krčme.
Mračne, zadimljene, sjetne.
I vidim nesretnike
Kako u čašama utapaju strahove.
No koga se boje
Te strašne mrcine ljudske?
Znatiželja raste,
Prisiljen sam pitati.
A oni, svi u suglasju
Odrješito kažu;
Da boje se što ljudi će reći.
Ostajem zatečen.
Mora da je grozno
Živjeti u paklu tuđih mišljenja.
Pitam se
Ima li te ulice
Ima li tih ljudi
Zbog kojih bi me bilo sram
Poslati ti pozdrav
Dok me nježno gledaš
Naslonjena na prozor.

 

 

 

MRTVA SJEĆANJA

Sjedim pokraj tvoga groba
I po stoti puta čitam ti ime.
Ali ga ne prepoznajem,
Ne znači mi ništa.
Odbijam zaplakati
I poljubac ti poslati.
Ja te se takve ne sjećam
I ne priznajem tvoje kosti mrtve.

Mi živjeli smo.
Smijali se.
Ljubili.
Radovali.
I čemu da sada žudim
Za tvojim ukočenim
Pogledom mrtvim?

 

 

 

POLJA PJEVAJU

Polja draga.
O, polja mirisna, zlatna.
Zašto uporno pjevate
Onom koji vas kosom ubija,
A ne meni
U čijim će te stihovima
Živjeti vječno.

 

 

 

GDJE SE NALAZI TAJ SVIJET

Kojega to svijeta ima
Osim onoga što ga mogu
Udahnuti,
Dotaknuti,
Mirisati.
Zar mislite na onaj;
Onaj luđački svijet ideja
Gdje svaka budala
Ima neosporivo pravo.

 

 

 

ZAŠTO PJESNICI NE PIŠU O NOVCU

Zašto pjesnici
Nikada ne pišu o novcu?
Valjda zato jer u njem nema;
Ni oblaka sjetnih,
Ni veselih grana;
Ni krovova crvenih,
Ni radosnih sanja.
Jer u njem nema
Sunca na obzorju,
Zvjezdanih noći.
Šapata kiše,
Razgovora
I dječje igre.

Kada me pitaju
Zašto pjesnici o novcu ne pišu.

Ja im odgovaram:
Jedini razlog je u tome
Što u novcu
Nema ljepote.

 

 

 

USNUO SAM

Usnuo sam da te vidim,
Na pragu kuće, veselu.
Usnuo sam da te ljubim
Na nebu vedru, šarenu.

Usnuo sam naše ruke
I papirne brodove
Kako plove, noseć tvoje ime,
Prema Istoku.

Usnuo sam da si moja
Led i vatra, tijelo čisto.
Moja zvijezda što treperi,
Biserna i tajna.

Usnuo sam da te vidim,
Na pragu kuće, veselu.
Usnuo sam da te ljubim
Magični moj prividu.

 

 

 

NIJE SVAKI SVIJET ZA ŽIVOT

Aure mističnog
Odbacite od mene.
Svijet začudni,
Okultni, pijan
Ja ne poznajem.

U njem nema
Ni šuštanja vjetra
Ni radosna Sunca.
I zato nije koristan,
Nije stvaran.
Zato nije lijep.

I zašto je za čudit se,
Kada kažem
Da ne želim
Da moj
To bude dom.

 

 

 

APSTRAKCIJA

Živjeti u svijetu
Kojem ne znaš ime,
I trčati kući
Kojoj broja nema.

Plesati s ljudima
Čija lica ne poznaješ,
I služiti se jezikom
Koji ti stalno izmiče.

Gledati u oči
Čijih boja na paleti nema,
I voljeti strasno
Onoga tko za ljubav ne zna.

Otići.
Zaboraviti.
Usnuti.

Vidite i sami,
Da na ovome svijetu,
Ni bijeda

Se spoznati ne da.

 

 

 

JESENSKA

Ljeto, Sunce
Šuma diše.
Jesen, lišće
Stablo kiše.
Na papiru
Nešto piše.
Shvati dragi
Ne volim te više.

 

 

 

RUŽA

Jedna ruža
Na grobu položena.

Jedna ruža
Sama sni.

Na grobu
Bez imena.
Na grobu bez slova.
Na grobu
Bez datuma.
Na grobu bez broja.

Jedna ruža položena.

 

 

 

CVJETAK ŽUTI

Cvijetak žuti
Na grobu sjedi.
Pjeva noći
Što daljinu skriva.

O tuzi i sjeti
Neprestano pjeva.

Zna da je i njemu
Ubrzo poći.

 

 

 

PJESME ZA TEBE

Djeca se igraju,
Ja ih promatram,
Radost šire.

Djeca se igraju,
Ja ih promatram,
A oni ne znaju,
Da o tebi, draga,
Pjesme pišem.

 

 

 

DJETINJSTVO

Plakao je mladić
Za djetinjstvom izgubljenim;
U birou za zapošljavanje,
Suze lio.

Bez majke,
Prijatelja,
Lopte,
Parka.

Plakao je mladić,
U birou za zapošljavanje;
Držeć prijavnicu
Za posao
Čuvara djetinjstva.

 

 

 

IZLOŽBA

Obukao sam svoj najbolji kaput
I zaputio se ulicom
Namirisanom zimom,
Na otvorenje izložbe;
– Prizori života –

Tehnika:
Ulje na platnu
Mjesto:
Tamo gdje se čovjeka po odijelu sudi

Ispuhujem dim cigarete
Volonter mi otvara vrata
Bojim ga se pogledati u oči,
Toplo je,
Dijeli se vino;
U viskom čašama, širokim.
Mnoštvo razgovara,
Hvale radove,
No na zidovima vise
Samo apstrakcije.

Ne razumijem.

Tražim autora.
Kažu mi da nije mogao prisustvovati.
Obraćam se kustosu:
– Gdje se točno nalaze ti prizori života,
Ovo su samo apstrakcije? –
A on sa smiješkom na usnama odgovara:
– Po kaputu poznajem,
Da ste onaj staroga kova,
Vi tražite mimesis,
Ali zar ne znate
Da stvarnost već odavno
Nije u modi. –

 

 

 

PJESMA ZA POTLAČENE

Dragi moj, Presveti, Isuse Bože
Zar nije bilo, izrabljivanja dosta.
Što sve teško, buržuj može
Staviti na leđa, čovjeka prosta.

Oni jadni, u tebe se uzdaju
I spasa mole da im podariš.
Sam si rekao, nauči ih da pecaju,
Ali izgleda da ipak, za njih ne mariš.

I što lijepo, želiš da ti kažem,
Ja nisam onaj, koji pjeva molitve male.
Biram ideju, u oči da te lažem,
Dok potlačeni, tvoje, gradove pale.

 

 

 

MUKE

Sva ta tijesna sedla
I sve te crne noći
Izjedaju moj duh.

On u plavom ruhu spava
Usnut sa suzom na obrazu
Poput djeteta bez majke.

Sva ta tijesna sedla
Moji su neprijatelji,
Moja visoka raspela.

I sve te crne noći
Moje mrtve žudnje,
Moje želje bez subjekta.

Tako teško je biti,
Samo objekt svoga svijeta.

 

 

 

ČOVJEČE, NE OKLIJEVAJ

Svaki potez će se izjaloviti
U tešku muku njegov trud pretvoriti
A ti, dragi, ne oklijevaj
Već koračaj naprijed
Jer šume nikada neće izgubiti svoj dar
I cvijeće nikada mirisati, prestati neće.

A ti, dragi, ne oklijevaj
Jer svaki potez će se izjaloviti,
A kako i ne bi
Kada je i onaj najveći;
Život,
Od samoga početka
Na propast osuđen.

 

 

 

POTRAGA ZA ZVIJEZDAMA

Kada pojuriš za zvijezdama
Ne zaboravi na osmijehe
Koji krasili su ceste
Zemaljskog doma
Na kojeg si zaboravio.

Kada pojuriš za zvijezdama
Više ne oklijevaj
I ne osvrći se preko ramena.
Putovanje je cilj bez povratka.
Potraga sreće na nebeskom svodu.

A kada stigneš na zvijezde
I budeš oholo gledao na nas smrtnike
Probaj se natjerati vidjeti
Svoj nekoć dragi dom
I radosno uzviknuti – sretan sam -,
Nakon što spoznaš
Da si u zaboravio
Onu zvijezdu skrivenu u bunaru
Koju je majka ukrala samo za tebe
I ostavila ti ju kao uspomenu na sebe

Na svojem odlasku
U neki tiši svijet.

 

 

 

ZAHVALA

Prisjeti se boli
Kada si gledao
Njen obris
Kako blijedi
Sa svakim novim korakom.

Prisjeti se
Zadnjeg tračka
Njenog opojnog
Mirisa čežnje
Za ljubavlju.

Prisjeti se boli
U obliku suza i krikova
Nakon što ju više
Nisi mogao naći.

Prisjeti se i zahvali
Što si ju izgubio,
Jer takve boli
Više nikada
Nećeš iskusiti.

Sada napokon možeš biti
Čovjek bez sreće,
Ali i bez boli.
Jedan od rijetkih
Kojemu je svijet
Samo koordinatni sustav.

 

 

 

VRTULJAK

U cijelom, svom,
Mučnom životnom lutanju
Otkrio sam istinu –
A to je da je nema.

Samo šareni vrtuljak
Koji se beskrajno vrti i sjaji,
Čak i kada u cijelom gradu
Nema ni trunke svjetla.

 

 

 

ŠTO SVE DOBAR ČOVJEK…

Napadaju zmije
Čim vide dobrotu
U očima čovjeka poštena.
I slade se,
Opijaju krikovima
Što ih donosi krv ranjenoga.
Smiju se,
Kalkuliraju,
Trgaju mu dušu,
I iskorištavaju svaku mrvu njegove milosti.
Trgaju;
Kao da ne postoji sutra.
Kao da ne znaju, da će ga ponovno sresti.

 

 

 

LJUBAVI MOJA

Ti si moj san, život i teška boja.
Moj empirijski podatak u nastajanju
I teško sunce u nestajanju.
Ti si moja bistra voda
I srna
I potok
I radost što me obuzima.
Moj teški oblak,
Nedostižna kula od zlata
Apsolut, demijurg, bit,
I život što me napušta.
Ti nisi samo jedna,
Ti nisi ruke iz magazina,
Niti lice s tv-a,
Ti nisi sufiks, prefiks,
Niti prijedlog.
Ti si imperativ moga duha,
Beskonačan pijesak na žalu,
Plašt posut zvijezdama
I cijela moja žudnja.

Ti si jedino što želim,

I da imam hrabrosti prvi progovoriti,
Priznao bi ti:
Jedino što želim,
Je da se zemlja okrene,
I da se Sunce nađe ispred tebe.
A mene koji snivam negdje daleko iza
Barem na trenutak obasja
Tvoja biserna sjena.

 

 

 

SIZIFE, PRIJATELJU MOJ

Ne bi li bilo krasno živjeti,
No koju nam pak utjehu pruža smrt?
Draga razumiješ li ti ovaj svijet kleti
U kojem ne postoji edenski vrt.

Uvijek bez doma, mila,
Uvijek bez doma – život rijetko osim amaterizam.
I ti nekoć sretna si bila,
Ali ipak svoju nevolju čovjek kroji sam.

Svak’ dolazak bez radosti,
Krupnim suzama nagovješten.
A odlazak prepun gadosti,
Svak’ jedino bez pozdrava dopušten.

Utjehe nit u piću, nit u Suncu;
Utjehe za nas, prokletnike, nema.
Radosti nit u smrti, nit na života vrhuncu;
Prijatelju moj, Sizife, čovjek je uvijek podanik ekstrema.

 

 

 

DOSLJEDNOST

U svim mislima našeg proljeća
Smrt je bila darak od života jadnog.
No od tad su prošla stoljeća
Čujem, danas se čovjek pravi Bog.

Pogledaj radost na licima
Lude misle da svijet je za njih stvoren.
No zašto onda strepe pred vojnicima
Nije valjda strah, da se završi rasporen.

 

 

 

POSLJEDNJI SUSRET

Srest ćemo se, prijatelju, srest
Jer bez vatre pepela nema.
Kad jednom stisneš ruku
I rastati se znati treba.

Možda u parku
Kada lišće utihne u noć.
Ili pak u grobu
Jer i tamo se mora poć.

Srest ćemo se, bezimeni, srest
U šalovima od inja umotani.
Bez dugova, riječi, tiho glavom kimnuti
I šutke dalje poći; tamo gdje žive anđeli sirotani.

 

Nebojša Stanojković – Brka

 

Ruandska rapsodija u crvenom

Zivela jednom, negde u Africi dva bratska plemena. Bila su indenticna po svemu, kako fizicki tako i psihicki. Zivela su mirno, u prirodnom izobilju, sa predivnom klimom i cistim vazduhom. Svega toga nije bilo, bar ne u tolikoj meri, u nekim drugim delovima crnog kontinenta. Neki su obradjivali zemlju, neki su gajili stoku i imali su sasvim dovoljno da prehrane porodice, sto ponovo ne bese slucaj u drugim Africkim zemljama. Jednoga dana, stize im u goste jedan drugi narod, iz daleka. Beli ljudi, pametni, lukavi i tehnoloski razvijeni. Ubrzo ti beli gosti pocese da korise svoje lukavstvo, pa tako i da koriste rad domacina i prirodne resurse. Da bi to lakse uradili, morali su prvo da sprovedu svoje poznate metode, od kojih, najvaznija bese podela naraoda. Manje pleme proglasise drugacijim po svemu od veceg. Ubedise ih da su oni lepsi, pametniji, da im je put svetlija i da su visoki za razliku od vecinskog plemena, koje je niskog rasta, daleko manje intelgencije, ali koje je fizicki snaznije. Samim tim, napravise takav sistem, gde ce manje pleme zbog svoje inteligencije ici u skole, obrazovace se i voditi zemlju, ruku pod ruku s belim gostima, posto su prirordno predodredjeni za to. Vecinski narod je na drugu stranu, kako zbog svoje snage, tako i zbog manjka intelekta, trebao obavljati najteze fizicke poslove. Njima nije dozvoljeno da se obrazuju u skolama belih ljudi, posto oni jednostavno nisu bili predodredjeni za to. Skole su pohadjali jedino pripadnici manjeg plemena.
Medju pripadnicima vecinskog plemena poce rasti nezadovoljstvo, zbog svega toga. Sve vise i vise uvlacila se mrznja medju dva bratska plemena.
Jednog dana, beli ljudi resise da odu, posto su smatrali da su tim gostovanjem, dobili sve sto su hteli. Ostase ponovo samo dva bratska plemena, da zive na toj zemlji kao nekad. Ali nije bilo kao nekad. Beli covek ode i ostavi im za uspomenu mrznju. Mrznju koja se pretvori u veliko zlo. Vecinsko pleme resi da se osveti za godine ponizenja i ugnjetavanja.
Za 100 dana pobi milion pripadnika manjinskog plemena. Pobi muskarce, zene, decu, starce. Pobise ih macetama. Jedan broj pobise u Crkvi, u kojima su im beli ljudi govorili o Bogu. Beli ljudi gledase to na televiziji. Neki drugi beli ljudi, kojih je bilo malo, govorise da treba pomiriti dva bratska plemena. Beli ljudi koji su bili gosti ta dva plemena, govorise da ne treba niko da se mesa u nesto sto je stvar izmedju ta dva, nekad bratska plemena.
Jednoga dana, posle mnogo godina udjose dva pripadnika, po jedan od ona dva plemena, u Crkvu gde su ostale kosti masakriranih ljudi i dece. Jedan od njih podize sa poda macetu, koja je stajala tamo, ko zna od kad. Bese to pripadnik veceg plemena. Pridje polako, s macetom u ruci pripadniku manjeg plemena. Pripadnik manjeg plemena ga je gledao bez reci i nije se pomicao. Kad mu je pripadnik veceg plemena bio sasvim blizu, pripadnik manjeg samo savi glavu, kao da ceka udar macete. Pripadnik veceg plemena mu stavi macetu u ruke i kleknu. Sada on savi glavu i zajeca, gorko. Pripadnik manjeg ga podize. Zagrlise se i dugo plakase. Jedan od njih pita drugog, sta se desilo sa dusom njihove brace. Drugi rece da su je odneli beli ljudi sa njima, zajedno sa svim ostalim sto su poneli u kamionima. Rece da im je valjda trebala, posto oni nisu imali svoju, ili su je izgubili, nekad davno

 

To

Čitav život sanjam tu….tu vešticu, il šta li je već. Nisam siguran ni da je to užasno biće, žensko. Nisam siguran ni da li uopše ima pol, iako to nije ni važno. Nisam siguran čak ni to, da je uopšte i biće u pitanju. Zapitam se često, odakle dolazi i kako ne prolazi? Kako ovoliko traje? Možda je to deo mene, tamna strana mog uma, mog meseca. Možda je dobro što je to okrenuto samo protiv mene…Oni, kod kojih se taj entitet, ta neželjena kreacija uma, okrene protiv drugih, vrlo su opasni. Teško je kontrolisati tu silu, taj užas.
Bilo je pre nekog vremena, kad mi se po ko zna koji put, ponovo javilo u snu. Javljalo se i posle toga, nikad nije ni prestajalo, al te večeri, tačnije tog ranog jutra, kad još nije svanulo, bilo je drugačije. Bilo je puno strašnije od uobičajnog susreta sa tim i kao da je tad, To, bilo rešeno da se obračunamo. Ili sam možda ja rešio da se obračunam s njim, odnosno moja podsvest.
Probudio sam se, ili mislim da sam se probudio i To je bilo tu, u sobi. Bilo je na stolici. Ne mogu reći da je sedelo, pošto tad nije imalo jasan oblik i izgled, koji inače uvek menja, pa onda nije ni najjasnije da li može da sedi. Ono što sigurno znam je, da je bilo okrenuto ka meni i da je čekalo…..Ne mogu opisati strah i užas koji mi je ispunio srce. Užas oko te kreature je siguran sam, užas koji ona sa sobom, donosi iz pakla. Odjednom sam osetio neopisiv gnev, koji se preplitao sa strahom. Gnev zbog torture od strane te mentalne pošasti, ali i zbog toga što mi je dojadilo da osećam toliki strah. Bio sam besan što sam se toliko dugo osećao kao kukavica. Rešio sam da se obračunamo. To je takođe, nekako pokazivalo, da namerava isto. Odjednom sam počeo da vičem, praktično sam urlao. Pitao sam ga, šta više želi od mene? Pokazivalo mi je da krenem za njim na potkrovlju. Izjurio sam u hodnik i taman krenuo stepeništem, zastao sam na tren i otišao do kuhinje po nož. Bilo mi je čudno što to činim, pošto sam znao da To, nema telo i da nije fizičko. Ipak, poneo sam ga, jer sam, samom sebi tako izgledao spremnijim za taj obračun. Možda je još važniji razlog bio taj, što sam pomislio da kreatura možda ipak uzme fizički oblik, kad dođe do toga. U tom slučaju je moguće da je se konačno rešim. Išao sam stepeništem, dok su me dve nevidljive ruke vukle, svaka na svoju stranu. Ruka straha me snažno vukla da se vratim, dok me ruka besa vukla prema potkrovlju i ona je bila jača.
Kad sam se popeo, video sam siluetu krupne starije seljanke. Sedela je na nečemu, a zbog fute koju je nosila, nisam video na čemu. Nosila je šamiju na glavi. Bila je mi je leđima okrenuta i gledala prema prozoru, sa kojeg je ulazila neka slaba svetlost, kao od ulične rasvete. Ono što je bilo najkarekterističnije za tu ženu, nije bila njena vizuelna pojava. Bi je to zvuk, koji je okruživao, a moju dušu ispunjavao najvećim užasom. Zvuk, koji i sad čujem, u glavi, doduše mnogo tiše i sa drugačijim doživljajem nego tad. Zvuk koji se sa ničim ne može uporediti. To je bio zvuk, čistog zla. Bio sam potpuno ukočen. Ta žena je onda počela da lebdi ka meni unazad i dalje okrenuta prozoru. Kad je gotovo prišla, znao sam da sam nemoćan, potpuno. Mislio sam da ću umreti, kad me je u jednom trenutku, ščepala za rame još jedna ruka i počela da me trese. Otvorio sam oči uz krik. U sobu je uleteo otac i pitao me šta je bilo i zašto sam kriknuo. Rekao sam da je bio san. Danas nisam siguran da je bio samo san.
Ustao sam i otišao na potkrovlje. Na podu je ležala marama. Pitao sam moje odakle ona tu i čija je. Nisu znali.

 

Zaborav

Negde u kasno julsko popodne, rešim ja ono što mi se već neko vreme vrzmalo po glavi. Otići ću do stare kuće mojih predaka, na brdu. Svaki put kad bih boravio na selu, od kako su baba i deda otišli..zauvek, javljala mi se ta želja, al nikako da se rešim. Tog popodneva, kad je sunce već počelo da daje nagoveštaj kraja dnevne smene, napokon reših, otići ću.
Kad je čovek mlad, kao što sam ja tada bio, nijedan uspon i nije uspon. Kad krene da stari i ravan put je uspinjanje.
Sa obe strane makadama, kroz brdovit krajolik, ređaju su se stare i oronule kuće sa okućnicama. Ispred nekih je tu i tamo, poneki starina po avliji, tumarao tamo, amo, pomerajući poneku stvar .Tako bi prvo sam sebi, još uvek u glavi i u srcu, održavao živu sliku negdašnjeg života, kad su još svi ostali bili tu, a onda i drugima, retkim prolaznicima, kao meni. Neki od njih su su bacali žito malobrojnoj živini. Neki su pokušavali da ubede svoje telo, koje je poput kuća počelo da popušta, da mogu još kao nekad, da zapnu i da urade kao retko koji njihov vršnjak u gradu. U tom bi sukobu volje i mogućnosti, starost najnemilosrdnije donosila vesti o prolaznosti. Seli bi tako usred nekog posla, na starom tronošcu ispred kuće, blizu plota i nadali se da prođe neko. Nadali se da u tom predahu, slučajni prolaznik, može čuti njihovu biografiju, bar jedan deo. Da čuje nešto o njihovim mukama i podvizima iz mladosti, koji su sada poput ordena na reveru, okačeni na njihovom licu, utisnuti u duboke bore. Nema boljih svedočanstava jednog vremena, od tih bora i tih priča. Tako sam i ja imao čast, da na tom putu do stare kuće, čujem nekoliko takvih svedočanstava. Zaista, zapita se čovek, kakve sve drame u životu ljudi prožive i prežive i šta sve srce može da podnese. Pomisliš, kako je šteta, što se većina toga, zauvek izgubi iz sećanja, i nestane svaki trag, kad nestane glavni protagonista. Svaki život je roman, uglavnom nenapisan. Velika je šteta, što danas mladi naraštaji nemaju vremena ili volje, da bar saslušaju poneku glavu iz tog romana. Tako se te nenapisane knjige, nađu u nekoj nebeskoj biblioteci, čiji mi, koji još zemljom gazimo, nismo članovi. Ko zna, možda ćemo moći pročitati sve te knjige, onda kad dođe vreme. Možda bar neki od nas. Ovako sad, onaj ko ima sluha i ko ima sreće, može čuti još po neku od tih priča iz starog, slavnog vremena.
Krećem se sve užim makadamom, pokraj kojeg sve manje ima kuća a sve više drveća i žbunja. Ubrzo bi trebalo da vidim prve obrise starog domaćinstva, kojem sam se uputio pred sami suton, vrelog julskog dana. Nadam se da još stoji tamo nešto od onog, što sam poslednji put video kao dete.
Sunce je već do pola zašlo i na horizontu se crveni njegov obris. Prigušeni zraci još uvek obasjavaju staru kuću, koja usamljeno stoji na onom proplanku u hladu drveća. Poprilično je oronula, kao i pomoćne barakice oko nje. Jedino se još bunar drži, kao da je jedino na njemu ostao sav teret prkosa vremenu. Ja nisam imao sreću da vidim, kako se tu odvijao život. Kad sam se rodio, moji stari su se već odavno preselili u podnožju jednog drugog brda. Deda mi je pričao kako je izgledalo živeti u toj kući sa puno članova. Te priče, kao i moja mašta, mogle su sve to da mi dočaraju i da ponovo sve oživi. Vremenom su se članovi mnogobrojne porodice, jedan po jedam osipali i svi do zadnjeg otišli sa ovog ognjišta. Ulazim u kuću i prvo što mi pada u oči je upravo to ognjište. Još uvek tu stoji, kao i kotao koji visi okačen o neku gredu. Na zidovima o klinovima još visi po neki zarđali lonac i tepsija. Na zemljanom podu, izmedju greda nazire se mracni podrum, izba. Po ċoškovima, sunce kroz šupljine na tavanu, baca svoje poslednje zrake na krhotine od malih komoda, grubo tesanih tronošaca i polomljen krevet. Ispod kreveta nazire se dečija cipelica. Stvari stoje, napuštene i dugo nekorišćene i kao da se čuje njihovo šapat. Kao da žele nešto da kažu. Znam šta žele. Ne mogu to objasniti tačno, ali znam. Ja mislim da kada se na jednom mestu odvija život, tako dugo i tako kao što se ovde odvijao, on se upije u stvari, u zidove, u celu avliju. I kada oni koji su tu živeli, odu odatle, njihov deo ostane utisnut u sve to. Odatle i tolika tuga koju osećam prema kući u kojoj nisam živeo. To je valjda od uzdaha koji ispustaju te stvari, ta kuća, bunar, avlija…. Duh mojih predaka i njihova krv još je u temelju ovog zdanja, koji će se ubrzo sam od sebe urušiti, a krv nije voda.
Izlazim i laganim koracima obilazim dvorište. Ispred jedne od pomoćnih objekata, verovatno ambara, nalazim ogroman opanak od svinjske kože. Setim se tad priče mog oca, kako je njegov deda imao najveća stopala u čitavom kraju, gotovo kao džin. Podižem ga lagano i posmatram dok me obuzima osećaj krivice, što sam neke očeve priče o njegovom detinjstvu doživljavao preteranim, čak i izmišljenim. U daljini se tada začuje žagor dece. Prave i žive dece. To doživljavam kao nekakav znak, da se život nastavlja na drugom mestu, kada na jednom prestane. Tuga polako nestaje i sa prvim sumrakom, opraštam se sa duhom predaka, govorom koji nema reči.
Krećem uskim putićem, koji sada postaje sve širi i kojim se vraćam svojima, dok sve jasnije razaznajem glasove ljudi iz sela.

 

 

Devojka 1.

Dok vozi auto, sredovečni muškarac razmišlja, ogorčen i zabrinut. Vreme je kišovito i tmurno, vidljivost jako slaba i klizav kolovoz.
– E ne mogu više, stvarno ne mogu. Zar mora sve ovo, baš meni da se dešava? Šta sam ja to Bogu zgrešio? Toliko dugo smo čekali to dete i on se rodio. Da rodio se i sada je zarobljen u svom svetu? Bože zašto, zašto!!! ( Izgovara glasno i na kraju, praktično viče)
U tom trenutku, u sami sumrak, auto proklizava i čovek gubi kontrolu nad njim. Čuje se tup udarac i on oseća da je udario u nešto ili nekog. Zbog naglog kočenja i sam bočno glavom udara u prozor od automobila i samo na tren gubi svest. Brzo se osvešcuje i razbistruje mu se pred očima. Oseća se kao da sanja i nada se da će se svakog trenutka probuditi. Ipak sve više mu postaje jasno da je u pitanju stvarnost.
Izgovara misli na glas, dok lagano otvara vrata od automobila iskošenog na putu, kojeg je gotovo preprečio.
– Da li je ovo moguće? Pa zar i ovo da me snađe? Nisam valjda udario nekog ili nedaj Bože ….
Izlazi iz auta i polako prilazi nečemu, što izgleda kao nepomično telo neke žene. Hvata se za glavu. U šoku je, uplašen i zabrinut. Ipak vrlo brzo dolazi sebi. Saginje se nad njom i čudi se što nigde nema krvi. Ona leži potrbuške. On je okreće lagano i sad jasno vidi njeno lice, niz koje se slivaju krupne kapi kiše, koja sve jače pada. Vetar duva sve snažnije. Razmišlja
– Kako je mlada i lepa? Nikad nisam video tako lepo lice. Gospode ubio sam andjela. Ja sam proklet, proklet!!! ( Viče i gotovo vrišti, dok pada na kolena kraj nje i čupa kosu)
U tom trenutku, dok plače nad njom i dok prekriva svoje oči, oseti nečiju ruku na svojoj glavi. Lagano sklanja svoje ruke sa očiju i vidi mladu ženu, gotovo nestvarne lepote. Ona se uspravila i sada je u nekom, polusedećem stavu. Nežno mu dodiruje rame dok je on u bunilu gleda. Njene prodorno plave oči sijaju i u mraku i jasno se raspoznaju po nevremenu, kao dva izvora nekakve kosmičke svetlosti.
– Ne plačite. Ne brinite, sve je u redu (govori mu neobično smirenim glasom, koji kao da nije s ovog sveta) Ja sam dobro, sasvim dobro. Nije mi ništa. Nisam čak ni ugruvana.
– Ali kako?? Ja sam…..
– Kazem vam gospodine, ne brinite. Vi me niste udarili. Ja sam kriva što ste proklizali. Išla sam kolovozom, svojom greškom. Vi ste samo pokušali da me izbegnete i auto vam je proklizao usled kočenja. Ja sam se tad saplela i pala, to je sve. Ja treba da vam se izvinim, i zaista, molim vas da mi oprostite. Nadam se da niste povređeni i da vam auto nije oštećen.
– Bože hvala ti, hvala ti do neba!! ( čovek se krsti i gleda ka nebu dok je još na kolenima)
Devojka polako ustaje i pomaže čoveku da i on ustane. On je tad snažno zagrli, a ona ga lagano potapše po leđima. Stoje tako zagrljeni na kiši nekoliko minuta. Neobično je što putem ne prolazi nijedno vozilo, čak i ako se uzme u obzir to, što je nevreme
– Dobro je, sve je dobro gospodine. Vi verujete u Boga, to vidim. I ja verujem. On nas sve čuva.
– Gde živite gospođice? Prebaciću vas kući. Ili možda želite negde drugde? U svakom slučaju, prebaciću vas gde kažete.
– Pošla sam do Crkve, ali zbog nevremena put se odužio, pa evo pade i mrak. Otići ću sutra. Prebacite me kući molim vas. Malo je dalje, živim na periferijiji, praktično u poslednjoj kući na suprotnom kraju grada. Nadam se da vam to nije problem?
– Svakako da nije gospođice. Samo kad smo svi živi i zdravi.
Ulaze u kola i kreću ka periferriji gde devojka živi. U kolima ništa ne govore. Pri dolasku ispred male trošne kućice, ona mu kaže da se zaustavi, jer tu stanuje. On čini to
– Gospodine, molim vas, udjite na kratko. Na čaj, da se zagrejete i malo smirite. Mislim ako ne žurite?
– Znate ja …..hvala, ali ja…….
– Znam, vi ste oženjeni i volite svoju ženu. Mislite da ovaj poziv nije prikladan. Ne brinite, budite sasvim spokojni. Zovem vas iz razloga, koji nema veze sa neverstvom i ovo nije nepristojna ponuda.
– Kako znate da sam oženjen, a kako tek znate da volim svoju ženu?
– Uđimo u kuću, pa ćemo o tome uz čaj.
– Neobično, ovde sam prošao toliko puta, a ovu vašu kućicu nisam nikad primetio
– Mala je to kućica i veoma skromna. Ne pada baš u oči.
– Da mala al nekako drugčija. Ima nešto neobično s njom…..kao i s vama…..( zastaje, zavrpolji se nekako nespretno, gotovo smešno) Oo, oo…..oprostite molim vas…..
– Ne mari, sve j redu. Razumem vas. Ljudi obično tako reaguju na mene. Znam ja da da sam drugačija.
– Oprostite, zaista, nisam mislio ništa loše, naprotiv. Vi ste neobični na jedan… divan način. Evo ponovo govorim svašta
– Sve je u redu, verujte. Ne opterećujte se. Meni možete reći sve što mislite, mada ja to već znam. Dve kašičice šećera, jel tako? Morate smanjiti šećer u ishrani, ionako ste previše izloženi stresu. Znate kakve to posledice može imati po vaše zdravlje
– Ali kako??! Kako to znate i to za moju ženu, za dve kašičice? Odakle…
– Nije bitno kako znam, dovoljno za vas je da znam. Izvinite samo sekund, moram do kuhinje da donesem šoljice
Čovek unezveren posmatra unutrašnjost neobične kuće na slabom svetlu. Posmatra starinski ali očuvan nameštaj, identičan onom iz njegove stare kuće iz detinjstva. Prožima ga sve čudniji osećaj, koji ne može objasniti
– Jel vam se dopada moj nameštaj? ( Pita ga devojka nasmejano pri povratku iz kuhinje, dok nosi par šoljica )
– Ove šoljice….odakle vam? Potpuno su iste kao one, koje smo imali, kad sam bio dete. Sve je vrlo slično našoj staroj kući, koja je uzgred, vrlo nalik ovoj vašoj. I vaš nameštaj, praktično je isti kao onaj koji je bio u toj kući.
Ona na to ništa ne odgovori, samo se blago osmehnu
– Jel vam odgovara čaj?
– Da, da, odgovarara (reče zbunjeno). I on ima tako poznat ukus. Oprostite, moram vas nesto pitati
– Da poznajemo se.
– Ali……kak ste……
– Kako sam znala šta ste hteli da me pitate, jel tako? Već sam vam to rekla ranije. Jednostavno znam šta mislite. Ne pitajte kako. To je nešto, što u ovom trenutku ne biste razumeli.
– Ali ako vi unapred znate sve sto zelim da pitam, onda ovaj razgovor za vas nema nikakvog smisla.
– Itekako ima smisla. Ima smisla za vas, a samim tim i za mene
– A recite mi, od kad se znamo?
– Znamo se čitavog života. Vašeg života. Od kako ste došli na ovaj svet.
– To nije moguće. Vi ste puno mladji od mene.
– O, da, moguće je, verujte. Nisam ja mlađa od vas, naprotiv
– Ali vi tako mlado izgledate.
– Ništa nije u potpunosti kako čoveku izgleda. Ni to sa vašim sinom….
– Vi svakako znate za mog sina, kad već sve ostalo znate.
– Javite se kući. Čekaju vas na večeri. Da ne ne brinu.
– Šta da im kažem? Ne znam šta će pomisliti supruga ako….
– Samo se vi javite i recite im da ne brinu. Biće sve u redu.

Devojka 2.

– I kako je reagovala supruga, kad ste joj saopštili da ćete zakasniti? Jel bilo onako, kako sam vam rekla?
– Znate to već i sami. Za divno čudo, nije se ljutila i nije reagovala burno kao ranije, kad bih zakasnio kući. Inače, ona me stalno kritikuje i govori kako sam spor i kako se kao stalno nešto razvlačim, pa zbog toga znam često da zakasnim.
– A toga ovog puta nije bilo, jel tako?
– Nije, zaista. Ono što je čudno u svemu tome je, što sam izgovorio reči, koje kao da nisu bile moje. Uopšte, kao da to nisam bio ja.
– Bili ste vi. To je ustvari vaše pravo lice. Vi, kakvi ste zaiata u duši. Problem je što mislite da je to vaša slaba strana, koju iz svesti potiskujete u podsvest. To se dešava zbog straha, da tu po vama slabu stranu, ljudi u svom zlu, ne iskoriste protiv vas i da zbog toga budete povređeni i poniženi. Ono što trebate znati je, da je to u stvari vaša najača strana. Svaka zloupotreba toga, od strane drugih, u stvari ne povređuje vas, već njih same. To na kraju shvate svi, samo što je tad za većinu, nažalost kasno.
– Nije mi jasno kako toliko znate o meni. Čak i ono što sam nisam znao. Doduše i ja imam utisak da vas znam od nekud i to odavno.
– I znate me, čitav život. Vaš život
– To je nemoguće. Vi ste tolko mlađi od mene. Gotovo da bih mogao da vam budem otac.
– To nije tačno. Uopšte nisam mlađa, naprotiv, ne možete ni zamisliti koliko sam starija
– Ali vi izgledate…
– Puno stvari nisu onakve kao što izgledaju. Čovek tokom svog ovozemaljskog života, posmatra stvarnost očima, kroz koje drugi ne gledaju, već samo on. Puno stvari vidi kako želi da vidi, dok srce potiskuje razum. A dešava se i to da srce vidi nešto, što razum ne bi mogao. Zbog tog, vrlo čestog neslaganja razuma i srca, čovek puno propati, često bude zbunjen i pravi greške koje mu po nekad odrede sudbinu.
– Hteo bih vas pitati, kako se poznajemo i odakle?
– Sigurno ste primetili vašeg sina, dok je još bio beba, kako se zagleda u neku tačku, na zidu, plafonu u nekom ćošku..
– Da primetio sam to.
– Sve bebe to rade i vi ste to radili kad ste bili beba. Tad smo se prvi put upoznali
– Ali kako? Ja se ne sećam…
– Ne možete se toga setiti, to niko ne može. Kad se čovek rodi, njegovo srce je potpuno čisto, još nije stiglo da se uprlja i da ga drugi uprljaju. Jedino kad je srce čisto, oči mogu videti sve jasno i onakvo kakvo jeste. Vremenom kad se srce isprlja, taj vid se gubi a s njim i sećanje na te slike. Zato jedino bebe mogu videti nas, onakve kakvi smo stvarno.
– Koga to vas?
– Mislim da znate odgovor na to pitanje.
– Ali evo, ja vas i sad vidim a nisam beba.
– Sada me vidite tako i onoliko, koliko to vaše srce u ovom trenutku može podneti. To je poprilično drugačija slika mene, od one koju ste videli kao beba. Verujte, to što me sad vidite, vaša je velika sreća i retka privilegija koju onaj, koji me je poslao, daje ljudima.
– Ko vas je poslao?
– Znate to. Znate duboko u sebi i da to što se večeras dogodilo i ovaj naš susret nije slučajnost.
– Ne znam šta da mislim više. Jedino znam da je sve ovo tako čudno.
– Kad se desio onaj peh na putu, vi ste se obraćali Bogu i postavljali mu neka pitanja. Žalili ste se na život. Vidite, većina na takve odgovore čeka čitav život. Ponekad neko, dobije odgovor vrlo brzo, gotovo istog časa kad postavi pitanje. Kao vi recimo.
– Ja nisam dobio odgovor.
– Niste ali ćete dobiti vrlo brzo. Upravo sada.
– Vi naravno znate koje sam pitanje postavio. Znate da je reč o mom sinu
– Bog nikad ljudima ne daje nesreću. Ljudi je sami sebi daruju. On od nekih ljudi zahteva veću borbu za dobro. Ta borba često nije laka, pa se ljudi muče dok je vode. To oni dožive ko nesreću. Retko ko zna i prihvati da ta borba kasnije bude nagrađena, onako kako ljudi ne mogu zamisliti i to trajno.
– Ali, šta je sa onima koji se ne muče i koji ne biju tako teške bitke? Jel to znači da oni ne mogu dobiti takvu nagradu.
– Oni su nagrađeni već ovde. Ali to je iskušenje, koje je takođe veliko i nekad čak i veće nego borba i muka koje proživljavaju drugi. Od toga, kako se postave prema tom iskušenju, zavisiće i ona najvažnija nagrada.
– Ja očigledno spadam u one koji svoju nagradu, moraju zaslužiti velikom borbom i mukom. Vi znate, moj sin, zarobljen je u svom svetu. On je utamničen u njemu.
– Upravo smo se zbog toga mi sreli večeras. Zbog te borbe za vašeg sina. Zbog odgovora koji su u vama, a zbog kojih sam ja ovde, da vam pomognem da ih otkrijete.
– Nemam ja te odgovore, verujte.
– Znate, ljudi često svojim sumnjama i skepsom pogube odgovore, koje su znali i koje je Bog dao i zaborave ih
– Ja ne znam kako da pomognem sinu, da ga ga iščupam iz njegovog sveta tišine.
– Njegov svet, nije svet tišine. Vi to ne vidite i ne čujete, jer niste ušli u taj svet. Kada biste ušli, videli bi to. Da biste ga izvukli iz njegovog sveta i njegove tamnice i otkrili mu druge svetove, morate prvo ući u njegov. Morate tamničiti u njegovoj tamnici zajedno s njim, da bi otkrili zašto ne otključa tu tamnicu, ključevima koje sam ima.
– Pokušavao sam, al me on ne pušta i ne otključava, a ja sam nemam te ključeve
– Imate,al niste svesni toga. Vidite, svetova ima mnogo. Svaki čovek je jedan svet, za sebe. Nekad se ti svetovi sudaraju, nekad spajaju a sve zavisi od ključeva. Da bi otvorili neka vrata, moramo imati pravi ključ, koji jedino odgovara toj bravi.
– Ja neznam koji je to ključ, zaista.
– Kao što rekoh, znate. Al evo, reći ću vam. Ljubav je ključ.
– Pa zar ja nemam ljubav prema sinu?
– Imate, itekako. Samo mu je trebate pokazati u celini. Trebate mu je pokazati celu, nekompromitovanu osudom, brigom i predrasudama. Samo takva ljubav je ključ, koji će otvoriti vrata njegovog sveta, koji mu tako otključan, više neće biti tamnica.
– Ja neznam šta bih vam sad rekao..
– Ne morate ništa reći meni. Trebate reći sebi i saslušati to dobro. Idite sad, željno vas očekuje sin a i supruga.
Čovek izlazi lagano iz devojčine kućice, duboko zamišljen. Seda u kola i lagano se odvozi kući. Na vrata ga sa osmehom dočekuje sin, s’ kojim se dugo grli, kao nikad do tad. Supruga ih gleda kroz suze.
Rano ujutru on odlazi u Crkvu sa sinom i ženom na jutarnju službu. U Crkvi među vernicima ugleda devojku koju je upoznao prethodne noći. Ona se osmehuje i brzo nestaje među ljudima koji su došli na službu. Posle služenja, čovek se sa suprugom i sinom odvozi do devojčine kuće. Kad stignu na to mesto, on vidi da tu više nema te kućice, već samo proplanak. U tom trenutku na haubi automobila sleće velika bela ptica. Mališan se njoj jako obraduje i izgovara prve reči
– Ko-ka, ko-ka, kvila..

 

 

 

8.mart

Zena 1:Gde si ti?Nema te ceo dan,a i juce
Muskarac1:Bio sam tu,kod kolege. Ovaj…bila neka frka,pa smo radili ceo dan
Zena1:Ne delujes bas nesto umorno.
Muskarac1:Neznam,ovaj…mozda…pa od spavao sam malo
Zena1:Gde si odspavao?
Muskarac1:Pa,ovaj….kod kolege..malo sam spavao
Zena 1:Zvala sam ga ,nisi bio kod njega.A vidim, imas i ruz na kosulji.Ja ne koristim takav
Muskarac1:Neznam o cemu govoris,ja stvarno…?
Zena1:Znas
Muskarac1:Ja,nisam,neznam….kad si zvala,sta…
Zena1:Uzgred ,hvala na poklonu.Divan je
Muskarac1:Kakav poklon?Neznam o cemu govoris?
Zena 1:Moze biti.Adresa je prava,i tvoje ime kao posiljaoca,al ne i moje ime
Muskarac1:Kako,sta?
Zena1:Ime je od supruge tvog kolege,kod kog nisi spavao.Spavao si u vikendici,sa njom
Muskarac1:Ja…,nisam..ja…
Zena1:Uzgred zaista lep porse,pristaje mi.A sad izvadi iz dzepa to sto si hteo da mi das
Musjkarac1:Ja sam hteo da ti…
Zena 1:Znam ,kljuceve od golfa.Prema porseu je zaista smesan,al i ti si, prema svom kolegi

 

 

 

Autoput za pakao

Pa sam se sabajle dignaja u pola pet,eeej u nedelju.

Svako jutro se dizam s komšijski petlovi, iz naviku od pustu prvu smenu.

Oni kukurikav  dušmanski umesto budilnik,pre kog se  budim od stra da ne čujem  strog ženski glas od mobilni, kako mi preti da ce zakasnim. Pa tačno je toj da od onog zlotvora što je izmislija budilnik, većeg dušmana čovečanstvo neje moglo da  ima.

Svako sabajle u toj vreme, pitujem samog sebe, u što li je pa lepota života,kad se svi budimo, ko s oproštenjem usrani,jel i stomak traži svoje, zbog kasno jedenje noću, pa mora ga ispoštujemo. Što se jedenje tiče, ono je postalo i duševna rana, umesto u pozorište sto izgore, il u bioskop sto ga nema  dvajes godine, mi fatimo pa jedmo, što dokačimo i čto ima. Zatoj sam ja i debel, zatoj sto mnogo volim kulturu i umetnost, a alternativa je puna s triglicridi i holesterol. I takoj dok žderemo nevine životinjke, mi u stvari žderemo sebe.

Al takoj ti je toj s dizanje, bilo i biće.Stalno slušam od tatka, kako se on cel život dizaja rano, i grabija dve sreće, pitam se koje li su toj sreće bile? Jedna mora da je bila  toj što je slušaja   neodoljive arije ptičica, pošto on mnogo voli da gi sluša, pogotovo u toj vreme kad se najbolje čujev i najubavo pojev. A na mene ,na mene su mi kad se dinem za rabotu, svi zvuci odvratni i suvišni, sve mi je isto, a se cula Ceca, Pavaroti, slavuj ,a buljina il čavka. I  uvek mi je bilo čudno, kakvi su toj ljudi što su od rano sabajle nekako dinamični,razdragani i raspoloženi, pa kad udjem u bus oni se raspričali sto na sat, a šofer ga opicija milo narodno na radio pa sve ječi.

E pa sinko, vikaše tatko mi , trebaja si školu da učiš, a sd, sd ce se dizaš ko vampir, će ideš u fabriku, će secaš, i svak ce te zajebava.  E toj što mi je pričaja, tek u pola pet sabajle dobijalo je prav značaj.

Vučem se takoj svaki dan na stanicu, i razmisljam od tišinu, kako lepo zvuči, razmišljam, što se toj s mene desilo pa sam upaja u tuj sumornu kolotečinu, ko u mlin za meso, što ce me smelje ko onija deca u spot od Pink Flojd,  i iz tuj masinu će izađe meso što će roštiljav izelice,a koske i dusu ce dav na verni kučiki čuvari i dupelisci. I što će gi pa duše, što gi ni đavol više neće, jer su prazne i ofucane odavno. A tija dupelisci , tija gledav kako gazde cepiv krtinu, i moliv se da ne turav ljuto, jer posle dupe treba da se lize.

Idem na stanicu a dođe mi samo da produžim, da idem uz brdo i nadjem neku pećinu, i tuj se gušnem s runtavoga medveda i zajedno prespijemo do penziju. Da, da, medveda , i ne bi me bilo stra ama ič, pa ja sam s mnogo gore zverke po cel dn, takoj da mu medved dodje pitom ko jagnje pored onakvi kurjaci.Al kod stanicu zastajem i navijen , ko budilnik na mobilni, ulazim bezzivotno u crveno beli autobus,dok  u glavu  ipak čujem  muziku, Angusovu gitaru iz pesmu , autoput za pakao.

 

 

 

Bio jednom jedan voz

Bio jednom jedan voz.Zvao se Cira.Bio je to mali, veseli voz.Iako je bio poprilicno star,i isao na ugalj,bio je ispravan.Putnicima je u njemu uvek bilo toplo i prijatno.Nije bio brz kao njegova mladja braca,koja su bila puno veca i snaznija od njega,i isla na struju.Ipak,njegovi putnici su uvek stizali na vreme.I ne samo to sto nisu kasnili,nego su njegovi putnici uvek bili srecni i veseli,bas kao i on sam.
Imao je Cira svog masinovodju,malenog zivahnog brkicu,po imenu Horacije.Poput svog imenjaka,Rimskog pesnika,i on je pisao pesme,koje je citao svom unuku Peri.Horacije je cesto vodio Peru na tim putovanjima,pa bi zajedno sa njim i zapevao te svoje pesme.Zvuke njihove pesme,kao da je sam Cira prenosio putnicima,pa bi zapevali i zaigrali i oni,a Cira bi se veselo njihao na sinama.Tada bi vozic sam od sebe zapistao,a deda i unuk bi se samo pogledali,slegli ramenima i veselo nastavili svoju pesmu.
Prolazilo je vreme,а dolazili su sve moderniji i brzi vozovi,a Cira je ostajao isti.Nije stario,bio je uvek veseo i cio.Mali Pera je vec izrasto u pravog momka i doslo je vreme da zameni svog dedu.Horacije je znao da se blizi dan kad ce Pera preuzeti upravljanje Cirom,i bilo mu je drago zbog toga.
Medjutim,dosetise se neki vazni ljudi,da je doslo vreme da sa Horacijem ode u penziju i Cira.Nas mali voz,kao da je znao za to.Postade tuzan i vise nije veselo pistao kao pre.Ni putnici vise nisu bili veseli kao pre,i kao da su i oni osecali Horacijevu i Cirinu tugu.Horacije je bio ocajan,i nije mogao nikako da prihvati da se njegov Cira vise nece kotrljati po sinama.Pogotovo mu je bilo zao, bsto ga njegov unuk nece moci naslediti u upravljanje vozicem.
Medjutim Pera nije gubio nadu,i cvrsto je resio da Ciru zadrzi na pruzi,gde mu je i mesto, i usreci svog dedu.Otiso je Pera kod onih vaznih ljudi,i rekao im da moze dokazati da je Cira isto tako brz i dobar kao i ovi novi vozovi.Vazni ljudi uz podsmeh dozvolise Peri da pokusa da to i dokaze.
Pera uze za ruku svog dedu Horacija i udjose zajedno u lokomotivu.Horacije pre ulaska,sapnu nesto Ciri na vrata,a unutra napunise kotao do vrha i vozic krenu.Isao je Cira najbrze sto je mogao,al ipak bese dosta sporiji od novih vozova.
Kad stadose na zadnju stanicu,putnici polako pocese da izlaze,i svi zacudjeno gledase na sat.Pridjose tada Horaciju i Peri,i cestitase im i pozvase na kafu u peronski bife,posto su imali jos dosta vremena do posla.
Utom naidjose vazni ljudi,i jako se iznenadise kad videse da je bife pun,kao nikAd pre.Pitase konobare o cemu se radi,i zacudjeni i oni sedose da popiju kafu.
Od tog dana,Cira ponovo krenu na svoj put,veseo kao nekad.Deda Horacije je ponovo pevao putnicima i svom unuku koji poput svog dede sada upravljase vozom.Ponovo se na sinama cuo veseli Cirin zvizduk

 

 

 

Bolnički dani

Crni se oblaci nadvili
nad zgradom, sivom,
velikom i starom,
što je s dimnjakom na vrhu kao sa cigarom,
dok ispušta guste kolutove dima,
i trepće ko Argus,
a stotinak očiju namiguje svima,
što sa svojim usudom se bore,
u bolnici što je odmah preko,
i nemaju više stida,
dok od bola duše gore,
iznurena,gola tela i ne kriju,
i niko ih zbog toga ne gleda popreko.
Crne ptice igraju svoj tango,
mrzovoljnom nebu u lice se smeju,
s bolničkog prozora,
nemo i ko senka,
čovek sa očima izgubljenog sjaja,
gleda sitne pahulje što veju.
Vetar grli ljude koji žure,
kao mačor im se oko nogu mota,
zviždi i ko na tren i da pevuši,pesmu o prolaznosti života.

 

 

 

Čarobni Vrtić

U jednoj maloj kuci,na kraju sokaka,ziveo je decak po imenu Vid.Bio je to lep i dobar decak,i jedinac u roditelja.Kao i svako jedince,i on je bio razmazen i ponekad veoma nestasan i placljiv.
I pored toga,bio je drago i omiljeno dete.Roditeljima je on bio sve,pa su bili veoma zabrinuti zbog jednog problema koji je njihov mali sin imao.Vid nije govorio.Imao je on svoje nacine obracanja,al tu nije spadao govor.
Vodili su ga roditelji svud,ne bi li progovorio,kod raznih vidara i travara,a Vid bi samo cutao i cutao.
Dodje vreme da se ide u vrtic.Majka ga dotera,a otac pomoze da pones svoj zuti ranac,te tako krenuse.Vid nije navikao da se odvaja od roditelja ,osim kada bi ga ponekad pricuvali baka i deka.Zbog toga mu je odlazak u vrtic tesko pao.Plakao je svaki put kad bi ga mama i tata ostavili tamo.
Jednog dana , kad bese dosao tamo,mama ga uobicajno spremi za ucionicu,a na vratima ga , sa sirokim osmehom doceka vaspitacica,koju vremenom on bese zavoleo.Ne brinite nista,rece vaspitacica njegovoj mami,bice on uredu,videcete.Mama tada po prvi put krenuo iz vrtica na posao,ne noseci brigu sa sobom.Vid drzeci za ruku vaspitacicu,udje po prvi put u ucionicu veseo,ali se osecao i pomalo cudno.Kao da je slutio da ce se tog dana desiti nesto posebno.Tamo ga docekase njegovi drugovi,i odmah krenuse sa igrom i onim sto inace rade uvek u ucionici.
Dodje vreme spavanja,i Vid zaspi sa ostalom decom.Kad se probudi,bese veoma iznenadjen sto vise nije u ucionici,vec u nekoj neobicnoj sarenoj sumici,sa potocicem i nekakvim dobrocudnim, neobicnim zivotinjama.Te zivotinje imale su ljudske glasove i tako razgovarale medju sobom.Najlepse pticice,najraznovrsnijih boja veselo cvrkutase i igrase se iznad njegove glave.
Odjednom se odnekud iz sume pojavise njegovi drugovi,obuceni kao patuljci.Oni mu pridjose,uhvatise ga za ruke,i pocese da igraju uz neku neobicnu i lepu muziku,koja se cula svuda po sumi.Naucise ga novim koracima i plesu,a on primeti da mu noge ne dodiruju tlo.
Utom se zacu nekakav neobican i najlepsi glas,koji je ikada cuo do tad.Bese mu od nekud poznat,аl ponovo drugciji od svega sto je do tada cuo.Okrenu se prema tom glasu i ugleda vilu,za koju je odmah znao da je dobra.Ona je imala lik vaspitacice.U ruci je imala carobni stapic,kakve nose dobre vile,sa zvezdom na vrhu,i iz njega su izlazile iskre.Pridje ona Vidu i rece mu:Znam zasto si do sad bio tuzan dragi decace.To je zbog toga sto nisi govorio kao tvoji drugovi.Jesam li upravu,pita ga ona.Jeste,kao iz topa odgovori on,i zacudi se sto je uspeo da izgovori nesto.
Ti ne govoris,nastavi ona,sto svi , kao i ti sam , toliko puno zele da progovoris,da su reci krenule odjednom i zaglavile se negde u tvom grlu.Ja i tvoji drugovi smo nekako uspeli,dok si ti spavao,da ih izvucemo iz tvog grla,i od sad ce one uredno da izlaze,jedna po jedna.Sada mozes da govoris,i da pevas sve pesmice koje toliko volis.Vid tada zagrli svoju vaspitacicu-vilu,i iz sveg glasa zapeva svoju najomiljeniju pesmu.Odmah mu se pridruzise i njegovi drugovi patuljci kao i sve sumske zivotinje,a drvece se poce veselo njihati uz divne zvuke.
Tako pevajuci Vid zaspi.Kada se probudi,vide da je opet u ucionici i vide svoje drugove i vaspitacicu,koja ga pomilova po kosi i osmehnu mu se.
Kako si spavao zlato,jesi li lepo sanjao,upita ga.Jesam,rece on,jedva verujuci da i sad moze da govori.Sanjao sam najlepsi san,i ja sad govorim.Kako je to moguce vaspitacice,upita on.Ona mu nista ne odgovori,vec mu se osmehnu i zagrli ga.
Utom se na vrata pojavise tata i mama,i on im potrca u susret i zagrli ih najace do tad.Mama,Tata,ja govorim!!!Roditelji zaplakase od srece,i dugo,dugo behu zagrljeni.Na kraju sretni podjose kuci,aVid se okrenu i mahnu vaspitacici.Vaspitacica mu namignu,mahnu mu,a on vide kako iz njenog rukava pomalo viri onaj vilinski stapic.

 

 

 

Čekam u hodnik kod dr.Mahom

Čekam u hodnik kod dr.Mahom sve penzioneri čekav s mene.Svekrve ogovarav snaške,kako ništa ne rabotiv no se samo kindjuriv i skitav,a one na sinovi spremam jedenje.Što li pa snaške po kafići pričav za svekrve,će nagadjam,pošto ne idem po kafići.Starci što su došli iz selo,moliv sestre i doktori da gi primiv što pre,jer posle cel dn će mora čekav sledeći autobus.Zavisi od dr. i od sestre,pa oće i pregledav kadkad mučenici.Stoka nenaranjena,žedna,oni mora trčiv s oteknute noge i savijene kičme,s pumpice u ruke,da se namiri stoka.Deca gi svud po svet,pa makar i u Vr,pa i Vr je nekakav svet,ne li?Pa mutavi li su tija deca da se i oni zlopativ ko njihovi starci.Al ubavo si je kad se otidne u zavicaj s 200 gr ratluk iz Ćukovac,a vrne se dom s puni torbičiki.Puni s organski kompiri,paprike,suljpa pa i neko batače i vešaljku.Sirenje i mleko sve manje se nosi,toj uzimamo od Gaučosi.Oni imav izgleda opasnu poljoprivredu i stočarstvo.Argetinac posalje od tam čeri ,a on dok dodje ,bidne slonovo srce,ili uvo,ili bese pa bivoleško srce,je… li ga kako beše .Pa ima vreme da porasne do nas dok dodje.Ovija starci pa odovde što su,ne svi ,al većina,buniv se i vikav na sestre,manje na dr.,od drugi stra.Pa banje koj će gi prepiše i lekčiki, a i lep zbor koj će gi uputi.Tj zbor opravdan je s diplomu.Ne me interesuje,vikav,dal ima neki svinje dom,il dal treba dete da se doji,ovde smo svi isti.Eve ja čekam od sedam sabajle.Pa ti da imaš rabotu,ne bi sedeja po cel dn ovde,nego na vreme si pobegnaja iz Pčinju,pa si se nabija u opštinu,i sd natenane krckaš penziju.Deca si naguraja po kancelarije,i sd svi obezbedjeni nigde ne morate da itate,vika mu toj samostalni proizvodjač iz jedno selo nakude Han.Drugi dvojica u jedn ćoš ,pričav si za sebe,i ignorišev raspraviju u hodnik.Abe,kolko mu frlji na dr.,pa te prati u Niš.Ma samo rakiju prepek mu dado,al dzenariku neprskanu,staru 8 godine.A oće toj,vika mu sagovornik,oni mnogo se obradujev samo rakiju kad gi odneseš,pa jos domaću.Abe ja ti vikam,samo toj i sin mi sto mu je nabraja 10 m drva,al toj za njega ništa neje,on nabra pola Kozjak od februar mesec navam.More,sami smo si krivi,odgovara sagovornik,sami si gi guramo,ne ni traživ.More zavisi,kako koj,vika prv.Eve pa Šiptari preko red uvedoše,vika jedna baba i diza preteći stap.Napuniše gi s pare,vika baba,a mi što nemamo,da pomremo li ovde u hodnik?Nemojte tako,odgovara vu jedna gospodja s duboke čizme u jul mesec,i oni su ljudi.Ljudi ,ljudi,vika baba,a onija Srbi na Kosovo, ljudi li si il kučiki.Pa nemojte sad uplitati politiku u ovo,nije ni njima lako.Baba nešto promrlja,pa se okrena i pljuna u kantu.Ispadna vu stap ,a baba se sagna da ga uzme,pa zamalka teše napravi kolut napred,premet i zvezdu.Dečko i devojka preko put nju počeše se smejev,a starci iz ćoš odma počeše s kritike prema omladinu.Ete smejev se,mlados,budućnos,nada.Toj samo znajev, da se dzveriv i da pijev drogu po kafići.More Tito je samo za nji bija,pa lopate u šake i kolica,pa pruge da opraviv i toj uz pesmu,i za leb i vodu samo.Matori je flipnuo,vika dečko na devojku,a ona poče još jače da se smeje.Iskača sestra u tj trenutak i vika, dr. je bolesan I mora ide dom.Dečko vika ,pa sto ne ide kod dr. ako je bolesan,devojka ne prestanuje da se smeje.Na vrata od hodnik td zaglavljujev kolica u koji je jedna krupna žena otekla u glavu.Nemož nikako da gu pomeriv,vrata nekako loše stanali,i jedva gu pomeriše.Siromašna smo zemlja,vika jedn mladolik starac,začudi se kad mi reče da ima 70 banje.Zato se ovo sve dešava,reče ga toj nekako filozofski i s mističan ton.Babe počeše se derev na sestru.Kako mori bolan dr.,pa što mu je?Za Šiptari neje bolan a?Babo mnogo pričaš,vika sestra,vi ste krivi,svi mu duvate na doktora u facu,ne mogaste se naučite.Uzmite knjižice i zakažite pregled. Zakazivanje je od prvog
,Imate broj na vrata.Tugo,tugo,počeše kukav babe,do td će se usmrdimo,nego da idev deca kod popa da ga vikav.Petrović Petar,poče proziva sestra i da dava knjižice.Ajmo kod tebe na gajbu,reče devojka na dečka.Idem i ja jedno ladno da ga otresem pred Sprinat,reče jedn čiča,sutra će dodjem s komšiju sto je čistačica ovde,on će si me uvede

 

 

 

Da li je prastanje odraz dobrote i mudrosti ili pak slabosti i nemoci

Da li je prastanje odraz dobrote i mudrosti ili pak slabosti i nemoci?Mislim da slabi ljudi ne prastaju.Mislim da se pritaje i cekaju da ojacaju.Mislim da im je prastanje samo plast,kojim se ogrnu dok ne dodje vreme za naplatu.Treba se cuvati slabih karaktera.Cesto se nemoze videti sta je pod plastom

 

 


Dečak sa plaže

Tata ne pustaj mi ruku , molim te nemoj,
samo da još malo osetim toplinu tvojih,
da jos malo osetim sunca na svom licu, i čujem ptica poj,
drži je čvrsto,bar jos malo, jer uskoro neću videti,
nikog od svojih
Nedaj me tata još malo,hladna me voda već grli,
a moje malo telo me ne sluša više,
i kao da njoj, ko majci u zagrljaj hrli,
a tvoje su reči sve tiše i tiše
Nedaj me tata talasu, što se sudbini našoj smeje,
pusti da još malo gledam tvoje lice,
i nek me bar još malo ruka tvoja greje

 

 

 

Djak generacije bez budućnosti

Tero mak na konac,nije hteo da plati reket,pa zaglavio corku
Strpljenje je majka mudrosti, i dugo je ganjala oca na sudu zbog alimentacije
Nema vise vremena za gubljenje.izgubio je sat
Upala mu sekira u med,pa lepo platio da mu iseku drva cirkularom
Knjiga je coveku najbolji drug,a danas su ljudi nedruzeljubivi
Pametniji popusta ,sa zivcima
Bice ostavljen na smetlistu istorije,ako je uredno placao komunalije
Toliko je cist,da i novac stalno pere
Mocnicima se svi uvlace u dupe,pa ih zbog takvih cesto zadesi zatvor

 

 

 

I uvek će biti

I uvek ce biti potlacenih,i ispravljenih pa iskrivljenih
slika sto ce im tlacitelj dati,da gledaju nemo dok on se sladi
i bice slabih i ispijenih,dok im se tela grce od gladi
i uvek ce biti potplacenih i preplacenih
za svoje lazi, i za tastinu i svoju gnusobu,
a gospodari , platice dobro u krvavom novcu, krvavu robu
i svet ce slustati samo tisinu, i prazno ce gledati svu tu rugobu
i nikada nije i nikada nece,dzelatu strasnom pobeci zrtva
a on svoju nece dobiti platu, sve dok i nada ne bude mrtva
i oduvek je bilo straha i bilo beznadja i bilo jada
i nista ostajalo ne bi sem praha , posle coveka sto nevin strada
i majke u ocaju sto gledaju decu, koju im odvodi dusmanska ruka
i reka krvi, i reka suza ,bilo i bice,i dok je ljudi, bice i jauka

 

 

 

Iz ništavila ustati

Iz nistavila ustati
od besa odustatati,
puzati,sepati,
malo posustati ,
ali nikada ne odustati,
od snova,nikad.
S bolom se penjati,
na dno se vise
nikad ne spustati.
Davati,sticati al ne ukrasti,
secati,tegliti,i glupog slusati,
I Ijigavog sluziti,
do zemlje kad se moras klanjati,
I dusmaninu ode pisati,
I zbog toga tesko disati,
I muku muciti,
zbog svojih brinuti,
nikada nesmes prestati sanjati,
I boljem se nadati,
Iako znas da stalno ces stradati,
I mozda od ruku koje ces voleti,
i kojima ces tesko odoleti,
ali na kraju ipak preboleti.
Vazno je samo ponovo ustati,
I ne odustati,
od snova,nikad…

 

 

 

Ja nisam više ja

Ja nisam vise ja ,vec sam neko drugi
I u tudjoj kozi sam odavno,
I nalik sam sada , samo tudjem slugi
Koji sada nosi neko lice slavno
I rob sam svom egu
Gospodaru zlome
Al ko trag u snegu,
Jednom ce i moje pokazat se lice
I u ogledalu, cudicu se svome
Liku, jel ga ne prepoznah
I strah ce me biti, kao od ubice

 

 

 

Ja sam Saša Popović

Ja sam Sasa Popovic
Medijski sam mag
Znam da sviram harmoniku
Narodu sam Drag
Proslavio ja sam mlade pevacice
I svakoj je sada u casopis lice
Drzavi sam ovoj kulturu doneo
I iz svake kuce dosadu izneo
Subotu uvece svako jedva ceka
I grand je za dusu kao apoteka
Sevaju minici,ripaju sisici
Narod se veseli,svak u tv zeva
Meni malo kapne,pevacici kapne
Al to je nebitno,samo nek se peva
I staro i mlado uz grand ce podripne
A direktor tu je da pipne i stipne
Cisto da proveri dal je sve na mestu
Svaku da pogura u brzinu sestu

 

 

 

Jedan sati je noću

Jedan sati je nocu.Gledam kroz prozor visoke cetinare ,kako se naslanjaju jedan na drugi, na laganom letnjem povetarcu.Lezim,pa slobodna mogu reci,u jako veseloj i prijatnoj sobi,za jednu bolesnicku sobu starog drzavnog sanatorijuma.Slusam specijalne zvucne efekte mojih cimera,sapatnika.U pojedinim momentima zvuce kao samrtni ropac,sto u nekim drugim sobama i jeste slucaj,nazalost.Onda sve to pocne da zvuci kao koncert,starog i dobro nastimovanog vojnog orkestra,koji izvodi neku ,nacas jezivu,a nacas tuznu simfoniju,dobro poznatog apokalipticnog kompozitora.Razmisljam o bolesti,mojoj,mojih bliznjih i svih nas.Razmisljam o memljivivim i mracnim coskovima
crvotocnih sujeta,obavijenih paucinom.Vidim dvoipogodisnji,placljivi tracak svetlosti.Nazalost,on osvetljava samo anuse nase svesti i savesti.Osvetljava i fekalije,koje poput beskucnika ,ostavljamo posle nuzde koju vrsimo,svuda po tim mracnim ruinama, nasih razocaranih dusa.

 

 

 

Jednom davno jedan trut

Jednom davno jedan trut
posao na dalek put
Leteo je minimalno
odmarao maksimalno
Nije mnogo odmicao
Nit se cilju primicao
I dugo bi spavao
Brige nije davao
I sve bi se cudio
kad bi se probudio
Sto jos nije stigao
Pa se naglo digao
Krilima zamahnuo
pa tesko uzdahnuo
kako je uzleteo
tako je i sleteo
I tada je shvatio
dzaba se zlopatio
uzalud se trudio
jer kad se probudio
On je zaboravio
nikom nije javio
Kuda se zaputio
Pa je i naslutio
Da se mora vratiti
I opet zlopatititi
Pa leze da odmori
San ga opet obori

 

 

 

Jutros nam je poranila

Jutros nam je poranila,nasa teta lija
umila se ocesljala,pa na pazar posla,
A iz kuce tada izadje i zec,
A kuda si od sabajle krenuo komsija,
Svaka pratnja do pijace dobro bi mi dosla
I sad bi mi bio iz rukava kec,
Mogao bi jednoj dami ceger da poneses
pa da posle svratis na kafu i ratluk.
Pa i ja sam posao na pazar komsika
al ceger i sama mozes da doneses,
I u njemu krompir,sargarepu,luk,
Jer u lonac mogo bi,kraj ljutih paprika,
Da lepo zalegne i komsija zec
Pa bih ako moze,sad izbego ceger
I da budem tebi iz rukava kec

 

 

 

Kad jedeš masno

Kad jedes masno
Debel si
Kad jedes kasno
Debel si
Kad volis strasno
Debil si
Kad vidis jasno
Pijan si
Zavrsi skolu i
na biro si
Ne zavrsi i
najebo si
Kupi diplomu i
uspeo si
U drzavno ne valja
Kod privatnika
Rabota obalja
Malka tam,malka ovam
Dobro je samo lopov da si
Nece te ufativ
Rmbaj kod gazde
I nece te plativ
Pljeskaj s ruke,i klimaju s glavu
I ako znas mufljuzza
Udji u stranku i lizi dupe
I budi bezbojan ko meduza
Krkaj sendvici i zabolete
Dans su salame skupe

 

 

 

Ko od nas može i želi dosegnuti dubinu sopstvene duše

Ko od nas moze i zeli dosegnuti dubinu sopstvene duse?Dal je bas toliko lagodno brckanje u plicaku?Sigurnije sigurno jeste.Ko zna na kakva se cudovista moze naici na vecim dubinama.Kad dodirnes dno,tek onda vidis koliko je stvarno duboko,koliko cisto,a koliko mutno i opasno

 

 

 

Ko rano rani

Ko rano rani,rano legnuje
Srbi i Albanci nisu popusili lulu mira u Briselu.Nijee bilo lule,pa su popusili nesto drugo
Kad vise niko ne moze da te pretekne,znaci da si poslednji
Ko se zadnji smeje,sporo kapira
Ko prvi devojci,bolje da ima neki dinar povise za u kafic
Politika je kurva,a najbolje se uda
Pravda je slepa,a sudije slabovide
Kad se slome kola,nadje se put,do majstora
Ko drugome jamu kopa,radi u Komunalnom
Ko se lati macha,utepav ga s pusku
Ko rano rani,obavezno spije poslepodne
Ko s djavolom tikve sadi,nece se najede semenke

 

 

 

Kopernikanski preokret i katarza

Kopernikanski preokret i katarza,to je ono sto je od krucijalnog znacaja za mandatara,politicare,birokrate…..,ali najvise za nas narod u celini.Te radikalne promene u stavovima,kako politickim tako i zivotnim uopste,su karasterika svih nas ,pa i mene.Upravo ta crta naseg karaktera,a to je da mi uopste i nemamo karakter,i da se on ogleda iskljucivo u sirovom pragmatizmu,gde moralu nema mesta,dovela je do toga da nad nama vlada VuVu(Vucic,Vulin),g-djica Maja Gojkovic,i ostatak svite.Naravno u moru tih pojava i posledica postraumatskog stresa,i Vijetnamskog(SFRJ) sindroma 90-ih,nesme se zaboraviti i jedan veoma bitan marketinski mag,i domaci Rupert Mardok,a to je jos jedan Vu(Vucicevic).Sta kazete,kakav komercijalista kakve firme,a.Tu katarzu i taj obrt koji pomenuh na pocetku ovog mudrovanja,doziveo sam i ja,doduse ne tako skoro.Naime uvideo sam,da bolju vlast od ove,ova zemlja i ovaj narod nemoze da ima,i niti ce ikad imati.I svaka druga vlast koja dodje,bice u potpunosti adekvatna stanju kolektivne svesti ovde.S ad mi je zao sto i ja nisam glasao za ovu vlast .Shvatio sam da je to nekako i prirodno.Kako sam do tog epohalnog saznanja dosao.Posto sam u vrlo teskoj finansiskoj situaciji,naravno kao i moja porodica,kao uostalom i mnoge porodice u ovoj zemlji,padala mi je onako u masti,misao o eventualnom angazmanu od strane vlast , koji bi mi hipotetski gledano,osigurao dobar finansiski status .Tu situaciju naravno nisam imao i niti cu,ali kad bi se to desilo,desila bi se i katarza verovatno.Problem bi bio verovatno u higijeni,jer bi se ocekivalo veliko pranje od mene.Ali nema ti za naseg coveka takve nezgodne fleke,koju dobar sapun ne moze da opere.Eto zato mislim da je vlast dobra,i da su takve dijametralne suprotnosti nasa stvarnost,i nasa priroda da ne kazem gen,i zato povlacim sve kritike koje sam uputio vladi

 

 

 

Ležim na tuđoj zemlji

Ležim na tuđoj zemlji,u nečijem tuđem parku,
sa detetom svojim, što se čvrsto privilo uz mene,
još uvek pokriven samo nadom
koju više nemogu naći u očima svoje žene
Sa sobom nosim jedini prtljag, plastičnu bocu kao suvenir
iz voljene zemlje sto beše moja,
i punim je tuđom vodom
Od tuđeg sunca, sa čela se sliva,ko olvo teška,krupna kap znoja
Držim sina čvrsto za ruku,idući za slobodom
I hraneći se samo jestivim korenima
na putu sreće , zaobilazno od tuđih prezira i zazora
Hodam lagano, još uvek noseći glavu na ramenima,
u kojoj stalno naviru pitanja o mržnji,
što dovede do gorkog razdora,
a nas u tudje sutone i svitanja
A ja još uvek imam snova i smeha,to mi je ostalo,
al nije na ceni,
i sa njima ne mogu kupiti mojima hleba i mleka,
a snage i volje, njima je ostalo premalo
Bežeći od domaćeg noža,
Sustiže nas voz na tuđoj pruzi
Izgleda jeftina naša koža, ko jeftina bluza
Davimo se po tudjim morima, i prodadosmo jedinu kravu
da bi u na brzinu sklepanim čamcima,potonuli skroz
Al ja još uvek imam smeha, i imam snova
al nemam više suza

 

 

 

Moram da promenim jutra

Moram da promenim jutra
Iz petnih se zila trudim
da bi imali sutra
da zalecim juce,dok se budim
Moram da ukrotim danas
kopam po pepelu proslosti
I nada i strepnja je dok mislim na nas
I strah je od nemoci i od propasti.
Zna da opece sakriveni zar
I na kratko da zaboli
I tada pomislim da nisam jos star
I da ne stari ono sto voli
Moram da negde utopim tugu
I da slobodan iz gliba izronim
Da udahnem opet i vidim dugu
I sreci i nadi se opet poklonim
Moram opet da vidim boje
da opet mi zivot struji kroz vene
I da sacuvam od drugih svoje
al i da tudje cuvam od mene

 

 

 

Na jednom salašu živela je jednom davno

Na jednom salasu zivela je jednom davno , devojcica Iskra.Bila je vesela i dobra devojcica,i bila je omiljena u svom kraju.Iako njeni roditelji nisu bili imucni ljudi,kupise joj jednom malog ponija,posto su znali,koliko je Iskra to zelela.Dan kad je poni stigao na salas,za nju je bio najradosniji dan u zivotu.Ona ga je cuvala veoma brizno,i pruzala mu ljubav,koju je tesko opisti.Znala je Iskra ponekad da ceo dan provede kraj njega.Poni je takodje osecao njenu veliki ljubavlju prema njemu,pa se i on jako vezao za nju.
Dani i godine su prolazile,a ljubav prema konjicu nije jenjavala.Ono sto je vreme promenio,bilo je to da je Iskra postajala zrelija kao i Poni,ali je Poni vremenom bivao sve tuzniji,i ona je to osecala.Nije vise bilo one njegove razdraganosti u igri sa njom.
Jednom je Iskra morala da sa svojim roditeljima ode do grada.Pozdravila se sa svojim ponijem ,kao sto bi uvek cinila kad je je negde morala da ide,a on bi joj rezanjem odgovorio,i naslonio bi glavu na njeno rame.Iskra nije volela da se dugo razdvaja od njega,pa bi joj svaki odlazak tesko padao.Kao da je slutila da bi se nesto lose moglo dogoditi s njenim konjicem.
Predvece vrati se Iskra sa njenim roditeljima na salas.Pri samom dolasku,obuze je neka hladna jeza,kad ugleda da su vrata od staje,u kojoj je bio njen poni,otvorena.Istrca iz kola ,utrca unutra,i vide da nema njenog ponija.Odmah briznu u plac,a roditelji dotrcase i pocese da je tese.Dugo je plakala Iskra,i dugo je trajala potraga za ponijem,ali ga nisu nasli.
Vremenom,njena tuga je toliko narasla,da su roditelji verovali da ce se ona razboleti,ako ne urade nesto.Iako im j posao na salasu nije donosio neki veliki novac,resili su da kupe novog ponija,kako bi utesili svoje dete.Nadjose jednog koji je neodoljivo podsecao na onog njihovog,koji je nestao,samo bila je to zenka.Kupise je i doterase na i manje,nadajuci se da ce Iskra ponovo biti srecna sa novim konjicem.I bila je Iskra srecna,i neizmerno zahvalna sto su roditelji nekako smogli snage da kupe novog ponija.Iskra je nastavila normalno sa svojim zivotom,ali duboko u njoj tuga zbog nestanka njenog prvog ponija,nikad nije sasvim prestala.
Godine su prolazile,i Iskra je stasala u prelepu devojku.Upoznala je mladica u kog se zaljubila,udala se za njega i rodila divnu devojcicu.Ona je poput majke po ceo dan provodila sa zenkom ponija,i pruzala joj svu ljubav.
Jednog dana,Iskra je setala imanjem sa svojim muzem,i odjednom zacula nesto slicno vrisku,i bila sigurna da je u pitanju njena cerka.Taj vrisak joj u pocetku nije bio sasvim jasan,i vise je delovao kao usklik velikog odusevljenja i radosti.
Brzo je sa muzem otrcala u pravcu tog zvuka,i kad su stigli,videla neverovatan prizor.Njena mala kcer stajala je izmedju dva ponija,i milovala ih po glavi,a oni su zadovolnjo rezali.Iskra odmah primeti karakteristican beleg na vratu koji je ima i njen nestali poni.Znala je da je to on,a to je znala i njena mala devojcica.Iskrin muz je takodje znao za tog konjica,i po njoj je video da je bas taj poni u pitanju.Niko nije mogao da objasni, odakle se on stvorio posle toliko godina.Ubrzo par ponija dobi prvu prinovu,i poni povratnik bese srecan kao pre.
Iskra tada po prvi put shvati,zasto je njen voljeni poni bio tuzan,i zasto je nestao.

 

 

 

Nakupi se tako zlo u čoveku

Nakupi se tako zlo u coveku.Nije to odjednom,nikad.To je kao kamenac na lavabou,kao rdja na metalima,kao trulez u drvetu.Covek zivi sa zlom,svojim i tudjim,citav zivot.Razjeda ga to isto zlo,i kako vreme prolazi sve je teze da ga se resi.Dobar covek moze postati zao,lako,al obrnuto je mnogo teze

 

 

 

Ne tako davno u jednoj zemlji

Ne tako davno u jednoj zemlji,u kucici na brdu iznad sela,ziveo je jedan decak po imenu Alen.Imao je Alen lepo ditinjstvo,i bio je uvek obasut beskrajnom ljubavlju svojih roditelja.On je uzivao u prirodi u kojoj se nalazila njegova kuca,i nije mogao da zamisli zivot izvan tih sumaraka,polja i livada.Nije mogao bez male krivudave planinske recice,koja je proticala tik uz njegovi kucu.Kao i svako seosko domacinstvo,on i njegovi roditelji uzgajali su razne domace zivotinje,od kojih su pored zemljoradnje i ziveli.On je brizno cuvao sve te zivotinje,sa kojima je bio u stanju da provede citav dan,a one su njega veoma volele.Nije morao puno da se trudi oko njih,posto su sve znale za red,i kao kakvi vojnici ,poslusale bi svaku njegovu zapovest,a cak i bez naredbi,znale su one sta decak zeli od njih.
Kolko puta bi ga majka zvala da udje u kucu da bi obedovao,a on bi samo sa komadom hleba istrcao u polje,i ponovo bio uz njegove drage zivotinje.Roditelji su se stalno pitali,da li mozda on stvarno razume jezik zovotinja,posto bi cesto videli, kako im nesto sapuce ,a one kao da klimaju glavom,i odgovaraju mu nekakvim svojim sapatom.
Vremenom su i divlje zivotinje,pa i krvolocne zveri prilazile detetu,pa bi roditelji uspaniceni istrcavali iz dvorista i vilama i sekirom pokusavali da odbrane malog Alena.On bi im tada govorio da ne brinu,i da je sve u redu,a zveri bi samo stajale uz njegove noge,i gledale decaka u oci,kao da ocekaju neki savet od njega.U tom trenutku nije im bilo vazno i da je kakav lovac uperio pusku u njih,vec samo to sto ce decak da im kaze.
Roditelji su bezuspesno pokusavali da nateraju decaka da im objasni o cemu se radi,i da li on zaista razume sve te zivotinje.Uvek bi ostajali bez odgovora,i on bi uvek promenio temu i brzo istrcao napolju.
Prolazile su godine,i zivot je na porodicnom imanju tekao uobicajno,dok jednog dana tu svakodnevicu prekinu jedan strasan dogadjaj.Iz sela nestade mala devojcica,a zatim gotovo svaki dan poce da nestaje po jedno dete.Ono sto je karakteristicno za sve te nestanke,bilo je to da su gotovo sva ta deca,vracajuci se iz skole putem kroz sumu,nestajala bas u toj sumi,i nisu se vracala kuci.
Trazili su roditelji danima i mesecima svoju decu,i prekopavali gotovo svaki metar tog kraja,ali uspeha nije bilo.Vec se polako priblizavala zima,a lokalne vlasti polako su pocele da povlace svoje zandarme iz potrage,jer su uslovi u sumi bili sve tezi .
Jednog dana,Alen je kao i obicno, setao sa svojim vernim psom kroz sumu,i naisao na lovce.Pozdravi Alen,ljubazno lovce i oni mu odgovorise.Alen primeti da su bili pijani po zadahu koji se osecao na rakiju.Ono sto mu posebno skrenu paznju,bili su rancevi na njihovim ledjima, iz kojih je curela krv.Dobar ulov danas izgleda,rece im Alen.Dobar,dobar kao i uvek,odgovori mu pijanim glasom jedan od lovaca,i otvoriv torbu.Decak se uzasnu prizorom.U torbi behu ubijeni mladunci raznih sumskih zveri.On se rastuzi i pobesne,a lovci uz grohot produzise svojim putem.
Produzi i Alen tuzan i besan svojoj kuci,i pocese da ga muce razne brige.Najednom
na sumskom putu,pred njim izadje,stari olinjali vuk,a za njim jedna po jedna i ostale zveri.Okruzise Alena,a nejgov pas mu se uplaseno privi uz nogu.Alen ne ustuknu,i ne uplasi se,posto je znao sve te zivotinje,i znao je da ga nece napasti.Ipak sada bese,drugcije,i on prvi put u njihovim ocima vide ono sto vide i drugi ljudi,krvolocnost.Na pocetku bese zbunjen,i nije znao sta da radi,al brzo se pribra,i polako pridje starom vuku koji kao da bese vodja tog zverinjeg skupa,i on rezase.Primace mu se Alen,i na uho poce da mu sapuce kao sto je to i pre radio.Vuk polako prestade da rezi,i ostale zveri se udaljise i nestase u sumu .Vuk krenuo lagano ,i okrenu se kao da zove Alena da podje za njim.Idose tako neko vreme kroz sneg, i sto su dublje zalazili u sumu,bilo je sve teze probiti se.Odjednom Vuk poce da zavija,a krupne zveri kao po komandi stvorise se niotkud,i pocese ispred njih da svojim sapama i krupnim telima sklanjaju sneg ,i tako otvorise put.Na kraju naidjose na jednu pecinu,skrivenu siprazjem,i koju je nemoguce videti dok se svo to granje ne rascisti.
Posto rascistise ulaz od siprazja,Alen polako udje u pecinu sa svojim psom,i tamo zacudjen zatece nestalu decu kraj vatre ,kako se greju.Posebno mu bese cudno to,sto deca ne izgledahu gladna i bolesna,vec su bila vrlo zivahna i razdragana.Vide Alen,da su nekakve kamene posude bile pune mleka,i da neka od dece ,drvenim kasikama jedu nesto nalik kasi.
Alen pridje i zagrli decu,pa ostavi psa sa njima, a on se vrati u selo,i sa roditeljima nestale dece ponovo dodje do one pecine.Susret roditelja sa decom bese dirljiv i pun suza radosnica.
Posle nekog vremena,kad zima prodje, Alen se ponovo sa svojim psom obre u sumu,i tada ponovo srete one iste lovce od pre.Ovog puta, Alen sem svog psa,imase i drustvo.Bili su to zandarmi.Oni videse trofeje malih zivotinja koje su pijani lovci nosili na svojim kapama,pa im oduzese oruzje i pohapsise ih .Sve to sa strane posmatrale su zveri sa starim vukom na celu,i tada se sumom zacu poznato vucje zavijanje,a Alen na svoj nacin,koji ostali ljudi ne razumeju,otpozdravi.
Deca nikada nisu govorila svojim roditeljima o svom zatocenistvu u pecini

 

 

 

O Bože

O Boze, učini da se radujem,jer nije dovoljno,ono sto osecam,ja oscecam zlovoljno,a trebalo bi da se radujem
Ne ,nije dovoljno,treba se smejati, do neba skakatati
Za svaki dan sto osvane,dok gledamo mile,od srece plakati
jer smo blagosloveni,
a zasluzni dal smo , vreme reci ce i kao na predji kaznu ce iskati,
il nagradu

 

 

 

Oduvek sam imao neodoljivu želju za pisanjem

Oduvek sam imao neodoljivu želju za pisanjem, i da svoje misli,onakve kakve jesu ,u svom njihovom haosu, ali samo prividnom haosu,isteram na čistinu i( kao sad), ispartanu tankim linijama.Nadao sam se , da će one na na toj čistini konačno u svom savršeno skladu zablistati punim sjajem.To je kao ono kad čujete neku pesmu na tv il radiju, pa biste iskočili iz kože, samo da možete da i vi tako otpevate, i da to bude vaša pesma.
I oduvek sam se pitao šta je to sto je te divove pisanih reči,za koje bismo tako želeli da su naše, razlikovalo od nas ostalih,koji smo samo hteli da prosto dopustimo onom, što tako zudi da izađe iz nas,na kraju zaista i izađe, i ponudi se drugima.Da, kažem ponudi se drugima,mada to zvuči kao kad bi se kakva prodavačica ljubavi ponudila prolaznicima.Možda upravu tu i leži odgovor na predhodno postavljeno pitanje,što misli tih virtouza sa perom nisu poput lascivnih i pohotnih žena, koje se za bud zašto nude drugima i zadovoljavaju svoje porive.Žedni vode sa tog čudesnog izvora ,čitali smo reči koje su kao rentgenski snimak duše, onakve, kakve bi hteli da imamo.
Ali čovek je čudna zverka, ne može se ni predpostaviti sta je u glavama onih ,za koje bi se reklo da su jednostavni, da ne kažem primitivni judi.
Ko zna, možda je u nekom od njih , pohranjen svet blistavih ideja, ali da je svima ostalim to nemušti jezik. Dovoljno je ponekad samo poznavati “govor ljudi“, pa da se može videti ono čime nas je Bog podario,…..dušom.
Glava mi je puna ranoraznih utisaka. I nisu to utisci dana ili nedelje, vec mi se ponekad čini,(što bi neki nazvali šizoidnim),da su mi u glavi sublimirani utisci vekova, koji kao da se preskaču i laktaju , ne bi li koji preovladao i bio smernica,bar neko vreme. Ali…. o kojima pisati, i šta u stvari knjiga može da ponudi u vreme kad je jedan od poslednjh trijumfa tehnološke genijalnosti ubio tu istu kjigu? Sve ono o cemu je Andrić pripovedao, i u mislima ljudi pustao kao kakav kinooperater, film o davno nestaolom svetu i vremenu,običnim pritiskom na malu kutijicu , trivijalno nazvanom miš, pokrećes taj isti film i hiljadu rimejkova.Sve ono sto su svi ti veliki pisci sa tolkim zarom pripovedali , sada nam ta fascinantana sprava pokaže u tren oka.
Ostaje jos samo miris, kao jedino o čemu se jos može pisati,i jedino njime nass ta naprava nemože pocastiti, jos uvek…i dodirom.Dodirom u srce
Trebalo bi da pišem o mirisu.Možda bi to neko citao

 

 

 

Oprosti mi sine sve loše reči

Oprosti mi sine sve lose reci,i ruzne reci,i glupe reci,
koje sam,dok si ti cutao, besan izreko
I koje ni srce ne uspe da spreci
Iako starim,mudrost ne steko.
Oprosti sto ponekad dodje mi tuga
i dodje briga,sto donese nemir
al znaj da san si,i sva moja java
I citav moj svet,i citav svemir
Oprosti moliim te,sto spor sam ko puz
I nisam i ja bar pomalo cigra
oprosti sto odlutam dok sam kraj tebe
I znam da tada je tuzna ti igra
a zalud je posle sto krivim sebe
Oprosti sto nemam dovoljno snage
il ko sto mama kaze,nemam volje
oprosti sto tmuran sam i potisten
a od tog nam nece biti bolje
Oprosti sto nemam kad treba da imam
I sto imam,kad nije ni vazno
i kad treba da igram,ja tada snimam
I kad zaboravim,da te zagrlim snazno
Oprosti mi bajke neprocitane
sto vicem na tebe kad napravis lom
Oprosti za price nenapisane
Oprosti matorom tati svom

 

 

 

Osim nas samih

Osim nas samih,
nema krivaca,
sto procerdasmo
zore nasih mladosti
Nemamo vise snage i zivaca
I nisu to vise one radosti
Kad mogli smo,
drugi nam nisu dali
a to smo im sami dozvolili,
od nasih zivota
su slobodno krali
I sve sto hteli su,to i izvoleli
Nema svrhe sad pokajanje,
sto snove smo izdali
Kad prospe se mleko,
zalud je plakanje
I zivot citav sto
rane smo vidali
Drugi su nam sudbinu krojili
I sad ce nam deca
dugove placati suzama
drugi su nam zivote ustrojili
I mnogi ce od nas
u ludackim bluzama
Sami smo zato krivi,
i niko drugi sem nas,
bicemo toga svesni
dok god budemo zivi,
I nek ostane bar samo nada
da deca nadju,i budu nam spas
Nasih zivota,tezak je zalog
I kakvo ce nasledje za nama ostati
tudji smo mutan sakupljali talog
I nek ostane bar gola nada
da bolji ce ljudi
deca nam postati

 

 

 

Pesme

1
Dal od krvi biće bolje,dal se iz nje sunce rađa,
strah od zla u njoj što tone, dal i naša bice lađa?
Pokajanje dal će stići, dal će neko da se seti,
iz duboke tame svesti, savest dal će da se sveti?
Istina sto do sad beše,mozda sad se negde krije,
il je samo nama bila, a drugima bila nije?
2
Eh tugo, eh nado , i brigo što ubijas mene lagano,
i iskre svetla koje ukrado, u moru tame, čameći dugo,
neće učiniti da ne odem rano,
i nikada više neću da vidim, da ipak ima i nečeg sem toga,
da ipak postoji i nešto drugo
3
Prostranstva su želja moja, cvetna polja , put livada,
kad sam vec od svih otišo, otići ću i iz grada.
Pitala si sto sam tužan,profesija to je moja i jedino to sam znao,
slikajući život tugom,to jedina beše boja.
Neću više da ostanem, za dalekim duša vapi,
dok jos mogu da osetim, miris cveća, žubor reke,
dok još mogu žeđ da gase, od planinske rose kapi.
Ti se raduj , ti daleka, sjajna zvezdo,
na mom nebu sijaj noću,danju s nekim gradi gnezdo.
Nek su uvek puna pluća, kad udahneš život lepi,
u srcu nek bude mesta, tu nečija biće kuća
4
Možda sam mogao da budem pesnik,
i pravih reči da se setim,
svemu zbog čega postah bolesnik,
pesmama svojim da se svetim.
Možda sam mogao,al mi ne daše,
rekoše, nisi od takvih ljudi,
ti si od ove sorte naše, i ono što moraš da budeš i budi.
Pogni glavu i nosi breme,
i uzmi to jedino sto se nudi.
Za promene davno prošlo je vreme,
i ono što moras da budeš i budi,
jer život i nije dat bas svakom,
da svoju sreću njime ispiše,vec da se samo u krug vrti,
i sve dok postoji, i dok diše, zivot je samo čekanje smrti
5
Pesničko je srce setno, kao kišni dani sto su,
kao vetar u jeseni, sto sećanja davna nosi,
i zamrsi tvoju kosu.
Pesničko je srce slabo, i lako ga ljudi rane,
ono je ko neka škrinja, mnogo blaga u njoj stane,
al i boli dosta ima,sto nikada ne nestane.
Pesničko je srce nada, smeh i suze radosnice,
to pesniku ovom dođe, kad ugleda tvoje lice.
U tom srcu ima mesta, ko okean veliko je,
a ti ga ispuni dušo, čime želis, sad je tvoje
6
Predugo se vec ljuljam na brodu,
na toj vodi , čas bistroj, čas mutnoj,
za zelenim kopnom duša vapi,
i da čujem drugih ptica poj.
Dosta mi je beskrajne pučine,
i život mi prođe čekajući,
da sa mora magla se povuče,
i da jednom vidim put ka kući.
Kad bi samo tvoje oči htele,
da mi budu luka koju tražim,
da uplovim i da spustim jedra,
pa da zaspim na predivna nedra.
A kad zaspem i san lepi krene,
u njemu te ljubim , ne budi me,
biću srećan kad se sam probudim,
što je java ,a ti pored mene
7
Danas sam video dečaka, i jednu kuću staru.
Sa iskrom u oku, istom ko onom, nekad mojom,
sedeše na bunaru.
I sa pogledom istim, ko nekad mojim,
uprtim ka nebu,
jedući marmeladu na belom hlebu

Danas sam ponovo video sebe,
sa istom onom kapom belom,
u pantalonama od somota sitnog,
sedeo sam zbunjen kraj tebe.
I ne vidoh jasno , jer beše pod velom,
da ti si bila, i tada se trgoh,
kao u nekom teškom bolu,
od majčinog poziva hitnog,
da spremam knjige i krećem u školu.

