Čedomir Janičić

VERTIGO ili PRIČE O DUGOM ODRASTANJU

(…roman u krhotinama…)

 

Bildungsroman

Nesposobnost za “roman o odrastanju” ostao je moj nepremostivi problem u pisanju uopšte. Zaslugom prečestog lomljenja, savijanja i zaokretanja koji su odrastanje lišili bilo kakvog osećanja kontinuiteta, moja izgradnja je zapravo bila niz posebnih izgradnji koje počesto jedna s drugom nisu imale nikakve veze. Jastvo je tako postalo zauvek treće lice jednine, jedna veoma otuđena stvarnost koju sam najčešće posmatrao s velike udaljenosti ne uočavajući detalje, očajničiki težeći da sve to skupim u neki kakav-takav celoviti doživljaj. I ako bi mi pošlo za rukom da verno prenesem kakvu epizodu iz mog odrastanja, ona bi se sama od sebe izgubila u vlastitoj nesposobnosti da se s bilo čim u mom životu delatno poveže i zazvoni nekom opštijom porukom i smislom. Živeti u tom izlomljenom ogledalu, u hiljadama sporadičnih odsjaja i krhotinama smisla, bio je i ostao krst koji sam morao nositi na sebi od svog najranijeg doba. Te krhotine čine mnoštvo posebnih, malih života, ali i odustajanja od njih, pa čak i sasvim otvorenih suicidnih tendencija koji su te krhotine činile istovremeno nedovršenim, a ipak definitivnim životnim izrazima. Potreba da se opiše baš taj doživljaj ostavljenosti u neispunjenom trenutku pripada mom najdubljem i najverodostojnijem životnom iskustvu.

Čedomir Janičić

VERTIGO
ili
PRIČE
O DUGOM ODRASTANJU

(…roman u krhotinama…)

DEČACI SA MESEČEVE PADINE

Jugoslavija je predgrađe iz sedamdesetih.
Srpski dnevnik Patrika Besona: 1995-1999.

Maj 1978.

1.

Iza zgrada koje su pratile bulevar prema krajnjoj periferiji otaljavali su poslednje trenutke svog života razbacani kućerci sa baštama i drvetima voćaka. Već opkoljeni novim četvorospratnicama, dečijim igralištima, parking-prostorima i sveprisutnim asfaltom, ostaci sela su tu i tamo čuvali neke delove neuređenih površina, bez elektičnih stubova i rasvete, sa krivudavim zemljanim stazicama koje su se probijale kroz nisko žbunje i šikaru. Tamo gde još uvek nisu prošle mašine za ravnanje i asfaltiranje, krajolik se činio preterano neravnim, u zatravljenim grudobranima, blagim usponima i nizbrdicama, bagremovim i brezovim drvećem i travom koja je s proleća bujala kao raspomamljena zelena reka prošarana poljskim cvećem različkom, maslačkom i bokorima kamilice. Vreli letnji vazduh zgušnjavao se u lekoviti i tek pomalo zagušljivi miris bilja i iskopane zemlje. Naokolo su zujale pčele i gundelji, leptirovi su smešno nasumično leteli nošeni blagim vertićem. Tako je izgledao raj za dečake iz solitera periferijskog bulevara.
Na zatravljenom patou niz kojeg su oticale blage padine prema zgradama i seoskim avlijama, pušila se logorska vatra dečaka iz solitera. To su bila deca vojnih lica, ratoborna i dobro organizovana, stoga ne baš omiljena među seoskom decom i penzionerima iz četvorospratnica kojima je dojadilo da ih “oficirska deca”, kako su ih zvali, kinje i maltretiraju neprekidno ratujući protiv svih njih, praveći manje štete i dosta nereda u mirnom periferijskom kraju.
Plato i grudobrani pored zemljanog puteljka, sve do bagremovog drveća uz sseoska imanja, kao i sve što je naokolo bilo asfaltirano i betonirano, zgrade, prilazi parkiralištima, prolazi između zgrada i garaža, igrališta, trotoari, podrumi, prazne šupe i šiblje uz ulicu- sve je to bilo neprikosnovena teritorija dečaka iz solitera. Svuda su postojale male “kolonije” sa stražama, devojčicama koje su brale cveće i lovile leptirove, mala kartonska utvrđenja sa starim zavesama i ćebadima, arsenalima sa kopljima, batinama, mačevima, kartonskim štitovima i kacigama od kutija od pudinga sa prorezom za oči. “Kolonije” su bile delo osvajačkih podviga starijih dečaka, od devet do dvanaest godina, kada su u mnoštvu bitaka sa rastegljivim frontom i brzim i lakim pregrupisavanjem malih i hrabrih grupa, u potpunosti počistile svu decu iz okoline steravši ih u njihove lokalne zabrane, ispred kuća i zgrada, u mala, memljiva dvorišta i ulaze po zgradama. U početku ova deca su se bunila, vraćala se kada osvajači odu kućama, ali vremenom i silnom željom uljeza da zagospodare teritorijom koja nije bila njihova, oni se pomiriše i prepustiše raj deci koja ih nisu želela u svom društvu. Mališani iz solitera nisu naseljavali “kolonije”, delom zato što nije uvek bilo bezbedno ( na slabija uporišta uvek su navaljivale male i brze grupice koje bi razorile i opljačkale “koloniju”, a posadu i devojčice dobrano istukli, a onda pobegli), a delom zato što je malima uvek bilo slađe da se igraju na prostranim livadama i igralištima uz same solitere, osećajući još uvek potrebu da su nadomak svojim majkama i sigurnostima koje one pružaju.
Na platou, koji je bio glavni štab cele “kolonije”, na kome su pristup imali samo dečaci- ratnici, pušila se logorska vatra oko koje su sedeli ćutljivi momčići. Okolo svakog od njih bilo je položeno oružje i oklop. Neki nisu ni skidali kacige. Veće ratnika se sastalo da izradi plan za rat koji im je prestojao, s obzirom da su pobunjeni dečaci sa seoske periferije potpomognuti nekim starijim dečacima došlim na raspust kod svojih rođaka pretili da zatru “kolonije”. Savet se sastojao od svih dečaka-ratnika, kapetana i vođe, koji je u svemu bio iznad drugih. Ne samo što je bio najjači i najbrži, najspretniji i najhrabriji, morao je da bude mudar i duhovit, svemu i svakom da odreže šta je njegovo, a da ne načini nepravdu nikome. Zvao se Lale i sedeo je okružen svojim najhrabrijim kapetanima. Imao je lepo, već muško lice, gipko telo mačke i miran ujednačen glas koji je svakoga ubeđivao, ali i pozivao ga da, ukoliko se sa nečim ne slaže ili mu nešto nije jasno, nastupi slobodno, bez bojazni da će ga iko prekinuti ili mu se podsmehnuti. Bio je fizička kopija svog starijeg brata, takođe nekada komandanta i utemeljivača “kolonija”. Brat mu se neretko podsmevao, voleo je da ga tek tako, bez ikakvog vidljivog razloga, izudara pred drugovima, a njegove vojnike koji su se u početku nazivali “fantomima” zvao je “fontane” ili upišanci. Laletovog brata su se najradije svi klonili, a i on je više voleo da igra fudbal na obližnjem stadionu i dreždi za žmirkavim svetlima flipera pod prljavom šatrom kod autobuske stanice.
– Napašćemo ih prvi i to već sutra popodne- rekao je Lale.- Ima li nekog ko ne može da dođe sutra?
Svi su ćutali. Lale se retko kad podsmevao svojoj vojsci koja je morala “pišat pa spavat”, “u devet u krevet”, sve ono što njegovi veseli roditelji nikada nisu tražili od njegovog brata i njega. Svoje vojnike je uglavnom žalio i cenio ih zato što su svoj neposluh prema roditeljima bez ostatka pokazivali upravo kada je on bio u pitanju. Lale je za roditelje iz solitera bio najobičniji delinkvent i buduća slika njegovog brata za koga se govorilo da krade i da je već imao posla sa milicijom. Laleta su dečaci voleli do ludila i ne samo da se nisu prestali družiti sa njim nego im je bio vođa u svemu što su radili- od pikanja lopte do rata. Lale se trudio da nikada ne izneveri odanost svoje vojske.
– Dobro. Podelićemo se u tri grupe. Miks će da vodi prvu grupu, tamo uz puteljak, kroz travu i žbunje. Sakrićete se i nećete se pomerati dok ne dobijete znak. Vi udarate prvi i terate ih da beže prema zgradama i ulazima. Drugu grupu vodim ja. Napadam ih s lica, tamo gde će da budu ona dvojica Zmija Naočarka i ]ela.
Momak sa naočarima i kratko ošišani klipan bili su braća jednog njihovog starog neprijatelja, vođe seoske dečurlije, nekog Đoke koji je svuda nosio staru dedinu crnogorsku kapu. Đoka je taman bio toliko glavat da mu je pristajala dedina kapa. Bio je ružan kao majmun, iskeženih, žutih zuba i kreštavog glasa. Otac mu je bio bezbrižni radnik i pecaroš, jednom je bio i na televiziji, snimili ga kako peca na Dunavu. Sve što je tada rekao bilo je, na pitanje reportera:”Trza li, prijatelju?”, jedno glupo i uzastopno:”Trza, trza, trza”… Posle su dečaci do nepodnošljive krajnosti zadevali Đoku oko kojeg je stalno u školi i na ulici zujalo:trz, trz, trz… Majka mu je bila kreštava i rošava žena sa kosom kao prljavom slamom na povelikoj glavi. Đoka je bio njen nesrećni duplikat i baksuzni jedinac za koga su svi govorili da je dobro što je ostao sam jer dve rugobe kao što su njegovi roditelji i ne bi smeli da se razmnožavaju. Đoka im je bio najverniji neprijatelj, dobar i pošten ratnik o čijim se ratničkim sposobnostima uvek sa poštovanjem govorilo među dečacima iz solitera.
– Ja napadam Naočarku i Đoku, a Bugi ]elu. Ostali čistite sve pred sobom. Treća grupa ide uz zgrade, trotoarom i ulazi u njihovo dvorište gde će vas sačekati Andrej i njegova sestra sa njihovom bandom. Kale, ti ćeš voditi treću grupu. Sutra su gotovi. Zapamtiće nas zauvek.
– Lale- kašljucnuo je Dejan, plavokosi kapetan. Nervozno je grebuckao noktom svoje koplje. Svi su ga pogledali. Bilo je prekasno da se predomisli.
– Reci.
– Mislim, ovaj, da Kale ne bi trebalo da vodi treću grupu.
Svi su sada gledali u Kaleta. Ovaj je mirno sedeo i smešio se. Bio je okrugao, crnpurast i nekako jezovit. Niko osim Laleta ga nije voleo. Bio je glup i jak kao bik i večito se maloumno smešio. Na sastavku obrva imao je grozan ožiljak od nekog ranijeg pada. Izgledalo je kao da su mu među oči zalepili komad kože koja nije bila njegova. Lale ga je voleo zato što je Kale sve smeo, nikada nije morao da ide kući kad i ostali, voleo je noć i sa Laletom je imao milion malih noćnih tajni.
– Zašto? Kale će ih odrati od batina.
– Ne verujem, Lale. Kale je, ovaj, on je zaljubljen u Sandru, Andrejevu sestru.
To je bila ozbiljna optužba. Kazati za nekog da je zaljubljen bilo je ravno uvrediti ga kakvom psovkom. Mora se priznati da su u smeđokosu Sandru, neustrašivu ratnicu- lepoticu bili zaljubljeni svi dečaci iz solitera, ali nikome nije padalo na pamet da makar i najmanjim znakom to i pokaže. Pričalo se da je Sandra zaljubljena u Đoku ali niko nije hteo da poveruje u toliku nesrazmeru ovog preterivanja. Ona je bila, naprosto, samo Andrejeva malo starija sestra, a Andrej je bio dovoljno lep, inteligentan i hrabar ratnik koji je bez ostatka zaluživao dragoceno sestrino prisustvo. S druge strane bilo je tačno da su se Đoka i Andrej međusobno strahovito mrzeli i da su nastupali zajedno samo onda kada su bili napadnuti od “oficira”. Sandra je bila nedostižni ideal svih dečaka, hrabra, okretna, vesela i okrutna. Sigurno je da bi mnogi Laletovi vojnici najviše voleli da se nađu u trećoj grupi, pa makar i dobili dobre batine…
– Dejan je u pravu- javi se Danijel, mršuljavi dečkić, odlikaš u školi koji je uređivao “kolonije” kao prava utvrđenja, izrađivao koplja i mačeve i kopao zamke na isturenim položajima najudaljenijih “kolonija”. Uprkos svojoj nejakoj konstituciji, Danijel je bio srčan ratnik, veoma mudar i glavni Laletov savetnik u pogledu fortifikacije i strategije. Kale ga je bezbroj puta uvredio, kinjio ga je kad je stigao i podsmevao se njegovoj volji da sve oko sebe uređuje neumorno kopajući i radeći u šiblju. Zato ga je prozvao Kokoška, pa su Danijela zvali još i Kokoš.
– Kale će-nastavio je Danijel- da se kobajagi tuče sa Sandrom i boleće ga ona stvar šta se oko njega događa. Andrej i njegovi banditi će da nas pometu odatle dok se “kapetan” Kale bude ljubakao sa Sandricom.
Danijel nije bio kapetan i to ga je bolelo najviše od svega. njegov otac je bio pukovnik, a on je ostao običan redov. Uprkos velikom uticaju na Laleta i ugledu kod ostalih, Danijel jednostavno nikome nije mogao da naređuje, pa prema tome nikoga ni da vodi u pohode. Lale, Kale i dobar deo ostalih bili su sinovi podoficira, vodnika i zastavnika. Bugijev otac bio je major, a Miksov kapetan. Da bi ga utešili, dečaci su Danijelu skrojili čin komandanta pozadine. No, kako se pokazalo, ni to nije bilo srećno rešenje jer je Kale rekao da je pozadina isto što i bulja, pa su ga svi vrlo brzo prozvali Kokoš iz bulje.
– Kokoš iz bulje priča bez veze kao i obično- rekao je Kale kroz svoj degenerični osmeh.- Sandra je njihov najbolji ratnik i prirodno je da ću se upravo ja pozabaviti njome. Bez nje to su sve slabići, a valjda ćete moći bez mene da ih slistite. Dejan će napasti Andreja, makljao ga je toliko puta u školi, a ostali neka sve ruše i išutiraju klince i devojčice. A ko je zaljubljen neka kažu svi oni koji su te videli u petak kako igraš lastiša sa Rebekom i Canom.
Svi se nasmejaše. Danijel pocrvene i jauknu od bola.
– Lažeš, lažeš, lažeš!
– Istina je Kokoško- reče Lale pomirljivo. – Ja sam te video. Nećemo sada o lastišu i zaljubljenima. Ne idemo na ljubavni sastanak nego u rat. Kale, odraću te živog ako zasereš sutra. To važi za sve. Ko pobegne imaće posla sa mnom. Kokoško, ti izaberi nekog klinca za kurira, može opet onog malog Vojicu, taj je brz…
– Vojica ima šarlah- reče Danijel sumorno.
– Onda nekog drugog. Važno je da je brz i da ne zbriše, jasno?
– Jasno.
– Svi- jasno?
– Jasno- rekoše svi uglas.
Dečaci se pomokriše na vatru veselo ukrštajući mlazeve i odoše u grupicama prema soliterima smejući se i zadovoljno čavrljajući.

2.

Sutadan prepodne samo su pričali o predstojećim manevrima. Vojska, teritorijalna odbrana i civilna zaštita zakazali su veliku vežbu koja bi trebalo da počne kasno te noći. Ratovaće “crveni” i “plavi”, naši i “agresori”. Očevi dečaka iz solitera bili su, naravno, u glavnoj ulozi. Mnogim majkama je zapalo da uzmu učešća u vežbi, tim pre što su radile pri vojsci ili su imale specijalne zadatke u svojim firmama. Neke su bile lekarke i bolničarke, a neke i u administraciji komande civilne zaštite i teritorijalne odbrane.
Dečaci su se uzbuđeno nadvikivali, jer ih je popodne očekivao njihov,a uveče i “svetski” rat. Mnogi od njih će ostati sami noćas i hteli to ili ne da priznaju pomalo su se plašili.
Uzbuđeni mališani su dotrčali i doneli loše vesti. Dve “kolonije” na samoj granici bile su potpuno uništene. Danijel je praskao od besa. Ostali su mračno ćutali.

3.