Pa nedelja je, zar neznaš majko,
danas u školu niko ne ide,
a tvoje oči ko da se stide, gledaše u nju,
majku što s prozora kuće naše,
doziva mene i torbicom maše

I majka se seti, i tad mi reče,
kiša će sine, pa nemoj dugo,
al ipak kraj tebe dočekah veče,
i ništa sem tebe ne vidoh drugo

Kao iz kakvog sna se trgo,
i stigoh kući, rano pred zoru,
i na vratima tada ugledah tebe,
i bio sam srećan,
što u tvom sam oku kao nekad,
ponovo mogao da vidim sebe

Pitam se ,da li je ovako bilo oduvek?Dal su oduvek ljudi bili neljudi, a da ljudi nikad nisu ni bili? Možda smo svi mi samo hteli da budemo ono što nismo mogli, pa to nazvasmo „ljudima“.Možda je to ideal kome samo neki od nas stremiše kroz vreme, oni koji bejahu najbliži tome da postanu ono, čija smo negacija danas postali, ili smo oduvek i bili samo njegov iskrivljeni odraz u ogledalu.Okovani u lancima taštine, kao njeni robovi u tamnicama savesti, proždirasmo i proždiremo jedni druge, nikada ne utolivši glad zveri u nasim utrobama,koja ce nas i same na kraju proždreti iznutra,kada vise ne budemo mogli da je nahranimo tuđim ponizenjem.
Vreme poput kakvog sita proseja nas rod. Svaki put kad bi se sito protreslo,kroz njegove pore ratova i stradanja,propadaše u bezdan i zaborav najfinije brašno, i ostajaše sve crnji kukolj. Nemogasmo da od tog brašna umesimo hleb, beo i mekan kao duša,kojim bi hraneći se, naša deca mogla izrasti u „ljude“.
Danas nam govore da je sve ono sto smatrasmo moralnim, ,iluzija,da je moral izmišljen da bi se tešili slabi, i da se njima tako lakše može vladati.Naslađujući se svojim hedonizmom, rasitnismo naše duše na kasi, na kojoj kasir bese đavo, govoreći nam kako nema toliko sitno da nam vrati, pa da umesto toga uzmemo nečiji krik ili vapaj.

 

 

 

Posao je mali miš

Posao je mali mis
na vasar u Nis,
Nije imo mir,falio mu sir
Jeftinijie da bi bi prosho
Na vasar je posho
Kad na vasar stize primace se blize
Jednoj tezgi,na kojoj sirevi su bili
Hteo je da kupi,nisu bili skupi
I rekao babi sto prodaje sir
Da najuri njenu macku
Jer mu neda mir
A tada je babi odbrusila macka,
Dok ne prezalogajim,sedim tu i tacka
Ceo dan na vasaru nista nisam jela
I dobro je misu sto sam tebe srela,
Jer cu i da zamezim, pored mleka bela
Pita baba misa dal hoce da kupi
A on rece,necu,najednom sam sit
Ipak su ti babo sirevi preskupi
a zbog tvoje macke,ode apetit

 

 

 

Primio sam platu

Primio sam platu, primio sam platu
sa sto eura biće svega, dobio sam platu
gledam svinju, trljam ruke,al će leći čvarak,
napuniću zamrzivač sve sa jednu ratu,
u kafanu derem vinjak , pa legam u jarak
al ko jagnje , ko u hotel, nosim i kravatu
i bole me ,sa 100 eura u Grčku na more
nabaciću boju ko Obama Barak
i drug Ramiz biće tamo,samo nema Bore
sa ženu ću kulturno ja da se uzdizam,
hitamo u pozorište, al ne znamo gde je
sa kulturu nije lako kao sa turizam,
pekli roštilj , pa izgore, sneg unutra veje,
vladiki cu donaciju, nismo u budizam,
brojilo u kvaru,sve vrti jeftinu,
đubre, voda sve je džabe, idemo u Beč
u Prag , Peštu 8.Marta , uvek drzim reč
debeo sam al cu tesno da nabacim i ja,
strukirane košulje, nek izleti stomak
jel pun sam ko Mišković, i to mi baš prija,
primio sam ratu, ja sam bogat momak
sada mogu i švalerke ko čovek da menjam,
pa da kupim kikiriki badem i pistaći,
ne da čučim no u šolju ko gazda da kenjam,
i na plazmu posle ponoć da gledam pizdaći
i u trend sam , moze mi se , pratim modni pravac,
isčupo sam i obrve kao zvezda granda,
sad sam bate pravi metroseksulac,
ko kaže da nemamo, to je propaganda
svi se vole, svakog volim , nisam ja mizantrop
svud je opšte blagostanje,erupcija sreće
volim svoga direktora , pravi sam filantrop
ponedlljkom komunalci izbacuju smeće,
svi su tako čisti, redovno se peru
ekološka zemlja mi smo , evropi je jasno
tek po nekad , al ne često u haustor seru
u uniju ućićemo triiljadetreće,
al polako, moliće nas, al će biti kasno
ja imam talenat, prvi glas srbije,
u subotu uvek gledam kad stoku naranim,
zatvorim kokoške, svinji dam pomije
a i Turske serije na zenu ne branim,
ja sam svetski čovek i kosmopolita
i Indijske progutaću, dok iih žena guta,
al da mi se smota s prazilukom pita
i uvek smo voleli kad nam dodju stranci,
kod Kinezi svi ,kupuju, nismo ksenofobi
gaće, torbe,farmerice, i za piknik ranci
adekvatna plata, adekvatnoj robi.

 

 

 

Prodavam ja takoj čega na pijac

Prodavam ja takoj cega na pijac,na improvizovanu tezgu od zicu-veseraj.inace zena mi gu dobila ranije na poklon za osmi mart.inace opasna stvarno taj zica,u subotu je tezga sas suncobran,a preko nedelju veseraj.multiprakiket zica.na tezgu-veseraj naredjaja sam cega,mahom zenske.kakve ti ne zena nabavila.kakve ti sve ne boje,chipke i dezeni.od tange do domacinke,za ozbiljne dame.prisla jedna musterika i gleda gi gace,pipka,rasteza lastis.vidim ja,imam njuh za trgovinu,ovaj ce uzme povise komata.pa kad stana da gi falim,pa kako su kvalitetne,a jevtine a tek sto su udobne,toj bashka.vika mi ona,a odokle znas da su udobne.i stvarno,odokle znam,pa vu reko-znas gospodja,roba mora se proba.kako Bekam nosi na Viktoriju gace,ovaj kad gu nema,kad otidne po revije.i takoj,izvuko se.trgovac se radja

 

 

 

Reče ovca kravi

Rece ovca kravi
Bas si prava koza
Nemoj tu da pases
To je moja trava
Na to se je puno naljutila krava
Pa pobesne jako,stize je nervoza
Pa pojuri ovcu,sto se u beg dade,
Glavu da sacuva,zivot da spasava
Odnekud je utom naisla i koza
I divno joj tada zamirisa trava
Levo,desno gleda,pa krenu da pase
pazi,ide krava,doviknu joj prase
a koza pobeze,jer joj draga glava
A krava povika,sto si tako bedna
Sto na mojoj livadi pases ovco jedna
U tom ludom begu stize koza ovcu
A sto si me slagala da je tvoja trava
A dobro znas kakva je krava kad poludi
pa joj rece,stvarno,bas si prava krava

 

 

 

Samo onaj ko zna da sluša

Samo onaj ko zna da slusa,
moze cuti tisinu ,jer ona nije muk
Samo njegova cuje je dusa
kao da slusa najjaci zvuk
I nije tisina nema,i sigurno nije gluva
I nije ko buka,sto maskira i sto skriva
I samo u njoj je istina uvek cista i suva
I ono sto se u srcu zaista i zbiva
Jedino u njoj oci vide
Ono sto ni na najacem svetlu ne mogu,.
I cime se ponose dok je buka,
u tisini se pokaju i postide
Tek u njoj sve maske spadnu
I vidis tad prava tela i lica
I dusu cistu,i dusu jadnu
I onog ko dobar je i ko je zlica
Lazi i istine u njoj ne skrivas
Tek u tisini je ljubav prava
samo dok cutis,mozes da snivas
U i u njoj snovi postanu java

 

 

 

San

Udjoh u sobu,staru,memljivu i mracnu.Na prozorima bejahu vec istruleli drveni kapaci,sa srcem u sredini.Kroz njih se jedva probijalo jutarnje sunce,koje bacase slabu svetlost na nesto,sto je nekad bio namestaj.Na zidovima je visilo zardjalo sudje o dzinovskim klinovima,koji izgledase kao da su trebali da drze nesto puno teze.Krevet izgledase kao skelet nekakve zivotinje.Stajao je na sredini,bez duseka i sa poprecnim polomljenim daskama kao rebrima.Bese mi cudno,sto je na njemu jos bio jastuk,sa presvlakom.Na njemu se jasno video pramen duge sede kose,i otisak glave iz koje kao da se promaljalo lice stare zene sa dugim uvojcima.Gledala je u mene,spokojno,i kao da je htela da se polako ispravi i nesto mi kaze,ali ne uspe.Pade joj glava ponovo na jastuk i lik nestade.
U tom primetih sliku na staroj oronuloj komodi u uglu sobe.Uzedoh sliku,sklonih paucinu i ugledah mladu lepu zenu,sa dugim uvojcima,drugi deo slike bese pocepan.Na poledjini se nazirao datum,godina se nije videla.Otvorih poluotvorenu fijoku na komodi,a tamo bese stajala slika mladog coveka sa borselino sesirom.Seretski se smejao,a sesir mu je gotovo sakrivao oci.Uhvati me jeza,i nekakav nemir.Nisam znao zasto.Na zidu iznad komode,nesto bese pokriveno starom isflekanom zenskom maramom.Pomerih maramu i ugledah ogledalo.U njemu ugledah starca ,sa dubokim borama.Borselino mu je gotovo prekrivao ukopane,i jedva vidne sivkaste,vodunjave oci…

 

 

 

Sebična(pokajnička)

Oprosti mi Gospode grehe moje,molim te oprosti,
i zaključaj ih u nekoj fijoci,negde u mračnoj skrivenoj sobi,
sudske arhive večnosti,i prošlosti.
Savest će vec učinitii svoje ,i čini ,dok lagano gloda dušu i kosti,
savest će vec učiniti svoje.
Duzan sam znam,al nemam da vratim,godine,snove, i puste nade,
I kriv sam priznajem,za sve što ukrade,pohotljivo srce moje,
I zbog toga ću tek da platim.
I znam da mi zatvorsko odelo već kroje,odležaću nemam da vratim,
al oprosti mi molim te grehe moje.
Kukavički sam dugo gledao patnju,ni parče bola ne uzedoh nikad,
I samo uz reči ko gorku pratnju,onih sto krenuše da se ne vrate,odgledah samo,
Al sad te molim više no ikad,oprosti mi molim te,
kad i ja budem krenuo tamo
Rećićes ,sebična molitva to je,al ja ću sigurno biti bolji,
oprosti još jednom grehe moje

 

 

 

Svaka sličnost sa nekom javnom ličnošću,je slućajna

Mene zovu diva
Tako sam im rekla
Ja sam pevacica
i legenda ziva
Na ekstradu imam
Ja najbolji stas
Najveca sam zvezda
Imam extra glas
Silikoni imam, cisto
Malo da popravim
A sa seljacima
Necu da se bavim
Ja sam savrsenstvo
Necu da se menjan
Ko mi se ne svidi
Javno ga ukenjam
Tata mi je inspektor
Mama mi je kul
Mene trazi reflektor
Ja sam mirakul
Dal napred il nazad
Neznam gde sam bolja
i bole me,
Sto zlobnici kazu
da sam drolja.
Samo markiranu
Garderobu imam
I sa jadnicima
Necu da se cimam
Muz mi fudbal igra
I poznat je mnogo
A ja sam ko chigra
I niko ne bi mogo
Kao ja da ripam
Dok na binu ladno
Igraci ispipam
Koncerti su moji
Mnogo poseceni
Za kartu se biju
Jao, blago meni

 

 

 

SVETI TRIFUN

Pomozi nam Sveche dragi,da ljubav nasu sacuvamo,
Za sina naseg,za nasu srecu
Pomozi da osmeh uvek damo
jedno drugom,i radost vecu
,nasem jedinom i najvecem blagu
Pomozi i duse nam prosvetli
da bes i ocaj zakopamo
negde,da ne budu blize vragu
I da ne izdamo nasu ljubav,
Kad se zacuju treci petli
Pomozi da stojimo uspravno dugo,
pomozi da budemo krepki i jaki,
I ako sem ljubavi ne ostane drugo,
samo nek nase nam malo sunce,osvetli naseg zivota dan svaki
Okroj nam Sveche nase zivote,
ko lozu koja ce uvek da radja,
Nek iz nje ljubav izadje jaca,
A nek otpadne briga i svadja
Nek nas nam pupoljak iz nasih srca
,stalno raste i nek se razvija
I sve dok srce zivi i kuca,
Dok kicma moze i dok se savija
Pomozi Sveche,nek ljubav nam sija

 

 

 

Tog leta u našem gradu

Tog leta u nasem gradu, il da ga bolje nazovem mestu, bese toplo i sparno, sto nista novo nije od ovdasnje klime, iako je ljudima ovde svako leto najtoplije, od kako pamte,a svaka zima najhladnija od svih zabelezenih.Inace za mene je, uvek bila fascinatna potreba kod naseg coveka za kukumavcenjem,pri cemu se uvek osecao nekakav mazohisticki uzitak dok se kukalo i zalilo na ono i ovo, na vreme, plate , lose zdravlje, nemoral….I oni koji su , po svim parametrima prilicno lagodno ziveli, i od njih se moglo cuti kako im je zivot tezak,i kako je sve nekad bilo bolje.Nikad mi nije bio jasan pravi razlog tih svakidasnjih jadikovki, i mogao sam samo da slutim da , ili je u pitanju obicno sujevrje, jer bolje je kukati nego biti zadovoljan , bar naglas, i izbaksuzirati, li je mozda oprez , jer bolje da se zali nego da se hvali, i da sutra neko potegne neka pitanja, sto ovde ne bi bilo prvi put.Pa ipak, nekako mi se najvise cini, da je u pitanju, kao sto rekoh , cist mazohizam, i ta gotovo religiozna potreba za transparentnom patnjom i mucenistvom,i nasa neobicna orijentalna zaostavstina,nihilisticko uzivanja u tuzi i ocaju, cak i kad objektivno,nema za cim da se tuguje.
Tog sam leta stigao u svoj zavicaj,kao i uvek autobusom sa „prepolovljenom studentskom kartom“, sto me je posebno uveseljavalo, s obzirom na njenu punu cenu, kao i na moje godine, koje su vec polako prestajale da budu studentske.Pri povratku s fakulteta, uvek me je prozimalo neko uzbudjenje, neka prijatna jeza, ista kao ona kad sam se i prvi put vracao po oslusanom semestru.Koliko god da mi je kuci bilo dosadno ,kao sto su bile i setnje uvek istim ulicama, na kojima su uvek bili jedni te isti ljudi ,ipak me je povratak , posle nesto duzeg odsustvao, cinio srecnim,i tu memljivu sliku, cinio koloritnijom, i davao nadu da ce mozda i neke nove , drugacije i zivlje boje konacno oslikati platno, sa kojeg se mogla videti sva pokisla, mala letargicna kasaba.Ali nije bilo tako

 

 

 

Zaljubi se slonica u miša

Zaljubi se slonica u misa
Slabo jede,ne moze da spava
A bekrija mis lumpuje
sve do kasno, nece da se stisa
A slonicu boli srce,glava
sto njen dragi sa drugom luduje.
Doznala je ona za neverstvo
Kazao joj jedan lijan stari
U glavi se crne misli roje
Ko da sprema misu kakvo zverstvo
Kaze lijan,tako stoje stvari
Zalud voli jadno srce tvoje
Tvoj se Misko s lavicom sad seta
S njom provodi i dane i noci.
Na to besno uskliknu slonica
od njeg ce samo ostati pasteta
dalje Misko tako nece moci
pa procikta uplakanog lica.
Kad to zacu ,uplasi se Misko
U rupi je ,vise ne izlazi
Kune zivot i sudbinu kletu
Jerbo bivsa hoce da ga zgazi
Sto s lavicom jubav objavio svetu

 

 

 

Žena mi opet oprala pare

Žena mi opet oprala pare,
iz zadnjeg dzepa od pantalona.
Pušim samo motane cigare,
i jedem parizer od najlona.
Gledam tenis i premijera,
od istog filma premijeru,
i stalno od istog režisera.
Gledam gazde i vladare,
gde s našim parama rane kera,
i teraju kera,
dok radnička klasa ne talasa.
Ne,nema njoj spasa, i nema joj glasa.
A dal smo oduvek bili masa,
glupa masa,i niža rasa?
Iste su njuške u skupštini,
samo druga odela nose,
i iste priče o istini,
dok radničke noge krvare bose.
I ponovo govore o svojoj časti,
i tuđoj laži i tuđoj vlasti,
dok seljak mašta o mesu i masti,
i goji svinje zbog tuđe slasti.
Odavno više nema snova,
zbog ratova i vratova,
jedni drugima što rezasmo besni,
i ludi i slepi zbog klovnova.
Od nas su napravili plesni,
i legije svoje od klonova

 

 

 

Drama

Jun 1993.Vranje,porodicni dom Stanojkovica

Otac: Nebojso, spremi li se za prijemni,nemoj pare da bacamo bez veze

Moja malenkost: Dragane, ne se ič sekiraj pa znas kolko volim da ucim, i kolko sam se spremaja

Otac: Dobro , dobro, ja da ti kazem, da se ne brukas tamo, i nas da ne brukas

Ja: Turi ti u moj koznjak(otvaram novcanik), a akademsku tradiciji od Tuturci(porodicni nadimak), Necko neće obruka, pa svi znav be tato da ti imas dve srednje škole završene, eeej , jednu u BG, s toj nema zajebancija.Eeeee, secam se kad si me vodija u BG, ja imasem 17godine, a ti mi pokazujes metropolu.Idemo takoj po ulicu, a ti vikas. pazi be torčo, kude si se zaleteja, vidis da je crveno, crven pešak ovolik na semafor , ćorav li si?Život si mi spasija tad.Idemo takoj mi dalje kroz Kneza, tek odjedanput vidosmo golemu Americku zastavu, ti pogleda u zgradu, zastana, malo osmotri, pa mi rece, e ovoj ti je Americka ambasada, da znas ako te neki pita.Opasno si poznavaja BG.Pa Beogradski djak ej.

Otac:Jelice(obraca se mojoj majci), ovaj studenat  podjebava malo.Ce vidimo, kako ce tam da podjebava(okrece se meni, i samozadovoljno, sa sarkasticnim osmehom),ja si u džep imam sinko ko doktori, a ti dal ce budes dr, toj ce vidimo, nego eve ti(pruza mi novac), pa uzdravlje

Majka:Aj, aj Dragane ne se stiskaj, daj mu povise, ce uci on, pa znas da je bija vukovac u osnovnu.Od malecko je nesto,vuko da cita, pa i u vc kad idese, vikase mamo, ne gi bacaj kutije od samponi, tuj ima hemijski sastav, pa moz bacim pogled, ce treba sutra, hemija se mnogo trazi na medicinu.

(ćale nevoljno vadi jos novaca iz džepa , i daje mi), eeeeeeeeee takoj, a sad na avtobus(pozdravljamo se i ljubimo na vratima, ja se krstim vise puta ko da sam krenuo u boj   na Kosovo, a ne samo na faks u Pristinu).Tako je pocela moja medicinska Albanska golgota, te ratne, sada vec daleke 93

Na stanicu su vec bili pristigli moji gimnazijski drugari,pa tu odmah krenuse abrovi oko toga kako su neki vec primljeni na faks, a da prijemnog  jos nije ni bilo.Da, da, mito ,Mito bekrijo,tad je taj brat mito doživljavo svoj puni procvat.Udjosmo u autobus, i na samom izlazu iz grada,autobus staje, kontrola.Ulazi pripadnik mupa

Policajac:(osvrce se po autobusu, i osiono, pun sebe, pita)Ima li neki da prijavi drogu, oruzje, il nesto drugo sto neje dozvoljeno?

Momak sa zadnjeg sedista(ocigledno stariji student):U autobus nesto smrdi gospodine milicajac, noge li su na nekoga il se neko jedenje pokvarilo, a do Pristinu ima dva sata, da sam ja vlast, toj ne bi dozvolija.

Policajac:Momak, nemoj ga igras ti stojka(okrece se vozacu i sluzbeno mu kaze), u redu teraj.

 

I tako mi uz tople zvuke” južnog vetra” stigosmo u Pristinu, gde ću studirati  vrlo strpljivo , posveceno i bez zurbe,pa sto bi mi ovde rekli” neje zor “da kazem koliko godina, sto rece kasnije jedan moj zemljak i dosta stariji kolega:”Ej zems, pa ja be ne studiram medicinu ko neki ovde da gi nazovem eksperti,da protutnjim za 10 godine,jel sto je brzo to je i kuso, pa umreja ovaj umreja onaj, pa koj je tuj kriv nego ovija doktori bubalice,uciv na pamet i odma zaboraviv.Ja toj sve polako. U sto nesam siguran ja toj nekolko puta ponovim,pa takoj i godine na faks.Tek kad sam stvarno siguran , a i profesori s toj isto da su sigurni, idem dalje,pa i pacijenat sutra ce je siguran s mene”.Vrlo brzo poceo sam i sam to da uvidjam, i Boga mi dosledno sam pratio savet svog zaista iskusnog kolege.

Prijemni prodje, al ja kroz njega nikako.Na testu  nije bilo niceg, od onog sto sam spremao, tako da sam posle pola testa , jako indisponiran poceo da igram loto kombinacije,posto su odgovori bili pod brojevima, znajuci da cu ovde tesko da izvucem i “cetvorku”, s kojom se jos uvek valjda uzima novi  tiket.Kad izidjosmo, sretoh druga Branka koji je polagao prijemni na fakultetu blizu medicinskog.

Branko:Ooooooo drugare(onako sav srecan, posto je verovatno dobro uradio test),iskida li ga a?

Ja:Kude ne(sarkasticnim tonom, i jos vise nervozan, sto naidjoh na ovog pompeznog, da ga nazovem mladica, mada sam hteo drukčije da ga “krstim”), rasipa ga.

Branko:Kako be?Aj be ne zaajebavaj, pa spremaja si ga.

Ja:Bolje pasulj da sam spremaja il musaku, vreme da ne gubim.

Branko:A da, ti mnogo lepo spremas pasulj(sad on sarkasticnim tonom).Secas li se jedanput, kad besmo kod tebe s Peru, a ti si ga spremija suljpa sa slaninu, pa dok ti otidna da doneses kromidku(crni luk), Pera gu sve izvadi slaninu kod njega u tanjir, a tebe ti glupo da mu kazes, kusas i sve gledas u njegov tanjir.Tešak izelica taj Pera ej.

Ja:Ma pusti me be bate, glava neznam kude mi je, a ti jos mi stare  rane otvaras.Odo , treba neki ljudi ovde da nadjem, ce se vidimo.

Branko:Dobro. dobro brat moj, vidimo se.Nemoj kasnis na bus

I tako ja prilicno nervozan, krenuh da nadjem neke prijatelje u gradu(neka dalja familija ustvari) ,  kojim sam tad prvi put prosetao, a kojim cu narednih godina stalno, dugo, dugo šetati,što su mi drugari zamerali, jer sam i njih terao u te pesacke maratone, pa su ih posle bolele noge.Te šetnje su takodje bile deo saveta predhodno pomenutog starijeg kolege, jel, kako je on govorio: Sto radis, radi, dobro se prozajebavaj i istutnji,pa kad treba da ucis, ti prvo dobro prosetaj,pa onda ucenje, jel ne kazu džabe, niko nije lud, treba samo malo da proseta.Posle nekog vremena, na glavnoj ulici ponovo sretnem Branka,a on se naslonio na jedan izlog i jede pljeskavicu ko da mu je poslednja.

Ja:Prijatno bate, krkas, krkas a?

Branko:Pa znas kako je brat moj(ponovo sarkastican), mora se posle onolko pisanje na test, a imalo sto da se pise.

JA:Alal nek ti je, nego dokacija si gu pljesku pa ko komisija.A ti za Peru vikas da je protura.Sigurno je mnogo dobra

Branko:Neje losa, Goranska, al neje ko tvoj pasulj(tako mi i treba, pomislih u sebi).Nego kazi mi, nadje li rodjaci?

Ja:Ti znas kakav sam ja baksuz

Branko:Kude neznam(ponovo sarkastican), pa i na prijemni sve ti doslo onoj sto si preskocio u spremmanje

Ja: Pitaja sam cetvoricu uz put.Jedan gluvonem bese, drugi pijan,jedan brat mi na tečan Srpski odgovori sa jooooooooo,a jedna žena me opravi na dugu stranu, pa sam lutaja ko džukela seljascka 2 sata.Nego, sva sreca(sad ja samozadovoljan),  moj šarm iskoristi , pa s jednu zensku poprica, i tako si prodje vreme.

Branko:(u svom maniru)Ćuti, taj sarm da ti neje ti bi ga najebaja,nego uvek se izvuces s njega.Nego, kazi mi, uradi li nesto, il taj srecnica ovaj put neje imala srecu?

Ja:Pa znas ti mene.

Branko:Kude neznam?Pa kako ti udari korpu?

Ja:Zajebavaj , zajebavaj, al brat je dobio pivdžu u kafić od dotičnu

Branko:Pa zatoj i imamo takav imidž, da smo stipse i ćelepurani(grebatori)I ti si naravno rekja da si Vranjanac.

Ja:A,ne, sama je provalila

Branko:Cudi me toj od tebe, pa ti si uvek tako galantan

Ja:Ma jok zbog toga, nego zbog govor

Branko:TEBE ZBOG GOVOR?Salis se, pa ti gu jedes gramatiku

Ja:Pa naravno da gu jedem, doduse ne ko ti pljeskavicu i pasulj kad je ćelepur(džabe), al me provalila po meko ć i tvrdo č.”Ti si sigurno iz Vranja”, kaze ona.Odakle znas, pitam je ja,a ona ce , pa nekako tvrdo izgovaras slovo č.Pa takvi smo ti mi Vranjanci, tvrdi, cvrsti momci, pa su nam i slova tvrda, sve nam je tvrdo ne samo č.”Da,da al ti je ć meko”. Pa to nam je zbog meke, pitome duse.I tako moj sarm , po ko zna koji put izidje na belo videlo.

Branko:Ma nema, znas si znanje,koj si zna, zna, ostali mora da učiv il studirav.

Vreme provedeno kuci u Vranju po povratku iz Pristine, prolazillo je u napetom iščekivanju rezultata, vise familije koja je svaki dan zvala da pita, nego mene ,koji sam vec odprilike znao rezultat moje igre na sreću.Tu napetost osecali su svi “velikomucenici”, ko sto sam bio i ja , a koji vecito nisu imali srecu kad je potrebno, i koje su po pravilu mrzeli profesori,koji nisu mogli da prepoznaju genij u njima.Najvise mi je  smetalo, sto su babe, dede ,tetke i ostali, vec poceli sa cestitkama i muzickim željama na lokalnim radio emisijama.Tu sam slusao razne  muzicke i ljudske hitove, koji na svu srecu nisu bili moji rodjaci.Ukjlucuju coveka koji cestita upis bratanca na fakultet, uz pesmu nekog, secam se po mom omiljenom prezimenu, Hasima Burekovića,i voditeljka ga pita dal ima nekog da pozdravi, a on kaze da ne bi, jer mu je spisak poduži.Uz, ko zna zbog cega , insistiranje voditeljke(valjda joj gazda reko da bude ljubazna) sa kako bi neki rekli , neopišljivim glasom, da to on ipak ucini, on covek nije mogo kud, pa  rece:POZDRAVLJAM SVI IZ TREBESINJE I IZ VRANJE. Na pitanje voditeljke, kakav je signal u trebesinju on odgovori:Mnogo ve bolje faćamo, od kako sin turija antenu na plemnju.

Mogućnost da budem počastvovan muzičkim numerama na radiju, od strane prijatelja i rodjaka,a da kasnije ne budem primljen na faks, užasavala me sve vise, al ko sto rekoh, nisam bio jedini, pa smo se ja i moji drugovi sapatnici medjusobno tesili razgovorima,i razmenom iskustava u vezi s tim , kakve su prilike, i kakva je atmosfera kod njih kući.I zaista svasta se moglo tu čuti

Boža:Ćoso(kako su mene zvali),sto li smo uradili bate, sto mislis?

Ja:Će si bude ne brini, ako ne, će bude rambo rabota u Krajinu.Što fali, pa ti svaki dan po pet puta gledas ramba svi 4-5 dela , kolko gi ima već, sećas se kad si dolazija u skolu obucen od glavu do petu u maskirno, pa si facu namazaja od mastilo iz hemisku, da licis na njega. Jedanput profesorka te prozva, „ajde rambo“, a ti s ispeglanu kosulju i štofane pantalone na ivicu, rece vu ,“professorke, za vas Bond, Džejms Bond“.Sutra dan dolazis u skolu, a drugar Mića ti vika,“Božo,koj će si danas“?

Boža:More ćuti, ne se zajebavaj,izede me ovoj čekanje,masturbiram po 12 put dnevno od nervozu ej.Nego ti se ko razumes u medicinu, mož li da se desi da se nesto poremetim od toj, da kucnem u drvo.

Ja:12 PUTA?Pa ti be brate treba filmovi da snimas, koj ćes na fakultet.A toj da mož se poremetis, stvarno možeš(zavitlavam ga ja), al toj se operise lako , neje opasno.

Boža:Čekaj , i posle mož ga s oproštenjem kolko oćeš?

Ja:Možeš Boki, samo treniraj, pa sutra u Holivud bate.Jeeeeeeee 12 puta , alal neka  ti je šampione

Boža:Neznam kako je kod tebe, al kod mene ludnica doma, svi nervozni zbog moj prijemni.Tatko jučer gleda opstanak na tv, omiljenu emisju, i jos tad bili nilski konji , omiljena mu životinja, a keva s usisivač, pa pred televizor.Dragi polude, poče se dere, vika,“ sklanjaj se mori od televizor, po cel dan nista ne radis, udebelila si se ko ovija nilski konji, a sad kad gledam ,nadje da čistiš“.Keva baci usisivač, otidna po pistolj, a sestra poce plače,haos u kuću.Mene mi broj obrtaja otidna u dvesta, popizdim, dokačim televizor, i podignem da ga bacim od terasu.

Ja.:Pa sto beše, baci li ga?

Boža:Ma jok, tad nastade opste vijenje, i svi me u kuću moliše da ga ne bacim.

JA:A ti?

Boža:Ja se pomisli, „Bože Božo, odokle ti snaga da padignes televizor 56 ekran“.Znas da nikad nesam teško dizaja zbog bruh.

Ja:Sto nervoza učini od čoveka. Mož se i Stalone takoj nerviraja, pa glej ga kakav mužetina sad.

Na kraju dodje i taj dan , kad nam javise rezultat.I očekivano, kako sejes tako i žanješ, mada blizu do crte.Nervozan zbog tog neuspeha,udjoh u kupatilo i svom snagom udarih vodokotlic, koji se otkači i pade.Ćale uđe u kupatilo i vide nemilu scenu

Otac:Ženo, dodji da vidiš, doktor nokautirao vodokotlić.Pa lepo ti ja reko,da smo u bokseri trebali da ga damo, kakva medicina,on bre i vola mož da utepa s udarac.E pa Tajsone(okrece se meni),spremaj se  za armiju, tamo možeš da udaraš zamišljenog neprijatelja, ili pravog, će vidiš i sam

 

    Sutradan dolazim iz grada, tacnije vracam se sa jednog malog skupa sa svojim prijateljima, ispred jedne manje piljare(„pred zadrugu“, kako smo mi zvali takvo i slicna mesta).I na  tom skupu su se obradjivale, kao inace, najrazlicitije teme,od onih lokalnih, dnevnopolitickih pa do belosvetskih.Naravno,uz tako teske polemike,moralo je malo i da se popije, i tek onda je rasprava izmedju  tako informisanih i „eminentnih strucnjaka“(kao sto smo mi bili),iz gotovo svih zamislivih i nezamislivih oblasti,dobijala svoju pravu dimenziju.Zvonim na vrata svoje kuce,i poprilicno iscrpljen od polemisanja pred zadrugom,a i „nesto malo pripit“, jedva podnosim toliko cekanje (posto se na zvono u kuci , uvek reagovalo, poprilicno tromo).Otvara mi namrgodjeni otac.

Otac:Oooooooo doktore, udji udji , ne se izuvaj,stra me , kako te gledam , ce napravis salto u hodnik ako se snavednes da se izujes.Ženo, doso nam sin.Eve ga sve se sponosi  od iscrpan naucni skup s onija drugari mu „akademici“

Majka:Leleee, pa on se napija.

Otac:Ma jok, neje pijan, nego jos je pod utisak od zasedanje s onija drugari mu domacini, pa ti takoj izgleda

Meni vec pocinje ozbiljno da bude muka,pa hitam u vc i tamo grlim vc solju kao devojku.Majka uplasena mojim tenom i celokupnim izgledom, zove hitnu pomoc, koja stize za 15ak minuta. U sobu ulazi sredovecna i jos uvek naocita doktorka,i zatice me kako lezim, i mucim muku.

Dr:Popilo se malo mladicu, a?

Otac:Malo doktorka, da nam se oraspolozi vojnik.Ce mu pravimo banket skoro, pa trenira,raduje se sto ce ide u vojsku.

Dr:Pa valja se malo(rece kroz osmeh), nego recite mi gde da zakacimo bocu s infuzijom?

Otac:Pa mozete na ovaj POZLACENI LAMPION(i pokaza  lampion, na zidu, koji je svetleo iznad moje glave)

Med sestra ga zbog onog“pozlaceni“, zbunjeno pogleda, a ćale mislići da ga ona tako gleda jer ne veruje da je stvarno zlatan , rece:

Otac:Pozlacen je stvarno sestro, al vi slobodno tu zakacite vasu infuziju, nema veze, imam ja jos jedan na sprat,mi smo domancinska kuća.

Vreme do mog odlaska u vojsku,i do famoznog banketa(ispracaja), teklo je zaista jako brzo.Ja sam se ipak nadao , da ce zazvoniti telefon, i da ce mi javiti s faksa, da je bila greska i da sam ipak primljen.Svaki put kada bi  zazvonio,nadao sam se da me zovu da jave radosnu vest. Zbog velike napetosti  ja se nisam javljao, nego sam prepustaso to mom ocu,koji bi, ljut sto ni ja ni majka ne prilazimo do telefona, mrzovoljno podizao slusalicu

Otac:Alo, dobar dan…. dobro smo….,neje lose……dobro je žena, dobro, jedino ja ovde ne valjam, ko sto znas,u ovuj kucu ja jedino rmbam(tesko radim), i teglim, ovija svi uzivav  na moju grbinu………on etega opet posja da se svira po grad, ne pipa nista,ce bude vojnik skoro, pa se psihicki priprema……..dobro je vreme ovde, kod vas kakvo je?……..aaa, vi kako ste , kako familija???(ćale spusta slusalicu i vraća se čitanju novina)

Majka: Koj je zvaja?
Otac:Jebem li ga, neka budala,spusti mi slusalicu

Majka:Pa ti se bre utepa pricajuci s njega, a neznas ko je

Otac:Pa on mi na mene spusti slusalicu a ne ja na njega

Telefon ponovo zazvoni,a i meni srce u nadi da su s faksa.
Otac:Da, ko je …….aaaaaaa,da, da prodavamo…….jeste……..,mnogo je dobra livada……..slobodno možete da pasete, to ulazi u cenu……………….naravno, mislim krave…….dobro, ce se cujemo

I tako je svaki poziv,bio samo jos jedan u nizu onih, koji mene nisu zanimali, a nade  da cu ipak  čuti to sto zelim, bilo je sve manje.

Dodje i dan uoci tog famoznog ispracaja,kad ujedanput dok sam u podrumu tocio vino i spremao  ostalo piće za goste, ulete zadihan otac

Otac:E pa koj si ima srecu , ima si.

Ja:Sto be tato?(ne sluteci sta to zeli da mi kaze)

Otac:Upadnaja si , cestitam.Izvuce gu guzicku opet

Ja:Kude sam upadnaja?

Otac:Pa na fakultet, sad zvase da javiv

Ja:Tooooooooooo, Fala ti Boške, ce izbegnem najebuvanje u vojsku

Otac:Ženooooooooo!Eve ga sin ti kolko se raduje sto nece ide u vojsku, a ja pa pomisli kad poce ripa po podrum, raduje se sto ce ide na fakultet, pomisli se , ovj stvarno voli medicinu
Majka:Pa sto ce radimo sad, tolko ljudi vikasmo  na banket, tolko pare otidnase

Otac:Pa i tuj ce si ima srecu,em lumperajka, em ce si i pokloni dobije, koj je ko njega

Majka:Ziv sram ce me izede, kad pocnev gosti s ćebiki da dolaziv

Otac:Pa ladno je u Pristnu(sarkastican),a on sigurno i do kasno ce ostaje da uci, ce mu trebav ćebiki.Pa znas ti kakav je kad se zalumfa s ucenje, ne mož ga odvojis od kjnigu

Odmah po primljenoj sjajnoj vesti, zovem druga da zajedno odemo do obližnjene prodavnice(zadruge),da mu se tamo pohvalim da sam i ja postao student, i da se obojica malo pocastimo.Na tel se javlja prijateljev stari deda.

Ja:Dobar dan

Deda:AAAAAAAA

JA:Dobar dan.Treba mi Stojan

Deda:AAAAAAAAA

Ja:Stojan , Stojan mi treba

Deda:Koj ga traži?

Ja:Nebojsa dedo

Deda:AAA, pa Nebojsa ga nema tuj(i Stojanov brat se zove Nebojsa)

Jedva sam kasnije nekako uspeo da dobijem svog druga

Stojan:Znaja sam drugare, sanjaja sam te sinoc,kude te jedno kuče izede, jedno golemo crno, toj ti je neki dusman sto ti pravi madjije, a ti dokači jednu motku pa ga prejeba.E toj sto si ga prejebaja, toj te i izvuklo da znas .Ja babu mi pita, a ona se opasno razume u tej rabote.

Ja:Baba ti sto kaze i pop sto očati, toj ti je.Ona mi je i na mene mnogo pametno i pre zborila.Znas kad idesem s onuj domacicu sto bese mnogo predusretljiva, na svi sto je izlazila u susret, a baba ti mi vikase“Sinkooo, nemoj si glup, će patis, po koju će patis ej, vi deca samo ljubav pa ljubav, pa se na kraj karate.Baba ti bese upravu. Nego aj manemo po jedno , za srecan pocetak.

Stojan:A nece se izvuces sa zidarca bate, celo leto zboris,“samo da uletim, ima čivas da ga deljamo“, epa dodje si red da vikas čivas.

Ja: E pa drugare, ako je takoj, nek ide život.Čuvaja sam gi tej 30 marke, i sad nek idev u zdravlje.Nego aj da vidimo ima li ga ovde u zadrugu?

Stojan:Ce udjem i ja s tebe. Djoka primija jednu novu prodavacicu, mladu, da vidimo kakva je

Ulazimo mi u zadrugu, i zaista mlada i zgodna prodavacica,prekinu sa pevusenjem nekog cecinog hita koji se cuo sa radija, i ljubazno upita sta zelimo.

Stojan:Želimo svasta, al trenutno drugar oce uzme neki viski.Imate li?

Prodavacica:Imamo razni:džoni voker, balantajn,džek danijels

Ja:A čivas?

Prodavacica:Ne verujem da ga znas, tatko mi je iz Banju(misleci da je pitam čija je, posto se kod nas u zargonu kaze( „čiva si“)

Prodje i banket, na kome je doslo poprilicno puno gostiju,kojima su moji odmah po njihovom dolasku, svakom ponaosob morali da objasjavaju, da ja ustvari idem na faks a ne u vojsku,pa su svi oni sa ćebićima, ista odmah vraćali u kola.

U Pristini smo sa cimerom zemljakom, uzeli stan, odmah se opremili bonovima za menzu,i uzvrsili obilazak grada da ispitamo lokacije jeftinijih „zadruga“, tako da su studije mogle da pocnu.O kjnigama nismo mnogo razmisljali, posto smo  znali da one i same nekako nadju svoj put do djaka, to jest studenta,kao uostalom i sve obaveze koje muce ljudski rod.

Ja i drug kolega dolazimo do amfiteatra, i tamo na vratima ugledasmo natpis ispisan ocigledno od strane studenta:

Stojan:Glej, glej, sto pise ovde?(prilazi da vidi bolje)“Vuk je umro u Vranju“.Epa nema ej, znaja sam da ce terav cirkus zbog nas „negramaticki govor“. Pa na Dusanov dvor se pricalo ko mi sto pricamo ej, a govedari su pricali“gramaticki“, pa sad ce zajebavav.Pa ako je Vuk umreja u Vranje, mora da je oćopaveja u Crnu Goru, po onija kamenjari.

Ja:Ne se nerviraj. Aj da udjemo, ce pocne predavanje

Na polovini predavanja(koja su inace bila maratonska), jedan kolega podize dva prsta,sto se u principu ne radi na predavanjima, al coveku ostala navika iz skole

Profesorka:Kazite kolega?

Kolega:Mogu da izadjem(uz uvijanje i crven u licu)

Profesorka:Naravno, ne treba da pitate, izadjite slobodno

Doticni kolega pocepa listove is sredine sveske, i potrca prema prilicno udaljenim vratima amfiteatra, usput guzvajuci one listove , sto je bilo prilicno bucno i upadljivo, i izazvalo opsti smeh studenata.

Stojan:Ima li dusu ovaj zena? Vec tri sata predava, ljudi ce se unerediv.Najebali smo ga mi s ovuj medicinu

Po zavrsenim predavanjima podjoh u obliznju postu da se javim mojima.Posto se niko nije javljao na tel,pomislih da su moji sigurno svratili do komsinice Kite,sa imenom karakteristicnim za Kumanovski kraj , odakle je ona rodom.Na telefon se po obicaju javila njena majka, starija gospodja koja je kao i  Stojanov deda, zbog godina slabije cula.Govornica bese otvorena, tako da su ljudi koji cekaju u red na tel, mogli jasno cuti onog koji glasnije govori u slusalicu.

Baba:Koj je toj?

Ja:Nebojsa babo

Baba:Koj?

JA:NEBOJSA KOMSIJA(pocinjem glasnije)

Baba:AAAAAAAAA

Ja:Babo treba mi tete Kita, tuj li je?

Baba:Koj ti treba?

Ja:  Kita, kita (malo tisim glasom , da ljudi u posti ne bi to shvatili drugacije,kako ja ne zelim)

Baba:Nebojso,kazi koj ti treba?

Ja:TREBA MI KITA(pojacanim glasom, i sa vec izgubljenim strpljenjem)

Tad se okrenuh i videh, da su se  svi  u posti, i zaposljeni i oni koji cekaju na salteru,a pogotovu oni koji cekaju da ja zavrsim , da bi oni telefonirali,okrenuli prema meni i cekaju sta ce sledece biti.Ja zavrsih razgovor, i podjoh ka vratima, a dve studentkinje koje su cekale u red, rekose mi kroz smeh“Decko jesi li dobio kitu?“

Prvi semestar se  priblizavao kraju, pa smo morali polako da uzimamo i te knjige u sake, koje kao sto rekoh, nadjose put do nas.Krenu tada i nervoza i strepnja, da se ne padne na ispit odmah na pocetku.Ja i kolega Stole ulazimo u menzu, razgovarajuci o tome, kako cemo tesko  da spremimo ispit na vreme.Stole nervozan, ceka u red i komentarise spori rad kuvarice(inace izbeglice iz like), koja pazljivo sipa pasulj studentima

Stojan:Dva sata sipuje ovj pasulj. I onakoj silno vreme na faks izgubi danas, nista ne stigo da ucim

Ja:U bre, mnogo si odgovoran postanaja

Stojan:Ma neje toj , nego moji poslase aber, da ako padnem godinu,ce me jede kopanje rovovi u vojsku

Stigosmo i mi na red, pa  Stole sve nervozniji rece kuvarici“PASULJ I KOPAN“(batak)

Kuvarica:Molim?(ne razumeci , sta je rekao)

Stole:PASULJ I KOPAN ,GOSPODJO(s tim sto je sad akcentovao pasulj na a, a kopan na o, misleci da ce sad zvucati gramaticki ispravno)

Ja:Batak, batak mu dajte

Kuvarica:Ahaaa

Sedosmo tad, za sto, a kolega izvadi malu , pri vrhu isecenu plasticnu flasu s ljutim papricicama, i iz dzepa izvadi glavicu crnog luka, sto neke studentkinje koje su sedele blizu nas, nisu bas sa odobravanjem pozdravile

Stojan:Uzmite kromidku, slobodno , ne se sramujte, pa mi smo si svi nasi ovde(rece ljubazno, misleci da to sto gledkaju u nas, da se stide, a da bi i one htele malo tog luka)

I dok smo spremali ispite, i borili se da svarimo sve te latinske termine, napetost je sve vise rasla pa su pocele i prve krize.

Stojan:Poludo vise od ovj  latinski. Pa ja be ce pocnem na njega i da razgovaram, imam veci fond reci nego stari Rimljani.

Ja:Samo cepaj. Vidis kako docimerke po ceo dan takoj, i ne zaliv se nista.

Stojan:Da , da i po cel dn gi tentiv cigarke, cel hodnik truje.Stra me i ja da se ne navucem , samo od toj kroz hodnik sto prolazim.Nego , nji mož gi toj i drži da su budne i da učiv tolko, sto mislis?

Ja:Koj ti gi zna, sve je moguce.Al gledam  kad gi sreto u hodnik, sinoc da idem u vc,oci gi svetliv ko na sove.Precepija sam se od stra.Koj znaje sto one pusiv.

Stojan:More ajmo mi  da uzmemo neku cigaru od drugari iz dom, pa ce vidimo, deluje li, il jok.

Stojan kuca na vrata jedne sobe u stud. domu, i izlazi posle par minuta sa tri cigarete, i vidno neraspolozen.

JA:liiii, tri komada si se ogrebaja, alal vera.Al cekaj, pa sto si se smrknaja tolko?

Stojan:Prodadose mi gi.

JA:Kako be?

Stojan:Pa drugar ga nemase , a njegov cimer vika“pa ja ce ti dam, kolko oces?“.Ja pomisli, sto je dobar ovj decko , jos me pituje kolko ocu, a ne ga ni znam.“Dve tri, ako moze“reko, a on me pita koje oću.“Koje bilo, neje bitno“, a on me pogleda cudno i rece,“momak, oces ti da kupis ili…“, ja pogleda, a ono puna soba s cigare ,i ukapiram, pa mu reko“Stole neje celepuran, nego gazda, daj tri“.On mi rece „tri pakle?“,“ne be, tri cigare“, i on mi gi naplati

Spremanje ispita je islo kako je islo, al je trebalo da se covek od tolikog napora malo i odmori  i razonodi, a niceg za opustanje i odmaranje glave, nije bilo bolje od zurki.Posto smo ja i cimer cesto isli u dom kod drugova, red je bilo da i mi nekad privatno napravimo  neku nasu zurku, koliko su to uslovi u tom malom prostoru dozvoljavali.Covek bi mogao da se zamisli, kako tu zakoni fizike, i sile potiska,ne vaze,jer tu je moglo da stane vise , nego sto bi bilo koji fizicar i matematicar mogo da izracuna.Dolazili su nam tad i znani i neznani gosti, al najdraze je bilo kad su dolazile neznanke, na kojima je moj cimer primenjivao  tehnike zavodjenja iz raznih casopisa:

Stojan:Oprosti lepotice,odakle si?(obratio se devojci , koja je sela kraj njega, a koja je uzgred bila za  glavu visa od njega)

Devojka:Iz Mojkovca

Stojan:Iz Tvojkovca, hehehe,malo sale nije na odmet(uvidevsi da mu fazon nije najbolje prosao, ustaje i pruza joj ruku)

Stojan:Ja sam  Stojan

Devojka:A ja sam sto bi vi Vranjanci rekli, ćorava(videci ga u svoj svojoj velicni kad je ustao)

Na zurci je kao i obicno bila prava ludnica, sa bucnom muzikom, i ostajalo se do kasno , veoma kasno.Jedan moj kolega koji je poprilicno popio, krenuo je pri samom kraju zurke  do toaleta kako bi se olaksao,  i vec u hodniku poceo da otkopcava pantalone, jer je jedva izdrzavao.U toj zurbi, umesto u vc, upao je kod docimerki,(koje su umorne  legle da spavaju), sa otkopcanim pantalonama i sa vec spremnom, sto bi rekli“sramotom“ u rukama , i upalio svetlo.Mozete zamisliti, kakva se  vriska tada zacula iz njihove sobe.Kolega,onako pripit i zbunjen, okrenuo se prema zidu, zakopcao  pantalone i rekao im:“Izvolte  kod nas, da popijemo nesto.“

Za to vreme, jedan od gostiju je pao na pod, prilicno alkoholisan , tako da smo zvali hitnu.Stojan koji je takodje vec bio obnevideo od pića, reče:

Stojan:Nessse sssekitajte nisssta, ide hitna.Ccce idem ja da giiii sssacekam na ulllllllllicu.

Posto se Stojan dugo zadrzao, ja izadjoh da vidim sta se desava. Napolju nije bilo ni  Stojana, a ni hitne, koju sam odmah pozvao, i odakle mi rekose da je sve u redu,  da je Stojan Kostic primljen, da je dobro i da upravo prima infuziju.

Moj dobri cima, znao je i ludje stvari da uradi kad popije.Jednom , spremao ispit kod nekog kolege u domu, pa se malo tu popilo, da klizi znanje dobro, sto bi on govorio.Posle nekog vremena izidje

on ispred doma da se malo proluftira, kad zbog restrikcije nestade struja.On udje u dom i podje do sobe da se javi kolegi da odlazi.Medjutim pogodi on sobu, al promasi sprat, pa onako pijan teturajuci se po mracnoj sobi I ne uvidevsi ko je u njoj, sede na krevet i rece:

Stojan:Ej misli da si idem, al ne mogu. Ce moze li da spijem s vas ovde?

Na njegove reci, devojke, cija je bila soba u kojoj je cimer upao, vec predhodno istraumirane njegovom lelujajucom pojavom, i koje od straha, glasa nisu pustile dok je ulazio i sedao na krevet, posle tih reci uz vrisak istrcase napolje.

Inace , zurke i pijanke do kasno kod nas u stanu, komsije nikako nisu mogle da istolerisu.

Komsija(inace Albanac):Eeeej studenat, gasi be gu muziku, jebem ti tatka u pićku

JA:Hehehe,pa valjda majku be

Komsija: I njega , i njega

Sutra dan ko da nista nije ni bilo, dolazi komsija kod nas

Komsija:Eee komsijo, ustanaste li?Nemoj se ljutite od sinoc, zajebancija malo, jebi ga.Mi smo zemljaci, ja sam iz Trnovac

Ja:Pa stvarno smo zemljaci. Mi smo iz okolinu Trnovac

Komsija:Komsijo zajebantoru, he he he. Nego kazi mi , ima li kod vas na fakuljtet neki Ljenor,treba mi nesto?
Ja:Cekaj Ljenor, toj li je musko il zensko?

Komsija:Jeste , jeste hehehe

 

Ispiti su se sve vise približavali, a  tako i glad, jer se sve duze ostajalo u noc, a dorucak , pa cesto i rucak u menzi se preskakao. Sve  vise se odlazilo  na cuveni „kruzni tok“, gde su se cekali autobusi, koji su nam donosili toliko zeljene pakete hrane od kuće.

Kasnije, kako je studiranje odmicalo, paketi su redje dolazili, a i bivali sve manji.

Stojan:Sve izmrzna na ovj kruzni tok. Sto li ga nema jos?

Ja:Ce dodje be , polako.Pa ljubav je lepa samo dok se ceka.

Stojan:Cuti vijev mi creva.Sto li su ni starci poslali, sto mislis?

Ja:Ajvar , sirenje i galete, toj obavezno. Ja toj uvek nadjem na kraj paket, a odozgor onoj pravo, „mesište bato“, i komenjak , ako se tatko zajebe da posalje.

Stojan:A toj obavezno ce ti posalje , i rakiju.Zna on(sarkastican), da gu nece odma icepis s alamani, nego pomalka, svako jutro pred ucenje da se prekrstis, bolje da ti ide , i da se rasaniš.

Ja:Ej , primetija li si kako ni se nesto paketi smanjujev?Secas li na pocetak, jedva smo gi donosili do stan, po trojica,cetvorica idesev  s nas da ni pomognev?Ko onomat kad idosmo s Djoku, a njegovi poslali paket bate ,kutija od zamrzivac.Posle pocese da saljev u kutije od televizori, a pre neki dan , vido ga Djoku, ide odozdol, s kutiju od cipele, vrzanu s vrce.“A Djole, pazarija si gi cipelke a?“,“Ne be bate, toj mi moji poslali  paket“, ce se utepas od jedenje, pomisli se.

Stojan:More bolje, ovakoj bar sami gi icepimo paketi, a onoj pre , onija alamani sto idesev s nas da ni pomognev ne li,posle ni naplativ debelo svaki put.Jedino galete ostanesev. Ejjj fala Bogu, enega bus(trlja ruke zadovoljan)

Kondukter:Koj je ovde Nebojsa Stanojkovic, he he studenat medicine?

JA:Ja sam.Cekaj ,odokle znas da studiram medicinu, moji li ti kazase, da me brukav?

Kondukter:Eve ti  paket, he he jasno pise(STANOJKOVIC NEBOJSA, STUDENT MEDICINE),pa prijatno vi bilo doktore
Ja:Stojane, ovaj majka mi ce me izede, icepise se od smejanje onej zenske na stanicu kad vidose sto pise, sve me sram izede.

Stojan:Pa ponosi se zena, ćuti tuj kad ni saljev, ne zvocaj.A eve ga i moje pakeče, more neje malecko ej(ponovo trlja ruke). Prvo njega ce ga nacnemo

Dolazimo u stan, i odmah bez sobuvanja i soblacenja jakni, otvaramo prvo Stojanov paket.

Stojan:Oho, ohoho, mesce sto je fino, mljac mljac, i banička jos vruća.Poglej, i banane i cokaldke.Toj nikad ne mi saljev , sto li gi bidna,mljac mljac

Ja:Stojane, mljac mljac,vidi“Moderna Žena“ i  casopis si dobija, bas ko za tebe

Stojan:He he, toj onj brat mi, u dupence li ga njegovo, sto se setija

Ja:Stojane i pismo si dobija(posto se gotovo sva „glavna“ hrana  pojela, na dnu paketa ugledasmo pismo).Tebe li te „Lidija“ vikav tvoji?

Stojan:Liiii, pa ovoj neje moj paket.Sad bidna, da ga ispovrnemo onolko mesiste i banicu, ne mozemo, ćuti, ne zbori na nikoga.

Jednom bese jedan nas drug i kolega dobio paket, pa nas  pozva na slatko od jagoda, i pitu od jabuka kod njega u domu

Stojan:Jabuka, izvor zivota(gledajuci u zadnje parce pite, sad vec sit, jer ju je pojeo gotovo celu, sa nekim „religijskim“interesovanjem).  Neje ni cudo sto su Adama i Evu isterali iz raj zbog jabuku.

Aca:Pa kod mene li ga nadje izvor zivota(mrmljajuci sebi u bradu),ja treba tebe da te isteram azdajo, ko Adama(ponovo mrmlja)

Stojan: Sto, sto, mljac mljac,nesto rece Aco?(sad vec uveliko konzumirajuci slatko iz tegle)

Aca:Nista, nista, vikam , na zdravlje ti bilo, lepo sto ti se svidja

Stojan:I slatko neje lose ej , uopste neje lose, mljac , mljac

Ja:Stole , dosta be vise , celu teglu iskusa

Stojan:Znam ja kd je dosta , ne mora mi zboris, nesam ko neki neosetljivi, mljac mljac, eve gotovo

Posto se na prvom ispitnom roku, nismo bas najbolje pokazali, paketi prestase da dolaze, pa smo sto se ono kaze, poceli i da se „grebemo“, kad bi ponestalo para, i kad bismo propustali obroke u menzi.

Ja:Sladjo(obracam se docimerki), imas li nesto za na tiganj, zakasni na rucak u menzu?

Sladja:Pa li, isprzi si jajca

Ja:Isprzi si ti siske(revoltiran promrmljah u bradu)

Cimer i ja dogovori smo se jednom  da pravimo kacamak, al po pregledavanju spajza ,  i sta imamo od sastojaka, utvrdismo , da imamo nedovoljno, odnosno , da imamo samo malo soli. Podelismo zaduzenja izmedju nas, ko ce sta da nabavi, odnosno koće za sta da se ogrebe

Ja:Kolega (okrecem se jednom drugu Crnogorcu u amfiteatru, koji mi je izgledao kao pristojan momak,i koji hoce da izadje u susret), da nemas mozda jednu filiju sirenje , treba mi za kacamak(na sta se neke kolegenice nasmejase)

Crnogorac:Kome ti familiju?(ustade i podje preteci prema meni, verovatno sto me nije razumeo zbog smeha i guzve u amfiteatru)

Jedva sam uspeo da ga ubedim, da je nesporazum,i da ne dobijem batine, i sve zbog „nesretnog kacamaka“, pa smo ja i cimer ubrzo i odustali od njega.

Moj dobri cimer,imao je zaista cudne navike dok smo studirali.Preko cele zime, on nije iskljucivao grejalicu koju smo zvali“duvalica“, cak i nocu, i kad smo se u znoju kupali od prevelike toplote u sobi.

Ja:Daj be ugasi gu , izgoresmo ,ne moz da spijem od duvanje i vrucinu

Stole: Ne moj molim te, mnogo me smiruje taj zvuk, uspijem se ko jagnje

Dodje leto, pa i ogromne vrucine sa njim, a zvuk grejalice i dalje se cuo u nasoj sobi

Ja: Stojane(ustajem ja u pola noci, i budim cimera), abe ovde se cuje grejalica ej(cudio sam se zbog tog zvuka, a grejalice nigde nije bilo)

Stole:Mpfhumhhh, pusti me be da spijem, poludeja li si

Pogledam ja malo bolje  iza stojanovog kreveta, i ugledam ukljucen kasetofon. Izvadih kasetu, a na njoj pisase, „grejalica 1“, okrenem drugu stranu a tamo „grejalica2“.  Tako se je moj drug opustao od stresova na faksu. Pored toga je postao i ozbiljan konzument cigareta, pa je i duvan poceo da kupuje od jenog njegovog redovnog nabavljaca Albanca, starijeg čiče.

Albanac:Eve ti studenat, taze za tebe, mirise ko dusa.

Stole:Čičo će ne prejebe ovj duvan i mene i tebe ej. Mnogo pusimo.

Albanac:Toj mi i baba vika,“star si be, nemoj tolko da pusis, ce umres od duvan ej“, a ja vu vikam“zdravlje nek je , ce mrejemo“. Aj, aj studenat , sa zdravlje da pušiš.(daje mu kesu duvana)

Stize tako i sledeci ispitni rok, a mi se uozbiljismo, pa krenusmo i u citaonicu biblioteke  da ucimo, mada vise zbog mlade bibliotekarke, nego zbog ucenja. Cimer, zeleci da ostavi sto bolji utisak na nju, poce osim medicinskih , da trazi i neke druge knjige, klasike

Stole:Izvinite, hteo bih da uzmem jednu knjigu
Bibliotekarka:Koju zelite?

Stole:Pa to je roman, „Proleca“(misleci na roman Vladana Desnice „Proleca Ivana Galeba)

Bibliotekarka:Proleća, zanimljivo, nisam čula.A od koga?

Stole:Pa od Ivana Galeba

Na osnovu toga , moglo se zakluciti , da je bas nije puno impresionirao svojim poznavanjem kjizevnosti.

Doduse on je imao zelju, da kada mu se neka devojka svidi, uradi sve sto je potrebno da osvoji njenu paznju i naklonost, pa je i pocinjao da radi stvari koje inace nebi radio, da se oblaci kako se inace nije oblačio, pa i da slusa muziku koju inace nikad ne bi slusao.Tako mu se jednom dopade jedna devojka, koja je bila zaludjena grupom „Nirvana“, pa je cimer, ne bi li joj se dopao, poceo da se oblaci u tom“Grundge“ stilu, i da nosi „Nirvana“ majice.

Devojka:Vidim slusas Nirvanu(videci ga u toj majici)

Stole:Da , da, ludi su sto posto, stvarno su kul

Devojka:Sta mislis o Kurtu?(Kobejn)

Stole:Koj  Kurta?(neznajuci za koga ga pita)

Devojka:Pa pevac, Kurt

Stole:Ekstra je, otkacen do daske, al ja vise volim onog pevaca u  Bitlesi, onog sto nosi lenonke, on je stvarno kul

Na  dan pred ispit , obicno ne bismo ucili, nego bi nam dolazio drug „Kolibri“s poljoprioverdnog fakulteta,  s kojim smo igrali karte, i izmisljali raznorazne kvizove znanja , da se opustimo.

Stole:Aj, aj recimo ovakoj(posto je bio red na njega da postavlja pitanja), sto je toj „Mlecni put“?Aj ti Kolibri, ti znas toj sigurno

Kolibri:Aaa ja sam na voćarstvo i vinogradarstvo.Toj ovija znajev sto su na odsek  za stocarstvo

Dodje dan i polaganja ispita, za koje smo se spremili bolje no ikad.Bilo je tu „puskica“,ceduljica sakrivenih u hemiskim olovkama, ispisanih dlanova, a Boga mi neki sa duzom kosom  bi  se opremili i  dobro sakrivenim  i kosom zamaskiranim slusalicama, i uz tako jaku logistiku od spolja,da bi i agenta  Bonda mogli da zadive.Medjutim, neznanje se tesko moze zamaskirati.

Anatomija:

Profesor:Koliko je dugacak semeni kanal, ono tanko crevce, kada bi se odmotalo?

Student:Oko 300­-400metara

Profesor:Znaci ja ovde , a muda mi kod „Granda“(misleci na hotel u centru grada).Nego kazi ti meni jednu bitnu karakteristiku čeone kosti

Student:Pa na čeonoj kosti se jasno mogu videti „čvrge“ čeone kosti(misleci u stvari na „kvrge“ čeone kosti)

Profesor:E za ovo si zasluzio jednu dobru čvrgu momak

Hemija:

Profesorka:Koje je boje metil oranž?

Ja:Pomarandžaste(opsti smeh, a ja zacudjen zbog toga)

Profesorka:Da, da, tacno, pomarandžaste, hm. A cemu sluze puferi kolega?

Ja:Puferi sluze da PH  ne izvrda(da ph ne izidje iz okvira maksimalne i minimalne vrednosti, je definicija)

Profesorka:Kako koncizna definicija, zaista,he, da ne izvrda.

Mada, na hemiji je zaista bilo mnogo vecih hitova za pamcenje.

Profesorka: Pa kolega nemojte molim vas , pa koja je oznaka za azot?

Student:A

Profesorka:A?Za ugljenik?

Student:U

Profesorka:Vi sve znate kolega, nema potrebe da vas vise pitam.

Biofizika, pismeni deo ispita.Ja i Stojan sedimo u prvom redu prepunog amfiteatra.Profesor Vasic je vazio za najnetolerantnijeg profesora na fakultetu, kada su u pitanu bila prepisivanja na testu, i zbog cega su neki automatski gubili godinu.Pre samog pocetka ispita, prilazi strogo i sa pretecim pogledom Stojanu, koji je sedeo na pocetku prvog reda.Profesor stade ispred njega, pogleda ga , a  Stojan od straha poce polako da propada ispod klupe  .Tada uze njegov list A4  formata, podize ga i okrenu tako, da ga vide svi studenti u amfiteatru.Ovde moram da napomenem to, da je profesor video onu cistu neispisanu stranu papira, a ne onu drugu, koju je Stojan ispisao raznim formulama i stvarima koje bi mu bile podsetnik na samom testu, a koju je taj isti profesor sad pokazivao studentima.

Profesor:Nemoj nekog da sam uhvatio da prepisuje(masuci Stojanovoim papirom), taj moze odmah da predje da studira u drugi grad, ma na drugu planetu sta  u drugi  grad.List mora da bude potpuno beo,cist, ovako(pokazuje stranu koju on sam ne vidi, a na kojoj studenti vide ispisane formule.U amfiteatru tajac , svi zbunjeni, a Stojan vec promenivsi nekolko boja na licu, postaje polako i zelen) Izvolte kolega(vraca mu list), samo u gornjem desnom uglu napisite ime i broj indeksa.

Stojan:Fala ti  Boškeee, nikad vise nece prepisujem.( rece tiho ,sam za sebe)

Biologija:

Profesor:Sta su Rikecije?

Student:Mikroorganizmi

Profesor:Super.Kakvi mikroorganizmi?

Student:Mali, sitni organizmi

Profesor:Koliko mali?(misleci na tacne dimenzije u nano , ili piko metrima, zaboravio sam vec)

Student:Paa otprilike ovolicki(pokazuje malim razmakom izmedju palca i kaziprsta)

Profesor:Sta je parcijalni pritisak?

Student:To jeeee, mmm, pa pritisak na parče

Profesor:Evo tebi jedno parče bratac(vraca mu indeks)

Tako prodjose i prvi ispiti, i kasnije  mnogi , mnogi drugi.Gledajuci sada, s perspektive jednog 38-godisnjaka, koji se svega tog seca sa velikim veseljem i radoscu , znam da tad to ne izgledase  ni malo tako veselo u pojedinim momentima. Pa ipak, nostalgija za tim vremenom, koja mi vec sad izgleda velikom a koja ce vremenom biti sve veca,znam to, čini da razumem reči naseg slavnog zemljaka i sugradjanina, i da razumem tu cuvenu“žal za mlados“

 

 

 

April 1999.,podrum porodicne kuce moje tetke, u jednom selu kraj Vranja:

Ja: Lele ov’j teča mi kako rka(hrče), pa ovoj neje normalno, čuje se ko godzila kod zubara(pomislih dok sam gledao rodjake kako isprepleteni po podrumu, spavaju kao da je najveci mir i tisina).Ovija mora da su se nakljukali s neki lekovi,il gi je teča pogodija s frekvenciju u neki centar u mozak za spanje,pa su s’d “hipnotisani“.Kako li je tetka mogla da spije 30 godine preko noć, ne mi ide u glavu?Ovija zvučni efekti mogli bi da koristiv tonci u Holivud, u horor filmovi .

Ustajem lagano iz kreveta,i trudeći se  da što tiše izidjem iz sobe, mada znam da moje “cimere“,više ništa ne može trgnuti iz te omamljenosti.U avliji(dvorištu), protežem se šireći ruke, kao legendarni heroj iz  NOB-a Filip Filipović, na onoj čuvenoj fotografiji, samo što se on, mučenik, tada nije protezao.Podižem glavu ka nebu, koje izgleda kao da je 3 popodne , a ne rano ujutru.Bila je to potuno “bela noć“, kao one u Rusiji.

Ja:Eeeeh, taj Rusija, majka Rusija, samo neznam na koga je majka?Dal’ će ni pomogne s’d dok ne klucav s’ tomahavke?Uvek smo se palili na toj , kako braća Rusi će zaritav svakog, koj ce č’čka s nas.E da vidimo sto će kažev s’d, dok ne  Amerikanci s bratiju m’zgav.More ovoj nebo jasno ko u d’n,nesto ne me raduje. Nesam neki poznavaoc vojne strategije i doktrine, al ovoj videlo, dusu dalo da ne “NATA DUSMANKA“  počasti s’ jajca odozgor od onej njene nevidljive “čavke“.Il beše štuke?

Nekako, sve ne obilaziv(mislim ja), gadjav tam i ovam,zalićav, al sve mi se čini ,kao da mutiv šlag za ovuj južnjačku tortu. Jadni mi, uvek ga najvise najebemo , za sve.

Dok sam lamentirao nad našom sudbinom, zle slutnje o mogućem “vatrenom krštenju“, kao da se istog časa ostvariše.Jezivi zvuci letećih paklenih mašina, koje kao da su dolazile sa druge planete, stvoriše u duši najcrnje apokaliptične slike naše bliske budućnosti.

Oko 4h izjutra padoše prve bombe , rušeći ne samo kuće i zgrade, već i naše nade, da će ipak zaobići “naše malo misto”, jer ono nikad nije bilo važno ni za šta, pa ne moraše ni sad da bude.

Sutradan javiše na radiju o materijalnoj šteti, al nije bilo, hvala  Bogu , nikakvih vesti o žrtvama.Tog dana dodje i moj otac s položaja u blizini granice, ponosan na svoj čin starijeg vodnika u rezervi ,hodajući uspravno , nekakvim svečanim hodom, u šinjelu, kojeg kao da je pozajmio od pokojnog maršala.

Otac:Mamu gi jebem hoštaplersku,(šutira komad slomljenog crepa s nečije kuće, koji je pao na ulicu),ko kurve odozgor gadjav. Sto ne dodjev dole, na zemlju, tuj da se obračunamo,pederišta  Američki?

Komšija: Kude smev? Pa vide li MIZI(migovi,avioni koje koristi naša vojska)kako gi razmavaše?

Otac:Da be , ko zajci pobegnaše?S’d će vidiš Rusi što će gi napraviv. Najebali su ga komšijo.

Snajka:Ujko(obraća se mom ocu uzuzbuđeno), da si videja samo, mi stanali ispred podrum i zapričasmo se nešto, a ono , odjedanput naletoše avioni, i za dve sekunde počeše gadjav, a još ne stignasmo do vrata da udjemo.Golemu sreću smo imali

Otac:Što vikaš, dve sekunde?(gleda ispod oka tu razdaljinu, i kao da vrši uvidjaj sa zanimanjem kakvog istražitelja i stručnjaka)Mnogo ste sreću imali, stvarno?U tom trenutku ponovo se začuše avioni, a moj otac pogleda gore, protegnu se kao da mu se odjednom prispavalo, užurbanim koracima krenu ka podrumu(skloništu) i reče:“Uf što mi se prispa nešto, odo ja da legnem“, i brzo zatvori vrata za sobom.

Tog popodneva, avioni alijanse gadjali su položaje na periferiji puna 3 sata.Po prestanku sirene za opasnost, počeše polako izlaziti najpre starije komšije, penzioneri i “prekaljeni ratni izveštači“

Komšija: Vidoste li gi kako se razbegaše od naši MIZI?Nema ej, Rus što napravi, napraveno je, toj sve živo mož da uradi, onoj što  Amerikanac samo mož da sanja.Čuja sam, da ga pilot samo našteluje, i on si sam leti, a pilot za toj vreme, mož odmara , spije, gleda utakmicu.

U tom trenutku prolete avion, i začu se strašan prasak.

Komšija: Što puče ovoj s’d?(vidno uzbudjen i uplašen)

Ja: Pa probiše zvučni zid čičo?

Drugi komšija: I NJEGA LI GA PREJEBAŠE?More sila su Rade(obraća se prvom komšiji),sve će ni prejebev dok ne dodjev Rusi, nema zajebancija s nji, izelice su toj.

Treći komsija:Da vi pričam što sam doživeja jučer, kad be kod ćerku u zgradu, pa sam toj veče prespaja u javno sklonište

Komsija Rade:Sto je bilo Stanišo ,zbori?

Staniša: Polegasmo svi, svak u svoj ležaj, a mene me turiše do jednog pedera, što se cel d’n faća s jednoga drugara mu, tuj pred mene.Svetlo se ugasi, a o’vj peder poče da traži vodu na glas.U neko vreme, samo ču, kako se ovj peder ućuta i poče stenja,znas onakoj ko kad g j….

Rade: Pa ti reče li gi nešto na tej budale?

Staniša: Ma kude će gi kažem? Samo sam ćutaja, i izmrzna ko onaj rabota.Ni ćebe nesam imaja.

Rade:Pa što gi ćebe nesi tražija?

Staniša:Da be, pa i mene da me jebev, ko onoga sto traži vodu da pije.

Inače tih dana na lokalnoj televiziji mogla su se čuti najrazličitija zapažanja , najrazličitijih ljudi , o onome što nas zadesilo.Stanovnici ovog grada i okoline opisivali su pred kamerom, trudeći se da gramatičkim govorom dočaraju , te često tragikomične doživljaje.

Gradjanin 1.:Mi smo tada ripnuli vrz ćerku , da ne bi padalo vrz njuma.

Gradjanin 2. (na pitanje novinara , ko se sve krio u njegovom podrumu za vreme bombardovanja, odgovara): Ja, moja žena i njihovo dvoje dece. A da, i onoj dete iz  Suderce (nastavlja on ubrzano), ja mu vikam dok beše napolje, „dete begaj odotle“,a ono preripna zidče i otidna si, pa posle dodje u podrum.

Gradjanin 3.:Kad sam začuo avijone, ja odma strča niz stepenice, i kod treći, četvrti stepenik, samo se udari u glavu“lele, reko, žena mi gore spije“.

Gradjanka:Prvo se začuo NEOPIŠLJIVI ŠUŠALJ od tomahavku, a  ZATIM SE ZAČUO I GUS DIM

Gradjanin 4.:I tada se iskrši prozor i sina mi ga udari direk u glavu, ovako(pokazuje rukom ka glavi)A geleri su svuda proletali. Jedan je proleteo ovuda(pokazujući rukom na desnu stranu), i pao ovde(uzima parče gelera, kraj leve noge, i polako ga približava kameri, kao da će on nju da zumira)

Novinar: Bako(obraca se starijoj zeni, koja je prilicno nezainteresovana,i okopava oko nekog drveta u dvorištu), šta biste poručili NATO zločincima?

Baba:SVE NAJBOLJE?

Novinar:Bako, ma ovima sto nas gadjaju?

Baba: Aaaaaaaa na tija? More ranke da gi izedev

Gradjanin 5.:U podrum kod mene krilo se 40 deca, što zbog ploče , što zbog drugih stvari.Tija deca bila su nemirna,  i ripala su ko popareni

U tim javnim skloništima, u pocetku je zaklon od bombi tražilo zaista puno ljudi, da bi se taj broj vremenom sve vise smanjivao.Ljudi su izgleda bivali sve hrabriji, kako je vreme odmicalo, pa su ubrzo počeli da se bahato ponašaju, ignorišući zvuk sirene za opasnost.Bilo mi je zaista zanimljivo kod našeg čoveka,to što prkosi nečemu, što ne može ni videti, a ni razumeti.Hrabrost, doduše samo na rečima, kao i podsmeh upućen onima , koji su se sklanjali u sklonista,i koji su želeli zaštiti sebe i svoju porodicu, mogli su se videti na svakom koraku. Na drugu stranu, ti isti patrioti i heroji , noću su se krili u nekim drugačijim sklonistima, gde ih vojna policija ne bi mogla naći.I naravno, svuda i na svakom mestu, mogli su se čuti „poznavaoci“ vojno geopoliticke problematike u svetu, koji su gotovo po pravilu pri svojim izlaganjima uvek davali omaž  silama, i višim i ovozemaljskim, koje će nas spasiti i osvetiti.

Jedne večeri tog ratnog proleća, u gradskom parku, moja mala družina vodila je polemika o hrabrosti i patriotizmu.

Mika(jedan od drugova):Eeeeeee braćo,treba da se sramujemo svi?

Ja:Zašto be da se sramujemo?

Mika:Zatoj, bate, zatoj što zemlja krvari, dušmani kidišev od svuda, a mi se krijemo po podrumi i sutureni sas žene i starci. Sramota.

Mi se pogledasmo medju sobom, a neki bome, pogledase i u zemlju.Šlagvort našeg prijatelja, i kasnije podugačka beseda o tradicionalnom junaštvu naših predaka, baci nas sve u duboke misli.

Cake: Dobro Miko, alal neka ti je za ovoj zborenje, nego što predlažeš da uradimo?Ti si sve u pravu, al od zborenje neće gu odbranimo zemlju.

Mika:Treba da se prijavimo u dobrovoljci, već ukoliko sutra.Nema više vreme za gubenje.

Ja:Dobro Miko, neka bude takoj.Sutra da se nadjemo u štab u neko vreme, pa da se prijavimo, srećno ni bilo.

Sutradan nadjosmo se u dogovoreno vreme, na dogovorenom mestu, i udjosmo da se pišemo u branitelje rodne grude.

Gospodja kapetan:Svaka čast momci, to je za svaku pohvalu.Nego, jeste li dobro razmislili?Sve su prilike da ćete po ubrzanoj obuci, biti rasporedjeni na Košarama, na Albanskoj granici.Vi ste sigurno, već čuli za Košare?

Mi se unezvereno pogledasmo, što budnom oko žene ratnice ne promače

Gospodja kapetan:A vi mladi gospodine(obrati se Miki, koji je po prilično lepom vremenu nosio vunenu kapu i rukavice,i do grla zakopcanu ” vijetnamku“), ne izgledate baš kao da vam je najbolje?

Mika: Ne, nee, zašto tako mislite?(reče nesigurno)

Gospodja kapetan: Pa, poprilicno ste se obukli po ovom suncu, i kao da vas malo trese groznica?

Mika:Malo sam prehladjen, al nije to ništa.

Gospodja kapetan:U redu momci, ako ste razmislili, potpišite se , pa ćemo vas zvati kad dodje vreme.

Mika: Gospodjo oficir, mi smo dobro razmislili, oću da kažem , ja sam dobro razmislija, al moji gi nema još doma, a ja bi teja da gi kažem i na nji, da mi dav blagoslov.Tatko mi samo što neje došja, otišja po leb.Da mu se javim , pa će dodjem da se upišem.

Po izlasku iz štaba Cake beše poprilično rezigniran Mikinim nastupom .

Cake:Eve ga, naš heroj, naš Obilić(sarkasticnim tonom , tapšući Miku po ramenima)Pa mora čovek da pita tatka i majku da ga puštiv u rat.Ti li mislis(obraća se meni ), da bi Boško Buha tek takoj otišja u partizani, da ga njegovi nesu puštili?

Inače, bez obzira na tu nazovi hrabrost i sprdanje sa opasnošću koja nam je svakodsnevno pretila, kod ljudi se ipak osećala nervoza,veća od one uobičajne, mirnodopske. Na pijaci , i na drugim mestima gde se pazarila hrana i druge neophodne namirnice,bilo je veće gužve nego inače,i vladala je neka kupoholičarska groznica, nesto veća od one pre same agresije.Ljudi su pravili zalihe, iz straha( kojeg su dobro sakrivali od drugih), da ipak ne dodje i do tog kopnenog napada.Svadje su postale učestalije

Rom:Ej ne se igrajte s mene, upozoravam ve(obraća se preteći dvojici seljaka koji su prodavali na pijaci)

Jedan od seljaka: Sto će ni napraviš? Da ne neće tepaš?

Rom:Samo da vi kažem , s mene nema zajebancija, ja sam godinu d’na legaja zbog pokusaj ubistva.

Drugi seljak:Pa kude si toj legaja?

Rom:Pa na VMA

U to vreme krenuo je i nalet prijatelja iz bratske nam Kine, koji su nam po vrlo niskim cenama nudili, u pocetku na pijačnim tezgama, robu isto tako niskog kvaliteta.Od igle,gaća od sintetike, pa do skoro i lokomotive.Tada je oko prevlasti na pijaci , često dolazilo do sukoba izmadju njih i lokalnih Roma, koji su tu tradicionalno prodavali svoju robu.

Kinez:UHUOU DJA, KASTJU KE MONDJU?( počinje da viče ljut što  jedan Rom želi da stavi svoju robu na tezgu,  koju on smatra  njegovom)

Rom:NEMOJ DA PCUJEŠ BE MAJMUNE(odgovara na preteći Kinezov ton, kao da  ga razume )

Dani i noći tog proleća koje ćemo do smrti pamtiti, proticali su kao i naša vera u nepobedivost, i strpljenja je bilo sve manje.Na sreću, došao je i dugo očekivani kraj agonije, koja nam je trovala srce i dusu nekoliko meseci. Neki komični trenuci, koje sam opisao, su sećanja ostala i nastala kao rezultat potiskivanja trauma i sećanja na nesreću koja nas je tada zadesila. Time sam želeo da u bar u jednom , kratkom osvrtu na te dane, i sa drugačijim pristupom, pokazem da smo narod, koji i u najtežim trenucima, ispoljava  želju za smehom i duhovitošću.Smeh i humor je tradicionalno urezan u naš genetki kod, ma koliko da su nas tokom vekova zadešavale najrazličitije nesreće.Ovim svojim “pisanijem”, nikako nisam želeo da uvredim i omalovažim nesrećne žrtve tog rata, kojima nikada do kraja ne možemo odati poštu, kakvu oni zaslužuju, već da one koji su imali sreće da to prežive,malo nasmejem i da se podsmehnem onom jedinom koji to zaslužuje, tom nesrećnom i glupavom ratu.

 

 

***

 

Nisam nikad spasao neciji zivot, a tako bih voleo. Tako bih bio srecan, da nekom, detetu pogotovu, produzim zivot, bar za 5 minuta. Onda bi i drugi mogli to da urade. Svak po 5 minuta, svakog ili bar svakog drugog ili treceg dana, nakupi se. Ali kako to da se ucini?
Da li se ponekad zapitas, da li si nekome skratio zivot, makar za 5 minuta? Veruj da je svako od nas to ucinio, zvocanjem, uvredama, podsmehom, pretnjama……. Taj spisak moze biti veoma dug. Vrlo cesto se desi, da nismo ni svesni da smo nekim svojim gestom, delom, mimikom…bilo cime, nekome skratili zivot i puno vise od 5 minuta. Nekad je nekom dovoljna samo kap, pa da se prepuni casa, zvana zivot. Moze recimo da se razboli, jer sve ide iz glave, pa skonca brze nego sto bi inace, da nije bilo te kapi i svih ostalih kapi. Razboli se nepovratno i vise se nikad ne izleci ili jos gore, sam prekine sve to na najgori nacin, kako bi prekinuo agoniju. Branko Miljkovic je na kraju svog zivota rekao, ubi me prejaka rec. Mogao je i da kaze, ubi me prejak podsmeh, prejak pogled, prejaka mrznja…..Treba paziti kako se ophodimo prema drugima, mozemo nekom ozbiljno skratititi zivot. A ako zelimo da ga produzimo, treba samo uraditi suprotno od navedenog. Na primer, umesto podsmeha, osmeh, i moze biti da smo nekom produzili zivot. Pet minuta, pet, malo po malo, nakupi se.

Milica Žarković i Pavle Prokić

CARMEN FENOMEN postoji kao deo zvaničnog urbanog rečnika u cilju da opiše mlade pojedince. To je ono šta ljudi smatraju IDEALOM u današnjem društvu.

Radnja filma govori o tome šta se zapravo krije iza tog IDEALA, i da li je to zaista ideal ili nešto u potpunosti drugačije.
Carmen je i ALTEREGO tri problematične devojke koje prati priča. Na prvi pogled savršene, hodaju nasmejane, ali osmeh je samo maska. One žele da budu viđene tako, ali upravo iza te maske kriju dosta iskrivljenu stvarnost.
Tri devojke predstavljaju tri problema koji se dešavaju svakodnevno.

Ovo je FILMSKI EKSPERIMENT neobične forme u trajanju od 19 minuta, bez govora i teksta praćen isključivo instrumentalnom pratnjom.
Ono šta ovaj eksperiment razlikuje od ostalih jeste da njegovi tvorci nemaju povezanosti sa filmskim svetom, nemaju opremu, niti budžet. Imaju malu kameru i ideju, a pre svega ogromnu ljubav prema filmu.

Невена Ристић

 

Моје село

Моје село има куће
и старе и нове,
најлепше је од свих села
Бошњане се зове.

Крај мог села и дању и ноћу
мирно шуми прелепа речица,
таласа се, неуморно тече
свима драга, позната Црница.

Волим село и све што је у њему,
песму петла, лавеж паса,
блејање оваца и плакање малих јагањаца.

Волим баку, јер ме увек чека
месо, сир и погача мека,
врућа пита од јаја и сира
све је лепо, нема да се бира.

Волим деку, јер је онај прави
јутро, вече, своје краве храни,
оне дају деки доста млека,
свако јутро кувано ме чека.

Волим село, волим обичаје
кад се крстим, кад славимо славе,
кад мој деда диже пуну флашу
и наздравља за будућност нашу.

Волим село и живот на њему,
лепе су ми улице његове,
волим шкрипу кола и бунара,
моје село Бошњане се зове.

 

 

 

Виногради

На брдашцу недалеко од села
ту је једна кућица малена,
покрај ње су наши виногради
у њима се по цео дан ради.

У пролеће, копа се и реже
после тога лоза се повеже,
виноградар увек има посла
прска, ради никад није доста.

Прође лето, за њим јесен дође
виноград је препун зрелим грожђем,
тада јата ћокавца слетају,
краду грожђе никог не питају.

Деду ноћу муче несанице
не зна како да заплаши птице.
„Ја знам како!“ викну моја бака
па направи страшила од џака.

Време дође да се бере грожђе,
у виноград идемо радосни,
биће шире и црвеног вина
сви су моји у кући поносни.

 

 

 

Мајстор маца

Уплашена маца кроз дворише бежи
за њом трчи куца, и лаје и режи.
Сналажљива маца, па скочи на дрво,
није пребирала, успуза на прво.

Ветар дува, а грана се љуља
како маца главу да сачува,
испод грана пас зубима прети
хоће маци он да се освети.

Љути се пас, па све више режи
досадно му под дрво да лежи.
Кад би мачка сад с’ дрвета пала,
платила би што га огребала.

Чекаће је будан испод грана
ако треба и неколико дана
неће јести, нити воду пити
с’места се неће померити.

Ноћ пада, мир селом завлада
испружи се куца поред стабла.
Склопи очи, ухвати га сан
сања коску и сав је пресрећан.

Тихо маца по дрвету гази,
а још тише са гране силази
мора тихо док на земљу стане
видеће пас кад јутро осване.

Где ће с’ лисицом на крај да изађе,
мајстор маца уме да се снађе
ујутру ће истину да сазна
кад погледа, а грана је празна.

Срећна маца сад се хвали свима,
успела је, псића надмудрила
он нек спава, нека коске сања
зато му је њушка огребана.

„Шта ће њему онолики зуби
он је чувар, њега хране људи,
а ја ловим кад је снег и киша…“
мисли маца па улови миша.

 

 

 

Тужна песма

На дрвету на високој грани
једна птица своје гнездо прави.
Стално слеће и стално узлеће,
скупља траву у гнездо уплиће

Једног дана на високој грани
мама птица своје птиће храни,
и кад киша и кад ветар дува
будно мама своју децу чува.

Жури мама, никако да стане
пуно гнездо треба доста хране
кљуном хвата лептире, мушицу
храни мама нејаку дечицу.

Пада киша, мама шири крила
топлим перјем децу је покрила,
певала им тихо успаванке
заспали су под крилима мајке.

Десило се истог кишног дана
пође мама, требала је храна
наћи ће се бар мушица нека
није знала ко на грани чека.

Киша пада, хране нигде нема
гладан кобац са дрвета вреба,
слетео је он брзином муње
хвата птицу и носи у жбуње.

Мокри птићи у гнезду на грани
чекали су маму да их храни,
чекајући пролазили дани,
шта је с мамом, ништа нису знали.

Пролазили и ноћи и дани
празно гнездо љуља се на грани
до скоро су вирили кљунићи,
неста птица, несташе и птићи.

На дрвету међу густе гране
празно гнездо подсећа на дане
кад је било пуно са дечицом,
тужном причом и несрећном птицом.

 

 

 

Мечкине бриге

Поред реке чује се галама
мечиће је ту довела мама,
лепо мама моли да јој приђу
са обале сви у реку сиђу.

Узалуд моли и шапама млати
ни једно не може да ухвати
трче, плачу око маме своје
кажу да се хладне воде боје.

Љута мама, сад с њом нема шале
окупати мора своје мале,
јер играња никад није доста
прљави су од репа до носа.

Не зна како с њима да поступа
сиђе мама, поче да се купа,
а мечићи око воде круже
никако да се мами придруже.

Ни да виче, нити да их моли
јесте мечка, ал’ мечиће воли.
„Добићете за вечеру зеца!“
из реке је повикала меца.

Потрчаше мечићи код маме,
мама мечка почиње купање,
окупани малишани мали
заспали су крај реке на трави.

Будна мечка у мечиће гледа,
ех да има сад бар мало меда
или неку рибу мало већу
да нахрани своју малу децу.

И још једна брига мечку мучи
треба да вечеру кући спрема,
окреће се, гледа око себе
ал’ за инат нигде зеца нема.

 

 

 

Мали зечићи

На ливади, на зеленој трави
зечићи се мали разиграли
са њима је и мама зечица
гледа како се играју дечица.

Скакајући трче на све стране,
па кад се уморе скупе се код маме,
знају они код маме их чека
топли гутљај мајчиног млека.

Мама будно гледа на све стране
ко ће више бринути од маме,
„Децо моја доста је играња,
од врућине болеће вас глава.“

Безбрижно се зечићи играју,
не слушају они своју маму
ту је мама чега да се боје,
од врућине бунде им се зноје.

Пошто молба више не помаже,
мора мама истину да каже:
„Децо моја, зец живи у страху
и по дану и ноћи по мраку.

Кућу своју ми никад немамо,
да спавамо, с децом поиграмо
сва је срећа брзе су нам ноге
претрчимо километре многе.

Кријемо се у жбуњу и траву
само да би сачували главу,
тад нам дрхте и репић и уши
да нас ловачки кер не нањуши.

Хајде децо, видеће нас ловац
маму ће вам скувати у лонац,
радоваће се његова деца
што имају за вечеру зеца.“

Заплакаше зечићи у трави
потрчаше у загрљај мами.
„Хајде мама води нас у шуму
да правимо кућицу у жбуну.“

У жбунићу, у високој трави
вредна мама деци кућу прави
где да води дечицу нејаку,
живеће ту у мраку и страху.

 

 

 

Кока и пилићи

У ћошаку једне штале
прави кока гнездо од сламе,
у гнезду ће бити двадесетак јаја
грејаће их и чувати кока мама.

Лежаће на јајима двадесетак дана
док се не излегу њена деца мала,
немоћни су и мали, па их мама греје
док на ноге не устану и осуше перје.

Извела је кока своју децу малу
морала је негде да потражи храну,
сетила се ђубришта код штале
зна, у њему има доста хране.

Копа кока, никако да стане
тражи храну и гледа са стране,
јер с дрвета кад их види цврака
одоше јој дечица нејака.

Шта ће кока тад без деце своје
беле, жуте и шарене боје.
Ког ће кока крилима да свима
својим топлим перјем да покрива.

А шта ако неки кобац гладан,
као ветар однекуд долети
канџама ће да ухвати коку
у шуму ће с коком да одлети.

Шта ће деца тад’ без своје маме
ко ће њима да пронађе хране
ко ли ће их, кад су киша и зима
под крилима да свија и покрива.

И сунце се заласку прикрада
уморна је мама од бриге и рада,
зове децу да стану у ред
броји, броји, свих је двадесет.

Полако их води до ћошака
до свог гнезда да стигну пре мрака,
ту ће они у мамином перју
док спавају, леп сан да сањају.