Popodne oko šest sati Lale je izvršio smotru jedinica. Dečaci su bili postrojeni po grupama sa kapetanima ispred koji su vojnički pozdravljali vođu. Lale je blještao od oblepljenog srebrnog papira po oklopu. Bio je naoružan toljagom i kopljem sa šlemom od kutije za puding čiji mu je poklopac landarao niz vrat.
Miksova grupa je bila naoružana kopljima i gipkim šibama za blisku borbu. Najjači i najodvažniji dečaci bili su u toj grupi. Miks je bio ćutljiv i skroman dečko, omiljen kod ostalih zbog neverovatne pravičnosti. Nikoga nikada nije zadevao i jedini je Danijela zvao po imenu. Bio je viši i mršaviji od Laleta, strogog, pomalo starmalog lica, najbolji vojnik među njima. Dečaci pod njegovom komandom su ga bez pogovora slušali, jer je osim što je bio pravičan bio je i ludo neustrašiv. Jurio je prvi bez obzira da li je i koliko njegove vojske bilo iza njega. Lale mu je poverio najteži zadatak. Morao je prvi da napadne, najviše da manevriše, satera glavninu protivničke snage u okruženje i sa centrom zada odlučujući udarac neprijatelju. Lale se sa ponosom rukovao sa svojim najboljim kapetanom.
Druga grupa kojom je komandovao lično Lale, bila je postrojena iza Bugija, Laletovog zamenika. Bugi je bio smešljiv dečko, voleo je šale i zadevanja. Mnogo je pričao i često je bezrazložno crveneo. Bio je veoma inteligentan, ali svoju pamet nikada nije upotrebljavao, a da se nekome ili nečemu ne naruga. Svi su ga voleli, jer je voleo da se šali i na svoj račun. Često je zasmejavao družinu, mališane i devojčice i bio najveštiji sa igrama sa loptom. Bio je fizički najjači posle Laleta. njegova grupa bila je najbrojnija, naoružana šibama, toljagama, kopljima, raznim buxama i batinama, svim što je moglo da se iskoristi za ratovanje. Delovali su zastrašujuće, obojenih lica, oklopa oblepljenim perjem i travom, šlemovi su im bili natučeni na oči koje su virile kroz proreze. Bila je to udarna pesnica, centar koji je napadao neprijateljski centar, tamo gde su bili zajedno Đoka i njegovi rođaci sa najjačim klipanima. Ako sve pođe kako treba, glavnina koju bi Miksova vojska poterala u panično bekstvo trebalo bi da unese pometnju u povučeni centar kome bi odstupnica bila presečena dejstvom treće grupe i tako bi se neprijatelj našao u potpunom rasulu.
Treća grupa bila je najmalobrojnija. Kale se smeškao ispod vizira i landarao golemom toljagom kao policajci iz filmova koji mašu pendrekom. Dejan i Danijel su nezadovoljno ćutali iza njegovih leđa. Iako najlakši njihov zadatak bio je bez ikakve alternative, bez mogućnosti ikakvog improvizovanja. Andrej, njegova sestra Sandra i njihova malena banda morali su biti neutralisani pre nego što se neprijateljski centar domogne njihovog dvorišta i u slučaju da treća grupa omane, spoji se sa Andrejevom grupom i krene u protivnapad.
Lale je poželeo svima sreću, vojnički pozdravio svoje trupe i dao znak za pokret.
Sve se potom ućutalo i stopilo u mirise i zvukove julskog poslepodneva. Ptičice su cvrkutale, pčele su zujale, negde se čulo i mukanje krave. Kroz miris suve trave i cveća dopirao je slab miris dima. Iz daleka se žulo brujanje automobila, kamiona i autobusa koji su jurili bulevarom.
Deca iz seoskih kuća i četvorospratnica bezbrižno su pikala lopte i preskakala nisko žbunje. U travi, svega nekoliko koraka od njih, vrebala ih je Miksova grupa mirno i disciplinovano sakrivena čekajući ugovoren znak za napad. Protivnik nije bio naoružan, nije očekivao nikakav napad. Mirno su se igrali međusobno se zadevajući i šaleći. Devojčice su preskakale kanap i plele venčiće od cveća, pevale su i smeuljile se. Dečaci su se rvali, dobacivali loptom i skakali udalj. Bila je to njihova “kolonija”, jedina, pa prema tome i najbrojnija sa velikom vojskom. To što su se bezbrižno igrali nikako nije zavaravalo Miksa. On je dobro video njihove toljage spremljene na urednu gomilu, neposredno pored svakog od njih. Miks je tačno procenio da napad ma kako bio munjevito i iznenađujuće izveden, neće biti takav da se posada “kolonije” neće odmah snaći i uzvratiti najjače što bude mogla. njegova grupa je pritajeno disala u travi, bez naglih pokreta skidala je bube i dosadne vlati sa lica.
Srce mu se stegnu od uzbuđenja. Mogao je činilo mu se da čuje fijuk zapaljene strele koja je poletela u nebo ostavljajući dimni trag za sobom. Miks je naredio juriš, sam prvi skočivši među neprijateljske vojnike trčeći pravo prema njihovom arsenalu. Miksova vojska za tili čas, uz besne urlike, razbi malobrojne branioce koji su se usudili da pruže neki otpor. Sam Miks je navalio na Kozu, klinca iz jedne četvorospratnice koji je živeo sa babom i govorio čudnim dijalektom kao da štuca. Baba ga je zvala:”Kozo moja” i kada mu je tepala i kada ga je grdila. Koza je bio vešt i okretan, mada ne i preterano hrabar ratnik. Uspelo mu je da se vešto izmigolji ispod Miksa do arsenala, podigne toljagu i njome snažno raspali Miksa u nogu. Kapetan besno jauknu i jedva ostade na nogama. Zamahnu svojim kopljem i pogodi Kozu u slabinu. Ovaj zaplaka i potrča što je brže mogao prema zgradama. Miks je obnevideo od besa hitao za protivnikom, bacio toljagu za njim, promašio, a onda iz sve snage, odbacajući oklop, pojurio da stigne nesrećnog Kozu. Posle kraće i vrludave jurnjave Miks podmetnu nogu u Kozin trk i ovaj se stropošta u travu valjajući se i pokušavajući da dobije na vremenu i prednosti da kada se ponovo dočepa nogu udari u bekstvo. Miks izvadi debelu i gipku šibu i stade besomučno tući protivnika na tlu. Zaboravio je strahovit bol u nozi ali mirna i disciplinovana svest u Miksu više nije postojala. Pljuvačka mu je sipala iz usta dok je urlajući udarao Kozu. Ovaj je nepodnošljivo skičao kao prebijeno pseto. Miksova vojska je goneći razbijenog protivnika kao vetar doprla do samih ulaza u neprijateljske četvorospratnice i već je zaposela crna metalna vratanca koja su služila za utovar uglja i drveta za ogrev. Kroz ta vratanca njihovi neprijatelji su već mnogo puta uspešno pobegli. Zatvarajući tu odstupnicu, vojska dečaka iz solitera dobila je već pola bitke.
Lale i Bugi na čelu svoje grupe napredovali su frontalno prema ulazima i dvorištima protivnika. U trenutku kada su prve grupice razbijenog protivnika sa Miksovom vojskom u nastupanju doprle do zgrada, druga grupa je izvršila silovit juriš pregazivši protivničke prethodnice i straže i ustremivši se na položaje oko neprijateljskog igrališta gde su Đoka i njegovi rođaci sa vojskom već čekali iz jakih bedema od metalnih spremišta za bicikle, kartonskih kutija sa zemljom i vrećama sa peskom iz dečijeg parkića. Napred su stršali preteći šiljci kopalja i metalnih šatngli iz šupa zaostalih od starih gradilišta. To je bio štab neprijatelja iz kojeg su izvirivali Đoka, prepoznatljiv zbog karakteristične kape i Zmija Naočarka čiji su okviri i stakla sa naočara sjaktali na suncu. Prve redove vojske u jurišu zasu mnoštvo grumenja zemlje i peska, a potom poleteše i prva koplja. Lale i Bugi su odustali od podele vojske u dva dela, već su koncentrisali svu vojsku u udarnu pesnicu uperenu u centralni deo tvrđave, znajući da će se cela odbrambena posada skupiti na tom mestu i da će Miksova grupa koja je već rešila svoj deo bitke na miru udariti s leđa protivniku. Namerno je ostavljeno prazno desno krilo gde su smatrali da će se neprijatelj povlačiti, upravo prema Kaletovoj grupi i Andrejevom dvorištu, a tamo, u potpunom okruženju i paničnom povlačenju trebalo bi zadati konačan udarac.
Kale, Dejan, Danijel i njihova mala grupa kretali su se po planu okolo, uz trotoar ulice koja se od bulevara spuštala prema njivama. Prolaznici koji su navikli na slične igre lokalne dečurlije nisu obraćali pažnju na klince sa smešnim kartonskim oklopima i štitovima sa glavama u kacigama od kutija za puding. Već su bili gotovo ušli u dvorište neprimećeni i neometani, kada je iz prolaza između zgrade i pasaža projurio Andrej na svom malom i brzom crvenom biciklu. Obe strane, Andrej i Kaletova grupa bili su zatečeni iznenađenjem. Andrej se stuštio vičući na sav glas, ali kako je brzo odmicao glas mu se gubio sa daljinom i ispalo je da je vikao ko zna zbog čega. Kale dade znak i grupa nahrupi kroz prolaz u dvorište rušeći i udarajući sve i svakoga na šta su stigli. Međutim, u dvorištu nije bilo nikoga osim male dece i nekoliko slabijih Andrejevih bandita. Desilo se da je Sandra bila na igralištu kada je počela bitka, pa je tamo i ostala. Andrej koji nije imao pojma o čemu se radi, mirno se vozikao naokolo i sasvim slučajno je naleteo na Kaletovu grupu. Da su došli samo koji čas kasnije, Andrej bi se ništa ne sumnjajući vozikao i dalje sve do igrališta gde bi ga zatekla bitka i kada bi se pridružio sestri i klincima koji je nikada nisu ostavljali, njenim odanim kapetanima. U tom slučaju, Kale bi mirne duše čekao neprijatelje u zamci ili bi kao rezerva upao u odsudnom trenutku i na licu mesta rešio bitku. Ovako nije znao šta mu je činiti. Andrej je do sada već obavestio svoje saveznike da je Kale u njihovom dvorištu, pa i ako se budu povlačili sigurno neće to raditi prema zamci koja im je pripremljena. Kale odluči da pohita prema mestu bitke.
Andrej je zaista vrlo brzo obavestio Sandru i drugove o nepovoljnom položaju u kojem se našlo njihovo dvorište. Sandra je nešto šapnula Andreju, koji je smešeći se brzo seo na svoj bicikl i pohitao prema dvorištu. Išao je malo daljim ali sigurnijim putem, ostavio bicikl naslonjen o zid, preskočio garaže i našao se u svom dvorištu iz kojeg su malo pre izašli vojnici Kaletove grupe. Andrej je upravo to i priželjkivao, ništa nije morao da čeka, skupio je na brzinu uplakane svoje vojnike, naoružao ih batinama i šibama i bez ikakve pripreme jurnuo sa njima u leđa Kaletovoj grupi. Kale je u munjevitom napadu dobio pristojan udarac u glavu, šlem je bio skinuo, a Danijela su strahovito išibali. Dok se grupa skupila neprijatelj je već bio u povlačenju, smejući im se i zadevajući ih. Pobesneli Kale i njegova vojska pohita da ih stigne, ali kako su od sve tri grupe bili najsporiji i najtromiji, Andrej im sa svojim klincima lako uteče u podrum. Ne razmišljajući Kale i drugovi stuštiše se niz stepenice u mrak. I tamo im bi kraj. Glomazna vrata vešernice u koju su ugazili zatvoriše se za njima i jezivo skičanje zasuna zapečati sudbinu trećoj, Kaletovoj grupi. Dejan divlje skoči na podrumski prozor, ali on beše neispravan, slomljenih bravica sa armiranim staklom. Kale besno udari o zamandaljena vrata.
– Upalite bar svetlo- plačnim glasom reče jedan vojnik.
Dejan okrenu prekidač i vešernica se osvetli prskavim svetlom jedne jedine sijalice.

Kale oseti gadan ukus straha u ustima Nikada se nije plašio, jedino kada bi otac dolazio kasno uveče, vadio kaiš i ulazio u njegovu i sestrinu sobu. Mama bi vrištala, skočila na njih i sve batine bi otrpela umesto njih. Nije se plašio ni prvi put kada se sa Laletom popeo na krov solitera. Tamo ih je zatekao čika Pane, Pančo kako su ga zvali. Očekivali su grdnju, možda i batine, ali dobri Pančo im pokaza svoj golubarnik. Iza žičane mreže na drvenim stalažama gnezdile su se lepe ptice i ugodno gugutale. Sećao se Pančovih poučnih reči, priča o golubovima pismonošama koji se nikada ne mogu izgubiti, o letačima koji bi prhnuli i brzim srebrnim letenjem opisivali vrtoglave krugove iznad solitera… Sećao se kako je nežno držao u rukama njihova meka i topla plava i bela tela, milovao prstom njihove pitome glavice, hranio ih zrnevljem iz ruke, prinosio licu i udisao njihov tmoni miris koji bi mu ostajao kao uspomena celog dana. Nije se Kale plašio ni mraka, podruma, starih šupa, novih, još nesagrađenih zgrada sa ogoljenim skeletom i skelama, groblja iza stanice i stadiona, šumarka kod hipodroma i širokih poljana prema industrijskoj zoni, beznadežnih tratina koje su tu i tamo bile ispresecane njivama sa kukuruzom, repom ili lucerkom. Gde god da je skitao, sam ili sa Laletom, bio je na otvorenom, nije bio zatvoren kao u svojoj i sestrinoj sobi odakle nikuda nije mogao pobeći i gde ga je samo mlitavo, jadno telo njegove majke moglo spasiti. Na otvorenom nije bilo nepodnošljive dreke i plača koji se lomio u stanu i odzvanjao do pucanja bubnih opni, pijanih psovki i udaraca koji su boleli i boleli… Na otvorenom, na vazduhu i širokim poljanama, u podrumima koje je poznavao kao svoj xep i tavanu kod čika Panča, svuda je bio dobrodošao, sve mu se prijateljski osmehivalo i čuvalo ga kao neku dragocenost. Sada je bio zatvoren u neprijateljski podrum iza čijih vrata nije moglo doći ništa dobro. Kale skinu oklop, sede na betonski stepenik i zagnjuri lice u ruke pokušavajući da ne sluša šmrcanje svoje preplašene vojske.

Za to vreme Miksova grupa zadobila je strašan udarac u bok od skupine starijih momaka vođenih nekim ciganinom, Garesom. Zvao se Gabor, ali kao je tepao i pogrešno izgovarao slova i reči, zvali su ga onako kako se sam predstavljao- Gares. Gares i nekoliko tipova sa kojima je u tajnosti pušio po ćoškovima slučajno su tuda prolazili, videli klince u kartonskim oklopima i odlučili da ih malo išutiraju. Gares je bio Đokin prvi komšija ali do sada nije učestvovao u ratovima smatrajući ih zabavom za sitnu decu. Najzad, on je već imao petnaest godina i šetao je neku lokalnu radodajku, Jasminu koju je zvao Canina. Iz zezanja je predložio svojoj fajti da se malo umešaju i oni složno počeše da komadaju Miksovu grupu. Miks koji je onako krvnički isprebijao Kozu još se nije smirio, bolela ga je noga i bio je besan kao ris. Zgrabio je neku letvu zaostalu od neprijatelja i svom silinom raspalio Garesa u lice. Ovaj je jeknuo i pao na zemlju kao gromom pogođen. Jedan tip iz Garesove grupe izvadio je lanac od bicikla i ustremio se na Miksa, ali Kokan, Miksov najbolji drugar, lep dečko sa finim manirima, ljubimac devojčica, uleti u njega kopljem i zveknu ga buxom po leđima. Gares besno režući dograbi Miksa sa leđa, obori ga na zemlju i poče ga šutirati u glavu, leđa i prsa. Kokan uspe da odgurne Garesa, pokupi Miksa i pobeže s njim u gužvu. Miksova grupa nikako nije dospevala do svoje glavnine. Osokoljeni iznenadnom pomoći, ostaci razbijenog neprijatelja brzo se skupiše i sa Garesovom grupom udariše na prvu grupu vojske dečaka iz solitera. Ma koliko su Miks i njegovi vojnici hrabro odolevali ovom protivnapadu, ma koliko su uspevali da se koliko-toliko nose sa starijim momcima i ne odstupaju bez prevelikog razloga, šansa da stignu Đokinoj grupi u leđa bila je sve slabija. Poludeli Gares je izvukao pocrnelu staru britvu i vitlao njome prema Miksovim vojnicima. Da stvar bude do kraja bezizlazna pobrinuo se Koza koji je otišao po svoju babu. Starica preneražena izgledom “svoje koze”, isprebijane i oplavljene, pozove još neke komšije i pohitaše da kazne tu “bandu oficirsku”. I ostale komšije izašle su na terase, ispred avlija, psovali sve “oficirsko” i pretili:”Ma sve njih treba dobro izlemati!” Tako da na Miksa i njegove hrabre vojnike navališe Kozina razjarena baba, jedan otac, milicioner, nekoliko penzionera i Stana, ljutit babac večito u pantalonama, partizanska kurirka i prvoborac. Ponesoše motke za veš, kaiševe, a milicioner čak i svoju službenu vaspitnu palicu. Miksova vojska beše u totalnom rasulu. Kozina baba se ustremila baš na njega. Hitra kao koza ona se privuče Miksu i zalemi ga motkom po glavi. Motka puče, Miks pade i nasta bežanija bez reda. Gares i Koza šutirali su nepomičnog Miksa na zemlji, a Kozina baba ga je još tukla onim patrljkom od motke.
Lale je uspeo da uđe u neprijateljsku tvrđavu, razbio Zmiji Naočarki naočare i oteo Đokinu kapu obrisavši zadnjicu njome i bacivši je na zemlju gde je vojska i jedna i druga u gušanju i borbi dobro izgaziše. Bugi je besomučno šibao po ]elinim leđima i tukao toljagom sve što se micalo. Sandri rasekoše usta, a njene verne pratioce izbubetaše metalnim štanglama. Uto pristiže sveža Andrejeva vojska, pojačana nekim momcima, fudbalerima. Složno udariše u desni Laletov bok i započe neviđena tuča sa nesnosnom dernjavom i besnim režanjem. Komšije sada siđoše sa svojih terasa, tu i tamo se približavaše, preteći i psujući “oficirsku bandu”. Lale najzad dođe do daha, u tvrđavi, on vide kako je cela njegova vojska okružena. Levo, gde je trebalo da nastupa Miksova grupa Gares i Koza sa vojskom, babama i komšijama leteli su prema poslednjim njegovim redovima. Desno, Kaleta ni od korova. Mališan koга je Kokoš odabrao za kurira nekuda je pobegao. Andrej i fudbaleri komadali su mu desni bok. Odstupnica mu je bila zatvorena besnim komšijama koji su mu polako i zlokobno prilazili sa leđa. Imao je još samo jednu šansu. Mogao je, uz pomoć sreće, da sa ostatkom vojske navali napred, pređe puteljak između zgrada i seoskih kuća i zamakne u šikaru. Odatle bi kroz gusto žbunje mogao da se domogne autobuske stanice, a tamo bi bio spašen. Tamo su fliperi i ćoškovi gde obično gluvare njegov brat i starija ekipa.
– Spremi se za juriš napred, prema stanici- rekao je Bugiju.
– Kasno burazeru. Vidi!
Puteljkom su nastupali seoski momci sa batinama na čelu sa deda- Jankom. Dedi su dečaci iz solitera nejednom krali sve što je visilo sa grana. Ceo kraj se digao protiv Laletove vojske. Matorci krenuše divlje da udaraju decu, neke vezaše, nekima Lale vide lisice na rukama. Lale uspe da sakupi još dovoljno vojnika, šutnu dvojicu neprijatelja i očajnički potrči u pravcu solitera. Bugi pade od silovitog udarca pendrekom, uspe da ustane, a zatim dobi lancem po licu. Lale ga podiže i metalnom štanglom udari nasumice ispred sebe u gužvu. Zatim oseti strahovit bol u ruci. Gares se kezio i vitlao onom njegovom britvom sa koje je nešto kapalo. Nišanio ga je u oči. Lale se baci na Garesovu ruku i snažno je ujede, zgrabi nož i povuče ga naviše parajući nešto meko. Gužva ih satera u ulaz četvorospratnice. Oni pohitaše u podrum sa još dvojicom svojih vojnika i stuštiše se po mraku u nepoznanicu utrobe neprijateljske zgrade.
U onoj gužvi niko ih izgleda nije video. Trčali su prema drugom izlazu koji je vodio u paralelno krilo zgrade. Tek što su došli do stepeništa začuše grube glasove:
– Simo, stoj tu. Ako naiđu, udri po njima.
Glas se završi psovkom.
Lale i drugovi se bešumno pritajiše u malenoj niši u mračnom hodniku. Graja je dopirala iz velike daljine.
– Kako si- Lale šapatom upita Bugija.
Odgovori mu tiho ječanje. Pavle i Alen, dva vojnika koji se nađoše sa njima bili su na ivici histeričnog plača. To su bili sitni momčići koji nisu voleli da ratuju. Često su pomagali Danijelu oko utvrđivanja “kolonija” i izradi oružja. Za rat nisu imali ni dara ni volje. Više su voleli borbe kobajagi. Kale ih je zato zvao “baletani”.
– Šta je sa Kaletom?- upita se naglas Lale.

4.