 

 

 

Рода

На бандери поред нашег села
лежи кућа, прућем уплетена
нема крова, а нема ни врата
прављена је од прућа и блата.

Зими празна и дању и ноћу
чека своје станаре да дођу,
а ветрови са њом се играју
баш су хтели да је одувају.

У пролеће кад се птице врате
и кад свака своме дому крене
и рода ће полетети своме
међу жице високе бандере.

Журила је рода са далеког пута
ал’ уморна крила неће да одмара,
мора још да лети, мора још да ради
својим јаким кљуном гнездо да обнавља.

Кад поправи гнездо почеће изнутра
да доноси перје и меку травицу,
ту ће целог лета да чува и храни
дугоноге птиће, малену дечицу.

Једног дана, када прођете поред мога села
на бандери с десне стране пута,
стоји гнездо направљено од чврстих прутића
видећете мама роду и четири дугачка кљунића.

 

Сања Ивков

 

Покрет

Острво љубичастих ружа се умива у бунару
цимета.
Миришем трагање за тобом.
Милујем руб ока,
стрепећи да не измешам твоју боју са својом.
Роним.
Привиђам талас порасле чежње.
Желим остати у кочијама.
Ружа је спремна за пут.

 

 

 

Тело

Две мрље нестају у настанку.
Мешање мириса из дупљи
са капима из истих.
Отвор.
Длакава рука посеже за зрном.
Јаук немих језика.
Три крака стоје над конзервом.
Пуцају у шупље пршљенове.

 

 

 

Вео

У љусци месечеве вијуге-
цртам поглед.
Прекид срца.
Песме жуборе у рупи.
Састављају уздахе.
Мозгом круже капи воска.
Занос.
Одјек белине.

 

 

 

Путоказ

Сусрет залуталих душа у јами.
Назирем огледало давног живота.
Праскозорје мртвог песника.
Пробијам се кроз прашину.
Ходам непокошеном ливадом.
Жудим за дахом воде.
Путујем жицом разапетом над понором.
Засмејавам бол.

 

 

 

Вир

Опусти
сјај писаћег стола.
Заустави боју
опорог вина у дубини лелујавог отиска чаше.

Ухвати
задихани осмех
заплетен у ожиљак.
Нема предаха.

Чување укрштених путоказа
развија огледало ритма.
Савијање задовољства
у ролну играјућег светла.

Стоји испред.
Од пустиње саткане очи.
Чини вихору отимају несаницу.
Лупање.

Погледи без циља уз уздах насмејаних лица.
Свуда.
Нема.
Покварено гутање одваја таму од таме.

Испија ткање воде.
Песма ме удише.
Испадам кроз очни тунел.
Не гледам.

Стајем.
Мртви цветови миришу.
Нема краја.
Писмо зевању.

Потапам сијалицу.
Пуца.
Крв.
Исто.

 

 

 

Орах

Сунце лелуја помраченим холом урлика.
Пушта грациозне љуспице низ лијану светлости.
Врти мисли закачене на огртачу погледа.
Шубара пресечена гласом.
Кроз катакомбе мирује немир.
У телу се раздваја светло и грех.
Вир.

 

 

 

Жеђ

Потапам те у блед котао.
Ушивам твој глас на своје непце-
вражју кору.
Цедим твој дах из грла-
удишем га живцима испод ноктију.
Будим твој додир на уморном лицу.
Гутам глувим ушима.
Умивам врат твојим мирисом.
Спуштам га у ковчег без дна-
у цеви црвеног лавиринта.

 

 

 

Станар

Не недостајеш ми.
Чувам те као најдрагоценију ствар срца.
Преткоморе и коморе су пуне тебе.
Деси се понекад да одлуташ,
онако, изађеш да прошеташ,
да упијеш јутарњи, топли зрак сунца,
а онда увече,
пажљивим корацима,
непозван, поново улазиш у њих,
тихо, певајући поноћну песму духова љубави.

 

 

 

Нит

Везујеш ми мисли и цело моје биће са
безданом,
гласним откуцајем тишине.
Гледам те опијено кроз ветар,
благо замршено у спокоју ноћи.
Чини се да сам ту, где си ти.
Као птица долетех мирно, безбојно кроз сан.
И уздигнута, шапатом безграничне сете,
бацих ти пољубац у бунар жеља.

 

 

 

Оквир

Плаветнило гумене тежине.
Бис опомиње.
Саучесник води коло.
Притајеност звекета гробова.
Тунел сеје семе.
Откриј силу.
Обриши.
Побегни.
Необузданост.
Промаја између тела.

 

 

 

Залеђени анђео

На каменој капији
велом игре се предаје самоћи.
Крила су млада.
Жели да лети.
Спутава га
жица вечног круга.
Пејзажи магловитих слика.
Вода без појаве лика.
Тражи, не одустаје.
Он дише.
Живи-а умире.
Воли-а мир свој трује.
Остаје хладан-и само срце пукотину сузе чује.

 

 

 

Дете бола

Залутали пролазник плови
кроз тамне ходнике.
Обасјај их својом божанском лепотом.
Пиј из забрањене чаше моје вруће вино.
Охлади ми постељу.
Пружи ми немир.
Баци у искушење.
Избави ме.
Али остани у тамним ходницима…

 

 

 

Мртве душе

Мртве душе труле под покровом.
Увучене су у паучину свести
као окорели одсјај празнине.
Немир.
Цепа кости.
Пролази као поред странца,
али уништава све за собом.
Вуче остатке по путањи-крваве, огуљене…
Трагови нестају, губе се-
а мртве душе и одсјај празнине остадоше.

 

 

 

Ехо

Опија ме хладно тело.
Прозирне ране ме гледају.
Хајде, дођи.
Чекамо те.
Плеши!
Милуј их!
Отвори дукате из писма,
проспи музику свуда по мени.
Плеши дрхтајем тела у ноћи.
Свирај песму очекиваног бола.
Завесу навуци и стегни канап до краја.

 

 

 

Дим

Дете ветра-растргнуто оштрицама.
Путујуће око удара по крову.
Грамофон.
Лепак бесмртности.
Чувар гробнице тешко дише.
Оловни огртач.
Рука без костију.
Оквир.
Изгорели талог крви.

 

 

 

Станица

Писмо врелој хладноћи спушта слова под мост.
Шапућу осмеси.
Дашак светла од фењера.
Утихнули грам кисеоника.
Метални одсјај празни пуне рингишпиле.
Леђа страхују.
Осушени облици труле на бетону.

 

 

 

Чин

Гутљај жеље.
Покривач почива на очима,
у очима почива рука.
Спуштени капци притискају образе.
Ролетне пужу по лицу.
Удубљења и прорези
записани на твојим ребрима.
Ја скидам буђ.
Ти откриваш сласт.
Црниш се свом светлу.
Угушићеш пожудом необуздане.

 

 

 

Модро

Утишаваш пораз.
Гутам сопствени дах.
Испијам течност из твојих пет зеница.
Ваљам глину по шупљинама.
Задржавам издах из моје три линије.
Расцепљени мириси.
Парфем вражјег тела.
Длановима шапућем задовољство.
Просипам боју по леђима.
Цртам експлозиван мук.

 

 

 

Ожиљак

Заглибљени точак вуче колено.
Спречен грч.
Изгребана кожа заудара на смолу.
Низ дрво цури течна буђ.
Омекшали талог унутрашњих прегиба.
Производи ново чуло.
Чуло кретања кроз масу.
Срж постојања.
Сувише осећам да останем.
Сувише мирише да одем.
Задржи пресуду на влажној препони.

 

 

 

Ритуал

Осветнички дан чека тренутак
исписан у покрету.
Сопственом сенком заустављам време.
Жмурим и гледам кроз љуску победе.
Чекамо.
Остављам додир на прашњавом светлу.
Наставићу нит шапата ветра.
Пловимо.
Нестајемо.
Ту је све.
И ми.
И они.
И облици.
Ходај са мном.
Сахрани кораке.

 

 

 

Буђење

Вадим трн.
Чупам језик.
Стојим седећи.
Круг на песку.
Изрезујем поткожно ткиво.
Стављам га у зуб.
Попуњавам крв еритроцитима.
Записујем на десетом нерву твоју реч.

 

 

 

Авети

Лампа се пали и гаси
наизменичним дејством лаких дечјих корака.
Крици подрхтавају
кроз сенке људи.

Грана је дохватила прозор
испуњен латицама пуцкетања.
Пуцкета ватра.
Хладно.

Посматрам вече
обухваћено нечујним звуцима.
Шум реке се пробија
кроз шум тихог разговора.

Они причају,
стоје, ходају.
Сами,
или са неким.

Људи,
или залутале сенке мртвог града.
Шум,
или одјек духова самоће.

 

 

 

Мистериозни лет

Напетост виолинских струна кружи сводом.
Литургија немуштих птица
оставља грех по зарђалом возу.
Прекиди окова ослушкују телесни зид.

Освајају зидине тамом,
питања беспућа,
усијаним завесама паперја,
круговима црвених језика…

Исписујем остатке.
Остатке праизвора топлоте.
Пуног тела,
празних долина…

Клецавих образа,
бледих прстију…
Немирних усана,
насмејаних младежа…

Тражим-
изгубљене покрете,
пенушаве искре испод уха,
миришљаве, плаве трепавице…

Потонуло је.
Сакрило се.
Чучи у непознатом телу
истинског лудила.

 

 

 

Тишина ноћи

Чекам слободне гробове.

 

 

 

Уништење

Унутрашња страна ветра-
је заспала у ноћи без дна.
Лежала сам-
растргнута.
Избезумљена-
од речи и уздаха.

Унутрашња страна ветра ме савија.
Стеже ми дах.
Заноси ми гладне руке.
Преплиће очи у хиљаде безбојних боја.
Вришти нечујним сећањем.
Жури да ме изједе до краја.

Унутрашња страна ветра нема милости.
Све или ништа.
Загушљиво.
Ван изопачености чујем пса-
цвили другим гласом.
У глави је превише тешких мириса.
Буђ,
смрад,
ужас човечјег нестајања-
кроз унутрашњу страну ветра.

 

 

 

Поново

Минули дани,
старе жеље,
вечно трагање за изгубљеним пером
и одломци галаме
поново су окупали моју утробу
чудесним велом.

Тромо и гладно
псето из прошлих дана
кришом се увлачи
и враћа у башту организма
затвара и отвара
моје комаде осушених рана.

 

 

 

Завеса заспалих облика

Пишем име ивицом воска
са пламеном усађеним у јутарње окно.
Кружни лук се упија
на иглама тачкастих цртежа.

Зовем мисао на ливаду ума.
Шапућем ветру речи риба и покрет мира.
Заслађујем крошњу свести
морском ватром.

Преврће се.
Отвара свој лик у мрежу маскираног таласа.
На изданку се смеје
устајала водена соба.

Шум.
Задржава облик,
нејасних контура,
влажећи невидљивост свог постојања.

Струјање
измаглице бледила.
Стапа се са крошњом.
Преврнут пламен и заспало име.

 

 

 

Круг

Бичеви ратника подземља одзвањају улицом.
Огртач ломи зеницу на четвртине.
Биће у бићу.
Ход у ходу.
Покрет у парализи ума.
Фиксиран у пепелу.
Почива на огњишту.
Ратник дави жртву.

 

 

 

Празно

Задајем задатак тршчаној глави.
Пут у ћорсокак.
Зелена магла тумара.
Неко.
Негде.
Блиста.
Укопан хода.
Измишљање ничега.
Вратни прекидач.
Слом.

 

 

 

Мозаик

Линија мастилом повучена кроз ветар се расипа
у безграничне капљице одласка.
Одлазе негде.
Стапају се са невидљивим простором
и видљивим, изгужваним ваздухом.
Скупљам их у рањене шаке и правим твој лик.

 

 

 

Траг

Војник срама чучи са црним велом.
Сјај прожима отисак месеца.
Слуша.
Слуша статуе таме,
љубећи врх игле.
Тражи сиве трагове изгорелог воза.
Водена пруга.
Сенка вришти из сенке.
Судара се са жубором песка.
Он чучи у магли.
Сија.
Плаче.
Копа.
Војник испија свој отисак.

 

 

 

Убод

Бестежинско стање свести.
Јек коша трује ваздух.
Напуштање орбите.
Заокрет окрета.
Дрвени украс.
Виолински катанац.
Мердевине од воска.
Љуља се.
Трзај.
Тело.
Игра.
Партија уздаха.

 

 

 

Позориште

Сенке запомажу.
Тајац у језеру галаме.
Питом грех.
Смех у сузи.
Дисање кукова.
Савијена кост.
Праг.
Јачина.
Несаломива.

 

 

 

Исијавање

Подригује семе.
На споменику плаче
кап слободе.
Загрижена јабука
говори.
Нож отупео од блеска.
Копа по земљи
да би нашао страх.
А не види
шта је у углу усана.
Тромо лупање
се извлачи из носа.
Мирише на млеко.
Протиче кроз длан.
Црн длан.
Ветрењаче.
Где човек јаше змаја.

 

 

 

Симфонија

Ноћ
игра валцер.
Плеше око танких борова
у сенци.

Стоје као ратници.
Болесне шипке црнила.
Светлост се слама
и рефлектује у невидљиво.

Путања гаравог платна.
Глас се буди
из дубине гротла.
Откуцај зуба.

Плашим
наслагане векове.
На кожи се појављују загасите мрље-
праунуци ноћи.

Пламен на издаху.
Ослобађам пепео из пета.
Одлазим у тачке, зарезе
и непресушне изворе питања.

Марија Васић

 

Отисак у камену

Одблесци сутона са гланцаних надгробних плоча каткад би будиле искру у огледалу загаситих жеравица. На кривудавим стазама попуцалих плочника туробно су шумиле лаковане ципеле једног јединог становника старог гробља. Посвећено је залазио међу заборављеним споменицима давно ожалошћених душа. Растргнуте судбине сливене су у несвршене чинове, овековечене на запостављеним коначиштима прежаљених. Није их истински жалио али брижно и са посебном врстом свечане дужности чувао и поседовао. Познавао је сваки кутак камена, земље, неговао је коров, чувајући елегантнo распршен покров над пустим почивалиштем утемељних костију. Читајући избледеле трагове постојања раздирале су га усковитлале мисли о непознатим, занавек изгубљеним карактерима. Био је једини посетилац, једини који је дисао свесно међу живима. Није му био потребан кључ за пространство које сматра за лично господарство. Затварао је и отварао улаз у оронуло царство скамењених вртова. Одавно се не може сагледати свеж траг од времена када је неко осим њега, инсеката и птица прекорачио праг иза мрке, тешке и масивне капије.

Примамљиво се назирао несагледиви лавиринт тамних и горопадних споменика кроз мозаик исковане капије.  Недовољно примамљиво и готово равнодушно, невидљиво је деловао призор за пролазнике. Низ  косе и оштре углове сливале су се небеске сузе, враћајући дашак живота у мртво цвеће, ширећи омамљујућу опору арому, пригодну за меланхолију, дозивајући повратнике.Тренутке носталгије на скамењеном ванвременском одморишту нису бирали ни случајно залутали, ни романтичари опијени морбидном елеганцијом као ни најуцвељенији. Та времена дубоког жала, патње и патоса су прошла, избрисана пред налетом усиљене радости и непостојеће блискости. Вапаји нису допирали до тамошњих пукотина међу излизаним камењем, што их је земља вековима достојно гутала. Вапаји су угушени, пукотина у гробовима је постојанија од процепа у срцима јадника. Јадници су, изгубили су некад своје и вољене али процепе у срцу су закопали занавек, испратили у јаме затрпане земљом, заборављене испод густог слоја невидљиве прашине.

Мртвогласна тишина се протезала пространством вечног дома опустелих тела, угибаних у подземљу, чекајући да је испреплете мелодија успорене сонате Чуваревог пијана. Али тог суморног прохладног смркавања, тишина је трајала у пуном јеку амбијента. Мрке птице су злосутније грактале,  горке гране отровних крошњи понизније су клечале пред захуктавалом ветрином. Камење се живље размицало под вибрацијом ускомешале земље. Надалеко, у продуженом врту, знао је да се одиграва нова судбина. Судбина коју чека земља да је свари и прогута, дубоко у подземље где грехови владају.

 

 

 

У сенци пламена

Слутио није да ће дуго очекивана замисао затитрати пред сумраком и расплемтети угашену жар. Машта је пламтела у тамним часовима постојања, држала га у замци делиријума. Никада је није иживео до последњег трена вечно измученог и изопаченог краљевства. Подвојена стварност је могла пружити утеху али би то била претња здраворазумском бићу међу стаситијим и угледнијим. Било је нечег суморног у сазнању да можда никада неће остварити моћ какву је потајно прижељкивао у упорним, извитопреним маштањима. Засигурно није једини по чему је сличан истим врстама у умишљеном царству саможивих и самодовољних. Предавао се осећају по коме се није разликовао од неупознатих супарника, успешнијих и тајновитијих. Тајновита је била замисао Пламена јер никад није успламптела. Шта би то он могао остварити маестрално а што већ сви други нису. Прегршт векова и светова оставило је трага човечанству и зверству да нема места за губитнике, бљутаве и беспотребно понављајуће починиоце. Какав чин спровести а да задиви свет и не сроза достојанство? Не жели задивити свет. Није достојан његовог дела. Достојанство је већ сасвим довољно срозано.

Још један у низу неподношљиво монотоних дана је био на помолу да склизне у заборав. По навици при уснулом стању, газио је пред собом све оне већ испробане, избраздане путеве. Те стазе утабане личним отисцима хитрих и бешумних корачања бирао је по сопственим исконструисаним замислима, не желећи никако да дели с осталим, већ виђеним, небитним, досадним створењима. Каткад им се путеви укрштају али их више не расуђује по дуго установљеној навици. Зглајзао је у ритину гажења глиба из ког се није хтео или није могао искобељати. Чуло додира је отупело. Једино је бол била довољна да покрене и оживи.

И наставио је Пламен ходати неужурбано неосветљеном и пустом улицом у мирном крајолику у коме није било честих пролазника. Пратила га је замисао о случајном сапутнику. Негде позади, као мрљу, као сићушну тачку, силуету, спазио је нехотично у свом слуђеном видном пољу. Као да је то била само насумична игра, из незнаних разлога, њему упућена, да је коначно испроба, и оствари улогу о којој је непрестано маштао. Изоштрио је слику Сенке. Утапала се у окружење недодирљиве недођије. Хитро и узбуђено, осмотрио је око себе призор. Свуда наоколо лепршала је пустош. Лако би је могао отети и склонити негде у дубоки мрак. Лако и вешто је знао пронаћи мрак, никада му се није губио са трага. Мрак је чучао у угловима грмља, скучених простора озлоглашеног парка, у зеницама очију Пламена. Указала му се чежња, постала је стварна, опипљива као примамљиво остварива прилика. Створила се одједном, као гром, као потрес. Прецизност и стрпљивост су водеће особине чиме се служи када се предаје узнемирујућим али сладострасним фантазијама. Сада и овде, у твдокорној стварности, импулс је живо и махнито титрао ужареном главом Пламена. Неочекивано, препречила је пут, наставила нехајно журити некуд у даљину, не примећујући никог иза себе. Нечујно је похитао за пленом. Делили су стазу, узак и мрачан пролаз. Као продужена сенка таме, пратио је фигуру Сенке, у стопу. Корачао је куд и она, скретао је где и она, неосетно. Загазио је у врх сенке. Зашли су у густ шумарак.

Узбудљиво је када је случајно, исхитрено. Природније је и искреније. Нема кочења, премишљања, планирања, премеривања. Нема предомишљања. Сваким дахом, био је несигурнији али кораком ближи Сенки. Треба је ухватити на време док јој осећа дах, док се тело не укочи. Жели очајнички зграбити пулс. Сенка је благо подрхтавала, а Пламен је све брже, снажније титрао. Ако се разбукти изазваће узбуну, неће се остварити идеја. Сагореће од жеље ако се моменат не претвори у чекање. Али ако чека и даље, прави најидеалнији тренутак, Сенка ће му ишчезнути. Шта је катастрофа без пожара и пожар без катастрофе. Узбудљивост је најуспешнија када је најимпулсивнија и најдеструктивнија. Пламен захтева извршити дискрецију и деструкцију, без аљкавости. Мора задржати мирноћу са којом ће постићи највише добро у највишем злу. Мора сачекати најделикатнији тренутак када дах буде чујан и испрекидан.

Вребао је у стопу нечујне и за Пламен само још једне у низу безличне Сенке. Гутале су их сенке густо испреплетене алеје. Видик је бивао помућен од надолазећег мрака што је севао из забаченог шипражја. Шуштања невидљивих, добро скривених створења су била претећа за жељу да се спроведе у дело – маштовити план, никад остварен и започет. Имао је избор. Али ако је избор наметнут није ли то принуда? Да ли да се заиста одлучи на судбоносни корак. Прилика му није измакла али полако се удаљава и измиче све бржим и неуједначенијим кораком. Ту је, пред њим, никад ближа, никад живља. Упоређује је са сном, идејом, фантазијом. Не би требало бити тако тешко, успорено, успаничено, толико непредвидиво и нестабилно. Садашњи тренутак може заувек променити судбину о којој је с поносом снивао. Закопан заувек може остати за садашњи тренутак ако га до краја иживи. Како знати ако га не иживи до краја? Да ли је пустити? Ако је пусти да ли ће га неиживљен тренутак, испуштена шанса прогонити за живота? Ако је пак зграби да ли ће га морити до смрти уграбљен и згажен живот? Можда не мора да га згази, већ само улови и држи на узди коју великодушно даје, до истека живота. Рој мисли га је морио, опседао као тамне сенка, мрачило опсесивну дилему. Махнито је пратио, нечујно посртао за забљеснулим идејама. Она му је ту, надомак, може је имати, може променити цео ток неизвесне будућности. Будућност може постати тамница али и безгранична слобода над којом би био једини господар. Слободу је могао имати безброј путу на јави а увек је може имати у сну. Кидала га је сумња, куцала као бубањ иза загрејаног грудног коша. Квасила му дланове, чинећи их клизавим, хладним, лепљивим. Велика сумња претила је да пробије кост, покида уздрхатале жице, да се огласи, узбуни Сенку и да је изгуби у још гушћој сенци. Да ли жели да је растргне или да се преда? Да ли да се коначно одважи на пресудан корак, да ли остварити фантазије које су увек биле сумњиве, превртљиве. Фантазија није имала боју, звук са којим се сад у опипљивом тренутку сусретао са непредвидљивим сценаријом. Ако је сад зграби неће ли остварити сан који није сањао, неће ли оживети идеју о којој није маштао? Може ли коначно досегнути зло и претворити га у добро? Треба је шчепати што пре док није одмакла. Потребно је прећи замишљену границу и оствари дело на које је усхићено помишљао. Прикрао јој се довољно близу и превише близу тела у коме је титрала сумња. Ако се не одважи на кључан потез ускоро могао би је изгубити. Мора то учинити. Може јој осетити откуцаје. Или су то откуцаји сумње што му замагљује поглед, коче кораке, чинећи их све тежим, тромијим? Издаје га, удаљава се, тера је од себе. Шишти, звиждуће, као и ветар што разноси прашину пред собом  у недоглед. И ниоткуда, дубоко у гуштерачи зарио му се чудноват доживљај- као да је на слици пред оком посматрача.

 

 

 

Одисај олује

 

И Сенка зажеле бити у парку наказа,

пред буром и небом светлим.

И оствари она хир, начинила је пут смелим,

био је тешњи од забуктале олује што се предказа.

Узбуктали листови  подсетише је на парк мио.

Прелетела је високе чемпресе, рђајуће ограде,

Створила се тамо у средиште потопљених вртова што тајно граде.

Манијаке и изгубљене,  питоми парк вечито је крио.

 

Мисли и сећања од облака, водили су је тамо,

Где један свет незнане врсте и лепоте нестаје и остаје.

Зажеле се наћи у тамошњој мочвари и под крошњама где све престаје,

Да поприма наличје ругоба и утвара у зло само.

 

И као да је тежак и спаран сумрак свануо,

Небо пред њом се спустило и указа се громки бљесак.

На уздрхталим гранама заплесао је модри пљесак.

Зажеле да је мрко сећање није гануло.

Мрак се још није сасвим спустио. Отужно и споро је шуштала слободна и распуштена природа. Свом тежином је пригушивала све подражаје изван тог неукротивог парка надомак гробља. Окружена верном пратећом сенком и сенкама неупаљених светала свим чулима се намеравала посветити амбијенту у ком је губила појам о времену и простору. Ближила се хоризонту оживеле мочваре и избразданих стаза под густом и тешком шумом. Чинило се сасвим здраворазумски да нема претећих утвара, да нема чудовишних сенки. Ипак, сунце је тек залазило. Бојило је небо постепено све загаситијим нитима. Али надмени манијаци не бирају време. Крвожедни, крвождерни су и када небо потамни и када сасвим посветли и када се од ужарене кугле на трен сасвим ослепи.

Неприметно је спазила тамну силуету недалеко од своје сенке. Није се дала узнемирити безначајном фигуром. Можда само пролази истим правцем, ниоткуда, тако случајно, донекле иде куда и она, али ће се убрзо изгубити, наставити ка незнаном крају. Зграде имају очи. Свуда су. Посматрају насумично по којег пролазника, трепћу и памте. И када наивни пролазник мисли да има слободу неко иза прозора, са високе терасе, са крова га је спазио у ухватио у правом гесту који се жели сакрити. Али овог пута очи кућа као да су зажмуреле. Наставила је Сенка безбрижно корачати тихим путем крај мирне улице, осећајући присуство странца по одзвањајућем топоту, не трудећи се да га прикрије. Још одлучнијим кораком газила је ка уточишту које никад не изневери. Носталгична жеља за тихим парком је минула да посети то скровиште у коме је одувек на миру могла склонити поглед од прљавштине људског отпада. Али никако није желела да тамна фигура зађе у парк и замрачи јој светилиште. Жели бити сигурна да је једини посетилац услед суморног смркавања, када је преливање облика између светлости и сенки још потпунији доживљај. На сву жалост устрептелог духа Сенке, парк је јавна површина коју свака загађена наказа може да оскрнави. Можда је већ нека наказа чека, чучи иза жбуна и ужива у шокираним лицима. Такве љигавце је лако заобићи,  али увек измаме освртање. Не треба се освртати. Осећала је иза себе како се ближи она тамна мрља. Није се желела осврнути за корацима који су све јаче одзвањали у пратили је у стопу. Није желела одати траг сумњичавости. Можда само умишља. Од себе никада не ствара жртву али можда ће то и постати, ако се претвори и дозволи. Није се лако претварати у слабића па ни у равнодушну, одважну, када пулс убрзава и када мисли навиру као код препаднутог параноика, посебну врсту бескичмењака. Није се још сасвим препала али могуће је да је осећаји варају. Вероватно је само насумични пролазник који ће је ускоро заобићи.  Наставља ка уточишту, и увиђа да је не заобилази.  Јоп од последњег ћошка утихнуле улице, од како је скренула у уску уличицу, не претиче је, не заобилази је. Постаје полако део њене сенке. Она измиче али му не умиче. И зар баш нема ниједног другог пролазника у замраченој улици у којој као да су сви напустили сенковита дворишта. Али ту, још само пар дугих корака и ту иза трновитог шипражја је улаз у верни врт коме се враћа изнова из снова. Отежале су ноге, тромост је преузела, непријатна топлота тела прети да је шчепа. Језиво и тихо испрекидано мумлање зачула је, као да се отргло и допрело  најближе што се могло приближити плашљивим леђима. Жмарци су јој мигољили око најеженог врата. Сенка је мигољила док није коначно доживела осећај да је отпузала до стрмог улаза у врт. Можда је само и он случајни странац, један од посетилаца који има право да у миру блажено ужива у призорима као и сви којима је утопија драга и привлачна.  Не може му забранити улазак али се може претварати да не постоји. Сумња је бледела, уступила је место врголастом и несутрашивом одушевљењу.

Под окриљем олисталог свода предаје се цела утиску затвореног света и непостојеће стварности. Стварност постаје тек кад се открије шта она није.  За Сенку стварност је настајала у тренутку обликовања стварности у мислима. Мисли су се будиле, надолазиле из опажања. И језеро је било мутно као и небо као и засенчена запажања.  Посебно задовољство је придавало крочити на тло шуштећег лишћа око неизгажене траве, и мокре мекане земље. Свако дрво је било посебно допадљиво чинећи угодну пејзажну атмосферу неопипљиве дивљине, бескрајне утопије. У амбијенту уских алеја и неутабаних стаза пролазила је нехајено, не слутећи никаква наказна створења. Оно створење се негде изгубило, нестало или га је потиснула да клечи у мраку подсвести. У више наврата сусретала се са изненадним врстама отуђених и језивих. Будила су језиве доживљаје. Али у томе је чучало дражесно искуство. Знала је избећи их, заобићи их и поништити, замаглити. Утапала их је у свеопшту атмосферу мистичне раскоши коју никаквом изопаченошћу нису могли надмашити. Привлачно језив угођај чинила је мистериозна грађевина стапајући се са свеопштим утиском ушушкане тајне. Привлачно се откривала једна мрка кућа међу мрким растињем.

 

 

 

Тајни призор иза затвореног прозора

Одувек, откако је открила, маштала је о тајнама те напуштене куће. Можда и није била напуштена али је изгледала сувише запуштена да би се поверавало да у њој ико заиста може да живи. Надомак густог и дивљег корова и шибља, скривена кућа се сливала са скривеном тајном, мрачном, утканом у нагрижене зидове од недокучивих мрља. Није се раније усуђивала  проникнути у истине, затрпане испод тамног крова. Замишљала је како би се могло одгонетнути шта или ко је гледа иза тамних прозора. Тајна се није могла лако откопати, врата нису постојала. Као да су нестала, или их је неко зацементирао дебелим слојем мрачне тајне.  Улаз је однекуд морао постојати. Кружила је око куће окружена оградом од високог жбуна не би ли пронашла скривени улаз. Немир је откуцавао несигурне, дрхтаве сумње док није коначно откуцао прави час тренутка на који је дуго чекала да се укаже. Осетила је полет за иделаним тренутком. Осим Сенке и узбурканог ваздуха међу прошишталим грањем, нема нигде никог на хоризонту шумовитог дворишта. Пуста је прилика што повлачи радозналост за откопавањем мистерије. Нико је сада не може видети нити разоткрити од чега је некада страховала када би угледала редовне посетиоце или доконе шетаче.  Пустош је уграбљена прилика и само њена. Не може бити провалник ако је кућа напуштена, ничија. Сенка је само неми посетилац простора са тајнама претходника, некадашњих становника. Одважила се дубље заћи у траг.

Угледала је један прозор, отворен али мрачан као тунел. Светлост унутра као да није боравила. И стакла прозора су била тамна као ноћ. Није заборавила страх али га је помешала са радозналошћу и тако зажелела да начне ново поглавље тајне тамне куће. Ометало је само присуство ускомешалог и свепрожимајућег ветра али што је још само више појачавало жудњу да открије шта и ко се  скрива унутра.

Приближила се прозору. Прва импресија тренутака је као вакуум усисао немо у призор. Зјапила је у таму приземља. Постоји вероватноћа да нема никога али и је надилази језа да је неко посматра. Тешка и густа завеса и тамна као ноћ без звезда је била још тежа препрека коју је требало уклонити. Тражила је погледом да открије пут и прокрчи густину мрака кроз коју би се могла пробити.  На шта ће наићи ако само мало повуче ту тешку завесу од сомота? Хоће ли јој се открити свет о коме је нагађала и предосећала са изнова и изнова надолазећом слутњом? Није више сигурна да ту станује само безнадежна празнина напуштеног дома.

Први траг који се открио пред њом био је мирис. Мирис неодређене али органске материје зачикавао је сумњу у постојање станара или неког живог бића. Тупа топлина тупила је границе простора што су се указивале пред слабашном светлином светиљке. Сићушна светиљка несигурно је дрхтала из тупог угла ћошка иза масивног предмета што је заклањао поглед на несагледиву слику собе. Обузела је узбудљива страхота терајући је да помно истражи још увек недовољно осветљен призор. Топлина устајалог ваздуха обгрлила је прса када се још одлучније нагнула над прозором у који је дуго зурила. Осећај гамижућих створења је отргнуло од посматрања. Мрави су смиреним темпом милили око рама прозора. Путању упорних створова су пореметиле хладне шаке, када им је пресечена путања. Воља Сенке није се дала пореметити у настојању да превазиђе гамижућу колону.  Зашла је дубље у мрак просторије.

 

 

У мраку

Привлачно су деловале сенке мрака за истраживање невиђеног. Читавом половином горњег дела дела зашла је унутра. Несигурна да прекорачи праг и уђе свим својим бићем, чекала је да јој светлост разбистри помућен разум. Трачак светлости варљиве сијалице није био довољно јак да јој расветли јарке пукотине што су вириле иза сваког ћошка. Тражила је било какав траг што би је привлачном блискошћу привукао и повукао да са смирајем у души истражи кутове мрачног простора. Траг који се издвојио из конфузне слике ништавности простора натерао је да јој поглед лутајућег ока застане, да ни за чим више не трепне. Оно што је спознала тргло је из укочености, пренеразивши је да се повуче из дозивајућег мрака. Ноћни лептир у свеобухватној гадости опружао се на зиду, измрљаном од тачака и линија сасушене течности, можда оне најживотније течности убијеног тела. Не могавши копрцати дебелим телом, ни млатарати грозотним крилима, испружен, као заувек укочен, забоден чиодом на зиду, још видљивије је изазивао одвратну одбојност према све присутном мраку што је скривао све неоткривено. И када је сенка сумње страхоте облила целу у телу, натеравши је на помисао да је дошао последњи тренутак за напуштање мрака мрке куће, за удаљавањем од свеопште грозоте, загазила је дубље. Изненада, не својом вољом, нашла се цела унутар мрака.

У свеопштом утиску гадости које је треснуло када је угледала закуцаног ноћног лептира, чула су се одузела, неприпремљена за грозотнију надолазећу фигуру. Као тамна сенка извајане силуете, заклонила јој је поглед на преостали развучени мрак и невидљивом силом је шчепала и стрпала унутра. Одбранити се није умела колико год је очајнички покушавала, напуштала је воља. Шаке странца што су је зграбиле за узак врат и слабашан струк, ужарене попут пламеног жара, оставиле су оштар бол на кожи Сенке.

Сада, у заокруженим очима мрака, изблиза могла је са свим немирима свога духа осмотрити сву гадост длакаво ваљкастог тела и прашњавих крила што су joj упорно мамиле поглед.  Страхота је ипак више гањала за упознавањем наказе што је подмукло гурнула у тамницу куће.

 

 

 

У очима живог песка

Стајао је пред њом непомично, зурећи у њене стакласте зенице  под пригушеном светлошћу мрака. Под нестабилним, треперавим осветљењем, у соби је све деловало подједнако тамно, као и његова коса, очи, капут, рукавице. Фигура попут кипа и није деловала надмено колико претећа сенка. Све је постајало тамније у просторији коју је заклањао наметљивим присуством страхоте и одвратности. Наказе могу имати наизглед непорециву лепоту али са сваким дужим посматрањем одају се у одвратности. Шире је и извлаче из себе попут муља из дубине што замути несталну бистрину површине блиставе реке. И ова морална наказа је носила изврнуту лепоту од које би се свако одвратио пре или касније. Очи боје живог песка, гутале су сваки дрхтај, сваки грч мишића на занемелом и упитном лицу Сенке. Оштре власи густе косе скривале су стезање јаке и оштре вилице које је Сенка опазила. Није се мрдала нити давала знаке борбе. Никако да се пробуди из обамрлости бескорисног чуђења. Никако да се освести и спозна где је и пред ким је. Простор услед замрачености тешким и густим завесама  Сенки није откривао пролазе и излаз. Морала би се помучити ако би хтела открити шта се скрива у угловима и ћошковима, да ли нешто вири из ормана, иза и испод стола, унутар дубоких фиока, иза неупадљене гломазне лампе, иза и унутар гомиле послаганих хартија. Ствари су одисале дозом злокобне старине, носталгичне архаичности, сачуване и упаковане као и фиокама из антикварнице давно напуштеног доба. Посебно се истицала тамна масивна столица нијансе угашеног пожара. Са косинама и шиљцима деловала је неудобно, арогантно, одбојно, као предмет са сврхом да понизи и измучи слабе, оне паћенике са недовољно јаком вољом а подржи оне мучитеље и тлачитеље. Понизио је наметљивошћу када је приковао за дрвену столицу.  Тешку срамоту презирала је али је сада неизменро навирала, преплављивајући бескичменост. Не супротстављајући се наметнутој власти, не одавајући никакaв отпор према странцу непознатих намера чудила је и странца. Пустила га је да ради са њом шта му је по вољи а она зна да кривуда, штипа и гребе. Али никако није хтела да заврши као лептир, прикован на зиду, урамљен у стаклу као морбидни украс.

Лепота и болест синхронизоване на лицу Пламена су је поражавале, изазивајући најгору тријаду повезаних осећања- стид, страх и гађење. Као ошамућена од кривице, постиђена од кукавичлука, седела је исправаљено и послушно попут осуђеног кривца на столици, спремној да је погуби. Не искушавајући вољу Пламена није се мрдала са мучитељске справе. Поверење у њену тако безграничну наизглед слепу послушност није хтео да препушта природи непредвидљивих порива. На тренутак се склонио, није га могла видети спрам себе. Није могао далеко отићи, зна, неће је напустити. Није могао нестати, морао је некуд изаћи. Имала је прилике да осмотри сенке простора затворене собе, замрачене са тешким, густим завесама. Прозор је већ давно био затворен. Други излаз тражила је по мртвим угловима скучене собе. И око је поново запало за призором грозоморног ноћног лептира. Као живи леш, забоден и прикован да постоји у вечној укочености, застрашивао је и збуњивао машту. Има ли их још или су негде живи запели, заглављени у тунелима мрака, чекајући на јарко успаљење светиљке да похитају и залепе се за несталну топлоту. Док је срце тумарало испрекидано као и жива, ужарена мисао о могућим створењима ужаса, Пламен се појавио однекуд, иза ње, дисајући за вратом. Није се усуђивала да погледа шта се налази иза, колика дубина простора може да је прогута, шта оставља иза себе осим могућности излаза. Прозор затворен и таман као и завеса био је спрам ње. Није се осврнула ниједном у одсуству странца. Могао је бити иза зид лепљив и мокар. Простор иза је могао скривати и хладан тунел и осветљен пролаз са оштећеним степеницама што воде на мрачан таван. Није се хтела завлачити на таван, поткровље нити провлачити се уским тунелом. Свакако се није желела разочарати да је иза само зид без тајне тајног пасажа. Иза ње су пиљиле очи боје живог песка у које је било страхотно погледати. Остало је чекати и седети на тешкој и хладној столици која је са сваким часом чекања постајала удобнија.

 

 

 

Гледање у тами

Варљиво светло светиљке је коначно престало титрати и иритирати раздражљиве очи. Природна светлост мрака се распрострала и опколила затворену собу. Мирис шкрипутаве хладне кожне рукавице подвукао се под ноздрве подсећајући на његово блиско присуство у свеоприсутном мраку. Нема приснијег убиства од дављења. Блискост саживљавања са одузимањем живота најснажније се постиже само ако се то уради властитим шакама. Канап, ланац, марама или било који други предмет не могу постићи тако јак ефекат осећаја личне одговорности за присним односом са жртвом која се дави. Тим личније, моћније, снажније ако давитељ дави голим шакама, без рукавица. Лептира није могао задавити сопственим шакама али му је одузет живот на сродан начин. Можда је то учињено у уској, загушљивој тегли у којој је очајнички млатарао крилима, покушавајући да нађе излаз до свежег ваздуха. Лептира је угушио а потом га  као украс забо чиодом и окачио. Гадно тело није беспотребно наружено, остало је верно природној ружноћи из живих дана.

Под бујном, замршеном косом Сенке прикрала се колебљива шака, обухватајући прстима њен најежен потиљак. Није посезао за било каквим другим оружјем којим би јој претио и држао под контролом, потчињену од почетка до краја. Доиста за све време чекања нигде у простору око себе није угледала ватрено или хладно оружје. Фиоке су могле скривати ножеве, пиштољ, ужад и ништа гломазније од тога. Главно оружје су биле шаке, тесно углављене у кожне рукавице са претњом да је задаве. Пустила је да прсти клизе по испупченој вратној жили. Мирно је пулсирала, у ритму спорог дисања. Пламен је миран, спор, дистанциран. Не изазива јој гневни титрај у грудима, стомаку. Држао је врат у преклопљеним шакама. Допуштала је  да буде опкољена. Није била сва равнодушна. Могао је напипати  благу стрепњу у жили која је бубњила, давајући јаче испрекидане откуцаје. Под најеженом кожом подвукла се стрепња да ће пулс бити прекинут, угушен. Гушила се у тами затвореног прозора, потискујући присуство иза себе, осећајући све топлији ваздух око врата. Као да је окована кожном огрлицом давилицом, као да не постоје шаке, прсти кроз које струји сила, тече топла крв. Стопила га је са одсуством светлости. Распарчала га је на честице тамне материје. Био је свуда и нигде. Прозирала је дубље у рефлексију мрака. Сметнула је с ума умоболност душе која јој се накачила и држала заробљену. Загледала се помно у одразе. Две ситне варнице пламена су исијавале из прождирајућих дупљи. Могла се удавити и у њима. Њене дупље су биле још дубље одајући још блиставији, окрутнији одсјај. Очи нису биле исколачене, поглед није више био запрепашћен. Ухватила је одраз изненадног напуштања узнемирујуће нелагодности. Био је опет ту, видљив, опипљив, телесан, пред њом.

 

 

 

Чекање у тами

Ослободио јој је врат. Обруч топлине је напустио и хладан зној је потекао. Чекала је обртај који би преокренуо досадну умртвљеност изазвану лепотом у гадости. Чекала је да се покрене заспали гнев, да заскочи бурна промена и да импулс поскочи. Борба је живља када потекне, када се откине и зажари. Као да је уживао у спорости, нечујности. Или је то била несигурност, незнање, неискуство замаскирано млаким, спорим, и траљавим садизмом?

Чекала је да прекине то мучно ћутање. Гледао је у очи које је затворила. Чекала је да заврши са оним што је наумио што је отпочео тог мучног трена када је насилно угурао у мрак. Збуњивала га је својом пасивношћу. Прикована за столицу, није мрдала, молила, цмиздрила, није одавала знаке живости, борбе. Ни трунку отпора није пружала када је почео да је скида и везује. Тада је очи отворила и чекала наредбу. Понашао се као са лутком. Лутка која није говорила, али се покретала, послушно као модел, допуштајући да је покреће, диже, спушта, скида. У ћутању је свукао хаљину тамну и хладну, остављајући довољно нагу да се постиди али довољно одевену да не мора да се скрива.

Столица на коју је повратио чинила се хладнијом и шиљатијом у додиру са голом кожом. Узбуђење је струјало целим телом, одајући знаке устрепталог страха. Подрхтавајући неприметно покушала је да предвиди следећи корак.

Посегнуо је за фиокама. Када није нашао тражено, отворио је широм орман, и заронио дубље у скучени простор. Сенка се није мицала са столице. Прилика за бег јој се указала али пажњу је заокупио ненадан призор.

Запрепашћено је посматрала помахнитало претраживање међу хрпом неповезаних, разбацаних ствари.  Педантност, уредност, чистоћа и склад нису почивали унутар  преграда уредно сређеног стола, сликали су смао спољашњост. Унутра су владали неред, прљавштина, хаос. Површна чистоћа што се огледала уредном оскудношћу, готово празнином, разоткривена је аљкавошћу унутар ормана и фиока у којим је пренатрпаност загушивала осећај слободе. Прашњави инсектаријум трапаво свезан, и развезан мешао се са избледелим исцепаним тканинама, рубљем са мрљама сасушене крви, полунапуњеним бочицама течности упитних намена. Осушено цвеће, размрвљено и расуто лежало је у полумокрим рукавима кошуља, док су на крагнама бдили лешеви тврдокрилаца. Почивало је читаво богаство разбацаних, заборављених предмета које није стигла да распозна јер је нашао за чим је трагао а фиоке, орман бучно и ужурбано је затворио. Упутио се према Сенки, са сјајем болесне разбуђености и пркосне одлучности.

Као порцеланску лутку, чврсто приковану за столицу, у истом положају, стегнуту, затекао је од тренутка од када је поставио. Испружених руку, прекрштених прстију са длановима отвореним ка плафону, спуштеним на бутинама, раставио је хитро и заврнуо иза наслона столице везујући зглобове ужадима. Скрушена, одсутна, чекала је да отпочне и прекине чекање.

Спустио се ниско до стопала, на коленима клечећи да би јој свезао и ноге. За врат је изабрао мекши материјал. Свиленом марамом је обмотао, прекривајући вратне боре и набубреле вене. Чинио је то надмено, са дрским, истовремено и нервозним изразом на лицу као да тако нешто ради први пут. Није се подигао већ је и даље на коленима клечао пред њом тако као безнадежном лутком, зурећи у мршави стомак и ребра. Примакао је подрхтавајуће усне ка унутрашњости тог замршеног пупољка. Љуби јој пупак а он је препун бактерија. И њој је било непријатно као и посматрачу који се вешто скривао иза прозора. Можда му је намера била да запалаца језиком а онда зубићем одгризне делић како би направио рупу, како би створио отвор ка утроби. Ишчупао би јој дванаестопалачно црево. Било би то дављење на најприроднији и најтелеснији начин. Ова наказа није имала вештине да изведе такав маестралан чин а да при том не остави иза себе аљкави хаос. Није имао маште или је био само уплашен да да ће оманути са изведбом. Одмакао се од пупка, стомака па и од целог тела, устао и пиљио у стакласте очи. Окренуо се поново ка фиокама, отварајући узбуркани неред. Отворио је поново орман, зарањајућу међу узбурканим хаосом дрангулија. Загребао је по дну да би извадио дубоку и широку вазу. А онда је морао загребати још дубље у мрку вазу да би истресао скривене остатке хербаријума и инсектаријума. Морао је украсити своју лутку али лутка се почела врпољити. Можда му се и учинило. Приближио јој се и била је сасвим мирна, укочена али тако жива, телесна, са пресијавајућом масноћом коже. Осећао је жарку потребу да уклони сјај и маст, да је осуши, исцеди. Треба је учинити мат. Мрвио је мртво цвеће по целом телу Сенке, чинећи је прашњавом, посипајући је и са пепелом мистериозног порекла. Размазивао је врховима прстију прашину смрвљених осушених латица, листова по целом телу. Саломио је и прутове, нису били корисни за шибање. Једино је трње било и даље оштро, несаломиво. Резао је кожу, стварајући плитке али дугачке бразде. Није се довољно трзала. Није је довољно дубоко резао. Ипак је био још увек само неискусни и недовољно талентован аматер. Није био ни довољно стрпљив а ни прецизан за стварање толико бразди по читавој дужини тела. Пар резова на бутинама, стомаку и грудном кошу испуштало је боју коју никако није хтео да произазове. Није се слагала са сликом коју је замишљао. Постала је течнија и сјајнија. Морао је заматирати. Посипање прахом је замаскирало ране. Уживео се у процес преображења. Чинило се да и она ужива, да се смеши и прихвата. Али Пламен то није примећивао. Китио је послушну лутку накарадним венцима, обмотавајући чело, листове, бутине, стомак, надлактице, подлактице. Али и даље чинила му се недовољно окићена, преображена. Морао је одвезати. Зглобови и врат нису смели остати слободни, тако упадљиво празни. Као омамљена мирисима биља предавала се дириговању својим телом али није могла више поднети укочено седење на столици. Кожа је била изиритирана, раздражена до бола и непријатних сензација пецкања што је раздражило мучитеља да пожури са припремањем вечере.

Није волео да жури и негодовање лутке га је омело. Није прецизно исецкао на симетричне  делиће нити довољно уситнио. Није декорисао аранжман по вољи. Мораће да се задовољи са оним што јој послужи. Принео јој је прашњави послужавник мртвих тврдокрилаца. Понека телашца су била сасвим брижно очувана, са свим лигаментима на броју, достизајући и величине палца. Оне мање бубице са одсеченим екстремитетима гурао је у проширене ноздрве своје лутке, у дубине ушне шкољке. Најгаднијег међу најгломазнијим инсектима принео је устима која се нису хтела одглавити. Стискао је вилицу и врат, дрхтећи од раздражености. Порција осакаћених буба  је изазвало реакцију коју је Сенка чекала. Отворила је уста. Дозволила да јој угура гада. Намамила је створа да се исколачи, укочи од одушевљења. Забила је палчеве у очи боје живог песка.  Ископала их и пустила да се скотрљају на земљу.

 

 

 

Вребање у парку

Могла је приредити врашки вртоглаву забаву. Да само није побегла. Могла је остати и забавити се са Пламеном. Не би се опекла ако би пазила. Уместо што је истрчала кроз прозор могла га је ошамутити ударцем тако тупим али мучним да би се испресавијао до земље. А онда би га поставила на ону исту шиљату тврду столицу. Приковала би га на свој особен начин. Била би креативнија и интересантнија у злостављању. Док би он разуларено урлао стрпала би му једно око у уста, угурала кроз ждрело. За то је потребно поприличне менталне снаге, знања и вештине. Првобитно би се морала побринути да укочено држи отворену вилицу, да не задобије угриз. Морала би потражити скривени анастетик којим га умртвила а онда и каиш који би раздвојио горњу од доње вилице а онда и држао разјапљене све док би неометано угуркивала око. Мора да је посебан доживљј прогутати своје око. Као тврдо кувано јаје. Не, не би захтевала да га жваће и поједе, већ само да прогута, да неоштећено склизне ка изнутрицама. Друго око би прогурала кроз другу шупљину. Могла га је угурати кроз анус. У том случају морала би га одвојити од столице. То би било теже, али не ако би био окован стојећи, што би било још компликованије у случају да га претходно није анестезирала. А зар није и гадљиво дирати такву прљавштину као што је нечији анус. Ако ништа не би успело од величанственог мучења, могла је бар на миру истражити мрку кућу, заћи у све ходнике, пролазе. Али не, нашла се пред небом светлим и тешким, у пустом парку, алеји крај језера.

Десило се као у магновењу. Ископала му је очи, није се освртала. У недостатку светла, инстинткитвно је кренула напред према излазу. Разгрнула је тешке завесе, дрхтајући отворила прозор и искочила. Тело је било тешко као страни терет за који нема снаге да вуче. Поново је била међу струјајућим светом пуног хоризонта. И опет сама у пустоши разливених нијанси шипражја, шибља и неизгажених високих трава. Пусто и суморно се комеша скривени микросвет у тескобно доба сумрака. Никако да се смрачи. Ваздух као да стоји, опор, напет и тежак за дисање.

Није далеко одмакла од мрке куће. Стазу је укаљала трагом лепљиве телесности, није је спрала са јагодица прстију. Осматра пред собом ширину у даљини што се назире, иза граница парка. Сенка може да види али као да не може да побегне. Нема никог ко би чуо усклике. Обогаљена наказа би се указала привучена вапајима као мором гоњена утвара. Не сме га дозвати. Сенка види али Пламен ће да букти када захвати дрхтајуће хладно тело. Не сме привући пажњу ускиптеле унезверености што се копрца у јаду неуспеха. Мора напустити парк наказа али тромо тело полако посустаје. Личне ствари је оставила за собом у густилу мрака. Не сме се вратити тамо где је чека богаљ из мрака. У своје празне дупље увлачи мрак, више га не одбија. Мора се искобељати из парка док је тело није у потпуности изневерило, док се није у потпуности предала мутним умишљањима. Мора напустити осамљено место под сенкама скривених наказа док је она најрањенија није шчепала.

Оскрнављен је бауљао иза грмља ни не знајући да јој је за петама. Тражио је као једину преосталу сврху коју мора испунити. Без очију у дуљпи али са очима у глави уходио је с намеорм да је шчепа и рашчерупа. Могао је намирисати тело натопљено хладним знојем и прашином. Имао је то тело и опет би га имао. Могао је чути шуштање и крцкање венаца око крхких зглобова. Трудила се да буде нечујна као да је мртва. Помаљала се са одором од мртвог цвећа што се благо њихало испуштајући отужне ароме раздражујући ноздрве њиховог ствараоца. И као пробадање грома из центра грудног коша, ударало је и терало да гласно уздише. Одала се наивно и не сасвим разумљиво. Унезверена је као и прогонитељ, са очигледном узнемиреношћу. Као да није ни мало уживала у ономе што је учинила. Као да већ потајно није прижељкивала сцене крвопролића и разјареног гнева. Први пут не може свима бити и најуспешнији чин који тече по свим испланираним правилима. Није имала прецизан план али је надоместила ефектном импровизацијом. Налет усхићености када је забила палчеве међу очним јабучицама, поскочио је ван граница препознатљивог доживљаја среће, био је немерљив са свим што је искусила. Требала је остати унутра. И ево је ту сада напољу на слободи сумрачног стања неба и ума. Прогања је представа прождирајућих очију истовремено страхотно лепих и љигавих попут живог песка. Непозване се надовезују  и прогањајуће слике лица без очију, попут празних барака. Застајући да дође до даха, да умири тело и ум, слика је нагло оживела, постала је оштрија и крупнија.

Шаке пресвучене претећим рукавицама више му нису биле главно оружје. Носио је сечиво косу голим прстима. Усредсређено је вребао Сенку. Владао је пустом територијом парка, газивши свако парче траве и земље као свој под коме познаје сваки педаљ, пукотину, неравнину. Физички грозан, наказан али деловао је присебно и стабилно као да му очи нису ископане а ни потребне. Та непокорна одлучност, несаломиво држање тела и кретање као у звери збунило је Сенку. Запела је од густо испреплетан коров и трску, зашуштала пред забљешталим сечивом јасно одавши блиску присутност. Поклекла је пред грозотом с осећајем камења у коленима. Сатерао је уза дрво. Поглед није могла одвојити од празних дупљи, тако оскрнављених и плитких.  Појава унакаженог лица изазивала је много гори осећај гађења него што је сечиво подстрекивало застрашеност. Као укопана у земљу и закуцана за дрво укочено је зурила у наказу допуштајући следећи корак. Замахнуо је наоштреном косом и забио у дрво, једва промашивши главу. Изопачени грчевити кез настао због неспретности изазввао је пригушени смех и промену. Измигољила се испод  наказе која је очајнички вадила сечиво из храпаве коре дрвета. Узбуђење је расло с доживљајем надмоћи ускомешале са претњом која не види. Придигла се са боцкаве земље и стала усправно, држећи се на ногама која више нису клецала. Бити у близини тако блиској на корак иза леђа богаља претварало је ситуацију борбе и бега у најузбудљивију игру у којој је Сенка могла имати непобедиву предност. Одглавио је сечиво и по огладнелом њуху се окренуо ка миришљавом телу Сенке. Прикрала му се иза леђа. Замахнуо је према Сенки али успео је засећи само невидљиве честице ваздуха.  Помахнитало замахвивање у непосредној близини Сенке није сасвим било безнадежно и безопасно али се кретао тромо што је давало времена на претек да се поиграва с наказом. Мамила га је иза следећег дрвета, намерно ходајући бучно како би га усмерила на прави траг. Чим би се приближио њеним телом би прострујало узбуђење као наелектрисано, спремно да се ишчупа и згроми претњу. Али Сенка није познавала сваку травку, камен, лист парка. У прошлости одавала се менталним лутањима кроз парк, не обазирајући се на стварне прилике. Занела се несмотреношћу. Док је занесено гледала у празне дупље без очију, ходајући уназад заборавила је на постојање мутног језера – мочваре.  Мочвара је била ту, иза, близу, мирна али жива испод трски, чекајући већ дуго када ће неко упаати. Спотакла се о замршене трске и скотрљала благо о падину. Упала је у муљевито језеро. Клизила је ка дубини. Привукла је и исхитрену жудњу за пленом и тако за собом повукла нежељеног сапутника. Вребајућа наказа је тонула ка Сенки.

 

 

 

Утапајуће језеро

Муљевито језеро непознатих дубина створило се од давнина с нестанком првих сведока. Пролазно и нестабилно у складу са сентиментом годишњих доба, не представља ништа више од чуда пуке природне депресије. Корито асиметрично створеног облика из године у годину чезне вечито за кишама тешких облака. Ослобађање накупљених небеских суза је спасење које теши и привремено гуши докону депресију. Језеро се поново уздиже до препознатљивих висина, милујући стрмине земљане обале. Сливањем атмосферских вода упорно и болно опстаје, позајмљује снагу од катарзичних суза.

Представља срце парка чијим аритмичним откуцајима бивају привучени сви изгубљени, са чежњом да поглед спусте и утопе до дубина подземних вода. Елиптичном стазом шетају и круже, спремни да плутајуће снове одуже. Путујућим мислима несасвести одазивају се савесно. Препуштају се губљењу у лавиринту обрасле вегетације успузале уз ивичњак стромглаве обале. Утапају одушевљења и патње, спуштају их до замишљеног дна језера. И напокон тада следи да се доживљаји отпусте и коначно нестану као и језеро што пресуши и утихне, скривено и прекривено  спонтано обраслим покровом замршене траве. Свет замишљених илузија и неостварених нада, проживљених патњи тоне до незамисливих дубина, копрцајући се на дну, батргајући се за бременом притиска хладних суза. Муљ их упија и оставља да зарасту у утапајућој депресији. Понавља се из године у годину допуштајући утапање свих и свега.

 

 

 

Свет под земљом

И свет обичних бића човекове врсте  тог туробног смрачивања је нестајао са површине. Претворио се у случајан сусрет са гутајућим језером. Утапали су се и тонули ка дну и рупи, месту додиривања са новим светом. Са сваким дубљим потонућем нестајао је дотадашњи живот прашине са безначајне површине. Почивао је у зачетку постања тајновитог света подземља.

И као да је вода нестала, остала иза њих, изнад њих. Нису одмакли далеко од дубине, под језером, изгубљеним негде у даљини, прекривајући свод, замагљујући површину. И муљ се сасушио, и трске су нестале. И цео свет живог растиња је нестао, испузео.  И сећања су нестала.

Изгледали су тупо и немо. Забезекнуто су посматрали призор без знања и поимања шта их је снашло. Заборавила је на плитке дупље, празне бараке без погледа, без очију. Заборавио је на гнев и хватање Сенке, ослушкивао је сваки подрхтај. Подземни лавиринт одушевио би сваког госта с осећајем за неизвесну лепоту уместо што их  је згрануо као шупљоглавце. Затечени на дну језера, слободно дисајући ваздух који мирише на земљу, насумично су кренули пратећи осећај за слепило. Као слепи и неми и сасвим неспособни упутили су се крај уског простора, држећи се ивице земљаног пространства. Земља је била сува као прах не одавајући траг да се икад сусрела са водом. Зидови су били од земље. Подови су били од земље.Читав свет је био саткан од зрна меког нераспадајућег праха земље.

Узан тунел водио је ка непознатом сужавању простора. Подземни лавиринт их је оставио згрануте у полумраку. Заденуте светиљке у скривеним пукотинама земље пригушено су осветљавале уску јаму бесконачног подземља.  Сенка се губила из сенке Пламена, углављујући се у тесан пролаз између тесних зидова. Бежала му је из слепог видокруга, тапкајући ужурбано ка жаркој светлости. Светлост је раширила краке дуж мрачног лавиринта. Негде на крај краја дугачког ходника исијавала је дворана.

 

 

 

У дворани подземља

Као светлуцаво окно прозора причињавала је светлост допирајући из удаљеног простора без врата. Пламен није могао видети осветљен угао али је чуо њене тихе, готово нечујне прикривајуће кораке али и множину одјекујућих шапата постајући гласнији и упорнији.
Говорили су гласови неиспрекидано и неуморно, дубоки и громки, као из најдубљих јама најхладнијих пећина, примамљујући лутајуће душе случајних пролазника. Знатижељно се устремила ка распламтелим гласовима, избављајући се из таме. Али тама је вечито пратила, обавијала је простор њеног видокруга. Похитала је да ухвати краке светлости и зађе тамо где није сама са пратећом наказом. Ближила се дворани али светлост као да је измицала. Простор као да се ширио, светлост као да се удаљавала. Била је надомак прага отворене дворане. Светлост није више блештала као из даљине. Тама је испливала у најцењенијим облицима, позивајући изгубљене да почине избор и утопе се у вечни сјај мрака без кајања:

– Као што се човек умори од непрекидне забаве, ватромета, шаренила од конфета, то га на крају измори, није увек за весеље, тако би му досадио и вечни мир. Ако је циљ живота равнотежа и у томе сво савршенство, зар је онда живот у рају остварив? Ако је рај чисто блаженство, чист мир и спокој зар то не пркоси законима природе – без таме нема светлости. Живот у паклу је могућ јер је по свој дефиницији мучитељ блаженства, успостављач баланса. Доспети у рај је замисливо али живети тамо вечно је немогуће, без да се завири у пакао и то је онда равнотежа. – самоуверено је изговарала жена са накитом од дијаманата. Свуда по њој су били дијамнти – на руци као прстење и наруквица, око врата као огрлица. Блистала је као дијамнтска светлост претећи да засени све и покори бљештавилом. И у коси су јој били дијаманти и зуби су били од дијаманата, оштри, прозирни и сјајни.

– Ако је живот после смрти само продужетак, наставак из телесног у бестелесно можда равнотежа и није потребна, тада влада другачији принцип- апсолутног и бескрајног блаженства. Али такав исход већ није могућ за сваког ко је нешто чинио и починио јер покајање је тад бесмислено. И загарантовано ти је обезбеђен пут тамо где влада принцип бескрајног мучења и патње. Али зар патња није блаженство, узвишеније од спокоја и мира. И тек и они могу бити лажни. – сујетним тоном је одвраћао мушкарац савршено складних црта лица и исклесане грађе као у статуе, поносно истичући жезло оптпчено од аметиста и плашт до земље украшеног од опала.

– Не. Равнотежа је у живљењу средњег пута. Једино након кушања средњег пута се долази до најузвишенијег задовољства. – заводљиво и са наслађивањем је одговарала раскошна девојка са шуштећом хаљином украшеном од рубина.

– Пробај ти да живиш умерено у паклу. Свако ко се наслађује плодовима раја заслужује да буде протеран. Свако ко је умерен у паклу заслужује да буде протеран. – неконтролисано брзо је одвратио младић бујне дуге косе бије земље, скупљене у свилен турбан на коме је светлуцао пришивени брош од смарагда.

– Средњи пут искључује оба света. Оба света искључују средњи пут. Само смртници могу живети средњи пут. – заједљиво је узвратила дијалог жена са наруквицом од низа ахата, одавајући осећај горчине у устима. Интересантно је било приметити што је накит код те жене мењао нијансе.

– Равнотежа је у неживљењу. – апатично је одвратио младић опуштених, оклембешених црта лица, и набораног врата око кога је висила огрлица са медаљоном од сафира.

– Равнотежа је бесмислена када си у апсолутном блаженству. Када не желиш, немаш потребу а онда и не чиниш. Када не чиниш не желиш. Блаженство је у разарању. – агресивно је узвратио старији мушкарац енергичних покрета и израза чврсто затегнутог лица, стискајући шаку истичући прстење од оникса на свих пет прстију.

Сенка је у почетку опрезно и срамежљиво слушала разговор мистериозних дворанина да би се убрзо скромност истопила и претворила у одушевљење. Битисали су хармонично и дисхармонично, смењујући тон расположења сасвим природно као и свету из кога је дошла. У дворани исклесаних зидова пећине неправилних оштрих углова, са осветљењем од драгог камења, чинило се да је могуће живети заувек затворен, не допуштајући иком икад да крочи на тло пресијавајуће прашине најмекше земље у коју се уверио и Пламен. Пламен је горео од жеље да може да види светлост земље али и киптео од гнева да прегази Сенку. Свод дворане је стремио у стрмине, оштре углове са којих се сливала светлост невидљивог извора.
Непристојно је не упознати се са гостима, странцима а сувише је важно за њихово даље егзистирање, придобити их. Не пружа се драгоцена прилика често. Прва која је указала гостољубивост била је жена од рубина, милозвучно позивајући Пламен и Сенку да постану део страственог окриља. Тако лако пуштајући је да наметне своју сладуњавост означило би почетак превласти ње, једне једине над свежим смртницима у подземљу где тумарају мртве сенке и испијени мртваци. Нови гости су изгледали као подједнако примамљиво укусна тела за све владаре подземља, требало их је само придобити и поделити али договор никад није умео бити њихова врлина. Наметљив позив девојке од рубина изазвао је жустро надметање од супарнице са дијамантима а потом и свих осталих. Чини се да је за госте најмање био заинтересован мушкарац са жезлом као и онај са сафиром, допуштајући свима да добију почетну предност у убеђивању.

– Живите са мном тренутак задовољства и науживаћете се као никада до сада. Покајећете се што сте цео свој дотадашњи живот протраћили не живећи као тај тренутак са мном. – са уснама боје рубина и хаљином са дубоким изрезима акцентујући на попрсја, леђне лопатице и корен ноге, слаткоречиво је позивала.

– Не обазирите се на њена обећања, навућићете на себе гадну заразу и најгоре муке. Проклињаћете је. Пођите к мени и можете имати све. Показаћу вам како светлост може да засветли. Увидите и проживите како је живети на врху пространства и моћи, како је када можете имати све. – Са светлошћу дијамнта у очима изговарала је жена још самоувереније.

– Бићете и даље празни као и њени погледи на даљине. Претвориће вас у објекат. – проговарио дечко са сафиром равнодушно.

– Не заваравај се ти који ни чему не тежиш јер си немоћан. Мени они не требају, ја имам све али заједно можемо увек више. – увређено се нашла жена са дијамантима.

– Да сам на твом месту не бих се толико грчевито борила и трудила око пар смртника, само се срозаваш на њен ниво. – показујући на жену са рубинима. – Ионако ће ти досадити као и све до сада што си желела, око чега си се толико неуморно борила и борила да си постала напорна и досадана. Али не, не желим да те одвраћам, можда ћеш овог пута заиста добити оно што желиш. Али жао ми те је колико си се напатила, ниси заслужила, да се поштедиш јада, пусти их нека се прво упознају са мном и онда ћу ти јавити да ли су вредни твог цењеног труда. Да, пођете ли да живите са мном нећете проживети ништа беспотребно и бескорисно, нећете се изгубити у бесмисленом трошењу времена као што би то био једини доживљај код оног јадника што се по цео дан излежава. – показујући на младића са Сафиром, проговорила је жена упалог лица са каменом наруквицом од Ахата који је почео да све више тамни.

– Ово је прави тренутак да изаберете мене, дајем вам целу мене. Можемо и сви заједно уживати када би хтели али сада се ваљда видели са ким вам заиста следи бескрајно уживање – наваљивала је разголићена жена са хаљином од рубина.

– Ни да си последња и једина на целом свету са тобом се не бих могао заситити. Не можеш ми довољно удовољити колико ја могу тражити. – неочекивано се унео у разговор младић са смарагдом. Али ви – обраћајући се занемелим гостима – можете се уверити да ћете самном спознати своју праву природу. Водићу вас кроз пашњаке и потоке, са мном ћете искусити најукусније плодове и ништа вам друго неће бити потребно. Бићете комплетни, бићете једно са околином. Нећете бити вечито празни као она што хоће да вас запоседује, нећете бити ни незадовољни као она што вечито жуди, неспособна за нешто више, нећете бити безвољни као он што се не труди, нећете бити ни огорчени као она што вечито замера, а нећете бити ни одбачени као он који друге вечито одбацује и никако нећете уништавати оно што сте стекли. Са мном ћете бити комплетни јер ћете једино мени допустити да вас пробам и начиним осетљивим за вечна искушења која ћете безусловно прихватити и кушати са увек истим апетитом. Кроз мене ћете осетити како живот може да буја на сваком кораку. И тај исти живот уносићете у себе. Бићемо комплетни.

– Рефлектујеш другима оно што си ти. Живи свет поред тебе не опстаје. Почиње да постоји само унутар твоје утробе док га не избациш. Зар не мислиш како је то окрутно? – са тоном малициозности приговорио му је мушкарац са прстеном од оникса а за њим се брзо надовезала жена са дијамантима – Орутан бити у окрутном свету се може превазићи али такво ирационално понашање је најмање просто животињски. Прождире све што му се нађе на путу не ценећи њихову вредност. Сувише плитко и простачко понашање, недопустиво у нашем свету.

– На твоју велику жалост никад нећеш спознати истинску вредност света док не престанеш да желиш да га имаш. Престани да тражиш скривена блага, благо је у плодовима који ти се нуде да их кушаш. Моја окрутност не може никад бити већа од твоје. Ја узимам оно што ми се даје и нема природнијег процеса од таквог циклуса. Поштујем законе природе, они раде за мене. Твоја окрутност надилази законе природе. Окрутан си према свима са којима би требао да будеш једнак, са којима живиш и владаш. – Младић са смарагдом није могао да одћути жени са дијамантима и мушкарцу са прстењем од оникса који се није могао суздржати да настави са препирком:

– Ко у овом друштву није антисоцијалан тај није хуман. Тај није човек. Зато се не плашите мене, пратите мој пут јер једино је то пут спаса. Са мном ћете искоренити муке и патње. Једино са мном ћете бити у стању на време препознати непријатеље и сачувати своје главе. Сазнаћете шта је највећа моћ. Осетићете како је када она распали.

Сенка је и даље била укопана у месту али не и Пламен који је кренуо према Ониксу, оријентишући се према продорном гласу. Али један глас је био још продорнији који се није пуно истицао у међусобној препирци. Глас је припадао мушкарцу са жезлом који се примирио на најузвишенијој стени. Глас је одјекивао дуж читаве дворане:

– Од давнина су рођена два принципа: Апсолутно Добро и Апсолутно Зло али једно је моћније –Апсолутно Добро? Зашто би то морало бити Апсолутно Добро? Постојим од почетка, пре свих и познајем шта је апсолутна моћ.

Одјекнуле су речи продорног гласа мушкарца са лепршавим плаштом са прикаченим опалима и жезлом опточеним од аметиста. Завладала је страхотна тишина у дворани, прекидајући дотадашње комешање. Мушкарац са плаштом ноншалантно је слетео са стене и напустио дворану, остављајући их да се гложу за пажњу Сенке. Жена са наруквицом од ахата је омаловажавајућим тоном упутила пар речи одлазећем пару али се нико није обазирао. Оникс је имао Пламен, наводећи га у посету своје одаје. Удаљавали су се од Сенке, излазећи из дворане. Сенка је пошла другачијим путем. Није се дала зауставити ни наједном, али је желела заћи у сваки крај испреплетених одаја, завирити у сваки крај подземног света.

 

 

У одаји Рубина

Девојка са хаљином од рубина је прва шчепала Сенку, одводећи је у свој кутак. Сенка се није опирала. Пустила је да њом завладају опојни мириси коже девојке водиље. Омамљена, као ошамућена у полусну ходала је мрачним ходницима за водиљом све до краја собе. Али било је довољно само прекорачиити праг да би се освестила. И када је зашла дубље у собу предмета гипких и меканих облика, стање опијености је збрисано. Наступило је стање буђења и згражавања.

Призор који се распознавао свим чулима причињавао је Сенки неугодан нагон за повраћањем. Није могла поднети мирис. Соба се осећала на слуз. Унутра је било топло. Као да је гомила њих дахтало, испуштајући вреле и смрдљиве задахе. Соба као да је пулсирала дисањем невидљивог присуства. Девојка са хаљином од рубина је бестидно збацила хаљину са себе на под, наговарајући сапутницу да учини исто с циљем да се ослободи терета. Али је Сенка није слушала нити је гледала. Заузета је била сажимањем надолазећих доживљаја. Уосталом, ту одвратну врућину би лакше поднела само када би одрала кожу и сво месо са себе и претворила се у костур. Задах зноја и утробе је испуњавао ту уску у дугачку собу. Чинило се да соби нема краја као ни излаза. На врата није ушла, на врата неће ни изаћи било је једноставно прихватљива логика ове собе.  Газила је по меканом и дебелом тепиху, урањајући у сваку пору која се ширила и гутала сваки траг постојања. Као да је ходала по глибавом тлу, топлом и прљавом тепиху откривајући трагове мрља закорелих излучевина утиснутих у дубоким порама. Соба је на Сенку остављала утисак каљаве празнине и безнадежне једноставности. Са ниске таванице су висили лустери чинећи једини декор у соби. Са лустера су висиле прљаве играчке које су се лако могле дохватити и скинути. И док се Сенка провлачила кроз све ужу собу одненуд се зачуло јечање и мумлање животиње. Освртала се покушавајући да одгонетне извор одакле допире све јаче неартикулисано испуштање звука животиње којој није знала порекло. Сенка се све спорије кретала делујући изнемогло и исцрпљено. Нага девојка је није заустављала, Сенка је није тражила. Загубила се негде у даљини одакле је испрекидано мумлала животиња. Од непрестаног кретања напред, застала је да се придржи за ивицу зида и умало није пала када је изненадно изгубила равнотежу. Наишла је на рупу у зиду. Рупа је била велика али плтика и ниска. Било их је читав низ али их Сенка није примећивала, пробијајући се мучно кроз ширећи задах од кога је бежала, тетурајући у мраку. У рупама је било и мрачније, загушљивије и топлије. Није се усуђивала да зађе у те засебне собе унутар зида. Наставила је ходати, пролазећи крај соба, са узнемирујућим ишчекивањем да ће је неко или нешто зграбити из пукотине и увући дубоко у мрак из кога се више неће моћи извући. Јечање животиње је постајало све тише док је није заменила потпуна тишина. Једини звук је стварало угибање стопала у поре глибавог тепиха из кога се Сенка све теже и спорије извлачила. Чинило се да одаја попут ходника заиста нема краја. Бесконачност дугачко празног амбијента је нагло прекинута када је Сенку сасекао глас из дубине једне од рупа у зиду наговештавајући да је баш тамо чека излаз. Отупело, без посебних доживљаја, упутила се према нестрпљивом гласу наговарајући је да напусти ово прљаво место и крене ка њему.

 

 

 

У одаји Смарагда

Уграбио је Сенку чим је зашла у нови мрак. Већ на самом излазу из мрачног тунела је осетила растерећење и прилив нове жеље и узбуђења  у сусрету са налетом освежујућег мириса плодоносне флоре. Допуштала је нехајно младићу са бујном косом да је води куд год, што даље од претходног затвора. Увојци косе су се помаљали, искрадали из турбана, милујући истакнуте кључне кости и кошчата рамена. Смарагд на младићевом турбану исијавао је оштрим сноповима обилне светлости. Осветљавао је пут ка улазу у обиље смарагдног царства.

Доиста као да је зашла у крајње неоткривен и до сада непознат део подземља у коме је допуштено бујање живота. Пред Сенком се отворило раскошно пространство живописних врста биљака широке палете боја и облика.  Широкоугаоно двориште осликавао је круг дивљег амбијента џунгле у чијем средишту је  жуборила бистрина потока коме се не назире почетак као ни крај. Слапови се преливају мирно и светлуцаво,  укрштајући се у поток уоквирен растињем, настављају преливање кривудавом стазом до дна, упијајући се у гнезда неразмршених травки. Младић је препустио Сенки да се бескрајно диви пејзажу. До јој и пуну слободу да закрочи на тло баште без ограде. Послужио је да се опскрби свим плодовима који су јој по вољи. Сенка је пошла газити меку траву свиленкастих нити распршених међу пузећим коровом што је захватao високе бедеме окружујући хоризонт несагледиво отвореног простора. Набујала флора је надолазила са свих страна зидина зарастајући са целином амбијента, преплављујући високо до плафона базилике, пузећи све до пода. Владала је потпуна мимикрија од врха до дна. Сенка је газила свилени тепих, осећајући додир сваке најежене травке, окрњене латице, накострешеног листа, уживајући у доживљају сједињавања коже свог тела са кожом природе. Намештај је спонтано обликован од природе, сачињен од камења и дрвећа, са покојом пресвлаком од маховине и цветним стазама. Било је ипак нечег чудног у свеопштој лепоти отвореног дворишта дивљине. Свуда флоре а нигде фауне. Једини шум је стварао омален водопад сусретајући се  са жубором потока. Ниоткуда да допру звуци  цвркутања, рикања, цврчања, арлаукања, зујања или било ког другог постојања живог бића. Као да је цео један свет инсеката и животиња истребљен или одбегао, постао непостојећи за овдашње царство у власништву младића са смарагдом. Иако се двориштем распршавала свежина и оштрина, ветар као да није постојао. Није се могао чути, видети ни осетити. Сенка је и даље само наставила са гажењем тла, милујући сам врх површине потока али се никако није удостојавала све то искуси чулом укуса као што је све време чинио младић неуморно и са увек истим апетитом. Откидала је латице али је би жао да такву лепоту стрпа у уста. Откинуто цвеће је мрвила посипајући по башти и базену. Видевши то скромно понашање младић са смарагдом позва Сенку да напусти башту и придружи му се са друге стране водопада у срж његовог кутка где све почиње и нестаје. Сенка је беспоговорно пошла стопама младића, пративши га каменитом и дугачком стазом.

Удаљавала се од смарагдне долине, ближила се гротлу усахлог и пустог амбијента где ветрови улазе али тек слабашно. Стигавши на циљно одредиште у средиште замрачене голе јаме, далеко иза водопада, дочекала је запара трулежи, исправајући из раштрканих комада лешина. Позвана је да  му се придружи у гозби и препусти  потпуно, безбрижно и неумољиво. За Сенку је била највећа грешка кушати плодове из преке послушности. Изражавала је отпор према законима природе а још снажнији презир према бесмисленим заповестима друштва која изнова намећу крута и уштогљена правила. У инат њима свима неће узети ни залогај било чега. Не мора делити њихове прљаве пориве и још прљавије намере. Јести као они је одвратан грех јер то значи бити као они. Радије ће бити чист костур него праљаво месо. Младић са смарагдом се предано посветио свом ритуалу, жељно и предано не обазирајући се на суздржаност гошће. Главом заривеном међу лешинама није ни приметио кад га је напустила и упутила се ка излазу за новим дозивајућим гласом.

 

 

 

У одаји Оникса

Похитала је у нове одаје да би се удаљила од заударајуће грозоте. Хитро се провлачила кроз нове пролазе мрака. То су је ветрине терале, гурале да брже дође гласу оштроумног и подсмевајућег тона. Сенка није одустајала. Ветрине су фијукале снажно, шибале пепељасте зидове тунела, увлачећи је у втрлог ка главној одаји мушкарца са прстењем од оникса.

Главна одаја саживљавала се са предворјем делујући као продужетак стеновитих тунела. Господар одаје се својом тамном масивном појавом и мишићима као исклесаним стењем ванредно се стапао са зјапећом тамом пећине. Приметио је како је Сенка овде на његовом тлу имала потешкоћа са ходањем. Овде није могла са лакоћом да гази све пред собом и уништава крхку природу. Могла је осетити врелину ускомешале лаве испод тврде стеновите подлоге. Као да је ходала по угљу. Око ње је и даље ветрина завијала, разносећи хладноћу по празном пространству унутар слабо осветљене пећине. Једино је тло било усијано. Табани су тамнели.

Посматрао је задовољно Сенку како се ни не слутећи приближава Пламену. Пламен је тињао од жеље да згроми Сенку а владар ове пећине је желео знати исход. На скривеној каменој плочи Пламен је титрао од узбуђења да ће се обећање владарево обестинити. Празне јаме су биле испуњене. У њима су се углавили Опсидијани. За послушност их је добио на поклон од владара са прстењем од Оникса.

Сенка је тражила излаз из овога мрака, изнемогло се борећи са гневним ветром и љутином тла што је распаљивало стопала, пењући се све до ужареног срца. Као да је окружење терало да побегне што даље али је и даље само лутала унаоколо изгубљено и беживотно. Делујући као без жара и трачка духа застала је и укочила се као кип. Видевши такво малодушно понашање владар је гурнуо Пламен према Сенци са мисијом да је помери и поремети. Али Сенка се није дала померити а ни пореметити. Пламен јој више није изазивао гађење, страхоте и притајено дивљење из прошлости. Све се то угасило и преобликовало у равнодушност. Пред њом је стајала избечена наказа са лажним очима, лажним сјајем. Наказа је изгледала још наказније. Сенка се није померала као ни Пламен постављен пред њом. Укочено је пиљио умртвљеним погледом који не гледа и не осећа. Приметивши тако мртву пасивност оба госта владар је морао посредовати. Скинуо је своја два прстена и наређивачки их навукао на прсте Сенке и Пламена. Прстење се сузило у додиру са њиховим прстима. Осетили су крајње затезање и стезање,  чинећи ношење болно неугодним али то је по владаревим речима само крајњи доказ прихватања кроз спремност на жртву. Склапао је извитоперену врсту свете заједнице између Пламена и Сенке изговарајући бизаран текст непознатог ритуала:

-Док вас ампутација прста не растави. Поновите за мном, док нас ампутација прста не растави.

Речи нису биле довољно тешке а ни ватрене да би погодиле Пламен и Сенку. Пламен је остао погођен једино тежином нових очију. Закуцан као са два тешка терета, оборио га је притисак и приковао за темељ са кога се дуго није подигао. Одмарао се у сопственом жару, сакупљајући неку нову енергију. Има још увек наде за његову освету. Сенка је и даље опстајала као биста, укочена и као бездушна. За њу нема наде. Отворио је тло под Сенком и пустио да оде.

 

 

 

У одаји Сафира

И они највернији што верују у свако чудо помучили би се да објасне ово искуство. Тло се под Сенком расцепило и прогутало. Пропадала је кроз празнину. Око ње су се сударали ужарени комади стена, купајући се у лави претећи да је прогутају и сажвакају у најтоплијој утроби. Пропадала је ка дну, падала је необјашњивом брзином. Амбијент је постајао светлији и светлуцавији.  Уронила је у воду. Није приметила када је прстен изгубила. Као да је сам склизнуо и нестао. Можда је повраћен господару.

Инстинктивно је изронила. И тако се нашла у соби високој колико два спрата, и  испуњеном водом скоро до самог врха плафона. Прозор се није могао угледати. У соби се разливала светлост иако је њен извор био непознат.

Недалеко од Сенке се налазио младић са огрлицом од сафира, положеном на грудима док је плутао на леђима гледајући апатичним изразом у плафон. На плафону су плесали одблесци воде и облици благих сенки. Камен сафира је светлуцао омамљујућом светлошћу изазивајући склапање капака. Није могла дуго издржати са гледањем у огрлицу,  преусмерила се на разгледање чудно обичне собе. Соба је личила на најобичнију собу осим што је била испуњена замућеном водом. Соба је имала облик квадрата са зидовима префарбаним најсветлијом нијансом. Намештај, махом намењен за разлежавање је био потопљен, прикован за дно. Сав намештај кога није било превише, слагао се у тоналитету са палфоном, зидовима, подом. Соба је одавала слику огледајућег неба у хладном океану. Светла и сведена соба као минималистичка слика из сна меланхоличног сањара, изазивала је посебан осећај. Сенка је одахнула да се одмори, одржавајући се на леђима, плутајући попут јединог станара водене собе.  Као да је сва његова сврха била љуљушкање у млакој води док је поред себе имао плутајућу тацну са небрижљиво спремљеном храном која је већ била начета. Није се обазирао да ли ће му Сенка пресрести храну и појести остатак јер је западао у уобичајну дремку, која је уследила вероватно после јела. Сенка му није дала мира. Продрмала га је док није пао у сан. Није се претерано узбуђивао што му је нарушавала рутину поручујући јој нехајно да ради исто што и он или да оде и остави га на миру да ужива у свему што му је довољно. Наставио је са плутајућом дремком.

Сенка се уморила плутајући. Осећала је као да одумире. Морала се покренути и спречити умртвљивање које је наступало полако и постепено. Заронила је најдубље што је могла. Тражила је излаз на дну. Није ни приметила колико дуго је могла задржати дах. Било је нечег опуштајућег  бити на дну а не на површини. Тражећи било какву неправилност, спазила је узак ходник, неприметан иза заклањајућег душека који је морала померити. Био је то ходник, низак при самом дну кроз који је морала уронити и провући се са тешком муком. Са већом муком се суочити је било остати у воденој соби са светлошћу сафира која хипнотише.

 

 

 

У одаји дијаманта

Ронила је кроз све оштрију хладноћу како се узак ходник, канал све више сужавао а ниво воде празнио. Канал је постајао све плићи док се није потпуно испразнио и претворио у потходник са мермерним степеницама. Преостало је изаћи и вртоглаво се пењати горе, високо и највише ка јединим вратима. Бљештаво китњаста врата уоквирена гламурозним стубовима отворено су позивала на улазак у раскошно опремљен простор жене са дијамантима. Свечаним театралним тоном упутила је Сенки речи добродошлице.

Призвала је Сенку себи. Ласцивно је поздравила јер се послушно успела ка њеном царству. Дала је Сенки слободу да све што је у њеном власништу буде дељено али уз један ситничав услов. Све што је присутно, што испуњава пространи простор може се бескрајно уживати гледањем. Нека гледа али да не додирује. Тако ће сачувати сјај и вредност сваког објекта присутног у стеченом. Сврха објекта јесте да постоји сам за себе. Смисао предмета јесте да буде независтан од власника. Само тако ће бити очувана њихова вечност у вечном сјају.

Губиле су се очи Сенке не знајући где да се утопе, на који камен да се зауставе. Сваки камен је забљеснуо по преламању светлости оног другог. Сваки предмет је био декор за себе стварајући од простора својеврсан музеј уметнина. Задовољно се кезила жена са дијамантима посматрајући Сенку како се диви њеном имању. Сви елеметни су у свом стилу красили пространу собу која се дизала на нивое уз помоћ ниских степеника опточених дијамантима. На најнижем и најширем нивоу је била постављена галерија скулптура од исклесаног камења најчуднијих облика, најстаријих времена а извајани од најплеменитијих метала. Бакље су у пуном жару осветљавале други највиши ниво простора на коме се простирале  шкољке са скривеним бисерима као и крзна ретких врста, разјапљено показујући блиставе чељусти. Поред њих су биле и шкриње, ковчези који се нису могли отворити јер је кључ био сакривен.  На вишем нивоу је била утемељена оаза – вештачко изграђена у облику овалног базена над  којим се распростирале висеће жардињере егзотичног биља, ширећи ароме привлачних миомириса.  Највиши ниво је био и најмањи и најужи али довољно простран да се на њему успне и посегне за полукружним зидом од стакла како би се ухватио призор од кога се свет оставља без даха. Сенка је посегнула за погледом али поглед је изостао. Дах је сачувала. Стакло је изгледало мутно и затамњено.

Жена са дијамантима је смело наставила са посматрањем Сенке не бивајући у могућности да одвоји поглед од ње. За Сенку би издигла још један ниво на коме би она тако на миру могла постојати, не мешајући се са осталим предметима. Сенка се шетала међу скулптурама све спорије и равнодушније, очитавајући се напор у капцима. Уморила се од толиког сјаја, очи су је болеле. Жена са дијамантима је смишљала посебан план за Сенку али је неко други пресрео.

 

 

 

У одаји Ахата

Жена са наруквицом од Ахата отела је Сенку ненадано жени са дијамантима и одвукла у своју одају тајним пролазом иза једне од статуа. Сенка понешена као силом није пружила трунку отпора. Убрзо је пустила подлактицу наређујући Сенки да је прати у стопу успињајући се спиралним степеницама све више и више. Сенка је покорно пратила жену са наруквицом од низа ахата које је у разним приликама мењало нијансе и шаре, сијајући од светлости до таме. Понашала се грубо и заједљиво према Сенки која се и даље није усуђивала удаљити нити одвојити од зацртане стазе. Стигавши на врх дошли су пред једина врата старинског гвозденог кова. Била су закључана а кључ се крио у наруквици од ахата. Увела је Сенку у празну и замрачену собу облика хексаграма. Када су очи у мраку лакше је прикрасти се и видети туђу собу и удаљене очи.

Соба је била сва од камена и потпуно празна и пространа чиме је празнина још више долазила до изражаја, али је ова соба имала прозоре. Били су уочљиви. Сваки зид имао је по један прозор. Сви прозори осим једног су били затворени и чини се никад отварани. И сви прозори осим једног су имали решетке. Али тај прозор без решетака је имао навучене завесе тешке и тамне као олово.

И ништа није преостајало Сенки осим да провири кроз пророзоре и угледа с најискренијом радошћу ону најсветлију светлост са небеса. Можда је тренутно ноћ и зато је мрачно међу каменим зидовима. Надала се Сенка да ови прозори нису замућени и тамни. И заиста нису били замућени и тамни, кроз њих се могло гледати и видети. И наступило је изненађење и разочарење у тако кратком даху.

Провиривши кроз једно окно иза решетака схватила да је угледала место коме се дивила с почетка. Напијао се из потока младић са смарагдом, после обилног обедовања. Чудесно је било видети колико је поглед с прозора досезао у далеке даљине,  косине и перспективе. Као да је стакло прозора имало моћ увеличавања попут магичне лупе. Могла се видети и друга страна дворишта, иза водопада где су на све стране биле разбацане измрцварене утробе. С другог прозора је открила девојку с хаљином од рубина како спава поред рогате животиње у једној од пукотина у зиду. Кроз следеће окно прозора пружала се слика као да гледа кроз кабину брода. Сафирна светлост са медаљона на младићевим грудима обасјавала је воду која га је и даље успављивала. Окно наредног прозора је највише бљештало. Прозор са погледом на одају из које је последња изашла откривао је жену са дијамантима како пиљи у кип поред кога се Сенка најдуже задржала. Остала је горчина за одбеглом Сенком. Претпоследњи прозор је очекивано открио мрачну пећину куљајућих варница, пробијајући се из гротла кроз тло до стења и каткад високо до загаситог свода. Тамо је Пламен и даље боравио пуштајући слепо да га усмерава мушкарац са прстењем од оникса. Чудно је било посматрати како се Пламен гаси и смањује, нестаје у непознатом правцу. Неко изван моћи одаје од Оникса је ухватио Пламен к себи. И остао је последњи прозор иза чијих густих завеса се ипак нису назирале решетке. Био је слободан. Сенка се примакла том једином преосталом прозору и преосталом надом да свуче завесу али жена са наруквицом од ахата је нагло зауставила. Свуда је била али код њега се још није усудила. Погледа са тог прозора никако да се засити али ни да смогне довољно преосталог поноса да још једном оде и искуси поново његов свет који је Сенки још једини преостао.

 

 

 

У одаји над одајама

Далекој кули приближила се погледом Сенка, што чезне за осамљеним даљинама. Завучена  одаја се ослушкује и огледа, вечито привлачи и вечито одбацује. Дубока тишина унутар остављеног простора ћути и не позива никада. Одаје свечану таму и најтамније нијансе светлости светлећи под сводом опалесценције. Такво небо измамило би и најчистије душе да напусте и најчистија тела и посегну за преламајућим лажима, и пођу на далек пут коме нема повратка као ни крајњег уздизања.

Све одаје су тајновито замршеним пасажима водиле ка тамошњој, далекој и високој у којој Он зна да је посматран. Дубље је урањала погледом Сенка да увиди колико је Он повезан са свима али далеко од свих, колико може да узлети високо изнад свих. Али никако да полети и пробије свод. Зашто тежити неухватљивим лепотама небеса када се може вечно уживати и у својој најдивнијој у целоме постојећем пространству. Није постојала светлост подземног света која би засенила лепоту господара одаје над одајама. Ниједна драгоценост није надилазила лепоту лика са жезлом и плаштом. Таква лепота је ванземаљска. Таква лепота продире у скривени свет иза очију и раздире га. Таква лепота изазива сумњу чистоте нетакнутог света. Таква лепота има моћ да укаља чистоту. Таквој лепоти није потребна деоба. Свака репродукција такве лепоте је бесмислена. Таквој лепоти не требају украси. А ипак носио је мушкарац елеганцију поносно, истичући прегршт тамних опала и аметиста не стидећи се њиховог сјаја. Опал најтамнијег тона извиривао је ипак из његових очију исијавајући читав свет хаоса, заробљеним унутра у једном погледу. Угледао га је вечно, сусретајући се у огледалу залеђеног језера пред којим се вечито волео клањати. Језеро  је рефлектовало свечаност разливајуће таме из најдаљег скровишта, скривеног негде дубоко иза најсветлије и најтананије тачке. Било је нечег узвишено особног и узнемирујућег у том погледу утамниченог космоса. Али је ваљда увек узвишеније дивити се себи него волети. Некад се не мора волети нико други осим самог себе. А где најочигледније уочити љубав према себи него у огледалу. Само се тада лепота душе истински сусреће сама са собом и огледа у свој својој огољености.  Зидови његове одаје су били од стакла. Стакло је било небрушено, попут пећинских рељефних вертикала.  Блиставије је било од иједног дијамнта, смарагда, раскошније од рубина, омамљујуће од сафира и тамније од опсидијана, оникса и ахата. У таквим тамним и изломљеним зидовима је сусретање ипак било могуће, стварајући искривљења. Уживао је Он и у искривљеним сликама. Искривљење изазива схватање. Али оно је ништавно наспрам дивљења. Дивљење изазива одушевљење што прераста у радост а оно је најплеменитије стање. Сенка ипак није могла уватити племенитост у искривљењу. Огледала су била нечастиво тамна за њено огледање. Слика би у том случају била нејасна, мутна и непостојана. Хтела је чврсто постојати али ван слике тог света. Ухватила је поглед Сенке с почетка гледања и продирања, жена са ахатом.  Тај поглед је замрзнула и био довољан да ахат потамни. Крај одушевљењу Сенке се није приметио. Упорно се враћала слика с почетка посматрања Сенке. Сенка се морала уклонити. Једини излаз је постојао одозгоре. Кров се морао померити.  Жена са Ахатом је то лако учинила као да контролише магнетно поље. Отворивши кров пустила је налет несавладивог ветра да утиче на Сенку. Пустила је да је вртлог усиса и одвуче на површину. Жена са Ахатом је могла сада на миру разгледати мушкарца са плаштом и жезлом и одају где је обитавао и пространство којим је владао.

 

 

ВАН ПОДЗЕМЉА

– Ипак највећи грех је живети на земљи.

 

Биле су то прве речи које су мелодично пријањале уз одсечне тонове пиана. Драматично су зазвучале тамне дирке али изванредно погађајући тренутак долазак свести Сенке и Пламена.

Бледо лице као у месеца у сред свитања, упалим као у костура и са очима попут хладног мора  била је прва слика искрсла пред Сенком, отварајући очи успорено и потешко. И није више нага. Положена је као за излог, у хаљини са изрезом да открије елегантне врхове кошчатих рамена и дугачком до чланака са циљем да изрази линију хода и дужину фигуре по њеној мери. Одевена лежи Сенка, у свечаној хаљини, тамној као гавраново перо, глаткој као лептирово крило. Под њом је земља била угибана, мека и топла. Лежала је на хумки поред наказе ископаних очију. Наказа остаје наказа. Свечано одело га не може удостојити. Пред њима су вешто биле ископане две раке, прецизно исконструисане са дубином да прогута и чува. Над њима се надвијао Чувар, достојно их чувајући на сигурном и безбедном, најтишем и најмирнијем месту за починак.

Починак је грозан и кошмаран ако је без пристанка јадника који треба да оду. Време се батрга са починком, као буба са мучним теретом. Када отпочне и потекне пут се наставља у једноставном и непредвидљиво неизбежном правцу. Сенка и Пламен леже непомично, утрнуло са угушеним трзајима непомирења. До анестезиране коже не продиру трзаји земље. Нико не може засутавити одвијање циклуса унутар гомиле настањених живућих организама затрпаних у грумењу. Лавиринт крипти наставља живот ситнх створења да навале на велико парче месо и започну са прождирањем. Земља чека да их прогута и отпочне са дробљељем новог живота. Чувар чува откоп да се на миру затвори и поравна са остатком амбијента. Пламен се загрева на земљи док се Сенка протеже и полако буди. Чувар не примећује. Гледа у паучинасто небо. Сунце се негде удаљило и сакрило. Облаци су успорени, небо их зауставља да се заувек заглаве на једном месту и никад и никуд не пођу.

Шта ако су мртви а да то не знају? Живе у измишљеном чистилишту, посебној врсти изопачене стварности у реалном простору и времену а душа је заправо давно одлетела,  а ум не жели то да појми. Ум је се не сећа, или је одбацио? Можда је душа засебна материја, одвојена од ума, од свести. Тада постоји могућност да свест није душа. Или душа јесте свест али у лажном свету постоји и лажна свест, лажна душа. Лажна душа је она која оптерећује и ствара утисак о животу, о заробљености, доживотним мукама а она права је отишла, удаљила се или се једноставно угасила. Само је тело сачувано и оно је једино изворно и оригинално? Или ни оно не постоји већ лажна душа ствара привид о стварном телу а и на крају и оно је лажно и непостојеће као и све остало.

Чувар је ту да чува гробове, подсетнике за душе али не и тела. Тела су гурнута дубоко испод, начета распадањем, нестају. Ко још жели погледати у месо када може у камен. А зар се на крају свих крајева и камен се распада. Камен је увек достојанственији у пропадању. Не отиче, не заудара као месо, не деформише се трагично. Трагично постаје само процеп, немогућност да задржи целост постојања. Крњи камен је ипак мање грозан од распалог меса. Чувара не интересује месо, бригу и дивљење гаји само према костима. Сенка је идеал сваког костура. Њене кости биће чисте, неокаљане. Метаморфоза ће бити лакша и лепша. Пламен када се угаси може постати приближно вредан дивљења у свом преображењу. Далек је још пут до потпуног преображаја. Изведба мора бити беспрекорна да би место остало беспрекоран дом, за беспрекоран свет. Свет се достојно мора покорити, сачувати и уоквирити. Слика није важнија од рама. Рам се мора пажљиво изабрати, да слика не би одскакала, да буде препознатљива и вечна.  Чувара је одликовала ретка даровитост да осмисли, створи, задиви и згрози.

 

 

 

Пут око вечности

С голог тла, поравнатим сувом земљом, изнико је млади камен са урезаном поруком:

Волим своје кости.

Уздигнута је плоча облих ивица, стапајућих са обрисима падајућих сенки с оних виших, оштријих, тамнијих. Ни светла као дан, ни тамна као ноћ, постављена је плоча наспрам Сенке, у равни са изгубљеним погледом лутајућим међу пејзажом од камења. Неспремна је да пође на починак у затвореној соби без врата и прозора.  Неспремна је да прихвати свој камен. Али се чини да никако није сама. Лутају очи и траже сродника. Заустављају се на најближем споменику под сенком, са дубоко урезаним словима песме посвећене непознатом лицу.

 

 

Укус земље

Поклањам ти трули камен,

уз горки плач.

Не примећујеш бесни пламен,

не разара те ни оштар мач.

 

Да легнеш на земљу време је дошло,

чекаш лењо то живот читав.

Све икад вредно је одавно прошло,

сан је био ионако млитав.

 

Земља тешка те покрива,

упија све топле кише,

ждерачима неутољивим те открива.

Под теретом камена пулс куца све тише.

 

Не журиш никуд и никад, вечито успораваш,

на камену ти све најтеже пише.

Само се земљи покораваш.

Чекаш, не жудиш ни за чим више.

 

Очи пламена не тритрају, не лутају. Угашене су али само споља. Сродници су негде унутра, испод, треба их пронаћи. Али им се животи и снови  лако могу очитати. Некад је сан вреднији од самог живота иако никад није остварен. Чувар је остварује жељу, спроводећи је у обилазак неиспуњених снова и завршених живота. Оставља Пламен. Пушта га, нека иде и нека се гаси.

Пламен је затитрао да осветли путеве изнад јаме, чекајући у тами, да смрви камен и начне Чувара.

Брежуљкаста стаза од избледелих цигли чинила је кривудање међу гробовима свиленкасто глатким и тихим. Сенка је ходала бешумно, остварујући мекан контакт са земљом. Маховина се јежила у пукотинама уских пролаза напуклих цигли чинећи ходање на њима посебним опуштањем. Сенка је пратила Чувара покорно, разгледајући монотоно пејзаж разноликих гробова. Косине и стрмине камених облика су штрчале над расутим букетима посусталог цвећа. Ширине и облине скривале су се под разузданим растињем  растезајући се и прекривајући ободе камених блокова. Чувар их није заборавио, бди над целим каменим пространством али пушта а не запушта да понеки камен зароби густа хладовина отпузалог лишћа. Залазио је и у најдаљи угао и газио најпргавију ивицу напукле стазе да посвећено негује сјај камена. Сваки камен је имао посебно место у Чуваревој опсесији. Доводио је Сенку пред напуштеним споменицима давно отпочетих живота.

Један камени блок се из далека чинио атрактивним, истичући се у полукружној алеји опојних мириса. Асиметричног облика споменик зашиљених врхова је чудио и због епитафа китњастих и уситњених слова и још чудније бизарности поруке:

Никад нисам видела мртвог лептира,

 обојила бих му крила лаком за нокте.

 

Око врхова аиметричних крила споменика каткад се врзмало лептирово коло. Као привучени невидљивим магнетним пољем лептири су танано узмахивали око шиљака да би неочекивано слетели и распршили се на хумки обраслој цветном површином.

Залазили су у ужи пролаз. Хлад је постајао гушћи. Крајолик око гроба је деловао заспало под узпузалим окриљем разузданог раста. Пузавица је обгрлила све некадашње ивице геометријски једноставног облика елипсе, остављајући чист само крајичак око урезаних речи. Застарела гравура кривила се и откривала на уоквиреном потамњеном камену:

Не може бити тело прљаво колико је прљава душа.

 

Неколико корака даље од гроба, заглављеног у устима пузавице, простирало се широко поље. Ту су почивала два истоветно уска и висока споменика, попут обелиска, светла али укаљана неизбрисивим траговима заборављене прошлости. У заглављу кружне алеје бљешптао  је шпиц обелиска са уписаном судбином:

Немој се будити.

 

Штрчао је и други врх, поносити парњак, пробијајући ниско грање, истичући занавек стару заповест:

Не устај.

Иза камених близанаца заклоњен у њиховој сенци,  лежао је омали, огољен камен, једноставног лоптастог облика са накривљеном поруком:

Твој камен је излизан као и твоја душа.

 

Тумарали су Чувар и Сенка кружећи путем замраченог круга, пријатне хладовине испод сагињајућих крошњи, загледавши се у споменик изломљених ивица, на авангардан начин креираних, са дубоко угравираном поруком од крупних и гаравих слова:

Штета што се убити можеш само једном.

 

Пар ситних корака било је потребно начинити да би се нашли под кровом још тамније и гушће хладовине и угледали изложбу геометријски исклесаних камења, оштрих ивица, изгланцаних површина, пресијавајућих слова правих и прецизних линија. Гломазни фонт на ромбоидном споменику изражавало је поруку остављеног и уцвељеног незнанца:

Коначно си отишла.

 

У сјају као металном, на преламајућој површини трапезастог споменика заматирана слова поруке је била упечатљива издалека:

Ако ме волиш да ли ме и прихваташ,

ако ме прихваташ да ли ме и волиш?

Да ли ме волиш ако не волиш себе?

 

 

-Могуће ипак и не волети себе а волети друге.

Сенка је ћутала, слушала и пратила Чувара. Посматрала је гробове не изражавајући посебно усхићење. Није довољно осећајна да препозна дивоте амбијента. Није умела да се препусти увиђању лепота свеприсутних облика. Неспособна је да увиди.  Пламен и без очију, може искусити више топлине додиром камена и оствари повезивање са земљом. Сенка ће временом морати заволети свој камен.

Сенка је вођена ишчекивањима. И са сваким доласком ишчекивање се настављало а испуњење жеље је изостајало. И тако умртвљена, вреди бити награђена за непосусталу верност. Чувар је неуморно водио. Чувар је неуморно ишчекивао привиђење.

Чувар је водио Сенку да прати стазу, спуштањем низ благу падину. Препустила се Сенка да је Чувар сасвим одведе.  Спустили су се у плитку долину ниских и избледелих трава. Горостаси од споменика раштркани су по грбавој земљи, утонули и погрбљени. Грубо извајани као грмаљи, а ипак погурени и стари, замрачивали су осамљену парцелу, ретко обилажену од Чувара. Сенка је била нови посетилац угледавши поруку урезану на храпавој површии:

Ја сам нико и Ја сам ништа.

Ја сам све и Ја сам свашта.

 

Сенка је настављала са мутистичним присуством и пред  мајсторски извајаним скулптурама које су редовно посећиване и гланцане од јединог посетиоца. Забачене и једва приметне остају заклоњене иза замраченог предела стеновитих оронулих споменика. Издвајају се у суморно велелепном кутку, стерилном од корова и свепрожимајућег растиња. Камен постављен на камен, окружен каменом. Нашла се Сенка пред чистим каменим двориштем са бистама  ванвременских вредности пружајући недоказиве истине:

Ти си доказ да савршенство постоји.

 

Мене твоја лепота поражава.

 

Не могу да поднесем твоју лепоту.

 

Како могу икад да те заборавим?

 

Сенка ће их заборавити ако не постане део овог, бољег света. Потребно је само да прихвати као своју једину судбину. Као изгубљена је. Мора бити вођена. Пролази поред урезаних судбина, пролазећи кроз њих, не заустављајући се ни поред једне, не прихватајући ни једну као сродну. Мора се везати за своју судбину, не мора је упознати.

Газећи стопама Чувара, предавајући се водичу Сенка се нашла пред напуклим споменицима, испуњеним суровим трагом времена. Били су то споменици сведених облика, једноставних и елегантних које је нагризао зуб протеклих векова. Сваки од њих је носио своје бреме, истакнутим у стиховима можда са несвесном намером да изазове презир и бол:

Зашто продавати своје мисли?

 

Пожелим да је ова чаша дубља,

 да се удавим у њој.

На прагу окрњене плоче разливала се лепљива течност. Просула се из полупразне камене вазе. Неко или нешто је оскрнавило камени кревет. Чувар ће када за то дође ред, уклонити прљавштину и неред и побринути да уклони штеточину. Беспрекорно би се посветио послу али је прече било наставити са Сенком обилазак.

Довео је Сенку у најживописнији одељак старог гробља Цветни врт се преплитао са хаотично укрштајућим споменицима креирајући сабластан уметнички простор. Бујне архаичне баште чудноватих врста сачињавале су изложбена дворишта тих гробова са којих је пленила сликовитост илустрованих стихова:

Ти си моја кост у грлу.

 

Са искривљеним шарама улепшана су слова на споменику апстрактног облика, изражавајући не тако апстрактну идеју:

 

Данас те нисам видео и ниси ме видела.

Кад ћемо се упознати?

 

Испод каменог анђела раширених крила лежала је блистава плоча носећи још блиставија слова не тако давно записане судбине:

Да ли још увек црташ анђеле?

Сакупљам их око себе.

 

У продужетку врта откривао се и други анђео од камена, клечећи, погнуте главе,  скупљених крила. На плочи окићеној венцем од цветних висуљака, зашиљеним словима је исписана порука на потамнелој плочи:

И кад видим не верујем.

 

Обилазак је био завршен. Вратио је Сенку на почетак. Налазила се поново на месту на ком се пробудила. Отисак Сенке и Пламена на ископаној земљи одавао је њихово одсуство. Сенка се вратила, Пламен се изгубио. Чувару као да није стало.

Пред Сенком је зјапила дубока рупа у којој је лежао постављен отворени ковчег. Заповест је била једноставна и разумљива – да сиђе у јаму, легне и чека. Али испрва је било потребно да саслуша стихове своје судбине. Лакше је послушати хладног ума и смиреног срца. Да би се учинило, потребно је разумети. Сенки је спрочитана молитва уз спору и тешку мелодију клавира, отужног призвука какав само Чувару годи.

 

 

На тлу

Њена је рука, без вена и крви,

модро свежа, попут пене мора и цвета пркоса.

Не дрхти и не плеше а слика је.

Опуштена и ледна,

вири из ковчега, боје храста,

исклизнула из топлог сатена.

Непомична, лечи са укоченим прстима,

врховима додирујући густу бару,

на лепљивој земљи, гладној,

за комадом руке без даха, вена и бора,

да је прогута, у влаги свога гротла,

и свари за небеског живота,

а онда попут пене мора,

избаци је на тло где пркоси расту.

 

Ко се једном пробуди на проклињајућем тлу легаће на њега вечно. Пламен ће се вратити. И као Сенка утиснуће се у земљу и постати део најдушевнијег света. Сенка се колебала. Којом стазом да пође ако не оном најкраћом што води до зјапеће рупе. Чувар је испустио Сенку. Сенка се није више обазирала на Чувара који се дигао од клавира и пошао ка њој да је ухвати. Није се обазирала на Пламен који се ниоткуда обрео на Чувара.

 

 

 

Растајање

Шуњао се и прикрадао дуго и полако, скривајући се у пукотинама, извирујући иза напуклих споменика, вребајући час када ће ухватити Чувара. Није видео а знао је да слути.

Трагао је за рупом. Оном најдубљом. Откако је устао, лутао је, тражио је. Морао се вратити на почетак. Запињао је за стрмине, неравнине, напукле камичке, запетљане чворове, да би га из даљине слабашан клавирски тон подсетио где је оно место коме треба да се врати. И вратио се земљи са које се дигао. Вратио се ископаној јами крај неисписане, празне камене плоче. Заборавио је на Сенку. Мотрио је будно на Чувара. Чувар је мотрио на Сенку. Сенка се измигољила. Губила се у магли, све гушћој. Стапала се са сенкама гробова. Пламен је био бржи од Чувара. Чувар није успео направити корак даље од рупе. Пламен га је сместио тамо где је требала лежати Сенка. Није пао ипак тако дубоко, не даље од ископане јаме.

И када је помислио да је остао сам, зачуло се комешање. Чувар се копрцао у свом новом кревету. Није му дуго требало да се намести и подеси тако да му буде најудобније за спавање. Није навикао на сатенску постељину. Волео је лежати на голој дасци. Али је убрзо схватио предност гужвања у меканом хладном сатену који се брзо угреје. Пламен се удаљавао од утишаног клавира, тумарајући наоколо, сударајући се са ивицама и ивичњацима гробова, тражећи капелу. Сијала је попут јутарње звезде, једне једине на пустом гробљу коме је господарио један једини Чувар. Чувар је сада спавао чврстим јутарњим сном. Али бука коју је стварао, резајући ваздух, отерала је Пламен да потражи конак на другом месту. Удаљавајући се што даље, тишина и шумови амбијента су долазили до изражаја, зачикавајући Пламен. Тражио је капелу, топлоту неугашених свећа и топлину најсветлије унутрашњости затвореног простора светог места. Наишао је на Сенку. Случајно је зачуо њено бешумно ходање, постајући сваким корам звучније уз уморно пригушено дисање. Није напустила врт. Није намеравала да изађе. Гробље не мора имати само једног чувара.

Пада тама бескорисна, као прашина на орман, као звезде у бездан, као ти у гроб.

 

 

 

 

Jovana Spasić

Tehnike: ulje na platnu, ulje na drvetu, kombinovana, akrilik na staklu, akvarel

 

Bombonče.

 

Cosmic girl.

 

Garden of Eden.

 

Krugovi X.

 

Lale.

 

Nebeska neman.

 

Rajska ptica.

 

Svetinja.

 

The leader.

 

Triptih X.

 

Zvuk.

Amela Mustafić

 

Adni, Irfanu, Adelu 

 

 

ŠTA ZNAJU RATOVI O DJETINJSTVU I ŽIVOTU

 

ŠESTOGODIŠNJAKINJA

Čiko!
Ne diraj mi moga brata.
I tvoju kćerku čuva sada njen brat.
Tebe tamo nema.
I moj otac je otišao u odijelu sličnom tvome,
ali se nikada vratio nije.
Majka kaže da je zaspao nad rijekom nekom.
Od tada brat me čuva
od vjetrova
koji nam prozore odnesoše,
i od nekog snažnog zvuka,
koji nam pola krova uništi,
i otjera sve ptice sa tavana.
Jer, znaš, čiko…
I ti možeš zaspati
nad rijekom nekom.

 

 

SILOVANA

Dušu, uzdignutu,
ukaljanu omčom
i tvojom rukom,
kosti bole.
Ja, polumrtva, iz groba
tebi, mrtvome,
na nogama govorim.
Sve te herojske činove,
koje danas sa osmijehom primaš,
uprljao si svojim prstima
na usnama mojim.
I vriskom,
koji je ledio vazduh,
usred juna,
i čuo se jače od topa,
i bolio više od metka.
I probijao je oblake
da zaustavi sunce.
Mrtvačke glave,
vikale su,
za spas.
Žive su treperile
u tišini,
da ne budu slijedeće.
Svijet se zaustavio.
Tišina se zaustavila.
Samo su tvoji prsti
po mome tijelu pleli smrt.
Za mene, rat je bio gotov.

 

DRUGA STRANA RATA

Klanjali su se velikome bogu
da bi, braneći komad zemlje,
na božijem putu,
tjerali žene da šire noge.
Jer, kao što neko reče:
“U ratu je sve dozvoljeno.“

 

 

PREŽIVJELI
(Ziji Rubiću)

Napustio sam dom,
koji se zvao: vlaga, smrad i bolest.
Ugledao plavetnilo i zelenilo.
Zaključio sam po sadržaju priča iz davnina
da baš tako sloboda izgleda.
Udišem je.
Mirišem je.
Vidim je.
Držim na dlanu.
Pripada meni.
A ne znam šta ću sada sa njom.
Gledam sebe u ogledalu,
vidim nekog drugog čovjeka
i pitam ga zna li on ko sam ja?
Jesam li ponovo rođen?
Da li ću ponovo morati učiti da hodam?
Da govorim?
I pitam ga hoće li mi pokazati put poput majke?
Odlazim staroj kući ponovo rođen.
Ta moja kuća ima krov i na krovu odžak,
ali nema majke da naloži vatru.
I pored kuće je kesten, rodio je,
ali nema oca da ga obere.
Na grani kestena ljuljaška,
ali nema sestre na njoj.
Sve je prazno, poput mene.
Okrećem glavu nebu,
upućujem riječi slobodi,
koja nema oblika i mirisa.
I pitam je,
može li ona, poput majke,
napuniti dušu i pokazati novi put?

 

 

BEZ GROBA

Neko moj me tražio.
Tražio.
I rekoh bez glasa:
“Bez lika i pokreta
sjećanja brzo blijede.“
Sada, prelaze preko mene,
ponekad plaču,
ponekad u tišini jecaju.
Donose.
Odnose.
Odlaze.
Dolaze.
Bageri.
Kopaju.
Grade.
Ponovo.
Iz temelja.
Ono što čuvah ja.
I sada, tragove nemira
prekrivaju mirom.
Vičem:
“Tu sam,
samo metar dublje!“
Uzalud.
Moj glas je je uho gluhonijemih.

Krtice mi prkose,
dok po mojim prsima,
sada, neka djeca,
razdragano igraju rata.

 

 

ZA MIR

Noć.
Djeca spavaju.
Sanjaju sunce.
Logor.
Vojnici strepe,
čuvaju san o svjetlu,
san o sreći.
Zvijezde, šapuću tiho:
oni su čuvari snova,
oni su uzaludni čuvari mira.
Rat, šapuću.
Neka svaki put,
zvijezda padne,
najsjajnije,
neka obasja svijet,
u času kada vojnik izdahne.

 

 

POSLJEDNJA POČAST NAD SLIKOM

Mrzim jučer
zbog prekosutra,
jer ono obećano, danas je umrlo.
Mrzim jučer zbog izgovorenog da,
današnje utrobe, sutrašnjeg djeteta
i one praznine, između zagrada,
u rodnom listu.
Mrzim jučer zbog današnjih nožica,
sutrašnjeg prvog koraka,
ugaslih očiju koje te korake
vidjeti neće.
Mrzim danas, zbog ručice
prema nebu dignute, tražeći tvoju.
Jednu tvoju, moje dvije, koje svemir grle,
zamijeniti nisu mogle.

 

 

VOJNIK NA NEBU

Mislio sam da sanjam
ali me ne probudi snažni zvuk topa,
ptice odaše posljednju počast.
Na drugoj strani si se rađala,
tvoj plač bijaše moja
posljednja pjesma.
Poslije me nije mogao probuditi
tvoj glas,
nisam ti obrisao
krv sa lica,
nisam ti mogao biti
sve ono što sam želio.
Neko, tamo, slomio je krila svakoj mojoj želji
i nadi.
U kavezu sam,
mila moja djevojčice.
Znaš li da te posmatram kako rasteš,
čuvam te i volim,
iako te sada neko drugi drži za ručicu
i ti ga zoveš imenom mojim.
Čeznem, a bez krila sam.
Čeznem da budem izvor svim tvojim vodama,
čeznem da ti svežem kosu u rep
i na njega stavim, mašnicu
tkanu mjesečevim končićima.
Danas ti je kupio lutkicu,
koju si dugo željela, i psovao
iza leđa
razmaženu balavicu.
Gore, daleko, u paukovoj mreži,
meni se srce komadalo.
Nisu me pustili, mila moja djevojčice
da ti obrišem suze,
raskomadam lutkicu
i poklonim ti ljubav.
Kišu ti poklanjam,
da spere sve njegove laži.
Ne skrivaj se od nje ispod kišobrana.
On te grli rukama od stakla,
ja te grlim nebom
i volim suncem.
Znaj da ne umiru oni koji su ubijeni,
umiru samo oni koji u sebi pustinju nose.
Leptiru moj,
ja plačem nad plamenom
i branim
da, zavedena mirisom njegovim,
spržiš svoja krila.

 

 

VOJNIČKI SAN

Sanjaš li, vojniče,
bijele konje,
zlatne pehare
i kristalne dvore…
Sanjaš li pobjede,
one čemerne,
gdje ubiti moraš
da heroj postaneš…
Il’ sanjaš dragu,
njene raširene ruke,
kako spavaš u krevetu
i zaboravljaš na ratove…
A, onaj tamo,
ubijeni…
Šta je on sanjao?

 

 

DIJETE ALEPA

Ništa ne razumijem.
Kako je ovdje
u jednome danu
umrlo sve,
sem smrti?
Kako je neko mogao ugasiti
sunce,
i nebo svo natopiti
krvlju?
Crvene rijeke
guše sve one knjige,
što mi ih majka čita
svake noći.
Moji drugovi
mrtvi,
leže.
I ona među njima,
u onoj haljinici
kao iz bajke.
Posmatram je mrtvu
i glas joj onaj tihi
čujem,
danas je jači
od svih eksplozija svijeta.
“Ne vjeruj velikim ljudima.
Ne vjeruj bajkama,
niti nebu,
niti zvijezdama.
Ne vjeruj…“
Tišina
dok grad tone u propast.
A ja,
živim njenom dušom,
čekajući,
da je ubiju ponovo,
ubijajući mene.

 

 

KAD JE RAT POČEO

Baš zato što sam mu prijatelj bio,
prvo je došao u moju kuću,
da je isprazni.

 

 

BOSNA DEVEDESETIH

Neki su očevi pratili djecu do oltara,
dok očevi u Bosni sahranjuju svoju djecu.
Svijet šuti.
Neki su muževi držali žene za ruke,
dok su im rađale potomke,
dok muževi u Bosni po šumamama
gledaju kako im žene rađuju tuđu djecu.
Svijet šuti.
Neke su majke dočekivale muževe
sa poslovnih sastanaka,
djecu iz pozorišta,
dok majke u Bosni dočekuju jednu vijest:
„Vaš muž i sin su pronađeni.“
Možda još živi.
Možda mrtvi.
Svijet šuti.
Svijet je pisao o rijekama koje se ulijevaju u mora,
o nijansama plavog neba koje se stapa u nečije oči,
o cvijetu koji je tih godina cvjetao zelenom bojom.

 

 

NA PUTU RATOVANJA

Rasporena košulja,
krvave gaće.
Krik.
„Nemoj molim te!“
Suncu srce
krvari.
Crvenilo.
Crvenilo.
Crvenilo.
Priroda diše mrtvilo,
dok vojnik uzdiže pantalone.
Ona, diše,
ali mrtva za budućnost.

 

 

GOVORI ŽENA BEZ DJETETA

Rat nije zvuk puške,
rat nije ispaljena granata,
rat nije zapaljena kuća,
rat nije porodica u šumi,
rat nije proširena granica.
Rat je,
izgubljena majčina utroba
u zemlji tuđoj.

 

 

MOJA I NJEGOVA VJEČNOST

Navuklo se na nebo,
crvenilo.
Od stida,
što zemlja guta djetinjstva.
Sarajevom, gladna tišina
i žedna kiša
zavladale.
A hrane i vode,
bilo je dovoljno,
za sve.

Po običaju,
sjedilo se,
bez riječi
sve dok usta žvaću
i posljednju mrvicu hljeba.

A on, grizavši svoj komad
kao da je život sebi skraćivao,
i pogledom govorio:
“Je li dovoljno?“
Njegova vječnost za stolom,
stala je u jedan moj treptaj oka,
i gledam ga,
kako njegovo mršavo tijelo,
trči prema kestenu
i ljuljaški,

iz dana u dan.
A oko nas,
granate,
sve više navlače crvenilo.
Pogodila ga jedna,
dok sam, nedaleko od njega,
kopao rupu,
da sahranimo njegovu pokvarenu igračku.

Držim ga na rukama,
tražim njegov glas,
i čuh samo:
“Babo, danas sam dobro jeo.“

 

 

ONA JESTE HEROJ

Plakao je nad slikom mrtve majke,
nad grobom grlio busenje zemlje,
molio nebo za samo jedan očiju susret,
tako će ispričati
ne trenutak, nego vječnost.
Pogled kazuje više od usta.
Jednom je upitao oca,
zašto majka ne leži među herojima,
i zašto je on posjetio nije nikada.
Rekao je da je tijelo prodavala vojnicima,
samo za jedan komadić hljeba,
grudi su joj postale suhe,
valjda, od sreće što je sina dobila.
Kada joj hljeb nije više bio potreba,
napravila je omču, nad krevetom sina.
Zagrlio je oca čvrsto, procvilio i rekao:
“Kosti ti nikad ne našle mira, bludnico.”

 

 

IGRAČKA UBIJENOG DJEČAKA

Njegovo,
sinoć je leglo u strahu,
u hladnoj postelji tople porodice.
Čelični zvuk prevari zoru,
i dječaka.
Jutro bješe tamnije od sinoćnjeg zalaska sunca,
i krvave boje neba.
Otac je plakao,
uzalud.
Tvoje,
sinoć ti zaspa na rukama,
uz bajku,
u toploj tišini hladne porodice.
Poslije si otišao,
pokvario san drugom dječaku.
I sa sobom ponio igračku.
Tvoj dječak te dočeka raširenih ruku,
sa osmijehom,
zbog poklona.
Vidiš li sjenku,
ubijenog,
proganja li te,
dok se tvoj sin igra njegovom igračkom?
Tvoj mali sinoć je mirno spavao,
a večeras?

 

 

1.

Bio je prijatelj sa tim tamo ljudima, odveli su ga prvog,
od tada mu pišem svaki dan.

I
Ovo su posljednje riječi, sutra je i moj red,
i ne postoji “možda“, niko odveden nije se vratio.
Ima i onih koji odlaze prije reda. Glad i bolest.
Govorio si da se nama ne prašta ako s puta skrenemo,
jer mi smo drugačiji, uzalud, skrenuše oni na naš.
Oprosti mi što večeras mislim i na nju,
i volim kćerku, tog tamo, koji mi brani da izađem.
Samo zbog moje kože malo tamnije od njegove.
Sretan sam, znaš li to? Majku i sestru su odveli na bolje mjesto.

II
Ovo su posljednje riječi, sutra je majčin i moj red,
i ne postoji “možda“, niko odveden nije se vratio.
Ima i onih koji nisu dočekali svoj red. Pojele su ih bube iz kose.
Prvo su odnijeli sve moje igračke, svojoj djeci, koje si ti kupio.
A poslije, odsjekli mi i kosu, da me spase od buba.
Sa drugaricom sam pričala o plavoj boji neba,
i pitale se je li još plavo, hoćemo li ga vidjeti sutra, posljednji put.
Ostaje samo jedna nada o plavetnilu neba.
I sretna sam, znaš li to?
Brata su odveli na bolje mjesto.

 

GRANICE

Noćas,
ne posmatram nebo,
nekako mi je suviše nestvarno
i prvi put daleko.
Tišina pokreće buru u grudima,
misli vode krvave bojeve,
a oči i dalje posmatraju mir,
mir pokreće nemir.
U ušima zuje nečije riječi:
“Tamo piše oni su nas ubijali,
ubit ćemo i mi njih.“
Mislim,
tamo još piše ali se ne govori:
“Boško je volio Admiru,
Admira je voljela Boška.“
I njihov neuspjeli pokušaj prelaska mosta
i prolivena krv za ljubav,
jedina je eksplozija
koje pere granice, ratom zaprašene.
I vrišti, njihova krv iste je boje.
Rat ne briše granice,
niti širi teritoriju.
I baš noćas,
ne vidjeh na ulici nijednog beskućnika,
a poželjeh da ga vidim istoga trena.
Grize me noć,
svi spavaju u toplome domu,
i svi sanjaju.
I bijeli i crni i žuti.
Treći dnevnik, oglasi se,
novi teroristički napad.
Zagledah se, i nakon par trenutaka,
zaboravih, koji je grad.
Brisel ili Istanbul?
Ne znam.
Ali znam, bol je ista.
I psujem sve vaše granice.

 

 

MOJ OTAC

Moj otac,
visine metar i pedeset,
viši je od svih visina svijeta.

Ostavio nas je 1995.
da bi se
možda,
ponovo mogao vratiti.

Iznad kuće,
brdo, Golo Brdo,
prvi put golo
i prvi put,
put nade
i spasenja.

Ponio je u jednoj torbi
sve što je cijelog života gradio
a ubrzo i bez toga ostao.
Da je bar soli ostalo na komadićima
njegovog odijela,
pa da zubima grize pantalone
kada ludilo ispruži kandže.

Ne sjećam se ponovnog susreta,
u Tuzli,
majka se sjeća,
ali šuti.

Postao je drugi čovjek,
kaže da su Njihovi svi zli.
Svi.
A Naši, svi dobri.
Svi.
Neka viša sila mu udahnula
ponovo,
život.
Zaustavila rat.
Ali ja znam za njegove
krvave noge.
Za njega nema posla
u zemlji za koju se borio.
ali, njegova zemlja je tijelo njegovo
i voli je.
Moj otac,
u drugoj zemlji,
od 7 do 7,
diže blokove,
težine kao cijelo njegovo tijelo.
Zbog mene.
I jednog zagrljaja,
u mjeseca tri.

 

 

DJECA, SUNCE, IGRAČKE I SLIKOVNICE
(za sreću)

 

KAD IGRAČKE IZGUBE SMISAO

Uzalud je govoriti,
vraćati sjenke uspomena,
buditi zaspalu djecu,
koju smo uspavali, nesvjesno,
buljeći u korake budućnosti.
Nismo se više držali za ruke,
grlili, onako, medvjeđi jako,
rugali prodavačima bombona
Onih od kojih nam je jezik boje mijenjao.
Nismo nikada bili više sklupčeni
kao onda kada smo pobjegli od kuće,
bez kišobrana, bosonogi,
da spasimo ribe
od nabujale rijeke,
nesvjesno spasavajući djetinjstvo.
Potajno smo bili zaljubljeni.
Ti u svoje izrazbijane autiće,
ja u lutkice počupanih kosa.
Govorili za sebe da smo veliki ljudi.
I bili smo veliki,
samo dok smo bili djeca.
Glumili zaljubljenost
sve dok se ne pojavi iskra ljubavi.
I voljeli se, tren jedan,
ali do kraja zivota.
Ta djevojčica nije smjela.
Od nje mi ostadoše samo crte lice,
i poneka skrivena pjegica.
Da je bar dječak u tebi smjeliji bio.

 

 

VOZ KOJI ODNOSI SREĆU

Prodavnica igračaka još uvijek je sijala,
iako je radno vrijeme već odavno isteklo.
Preskupa za djecu koja samo posmatraju vozove,
nedorasla za one koji se njime voze.
I djevojčica je tu, ali ona traži sklonište.
Noć, posljednji voz stiže, prazan.
U kupeu olovka izbačene djevojčice,
olovka koja je trebala opisati kako sreća stvarno izgleda,
dati joj oblik, miris i udahnuti dušu.
Ali nema mjesta za one koji nemaju kartu.
Djevojčica će nekom drugom olovkom
pisati
o vozu koji samo jednom dolazi,
i odvodi samo duše.
O vozu u kojem su karte suvišne,
o vozu koji ide samo u jednom pravcu.
Na drugoj strani kupea,
leži bačena igračka,
i cvili, ne za vlasnikom,
nego za djevojčicom
koja neće moći doći do nje.
Radno vrijeme čistača voza, završeno je,
on odlazi odnoseći odbačenu igračku svome djetetu.
Dok djevojčicine staklene oči,
ostaju na njegovim koracima.

 

DIJETE SA POSEBNIM POTREBAMA

Komšinica ispod nas pisala je uvredljiva pisma:
“Vaš sin je životinja, vežite ga…
Moj pas je nervozan zbog buke,
noćima ne spava…“
Njen pas nije mogao da spava
zbog bola u mojim prsima i tijelu.
Napalo me nešto što nisam mogao kontrolisati,
grizao sam čase,
udarao glavom od pod,
u nadi da će ti udarci ublažiti bol.
Komšija iznad nas pokucao je na vrata,
i rekao mami da je životinjama mjesto u zoološkom vrtu.
Majka me poslije grlila, plakala i govorila:
“Nisi ti kriv, proći će i ovo, znam da boli.“
Boli majko, ali nisi ti u mome tijelu.
Vrijeme sam provodio posmatrajući drugu djecu.
Bježali su od mene,
upirali prstima.
Neke majke su govorile:
“Ako ne budeš slušao bit ćeš kao on.“
“Stoko.“
“Sine, ne gledaj u njega.“
“Prestani buljiti u mene.“
Sve sam razumio.
Nisam ih mrzio,
čak ni zamjerao.
Jer, imao sam više ljubavi prema plišanoj igrački,
nego oni prema životu.
Jednom je neko prišao i upitao:
“Šta ti fali u životu?“
Samo osmijeh na maminom licu.
“A šta je sa bola?“
Njega ublaži svaki osmijeh.
“Jesi li sretan?“
Više nego vi.

 

 

MAJKA I MI

Sat je otkucavao vječnost.
Vrijeme je ledilo krv
u svakoj, još živoj, žilici života.
Sjedila je uz prozor,
u hladu,
pored peći
posmatrala snijeg,
šaptajući pogledom nebu
molitvu za spas.
Skrivajući oči,
u kojima magle stanuje
za cijelu vasionu,
od nas željnih hljeba
i sitih topline.
A otac grlio, jako,
i grijao
i kosti,
i kožu.
Svojom kapljicom stvorenom.
U nama,
toplina ledi prste.
U čarapama.
Kroz koje prsti vire
vičući šapatom:
“Sretni smo.“

 

 

ODRASTI

Noćas smo lagali mjesec mlad
u punom sjaju,
iz pakosti.
Nazivali ga kukavicom,
govorili da nikada neće porasti.
A tada, već, znali da je za noć rođen,
da umire sa istokom,
i rađa sa zapadom.
Mrak je progutao mjesec,
govorili smo, bojeći se istine.
Progutani smo bili mi.
Umrli smo,
sa slikovnicama,
koje su govorile gluhim ušima,
slike su tražile,
uzalud,
poglede koji će ih bojiti.

 

 

KLIKER

Sam i ostavljen,
leži u prašini.
Iz njega, k’o za za inat,
djetinjstva boje se rađaju.
I rastu da prkose dječacima svim,
koji su danas prvi put obrijali bradu,
obukli odijelo i otišli na prvi ples.
Ravnodušno ostavljajući klikera boje
za trenutak nesvjesno nestvarne sreće.
U prašini, ostavljen, odnosi djetinstvo.
Zauvijek.
Sebično čekajući nove dječake.
Niko da ukrade jednu boju,
u džep stavi,
pa umjesto prstena sa dragim kamenom
pokloni jednu boju
djevojčici koja je već odavno,
sa prvim poljupcem,
svim lutkicama počupala kosu,
ne ostavljajući ni jedan pramen,
za uspomenu.
Mali kliker danas odnosi
veliko djetinstvo.

 

 

NESVJESNO SRETAN

Rođen je
i kažnjen u isto vrijeme,
otac nije doktor nauka,
a ni majka.
Sretan je,
nije dijete Afrike.

 

 

KAD U DJETETU UMRE DIJETE

U svome životu,
od svega, dijete sam bila najkraće.
U četvrtoj godini,
bila sam dama sa nalakiranim noktima,
i haljinom istom kao kod mame.
Sjećam se,
za te naše haljine davala je mnogo novca.
I skrivale sve one šarene,
što su nam gosti poklanjali,
i od kojih je meni dah zastajao.
I nikada nisam hodala umeljana
u čokoladu i sladoled.
Sjećam se maminih riječi:
“Dovoljna si velika,
i znaš da jedeš,
i nisi ti iz bilo kakve porodice,
da takva ulicom hodaš.“
Moja majka ništa nije shvatala,
ona ništa nije znala o životu,
ona nije znala šta je sreća,
ona nije znala šta je istinska ljubav.
Kosu mi je vezala u nekakve “punđe“.
I kad mi je to dosadilo,
i kad me svaka dlaka boljela,
od tako zategnute kose,
uzela sam makaze
i, poslije, batine dobila.
U svijetu velikih i odraslih,
svi su morali biti isti.
Majka je stalno gledala,
neke mršave žene,
koje hodaju po nekoj “pisti“.
I majka se poslije oblačila poput njih,
a i ja.
Te emisije su bile moje slikovnice.
Ponavljala sam u sebi:
djeca, nebo, sunce, slikovnice, duga,
boje, boje, boje…
Bila sam dušom velika,
ali je majka na njoj držala okove.
I kada sam tijelom odrasla,
okovi su spali,
ali poslije duše nije bilo,
samo pustoš.

 

 

TAVAN

Umiranje je
kad ne idem, tamo,
nikad više,
zbog prvih cipele,
kojih nema.
Svjetlost koja sija gore,
oslijepila bi,
one djetinje oči,
koje su u nekadašnjem mraku,
bile izvor suncu.
Umiranje je,
u sjećanju
na ruke, koje golubovima
polomiše gnijezdo.
Bilo jednom jedno djetinjstvo.

 

 

ONI I MI

Oni, u svome
skloništu od nas i svijeta.
I mi, u svome,
sakrivajući se od vjetrova.
Sunce sa naših papira
nije moglo ugrijati vazduh
koji se širio po našim
livadama,
brdima
i sokacima.
S prozora,
posmatramo
drugi svijet,
što nam se provlači kroz snove,
i krijemo jedno od drugoga,
a znamo,
da isto sanjamo.
Gledam sestru
kako suznih očiju
posmatra djevojčicu,
koracima blizu
i očima beskrajno
daleko od nas.
Kaže mi:
“Njen brat je zao,
polomio je noge njenoj lutki!“
Uzimam papir,
i crtam joj
lutku,
bez nogu,
ali sa osmijehom.

 

 

MAJKO, ISPRIČAJ MI DRUGAČIJU BAJKU

Pričaj mi priču u kojoj nakon sedam
dolazi pustinja
kroz koju se hodi s olovom
u nogama.
Pričaj mi o dječacima koji
ne vide,
a odlaze skidati sjaj sa zvijezda.
I onim, koji
ne čuju,
a svojim prstima proizvode
najljepše melodije.
Pričaj mi o djevojčici koja
crta cvjetove,
tamo gdje rupe otkriju njeno tijelo
kada obuče haljinu.
Nauči me kako da dam svoga
osmijeha
tužnim dječacima,
i kose
onoj djevojčici u bolnici,
s maramom na glavi.
Nauči me kako da budem krov
svim onim ljudima na ulici
i kako ljubav svoju da pospem
na svijet cijeli.

 

 

 

SVE BOLI SVIJETA 

 

NAŠE STOLJEĆE

Nismo imali hljeba,
hranila nas bajka
u kojoj djeca žive u dvorima
i jedu zlatnim kašikama.
Boljela nas ljudska krv,
boljele nas mrtve dječije oči,
dok svijet dijelimo na Naš i Njihov.
Jeo nas rak iznutra
dok slavimo tijela,
pišemo o uzrelim grudima
i usnama boje vina.
Boljela nas majčina suza
sve dok njihove bore nisu zasitile naše oči,
pa smo ih ostavljali,
kao djeca slikovnice
kada nauče čitati.
Boljela nas tišina,
samo,
dok nam priča priču o nama.

 

OTAC JE REKAO

Volio sam,
onako kako jutra vole sunce.
Ali jednom otac reče:
“Jedinac
neće dovesti neplodnu u kuću.“
I ostavih je,
onako kako se ostavljaju mrtvi,
naši voljeni mrtvi,
koji odoše rano.
Doveo sam onu,
koja će da rodi.
I rodila je.
Muško.
Sa osamnaest je otišao od nas.
Otišao u “svijet“.
A tada i žena shvati,
da sin nas je vezao samo.
I ode.
A ja sam sa ocem orao njive,
i jednom u godini razgovarao
o pismu i razglednici,
što nam šalje moj sin.
Dobro je, kaže.
Liječi ljude.
Piše knjige.
I kaže, da ga ne pitamo za žene,
njih je zamijenio naukom i knjigama.

 

 

RAK I DIJETE U MENI

Ostadoh, prvo, bez kose,
a poslije i bez grudi.
Upirali su prstima
u moje suhe grudi,
posebno djevojčice,
kojima su grudi tek počinjale rasti.
Nisu znale,
o mojoj bolesti se šuti.
U ruci dijagnoza,
ili knjiga,
koju otvaram i čitam budućnost.
I niko ne zna koliko boli
smrt koja dolazi,
i pakuje mi kofere,
bez volje moje.
Rukama prelazim preko stomaka
i milujem svoje dijete.
I govorim,
da cijelom dušom volim svoje tijelo,
samo zbog utrobe.
U meni dva tijela,
jedno koje čeka da ga rodim,
i jedno koje tim rođenjem
treba da se gasi.
Nisam zavidjela
svim tim zdravim tijelima,
sve dok nisam rodila,
stavila na prsa,
poljubila u čelo,
i tad pogled zastao,
na drugoj ženi,
kojoj mlijeko curi iz grudi.
Posljednja želja bijaše
tuđe tijelo,
samo na trenutak.

 

 

JEDAN ČOVJEK U SARAJEVU PRODAJE JASINE I TESPIHE

U Sarajevu decembar,
prvi snijeg taman što htjede pasti.
A jedan čovjek,
sa olovom u nogama,
koje mu ne pruža šansu
da na vrijeme stigne do semafora,
prodaje jasine i tespihe.
I nikoga ne pita:
“Želiš li kupiti?
Ja od ove prodaje živim
i tako liječim ove, svoje,
bolesne noge.“
Stid.
U njemu.
Stid u meni.
U mojim džepovima
i toplo,
i ruke,
i novci,
zarađeni tuđom rukom.
A njemu
ruke pune,
nije sklonio u kesu
ono što prodaje,
jer ga valjda tako ne bi ni primijetili.
A vani vjetar ledi
trepavice,
i vodu u očima.

 

PISMO OTVORENO NA DAN POGREBA
(dvadesetogodišnjak koji je imao rak)

Novine pišu:
“Još jedna životna bitka, izgubljena.“
A ja,
mrtav sam umro,
mrtav govorio,
mrtav disao.
I živo posmatrao,
kako tihim koracima,
ali samo do vrata,
napuštate moju sobu.
“Jadnik, takva mu je sudbina.“
Čujem žive riječi.
Odnijeli ste i kutiju.
I ubacili u auto,
koje vrijedi isto kao i moj život.
I odlazite po svoje dijete,
u vrtić.
I svi vas sa poštovanjem pozdravljaju,
vi ste radnici u borbi za spašavanje života.
A u onu kutiju,
ubacuju samo oni slični mojim roditeljima.
Stanu pored kutije,
i iskreno kažu:
“Svako od nas, sutra, može biti on.“
Ubacili su posljednji novčić,
gledajući toplo i postiđeno
u dijete koje vode za ruku.
Jer su to novci,
skupljani za dječiju igračku.

 

 

RAK-RANA

Čovječe, jedini sam ti prijatelj,
bolji od svih onih koji su te po ramenu tapšali.
Sada, ležiš sam,
i živiš umiranje,
tek koji mjesec,
a izgleda ti kao vječnost
jer znaš smrt počinje dolaziti.
Buljiš u zatvorena vrata,
posmatraš kroz prozor ljude,
čini ti se, sa druge su planete,
Čak i po izgledu, iz dana u dan,
odvajaju se od tebe sve više i više.
Sam si.
Odvojio sam te od njih
da naučiš živjeti umiranjem.
Tišina ti priča priču o meni,
tvom jedinom i najboljem prijatelju.
Ja mogu otići da se vratim
ili da se ne vratim,
mogu te odmah i tišinom izjesti,
dijagnoza je u mojim rukama.
Postajem ti i majka i otac,
i naučit ću te kako da dišeš,
da govoriš,
hodaš,
i živiš.

 

 

DŽEN

Kaže mi Džen “Mi smo proklete.”
Ona Džen, koja osjeti miris tuđe sreće
prihvatajući je kao svoju.
Ta Džen ne osjeti zvukove stare radiokasete,
koja ljude nalik njoj, po izgledu,
u djetinstvo vraća i budi neke davne,
još neodsanjane snove.
Radiokaseta široku Dženinu dušu
budi da viri kroz zakržljale rane
i budi neku mrku krv.
Njeni zubi prodiru usne
za osmijeh.
Ali, jebi ga, zvuk odaje dušu.
Dženine oči su pune neke čudesne boli,
više tuđe, nego svoje.
Kaže mi, skrivajući staklene oči,
zvuk je podsjetio na njenu sarajevsku ulicu,
na jednu sivu nedjelju
i čovjeka u kolicima.
Prošla je, časak poslije,
i čula, prvo gume, a zatim
“Stari jebi ga.“
Kaže mi da je bio na Markalama devedeset i neke.
Čudesna Džen i to je saznala.
I ja kažem, mi smo proklete.
Proklete pjesnikinje tuđih boli
na svojim kožama.

 

 

 

LJUBAV, RIJEKA I MISAO 

 

SAN KOJI BUDI

Probudila ga buka,
ona buka koju gluhi sanjaju.
Usnio je…
Slobodni konji oru neba,
a upregnuti zemlju.
Crvena rijeka zameće put šipražju,
a samo ukroćena pokreće mlinove.
Usnio je i neko čudno proljeće,
neke modre ptice,
njihove gipke pokrete,
po poljanama tratinčica.
I zabolje,
prvi put,
vlastita sreća
zbog tuđe nesreće,
zbog ptice.
Usnio je i svoju pticu,
u kavezu.

 

 

NEBO

Koračam kopnom,
ispod stopala ne osjetim
ni cestu,
ni kamenje,
ni livadu,
ni cvijeće.
Osjećam jedno nebo,
sivkasto a svijetlo.
Dom mi je oblak,
ljubičaste je boje.
Ulica se zove Duga,
satkana je od bisera.
Za mračne staze,
neću ti upaliti lampu.
Bit ću mjesečina,
utopit ću ti se u sjene
i crvenom bojom ulice
odvesti te.
U jagodicama prstiju
nosim kapljice kiše,
na rukama čuvam vjetar.
Ti znaš,
da kiše i morima boju kvare,
da vjetrovi i kamenje razaraju.
Ali kapljice i vjetar samo nebu pripadaju,
i ja sam nebo,
i poklanjam ga tebi.

 

 

RIJEKA U JEZERU

Ukroćena,
poprimi oblik
ona,
koja ne remeti ničiju sliku
niti boju.
U beznađu ograničenosti,
zaboravi ko je.
Bistrine.
Ustajale.
Cvile.
Viču.
Pružaju kandže.
Po onome što lika
nikada,
imalo nije.
Lice bez očiju,
vrat bez mirisa,
oduzima identitet.
Njoj koja ispira
i dubine oka.
Ona koja pruža dušu
duši koja gasiti zna samo.

 

 

SMIJ SE APSURDU

Smij se i mrtav budi,
živ ćeš postati onoga trenutka
kada ti duša postane crna,
od boli.
Život je lijep samo mrtvima.
Znaš, pjesma ne postaje dobra
kada se napiše i oživi,
nego, kada krvari i stvara rane.
I smij se, jer ne razumiješ
da stihovi su kosti duše,
duše koja umire.
Tebi, koji se smiješ,
u inat, svjestan svog ludila,
volim svijet koji mrzi.
Ratovi gase svijet ljubavi,
ljubav ne gasi ratove.
Voljeti svijet koji kolje
znači biti iznad ratova.

 

 

LJUBAV I KRV

Jedina ti,
znala si da ljubiš oblake,
vješto zaobilazeći ljude.
Jedina ti,
znala si da boliš platonski apstraktno,
i voliš svjetlošću.
Jedina ti,
krila si lice, bojeći se,
da ti oči ne zasjene dušu.
Jedino tebe,
nikada nisu držali za ruku,
i nikada grlili.
Jedino tebe
grlio je samo vazduh,
i mislila si
da te ja mrtav grlim.
I ostavih tvoje ruke,
da sada krvare sjećanja,
na mene,
za grumen zemlje
koji dušu sladi krvlju
Za taj grumen,
koji nikada neće biti moj.

 

 

IZMEĐU BALOVA POD MASKAMA, SAHRANA

Neko je umro.
Sam u gomili.
Suosjećam sa onim,
mrtvim,
noćas, prvi put bliskim.
Razgovaram sa sjenkama toplim.
I grlim nepoznate mirise.
Posljednje opelo,
gasi jedan život.
A orkestar,
njima, poluživima krv grije.
Prepoznajem glas svoje duše samo,
koja se spaja sa onom umrlom
i kaže:
“Dom jedini je zemlja.“
Iz očiju kipi krv.
Sahrana je okončana.
Nestrpljivi mogu da odahnu,
obrišu suze koje kvare njihove crte.
Rakija, za spokoj duše.
I bal je ponovo spreman.

 

 

BEZ TEBE

I dalje idem na naše mjesto,
posmatram te sada kao i onda,
kada si brala kupine i skupljala ih uz haljinicu na cvjetiće,
po odavno zapuštenim krajevima.
Nisi se bojala trnja, niti ga sklanjala sa puta,
nisi marila za crvene kapljice po svojoj koži.
A ti, već odavno ušla u dvadesete,
tako vješto u sebi si krila dijete.
I smijao sam se tom tvom djetinjem glasu,
govorio da je tvoja ljubav površna, da ne znaš voljeti,
ne shvatajući da u tim tvojim izbodenim jagodicama prstiju
ljubavi dovoljno za svemir stane.
A ti?
Grliš li još uvijek onako snažno,
kao da je svaki zagrljaj posljednji?
Govoriš li i njemu:
“Jače, želim da cijela stanem i ostanem tu!“
I tada sam znao, u tebi stanuje neka čudna bol.
I dalje sam govorio da si dijete,
da ništa ne znaš, sem ući u zagljaj,
skupiti se, stavljajući uši na moje srce.
Brojeći otkucaje čitala si moje misli.
I plakala si, gurala me od sebe, ljutila se.
Otkrivaš li još uvijek svoja široka i glatka ramena,
i zavodiš,
kad skloniš kosu sa njih,
šireći miris čistine po njegovim nozdrvama?
Ideš li još uvijek po buvljacima svake subote,
tražeći neku jeftinu, a dobru knjigu poezije, kao nekad?
Plačeš li, još uvijek, nad pjesmama Jesenjina i Miljkovića,
a poslije, nad njihovim biografijama?
Govorila si da je poezija bol i smisao postojanja,
govorila si… da se ljudi prepoznaju samo po bolu.
A onda ti lice zasja nekim čudnim sjajem,
i trčiš, po blatu, ne mareći na crne kaplje
koje su padale po tvojoj čistoj i bijeloj koži.
Trčala si, u želji da prođeš ispod duge,
vjerujući, duboko u sebi, da su čuda moguća.
Odlazio sam u jesen i ponovo dolazio u proljeće.
Govorio ti da te volim više nego Petrarka svoju Lauru,
sjećam se, oči su ti tada sjale jače od zvijezda
i izgledale dublje od najdubljih mora.
Poslije sam se ljutio na tebe,
i govorio da nemam snage za vječno dijete u tebi
i tebe.
Jednom kada sam se vratio, tebe više nije bilo.
Postao sam poput japanskog psa,
onog uz koga si plakala,
kada si shvatila da se njegov vlasnik nikada vratiti neće.

 

 

AKO IMAM SAMO 24 SATA

Ne bih plakala,
“Plač je samo za malu djecu“,
kažem sama sebi,
iako proplakah, skoro polovinu života.
Pitam sebe
“Plašim li se to ja smrti?“
Unutarnji glas odgovori
“Smrt je neznanje življenja.“
Jeza obuzima moje tijelo.
“Jesam li zaista živjela?“
Noć,
prvi put neću stavljati najdraže Jesenjinove stihove,
ispod jastuka,
neću, jer ne želim spavati.
Prvi put posmatrat ću sove
i biti ljubomorna na njih.
Unutarnji glas će opet progovoriti i reći:
“Sanjala si dok su one živjele.“
Neću se žaliti na bol u leđima,
svakodevnu glavobolju,
celulit oko struka,
na velik nos i sitne usne,
i sitno tijelo.
I neće mi više biti važno kako da sakrijem pjege,
i neću željeti onu crvenu haljinu sa izloga.
Neću staviti kapljice parfema u kosu,
i neću popravljati crveni lak koji stoji na polovinama nokata.
Prvi put, ne želim da govorim,
riječi mi kradu mene od sebe.
Želim udisati samo vazduh.
I napisat ću jednu pjesmu,
pjesmu o smislu života.
Napisat ću najdužu pjesmu,
veću od svijeta,
stihovi su slijedeći:
“Živi!“

 

 

U PEDESETIM

Tramvaji jure.

Tek poneki zastane u zimu,
pred nekim dalekim i odbjeglim licem.
Zastade i pored tebe,
i upita te: “Ko si ti?”
Šutiš.
Vjetar ti oduzima glas.
Sjenka se izmiče,
sjenka koja nikada i nije bila tvoja,
a zvao si je svojom,
i postade ti crni neprijatelj.
Rumenilo proljeća te mami,
tramvaj koji je stao, prkosi,
podsjeća te na sve odbjegle brojke.
Kasno je,
godine mute radost,
ubijaju miris proljeća.
Čovjek u tebi nastavlja svoj put,
tek probuđen,
a ti ostajes tapkati u mjestu.
Prvi put na dlanu držiš život,
a znaš da nije tvoj,
i ne znaš ko si.

 

 

JEDNOM ĆU TI REĆI DA TE VOLIM

O tebi su pisali svi pjesnici svijeta,
a nisi to znala,
a ni to da su sve ljepote
zaključane u tvom tijelu.
Ja sam pisao o rijeci koja odnosi sjećanja,
o pticama koje mrze ljude,
o vojnicima koji vole djecu,
o ratovima bez pobjednika,
o djeci koja čuvaju igračke
za djecu koja dolaze poslije njih,
o ženama koje mirišu na proljeće.
Pisao sam…
o majkama…
o očevima…
A tebe sam samo volio,
i nisam ti pisao.
Posmatrao sam te kako u zagrljaju, koji nije moj,
pronalažiš svoju obalu.
I ti, besmrtna, ležiš, u rukama
koje ne znaju za grljenja moć.
I ruke spajaš sa prstima,
koji ne znaju za šaptaja moći.
Moji ne klize po tvojim ramenima,
ali ti šapuću da te samo vole.
Pisao sam i pisao,
a tebe sam samo volio.
I volim.
I čitao sam riječi tuđe,
koje su trebale biti moje.
Čitam sam kako po tvojim ramenima
igraju akordi svih velikih muzičara,
a ti ne znaš to.
Tvoje tijelo riječima oblikuju
kao vajari glinu.
A ja te samo volim.
Bila si balerina koja igra po paukovoj mreži,
Ribareva zlatna ribica,
Aladinova čarobna lampa,
dio svih svjetskih čuda.
Sve si bila, samo moja nikada.

 

 

PTICE

Zbog perja u bundama.
Zbog kaveza.
Mi mrzimo sve ljude.

 

 

ZA ISPRAĆAJ PRIJATELJU

Moj prijatelj mrtav bio
sve dok nije umro,
pa se bude riječi kao zaspale laste
donoseći dobra djela.
Budi se krv
koja je crno tekla
kroz šume, ne obazirući se,
na raskošno uzrele boje proljeća.
U svom živilu tuđega mrtvila
brišu se tamne nijanse
i njegove mrtve, postaju življe
od svih ružičastih vedrina.
I nikada nije bio ptica,
i nikada nije sanjao letove,
mašti je ugradio krila
i dovjeka krilat bio.

 

 

SARAJEVO

I nikad toliko mrtvo
kao danas.
I nikad toliko živo
kao nekad.
Miriše na glas mujezina
i zvuk zvona,
ali nekako tupo,
tupo…
Kao da se mirisi takmiče
koji će više nevjernika
sebi privući.
Osjećaji
prošloga i sadašnjega,
pletu mrežu
iznad Sarajeva.
I grlim ga,
posljednji put,
na izdahu njegovih građevina,
rukama onog prosjaka,
što pred džamijom,
od komadića tuđeg života,
gradi svoj.

 

 

STARICA

Kažu ne voliš ptice,
zbog krila i letenja.
Ni zvijezde ne voliš.
Zasjale su snažnije od tvojih
uplakanih očiju.
Kažu ne voliš kiše,
podsjećaju te na tihe sutona rastanke.
Ne voliš ni mora,
podsjećaju te na ljubavi tužne.
Kažu ne voliš duge,
ni jedna njena boja
tvoje sijede obojiti nije mogla.
Kažu ne voliš rođendane,
i noćas nisi gasila plamen.
Još kažu da je sat otkucao osamdeseto ljeto.

 

 

RANE SE LIJEČE PROLJEĆEM

Ne diraj!
Nije to rana koju treba liječiti,
tu me ništa ne boli,
ne znaš ti gdje su rane moje.
Uzalud me budiš,
u mojim snovima za tebe mjesta nema.
U mene, nemoj da se zaljubiš,
mi biti jedno nikada ne možemo.
Zaljubljena u aprile,
uz njih proljećima cvjetam.
Krv, nemirna i topla,
srce udara jače,
sreća se osjeća…
Proljeće i ja u istom ritmu dišemo.
Ljubomorna samo na sunce
što jutrom umiva aprile,
zalaskom gasi dan, a budi strasti
što kradem njegove dodire,
što ga svako od nas pomalo krade,
a ono biva samo veće i sjajnije.

 

 

PAMTI ME PO MIRISU

Zima i moje raspukle jagodice
ukrštene sa tvojim uzrelim.
Tvoji prsti
melem,
svim mojim napuklim
predjelima.

Sjećam se,
bio si ljut na vjetar
što je sa sobom odnosio
poneku mirisnu notu
sa mojih bedara.

Osjetiš li me danas?
Nosiš li još u nozdrvama
miris mojih golih ramena?
Ako ga je vjetar odnio,
nikada i nisam bila tvoja.

 

 

POEZIJA IMA LICE KLOVNA

Skidam osmijeh svome klovnu
da bih bio decembar junskom suncu.
Ostavljam suzu čistu
da stihovi krvareći pokvare joj boju.
Ogoljavam stihove od lijepoga.
Moje pjesme su samo gorde.
Ali mrze rat.

 

Zoran Hercigonja

 

IMPRESUM

nakladnik: Fronta Impress, vl. Saša Kušter

za nakladnika: Saša Kušter

autor: Zoran Hercigonja

naslov: REKVIJEM NASUKANIH

mjesto izdavanja: Varaždin

godina izdavanja: 2018.

graf. priprema: Fronta Impress

tisak: Fronta Impress

kontakt: zoran–hercigonja.webnode.hr

zoran.hercigonja@gmail.com

091 900 83 67

ISBN 978–953–48051–2–1

 

 

O knjizi

„SKIDAMO LI PRIJE SMRTI VARAVU KOŽU LAŽI?“ pitanje je koje postavlja marginalac pod lažnim identitetom i imenom, uhvaćen u labirintu modernog grada kojim vlada Minotaur, doživljavajući pritom metamorfoze u prelasku iz zone sumraka u zonu oslobođenja na psihosocijalnoj razini i obrnuto.  Glavni lik kao jedan od nasukanih na hrid labirinta s varavom obmanom arijadnine niti koja čas pruža ruku spasa, a onda je ponovno povlači iza leđa, sudara se s pitanjima egzistencijalne krize civiliziranih gradova u vidu stabilnosti političkih frakcija, lažne demokracije i  želje za uspostavom nadčovjeka. Knjiga je pisana kroz ironiziranu obradu morala, književnosti i politike jačih. Elementi knjige sudaraju važna pitanja preminulih i uskrsnulih socijalnih sustava i ideologija kroz perspektivu marginaliziranog promatrača, osobe na dnu socijalne hijerarhije, osobe koja oskudijeva u osnovnim potrebama, osobe koja je kadra učiniti sve kako bi utažila glad, a koja pritom otkriva kvalitete koje nema priliku pružati društvu ni zajednici. Kakva je sudbina  takve osobe, odgovor je na postavljeno pitanje: „SKIDAMO LI PRIJE SMRTI VARAVU KOŽU LAŽI?“

 

 

 

I.POGLAVLJE

-|||||-

 

Krekećemo u mutnoj bari,

od šipražja i blata pravimo dvore,

pijemo krv svoje braće,

oštrimo mačeve od željeza i zlata;

nikli smo iz sperme boga Sunca,

podigli glave iz pepela i praha u jeku zore;

maleni smo mravi u mračnu humku svemira.

 

-|||||-

 

 

.

Gradovi iz daljine izgledaju tako pitomo i toplo kao mirna površina vode.  Raskošne kaskade živih boja.  Život i radost na svakom koraku. Daljina jednostavno vabi u toplo naručje grada. Osjećaš toplinu i dobrodošlicu. Ulične svjetiljke  čudnom erotikom i erotomanijom magnetiziraju prolaznike. Prolaznici doživljavaju usputne fotonske orgazme.  U mrežnicu oka  upijaš sva ta svijetla i naprosto želiš postati djelom tog labirinta. U samom srcu grada postoji nešto mračno i usamljeno.  Na mostu zimi grad je prekrasan. Jedino ovdje osjećam se dobrodošlim, voljenim, prihvaćenim. Na distanci grad je pravo čudo i poželjan užitak za svakog prolaznika.

Grad N. tipičan je grad kao i svaki drugi politički imaginarij, prepun frakcija, monoteističkih šahtova i mafije. Svaki antički mit o velikom labirintu započinje divljenjem tehnološkog i intelektualnog dostignuća neke civilizacije, a onda sve zaglavi u mračnim hodnicima prepunim sjete, straha, ubojstava i ljutitim i dementnim pakosnikom: Minotaurom. Grad N. ima svoje mračne sjene i frakacije pod mudima Minotaura kojem se ne zna pravi identitet. Njuškanja po kući, narušavanje privatnosti i nepovredivosti doma, samo su fragmenti svakog grada.  Grad naprosto želi pjenu tvoje krvi. Grad N. prisvaja na štetu drugoga. Toliko je zaljubljen u svakog da mu daruje bolesni buket cvijeća u kojem smrt brine o zdravlju. Sunce je rijetki stanovnik grada. A kada dođe nepozvano, onda prži, a sladoled cvili, stenje i otapa se.   I bolje da nema sunca, jer to sunce ne izbjeljuje i ne izjednačava; sunce pravi razlike, frakcije, pokolj.  Bolje je bez sunca. U statičnom vremenskom oceanu  sve je izbljedjelo od svake svrsishodnosti. Mehanizam spoznavanja trodimenzionalnog potpuno je narušen.

Ljudi su nepismeni. Preferiraju slike i pokretne slike. Na lomačama nezainteresiranosti  gore knjige. Posljednji Gutenbergovi apostoli propali su u zaborav. Mehanizam spoznavanja trodimenzionalnog svodi se na dvodimenzionalnu matricu pokretnih slika. Stanovnici  bez takta pokorno kleče pred televizorom sljepljeni uz servirani sadržaj i oni su od sada kao na nekoj vrsti infuzije.   Znam dobro za to.  Moj cimer iz svratišta po cijele dane bulji u prokleti televizor. Sva sreća da je struja besplatna u svratištu. Bivši vojni redarstvenik i vojnik, propalica s iznimnim interesom utapa tupi pogled u dokumentarnim emisijama  rata. Nije propustio svjedočanstvo ni jedne bitke ni krvne žrtve.   Ponosio  se herojstvom  daveći pričama iz svoje percepcije rata. No nikad nitko nigdje nije čuo za njega. Većina njegovih suboraca imalo je članstvo u udrugama ili zadrugama no njega nigdje ni na jednom popisu.

Ponekad se činilo kako samo bunca u snu. Rat i herojstvo izgledali su poput pomno prepričanih sadržaja iz nekog niskobudžetnog filma domaće produkcije.  Puno priče, malo djela. Mogao bih se zakleti da nikada nije bio u ratu.  Sve svoje herojske bitke, vodio je jedino na televiziji s upravljačem u ruci umjesto mitraljeza i barjaka.

 

Ne znam koliko ljudi vole buhe, a posebno buhe bez kacige za sigurno slijetanje.  Ja sam jedna takva rasna buha bez kacige za sigurno slijetanje,  s potresom mozga i nateklim čeonim režnjem prilikom amputacije krila. Ja sam klošar,  gladni pas, lešinar i propalica u virtualnom kontekstu grada. Poput svih u političkom imaginariju i ja, komarac, nastojim ispuniti svoju leteću jednadžbu.  Osjećam se krivim, a ne znam zašto.  Kada sije sunce u gradu, onda jasno naglašava razliku između buha s kacigama i buha bez kaciga.  Potres mozga je posljedica kulture grada.  Živim nedaleko od mosta.  Putem do svratišta često kopam po kantama za smeće i kontejnerima. U vječitoj sam potrazi za hranom.  U ulici podno mosta, lanac je  restorana brze prehane. Zna često ostati i do polovice nepojedenih burgera s prilozima. Ovdje često borave studenti i srednjoškolski dripci.  Bogati klinci s bogatim tatekima koji plaćaju fast food.  Istina, nije svaki puta ugodno lizati tuđe sline s komadića burgera ili prženih krumpirića. Treba se samo znati uvaliti u novi kontekst.  Jednom prilikom jedan buntovni i bahati klinac, pekmezast sin bogatog tateka, izašao je pred restoran i nudio mi burger. No prije toga je pred svojim frendovima dobro hraknuo u njega.

-Evo, izvoliš. Burger king sa  svim prilozima.-

Usijan očaj ponekad moraš jednostavno zadaviti u sebi.  Naravno da nisam uzeo taj burger. Moraš biti hladan i okrenuti leđa. No klinac nije popuštao. Glumio je frajera. U nadi da dokaže svoju superiornost i potvrdi vjerojatno poljuljan tron u socijalnoj hijerarhiji balave grupe, katapultirao je burger-hračak u moja leđa.  Verbalno je teatralizirao  postupak.

-Na. Štetočino! Gubi se i date više nisma vidio.-

Katkada se osjećam  usmaljenim u šaptu iz tmine. Znam se uhvatiti kako satima stojim i gramzljivim pogledom ližem staklo izloga.  Gutam komade hrane koji ljudi unose u usta.  Virtualno gutam i probavljam hranu.  Jedem zajedno s  ljudima na odvojenoj relaciji kao u paralelnim svjetovima.  Režem komadić bifteka njihovim nožem, umačem ga u umak, žvačem njihovim gebisom, gutam njihovim jednjakom, probavljam njihovim želucem, ali preživam vlastitim probavnim traktom.

 

Svaku večer vraćam se u svratište. U svratištu neprestano nas tove sojom i sojinim proizvodima. Sojino mlijeko sa sojinim pahuljicama, sojini odresci sa sojinim ljutim umakom ili sojin namaz na sojinom kruhu. Zajednički nazivnik praznih želudaca je soja. Uvijek isto svaki prokleti dan.  Cimer, ratni junak, propalica Melkior često izvodi svoj čuveni monosingl, minijaturni solo nastup na mjuziklu: „Soja i pljeva“.

-Opet ta prokleta soja. Pa dobro zar nas morate toviti tim govnima?-

Ta je rečenica često upućena gazdarici svratišta punašnoj M. zubatog osmijeha.

-Danima otkako sam ovdje jedem samo tu prokletu kašu. Nekada su plemići  imali svoje zvjerinjake gdje su uzgajali vrsno meso.  Prežderavali su se svim delicijama, dok su kmetovi i seljaci žderali kašu, palentu i pljevu.  Plemići su kupali  dupe u šampanjcu i svinjetini, pečenoj govedini i ostalim mesnim delicijama, a seljaci su jeli njihova govna.  I svinje u tom zvjerinjaku su tovili boljom hranom nego te jadne seljake.-

Punašna M. grizla je usnicu. Znalo se da  da je Melkior sve to pročitao u udžbenicima gdje piše da su naše bake menstruirale zelenu krv i rađale dinosaure. U vrtu su uzgajale paprat i mahovinu. Govorile su  samo u jednom padežu: vokativu; „oj presvjetli…“ i razumijele samo jedno glagolsko vrijeme i način: kondicional 1. Pogodbeno glagolsko vrijeme bez pogodbe. Ako ne pogneš glavu, kaznit ću te, osakatiti, ubiti…

-Dakle i mi sada ovdje jedemo soju, pljevu i aromatizirano smeće.  Dok oni gore jedu sve te divne delicije i kupaju se u  jacuzziju šampanjca i drkaju na kavijar. A nama serviraju svoja prerađena govna u koja drobe piljevinu i pljevu da budu ukusnija. Industrijalirana hrana; to nije ništa drugo do li govno uvaljano u začine, konzervirano i umotano u šareni papir. Vi draga gazdarice nama dajete  napoj, a ne hranu dostojnu čovjeka.-

I naravno  predstava bi trajala i po nekoliko izvedbi da punašna M. to ne sreže u samom početku.

-A što bi vi htjeli?  Naš sponzor, donator besplatno donira svratišta i ustanove za djecu s posebnim potrebama.  Naš donator daruje soju bez ikakvog pitanja ili troškova na svoju štetu. A vi biste htjeli specijalitete.-

Režala je na Melkiora Punašna M.  Imala je potencijala biti vođa; zapravo rođeni je lider.  Osmijeh joj ne služi samo kao osmijeh nego i kao poza za režanje. U toplim očima, gorjela je vatra.

-Ako vam ne odgovara, odna idite tamo gdje će vas toviti sa šniclama i kavijarom.-

-Na! Tu vam je vaš obrok.-baci ga pred Melkiora kao pred psa.

-Ako želite jedite, ako ne onda se nosite.-

Naravno ne može se sve riješiti bez verbalnog natezanja. Melkior iako poražen, jeca.

-I ti si s njima. Kakve ti koristi imaš od tog donatora?  Što dobivaš zauzvrat?–

Siguran sam da nešto postoji, neka skrivena korist, ali pitanje je kakva?

-A vi?-

Obratila mi se srdito.

-Vama isto ne odgovara soja?-

-Ne, ne. – promrmljao sam zbunjeno.

-Meni je odlična i ne samo soja nego način kako je pripremate.-

Znala je da serem, ali pravila se da joj je drago. Isto je jednom bilo kada sam slučajno našao umjesto ubrusa  mali komad platna u kojem je još maloprije netko živio. Dogodi se da gaćice Punašne M. ponekad zapnu  uz beštek.

-A gdje vam je treći?-

Treći, Vilko kratki povremeno je svraćao na kakav obrok. Njegova praksa je bila žicanje pred dućanima. Nije živio od milostinje kao nas dvojica bijednika, nego od lemozine dobrostojećih.

-Osokolio se i odletio- ispusti Melkior zvučno žvačući soju.-

-A da? Onda gospodinu recite da kada opet izgubi krila zbog očerupanih kokoši može negdje drugdje tražiti dom.-

Vilko kratki je za života bio ženskar i držao se žena tako dugo dok ne bi isisao sav novac iz njihovih novčanika. Te neke kokoške došle su ga glave.  Jedne zime, udružile su se očerupane kokoške i odlučile ga napiti pa ostaviti spavati na snijegu.  I naravno  u dionizijskom raspoloženju, Vilko kratki je  prenoćio u snijegu.  Ne samo da je omrznuo nego je izgubio obje noge.  Kirurg je amputirao obje do koljena jer su na snijegu postale ledene sige.  I tako je Vilko ženskar postao Vilko kratki u kolicima. Ali još uvijek ganja  suknje: prostituke koje daju jeftino ili neke  nesretne dame željne  provoda sa sakatim smradoljupcem.

Punašna M. mi se približila i njegovu porciju sipala na tanjur. Inzistirao sam na tome da mi je previše i ova porcija, ali Punašna M. je namigivala i udarala me u glavu s dvije poveće bundeve. Ponekad bih pomislio da su pune mlijeka i da bi mogla  dojiti svu ostavljenu dojenčad u domu za nezbrinutu djecu. Mogla bi darivati mlijeko kao što se dariva krv. Koliko bi samo mlijeka moglo  stati u njezine mliječne žlijezde. Popustio sam pred namigivanjem i ubadanjem njene bradavice u moje uho.  Nakon što bi nas tako podvorila, otišla bi bez pozdrava.

-Bacila je oko na tebe sretniče.-

Nasmiješi se Melkior.

-Ma pusti nju nije moja kategorija.- rekao sam samo da se oslobodim.

-Nije tvoja kategorija. Ma nemoj mi reći. Ma molim te. Ne voliš tešku kategoriju?  A što bi ti falilo da legneš s njom u krevet, iskažeš se i postaneš opet normalan tip? Prala bi te, hranila, više ne bi smrdio ni povlačio se po labirintu grada. Bio bi opet čovjek.-

Da. Lijepa je to fikcija.  Pomislim. Ne bi bilo zgorega konačno postati buha s kacigom za slijetanje. Ali ne.  Imam ja svoje principe.  Nisam takva očajna gnjida, koristoljubiva gnjida. Znam, bacila je oko na mene. Ima tu dosta znakova.  Prvo one slučajno umetnute gaćice umjesto ubrusa, a onda ubadanje bradavice u uho.  Ima tu i kemije i biologije.

-Melkiore gledaj ti svoja posla.-

Nije se uvrijedio. Bio je takav, protiv svega i svakoga. Mene je trenutno više zanimala hrana od žena. Istina svratiše je bilo prepuno raznih kataloga i ponuda s hranama. Možeš slobodno pasti oči.  I dok su drugi klošari željni orgazama odnosno seksa, ja sam željan jedne druge vrste orgazma: gastronomskog orgazma. Volio bih da me hrana baci u trans, a ne da se gotovo svake noći moram grčiti od bolova u trbuhu zbog te loše probavljene soje.

No kad nemaš izbora…. Volio bih okusiti kakav specijalitet.  Recimo lignje. Žudim za punjenim lignjama pršutom i rastopljenim sirom, pa onda malo krumpira s peršinom na mornarski način.  Ima tu puno prostora idejama.  Puno ih pokupim s raznih časopisa dok sjedim na wc-u. Znam da je neobično uvrnuto i degutantno razmišljati o hrani dok prazniš crijeva.  No kako nam više ne dopremaju papir, guizice brišemo sa svim i svačim: od kataloga do knjiženih djela i odbačenih bestselera izašlih iz mode.

-Eh, da mi je sada jedna šunka s umakom do francuske salate.-

-Što?- upitao je Melkior.

Imao je preaktivne senzore za sve što ne nije trebao čuti.

-Ništa. Pobjeglo mi je.- odgovorim.

Jedva je to dočekao.

-Pazi da ti što drugo ne bi pobjeglo.-

Nisam ga odmah razumio. Pomislio sam na nešto što pobjegne u gaće. No on je mislio na nešto drugo. Moram paziti što govorim pred Punašnom M. da ne bih izletio iz svratišta. Joj, Melkior ima užasnu narav. Sa svojim ratnim pričama blaži je od teorija zavjera kojima maltretira Vilka kratkog i mene.  Prije spavanja priča i priča.

-Znaš.- obratio mi se . Taj znaš je kao epilog nekog  pisanog djela. Taj znaš je razumniji od ostatka priče.

-Kolikogod je socijalizam forsirao ukidanje feudalizma i izjednačavanje kmetova s feudalcima, feudalci su ipak preživjeli i postavili nove, suptilnije postavke feudalizma. Danas su to posjednici egzistencije koji nas hrane, oblače, omamljuju i uvjeravaju da suicid nije moralno prihvatljiv čin, jer ako svi posegnemo za „izlazom  u nuždi“ tko će raditi, tko će radom opskrbljivati i zgrtati kapital „posjednicima egzistencije“?… –

Često je načinjao tu priču o onima „gore“ i onima „dolje“. Stalno sam slušao kritiku kapitalizma, kako smo robovi bez lanaca, ali ipak robovi bez slobodne volje, montirane i programirane životinje u jarmu grabežljivaca…

 

Melkior je potpuno pobenavio od rata. Rat ga je otjerao u klošare. Zapravo ni prije baš nije bio čist.  Izvorno zaljubljen u  ideologiju služenja domovini, kao napaljen uškopljenik koji želi dokazati da još uvijek ima muda, srljao je u taj rat i u njega odveo tri maloljetna sina pod barjakom  slobodne zemlje. I sva tri sina poginula su u ratu, a on je ostao živ  s teretom sudbine i užasnim glavoboljama na koje se često žalio svakog jutra. Ponekad pomislim da je svako jutro mamuran od snova i zato ga boli glava.  Ništa ne kažem. Ne želim dolijevati aceton na još uvijek svježu ranu.

-…nestanak običnog , malog čovjeka, rezultira nestankom samog posjednika. Vlastita smrt, smrt je posjednika egzistencije. Kao što je netko jednom rekao: „Bog je mrtav kada ljudi prestanu vjerovati u njega.“ Zato se ti posjednici toliko grčevito bore svim raspoloživim sredstvima obmane i manipulacije, uvjeriti nas „žitelje egzistencije“  kako je zatvorena kutija besmisla zapravo prihvatljiv i ugodan svijet za postizanje osobne sreće…-

Pravio sam se da slušam, a zapravo mi je pažnja koncentrirana na nešto drugo, na  pečeno pile iz grilla.  Našao sam ga na jednoj stranici časopisa o hrani.  Dao bih sva carstva svijeta za jedan pošteni, civiliziran obrok poput ovog.  Teku mi sline. Slinim kao pas.  Svjesno provodim nad samim sobom Pavlovljevo kondicioniranje. Ono što je Pavlov radio sa psima, to ja sada radim sa samim sobom.  Kada pogledam na hranu u časopisu počinju mi teći sline. Kada je Pavlov zazvonio zvoncem, psima su počele teći sline, jer ih je izdresirao da nakon oglašavanja zvonca uvijek dobiju  najdražu hranu. No nakon oglašavanja zvonca drugog zvuka,  pse je stresla struja.  I mene sada stresa struja od Melkiorovih večernjih predavanja.

-…samo jedna centralna privatna banka sa svojim podružnicama u svakoj zemlji, upravlja egzistencijom cjelokupne ljudske rase.  Samo ta  banka na čelu s jednim čovjekom nepoznata identiteta, posjednik je egzistencije čovjeka, svakog od nas. To je vrh feudalističke prijetnje…-

Jedino što je upečatljivo zastalo u uhu bilo je „čovjek nepoznata identiteta“. Zašto me je to tako zainteresiralo ne znam? Ali znam da će me ta misao proganjati danima. Doduše mi klošari jesmo neka vrsta buha bez identiteta, ali identitet nije ono što i osoba, čovjek. Lažni identitet pruža niz različitih mogućnosti od prijetnji, usjeha, laži.  Nitko zapravo ne zna tko si, ali s vremenom ni ti sam ne znaš tko zapravo jesi na kraju priče s identitetima. Kao što se čovjek  često splete u mreži vlastitih nedoslijednosti i laži, tako i lažni identiteti dovode do potpune negacije onog stvarnog ja. No meni se to ne može dogoditi. Ja točno znam tko sam i što hoću. Ja sam  izgladnjeli vuk koji će učiniti ama baš sve samo da se dokopa svježeg i toplog obroka.

Istrgao sam iz časopisa sliku pečenog pileta i gurnuo je u usta. Pile je bilo točno takvog okusa kao što sam i očekivao.  Sočno pile u mirodijama tretirano na poseban način.  Vodenasto bijelo meso i hrskava začinjena koža.  Drobio sam kožu i lomio mekane kosti pečenog pileta, ali zapravo sam žvakao papir koji je škripao i stvarao buku. Trudio sam se iz njega izvući sve najbolje arome.

Melkior je stao na trenutak i zabrinuto zapitao.

-Što radiš to budalo?? –

Približio se da vidi što stvarno radim.

-Pa ti blesane žvačeš papir.-

Okrutna osuda iako istinita.

-Pa što onda ako žvačem papir. Žvačem svoj papir. Gladan sam .-kažem

-Otrovati će se čovječe. To nije običan papir, to je kemija.-

Progutao sam nekoliko manjih komadića  rastopljenih u slini. No Melkior je divljački nasrnuo na mene u želji da će istrgnuti taj papir iz ustiju.  Naravno njegovim namjerama nije bilo moguće umaknuti.

-Ma ispljuni to! Kažem ti.-

-Odmah ispljuni.-

Uhvatio me jednom rukom oko vrata, a drugom s dva debela prsta: kažiprstom i srednjakom,  zakačio nosnice. Nasrnuo je na me kao na bika. Bika hvataš oko vrata i dva prsta mu gurneš u nosnice.

-Pa koji ti je?-

Melkior je kao zaglavljeni CD disk ponavljao jedno te isto.

-Ispljuni…Ispljuni…-

Rukom omotanom oko mojeg vrata, dohvatio je donju vilicu.  Uskoro mi je razjapio usta kao zubar na godišnjem stomatološkom pregledu. Žvakao sam mu prste, ali se nisam mogao osloboditi. Iako je samo živio od soje i drugih govana kako je znao reći, bio je izuzetno jak. Ustao sam, ali nisam mogao izbjeći stisak. Navlačio me po cijeloj sobi. Srušili smo stol, a aluminijski tanjuri, zazveckali su po podu. I nas dvojica u klinču pali smo na pod.

-Ispljuni ili ću te zadaviti!- poprijetio je.

Ispljunuo sam konačno.  Ležali smo jedno vrijeme na podu zadihani kao hrvači u ringu.  Pomogao mi je ustati i pritom dometnuo.

-Jebeni kretenu šta moram i tebe spašavati?-

Ne znam je li to bilo pitanje upućeno meni ili pitanje retoričkog karaktera. Vjerojatno je trebalo značiti „mnoge sam ih spasio u ratu od neprijatelja, a sad moram spašavati i tebe od tebe.“. Takva je barem bila moja interpretacija. Pošao je prema krevetu. Naglo se okrenuo i zagledao u mene. Činilo mi se kao da gleda nekog iza mene, a ne ravno u mene. No za stvarno je gledao u mene kao u transu.

-Sine oprosti što sam te odveo u taj prokleti rat. Majka nije dala, ali nisam je slušao.-

Čovjek je buncao o nekoj epizodi gdje je izgubio sina. Očito sam bio glavni okidač za sranje.

-Želio sam osigurati tebi budućnost u slobodnoj zemlji, ali nisam uspio.  Bio sam lud, zaluđen. Ne. Ne trebaš plakati. Dobro je. Dobro je.-

Sjedao je na krevet. Shvatio sam da je to utješan govor pred samu smrt. Vjerojatno je jednog od trojice sinova držao na rukama i tješio prije nego je nastupila smrt. Nikada ga nisam vidio ovakvog.  Svejedno govorio je kao navinut.

-Bio sam glup. Trebao sam slušati tvoju majku. Imala je pravo. Ja nisam…-

Zajecao je dok sam pospremao stol i podizao stvari s poda. Pogodio sam tog čovjeka u pravu žicu. Sada će pola noći mljeti i dramatizirati. Na podu do noge stola, ostao je otvoren časopis s hranom na stranici sa salatama i složencima. Provlačio se veliki naslov „Tajna je u slojevima…“ i tri točkice.  Izgledala je doista primamljivo i ukusno.  Na vrhu majoneza, u sredini jedna vrsta mesa, a na dnu druga.  Osjećao sam se perverzno i uvrnuto. Čitao sam sastojke salate, sistematično zamišljao svaki sastojak. Pritom sam osjetio jake podražaje po kralježnici  kao kada bih doživljavao orgazam, gastronomski orgazam.

 

Sastojci:

500 grama očćene morske žabe bez kože

250 grama očćenih smrznutih kozica

Zatitrao sam kao leptir. Posljednje kozice, gledao sam kroz staklo restorana. Jezikom sam oprao cijeli izlog dimenzija dva metra puta metar i pol.  Još sada se perverzno oblizivam i jezikom dodirujem lice.

listovi miješane salate

2 oguljene poveće rajčice

papar u zrnu

lovorov list

i na kraju

125 mililitara Hellmann’s Light majoneze.

Svršio sam gastronomskim užitkom krišom gutajući istrgnuti papir sa slikom Plemenitog žabljeg složenca Poskočnika. Progutao sam ga cijelog bez razmišljanja. To me je na trenutak umirilo. No iscrpljeno tijelo je zadovoljno drhtalo kao nakon koitusa čiji sam osjećaj  užitka već potpuno zaboravio.

Melkior je napokon zaspao. Izmorila ga je melodramatika vlastite monodrame. Postao sam svijestan  toga koliko smrdim. Prezirao sam javnu kupaonicu u svratištu. Gotovo nikad nemaš mira ni privatnosti. Nisam se kupao skoro mjesec dana. Zabadava mi lažni identitet kada trulo smrdim. Melkior je još tu i tamo trzao u snu. Koja luda večer. Pomislio sam.

Kakvih li se samo ličinaka nagledaš kao marginalac. Kao marginalac imaš sasvim drugačiju perspektivu. Zaboli te za sve i gledaš kako ti dođe. Nemaš moralnih dvojbi  jer je ionako tvoje  dostojanstvo silovano. Ali zato imaš jako samopouzdanje. Potrebno ti je samopouzdanje da kopaš po kontejnerima ispred tolikih očiju. Nema osjećaja srama ili stida. No svakakvih se ljudi nagledaš: trulih i sirovih golaća,  naduvenih mješina bez imalo takta, ćelavih i nabildanih pastuha kratke pameti. Joj… U kakvu je samu bijednu krošnju izraslo majmunsko stablo?

 

I onda tamo neko nedonošće kaže: „Mama vidi onog tamo stričeka! Pa kak’ to izgleda?“

Izgleda tako jer ga je upravo ličinka poput tvoje mame i tate osudila na takav život.

Čudno je to da se uopće ne sjećam trenutka kada sam postao marginalac.  Svi su svijesni svoje povijesti pa čak i Melkior i Vilko kratki.  Svi imaju jasnu povijest tog trenutka kada ih je silovao vampir   ugrizom nesretne sudbine. Znam samo da je oduvijek bilo tako. Sve od početka, sistematično sam obožavao kult posiljene marginalizirane čete.

Grad užasa, sakati časnici, česte epidemije i sveti ratovi,

Nemoć pred političkim frakcijama i skrušen strah pred Minotaurom. Da, to je labirint mogućnosti buhe bez zaštitne kacige za slijetanje.  Sjećanje mi je izblijedjelo. Sjene su moje jedino sjećanje.

 

 

 

 

II.POGLAVLJE

-|||||-

 

Sve oko mene, prostor je pradavnina,

daleki pejzaži prapočela,

horizonti žive prošlosti

u kojima samo snivam,

budan snivam.

Svijet bazdi na pepeo i prah

davnih svitanja.

 

-|||||-

 

 

Probudio sam se relativno rano. U želucu me stezalo i tupa bol  podigla me na noge.  Izdala me hrana iz kataloga doslovno.  Vilko kratki je hrkao na krevetu. Negdje usred noći ušuljao se škripavim kolicima i legao spavati.  Četri su sata ujutro.  Želudac kao da se uvrće u sebe. Takvu bol nisam imao otkad sam operirao slijepo crijevo.

Odlučio sam se konačno okupati.  Mjesec dana je prošlo od prethodne kupke, a na mojem tijelu su se uzgojili primitivni životi. Bakterije su dobile ticala i noge kao punoglavci.  Smrad vlastitog tijela, bio je upravo nepodnošljiv. Lakše se navikneš na smrad tuđeg tijela nego vlastitog.  Moje  je imalo neki posebni smrad po teškim metalima i nečemu nalik antibiotiku. Zagledao sam se u Melkiorovu tetovažu na gubavoj podlaktici.   Silueta žele zelene žene kakvu su pravili vojnici u dokolici, nedostatku vještine, ukusa, zdrave pameti. Tetovaža izrađena tko zna kakvom inteligencijom. Jasno se vidi da je taj umjetnički akt „Velike Ize“ angažman genija s dva razreda osnovne škole, bogatom tradicijom teškog seljaštva, lascivnosti i mentaliteta amebe.

U dnu hodnika kupaonica je bila jedina pogodnost stanovanja u svratištu.  Topla kupka liječi sve rane i bolesti.  Zimsko vrijeme, pogodovalo je raznim bolestima.  No vreli tuš je kao naručen za odstranjivanje grijeha.   Skinuo sam težak oklop prljavštine sa sebe. Odjeća se sva slijepila uz vlažno tijelo.  Bacio sam je na pod kao da više neće poslužiti svrsi.  Zgražao sam se samo činjenice kako ću opet nakon vrelog tuša morati navući na sebe srednjovjekovni oklop zaraze i boleština.  Rađe bih navukao na se tek oderanu pasju kožu negu prokletu odjeću.