Savršena tišina probudi Laleta. Napolju je pao mrak, u podrumu više nije bilo ni najprituljenije svetlosti. Mirisala je memla, karbol i gnjilo drvo. S jedne i druge strane hodnika bile su prostrane sale sa podrumskim ostavama omeđenim drvenim rešetkama. Iza njih je dopirao zadah truleži, kupusa u kacama, stare hartije i sladak miris kartona koji je ponegde zatvarao pogled kroz rešetke. Betonski pod bio je čist ali je jako zaudarao. Bugi je ćutao osećajući kako mu snaga dolazi i odlazi sa svakim udahom podrumskog vazduha. Povraćalo mu se.

Bugi se prisećao svojeg prvog dana među dečacima iz solitera. njegov otac je dobio prekomandu iz jednog velikog grada na moru. Sećao se svoje tuge kada je posle toplog i mirisnog leta na plažama na kojima je odrastao osetio gnjilu i blatnjavu pustoš ravničarskog grada. Dočekao ga je sivi septembar, nova škola, miris mazuta i blato na koje nije navikao. Bilo mu je stalno hladno, pa je vukao prehladu cele prve godine. Znao je samo jedno: on ovde nikada neće pripadati. Kakvu takvu utehu pružalo mu je saznanje da su i druga dečurlija iz solitera pre ili kasnije ovde došla i da su deca iz seoskih malih kuća i novih četvorospratnica, sva sa smešnim dijalektom, da su svi oni došli odnekud i da niko od njih nije bio svoj na svome niti siguran u sebe i svoje sposobnosti da se prilagodi ravničarskoj periferiji. Zato su se možda držali svi zajedno i uprkos, međusobnim svađama i netrpeljivostima, pazili jedni na druge, čuvali se i napad sa strane na jednoga značio je napad na sve.
Sećao se prvog dana na brežuljku kada ga je doveo Dejan i predstavio dečacima. Gledali su ga ravnodušno, interesovalo ih je samo jedno: kakav je ratnik. U gradu na moru ni sa kim se nikada nije potukao. Tamo je živeo takođe na periferiji, ali sunčanoj, među decom koja se nisu osećala izopštenom. Ili je tada bio suviše mali da bi to osetio. Najzad, jednom je čuo razgovor između oca i majke i očev miran glas koji je ubeđivao majku da život u tom gradu više “nije bezbedan”. [ta je to značilo, Bugi nije tada znao. Ne zna ni sada. Jednom će sigurno saznati…
Na brežuljku mu je prvi prišao Lale i predstavio mu se kao komandant. “Ako imaš nešto protiv, mogli bi da se porvemo i da to pitanje odmah rešimo”. Bugiju nije padalo na pamet da u to posumnja. Naprotiv, Lale mu se odmah dopao. Imao je dobro i lepo lice, iz njega je odisala sigurnost i mir. Pitao se kako da postane ovom dečku dobar prijatelj, a da se s njim ne potuče. To nije bilo moguće. “Bez obzira. Borićemo se u krugu mojih ratnika i kapetana”. Kada je svukao majicu na Laletu se pokazaše zategnuti muški mišići na još uvek vretenastom dečačkom telu. Bugi je bio skladno građen, ali još uvek dečak. Između njih stade Dejan, kao sudija i objasni borcima i skupu koji je sedeo ukrug da će pobednik biti onaj koji opkorači svog protivnika na tlu i sedne na njegove grudi ili stomak. Ruke protivnika koji bi u tom slučaju izgubio, morale su biti položene na zemlju. Dejan se povuče među dečake koji se sada živo zainteresovaše i počeše da navijaju za Laleta.
Lale poče da kruži oko Bugija ne ispuštajući ga iz vida. Kretao se gipko kao mačka i mirno vrebao priliku za napad. Bugi proceni da mu je bolje da sačeka da ga Lale napadne i da pokuša da ga iznenadi nekom kontrom. Lale najednom zastade, dugo pogleda u svog protivnika i sevnu kao munja skočivši na Bugija. Bugi vide Laletov let u magnovenju i instiktivno odskoči unazad padajući na leđa i puštajući Laleta da ga obori na zemlju, ali odmah izdignu noge i kukove u “most” i iskoristi let protivnika da ga prebaci preko sebe i pusti ga da nimalo nežno bupne nosom u prašinu. Skočiše obojica sa zemlje u isti tren, sada se Bugi ustremi na Laleta. Ovaj ga zgrabi za vrat i povuče ga na dole probajući da ga prebaci nekako na bok. Bugi mu odgurnu ruke, Lale pade na zemlju, i skoči mu na prsa. Dok se Bugi borio sa Laletovim rukama, ovaj spretno podiže noge obuhvati ga oko prsa i prevali ga na leđa. Lale hitro skoči i još hitrije sedajući Bugiju na stomak položi njegove ruke na zemlju. Borba je bila gotova. Zadihani borci se rukovaše, a oduševljeni vojnici skočiše na njih i poče veselje uz borilačke veštine, mačevanje, bacanje koplja i gađanje strelom iz luka. Preskakahu vatru i slaviše svog novog vojnika. “Ne vojnika- rekao je Lale- kapetana. Bugi je moj novi kapetan”. Predstavio mu je svoje kapetane: Miksa, natmurenog dugajliju koji je uporno ćutao, Kaleta, koji se odmah našali sa njim i zasmeja ga nekom svojom primadbom ali mu i vrati istom merom, Kokana, lepog momčića koji je jedini iz vojske bio začešljan i Dejana, kojeg je znao iz škole i koji mu je puno pomogao prvih dana i ostao najbolji drug, jedini koji je znao njegovu najtajniju od svih tajni- da piše pesme!

Lale tiho pozva svoje vojnike. Odgovoriše mu isto tako tiho i nevoljno.
– Čujte me, napolju je mrak i ništa se više ne čuje. Izaći ću načas da vidim kakva je situacija. Ako je sve čisto, dolazim po vas i kidamo odavde. Možete li da trčite? Bugi?
– Ne brini, Lale. Malo sam ovde dremnuo i došao k sebi. Biću u redu.
– Momci?- upita Lale Pavla i Alena, jadne ostatke svoje velike i moćne armije.
– Brzo se vrati- rekoše uglas umesto odgovora. Lale je osetio u mraku kako se tresu i da najverovatnije nisu imali snage ni da se onesveste.
Lale jedva zadrža jauk kada se pridigao. Sve, svaka koščica, mišić, svaki i najmanji deo tela sevao je od stravičnog bola. On ipak uspe da zaboravi na taj bol kada dospe do stepeništa. Nije disao dok se nečujno prikradao izlazu iz zgrade. Nije bilo nikoga. Ni Sime stražara. Napolju ga ošamuti sveži vazduh, hladnjikav vertić nagoveštavao je promenu vremena, možda i kakav pljusak. Opazi da ulična rasveta ne radi i da su zgrade zamračene, da se samo kroz uske proreze između roletni naziru tanke pruge sobnog osvetljenja. Na nebu kroz pramenove oblaka pojavljivao je pun mesec kao lice koje gleda slepim ravnodušnim očima.
Sve je bilo pusto. Lale pretrča dvorište na kome se, osim razvaljenog utvrđenja, nisu videli nikakvi tragovi bitke. Kroz travu i nisko žbunje najzad dospe do puteljka. Odatle bi punim trkom mogao brzo da stigne do njihovog platoa, a odatle već bi mogao da vidi svoje solitere, igrališta i poljane. Trgnu ga ječanje iza jednog žbuna.
– Lale- tiho ga je pozvao slab glas.
– Miks? Druže, ti si?
Miks je ležao malo odignut, sa bezličnom kašom umesto lica. Lale ga podiže u sedeći položaj i pokuša da ga obriše nadlanicom. Miks jauknu.
– Miks! Šta je bilo sa drugima, gde su?- brzo i jedva se savladavajući da ne podigne glas Lale prodrma svog kapetana.
– Odveli su ih prema njivama.
– Prema njivama?
– Da.
Laletu gotovo pozli od zle slutnje.
– Šta će da rade sa njima. [ta ima na njivama.
– Ne znam, Lale. Nemam pojma. Samo znam da su svi otišli tamo. Kokan, Kale, Dan…
– Gde je bio Kale?- bes preplavi Laleta.
– Koliko sam mogao sa shvatim, negde su ih bili zatvorili. Bili su strašno isprebijani. Kozina baba ih je ošišala nularicom. Vezali su ih i tukli, a onda su svi otišli prema njivama.
– Možda si pogrešio Miks. Možda su krenuli dole prema ulici da lakše stignu do solitera. Možda su ih ispratili. Nemoguće da su sve šišali.
– Možda- reče Miks bez ikakvog osećanja.- Lale, hoću da znaš da sam ja upropastio sve. Da nisam onako isprebijao Kozu, matorci se ne bi umešali.
– Nije istina, Miks. Otkud si znao da će Gares i njegova banda da upadnu u bitku? Kako smo mogli da znamo da će Kale da upadne u klopku. I onoliko matoraca. Nisu tu bili zbog Koze. Čekaju nas oni već dugo, samo to mi nismo znali.
– Bio sam nadomak njihovim leđima- Miks zaplaka.- Bilo je…Bilo je skoro gotovo…I bez Kaleta bi pobedili…
– Video sam Miks- Lale ga nežno zagrli.- I Garesa ste slistili, to je bila sjajna bitka, Miks. Borio si se kao i uvek, druže, kako priliči mom najboljem kapetanu.
– Šta je bilo s tobom?- Miks je brisao oči i šmrcao na razbijen nos.
– Sakrili smo se u podrum. Bugi, Alen, Pavle i ja. Bugi je strašno isprebijan, ne znam hoće li moći da trči…
– Ja neću moći sigurno, Lale. Skinuo sam oklop na početku, Koza me je odalamio po nozi. Ne mogu ni da koračam.
– Ne brini. Hodaćemo polako, ionako nikoga nema. Stajaćemo da se odmoriš. Samo da stignemo do našeg platoa. Tamo smo sigurni.
Lale mu obujmi lice.
– Miks, moram da odem po Bugija i dečke. Dolazimo po tebe za tren oka. Čekaj nas tu i ne mrdaj. Ne brini, druže, biću ovde brže nego tamo… Važi?
Miks klimnu glavom.
Miks osta ponovo sam. Pokušao je da ne misli na grozne slike ponižavanja svojih drugova. U ušima su mu još odzvanjali grozan zveket nularice i užasni krici. Laletu nije rekao skoro ništa. Ni za batinjanje svojih vezanih vojnika, ni za mučenje Kokana kome su trnjem i koprivama Andrej i njegova banda šarali telo i lice, ni za Danijela koga su prljili užarenim gvožđem, ni za Kaleta koji je prošao kroz špalir razjarenih baba, padao, ustajao, opet padao i na kraju se izgubio u roju pomahnitale gomile koja ga je tukla… Nije mu rekao za svoj strah da ga ne pronađu, jezivo osećanje kukavičluka koje je njime ovladalo kao grozničava temperatura da se njemu nešto slično ne desi. Nije mu rekao da je žmureći i drhteći priljubljen uz zemlju kao odvratna sluzava glista molio Boga (Boga!) da ga onako prebijenog ne pronađu i bace na muke. Nije mu rekao ni to da se pomokrio u gaće od straha… Neće mu to nikada, nikada reći. Sada, kada budu došli po njega ponašaće se kako kapetan treba da se ponaša. Neka Lale ne brine. Zakazao je u bici, možda više neće biti kapetan, ali daće sve od sebe. Sa Laletom i Bugijem i onom jadnom dvojicom Danijelovih vojnika dospeće na sigurno, pa makar se tukli protiv celog sveta. Miks obrisa ko zna koji put svoje oči tog nesrećnog dana. Osetio je da mu je malo lakše. Nogu je vezao iscepanom košuljom i manje ga je bolela. Napeto je zurio u mrak odakle je čekao svoje drugove.
Lale ostavi Miksa i pohita po drugove u podrumu. Tamo su ga čekali i premirali od straha.
– Umili smo se u vešernici- reče mu Bugi.- Idi i ti.
Lale uđe u vešernicu sa velikim veš-mašinama, sušilicama i nekim čudnim presama. Pusti tanak mlaz vode u betonsko korito, nagnu se i ostavi lice pod mlazom, činilo mu se, celu večnost.
Vratio se sa flašom ispunjenom vodom.
– Tamo napolju je Miks. Neće moći da hoda. Pavle ti ćeš mi pomoći oko njega, a Alen će pomagati Bugiju.
Zapovedni glas vrati dečacima snagu i bodrost.
Izašli su tiho i krenuli prema žbunu gde ih je čekao Miks. Alen i Pavle su drhtali od straha, vilice su im užasno škljocale. Lale pomisli kako bi trebao nešto da im kaže da ih smiri ali nije mogao da se seti ničega. Ćutao je i vodio Bugija za ruku kao slepca.

Vazduh zašišta od osvetljavajuće rakete koja se u svom zenitu rasprsnu u dnevnu svetlost. Behu zatečeni u potpunom osvetljenju koje im je bolo oči. Zapraštaše puške i zaštektaše mitraljezi. Dečaci pojuriše prema Miksu koji je već ustao i nemoćno skakutao na jednoj nozi. Pokupiše ga nekako i pojuriše utrinom prema platou. Pavle i Alen ostaviše drugove i sjuriše se kao vetar prema prvoj njihovoj “koloniji”.
– Ne tamo- vrisnu Miks.- Tamo je Danijel iskopao zamke!
Dvojica uplašenih dečkića ga nisu čuli. Hitali su baš prema zamkama. Grunu stravičan plotun i obojica poleteše kroz vazduh padajući na maskirne grančice koje popustiše pod njima i poslaše dečake u mrak duboke jame. Tamo se više ništa nije čulo.
– Ovuda- reče Miks i zašepa prema šiblju. Bugi i Lale su ga nosili. Behu gadno izgrebani kada se najzad izvukoše iz šikare i izbiše na utrinu od koje ne beše daleko do padina platoa. Trčali su kroz gustu travu, saplitali se, padali. Više se nisu mogli čuti od praska oružja. Bugi pade, a za njim i dvojica njegovih drugova.
– Ne mogu više, Lale. Izgleda da sam uganuo nogu.
– Još malo Bugi, tu smo! Evo padine. Gore je naš štab, a odatle nizbrdica sve do kuće. Gotovo je, Bugi! Spašeni smo.
– Lale- reče tiho Miks.- Bugi i ja ne možemo više. Popni se gore i baci nam koplja. Zadržaćemo ih koliko budemo mogli, sasvim dovoljno da se domogneš naših solitera. Nađi svog brata i ostale. Ako požuriš možda se svi izvučemo.
Crne prilike su jurcale između zgrada, prema puteljku, preko seoskih dvorišta. Pucnjava je bila sve bliže.
– Neću- čvrsto reče Lale. – Neću vas ostaviti. Imam Garesovu britvu…- iznenada se nasmeje glasno i veselo. Bugi kome nije trebalo mnogo, pršte u zarazan smeh. Čak i večito mrzovoljni Miks uspe da se nasmeje.
– Imam i flašu vode- seti se Lale zavežljaja od svoje košulje u koju je umotao flašu.- Doneo sam je tebi, Miks, ali sam zaboravio u onoj trci.
Dečaci popiše vodu, umiše se, a onda Miks mirno razbi flašu. Grlić sa nazubljenim ostatkom flaše ostade mu u ruci. Ostatke stakla Bugi umetnu u prljave trake oko svojih ruku. Zamahnu u zemlju i iskopa busen trave koji bodro odskoči u stranu.
Tek sada primetiše padinu svojeg malog brda prelivenu mesečinom, plavu, kao sa neke druge planete. Izgledala im je, a takva je uistinu bila, kao nešto što ne pripada krajoliku koju ju je okruživao. Bila je glatka, pitoma i čudnim mesečevim iluminacijama plava i zaleđena. Nudila je beskonačan mir i tišinu koja je kao upijačem potirala svaki zvuk, svaki pokret i glas koji je dolazio sa ovog sveta. Nad njom kao da su titrale plavičaste i srebrnkaste čestice neke fine materije, nešto čime bi se mogle napuniti šake i propustiti kroz prste kao najsitniji pesak. U toj materiji, kao pod velovima u mekim obrisima igrali su se njihovi nasmejani drugovi. Ni pokreti ni lica nisu bili vidljivi, ni njihovi razdragani glasovi nisu bili čujni, ni njihova sreća više nije bila sa ovog sveta. Izubijani dečaci sa izmešanom srećom i tugom ćutke posmatrahu svoj iščeznuti raj… Mesečeva padina im je nudila spas, sasvim izvesno, trebalo je samo kročiti na nju i sve bi bilo završeno…
– Kako je lepo ovde- reče Bugi.- Nikada nisam bio na bregu noću leti. Zimi se sankamo, pa ne vidimo.
– Nisam bio ni ja- javi se Miks.
– Ja sam bio. Kale i ja- reče tužno Lale. – Ništa. Igrali bi se ovde tako što bi jurcali niz padinu, imitirali avione, kao da letimo, bez veze…Klinački.
– Ja pišem pesme- iznenada reče Bugi. Pomislio je kako je ovo dobar trenutak da se priznaju neke stvari o kojima se samo ćutalo.- Biću pesnik, to sada već znam.
– A ti- upita Lale Miksa.
– Ja sam zaljubljen u Sandru- nenaviknuto šeretski reče Miks. Sva trojica se nasmejaše. – Kale i ti… To je bila dobra igra. Zaista, Lale, letenje na mesečevoj padini, moguće je, treba probati… Dobra igra, zaista.
Dečaci ućutaše i prepustiše svoja izubijana i znojava lica vetriću koji ih je milovao kao da su zaista mogli da polete.
– Kale je silna momčina- reče Lale ponovo sa tugom u glasu. – Vi ni ne znate kako njega i njegovu sestru mlati ćale. On je noću drugačiji, bolji… On mi je najbolji drug, a vi nemojte da se ljutite…
– Ne-reče Bugi- ne ljutimo se. Moj najbolji drug je Dejan. Pomešali smo krv na ekskurziji. Evo, vidi se još ožiljak.
– Moj najbolji drug je Kokan- reče najzad i Miks.- On je nalickan i voli devojčice, ali je i dobar momak. Danas se tukao za petoricu.
Spomenuše svakog svojeg druga i spomenuše i izmišljaše još mnogo, mnogo lepih stvari za svakoga.
– Evo ih- reče Lale bez ikakvog straha u glasu.
Crne prilike su nadirale prema brežuljku. Lale izvuče britvu i uperi je prema mraku. Dečaci su branili svoju mesečinu.
Jedna crna silueta naročito brza i najbliža padini iskrsnu iz mraka na sjaj mesečeve svetlosti. Na glavi se ukaza šlem sa grančicama. Najzad iz gustiša izroni stas majora Bugarina. Iza njega je trčao vojnik sa “rupovkom” i slušalicom u ruci.
– Zoki- viknu čovek.- Lale, deco, šta radite ovde. Zoki, šta…šta je to…
Bugi se histerično nasmeja i jedva dođe do reči.
– Ništa tata, ništa… Tata, mi se igramo… Igramo se kao i vi… I vi se igrate, zar ne?
Potom se sva trojica dečaka zatresoše od neobuzdanog i teškog plača. Sva trojica tada zagnjuriše lica u majorove grudi, tamo gde je mirisalo na uvošteno platno i kožu nove, tek raspakovane, trupne uniforme.

PUT OD ŽUTE CIGLE

Oktobar, 1998.

SAŠKA

Ponekad se plašim ovog grada. Čitam priče Bleza Sandrara u kasno popodne prohladnog oktobra. Ležim i umotan sam u ćebe. Rečenice priča trče pod napregnutim mislima. O, Bože, šta sam učinio! Pod prozorom našeg iznajmljenog stana u prizemlju dva muškarca razgovaraju o mogućnom bombardovanju. Potrebno je nešto da proverim u nekoj drugoj knjizi, ali mrzi me da ustanem. Ustaću svejedno, ali opet. Gospode, šta sam učinio! Strašno.
Saška me izbavlja svakodnevnim banalnostima.
– Petrice, skuvaj kafu. Dolazi Maca. Ja neću, skuvaj sebi da Maca ne pije sama.
Imam osećaj da se penjem do kuhinje. Pred šporetom mrzim Sašku što me odvlači od knjige.
Stavio bih prst u džezvu, baš da vidim kako je vrela kipuća voda. Polio bih se po licu, još bolje, polio bih nekoga po licu.
– Dodaj malo šećera. Maca će dodati još, a ti možeš i gorču. Malo šećera neće ti škoditi.
Pena se polako diže. Pustio bih da prekipi, da potpuno uneredim kuhinju, da ispolivam pod prozore, zidove… Obuhvatam ručku džezve obmotanom krpom. Raspoređujem penu u dve šoljice i sipam kafu koja se puši i magli mi naočare. U magli ne prepoznajem više nijednu stvar. Očekujem da mi kao kod slepca prorade neki naročiti senzori. Magla polako nestaje. Stavljam na Macin tanjirić dve kocke šećera i kašičicu.
– Kako izgledam?
Izgledala je lepo, onako kako sam kod nje navikao. nešto sam tiho rekao, ona se okrenula i pružila mi preko leđa tanku zlatnu ogrlicu.
– Molim te…- šapnula je i na silu se nakašljala.
Petljao sam po kopči i udisao njenu put i lak dah nežnog mirisa.
– Imaš dovoljno vremena da se obučeš. Ja ću da nasečem kolače. Idi.
Preko gaća i majice navlačim izlizanu trenerku kupljenu na pijaci.
– Maco, hej…- čujem sebe kako govorim tuđim glasom i pridržavam bundu koja miriše na neki francuski parfem. Bar mi se tako čini.
Maca koristi naročiti trenutak ničije pažnje i dodirne mi lice kao slučajno. ne pogleda me. Macina mala igra. Lagao bih kada bih rekao Macina i moja.
Saška kaže da ima još vremena do početka predstave. Voleo bih da što pre odu, da nastavim da pišem. ne, one ostaju, sede bez veze, pričaju o meni kao da me nema.
– Petrica se toliko ulenjio. ništa ne radi, nikakvog cilja nema pred sobom, čak više nije ni onako morbidan. Izgubio je svaku pozu, duhovitost, volju…
– Nije jedini…- kaže Maca i sisa kašičicu kao metalni lilihip.
– Nije. Plašim se da sam ga ja ubila. Pre našeg braka nije bio ovakav.
– Pre vašeg braka ni ti nisi bila ovakva.
– Šta hoćeš da kažeš?
– Ne radiš, dosađuješ se, pričaš samo o kujini, tračevi nedeljama putuju do tebe. Zašto ne napravite bebu?
– Petrica ne može…
– Jebiga, nisam znala. Onda usvojite. Petrice, pišeš li onaj roman. Ceo grad priča da si na domaku, a?
– Kakav roman. Jedva da ima daha za priču. Počne divno, široko, poletno, onda se izgubi, uplaši, valjda, i što je bliži kraju sve je ćutljiviji i šturiji i na kraju nešto zbrza kao poentu- i eto priče. Petrica se plaši. Jednostavno se plaši.
Kunjam u ćošku kao mator ker. Lenjo odižem glavu i kao da me nije briga ili jeste, ali nemam snage za ikakav odgovor, vraćam glavu među šape.
– Kad nije skriboman. Piše malo i trudi se da bar to napiše kako valja.
– Znam, ali roman je kralj prozne forme. Ako napišeš roman ti si ozbiljan pisac.
– Neka piše novele…
– Nema daha ni za novelu. Nema daha ni za šta.
– Ne preteruj.
– Stvarno. A kako bi imao daha. Evo, on ustaje u sedam, ide na posao, radi do tri, ruča, spava, gleda televiziju, malo radi i opet spava. Začaran krug. nikud ne ide, ni sa kim se ozbiljno ne druži, ne razgovara, ne gradi se, pije i tone. U životu mu se ništa ne dešava, izgubio je prijatelje sa studija…
– Dosta čita.
– Čita površno i svaštarski. Čehov, Kalvino, Kant, Pesoa, Belou, Sandrar… Molim te.
– Na studijama ga je sve provociralo. Brzo bi se ispraznio da je ostao…
– On je već prazan, bojim se… Odnosno, nije prazan, već ugašen. Moralo bi se desiti nešto da ga trgne iz te čamotinje. Plašim se da ja to ne umem.
– Tipično za novopečene supruge. Sumnjaš da nisi prava, da je sa tobom nesrećan, da ga ne razumeš. U suštini, ne bi trebalo da se ponašaš bitno drugačije nego kada ste bili u vezi. Tada ste odlično funkcionisali, bili ste pre svega dobri prijatelji, a to je retkost. Razgovaraj sa njim, pričaj o njegovom pisanju…
– Nikada nismo govorili o njegovom pisanju. Uvek me je izopštavao iz tog sveta. Nigde me nije pomenuo. neke ranije veze jeste, slučajno znam za jednu avanturu sa šminkerkom iz pozorišta. Nijedan lik iz njegovih priča ne liči na mene. Sve su bajne plavuše, nevinašca, francuske sobarice…
– Ha, ha, ha… Za to ga ne možeš kriviti. To je opšte mesto kod mnogih muškaraca. Ideal. Kao mamina supica.
– Da, ali ti likovi su previše papirnati, nestvarni.
– Sve je previše nestvarno oko nas. Evo, nas troje ovde i sada savršeno smo stvarni, pijemo kafu, Petrica pijucka rakiju, ne misli da nas ponudi- neka, Petrice, šalim se- i šta onda? Je li to, možda, siže za neki roman? Ili bar za jedan deo romana?
– Ne govorim o tome, Maco. On više nema snage da svoje vizije učini stvarnim zato što nema ideju vodilju. ničemu ne stremi, lenj je, i najzanimljivije ideje kod njega bi potonule u dosadu. On se dosađuje dok piše, a piše samo kada nema baš ništa drugo da radi.
– Provincija.
– U Beogradu je drugačije. Kada se vrati sa nekog poslovnog puta, on je tih par trenutaka opet onaj stari, sve mu postaje kristalno jasno, ima želju da radi, da se dokaže, a onda opet potone i još je turobniji.
– Provincija… Provincijski pisci nikada nisu u modi. Oni koji žive u provinciji. Kasne.
– Petrice, ti ćeš se opet napiti.
– Pusti ga. Hajde sipaj i nama neko vino. Nisam se odavno napila.
– Imaš dole crno, otvoreno.
Kako bi bilo da isprosipam vino po njihovim haljinama. Ili da se pravim da sam zaturio otvarač, pa da probam da otvorim flašu o šarku na vratima i polijem tepih? Kristalne čaše
koje se razbijaju, otrovano vino, otvoreno kao poručeno.
– Stvarnost višestruko prevazilazi moć i najveće mašte. Piscima Peričine generacije epoha je oduzela priče. Eto, to je…- Maca ne dovrši i obe se nasmejaše kao veštice.
Izašle su u pozorište. Pokupiću ih posle predstave u kafiću.
Seo sam za pokvarenu mašinu, napisao nekoliko redova, ispala mi traka, ubrljao sam prste, iznervirao sam se… Pišem o svojoj S, pubertetskoj ljubavi. ” Pletu prste u toplom maju…”, ona i njen sadašnji muž dok sam u vojsci, a pisala mi je pisma svaki dan. Slagaću ako je ikada rekla da me voli. Ona me je samo obožavala. Kao moja prva žena. Posle me se plašila. Kao moja sadašnja. Pratio sam je, uhodio, snimao na magnetofonu, zakazivao nemoguće sastanke ne koje se odazivala ili nije, svejedno. Nastavljam penkalom. Prsti mi se opet prljaju. Ne umem da opišem naše najintimnije trenutke koji su previše stidljivi i previše bestidni, toliko nestvarni, kao što kaže Maca, potiru stvarnost, nadilaze je, toliko da se nije ni desilo to što se desilo. Udala se u novembru i od tada je taj mesec bolan. Dismenoreja, prava dismenoreja.
Zvoni telefon.
– Petrice, dođi u Godo, izašle smo ranije. Predstava je dosadna, pisac je „hteo nešto da kaže“…- čujem Macin kikot. Napile su se.
Hladna i vlažna noć zavlači mi se ispod kaputa. Žurim da sretnem svoju S, preturam po glavi neke naše bolje razgovore. O indijskim pesnikinjama: Amriti Pritam i Kamali Das; o fatalnim ženama kroz istoriju, trovačicama i ljubavnicama, pamtim njene pesme, smrt njenog brata u jednoj i ljubavnu strelu, slučajno odapetu u mene, u drugoj. Nikada je nisam video nagu, pada mi na pamet. Ono što smo radili, radili smo brzo i besno, gotovo uvek pijani i nespretni. Nikada nismo posle govorili o tome obuzeti više isforsiranim nehajem nego stidom. Trudili smo se da pokažemo što više ravnodušnosti jedno prema drugom. Svakako, S. je idealna osoba da počnem roman. Šetamo, ona gura bicikl i priča mi o “Idiotu” Dostojevskog. Uverena je da samo idiot može biti dobar čovek. Zato će se udati za Miškina, njenog budućeg. On skuplja minerale, predaje u školi, potuno je bezazlen, naivan, dobar i voli je. Da, udaće se za Miškina, a ja ću najverovatnije postati pisac u čijim će delima ona živeti večno. Posle pokušavam da je uzmem na pijačnim tezgama i ne uspevam. Ona peva romanse i priča mi o svojim usputnim ljubavima. Obožava me, kaže.
– Petrice! Ovde smo.
– Ovo je moj muž. Da, dušo, ja sam na žalost udata. Ovo je Marina. Zar nije divna.
Divna je. Maca je miluje po licu i nešto zaljubljeno šapuće.
– Marina još nema momka, zamisli.
– Vas dve ste ovde najbolje. U svakom pogledu.
Bujna crvenkasta kosa, našminkana, obučena kao konjanik iz sedamnaestog stoleća. Pogleda me zainteresovano kao endemskog insekta.
– Smetam?- pitam.
– Ne, naravno, dušo. Sedi. Marina piše pesme. Baš sam joj pričala o tebi, ti si prvo pisao pesme. Petrica ima oko dvesto pesama i nijednu nije objavio. Pisao je za svaku svoju devojku, osim za mene.
– Rekla si da te pesme ne interesuju.
– Šminkericu sigurno da interesuju. Verujem da ju je naučila napamet.
– Pesme su deo strategije za osvajanje. Tebi nisu trebale pesme.
– Da, ja sam tako lako pala. Čekaj, čekaj, na šta sam ja ono pala..?
– Ličio je na Bajagu.
Smeju se kao veštice.
– Da li ti se sviđa naš Petrica?
Maca je sasvim pijana.
– Ne- odgovara glatko Marina.
– Hej, a zašto? Nemoj da se uvredim. To mi je muž.
– Nije moj tip, to je.
– Baš je seksi, sa tom potkošuljicom koja mu viri ispod košulje.
Smeju se sve tri.
– Kakvi su ostali, Petrica je sjajan. Uporedite ga sa prisutnima, osim sa onim božanstvenim dupetom za šankom, i onim frajerom sa onom nafrakanom, i onim levo…
– I onim …
– I onim, i onim…
Smeh veštičijeg sabata.
– Studiraš?- pitam Marinu.
– Da, književnost u Novom Sadu.
– Lepo- kažem.
– Lepo-kaže.
Primetio sam Živana, ljubavnika moje prve žene iz njenog prvog braka. Verovatno da je predstava njegova i da je on pisac koji hoće nešto da kaže. Moja prva žena mi je sve potanko ispričala pre braka, čak mi je pokazala sve svoje muškarce na fotkama iznad svojeg radnog stola. Svakom od njih je pričala da je fotoamater i da mora da vežba. Galerija pretencioznih umetnika, pisaca, advokata, novinskih kolumnista. Ja se nisam dao. Ona nema nijednu moju fotku izuzev onu idiotsku sa venčanja, a ta se ne računa. Živan ju je povalio prvi put na stolu u njenoj trpezariji. Posle su se tucali tri dana bez prestanka i nikada se više nisu videli, jer je Živan otišao u Sloveniju. Da li su se kresnuli sada kada je ovde? Sakriven sam ispod stola i slušam, slušam…Snimam na magnetofonu uzdahe i njene prigušene jecaje. Crne kutije mojih seksualnih katastrofa.
Maca zviždi i maše mi rukama ispred očiju.
– Hej, gde si odlutao, pesniče! Marina te pita o čemu je roman. Saznale smo da nemamo pojma.
– Ne znam još ni sam. Pokušavam da ispitam sebe, ko sam, odakle sam, kuda idem, tako nešto. Kao i svi, uostalom.
– Meni si rekao da želiš da dođeš do tačke odakle se sve u tvom životu promenilo. Pravila igre koja više ne postoje, paralelni životi u tvom životu za koje nikako ne odgovaraš. Tako nešto, ako sam dobro razumela.
– Ne znam ni sam, veruj mi.
Živan prilazi našem stolu s leđa Marini. Zaklapa joj oči. “Pogodi ko je?” Čupav je, bradat, niskog rasta i krivonog. Pijan je kao veslo.
– Žan!- izgovara nežno Marina.
– Dobro veče- starofrajlinski učtivo kaže Žan i naginje se nad naš sto. Razvezana kravata mu upada u Macino vino. Ribe svršavaju.
– Slobodno- kaže i prinosi stolicu. Teatralno se odmiče od stola i cedi kravatu na pod kao krpu.
– Ovo je Žan- guguče Marina- pisac komada koji vam se nije dopao.
Kuja, zatečene su druge dve ribe. To mi je smešno i smejem se.
– Koji se kurac ti smeješ!
Žan me gleda kao pokislo govno.
– Žan, pazi i on je pisac. Ali još ništa nije objavio.
Mala je stvarno kuja.
– E, takve volim, baš takve volim. Biseri u još neotvorenoj školjki, zar ne. no, doći će i tvoje vreme samo ne pitaj kada. To bolje ne pitaj.
– Žan, hajde idemo u hotel. Ajmo da se mazimo.
Marina ga drapa ispod stola.
Živan ustaje, ljubi ruke damama i obilazi me. Osetim meki pad nečeg gadnog na moje teme.
– Pljunuo te, pljunuo te!- krešti Maca i ne zna da li da se smeje ili da pobesni. Živan beži i smeje se i nišani kažiprstom u Macu. Pau! kao upucao je. Uzimam papirnatu maramicu i brišem se. Ko zna o šta se Živan brisao u trpezariji.
– Kakav kreten.
– Nisam nikada čula za njega. Ko je on, Petrice?
– Živan, poznati pisac. Živi u Sloveniji.
– A mala je đubre neopevano.
– Fufica. Pesnikinje su fufice, a posle su fufetine.
– Idemo, Petrice. Spavaj kod nas, Maco.
– Spavala bih sa vama.
– Jebi se, Maco.
– Sa tobom, draga, uvek.
Veštice.
Hrču u krevetu, obe gotovo gole. Miris zločina u vazduhu. nožem. Sekirom. Motornom testerom kao u filmovima. Hemijska olovka.
Moje izbavljenje od S. bile su studije. Otišao sam u oktobru, naravno kiša, teški koferi, pare za taksi, Novi Beograd, čista soba kod penzionisanog pukovnika i njegove žene. Upisao sam ono što se studira samo ako se bezumno voli, inače nema smisla. Ja to uopšte nisam voleo, studirao sam da mi prođe vreme. Dosada, usamljenost, glad usled lenjosti, neki novi ljudi koji mi se nisu dopali, ali sam se navikao. Još uvek sam pisao pesme. Pio sam mnogo, tako mnogo da mi je konobar u Kolarcu tražio indeks da mi ga potpiše za uredno pohađanje. Vodka, pivo, vodka, vodka, pivo, kafica, vodka, još dve vodke, dupla vodka i dva piva, da vidimo…
– Mnogo si je voleo- upita me tiho.
– Koga?
– Tu tvoju S.
Pije vodu, mnogo vode. Povratiće.
– Ne znam. Ne znam da li sam ikoga voleo. Nikoga nisam upoznao, to je. Ne poznajem nikoga, ni tebe, ni sebe, ni ovu zemlju, ni ovo vreme.
– Zašto nisi počeo sa detinjstvom? Tada si valjda bio normalan? Nešto se tada i lepo desilo.
– Voleo bih da poštedim svoje detinjstvo. Ono je daleko od ove priče. Dešava se na moru, gde sam rođen, gde je sve svetlo i bajno. Nestvarno. Zaista nestvarno. I nema nikakve veze sa ovim sada. Morao bih da idem kod psihoanalitičara na hipnozu ali ne da se setim seksualnih zlostavljanja mojih nastranih tetaka, već naprotiv, da se setim svega divnog što sam tada proživljavao. Usput, sa tetkama koje su bile dobre i blage osobe. Pokušao sam jednom da pišem o tome, ali batalio sam… Ni sam ne mogu da se setim zbog čega je sve to bilo tako divno.
– Svet počinje, znači, od S.
– Smak sveta. Otprilike.
– Znaš, na neki glupav način nisam ljubomorna što spominješ sve tvoje žene. Možda zato što nijednu nikada nisi voleo, a značile su ti tako mnogo. Ti si dostojan žaljenja. U suštini ti si jadan maloumnik, ne umeš da se staraš o sebi, ne umeš da izabereš, prepuštaš se i najlakšim životnim strujama, nemaš svoje ja, a ipak postoji u tebi neka energija, neka neobjašnjiva harizma, nešto zbog čega te ljudi vole.
– Kao Živan?
– Pusti budalu. Mislim da je impotentan ili peder koji se pravi važan. Dođi da spavamo, hajde.
Vodimo ljubav, Maca spava, napolju zviždi vetar.