Bol u želucu nije jenjavala, preselila se ispod lijevog rebra. Stotine mlazova tuša, milovalo je lice i masilaro svaki kutak tijela. Na trenutak sam prestao disati. Vrela voda tuša širila je svoje ruke.  Hidrostatska masaža bila je kao naručena.   Tijelo je uzdrhtalo u sladostrasnom trzaju hidrostatskog orgazma.

Kapljice vode, skupljale su se  u bedrima, na vratu i ispod pazuha. Osjećao sam kako bol jenjava, a s njom odlazi i neka čudna negativna energija. Iscurila je kroz tijelo ravno u noge, a iz nogu u odvod tuša. Olakšanje je trajalo vrlo kratko. Nakon sušenja tijela suhim novinama, ponovno sam se morao uvući i uklopiti u oklop  prljavštine. Ja sam vitez smrada.  Gadila mi se sama pomisao da će ta prljava odjeća  ponovno intimno općiti s tijelom.  Zbog odjeće sam izgledao kao posrana brončana statua.

Gradski golubovi ostavljaju svoja interna intimna zadovoljstva na tijelu važnih statua u obliku bijelo-sivog razmaza. Kipovi strpljivo trpe kada po njima seru. No nisu samo kipovi statične figure  zapele u položaju mirno. I po nama seru svakog dana oni iznad nas, a mi statični pijuni  šutimo i uživamo čast što se neki div odvažio proliti po nama svoj razmaz,  svoje intimno interno zadovoljstvo.

Morao sam rano ujutro obaviti neki poslić. Inače se ne dižem prije sedam. Sada će biti pet sati. Moram odfurati kolica do centra grada. U ulici pored svratišta postoji mala pekara. Svaku noć pekar iz centra dovozi svježe pecivo.  Moj zadatak je odvesti kolica natrag u centar grada i javiti se Debeloj N.  Bolovi u želucu su posve nestali. U pet ujutro nikog nema na ulici. Samo svježina zimskog zraka i dah duhova iz pozadine mraka  labirinta.   Mrak ima svoju neispipanu pozadinu. Ona je još crnja od njega samog.  Mrak u ovom gradu je svakodnevna pojava.   Kolica su škripala i jaukala  kao stenjući pas nakon naporne noći. Psi često nakon bitke znaju tako škripati i jecati kroz ulicu. Izlozi su još zatovreni metalnim roletama.  Ulica je tako pusta, gotovo razdijeljena među starim strahovima.  Na trenutak sam se zaželio  pohanih palačinki punjenih puretinom, žličicom vegete i dva kisela krastavca. Meso ispirjano na maslacu  s kiselim vrhnjem i muškatnim oraščićima. Zatim zamotani u palačinku uvaljanu u prezle i dva tučena jaja.  To bi bio doručak vrijedan svakog čovjeka. Opet me zabrinjava činjenica da bi u ovome gradu palačinke bile vjerojatno od soje pa tako i puretina. Ne mogu zamisliti ijedan obrok bez primjese soje.

Kolica sam brzo odgurao do središta grada i gradske pekare.  Debela N. kroz izlog, nervozno je  premetala sanduke.  Kada sam ušao u pekaru, pogledala me tako divljim i razuzdanim pogledom kao da je htjela reći: „Treba te hitno ukloniti.“. I sâm sam bio siguran da bi to najrađe učinila da je mogla, ali ipak postojale su regule koljih se trebalo pridržavati barem nekih ako ne svih. Najviše me smetao njezin madež na licu, točno iznad desne gornje usnice. Prva asocijacija na Debelu N. bila je: veprovina.

-Došao si?-rekla je ispraznim glasom.

Bilo je to retoričko pitanje. Naši razgovori nisu bili ni tematski bogati, a ni melodički.

-Jesam. Doveo sam kolica kako smo dogovorili.-

Debela N. pomalo smušena podsjećala me na nekog, ali nisam bio siguran na koga.  Tako krupna i  prežderana, mogla je biti vikinška kraljica Brunhilda.  No siguran sam da nije neka mitska dama boginja nego me podsjeća na stvarnu osobu iz ovog grada.

Čekao sam plaću. Svaki puta  kad dovezem kolica, zamota mi nešto od prethodnog dana što je još uvijek sviježe. Očaran njezinom grubom ljubaznosti, pitao sam.

-Uobičajeno?-

-Što uobičajeno?- nijemo se zagledala.

Znala je da znam što se događa iza pulta.  Iako debela i ne baš privlačna, imala je svoje mušterije, napaljene uškopljenike koje su napustile njihove žene u seksualnom smislu. Žene frigidne  i nezainteresirane, a oni uspaljeni. Debela N. došla im je kao neka gradska kurva samo uglađena i sofisticirana kurva sa svojim prostorom i radnjom.

Očito narudžbe nisu bile samo u pecivu i suhim kolačima nego i sočnim „poljupcima“.  Znala je točno na što mislim. Uznemireno je piljila ravno u mene. Maloprije me trebalo ukloniti, a sada je stvar drugačija.  Pozvala me u stražnju sobu. Nadao sam se da nije ono što mislim.  Iako zakržljalog mehanizma spoznavanja trodimenzionalnog, ne bih pristao na ovakvu trodimenzionalnu  avanturu u raljama  medvjedice.  Debela N. sigurno nije trodimenzionalno biće.   Jednostavno ne stane u tri dimenzije.

Izvadila je papirnatu kutiju pokrivenu papirom.

-Na. Tu ti je plaća.-

Nije bila baš nešto razgovorljiva.  Nije voljela da joj se klošari muvaju po radnji.  Ali nije imala izbora kada je poslovnica pekare baš u ulici gdje i svratište.

-Ljubazno od vas. Hvala.-

Glumiš ljubaznost tamo gdje reže na tebe. Bojiš se da te bijesni psi ne zakolju.  Dobro ona nije bijesan pas, više pomahnitali medvijed, ali svejedno princip je isti.

-Sutra u isto vrijeme?- upitao sam veoma ljubazno.

Ponovno je trznula je.  Djelovala  je kao da ju bode struja.  Pogrešne asocijacije vjerojatno.

-Sutra dovodim kolica u isto vrijeme. I hvala na…-

Zastao sam na trenutak jer nisam ni znao što se nalazi u papirnatoj kutiji.

-…na kolačima?- iznenađeno dovršim rečenicu.

Kolači… Bože! Još uvijek su svježi, ali ipak suhi kolači odmah ujutro na prazan želudac. Sav taj šećer. Da mi je dala i suho pecivo od jučer ne bih prigovorio, ali ovo. Strašno koliko su ljudi  bezosjećajni.  Vračajući se ulicom  vjetar je nosio neke papiriće po cesti. Otkad me sudbina obukla u odijelo klošara, svaki papirić na cesti iznimno mi je dragocijen. Pogotovo kada na wc-u nemam s čime obrisati guzicu.  Potrčao sam za svežnjem papirića, ali me dopao svega jedan. Prokleti vjetar je otpuhao ostale  na drugi kraj ulice.  No i jedan će dobro doći  za pobrisati guzicu.  Zainteresirano sam čitao sadržaj tog listića. Bio je to poziv za književnu večer poezije.

Pozivamo sve ljubitelje poezije, sve afirmirane i neafirmirane pjesnike da lijepom riječi opriliče večernje druženje u prostorima gradske knjižnice.  Jer poezija, ljekovita riječ, otkriva tajne ljudske biti. Dođite i otkrijte sve ono što nije otkriveno.  Ulaz besplatan.

Gluposti. Pomislim. Bio bih tako mislio da nisam okrenuo poleđinu brošure. Pisalo je u nastavku:

A nakon poezije uplovite u gastronomski svijet užitaka. Uživajte u švedskom stolu.

To je bilo ključno.  Riječi: Švedski stol, odzvanjale su neko vrijeme.  Vidio sam prepune stolove rezanog sira, salame, salata,  vrelih kobasica, slatkog i kiselog. To je avantura na koju bih se sigurno otisnuo. Svjedočio sam rađanju prilike da zadovoljim najveću strast izgladnjelog vuka: Glad. Poezija proždrljivosti.  Stisnuo sam šaku i brošuru turnuo u džep.No prije toga morao sam posjetiti još nekog.   Zaputio sam se starom znancu s kojim sam nekad dijelio plijen u vremenima prije  svratišta.

 

Gladan pas, lešinar i propalica živio je pod mostom nedaleko od svratišta. Kada su dijelili „vize “ za svratište, on je buntovno svoju bacio u rijeku i rekao: „Tko vas jebe!“. Odlučio je živjeti sam, hraniti se ostacima i crkotinom i dobro mu je.  Malo se smrzava, ali pod mostom je sasvim solidno pogotovo ako želiš navući upalu pluća ili rovovsko stopalo.  Živio sam tamo jedno vrijeme i bilo je u redu. Uvjeti su bili kao u nekoj pretpovijesnoj pećini: otvoreno ognjište, voda par centimetara  do nogu i naravno želudac kao prošupljena guma. Bio je to čovjek u svađi sa cijelim svijetom.

-Neslani Ivo.-  pozvao sam ga po imenu.

-Jesi li još živ tu pod mostom?-

Grubim i umornim glasom javio se.

-Nije valjda  da si se vratio iz svoje vile?-

Sjedio je na kamenu uz vatru, pušio cigaretu i kuhao kavu u lončiću.  Baš kao usamljeni indijanski šaman pod šatorom svojeg magičnog konteksta.  Sjeo sam do njega.

-Više ti se ne sviđa u onoj vili? Što milostivi se zgadilo pa je došla na staro?-

Bio je rođen provokator. Nisam zamjerao takav ton.

-Došao sam te posjetiti i donio sam ti kolače.-

-Kolače?-

-Što ti misliš da sam ja neki sladokusac?-

-Trebao  si donijeti nešto konkretnije.-

Znao sam na što misli. Neslani  Ivo   volio je piti. Jednostavno od svega volio je piti od ranog jutra. No sada nije imao što piti, ali inače bi popio i cijelu rijeku žestice da je mogao. Ne pamtim ga baš po najboljim epizodama.

-To ti je dala ona debela?- upitao je.

-Da to mi je  plaća za guranje kolica.- odgovorio sam

-Da si joj gurao nešto drugo ne bi samo dobio kolače.-

Buniša i provokator spoj je jedinstvenih osobina koje čovjeka srozaju na dno društvene hijerarhije.

-Morao sam te posjetiti i vidjeti kako si. U svratištu je dosadno. Svaki dan jedno te isto. Ustaješ, smucaš se po gradu, dođeš na ručak i  onda se navečer baciš u krevet.-

-Dakle ništa novog. To sam znao i bez tebe.- odgovori.

Otvorio sam kolače i ponudio ga.

-Nisi ti baš pametan momče kada se daš prodati za kutiju kolača.- komentirao je halapljivo posežući za njima.

-Suhi su ko sam vrag! Što je debela radila s njima?-

-Umočio ih onda u kavu ako ne valjaju.- sugerirao sam.

Kolači su doista bili vrlo suhi. Vjerojatno nisu bili od jučer, ali dobra hrana za vrijeme kad nemaš baš ništa.  Neslani Ivo me nije ponudio kavom. Zato se  i zvao Neslani jer mu baš nije išlo društveno ophođenje, a nije bio baš nešto pametan. Namučio sam se žvačući kolače. Bilo je oko pola sedam. Neslani Ivo i ja  sjedili smo jedan do drugoga, drobili kolače i gledali u mutnu vodu rijeke. Gotovo da se i ne sjećam kako je to biti ispod vlažnog mosta. Prošlo je nekoliko godina kako sam se odazvao na poziv iz svratišta. Neslani Ivo nije za socijalizaciju. On je više voli biti sam. No osjećao sam neku obvezu prema njemu. Ipak je on prvi koji me uveo u pasji život.  Da ga nije bilo, vjerojatno ne bih ni preživio. On je mnogo prije mene počeo nositi pasju kožu i prljava crijeva ispod srca.  Bilo mi je teško napustiti ga, ali evo morao sam gledati svoje interese.

-S čime vas hrane u tom prokletom svratištu?- upitao je.

-Proizvodima od soje.- ispucao sam.

-Aaa. Sojaaa.- razvlačio je.

-Punašna M. pretjeruje sa sojom. To joj je najjeftinija varijanta da nahrani budale kakva si ti i oni šupci iz svratišta.-

-Da li ti znaš da ona za to svratište ubire novce od Grada N. ?- upitao je ozbiljno.

– Ne. Nisam znao da ju grad plaća. Mislio sam da to donatori rješavaju, ovi iz proizvodnje.-

-Mudra je ona lija.  Dobro vas vrti oko malog prsta.-

Pribojavao sam se priča Neslanog Ive. Često su bile prepune pretjerivanja i  prenagljenih zaključaka. Što reći…još jedan luđak s opakom  teorijom zavjere.

-Da donatori. Grad plaća Punašnu M. da hrani klošare. Grad joj da izvjesnu svotu s kojom raspolaže.-

Uozbiljio se u donošenju zaključaka.

-No nitko je ne pita kako će i gdje će nabaviti hranu, odjeću i potrepštine. A Punašna M. je što se tiče toga: kučka.-

Morao sam ga malo smekšati.  Inače bi se pretvori u agitatora i ubijao u pojam teškim riječima.

-Ive nemoj tako. –

-Misliš da ne znam kako vas hrani pačjim govnima i pljevom. Pa to joj je najjeftinije. Što misliš da bi  tu pljevu jeo netko normalan s mogućnosti izbora. To jedete samo ti i oni iz doma za posebne potrebe.-

Šutio sam bez argumenata. Nisam imao što reći na istinu. Znao sam da je tako, da nemam neki izbor, ali slušati istinu nije baš najugodnije iskustvo.  Neslani Ivo bio je sposoban ubiti te u pojam.

-Pazi što ti kažem.- približio mi se.

-Trećinu novca stavlja u svoj džep, a s ostalim nabavlja soju. Što misliš zašto nemate  pošten wc papir za obrisati guzicu? Zašto što Punašna M.  puni džepove. Ona zarađuje na našoj nesreći. –

Priznajem. Bio sam poražen istinom.  Što drugo mogu reći. Neslani Ivo je potpuno u pravu kao i Melkior. Nakon što sam progutao posljednji suhi zalogaj kolača,  uočio sam na kutiji među sastojcima soju. Kolači od soje.  Bojao sam se to naglas reći. Znao sam unaprijed reakciju Neslanog Ive.  Bolje je ne izazivati zlo.

Neslani Ivo nije bio nešto inteligentan. Inteligenciju je izgubio što okrutnošću prirode  što alkoholnim narkozama.  No jedno vrijeme, Ive je bio vrlo snalažljiv.  Nepozvan je upadao na velike svadbe da bi se dobro najeo i napio dok ga ne bi izbacili van.

Uvijek je  nosio plavo čisto odijelo i crvenu kravatu na bijeloj košulji. To ga je činilo čovjekom. No izbacili bi ga često jer  se napio i pravio belaja, napastovao mladenku, šamario kumove. A ponekad jer je jednostavno smrdio. Imao je Ive nekih lucidnih trenutaka samo što nisu potrajali.

Dok smo meditirali nad vatrom, pojedenim kolačima od soje i prolivenom kavom, ponovno sam čitao brošuru s ulice. Za oči mi je stalno zapadala poleđina brošure.

A nakon poezije uplovite u gastronomski svijet užitaka. Uživajte u švedskom stolu.

Koji izgladnjeli vuk ne bi htio  prežderati se barem jedanput? Pa makar crknuo nakon obilnog prežderavanja.  Sinula mi je ideja.

-Ive? Imaš li ti još uvijek ono plavo odijelo?-

-Imam. Zašto pitaš?- odgovori.

-Pa tako. Trebalo bi mi za večeras.-

S nekim nerealnim strahom u glasu, postavljao sam mu pitanja  kao da mi život ovisi o njegovom potvrđivanju i odobravanju.

-Nije vraže da ideš mojim stopama. Ipak te Ive nešto naučio.-

Veselio se bijedni starac ispalih zubi, posušen kao špek u sušari. Prisjetio se vjerojatno   svojih dana na obilnim gozbama.

-Namjeravam se prokrijumčariti na jedno druženje pa mi treba odijelo.- ukratko sam objasnio.

-E moj prijatelju. Što bi ti da nemaš mene?- euforično je ustao.

-Da pitaš onu debelu osobu ženskog spola, vjerojatno bi te poslala u tri…-

-No ja sam milostiv.  Sve za tebe stari druže.-

Pozdravljao me veselo kao kakvog ratnog druga.  Nismo se vidjeli svega nekoliko dana, a on se ponaša kao da smo se posljednji put sastali prije dvadeset godina.  Dublje ispod mosta, izvukao je kutiju nalik smeđem, kožnom  koferu za harmoniku.  Istina kofer je bio sav pohaban, ali je  služio svrsi. Prinio ga je vatri i izvadio odijelo.

-Joj, kad se samo sjetim koje su to svadbe bile.-

Nostalgični vapaj, potjerao ga je da razmišlja o  davnim vremenima kada je ličio na čovjeka u tom odijelu. Sada bi vjerojatno izgledao kao šišmiš ili strašilo kojeg su posrale vrane.

-Hajde digni se.- zapovijedio je hrapavim glasom starac.

Izmjerio je odijelo stavljajući ga na moju prljavu odjeću. Čisto tijelo je vapilo za čistim plavim odijelom preko prljave odjeće. Osjećao se elektricitet u zraku.  Radost njegovog lica nije bila usporediva s mojom radosti što ću večeras jesti sa švedskog stola proizvode koji nisu kontaminirani sojom.

-Ako nije tajna, reci na koju svadbu ideš?- znatiželjno je upitao.

-Prijatelju stari, nije svadba nego jedno druženje.-

Kolebao sam se da li da mu kažem istinu ili ne. Odlučio sam se prešutjeti.

-Jedno druženje…gdje će biti dobre hrane, a možda i nečeg više.-

Pospremio sam odijelo u kofer. Neslani Ivo nije bio nametljiv tip.  Više je volio uživati u tajnovitosti nečije šutnje.  Ništa više nije pitao.  U kofer je stavio i četku za čišćenje i održavanje odijela.  Već dugo nije bio tako sretan. Škiljavim pogledom gledao je po meni, primio me za ramena i prodrmao.

-Momče. Ovo odijelo ti dobro stoji kao što je nekad stajalo meni. Darujem ti ga!-

To je bilo iznenađenje.  Odmaknuo se od mene i približio vatri. Sa šiltericom na glavi blizu vatre, zgrčen i pogrbljen, izgledao je kao ostarjeli Josif Staljin.  Sam škiljavi pogled koji je veselo dobacivao, preobrazio bi ga u Staljina. Udubio se u vatru i polako zadrijemao.

Prije odlaska, prišuljao sam se i rekao:

-Hvala Ive.-

Nije reagirao.

U prognaništvu nemaš ni oca ni majku. Pojedinci ti se učine kao skrbnici.  No zapravo si prepušten samome sebi. Takvi kao Neslani Ive  izuzeci su poput  iznenađujućeg kopna nakon brodoloma.   Crijeva su veselo zagugutala. Večeras će biti gozbe.  Još samo trebam smisliti stihove pjesme i konačno ću jesti.

Iz svratišta su iznosili Melkiora. Vozilo hitne bilo je parkirano između pekare i svratišta.  Unosili su ga u kola hitne kada sam ušao u svratište.  Upitao sam Vilka kratkog zašto odnose Melkiora.  Kratki nije bio samo prikraćen za noge nego je bio kratak i na riječima.

-Spotaknuo se, zateturao, pao, lupio glavom o stol i više se nije micao.-

Jednostavno i izravno Vilko kratki iscrtao  je slijed događaja, kada se smrt pobrinula za život. Gazdarica Punašna M. primila me za lakat i rekla.

-Ovo je strašno. Znam da je bio naporan i pomalo lud, ali samo tako poginuti.-

Doista čudno. Melkior nije bio nespretan. Nisam ni sanjao da će imati takvo jednostavno ustoličenje smrti. Uvijek sam zamišljao da će njegova smrt biti mučna i teška, teatralna. Po prirodi je bio borac.  Vjerovao sam da će voditi bitku prije samog kraja kad kucne čas. Ali svitanje je Melkioru donijelo začudo miran kraj.  Punašna M. djelovala je  pomalo potreseno, ali opet smireno. Dok me držala za lakat, imao sam osjećaj kao da odašilje signale Moorseovom abecedom. Govorila je nešto nejasno što nisam bio u stanju razumijeti.  Njezini signali djelovali su dvojako.  Bila je začudno sretna što se riješila jednog nametnika, buhe bez kacige za slijetanje, a opet u njoj je proradilo ipak neki ostatak ljudskosti. Prije nego su „nametnika“ Melkiora odvezli,  djelatnik hitne je pitao Punašnu M.

-Želite li da urade  obdukciju?-

Jače me stegla za lakat kao da ju je to nekako neugodno iznenadilo.  Drhtavim glasom od iznenađenja, a ne tuge, brzo je otpravila tehničare.

-Ne, nema potrebe. On je bio zdrav… Svejedno hvala.-

-Dobro. Onda samo potpišite da smo obavili posao.- kaže tehničar.

Nije se odvjala od mene ni kad je tehničar pružao potvrdu na potpis.

I tako su potpisali otremnicu za Melkiora kao za kakav repromaterijal iz skladišta.

Odvukla me u sobu i posjela za stol.  Još uvijek sam čvrsto držao kofer u ruci.

-Što vam je to?- upitala je znatiželjno dok je servirala obrok od soje.

-To su moje osobne stvari.- promucao sam.

-Da nije možda ukradeno? Znate da ako uhvatim nekoga u krađi da nema više što raditi u mom svratištu.- prijetila je.

-Znam gazdarice… To nije ukradeno…to…. je odjeća.- zamuckivao sam kao lopov uhvaćen u krađi.

Bila je toliko pristojna da nije kopala po koferu. Dobronamjernim smiješkom htjela je prikriti događaj od maloprije. Mislim da se previše uznemirila na spomen obdukcije. Pa to je sasvim normalna stvar.

-A meni ništa?- srdito je uzviknuoVilko kratki.

-Evo sad ću do vas. Što ste toliko otrovni?-

Vilko je zašutio.  Vidio sam kako gleda na krevet pokojnika. Iako nisu bili neki pajdaši ili prijatelji, naglo preminuće čudno djeluje na osobu u tvojem društvu.

Punašna M. servirala je „svinjske medaljone“ u „sojinom umaku“. Vraga svinjski medaljoni.   Soja pa soja.   Umalo da nisam postao kritičan poput pokojnika. Stvarno čovjeka pretvaraju u marvu toveći ga pljevom.  Punašna M. opet me ubola bradavicom u uho. Ovaj puta to je bilo i isuviše očito.

-Imam nešto za vas.- prošaptala je.

Okrenuo sam oči prema njoj čvrsto ukočenog vrata.  Ispod majice je izvukla paketić čajne salame. Vrlo malen  vakuumiran paketić.

-To pojedite  uz soju.- sugerirala je imperativno.

Kako sam okrenuo glavu prema njoj,  otišla je poslužiti Vilka kratkog. Nejasne namjere, smrt bliske osobe, soja.  Bilo mi je dosta svega.  Izletio sam iz svratišta niz ulicu do javnih wc-a. Morao sam s lica prije svega isprati lažni temeprament.  Poželio sam razbiti glavom zrcala iznad umivaonika.   Pitao sam se po čemu sam sada postao tako poseban da mi se Punašna M. dodvorava do mjere da me hrani nekom boljom hranom za razliku od sojinih pripravaka? I zašto je djelovala tako čudno na spomen obdukcije? Što je uopće značila sva ta predstava držanja za ruku i lakćenje u svratištu.   Krv mi je čista ali bez pedigrea. Prstima sam prošao kroz kosu i začešljao je.  Uhvatio sam se kako vadim iz džepa škare s rozim ručicama i stavljam ih pod vrat.

Sjetio sam se Melkiorovih riječi.  „…ako svi posegnemo za izlazom za nuždu, tko će raditi, tko će radom opskrbljivati i zgrtati kapital posjednicima egzistencije?

Upotrijebio sam škare da sredim bradu. Zaokružio sam je oko čeljusnih kostiju i nosa. Previše je stršala.  Zatvorio sam se u wc.  Javni wc-i su mjesto gdje čovjek u potpunoj osami pronalazi samoga sebe. Mogu meditirati i nitko živ ti na svijetu neće smetati.

U javnom wc-u zatvoriš se i cijeli svijet će te pustiti na miru.  Sam s vratima ispred sebe možeš kontemplirati i promišljati svaki kutak civiliziranog grada.

Civilizirani gradovi? Što to uopće znači? To što su gradovi moderni ne znači da su i civilizirani. To što su zgrade visoke estetske, ergonomske i energetske vrijednosti ne garantira da u njima žive rafinirani živi stvorovi. Moderna arhitektura nije garancija civilizirane civilizacije.

I što uopće znači civilizirano? Civilizacija na vrhuncu spoznajnih, tehničkih, tehnoloških, moralni postignuća ili možda dekadencija i dokidanje svega toga procvalog i ocvalog cvijeća.  Konvencija ili očajnički bunt? Uljuljkanost u mehaniziranu rutinu ponavljajućih obrazaca ponašanja ili istup, iskorak izvan okvira kolotečine?.

Na unutarnjoj strani vrata mnogi su nezadovoljni  buntovnici zapisali svoje misli. Zapamtio sam neke od tih epitafa.

Banks are bastards.

Mamu tvoju na vrbe.

I am a slut, a dog, an idiot

Mi smo nacija budalaste i hrome djece.

Odbijam vjerovati da spomenik može biti dobar.

Neke od tih zanimljivih  epitafa s javnog wc-a,  zapisao sam na brošuru večeri poezije. Brada me užasno svrbjela. Očito je to znak mudrosti.  Moram se spremiti za večer poezije. Moram prizalogajiti nešto konkretno.

Ušao sam poslijednji u dvoranu.  Još jedanput provjerio sam ispod pazuha svoj vlastiti smrad.  Dobro je. Ne smrdim začudo. Plavo odijelo bilo mi je štit i davalo dojam  čovjeka, a ne štakora. Odmah na ulazu u dvoranu gradske knjižnice, legitimirali su me.

-Molim vas vaše cijenjeno ime.-

Trenutak šutnje i istine. Totalno sam zablokirao. Zaboravio sam uopće da moram smisliti neki identitet.  Krv mi je čista ali bez pedigrea. Potrebno mi je ime s pedigreom. Predstavio sam se kao  profesor Bogdanski. To ime sam negdje jednom u novinama pročitao kada sam se povlačio po klupama u parku. Bilo je hladno, a trebao sam zagrijati tijelo. Nisam imao svete kapljice ambrozije s Olimpa da me ugrije pa su novine poslužile. Ispod nosa, bila je upadljiva  slika profesora Bogdanskog uredne bradice i tupog svinjskog pogleda. Imao je svinjske oči. To sam prvo zamijetio na njemu. Neki ljudi nažalost imaju pogled dobrohotne svinje.

-Leo Bogdanski se zovem.-

-Pjesnik ili sudionik- upitala je.

-Pjesnik naravno.- nesigurno sam rekao.

Ljubazna mlada dama, zalijepila mi je na rever plavog sakoa naljepnicu s imenom i odvela do sjedećeg mjesta.  Recitali su već počeli. Nervozno sam trpio poglede ljudi. Povremeno zirkanje, podsjećalo me na to da sam ipak ja taj dežurni, marginalizirani smrdljivac. Cijelo vrijeme,  u očima tih ljudi, čitao sam samo osudu i provokaciju. Na trenutak želio sam ustati i pobjeći van, ali  neka podsvijesna sila mog dobro poznatog karaktera, držala me na mjestu.  Osvjetljena dvorana s oko stotinu ljudi nalikovala je na lijepo i ugodno mjesto za razliku od pećine u kojoj sam dosad boravio. Slušajući stihove recitala, nekako mi se činilo kako je moja  pamet prisilno savijena u bespomoćnost. Okruživali su me grabežljivci, a moj mozak je bio desert tim životinjama. Oprostite, ali hrane me aromatiziranom sojom od recikliranog smeća.  Nije čudo da mi u glavi raste kockasti mozak od reciklirane ambalaže.

Jedan ćelavi gospodin me cijelo vrijeme mjerkao i magentizmom pogleda slao signale. Nisam razabrao Moorseovu abecedu I ja sam također nešto govorio. Ne!  Nisam prokleti peder. Mislim jesam nekad bio „peder“ prema nekim ljudima, ali ne i ‘p-e-d-e-r’.  I zato  odjebi!

 

Nikada nisam stajao na pozornici.  Za to je potrebna velika doza ludosti,  jak karakter, povjerenje i podrška publike. Ovdje teško da ću imati podršku publike. Nikog ne poznajem. Ovdje sam iz drugih prilika i pobuda.  Nakon svakog  recitala, publika je pljeskala. Koliko sam shvatio publici nije uopće bilo bitno što ljudi govore.  U sterilnom laboratoriju kapitzalizma ljudi automatizirano plješću izlošcima i svemu što iskoči iz kutije iznenađenja, iako su to iznenađenje vidjeli već tisuću puta unutar zatvorene petlje bivanja.

Došao je red na mene.  Glas u mirkofonu je prozvao moje ime.

-Profesore Bogdanski molim dođite na pozornicu.-

Publika me  na pozornicu otpremila pljeskom. Onaj tip od maloprije  čudno se vrpoljio.  Potpuno ćelav u bijeloj dolčeviti vrpoljio se i  pogledavao oko sebe.  Kada je završio svoju piruetu, simulirao je pljesak.  Kao da je nekome slao dimne signale, ali kome?

Stajao sam potpuno ogoljen od svake misli.   Publika me skidala do gola. Probadali su me očima iščekivanja.  Izvadio sam brošuru. Nisam znao odakle krenuti. Na brošuri su redom bile fraze:

Banks are bastards.

Mamu tvoju na vrbe.

I am a slut, a dog, an idiot

Mi smo nacija budalaste i hrome djece.

Odbijam vjerovati da spomenik može biti dobar.

Pokušao sam iz tih fraza improvizirati smislene stihove.  Obratio sam se publici koja  je poput krvoločnih pasa čekala plijen.

-Dosad ste imali priliku čuti poeziju obgrljene rime, ljubavnu poeziju i snagu domoljublja. Poeziju vaših domova i  modernu poeziju iz perspektive  građanina civila.- govorio sam vrlo spontatno.

Mirno su pratili ton moga glasa koji je postajao sve jasniji i čišći.

-Moje stvaralaštvo polazi iz samog dna. Može se reći da je to poezija praznine.  Dugo pišem poeziju koja na prvi pogled ne znači ništa, ali ima perspektivu, perspektivu prognanika koji nema gdje skloniti glavu. –

Opet su me obilno počastili pljeskom. Došao je trenutak kada beznačajni fragmenti postaju  stihovi ispjevani u nadi da će osvojiti umove publike.

Banke su gadovi,

Gladni psi moje krvi.

Kao posljednji Gutenbergov apostol, gostim se

Recikliranim smećem

Gdje su nekad bila slova,

Gdje je nekad pisalo da sam čovjek.

Ja sam pas, ali ne i idiot,

Mi smo nacija budalaste i hrome djece.

Odbijam vjerovati da spomenik može biti dobar.

Šutnja. Tmina i  grobna tišina. Publika je probavljala moje riječi, moje stihove. Ćelavi tip od maloprije stalno se komešao, a onda je ustao i izašao van bez riječi.  Publika je i dalje šutjela. Gledao sam u bijelu dolčevitu ćelavog tipa kako napušta dvoranu knjižnice. A onda je krenula kiša pljeska. Izdahnuo sam. Konačno je bilo gotovo. Rekao sam što sam imao i to je bilo to. Nitko nije imao pojma da sam klošar. Nitko me nije osuđivao ni ponižavao. Napokon i sam sam postao  „posjednik egzistencije“.

Voditelj cijelog zbivanja,  preuzeo je inicijativu mikrofona i  od publike zatražio  pažnju. Obratio im se.

-Već dugo vremena nitko nije toliko ozbiljno i predano ispjevao problem putujućeg djetića koji nema gdje skloniti glavu. I svi mi možemo se prepoznati u stihovima katastrofe, ali ne katastrofe zbog same kvalitete. U kvalitetu stihova ne diram. Ispjevana je katastrofa koje se svi zgražamo. Bojimo se priznati tko doista jesmo. Svi mi posljednji smo Gutenbergovi apostoli, jer riječ gubi smisao i postaje slika, a slika izdaja poljepšana montažom.-

 

-Zahvalimo još jedanput profesoru Bogdanskom pljeskom.-

Nije loše za klošara. Pomislio sam. Dobiti takav osvrt na rečenice prepisane s vratiju javnog wc-a. Nije loše. Publika me tapšala po ramenu.  Sjeo sam prepun adrenalina i  euforije. A onda je počelo.  U želucu sam opet osjetio tupu bol, nekakvo stezanje i  pečenje ispod lijevog rebra.  Bol se nije javila od jutra. Sada je opet počela. Pripisivao sam to gladi blagorečeno jedva čekajući da  završi prokleto naricanje i kozje blejanje. Pjesnici su naricali još dugo. Gotovo sam se onesvijestio od boli.  Zagrizao sam rukav sakoa.   Preznojavao sam se kao svinja. Na trenutak mi se zacrnilo pred očima. A onda je bol misteriozno nestala.

Zvonom su označili kraj recitala. Konačno hrana.  Muvao sam se kao gladna muha oko stolova. Punio sam tanjure svime i svačime. Bilo je deset vrsta salame, pečenih kobasica i nekoliko vrsta sira. Gutao sam  sve po redu. Bijesan izgladnjeli vuk konačno je progutao crvenkapicu. Nova poglavlja života pisana su u mojem želucu. Budućnost je bila osigurana i produljena za još koji dan.  Ushit od svakog zalogaja, trzaj svakog gastronomskog orgazma. Najviše mi je godio kulen.  Dok je klizio niz jednjak, znao sam da sam živ.   Bez tog gastronomskog podsjetnika, bio bih mrtvac.

Prišao mi je voditelj ovog događanja. Divio se ponajprije mojem apetitu, a zatim literarnom izražaju.

-Profesore  Bogdanski. Imate vrlo upečatljiv stil. Dojmio me se vaš rad. Pogotovo zato jer obrađuje temu ljudske egzistencije.-

Primio me za podlkaticu dok sam čeljust stavljao iz pete u treću brzinu. Iako sam žvakao vrlo  polagano, od mljackanja čuo sam svaku treću riječ.

-Zanima me jedino profesore Bogdanski jeste li razmišljali o  naslovu pjesme možda?-

-Naslovu?- upitao sam spuštajući polovicu pečene kobasice na tanjur.

-Da imam naslov.- objašnjavam zbunjeno.

-Pjesma se zove „Rekvijem evolucije.“.

-Impresivno profesore.- odgovorio je.

Jače me stegnuo za podlakticu.

-Biste li možda bili zainteresirani za objavu te pjesme u časopisu koji uređujem?-

Glumeći da me zanima, upitao sam:

-Kako se zove časopis?-

-Čudim se da niste čuli za njega.- odgovori  pomalo uvrijeđen.

-Časopis kojeg uređujem zove se  FOV što u prijevodu znači zvijer.-

-Pa mogao bih objaviti. Mislim da nema problema- kažem.

-Bio bih vam iznimno zahvalan. No trebam tekst pjesme.-

Masnom rukom, dohvatim ubrus i ispišem prema sjećanju stihove pjesme. Voditelj ovog događaja, nasmije se mojoj spontanosti i ekscentričnosti.  Potapša me po ramenu.

-Hvala. Imam inače jedan prijedlog za vas. Idući tjedan u gradu  održava se međunarodna konferencija naziva „Urbi et orbi“ i na njoj će se prezentirati teme vezane za socijalnu zajednicu. Volio bih da se odazovete. I ja ću biti tamo, a biti će i roštilja.-

Nije me bilo teško nagovoriti. Dobio me odmah na …roštilja…  Predao mi je u masnu ruku pozivnicu i zaželio ugodan ostatak večeri.

-Uživajte u ostatku večeri i hvala vam.- izusti kroz polusmijeh.

Apetit mi se potpuno otvorio. Bio sam ljubavnik švedskog stola. Nikako se nisam mogao zasititi sve te divne hrane. Želio sam još pa još, kao ninfoman  koji nije u stanju ugasiti požudu.  Ljude oko sebe potpuno sam izolirao. Nisam se osvrtao na dodirivanja i tapšanja po ramenu.  Hrana me je potpuno porazila.  Nisam joj mogao umaći. Umočio sam jezik svoje duše u neistražene predjele gastronomskih zadovoljstava koje može pružati samo hrana.

Ljudi su se polagano razilazili. Vrijeme u prežderavanju i uživanju u okusima prolazilo je vrlo brzo. Smotao sam jedan sendvič putni i  krenuo niz ulicu. Bio sam spreman čak i zapjevati da sam u tom trenutku znao koju melodiju.  Sendvič sam nosio ulicom prema svratištu kao olimpijsku baklju. Prijevara je uspjela. Lažni identitet poslužio je svrsi.

Oduševljenje je s vremenom splaslo. Gutajući sendvič, zamijetio sam dvojicu kako me prate. Nastojao sam se što manje okretati i samo nastaviti  svoj put. No noćna mora nije prolazila. Koraci su bili sve bliže.   Ukočio sam se od straha.  Pred sobom u polumračnoj ulici gledao sam u bijelu snježnu vjevericu. Majušnim zubićima grickala je kolačić od soje.

Dvojica su me pričepila uza zid. Jednog sam odmah prepoznao. Odala ga je bijela dolčevita. Obojica su bili ćelavci.  Onaj s bijelom dolčevitom obratio mi se.

-Dobro si to izveo profesore, jako dobro.-

-Idući put se pazi!-

U dahu tog čovjeka osjetio sam samo mržnju i  želju za osvetom.  Bio je spreman zagristi i pregristi grkljan.  Smrdio je kao pokislo pseto. Njegov prijatelj ga gurkne i kaže.

-Daj idemo.-

Osjetio sam  bol i snažan pritisak u trbuhu.  Pesnica ćelavog  vjerojatno je od čelika. Osjetio sam je ne samo u trbuhu nego  i preko trbuha u kralježnici. Priljubio me uz beton.

-Daj idemo više.- vrisnuo je onaj drugi.

Tip u dolčeviti u znaku pozdrava,  pljunuo je na mene.

-Srest ćemo se opet  štetočino.-

Brzo sam se podigao s betona.  Spašavao sam jedino odijelo od prljavštine. Nakon teturanja,  postalo mi je užasno mučno. Dragocjen sadržaj želuca, ipak sam morao ostaviti na ulici.  Gotovo cijeli komadi neprobavljenog mesa, salame, sira i kobasica, ostali su na betonu za divlje pse lutalice. Ponovno sam bio gladan i osuđen na soju.

 

 

 

 

III.POGLAVLJE

-|||||-

 

Čovjek živi

da bi patio u okovima đavoljeg ždrijela

i gledao u licemjerni odraz zrcalnog neba,

ovdje na zemlji čovjek prolazi

kroz vlastita rebra

i čuje plač srca u svakom koraku,

čovjek prolazi kroz zatočeništvo sebra.

 

-|||||-

 

 

Proučavao sam idućeg jutra paučinastu nit diveći se skladnosti euklidske geometrije nasuprot zakrivljenostima i nepravilnostima koje sačinjavaju nas ljude. Ponovno u dronjcima. Plavo odijelo počivalo je na Melkiorovoj postelji iščetkano.  Vilko kratki je prikovan za postelju snažno uzdisao.  Činilo se da je u alkoholnoj narkozi.  Nešto je buncao i mlatarao rukama po zraku. Izgledao je kao da skida paučine sa stropa.

Ušla je  femme fatale u sobu bez pozdrava. Punašna M. trudila se izgledati  pristojno i ljubazno. Trudila se skriti svoju mračnu stranu mjeseca, destruktivno stvaralaštvo koje pronalazi svoj izražaj u sojinim specijalitetima.

-Vrijeme je da odvezete kolica do  pekare.-

Trudila se izgledati zainteresirano brižno za moje poslove. Nije spominjala jučerašnje događaje.  Upravo zbog toga je djelovala vrlo  dijabolično.  Nešto je skrivala ili barem pokušavala skriti. Sama njezina pojava, protivila se zakonima euklidske geometrije. Trokuti njezinog tijela postali su zaobljeni. Uska ramena, nekoliko uzastopno naslaganih luft madraca i tople oči nade, primirja, stabilnosti, sigurnosti, bili su samo paravan za bič i omču.

Poskočio sam iz kreveta.  Punašna me gledala dobrohotnim pogledom narcisoidnog ubojice.  Pitao sam imali li doista nešto dobrohotnog u toj ženi.

-Prošla su četiri sata. Trebali bi odvesti kolica do pekare.-

Ponovila je  misleći da je nisam čuo prvi puta. Vilko kratki je buncao i lovio se za trbuh. Punašna M. glumeći zabrinutost  stavljala je Vilku obloge na čelo.  Osjetio sam neki neuobičajeni nemir. Žmarci su se uspinjali uz kralježnicu. Koža se naježila i  morao sam izaći. Punašna je i dalje ostala s Vilkom neko vrijeme.  Vilko je u uobičajenoj agoniji nakon noći provedene vani uz potoke alkohola. Ovo je samo jedna od čestih remisija njegovih alkoholiziranih metamorfoza. No ovaj puta je Vilka pogodilo jače nego inače. Tko zna kakvo je smeće pio. Nitko zabadava ne služi konjak ili  Merlot. Svi će poslužiti talog takvima kao što je Vilko. Samo da crknu.

Škripa kolica niz ulicu s vremenom je umiravala postojeće stanje.  Bio sam poražen i gladan. Znao sam da će me dočekati Debela N. sa svojim suhim kolačićima od soje. Kad nemaš izbora onda se zadovoljiš i s recikliranim otpadom. Marginalizirani žohar, ušao je u pekaru. Tako je to izgledalo u mislima Debele N.  Ušao sam vrlo tiho. Prestravio me madež na licu Debele N.

-Doveo sam kolica gospođo.-

Nemam pojma odakle je došlo  to: „gospođo“.

-Dobro. Dobro.- odgovorila je.

-Danas za tebe imam još jedan zadatak.-

Nadao sam se samo da to nema veze s njenim pornografskim angažmanima. Nisam spreman na takve gadosti rano u jutro.

-Pomoći ćeš mi utovariti kolica i odvući ih do doma za djecu s posebnim potrebama.-

Osjetio sam trenutno olakšanje. No bilo mi je čudno da je mene zaposlila na mjestu dostavljača. Moj posao je oduvijek bio samo  dovoziti prazna kolica, a ne i usluga dostave.   Naravno pristao sam na  sve što je rekla.  No prije utovara, uputio sam automatiziranu frazu.

-Uobičajeno jel’ da?-

Pogledala me ispod oka s tim veporovskim madežom.

-Da. Uobičajeno.- potvrdila je strogo.

Kako sam utovarivao kutije s pecivima i suhim kolačima, promatrao sam  krivulje njezinog tijela. Skoro da je bila ista Punašna M.  Debela N. bila je neka verzija Punašne M.  No bilo bi potpuno krivo reći da su u rodu. Punašna M.  ima nešto kinesko u licu, ukošene oči i više zaobljeno lice. Debela N. međutim  arijevske je rase križane s veprovinom.  Uglato lice i okrugle oči. Punašna M. i Debela N. imaju vjerojatno zajedničkog pretka, kao što čovjek i majmun imaju jednog takvog pretka. Vrlo su slični ali godine evolucije čine vidljive razlike.

Kolica su bila pretrpana s kutijama peciva i suhih kolača.  Debela N. znala je upotrebljavati samo imperativ.

-To odvezeš do doma za djecu s posebnim potrebama, a onda kolica vratiš u pekaru.- zapovijedila je.

U ruke mi je turnula  kutiju sojinih kolača kao naplatu za moje usluge i  kao bonus  toplo erotično pecivo: žemlju. Nisu mi bile jasne namjere tog arijevskog uglatog lica. No bilo mi  je drago da ne žderem samo sojina govna nego i nešto drugo.  Pecivo sam odmah zagrizao i žvakao.  Kolica pod teretom više nisu škripala.  Mljackao sam erotičnu žemlju niz ulicu. Preko puta mene, bijela vjeverica oponašala me grickajući ostatke gradskog smeća. To je bila ona od sinoć.  Ako je bijelo, onda sigurno nije stvarno, rekli bi psihijatri.  Ako vidiš bijele miševe izvan laboratorija, znači da nešto s tobom nije u redu.  Odlazeći od pekare svaki puta, osjećao sam Tezeja u sebi. Preživio sam napad divljeg Minotaura s madežom na licu. Iluzija pobjede, jačala je iskustvo s poznatim zvijerima ovog grada. Zaželio sam  biti ta vjeverica na trenutak. Zapravo ja sam već bio ta vjeverica, beskućnik, ali vjeverica je imala pedigre. Mučilo me iskustvo od jučer koje je nalikovalo na težak i mučan san.  Još mi nije jasno zašto su me ona dvojica napala  na ulici. Je li to stvar poezije? Možda sam nekog uvrijedio time? To su ionako samo nagađanja. Iako u gradu baš nikome nije bitno što pričaš.  Svi hipnotizirano čuju nešto sasvim deseto. Možda me odijelo činilo previše elegantnim i dobrodržećim.  Ljudska ljubomora nema granica.

Kolica sam dostavio pred sam ulaz doma za djecu s posebnim potrebama. Portir, neki mrski i razroki žabac odmah se primio posla.   Steglo me u crijevima.  Napuhnut trbuh kao u trudnice htio je proširiti pâs hlača. Zatražio sam portira da me pusti na wc.

-Nema wc-a za takve kao ti.- rekao je podižući kutije  s kolica ignorirajući moju pojavu.

-Čovječe pa pusti me, usrat’ ću se.-

Nije reagirao.

Žemlja koju sam putem jeo vjerojatno je iziritirala crijeva.  Naviknut na probavljanje otpada, želudac se nije mogao nositi sa zdravim polubjelim pecivom. Preko puta doma, ugledao sam Toi-Toi wc. Nije bilo razloga, a da se ne poslužim s tom teškom kemijskom mašinerijom. Trojica  odraslih pasa u dronjcima,  čitala su tamo novine ili barem ono što je od njih ostalo. Bili su to  klošari okrhnutog karaktera, gradski banditi sa zlokobnim smislom za humor. Bilo mi je stvarno sila.  Na ulazu u wc, udario me smrad radijacije rapadnutih iznutrica. Ovakve wc-ove su trebali koristiti kao bojne otrove za vrijeme rata. Pomislio sam.Taj smrad bi pobio baš sve. Smrad wc-a je jednostavno nepodnošljiv za običnog čovjeka. No buha bez kacige za slijetanje, otporna je na sve.  Već ionako izvrnut želudac, nije više imao manevarskog prostora za daljnje izvrtanje.

Jedan od onih smradova s ulice, zaustavio me tik pred vratima. Iz ustiju mu je smrdjelo gore nego iz Toi-Toi wc-a.   Kao da je progutao jedan takav wc.

-Pjesniče! Dospio si u novine.- rekao je.

Grohotan smijeh trojice pasa.

-Nisam znao da odsad pišeš poeziju.- drugi se nadovezao.

-Vidi ti našeg zemljaka. On je dignuo nos u nebo i sad nariče kao Homer.-

Sprdali su se s čovjekom kojem je užasno sila na wc.

-Idioti, pustite me, usrat’ ću se!- rekao sam.

Naravno nastavili su svoju šaradu. Nisu me puštali na wc. Jedan je držao vrata dok su druga dvojica mahala  listom novina s mojom slikom i kritikom.

-Vidi ti to odjelce. Naš zemljak je postao grof.- narugao se.

Napokon sam istrgnuo vrata jednome i zaključao se u wc. Dugo su kucali i sprdali se  sa mnom.

-Vaše veličanstvo.  Trebate li možda papira za obrisati guzicu? Evo ovdje imamo sliku jednog ljepotana u plavom odijelu. Zasigurno bi volio dotaknuti usnama vaše rosno veličanstveno dupe.-

Gusarski smijeh tih jadnih olinjalih gradskih pasa, bio je jedini luksuz koji su si mogli priuštiti. Znao sam da je to potvrda vlastite vrijednosti na štetu drugoga.  Nisam reagirao. Pustio sam da zadovolje svoje živinske porive.

Počeli su bacati kamenje po wc-u. U unutrašnjosti kupole  to je zvučalo kao da raspaljuju bombe.   Čovjek se na ovom svijetu ne može u miru ni posrati, a da ga ne ometaju. Kada te zvijeri uhvate u nepovoljnom položaju,  spremne su te rastrgati. No ovim zvijerima, davno su ispali zubi i kandže. Nemaju me s čime napasti i raskrvariti.  Buka i komešanje je nestalo. Kroz malen otvor na krovu kemijske tvrđave, ubacili su smotuljak novina.  Rastvorio sam ga da vidim razlog zbog kojeg su toliko  obijesno  bauljali.

Uz članak naslova: „Rekvijem evolucije“ bila je umetnuta moja slika. Uhvaćen sam u položaju izjedanja masne kobasice. U nastavku je pisalo.

 

 

Profesor Bogdanski, veliki poznavatelj poezije, odvažio se teškim riječima pokude i ironije  ispjevati temeljni problem društva: ispraznost i dekadenciju zapadne civilizacije.  Stihovi  se doimaju kao  postranična dobacivanja putujućeg djetića. Ali u sebi sadržavaju jasnu esencijalnu bit  borbe potisnutog i nikada pokorenog pojedinca u borbi za slobodom. On je posjednik egzistencije, on daje smisao i život svima nama, nematerijalnim pokretačem naših živućih imaginacija…

I tako dalje. Sve u superlativima.  Moram priznati da je članak više nalikovao nekoj političkog propagandi nego kritici poezije.  Osjeća se ton proleterskih parola.  Vjerojatno ga je napisala osoba koja je pronašla osobne ciljeve u svojim fiktivnim borbama i virtualnim opsadnim stanjima. Smiješno je što me fotograf uhvatio kako očajnički gnječim masnu kobasicu. Stvarno izgledam kao proždrljiv jadnik golemog apetita. Začudo na wc-u nije bilo papira.  Noviski list nije isto što i wc- papir. Wc papir ima više ugodne celuloze makar bio i običan jednoslojni ili dvoslojni papir. Bilo mi je malo teško upotrijebiti papir na kojem sam zabilježen kao revolucionar koji svijet pokreće svojim nematerijalnim dostignućima. Ali oprostiti ćete  profesore Bogdanski na ovome; iskreno mi je žao.

Trojica olinjalih pasa igrala su se kolicima. Bio je već krajnji trenutak da ih vratim u pekaru. No  psi su uporno igrali svoju igricu.

– Vaše veličanstvo. Izvolite sjesti.-

Naklonili su se.

-Mi smo vaši današnji kočijaši. Evo njih dvojica su pravi koji.- zahihotao je.

Pokazuje na dvojicu „konja“  koji nisu bili daleko od toga da iz metaforičkih konja postanu pravi konji. Noge su im bile umotane u prljavo platno i  pak papir. Nalikovali su na potkovane konje maloprije izišle iz štale.

-Prestanite se zafrkavati i vratite mi kolica.- ozbiljno sam poprijetio.

Nastojao sam zvučati ozbiljno. No oni su se samo nasmijali.

-Dakako veličanstvo. Mi ćemo ih odvesti gdje god treba, gdje vaša milost zapovijedi.-

Prihvatio sam njihovu igru misleći da će tako sve ovo  brže završiti.

-Onda vam veličanstvo zapovijeda da se maknete i pustite me na miru.- rekao sam.

Sva trojica pasa međusobno su se pogledala. Pogledom su razmijenili poruku.  Dvojica konja čvrstim stiskom primila su me i ubacila u kolica. Divljački su vozili trke s kolicima i smijali se mojim reakcijama. Vozili su slalom po ulici i sudarali me s kantama za smeće.

-Evo darova za vas veličanstvo.-  vikali su.

Što sam  više pokazivao strah i nemoć, oni su više uživali i  zabavljali se. Kante za smeće, bljuvale su raznovrne predmete po meni: od starih flaša, prošupljenih cipela, kora od banane i  oguljenih krumpira, do  polupojedene hrane iz restorana brze prehrane.  Samo što je u tim pakiranjima ostalo više senfa i kečapa nego burgera i sendviča.  Trojica pasa uživala  je vozeći slalom oko stupića semafora. Nisu se zaustavljali ni na crveno. Premro sma od straha.   Put je završio u kontejneru nedaleko od svratišta. Sva trojica digla su me i bacila u kontejner s ostacima hrane. Pao sam na mekane  šuškave najlone i stiroporne kutije.

Kontejner mi se na trenutak učinio poput sigurnog bunkera. Uvaljan u novi kontekst, poželio sam ubiti nekoga. Trojica idiota, nestala je. Bijesan, želio sam pregristi kontejner, zapaliti grad, utopiti zemaljsku kuglu u njenim vlastitim slinama.  Nevjerojatan je ovaj svijet. Ni među svojima, bijednim i gladnim klošarima, nisam mogao naći saveznike.  Kakav je to prokleti grad gdje svatko svakog napada?  Pitao sam se. Postoji li uopće trunka suosjećanja i razumijevanja? Očekuješ nekako da ćeš  među svojima pronaći  potporu.  Umjesto toga uvaljaš se u  ropstvo.

Pitao sam se  hoću li se ikada osloboditi ove sudbine.  Nisam mogao zamisliti drugačiji svijet nakon svega ovoga. Svijet bez oslonca, svijet gdje jedni smetaju drugima. Postalo mi je jasno što znači civilizirani svijet. Svijet bez boga, bez tradicije i konvencija; svijet mošusnog goveda koje njeguje kult snage i ropstva. Jaki porobljavaju slabe, a slabima je pamet prisilno svijena u bespomoćnost. Slabi ne nalaze izlaz za nuždu. Trebalo mi je neko vrijeme da me popusti adrenalin. Osjećao sam kako mi u glavi sve više raste kockast mozak. Uglovi su zaglavili u unutrašnjost lubanje.

Jedva sam se iskobeljao iz prokletog  kontejnera.  Usput našao sam napola pojeden  sendvič s puretinom. Odlučio sam ga dobro prožvakati prije nego se vratim u svratište. Punašna vjerojatno opet sprema sojino iznenađenje.

Na pragu svratišta, predosjetio sam nešto loše.  Nisam ulazio; nisam se usudio ući.  Hladnoća je isijavala iz kosturnice, vlažne i mračne komore šupka svijeta. Hračak mi se sledio niz grlo. Kroz otškrinuta vrata čuli su se jezivi glasovi.  Glasove nisam mogao odmah prepoznati. Dvoje ljudi stajalo je nad krevetom Vilka kratkog. Prva pomisao svakog bi bila da je to netko iz hitne ili centra za spašavanje. Bilo je za očekivati da će se Vilkovo stanje uskoro pogoršati. Punašna M. je vjerojatno pozvala pomoć. Ali nigdje nije bilo vozila hitne ili centra za spašavanje.

Glasovi su ostavljali trag nečujnog mrtvila. Čulo se samo Vilkovo krkljanje kao da se guši. Jadniku se očito stanje pogoršalo. Pomislioi sam. Stajali su tamo visoki ćelav muškarac i zdepasta,  podeblja, okrugla ženica. Prepoznao sam Punašnu M. Djelovala je  isuviše smireno. Nije ju smetalo Vilkovo zapomaganje.

Prepoznao sam i ćelavog muškarca po obliku boćave glave.  Bio je to onaj isti koji me pričepio u mračnoj ulici. Kosti su se kočile, mišići otkazivali poslušnost. Ćelavi je davio Vilka tako otmjeno i pedantno da je bilo teško gledati.  Izgledao je kao da ne ulaže nikakav napor u to. Vilko je samo trzao batrljica od nogu.  Punašna M. je pored njega stajala i ponavljala istu frazu.

-Evo još malo i sve će biti svršeno….još samo malo.-

Dobronamjerno s djetinjom razdraganosti gladila je Vilka po čelu.  Ćelavi nasilnik  stezao je omčaste ruke sve jače oko Vilkova vrata. Naišao je posljednji trenutak borbe. Osim batrljcima od nogu, Vilko je mlatarao rukama kao s dva slomljena ticala. Tukao ga je po licu. Gadljiv glas ćelavca zaškripao je.

-Hvataj ga za ruke!-

Punašna M. stisnula je Vilkove ruke iznad glave. Drhtanje u intervalima obuzelo mi je tijelo. Prepustio sam se gravitaciji.  Ukočen i sklupčan  na pragu svratišta slušao sam Vilkovo posljednje krkljanje i lomljenje grkljana.

Punašna M. je izmučenim glasom ponavljala da je sve gotovo mijenjajući intonaciju. Vilkov krkljanje potpuno je zamrlo.

-Je li ta budala nekome nešto rekla?- upitao je Punašnu dok je pokušavala dohvatiti zrak.

-Ne znam.- odgovorila je.

-On je pijanac. Tko zna s kim se družio.- rekla je.

-Treba provjeriti da li netko nešto zna o tome.- ćelavi odvrati brišući ruke o krpu.

-Kako da znam… Pa ne mogu ja pratiti kuda se ološ kreće.-

Ćelavi obuče kaput.

-Dobro me slušaj sada. Živi li netko od klošara u blizini?- pitao je.

Punašna M. ukočeno gleda Vilkov tijelo.

-Čuješ što te pitam?- srditim glasom upita ćelavi.

-Živi li netko od klošara u blizini!?-

Došao sam k sebi. Nije mi bilo jasno što se dogodilo. Kroz procjep vratiju vidio sam kako ćelavi drži Punašnu M. za ramena i trese je. Punašna je odgovarala kao zaljubljena školarka.

-Ima tu jedan pod mostom. – odgovori.

-E tako onda. Propitaj malo da njemu  ovaj nije nešto otkucao.- i glavom trzne na mjesto Vilka.

Kao razjareni bik, zaleti se u vrata.  Srušio me na asfalt. Stisak snažnih ruku pritisnuo me o tlo.

-Koliko si dugo ovdje!?- vikao mi je u uho.

Bilo je teško ignorirati smrad ubojice, smrad pokislog pseta. Držao me tako na podu. Bez plavog odijela nije me prepoznao.  Punašna ga je uhvatila oko vrata i preklinjala.

-Pusti ga. Ne zna on ništa….čuješ.-

Razjareni ćelavac dahtao je kao uspaljen bik.

-Nemoj pred ljudima.-zaurla Punašna M.

Pustio me i nestao. Punašna me podizala i dragala po glavi kao dijete, tješila  i majčinski grlila.

-Vilku nije bilo pomoći. Samo se jadnik mučio.- izustila je kao neko opravdanje.

Ništa nisam govorio. Bio sam u šoku. Strefio me prizor davljenja.  Vilko nije imao nikakve šanse protiv ćelavca.  Ni ja nemam šanse protiv njega, a kamoli on bez nogu. Mlatarao je tim rukama kao s dvije slomljene travke.  Punašna M. pravila se da se ništa nije dogodilo. Posjela me za stol i napunila tanjur.

-Danas imamo nešto fino.- rekla je dok mi je draga masnu kosu.

Privijala se uz mene  bodeći me bradavicom u uho i oko.  Račvasti jezik guje, stezao me oko vrata.

– Evo  finih hrskavih krokleta od soje i malo pečene piletine samo za vas.- brižno je govorila.

Pogledao sam prema Vilku. Punašna me odmah tijelom  zagradila.

-Vidite kako se ja lijepo brinem za vas. Što bi vi bez mene?-

Bez tebe bih vjerojatno ostao živ.  Pomislim. Tko zna kada dolazi moj red? Soba se prazni brzinom munje.

-Očetkala sam vam odijelo. – nastavila se ulagivati ta štakorica potkresanog repa.

-I gle što sam našla.-

Izvadila je pozivnicu za konferenciju.

-Vi ste boem, pjesnik. To je tako romantično.-

Želio sam progutati tu pozivnicu.

Ništa nisam odgovarao. Jednom rukom dirala me po torzu i pozivnicu  turnula u majicu. Drugom me hranila  i gurala u usta piletinu i krokete od soje. Gutao sam ih gotovo bez žvakanja. Nije mi bilo jasno kakav je to sociopat koji tako naglo mijenja raspoloženje i karakter. Do malo prije ubojica, a sad  umilna domaćica s očima punima nade. Glas je zamro i otputovao negdje daleko; potpuno me napustio. Shvatio sam samo jedno.

Mi smo čuvari mraka, umnožak svega onoga što „visoko“ elitno društvo ne želi biti. Mi smo etiketirani gutači grijeha, spužva s visokim postotkom upijanja svih oblika ljudske izopačenosti i zato živimo u podzemlju s leševima i crvima. Mi pijemo iz bunara ogorčenosti. Vilka su nešto poslije odvezli u  kolima hitne. Još jedan krevet zjapi prazan. A ja opet spavam među  duhovima. Sjene su moja jedina sjećanja.

Iz sna me je trgnuo tuberkulozni kašalj čistačice koja je u ustima cuclala cigaretu ignorirajući natpis „Zabranjeno pušenje“.  Nalazio sam se u fakultetskoj predavaonici. Zadnjeg čega se  sjećam, bilo je intelektualno svršavanje profesora na temu  Schopenhauer kao odgajatelj.

Dok je čistačica metlom lizala pod, izletio sam iz predavaonice u hodnik potpuno razbuđen oštrim mirisom sredstva za čišćenje. Spustio sam se stepenicama do prizemlja i iskočio van kroz ulazna vrata diskretno kao tuberkulozni hračak nekog elitnog konzerviranog intelektualca.

Grad je bio potpuno napušten kao za vrijeme masovne evakuacije.  S neba su padale pahulje snijega. Među pahuljama, na nebu ostavljale su trag  sjajne zvijezde padalice. U daljini bljesne,  a iz mračne veže me oko pojasa čvrsto stisnu jake ruke i začepe usta. Osjetim jetki miris krvi i daha. Otimam se  i borim. No stisak ne popušta.  Otimač mi se obrati milozvučnim glasom.

-Umiri se! Neću ti ništa. Samo me slušaj. U opasnosti si.-

Na trenutak  se umirim i po licu osjetim  vrele kapljice krvi.  Otimač  me okrene prema sebi. Uplašen jedva progovorim.

-„Tko…? Što hoćeš od mene? Pusti me?- kažem.

U blizini ponovno bljesne jaka svijetlost i primjetim  na dlanu krv boje zlata.  Otimač me uhvati za ruku  i povuće prema sebi, dublje u vežu obračajući se.

-Slušaj me sada dobro. Oni dolaze i cijelo je čovječanstvo u opasnosti. Ti nosiš ključ. Ti nas jedini možeš spasiti! Mislili smo da možemo obraniti čovječanstvo, ali smo preslabi.-

Konačno  razaznajem svojeg otimača.  Bio je natprosječno visok i iz ramena su mu stršala dva šiljka. Otimač samo nakratko odgovori.

-Mi smo Promatrači. A ti moraš…-

I u tom  trenutku iz nutarnje strane veže iskoči još jedno biće nalik prvom i probode ga rapirom. Istrčim na ulicu i ne prestajem bježati povremeno se osvrčući za sobom.  Na dlanu i licu još uvijek osjećam vrelu krv zlatne boje.  Naletim na  golemu pojavu muškarca u kožnatom mantilu s krilima  prošaranim  sivim i bijelim prugama. Golema pojava  se zgrozi i  na mene digne ruku s rapirom omotanu sjajnim metalnim oklopom do ramena.

Ponovno me probudi tuberkulozni kašalj čistačice u fakultetskoj predavaonici.  Nije mi ništa jasno.  Zbunjen upitam čistačicu.

-Oprostite. Da li sam izašao iz ove prostorije prije koju minutu?-

Čistačica hrapavim glasom u čuđenju odgovori vrlo kratko.

-„Oprosti dečko, prvi puta te vidim.-

Mahnem rukom i  brže-bolje kliznem niz hodnik po stepenicama. Ovo je ludo. Pomislim.  Izgubio sam pamet vjerojatno.  Izađem iz zgrade i zamijetim isti prizor: na potpuno prazan grad suptilno padaju pahuljice pepela.   Uperim pogled na ulicu i vežu gdje me je maloprije uhvatio onaj otimač.  S druge strane ulice  bljesne jarko svijetlo i začuju se krici. Instinktivno dotrčim do tog mjesta. Virkam iza ugla. Na hladnom asfaltu, ležao je anđeo  dok mu je drugi anđeo u kožnatom mantilu sjajnim rapirom otkidao  bijela krila.  Bolni krik, podsjetio me na glas otimača iz mračne veže. Ništa mi nije bilo jasno.  Pitao sam se koji se vrag tu događa. Buljim u potok zlatne krvi i otkinuta krila.

Na vratu osjetim  hladni metal i zapovijedni ton.

-Ne miči se glodavče!-

Nisam stigao ni okrenuti glavu kad začujem tupi zvuk otkidanja glave s tijela. Glava anđela padne mi do nogu. Čuo sam samo.

-Za mnom!-

I anđeo bijelih krila, uhvati me za ruku i odvede do ulaza fakulteta. Obujmi me objema rukama i zabrinuto govori.

-Čovječe! Pazi se i čuvaj. Na tebi je sve.  Ti si ključ opst….. –

I ponovno začujem isti zvuk odrubljivanja glave. Po licu mi je šiknula vrela zlatna krv.  Pred sobom ugledam  trojicu anđela u crnim kožnim mantilima i rapirima u rukama.  S neba su sijevale zvijezde padalice, a svaka koja bi pala na grad, u snažnom bljesku, pretvorila bi se u anđela  s rapirom.  Uskoro nastade cijela vojska.  Jedan od njih obrati mi se.

-Gotovo je sine Henokov. Svijetu se bliži kraj. Eksperiment je propao. Ljudi su ga  kontaminirali račvastim jezikom zla. Eksperiment mora biti determiniran počevši od tebe.-

I zamahne rapirom. Krv na licu postaje sve vrelija.

Trgnuo sam se od užasa u fakultetskoj predavaoni. Čistačica je još uvijek pometala i sisala dim cigarete.   Ništa mi nije jasno. Pitam se jesu li te te halucinacije posljedica loših tableta za gutanje ili samo sanjam.  Poželim postaviti pitanje čistaćici, ali u trenutak se predomislim.  Istrčim na hodnik.  Tek što sam krenuo po stepenicama, otvore se vrata jednog kabineta i  zazove me poznati glas.

-Kolega! Kolega… dođite molim na trenutak.-

Sav smeten, okrenem se i  pohitam prema kabinetu.  Profesor me zamoli da uđem u kabinet. Nevoljko ulazim nakon svih ovih događaja.

-Izvolite kolega, sjednite.-

Sagorijevao sam od pitanja.

-Profesore što se to vani događa? Nikako da napustim ovo mjesto!-

Profesor  uđe u moj intiman prostor obračajući mi se vrlo sugestivno.

-Sve ono što se dogodilo vani, stvarno se dogodilo. Vidiš mi..-

Nakon izgovaranja ovog „mi“, ustane i oslobodi bijela krila ispod  uštogljenog sakoa. Nastavlja.

-Mi smo Promatrači! Od vremena proroka Henoka, boravimo ovdje i pratimo eksperiment. Ovo što se događa, događalo se i u Henokovo vrijeme.-

Profesor me uhvati za rame trudeći se uputiti me u situaciju.

-Ja sam jedan od njih: Promatrača. Mi nadziremo razvijanje eksperimenta. No svaki eksperiment ima uspone i padove. Ljudska priroda je nestabilna. Kako vidiš povijest se ponavlja. Svijet se iskvario, a nebo je poslalo isterebljivače da determiniraju eksperiment. Nas nitko ne želi saslušati.  Sve se može popraviti. Popravljamo ovaj eksperiment već tisućama godina. Od vremena Henoka do danas, usmjeravamo ovaj eksperiment i trudimo se ostvariti ga do kraja.-

Upletem se nesvijesno.

-A što znači da je u meni ključ? To su mi dva puta rekli, tik prije nego sam se vratio ovdje u predavaonu fakulteta.-

Profesor nastavi.

-Naša anđeoska zlatna  krv ima mogućnost vraćanja u  bližu prošlost. Dva puta te je sasvim slučajno poprskala po licu i u trenutku opsanosti, vratila te u prvi siguran i  najbliži dijelić prošlosti. No u tebi je ključ. Tvoji preci su izravni potomci Adama i Eve i sadržavate izvornu esenciju Pradavnog.-

Radoznalo priupitam.

-Pradavnog?-

Profesor se nasmiješi.

-Da tako ga mi anđeli oslovljavamo, našeg dobrog Boga: Pradavni. Sve u svemu ta esencija otvara vrata međusvijeta  koji guta nepoželjne goste poput ovih anđela istrebljivača.  Trebaš samo osloboditi esenciju i biti će gotovo.-

Na te riječi kroz prozor kabineta uleti anđeoska vojska istrebljivača. Profesor me brže-bolje uhvati, prebaci preko ramena i istrči na hodnik.    No hodnik je već bio pun istrebljivača koji su podizali rapire. Zajedno s profesorom, zaletio sam se   u prozor i s komadićima stakla izletio na ulicu. Istrebljivači ponovno krenu za nama. Profesor je slomio krilo i nogu. Obraća mi se.

-Idi i otvori portal! Na tebi  je spas svijeta.-

Potrčim i preko ramena gledam posljednji prizor  profesora kojeg proždire bujica divljih istrebljivača. Pahulje pepela su i dalje padale.  Okružili su me sa svih strana. Nisam imao kuda. Preostalo mi je jedino proklinjanje. Posljednje riječi dolaze sasvim neočekivano.

-Ja sam praesencija Pradavnog.-

 

I  vojska istrebljivača nahrupi na mene.  Jedan me  ubode rapirom i razreže utrobu.  Mislio sam da je kraj. No iz utrobe je curilo nešto zeleno i sluzavo,  zelena algasta praesencija.  Utroba se razlijala na sve strane i poput paučine zahvatila svu vojsku istrebljivača.  Nakon okrutne boli, osjetim  navalu energije  uvlačeći u sebe  vojsku astralnih bića. Krik i jauk tih bića utihne.  Uvukao sam i posljednjeg  u čijem licu  ugledam samoga sebe.

Probudio sam se u boli.  Želudac se nemirno izvrtao u sebe.  Soba je bila prazna. Grizao sam jastuk od muke. Bol je ovaj puta bila doista jaka. Sjećanje na klanje, nije jenjavalo. Vilko kratki još uvijek je bespomoćno trzao sovjim batrljcima u mojem sjećanju. Sjeo sam na krevet.   Soba je zaudarala na vlagu. Plavo iščetkano odijelo mirno je ležalo na postelji.  Utroba me rasturala. Pokušao sam smiriti bol laganom masažom.   Napipao sam  pozivnicu u majici. Stavio sam je džep plavog odijela. Primjetio sam kako smrdim kao sušeni bakalar.   Još jedan dan do konferencije. Još sam jedan dan do obilne gozbe. Treba mi to.  Treba mi hrane da smirim želudac. Želudac je proizvodio zvjerske zvukove.  Svako krčanje donosilo je nove valove boli.

Moram ponovno odgurati kolica do pekarnice. Svako jutro isto. Zapravo ovo jutro nije bilo isto. Sjećanje na krvničko otimanje života Vilka, dokrajčilo me. Postao sam oprezniji. Bojao sam se činjenice da sam sljedeći u tom mehaničkom pražnjenju sobe. Zadrhtao bih od svake škripe poda ili vrata. Najviše sam se bojao punašne grabežljivice Punašne M. Jasno je pokazala mračnu stranu svojeg mjeseca. Svi u sebi nosimo sjenu i dušu. Pitanje je samo koju od njih dvije hranimo.  Punašna M. je dokazala svoju dvoličnu prikazu. Nasljeđe krvi, nasljeđe nasilja, skrivalo se pod celofanom pitome ljubavi i dobrote.

U četiri ujutro ulica je često prazna. Ovo jutro sve je vrvjelo maglenom opnom. Spustila se magla, nesvakidašnja pojava.  Zagledao sam se neprofesionalno zamišljeno u maglu. Pokušavajući pokrenuti kolica, osjetio sam ponovnu bol u želucu, bol koju nije moguće ignorirati. Iz mračne šume bačeno je prokletstvo. Pomislio sam. Škripa kolica jezivo je zvučala u svoj toj magli. Galopirajuća bol postajala je sve jačom.  Potiskivanje ili ignorancija nije bila rješenje.  Oblijevalo me znoj.  Na trenutke sam mislio da ću izgubiti svijest.  Bol je neutralizirala moju osobnost.  Više nisam znao tko sam. Vulgarno kmečanje kolica uspavljivalo je aktivan dio svijesti.  Sjetio sam se sna i dijela gdje mi se rastvorila utroba.  Porodila se smrt. Pomislio sam. Kolica su ubrzala. Tonuo sam negdje duboko.

-Ne osjećam noge.- promrmljao sam sebi u bradu.

Kolica su odlepršala u maglu. Bljesak pred očima, oslobodio me boli, barem na trenutak.

Probudila me crnokosa medicinska sestra kose čvrsto smotane u pundžu. Tijelo se doimalo nekako drugačije, čišće, svježije.  Svakodnevni dronjci, upijali su  opojne pare medikamenata i sredstva za dezinfekciju. Osjećao sam se spašeno. Uspio sam iz mora bezličnosti i beznačajnosti uploviti u spasonosnu luku.  Sramežljivost medicinske sestre ili profesionalnost doimali su se poput  humorističkih univerzuma s nekoliko subliminalnih radikalnih ozbiljnosti koje često stvaraju smetenost. Sestra je  promijenila bocu infuzije.  Obratila mi se.

-Ubrzo će vas posjetiti liječnik profesore Bogdanski.-

Nakratko sam se nasmijao. Potpuno sam zaboravio na to ime.

-Nešto sam krivo rekla.- ozbiljno upita.

-Ne, ne sve je u redu. Hvala vam.-

Brzo sam se snašao s odgovorom.

Ušao je liječnik. Prvo što sam zamijetio na njemu je ćelavost. Glava mu je bila potpuno gola. Ni naznake da je tu nekada bila dlačica. Jedino što je blještalo zlantim sjajem na licu, bile su obrve. Podsjećao me na ubojicu. No mentalna slika ubojice u lječničkom odijelu, nekako se nije mogla ostvariti.  Iako mi je sumnja nježno masirala kockasti mozak,  odlučio sam vjerovati liječniku.

-Profesore Bogdanski. Nalazi vam nisu baš najbolji.-

Djelovao je pomalo zabrinuto.

-Moram vam otvoreno reći da sam radio provjeru rezultata čak tri puta.- rekao je zabrinuto.

-Nisam već dugo vidio u praksi trovanje arsenom.-

Riječ arsen, protutnjila mi je kroz glavu kao snažan odjek zvona. Kobna riječ koju svi izbjegavamo postala je stvarnost.

-Ali kako je to moguće doktore?-

 

 

Pridigao sam se na postelji. Osim što mi je život bio u opasnosti, više sam nekako strahovao za dušu.  Teško je to opisati. Strahuješ da ti duša ne ode na onaj svijet.  Duša mi je čitavo vrijeme slala subliminalne poruke u snu. Nisu to samo bile slike koje bljesnu u trenutku mehaničke tromosti oka. Bile su to odvažne poruke s asocijacijama, fokularne i skrivene, unaprijed zadane asocijacije koje forsiraju apel.

-Doktore, nije mi jasno gdje sam se mogao otrovati?- munjevito sam zapitao.

-Profesore Bogdanski. Iskreno ne znam što se zbiva. Ali doveli su vas ovdje u dronjcima.  Vjerujem da ispitujete neke nove putove u poetici estetike pretpostavljam.-

Trudio se biti pristojnim koliko je mogao. Vidjelo se to po  grčevitom izvijanju obrva u koje se slijevao sav stres i frustracije.

-Ali budite oprezni. Očito su vam negdje nešto podmetnuli. Ispumpali smo vam želudac i u posljednjem obroku našli tragove arsena. Arsen je otrov za  vašu informaciju.-

-Arsen!?.- viknuo sam.

-Da. Arsen. Prema sadržaju želuca posljednje ste jeli sojin proizvod. A u uzorku smo pronašli arsen. Nisam siguran što se dešava, ali siguran sam u to da su vas htjeli otrovati. Slučaj sam moram prijaviti vlastima. Oprostite na indiskreciji.-

U soji se krio arsen. Jednostavno da ne povjeruješ. To znači da su i Melkior i Vilko zapravo bili otrovani arsenom. Ja sam sljedeći na redu.

-Pokušajte se sjetiti gdje  ste  zadnje  jeli.-

Znao sam ja dobro gdje sam jeo i tko me poslužio. Nisam mogao priznati istinu. Jer da jesam utopio bih samog sebe. Soja je puna arsena. Istom sojom opskrbljuju se sva svratišta u gradu, a i domovi za djecu s posebni potrebama. Nevjerojatno. Ako informacija procuri, mene će prvog ukokati. Onaj ćelavi, zadavit će me kao Vilka, kao životinju.

-Ne znam, ne sjećam se točno gdje sam zadnje prizalogajio.- odgovorio sam vrlo oštro.

-Jeste li primijetili kakve promjene u zadnje vrijeme?.- upita liječnik.

Nisam imao pojma na što cilja.

-U zadnje vrijeme, učestalo me bolio želudac.-

Liječnik je  poskočio.

-Eto vidite! To su prvi znakovi trovanja arsenom. Od malih doza s vremenom  se javlja tupa bol u želucu koja se širi na cijeli trbuh. Trebali ste osjećati kao da se želudac uvrće u sebe.-

Moram hitno izaći. Pomislio sam.

-Mogu li ići?- upitao sam.

-Savjetujem vam da se odmorite do podneva. Dat ćemo vam još jednu infuziju i onda ću napisati otpusno pismo.-

Sjeo je na krevet blizu mene.

-Ako se bilo čega sjetite, savjetujem vam da prijavite policiji. Vas su sada otrovali, a tko zna koga još mogu otrovati. I sretno s krinkom.-

-Što?- upitao sam iznenađen.

Nije me valjda prokužio?

-Pa vaša krinka.- pokaže rukom na dronjke.

– Ovi dronjci koje nosite. Savršeno se uklapaju u klošare i štite od obožavatelja. Vrlo mudro.- kaže

-Da. Doista mudro.- odgovorim nervozno.

-Sestra će vam sada dati još jednu infuziju. I sretno.-

Bio sam totalno neprijateljski nabrijan na cijeli svijet. Nikako nisam mogao izbaciti prizor umirućeg Vilka ili Melkiora na nosilima. Znao sam da je onda drolja, Punašna M. povezana s arsenom. Ima nešto u onome što je pričao Neslani Ivo. Svako malo dovodi nove jadnike u svratište i tovi ih sojom začinjenom arsenom. Ubije ih i onda ponovno otvara novi krug.  Trebalo bi tu kurvu ubiti. To sam si stavio kao prvi zadatak nakon izlaska iz bolnice. Uhvatila me glad.  Želudac se nije previše bunio, ali zdvojno je zvao na neutralnom terenu.  Slao mi je subliminalne poruke. Sutra je konferencija. A biti će i hrane. Ne mogu dočekati roštilj. Ne sjećam se kada sam uopće okusio posljednji puta roštilj.  Iako su mi tek nedavno ispumpali želudac,  osjećao sam požudu u gladi. Sline su se slijevale žlijebom u želudac, a on se rikom počeo oglašavati.

 

 

Medicinska sestra promijenila je bocu infuzije. Zamolio sam je   za komad papira za pisanje. Negativni impuls, postaje stvaralački nagon za pisanje eseja kojeg ću sutra izložiti na konferenciji. Poslužili su hranu. Pisanje eseja ipak sam odgodio za koji trenutak.  Poslužili su pirjanu piletinu s pire krumpirom i zelenu salatu. Nije bilo većeg zadovoljstva potisnuti riku želuca ukusnim obrokom. Hrana nije bila samo  hrana, nego samozatajnost koja neutralizira interpunkciju pobune ričućeg želuca.

 

 

 

IV.POGLAVLJE

-|||||-

 

Pijem svaku kap okrepljujuće tvoje krvi

i sišem mlijeko tvoje dojke,

                                            o uzvišena slobodo,

ja letim u neistražene gozdove tvoga mraka.

 

-|||||-

 

 

Otpustili su me nešto  poslije dvanaest sati. Dijagnoza trovanja arsenom dala mi je povoda za razmišljanje. Neprijateljski Gradić N. zamišljao sam kao labirint  s otrovnicama. Svaka slijepa ulica, svaki krivi put krije  otrovnicu sa šupljim zubima prepunih arsena. Magla se nije dizala. Još uvijek je  dominirala gradom.  Znao sam da u svratištu više ne mogu ostati ako želim živjeti.  Bojao sam se Punašne M.  Sve je to njenih ruku djelo.  Pomislio sam. Ona truje ovaj grad i šalje nas tamo dolje u podzemlje. Razlika između tog podzemlja i ovog u kojem trenutno jesam,  samo je u  sojinim specijalitetima.  Vođen svjetlošću vlastite lude zvijezde, hipnotizirano sam stupao i gutao maglu. Magla je na trenutke udostojala podići svoj veo s lica i izbaciti ljude. Ljudi su teturali ulicom kao krotki drogirani slonovi.   Ulicom se kretala rulja na pokretnoj traci, bez  individualne slobode.  Nakon dugog vremena vidio sam i prve vrane. Izgubio sam se u tom fragijalnom graktanju. Kroz prošupljene cipele natopljene kanalizacijskim smradom, tražio sam put.  Magla dosljedno podiže i spušta svoj veo nad prignječenim mnoštvom. Kao da prati svaki moj korak koji iskače iz okvira koji je sama magla isplela.  Osjetio sam silnu navalu tjeskobe među ljudskim mnoštvom. Odlučio sam potrčati.

Na gradskom trgu kroz paučinastu nit magle kao Rorsachova mrlja, razlijevala se crna silueta čovjeka. Okupljeni ljudi smijali su se nečemu. Znatiželjno sam pomolio nos među mnoštvo. Neslani Ivo je izvodio cirkusarije s bocom skupog konjaka u ruci.  Plesao je, pjevao i  recitirao Dantea. Nikada ne bih pomislio da Neslani Ivo zna Dantea napamet.   Boca skupog konjaka, očito je otvorila put neistraženoj mračnoj strani njegovog mjeseca. Neprestano je ponavljao jednu te istu strofu iz Danteovog Pakla. Peto pjevanje,  šesdeset četvrta strofa.

Jelenu vidjeh, što tolike jade

prouzroči, i Ahila junaka,

koji na kraju zbog ljubavi pade.

 

Mnoštvo se smijalo „luđaku“. Bilo je zabavno gledati Neslanog Ivu kako se sramoti. Zapravo ovo je više nalikovalo na  deficit pažnje nego na sramoćenje. Ivo je samo tražio biti primjećen. No bez obzira na to   doimao se nesvakidašnje.

Zastao je u centru svojih  vratolomija. Smijeh ljudi, dalje se nastavio. Potegnuo je iz flaše.  Na trenutak se uozbiljio. Iz kutije iznenađenja, izašlo je nešto neočekivano. Kritika demokracije. Neslani je pričao kao filozof. Uopće je bilo za ne vjerovati da je on u stanju izgovoriti smislenu rečenicu.  Da sam smetnuo s uma  sve loše osobine Neslanog Ive, pomislio bih da je ovo reinkarnirani Lenjin.

Ljudi su skamenjeni stajali i zurili. Neslani Ivo  poput diktatora, gestikulirao je i pričao, samo pričao nasred gradskog trga. Taj je jadni klošar, stajao u centru labirinta i herojski izjavio pobjedu nad Minotaurom.

Vrlo često olako shvaćamo pojam demokracije kao socijalnog sustava društva. Postavlja se pitanje koliko dobro poznajemo tu demokraciju i njezinu prvotnu svrhu. Isto tako svjedoci smo raznih interpretacija demokracije. No kakvo je to društvo moderne demokracije pitamo se? Živimo u njemu, a više ne znamo je li demokracija vjerna prvotnim načelima te dokle sežu krakovi bestijalnosti?

Pojam demokracije kao socijalnog sustava neke države, vrlo često gubi svoj izvorni smisao i svrhu: vladavina većine, ravnopravna raspodjela resursa, jednake mogućnosti i prava svih ljudi neovisno o nacionalnosti, rasi, jeziku i spolu.  Demokracija prvotno zamišljena kao sustav jednakih prava i mogućnosti, skrenula je s pravog puta.   Na žalost demokratski sustav ne funkcionira prema prvotnim zacrtanim načelima. Ono što se danas smatra demokracijom jest  neki povampireni ostatak demokracije koji stvara kaotičnost unutar same zajednice. Naime u demokraciji, svi se pozivaju na prava ovoga i onoga, na pravo izražavanja slobodnih misli i pravo slobodnog općenja i komuniciranja. To su prava čovjeka  u liberalnom sustavu poput demokracije. No demokracija je izrijekom postala samo izgovor za egoistično i nasilno provođenje vlastite volje.  Dakle, svi imaju pravo činiti sve.  No da li time ograničavaju ili ugrožavaju slobode drugih? Demokracija se zasigurno ne pita je li to uopće bitno.  Pojam demokracije, postao je dosta populariziran u zajednici kao glavni argument koji meni kao pojedincu  omogućava da činim što želim pa i na štetu drugih, jer „ja imam pravo činiti to , jer ja sam slobodan građanin u demokratskoj zajednici“. Prema tome ja ne moram ni raditi,  jer to je moj odabir, moja sloboda da ne radim, a svaki rad smatram prisilnim radom korporativnih diktatora, prisilom protiv svoje slobode. Ja kao pojedinac demokratske zajednice imam pravo na to. To je jedno specifično razmišljanje u duhu demokracije. Na žalost to ne vrijedi samo za pojedince; prenosi se i na više sfere durštva na organizacije, razna udruženja, političke stranke i frakcije. Dakle, demokracija postaje  sredstvo ambicioznog promicanja volje pojedinaca, bezimenih Minotaura.  Vrlo često pod izlikom demokracije  neki gomilaju znatna bogatstva, dok drugi trunu u nezaposlenosti i bijedi.  Jedni se goste i prežderavaju, dok drugi skupljaju mrvice sa stola.  Otrovne mrvice.

 Demokracija je nediscipliniran sustav koji dopušta svakakve hirove pojedincima zbog kojih vrlo često ispašta većina ni kriva ni dužna. U demokraciji vrlo često nema jasnih odredbi koje bi bile sidro i kompas svim čalnovima zajednice.  Građani mogu svoja prava slobodno tumačiti kako god žele prema svojem vlastitom nahođenju jer demokracija daje slobodu misli, tumačenja  i pogrešnih interpretacija. Naime vrlo često je slučaj da pojedinac svoja prava ima „pravo“ protumačiti sebi u prilog. Dakle ne postoji neki originalni orijentir koji bi čovjeku služio kao smjerokaz.  Iako je nekako logično da demokracija u društvu treba stvoriti osjećaj za druge, potrebu da se pomogne drugima; vrlo često smo svjedoci da demokracija postaje  sredstvo izrabljivanja drugih, sredstvo ograničavanja slobode drugih pod celofanom  jeftinih demagogija i  teatralnih nastupa. Cilj ovog modernog demokratskog sustava vrlo često  postaje formirati  gomilu duhovno ovisnih nula  čije vođenje prema  određenim smjernicama postaje lakše  što je veća  osobna ograničenost tih pojedinaca. U demokraciji, svi se pozivaju na prava koja postaju paravan za bijeg od obaveza koja uz prava pripadaju pojedincu,  žitelju demokracije.  Sve te slobode koje pojedinac zagovara, nisu ništa drugo do li hirovit pokušaj bijega od obveza pojedinca prema društvu i zajednici u kojoj živi i koja mu osigurava egzistenciju. Demokracija vrlo često sitničari i moralizira oko potpuno nebintih sitnica dok konkretne probleme raznih tematika, a najviše socijalne tematike, lijeno  razvlači i traži neprestano nekakve usputne  izgovore i imaginarne krivce. 

Ljudi trebaju ljude, a ne izgovore za svoje sebične ambicije. Demokracija 21. stoljeća  ulazi u sferu narcističkih zadovoljstava koja donose tuđe poštovanje i divljenje.   Previše slobode i toleriranja kojekakvih okrutnih ispada pojedinaca  jednu civiliziranu zajednicu pretvara u  uskomešali zvjerinjak, gdje svaka „zvijer“ hirovito   obeščašćuje  sve oko sebe. Što je sljedeći korak? Društvena anarhija i potpuno ugrožavanje prava svakog čovjeka: prava na život, rad i sreću? Pitanje je gdje su ljudi i što se s ljudima događa?

Nisam mogao, a da ne zapišem sve te Ivine riječi. Bilo je nevjerojatno slušati mlaz ovakvog intelektualnog svršavanja. Neslanog Ivu očito je pogodila munja prosvjetljenja. Zapisao sam sve od riječi do riječi na papir. Gomila je gledala. Neslani Ivo, potegnuo je iz flaše. Stajao je na pijadestalu mračnih relikvija koje društvo odbacuje. Da je neka važna ličnost, prozvali bi ga odmah makjavelistom  i rušiteljem demokracije, a ovako nitko ga nije ozbiljno shvaćao. On je bio običan klošar, budala. Iako sam siguran da bi se većina ljudi složila s njegovim govorom, ne bi se usudili stati na njegovu stranu. Odabrati stranu znači i izginuti, izgubiti život kada dođe vrijeme.

Iz dna tame Gradića N. oglasila se sirena. Neslani Ivo probio je uši gradskim vlastima. Policija je ubrzo došla. Na naglo sam ga uhvatio pod ruku i odveo u podzemnu željeznicu.  Dok sam ga vukao za ruku,  gomila je još uvijek hihotala. A Neslani Ivo se okrene i raspali.

-Jebao sam Debelu N.- i potegne iz flaše.

Policija nas nije pratila u podzemlje. Bili smo sigurni.  Sjeli smo na praznu klupu. Neslani Ivo nešto je mrmljao u bradu. Vjerojatno zbog konjaka. Sakupilo ga se još malo na dnu boce.

-Ive što ti je došlo?- upitao sam zabrinuto.

-Pa rekao sam. Jebao sam Debelu N. I zato sam sada sretan.-odgovori bez  imalo autocenzure.

-Ive u što si se to uvalio? Zašto si išao pričati po gradu nebuloze?-

-Ha, ha.. Nebuloze? Znam ja sve.- odgovori.

-Što znaš Ive? Hajde reci mi što znaš?- uporno sam ispitivao.

-Ako ti kažem, morati ću te ubiti.- nasmije se.

Znao sam da se nešto okreće u njegovoj glavi, nešto opasno. Bojao sam se da nije izlanuo negdje nekome nešto. Grad je u poslijednje vrijeme vrlo opasno mjesto. A sad Ive možda si naljutio Minotaura. Želio sam reći. Ali ne bi shvatio u takvom stanju.

-Ive ako si nekome nešto govorio  protiv sistema i države, završiti ćeš u zatvoru.- upozorio sam ga.

-Ma pusti me više.- odgurno me od sebe.

Pocuclao je  otvor flaše i iscijedio posljednju kap  konjaka, prije nego baci flašu na tračnice.

-Tko ti je kupio konjak Ive?-

Znao sam da si sam to nije mogao priuštiti. A to je ipak bio skup konjak.

-Dala mi ga je Debela N.  Pa rekao sam ti da sam obavio muški posao. Što još hoćeš?-

Debela N. je primala svakakve, ali nikada klošara. Ovo je izuzetak.  Nešto se čudno događalo. Očito sumnjaju da Neslani Ive nešto više zna.

-Je li te možda nešto pitala Debela N. ?-

Bojao sam se da u stanju u kakvom se često Ive nađe,  nije možda i mene  uvukao u nešto.

-Pitala me za tebe?- odgovori u trenutku lucidnosti.

-Za mene? Što je pitala?- zabrinuto upitam.

-Pa pitala je gdje si ti i što se dešava da ne voziš kolica.-

-Samo to je pitala?-

Neslani Ivo se namršti.

-A što bi ti još? Pa odfurao sam tvoja kolica do pekare dok si ti češao guzicu u bolnici.- srdito je odgovorio.

-Čekaj Ive ti znaš?- začuđeno sam upitao.

-Ja sve znam profesore.-

Smijao se, a onda iz džepa izvadio novinski članak o mojem uspjehu na književnoj večeri. Čitao sam s njegovog smiješka samo  sprdnju, arogantno zanovijetanje i  provokaciju.  Znao sam da će me počastiti svojim  teškotonskim jezičnim stilom.

-Zato si trebao moje odijelo da se furaš okolo ko neki gospodin. Pitala je Debela N. za tebe. Gdje se smuca taj profesor.-

-Ive znaš da ja nisam taj profesor. Samo sam glumio da dođem do hrane. Jasno ti je valjda to.-

Neslani Ivo postao je zavidan na mojem  „uspjehu“. Vjerojatno se nostalgično prisjetio svojih „slavnih dana“.