KUJAČIĆI

Za svojih trideset godina promenio sam četiri radna mesta u tri grada i dva puta sam se ženio u dva grada. Čovek bi pomislio da sam stekao neku prednost u odnosu na druge moje ispisnike brzinom tempa življenja. Međutim, nije tako. Iako sam završio fakultet za kojeg su statistike osamdesetih predviđale mračnu budućnost u pogledu zaposlenja, nije mi bilo teško da se čak četiri puta zaposlim “za stalno”, sva četiri puta “u struci” i u čak tri različita grada. To nije zato što sam u svom poslu bogzna kakav stručnjak ili bar talenat, nego zato što se oko poslova moje struke više niko ne gura, čak ni oni koji su završili moj fakultet. nekolicina je ostala na fakultetu ili pri institutima, neko se odlučio za fondove Otvorenog društva, a nekoliko se vratilo kućama i tavore po lokalnim firmama. najpametniji su jednostavno promenili životne nazore, počeli da rade nešto drugo i stekli određenu sigurnost, makar onu da ne umru od gladi. Nemalo njih je otišlo u inostranstvo.
I u mojim školama, i na fakultetu, i na poslovima sve je vrvelo od žena. I pored toga ne mogu se baš pohvaliti da ih poznajem.
Na stolu me čeka salvetom pokriven doručak. Maca pije kafu i puši.
– Dobro jutro- kažem pospano.
– Kasnim, stalno kasnim. Zamisli, u mojoj firmi vratar tačno beleži dolazak na posao i ako zakasniš makar i minut ne pušta te da uđeš. Mene toleriše, naravno.
Izgledala je bajno. Doterana, našminkana, pijanka je bila daleko iza nje. Pozajmila je komplet moje žene, jer nije mogla da ide na posao u večernjoj haljini. Bile su slične građe, debeljuškaste, sisate i guzate, kao krofnice, vrlo slatke, totalno moj tip. Saška je riđa, a Maca crna, lako su se kretale, bile su božanstvene na žurkama kada se igra… Ujutro sam blažen među ženama. Volim ceo svet do deset sati. Posle mrzim vulvu svoje majke.
Iznenada sam poželeo da kresnem Macu. Onako- od oduševljenja.
– Drugi put, Petrice. Žurim.
Pogledala me je značajno i ugasila pola cigarete u tanjirić za kafu. Posle sam izdrkao u kupatilu misleći na neku moju školsku drugaricu i sove u njenom potkrovlju.
Nikada nisam mrzeo svoj posao. Drugi jedva čekaju da ne rade, ja ne. Volim svoj posao. Rado radim i subotom, mada nikada nisam živeo od svog rada. Plate nikada nisu prelazile tristo maraka. Srednja vrednost bila je oko stotke. Devedeset treće imao sam četiri i po, devedeset četvrte, na drugom svojem poslu, tristo. Jedno vreme sam ozbiljno gladovao tako da sam sa devedeset i pet pao na sedamdeset kila. Onda sam se oženio prvi put. Reklo bi se iz očajanja, ali i neke pametnije stvari u svom životu radio sam iz istog razloga. Bila je crnka, sportski tip, dvanaest godina starija od mene, pravnica, kasnije i advokat. Bukvalno me spasila smrti od gladi.
– Gladan?
– Kao vuk.
Kuhinja je mirisala na duvanski dim i zaprške. Pasulj sa sušenim mesom. Počeo sam da slinim kao Pavlovljev pas. Pojeo sam tri tanjira.
– Kako je bilo na poslu?
– Kao i uvek.
– Jesi li pisao?
– Ne. Uopšte nisam razmišljao o tome.
Prala je tanjire i ćeretala o koječemu. Oboje smo izbegavali glavnu temu. Više nismo imali novca. Trebalo je platiti kiriju koju smo namirivali od skromne ušteđevine sa svadbe. Pokušala je na nekoliko mesta da ponudi svoje ideje: prodajna galerija, kurs ikebane, stari recepti i slično. Odustala je. Kao da joj je sa mnom sve krenulo nizbrdo. Sa njom sam imao najteži oblik osećanja krivice, baš zato kao što je Maca rekla, bili smo dobri prijatelji. To što sam dobijao želju da kresnem i nešto sa strane nema nikakve veze. Ona je numero uno i tačka. Sve ostale su na dalekom, dalekom drugom mestu. Ali dosta pekmezenja.
Spavali smo do šest, poseksali se i popili kafu. Kao u pozorišnoj predstavi, u kojoj nema praznog hoda, zazvonilo je zvono na vratima.
Bili su to Kujačići, prijatelji moje žene. Nisu me podnosili, naročito Kujačić. Mislio je da sam upropastio njegovu ortakinju. Sašku su oboje veoma voleli i samo zato sam ih podnosio i ponekad, samo ponekad, trudio se da pokažem prema njima znake neke otužne topline. Kujačićka je bila trudna, već sa povelikim stomakom, bila je veoma lepa, plava, priglupa, ali ta priglupost sasvim se uspešno transformisala na njoj u neku vrstu posvećene blaženosti koja je zaista očaravala. Sašku naročito.
– Kako si mamice? Bože, kako je lepa! Vidi je, Petrice.
Mazila je obli Kujačićkin stomak. Oči su joj bile pune suza. Jebiga…
– Đorđe me vodio na ultra-zvuk. Sve je u redu…
– Dečko ili devojčica?
– Nismo hteli da nam kažu. Neka je živo i zdravo…
– I muško- naglasi Kujačić. Zezao se. Bio je kao izliven u komadu, kriv, bolje, izvijen, ličio je na kurac. To mi je Saška jednom rekla kada je bila pijana. Rekla je da se nikada nije palila na njega, ali da ga je uvek volela. Bio je prost i inteligentan. Studirao je nešto tehničko u Novom Sadu i prestao, tamo je sreo svoju sadašnju i doveo je ovde. Imaju tušta i tma zemljuštine i para, zajebavaju se po svetu, sve ih interesuje i skupljaju grafike. Napravili su dete potpuno neplanirano, bar tako kažu, ali bili su srećni i to se videlo.
Žene su otišle u kuhinju, čulo se škripanje naslonjače na koju je Kujačićka posela svoje oblo telo. Njihov šapat se izgubio iza zatvorenih vrata. Ostao sam sa Kujačićem.
– Šta piješ?- pitam.
– Ništa- odgovara.
Rakija klokoće u keramičku šolju za mleko. Ne volim da neko gleda koliko pijem. Posebno ne čedni Kujačić.
– Ima snimak iz Insbruka. Pratiš skokove?- pita me i gladno gleda u nemi ekran televizora.
– Pratim- lažem, ali bolje to nego da ćutimo.
– Navijam za Peterku.
– I ja.
Odgledali smo ceo snimak, posle i celu rukometnu utakmicu, na kraju i sportski pregled. Napio sam se kao zvezda Danica.
Kujačić se nakašljao. Na televiziji više nije bilo nikakvog sporta. Odlučio je nešto da kaže.
– Čuo sam da pišeš roman.
– Izgleda da si čuo.
– Je li istina?
– Ne znam.
– Kako ne znaš- nervirao se- da li sediš i pišeš?
– Ne. Sedim sa tobom i celo veče gledam sport na televiziji. Ne znam čak ni za koga navijaš.
– Ni za koga. Navijao sam nekada za Ofku, onda za Vojvodinu. Sad me boli krasni… A taj roman, zbilja, o čemu je?..
Čovek bi trebalo da piše romane baš zbog toga da te i Kujačić počne smatrati zanimljivim.
– Ne znam, o provincijskim seronjama kojima se ništa ne dešava u životu…
– Nešto autobiografski?
Kujačićev smisao za humor.
– Isključivo.
– Priče su ti sasvim dobre.
Elem, fufica iz Godoa nije bila u pravu. nije tačno da ništa nisam objavio, ali nisam hteo da se zajebavam sa Živanom. Izašle su mi neke priče po časopisima, neke su bile dosta dobre, a Kujačić, Maca i naš venčani kum bili su jedini moji čitaoci. Prvo dvoje zaslugom moje žene, naravno. Svoje priče nikako nisam mogao da skupim u neku zbirku, bile su sve različite i po smislu i po formi, neretko protivrečne. Preostalo mi je da napišem roman, sa jalovom nadom da ću sve te protivrečnosti jednom rešiti, dosegnuti mir sa sobom i drugima, pomiriti se. Čak i sa Kujačićem sa kojim nikada nisam bio u zavadi, a koji me mrzi i to sa dosta dobrim razlogom. Prijatelj moje žene, svedok njenog uspona, njene zvezde. Divio joj se i voleo je još od škole. Bili su nerazdvojni, sve su probali prvi put, cigarete, piće, izlaske… Oboje su voleli uspomene iz škole i kada bi pričali o tim danima imao bih utisak da sam se školovao u nekom paralelnom svetu, nekoj zoni sumraka koja me je duševno razbolela za ceo život. Škole ću definitivno preskočiti. Pred njima drhtim od nemoći… O njima ću uspeti da pišem kada dovoljno ostarim. Spremaću ih za svoje kapitalno delo!
Kujačićka je zauzimala cela vrata.
– Hoćemo li Đorđe? Kasno je spava mi se.
– Trudnica, spava kao beba- Saška guguče kao spikerka na radiju za decu.
– Čujem da pišeš roman- kaže Kujačićka, a Kujačić je oprezno pakuje u široki mantil kao lampu sa abažurom.
– Memoare- smeška se Kujačić i tura prst umesto kašike u petu cipele. U uskom dugačkom kaputu još više liči na kurac. Voleo bih jednom da ga čujem kako kaže:”Pusti me, nadrkan sam”.
– Hvala vam što ste bili- ispraća ih Saška.
– Hvala tebi- naglašava Kujačić.
Previše sam pijan za pisanje. Voleo bih da pucam u nekoga. Voleo bih nekoga da povredim ili bar da gledam kako se drugi ljudi povređuju.
– Staloneee!- trijumfalno viče Saška iz sobe.
Na ekranu čvrsta slova objavljuju naslov filma sa dosta tuče i pucnjave. Oboje volimo tuču na televiziji, s tim što ja volim i boks-mečeve.
Nikada ni iz zezanja nisam udario ženu. Bio sam u iskušenju da izmlatim svoju prvu ženu, ali sam odoleo. Ne znam zašto, ali uvek mi se činilo na njenu veliku žalost. Poslednjih dana našeg kratkotrajnog braka s tim je upravo preterivala. Počela je da priča kako je bivši muž šamarao i kako je to “necivilizovano”. Moja prva žena se seksualno uzbuđivala na reč “necivilizovano”, a istina je da ju je muž zaista jednom ošamario, potpuno ga je ispizdila, ali zato mu je ona odmah vratila. Onda je sve bilo “civilizovano” pa su se razveli.
Telefon zvoni.
– Da…u, jebo te… ne znam…Maco… jebi ga, ne znam…sačekaj do sutra…
Ulazi u sobu bleda kao krpa
– U, jebote…
– Šta je?- pitam uplašeno.
– Maca se kresnula sa onim tvojim piscem. Zove je da idu zajedno u Sloveniju. Rekla sam joj…
– U, je…
Zaplakao sam, jebiga…

ROMAN

Mrzim neradne dane. Moram da radim na romanu, a nisam još odmakao od S. Na studijama sam u početku još uvek čeznuo za njom, pisao joj pesme, zvao je telefonom, ne znam… Hteo sam nešto lepo da joj kažem, da se ne naginje kroz prozor ili nešto slično. Nosio sam svuda sa sobom njenu matursku sliku, duga kosa prebačena ustranu, zelene, malo snene oči, pogled negde izvan ovostranog, prava filmska diva. I zaista, ličila je u licu na mlađanu Džin Simons. Mala, dundasta, sa nogama kao šampanjska boca, sisata i guzata, neverovatno koliko sam se palio na nju. Sve kasnije, izuzev moje prve žene, ličile su na nju, a njen psihološki portret uvek mi je bio pred očima kao matrica koju sam prijanjao uz žene na koje sam nailazio u svom životu. Žene koje govore lepo uopštene stvari, poetese, nežne alkoholičarke. Upropastiteljke, uglavnom. Sećam se da ju je profesor filosofije nazvao tukom, a mene mulcem. Često smo se zajebavali na ovu temu.

– Petrice, sećaš li se restrikcija struje?
– Da. Bilo je divno.
– Molim?
– Imali smo dugačak zimski raspust. Po ceo dan sam ležao, spavao i čitao Rat i mir.
– Zašto ne pišeš iz neke druge vizure. Objasni malo pobliže taj period. O osamdesetim vladaju suprotna mišljenja: od herojske do kukavičke dekade. Piši o Tiletovoj smrti, Džonu Lenonu, ono kada ti je profesorica marksizma rekla:”Znaš sve pesme tog Lenona, a znaš li neku od Vladimira Nazora?”
– Jebiga, onda bih morao da počnem od osnovne škole: eksperimentalna nastava, razglas, metalni glasovi pionirskih predvodnika i predvodnica, odlikaške pesmice, prelazne zastavice, pesme uz harmoniku, ekskurzije na Kozaru, Jasenovac, Jajce… Ali gde bi me to odvelo? Moje životne etape nije nikada određivala ideologija, već žene, a žene su po pravilu uvek bile apolitične. Bar one sa kojima sam se družio.
– Onda počni sa svojom kevom.
Zajebava me.
– Počeću sa tvojom, jebi se.
– Ne, ozbiljno. Ti si ometen u razvoju. nešto te je poremetilo.
– Škole su me poremetile. Osnovna i srednje. Faks je bio u redu samo me nije zanimao. To je priča o golom nasilju koju želim da izbegnem…
– Kao silovanje u zatvoru, nešto što želiš da potisneš? Ali tek tu je prava priča…
– Zašto, pa moj životni put odredilo je to što svojoj prvoj devojci nikada nisam rekao ono što sam mislio i osećao, a ni ona meni. Proširi to, ako baš hoćeš, na državu i dobićeš čarobnu formulu socijalističkog ketmana, ropsko prećutkivanje, masovnu korupciju, pasivni avanturizam, intimnu megalomaniju i sve ostalo. To što smo govorili jedno drugom je magija žurke, oduševljenje koje prestaje sa prvim znacima obdanice i mamurlukom. Posle je sve stid i neraspoloženje. Nije sazdano tako da traje. Treba li da crtam?..
– Ne znam. Previše je lično, meni se više dopada sa razglasima i recitacijama.
– Ti se prva toga ne sećaš. Odnosno, nije ti smetalo, a ni danas ti ne smeta.
– Tačno. Volela sam Tileta…
– Više od mame i tate…
– …I od maloga bate. Ne baš tako, ali nisam stekla utisak da je bilo gde pogrešio. Ovi somovi koji su ga nasledili su upravo jadni. Više volim uspešnog diktatora nego neuspešnog. Stvar je u tome da danas kod nas niko više nije uspešan. Ipak, i u tim takozvanim srećnim vremenima osećalo se ono što će uslediti kada, kako ti kažeš, žurka prestane.
– Postoji planetarna žurka, postoje i manje, lokalne. Lokalna žurka na nivou naše bivše domovine zaista me ne zanima. Nisam jugonostalgičar. A da probam da pišem o opštoj žurci i našem mestu u njoj, bojim se da ne ispadnem smešan. Pun mi je teorija o zaveri i sličnih sranja. Osim toga, o tome ne znam gotovo ništa, a i ne želim da saznam. Moj mir je nezavisan od društvenih kretanja, moja sloboda je moguća u orahovoj ljusci, moj smisao i vera zavise samo od moje moći da volim. Zato hoću da ubedim sebe da sam sve te žene voleo, jer jedino sam njih voleo.

Zabavljali smo se uvek isto. Par kafića i kafana i mesnih zajednica pretvorenih u disko- klubove u gradu, paket-aranžman koji mi je uvek bio dosadan, ali bolji nego bilo šta drugo na mom jeziku i žurke kod riba ili tipova sa viškom stambenog prostora. Da, još uvek se čitalo i to mnogo. Sećam se kako su oni koji ne bi pročitali Hesea, Kastanedu, Markesa ili Kiša bili smatrani za autsajdere. Toga danas nema. U stvari, to su za nas govorili šezdesetosmaši, čitali su mladog Marksa, Markuzea i Sartra, slušali su Šopena ( a nisu duvali u pištaljke, kako veli jedan od njih za današnje klince a baš me zanima šta je slušao Roberspjer), a nas su postovećivali sa bezumnim i slepim stadom obogaljenim reformisanim školstvom. Bili su u pravu, ali i ja sam u pravu kada kažem da je stado kojem pripadam barem bilo toliko pošteno da pad sopstvenih ideala ne nazove kretanjem točka istorije unatrag ili sličnim neskromnim besmislicama. Jasno nam je da su se pravila igre promenila i ako hoćeš da igraš igraćeš po tim pravilima. Ili ispadaš. Toliko o nekom širem kontekstu.
S. se zabavljala tako što se nije zabavljala kao drugi. Jedini put kada smo izašli u školi, izula se i bosa gazila po toploj majskoj kiši. To je videla u nekom filmu. Bilo je nekako aut, staromodno, i bilo me je sramota zbog nje. Nikada nije bila u fazonu, a nisam ni ja. Ipak, to mi je nekako smetalo kod nje. Na faksu sam upoznao mnogo riba koje nisu bile u fazonu i moram priznati da su mi se uvek više dopadale nego one koje jesu. Ali nikada se ni u jednu nisam zaljubio. Valjda sam čekao da sve sazri, da nas sve prođe i da se najzad ogolimo. Dugo sam čekao. Predugo.
S. se udala u novembru. Padala je kiša i pomislio sam da li se izula, da li su je nove cipele dovoljno nažuljale. Gledao sam pijan u kapi kiše koje su uporno i sporo doletale iz mraka i pokušao u osvetljenoj daljini da nazrem neku koja će možda završiti na njenom licu pomešana sa suzama radosnicama. Umesto bidermajera u ruku mi je iz mraka doleteo list platana. Izgledao je kao osušena otrgnuta noga neke prepotopske ptičurine. Smrvio mi se u ruci u mokri i prljavi prah.
Ono što se nikada ne kaže neka zauvek ostane u ćutnji. U ćutnji i patnji onoga koji ćuti.