-Znam ja da se ti pretvaraš, ali Debela je bila uporna i zapitivala o tom profesoru. Ako misliš da sam te izdao…. Ne! Nikada! Znaš to da ne bih nikad…-

Znao sam da mogu računati na Neslanog iako  kada se napije  postaje lud i brbljiv. Svašta izleti iz njegovih ustiju. U neočekivanom  trenutku lucidnosti Neslanog Ive,  čuo sam nešto što isprva nisam baš najbolje razumio.

-Debela N. i Punašna M. su sestre, ali ne po krvi.-

Ta informacija, potvrdila je moje sumnje. Nekako sam očekivao  da su njih dvije povezane.  Imalo je smisla. Debela N. osim što peče kolače, peče kruh i peciva.  Njih otprema  u domove za djecu s posebnim potrebama i svratišta. Punašna M. je gospodarica nekoliko  svratišta u gradu. Sve počinje imati smisla i moje trovanje arsenom dolazi kao točka na i. Zasigurno su osnovale  neki pakt.

-Ive možeš li mi nište reći?-

-Pitaj samo.- odgovorio je  pretjerano samopouzdano.

-Je li moguće Ive da nas sve žele ukloniti iz ovog grada?-

Neslani Ivo zahihota smijehom divlje hijene.

-A što ja tebi govorim čitavo vrijeme prijatelju moj.  Još otkako su prvi puta ponudili svratište, nešto je smrdjelo. Sumnjivo je to kada je netko toliko ljubazan.-

I sâm sam znao da pretjerana ljubaznost prikriva neke dublje namjere. Isforsirana dobrota, uvijek je maska zla.

 

-Govorio sam ja da su to ubojice.- počeo je odvrtati nit Neslani Ivo.

-Ive.- potiho sam ga pozvao.

Sjeo je na klupu i sasvim utihnuo.

-Ive. Ja nemam više nikog s kim bih živio u onoj sobi. Vlastitim očima sam vidio kako su zadavili Vilka kratkog.-

-Što!?- uzviknuo je.

-Dobro, smiri se. – pokušavao sam ga smiriti.

-Tko ga je ubio?…-

Odugovlačio sam s odgovorm.

-Tko ga je ubio!?-  nasrtljivo je tražio odgovor.

-Punašna M. i  neki njezin ćelavac. Ive moraš to prenijeti svima našima. Izgleda da nas žele počistiti iz grada. I…-

Prekinuo me.

-Znači rat!. To žele. Rat! Odlučili su nas poklati? Dat’ ću im ja rat. Misle da smo životinje jer živimo u podzemlju. Dat ću im ja rat!-

Nadao sam se da nisam ništa krivo rekao, jer s Neslanim Ivom  to je uvijek tako. Samo da ne pravi gluposti.

-Ive. Otrovali su me arsenom. Skrili su ga u soju.-pognute glave dao sam prijatelju priznanje.

– Prokleti… Znao sam ja da to govno od pljeve ima nešto u sebi. Znao sam.-

-Ive ja te molim. Nemoj nikome na glas o ovome govoriti.  Kaži samo pouzdanima iz okolnih svratišta da se ne dogodi sranje. Sada imamo veću etiketu od one koju smo dosad nosili. Sada smo neprijatelji zemlje i Gradića N. –

Čvrsto mi je sitsnuo ruku.

-Crk’o da bog da odmah ako neće biti kako kažeš.-

Bratski me zagrlio. Bilo mi je neugodno pitati, ali ipak sam se odvažio.

-Ive još nešto.-

-Samo reci.-kaže samouvjereno.

-Znaš da se ne  mogu vratiti više u ono svratište. A trebam novo odijelo i cipele.-

Neslani Ivo se grohotom nasmije.  Jasno je vidio moj očaj i nemoć. Mogli su se namirisati na kilometre. Bio sam poražen, uplašen, ponižen do kraja ljudskog dostojanstva.

-Ti samo razmišljaš o modi šminkeru.-

U teškim trenucima, pokušavao je biti duhovit.  Znao sam da je Neslani Ive snalažljiv, ako nije baš bistar.  Zasigurno ima  neku rezervu negdje.

-Sve za tebe prijatelju. Dolje ispod mosta je drvena škrinja. U njoj ćeš naći hlače i sako, a i cipele. No trebaš ključ.-

S povjerenjem mi predaje ključ svojeg najvećeg gusarskog blaga. Samo gusari skrivaju svoje blago u kovčezima i škrinjama.

-Ive znaš da ti nikad neću moći zahvaliti na ovome.- rekao sam.

Neslani Ivo cvao je od sreće i ponosa.  Iako ga je starost pokorila i pogrbila, ponovno je oživio. Uskrsnuće Neslanog Ive pojavilo se odmah, momentalno.  Smatrao se herojem; dokinuo je ropstvo, razjario Minotaura.

Nakon što smo razmijenili nekoliko prijateljskih zagrljaja, Neslani Ivo odluči proširiti vijest. Popeo se uzlaznim stepenicama na trg. Pošao sam za njim. Osjetio sam potrebu da ga ispratim. Neslani Ivo je puno toga učinio za mene. Na samom vrhu stepeništa, začuo se motor automobila. Trg je bio prazan.  Automobil je jurio baš prema izlazu iz podzemlja.

-Ive pazi.- viknuo sam.

Mlaz farova automobila osvijetlio je Ivin obraz.  Zadnje što sam vidio na tom živom primjerku svoje vrste,  bio je ozbiljan izraz lica, izraz koji ne odaje strah. Automobil je pokosio Neslanog Ivu kao kosac sudnjeg dana. Poput lutke u izlogu, Ive se rasuo po ulici.  Automobil ga je prepolovio.  Bojao sam se izaći. Tijelo je zadrhtalo, a grčevi su me prignječili na  hladne stepenice.   Iz automobila su izašla dvojica ćelavaca. Uspio sam vidjeti  marku automobila. Mercedes A klase. Ive je prepolovljen  ležao na trgu. Glavni ćelavi požurivao je preostalu dvojicu ćelavih muškaraca.

-Počistite to brže dok ljudi ne vide.-

„Počistite to“. Usjeklo se u moje pamćenje. Neslani Ivo više nije bio živo biće, bio je to, predmet, smeće. Dvojica ćelavaca, prekrili su Ivine ostatke maslinastozelenom ceradom. Glavni ćelavi, otvorio je  prtljažnik. Zamijetio sam mu na zapešću s kojim je držao otvoren prtljažnik istetoviran neobičan simbol. Simbol se sastojao od dva koncentrična  kruga (vanjski i unutarnji) preko kojih se  rastezalo dvanaest munja. Indentificirao sam taj simbol kao Schwartze Sonne, simbol neonacističkog pokreta s ciljem izgradnje četvrtog rajha.  Piktogram na ruci ćelavog muškarca, sve mi je rasvijetlio. Grad je preuzimala nova rasa ćelavih pobunjenika koja se rješava svega nepotrebnog arsenom u hrani.

Nevjerojatna kukavička hrabrost budućih tkalaca kulture novog grada. Ubojice iz zasjede. I to su budući heroji. Minotaur je konačno pokazao svoje životinjske rogove  i ljudsko tijelo. Samo što u njemu nije bilo ničeg ljudskog.  Neslanog Ivu strpali su u prtljažnik kao svinjsku polovicu umotanu u celofan. Jedan je komentirao.

-Kako je težak taj vrag. A pogledaj ga samo. Kost i koža.-

Zalupili su vratima i nestali u magli. Jedva sam se pridigao. Ponestajalo mi je daha. Na trgu, bijela vjeverica gricakala je krvavi komadić Ivina tijela.  Ukusno je žvakala i  probavljala ostatke Neslanog Ive.  Očito nije bio toliko neslan kako se činilo. Inače ga vjeverica ne bi izjedala.

Utrčao sam u javni wc umiti se. Na trenutak me uhvatila  nesvjestica. Došao sam k sebi ispod umivaonika.  Treperavo svijetlo, bljeskalo je poput grmljavine. Sreća me jednostavno nije htjela. Mnogo sam puta raširio ruke, ali sreća nije reagirala. Zaokupljen boli koju mi je zadao trenutak gubitka,  sjeo sam na školjku i zatvorio vrata.

 

Na unutrašnjoj strani vrata crnim flomasterom je preko svih grafita stajalo ispisano:

Vaša će gugutanja  prestati u lijesu.

 

I pored toga nacrtan čovjek na giljotini.  U utrobi sam imao samo prašinu neprobavljenog mastodonta. Morao sam se pokrenuti ako želim preživjeti.   Moram doći na tu konferenciju. Moram riječi Neslanog prenijeti auditoriju. Ipak su to ljudi  s ljudskom glavom. Moram   nakostriješiti ljudsko u ljudima, spriječiti da se ovo ne nastavi. Neslani Ive me  zadužio. Osjećao sam mesijanski uzlet.

Bježao sam trgom i ulicom sve do mosta.  Sudarao sam se s ljudima ili crnim mrljama koje sam u magli jedva razaznavao. Ljudi nisu imali pojma što ih je snašlo. Mislili su vjerojatno da gradski pas lutalica ima one dane. Svratišta sam zaobilazio u širim lukovima, a pogotovo mrtvačnicu Punašne M. Vjerojatno se već zapitala gdje sam toliko dugo. Nije me bilo skoro jedan cijeli dan. Tko zna što radi. Možda pirja sojine specijalitete na arsenu.

Spustio sam se ispod mosta i drhtavim rukama otključavao kovčeg.  Ključ mi je nekoliko puta pao u blato. Nespretne ruke poletlele su oko kovčega.  Napokon.  Crni sako i tamnoplave hlače. No cipela nigdje.  Neslani Ive je očito pogriješio. Svejedno odlučio sam prespavati ispod mosta. Vatra je još uvijek tinjala i mogla se preživjeti noć. No onda sam se sjetio pozivnice. Bez pozivnice ne mogu na konfernciju.  Pozivnica je ostala u plavom sakou na krevetu svratišta  Punašne M.  Pogledao sam kroz maglu u nebo. Zašto? Pitao sam se. Zašto mi ne možeš barem jedanput biti naklon?

To je bilo to. Sudbina, loša karma.  Predati se u ruke Punašne M. izgledalo mi je kao jedina opcija. Gotovo je. Pomislio sam. Slijedim sudbinu dvojice poginulih.  Otišao sam do svratišta u novom sakou i hlačama s prošupljenim škriputavim cipelama. Punašna M. je sjedila na mojem krevetu. Nakon što sam otvorio vrata, pogled mi je odmah pao na Melkiorov krevet. Odijela više tamo nije bilo.

-Gdje je moje plavo odijelo.- upitao sam drhtavim glasom.

Punašna M. se nasmije.

-Reći ću ti ako sjedneš do mene na krevet.- odgovorila je.

Imperativni glagolski način izražavanja  sasvim je iščeznuo iz govornog aparata Punašne M. Zvala me umilnim galsom k sebi.

-Dođi k meni. Neću ti ništa.-

Da. To neću ti ništa je mogla prodati nekom  novom naivcu, ali ne i meni. Nisam znao što bih rekao. Sjetio sam se posljednjih riječi Neslanog Ive: „Punašna M. i Debela N.  su sestre, ali ne po krvi“. Debela je ubila Neslanog, a Punašna će mene ovdje zadaviti. Dolazio sam u napast spomenuti  arsen i sve što se događalo, ali nekako sam se bojao da ne pozove onog svojeg ćelavca.  Mogli bi me zajedno zadaviti kao u slučaju Vilka kratkog.

-Gdje si bio tako dugo. Čekala sam te.- upital je umilno zabrinutim glasom.

-Bio sam u bolnici.- otelo mi se.

Bio sam svijestan da sam pokrenuo lavinu. Nema povratka. Stala je ispred mene.

-Jesi li nešto bio bolestan.- rekla je dragajući mi podlakticu.

Oklijevao sam s odgovorom. Ako priznam problem s arsenom,  ubiti će me istog trenutka. Srce je htjelo jedno, a mozak drugo. Bila je to borba ljevice s desnicom. Neka nepoznata energija, ispunila me odvažnošću i gnjevom. Gnjev se kanalizirao kroz snažan muški stisak Punašne M. Pričepio sam je uza zid.

-Znaš zašto sam bio u bolnici?- upitao sam.

Gledala me svinjskim očima.

-Zato jer su mi dijagnosticirali trovanje arsenom!.-

-A znaš gdje su našli arsen?-

Udario sam je po licu.

-Znaš gdje su ga našli!?- viknuo sam izbezumljen.

-Nemoj molim te.-zavapila je.

-Našli su ga u soji!.- dahnuo sam joj to u lice.

Pljuskom sam je srušio na krevet. Ridala je i jecala.

-Ali nisam…ja sam samo…-

-Što si ti samo!?- upitao sam je prije nego sam odvalio novu pljusku.

-Ubila si ih! Melkiora i Vilka si ubila!-

Iznosio sam činjenice na svijetlo dana. Bojažljivo me promatrala prije nego sam joj zadao novu pljusku. Dlanovi su mi se žarili kao i njezino lice.  Uživao sam u adrenalinu. Bio sam spreman na ono najgore. Mogao sam je ubiti da sam htio, ali ipak nisam.

-Ja sam samo pijun. Ja ništa ne znam.- branila se.

Nisam je mogao zamisliti kao bespomoćnu i ranjivu. Ostala mi je u sjećanju kao imperativan egzekucionist.   Poricala je ubojstva, a onda priznala.

-Jesam. Svima sam davala arsen u soji jer su mi tako zapovijedili. Ali nisam htjela.-

Nije uspjela dovršiti rečenicu.

-A gdje su novci?-pitao sam je.

-Kakvi novci?-pitala je i odjednom prestala plakati.

-Gradski novci kojima grad financira domove i svratišta?-

Svinjske oči na njenom licu izgubile su sjaj.

-Ja nemam veze s tim novcima. To uzimaju oni.-

To je bilo ono ključno: Oni.  Predosjećao sam tko bi mogli biti: Oni. Banda. Pomislio sam. Oni žele očistiti grad od „smeća“.

-Oni su došli i zaprijetili mi da moram surađivati i…-

-…i otrovati ljude.- dovršio sam njenu rečenicu.

Ponovno sam joj opalio pljusku od koje se jedno vrijeme oporavljala na krevetu. Utroba mi je gorjela. Mogao bih pregristi i karike lanca da je potrebno.

-Tebi nisam stavljala arsen.- rekla je  uplašeno.

Bojala se pogledati me u oči. Bojala se nove pljuske.

-Što si rekla? Ponovi!-

Moj glas se konačno izvijao u imperativ.

-Kažem ti. Tebi nisam stavljala arsen u jelo. Pazila sam da ga ne bude previše.-

Ne znam zašto je to rekla i što je pod time mislila, ali bio sam siguran da laže.

-Ako mi još jedanput slažeš ti ćeš biti sljedeća.- zaprijetio sam.

-Odgovori mi. Tko vodi sve ovo!?-

Vidio sam joj u očima iskrenost. Doista nije znala tko stoji iza svega toga. Minotaur bez identiteta  zasigurno je stajao iza svega toga. Ipak to je bio njegov labirint. Na trenutak sam se sažalio nad tom ženom. No znao sam da je sažaljenje prokleta slabost. Tijelo je poskakivalo u naletima adrenalina. Bio sam napaljen. Trzao sam. Zamijetio sam na Punašnoj M. neku dosad nezapaženu čudesnu ljepotu. Položaj tijela, naglašavao je  poetiku bespomoćnosti i pokorenosti.

Nasrnuo sam na nju kao jeftin pastuh bez nadzora. Gnječio sam je i htio zadati bol užitka tamo gdje je trebalo. Propuštao sam povijest svih događaja kroz filtar svoje osobnosti.  Želio sam tu ženu i sada sam je imao. Potpuno pokorena, predala se mojoj  muževnoj nakostriješenosti.

 

 

 

V.POGLAVLJE

-|||||-

 

Žuč dušmanina, na obrazima se valja

kao toljaga što razdire mi moždane.

Tane mržnje, strijela srdžbe,

kroz srce prohuja kao vihor iz podnožja mraza;

Iskre zvijezda,

učinile su mi se kao plamen svijeće

nad kamenom groba.

Krvna žrtva, iznebuha me snašla

i odvela u sveti boj, u blud smrti,

da valjam svoje suze zbog izgubljene bitke.

 

-|||||-

 

Izvijala se kao bolesna mačka nakon prometne nesreće. Plazila je po meni u rano jutro. Još uvijek, svjesno me zatvarala u svoj svijet. Robudio sam se s jutarnjom erekcijom na njenom bedru. Sve što je bilo prije, prepustio sam zaboravu.  Oblo i meko tijelo, izvijalo se od užitka. Zubati osmijeh ponavljao je: „dobro ti jutro“. Mentalna projekcija žene u sladostrasnom trzaju orgazma, budila me iz sna. Neprilagođena nasrtljivica, dragala me po spolnom udu kao gestom zahvale za provedenu noć u  estrogenu. Tijelo je htjelo tijelo. Priljepljen za Punašnu M. osjećao sam se zdravo dok se razdragano smješkala.  Prije koji dan taj smiješak je značio nešto drugo. Perfidnost i zlo isijavalo je iz smiješka, ali sada nakon provedene noći smiješak zla istalio se u  definiciju ljubavi.

I dok mi je zmijski šištala u uho kao ljubljena otrovnica, ponavljao sam u sebi epitaf  zadovoljstva.

-Ja sam Posjednik tvojeg tijela. Ja sam Posjednik tvoje egzistencije. Sada pripadaš meni.-

Razdragano se smješkala mojim suludim uspaljenim riječima. Mošnja mi je gorjela, a tijelo trzalo.

-Volim te.- iznenađujuće je izjavila.

Izjava ljubavi, iznenadila me. Ne sjećam se kada mi  je poslijednji puta netko izjavio ljubav, tobožnju ljubav. Bio sam nekako skloniji vjerovati da se radi o hormonalnom oduševljenju. Nemoguće je voljeti nekoga. Ljubav kakvu poznajemo u ljudskoj predodžbi, svodi se prije svega na fizičku privlačnost tijela u prvoj fazi zatim  na  nesvijesnu aktivaciju obrazaca ponašanja: reprodukcije kojima nas je priroda obdarila, a na poslijetku na naviku koju je itekako teško promijeniti ili izbrisati.

Pouzdano sam znao da  sve ovisi o trenutku. Trenutak kada oteklina hormonalnog oduševljenja splasne, prestaje vrijediti „ljubav“, a tijela, odnosno osobe stvore uzajamnu naviku i potrebu.

-Šašavo.- odgovorio sam vrlo brzo.

-Što je šašavo?- blejala je Punašna M.

-Sve ovo je šašavo.- rekao sam.

Zbunjeno me gledala. Vidjelo se kako joj tijelo blokira um.

-Ja tebe ne volim.- ispalio sam.

-Zašto bih te morao voljeti nakon jedne provedene noći?-

Iako je moja jutarnja erekcija ludo nasrtala na njeno golo bedro, neprijateljski impulsi ponovo su našli put prema svijetlu.

-Ali ja sam mislila…- zbunjeno je blejala pokušavajući me smiriti  poljupcima.

-Ispeglala sam ti plavo odijelo.- rekla je razočarano.

Postoje trenuci kada iz najmračnijih dubina sumnjičavosti ipak daš priliku samome sebi vjerovati drugoj osobi. I sâm sam se na trenutak zanio u jedno takvo povjerenje. Osjećam se izdanim od samoga sebe.

-Trebao sam te ubiti.- glasom punim gnjeva šapnuo sam joj u uho.

No  nisam ništa poduzimao. Ležali smo tako na krevetu u rano jutro jedno vrijeme držeći se za ruke kao mladi uspaljeni par.  Tijelo je vrlo često neprijatelj uma.  Nisam se mogao otrgnuti, odvojiti od osobe koje sam se u isti trenutak bojao, a opet mi je bilo drago što ležim pored nje.

-Ispeglala sam ti plavo odijelo.- ponovila je.

Zvučala je kao prava domaćica. Nespojive misli međusobno su zablokirale u transferu kroz neuronske veze.

-Volim te.- ponovila je očekujući od mene potvrdu iste fraze.

Nisam to mogao izgovoriti. Mučio me prizor ubojstva Vilka kratkog. Ležim s potencijalnom ubojicom u krevetu i baš me briga za sve. Kako je uopće do toga došlo. Pitao sam se.

-Ako ti nisi stavljala arsen u moju hranu, tko je onda?-

Gledao sam je pogledom kojim divlji ker gleda plijen.  Nije odgovarala.  Odgađala je odgovor šutnjom. Ponovio sam pitanje sada već nešto grublje.

-Tko me je trovao arsenom?-

Zadrhtala je.

 

-Svako jutro voziš ona kolica pa zaključi sam.- ispalila je  i okrenula se na drugu stranu kreveta.

Svakog  jutra vozio sam prokleta kolica do pekare. Svakog jutra dobio sam uobičajenu plaću: suhe kolače u papirnatoj kutiji. Da. To je zasigurno bilo to. Debela N. me trovala, a ne Punašna M. kako sam mislio.  Izgleda da sam stvarno zapeo za oko Punašne M. u pozitivnom smislu.

-Punašna.- zazvao sam je.

Okrenula se orošenog lica suzama.

-Okrivljuješ me za nešto što nisam napravila. Nikada ti ne bih stavila otrov u jelo. Uvijek sam ti uz uobičajen obrok stavila nešto posebno.-

Istina. Uvijek sam bio taj poseban s posebnim tretmanom.  Ne mogu  poricati da se nije o meni brinula više nego o bilo kome drugome.

-Zašto?.- upitao sam.

-Zašto si mene izdvojila iznad svih?-

Pitanje ju je na trenutak zbunilo i zaprepastilo. Vjerojatno nije ni mislila da će sve ovo zaći tako duboko.

-Ne znam.-odgovorila je pokorno.

-Valjda zato jer te volim budalo.-

Bilo mi je teško vjerovati u tu priču. Znao sam da je Punašna M. kolaboracionistica Debele N. Znao sam da su nekako udružene s nekim u gradu. Gradić N. nije sigurno mjesto.  Barem ne zasada.

-Tko je onaj ćelavi koji je dolazio ovamo?- pitao sam.

Gledala me pogledom kajanja. U tom pogledu, shvatio sam da nije imala izbora. Uvukli su je i morala je igrati po njihovim pravilima. Želio sam joj odvaliti pljusku. No nešto me sprječavalo. Ljubav ponekad boli. Naša ljubav, ljubav je na prijekore.

 

-Što znači simbol crnog sunca?- upitao sam.

-To su oni.- odgovorila je.

Time je potvrdila moje najveće sumnje. Organizacija neonacista pod simbolom crnog sunca  nastoji grad očistiti od klošara i defektnih jadnika.  U tijeku je operacija diskretnog čišćenja ulica i trgova.

-Gdje mi je odijelo?-

Ustala se kao programirani stroj i iz ormara pod ključem izvukla ispeglano i iščetkano plavo odijelo. Odijelo je šutke  položila na krevet. Zurila je u mene  u tišini sobe za vrijeme dok sam se spremao za konferenciju.  Polugola u čipkastoj potkošulji, potpuno razgolićena i ranjiva više nije nalikovala ubojici. Bila je to obična zdepasta, debeljuškasta domaćica.

-Trebam bocu nekog pića.- rekao sam u afektu.

-Imam bocu votke u ormaru.- prenula se iz ukočenosti.

Spremio sam bocu u kaput i krišom u džep turno njene poveće gaćice.  Probadala me pogledom punim samilosti. Oprostio sam se vlažnim poljupcem u obraz. Bilo je vrijeme da krenem na konferenciju. Prije nego sam otišao, posudio sam upaljač s police.  Moje namjere su bile čiste iako se to sa strane promatrača ne bi moglo tako interpretirati.

Istrčao sam na ulicu. Kolica su bila parkirana tik do svratišta. Plavo odijelo, blještalo je morskim sjajem u polupraznoj ulici.  Otpio sam gutljaj votke i zaputio se u pekaru.  Debela N.  lijeno je preslagivala peciva na policama.  Izgledala je poput divovske voštane figure kojoj se topi vosak i pretvara je u sluzavu melasu. Zastao sam pred pekarom. Otpijem gutljaj votke. Smrt drugog zapliće me i zaziva.

-Sada ćeš biti osvećen Ivo.-  rekao sam samome sebi.

Na sreću nije bilo ljudi. Bilo je relativno rano.  Tu i tamo kakvi ranoranilac i prolaznik. Debela N. je bila potpuno sama i ranjiva. Mogao sam osjetiti njezinu krv u zraku. Prije ulaska u pekarnicu, natopio sam gaćice votkom i ugurao ih u flašu kao fitilj. Ušavši u pekarnicu, odglumio sam performans polupijanog uglednog gospodina. Votku sam držao pod kaputom.  Debela N. usrdno je pozdravila i krenula glumiti finoću. Nije me prepoznala.

 

-Kakva to peciva imaš?- dobacio sam s visoka.

-Imamo pletenice sa sezamom, makom, slane klipiće punjene šunkom i sirom, zatim žemlje…-

Prekinuo sam se u nabrajanju.

-Imate li možda bijelog praha?-

Nije shvatila što sam pitao.

-Imamo krafne sa štaubšećerom ako na to mislite.- odgovorila je vrlo mirno.

-Ne, ne. Nisam  na to mislio.- kažem.

-Mislio sam na onaj bijeli prah u pecivu.-

Zbunjeno je blejala u mene, a jedna jedina dlaka na madežu koja inače nije stršala, sada se nakostriješila. Predosjećala je nešto.

-Takvo što nemamo ovdje.- brzo je odgovorila.

-Ma nemoj. Misliš da ne znam.- provokativno sam odgvorio.

-Reci sestro. Sjećaš li se onog luđaka s trga sad neki dan.- upitam.

-Da. Znam ga iz viđenja. On je propalica.- kaže hrapavim glasom.

-A nije bio propalica kada si izmuzla informacije iz njega. Kako je poginuo taj čovjek?-

-Što?- začuđeno je graknula.

-Pitam te kako je poginuo taj čovjek?- ponovim pitanje puno jasnije.

-Što vas briga za tog čovjeka! To je propalica neki.-

Pokušavala me otjerati od misli na tog jadnog čovjeka. Nije joj uspjelo.

-Taj čovjek je bio moj prijatelj.- odgovorim.

 

 

 

Zapalio sam Molotovljev koktel i bacio ga na pult ispred Debele N. Koktel se razletio, a vatra buknula ravno na Debelu M. Gledao sam je kako gori.  Bacala se po pultu, rušila peciva i siktavo stenjala. Ukočen, promatrao sam debelog snjegovića kako se rastapa pod divovskim suncem pravde.

-Sretan ti put u pakao.- rekao sam pri izlasku iz pekare.

Vatra se rasplamsala i buknula kroz izlog pekare. S ulice su dopirali glasovi: „Požar, upomoć…požar…“ Pekara je gorjela kao usijana baklja. Debela N. cvrćala je kao biftek. Miris ljudskog mesa, otvorio mi je apetit. Želudac se pobunio i pozvao u sjećanje sliku mesa s roštilja. Iako sit trenutne osvete, zaslinio sam kao gladno pseto. Dok su se ljudi okupljali i zvali vatrogasce, brzo sam kidnuo niz ulicu do mjesta gdje se održavala konferencija. Malo sam se čuo na votku, ali vjerojatno to neće biti problem pri ulasku.

 

 

 

Na ulazu u koferencijsku dvoranu, nakon akreditacije s konferencijskom pozivnicom,  ljubazno me dočekala konobarica.  Ponudila mi je tacnu prepunu proizvoda  s roštilja. Pržena pileća krilca, ćevapi, dimljene kobasice i ražnjići zamirisali su orijentalnim začinima. Miris roštilja odveo me u prostranstva posrnulih preživača.  Napokon nešto što može utažiti ne samo glad tijela nego i duše. Duša je poskočila od radosti, a želudac na trenutak zašutio zatomljujući glad. Dok sam mljackao i davio se dimljenim kobasicama i ražnjićima, mekim kruhom i hrskavom piletinom,  zamijetio sam erotiku  sisate, gegave ženice. Iako je preda mnom jednom rukom erotično otkopčavala dugmad dekoltea, a drugom se nespretno borila  s gravitacijom tacne, više me interesirala erotika roštilja. Ženica se trudila, ali u tom trenutku gastronomskog orgazma, ništa nije bilo bitno osim hrane. Nije bilo većeg zadovoljstva od intimnog, ljubavnog, zubatog poljupca tijela piletine, vampirskog cijeđenja esencije dimljene kobasice, trenja izazvanog klizećim komadićem ćevapa niz ždrijelo i jednjak. Nepremostiva gastroerotika, sasvim je obuzela ždrijelo, želudac i jezik.

Prežderan i malaksao od napornog gutanja hrane, sjeo sam na mjesto sa svojim imenom. Profesor Bodganski, pisalo je. Neki nasrtljivi ljudi, rukovali su se sa mnom i govorili mi svoja imena od kojih ni jedno nisam uspio zapamtio. Poravnavao sam bradu i kosu neuspješno pokušavajući zalizati čuperke.  Predavanja su počela. Uglavnom nije bilo ništa korisnog.  Izlaganja su se kidala u beskorisne krpe.  Dok su poneki predavači zmijski šištali potencirajući dojam iznesenog sadržaja, ja sam dremuckao i razmišljao o Punašnoj M.  Bio je pravi trenutak nakon jela za uljuljkavanje u san. Razmišljao sam o noći provedenoj s Punašnom M.  Osjećaji su podvojeno poskakivali. Nisam se mogao odlučiti za jednu od strana. Vrtio sam prizor  ubojice Vilka kratkog i podatne ljubavnice.  Bilo je teško povući granicu između ludila i zdrave pameti.

Preživao sam teški obrok i pomišljao na  smrt Neslanog Ive.  Nikako da zaboravim čovjeka ne baš pametnog, ali Čovjeka od Čovjeka.   Još uvijek nije bio moj red. Namjerio sam posmrtne riječi   Neslanog Ive u trenutku lucidnosti podijeliti sa svjetinom, akademskom svjetinom. Možda će te riječi pokrenuti lavinu događaja mračnih predjela labirinta. Neslani Ivo, zaslužio je biti zapamćen.  U riječima koje je izgovorio, još uvijek živi i svaki puta će živjeti u odbljesku mentalnog probavljanja tih riječi.

Iz preživanja vlastitih misli prenuo me jedan gospodin. Nisam isprva bio siguran da ga poznajem, ali kako me oslovio  imenom, prisjetio sam se. Bio je to organizator književne večeri. Došao mi je čestitati na dolasku.

-Poštovani profesore Bogdanoviću. Drago mi je što ste se odazvali. Znate vi imate jedan specifičan opus čovjeka koji promišlja kamen i beton surovog mjesta života.-

Riječi su mi vrlo imponirale. Iako nisam bio pravi Bogdanović već samo replika pravog, ali svejedno uz pun želudac, riječi hvale došle su kao desert.   Sjeo je do mene na prazno mjesto. Zapričao se i nisam mogao doći do riječi. Pokušavao sam gestama pokazati da želim nešto priopćiti, ali čovjek je bio uporan.

-Profesore. Ne znam pratite li novine, no vaš rad je procurio i tamo; bio je objavljen kao kategorički izvrstan rad prosocijalnog karaktera. Željno iščekujem čuti vaše izlaganje danas na konferenciji. Vjerujem da ste pripremili nešto društvene problematike.-

Bauljao je tako bez prestanka. Okolni sudionici stišavali su nas no njega nije bilo briga.  Ponašao se kao da je on tu glavni pijetao u kokošinjcu. Prekrižio je noge i potpuno otvorio tijelo prema meni. Načas su me prošli žmarci. Kao neki predosjećaj koji vrlo često bude istinit, tako su me ti žmarci prošli dajući svemu tome neki dublji smisao.

I dok je ovaj napasnik pričao, među publikom sam zamijetio ćelavca.  Ne bilo kojeg ćelavca. Ćelavac u bijeloj dolčeviti već me jednom pritisnuo na sličnom skupu. Ponovno je ovdje. Potpuno ignoriravši tupana koji me davio poetskim bravurama u moju čast,  među publikom sam zamijetio još nekoliko ćelavih glava jednako obrijanih glava kao glava onog ćelavca u bijeloj dolčeviti.

Bauljanje poetski  napaljenog napasnika do mene, prekinula je moderatorica konferencije.

-Oprostite profesore Bogdanović, morate se javiti na pult.- ljubazno je prošaptala.

-Ali zašto? Nešto nije u redu?- upitao sam iznenađen.

U želucu se pomakla hrana. Osjetio sam navalu tjeskobe kako me baca na dno labirinta. Napasni  gospodin do mene, streljao me pogledom.

-Ima nekih problema s prijavom. Budući da ste uskoro na redu, trebamo riješiti administraciju na pultu.- rekla je mlada moderatorica.

Nekako se nisam dao odvući. No onda je  napasni gospodin izvadio pištolj i pritisnuo mi ga ravno na srce.

-Poći ćete s nama odmah.- rekao je imperativno.

Bio sam siguran da neće pucati pred tolikim svijetom. Iako nitko nije djelovao uznemireno, situacija je bila baš čudna.

-Poći ćete s nama ili ću zapucati.- ponovio je.

Znao sam da blefira. No onda je izvadio prigušivač i pričvrstio ga za pištolj.

-Ovako nas nitko neće čuti.-rekao je ponovno prislanjajući pištolj na mjesto srca.

Nisam imao što reći. Samo sam slušao naredbe.

-I da niste nešto pokušavali.- upozorio me.

Bilo je to upozorenje, ali i sugestija. Prilijepio se uz mene kao nasrtljiv pauk uz ulovljenu muhu. Probadao mi je rebra sa cijevi pištolja.  Nitko ništa nije zamijećivao.  Svi su revno slušali izlaganja. Na pultu su me čekala dvojica ćelavaca. Onaj s bijelom dolčevitom, stavio mi je vreću preko glave. Uhvatila me mučnina. Govorio sam samome sebi da ne smijem povraćati. Ako povraćam sve će se zaustaviti u vreći i mogu se tako ugušiti u vlastitoj bljuvotini. Čuo sam samo da je tip s pištoljem rekao:

-Sad je vaš. Vodite ga.-

Postalo mi je jasno da je i on njihovo pseto.

Dezorijentiran i izgubljen, čuo sam samo teško lupanje srca i brujanje motora automobila. Vozili su me negdje na neko nepoznato mjesto.  Jedan od njih  stalno je nešto govorio, nešto poput: „Kakva je to samo naivna budala.“. Znao sam da se to odnosi na mene.  Očekivao sam da će me smaknuti. Predviđao sam kraj u šakama tih šakala. Kroz glavu, prolazile su razne misli, a najviše sjećanja na posljednje ugodne trenutke provedene u naručju Punašne M.  Iako sam je zamišljao kao ubojicu,  u trenutku približavanja smrti,  bio sam spreman sve joj oprostiti.

Stigli smo. Automobil je odjednom stao.

Silazili smo  prema dolje.  Spuštali smo se nepoznatim stepeništem. Jedan od dvojice stegne mi  lijevu ruku i kaže.

-Nemoj ni slučajno ništa pokušavati.- i zarije mi u rebra pištolj.

Kada su mi skinuli masku, bio sam vezan za stolac u mračnoj podrumskoj prostoriji s blještećim svjetlom na sredini plafona.  Preda mnom su stajale četiri ćelave tek ispolirane  glave. Kao da je netko otvorio kartonsku kutiju od jaja i ulaštio ljuske.  Kada su mi se oči privikle, zamijetio sam tetovaže crnog sunca, Schwartze Sonne na zapešćima. Nalazio sam se u orlovskom gnijezdu. Znam što slijedi: mučenje i smrt.  Pored ćelavaca u mraku pojavila se ženska osoba.

-Približi se svojem ljubavniku kujo.- zapovijedi ćelavac u bijeloj dolčeviti.

Bila je to Punašna M.  Sramežljivo i skrušeno primaknula se svijetlu. U mojim očima ponovno postala ubojicom.

-Kurvo! Izdala si me.- rekao sam u afektu.

Snažna pljuska s lijeve strane lica, skoro me izbacila iz stolca.  Ćelavi u dolčeviti, čvrsto je fiksirao moju glavu. U prostoriju je ušao neznanac. Lice mu se nije moglo razaznati jer je stajao u mraku.

-Pozdrav Leo.- rekao je smireno.

A nakon pozdrava, osjetio sam snažnu pljusku s drugog smjera.  Tijelo je plamtjelo od adrenalina. Ćelavi me šćepao za kosu.

-Leo dragi.- obratio mi se čovjek nepoznata identiteta.

Zamišljao sam ga kao rogatog minotaura u središtu labirinta. To je to; došao me probosti rogovima. Pomislio sam.

-Leo. Mislio sam da smo se dogovorili. Platio sam ti svotu koju si tražio. Mislim da sam bio pošten.- rekao je sugestivno.

-Vidiš. Ja sam se držao svoje riječi Leo, a ti…što si ti napravio? Izdao si me. Eto što si napravio.-

-Ja ništa ne znam o tome vjerujte mi. I nisam Leo.- branio sam se.

-Ma nemoj. Slavni profesor Bogdanski nije onaj za koga se izdaje. Nevjerojatno koliko čovjek može biti pristran laži.-

Ćelavac me udario nogom u trbuh. Hrana koja se tek počela probavljati parkirala je vozila u grlu.  Jedva sam došao do zraka.

-Ti tvrdiš da sve ovo što si nastojao izvoditi nije tvojih ruku djelo.-upita.

-Oprostite, ali ja ne znam tko ste vi. Ja nisam pravi Leo Bogdanski. Ja sam…-

Ušutkao me drugi udarac nogom u trbuh. Sadržaj želuca, prolijao sam po podrumskom podu.

-Leo. Ako ćemo tako razgovarati, onda te prepuštam ovim gorilama. Želio sam s tobom ozbiljno porazgovarati o svemu. Plaćen si da šutiš. Ja sam se držao svojeg dijela dogovora.- rekao je mirnim glasom.

-Ali kad vam kažem. Ja nisam Leo Bogdanović. Samo sam se predstavljao kao on.- pokušavao sam ih uvjeriti u istinu.

Ćelavac me ponovno htio udariti, a onda je Punašna M. vrisnula.

-Nemoj molim te!? On je samo klošar, jadnik.-

Bila je na mojoj strani. Ponovno kolebanje u duši, počelo me  uvjeravati da je ona dobra.

Ćelavac s bijelom dolčevitom, čvrsto je primi za ruku.

-Slušaj ti. Štitiš ga jel’da? On je tvoj ljubavnik.  Smotala si ga među noge. Zato ga sada braniš. No pazi da i ti ne bi završila na njegovom mjestu.-

Prjetio joj je.  A ona se,  jadnica pokoravala grubom glasu grubijana.

-Leo. Pokušavam se riješiti bijede i jada u gradu, a ti mi namjerno podmećeš kavge. Ne razumijem. Što? Nije dovoljno sjelo na račun ili želiš još više?.-rekao je tip u sjeni.

-Ali kad vam kažem! Koristio sam se identitetom profesora Bogdanskog samo da bih pojeo dobar obrok.- rekao sam u strahu od daljnjih batina.

Razjareni ćelavac u dolčeviti približavao se. No nije me udario; pljuskao me samo pogledom.

-To je nemoguće; to ne vodi nikamo.  Leo. Nema drugog koji bi nalikova na tebe. Shvati više. Leo nastojim grad očistiti od ološa i nepotrebnih izjelica zajednice. Želim čist grad s jakim i vrijednim ljudima, a ne s propalicama.-

-I zato ih truješ arsenom.-pobjeglo mi je.

Ćelavac me čvrsto zgrabi za čeljust. Punašna M. je viknula u strahu.

-Nemoj molim te.- i primila ćelavca za ruku.

Grubi ćelavac je odgurnuo Punašnu u čvrsti stisak drugog ćelavca.

-Da Leo. Trujem ih arsenom ako baš tako želiš.  To je najbezbolniji način i najhumaniji čin za čovječanstvo. Ja sam zapravo milostiv i želim bijednike osloboditi muke i patnje življenja. Samo to. To je najhumanije što možeš učiniti za jednu izgubljenu dušu, obilježenu društvenim i fizičkim hendikepom. – govorio je smirenim glasom.

-Ti si ubojica.-rekao sam hrabro uopće nesvjestan svoje hrabrosti.

-Isplatio sam ti tri milijuna kako smo dogovoril da šutiš o tome. I složio si se s time. Dao si  mi obećanje da ćeš nestati iz grada.  A ti se igraš mačke i miša. Kako si samo pokvaren. Ja mrzim lašce. Vrijeme je da umreš.- perfidno izgovori.

Grubi ćelavac u dolčeviti krene me daviti.  Stezao je kao s dva metalna škripca. Osjećao sam u glavi pritisak. Šumilo mi je u ušima, a  pluća su pekla. Pritisak je bio sve jači, a ja sam sve više tonuo u tamu. Bio sam siguran da je to kraj.

Onda se začuo pucanj. Pritisak je popustio. Punašna M. mahala je pištoljem  i upucala obojicu ćelavaca. Dotrčala je k meni i  podragala me po licu.

-Mileni moj. Moraš pobjeći.-rekla je.

-Odveži me.- istisnuo sam kroz kašalj.

Odvezala me i zagrlila.

-Volim te.- šapnula je.

 

Postalo mi je jasno da je sve ovo vrijeme ona bila žrtva kao i ja. Tip iz sjene, dozivao je svoju vojsku.

-Moraš pobjeći.- rekla je.

-A ti?-upitao sam.

Samilosno me gledala svinjskim očima. Poljubio sam je za rastanak.  Trčao sam prema izlazu. Nešto u meni, reklo je da se okrenem. Poluživ ćelavac u bijeloj dolčeviti, prerezao je grkljan Punašnoj M. Zamro sam na trenutak. Pitao sam se jesam li dovoljno cjenio to biće. Spasila me od sigurne smrti.Zavijala je tužaljka u meni kao ranjeni pas. No nisam se mogao vratiti. Morao sam očuvati svoj život.  Morao sam pobjeći.

Uspinjao sam se uz dugi hodnik. Za sobom sam čuo larmu razjarenih  ćelavih  koljača. Srce je tuklo kao ludo. Napokon. Izlaz. Našao sam se u podzemnoj željeznici. Divlji koljači, trčali su za mnom. Jedina opcija koju sam imao, bio je vlak.  Uskočio sam u prvi vagon vlaka koji je upravo kretao. Nemam pojma gdje je vlak krenuo i kamo je išao. Bilo je samo bitno da pobjegnem.

Ćelavi koljači, zabijali su se u vagon, ali nisu mogli do mene. Vlak je pojurio. Napuštao sam Gradić N. Našao sam put povratka iz labirinta i uzmakao Minotauru.  Obrisao sam krv s lica i tražio neki miran vagon u kojem ću moći na zaspatio.  Nisam ni primjetio da nemam donji desni kutni zub. Sve se dogodilo tako brzo i užurbano.

 

Vlak se polagano ljuljao dok sam tražio mjesto u vagonu. Većina vagona, bila je dupkom puna. U želucu je kruljilo. Zaželio sam se slatkih krumpirovih okruglica punjenih džemom od marelice, posipanih  krušnim mrvicama. To će biti prvo kada stignem. Dobro ću se najesti. Našao sam jedan mirniji vagon. Na početku vagona, sjedili su adolescenti  vježbajući aerobik  po zaslonu mobitela. Nasuprot njima tri su srednjovječne dame  raspredale o svojim boljim danima.  U dnu vagona zamijetim  biljarske kugle kako visoko dižu pest i prijete cijelom svemiru: „Viertes Reich!“.  Neka otrcana, ali mlađa verzija  ćelavih koljača koji su me maloprije progonili.

Jadna mladež inficirana ostacima preminule ideologije. Nisu bili opasni. To su takozvani tatini sineki. Obriju glave, nacrtaju križeve i obuju vojničke čizme svojih tateka s metalnim nipnama i prave se važni. I oni su veliki boljitak nacije, nositelji četvrtog rajha.

Smjestio sam se konačno u sredini vagona, nešto prije ulaštenih  biljarskih kugli.  Dahom sam   zamaglio prozorsko staklo. Nasuprot meni, sjedila je srednjovječna, nakindžurena gospođa sumnjiva morala i čovjek koji je zakuhao svu tu situaciju. Ispred mene, sjedio je pravi Leo Bogdanski. Uspavana ljepotica za kraj ove melodrame.

Nisam mogao vjerovati da se cijelo vrijeme skrivao u vlaku. Profesor Leo Bogdanski zbog kojeg sam primio tolike udarce, pojavio se niotkuda. Spavao je vrlo čvrsto. Zamijetio sam sličnosti. Bili smo slične dobi, zalizane kose i  čupave brade. Lako nas je bilo zamijeniti.  Još uvijek u transu nisam mogao vjerovati da je to profesor Bogdanski.  Nisam ga budio. Osjećao sam neko glupo strahopoštovanje.

Pomamno sam gutao profesorovu pojavu.  Profesoru je bilo svejedno. Neopterećen, hrkao je snom pravednika. Gorio sam od potrebe da mu se  obratim.  Ali nisam imao hrabrosti.  Srednjovječna dama bijesnim je pogledom, punim užasa i osude puzala po meni.  Usne su joj zadrhtale kao u samrtnom hropcu.  Ta propala kreatura iskrivljena od išijasa, vikala  je poput operne pjevačice u nekom mjuziklu: „Pederu! Pederu! Pe-de-ru!“.

Nisam se ni snašao, a okružila me  profana totalizacija tek izgleglih pilića s polomljenim križem na kljunovima. Izgleda da se još nisam iskobeljao iz labirinta.  Prvi udarac me priljepio uz staklo. Tek propupao proljetni krajolik, obojao se u crveno.  Zatim je uslijedilo gnječenje međunožja debelim džonom s metalnim nipnama. A od posljednjeg sam udarca diplomirao na katedri za književnost odsjek moderne poezije kao najbolji student u generaciji  s dodijeljenom velikom pohvalom sveučilišta ili ti magna cum laude. Mnogo pompe, mnogo pljeska  i uzvika.

Jedino oko čega sam se brinuo bila je jedna nepodnošljiva misao koja me pratila u sjenovitom labirintu: „SKIDAMO LI PRIJE SMRTI VARAVU KOŽU LAŽI?“

 

 

 

Amela Mustafić

 

Sklonio je sve one boje, kistove, platno i slike iz sobe. Pisao je mnogo i rijetko spavao.  Tu noć, prvi put rekao je:
„Još uvijek si dijete, ne idi, budi uvijek dijete, kćeri… – odmahnula sam rukom i otišla obukla usku  haljinu, visoke potpetice praveći od sebe jeftinu ženu. Vratila sam se do njega da mi da nešto novca, dao je i više, po običaju. Poljubila sam ga dok su njegove tužne oči umirale na meni i njego glas šaptao mi: „Čuvaj se.“ Noć je ličila na sve one prethodne noći u kojima sam skidala masku djevojčice i znala da ću kada noć poprimi maha stidjeti se sama sebe i od tog stida postajati sve gora i gora.

Počelo je sa časom crnog vina. Djelovalo je i ove noći.  Prišao mi je mladić i šapnuo:
„Kao da su mi tvoje oči rekle da dođem i spasem te iz ove mase, ja sam Adi i od sada sam tvoj anđeo čuvar, pođi za mnom.“ Otišla sam iako sam znala da je samo jedan u nizu i da ću sutra željeti sve da zaboravim i obaćati sebi da je posljednji put. Otišli smo do WC-a, ljubili se, zavukao mi je ruku u  gaće, i da, desilo se, i ovaj put…
„Kurvo, sve ste vi iste!“ – rekao je odlazeći.

Ostala sam sama, izašla na ulicu, bila je tamna i pusta baš poput moje duše.
Unutarnji glas uputio je tati riječi koje on nikada neće čuti:
„Tata, ne, ja nisam kao ostale djevojičice, one djevojčice koji su večeras u kući, čitaju knjige, vode noćne razgovore o umjetnosti i dive se večerašnjem crnilu neba. Tata, znam da nisam kćerka koju želiš, a ko bi želio kćerku poput mene? Niko. I sama se sebe stidim. Ti si umjetnik, i znam da me slikaš u bojama suprotnih od onih koje predstavljaju mene, i znam da bi volio da crtaš mamu i da ti i ja zajedno joj dodamo boju ljubavi. I nikada mi nećeš aplaudirati dok me gledaš kako uzimam diplomu i smiješim ti se u znak zahvale. I nikada me nećeš vidjeti u bijelome i izvesti nekome čovjeku, ponosito sa suzama u očima reći:  – Čuvaj mi je. –
I nikada moje dijete neće stisnuti tvoju ruku jer ja nikada neću biti majka. Loša kćerka nikada ne može izrasti u dobru majku. I znaš tata, pusti ljude i njihove priče da si možda loš čovjek, da kćerku nisi odgojio i da je razmaženo deriše. Dobar čovjek ne mora roditi dobrog čovjeka, zapamti to tata.“
Otrijeznila su me kola hitne pomoći ispred kuće. Tati su uzalud davali pomoć, nije se probudio.

Moje buđenje uslijedilo je nakon mnogo neprespavanih noći.
Ušla sam u njegovu sobu, još je mirisala na njega, još je disala njegovim mrtvim plućima. Na stolu je stajala Kišova „Enciklopedija mrtvih“ , uz nju je umirao i u isto vrijeme liječio se. Uzela sam onaj njegov debeli rokovnik u koji je pisao svaki dan i čim bi neko došao u sobu zatvarao bi ga. Duša je odmah pronašla ono:
„Draga moja kćeri, i večeras si izašla, i večeras ćeš završiti u rukama nekog diva. Trebao sam te zaštiti od svih tih divova, ali nisam, jer sam i ja u tvojim godinama bio div. Zavlačio sam ruke u gaće maminim princezama, privlačio ih svojim umjetničkim duhom, slikao ih gole,  vodio ih u krevet i poslije ih ostavljao nazivajući ih… sramota me i izgovoriti tu riječ. Svake sedmice nova žena, i sada, kada vratim vrijeme unazad, ne vidim razliku između onih žena koje sam nazivao tako kako sam ih nazivao i sebe. Koja je razlika u tome kada to žena radi i kada to muškarac radi? Nikakva.
Kada si se ti rodila sve se promijenilo, postala si jednini smisao moga postojanja. Zbog tebe sam postao drugi čovjek. I izvini, kćeri, što nikada nisam bio dobar tata.
Volim te.“

Petar Jovanović

 

BEOGRAD NA VODI

 

Zbog Beograda na vodi plivamo u dugovima.

 

Od kad gradimo Beograd na vodi, voda nam je do grla.

 

Ne napuštajte brod koji tone. Još nismo sagradili Beograd na vodi.

 

Potonuli su nam svi brodovi, a pacovima nikad bolje.

 

Sve što su nam obećali palo je u vodu, a sada nam obećavaju Beograd na vodi.

 

Nemam ništa protiv Beograda na vodi, ali se teško diše i na ovoj dubini.

 

Nedavno Obrenovac na vodi, a uskoro i Beograd.

 

Prvo treba da isplivamo na površinu, pa tek onda da gradimo Beograd na vodi.

 

Kad brod tone neozbiljno je razmišljati o izgradnji Beograda na vodi.

 

Posle Beograda na vodi – Beograd u vodi.

 

 

POLITIČARI

 

Pronašli su piramidu, ali ne i političara koji je poseduje.

 

Dok je bio zverka za njim su hodale gorile.

 

Popravio se budžet, a pokvario presednik.

 

Daleko mu lepa kuća, na Dedinju.

 

Dok ga je bio dobar glas, nosio je ozvučenje.

 

Godinama radi na svojim sabranim nedelima.

 

Oni su na visokom položaju, a ja imam vrtoglavicu.

 

Dobar vođa osluškuje narod, a loš prisluškuje.

 

Na državnim  jaslama je, a glup je kao vo.

 

Ni svi medvedi nisu više pod zaštitom države.

 

Baza razmišlja šta će sa sobom, a nadgradnje šta će za sebe.

 

Političari nisu gradili kule samo u vazduhu, već i na zemlji i moru.

 

Iz jedne biografije: Rodio se, rastao, narastao i nadrastao.

 

Političari mogu, da umesto rodnih imaju robne kuće.

 

Vođa lepše bajke priča narodu, nego svojoj deci.

 

Prvo je drmao, a onda su ga uzdrmali.

 

Toliko je loš čovek, da ga ni vlast  ne  može više pokvariti.

 

Toliko voli govore, da se ni do penzije nije opismenio.

 

Nije važno ko je za koga, već ko je iza koga.

 

Znate li prečicu do Trijumfalne kapije?

 

 

 

OCENJIVANJE

 

Profesor mi je dao šansu, a bolje bi bilo da mi je dao dvojku.

 

Tata, profesor je rekao da se ne ljutiš, jedinicu mi je dao za moje dobro.

 

Menjam dve jedinice za dvojku. Plaćam razliku.

 

Ni pet, ni šest, nego baš jedan.

 

Ocene su mi bogovske. Svi se krste.

 

Onima u prvoj klupi petice su na dohvat ruke.

 

Dobio sam dvojku. Tek da mi se nešto nađe.

 

Imam sve jedinice. Sad bar znam na čemu sam.

 

Beznadežan slučaj – ima sve petice.

 

Dvojka! Tako daleko, a tako blizu.

 

Popravio sam dvojku – kod zubara.

 

Popravi sam ocene. Sada su kao nove.

 

Od ovoliko jedinica ne može me spasiti ni smak sveta.

 

Imam jedinice iz svih predmeta. Važno je učestvovati.

 

Svako može dobiti jedinicu. Mi smo demokratska zemlja.

 

Sreća je lepa samo dok se čeka. Zato ja ne trčim za peticama.

 

Jedinica? Kako mi to poznato zvuči.

 

Zar da pljunem u šake i sada kad mi je dvojka u rukama.

 

Svrbi me dlan. Verovatno ću dobiti dvojku.

 

Lepo sam vaspitan. Na času ocenjivanja govorim: – „Posle Vas!“

 

U školi sam prvo ubijao vreme, a onda mlatio jedinice.

 

Volim predčas. Ako dobijem jedinicu ne primetim, jer sam pospan.

 

Moji promašaji bili bi manji da nisu praćeni odgovarajućim ocenama.

 

U školi se osećam kao riba u vodi, samo ćutim.

 

Više ne dobijam jedinice u školi, ispisao sam se.

 

Profesore, ja sam održao reč. Na časovima još uvek ćutim.

 

Ovoliki neuspesi u školi… pa, to još nikome nije uspelo.

 

Profesor ne može da me ubije u pojam – ja nemam pojma.

 

Odoh grlom u jagode – prozvao me profesor.

 

Profesor je podelio jedinice i rekao: „To će vam biti škola za ubuduće“!

 

Deset profesora na jednog učenika, o zar se i to može? Da, to je predmetna nastava.

 

Prijavio sam druga iz klupe, nije šaputao.

 

Prinuđen sam da prosim dvojke, jer mi ponos ne dozvoljava da ponavljam.

 

Izuzmemo li par jedinica, ja u stvari nisam tako loš đak.

 

U školi jedinice ne računaju po glavi učenika. Nema toliko glava.

 

Što se tiče ocena znam gde je izlaz, ali neće da me puste.

 

Pa šta ako sam dobio malu ocenu! I svet je mali.

 

Ne mogu se pomiriti sa jedinicama, je se ni one ne mire sa mnom.

 

Ovo nije testiranje, već testerisanje.

 

Ko zna, ruke u vis!

 

Najbolji su dobili petice, ali sledeće ispitivanje daće realniju sliku.

 

Profesore, požurite s peticama, đaci se brzo kvare.

 

Naš profesor nije zlopamtilo, odmah ti smanji ocenu iz vladanja.

 

Ako profesor znanje ima u malom prstu, šta li mu je u glavi.

 

Nisam rekao da smo Miloš i ja dobili jedinice. Nisam tužibaba.

 

Dajte petice dobrim đacima. Loši će se lakše snaći u životu.

 

Ne nije bojkot na ispitima, mene su vaspitavali da ne odgovaram starijem.

 

Zašto me profesor proziva kad znam odgovor?

 

Nisu mi ocene niske, to sam ja naglo porastao.

 

Na kraju u školi podele dvojke. Ali, ja sam uvek na početku.

 

Nekada su čoveka za reči – „Znam da ništa ne znam“ – proglašavali filozofom, sada mu daju jedinicu.

 

Neka se čuje i druga strana – reče profesor.

 

Čudno većina nas je zaljubljenih u dvojku, a niko nije ljubomoran.

 

U škli sam išao samo na jednu kartu i – dobio keca.

 

Loši đaci su i oni koji su spali na jednu peticu.

 

Dobiću kompleks niže vrednosti – daju mi niske ocene.

 

Neka odgovaraju oni što mnogo znaju.

 

„Boli me uvo“ što su odlikašima ocene „boli glava“.

 

Ne brinem za dobar uspeh. Čega nema bez njega se može.

 

Da je ćutanje zlato bio bih najbogatiji. Ćutim na svim časovima.

 

Nisam vodio evidenciju o jedinicama. Moram sve iz početka.

 

Popravio sam ocene. Sada su kao nove.

 

Redovno dobijam petice…1. aprila.

 

Poklonite mi dvojku, dobri đaci će se nekako i sami snaći.

 

Jedinica je upisana na obostrano nezadovoljstvo.

 

Rekao sam šta mislim i dobio jedinicu, a odlikaš govori tuđe misli i dobija peticu.

 

U znanju sam pošao od nule. S tigao sam do jedinice.

 

Pita me učitelj koliko je dva plus dva, kao da on to ne zna.

 

U školi sam se junački držao. Glas nisam pustio.

 

Predlažem da se formira komisija za ispitivanje porekla ocena.

 

Za mene je petica NLO: neidentifikovani leteći objekat.

 

Jedinica je kao meteor. Nikada se ne zna gde će pasti.

 

Profesore bi trebalo optužiti za zločin: dave sa ispitivanjem.

 

Nema tišine na času ispitivanja. Dok odgovaraju mnogi lupaju.

 

Profesorka, svojim prisustvom uveličajte mi ocenu.

 

Lako ćemo sa samodisciplinovanjem učenika, ali uvedite nam samoocenjivanje.

 

Ne, nije bojkot na ispitima, mene su vaspitavali da ne odgovaram starijem.

 

Ako profesor nastavi sa ispitivanjem, na kraju moraću da progovorim.

 

Drag mi je Platon, ali mi je dvojka iz filozofije još draža.

 

Džaba je naoružan znanjem, kad ga svi tuku u školi.

 

Ko duže čeka peticu, pre će je dobiti.

 

I ja sam vukovac, na fakultetu imam sve petice.

 

Ko kuca otvoriće mu, ko lupa – daće mu jedinicu.

 

Vežite pojaseve – počinje ispitivanje.

 

Znanje mi je kristalno jasno. Čak je i na staklenim nogama.

 

Živim u oblacima, a Bog nikako da mi pomogne da popravim jedinicu.

 

Kod mojih ocena izuzetak je toliko potvrdio pravilo, da je pravilo postalo izuzetak.

 

Dajte petice dobrim đacima, loši će se lakše snaći u životu.

 

Žednog je lako prevesti preko vode, ali prevedi ti mene u sledeći razred.

 

Studiraću glumu. Ni u pozorištu ne mogu bez šaptača.

 

 

 

MATEMATIKA

 

Matematičar nam je podelio jedinice i rekao: „Ovo vam je škola za ubuduće“!

*

Ljudski je grešiti, ali ja toliko grešim da je to više nego ljudski.

*

Ako sam za matematiku truba, pustite me bar da zasviram.

*

Zašto matematičar kaže da smo ovce, kad ne znamo ni da beknemo?

*

Matematičar je čovek na koga ne možete računati

*

Direktor škole je matematičar, ali nikome ne polađže račune.

*

Na času matematike ne treba mi sat. Čim me prozove,

*

Ima vezu u školi. Jedinicu iz matematike dao mu je prvi komšija.

*

Kad se sabere i oduzme, meni ostaje jedinica iz matematike.

*

Ne uobražavaj da si neka numera, zato što imaš peticu iz matematike.

*

Alo, servis! Popravite mi jedinicu iz matematike.

*

Šta će matematičaru mozak, kad sve ima u malom prstui.

*

Pitali smo direktora gde stanuje matematičar. Poslao nas je do đavola.

*

Matematičara nisam upamtio. Bio sam mali, manji od makovog zrna.

*

Matematičaru niko nije ravan, svi su mu krivi.

*

Što se tiče matematičara, daleko mu lepa kuća. Zato putuje autobusom.

*

Saberi se već jednom! Ovo je matematika.

*

Moj tata je matematičaru uzeo meru…odelo mu stoji kao saliveno.

*

Na testu iz matematike većini mojih odgovora ne odgovaraju pitanja.

*

Kod matematičara nema CILE-MILE. Mora da odgovara CILE, pa tek onda MILE.

*

Jak je matematičar. Stalno se tuče u razredu.

*

Na času matematike oduzeo sam se, pa nisam znao da sabiram.

*

Lako je biti spreman na sve, budi ti spreman za matematiku.

*

Množe se jedinice iz tablice deljenja.

*

Nigde nema veće slobode govora, nego na času matematike.

*

Stavili đaci matematičaru iglu u stolicu. Odskočio je čak u direktorovu fotelju.

*

Kad matematičar zada jednačinu, za mene su sve nepoznate.

*

Preračunao sam se na času matematike.

*

Matematičarka nikako da shvati, iako stalno ponavljam.

*

Ako već kažete da sam za matematiku truba, pustite me bar da zasviram.

*

Matematičar pati od kompleksa srednje vrednosti.

*

Matematika je kao prolazno naoblačenje – nikada se ne zna ko će pokisnuti.

*

Profesor matematike puca od znanja, izginućemo.

*

Što nisam glumac pa da imam dublera na času matematike.

*

Matematičar je vredan kao pčela. Malo – malo pa nekome ubode keca.

*

Ljubav prema matematici, to je ljubav iz računa.

*

Na matematici dižem dva prsta samo u slučaju velike nužde.

*

Da sam se na matematici sabrao, rezultat ne bi bio negativan.

*

Voleo bih da je zbirka iz matematike TV ekran. Tada bih je gledao non-stop.

*

Mogu li da odgovaram matematiku jaaa…oj!

*

Na času matematike rešenje mi je teže od problema.

*

Minut ćutanja nigde ne traje toliko dugo kao na času matematike.

*

Dok sam ja sabrao, matematičar je ocene podelio.

*

Moj drug računa na prste, a ja računam na gledanje kroz prste.

*

Računao sam na dvojku. Baš sam neračunljiv.

*

U košarci pravim lične, a u matematici poprilične greške.

*

Između dve vatre ne igramo samo na fiskulturi, već i na matematici.

*

Čas matematike je kao prolazno naoblačenje – nikada se ne zna ko će pokisnuti.

*

Moje ćutanje na čsu matematike je imalo snažan odjek.

*

Kad vam matematičar da odgovor, više neznate ni šta ste ga pitali.

 

 

RADNI KOLEKTIV

 

Da u firmi ima lepih žena, lako bih se uklopio u sredinu.

 

 

U firmi sam imao sve nad glavom, osim krova.

 

 

Džaba saam sposoban, kad nisam podoban.

 

 

Džaba sam poliglota kad me niko ne razume.

 

 

Badava je slati direktora na službeni put oko sveta – Zemlja je okrugla.

 

 

I od odgovornosti bi pobegao službenim autom!

 

 

Najteže je stati na svoje noge – kad izgubiš pravo na  službeni auto i  vozača.

 

 

Dok mi pišemo nevnike, on piše paradne dnevnice.

 

 

Direktori obilaze svet da bi nam pričali kako je kod nas najbolje.

 

 

Jedno poslaničko pitanje: „Kad ću opet na službeni put?“

 

 

Na putu za lepšu budućnost, popunjavaju putne naloge.

 

 

Dragi, mnogo mi je stalo do tvog povratka, kad ćeš na službeni put.

 

 

Na kraju pobeđuje pravda. Šteta što se suspenzije izriču na početku!

 

 

Znam da se svaka škola plaća, ali zar i glavom?

 

 

Direktore, ko se poslednji smeje on se pomalo i kezi!

 

 

Sudiće mi, uhvatili su me – za reč.

 

 

Direktor se pomirio sa sudbinom, ali ne svojom.

 

 

Lеpо dirigujete, ali meni se ne svira.

 

 

Moj idrektor poštuje zakon – jačeg.

 

 

Ко se ne slaže samnom neka da otkaz. Neću mu ništa.

 

 

Pokušao je glavom kroz zid, i došlo ga glave.

 

 

Nikako da se usaglasimo. Čas čuješ aplauze,a čas psovke.

 

 

Izostajanje predstavnika sindikata ne prolazi nezapaženo:  direktor oseti da mu nisu sve ovce na broju.

 

 

Ne kupuju socijalni mir. Nemaju para ni za to.

 

 

Sindikati treba da se odluče da li su za progres ili za regres.

 

 

Ko ima petlju, nema cipele.

 

 

Većina je za, ali direktor nije za većinu.

 

 

Direktor nam obećava bolje sutra. Da li to on odlazii?

 

 

Prvo je drmao, a onda su ga uzdrmali.

 

 

Kad novinari štrajkuju nema ko da nas dezinformiše.

 

 

Da li da prekinem štrajk glađu, opet se nešto kuva.

 

 

Koliko para toliko muzike – reče nastavnik muzike i otpoče štrajk.

 

 

Nisu nas izveli na pravi put, pa moramo da izađemo na ulice.

 

 

Đaci na ispitima ćute. Treba para da se ućutkaju i profesori.

 

 

Štrajk nastavnika oglasite na sva zvona, nije dovoljno samo školsko.

 

 

Nastavnicima je lako zapušiti usta, teško ih je nahraniti.

 

 

Ma to nije više školsko zvono, to je alarm.

 

 

Štrajk je opravdan. Naročito ako nemate šta da jedete.

 

 

 

Radovanka Milošević

Ograda je bila zaključana. Hteo je da udje u dvorište svog prijatelja, ali nije mogao. Previše je bila visoka, nije mogao da je preskoči. Iza ograde se čuo lavež pasa. Kao da su se plašili njegovog prisustva i činjenice da bi možda mogao da nabavi ključ kapije njihovog gazde. Zvučali su krvoločno. Nije mogao da ih vidi.
Bože, šta li se krilo iza te kapije? Haos? Nered? Smetlište?  Ili je možda sve ovo zajedno činilo prelepu sliku harizme?  Imao je neki takav osećaj.
Odustao je. Nije znao da je ključ u prvoj pukotini sa desne strane ograde. Otišao je. A mogao je videti lepotu haosa.

 

Ivan Bušić

 

Dve karte molim!

Dve ptice u letu

I zrak čist I slobodan

Oblaci i zvezde na kojima ništa ne piše

Čestice kosmičke prašine i naše reči

Kupujem nam vreme na komad i na gram

Davno sam prokockao sve, da bih imao to da platim

Ti to znaš ali se praviš da će naš plan sigurno uspeti

I ne skupljaj pikavce , sećaju me na svaki ugašen suton

Ne nosi cipele zaboga, niti kišobrane i kišne mantile

Spakuj jedan kofer ovozemaljskog i sve sitnice tebi drage

Kada jednom poĎemo naš put će biti neka nova galaksija

SasvežĎa se pokoriti i čitav kosmos gledaće samo u tvoje oči

Bićemo sebični i sve to držati u našem naručju.

Al godine su ko i sve prošle su kraj nas

Uzeo sam nas i prodao nas i nikada više ništa važno nije bilo.

 

 

Relativnost

Kad u nekoj polutami ošetiš kao da svet ne staje i ništa ti više ne bude jasno

Počećeš da kriviš vreme i prostor

Postavićeš sebi pitanja na koja već odavno znaš odgovore

Uhvatićeš samu sebe u mrežu svojih malih objašnjenja

I to jer zajedno nismo mogli da pobedimo samo jedno izmedju nas.

 

 

Crno ili Belo

Hteo to sebi da priznam ili ne po tebi sam davao smisao svojim rečima.

                                      U zoru tvoj pripovedač reči odbeglih a u suton nem i gord pod ovim

                                                     iskrivljenim svodom nepostojanja.

 

 

1%

Da li se oluja sprema – jednom si me pitala i u tim tvojim rečima beše više oblaka no u nebeskom plaventilu.

Pogledao sam u nebesa, zatim u tvoje oči i shvatio koliko ništa o ovome svetu ne znam.

 

 

 

Sud strašni

Vidiš sine moj, ja imadem mnogo leta i moje oči u glavi videše mnoge straote. Ovo moje srce što zakiva u grudima ne znam od čega li je, ali tu je još me nije izdalo. A mislim se da mi je još pamet bistra. Lepo proživeh moje godine što mi ih Gospod dade. On učini svojom svojom voljom da osetim svežinu današnjega dana. Tajne ti moje ne mogu podariti, one će zajedno sa mnom na dug put poći. Jedno mi je na pameti, sinko, što ti moja duša i ovo slabo u čas ovaj telo moje, ostavljaju u amanet.

Tako ti našeg Gospoda milog, jedno zauvek pamti, kad na učitelja tvoga koji ti pokaza put pravi počnu dizati pogane ruke svoje i srebrenjacima ga ko Judu krenu kušati, ustani sinko moj, ustani silovito i sjajno i učitelju svome ti put pokaži.

Starac, izustivši te reči, još jednom slabašno uvuče dah, I ko kakvo dete skupi svoje ruke I noge, zgrči se, I svoj dah ispusti.

 

 

Ono što smo mi

 

 

Tragovi

Pod tvojim trepavicama dremaju ptice koje na jug nikad ne otidoše

U loknama tvoje kose vihor sakri svoje tajne

I tvojim rukavima nemir utvrdi granicu između neba i zemlje

U tvojim očima neko ti se srcu prikrada

Al iz carstva bezgraničnog što staje u nedra tvoja

Jedna duša od davnina istom merom strada

Od ognjenog mača tvoga zapečacena je sudba moja.

 

 

Dej

Dženo je od samog Boga bio dat krdu. Majka mu beše najstarija slonica. Dženo nije bio obično mladunče. Njegova surla se brzo upsravi ka nebesima i njome slonče dotaknu srca svih u krdu. Dženo beše voljen, beše štićen telima i dušama slonova iz celog krda. Noću pre nego što bi Dženo zaspao, svako veče bi mu druga slonica čitala priče da bi lakše utonuo u san. Majka mu beše toliko istrošena pustinjskim životom, da ni snove svome mladunčetu nije mogla prizvati. No jedno veče majka ipak skupi snage i odluči da ona pročita priču Dženu. Slonica se tromim koracima uputi ka tihom i skrovitom skloništu gde je Dženo spavao. Kada slonica napokon zakorači u sklonište , slončeta ne beše tamo. Njen tromi korak postade čudesno živahan i slonica se, kao da joj Bog pokaza put, uputi ka reci. Nadje svoje mladunče mrtvo. Dženo beše mrtav. Slonica podiže svoju surlu ka nebu, zatvori oči,poslednji put dodirnu svojom surlom surlu svoga sina i zauvek se prepusti rečnoj bujici u noći. Krdo začu samrtni jauk. I dan danas, mnogo godina posle toga i ljudi i slonovi znaju za legendu da svako veče tačno u ponoć slonica na reci traži svoje mladuče ali ga ne može naći. To mesto nazvaše Mulipe, da se nikada ne zaboravi…

 

 

Skice i skitnice svakodnevnog

 

 

Sirenum scopuli

Daj mi bože veliki mirne vode na Aheronu noćas.

Od svih ljudi i zveri proklet sam ja.

Jedino što mi bogovi ostaviše je telo moje, sto teško breme moje ostade.

Ja tvoju pesmu čekam

Da mi put moj pokaže

Ja tvoju pesmu slikam

Da mi sećanje na tebe ostane

Ja tvoju pesmu milujem

Da mi na usnama greh naš osvane

Al čekanje ko čekanje i Hadu prokleto je

U samrtnom času ovom mome jedino telo što ostalo je.

 

 

Porcelanski život

Jednom si me upitala sta ako odem i nikada se vise ne vratim, onako glavom bez obzira.

Znao sam sva tvoja jutarnja ludila i bogohuljanja napamet, celom svetu bi prigovarala zasto bas takav postoji tog jutra. Ti si htela da predsoblje bude

svetlo. Ubedjivala bi svakog ko bi kročio u našu kuću da je tako najbolje za oboje.
Nikada nisam znao zašto ti je to bilo toliko važno.

Miris kafe. Glavobolja. Čujem tvoj glas. Približavaš mi se. Na tebi crna haljina – znam davno šivena! Gledaš me pravo u oči. Nista vise od tebe nisam mogao sakriti. A na vratima moje duše ubeĎan sam da si u momentu pročitala : PRODATO! Napokon spustaš pogled. Vučeš bodež iz mojih grudi koji beše srastao sa mojim ništavnim mesom. Kroj tvoje haljine ravna se sa mojim sunovratom. Priližavaš se vratima. Oškrinula si ih taman toliko da što neprimetnije izaĎeš. Čudnovato ali korake ti nisam mogao čuti. Oluja je besnela napolju.

Često su me tih dana budile glavobolje. Sunce bi već bilo u zenitu pre nego što bih svatio gde sam se budio. Svi imamo te čudnovate trenutke u kojim se oslonac našeg života savija pod težinom onoga što u sebi skrivamo. Osećao sam da šve što sam do tada radio dolazi ponovo poput kakvog samoubilačkog talasa. Taj me osećaj nikada nije napuštao.

Nedelja je. U daljini odjekuje zvuk starih crkvenih zvona. Taman da izgovorim tvoje ime na glas, nešto se u meni stegnu i vazduh samo prostruja. Sve u trenutku postade jasno. Bio sam napušten. Bio sam ostavljen. U kuhinji je stajalo neoprano posuĎe, šoljice za kafu kupljene u Veneciji i ispreturani ramovi. Načinih nekoliko koraka i naĎoh se u presoblju. Zaista beše svestlo ,bleštavo i zaslepljujuće. Htela si da tvoj odlazak

bude veliki, da kada odes samo svetlost ostane obasjavajući prazninu koju za sobom ostavaljaš. Gledao sam kako se život jednostavno dešava ispred mene. Ubrzo sam se iselio. Migrene su postaje još gore.

Nikada o tebi draga više nista nisam čuo. Tada mi je bilo trideset i devet. Naša kuću sam prodao ,možda bolje reći, poklonio sam je nekim ljudima. Ništa iz nje nisam poneo sa sobom. Nečija deca se igraju sa svim onim što si ti kupovala našoj nikada roĎenoj. Neko sada pije prvu jutarnju kafu iz naših soljica. Kad bolje razmislim nema u tome ničega tragičnog. Sa tobom sam dotakao dve suprotnosti , sve ono što sam i sto nikada neću biti. To si ti. Početak, kraj kakogod da to zovu…

 

 

R.tame

U jednoj prastaroj daščari sedeli su čovek i njegov kraj. Čovek je gledao u kraj i kraj je gledao u čoveka . Činilo se da igraju kakvu igru.

Praznina reče čovek i ispi čašu u jednom dahu.

Odlazak reče kraj i učini isto.

Čekanje reče tiho čovek i zaklopivši oči završi sa još jednom čašom.

Ego reče kraj, skide svoj crni šešir, i isprazni brzo svoju čašu.

Tragovi reče čovek, rešivši se još jedne čaše.

Adam reče kraj, i lupi ispijenom čašom od prašnjavi sto.

Kraj reče čovek, uhvati čašu, ispije do poslednje kapi, snažno zagrli kraj i ode.

 

 

M.N.R litice

 

 

64

Nemoj u zoru jahati na G reče kraljica svom konjaniku. Povuci čvrsto uzde ka grudima i zatvori oči. Nastavi dalje preko polja dok ne osetiš miris krvi. Tako ćeš prepoznati onoga koji krši pravila igre.

Sa prvim zracima nađoše konjanika mrtvog.

 

 

 

Janopara

U gradiću koji je postade na ušću dve rečice već danima kruže jezive priče. Jedni pričaju kako brat ubi sestru, drugi muž ženu,treći čovek boga. Ime ovog grada beše Janopara. Jedan vičan mladić zorom beše naumio da reši ovaj stravičan zločin. Znao je gde i koga treba tražiti. Otide u kuću koja beše na mestu gde se vode dveju reka sjedinjuju i gde počinje i završava se sve što ima veze sa Janoparom. Ne pokuca na prastara drvena vrata i zakorači u unutrašnjost kuće. Sa prvim korakom uoči siluetu čoveka.

Ko je on ? – reče mladić sa prilično neubičajenom grimasom na licu, pomalo monotonom.

Ne smem da ti kažem! – šapatom odgovori silueta čoveka koja je stala naspram mladića.

A u tom slučaju uzeću pravdu u svoje dlanove! – i načini korak ka vratima.

Policijski činovnik, ranoranilac i počasni građanin Janopare, nađe u prastaroj

kući mladića usmrćenog i nadaleko od njega kraj prozora telo mlade devojke. Na prozoru beše krvlju ispisano : Jedan čovek, hiljade lica! Stanovnici ovog gradi čudili su se punom mesecu koji im nije davao san na oči proteklih noći. Svako u tom gradu bilo je jasno da živi na sada već od Boga prokletom komadu zemlje.

 

 

Zorana Gavrilović

 

BUKET

„Ptice lete na jug i vraćaju se“, kaže jedna pesma, posle nekoliko stihova sledi „ljudi ognjišta gase zbog sudbine zle“. „A ja bih još samo malo pjevao, ja bih još samo malo ljubio,…“, razmišljaju svi. U duši anđeli golgotu doživljavaju i preživljavaju kroz celu ljudsku istoriju.

Dve ptice lete od Egejskog mora do Veternice i Južne Morave praveći pauzu u Vardarskoj dolini. Odande nam donose seme Božura i Irisa.

Za vreme turske opsade Grčke i zuluma nad starosedelačkim stanovništvom braća Konstantin i Gavrilo se sa ostalim izbeglicama zauvek iseljavaju na sever. Konstantin sadi Božur na Kosovu i ostaje tamo trajno da živi. Gavrilo produžava na sever, sadi Iris i po njegovom imenu svo njegovo potomstvo dobija prezime Gavrilović. Od Grka nastaju Srbi. U novoj sredini doseljenici se aklimatizuju i ispunjavaju svoje želje živeći kao sav normalan svet. U svemu dele sudbinu starosedelačkog stanovništva.

Dimitrije sadi Jasmin. On je poznati trgovac. Tokom setve upoznaje Stanu koja seje Kadifu. Zaljubljuju se i ubrzo venčavaju.

Jovan umire po rođenju. Jovanka umire sa nepunih godinu dana. Stojan umire od dečijeg frasa u trećoj godini. Njihove grobove prekrivaju bele rade.

Vida raste kao i ostale devojke. Lepa, vredna, uredna, dostojanstvena. U bašti sadi ljiljane.

Aleksandar se igra na ulici sa ostalom decom. Razlikuje se od njih samo po tome što voli da crta i sadi lale.

Persida je lepša od ostalih devojčica u kraju i u svojoj saksiji sadi margaritu.

Ruža je dobila naziv po cveću. Ona je lepa, suptilna i plemenita.

Bora stalno postavlja pitanja i lepši je od ostale muške dece. On sadi narcise.

Đorđe živi i radi u Kosovskoj Mitrovici, gde ima i svoju štampariju. On sadi đurđevak.

Nakon niza mirnih godina Dimitrije ispija napitak i umire. Sutradan počinje Prvi svetski rat.

Vida preživljava rat, udaje se za imućnog meštanina.

Aleksandar takođe preživljava rat, postaje direktor Pozorišta u Leskovcu i ima skladan i srećan brak.

Persida biva kratko vreme udata u Osijeku ali slobodoumna duša ne trpi bezrazložne stege. Beskompromisno i bez predrasuda se razvodi i vraća kući. Divno peva i šije.

Ruža se u poznim godinama srećno udaje za arhitektu Dušana Đjorđevića, koji učestvuje u gradnji Skupštine Kraljevine Jugoslavije, vozi među prvima rols rojs i živi u takozvanoj Palati Albaniji u Beogradu.

Bora studira farmaciju isprva u Zagrebu. Tamo se upoznaje sa pripadnicima Socijalističke partije i sa njima   demonstrira. Tom prilikom biva ranjen i izbačen sa fakulteta. Studije nastavlja u Pragu ali se vremenom stvaraju uslovi za povratak u Zagreb gde nastavlja i okončava studije. Postaje ugledni apotekar i osnivač farmacije u Leskovcu.

Jovan, Jovanka, Stojan, Vida, Aleksandar, Persida, Đorđe, Ruža i Bora su potomci Dimitrija i Stane. Svi oni dišu bićem cveća. Otuda buket.

Šta ih vezuje?

Poreklo, gen, krv, vera i duša. Takođe ih vezuju mora, reke i planine. Na žalost vezuje ih i patnja.

Ta loza se gasi a od materijalnog bogatstva ostale su samo čestice. Zato žive sećanja koja se prenose sa generacije na generaciju. Utešno je da bilje sađeno njihovim rukama preživljava i evoluira.

U stvari, bogatstvo je relativna kategorija. Možda su baš oni potomci antičkih imperatora koji su imali velika imanja, vlast i moć a preci su im napustili otadžbinu vozeći se konjskom zapregom i bili su srećni kad su došli u Srbiju i dobili osnovne uslove za život.

Šta je sreća?

Za njih je to bila sloboda, ljubav, razumevanje, zdravlje i egzistencija. Bili su netrpeljivi prema svakoj nepravdi. Njihov buket je raznolikost u svakom pogledu, harmonija i ljubav.

Na žalost, kao i sve u prirodi i buketi se menjaju. Ptice raznose seme, biljke se oprašuju, neko seme jedu životinje, neko se suši, neko opstaje. Razumljivi su prirodni zakoni ali šta je sa ljudskim?

Zašto su neki ljudi bezosećajni za tuđe patnje i stradanja?

Čemu ratovi kad ionako postoje nepogode i bolesti katastrofalnih razmera koje prete čovečanstvu?

„Da sam ja neko…“ govori sledeća pesma.

Danas poput prethodnog buketa mnogi ljudi savladavaju velike razdaljine tražeći osnovne uslove za život. Sa sobom nose samo najvrednije stvari koje usput prodaju da bi preživeli i nadaju se spasenju. Tako do određenih crta zvanih granice dok se rampe ne spuste. Možda među njima rastu nove nacije  i umovi.

 

 

 

Živana

Tokom studija u Beogradu periodično sam menjala sobe zato što su u to vreme cene bile previsoke i zbog puno stranih studenata teško se nalazio smeštaj za  domaće studente. Javivši se na jedan oglas put me je odveo kod jedne samice, koja me je prvo ispitivački pogledala, a zatim, obzirom da sam joj se svidela na prvi pogled, pokazala mi je sobu i popismo kafu. Nakon selidbe koja je uskoro usledila počesmo da se bolje upoznajemo.

„ Zovem se Živana i iz Kupresa sam poreklom. Zatim protrlja oči. Pre tebe je ovde stanovala Tanja, za koju sam se emotivno vezala. Sobu izdajem najviše zato što sam samica a samoća je teška, nemaš kom ni zdravo da kažeš. Nadam se da ovo nećeš zloupotrebiti“.

Odgovorih potvrdno.

„Tanja i ja smo se divno slagale, dobra je devojka, završila je studije, udala se i otišla. Javlja mi se s vremena na vreme. Još osećam prazninu zbog toga. Ja nemam svoju porodicu ali ona kao da je bila moje čedo…“.

„Evo mene da pomognem da se praznina popuni“, rekoh. „Život je takav, jedni stanari idu a drugi dolaze. Što ne odete malo do Kalemegdana da se tamo družite, postoje razni načini da se prevaziđe usamljenost“? Živana se nasmeja.

„Sve je to tačno ali kad uđeš u stan zidovi upijaju uspomene a odzvanja prazno“ reče. Slušala sam je ali nisam insistirala na preteranom intimiziranju zato što sam bila vaspitana. Vaspitana i glupa malograđanka, jer mi je značilo kad me neko u društvu pita gde stanujem da kažem da je to Cvijićeva. Ne Cvijiževa već Živana! Redovno sam pohađala nastavu i vežbe a sve je bilo blizu pa sam mogla peške u grad.

Živana je insistirala da bar po jednu kafu dnevno popijemo zajedno, kojom prilikom mi je pričala o svom životu. Sa porodicom je izgubila kontakt zbog zbega u drugom svetskom ratu. Priključila se Partizanima, gde je bila kuvarica i bolničarka. Prepešačila je mnogo sa njima, preživela ratne operacije, bila učesnik Igmanskog marša, dobila stan u Beogradu i, na kraju ostala sama samcijata. Bila sam premlada da bih sve to razumela. Sa druge strane i ona je to osetila i gledala je sa simpatijama moje mladalačke utiske. Moja starija sestra je jednom prilikom, kad je putovala Francuskom, kupila meni Sorbona majicu i Kolumbija trenerku. Bila sam „važna“ zbog toga. Sa nestrpljenjem sam čekala kros na Hipodromu da obučem novu trenerku a Živani je to bilo simpatično i zapitkivala je ko me je kako pogledao i da li mi je neko dao neki kompliment. Meni  je sve to prijalo ali sam se sekirala vezano za ispite i kolokvijume. Jednom prilikom je posetila Tanja kad je došla u Beograd i mnogo se je obradovala. Ostavila sam ih da razgovaraju a ja sam se povukla da učim Rimsko pravo za aprilski ispitni rok. Kad je došao dan da polažem ispit, pozdravila sam se sa njom, drhtala sam a „knedla“ mi je bila u grlu. I ona je osećala nervozu. Ušavši na faklutet videla sam kandidate (sapatnike) i uz bodrenje i priču počeše čak i vicevi i smeh. Položila sam i veselo krenula u svoj smeštaj. Kad je to čula Živana rekla je „Hvala Bogu, prosula sam vodu za tobom. Idem da kupim materijal za gibanicu i vino da nazdravimo“.  Ja sam rekla da ne treba ali ako baš hoće onda ćemo podeliti trošak i rad. Ona je insistirala da sve bude o njenom trošku.

Dani su tako prolazili u jednistvu žena dvaju generacija, geografskih, socijalnih podneblja i život je bio harmoničan i potpun. Nakon toga je došlo vreme raspusta, kojom prilikom sam morala iz finansijskih razloga da otkažem sobu, rođaka je došla da mi pomogne oko selidbe a Živana je zaplakala. Nije dozvoljavala da je zovem „Gazdarice“.

 

 

 

Ogledalo

Sve bebe koje se rode su Anđeli. Ženske ili muške, plavokose, bez kose, smeđe, riđe, crne… Duše su im čiste, osmesi predivni, pokreti smešni.

Svaka beba liči na sebe, svoje bližnje i svoje daljnje. Sve bi one trebalo da imaju isti tretman – kao Anđeli.

Svaka se majka raduje svom detetu. Svaki dobar roditelj vaspitava svoje dete da gradi sebe i svoj život pomažući drugima.

Međutim, od svakog, pa i ovog pravila postoje izuzeci. Ponekad dete liči na nekog kome zavidimo ili koga ne volimo. Dok ga tako posmatramo ono nam se nevino smeška gledajući u nama uzor. Nekada neko napakosti detetu što liči na nekog a roditelji tom problemu priđu prilično neodgovorno ne znajući da i primitivizam može da trasira životni put detetu. Nekada neko sa strane bolje vidi šta se dešava aktoru i ima realno objašnjenje za predmetnu istuaciju.

Za sve to vreme detinje lice raste, pita se, analizira, sklanja i ignoriše. Uz to uvek shvata da je svako sebi prvi i najveći prijatelj i da „neko to od gore vidi sve“i da se sličan sličnom raduje.

 

 

 

Trag

U jednoj divnoj kući zatvorene su kapije, vrata i prozori. Ta kuća se nalazi u gradu koji je evoluirao a i sam je tako zatvoren.  Sagrađena je pre Drugog svetskog rata.Tu je živela stara gradska porodica koja je pripadala visokoj klasi. U njoj je živela gospođa Ruža, udata za predratnog lekara Mihajla, koji je bio sin popa Jovana Kocića, po kojem je porodica dobila prezime Pop-Kocić. Imali su dvoje dece, sina Jovana i kći Ljubicu. Sa njima je živela Ružina majka Julijana. Dok gledam oronulu fasadu nekada najlepše kuće u gradu u mislima se prisećam starih priča i doživljaja – vremena kada se kuća nalazila u glavnoj ulici u gradu, gde su tokom noći šetali svečano obučeni porodični ljudi sa decom, parovi i boemi, dok su ih sugrađani posmatrali sa svojih divno dekorisanih balkona. Ispred kuća su se nalazile bašte poput onih u tadašnjim filmovima sa pregršti raznog, lepo  dekorisanog cveća: jorgovana, ruža, đurđevaka, zumbula, narcisa, kadifa,…Kuća se sastojala od tri nivoa: donjeg koji je bio magacin i povremeno se izdavao. Od njega se na sprat penjalo betonskim stilizovanim stepenicama do ulaza u kojem se nalazila luksuzna lekarska ordinacija opšte prakse. Iz nje se ulazilo u dečije sobe i uzani hodnik koji je vodio u intimni deo kuće. Kroz hodnik se ulazilo u sobu za dnevni boravak gde su kafenisali članovi porodice sa gostima, a deca svirala klavir i violinu. Pored te sobe se nalazila spavaća soba sa velikim bračnim kevetom, raskošnim lusterom i trodelnim ogledalom sa ormarićem. U stvari, sve prostorije su bile opremljene raskošnim predmtima. Pored spavaće sobe nalazila se kuhinja u kojoj su se zimi hranili a preko puta kuhinje je bilo kupatilo i hodnik koji je vodio na tavan. Naspram glavnog ulaza nalazila se letnja kuhinja, u koju se moglo ući i sa druge strane kuće. Sa te strane se nalazio mali voćnjak, gde su članovi odmarali kad nisu hteli da budu izloženi tuđim pogledima. Tavan je bio mesto za maštanje.Ruža je nosila frizuru, garderobu i šminku po ugledu na američku glumicu Džudi Garland.  Uvek elegantna, tiha, uredna, diskretno našminkana i diskretno naparfimisana vodila je domaćinstvo i bila je prava predratna dama.Kuća je izdržala oba bombardovanja i sve neprilike tokom Drugog svetskog rata, Smrt Mihajla posle rata, zatvaranje vidika izgradnjom bloka zgrada ispred kuće, vršenje nužde sred ulice, sve je to prošlo a onda se opet jednolično živelo. Sve dok starice nisu umrle a potomci spakovali kofere i otišli. Kuća i dalje postoji.

 

 

 

Zujanje muve na mojoj sahrani

Zatvaranjem vrata u jednoj mansardi dogodio se jedan kraj. Kraj jednog života, jednih navika, jednih pravila ponašanja i jedne mene. Prostor je odisao i odiše letom ptica, raznobojnim cvećem, zujanjem muva i drugih insekata ali buke i dreke više nema! Kraj! Ubila sam sebe povučenu, trpeljivu, popustljivu i neupadljivu! Dosta je bilo! Sve su neki drugi preči a ja nikad normalno da živim i na kraju svako postigne svoje a tebe gledaju kao da si nesposoban i kao da im nisi pomagao, takođe se i ne osvrću na tvoje probleme i ne uzvraćaju ti pažnjom. Sve pod izgovorima tradicije i slično. Ne žalim za takvom sobom ni za ostavljenim stvarima. Pocepala sam staro ruho i staru dušu i oslobodila put za novo. Zakatančila sam svoje fosilne ostatke. Vetar, ptice i insekti prenose seme cveća koje sam posejala.

 

 

 

Čelik

Đorđe pakuje stvari i polazi na put sa porodicom. Koferi su puni zlata. Kad izađoše iz grada, put im preprečiče maskirana bića sa mačevima. Posekoše Đorđa i njegovu porodicu i oteše im stvari. Ostadoše ljudski ostaci i lokve krvi za njima.

Dimitrije odlazi na prijem gde ga služe raznim đakonijama. Ispija čaj iz čelične činije i iznenada umire. O njemu nestaje svaki trag. Da li postoji savršeno Zlo?

Pavlina i Nevenka upoznaju trgovca koji im pokazuje nakit i predlaže im da ih odvede na mesto gde će videti mnoštvo divnog nakita od čelika i raznih legura. One pristaju ne znajući šta će doživeti. Prolazeći kroz živu ogradu upadaju u jamu gde doživljavaju strašne prizore. Maskirana biće  im provlače čeličnu žicu kroz ruke terajući ih da gledaju šta rade drugima koji su pre njih došli na ovo mesto. Dok nesrečnici zapomažu čupaju im udove pomoću čeličnih okova, lanaca i sprava, kolju ih, oslepljuju… „Da li postoji Bog?“ pitajući se plačne i prestrašene. „Da li je sve ovo neko video“?

Ubogi prosjak je sve to primetio i krenuo lokalnoj policiji da razreši misteriju. „Nešto sam video svojim očima, a nešto vizionarski gledajući u ovu leguru“ . „Da čujem“, reče policajac. Prosjak poče da priča kad u tom času u stanicu uđoše maskirana bića.

 

 

 

Dijalektika

Rodiš se u jednom stanu, rasteš u drugom, studiraš u trećem a sanjaš o svom. Da ga je bilo u pravo vreme bilo bi sve drugačije! Neko ga sanja a neko ga ima i tako je sam… U belini zidova vidiš sve boje, mirise i zvuke. Nekad iz njih odzvanja buka i graja a nekad samo tišina. Od mansarde nastaje stan u koji se nastanjuju usamljene duše koje družeći se prestaju da budu usamljene. Dok je nemaštine svi su zadovoljni što imaju gde da provode zajedništvo dok se ne pojave faktori razdora kojim ne mogu svi da odole. Odjednom odeš da posmatraš ljude, biljke, životinje i vode. Pogled u ogledalo ti govori da su ti se ucrtale bore na licu. „Dobro je“, misliš, „one odaju karakter“. Ipak, ne vole svi slogu i idilu. Nisu svi plemeniti i širokogrudi. U tom slučaju moraš biti sebi najbolji prijatelj i potražiti novu belinu prostora koju ćeš obogatiti svojim zvucima, tonovima, mirisima i bićima!

 

 

 

Glifada

Dešavalo se to u vreme rata i blokade u bivšoj Jugoslaviji. Pod uticajem ratnih izveštavanja, nemira, demonstracija, nestašica i pretnji bombardovanjem četvoro mladih ljudi odlazi u Grčku trbuhom za kruhom. Jednima od njih su roditelji ostali bez posla a drugima je opljačkana radnja tako da nisu imali od čega da žive.

“Da sam samo prošle godine prihvatila da radim u restoranu gde su mi nudili posao, da ne trpim ove strahote”, govorila je Ana.

„Molim te namakni zavese da ne gledam ovaj jad“, nastavljala je Rina.

Iza njih je sedeo mladi par pun snova o uspehu u inostranstvu.

Platili su desetodnevni aranžman u hotelu, do kada su morali da se snađu za smeštaj i posao. Interesantno je da su i drugi putnici došli na tu ideju. Uz put im je vodič pričao o raznim zanimljivostima Grčke ali i o surovoj stvarnosti novih granica. Kad prođoše grčku granicu skupiše zavese i radosno uzviknuše u znak pozdrava novom životu.

Kroz nekoliko sati pred njima je blistala Atina sa svojim znamenitostima i umivenim pločnicima. Trgovci su otvarali svoje radnje. Gledajući pune rafove i slušajući ljude koji normalno govore o životu, putnici su se molili da što duže ostanu u Grčkoj. Uskoro se pred njima ukaza i hotel u kojem su imali plaćen pansion.

Čim ih rasporediše po sobama ubaciše stvari i odoše na kupanje.

„Sloboda!!!“, mislili su.

Tako su puni nade odmarali na letnjem suncu koje je jako pržilo, sve dok nisu počeli da traže posao.

Ana je odmah prvo veče našla posao u restoranu, dok je ostalo troje imalo umetničke ambicije koje je htelo da proda za velike pare. Ana nije imala slobodnog vremena jer je pomagala ostalima da nađu posao. To je bilo jako teško obzirom da je na poslu svako veče prelazila kilometre opslužujući restoranske goste. Zatim se bližio kraj aranžmanu, a smeštaj nisu našli. Radila je na crno i nije bila zdravstveno osigurana. Uz to se dogodilo i ono od čega je najviše strahovala. Neko ih je prijavio! Restoran pored njih je bio zabravljen, odakle su izašle dve uplakane devojke, vozeči se nekud na biciklima, dok su ih snobovi ismejavali. U Stvari, bile su to izbeglice iz Bosne.

Nakon te informacije, Ana je dobila otkaz a nije mogla da se vrati kući jer je aranžman još uvek trajao.

Prebrojala je novac i otišla do radnje da kupi hranu a zatim je počela da šeta. Nije se dugo zadržavala prilikom razgledanja radnji, sve dok nije došla do radnje sa unikatnim muzičkim instrumentima i uređajima.

Tom prilikom je u obližnjem restoranu bila potrebna zamena konobarice i ona je bila srećna što joj se pružila prilika da još nešto zaradi. Radeći primetila je elegantno obučenu mušku priliku koja je iz prikrajka posmatra i njegova pažnja joj je godila. Uskoro joj se desilo nešto za nju jako neobično. Prišao joj je i upoznali su se. Zove se Džordž, iz Londona je i polu je Englez, polu Grk. Multimilijarder je i po prirodi umetnik. Dizajnirao je muzičke uređaje i instrumente kojima se do maločas divila u izlogu. Svidelo mu se kako je promatrala njegove izume. Hteo je da je upozna. Pozvao je da sledeće noći izađu na večeru u jedan od njegovih hotela.

Bila je iznenađena.

„Što da ne, neće mi pasti kruna sa glave“, pomisli ona i uputi se prema hotelu.

Tamo je čekao Džordž kraj stola ukrašenim prelepim cvetnim aranžmanom, a za susednim stolom su sedela dvojica poslovnih ljudi.

„Nikad me nije prevario osećaj za ljude. Video sam Vas još prvog dana kad ste došli u Glifadu“.

Ana se začudila.

„Svi znamo šta se dešava u Jugoslaviji i tužni smo zbog toga. Dozvolite da Vas upoznamo sa dvojicom ljudi koji sede za susednim stolom“. Ana priđe i upozna se.

„Ovom čoveku što sedi levo od Vas majka je iz Skoplja i posredstvom njega svi znamo kroz šta prolazite. Ukratko da kažem, bila je racija i svi koji rade na crno su prijavljeni. Ovaj čovek koji sedi tu sa nama je šef policije. Pocepao je sve prijave. Svideli ste mi se na prvi pogled. Neću biti nekulturan ni navalentan, ali tražim sebi životnu partnerku pa Vam predlažem da pripremite dokumenta za radnu dozvolu, da dođete neko vreme da radite u mom hotelu, do pet godina, a onda da odlučimo šta ćemo dalje“.

Ana nije mogla da dođe k sebi.

„Ja sam student, na poslednjoj sam godini studija“, rekla je.

„Pomoćiću Vam oko prebacivanja na Atinski univerzitet, potrebno je samo vreme i dobra volja. Znam šta ćete reći  – da razmislite! U redu, idite kući, produžite vizu i dođite opet!“

Ana nije znala da li da mu veruje. Ipak je odlučila da se vrati kući, mada je razmišljala da li je to pametan potez. Ostatak društva je ostao u Grčkoj.

Tokom jeseni je diplomirala i baš kad se spremala da raširi radosnu vest zazvonio je poštar i doneo garantno pismo i dokumenta za radnu vizu.

 

 

 

Koloseci

Ja sam svuda: u realnosti, na internetu, u predmetima, prošlosti i sadašnjosti. Prebivam u jednom, živim u drugom a radim u trećem gradu. Kontaktiram usmeno, pismeno, rečima, delima, bojama, muzikom.

Mene nema nigde: Nisam ničija, nestalna sam i poput vetra.

U društvu sam često zamišljena i često ne slušam tuđe reči.

Takva sam oduvek.

Moj svet je bogat i neograničen. Družim se sa ljudima različitih polova, sklonosti, političkog ubeđenja, životnog doba, porekla, gradova i država.

Volim što sam takva jer u suprotnom to ne bih bila ja. Radim više različitih poslova na različitim geografskim prostorima.

Kontroverzna sam, analitična, krotka i pohotna, ambiciozna ali nikad prosečna. Zato postojim!

 

 

 

1993

Zovem se Dijana. Sa sestrom Selenom već trideset godina živim u Beogradu. Iz Vranja smo poreklom. Obadve smo stomatolozi i imamo ordinaciju u centru grada. Naš odlazak u Beograd uslovila je kriza koja je vladala devedesetih godina u bivšoj Jugoslaviji. Isprva smo obe htele da živimo u inostranstvu, ali su roditelji hteli da nas zadrže u Srbiji pa su prodali veliki stan i kupili dva manja – jedan za sebe, drugi za nas. U to vreme, iako je rat besneo u Hrvatskoj i Bosni,  ni na ovim prostorima nisi bio baš bezbedan. Bilo je vrlo često demonstracija i oružanih obračuna, a usled raznih restrikcija dešavalo se da čak i međugradski prevoz iznenada stane. Mediji su brujali o bombardovanju koje nam se spremalo i prava je sreća što sve to preživesmo. Obzirom da su nam roditelji ostali bez posla, a ja tada bila apsolvent, potražila sam posao u obližnjoj prodavnici kafe. Tamo sam upoznala Bediju, koja je doputovala iz Bosne. Bila je to moja prva poslodavka. Prijatna, poštena, predusretljiva i dobronamerna, ispričala mi je svoju tragediju i ja njoj svoj problem i postadosmo iskrene prijateljice. Moja sestra Selena je radila kao spremačica, kad je jednom prilikom upoznala Jelenu i pozvala kod nas u goste nju i njenog verenika Arslana. Vrlo brzo vlasnik prodavnice u kojoj sam radila je bankrotirao i ja upoznah na novom radnom mestu zemunskog Hrvata Martina. Pozvasmo i njega na kafu.  „Roditelji ne dozvoljavaju da se venčamo jer smo pripadnici različitih vera i naroda“, govori Jelena, „a ne možeš spakovati stvari, naći posao, platiti neophodne troškove i živeti svoj život“, dodaje. „Ma najvažnije je ko ja kakav čovek“, dodajem. „Da, ali tamo negde u Bosni i Hrvatskoj možda naši rođaci ratuju jedni protiv drugih“, nastavlja Arslan. „Pa neće nam valjda oni poslužiti za primer?“, odgovaram. „Svakako da neće, ali, svako je osetljiv na boli svoga roda!“, odgovaraju Arslan i Martin. „Pa onda može da se desi da živite sa neodgovarajućim ljudima samo zato što su iste nacionalne i verske pripadnosti? Ajmo i mi njih nešto da naučimo!“, nastavljam, „mi gajimo prave vrednosti“. Tako je i blio. Mada, ratni sukobi su podigli mnoge nevidljive barijere među pripadnicima moje generacije. To, ekonomska kriza i kriza morala i mnogih vrednosti, migracije i druge okolnosti su prouzrokovali našu samoću.

 

 

 

Moj Njegoše

Napisah svoje knjige i literarne radove u kojima zabeležih svoje bližnje. Zahvalih se svima koji mi dadoše građu za sve to. Neki se pri tome zaplakahu. Ljudi nestaju, dela i zapisi ostaju. Loše se zaboravlja, dobro pamti. Do pre deset meseci jedna divna starica me je pitala „Jel ima šta novo lepo?“. Moja tetka svakog dana popodne dođe na kafu, da mi novčanicu od 20,00 dinara i kaže „Moj Njegoše“! Skupljajući  tetkine donacije kupih knjigu Kraljice Natalije Obrenović (Ruža i trnje). „Ja imam i njene i tvoje krvi a obe ste Natalije i obe ste moje kraljice“, rekoh a tetki beše drago. Pri tom dodajem da smo u krvnom srodstvu i sa Kneginjom Zorkom po majčinoj liniji! Ljudi se svađaju i mire, čak i ratuju između sebe ali i mi postojimo kao rezultat normalnih međuljudskih, komšijskih, porodičnih i drugih odnosa. Pomišljam kako bi bilo lepo kad bih i ja imala brak kao što je bio brak mojih roditelja… Verujem u ljubav jer je ona jedina večna i sve pobeđuje.

 

 

 

Opstanak

Slavuj ispada iz gnezda i shvata da njegov život nikada neće biti isti kao do sada. „Moraću da naučim da letim, da odrastem, ojačam i staram se sam o sebi“. U tom momentu lišće mu trasira put do obližnje grane sa koje će naučiti da leti. Slavuj se penje i počinje da mlatara krilcima. Prolazi tako dan a on nije ništa ni jeo ni pio. „Ja sam tu da te odbranim od grabljivaca i zveri a ti moraš da naučiš da brineš o sebi i da nađeš sebi drugo društvo“, govori mu list. Slavuja mori glad i žeđ ali ipak uspeva da se prehrani. Lišće se ponovo otvara i on primećuje rečicu na kojoj pluta drvena pločica i pored nje latice cveća. Slavuj sleće i počinje da se hrani i pije vodu. U tom momentu proleće galeb veseo što vidi još neku pticu u svojoj blizini. „I ja sam sam. Leteo sam sa svojim jatom u blizini obližnje obale kad je počela da duva bura pa se sklonih i izgubih kontakt sa jatom. Obzirom da se hranim ribom nisi mi konkurencija pa možemo zajedno kroz život“. Tada poče da duva jak vetar i usmeri obe ptice da odlete ka obali.

 

 

Džoker

„Gospođo Ći, očekujete devojčicu koja će se roditi kroz tri i po meseca. Kasno je za pobačaj, morate razmisliti o odlasku u inostranstvo obzirom da imate već jedno dete“, rekao je ginekolog zapanjenoj Sjahon.

„Porazgovaraću sa porodicom, mada moram priznati da je ovo neočekivano. Imamo velikog sina kome predstoji sjajna budućnost ovde u Kini, ovome se nisam nadala, pridržavala sam se uputstava za kontracepciju a opet sam bremenita“, zabrinuto je rekla Sjahon, „Recite koliko Vam dugujem“.

„ Sve je u redu, osigurani ste“, odgovori doktor.

„ Do viđenja“, reče Sjahon.

„ Do viđenja“, reče doktor.

Kad je stigla kući i saopštila porodici vest, svi su bili iznenađeni  i zatečeni. Isprva nisu znali šta da rade. Sin Lju je sjajan hemičar i karatista i njemu predstoji sjajna budućnost u Kini.

„ Ja ću ostati ovde da završim školovanje a kad postanem stručnjak i slavan karatista živećemo gde nam najviše odgovara“, reče Lju.

„ U tom slučaju ću kontaktirati svoje roditelje u provinciji Šansi da brinu o tebi i da ti pomažu a mi idemo u Evropu“, odgovori mu otac, Can.

Posle dužeg razmišljanja, bračni par odluči da otputuje u Jugoslaviju, u Sarajevo. To i uradiše. Tamo su otvorili prodavnicu kineske brze hrane i posao im je sjajno išao. Nedostajao im je Lju. Kroz nekoliko meseci rodila se ćerkica Fanfan kojoj u cilju lakše socijalizacije u novoj sredini dadoše i drugo ime Nina.

Međutim, uskoro je počeo rat i  porodica Ći je sa Srbima prebegla u Beograd. Tamo su u bloku 70 otvorili novu radnju i iznova počeli evropski život.

Iznajmili su stan nedaleko od tržnog centra gde im je bila radnja i pokušavali su da se prilagode teškim uslovima koji su tada vladali u Srbiji. Nedostajala im je rodna Kina ali su znali da im nema povratka.

Stanovništvo je različito reagovalo, neko sa predrasudama, neko bez. Osećali su se kao enklava bez korena i budućnosti. Često su bili pljačkani od raznih razbojnika. Obzirom da su slabo znali Srpski jezik, nije im bilo jasno ko je protiv koga ratovao u Sarajevu i nisu bili upoznati sa etničkim problimima u Srbiji.

Blizina rata i demonstracije su ih činili zabrinutim i uplašenim, pa su počeli da traže mesta gde će na miru meditirati, moliti se Bogu i pričati o svojim problemima. Obzirom da u Beogradu nema Budisitčkih hramova molili su se gde se moli i lokalno stanovništvo: u Pravoslavnim crkvama do dela molitve kad oglašeni treba da izađu, u bazilici Sukat Šalom i u Protestantskim crkvama. Neretko su odlazili i do Budističke crkve na Zvezdari radi meditiranja uz Kinesku tradicionalnu molitvu u dvorištu zatvorenog Hrama. Lokalno stanovništvo ih je razumelo ali su se i pribojavali da se ne bave nekom magijom.

Mala Fanfan Nina je rasla sa Srpskom decom i osim bioloških razlika u boji tena i kosim očima nije se razlikovala od druge dece. Sve to, naravno, dok nije postala pubertetlika, kada su se javili prvi kompleksi zbog različitosti. Danima je stajala pred ogledalom iscrtavajući oči da joj budu što sličnije drugim devojkama, belela ten puderom i uspinjala se na cipele sa platformom ne bi li izgledala što većom.

Porodica je komunicirala sa Ljuom i ostalim rođacima putem interneta ali brzo im se razvio i biznis pa su razradili posao gajenja i prodaje organske orijentalne hrane i proširili su asortiman jela u njihovoj bazičnoj radnji po čemu su postali ekskluzivni u gradu. Lju je uzgajao hranu uz primenu novih tehnologija i snabdevao porodicu sirovinama.  Žalili su što ne mogu biti svi na okupu. Kad je porasla, Fanfan Nina je postala prava lepotica, što je ishodovalo uspehom u profesiji manekena i sve češćem pojavljivanju na reklamama i u spotovima.  Sa druge strane, potreba za novim tehnologijama u agraru u Republici Srbiji prouzrokovala je primenu stranih tehnologija, kojom prilikom su prednjačili Kinezi. Tako se pružila prilika porodici Ći da ponovo budu na okupu jer je Lju bio angažovan na projektima u okolini Niša. Tamo je upoznao mnoge ljude, među njima Simu Mikića iz Prokuplja, vlasnika velikog imanja, sa kojim se Fanfan Nina upoznala i zavolela.

Obzirom da je ljubav najjači motiv za život i obzirom da su se dobro upoznali mladenci i njihove porodice, složili su se da se Sima i Fanfan Nina venčaju u bazilici Sakreker u Parizu i prionuli na pripreme za venčanje i za put.

 

 

 

Put

Tog divnog jutra opojni miris cimeta pomešan sa mirisom pečene kafe se širio stanom. Topli julski zraci promaljali su se kroz nebesko plavetnilo budeći sav živi svet. Bio je Ivanjdan. Svečano sam se obukla i krenula u crkvu. Posmatrajući umivene pločnike pomislila sam kako sam počastvovana od Gospoda Boga i Svetog Jovana što mi je baš danas rođendan. Kad uđoh u crkvu oglasiše se zvona zvukom koji para nebo. „Da li zbog tog na ovom Svetu imam posebnu misiju?“ zapitah se u sebi. Pogledah u ikonu i ona kao da mi klimnu glavom i blago se osmehnu. Zatim zaplovih putem liturgijskih tonova. „ Zar već?“, pomislih kad se završila liturgija. Izađoh napolje a blagi julski vetrić me pomilova na putu do kuće. „Srećan rođendan!“, izusti mi vremešna majka i dade poklon paketić. U čajniku je bio mlaki čaj od pomorandže sa cimetom.

Prionusmo doručku, torti i prigodnim napitcima.

 

 

 

Temelj

Ravnopravnost polova, pojava je često jalova. Društvo potresa kriza poremećenih vrednosti. Žene su poput stabljika biljaka ali se razlikuju po tome što im se ne da da puste koren i razgranaju grane, a kamo li da cvetaju! Posle višedecenijskih ekspertiza i pouka da odgovoran čovek mora prvo prebrinuti egzistencijalni problem pa tek onda formirati porodicu, po kiču pratimo evropska i svetska zbivanja. Svaka čast uspešnim ženama! Pogotovo ako to postignu pre sklapanja braka! A zagovornicima teorija da je ženska emancipacija povezana sa belom kugom predlažem da, za promenu, počnu da slušaju prvo šta kompetentne osobe izjavljuju za javnost a turšiju ostave za druge prilike. Što se tiče žena na vodećim pozicijama u društvu, tako i treba da bude, jer se dugogodišnjim proučavanjem pokazalo da su temeljnije i odgovornije a i zastupljenost u funkciji studenata na društvenim faklutetima je veća od muškaraca iako je prolaznost na ispitima bila manja za isti procenat znanja. U ostalom, muškarcima, kao fizički predisponiranim za veće napore, treba staviti do znanja da treba da budu ženama od pomoći.

 

 

 

Transformacija

U sred bela dana sred zlatnobelog prostora Ida prolazi kroz drvena vrata. Odjednom prostor postaje zelen a zatim šaren. Pojavljuju se neki do tada nepoznati ljudi koji stoje mirno i samo očima komuniciraju. Ljudi stoje a predeli promiču. Nestaju zgrade a nastaje bilje, vode se šire i nastaje pometnja. „Gde su ona vrata na koja sam ušla, šta to ona kriju“, pita se Ida tražeći odgovor od drugih. „ Ne znamo, i mi smo zbunjeni“, odgovaraju suznih očiju, „ Ne znamo šta se ovo dešava“. „ I ja bih volela da znam“, odgovara Ida. „Belo i crno plaše podjednako kao i sva ova transformacija! Hoće li neko da mi kaže šta se to sa nama dešava? Hoću da sve bude normalno, kao i pre! Gde su nestali svi moji i sve moje? Ja bih da hodam a noge mi se ne pomeraju“! Približavaju se druga vrata. Odjednom svi počinju da hodaju i beže ka svojim ciljevima ali Ida više ne prepoznaje od kuda je došla. „Izvinite, ja ne znam kako kući“, obraća se prolaznicima koji samo klimaju glavom. „Svi ćemo jednog dana istoj kući, kod Boga“, odgovara neznanac. „A dotle?“ odgovara Ida. „Poslužite se sećanjem i intuicijom“, odgovara neznanac. „ A šta ako su moja sećanja i intuicija sfera fantastike“. „ Poslužite se magijom!“. „ Pandora je imala svoju kutiju, Aladin lampu, vračare kuglu a ja nemam čak ni kompas!“, uzbuđeno dodaje Ida. „Na mestu crkve sada je praznina, hoće li mi neko reći šta je ovo“? Na mestu gde je bila crkva nalaze se tamna vrata. Ida prolazi i ulazi u sazvežđe.

 

 

 

Usamljenost    

U jednu novosagrađenu stambenu zgradu se uselilo mnoštvo mladih bračnih parova, nepotpunih porodica i samaca. Neki od njih su bili Tina, Vanja i Nikola. Tina je bila akademski slikar koja je živela od prodaje slika a neke je poklanjala humanitanim organizacijama radi izrade čestitki. Vanja i Nikola su bili mladi bračni par bez dece, Nikola trgovački putnik koji je često na terenu van kuće a Vanja nezaposleni mikrobiolog. Isprva su se samo javljali jedni drugima kad se sretnu. Nekoliko meseci nakon useljenja oglasi se potreba za prijemom novih članova crkvenog hora na koji konkurs se, ne znajući jedna za drugu, javiše Tina i Vanja. Bilo je to obostrano prijatno iznenađenje kad su se videle na prvoj zajeničkoj probi. Nakon toga je usledilo bliže upoznavanje a kasnije intevzivno druženje uz kaficu ali i na putovanjima i proslavama praznika. Nakon jednog Božića Tina dobi pozivnicu da po subvencioniranoj ceni, povodom humanitarne akcije, provede dan u renomiranoj poslastičari sa još jednom osobom. Nikola je tad morao da otputuje poslom i Vanja je oberučke prihvatila da Tini pravi društvo. Time su pobedile svoju usamljenost i doprinele da deca bezroditelja dobiju vrhunski spremljene čokoladne kolače.

 

 

 

Perle

Prolazeći seoskim putem iz jednog auta ispade narukvica od smeđih peril. To isprva ne videše ljudi već kroz nekoliko dana, na putu do igraonice, mali Luka I Smilja nađoše dve perle. Pomisliše šta sa njima da rade, pa kako je pao prvi sneg rešiše da u dvorištu naprave Sneška Belića I da mu umesto očiju stave perle. Tako je I bilo sve dok ne poče da se topi sneg. Smilja je razmišljala puno o osobi koja je ispustila narukvicu iz kola. “Sigurno je dečak koji joj je poklonio narukvicu podelio užinu sa drugom devojčicom pa je sva razočarana I uplakana bacila narukvicu. Zatim su je koke videle I kljucale sve dok Luka I ja nismo naišli. Sve jedno dve poslednje perle su donele sreću mom bratu I meni pa zaslužuju da ih ovekovečim”, razmisli Smilja I poče da pravi uskršnu figuru. Uzela je parče gline I od njega počela da pravi bistu uskršnje kokoške. Zatim je od krpica napravila kokošija krila, pera I krestu. Na kraju je napravila kljun I zalepila perle umesto očiju. Zatim je odnela u obdanište I time se prijavila na takmičenje  za najlepšu dečiju uskršnju figuru. Nakon nekoliko dana telefonom je nazvala vaspitačica I rekla da je Smilja osvojila prvu nagradu.

 

 

 

Uzajamnost

Živela sam u prizemlju zgrade u mračnom stanu. Grad je bio jako zagađen a pored toga je i tata pušio po dve pakle cigareta dnevno. Mami je to smetalo ali je trpela. Ja sam bila zdravo dete dok nisam naglo izrasla. Volela sam da se igram napolju sa drugom decom. Tako sam usled niza okolnosti počela da oboljevam od disajnih bolesti. Mesecima sam ležala u krevetu a kućne posete lekara i panični odlasci u Hitnu pomoć nisu bili retkost. Uz inekcije su sledili odgovori da je čovek mikrokosmos i da se ne zna da li ću se izlečiti a ne mogu dobro da ojačam jer naglo rastem. Moja porodica je praktikovala da svake godine kampuje na Jadranu. Lekari su rekli da to doprinosi jačanju imuniteta. Putovali smo kolima promatrajući prelepe predele i zaustavljajući se na raznim mestima. Upijali smo slike koje ispred nas prolazile nestrpljivo čekajući da osetimo miris koji se samo na Jadranu oseća. Svakoga leta smo letovali u drugom mestu sve dok nismo otkrili Hvar, gde smo se najduže zadržali. Kakva je to lepota bila…Nezamenljiv je osećaj celodnevne šetnje u kupaćim kostimima, zajedničkog roštiljanja, kafenisanja, gledanja televizije i skakanja sa svetionika. Sve obaveze i predrasude iz krajeva iz kojih smo dolazili ovde su nestajale…Mislili smo da živimo u najlepšoj i najsrećnijoj zemlji na svetu. Dogovarali smo se da svake godine dolazimo zajedno. Nije nam smetao nedostatak komfora a ja sam rasla i jačala. Poželela sam da upišem studije u Splitu, da se tamo udam i živim. Međutim, obzirom na materijalne prilike moje porodice, morala sam da studiram i delim sobu sa svojom sestrom u Beogradu. Odjednom su počele da me interesuju i druge destinacije za letovanje. Spremajući ispite čula sam na radiju da je počeo rat u Hrvatskoj. Prenerazila sam se. Duša mi se razdirala. Mislila sam na sva ona lica koja sam sretala. Pitala sam se ko sam i šta sam, obzirom da sam se tada izjasnila kao Jugoslovenka. Sve to sam doživela kao eroziju države, ljudskosti i sistema vrednosti. Uz to sam se tada odvajala od svoje kuće. Nisam mogla da verujem da se takva istorija ponavlja. U meni je uvek bio moj rodni grad ali i jadransko primorje kao moj drugi dom. Ljude nikad nisam pitala kom narodu pripadaju, važno mi je bilo kakvi su kao ljudi. Hrvati i Slovenci su važili za bolje kavaljere ali dobrota i razum su izgubili bitku na tim prostorima. Predeli u kojima se nestvarno lepo leti živelo pretvorili su se u pakao i ruševine. Srećom, tome je došao kraj. O ljudima i dalje mislim da nije važno kom narodu pripadayju nego kakvi su kao ljudi.

 

 

 

Вентил

„Мајо, увек си на своју руку: тераш своју моду, егоцентрична си и ниси у ниједном миљеу“!, рече Рада. „ Па шта! Уосталом свако има права на свој избор! Људи као ти имају проблем што немају своје мишљење и праве су кукавице и полтрони!“, одговара Маја. „ Причаћу с ким хоћу, бавићу се чим хоћу и, кад порастем, удаћу се за кога хоћу! Немате бре петљу ни за шта у животу, све вам је сервирано од рођења, не знате бре шта је живот и никад нећете сазнати! У осталом, одох ја на своја усавршавања где ћу наћи сродне душе“, одговори Маја.

Маја је била у много чему напреднија од своје генерације, похађала је истовремено основну и музичку школу, имала је све петице. И у музичкој школи је била одличан ђак, али је мало била незаинтересована. Ближио се крај и једној и другој школи. Сви су је професори питали чиме ће се даље бавити, да ли ће наставити са даљим образовањем и сл. Опомињали су је какве су последице небављења музиком али она је рекла да је млада за такве одлуке и да жели слободно време.

Истовремено се уписала на кошарку и била је увршћена у градски тим. Са радошћу је прихватила многа познанства и улогу центра у градском тиму јуниорске репрезентације. Обрадовала се првим турнирима и путовањима. Тако дође дан када је кренула са тимом на прву утакмицу.  Рано ујутру кренули су аутобусом певајући, слушајући радио и пратећи кроз прозор све што се дешава. У ранчевима су били спаковани дресови и понешто воде и пића. Путем су их пратиле колоне возила из којих су се у једном моменту издвојили неки мотоциклисти са ранцима, кацигама и модерним оделима. Пуштали су гласну музику. Девојчице све одоше на задња седишта. „Овако ћу ја једног дана да путујем по свету! Или, можда фургоном,“ помисли Маја. „Обилазићу сва места на овој планети и остајати док ми је занимљиво“. Путовању се ближио крај и аутобус је скренуо са главног пута.  Ускоро су били поред хале спортова. Пресвукле су се и са усхићењем гледале себе у дресовима, али, било је ту и треме јер је многима била то прва утакмица. Захваљујући добром тренеру све то је заборављено кад су изашле на терен и упознале своје ривалке. Утакмица је била пријатељска и сви су се спортски понашали. Већ у првим минутима је нестало треме и играчице су заборавиле да је у питању турнир већ су се трудиле да одбране достојанство тима и града из којег долазе. Победиле су али нису понизиле домаћице. Након турнира су имали заједнички ручак и дружење а затим су кренули назад. Током игре их је посматрао селектор Црвене Звезде и неке од њих, међу којима и Маја добише понуду да њихови родитељи потпишу уговоре и пошаљу децу у Београд.

 

 

 

Вечност

Непосредно пред Балканскe ратове Ђурђина и Георгије се састаше крај старог храста, којом приликом јој је он поклонио медаљон да је чува током рата док се он не врати. Она њему поклони везену марамицу и рече да ће га чекати. Пољубише се и расташе крај храста, близу којега су се простирала поља рибизли и купина крај којих је пролазио сеоски пут. Ђурђина је плакала и верно чекала завршетак рата. Сви сељани су знали њену тајну и нестрпљиво су чекали крај рата  спремајући славље за будуће младенце.

До славља није дошло зато што се Гeоргије из рата није вратио а Ђурђина је умрла од туге. Кад се та трагедија догодила родитељи несрећног пара су ангажовали вајара да направи споменик  крај храста где су се састајали и том приликом наста обичај да сви заљубљени парови посећују то место, доносећи цвеће и палећи свеће.

Дешавало се много тога, било је много ратова, гранатирања, страдања, али споменик и храст су остајали неоштећени. Парови су се редовно састајали на том месту одајући пошту несрећном пару. Чак се и сама природа постарала да ту никне нови живот: појавила се самоникла јапанска ружа, никло је прелепо дрвеће у којим крошњама су птице свиле гнезда а у подножју су маце и куце скривале тек окоћене младунце и училе их првим корацима у животу. Живот је победио смрт.

 

 

Nedeljko Paunović

 

Posveta majci

Dala si mi život,
Život sam ti bio.
Sećanja naviru često,
K’o dete kraj tebe kad snio.

Na grudi majčinske svijaš,
šapćeš reči nežno,tiše.
Sve bi dao da čujem te,
tebe mama nema više.

Sam u svome bolu
kajanje dušom teče.
’’ U NEVOLJI TREBAĆU TI’’,
nekad majko meni reče.

O meni brinula, bdila,
da sve imam I kada nema.
Sećam se tvog umornog lica,
u mislima uvek sina-jedinca.

Pamtiću te majko,
znam da gledaš iz daleka.
Tvoja sena mene prati,
od mleka, pa do veka.

Ne čuje se moja majka,
a mudrošću zborila.
Otišla sa ovog sveta,
duša joj se umorila.

Majka blagodet postojanja.
U srcu besmrtno najdraže biće,
Kad je nema shvatam šta znači,
tebe majko nemam više.

Uvek nasmejana,
a u srcu bezbroj muka.
Nikad više da teši tvoja ruka.
Dok tebe imao,imao sam sve.

Kako me očuvala samo ti si znala,
beskrajno majko hvala.
U grudima srce bije,
ništa tebe mati vredno nije!
NEKA TE ANĐELI ČUVAJU ISPOD SVOJIH KRILA!

 

 

 

Izdaja

Uklesaću kraj srca
ohole reči tvoje,
bio sam ništa tebi,
ti sve najdraže moje.

Bilo nam je malo leta
i malo toga smo znali,
a život je sjaj ruleta,
oboje smo nisko pali.

Ostade daleki cvet
u vrtu našeg raja,
i ništa život ne vredi,
kad je ljubav izdaja.

Oprostiću redom svima
ozlede srca moga,
al’ tebi nikad neću,
ne traži tu boga.

Proklelo te jedno srce bolom, slomljeno…

 

 

 

Nedoslednik

Na dnu duše klija težnja,
s jeseni života nikne čežnja.
Čezne se za vremenima davnim,
poljupcima tajnim.
I dok te godine nemilice troše,
život satera u ćoše.
Brojiš sitno,trošio na nebitno.
Čekao ,dopuštao ,
vozove propuštao.
Oplakiv’o na tuđem grobu,
sebe stavljao na probu.
Bogate častio ,kud krenuo kasnio.
Putnik puta gde se ređe krene,
sjaj u tamu preokrene.
Stazu pravu promeni,
sve manje duhom pleni.
Ne smem ,a tinja želja,
malo je prijatelja.
Pitanja, odgovore i teme ,
nameće vreme.
Jedino adekvatno života klatno.
Tešim druge , a i sam bednik,
životni nedoslednik!

 

 

 

Trebaću ti

Kada život na papir staviš,
sve prokockaš,zanemariš.
Kada dođe burom da plivaš,
trebaće ti da me imaš.

Kada noći postanu hladne,
salome te misli jadne.
Kada tama pogled zaseni,
poželećeš opet meni.

Kada mladost kao vihor ode,
zatreba ti čaša vode,
kada moliš da više te nije,
srce tvoje mene krije.

Sreća ume postati tuga
i životu bivaš samo sluga,
tada nikog da pogledaš ne bi,
trebaću ja tebi.

 

 

 

Vrzino kolo

Svakom suzom umiven od bola
žalim sebe što dao se svud.
I pobeći iz Vrzinog kola,
tek sad vidim zaludan je trud.

Najteže danas čovek biti,
svakim danom dokazuju to.
Sve što vredi,a mora se kriti,
sad na tronu ustoliče zlo.

Samo osmeh izniko iz duše
budi ono po čemu smo ljudi.
Dok nejakom vidik života ruše,
najlepše zore kad zarudi.

 

Po svemu sudeći najbolje se razumeju u agronomiju.

 

Svuda u po svetu naš živalj -rasejali.

 

Začet sukob mišljenja rađa plod razdora.

 

Kad nemam adekvatnog sagovornika pričam sam sa sobom.

 

Kada bude našao svoje drugo ”Ja”,biće kompletna ličnost.

 

Nekima potrebe ološke veće neg’ fiziološke.

 

Teško onom glasu razuma koji počiva nemuštim jezikom.

 

I čista sreća ima primesa -prljave igre!

 

Čekanje bolje budućnosti prekraćuje se i u – ”sačekuši”.

 

Za odlazak u materinu ne treba platiti drumarinu!

 

Držeći se političke linije stigao je do krivulje.

 

Šta će nam kulturni centri kada je nekultura u epicentru!

 

Na pomen ”pecanje”,kod crva se javlja-čovek sumnje!

 

Poslovna klima je takva,da ako se nešto drzneš i leti se smrzneš.

 

Periodični period krize privremeno je za nama!

 

Kad kuća časti račun je k’o kuća.

 

Stao mu na žulj,pa su na ratnoj nozi!

 

Kad čovek umro ,saznali da bio živ!

Rima:
Mnogo očajnika po glavi stanovnika praznih novčanika!

 

Postoje li industrije ili postrojenja gde se stvaraju poštenja?

Našli se pitanjem u čudu,oni što bi trebalo-”mušterije” da budu!

 

Statistička je greška,kad se čovek u muci smeška.

Po pitanju kvarnosti,mnogo je solidarnosti!

 

Ja bih pod hitno da živim elitno.

Stavljam veto na život k’o pseto!

 

Zbog mirnog sna imam košmarnu svakodnevnicu!

 

Mole se svi gladni da ustupe red još gladnijima!

 

Petar Jovanović

A f o r i z m i

 

Tepaju direktoru, zato pravi detinjarije.

 

Od malena je pokazivao talenat. Rano je počeo da puzi.

 

I poltroni su ljudi od krvi i mesa, samo nemaju kičmu.

 

Istomišljenici smo. Ja verujem u Boga, a on u direktora.

 

Ko u direktoru vidi sve, taj u sebi nema ništa.

 

Imam svoj stav, samo neću da ponavljam ono šta je direktor već rekao.

 

Drvo se savija dok je mlado, a radnik dok ne dobije stalni radni odnos.

 

Poltrona ne možete uhvatiti ni za glavu ni za rep. Ili klima glavom ili maše repom.

 

Drvo se savija dok je mlado, a poltron dok je živ.

 

Taj više puzi sada nego kada je bio dete.

 

Tvrdi da je ateista, a molitve upućuje direktorima.

 

Poltroni umeju direktoru da se uvuku u du…šu.

 

Ja sam za direktora. Protiv sebe sam!

 

Direktor im napuni glavu, pa se busaju da su najpametniji.

 

Savijajući se pred direktorovom foteljom dobio je lumbago.

 

Sledeći devizu da se mlado drvo savija, direktor od velikog broja mladih napravi poltrone.

 

Direktor je svima kao otac i majka, jedino je meni ujak.

 

Kad niste s direktorom čuvali ovce, nemojte s njim da blejite!

 

Direktor je „ZA“! Ko je protiv njega?

 

Pas je čoveku najbolji prijatelj. Zna da šeni.

 

Našoj firmi slabo ide, jer mnogi puze.

 

Kad god kažem „Bože moj“ direktor me pita – šta si hteo?

 

Mala vrata su uslov za izlazak na veliku scenu.

 

Najbolji položaji zauzimaju se puzeći i klečeći.

 

Direktore, pazite da ne ugazite u poltrona.

 

Direktore, ako već mogu da biram, neka bude kako vi kažete.

 

Govorite slobodno, direktor vas ne sluša.

 

Za direktora je pravilan stav kada se malo savijem.

 

Poltron i dalje hrabro tvrdi da je direktor u pravu.

 

Kad poltron sagne glavu zadnjica mu zauzme viši položaj.

 

Direktore, podneću sve uvrede i poniženja, samo da sačuvam dostojanstvo.

 

Dok direktor ne siđe s trona, uspostavlja se carstvo piona.

 

Samo ograničen neograničeno veruje direktoru.

 

Kad se poltron vrati od direktora misli da je najpametniji. Misli tuđom glavom.

 

Da nije počeo da puzi, nikada ne bi stao na noge.

 

Pokazao sam zube direktoru – stomatologije.

 

Sin vam je rano prohodao. Bolje bi bilo da je prvo naučio da puzi.

 

Priznajem, nedostaje mi jedna daska – odskočna.

 

Neko ima žuljeve na dlanovima, a neko na laktovima.

 

Direktor mi je dao svoj stan, da ga okrečim.

 

Direktor i ja smo istomišljenici. Ja mislim njegovom glavom.

 

Dobro je što poltroni imaju svoje mišljenje. Šteta je što ga nikada ne kažu.

 

Poltroni i psi imaju nešto zajedničko. Znaju da šene.

 

Kome laktovi zataje, mora da puzi da bi uspeo.

 

Poltronima nije baš svejedno u čije se dupe uvlače.

 

Poltron je direktoru odlučno rekao: – Da, direktore!

 

Psi su kao ljudi. Neki laju, a neki šene.

 

Bojana Krkeljić

 

(drama)

 

LICA:

Nina

Majka

Otac

Ivana, Ninina drugarica

Milan, upravnik pozorišta

Luka, reditelj

David, Ninin dečko

Publika

Hor

Glumci

Prolaznici

Devojčica, glumica

Mladić, glumac

Voditelj

Voditeljka

Ostali

 

 

 

Prvi čin

                                                    

Prva slika

 

( veče, u dnevnoj sobi sede roditelji  i ćerka. Piju kafu i razgovaraju).

Otac: Nego, Nina, mene zanima šta se dešava sa tvojim fakultetom? Već dugo nisi dala nijedan ispit, ne možemo te mi doveka izdržavati.

Nina: Opet ti jedno te isto! Trudim se, učim, ali jednostavno ne ide. Od samog početka vam govorim da ne želim da studiram prava, ali vi ste insistirali na tome.

Otac (drekne): Dosta više s tim!

Majka: Nina, već smo hiljadu puta razgovarali o tome, mi ti samo želimo najbolje.

Nina: Da, želite mi najbolje tako što krojite moju sudbinu prema vašem šablonu! Hoćete da napravite od mene nešto što nisam.

Otac: Hoćemo da napravimo od tebe normalnu i obrazovanu osobu, ali ti se uporno opireš tome!

Nina: Ja sam već i normalna i obrazovana, ne moraju svi da razmišljaju kao vas dvoje da bi bili normalni. Različiti ljudi imaju različita interesovanja.

Otac: A tvoje interesovanje je da praviš budalu od sebe?!

Majka: Smirite se. Dušo, ne kažemo mi da si ti luda, već da treba da misliš na svoju budućnost. Ne možeš gledati samo ono što voliš, od ljubavi se ne živi.

Nina (zgroženo): Ja ne mogu da verujem u to šta vi govorite! A kakav je to život bez ljubavi? Hoćete da kažete da se vi nikada niste voleli? Da ne volite ono što radite? Hoćete da kažete da vi u svemu gledate samo ličnu korist?!

Majka: Drugo smi mi! Naravno da se volimo, ali ne bismo mogli da živimo samo od toga. Nekada moraš da gledaš i interes, posebno kada je u pitanju posao od kog treba da izdržavaš porodicu jednog dana.

Nina: Naravno, uvek je na sve odgovor to da ste vi nešto drugo. E, pa i ja sam! Ja sam umetnica, volim glumu, volim da živim slobodnim životom, da stvaram, da proživljavam razne živote kroz različite likove…

Otac: Umetnica malo sutra! Gde si još videla to da neko živi od umetnosti? Posebno na Balkanu! Sve se bojim, samo tebe čekaju…

Nina: Videla sam! Kvalitetni umetnici mogu bilo gde da žive od svog posla… I da, samo mene čekaju! Pokoriću i Balkan i Holivud jer verujem u sebe i znam koliko vredim!

(Nina odlazi u svoju sobu zalupivši vratima. Roditelji ostaju da gledaju za njom, razočarani i besni).

 

 

Druga slika

 

(Nina leži na svom krevetu i plače. Na noćnom stočiću, pored kreveta, stoji uramljena njena fotografija iz detinjstva. Uzima je u ruke, gleda je tužno i počinje da razgovara sa njom).

Nina: Šta sam ti to uradila lepa, vesela devojčice? Bila si tako srećna i puna snova i nade, a ja sam te izneverila. Sećam se trenutka kada je ova fotografija nastala – pozirala sam zamišljajući da sam na crvenom tepihu. Ta mala ja je sanjala o savršenom životu; dužnost odrasle mene je da joj te snove i ostvarim. Kako sam dozvolila sebi da zaboravim na sve što sam oduvek želela? Kako sam dozvolila da me pretvore u marionetu koja radi onako kako joj drugi kažu? Ne smem više to da dopuštam! Od sutra okrećem novi list i radim samo ono što me ispunjava! Ja sam umetnica, za to sam rođena, o tome sanjam i taj život ću i živeti!

(vratila je fotografiju na mesto i zaspala).

 

 

Treća slika

 

(ujutru, čim je ustala, otišla je u dnevnu sobu u kojoj su joj sedeli roditelji. Otac je gledao televiziju, a majka je brisala prašinu).

Nina: Dobro jutro. (samo su je pogledali, ne rekavši ništa) Dobro, znam da ste ljuti i povređeni jer ne mislim isto kao vi, ali sinoć sam dugo razmišljala i donela sam odluku. (znatiželjno su je pogledali i ona je, posle kraće pauze, nastavila) Napustiću prava i od sutra se upisujem na kurs glume. Ponedeljak je, svakako, idealan dan za novi početak.

(sa strepnojm je pogledala prvo u oca, a onda i u majku, očekujući komentare).

Majka: Nina! Šta to, zaboga, govoriš?

Otac (ustaje sa fotelje i prilazi joj, preteći prstom): Dobro me slušaj, derle razmaženo! Budeš li stvarno uradila takvu glupost, možeš slobodno da odeš iz ove kuće i da zaboraviš na to da imaš roditelje.

Nina: To nije glupost, to je moj san! Ja ne mogu biti srećna ako mi drugi govore šta da radim i kako da živim. Pokušala sam po vašem i ne ide, osećam se prazno, stalno sam pod pritiskom, ja… Ja nisam srećna, tata.

Otac: Nisi srećna?! Čovek joj pruži sve, omogući joj da živi savršenim životom, da se obrazuje i postane neko, a ona kaže kako nije srećna! Premalo si batina ti dobijala!

Majka: Mi samo i želimo to da ti budeš srećna, čitav život smo podredili tebi i tvojoj sreći. Nije u redu to što pokazuješ toliku drskost i nezahvalnost. Mnogo te volim, ali ovog puta sam u potpunosti saglasna sa tvojim ocem – ako misliš ozbiljno to što si rekla, idi i snalazi se sama.

Nina: U redu, ako od rođenih roditelja ne mogu da dobijem podršku pri ostvarenju svojih snova, onda ću se sama izboriti za njih. Da me zaista volite, vi biste me podržali, a ne biste mi nametali sopstvene želje.

( okrenula se, otišla u sobu i besno počela da pakuje stvari u kofer. Majka je sela i plakala, a otac je izjurio iz kuće, ljut).

 

 

Četvrta slika

 

(uplakana, sa koferom u ruci i tašnom oko ramena, Nina je pozvonila na vrata stana svoje najbolje drugarice, Ivane).

Ivana (otvara vrata): Hej, Nina! Šta se desilo?

Nina: Mogu li da budem kod tebe neko vreme, dok se ne snađem? Posvađala sam se sa mojima i nemam kuda da odem.

Ivana: Naravno, uđi! Sve mi ispričaj…

(ulaze i sedaju za sto)

Nina: Nema tu mnogo da se priča, opet su krenuli sa onom pričom oko fakulteta, izgovorili su neke prilično primitivne i ružne stvari… Samo se nešto prelomilo u meni i shvatila sam da više ne može ovako. Žele da naprave od mene nešto što nisam, Ivana… Vređaju sve što volim, moje želje su za njih gluposti, ubijaju mi svaku nadu, iluziju… nemaju ni trunku razumevanja.

Ivana: U potpunosti te razumem, meni je dosta lakše otkad sam se osamostalila. Šta planiraš dalje?

Nina: Iskreno, htela sam da te zamolim da pozoveš onog rođaka koji je upravnik pozorišta kod nas. Odlučila sam da krenem na kurs glume i da se posvetim onome što volim. Za sada imam neku ušteđevinu, biće mi dosta za par meseci, a tražiću i posao. Uveče mogu da radim u nekom kafiću, preko dana ću u pozorište.

Ivana: Naravno da ću ga pozvati, to je najmanji problem. Uz tebe sam i zaista želim da uspeš, znam koliko voliš sve to. (uzima je za ruku) Nekako, oduvek si bila u svom malom svetu glamura, sjaja, mašte…

Nina: Da, samo što sam dozvolila da mi, na neko vreme, potisnu taj moj svet. Od sutra će već biti drugačije. (smeši se) Hajde, idemo na spavanje, ti radiš ujutru, a i ja moram biti odmorna kako bih ostavila što bolji utisak tamo. (odlaze)

 

 

 

Drugi čin

Prva slika

 

(par meseci kasnije, Nina je stajala na pozorišnoj bini i igrala u svojoj prvoj predstavi pred publikom. Na sceni je ona, obučena kao dama i jedan mladić).

Nina (udara mu šamar): Đubre neverno! Zar sam to zaslužila nakon svega?! Zar si od mene našao da praviš budalu?!

Mladić: Stani, draga, pogrešno si shvatila, ja tebe volim…

Nina (udara mu još jedan šamar): Još me nazivaš i glupom! Pored dva oka u glavi, ja treba da se pravim slepa i verujem tebi?! I još se usuđuješ da mi kažeš da me voliš, kako te samo nije sramota?!

Mladić: Ali, to je istina, ja te zaista volim. Sve ovo mi ništa nije značilo, to je bila glupa greška.

Nina: Jeste, zbuni se čovek, pa pogreši. Ali, znaš šta, hoće centrala da pogreši jednom, ali neće dva puta. (čuje se smeh iz publike).

Mladić: Ljubavi, da nisam bio sa njom, ja ne bih ni znao koliko mi ti značiš, sada sam siguran da ti nijedna nije ni do kolena.

Nina: I sad ja treba da budem srećna?! Da moj muž nije spavao sa drugom, nikada ne bi zavoleo mene! (ponovo smeh u publici) Kupi svoje stvari i izlazi napolje dok si još u jednom komadu!

Mladić: Ali dušo, shvati, jedino tebe iskreno volim…

Nina: Šta bi bilo da nisi iskren? Petoro tvoje vanbračne dece bi trčalo ovuda?!

Mladić: Nemoj da si takva, pruži mi još jednu šansu, sve ću ispraviti. Kako kaže jedna pesma: ,,Počnimo ljubav ispočetka, od prvog zagrljaja tvog. Pocnimo ljubav ispočetka, od nežnog poljupca mog?.

Nina: Da bismo ti i ja počeli ljubav ispočetka, potrebno je da ja budem mlada, naivna klinka koju ćeš lako kupiti sa par sladunjavih stihova. Na tvoju žalost, ja to više nisam, otvorio si mi oči i hvala ti za to. Mizerno, ništavno, bedno stvorenje poput tebe mi ne treba u životu, pre ću umreti sama nego da budem sa gnjidom poput tebe!

Mladić: Srce…

Nina: Marš napolje! (udara ga i gura sa scene).

(potom izlaze zajedno i poklanjaju se publici koja skandira i aplaudira. Dok je silazila sa pozornice, Nini je prišao jedan čovek srednjih godina).

 

 

Druga slika

 

Čovek: Zdravo, ja sam Luka. Želim da ti čestitam na sjajno odigranoj ulozi, skoro da sam zaista poverovao da te ovaj prevario. (smeje se)

Nina: Pa, hvala Vam, niste ni svesni koliko mi znače pozitivni komentari. Gluma je oduvek bila moja velika ljubav…

Luka: Da, to se vidi. Zato sam i došao da te pitam da li si zainteresovana za saradnju?

Nina: Saradnju? Kakvu saradnju?

Luka: Ja sam producent, pravimo novu emisiju sa zanimljivom tematikom i potrebno nam je novo lice koje može da ostvari dobru komunikaciju sa publikom, a ti to svakako jesi. Uz to si veoma lepa što može biti samo još jedan plus.

Nina: Ja… ja ne znam šta bih rekla. Zaista sam iznenađena, kao da moji snovi počinju da se ostvaruju…

Luka: ,,Svi tvoji snovi se mogu ostvariti ako imaš hrabrosti istrajati nad njima”, to je jednom rekao Volt Dizni. Mislim da mu treba verovati.

(osmehuju se, on joj pruža ruku i zajedno odlaze sa scene).

 

 

 

Treći čin

Prva slika

 

(Nina je stajala na sceni obasjana reflektorima sa svih strana. Bila je prelepa u dugoj crvenoj haljini koja se vezala oko vrata, a dekolte joj je ispunjavao srebrni lančić. Kosu je podigla u visoki rep, a crvene usne su joj se širile u veliki osmeh).

Nina: Dobro veče poštovani gledaoci, dobro došli u prvo izdanje emisije ,,Mač sa dve oštrice”. ( sledi veliki aplauz i ona još uverljivije nastavlja da govori). Na samom početku želim da vam kažem da ovo nije jedna od zabavnih emisija kakve svakodnevno gledate. Ova emisija baviće se, dragi gledaoci, isključivo vama i vašim problemima. Biće posvećena svima koji žele da se bore za svoja prava i koji žele da sami upravljaju svojim životima. Hajde zajedno da se izborimo za bolje sutra?!

Publika: Hajde! Da! Hoćemo! (aplauz)

Nina: Svi mi maštamo o nečemu i imamo pravo da se borimo da te snove i mašte i ostvarimo. Međutim, mnogi ljudi se trude da nam to onemoguće! Oni žele da prisvoje i naše snove, i naš novac i našu sreću. Zašto im to dozvoljavamo? Zar smo mi manje vredni od njih?
Publika: (negoduje).

Nina: Zar su oni više ljudi nego mi?

Publika: (ponovo negoduje).

Nina: Naravno da nisu! Oni su toliko mali, da toga nisu ni svesni. Ali, iz nekog razloga, i tako mali izazivaju neverovatan strah u nama. Takav strah da nemamo hrabrosti da im se suprodstavimo čak ni onda kada je naša budućnost u pitanju! Ja želim da se borim za svoje mesto pod ovim nebom! Želite li i vi?!

Publika: Da! Želimo! Naravno!

Nina: Drago mi je da je tako. A sada ćemo pogledati prilog o siromašnim ljudima kojih je mnogo na ovom svetu, a kojima niko ne pruža nadu u bolje sutra.

(pred očima publike smenjuju se slike gladne i napuštene dece, uplakanih i siromašnih ljudi, umetnika koji slikaju i sviraju na ulicama, naslovi iz novina o propasti umetnika koji su nekada bili slavni…).

Publika: Užas! Tuga! Jadni ljudi! Dokle je otišao ovaj svet!

Nina: Tačno tako! Užas i tuga su svuda oko nas i svi smo  mi krivi za to. Sebični smo i gledamo samo sebe, zanemarujući druge. A, verujte mi, svako od nas može da promeni svet ukoliko to želi. Sada ćete videti prilog koji pokazuje jednu sasvim suprotnu sliku sveta.

(sada se smenjuju slike bogataša koji se provode na žurkama ispijajući skupocena pica, kupujući skupa kola, bacajući pare svuda okolo…)

Publika: (negoduje).

Nina: Ovim ćemo, nažalost, završiti naše večerašnje druženje. Danas smo se suočili sa surovom stvarnošču. Videli smo ljude koji žive potpuno različite živote, svi oni su oko nas, ali se mi pravimo da ih ne vidimo jer nam je tako lakše. Do našeg sledećeg druženja, razmislite o tome kako biste vi mogli da promenite svet na bolje. Doviđenja!

 

 

Druga slika

 

(posle nekog vremena, Nina je ležala u svojoj sobi i čitala naslove u novinama):

,, NINA OSVAJA BALKAN”; ,,NOVO LICE MALIH EKRANA RUŠI SVE GRANICE!”; ,, DEVOJKA IZ PROVINCIJE MENJA SVET”; ,,PRELEPA NINA NOVI UZOR MLADIMA”; ,,NINA – PREKO TRNJA DO ZVEZDA”…

Nina (blago se osmehuje, a zatim uzdiše): Šta li sada misle mama i  tata? Da li im je krivo? Požele li nekada da me pozovu?

(odmahuje glavom i leže da spava).

 

 

Treća slika

 

(u crnoj, svilenoj haljini do kolena i uvijene, puštene kose Nina je opet stajala pred publikom).

Nina: Dobro veče! Dobro došli u najgledaniju emisiju u prethodnoj godini. (publika aplaudira i skandira). Večerašnja tema biće mito i korupcija – đavolji posao zbog kog pravi talenti i vredni ljudi propadaju dok se neki drugi bogate.

Publika: Uaaa! Uuuu!

Nina: Da, na taj način se oni imućniji igraju životima ovog napaćenog naroda, kupajući se u parama koje su oblivene njegovom krvlju i njegovim znojem. Mi smo krivi! Ćutimo i trpimo  dok nam oni prkose, gledajući nas sa visina, a mi spuštamo glave kao da smo krivi zato što dišemo, zato što se smejemo, zato što živimo. Moramo se boriti protiv toga.

(publika ponovo aplaudira, Nina im prilazi i postavlja im pitanja).

Nina: Da li Vi, gospođo, živite svoj san?

Gospođa: Mene su udali kad sam bila veoma mlada i svoj život sam posvetila porodici. Oduvek sam želela da proputujem čitav svet, ali nismo imali dovoljno novca, valjalo je preživeti.

Nina: A Vi, gospodine?

Gospodin: Ja sam hteo da budem pilot, ali sam morao da ostanem kod kuće da pomažem roditeljima oko imanja. Nije imao ko, znate… sve ostalo bila ženska deca.

(išla je od jedne do druge osobe pokazujući prstom na njih, a oni su joj odgovarali).

Osoba 1: Moja želja je, od malih nogu, bila da budem doktorka, ali nisu u mogućnosti da me pošalju na fakultet, pa radim u prodavnici. Nadam se da ću uspeti jednom da uštedim za studije.

Osoba 2: A ja sam, takođe od malih nogu, želeo da sviram violinu. Međutim, nemamo novca da je kupimo, a nemamo ni da platimo časove.

Osoba 3: Ja sam osvojio mnogo medalja za takmičenja u košarci, ali su mi rekli da to nije ozbiljan posao i sad spremam prijemni za građevinu. Košarku sam napustio jer mi oduzima mnogo vremena.

Osoba 4: Najviše bih volela da se bavim dizajnom, to me ispunjava. Možda će mi to jednog dana biti hobi jer studiram ekonomiju, to su mi i roditelji završili, pa se i od mene očekuje isto.

Nina: Pa, eto, mi smo savršen prikaz ovog sveta u malom. Snovi su, uglavnom svima, ostali samo snovi. Malo je falilo da i ja dignem ruke od svog sna i da krenem putem koji su mi drugi izabrali, ali ne! Odlučila sam da ću se boriti za sebe i za svet koji je lepši, bolji i vedriji! Razmislite o svojim snovima i o tome da li ćete dozvoliti drugima da ih ukradu od vas. Doviđenja!

 

 

Četvrta slika

 

(Nina besno upada u kancelariju producenta Luke).

Nina: Moja emisija je ukinuta?!

Luka: Nina, smiri se. Zaista mi je žao, ali trebalo je da se držiš dogovora i da se baviš problemima ljudi. Previše slobode si sebi dala.

Nina: Previše slobode?! A o čemu sam govorila ako ne o problemima ljudi?! Dešava se upravo ono što je i bilo tema, nekome je zasmetala moja iskrenost i zato mi sada ukidaju emisiju!

Luka: Žao mi je, ja tu ništa ne mogu da uradim. Ako ne ukinem tvoju emisiju, meni će dati otkaz. Zaista sam verovao u tebe i imaš ogroman talenat, ali moraš da naučiš kako da obuzdaš svoju narav.

(razočarano ga je pogledala, okrenula se i otišla bez reči).

 

 

Peta slika

 

(lutala je gradom sva snuždena i bez cilja. Sela je na jednu klupicu u parku i tužno gledala u daljinu kad joj je prišao jedan momak njenih godina).

Momak: Zašto tako lepa dama sedi sama? (seda pored nje).

Nina: (uzdahne) Valjda to tako ide, kad ti se čini da ti je taman sve krenulo u životu i da ostvaruješ svoje snove, svi te napuste i ostaješ sam.

Momak: Hej, čemu takav stav? Mlada si za tako teške reči, mada mi je drago ako si sama. To znači da si slobodna da odemo na piće. (osmehuje se)

Nina: Ništa u životu nema veze sa godinama, ja sam do sada srela mnogo nepravde i izdaje. (ustaje i sprema se da ode) Možda jesam mlada, ali nisam baš toliko naivna da odem na piće sa prvim mangupom na kog naletim.

Mladić: Mangupom? Odakle ti ta ideja? Zar sad tako zovete momke koji imaju dovoljno slobode da vam priđu i pozovu vas na neobavezno piće?

Nina: Kao prvo, hrabri momče, nisi se ni predstavio. Kao drugo, nisi pitao za dozvolu da sedneš pored mene. I, kao treće, prilazi mi mnogo takvih kao što si ti i vrlo mi je jasno kakve su vam namere.

Mladić: Oh, oprostite, mlada damo, ja sam David. Toliko ste me očarali da sam zaboravio da se predstavim. A koje je Vaše cenjeno ime? Naravno, ako nije nepristojno što pitam?

Nina: A ti, kao, ne znaš ko sam ja?

David: A zašto bi trebalo da znam?

Nina: Ja sam Nina, proteklih godinu dana sam vodila najpopularniju emisuju u regionu. Jutros je ukinuta.

David: O, izvinjavam se, zaista nisam znao. Tri godine nisam dolazio ovde, vodio sam firmu u Filadelfiji, pa nisam baš upućen u ovdašnja dešavanja. Znači, upravo sam se upoznao sa velikom zvezdom?

Nina: Pa, makar sam to bila. Sad sam bez posla i apsolutno ne znam šta dalje. Verovatno ću se vratiti u rodni grad i nastaviti da glumim u pozorištu u kom sam i počela.

David: A da mi, ipak, nastavimo razgovor u nekom kafiću?

(ona ga gleda i smeška se, zatim ga hvata pod ruku i odlaze zajedno).

 

 

Šesta slika

 

(Nina je na vratima roditeljskog doma, zvoni, majka joj otvara vrata).

Majka: Nina! O-otkud ti?

(otac ustaje sa stolice i gleda ka njima).

Nina (plačnim glasom): Mama ja… morala sam da vam se javim. Prošlo je više od dve godine otkako sam otišla, a vi me uopšte niste tražili…

Otac: Nisi ni ti nas. Otišla si da gradiš karijeru, počela da živiš svoj život iz snova i nije te bilo briga ni da li smo živi. Sada su te šutnuli sa televizije, pa si se setila da postojimo.

Nina: Ne, to nije tačno. (plače) Stalno sam se pitala šta je sa vama, da li gledate moje emisije, da li ste ponosni… Nisam se javljala jer sam mislila da vi to ne želite.

Majka: Naravno da smo pratili sve što se dešavalo sa tobom. (mazi je) Uđi unutra da ne stojimo na vratima.

Otac: Ne! Ona više neće kročiti u ovu kuću! To sam rekao još onog dana, to važi i sad!

Majka: Ali…

Otac: Nema ali! Sve što je uradila, uradila je zainat nama! Otišla je da glumi, da vodi emisije i ko zna čime se još bavi…Sramota me da pogledam ljude u oči.

Nina: Sramota? Ali, zašto? Uspešna sam u svom poslu, zarađujem od toga, ljudi me vole. Čak su napravili proteste zbog ukidanja moje emisije.

Otac: Budala ima na svakom koraku, to nije sporno, mogla si da budeš poznata i kao pravnica, da se baviš nečim kulturnim, nečim što je stvarno za ponos!

Majka: Dobro, probala je, propala, videla da nije tu sve sjajno, sada možda želi da nastavi studije i uradi ono što je ispravno. Saslušajmo je makar, dete nam je.

Nina: Propala?! Ja ne mogu da verujem da ste vi i dalje isti! Ja nisam propala, ja sam uspela. Ukinuli su mi emisiju, da, ali sada sam opet u pozorištu, direktor me drage volje primio nazad. Imaću svoju predstavu, došla sam da vas pozovem da dođete, da ponovo budemo porodica.

Otac: Naravno da nećemo doći! Ko zna kako ti plaćaš to što te svi prihvataju raširenih ruku. Mada vidim da si našla sponzora, na svim naslovnim stranama moja ćerka sa MISTERIOZNIM mladićem.

Majka: Nina, zaista, dozovi se pameti dok još nije kasno. Koliko god da je ljut tvoj otac, možemo ti dati još jednu šansu. Mnogo te volimo i zato učini uslugu i sebi i nama i prestani da se glupiraš.

Nina: Izvinjavam se što sam uopšte i dolazila i što sam pomislila da ste makar malo izašli iz svoje zone primitivizma. (okreće se i odlazi ostavljajući njih da stoje i gledaju za njom).

 

 

Sedma slika

 

(Nina je stajala u pozorištu pred publikom i izvodila svoju predstavu. Na krilima joj je sedela jedna devojčica uzrasta oko četiri, pet godina).

Nina: Draga moja kćeri, ne žuri da dospeš u svet odraslih, raduj se dok si još dete. Jednog dana ćeš se osvrnuti oko sebe i shvatiti da ti je detinjstvo proletelo, a da svet odraslih uopšte nije toliko lepo mesto. Dok si još dete raduj se, sanjaj, maštaj, budi srećna i, što je najvažnije, nikada nemoj prestati da budeš dete.

Devojčica: Ali, mama, kako da uvek ostanem devojčica? Ja želim da budem velika kao ti, da se lepo oblačim, izlazim u grad, da imam posao i muža…

Nina: Da, sve to ti sada deluje lepo, ali često u životu ništa nije onako kako mi zamišljamo. Mnogo puta ćeš videti da ono što najlepše izgleda uopšte nije lepo. Najvažnije je da ne dozvoliš da ti slome tvoj duh, da ti ne unište snove i da nikada ne dozvoliš da ti drugi govore šta da radiš. Ti si jedinstvena, došla si na ovaj svet sa posebnim zadatkom i treba da otkriješ šta je to.

Devojčica: Kako ću to otkriti?

Nina: Samo slušaj svoje srce. To je najvažnije, prati svoje srce i nikada nećeš pogrešiti, ali moraš misliti i glavom. U današnje vreme, posebno kao žensko, nailazićeš na mnoge prepreke, mnogi će pokušavati da te unište, vređaće te i želeti da te ubede da treba da živiš prema njihovim pravilima. Nikada nemoj da pristaješ na to! Oni koji ti žele zlo nisu ti prijatelji i ne trebaju ti u životu i, shvati, ne postoji osoba bez koje nećeš moći da opstaneš.

Devojčica: A ti?

Nina: Ja ću uvek biti uz tebe da ti pružim podršku i da ti dam vetar u leđa. Ali, jednog dana mene više neće biti i tada moraš da nastaviš da se boriš za sebe. Do tada ćeš već biti mudra i sposobna i znaćeš šta želiš od života. Jedino što nikada ne treba da zaboraviš to je da ti možeš sve. Jer, da ne možeš da ostvariš ne bi mogla ni da zamisliš.

Devojčica: Ali, kako? Dosta stvari je jako teško uraditi…

Nina: Naravno da je teško, ne treba ni da se navikneš na to da nešto dobijaš lako. Ono što je najteže ostvariti, to je najbolje za tebe, to će te osnažiti za nove izazove. Najbitnije je da svaki problem posmatraš kao novi izazov koji treba ostvariti, da sve vidiš kao prepreku do cilja. A kada dođeš do svog cilja bićeš mnogo ponosna na sebe. Biće ti drago što si istrpela toliko toga da bi ostvarila svoje snove i da bi živela onako kako želiš.

Devojčica: Kao kada se ljudi trkaju i na kraju pobednik dobije nagradu?

Nina: Baš tako, dok trčiš čini ti se da ne možeš više i da ćeš pasti, ali kada prođeš kroz cilj obuzme te velika sreća. Tako i u životu, kada pomisliš da više nemaš snage i poželiš da odustaneš, tada najviše zapni i nikada nećeš izgubiti.

Devojčica: A šta ako me neko ne bude voleo zbog toga?

Nina: Uvek će biti ljudi koji će biti zavidni i koji te neće voleti, posebno ako si uspešna. Zavidni ljudi najteže opraštaju nečiji uspeh, ali oni i nisu bitni. Bitni su samo oni koji te vole i koje ti voliš, njih uvek treba da se držiš i sa njima da se družiš. Ali, ne smeš mrzeti ni one koji te ne vole, njima isto treba da pružiš ljubav.

Devojčica: Kako to? Oni mene ne vole, a ja njih da volim, to ne može tako.

Nina: To mora tako! Svima treba da pružiš ljubav i da im pokažeš da si iznad njih, to će ih najviše i pogoditi. Ljudi koji su puni mržnje nikada neće biti srećni, ti voli sve oko sebe i uvek ćeš biti srećna. Budi dobra, ali ne naivna i zapamti da ne moraš ništa, ali možeš sve!

Devojčica: (uzdiše) Kako ću ja sve to naučiti? Ti tako fino sve znaš, ja to neću moći.

Nina: Nikada ne reci da nešto ne možeš! Jer, ako sebe ubediš u to, onda zaista nećeš moći. Treba uvek da veruješ u sebe i u svoj uspeh. A kako ćeš naučiti? Sve se to sa godinama nauči, ni ja ništa od ovoga nisam znala kao mala. Ima jedna lepa pesma koje se setim kad god pomislim da mi je teško, poslušam je i odmah mi se vrati osmeh na lice.

Devojčica: Hajde mi reci kako ide!

Nina:   ,,Život je more, pučina crna

po kojoj tonu mnogi što brode

nije mi srce plašljiva srna

ja se ne bojim velike vode.

 

Lome me vali, nose me struje

oseka sreće, a tuge plima

šiba me nebo bičem oluje

al’ još se ne dam i još me ima.”

 

Devojčica: Divna je! Sviđa mi se.

(grle se, poklanjaju se, a publika aplaudira. One odlaze sa scene).

 

 

 

 Osma slika

 

(Nina i David su u sobi, razgovaraju).

Nina: Ljubavi, jedva sam čekala da dođeš sa posla da ti kažem jednu divnu vest!

David: Kakvu vest?

Nina: Danas me zvao moj menadžer da me pita da glumim u nekom filmu koji se snima u Holivudu. Treba im glumica sa našeg područja, radnja se odigrava oko ljubavne price Amerikanca i Srpkinje i bavi se tipičnim problemima vere, nacionalnosti, uplitanja roditelja u čitavu priču… Totalno je zanimljivo.

David: Oh, pa to je lepo. Kad putuješ?

Nina: Pa, snimanje počinje za mesec dana, otići ću koji dan ranije. Da li možeš da veruješ? Konačno imam šansu da ostvarim i svoj san o Holivudu!

David: To jeste divno, samo nemoj previše da se nadaš, to je samo jedan film. Mislim, može i da ne prođe dobro.

Nina: Jao, ljubavi, ne budi tako skeptičan. Poenta je u tome što će se za mene čuti i tamo, možda dobijem još neku poslovnu ponudu, kapiraš?

David: Još neku? Čekaj, ti ne planiraš da se vratiš ovamo?

Nina: Pa, ako ne uspem svakako ću se vratiti, ali naravno da želim da okušam svoju sreću i tamo. Zar da propustim ovakvu priliku?

David: A mi? U vezi smo godinu dana, živimo zajedno, ne možeš da misliš samo o sebi.

Nina: O, bleso jedna, naravno da mislim i na tebe. I ti bi išao sa mnom, ne misliš valjda da bih te ostavila ovde?

David: A da li si me pitala želim li ja da idem tamo? Tek tako si isplanirala da ću ja ići za tvojim snovima i tvojom karijerom.

Nina: O čemu ti pričaš? Zašto ti ne bi išao tamo? Pa, tri godine si bio u Filadelfiji, imaš svoju firmu, možeš da je vodiš sa bilo kog mesta na planeti. Ništa te ne remeti preseljenje tamo.

David: Da, remeti me. Bio sam tamo jer sam morao da idem, ali nikada nisam planirao da ostanem tamo. Uložio sam rad i trud, ostvario dobar posao, ali ovde želim da se skrasim i da osnivam porodicu, želim da moja deca rastu ovde.

Nina: Ti si ostvario sebe, imaš dobar posao, planove za život, a šta je sa mnom? Ja ne smem da ostvarim svoje snove?

David: Naravno da smeš, imaš pozorište, predstave su ti veoma posećene, dobro radiš i ovde. Ok je i da ponekad snimaš van zemlje, ali ne možemo se seliti kad god ti dobiješ poslovnu ponudu.

Nina: Dobro radim i ovde, ali znam da mogu mnogo više. Moj san je da budem poznata i priznata kao glumica, želim da ljudi vide moj talenat i van Evrope. Mlada sam i sad treba da stičem ime i da dam sve od sebe. Za sve ostalo ima vremena.

David: Preterano si ambiciozna, Nina. Šta god da postigneš nije ti dovoljno, imam osećaj kao da ti je karijera važnija od mene…

Nina: E, sad si stvarno bezobrazan. Hoćeš li, zaista, da mi tražiš da biram između tebe i karijere? To uopšte ne bi bilo u redu i trebalo bi da me razumeš. Kako bi tebi bilo da te neko sputavao u tvojoj karijeri?

David: Ne sputavam te uopšte, ne tražim od tebe da prestaneš da se baviš glumom, samo želim da znam kakvo mesto zauzimam ja u tvom životu!

Nina: Davide, znaš da te volim i zaista želim da budem sa tobom. Hiljadu puta sam ti rekla, ti si u moj život ušao u pravom trenutku, u tebi sam pronašla i prijatelja i dečka i porodicu. Mnogo mi znači što si uz mene i ne bih volela nikada da te izgubim. Jako loše bih se osećala kada bih znala da od tebe nemam podršku u ovome što radim, a i sam znaš koliko mi je posao bitan.

David: Znam sve to i ja tebe volim više od bilo koga. Želim da provedem život sa tobom, da osnujemo porodicu i da živimo kao sav normalan svet. Uvek si imala podršku od mene u svom poslu i uvek ćeš je i imati. Samo… nekada si toliko opsednuta poslom da imam utisak da sa mnom ne želiš da planiraš ništa.

Nina: A šta to treba da se planira? Zajedno smo, lepo nam je, srećni smo zajedno, bavimo se poslovima koje volimo i pružamo podršku jedno drugom. Zar nam treba nešto više?

David: Da, lepo nam je, ali ja smatram da je vreme da našu vezu podignemo na viši nivo, nismo više klinci da bismo se razvlačili sto godina.

Nina: Na viši nivo?

David: Da, Nina, smatram da je vreme da se venčamo i da osnujemo porodicu. Vreme je da uplovimo u svoju mirnu luku, ovako smo kao dva tinejdzera kojima je lepo, ne razmišljaju o budućnosti i jedina briga im je kako pobeći od paparaca. Zar ne misliš i ti tako?

Nina: Ne, ne mislim! Svakako da želim da jednog dana imam decu sa tobom, ali mislim da još uvek nije vreme. Želim da ostvarim sebe pre nego što počnem da pravim tako velike planove. I, zar je uopšte neophodno da se venčamo?

David: Ti, očigledno, nikada nećeš ostvariti sebe jer uvek tražiš više. Godine prolaze, ne želim kasno da osnujem porodicu i kako misliš da nije neophodno da se venčamo? Misliš da živimo nevenčani, da imamo vanbračnu decu, a kao volimo se?

Nina: Davide, zaista te ne prepoznajem. Mi smo još uvek mladi, o kojim starim danima pričaš? Ne možeš biti toliko ograničen i juriti da ostvariš nešto ako još nisi spreman, a ja nisam. I nemoj mi prebacivati to da, ako te volim zaista, udaću se za tebe. To apsolutno nema veze sa zdravim razumom!

David: Nema?! Kako onda da objasnim to što devojka koja me, navodno, voli trči za svojom karijerom, ne želi da razmišlja o braku i deci sa mnom, niti me pita za mišljenje o bilo čemu?!

Nina: Ma nemoj?! Ti da voliš mene kao što kažeš podržao bi me u ovome sada i ne bi ti ništa značilo jedno mrtvo slovo na papiru! To mi govori samo o tome da si ti nesiguran i da hoćeš da me vežeš za sebe, da se zna da sam tvoja i da više nemam kontrolu nad svojim životom. Da li je to ono što hoćeš?

David: Ja želim samo da budem sa ženom koju volim! Koliko god da te podržavam, moraš biti svesna da je tvoj posao takav da ćeš jednom morati da biraš između njega i porodice.

Nina: Šta si to rekao?! Ja kao da slušam svoje roditelje!

David: Pa možda je i trebalo da ih slušaš! Kako misliš da jednog dana budeš supruga i majka ako ćeš da ideš i glumataš po celom svetu?!

Nina: Glumatam? Znači, tako ti vidiš ovo čime se ja bavim… Ti smatraš da se ja ne bavim ozbiljnim poslom. A šta ćemo sa tim što ti putuješ po celom svetu vodeći firmu?

David: Ako ćemo iskreno, to i nije ozbiljan posao, gluma je hobi. To je lepo dok si mlad, snimiš par filmova i serija, zaradiš pare i povučeš se kako bi mogao da radiš nešto konkretno. To što ja putujem, to je već druga stvar. Ja se bavim ozbiljnim poslom od kog ću izdržavati porodicu, uostalom, ja sam muško.

Nina: Ja… ja… ja ne znam šta da kažem. Ne mogu da te prepoznam, u potpunom sam šoku od svega ovoga što si izgovorio. Zavolela sam te kao vrednog i ambicioznog čoveka punog razumevanja, kao čoveka koji je daleko iznad malograđanskih normi, stereotipa i primitivizma. Sada vidim da si isti kao i svi.

David: Šta to treba da znači?

Nina: Koliko god da mi je teško, ja ne mogu da budem sa takvim čovekom. Meni treba neko ko zna da se nosi sa jakom ženom, ko se ne plaši uspešne žene, neko da mi bude podrška i da zna da me prati. Ja očekujem od svog muškarca da bude uz mene i u dobru i u zlu, da me posmatra kao sebi jednaku a ne kao niži sloj.

David: Ja tebe uopšte ne posmatram kao niži sloj!

Nina: Ne? Šta ti onda znači ,,ja sam muško”? Hoceš li moći da dozvoliš da ja idem za svojom karijerom onako kako ti ideš za svojom? Da uživamo u svojoj ljubavi punim plućima, onako kako mi hoćemo, bez papira, bez toga da razmišljamo šta će drugi reći? Hoćeš li dozvoliti da decu imamo onog trenutka kada oboje budemo spremni na to, kada budemo bili dve ostvarene osobe sasvim sigurne u to da žele da na ovaj i ovakav svet donesu još malih ljudi koje treba naučiti pravim vrednostima i odgajiti ih tako da postanu ljudi, a ne malograđani?!

David: Da, ja sam muško, stub porodice. Mi već sada imamo uslove za sve, ja dobro zarađujem, možemo odmah da se venčamo, ti bi mogla da vaspitavaš decu, veruj mi, ne bi ti ništa falilo. Sve bih ti obezbedio, ne moraš ništa da radiš ako ne želiš.

Nina (gleda ga zgranuto): Zbogom, Davide!

(izlazi napolje iz stana, on gleda za njom).

 

 

Deveta slika

 

(kasno u noć, Nina je ispod Ivaninog prozora, pijana, sa flašom u ruci i peva).

Nina: ,,Moj živote, moja ljubavi

sunce se u suzi udavi,

pa se spusti noć ko sudbina

da te sanjam da te dozivam.

 

Ja bez tebe ne mogu da živim,

milo moje nije nam se dalo

da se u tvom zagrljaju smirim

sve sa tobom bilo mi je malo .

 

Ja bez tebe ne mogu da živim

hej ljubavi nikad preboljena

ja se više ničemu ne divim

zato pijem za ona vremena.”

Ivana (izlazi napolje): Nina! Na šta to ličiš, zaboga?! (podiže je sa zemlje i unosi u kuću)

Nina (plače): Ja… ja… ja hoću da umrem! Ivanaaa, ja hoću da umrem!

Ivana: Šššš! Probudićeš sve redom. Šta se dogodilo? Zašto si se napila toliko?

Nina: David i ja više nismo zajedno. Raspadam se, Ivana, guši me u grudima i kao da nemam vazduha.

Ivana: Kako niste zajedno? Ne razumem… ispričaj mi sve polako.

Nina: On je isti kao moji roditelji, smatra da je moj posao neozbiljan, da treba da se skrasim. Očekuje od mene da sedim kod kuće i čuvam decu dok on zarađuje. Ti me znaš, Ivana, ja ne mogu tako da živim. Ja sam slobodnjak, ja volim da sam spontana, da ne pravim planove… puštam da me život iznenadi, živim od danas do sutra.

Ivana: Znam, draga, znam. Možda je to samo trenutno, kad se glave ohlade, potražiće te i reći će da mu je žao.

Nina: Ne! Gotovo je! On je takav kakav je i ne može se menjati, ja ne želim da ga menjam.

Ivana: Hajde lezi da spavaš, ujutru će već sve biti drugačije!

(odnosi je u sobu da spava).

 

 

Deseta slika

 

(na pozorišnoj sceni je voditelj i najavljuje predstavu).

Voditelj: Dobro veče, poštovana publiko, večeras će naša draga Nina održati svoju monodramu i na neko vreme se oprostiti od ovdašnje publike. (publika negoduje) Međutim, to ne znači da nećete imati prilike da je i dalje gledate i pratite njen rad jer će snimati film i to u Holivudskoj produkciji.

(aplaudiraju) Zato sada još većim aplauzom pozdravite Ninu.

(Nina izlazi na scenu u ludačkoj košulji i tužno seda na stolicu).

Nina: Mene su zatvorili između ova četiri zida, proglasili me ludom i zaboravili da postojim. A znate li zašto?! Jer sam bila drugačija od njih! Kad god su mi govorili ,,Nemoj!” ja sam vikala ,,E, baš hoću!”. Kad god su me vukli unazad, ja sam išla napred, pomerala sam planine, rušila zidine, borila se protiv vetrenjača poput Don Kihota! Udarali su mi šamare, ja sam im se smejala u lice; sipali su mi so na otvorene rane, ja nisam osećala bol! Puna sam ožiljaka i na telu i na duši. Rekli su da sam ih samoj sebi nanela. Lažu dušmani, sve je to njihovih ruku delo! Ali, ja te ožiljke sa ponosom nosim, da me podsete na to da sam hodajući ratnik! Da me podsete na to da dobro uvek nadjača zlo, da je pravda dostižna! Vrteli su glavama i, smejući se, upirali prstom u mene kada sam im to pričala; nazivali su me propalitetom, iluzionistom, zaostalom, neozbiljnom… Ja nisam prestajala da pričam o onome u šta verujem, jer kad zaista veruješ, nije bitno kako izgledaš u tuđim očima. Dušu su mi rasporili i srce pokidali na sitne komade oni koje sam najviše volela, okrenuli su mi leđa i gledali kako propadam, gledali su kako tonem ne pružajući mi ruku spasa. ,,Kad letiš visoko, moraš da padneš nisko”, govorili su pobedonosno. Potom su mi stavili okove, obukli mi belu košulju i gurnuli me u ovu rupu. Konačno su srećni, nema me više da im kvarim njihove uštogljene živote, nema me da im potirem svaku bednu teoriju, nema me da im vedrim njihove oblačne dane kad oni žele da ostanu oblačni. Konačno su me zatvorili da im ne smetam voleći ih bez uslova, dajući za njih i dušu i telo… Bacili su me na dno, ali sa dna mogu samo da se vinem u visine! Sreća me čeka iza ugla i ja ću je zgrabiti, smejaću se još glasnije, voleti još jače, biti voljena – konačno, onako kako zaslužujem! Noćas ispisujem poslednju stranicu u knjizi života punom bola, patnje i nepravde… Od sutra, neka nova ja počinje da živi neki srećniji život. Sutra skidam lance prošlosti, skidam ludačku košulju koju su mi drugi navukli i idem u budućnost, da me posipaju ružinim laticama i stavljaju mi krunu umesto venca od trnja!

(ona ustaje i poklanja se, publika joj aplausira dugo, u pozadini peva hor).

Hor: ,,Pomislim nekad na bivša jutra,

na bivše dane i bivša mesta

 

Al’ put me vodi samo u sutra,

život je jednosmerna cesta.

 

Pamtim detinjstvo, dom, svaki kutak,

krov posle kiše crven ko kresta

 

Ne mogu tamo ni na trenutak,

život je jednosmerna cesta.

 

Secam se svoje ljubavi rane,

prvog poljupca u krošnji bresta

 

Ne mogu nazad u sretne dane

život je jednosmerna cesta.

 

U svoju prošlost, eto, ne mogu stići

sve da proživim godina dvesta

 

Na drugu stranu uvek ću ići

život je jednosmerna cesta”.

(kad hor završi pesmu, ona odlazi sa scene).

 

 

 

Četvrti čin

 

(u sledećoj sceni Nina sedi u sobi i čita naslovne strane u novinama).

,,OSKAR ZA NAJBOLJU MLADU GLUMICU OTIŠAO SRPKINJI”; ,,UPORNA NINA POKORILA HOLIVUD”; ,,ROMANSA NA SNIMANJU NOVOG FILMA?!”; ,,NINA KONAČNO ŽIVI SVOJ SAN.”

(u tom trenutku zvoni telefon, Nina podiže slušalicu i javlja se).

Nina: Halo?

Ivana: Halo, draga, pa čestitam ti na nagradi! Gledala sam dodelu, nisam mogla da zaustavim suze od sreće!

Nina: Hvala ti mnogo, ne mogu ti opisati koliko mi je drago što si nazvala! Mnogo mi znači to što si uz mene.

Ivana: Znaš da ću uvek biti uz tebe. Kakav je život u sjajnom Holivudu? Je l’ stvarno bilo nešto između tebe i onog zgodnog glumca?

Nina: Ovde je predivno, sve je onako kako sam zamišljala! Zaradila sam dovoljno da sebi ispunim neke hirove, a imam još dosta poslovnih ponuda sada, tako da mislim da ću tek početi da živim svoje snove. A, što se romanse tiče, to su novinari izmislili, znaš već kako to ide…

Ivana: Pa dobro, zgodan je, mogla bi malo da se potrudiš oko njega. (smeje se)

Nina: Oh, trenutno uopšte ne razmišljam o tome. Znaš, sve ono sa Davidom me mnogo pogodilo i sigurno još neko vreme neću biti spremna za novu vezu.

Ivana: Znam, ali moraćeš da nastaviš dalje. Koliko god da je teško, moraš prihvatiti da vam nije išlo, ali zato ne moraš da zatvoriš svoje srce za druge momke.

Nina: Sve razumem, ali za sada sam jako nepoverljiva prema bilo kom muškarcu. Lepo mi je samoj, živim život o kakvom sam maštala, trenutno bi mi veza samo smetala.

Ivana: Dobro, ti znaš najbolje, ja samo želim da ti kažem da se ne ustručavaš da budeš srećna.

Nina: Hvala ti. Nego… ovaj… znaš li, možda nešto o mojim roditeljima? I o Davidu? Viđaš li ih?

Ivana: Viđam tvoje nekada, u prolazu, jave se, ali nikada ne staju da pričamo. Čini mi se da je to zbog toga što znaju da sam sa tobom u kontaktu. A David… njega ne viđam uopšte, kao da je u zemlju propao.

Nina: Ne znam ni zašto sam mislila da bi ih moglo zanimati to što ja radim…

Ivana: Hej, nemoj da padaš u očaj. Koga bude zanimalo šta je sa tobom, lako će te naći, a ti se ne raspituj. Neke stvari je možda bolje ne znati.

Nina: Pa, imaš pravo… Kad ne zanimam ja njih, ne treba da zanimaju ni oni mene.

Ivana: Drago mi je da smo se čule, kad budeš bila slobodna, javi se. A nadam se da ćemo se uskoro i videti.

Nina: I ja se nadam, zapravo, čim se još malo stabilizujem očekujem da dođeš kod mene. Treba ti malo predaha, a i da se podsetiš devojačkih dana. Sve troškove ja snosim.

Ivana: Ideja ti uopšte nije loša, čućemo se, pa ćemo se dogovoriti. Ćao.

Nina: Ćao.

(spušta slušalicu, smeši se i nastavlja da lista novine).

 

 

 

Peti čin

 

(Nina se šeta svojim rodnim gradom sa flašom viskija u ruci, ljudi joj prilaze sa svih strana da vide da li je dobro, ona ih tera rukama i naglas priča svoju priču).

Nina: Danas, posle mnogo godina, ponovo šetam svojim rodnim gradom! U tom gradu ja više nikoga ne poznajem, oni koje sam najviše volela – okrenuli su mi leđa! Pre par dana izgubila sam ulogu u seriji jer imam par kilograma viška! E, to je ono što me dotuklo, kao umetnika, kao ženu i kao ljudsko biće. Napornim radom i talentom sam se izborila za sve što imam, bila sam ponosna na sebe, da bi se na kraju ispostavilo da je ljude bilo briga za moj talenat – oni su prodavali moj izgled! Taj šamar naterao me je da sagledam svoj život u celosti i po prvi put sam se zapitala kako bi on izgledao da sam nastavila studije, udala se, rodila decu… da sam živela običnim životom. Ne, ne bih bila srećna! Bio bi to  previse jednostavan put za mene.

Čovek: Mlada damo ne gubite nadu! Život je pred vama, jedna uloga ode, druga će doći.

Nina: Ne! Te uloge dobijalo je moje lepo lice, tanak struk, mladost. Moj talenat je nevidljiv za njih, kada me ugledaju, oni samo vide novac koji im ja mogu doneti. Ja o tome nisam sanjala… Ostvarila sam svoje snove među pogrešnim ljudima, među ljudima koji nemaju hrabrosti da pogledaju istini u oči i priznaju da su bedni! Dok sam sanjala smejali su mi se i govorili da je nemoguće ostvariti svoje snove; sada kada sam ih ostvarila – pretvorili su ih u košmare! Sada me bole i sreća i tuga, svaki osmeh plaćam hiljadama suza…

Ljudi oko nje: Nemoj tako! Ne gubi nadu. Ne smeš sada da posustaneš.

Nina: Ali tako je! Život je surov! Došao ti je, a da ga nisi ni zvao; onda počneš da uživaš u svim njegovim pogodnostima: sanjaš, smeješ se, planiraš… A onda ti on okrene leđa i počne da te muči, da te melje kao da hoće da ti naplati sve: i vazduh koji dišeš, i vodu koju piješ, i snove koje sanjaš… Onda se, u toku te borbe, jednog dana okreneš i shvatiš da ništa više nije isto. Pitaš se gde je nestala mladost, gde su pobegli snovi, gde su prošle godine… Nada je već odavno nestala! Otišla je nekim novim ljudima da ih laze i obmanjuje da je život lep kad ostvariš svoje snove. Ne! Život je lep dok sanjaš i dok se nadaš ostvarenju svih svojih želja. A kada sve to ostvariš, onda shvatiš da  nemaš više čemu da se nadaš, nemaš o čemu da sanjaš, počinješ da rušiš ono što si toliko dugo gradio samo zato što pred tobom više nema izazova.

Žena: Gospode, nikada ne bih toliko negativnosti očekivala od nekoga ko je bio toliko pozitivan i pun entuzijazma. Ti si umetnica, devojko, posmatraj sada sve ovo sa umetničke strane… Nekada si samo o tome pričala!

Nina: Da, ja sam umetnica, slobodna duša, a čitavog života pokušavaju da me promene, da naprave od mene nešto što nisam! Žele da me uklope u okvir, a ja sam ptica kojoj nije mesto u kavezu, već na slobodi! Umetnički opisan, život je jedna ogromna pozornica sa mnoštvom glumaca, dobrih i loših.  Scenario je napisan negde van vremena i prostora, neprekidno se dešavaju obrti dok je kraj neizvestan. Ipak, retki su umetnici čija tragedija ima komičan kraj! Onog trenutka kada dođete do samog kraja te predstave koja se zove ,,Život”, tada shvatite da je sve u njemu jedan običan – mač sa dve oštrice! Ja danas shvatam svu moć velikih reči čuvenog Oskara Vajlda: ,,U životu vam se mogu dogoditi samo dve tragedije – da ne dobijete ono što želite i da to dobijete”! Ova moja tragedija završava se ovde, duh umetnika ne umire nikada, on živi kroz svoja dela, on je besmrtan! Ali, u svetu lažnih moralista, malograđana i primitivaca, on, fizički, ne može da opstane, ubija ga prejaka reč!

(lomi flašu koju drži u ruci i preseca sebi vene, ljudi se, uspaničeno, vrte oko nje, dozivaju je… Zatim odmahuju glavom kao znak da joj nema pomoći, podižu je na klupu i stoje oko nje, u pozadini hor peva pesmu).

Hor:

,,Ne pokušavaj mijenjat’ me

ovo je ipak moja glava,

kad joj se budi, nek’ joj se budi

kad joj se spava, nek’ joj se spava.

 

Ne pokušavaj mijenjat me

ovo su ipak moje ruke,

samo mi znamo kako smo skupa

mučili sreću, mučili muke

 

Ne pokušavaj mijenjat me

ovo je srce oduvijek sa mnom

kol’ko smo samo krvavih puta

išli po brdu, išli po ravnom.

 

Ne daj da tebe mijenja neko

budi do kraja ono što jesi,

a ako misliš da smo daleko

nemoj put mene

bolje ostani gdje si.

 

Znam da ovako mnogim ne godim,

al’ ja sam čitav stao u vene

znam dobro zašto ratove vodim

muški su muški,

žene su žene.