Izašli smo u Godo. Maca je u Sloveniji, javila se razglednicom sa Tromostovjem. Piše da je sve fantastično, voli Žana. Godo je pun i tih, bešumni konobari, inače sve moji školski drugarići, prazne pepeljare i donose pića. Sa uređaja dopire glas Jure Stublića “koliko puta si ljubila stranca”… Svetlo je prigušeno, a sto nasuprot šanka na drvenom podestu na sreću slobodan. Saška voli taj sto. Može da kibicuje goste i da se ne plaši da ću ćutati celo veče. Pijemo vino i pušimo iz iste kutije. Slušam krike iz daljine pokojnog Mladenovića, bezuspešno me poziva da ostanem čist i uvek u pravu. Kao dobri duh koji gleda nemoćno sa visine kako demoni otimaju njegovu teritoriju.
Saška se javlja tipovima iza mojih leđa. Uvek dvosmislen osmeh koji ne govori zapravo ništa. Stari pajtosi koji lažu jedni druge da je sve ok…
– Pa gde ste!
Prilazi nam lokalni gitarista. Kožni kaput, obavezna cigara i ružan osmeh sa sitnim zubima- kao naseckani proprženi luk.
– Šta ima, Bane?
Pružam mu ruku i malo odižem dupe od stolice koja mi se lepi pozadi. Uvek ustajem kada se rukujem, istureno odeljenje bečke škole, đak pešak.
– Ništa, a šta vi.
– Ništa, evo.
– Izašli malo?
– Aha, a ti?
– I ja. Malo.
– Malo.
Bane je jedini ovih dana koji me nije pitao za roman i zato mu se prijateljski osmehujem.
– Ideš?
– Da. Malo.
Praznimo drugu bocu. Skupljmo hrabrost.
– Kako ćemo platiti kiriju- najzad počinje.
Uvek je bila hrabrija u tim stvarima. U svim uostalom.
– Znaš, neprijatno mi je više da se grebem od mojih starih. Hrane nas, oblače, a sada da plaćaju kiriju. Pitaće me što ne pređemo kod njih, kao ima dosta mesta.
– Prodaćemo nešto- kažem sa usiljenim mirom. – Ne znam, eto moju gitaru, na primer. Vredi…
– To nije rešenje, Petrice. Šta ćemo sledećeg meseca, prodaćemo nameštaj? Ali i nameštaj je njihov.
– Gitara će nas pokriti najmanje dva meseca, do tada ćemo valjda nešto smisliti.
– To smo mislili na početku, pre skoro godinu dana, pa ništa. Sve mi je uz kurac, Petrice. Kao da sam postala maloumna, ništa mi ne polazi za rukom.
Krivi sebe kao i uvek. Šta sam joj ja trebao u životu. Pijan sam i žalim je. Imam potrebu da je nekako umirim makar i lagao. I lažem, bolje ne umem.
– Od sledećeg meseca, ili, još bolje, od sutra dajem oglas u novine. Davaću časove engleskog deci. Pet marona čas. Nije loše…
Lažem je. Ne volim da radim sa decom, a ni moj engleski nije baš školski. Nikoga ničemu nisam naučio. Zna da je lažem ali deluje.
– Od sledećeg meseca, onda.
Pomiruje se kao sa doživotnom robijom.
Godo se neprimetno puni, za šankom je već prava gužva. Ustajemo i odlazimo. Naš sto je već zauzet. Neprimetno. Moji bivši školski ortaci klize kao senke.

Ona ulazi u kuhinju, ja u sobu. Zatvaramo vrata. Svaka nedelja je ista. Pada mi na pamet da se nikada pre braka nismo sastajali nedeljom. Treznili smo se od subote, valjda.
Sednem i pišem, otprilike dvadeset strana kao opsednut. S. se udaje, ali dajem sebi nadu.
– Hajde da klopamo. Gladna sam.

KIKI

Na poslu me je posetio prijatelj sa fakulteta, sin moga profesora iz Beograda. Štampao je knjigu kod ovdašnjeg izdavača koji je izdao i očevu knjigu. Sinak se leči od čira na želucu u Apatinu kod Kineza. Akupunktura i slično.
– Petre, Petrice, Petronije, dragi moj prijatelju! Evo me u tvom lepom gradu! Gospode, kakva puslica od grada, sve blista, bombona, eto! Da te vidim, o, pa ti si se ugojio,a ? Naravno, srećno oženjen?
Kiki se strašno parfemiše. U kancelariji postaje kao u budoaru Kralja Sunca.
– Da, ajde sedi. Super što si svratio.
– Čuj, neću ti oduzimati vreme. Popušim cigaretu i idem, mogu li?
– Naravno, naravno. nema potrebe za žurbom, samo sedi. Hoćeš li kafu?
– Ne mogu, hvala. ništa, ej ajde, sedi i ti. Bez formalnosti, molim te.

Nespretni smo obojica. nikada nismo bili naročito bliski, a ipak uspeli smo da priredimo nekoliko nezaboravnih pijanki koje su nas gotovo pobratimile. Trezni smo uvek bili na jasno zacrtanoj distanci. Kiki je okrugao, kovrdžav, bivši alkos i toksikoman. Pomalo muca, ali izvlači duge i vrlo suvisle rečenice, napisao je čak tri knjige i to dosta dobre. Kod njega, kao i kod njegovog oca, ambicija je usmerena na duge staze, bez velikih i epohalnih koraka, pošteno, polako i solidno. Kao i njegov otac, privlači na sebe opštu antipatiju i što je željniji ljubavi i pažnje, to ga više mrze. Nisam ga ni ja voleo, ali nisam ga ni mrzeo. To mu je, izgleda, bilo dovoljno.
– Izvoli moju knjigu- reče- magistrirao sam. Napisao sam ti i malu posvetu.
– Čestitam- kažem i pružam mu ruku- I hvala ti.
– Molim te polako je čitaj i obavezno mi javi šta misliš. nego, kako si ti? Nismo se videli tristo godina. Viđen si jednom na Knezu, čekaj ko mi je rekao da te je video, nema veze, uglavnom pre četiri- pet meseci…
– Da, bio sam tamo nešto poslovno. Štampam jedan katalog…
– I?
– Ništa, sedim ovde, ne radim ništa ili gotovo ništa. Pišem prozu, priče, možda i roman, ali ide traljavo. Ovde je malo dosadno, znaš. Uostalom, ne znaš. Dođeš ovde na nedelju dana i uživaš.
– Uživam?
– Dobro, izvini…
– Zezam se. Zaista uživam, bio sam sa vašim klincima iz opšine. Sjajni su. Osvojili su vlast, puni su energije, fazon skojevaca. Dopada mi se. Ej, grad blista, zar ne?
– Da, očistili su grad, uveli kanalizaciju u centru, lepo rade, zaista.
– Dakle, pišeš. A struka? Magistratura?
– Ne ide. Batalio sam. Daleko sam od vatre, a i lenj sam. Radim na katalogu stalne postavke, kada završim nemam pojma šta ću.
– Radi magistarski, eto šta ćeš. Čitao sam neke tvoje radove i razgovarao po Beogradu sa ljudima od naše struke. Svi te cene. Nismo te zaboravili, Petrice, ali ne smeš ni ti zaboraviti na sebe. Nisi bez ugleda i zato radi.
Teško je objasniti ljudima da moji filmovi u kojima sam više nisu isti, ili nisu isti kao njihovi. Neka zla sila popapala mi je svaki trag ambicije. Svetlo koje sam uvek imao ispred sebe, čas kao sjajnu i jasnu zvezdu vodilju, čas kao zrnce lumena po kome sam se orijentisao u mraku svojih padova, nestalo je, iščezlo, iščezao je i mrak, sve je sivo i lepljivo. Kiki nikada nije bio pesnik, treba mu reći nešto normalnije.
– Bušim za neku stipendiju.
Ovde sam samo delimično slagao. Poslao sam molbu sa generalijama ali povrh toga više ništa.
– Beč- kažem.
– Nije loše, samo to traje svega par nedelja, zar ne?
– Za mene je dosta.
– Ko te gura?
Spomenem mu neka imena koja me ne ne guraju, a rekli mi između redova da bi to mogli i hteli. Nezadovoljan je.
– Ne znam. Probaj. Ti tipovi mi se ne dopadaju. Naravno, oni su okej, nisu bez uticaja, samo to su sve trice. Govorim o najmanje godinu dana nečeg ozbiljnog i, što je najvažnije, ozbiljno plaćenog.
– Daleko sam od varte, Kiki. Takve ponude nisu za mene. Moram da stanem u red…
– Ne moraš. Došao sam da te prosvetlim i usrećim, Petrice! Ti si jedan fin i dostojanstven momak. Zaslužuješ da budeš u prvim redovima. Napakovaću ti pola godine u Londonu.
Čeka da padnem na dupe.
– Šta ima u Londonu?- pitam.
– Ima svašta. Pikadili, Temza, Britiš muzeum, kurac-palac…
Zbunjen je.
-Jebiga, Petrice, šta ima ovde, a ne šta ima u Londonu. Kao stvoreno za tebe: vorkšopovi, ideje, projekti, ako to hoćeš. A ono što ti ja preporučujem, uzmi i piši knjigu, izmisli nešto i briši odavde. Ovde ti nema života. ne samo ovde nego ni u Beogradu. Tamo je gnusno, klanovi, neprijateljstva, politika… I faks nam je otišao u kurac. Ukinuće nas kao što su već učinili sa katedrom za svetsku književnost.
– Kako ti je ćale?- pitam, da skrenem temu.
– Dobro. Rekao mi je da te je video prilikom promocije svoje knjige. Kaže, pozdravio si se s njim i naprosto iščezao. Ja mu kažem:”Takav je Petrica, šta ćeš”, a on će:”Šteta, šteta..”. Znaš ga, uvek mu je zbog nečega žao. Nego, idem ja. Neću te više zadržavati, radi, piši, stvaraj, guraj se… Druge ti nema.
Kiki diže svoje teško dupe. Primiče mi se kao u poverenju.
– Došao sam još jednim poslom ovde, Petrice. Hoću da se ženim nekom odavde. Pun mi je kurac Beograđanki, intelektualki, kalaštura i kurveštija…Hoću neku čestitu, ćerku automehaničara ili pekara, neku iz porodice koja gaji onaj lep starinski običaj da se stidi što nema obrazovanja. Ako znaš neku, ako se setiš, pomozi drugu. Važi?
– Važi, Kiki. Pitaću i Sašku, žene to uvek bolje znaju.
– Pozdravi je, Sašku, mislim. Iako se nikada nismo upoznali, verujem da je prava. Izgledaš kao neko ko je pronašao svoj mir.
Rekoh da Kiki nikada nije bio pesnik. Ipak, ove za njega neuobičajene reči delovale su na mene kao jezovita dijagnoza u prvom trenutku mog zagrobnog života. Kao da sam upravo umro, a neko kaže:”Gotovo je”.
Užasno je teško studirati nešto za šta nemaš ni trunke interesovanja. Srećom moj je fakultet veoma lak, neki ljudi koji su ga završili uz još nešto, posao ili drugi fakultet, kažu da je to zajebancija za popodne, uz kafu ili čaj. Nije baš tako, ali nije ni daleko od toga. Danas se čudim kako sam uopšte diplomirao. Po ceo dan sam sedeo po kafanama, beznadežno voleo čas jednu, čas drugu, pravio se važan pred novim prijateljima lažima izgovorenim u pijanstvu, pisao pesme za nepoznate devojke i samovao, samovao do u večnost. Nikada nisam bio usamljeniji nego tada i prirodno je što sam u jednom trenutku, a posle sve češće, pomišljao da se ubijem. Učio sam samo da mi prođe vreme, a pesme koje sam pisao postajale su sve slabije. Neko je davno primetio da kada u čoveku umre Rembo, potrebno je da se rodi barem dobar krijumčar oružja. Kraj osamdesetih bio je idealan za umiranje. Mnogi dragi ljudi su tada otišli. Sve posle, bez njih, je neka druga priča.

Pamtim je. Mala, crna kao tava, kovrdžava, mršava. nije moj tip, pogotovo što je u fazonu. Pije kao husar, samo se smeška i sa okruglog lica sjaktaju joj oči kao okupane u pocrnelom ulju. Upoznali smo se preko prijatelja, napili se i otišli kod nje. Ovo poznanstvo, u nekoj opštoj konstelaciji događaja koji će uslediti, nimalo nije bilo slučajno. Izgledala je kao nerazvijena voćka zrelog ploda, onog kojim ću se naslađivati nekoliko godina posle u obliku moje prve žene. Studirala je kao i ja, iz dosade. Samo ona se sjajno zabavljala, a pritom je pisala sasvim pristojne pesme koje je i objavljivala. Živela je u iznajmljenoj garsonjeri koju sam tada video prvi i poslednji put. U stvari, nisam je ni video, ušli smo ne paleći svetlo, svukli se i legli u krevet. Bio sam prvi put go sa golom ženom i naravno da sam omanuo. Mrzovoljno mi je prebacila uludo potrošenu pilulu, okrenula se i zaspala. Zaspao sam i ja i to je bilo sve. Posle smo se viđali, kresnula se sa jednim mojim ortakom, onda se udala, napustila muža i zbrisala sa novim tipom u Italiju. Tamo je još uvek. Verujem da sam je tada opalio, postao bih, ako ne neko srećniji, onda sigurno dobar pesnik. Gorki talog tog iskustva omeo me je više u poeziji nego u odnosu prema ženama.

Sa vrata sam čuo ženske glasove uobličene u skarednu pesmu. Dva popodne, a neko se napija kod mene. Ušao sam u kuhinju počašćen frenetičnim :”Jeeeeee!!!!” Saška, Maca i Jelisaveta sede pijane kao tri danske krave sa pakovanja feta sira.
– Hej, koji je ovo kurac!?- pitam iznerviran.
– Hajl Hitler, Petrice!- uzviknu Maca. Vratila se. Žan je išutirao, izgubila je brdo para i vratila se domov. Smršala, nenašminkana i pijana ličila je na govno od juče.
– Zdravo Petrice- reče Jelisaveta. Nisam je video skoro godinu dana iako žvimo gotovo u susedstvu. Udala se za tipa koji je jedini na svetu može podneti. Ambiciozna, plamena, doterana, visoka kao košarkašica, bez sisa i guzice… Ličila je na dobrostojeću tetku iz velikog grada. Sve tri su sedele raskrečene sa šakama na butinama kao ruski generalštabni oficiri i tukle po votki koju sam spremio za nedajbože.
– Ogovaramo muškarce naših života- zapetlja Saška mekim pijanim suglasnicima.
– Jebeš li šta, Petrice?- pita Maca.
– Jebe- kaže Saška- svaki dan drugu ženu. Prvu je odjebao, ali drugu jebe redovno.
Mrzim ženski smeh u dva popodne. Tada volim da jedem i da legnem i zaboravim gde sam i ko sam. Sipam votku i dajem uzbunu praznom želucu i crevima. Ribama je splaslo oduševljenje, sede još malo i pakuju se.
– Svratite večeras- poziva nas Jelisaveta.- Niste davno bili kod nas.
– Hoćemo. Sigurno.
Ako je nešto gore od pijanke u dva popodne, onda je to kada se pijanka prekine u dva i trideset, tako da na kraju to i nije pijanka, a nije ni trezno stanje. Nije ništa, uostalom. Kao tuđim ustima gutam podgrejanu klopu, ne spava mi se, ne mogu da radim, na televiziji su sve same gluposti. Kroz prozor se vidi magla gusta i bela kao mleko, mrak nije daleko, ali ga treba dočekati. Tonem u tišinu kao u ludilo, turnijeovsko blato gde nikome ni za šta ne odgovaram. Voleo bih kada bih mogao da pucam u prolaznike. Žudno iščekujem neku katastrofu, požar u blizini, saobraćajku ili nešto slično.
– Bombardovaće nas- kaže Saška.
– Ne ide mi se kod Jelisavete, idi sama večeras.
– Ne ide se ni meni.
– Dosadno je- kažem i nakrećem još jednu.
Ćutimo i čekamo bombe kao Godoa.

KRIZA

Lunjam neosvetljenim ulicama. Duž trotoara put mi pokazuju zidovi kuća i ciglani bedemi. Mokar asfalt se ledi, ponegde se vidi štrokavo opalo lišće, izlozi prskaju bolesnim neonom. Čama se obesila za kazaljke na Gradskoj kući, vreme je gotovo sasvim stalo. Ulični dileri smrznuto stoje pored robne kuće svaki u svom vremenskom džepu kao bube u ćilibaru, poneki biciklista zakašlje i prođe polako, bez žurbe, bez cilja… Počinjem da trčim. Jurim sve brže, bez veze, tek tako. Ličim na nekoga kome se pripišalo ili prisralo. Dolazim do parka i tek tu, u savršenoj tmini, jurcam sve brže, dokle god mogu. ne razmišljam o tome da je sve klizavo i da mogu da padnem i razbijem se. Na ledu gackam ko po jajima, a vidi sad. Prava trka, furije i ja, ko će pre do sunovrata, umobola, samoubistva. Trčim kao krdo krmača koje su naglo spopali besovi. Gde ćeš, gde ćeš? U grob, anđele, odlazi!
Vraćam se zadihan. Potmula svetla razmiču bolnu koprenu ludačke tmine, stvari se svode na same sebe i još manje, postaju svoji sopstveni prividi, scenografija posle predstave, kartonske ruine. Retki prolaznici u centralnoj gradskoj ulici koračaju svako u svojoj zamišljenoj stazi. Nema nikakve mogućnosti ne samo da se sudare, već i ako se poznaju da se pozdrave. Prodavačice bezizražajno pilje iza izloga u mrak spolja kao iz kupleraja umrlih stvari složenih bednim ukusom iza aluminijumskih ramova. Bulje su im prikovane za te-a peći.
Moj usamljeni Beograd, Novi Beograd, Petlovo Brdo, autobusi koji me marljivo prenose iz tačke tobožnjeg zbivanja u podstanarsko ništavilo, u par betonskih kvadrata pregrejanih soba. Vidim sebe kako otvaram svoje sveščice, zapisujem nešto ružno, jako ružno, ćutim i ćutim, a zatim spavam. Kamo sreće da sam te izbegao u životu, Petrice, mrmljam umesto večernje molitve pred počinak.
Skrećem prema Godou. Kroz dupla vrata vidim Sašku i Macu. Obe sede sa laktovima na stolu, zgrčene kao na klozetskoj šolji. Izgledaju loše. Jako loše. Kao i sve večeras.
– Gde si ti?- pita me Saška bez boje u glasu.
– Muvao sam se.
Sednem, a Maca me kolenom dodirne ispod stola. Za istim stolom se zaljubila u Živana. Šta li je s onom malom pesnikinjom?
– Kako roman?- pita Maca tiho kao za nekog ko je bolestan i nema mu spasa.
Odlučujem da ih sjebem do kraja i postajem optimističan. Sve budi samo ne optimista, to je uvredljivo i ružno. Od toga je gori samo uspeh. Kad si uspešan, ti si ubica.
– Nije loše- kažem veselo- stigao sam do faksa. Tamo je bila ludnica, zajebancija do krova, lake ribe, pametni razgovori, dešavanja… Danas mi je bio Kiki sa faksa, kaže ima mesta za London, stipendija i ostalo. Napisao je knjigu. Namestiće mi, kaže, pola godine u Londonu. Nije loše, a?
Lupam, lažem, serem. Deluje ko metak. Ribe su popale kao prazne vreće.
– Lepo- veli Saška promuklo.
– Da, upisaću magistarski. O nečem poratnom, u svakom slučaju. Mislim da sam zreo da napišem neke užasno važne rečenice.
Brbljam bez uzimanja vazduha. Uzbuđen sam, kao.
– Biće mi dobro- kažem.
– Kujačići su dobili sina.
Ništa ne rekoh, samo popih piće naiskap.
– E pa, nazdravlje!
Kelner- pajtos donosi mi isto samo duplo. Ispijam i to. I još jedno. Ribe deluju izgubljeno, malo sam preterao.
– Prvi put sam hteo da se ubijem na četrnaestom spratu na novom Beogradu- kažem pomirljivo.
Umreću kao i vi u govnima, ništa ne brinite. Kap vode u pustinji. Smeškaju se.
– Hteo sam da skočim, ali nisam. Razmišljao sam o tome posle danima, možda godinama, ne znam. Čak sam napisao i pesmu, zove se Kolhida; kao tip, to jest, ja, pada od svog sprata do asfalta dole kao po Zlatno runo. Trenutak pre nego što će da raspizdi o asfalt shvata da nije pogledao koliko ima sati, a da mu je to odnekud veoma važno. Smrt, Zlatno runo, više mu nije važno, zapleo se u trice i skončao kao bednik. Ljudi naokolo čak i povraćaju, toliko je gadan iznutra.
– Fuj- kažu obe smešeći se gadljivo i usiljeno.
“Fuj” koji žene vole, kojim se hrane parazitski priljubljene uz nas bednike. Dobijaju skladan izraz, prepliću svoja tela preda mnom kao dve zmije, nude se obe u jednom. Osmeh jedne nastavlja se na usnama druge, pogledi im klize u stereoskopskom ludilu, indijska boginja sa mnoštvom likova i udova, svih mojih voljenih i nevoljenih…