 

Ja kad nekog vidim da gubim

zasuzi oko, al’ nikad ne plačem,

onog kog’ ljubim do daske ljubim

a znam da se igram oštrim brijačem.

 

Ali, kad s torbom naumim negdje

noge mi nećeš svezati s ničim

nema tih para za moje cijene,

priznajem kako ciganu sličim.

 

Ja nosim kičmu, čeličnu šinu

ne volim kada glava mi pada

s njom spajam zemlju i visinu

i kad se leti i kad se strada.

 

Ne daj da tebe mijenja neko

budi do kraja ono sto jesi,

a ako misliš da smo daleko

nemoj put mene

bolje ostani gdje si.

 

I ne pokušavaj mijenjat me

ovo je ipak moja glava

kad joj se budi, nek’ joj se budi

kad joj se spava, nek’ joj se spava.”

 

 

KRAJ

 

 

Jana Andrić

 

Beli veo

Beli veo na grudi privijam,
Od bola ga u čvor uvijam.
Svate moje ti bi sutra ček’o,
Da si ovde a ne negde daleko.

Kada svati pred našu kuću dodju,
Nek’ sa neba hitro tvoje kočije podju,
Nemoj da kasniš,
Blagoslov mi daj te se opet oče vrati u raj.

Sa neba čuvaj
Tvoje milo čedo,
Pa se s’ blagoslovom vrati
Kada postaneš đedo.

 

 

 

Kad me ne bude

Kada me ne bude
Ako ti kažu da sam krala
Ti veruj njima.
Krala dane
Nekad i dane i noći
Uvek spremna na ono što će doći.

Kada me ne bude
Ako ti kažu da sam lagala
Ti veruj njima.
Lagala sam da manje znam
Da manje umem
Da manje smem.

Kada me ne bude
Ako ti kažu da sam varala
Ti veruj njima.
Varala sam samo sebe
Da bih znala i bez tebe.

Kada me ne bude
Šta god da ti kažu
I gde god prstom pokažu
Ti veruj njima
I ne brani me pred svima.

U sve veruj ali dobro znaj,
Kraj tebe želim da dočekam kraj

 

 

 

Oluja

Pade sa kredenca dunja,
Zasvetli nebo
Udari munja.
Stisnu mu ruku jače,
Nežno čedo što bez reči plače.

Duša joj od bola hladna,
Mlada i mira gladna,
U jednim očima nalazi spas,
Tiho jeca: „ Ne dam na nas“.

Srca im istim ritmom tuku,
Brod je bezbedno uplovio u luku.

 

Pavle Mijuković

Kapi kiše

Slušam kišu,
opet kapi lupkaju po simsu,
nebom se prolomi koja munja,
zaslepi me.

Stvoren u ništavilu,
beznadežno tragam,
vraćam sećanja,
probadam se oštricom emocija.

Ukus krvi u ustima spaja me s tamom,
s tom jedinom ženom koja je tu,
koju boli moj boj,
koju prže mrlje moje sreće.

Sobom vlada muk,
sat koji se ne čuje, spava,
misli odlaze s kišom negde,
vraćaju se usnule.

Ne osećam da sam živ,
niti da išta vrede reči,
jer i one kao misli odu,
ali se ne vrate nikad.

Život stvoren carskim rezom bledi,
uzima danak,
bez milosti mi uzima sve,
ubija me svojim postojanjem.

 

 

Bekstvo izvan uma

Noćni sam šetač,
onaj koji diše s rekom,
koji ostavlja osvetljen grad,
koji teži neizrečenom.

Pokori me samoća,
pa često ćutim da ne bi čula,
da ne bi neku reč ukrala,
sasvim slučajno.

Nesposoban da sagradim dom,
okrenem se nekim tajnama,
istinama koje nikad neću čuti,
ljubavi koja nema cvet.

Pokušam da sklopim oči,
ali me slike ubodu poput trnja ruže,
nanesu mi trajni nemir,
maštanje bez snova.

Posegnem za nožem,
u želji da prekinem sve to,
ali tu ugledam đavola nasmejanog,
jer ludim,
jer nestajem.

Odložim predmet sudbine,
pa mu se nasmejem u lice,
vrhovima prstiju obrišem suze,
utonem u beskraj.

 

 

Lovac

Miris krvi u čoveku budi zver,
ono ružno biće koje se s njim rodi,
koje otvara utrobu majke,
para je svojim jecajima.

U zimskim noćima ne spava,
nemirno,
traži svoju žrtvu,
svog palog idola da ga vodi.

Ne živi od osećanja,
već od zvuka cepanja mesa,
od agonije koju nanosi,
od bola koji ga hrani.

Noć mu je saputnik,
a dama odevena u odore meseca,
zakleti prijatelj,
njegova svetla strana.

Umire daleko od pogleda,
daleko od svoje zvezde,
uzdiže se sjajnom svetlošću,
u sredinu Teriona.

 

Marija Jevtić

 

,,Iza, sa druge strane,, 140×120, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Otisci vremena,, 50×40, kombinovana tehnika, 2017

 

,,Identitet,, 150×100, kombinovana tehnika, 2017

 

,,Razlaganje,, 140×160, kombinovana tehnika, 2017

 

,,Onostranost identiteta,, 140×160, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Čestice,, 70×50, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Ograda,, 200×180, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Slojevi,, 140×120, kombinovana tehnika, 2017

 

,,Fragmenti identiteta,, 180×160, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Prelamanje,, 50×70, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Ćestice,, 70×50, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Prožimanje,, 120×160, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Izmenjena svest,, 140×180, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Pročišćeni delovi,, 20×40, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Ograde,, 140×130, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Odjeci,, 60×120, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Trenutak,, 70×50, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Pogled onostranog,, 100×70, kombinovana tehnika, 2017

 

,,Plavo,, 50×20, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Prevodjenje dodira,, 60×80, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Jedinstvo,, 200×180, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Mat plava,,30×60, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Zapis,, 50×75, kombinovana tehnika, 2017

 

,,Onostrana porodica,, 80×100, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Fluid,, 80×100, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Slojevi,, 140×130, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Tragovi,, 200×180, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Pomranje,, 140×120, kombinovana tehnika, 2016

 

,,U dubinu,, 70×100, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Onostrani položaj,, 100×70, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Trag,, 100×70, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Prepoznavanje,, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Centar spajanja,, kombinovana tehnika, 2016

 

,,Iznad,, kombinovana tehnika, 2016

Akrobata

 

Knjiga koju čitam

U knjizi koju čitam je četiri poslijepodne i sunce prelama mekano svjetlo preko Havane, misli bacam kroz prozor i gubim ih svega par metara od balkona jer i tu je četiri sata ali nema nikakvog svjetla osim ovog umjetnog sa izloga i prvljavih prozora i mrak je i neka neodlučna kiša pada i mrsko mi ih je tražiti u mraku, po hladnoći pa bježim nazad u sobu i vraćam se knjizi jer ipak su svoj šef i vratiće se kad im bude volja.

U knjizi žena svlači haljinu preko glave i vide joj se gaćice u procjepu između nogu, kosa je rasuta preko lica i preko vrata i ruke se klate u zraku i ne znajući gdje s njima gase svjetlo na šalteru i gube se pod čaršafom.
Još uvijek nema misli i pogled skrećem na lijevi monitor s kojeg me Lissie vodi u neke plavičaste sfere, tamo kroz rupe ozona i negdje prema zvijezdama. I trenutno me ne muči nemogućnost napuštanja ove vrste postojanja i trenutno se izgubila nemogućnost prelaska u neke druge, mističnije dimenzije i postepeno se probijam dalje i više ali pjesma završava i ja se vraćam na stolicu i migam zbunjeno dok se melodija lagano prenosi po sinapsama i luči negdje na lijevoj strani mozga i kola krvotokom.

Knjiga se slučajno zatvorila i ja se ne usudim napraviti nagle pokrete jer ne želim rastjerati izmaglicu milosti i magije koja se mota oko glave i misli se polagano vraćaju baš u neželjenom trenutku jer već mogu da vidim one gaćice u nečijim drugim rukama i ženu kako nestaje ispod postalje bez da prepoznam boju kose i bez da prebrojim madeže na vratu, niz leđa i po lijevom bedru, i postaje veoma tiho i osjećam kao neko koplje duboko u utrobi.

Lissie, do your magic!

 

 

 

Obično poslijepodne

Završio sam s poslom ranije nego inače i sjedio, kao gušter, upijao sunce i pozdravljao se s ljetom i slušao “da nije možda stigla Jesen!?”, to mi je tradicija zadnjih par godina.
Djeca su u školi, roditelji na poslu, starci sjede po klupama, igraju šah, čitaju novine i tračaju o zadnjim dešavanjima; zvukovi motora, zvukovi agregata, zvukovi lifta, vrata, televizora i loše muzike; pratio sam jato ptica kako se mota oko zgrada, oko krošnji i visoko u zraku.
Preko puta, na drugoj strani grada se vide žuti bageri, kamioni, iskopine zemlje i male voćkice, stotine, u redovima, jedna iznad druge, i mali ljudi s crvenkastim majicama, i žutim kapama, i smeđim hlačama.
Nisam nikad imao šta mnogo da radim ali danas nisam radio baš ništa.
Uživao sam u slobodnim satima, žmirkao prema suncu i češao nos i bradu i stomak i dlan i kratku kosu na koju se pokušavam navići.
Sunce se probijalo kroz krošnje i slijevalo se po licu i po nogama i po šeširima a ja sam i dalje sjedio, raširenih ruku na obje strane klupe, podignute glave, posmatrao sam oblake i avion koji nestaje preko planina u daljini.
Govorio sam još samo deset minuta, i ostao sam tako još deset minuta, i još samo pola sata i ostao sam tako još pola sata, i ostao sam još pola sata, i još pola, i još pola a onda su se ljudi počeli vraćati s posla. I dalje sam sjedio na klupi i posmatrao. Izgledali su prazno, zamišljeno, nisu baš dobro izgledali.
Protezao sam se, zijevao, posmatrao ljude i ptice i sunce i krošnje i ništa me nije morilo i ni na šta nisam mislio, ni na lijepo, ni na tužno, ni na loše, ni šta treba da radim kasnije, ni šta treba da radim sutra, to je bilo najljepše od svega.
Nebo je mijenjalo boju iz svijetlo-plave u tamnu-plavu u crvenkasto-plavu, u tamno-sivu pa u crnu a onda su se pojavili sateliti i zvijzde tamo iznad planina gdje je avion nestao ranije.
Blješteća, neonska svjetla su se popalila i promijenila se populacija ljudi, nije više bilo staraca ni djece ni sretnih usklika sa igrališta, zvukovi su postali glasniji, bilo ih je više, bili su bliži; loša muzika, loši tv programi, loše reklame, skupa auta, jeftine haljine, šarene košulje, glave zalizanih kosa, jeftine frizure i ubrzanost, kolotečina ljudi koja se kretala oko mene.
Nisam htio niti jedno auto, nisam se pitao kakva je niti jedna od tih žena i da li bi me češkila po licu pred spavanje. Mase, mase svuda, mase znaju gdje se dešavaju stvari, mase znaju gdje je dobar provod, mase nemaju razum, mase nisu zdrave, i više sam pripadao onim pticama na nebu i onom suncu u daljini i onom korijenju malih stabala u zemlji nego tim masama.
Otkrio sam malog pauka kako miruje na bedru, pustio sam ga da pređe na ruku, preko prsta i gledao ga kako se vrti u krug a zatim spušta na klupu i nestaje u sjeni.
Otkrio sam dvije mačke ispred pekare i psa u parku; otkrio sam da sam umoran, da je hladno i da sam gladan ali mi je i dalje lijepo bilo.

Posmatrao sam duge noge djevojaka, slušao muziku i hodao prema visokim zgradama koje su se dizale u visinu odmah iza parka.
Miris kukuruza i miris palačinki, nutelle i jagode; miris prženog mesa i kuhanog povrća me okruživao.

Sjetim se da imam pudinga u frižideru i produžim korak.

 

 

 

Stvarno glup post

Je l’ možemo stati, pitam u vjetar i stežem dlanove i grčim šake, je l’ može jedna pauza od par godina, evo tu odmah pored ovog drveta i polomljenog stakla i hladne klupice, evo baš tu pored loših grafita i izblijedjelih plakata, da, da, baš tu gdje psi vrše nuždu i gdje je trava zarasla, što ne tu, kao da je bitno gdje, samo da stanemo, da dođem sebi, da..

Ovaj post je počeo užasno.

Na predavanjima iz književnosti su nas učili da analiziramo i da gledamo dublje u riječi i rečenice i da tražimo uzroke i posljedice i da tražim skrivene poruke u metaforama o pticama koje ne čuju svoje vlasnike i hladnim zimskim danima i uvelim cvrijećem i gluhim psima ali, za boga, ko još želi da razmišlja o takvim stvarima, i kome je to bitno danas u ovom momentu osim studentima četvrtih godina koji sa sparknotess-a kopiraju tuđe misli i tuđe analize za šestice kod Selme, Ivane, Jovana ili kako god se zvala ta osoba koja ih uči tim nebulozama.

Sve imam a sve mi nedostaje, sve imam a ništa nije kod mene, sve imam a ništa ne znam, sve imam a okružuje me sve što ne želim.
Opet pričam s vjetrom ili s ona tri oblaka ili s onim pticama na žici, je l’ možemo stati, ostalo mi je toliko stvari da ne znam ni gdje idem kad me ništa ne čeka i nemam ništa da pokažem kad dođem.

Čekaj samo da pronađem one veličanstvene figure i maestralne metafore koje su mi izbijale ovakle gluposti iz glave; samo da pronađem jednog od onih likova, samo da još jednom zapnem tamo gdje sam bio i gdje pripadam; je l’ možemo stati tu jer nije ovo za mene i ja ne znam šta radim ovdje, ja ne znam kako sam tu došao!? Ali vjetar i dalje puše, i oblaci i dalje plove nebom a ptice i dalje gledaju s žice i nezainteresovano okretaju pogled ka sirenama dolje niz ulicu.

Ovaj post se užasno nastavlja.

Šta ću kad sam poludio, a ljeto je prošlo i daleko su dani za kratke majice i papuče i hladne sladolede, daleko su ljetne haljine i duge, zgodne noge, i majice koje spadaju s ramena i sunca iznad jezera i ribe što se trzaju po udicama i noćno nebo od kojeg vrat zaboli i od čijih zvijezda zaboraviš da postojiš; šta ću kad sam poludio i daleko su cvrčci i tople noći i kultni srpski filmovi i starije gospođe djevojačkih pogleda, i sad je vrijeme da me konačno, u potpunosti obgrle egzistencijalni problemi i da nemam vremena, da nemam volje, da nemam u sebi ni traga od tog traganja za estetskim blaženstvom; sad je vrijeme da žalim za kvalitetnom literaturom jer svemir traži ravnotežu, zato molim u vjetar da stanemo, da objasnim, da skapira da sam zbunjen i intelektualno osakaćen, da mi fale motivi, uzroci, posljednice, da mi fali zaplet i rasplet, i da ono što slijedi neće biti ravnoteža; ali o tome niko ne želi da zna, i nije lijepo da se glasam.

Baš užasan post.

Nema muzike, ne svira ništa u pozadini i ne tjera na maštu o ljubičicama i bosonogom hodanju kroz travu, ne miriše lijepo ne podstiče na lijep san. Problem je što je psihotično, problem je što je patetika, problem je što pokazuje kako je kad svijet propada.
Ali baš me briga.
Ako sve propadne ostaju mi četiri zida, ostaju mi prašnjive knjige s polica i jezik i voće, ostaje mi ogorčenje i mržnja i duge besane noći i kafanska svjetla i ljuti alkohol i mržnja prema filmovima, ako sve propadne ostaje mi da pronađem sebe.

Znam ja dobro ko sam, i mani me tih velikih previranja sa filmskih ekrana i iznenadnih saznanja sa stranica knjiga, mani me tih loših dramskih izvodbi, loših slika koje opisuju loših hiljadu riječi.

Je l’ možemo stati, eto pored tog drveta u koji gledamo od početka posta, i ne moramo dugo ostati, dajte mi vremena da pročitam samo par stotina knjiga i da poslušam samo stotinjak pjesama i da naučim samo nekoliko teorija o ljudima, historiji, postojanju, da se učlanim u neki okultni poredak i da saznam ko je započeo rat i ko je glavni u svijetu i šta se nalazi u dimenziji do naše i da vidim rub galaksije, dobro pristao bih i samo na knjige i pjesme, i možda još samo da naučim kuhati ljuta meksička jela i jela dugih talijanskih naziva i da naučim razlikovati skladatelje klasične muzike.

Kakav glup kraj posta.

Možda je bolje da ne znam ništa, možda je bolje da ne znam ništa o životu; nek sve ostane stakleno i providno, neka sve ostane na ivici.
Možda da ostanem pametan i sretan u ovom okviru i samo u ovom okviru; kad sljedeći put budete čitali sjetite se da ne znam o čemu pišem i da ne znam kako pišem, da koristim ove listove da zatvorim rupe u vratima i pukotine na fasadi.
Možda bi bilo bolje da imam blijede obraze i da pušem kolutove dima u lampe što žmigaju u noći, modža bi bilo bolje da pišam sa balkona, da iskorištavam žene, da ignorišem savjete doktora, da putujem u gradove blizu granica, da propadam u gradovima sa lijepim mostovima, da hranim golubove po klupama, da ne propuštam priče, da pratim nogomet i kladim se na veliko, da sanjam o staklenim venama i substancama koje će mi pokazivati svjetove jer ih ja nemam, jer nisu u meni, jer nisu oko mene, jer nisam u stanju pisati epove o pogledu s balkona, možda bi bilo bolje da sam ogorčen na život i svemir i da se varam i da se mrzim i da ne priznam postojanje boga i sudbinu; da imam bradu i sijedu kosu i pivo u ruci.

Stvarno glup post.

 

 

 

Vježbanje stvarnosti

Prošlo je tačno šest minuta otkako sam primijetio da je dva u jutro.
San se večeras izgubio negdje na jednoj od stotine stepenica, nije se pojavio na vratima ali sve ostalo se događa, sve ostalo leti, sve ostalo prolazi.
Playlistu večeras sačinjava cijela jedna pjesma i vrti se već satima, u prvoj knjizi Alisa se guši u vlastitim suzama, druga knjiga je poklopljena crvenim, žutim, zelenim, plavim i ljubičastim slovima i brojevima, drugu knjigu ne čitam već danima.
Zamišljam kako skačem kroz prozor a dole na ulici se širi pravilan krug prašine i kiša ne pada u tom krugu nekoliko sekundi, zamišljam da se kao neki superjunak lansiram u svemir jednim naglim pokretom, jednim skokom iz koljena i kako ulica puca ispod pritiska a gore je lijepo, vidi se plavi planet i svjetla i oblaci i oluje koje se formiraju.
Neko mi je rekao da moram vježbati stvarnost i da moram živjeti u sadašnjem trenutku i ja pokušavam pobjeći od djevojčica koje imaju samo petice i koje plaču zbog izgubljenih šnalica, i žena zaobljenih na pravim mjestima, koje piju vinu, idu na muzičke festivale i koje znaju za mene jer im uljepšavam imena popunjavajući krugove slova crvenom tintom u trećoj knjizi, ali zbilja je teško.
Pokušavam vježbu još jednom i gledam po sobi, gledam po stolu i već nakon par knjiga, jednog šarenog lizala, plave košulje i šarene kape stajem, jer soba je prazna i ništa se zanimljivo ne dešava u njenoj realnosti.
Što bar ne postoji neki pauk gore u desnom uglu sobe, da mi se pogled zaustavi na njemu, pripijenog uz mrežu, zašto svjetlost ne hitra po zidovima ili zašto se šarene pruge nemirnog sjaja ne igraju u mojim zjenicama, ili bar da je oluja napolju, ili noć nakon oluje, kada je i najmanji list u padu obdaren sa stotinu boja koje se razlijevaju pod različitim uglovima dok plovi prema crnilu i blatnjavoj ulici; zašto bar vjetar ne huji kroz borove ispred prozora?

 

Petar Jovanović

 

Bili smo složni, svako je glasao za samog sebe.

 

Bije ih loš glas, uskoro će i glasači.

 

Predizborna ćutnja je uspela. I posle izbora narod ni da pisne.

 

Ovoliko ćutanje naroda daleko je od izborne tišine.

 

Šta vredi narodu što je za izbore kad je usamljen u tome.

 

Kad su izbori dobro pripremljeni glasanje je formalnost.

 

Počinje izborna trka. Molimo narod da ne istrčava.

 

Kako verovati narodu, kad večito glasa za pogrešne.

 

Nije vreme za izbore, birači se još nisu opametili.

 

Kod nas se vlast često menja. Neće valjda ovaj vek biti izuzetak.

 

Šta će vam kampanja, znam vas sa prethodnih izbora.

 

Ma kakva glasačka kutija, ovo je pandorina kutija.

 

Neka pobede i najgori, samo da nam bude bolje.

 

Živim od danas do sutra, prekosutra su izbori.

 

Kakva predizborna ćutnja? Ostali smo bez reči.

 

Posle javnih izbora, slede tajne večere.

 

I čobani napuštaju Srbiju. Ovce će ostati da glasaju.

 

Nisu nam sve koze na broju, nećemo raspisivati izbore.

 

Jedva čekam izbore, da im sve po spisku.

 

Čim je naučio da broji, pronašao je detelinu sa četiri lista i dobio mandat na četiri godine.

 

Ne brine me što političari lažu, nego što im narod veruje.

 

Prilikom glasanja uvek zažmurim. Neću da me grize savest četiri godine.

 

Posle izbora odnesoše data obećanja.

 

Naviknut na glad, narod nema želju da izađe na izbore.

 

Birači im više ne skidaju kapu. Sada je kroje.

 

Uporan smo narod. Uporno biramo pogrešne da nas vode.

 

Oprosti mi , Bože, grešio sam, ali nisam više u komisiji za prebrojavanje glasačkih listića.

 

Vođa je pozvao narod na glasanje, a narod je izašao na ulicu.

 

Izborni rezultati glase: najebali smo.

 

I posle izborne ćutnje narod ni da bekne. Zato smo ovce za šišanje.

 

Za težak život nisu krivi političari, već narod koji bira pogrešne.

 

Čuvajte granu sa koje ste sišli, ne zna se kad mogu da naprave majmuna od vas.

 

Ne znam za koga da glasam, kad svi govore istinu.

 

Kakvi su, ne bi dali ostavku i po ceni da ih ponovo birate.

 

„O mrtvima sve najbolje“. Pojedini čak izlaze i na glasanje.

 

Kod Tita nije bilo demokratije. Sada svakog biramo.

 

Милица Баиновић

 

Реч

Реч долази тако лако, тако једноставно.

У свету бесмисла, она проналази своје значење.

У круговима пакла, она не опстаје.

Цењеном рају достојна није.

Она се бори између добра и зла,

између јаве и сна,

између врха и дна.

 

Сада узвишена и блага,

сутра ништавна и безначајна.

На њеном се путу налазе смисао и бесмисао.

Бесмисао стаје на пут смислу,

и призива унутрашњи рат.

У бићу се јавља битка, боре се Зевс и Хад.

Судија је само човек који тражи свој мир.

 

 

Лист

Полако се пењеш у висине,

Приближаваш се небу.

Камен је на тебе љубоморан.

Он се из прашине никада неће уздигнути.

 

Танке гране милују ти стас.

Златна боја краси те,

Или ти се руга.

У највећем заносу лепоте,

Вечити непријатељ без напора те побеђује.

 

На земљи си.

Овога пута камен ти се смеје.

 

 

Париз

Желим отићи у Париз,

Пити кафу малом паришком кафеу

И гледати кишу која пере улице Париза.

Желим отићи у Париз.

 

У Паризу сам,

Киша не пада,

Кафе је пун непознатих људи,

Сама сам,

У Паризу.

 

Будим се,

Пада киша,

Осећам мирис кафе,

И сада не знам да ли сам у Паризу или само желим отићи у Париз.

 

На граници између јаве и сна сам,

И схватам да је кафа свуда иста,

Да је киша свуда иста.

Схватам да сам имала погрешну жељу.

 

Весна Радовић


ЗОВЕМ СЕ ЈЕФИМИЈА

Господе, све си ми дао и све узео
Мени, кћерки угледног српског властелина
Што је последњи пут пратио цара
На путу за Свету Гору
И жени деспота Угљеше Мрњавчевића
Пред којим се клањао византијски двор
Најумнијој и најраспеванијој
Међу земаљским слугама
Мени, деспотици Јелени
Бол и патњу си оставио
А као једину одбрану
Свилен конац и преслицу
Са позлаћеном сребрном жицом
Даову несретнуЗемљу
На Видов дан изгубљену
Уместо кише
Залијем сузом понорницом!

Господе, јанемам ништа
Изгубила сам све
Оца, мужа и сина
А туђа нога мојим царством гази
Моја црквена звона од данас су нема
Где код да кренем, тежак усуд носим
У мојим сновима
Под дрхтавим светлом воштанице
Мртвог ми Лазара
Гаврани разносе
Немо је моје Маричко коло
А од расцветалих божура
И проливене крви
Црвено Косово поље
Док са Истока
Млад и моћан султан
С коњицом креће да посеје смрт
У царској лаври, од мене далеко
Мог’ маленог сина
Уснулог у вечност
Грли и чува Хиландарски врт!

Господе, зовем се Јефимија
Мој дом је пуста Србија
И манастир Љубостија
Убога сам монахиња
Што са собом носи
Само крст и ризу
И што златни везак везе
Ћириличним писмом
На црвеној свили
Што моли за милост
Клечећ’ пред султана
Да нам помилује децу
И од смрти спаси
Младе царевиће
Вука и Стефана!

 

 

 

ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ

Шта ћу ја твојом улицом, у јесен, кад лишће опада
Увело лишће које чистач улица, купи на гомилу
А, бескућник на клупи, држи у рукама
Као букет сувог цвећа, који чува за ЊУ
Бојим се да је глупо да ти објашљавам
Јер, то је као кад верник објашњава невернику Бога
Зашто се поново враћам Француском улицом
Са рукама у џеповима коцкастог капута
И хекланом беретком на глави
Као распуштени легионар
Који оставља ратиште, а остаје веран домовини
Видиш, ниси ме могао отерати
Остао си запетљан у једној црној коврџи
Која ми несташно пада на чело и покрива боре
Док се саплићем о попадано кестење у парку
На Студентском тргу
Ту сам, на истој адреси, још живим и певам
Упркос три урагана која су ме снашла
И поплавама које су ме избациле
Иако је код мене један кофер стално спакован
Ја сам твој Леси који се враћа кући
Који је преживео Царства
Републике и два светска рата
Иако, осећам да си хтео да ме надмудриш
Само се правим блесава
Пристајем и дајем ти предност
А, веруј ми, било би боље
Да си помогао да лакше умрем
И био последњи, који ми је склопио очи
Знам да си хтео да заборавиш песме које сам волела
Монтан, Азнавур, Беко
Први и други Шостаковичев валцер
Цигане, виолине…
Зато, молим те, пусти ме да их поново чујем
Помози ми да поново видим Париз у ноћи, снежни Праг
Децу која се санкају крај Карловог моста
И помиришем жуте дуње које сам чувала за тебе
На дрвеном ормару моје мајке
Знам да си прижељкивао да одем прва
А, ја сам одувек била добар ђак и читала између редова
Баш зато, ако некад пожелиш да се вратиш
И дођеш на Фијесту
Где ћу као примадона у опери певати “Аиду”
А, ти седeти у првом реду позоришта
Као усамљени старац од осамдесет лета
Који кришом пожели да вози тротинет
И сам себи ставља лисице на руке
Молим те, послушај ме, бар’ једном у животу
И опрости, заиста опрости, ако сметам
Ако мене питаш, не могу да праћутим
Да је наша љубав била историјска!?

 

 

 

ИНДИЈАНСКО ЛЕТО

Прошле су године, деценије, цео један век
Од кад смо били млади
Са песмом на уснама и морем до колена
Шаљући поруке љубави у затвореној боци
Коју носе таласи
На неко удаљено жало, миљама од наше обале
Данас, усамљена и остарела
Покушавам да се сетим
Колико је сунчаних дана, протекло од тада
И како се зваше, велики поглавица са Севера
Што јаше на коњу и носи у коси
Сјајне борове иглице!?

И данас се плашим тог погледа, те клетве
Изговорене пред племеном
Што греје руке на ватри туђе младости
Чија је мајка Земља
Умивена првим капима кише
Након јутарње жеге
А сестре траве, повијене под копитама
Младог понија у трку
У мојој смежураној шаци
Топлом гнезду од блата, пљувачке и гранчица
У замотуљку, из кога жедан гавран пије росу
А, уснуле звезде не престају да трепћу
Чувам бледу сенку наше љубави
Док вода односи кануе у које укрцавам
Снове о срећи и тузи
Под црним шатором поноћи!

Има година, деценија, цео један век
Kaко сам преспавала многе лепе јесени
Јесени на Северу
Од када ми је, један црвени човек
Велики поглавица племена Ирокеза
Обећао, гледајући у небо
Да ће хранити, моју белу децу
Oд сакупљене летине у септембру
А, што њега снађе, снаћи ће и нас
Све док му се душа не узнесе
У сазвежђе Великог медведа
Остављајући свој свети Тотем-заштитник
На земљи, заувек!

 

 

 

НАД ПРИЗРЕНОМ СУ НЕКАД ЗВОНИЛА МНОГА ЗВОНА

Све било је некада, младост, ти и ја, коју још увек препознајем
Шћућурену испод отвореног кишобрана
Док се држи за руке и кришом љуби, мада све прошло је
Истопило се као снег у пролеће
Као Снешко кога су деца погазила
Посведочићу, свему што јесте и свему што је било
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Још увек свирам са једном покиданом жицом
Што ми боде уснуле очи
Као пустињска прашина, коју разносе сахарски ветрови
А, кожа ми је као децембар храпава и хладна
Ни налик мекој баршунастој свили
За разлику од мене, ти се красно држиш
Висок и усправан, елегантно огрнут у песме љубавне
А, ја тихо сведочим
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Као рањена Богородица на брежуљку Љевишки
Изнад хучне реке Бистрице
Сама међу оскрнављеним светињама
Позивам те на јутарњу литургију
Мада све пусто је, осим нас
Промрзлих путника из далека
Јер, давно сам се пред Богом заклела, волећу те заувек
А, ту, међу упаљеним свећама
Угасила бих своју жеђ, сведочећи
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Ти лудо што имаш анђеоске очи и недаш ми да плачем
Хајде, дођи и не стиди се, заједно ћемо сићи
У дубоке рудокопе
У потрази за изгубљеном голубицом
Коју су давно донели которски трговци
На дар Милутину, смилуј се, душо моја осетљива
Јер, још увек имам крви под ноктима
И топлине у оку језера да посведочим
Над Призреном су некад звонила многа звона!

 

 

 

ПОД БРЕЖУЉЦИМА И ШЉИВАМА

Знам да си одувек сањао да водиш синове за руку
Још док си био дечак у кратким панталонама
Што са шаранџијама креће у лов на реку
У пролеће, са шећерцем у џепу
За њих си био спреман дати своје очи
И погинути у реду за воду крај Чукур-чесме
Па да те мртвог, гуслари опевају у десетерцу!

Знам да си у једном даху, за прса испред свих
Знао песме о Црном Ђорђу и старцу Фочи
Да ти је дедина реч била света књига
Над којом си се пред пут заклињао
А, планинска колиба родна кућа
Све док се, негде, трака није прекинула
Јаз пресушио, а стара воденица заувек стала!

Знам да си водио многе битке
Пуцао себи у срце, да се далеко чује
У сну ми се враћа
Бат копита уплашеног коња
И ждребета што за кобилом трчи
У пратњи коњаника, жене и деца
И војска што Цариградски друм крчи!

Знам да још увек чуваш икону
Светих Седам Младића Ефеских
И дрвени крстић који сам ти донела
Oд калуђера на поклон, из далека
Нека чувају твоје синове и унуке
Под брежуљцима и шљивама
Што памте, туђе војске и кулуке!

 

 

 

МОЈА ИСТОРИЈА

Ја, као многи уметници, никада нисам
Прала судове у ресторанима
Од Рима до Њујорка
И нисам делила новине
Возачима који чекају на зелено светло семафора
Као оне младе девојке на ролерима
Које срећем ујутру
Кад кренем да се дружим са бирократијом
И зарадим корицу хлеба!

Мене је заобишао Велики рат
Летовања на Голом Отоку
И зимовања у далеким сибирским шумама
О пропасти једрењака, знам само из књига
За моју руку није се борио ниједан
Тројански принц
Мада су око мене облетали многи
Тројански коњи
Носећи ми дарове од Данајаца*!

Мене је поштедела прва и друга офанзива
У Ужицу, и на Романији, за мене нису чули
Осим, ако их моје име не подсећа
На пролеће и прву љубав из школе
Једном се око мене, као око зимског сунца
Окретала цела улица, а, под мојим ногама
Земља је дрхтала, као кад човек умире!

Мене су одавно напустили ситни џепароши
И појединци заслужни за народ
Са ордењем и медаљама на прсима
Од којих ми, и данас, пред очима блешти
А, ране и ожиљци боле
Као што покварен зуб, уме да боли
И нико ми није могао помоћи, осим мене!

Мене су непогрешиво препознавали
Међу хиљаду сличних, на све четири стране света
Вечито будну као рибарске жене
После бродолома на обали
И мада сам једном, једну црну роду слагала
Да ћу бити вечна
На време сам схватила, да је за мене боље
Да одмах одем на рафтинг, на Тари!

Мада ретко касним на састанке
И лако се споразумем са птицама
Ипак, понекад, као без главе
Потрчим за лажним сведоцима
Као гладан вук, што је осетио јагње
И тек тада ми је јасно, да је њима свеједно
Чија је кожа од памука, чија од синтетике
Јефтино купљена код шанера
Што продају превару на комад!

* Данајци – Грци

Zorana Gavrilović

 

Ankica

Beše jednom jedna žena
Zanesena letom ptica
Imena joj sličnog nema
Zvala se je Ankica.

Milog roda beše ona
Dobra duha i naravi
Nek se čuje na sva zvona
Da je bila puna ljubavi.

Majskog dana ona ode
Da Gospodu društvo pravi
Za tren majske periode
Večnosti da snenim javi.

 

 

Čitanje misli

Da li vam se Ikona
Nekada obratila
U snu preko noći
Govoreći u oči?
Oči nemo govore
O čemu ljudi zbore,
U njima je lepota
Celoga života.
Kad je duša čista
Poruka je ista,
Istina se vidi,
Obraz se ne stidi.
Prema tom se čovek
Prepoznaje dovek
I njegov karakter,
Zbog tog nije zver.
I mezimci gledaju
S poverenjem tebe
Pa zato da pazimo
Da im duša ne ozebe.
Sve je drugo prolazno
Ali ne i nebitno,
Zato je i odvažno
Raditi plemenito.

 

 

 

Dom

Tu gde reka reku ljubi
Ptica ptici grlom trubi
Pčela leti pa cvet ljubi
Mladić se u devojku zaljubi.

Dobra duša nebu leti
Da o tome vide Sveti
Ptica ptici širi krila
Da bi zatim gnezdo svila.

Čuvaj zato svoje kutke
I u njima sve trenutke
Sreće, tuge, gneva, jada,
Pazeći da to ne strada.

Bez toga je život loš
Jer ne vredi ni za groš
Bez prepreka nema muka,
A bez muka ni nauka.

 

 

 

Ego

Eh što nisam masa
Na životnoj prugi
Koja se talasa
Kada vole drugi.
Mislim svojom glavom
Ne kako se priča
Razgovaram sa stavom
Zato Čiča Miča.
Tolerišem druge
Različite sebi
Unutrašnje vijuge
Razjašnjavam tebi.
Misle da sam luda
Kada tako činim
Zato baš i čuda
Mogu da učinim.
Ali ipak nisam
Budala najveća
Jer za živo čudo
Znam ja šta je sreća.

 

 

 

Elita

Kad te neko pita
Ko je to “elita”
Dobro se pripazi
Da te ne pregazi.
Pitaj ga šta sija,
Šta zaliva da klija,
Šta je njegov moto,
Kako dođe do tog.
Da li je novac presto
I gde mu je mesto,
Šta je prava vrednost,
U čemu je prednost.
Uvek pri tom znaj
U vrednosti je Raj,
Razumeće tad
Ako nije gad.

 

 

 

Ljubica

Ljubica je bila
Plemenita soja
Kao što joj ime
Označava boja.
Živeše u senci
Ljudi novog doba,
Niko joj ne dade
Život da isproba.
Radila je smerno
I poput mašine
Beše ona verno
Biće iz starine.
Negovaše ona
Vremešne i slabe
Ne dajući prolaznima
Da ih zlurabe.
Ostade i sama
Poput pustinjske oaze
Ali nikad ne dade
Da je gori gaze.
Usnula je tiho,
Zatvorivši oči,
Ne dadeći znaka
Pobede samoći.

 

 

 

Mati

Kad se brala
Biljka nana
Rodila me
Julijana.

Svitak mali
Tad sam bila
Pa me mati
Podojila.

Čuvala me
Zatim ona
Poput starog
Medaljona.

Na noge
Podizala
Uspesima
Nanizala.

U škole me
Ona slala
Kad za drugo
Nisam znala.

Sada stare
Dane broji
I s ponosom
Uz mene stoji.

 

 

 

Golub

Gledaj svet
Očima ptica
Oslobođen
Sitnih trica.
Nikada ne kloni,
Leti,
Kad ne možeš
Samo sleti.
Drži se
Svojih visina
A ne lažnih
Veličina.
Zrno kljucaj,
Zrno sej,
Al se stalno,
Stalno smej

 

 

 

Migracije

Gle na šta se svelo
Veliko, lepo selo
Pored lepog grada
Zbog minulog rada.
Cela zemlja ide
Poput Atlantide
Pišući romanse
Za druge „Provanse“.
Predeli su divni
Al su ljudi kivni
I bojeve viju
Za rodnu Srbiju.
Spomenika svuda,
Najčudnijih čuda
Prirode i uma,
Pravih ljudskih šuma.
Zato i ne pitaj,
Samo idi, skitaj,
Ali jedno ne daj,
Svoj zavičaj!

 

 

 

Narcis

Imam jednu prednost
To je konkurentna vrednost
Pravcijata istina
Kakva milina.

Kada kažem tebi
Ja mislim o sebi
Govoreći izreke
Savlađujem prepreke.

Ja sam to što jesam
Kada kažem gde sam
Kada kažem ko sam
Predrasudu srozam.

Kada nekog volim
Mogu da odolim
Volim notu „Cis“
Pravi sam narcis.

 

 

 

Novogodišnja jelka

Nebeski oblutak,
Jedinstven trenutak,
Prilika je prava,
Da san bude java.
Iskrice rubina,
Kapi crnog vina,
Ukrasa i snega,
Vrh zelenog brega.
Klade i iverka,
Majčica i ćerka,
Sedefnog čuperka,
Novogodišnja jelka.

 

 

 

Olga

Dok Rusijom teče Volga
U mom svetu živi Olga.
Narav joj je jako blaga
Zato mi je ona draga.
Od drugih je ona bolja
Jer je krasi jaka volja
I lepotom ona zrači
I, naravno, uzdahe privlači.
Talenata puno ima
Zato se ne sviđa svima.
Bez podrške jačeg pola
Teče joj životna rola.
Al gubitnik ona nije
Jer istinom životni boj bije.
Takođe je i poštena
To je vrednost za sva vremena.

 

 

 

Vaskrs

Plamen sveća silno gori
Zvuk zvona se Zemljom ori
Reka ljudi mimohodi
I sa verom domu hodi.

Ceo grad umiven blješti
Dok vazduhom sve zatrešti
I zajedno sve se trese
Jer tada Hristos voskrese.

 

 

 

Vidovdan

Kosovo je živa bajka
Gde se rodi moja majka
Sred izvora belog Drima
Rodno mesto Vitomira
Gde nam slavni Lazar pade
I Turcima stvori jade
K Ravanici danas pođoh
Senima na poklonjenje dođoh.

 

 

 

Vojka

Prestalo je da kuca
Srce jedne žene
Mala jedna bakica
Ode nam u snene
Nesrećna je bila
Preko granica
Jer je iizgubila
Deteta svoja dva.
Dalji život bio je
Velika muka.
Jednog zimskog dana
Pogibe unuka.
Ni muž nije bio
Regularno cenjen
Politički je bio
Disident progonjen.
Stoički je trpela
Celu tu nesreću
Unuka je negovala
Dajući mu sreću.
Uvek je govorila
Da čovek nije brojka
Takav svet je stvorila
Bila je to Vojka.
Pokoj duši i slavu
Žele joj poznanici
Tužni što je više
Neće sresti u svojoj ulici.

 

 

 

Zavičaj

Putem prema Jugu
Ka šipražju, lugu,
Druga voda teče
Danju i uveče.
Živi se drugačije
Nego pre tranzicije
Mnogih poznatih nema,
A neko stalno drema,
Duhovi prošlosti vrludaju,
U sećanju ostaju,
Puno ljudi ide,
Da druge predele vide,
Pa grad tako vene,
Zbog društvene promene,
Zbog tog mnogi tuguju
I sa samoćom druguju.

 

 

 

Алгебра

Алгебра је дисциплина
Проношена путем вина.
Са истока она стиже
Палате нам бројне диже.

У школи се она учи
Да знање донесе кући
Зато чујте учењаци
Да се томе уче ђаци.

У књигама тада пише
Да ће бити док свет дише
Знаменитих дисциплина
Које дођоше путем вина.

 

 

 

Зрак

Искри Божија светлост
Брдом и долином
О том пишу књиге
Страшћу и жестином.

Где Светица стаде
Настаде иметак
Ближе човек паде
За крај и почетак.

Ту сви гором поју
Божанствену песму
Кад уз ноћне свеће
Планину заблесну.

Уморан ће путник
Тада одморити
И уз милост Божију
Болестан оздравити.

 

 

 

Импресија

Кад Београдом човек ходи
У њему се уметник роди
Шетајући кроз центар града
Тада му се роди нада
Да ће једном његов чекић
Написати нешто као Пекић,
Када прође крај Андрића
Записаће пером тића
Да ће рујна вина пити
И при томе славан бити
Скадарлијом пролазити,
Косанчићевом венцу долазити
Свега се лепог нагледати
И потомству у аманет записати.

 

 

 

Боркица

У имену има бора,
Хладовине са свих мора,
Од борових иглица
Меда за сва лица.

Пружа руке пријатељства
За сва нова стваратељства
Даје наду почецима
И успешним завршецима.

Борба јој је увек
За све људе успех
Пружа осмех за сва лица
Она је Боркица.

 

Стефан Ђорђевић

 

 

Избеглица

Из Србије у Србију стигох,
добих помоћ Црвеног крста.
Као моје нове комшије
крстим се са три прста.
Постадох избеглица
културније речено – расељено лице.
Од свега што носим са собом
је сећање на другаре из моје некадашње улице.

Из Србије у Србију стигох,
пун срушених снова.
Осећао бес, тугу и жал.
Уништен живот чекао је
да сване зора пуна бола.

Ноћима сањао срећну прошлост,
данима судбину клео.
Са људима нисам причао
тако сам ја хтео.

Називали су ме шиптаром,
за неке сам копиле био,
ја сам се томе само смејао
знајући да су им вране мозак попиле.

Падао у понор, осећао патњу, трпео голготу,
али из вида
нисам губио наду и циљ,
то ме је одржавало у животу.

Из Србије у Србију стигох,
у народу гордост проради,
јер сметаше им расељена лица.
Срби, у памет вас јебем,
то вам казује избеглица.

 

 

 

Сиромах

Сиромаштво није неопходно,
али је корисно.
Схватиш ко си, шта си, од чега
си саздан?

Будеш сломљен,
али јак, јер не клонеш духом.
Мучиш и трудиш се,
све схватиш са муком.

Цениш динар, човек си
ваздан.

Богатство није срећа,
болест ником не жели,
Бог ти је дао љубав
Ти је са неким подели.

 

 

 

Свето место

Патријаршија, Дечани,
Грачаница
понос Српства.
Душан, Лазар, Стефан
имена су српска.

Главе нису узалуд падале,
дале су живот за нешто свето.
Жртве нису узалуд страдале
неверство није узалуд клето.

Мртви су куповали живот
свевишњи.
Крв су пролила безимена деца
чује се вапај мајке што јеца,

Јеца за свету земљу Косово.
Куне и кињи уклете душе
и жали оне што земљу руше.

 

 

 

Уклето детињство

Сломљен сам, мук.
Тишина се могла чути.
Наслућујем бол, осећам патњу.
Неколико чаша проклетог пића,
малтретирање детета, нож на столу
без убода, али камено срце је пукло.
Испод наочара детета текле су реке суза.
Не знам по који пут,
родитељ се одриче детета
немоћно проклетог и самог себе грешног.
Грешног, јер осећа,
проклетог, јер живи.
Сав некако крхак и горд опростио је оцу,
увидео је да не може мењати друге,
посегао је за тим да промени себе,
иако зна да греши.
Нада се да ће успети,
јер дугме које је отпало са капута
ушиће и учинити новим,
тако и срце поново живи,
јер зна да опрости и воли.

 

 

 

Нешто као љубав

Сећам се погледа твог.
Тело је дрхтало, ноге су клецале,
као да ме је угледао Бог.

Мане су моје врлине,
на срцу је урезано твоје име.

Срећан, јер сам те видео,
несрећан, јер те нисам дотакао, пољубио
нисам рекао – збогом.

 

 

 

Плакао сам

Повредио сам мајку,
како само дете без срца може.
Свашта јој нешто пребацио.
Помози ми Боже.

Плакао сам,
сузе су надолазиле као бујица после кише,
као никад – никада више.

Плакао сам.
Друг ме је немо посматрао,
рекао да биће боље.
Рекао сам – извини,
да опрости имао је воље.

Плакао сам,
јер ми је у грудима било тешко.
Плакао и кисело се смешкао.
Да нисам од камена – сазнао сам.
Када ме све разочара и останем сам,
плакао сам.

 

 

 

Демонстрације

Изашли смо достојанствено
на цесту и шетали,
неки су викали – то су биле демонстрације.
Деведесеттреће Срби су били
најсиромашнији милионери.
Време је прошло у знаку инфлације.

У новом веку грешке су старе.
Од комуниста данас
патриоте се праве.
Вера је за њих опијум за масе,
па ко се прода – прода се.

Данас шетамо истом цестом
и они исти људи
говоре да су то демонстрације.
Пљују по нама,
јер носе маркирана одела,
али нису криви они.
Крива је власт.

 

 

 

Кад кажем Ружица мислим на вино

Флаша Ружице чекала ме је на столу.
Слатка и црвена као и њени образи,
испијана је споро и болно
као и љубав њена.

У кафани су викендом продавачице цвећа
продавале руже.
Узимао сам покоју да праве друштво
карираном столњаку и мени.

И док сам ја булазнио и ћућорио сам са собом
замишљајући њу као амајлију која доноси срећу,
потајно сам се надао да је изгубити нећу.

Нада је постала стварност.
Сваког дана друштво ми је правила – Ружица
која је ћутећи прихватала моје врлине и мане,
опијала ме алкохолом и чинила срећним
све док празна чаша сама на столу не остане.

 

 

 

Жена

На шта су мислиле жене
кад су стварале потомство?
На шта су мислиле мајке
када су децу у рат слале?
Поносне и срећне, јер бране отаџбину,
поносне и тужне када оплакују свог хероја
на шта су мислиле мајке?
Свака жена не може бити мајка,
док свака мајка може бити жена.
Андрић је рекао – жена је ђаво
Његош – да свака је курва.
Знам да свако од њих имао је право
на своје мишљење да рачуна.
Данас је жена:
Самостално слободна конзуматорка најстаријег заната,
и не само то, она је равноправна, храбра, борбена,
још кад би имала бркове
била би као мој тата,
само што њему не касни – њему је редовна плата.
Жена је судбина – судбина је курва
Шена је мућурла – мућурлу и Бог чува.

 

 

 

Милост

Милост милостива,
милост души која је проклета.
Милост срцу које не куца,
милост за спас душе и срца.
Милост цвету који носи твоје име,
тражим милост Бога – милост судбине.
Милост за преког, крхког дечака,
милост за упокољење духа злог,
милост за мене – рођеног проклетог.

 

 

 

О рату

Хришћанин хришћанина не убија,
смрт сама по њих долази.
У прошлости смрт је долазила сама,
као роса после кише
односила је животе нечујно и тихо
нестајући са првом зором,
коју су видели сви,
осим оних који су учествовали у њима.
Низали су се као на траци
убијајући брат брата, отац сина,
деда унука и тако из почетка.
Борећи се за веру која не постоји
молили су се истом Богу
на различите начине.
До подне мрзели себе,
а од поднева остале.
Убијали су са уживањем знајући
да убијају своје.
Било како било
док смо се ми међусобно убијали
трећи су то користили, називајући се Турцима,
иако је само сунећење
било оно што их је раздвајало од нас.
Мрзели смо се више од било којих народа,
клали смо се и са њима
горе него са хришћанима.
Зло је обухватало сва срца,
иако су се за цркву борили
ђаво је њима владао,
док им је Бог показивао пут.
Пред њима је само калдрма
утабана крвљу, мржњом и осветом
водила у понор,
који се завршавао и почињао смрћу.

 

 

 

Љубав

Осећање које на промену тера,
вера која као вечни пламен гори,
маштање које границе ума помера,
слушање седог старца како о љубави збори.
Поносно и са много наде
о вредностима незнане жене,
стабилно и сигурно
говорио је о љубави,
не мислећи на време.
Из његове приче схватих да је љубав поштовање.
Поштовах доброг и злог,
схватих да је љубав више од речи – волим те,
више од пожуде, страсти и боли.
Бог је створио човека
да цени, поштује и воли.

 

 

 

Извини Уна

Узан је пут
све без тебе је тесно.
Сетих се твојих уклетих очију боје жада,
помислих – шта је било тада?
А сада – сада сам проклето биће,
које живи данас за јуче,
биће које лаје, а није куче.
Сутра, сутра од мене
остају кости.
Уздишем, а тако желим
да ми опрости.
Праштање звучи као поклон новог живота,
рећи – извини,
стално се по глави мота – извини Уна.

 

 

 

Алкохол

Алкохол ме је одвојио
од свега што ме је волело,
одузео све осим једне ствари коју ја волим – алкохол.
Уз алкохол сам лакше мрзео, брже пропадао,
због њега сам живео, због њега страдао.
Отац и мати ме не познају
као флаша добре дуње, док сви ме куну
једино ме алкохол разуме.
Алкохол – то је реч
иза које стоји душа уморна од пута,
пријатељ који са мном кроз понор лута.
Алкохол – то је шљивовица љута.
Изнова пијем
тако бар не мислим о својим грешкама.
Пијем само да тебе заборавим,
проклета чашица тебе у живот враћа.
Кафански певач о твом имену пева,
туга и јад са лажним смехом таворе.
Пијем, пијем док не свану рујне зоре,
онда сломљен са сенком расправе водим,
верним пријатељем што до куће ме води,
што плаче са мном
и слуша јаде идиота,
што мене се не стиди
и кад ме је од свих срамота.
Да ли сам грешан када се толико живота бојим?
Када ме питају: што пијем – насмејем се
и наставим са пороком који једини ме разуме.
Мајка ме можда схвата колико и ракија,
нажалост, једино чашицу могу да опсујем,
уз њу могу да вичем и плачем,
једино чашица ракије схвата немоћ моју.
Када је разбијем ту је друга
која ме трпи све док не сване зора.
Животе, тужан си, мучан и бедан као и
дани који ме тешком муком прате.
Ноћи су огледала мог живота,
једино ракија и ноћи
покушавају да ме схвате.

 

 

 

Издаја верника

Бог ме је оставио у животу
да би доброти служио.
Питање је – шта је доброта данас?
Шта је са оним због чега је Исус живот дао?
Ти људи који су га издали.
Њихови потомци данас највише верују у Исуса,
најгоре од свега је што му неки данас служе,
а не верују у његову жртву, јер их је заслепила похлепа.
Новац је једино за шта живе.
Неки добијају више од 30 сребрњака,
док поносно проповедају веру.
Где је ту Бог, где је вера за боље сутра?
Многи који служе Богу
продали су веру за вечеру,
Иако је доручак најважнији оброк.
Србијо дотакла си дно
ни Вишњи ни Свевишњи не опрашта зле мисли.
Србијо, црни облак надвио се над свим светим.
Размисли, Србијо, зашто си уточиште уклето?
Живот је пролазан време је бесмртно,
време говори о јучерашњем и сутрашњем.
Данас, данас не постоји исто као и човек,
човек који кроз време лута.

 

 

 

Дом

Кренух у зору,
јер дотакох дно.
Осетивши мрачне силе и смрт,
кренух твом гробу.
Док успут испијам ракију,
и увлачим дим ко последњи пајац,
стигох на твој гроб
ко седи, сломљени старац.
Земља је узела душу,
песак је затрпао срце.
Дрзнух се из смеха у плач,
сузама заливам цвет, скупљајући снагу
да починим грех.
Без тебе годинама мртав живим,
над твојим гробом се увек смирим.
Љубави, долазим само да знаш,
твој гроб од вечерас,
дом је наш.

 

 

 

Тетка Гоги

Кад осетиш бол
и осетиш да си сам,
мисли на боље сутра
мисли на нови дан.
Причаш себи,
гледаш како други крију
уплакано лице.
Живот пролази мучно и бедно
све што је вредело
више није вредно.
Можеш изгубити младост, лепоту, срећу,
једно нека ти на уму буде
ја те заборавити нећу.
За крај песме, а почетак твог новог живота
не стављам три тачке, већ три сузе,
оне значе – љубав, веру и наду.
У мом срцу си заувек
тетка,
не дам да те украду.

 

 

 

Бог

Шта је Бог?
Страхопоштовање нечега што не видиш, а осећаш,
вера која нестане па се појави негде у теби, мени, свима?
Да ли црква, џамија и синагога,
јединство, стабилност, смиреност?
Мит који као и сваки други
подстиче на херојство, доброћудност, племенитост
једног бића које има свест
човека.
Речено ми је да узалуд не узимам име Господње,
да поштујем обичаје које је записао човек, а не Бог.
Рекоше ми да сам грешан,
иако се сваке ноћи Богу молим, па заспим.
Вера је у мени колико год да је кријем или не
у Библији стоји да су сви браћа по вери,
Бог је за све један,
Бог је праведност, слобода, мир,
Бог је све што ми нисмо нити можемо бити,
иако тежимо томе.
Ми смо само грех који је пожудом настао,
грех опстаје заслугом наших родитеља,
грех који се у добро претворити сања.
Грех је ситница, живот, смрт или сан,
грех је ноћ који са зором дочека дан…

 

 

 

Обичан човек

Симпатични нациста који је за Бога сматрао Хитлера,
осећао је смрт док се плашио живота.
Себе је сматрао вуком у телу лисице,
подмуко и храбар без свог чопора
ишао је у смрт свестан и гладан крви.
Осећао је мржњу која га је тешила
више него алкохол
који је уз јутарњу кафу пио са породицом.
Мислећи на породицу тешио се јадом и бесом
који су га терали само на једно,
на убиство.
Убијајући људе допуњавао је свој его
који је читањем Ничеа
отишао унедоглед.
Свако му је у рату био непријатељ,
а када би дошао кући
постајао би брижан и миран син,
кријући од најближих своју преку и помало болесну нарав.
Затварао се у тамну прошлост
и размишљао о проклетој будућности.
Знао је да живот је горак и веровао у свог идола
прихватајући га за свог Бога.
Живео је за то да сви будемо слободни,
да својом земљом корачамо радошћу,
да осетимо мир, благостање и срећу,
за то је главу у торбу стављао данас,
иако му је глава на раменима
сетио би се некад
тих тела без ногу, руку, очију и главе,
пропалих и смрдљивих лешева који плутају реком у бесконачно.
Тражећи опроштај грехова и мир
веровао је у човека који му је живот претворио у пакао,
а људе око њега у прах.
Луд и мрачан донекле очајан
одузео је себи живот,
сматрајући да је туга и срећа пролазна
да све што је учинио, чинио са разлогом
и да се поред свих грешака у животу не каје.
Сматрао је себе свецем,
човеком који не хода, али осећа
љубав која живи, али је мртва,
паклу који је прошао и рају којем се нада.

 

 

 

Љубавни јади

Сузама својим стихове стварам,
у тихој ноћи теби се надам.
Из ока сузе леде камење,
у срцу хладан пламен је.
Ко црни бисер твоја је љубав скупа
нема те више ко дугме са капута.
Кише су стале
сад сунце златно сија
и после дуге љубави је историја.
Промене лоше утичу на људе,
осећам прошлост,
док ми будућност нуде.
Падам у понор, лоше ми иде,
вртлог пода мном стоји.
Ћутим и убирам плодове грешака својих.
Замених дан за ноћ
не желим сретати људе.
Увек за јуче живим,
а сутра како буде.
Данас сам себе кривим
не желим сретати људе.
Пловим до тебе у сновима пуним таме,
покушавам да те загрлим,
руке ми беже саме.

 

 

 

Друго ја

Изгубио сам неког врло драгог.
Изгубио сам себе.
Образ је отањио после много боја,
oстале су кости и кожа.
Кожа је продата као животињска,
мада је мање коштала.
Избрисано је све што је некад вредело,
тренутком непажње.
Живот је тренутак, тренутак болести, лудости моје,
тако болесно луд ходам,
степеник по степеник ниже,
док пропаст моја ме стиже.
Ветар помера сенку, киша нада мном пада,
док удица живота чека
да са њом зароним у смрт.

 

 

 

Антихрист

Монах, божји пастир,
укротитељ блуда и неморала,
духовни ратник огромне воље
продао је душу смртника
да би у паклу живео боље.
Ситан, кратковид, тих
земаљског живота сит,
постаје антихрист.
Крио је оно добро у себи,
а испољавао зло.
Осећајући смрт као мирис тамљана
у духовној кући
викао је – да опрост не тражи,
јер црква доноси несрећу
кријући злотворе под мантијама
и титулама владике.
Да сам ђаво у цркви борави
скривен под одорама појединих свештеника,
знао је да постаје антихрист.
Роб цркве неверни верник,
имао је своје следбенике које је учио
да верују срцем, а не очима.
Сукобљавао се сам са собом,
причао је са мртвима, а осећао живе.
Знао је да говори истину о цркви,
о некадашњим духовним сапутницима.
Продао је душу ђаволу,
јер су људи гори од сотоне,
а пакао бољи од земаљског живота.
Обливен знојем, изнемого,
јер се хранио својом крвљу,
оронулим лицем и промуклим гласом
говорио је против црквених закона
и са тугом посматрао своју сенку.
Знао је да сиромаси не виде срцем,
већ празним стомацима,
да не чују ушима,
већ очима.
Нудио је истину као
јело и пиће свих чистих душа.

 

 

 

Погледај ме

Погледај ме, Господе,
видиш ли да помоћ ми треба.
Погледај ме, ја сам то дете што лута.
Не дозволи, Господе, да скренем са пута.
Уз помоћ твоју, веровања и надања моја,
бићу бољи, јер чујем твоје речи.
Као очева рука која ти све залечи,
душа је тешка, али срце највише боли.
Помози ми, Господе, теби се душа моли.

 

 

 

Пуста жеља

Колико сам пута пожелео
да умрем.
Душа је мртва одавно,
тело без жеље плови.
Попут костура барке
на дну мора,
за спас душе моли.
Мртав и јадан
са свима, а сам ,
слуђен и тужан,
знам – пропао сам.

 

 

 

Дечји вапај

Хвала ти, Боже, што ми живот спаси,
иако ме без дома остави.
Што ми зору сунцем украси
и на прави пут постави.
Покажи ми, Боже, дај ми знак,
да сам твоје дете ја, да од овог живота нема бољег.
Желим светлу будућност и бољу,
дај ми наде – дај ми вољу!
Немам огњишта, ни посла, ни плате,
као да сам живот узео на рате.
Треба ли да кунем, кукам и молим,
да бих спасио некога кога волим?!
Тужан је живот кад живиш сам,
страшно је тешко кад постанеш пањ.

 

 

 

Одлазак

Иронија је када умреш
на дан свог рођења.
Умиреш, знаш да то све мења.
Полако се светло за тебе гаси,
одлазиш да ти се душа спаси.
Сенка си која хода,
која нема порода ни рода!
Одраз који лагано нестаје,
одлазиш, јер бол не престаје.

 

 

 

Осећање

Требаш ми, чекам те,
сањам дивне снове.
Не, ја те не зовем
то те љубав зове.
Пусти ме, довде стижем једва
требаш ми, ти буди моја једра.
Са тобом пловим где нема воде,
срце је твоје куда год да оде!
Поглед ка теби боли,
сећање на тебе радује,
минут без тебе је година.
Осећам да живот стао је,
ни залазак сунца крај мора,
ни снег са свих планина
не недостају као ти.

 

 

 

Покајање

Слободан тренутак,
ка теби мисли лете.
Ни напред ни назад
ко изгубљено дете.
Ја плачем од туге, срећа је далеко
кајем се због свега што сам рекао.
Затворим очи, ти си ми на памети,
размишљам о теби,
ти то нећеш сазнати.

 

 

 

Пао из хемије

Моје реченице немају смисла
када у њима ниси ти.
Риме су нестале као љубав
која је утихнула.
Осећања нема,
лептирићи су понизно скупили крила.
Од природних наука,
хемија – недовољан један,
пали смо на испиту.
Сад нам празна црева у стомаку крче,
не дрхтим више када те угледам,
не бојим се више шта ћу да кажем.
Тебе не волим и ту стављам тачку
или пак да филозофирам још мало.
Тежак је живот, око нас је досада
дрво је капетан, а лишће посада.
Јабука извор живота,
црви јој проширују вене.
Семенку баци на земљу
нићи ће поново живот
када му дође време.

 

 

 

Црно

Осећам се као потурица,
у кожи која је туђа и моја,
свету којем недостаје боја,
црно преовладава,
црно се пише,
црно је свечано,
црно мирише на тугу и радост,
црна је будућност, а још црња младост.

 

 

 

Пали анђео

Свет мртав и никакав као и људи у њему
не тако, не овако,
коме си највише веровао
издао те је,
отресао као јесење лишће са капута.
Гледао те у очи и лагао,
причао је смело и заводљиво
умео је да говори као неки пророк,
убеђивао те је да је најбољи
све док не би заспао
и откривао своје тајне у сну.
Против сна једино није могао изаћи на крај
њему се и препустио
и отишао у рај, пакао или загробни живот
где се претворио у Луцифера.
Тамо је причао против свог оца
и убеђивао народ да је он у праву.
Говорио је као никад нико,
узимао је најгоре и од њих правио људе
који га још увек поштују и следе
у сваком погледу, макар он био
зао, нечујан и таман као ноћ.

 

 

 

Милосрдни анђео

Море немамо,
али су реке крвљу прекривене.
Односе јунаштво што народ краси,
жиг што животом обележава Србе
поносне, мртве уз жалосне врбе.
Односе реке славу и чојство у неповрат,
смрт од Срба прави рајски врт.
Док заборављамо 24. Март,
страдалу невину децу,
проклети рат.
Губимо идентитет, храброст, поштовање,
уздижемо друге,
а себе ценимо мање.

 

 

 

Сунце

Сија сунце,
у срцу ми студен.
Сија сунце
око мене је само тама.
Отвараш кафанска врата,
угледах те и осетих
сву топлину и светлост,
не обазирући се на време.

 

 

 

Живети сан

Живети сан
теже је него сањати.
Живети сан теже је
него волети и мрзети.
Живети сан
значи никад
не пробудити се.

 

 

 

Време

Мистично време, касно у ноћи
погледам звезде,
питам их – када ћеш доћи.
Желим да слушам са тобом тишину,
тај шапат ветрова који нас прати,
то наше време које се памти.
Када љубав говори, разум треба да ћути
нека ми опрости, нека се не љути.

 

 

 

Бол

Твоја је душа блажена, чиста,
срце је твоје неосвојива тврђава.
Размажена си, ниси рђава,
ти си сасвим нешто друго
мени битно, мени важно.
Детектор лажи прикачим на себе
и онда кажем да мрзим тебе,
импулси показују да нисам у праву.
Твоје су усне као рубини,
знам да сам погрешио – извини.

 

 

 

Мана

Када схватиш да
једина врлина ти је мана,
када осетиш крила уместо ногу,
полетиш к њој
као рањени змај,
уместо ватре бљујеш
љубав…

 

 

 

Умире љубав

Умире љубав
са сузама у очима
као срна насред шуме.
Нестаје љубавни пламен,
иако још увек
волети знамо.
Срца су нам хладна,
мисли су нам црне
као и мермер
на којем ће уклесати
наша имена.

 

 

 

Дреница

Ситницом и Лабом
крв одавно узводно тече.
Дреницом српском
одзвања прeзиме Бранковића.
На тавану
у шиптарским кућама
кандило и икона
вековима легенду проповедају.
Не заборави, Србијо, да
Косово није најскупља реч,
Косово није на продају.

 

 

 

Мислим

Када не мислим
мислим о теби.
Вођен мишљу
мишљење теби води.
Мислим да не мислим,
мислим
o мислима које
мисле о теби.

 

 

 

Ружа

Најлепша ружа
никла је на месту
где је твоја суза
пала.
Због тебе
се са Богом борим
сејем и орем небеска поља.
Божанске путе
затворених очију проналазим.
Не дам Господу да ми те
прерано узме к себи.

 

 

 

Жал

Не дајмо окупатору
да са осмехом оре
српске њиве.
Косово ћутањем
зове назад Србе.
Зора росом оплакује
запустеле манастире.
Да ми је да још
једном згазим
на кућни праг,
да се умијем водом
из старог дединог бунара.

 

 

 

Епитаф

Мртвима
почаст, суза и вечност,
њихова имена
чувају Србе
од заборава на Косову.
Шиптар је рушио
споменике да затре Српство,
да будућност измени.
Мртви су семе
сејали по иловачи,
ветар је носио
Српство низ
Косово Поље
остављајући поруку
врати се,
народе мој.

 

 

 

Нина

Сатима бих
гледао твоју слику,
дивећи се
твојим очима.
Размишљајући о
најсавршенијем бићу,
размишљајући о теби.
Промукао сам
прећуткујући твоје име.

 

 

 

Оља

Безимена девојко,
анђеле бели,
мојa надо,
из чељусти звери.
Ти, сунцем окупани цвете,
нестварна девојко из раја,
ружо са хиљаду латица,
засијај, замириши
на крилима голубице
донеси љубав и мир…

 

 

 

Проклетство

Црвено небо,
уместо кише
пада песак.
Сунце није
више златно,
боје је врана.
Као и зуб времена,
који труне и
расипа се свуда
наоколо,
остављајући смрдљив
дах живота.

 

 

 

На крилима

Дошла је
на крилима сокола,
у поноћ.
Седео сам испод липе,
мирисао љубав.
Уместо лампиона
зрикавци су сјали и сијали.
Угледао сам и
дотакао љубав.
Дошла је
на крилима сокола,
да би ме научила
да се осмех најлакше
исклеше на лице,
кад осетим љубав.

 

 

 

Мртвац

Грозим се гробља
и црва,
што из утробе
мртваца вире.
Не волим
гавране
и смрад лешине.
Не волим
да сањам
како ми болно
испадају зуби.
Страх ме је
на уснама осетити
горко и слатко.
Страх ме је
пољубити лице
као стена ледно.
Морам, јер знам
да последњи поздрав
остаје заувек у
сећању.

 

 

 

Љубљена

Нага је,
са изабраним накитом
стидљиво стоји.
У мислима ми
од ње оста
само мирис.
На помен њеног имена
у грудима
букти ватра.
Враћа сећање једног
трена
кад осетих
љубавне чари,
кад замириса
нежност њена.

 

Драган Поп Драган

Народно веровање је да кад те голуб покаки доноси срећу. Мени се срећа није посрећила, него је остала на кровном прозору, па сам је гледао како се растаче на киши, цвокоће на мразу и лети ка небу.

Марија Васић

Упозорење

Не волим предговоре, јер аутори као да се већ довољно нису размахали својим рукописом него морају још и да га хвале и куде унапред, некад они сами а некад ко стигне. Као да желе са сперу сву потенцијалну љагу са себе, да читаоце убеде да њихово дело – рукопис има неку вредност и важност. Зато сам дужна да ја упозорим вас, да рукопис који је пред вама има двоструку важност! Намерно сам избегла да употребим реч вредност, јер не знам шта данас неки сматрају вредним па да вас не доведим у додатне заблуде. Али да не дужим, дакле, неки од вас ће осетити олакшање, утеху а други ће пак искусити вероватно горчину и згражавање. То све зависи наравно управо од вас. Следећи редови упозорења су посебно важни, зато их немојте прескакати пре него што пређете на следећу страну!
Ко воли да избегава ружне, непријатне тренутке, ко мисли да је непотребно бавити се тиме, или ко се просто јежи депресивних ствари, догађаја, воли да гледа кроз ружичасте наочаре е онда нек тај такав прескочи први део – Хиљаду ђубрета и пређе на Хиљаду цветова. Али ако жели да прочита цело дело онда ће се покајати ако крене тим редом. Ко мисли да је велика илузија гледати кроз ружичасте наочаре и ко воли само тврдокорну реалност онда нека се задржи на Хиљаду ђубрета и прескочи Хиљаду цветова. Али мислим да ће неизоставно хтети да прочита ову писанију до краја, јер мирис ђубрета може спрати са мирисом цвећа. Не верујем да желите остати дуго у том ђубрету, јер зна бити тешко. Неки од вас ће сад сигурно искочити са мишљу да и цвеће може бити смеће као и да нешто из смећа може бити цвет. Да, ти неки су у праву. То је и циљ овог пискарања, и прежвакања утисака о животу. Живот некад мирише на цвеће, некад на смеће, зависи којом ноздрвом помиришемо. Један мирис маскира други, а све је то једна мешавина, стапање хиљаду ђубрета и хиљаду цветова. На вама је шта ћете од тога изабрати.
И добро, сад знате, упозорени сте! Ако сте прескочили овај део, немојте ме после кривити и блатити како нисте знали чега сте се доватили. У том случају скидам одговорност са себе.
И још нешто! Унапред се извињавам ако се будете осећали депресивно али то реално можете и сами искусити и вероватно сте пролазили док сте крчили пут међу ђубретом!
Да не дужим више и непотребно, ја сам своју дужност обавила. Кривицу ћете сносити лично ви сами ако се будете лоше осећали али и ако вам се расположење дигне.
Можете прећи на следећу страну!

 

 

I

Хиљаду ђубрета

Још једна уводна реч

Дакле ако сте прочитали упозорење онда сте спремни да закрочите на депонију смећа и цвећа!
И зашто сам најпре кренула од смећа, можда ће неке занимати? Мислим да је много лакше набројати шта све не ваља и шта све смрди, и шта све изгледа као тешко ђубре. Лакше је поћи од тога шта све не ваља, шта би све променили. Лакше испливају гадости. Упадљивије је! Пре ће нем у очи упасти cмеће него цвеће. Уствари боље да не генерализујем. Вероватно постоје и они који не виде гадости, који живе у цвећу. Нека ми они не замере. Мени је овако било лакше. И више нећу гњавити овим уводним натезањима. И зашто баш хиљаду? Наравно да нећу набројати тачно свих хиљаду ђубрета, али списак није коначан и ви га можете допуњавати између редова! Сигурна сам да ћемо онда стићи до бројке хиљаду. И сад коначно прелазим директно на све оно што не волим у животу или ми се бар у једном тренутку то гадило. Дакле, ово је књига о гађењу и дивљењу! Прво прелазимо на гађење. Ко то до сад није схватио може прескочити целу ову писанију!

 

1. ПРИВАТНОСТ И НЕШТО САСВИМ (С)ЛИЧНО

 Имам право на приватност. Свако има то право. Мука ми је више кад неко жели да проникне у моје мисли. Као кад песник напише песму и сви који је читају се питају шта је он заправо хтео да каже.

 Гади ми се када неко други жели да проникне не у моје мисли него у мисли неког другог а да то нема неку важну сврху или циљ. Овде дакле не мислим на оне којима је то посао. Овде мислим на оне који се тиме баве искључиво из разоноде. Беспотребно се бавити туђим мислима може да буде контрапродуктивно и за опажача, да не кажем нагађача и за оног који је опажан, ко је мета тог нагађача. Све то може да води у фантазирање и у измишљање измишљотина.

 Мука ми је од измишљотина! Измишљају се приче о вама. А ви као да сте поверовали у те измишљотине јер се узбудите и имате потребу да доказујете како то није истина.

 Нервира ме што не знамо шта је заправо истина у свом том фамозном изнесеном прљавом вешу о некоме! Испада крив и онај што пориче и онај што ћути. Ко прашта пола му се додаје а ретко кад прашта.

 Стварно је грозно претурати по нечијим личним стварима! Грозно је шта су све у стању неки да ураде како би открили неке сасвим непотребне ствари о некоме а њима су ето од кључне важности!

 Нервира ме и када неко гледа у оно у шта ви гледате! Када ти уђу у собу родитељи или пријатељи, рођаци и као случајно баце поглед шта радиш на компјутеру, шта гледаш! Зар не могу ни мало приватности сачувати!

 Грозно је када се мисли како ће се нешто веома важно открити ако се сазна нека приватна ствар, која може бити веома личне природе. Ако се открије – потврђују се неки злокобни ставови, ако се не открије – стварају се злокобне и подмукле измишљотине.

 Гаде ми се они и који отворено признају како желе да знају сваки тренутак у животу блиске особе. Зар им је то смисао живота?

 Мука ми је када те незаобилазно питају колико имаш година! То је јако ружно и непристојно питање које задире у твоју приватност! А и скроз је беспотребно питање јер ти не мораш рећи истину!

 Нервирају ме они што те при упознавању питају без пардона о личним, приватним стварима. Ја се снебивам, и не желим да постављам питања о томе али зато ме тај с друге стране испитује ко инспектор а ја одговарам као оптуженик!

 Мука ми је од упознавања са својим драгим јер мораш да износиш своју приватност и његовим родитељима! При том твоја приватност се оцењује! Оцењују је сви који сматрају то за њиховим правом!

 Мука ми је што твој партнер очекује да пред њим нема тајни, да немаш тајне!

 Мука ми је што кад улазиш у љубавну везу, кад тад при упознавању обавезно иде постављање интимних питања као нпр. Са колико њих си био/била? То је толико глупо питање на које се очекује обавезно неки тачан одговор, магичан број а као да не можеш да слажеш!

 Мука ми је и од оних који се мешају у ваш приватан љубавни живот па те спопадају са питањем да ли сте у вези, имате ли дечка, девојку! Шта то њих занима, ако мене не интересује њихов љубавни живот и при том не постављам питања такве природе онда очекујем и ја исто такав третман!

 Нервирају ме и они који узму фотоапарат па шкљоцају до бесвести, и у том иживљавању над апаратом ухвате и понечији приватни, његов лични моменат.

 Мука ми је што свако од нас може постати предмет нечије фотографије скоро па у било ком тренутку! Приватан одмор или интиман тренутак у природи, фином ресторану, плажи, може бити врло лако одузет јер су вероватно постављене камере или ће се наћи неки идот који ће те закачити својим фотоапаратом!

 Гаде ми се тек они што сваки битан тренутак у свом животу деле са другима. Каче га на разноразне сајтове друштвених мрежа, на онај фејсбук. Сви могу да виде шта су они радили, где су били, и кад су били. Као да то ништа неће вредети ако не погледају други. Као да им је живот на берзи, добија већу вредност ако други имају увид у њега, ако желе да га купе, украду.

 Нервира ме што у јавном градском превозу немам приватност. Не могу да обављам телефонске разговоре јер ће сви чути шта причам. И мука ми је што ја такође могу да чујем свачији разговор а то је толико замарајуће! Толико буке око ни очега зна бити веома оптерећујуће! Принуђен си да слушаш свакакве разговоре, губиш се у томе, и нарушава ти се твоја приватност и мир! Не могу да слушам туђе мисли, желим да слушам само своје!

 Мука ми је што живим у згради са лошом изолацијом! Комшије могу мене да чују и ја исто тако њих! Не могу на миру да се свађам, а и кад се они свађају ја то чујем што нарушава мој душевни мир и приватност као што и ја исто тако могу да нарушавам њихов!

 Нервира ме што кад живиш у згради, комшије могу да се жале ако мало јаче одврнеш музику, поготово ако не делите исти или сличан музички укус!

 Мука ми је и од оних који се не стиде да признају како немају тајне. Или лажу или заиста њихов живот нема ниједну тајну. Све су већ другима испричали и показали.

 Нервира ме када неко без пардона износи пикантерије из свог интимног живота, били то породични проблеми, сексуалне природе или о болестима својим. Све то ради као да ужива.

 Мука ми је од јавности која мисли како има право да зна приватан живот јавне личности. Има можда право али не и обавезу и нема тог закона који прописује тако нешто. И онда чим јавна личност жели да сачува свој делић приватности онда пљуште измишљотине. Рекла сам већ шта мислим о измишљотинама.

 Мука ми је од рођендана! Зашто ако желим да га не славим, обавезно се нађе неки рођак, пријатељ који жели да наврати и тако ти поквари шансу да будеш сам! То је моја приватна ствар ако не желим да га славим и ако не желим да ми ико дође! То нико не поштује!

 Мука ми је и од оних који причају шта су сањали и тиме непотребно замлаћују друге о својим тобоже јако битним стварима.

 И они што приватно раде једно а јавно садвим друго и они знају бити веома грозни.

 Не волим ни када ми угрожавају мој психолошки простор. То је када вам се неко уноси у лице! Мисли да сте блиски или просто нема осећаја када дави и када преврши границу.

 Али не волим ни када се не износи ништа лично. Особа таква као да је странац, не жели да изнесе никакав приватан проблем! Као да је безгрешна, као да је идеална. Своје тајне носи са собом у гроб.

 Нервира ме и то ће неке од вас који будете ово читали интересовати зашто се занимам овим темама ако се то тако може назвати!

 

 

2. ИДЕНТИТЕТ

 Нервира ме што не могу да одговорим на питање КО САМ ЈА! Питање које толико оптерећује када не знаш одговор! А сви те питају!

 Нервирају ме и они што се поломише да сазнају ко је тај неко!

 Наравно да могу да одговорим на питање КО САМ ЈА, али нећу рећи истину, осуђена сам на лаж. И не само ја, него и сви ви који мислите да знате ко сте. Не можемо са сигурношћу ни да тврдимо да знамо шта смо и одакле смо! Сигурно ћемо погрешити!

 Мука ми је што је све тако збркано око слике коју градимо о нама. Заправо не знаш да ли ће та слика избледети, да ли ће се мењати. И зашто би је онда задржавала! Толико је беспотребно цртати слику и профил који ти се касније неће више ни свиђати!

 Не волим када се при упознавању са особом за коју знаш да неће бити потребе за дубљом комуникацијом ословљаваш са именом! Не волим што мораш рећи своје име! Мислим, не мораш, али ако не желиш да кажеш сви ће те сматрати не баш сасвим нормалним.

 Мука ми је од оних који покушавају да сазнају твој идентитет не бирајући средства. Не знају да је то већ узалудан труд. Мисле да оно што сазнају јесте истинито. Живе у заблуди!

 Стварно су ми идиоти они који краду идентитете! Мисле да знају туђи а не знају ни свој!

 Мука ми је од тога да се трудиш да будеш оригиналан! Оригиналност више не постоји, јер си ти већ подређен калупом које је већ пре тебе неко креирао. Ти си само делић већ створеног мозаика, твоје је да се уклопиш!

 Мука ми је од тога што мораш да се уклопиш! Ти не желиш можда да се уклопиш, али се не питаш! Присиљен си да будеш део мозаика!

 Гаде ми се они који пошто пото желе да се уклопе, да изграде неки нови идентитет а нису упознали ни свој стари!

 Стварно зна бити грозан осећај када се присетиш свог старог идентитета који никако није у складу са овим новим. Присећаш се на шта си личио, како си се понашао. И таман помислиш како сад мирујеш, сад си то ти, нећеш се мењати више а онда се сетиш да ништа није сигурно, и да не можеш предвидети да ћеш остати такав заувек.

 Нервира ме што не можеш да очекујеш ништа од другог, јер не познајеш заправо његов идентитет, и све његове појаве које су водиле до такве тренутне слике у коју гледаш. Не можеш да га предвидиш јер ни слика у коју гледаш не може да ти да поуздане информације. Бићеш очаран бојом, или цртежом, али никако свим детаљима.

 Нервира ме што никад не можеш до краја да упознаш себе а камоли другог! Не знаш у шта ће се претворити, у шта ћеш се ти претворити! А углавном се претвараш!

 Нервирају ме и они који се труде да предвиде у шта ћеш се претворити, шта ћеш постати, а то не знају ни за себе!

 

 

3. ПОРОДИЦА

 Нервира ме што си од старта осуђен на неизбежно – породицу коју ниси изабрао!

 Мука ми је од оних изговора које чујеш од родитеља, просипају приче како су желели само најбоље за дете али ето околности нису то дозволиле, није испало онако како су се надали!

 Мука ми је од оних који ће постати родитељи, који ће засновати своју породицу а то не би смели. Требало би увести закон по коме не би могао свако бити родитељ!

 Гаде ми се несавесне особе! Људи који су болесни не би смели имати децу! Они не смеју постати родитељи! Стварају нездраву атмосферу у којој се развија болесно дете! Овде мислим на све врсте болести, оне физичке и менталне! Особе које су били или су још увек наркомани, алкохоличари, онда они који су боловали или још увек болују од кичме, срчаних мана, тумора и још разних болешчина никако не би требали да рађају! Ако се одваже на такав глупав корак као што је родитељство онда су садисти, јер учествују у стварању детету идеалних услова за патњу!

 Нервира ме што родитељи мисле да имају сво право да одлучују шта је најбоље за дете! Мисле ако су га они створили да га и поседују!

 Како ме нервирају и они који очекују да и ти постанеш мајка, наваљују да и ти родиш, јер ако то не учиниш твој живот је бесмислен! Док се од жене очекује да рађа, нешто не видим да се очекује од мушкарца да буде отац! И то ми је одвратно!

 Мука ми је што си под притиском друштва да оснујеш своју породицу а при том те нико и не пита како ћеш то моћи да изведеш! Немаш сталан кров над главом, немаш сигуран посао, али важно је да те са стране притискају да већ једном се скрасиш и као сви нормални други подижеш и ти своје дете!

 Гаде ми се оне жене које свог партнера желе да задрже тако што ће затруднети са њим! Везују га за будуће њихово дете! Ваде се на дете, а он се не пита ништа! Колико је то јадно! Он се нећка, али на крају пристаје. Осећа свој удео кривице јер се није пазио, онда ту је и дужност, одговорност која није сасвим његова, која му је наметнута од средине!

 Гаде ми се и оне жене које рађају по десет пута а ни оно прво дете нема шта да једе! И онда ето кукају како им деца иду босонога, како се стално разбољевају, како су гладна! Е па саме су криве!

 Гаде ми се и они мушкарци који желе редован сексуални однос са својим брачним партнеркама а да то не резултира трудноћом, а при том ништа не раде да би се то спречило! Нису никакви очеви, јер их деца умарају, гледају их као непотребан вишак, запостављају их!

 Гаде ми се и они мушкарци који желе да им жена рађа по десет пута, желе брдо деце а кад дође ред да суделују у родитељству онда се негде изгубе! Они су увек заузети, увек имају неког важнијег посла! Они су глава породице а дете види само мајчину главу!

 Мука ми је од оних родитеља који купују љубав својој деци! Хране га вештачком љубављу – поклонима и играчкама! Немају времена за њега па мисле да могу дете да купе, а дете то скупо касније наплати!

 Гаде ми се они родитељи који не желе да се баве својим новим дететом јер га сматрају теретом, па га уваљују бабама, дедама! Зар је то васпитавање родитеља?! Испада да су неспособни идиоти или безосећајни хедонисти!

 Гаде ми се и они родитељи који своје најновије дете уваљују старијој деци да га васпитавају! Старије дете добија посао да се брине о својој млађој сестри или брату! А ако нешто погрешно уради, ако забрља онда следи казна! Такви родитељи су скотови над скотовима! Лишавају дете детињства, замлаћују га својим делом посла!

 Нервирају ме и они родитељи који своје неостварене амбиције желе да остваре кроз дете! И онда је дете криво када му све то једном дојади! Родитељи га и даље терају на којекакве тренинге, часове јер не желе да им омане!

 Гаде ми се и они који желе да имају децу само да би касније у свом бедном животу извукли корист од њих. Рађају да би имали касније неког да се брине и стара о њима! Где је ту безусловна љубав?!

 Гаде ми се и деца која своје родитеље гледају и пазе само ако могу да извуку неку корист од њих! Зар је то породична љубав и хармонија?!

 Гаде ми се и они родитељи који своју децу искоришћавају! Рађали су само да би преко свог детета зарадили! Терају и малтретирају га да раде несносне послове, а када постане пунолетан, немају више намеру да га задржавају у кући ако на било који начин не привређује! Често чујемо оне њихове досадне али грозне и понављајуће осуде како не жели да му дете више живи на грбачи! Уствари за њих дете више није дете него одрасла и зрела особа која што пре треба да им се скине са грбаче!

 Гаде ми се они родитељи које своје кћери одгајају и уче да касније постану проститутке! Како они веле, најважније по њима је да се што пре и што боље удају, јер то је основна сврха женских бића по њима!

 Нервира ме што деца касније када оснују своју породицу, када постану родитељи понављају исте грешке својих старих! Постају исти такви родитељи којих су се као деца гнушала! Понижавани и злостављани некад у детињству постају касније злостављачи према својој деци! Ово је само једна од многобројних грешки које могу чинити!

 Нервирају ме и они који слепо слушају своје родитеље, не смеју никад да им се супроставе, јер то није у складу са културом! Све јаде и муке чувају у себи, трпе саможивост својих старих и зато оду у гроб пре својих родитеља који их надживе.

 Мука ми је од вештачких породица! Шта под тим подразумевам, сад ћу објаснити! Пре свега, вештачким породицама сматрам оне које су настале из интереса, под притиском друштва као и оне које нису природне! Породица би требала да се међусобно подржава, штити, а најчешће је раздор међу њима, управо јер су вештачке!

 

 

4. ЗАКОН

 Нервира ме што не постоји ред и закон! И не мислим само на нашу напаћену државу! То је мање више свуда исти проблем и то ме нервира!

 Нервира ме што и када постоји закон и ред он не важи за све! Лако га неки избегну! А избегавају га они који су највећи олоши!

 Нервира ме што нису сви једнаки пред законом! Богати и сиромашни нису изједначени ако се нађу пред судом! Здравим и болесним се неће једнако судити као што ни глупи и паметни неће исто проћи!

 Гаде ми се и они који покушавају да наметну ред и закон а они први га не поштују! Примењују га на другима али никад на себи!

 Гаде ми се они који мисле да је закон исто што и диктатура! Они не знају шта је закон!

 Мука ми је од закона јер се сваки час мењају! Траже од нас да их прихватамо и поштујемо а не стигнемо ни да га упознамо, јер на снагу већ ступи нови, тотално другачији од старог!

 Мука ми је што се закони толико често мењају да ни не стижемо да све то испратимо а када га прекршимо онда је то само наша кривица

 Мука ми је од гомиле идиотских закона што постоје, поготово они који се односе на саобраћај! Мораш прећи преко пешачког прелаза јер уколико тако не поступиш следи повећа новчана казна! А шта ја да радим када ми је пешачки на пола километра десно а продавница право преко пута!

 Мука ми је и од још једног идотског закона о саобраћају! Нервира ме што ће те ударити по џепу и онда када као пешак пређеш преко црвеног а нигде на видику ниједно возило! На путу око тебе пустош а зелено никако да се упали! При том ти имаш неодложног важног посла који не може да чека! Принуђен си да прекршиш закон! Шта ако некоме зависи живот од твоје журбе а ти мораш да чекаш док се не упали зелени семафор!

 Мука ми је што закон све више штити насилнике! Грубијани добро прођу ако жртва претера у самоодбрани! Кривична дела којекаквих разних злочинаца остају прикривена или забашурена!

 Нервира ме што Закон нема лековиту моћ!

 Мука ми је што перверзњаци остају перверзни! Неки тамо изопачени дркаџија у мраку сачекује и траумира девојчицу, и за њу нема закона да је штити! Дркаџија остаје неухваћен! Ако се дркаџија ухвати очекује га мала казна!

 Мрзим када те закон присиљава да нешто радиш а крши се са твојим моралним начелом! Тражи од тебе да поштујеш којекакве глупости и ништарије!

 Мука ми је што све више вреди животињски него људски живот! Ако неко случајно убије или повреди животињку, читава халабука се диже, хајка читаве стоке на њега! А ако неко убије човека, народ то брзо заборави јер се најчешће не зна ни који је тај штоје одговоран за смрт људског бића!

 Мука ми је од закона који штити нераднике, прљаве ленштине и сакате! Држава само сакупља такве примерке и није ни чудо што не може да се избави из беде!

 Нервира ме што закон ништа не ради против израбљивача! Радници се тлаче до изнемоглости, плаћено им је тек да преживе, а шефови шефују и израбљују! Није ни чудо што потлачени не желе више то да трпе! Нека се нико не жали ако зафали радне снаге!

 Мука ми је од гомилу закона који су непотребни и глупи! Навешћу неке и у следећим темама!

 

 

5. НЕМАШТИНА

 Мука ми је од немаштине, где год да се окренеш свуда је срећеш! Она живи иза сваког угла, иза сваког ћошка, само је треба угледати! Просјак се крије у мрачном улазу, клошар куња испод моста, босоного дете бауља булеварима, богаљи вам претурају по контајнерима! Нервира ме јер нам се беда баца у очи!

 Мука ми је што Закон ништа не предузима да се сузбије глад, беда и јад! Немоћни су против немаштине! Немаштина се не може избећи!

 Нервира ме што од немаштине можеш да побегнеш само ако се претвариш у крволочног ловца или у пијаницу који жели да досегне дно флаше или у аскету који се труди да заволи такав начин живота!

 Нервира ме што и мене погађа немаштина! Мука ми је што живим у недовољно великом простору! Кућерак је мали и тесан, недовољан за дисање пуним плућима! Желим да проширим свој животни простотр али немам где јер ћу другима упасти на посед!

 Мука ми је од великих продавница испуњених са прегршт производа које на себи имају етикете са још већим ценама које ја не могу да достигнем! Никад нећу достићи те цене, никад нећу поседовати све што желим, то јако фрустрира!

 Нервира ме што морам да штедим! Морам да се одричем нечега да бих имала нешто! Морам стално да вагам и оцењујем вредности како бих превазишла своју немаштину!

 Нервирају ме они што живе у немаштини! Не можеш их погледати у очи, као да траже нешто што не можеш да им даш! Суочаваш се са њима, бојиш се да не постанеш један од таквих који једва преживљавају свој бедан и јадан живот!

 Нервира ме што не могу да помогнем онима који немају! Ја им дам нешто али њима треба свашта! Оно моје што добију није им довољно да се избаве из немаштине! Боље им је не дати онда ништа!

 Мука ми је и од оних који живе у немаштини и отворено то показују јер не могу сакрити! Отворено траже милостињу!

 Нервира ме што срећем оне који немају кров над главом! Спавају под мостовима, у канализацијама! Нервира ме јер не могу да их примим у кућу! Ако једног примим, учинићу неправду према другом, јер немам дом за све, не могу нахранити сва уста!

 Гаде ми се ти клошари, који су прљави и језиви, спавају где стигну! Сами су криви што живе у немаштини!

 Нервира ме што немаштина не може да се истреби. Нервира ме што она постоји!

 

 

6. ЛУКСУЗ

 Мука ми је што луксуз постоји! Редак је али не може да се истреби! Он је скривен, завучен и не копа очи свима али кад га пронађеш шљашти у пуном сјају и толико плени да те у моменту заболи глава што баш ти нису у том луксузном свету!

 Нервира ме што Закон не ради ништа против нелегалног стицања луксузног живота! Дограби га се онај који то најмање заслужује!

 Нервира ме што ако се дограбиш луксузног живота тешко да можеш да се извучеш из његових златних чељусти! А ако се извучеш претвараш се у лудака кога нико не разуме!

 Мука ми је од луксузне одеће и накита који сакривају праву лепоту људског тела и духа! Када се оденеш у скупоцено рухо, неће желети нико да те заиста упозна!

 Нервира ме што кад имаш, трошиш и трошиш и не можеш никако да потрошиш а ти се трудиш!

 Мука ми је од оних који расипају свој луксуз на свакојаке глупости и непотребне стварчице!

 Мука ми је од оних који желе да живе луксузан живот! Желе га толико а никад га неће имати!

 Нервира ме што не могу да остварим све што желим! Увек желим још нешто и још више да постигнем!

 Нервира ме што не могу да купим све! Не могу да имам све што пожелим! Не могу ни да замислим шта бих још све пожелела!

 Нервира ме што ми вечито н