Osećam toplu ruku na svom kurcu. Pridržavaju me obe dok pišam u žbunje, Saška mi otresa kitu sa dva prsta kao mama.
– Kenja mi se- čujem nekoga ko govori iz mene i umesto mene. Stvarno mi se kenja.
– Jebi ga, Petrice, otrpi do kuće. Požurićemo.
Požurićemo malo sutra. Saplićemo se, težak sam dve tone, čista pondenalnost, gola materija koju zagrejavaju dva ženska tela sa strane. nemam pojma kako sam se toliko napio. Nije u pitanju samo alkohol, znam, ima tu od celog mog današnjeg dana, i još ponešto, još od pre, skupilo se kao čir i prslo.
Stan nam je beskrajno daleko, mozak počinje da mi radi kada je reč o civilizovanoj mimikriji sranja. Ostatak od faksa i pijanki sa retkih žurki gde bih u komatoznom stanju uvek imao rešenje za alternativno mesto kenjanja. neka od tih rešenja i danas bude u meni divljenje i uverenje da tako nešto danas ne bih mogao ni u ludilu da izvedem. Rešenje koje mi pada na pamet veoma je jednostavno. Skrećemo ka restoranu Slon koji ima klozete spolja, a i uredni su. Maca mi postavlja papirnate maramice na dasku, kroji ih kao za gnezdo, posedaju me kao pijanu kvočku i izlaze. Osećam prijatne srse po leđima, magijski užitak pred ispunjenje fekalne misterije. Buć, buć! Brišem dupe, oblačim se i napokon izlazim. Svet poprima jasnije i sigurnije konture. Zaljubljena pastirica u zrelo proleće pevuši iz mojih grudi. Ah, pesmo!
Ostatak mog nekada neutaživog nagona za metafiziku i pesništvo posle seksa sada se nazire tek ponekad u pijanim stanjima. Sećam se kako je jedan moj prijatelj, pesnik, imao veoma lepu teoriju o napisima u klozetima. naime, verovao je, a uspevao je ponekad da to i dokaže biranim primerima, da postoji znatna razlika između napisa pisanih u visini stojećeg stava, dakle, posle kenjanja ili pre ili posle pišanja i onih u visini očiju dok pisac sedi, dakle, dok kenja. Razlika se sastojala, koliko se sećam, u udobnosti sedećeg položaja, manjoj duhovitosti donjih napisa, ali zato i u njihovoj dubljoj poruci, promišljenijim filozofskim stavovima i rimama sa uređenijim metrom. Gornji su, prema tome, bili slobodniji, lascivniji, politički angažovaniji, bučniji, ambiciozniji. Među njima se nalazila veoma značajna podgrupa pisaca onanista i poslovnih pederskih oglasa. “Predrasude mrzim glupe, volim pičku ko i dupe”. Naravno bilo je i rebusa, zagonetki, poslovica i drugih narodnim seksom i jezikom inspirisanih umotvorina…
– Kako se osećaš- pitala je Saška. Po njenom licu osećao sam se dobro, pa sam i rekao “Dobro”.
Voleo bih kada bi se svet dao presaviti toliko da stane u džep, kao u crtanim filmovima. Otvarao bih ga po potrebi, po segmentima kao mapu nepoznatog grada. I samo tako bih se kretao po ovom svetu.
Iznenada nabasamo na Kikija sa nekim duštvom.
– Ajd zdravo- čujem ga kako se žurno rastaje sa njima, okreće im leđa, hvata me pod ruku i beži. Saška i Maca trče da nas stignu.
– Jebote, kakvi daveži… Gde si Petrice? Au, ti si baš ono, a?
– Čekaj, Kiki, pobegli smo…
Devojke nas stižu, sopću i dahću, unezvereno se smeše i upitno gledaju u Kikija.
– Ja sam Kiki- kaže Kiki i pruža ruku Maci.- Ti si supruga…
– Ne, ja sam supruga, ovo je Maca, naša prijateljica.
– Izvini, ajmo kod vas. Imate li neki dragstor u blizini.
Kiki i Saška upadaju u dragstor.
– Sviđa ti se?- pitam Macu.
– Nije loš.
– Došao je da se ovde oženi. Pristojan je, njegov ćale je moj profesor sa faksa, ako si zainteresovana…
– Nisam zainteresovana.
Maca se smrkava i vedri brzo i čudno, kao martovski dan.
– Okej.
– Nego, Petrice… Trebalo bi nešto da kažem, a ne umem. ne znam da li ću ti ikada reći, osećanja su mi pomešana, ali zato su užasno jaka… Volim vas oboje i to mnogo, to znaš…
– Znam, Maco…
Sada bi trebalo da je poljubim, zagrljaj koji iz totala prelazi na ameriken, a onda sve više na panoramu da ostanemo samo dve spojene tačkice pored dragstora negde u nedođiji južne Panonije.
Kiki i Saška izlaze natovareni kao da spremaju novogodišnji tulum.
– Pomagajte, dobri ljudi- vape kobajagi.
Mojoj ženi apetit za žurke raste geometrijskom progresijom. Pati od praznog prostora, najviše bi volela kada bi sva njena poznanstva koje je stekla do sada zauvek bila spojena sa njom kao golemi sijamski mutant.
– Ajde da pozovemo Jelisavetu i njenog, a da vidimo da li su i Petrići u voznom stanju, a Kujačići, ej, ne, oni su dobili bebu, a Minići…
Niko nije došao. Čak je i Maca otišla što je neuobičajeno za nju. Nikada nas nije ostavljala na cedilu ako bi bio nepar. Osećala je to kao obavezu, možda zato što je mislila da je sa nama uvek bila taj suvišni nepar. Saška mi je pričala da ju je Živan sasvim razboleo, da često plače i da će joj trebati neko vreme da se vrati, kaubojski rečeno, u sedlo.
Kiki je očajan. Uvek je verovao da je neodoljiv za žene. Ćutimo i pijemo. Razgovor ne mrda od neuspele serve. Ne pominjemo London, ne pominjemo stara dobra vremena, ambicije se brzo i lako gase. Preostaje mu da se pokupi, ne samo od nas nego i iz našeg grada. Beogradska ruža vetrova vratiće ga opet u normalu, izbaviće se od čudnih tamnih misli čiji je ledeni dah možda osetio. Kiki nikada nije bio pesnik, to sam već rekao.
Voleo bi kada bi mogao nešto da kaže. Odlazi uveren da ćemo danima pričati samo o njemu.

CRVENE OČI MOJE ŽENE

Dosadno je. Šetam po stanu, dvosobnom i vrlo dobro raspoređenom, sa kuhinjicom, trpezarijom, kupatilom i hodnikom, sve u četrdesetak kvadrata. Tavanice su visoke tako da se čini da ima mnogo više mesta. Stvari ne zauzimaju mnogo prostora, sve je u funkciji udobnog samačkog življenja. Saška se potrudila i zaista je sve lepo sredila. Dominira tamna boja drveta, drap i krem. Grafike i crteži na zidovima imaju antirefleksna stakla, sve je goldenbraun kao u engleskim te-ve serijama o dvadesetim i tridesetim.
Tehnika nam je prepotopska. Stari te-ve sa senzorskim biranjem kanala, muzički stub iz prve generacije, stari šporet, ulubljen frižider, uvek pokvarena veš-mašina. Ni Saška ni ja nismo tehnički tipovi, bez podrazumevajuće primedbe da nismo imali novca da pokupujemo novo. Na mom đačkom radnom stolu Saška i ja se smešimo, ona zbunjeno, na ivici da se rasplače, ja sa lažnom sigurnošću, kao da reklamiram deterdžent. Pored svadbene fotke sa naslonom poređane su Hegelova „Istorija filozofije“, treći tom, sa obeleživačem na delu o Albertu Velikom, Geteovi „Spisi o književnosti i umetnosti“ i Sveto pismo sa ikonicom na drvetu: Bogorodica sa detetom. Desno od stola je masivni ormar sa ovalnim staklom na vratima prepun knjiga, mojih i njenih pomešanih i neraspoređenih po smislu i potrebi. To je jedino što sam trebao ja da sredim i naravno nisam, a ne verujem ni da ću. Spavaća soba je zakrčena ogromnim bračnim krevetom na kojem su je njeni začeli pre trideset godina. Ormari iz više elemenata, beli i tamno mrki, čuvali su našu skromnu garderobu. Gole sijalice prskale su svetlost sa nedostižnih visina tavanica. Stan u prizemlju zgrade u centru našeg grada.
Našeg grada? Ne verujem. Ni Saška ni ja nismo se rodili u njemu. Njeni su došli ovde kada joj je bilo dve godine. Ja sam ovde tek krenuo u školu. Ona je uspela da stvori solidan krug prijatelja i poznanika koje je umnogome izgubila kada se udala za mene. Ja nisam imao nikoga osim nje. Oboje smo bili i ostali samo dve usamljene duše u prolazu. To „u prolazu“ je malo potrajalo. Jebi ga.
Dosadno je.
Sutra otvaram jednu izložbu u gradskoj galeriji, slike o kojima se može dugo i opisno govoriti. Napiću se sa svojom ženom, možda bude… Neće.
Dosadno je.
Zaboravljam na svoj roman. Niko me više ne pita o njemu.
– Kakve su slike, Petrice?
Kuvala je špagete. Miris umaka sa vinom raskriljavao je čula kao Bahova muzika. Kuvala je majstorski.
– Nisu loše za nekog starijeg slikara, ali ovaj je klinac.
– Sigurno dobro prodaje.
– Da. Došao je nekim aerodinamičnim čudom od auta. Upoznao sam ga u Beogradu pre par godina, bio je to skroman dečko sa sela. Ličio je na ministranta. Sada lupa šakom o sto kada govori, pun je para, bio je po inostranstvu i, kako kaže, imao je puno žena.
– On kaže?
– Da.
– Kako mu se dopao tvoj tekst u katalogu?
– Kaže da se vidi da je od srca.
– Je li platio?
– Nije. I neće. Rekao je da sve što može je da mi se najdublje zahvali.
– A ti ćeš da mu i otvoriš izložbu?
– Da. Sutra u osamnaest.
– Neka ti bar da sliku.
– Ne verujem da hoće. Uostalom sve na izložbi su iz tuđeg vlasništva, kaže da kod sebe u ateljeu nema nijednu.
– Galerija, naravno, nema para.
– Naravno, nema.
Vidim je otpozadi. Nadlanicom pokušava da skloni nešto sa očiju. Ramena joj sasvim lako podrhtavaju.
– Ubi me luk- kaže tiho i malo promuklo- Ajde da jedemo.
Oči su joj crvene i malo otečene, špagete se puše, napolju dugo stoji upaljen automobil.

Devedeseta je bila poslednja godina lokalne žurke. Činilo mi se da su svi osim mene te godine bili na moru. Osetilo se svuda da je počasni krug jedne maratonske trke pri kraju, svi aplaudiraju, klanjaju se svetskoj publici, međusobno se ljube i rukuju, a zatim odlaze svako u svoj rov. Te godine nisam upoznao nijednu ženu. Vratio sam se završivši treću godinu, ostao mi je samo jedan ispit do apsolviranja, a ipak činilo mi se da ću tu i da stanem. Prestao sam da pušim i pijem, ugojio sam se petnaestak kila, prvi put u životu težinom sam stigao svoju visinu i nisam bio mršav. Trčao sam svakodnevno na lokalnom hipodromu i dizao tegove. Mnogo sam čitao, a dane sam provodio u vikendici svog prijatelja iz detinjstva i na kanalu. Gađali smo iz sportskog luka potpuno nagi. Prvi put sam osetio svoje telo, jako, napregnuto, mlado. Prvi put sam razmišljao o svojim mogućim potajnim homoseksualnim sklonostima. Šta ako sam? Neko mi je rekao da sam bezbolno prošao kroz taj period samo zato što nisam imao konflikt sa ženom u sebi. Šta god to značilo…
Te godine desila se i proslava petogodišnjice mature u kafani Stari fijaker u gradskom parku. Najpre nisam hteo da odem. Ipak, spakovao sam se u lako letnje odelce sa kožnom kravaticom i krenuo. Mislim da nikada nisam bolje izgledao. Bio sam nonšalantan i prvi put zaista lep. Znao sam da ću videti S, možda zato.
S. je došla u ustručenoj, drečavocrvenoj haljini sa padom kao zvono. Karmin joj je prelazio na socijalne zubiće, ličila je na Drakulu posle dobre klope od krvi. Imala je par uočljivih kila više i posle pozdrava kukala je da je gladna. U kafani sam video primerke koji su u školi izgledali neugledno, ali koji su svih ovih godina radili na sebi i izradili sasvim solidan izgled. Sa jednom sam otplesao neki sentiš, popio par koka-kolica, pojeo svoju porciju i spremao se da se sa svima pozdravim i odem. Sve na meni i oko mene bilo je zdravo i solidno, ličio sam na nekoga kome dobro ide, na nekoga ko je našao svoj lakši put.
Otpratio sam S. Bila je pripita, kikotala se i u mraku parka uzvila se oko mog tela na prstima, zagrlila me i pogledala u oči sa očajničkom molbom koja mi je parala srce. Osetio sam vonj neopranosti i neispunjenja. Imala je dete, devojčicu, i radila kao prodavačica u trgovini konfekcijske robe. Nežno sam je odmaknuo od sebe i bez reči, kao i sve među nama, bez dovoljnih i pravih reči, napustio pred ulazom u njenu zgradu. Možda je to, a ne njene pesme iz škole početak života koji se od tada nekako nenametljivo počeo poklapati sa poslednjom iskrom života i smrću zemlje, one koja nam je svima bila udoban stan za sve naše snove i zablude. I za moje nejasne, neizgovorljive ljubavi. Na Duhove te godine krstio sam se u crkvi Bogorodičinog Vavedenja manastira Vitovnice na Homolju.
Napustivši Ostrvo lotosa i sve lotofage, sa kojima ipak nisam sagrešio, otišao sam ponovo u Beograd. U taksiju, koji me je vozio do studentskog doma Karaburma, saznao sam od respoloženog taksiste da nema ništa od promena posle “prvih višestranačkih parlamentarnih izbora”. Napio sam se sa svojim očajnim prijateljima u zadimljenom sobičku doma uz prisustvo Draže Mihajlovića, prestolonaslednika sa porodicom i ruskog cara Nikolaja Drugog koji su nas nemo posmatrali sa štrokavih zidova. Decembar devedesete ličio je na skok sa trambuline. Let je bio predivan, a ispod- prazan bazen.

Obukli smo se i izašli na književno veče u biblioteci. David Albahari. Sva mesta su bila popunjena, a neki klinci su stajali sa strane. Moram da priznam da sam Albaharija nedovoljno pažljivo i čitao i slušao. Teško mi se lepio. Zurio sam ispred sebe u masivnu punđu dame u bundi i premeštao sve češće težište s jednog na drugi guz. Saška je strpljivo slušala svaku reč i ponekad menjala raspored prekrštenih nogu. Albahari je bio dosledan, ako je i gnjavio činio je to u kratkoj formi. Njegovi promoteri bili su umereni, pitanja nije bilo i svi su ustali polako i ukočeno. Lokalni novinari opkolili su uvek nasmešenog pisca koji im je nešto ljubazno govorio. Upravnica biblioteke dirigovala je rukama i glasno obaveštavala zainteresovane da mogu da kupe knjigu koju će Albahari da potpiše i da, svakako, pričekaju mali prigodni koktel. Naravno, ostali smo na koktelu i, naravno, nismo kupili knjigu. Upravnica je odvukla Albaharija, goste i novinare u svoju kancelariju, a ostatak, to jest, svi mi koji smo došli, naglo lišeni smisla, makar i prividnog, brzo smo napustili biblioteku. Izgledali smo kao dvadesetak solo drinkera pomešanih između neuređenih stolica.
– Haj!
Prilazio nam je Bogdan. Radio je u biblioteci, visok, taman, mršav i uvek sjajno raspoložen. On je bio jedini, osim Mace, ko nam je oboma bio pravi prijatelj. Imali smo dosta prijatnih poznanika, ali prijatelja ne. Bogdan je došao iz Bosne, zaposlio se kod nas u biblioteci, slušao “dobru muziku” i bio do krajnosti u fazonu. Dobro nas je poznavao, zato ništa nije ni pitao o Albahariju. Da jeste, rekao bih mu da je bilo “zanimljivo”.
– Gde ćete?
– Ne znam. Možda svratimo u Godo. Oćeš sa nama?
– Hoću. Samo da se javim upravnici.
Lak, elegantan hod pleše između stolica. Volim gipkost u hodu, možda zato što sam trapav.
– Idemo?
– Idemo.
Bogdan živi sa Vanjom, nastavnicom ruskog. Vanjin brat je slikar i živi sa Dudom, arhitektom. To su Minići, a Bogdan i Vanja su Petrići. Izum moje žene koja navija da se svi ozakone kao na Kiteri.
Bogdan me nikada nije pitao za roman, naravno. Ali nije čitao ni moje priče u časopisima. Nisam ga zanimao kao pisac. I da napišem taj roman, nemam pojma ko će ga čitati. Lagao bih kada bih rekao da me to ne zanima. Zamišljam svoju prvu promociju, najverovatnije u ovoj istoj sali, ali sa mnogo manje zainteresovanih. Bogdan govori, govori još neko čiji lik mi je nepoznat. na kraju, u najboljem slučaju, glumci iz pozorišta čitaju moje bisere. Ne preteruj, Petrice, čitaćeš sam. To bar umeš, imaš lep i dubok glas. Kao bas iz ruskog sinodskog hora. Ne preteruj, smejem se.
– Čemu se smeješ?- pita me žena i sama se osmehuje. Litra Vranca stoji kao osovina na sredini okruglog stola. Uzimam nežno ženinu ruku i prinosim je usnama.
Pred nama je lagani karusel jedne pristojne večeri.

KUM STANJEVIĆ

Sa posla sam izašao ranije kao da sam znao da mi predstoji nešto posebno u ostatku dana. I zaista, tek što sam se raspremio odjeknulo je snažno kucanje. Zvono na vratima nam nije radilo, što nas i nije mnogo pogađalo. Jednom je jedan naš poznanik stajao pred vratima nekoliko dugih minuta- nismo čuli kucanje od muzike- pa nas je pozvao mobilnim telefonom da mu otvorimo vrata.
Na vratima je mirno stajao naš venčani kum Stanjević. Došao je iz daleka, iz srca naše otadžbine, naravno, nije se javio, samo se pojavio, kao deus eks mahina, što je uistinu bio bezbroj puta u mom životu. Ljubimo se tri puta i za junačko pitamo se zdravlje. Otkud jutros Stanjeviću, veselijem glasom reče… Zezam se, čovek dugo živi u Srbiji i govori kao Šumadinac. Ja govorim kao Lala i to ti je to.
Niskog je, ali snažnog stasa, kratko podšišan, nekadašnja perjanica hevi metala, nosi okrugle cvikere i crni mantil do zemlje. Lice sažeto u duboku koncentraciju, misaono i lepo, glas sinodskog baritona. Magistar fizike i diplomirani profesor istorije, godine usavršavanja u Americi i Engleskoj, mastermajnd u svemu čega se dotakne. Moj verni čitalac i glavno pogonsko gorivo mog nesuđenog romana. Dopisujemo se jer ne volimo telefon. Prijatelj iz devedesetih. Radi na fakultetu, sprema doktorat, istaknuti je član jedne do skora opozicione partije. Šta još? Da, veliki je nacionalista.
– Zdravo, Pero- kaže uzdržano. Pridržavam mu mantil i sportsku torbu prebačenu preko ramena. ne izuva se, gazi ravno u sobu, seda na kanabe i nezinteresovano polako odmerava nameštaj i zidove.
– Sam si- kaže sporo i sigurno- Gde ti je lepa žena?
– U kupovini, kod svojih, tu je negde…
– Šta je novo?
– Ništa. Sinoć smo slušali Albaharija.
Stanjević pravi kiselo lice. Pati od disleksije kada su domaći pisci u pitanju. Stanjević čita Sveto pismo, Homera i sve matore Grke, Šekspira, Getea i sve Ruse do Gumiljova. Imam neverovatnu čast da kod tog čoveka predstavljam ne samo savremenu domaću književnost, nego i savremenu književnost uopšte, jer drugo ništa ni ne čita. Mislim da mi se potajno i pomalo perverzno divi što “smem” da psujem u pričama. Rekoh da je bio vatreni hevi- metalac, a mislim da je to i ostao, ali u književnosti i slikarstvu za njega sve prestaje sa potonućem Titanika.
– Kako roman?- pita.
– Ne znam- iskreno odgovaram.
– Dokle si stigao?
– Nisam nigde stigao. Pre par dana čitao sam ono što sam napisao, sve je zbrkano, pišem o ženama za koje nisam siguran da su mi toliko značile koliko to ističem, mešaju i se neki filmovi, mnogo toga sam zaboravio… Dnevnici koje sam vodio u to vreme puni su neistina, voleo sam da obmanjujem samog sebe. Ne znam, dođe mi da batalim celu stvar.
– Zašto pišeš o ženama? Piši o devedesetim, od Vitovnice…
Stanjevića sam upoznao prilikom svog krštenja u Vitovnici. Tada se zabavljao sa mojom ortakinjom sa faksa, čuo je da idem da se krstim i pitao me može li i on da ide. Rekao sam da može i postali smo najbolji frendovi. Posle smo se družili i živeli zajedno na Karaburmi, slušali smo hevi uz rakiještinu ili vinjak, a francuske šansone uz vino. Svaki dan smo bili pijani. Sećam se da smo jedne večeri naročito slušali Iva Montana, pili smo crno vino i maštali da živimo u Parizu. Besneo je rat u Hrvatskoj, pola grada se krilo od mobilizacije i mrak je nekako naročito popao po Beogradu. noć je obilovala čudnim zvukovima, odjecima i akustičnim parabolama koje su čas nalikovale na udaljene krike, a čas na sasvim blizak šapat. Te valpurgijske noći umro je Iv Montan, a mi smo ne znajući za to ispratili njegovu dušu kako to i dolikuje- sa vinom, pesmom i ljubavlju prema Parizu.
Bez Stanjevića devedesete za mene ne bi bile ono što jesu, ali moja poznanstva sa ženama koje su mi tada značile i još uvek mi znače, nemaju mnogo veze sa njim. Njegova poznanstva sa ženama i moj život koji ima veze sa njim i njima tema su nekog drugačijeg štiva.
– Piši o devetom martu…
Moj iskorak kojeg dugujem Bilji. na faksu su međuvremenu, otkad me nije bilo, promenjene snage. Neke dobre cure su iščezle ili pale u drugi plan. Pojavile su se nove zvezde, a Bilja je bila nov supertalenat. Mršava sa obilnim grudima, usitnjenog i milog lika, piskutavog glasića i naivnog pogleda bila je obožavana od mnogih tipova sa faksa, a i šire. Naravno, zaljubio sam se u nju. U isto vreme pohađao sam početni kurs francuskog u Gospodar Jovanovoj ne kojem sam upoznao Nelu koja se zaljubila u mene. Zaljubio sam se i u Katarinu, plavušu, riboliku, pravu Teksašanku koja je volela svog dečka Nemanju, filozofa, ali i ja sam joj bio drag, bili smo nespretni, nismo znali šta nam se dešava i kako treba da se ponašamo. Tada sam upoznao i Sašku sa kojom sam postao prijatelj i ljubavnik. Ništa mi nije bilo jasno, došao je glupi osmi mart, Kiki i ja smo izveli neke naše ortakinje na roštilj, zapili se i dočekali deveti mart. Na prelomu ova dva dana ludo sam bio zaljubljen u Beatrisu, Biljanu kojoj sam napisao pesmu. Tog dana sve ostale su bile u drugom planu.
Postoji jedna rečenica iz moje sveske koja mi je uvek bila draga. Napisao sam je devetog marta devedeset i prve izjutra dok sam čekao da se moji drugarići probude od sinoćne pijanke: „Napolju je hladno, i sama apstrakcija se smrzava, odavde to Trga Republike izdužena i neuhvatljiva kao sve one kojima nisam uspeo da kažem ni jednu jedinu reč“.
– Hrabro si se borio tog dana. Uhapsili su te kada je već sve bilo gotovo, izašli su tenkovi, luda košava koja je nosila suzavac po celom gradu. Noć u Ulici Milovana Milovanovića, ispred kafane Naše more. Sećam se da si mi pričao kako si, dok su te pubovi gazili, imao viziju da sve to posmatraš s visine. Duh ti se uzneo na dva-tri metra i gledaš kako te lome na ulici. Pa onaj čiča koji prolazi tuda šutne te i kaže:”Udri ga, mamu mu jebem četničku!” Posle ona mala stažiskinja Sneža u Urgentnom centru kojoj si pesmu posvetio, duplerica u Borbi kako ležiš i tvoja izjava. Hej, to su bili herojski dani!
Noć u Urgentnom centru, infuzione cevčice i njena briga noću dok svi spavaju. Tihi glas i dodir dlana na mom vrelom licu. Nikada je posle nisam video, čak se nije zvala Sneža. Posle sam jednom bio tamo, doneo Mocart kugle, a na odeljenju mi rekli:”Nema ovde nikakve Sneže!”. Možda nije postojala kao devojka od krvi i mesa, kao plavušica sa naočarima i belom mantilu koji je isticao njenu detinju figuru. Možda je sve to bio samo san, ili si to bio ti, moj anđele?
Bilju sam izveo posle nekoliko puta. Govorili smo o faksu i njenoj najboljoj drugarici Beli u koju sam bio potajno zaljubljen i mislio da je smuvam ako propadnem sa Biljom, jer su bile kao sestre bliznakinje. Bela se u međuvremenu smuvala sa Radišom za koga se ubrzo udala, a Bilja je našla tipa u ekipi koja je snimala Crni bombarder. Prestao sam da idem na francuski i zaboravio na Nelu. Moja sadašnja žena je batalila faks arhitekture i vratila se kući. Katarina je bila pred udajom. Ostao sam sasvim sam. Postao sam heroj, a sve žene su me napustile. Jebiga…
Ulazi Saška natovarena kesama.
– Oooo, kume! Dobrodošao!
– Bog ti dobro dao, lepa kumo!
Ljube se i za junačko pitaju se zdravlje. Saška ga obožava, kaže:”Takav suzdržan i ozbiljan čovek, a takav klinac kada su žene u pitanju!”
– Kako ljubavni život, Stanjeviću?
– Loše, kumo. Raskinuo sam sa Vericom.
Verica nam je bila na venčanju i oslovljavali smo je “kumo”.
– Pa zašto, crni Stanjeviću?
– Nije bila čovek koji me razume. Mi smo dva sasvim suprotna sveta. Ćuti, dobro je prošlo, hrabro je podnela, spakovala se i otišla u London. Tek tako. U stvari, ne tek tako, otišla je kod neke rođake.
– E, jebem li ga. Ništa, kume, sve iznova. Petrice, vidim da nisi kuma ponudio da jede. Pijete na prazan stomak. Sad ću ja da spremim nešto. Kume, što nam nisi javio da dolaziš?
– Nisam ni sam znao da ću doći. Nemoj se truditi, sedi da pričamo.
– Sedi sa Petricom. Reci mu da piše taj roman. Mene ne sluša.
Saška ima fantastičnu moć prilagođavanja. Od gradske lujke, preko elokventne intelektualke, do srbijanske domaćice. Sve joj dobro ide, kao prirodni predmeti u školi.
Predlažem da prošetamo dok ručak ne bude gotov.
– To sam baš htela da vam kažem. Za pola sata biće već nešto.
Magla češlja nad golim i mokrim drvećem koprivića. Večito klizav asfalt usporava naše korake.
– Ovo je veoma lep grad. Lep je i zimi- primećuje Stanjević.
Ulice koje se seku pod pravim uglom, široki šorovi, fasade sa obeležjem provincijskog mešanja stilova i ružnim natpisima belzičnih imena državnih firmi. U rokajnoj crkvi Svetog Velikomučenika Georgija stojimo ispred raskošnog ikonostasa sa ikonama Pavla Simića iz šezdesetih godina devetnaestog veka. Iako nacionalista, Stanjević je uvek voleo sedamnaesti i osamnaesti vek. Na sličnim mestima osećao je kako je istorija našeg plemena krenula drugim tokovima, kulturnijim, za nijansu srećnijim i kako je, po njegovom mišljenju, bilo najbolje da smo posle petsto godina pod Turcima morali da se povratimo tako što bi ostali par stotina godina pod Nemcima.
Za pola sata uspeli smo da opšetamo centar grada.
Naš grad je širok i prostire se na velikoj kvadraturi, ali izvan centra već je periferija odakle leti nepodnošljivo smrde štale.
– Mislim da sam došao do kraja- kažem i reči me iznenađuju. Nisam ih očekivao, takve i u takvom obliku.
– Nisi ako napišeš roman- uzvraća kao da je čekao baš na te reči. Dijalog se vodi mimo moje volje.
– Roman je sranje, nemam nikakvu poruku, nikakvu ideju vodilju. Pišem tek tako, bez veze.
– To je tvoj život i život dobrog dela naše generacije. Biće to dobro. Ionako se nikada nisi pitao da li će tvoje pisanije neko da čita. Na Karaburmi si danima pisao u onu tvoju sveščurinu i to kada nisi imao pametnija posla. Sećaš se, kada sam te pitao šta pišeš. rekao si:”Pišem jer mi je dosadno, uživam u tome!” ne “šta”, već “zašto”. “Šta” nije bitno. nije ni “zašto”, ali “zašto” je glavno. Smislenije u besmislici. To mi se dopalo.
– Da, ali ništa od toga nisi čitao.
– Kako nisam? Ti si mi čitao pesme, Beatrisa i ostalo, a tajno od tebe sam pročitao priču koju si posvetio onoj rospiji sa kojom sam se zabavljao kada smo se upoznali. Za naš prekid doneo si joj priču i ružu i rekao:”Možda bi mogli nas dvoje…”
– Ali…
– Znam, znala je i ona. Samo si hteo da budeš fini. Ti si uvek bio fini.
Šćućureni od zime vraćamo se na klopu.
– Možda je trebalo da ostaneš u Beogradu- kaže Stanjević. – Dobro ti je krenulo: nagradica za mini-priču, ideje za roman o Protesilaju, tvoje priče…
– Glad, hladnoća, nejebica…- nastavljam snuždeno. Zvuči kukavički više nego što želim.
– Možda si u pravu. Ali, pretpostavljam, da ti se ovde ne dešava ništa što bi te ohrabrilo da pišeš.
– Baš ništa. Pretvaram se u lokalnog alkoholičara, tonem, ako već nisam potonuo. Često, previše često sam menjao koncepciju života, sve mi se pomešalo i izgubio sam kontrolu. Otvorio sam previše ikonica na kompjuteru, bez smisla i potrebe, i izgubio sam osnovnu nit. Roman je moj konačan beg.
– Shvati ga kako hoćeš, samo ga napiši.
– Sećaš se, rekao si mi da je kudikamo bolje pisati neke knjige iznova- baš pisati, a ne prepisivati- nego pisati makulaturu. Često se setim toga, sve mi je ravno i boli me za sve, u tišini svoje imaginarne radne sobe počinjem prvim rečenicama iz Rata i mira, ono na francuskom “Eh bien, mon prince…” Pišem ponovo Rat i mir, kao srednjevekovni prepisivači koji su se uzdizali pišući jevanđelja i psalme. Pišem, drugim rečima, svoj Rat i mir. Na kraju, nadam se, sazreću da pišem svoja jevanđelja. To je lep način da se pomirim sa svojim životom i svetom u kojem živim. Imam potrebu za uređenim svetom, ali i užasan nagon svog vremena da takav svet rušim. Nijedna stvar u životu nije mi se desila bez mešanja ironičnog i herojskog i večito sam bio na toj raskrsnici, kao Buridanov magarac pred kojim prolaze, ili samo nepomično čekaju životne mogućnosti. Da sam bar imao nekakav živi uzor, nema ličnosti u koju se nisam razočarao ili je razotkrio za malo vremena. Moj roman mora biti moj život, a ne citat nekog tuđeg. Želim da budem stvaran, da se otrgnem od sudbine pirandelovskih lica koje tragaju za svojim piscem. Dosadilo mi je da budem lice nervoznog tuđeg talenta. Hoću sam da se napišem.
– Napiši se, Pero. Ako od toga zavisi tvoj spas.
– Ja nemam ništa drugo. Moj život je zavera u odnosu na pisanje…
– Znam, Pero.
Osećam kako postoji nesrazmera između mojih reči upućenih Stanjeviću i onoga što uistinu radim. Ja sam provincijski alkos koji ima trip da piše roman. I, čini mi se, ništa više.
Osećam užasnu težinu beznađa dok mi iskrsavaju lica devojaka koje sam zaboravio, koje me gledaju sa setnim osmejkom i odmahuju rukom:”nije važno, ne gledaj unazad u ljutnji”.
Ali, važno je. Jedino je to važno.
Za sve moje ljubavi u ućebanim kaputima koje gaze asfalt po navici. Ove odavde, iz škole, ona tamo sa umornim koracima i poodraslom kćerkom koja ju se stidi i ide nekoliko koraka ispred, ne pada joj napamet da pomogne majci koja se krivi pod teretom sa pijace. Prolazimo pored njih, želim nekako naročito da se osmehnem, da zvonkijim glasom pozdravim upalo i sivo lice svoje ispisnice, da izgledam bolje nego što izgledam, kao bivši gudluking frajer nekada privlačne mame.
– Dobar dan, S.- kažem sa neskrivenom tugom.
– Dobar dan, Petrice- umorni osmeh se topi kao mokre pahulje susnežice.

IZLOŽBA

Stanjeviću se izložba odmah dopala. Dobra “materijalizacija”, “drvo je drvo, a slama- slama”, perspektiva i “splin ravnice u vazduhu”. Na otvaranju ovom dodajem i metafiziku, jezu pred nesvesnim koju umetnik proživljava sa svojom generacijom, obavezna duhovnost i tradicija oličena u biranim etno-elementima, mrtve prirode našeg zaboravljenog i potisnutog naciona. Želim mu sve najbolje, čestitam na izložbi i jurim prema kolicima sa cugom. Valja mi isprati ovu blamažu.
– Čin-čin!
Maca mi prinosi plastičnu čašu, kucamo se i eksiramo.
Saška priča sa Bogdanom, Vanjom i Stanjevićem. Jelisaveta i njen se guraju kroz gužvu, zastajkuju i razmenjuju par reči gotovo sa svakim na koga nalete. Maca je sva u crnom, liči na Vinonu Rajder iz Bubimira. Tek sad primećujem koliko njeno lice podseća na dečije. Sva je crna i bleda, divna i aseksualna, kao da mi se upravo rodila iz glave, stoji tu i pije sa mnom.
– Došao ti je kum?
– Aha.
Eksiram već treću. Rukujem se sa nekim ozbiljnim licima. Veslam kroz gužvu prema mom društvu. Čujem Bogdana i Stanjevića koji se slažu da je izložba ” jako dobra”. Vanja i Saška ogovaraju nekog u pola glasa.
-Zakasnili smo, jebiga!
Jelisaveta dahće kao da je trčala do galerije.
– Kad ti treba tri sata da se spremiš- tobože se buni Laza, njen muž. Došao je u odelu, sa kravatom i zlatnom kopčom po sredini. Ležerni elegantni tamni mantil bio je raskopčan, falio mu je samo ruzmarin u reveru. Laza gotovo da nema bradu, ima brčiće i podseća na Volta Diznija.
– Nema veze, Petrice, gledaćemo te na televiziji.
Jelisaveta se cmače sa ženama. Tetka je došla u širokim tamnim pantalonama i bundi. Ona, Bogdan i ja se jedini vidimo u gužvi. Stanjević govori nešto ozbiljno Maci. Maca je haker kao i on. Razmenjuju i-mejl adrese, valjda.
Slikar je ostao sam, ispija sok i beslovesno zuri u ljude koji ne obraćaju pažnju na njega. Fotograf iz lokalnih novina slika ga ispred njegove slike, rukuje se sa njim i odlazi. Slikar mi hvata pogled. Smeši se. Osmehujem se i ja. Diže čašu sa sokom. Dižem i ja sa votkom.
– Seronja, najobičniji seronja- čujem Sašku kako se prepire sa Stanjevićem.- Ima para ko pleve, Petrica mu otvara izložbu i piše predgovor za katalog, a ovaj:”Vidi se da je od srca”. Ne smej se Stanjeviću, sve je to mafija, jebu koga stignu. Kakva umetnost, sve je to za lovu i samo za lovu. Ljak-se, to ti je. Vidi ga, molim te, mlađi od tebe i Petrice, a podnaduo kao ćuran.
– Slike su božanstvene- čujem stare gospođe koje očigledno ne smeju da priđu umetniku.
– Nalio sam se juče i prekjuče. U utorak? I u utorak.
– Otvaranja su im uvek ista, uvek bla-bla, bla- bla, onda glu-glu. glu- glu.
– Malog forsiraju. Čitao sam u Politici…
– Jesi li video njegov auto.
– Javio sam mu… Molim?… Ne čujem, jebiga, čekaj da izađem…
– Je li ovo na prodaju. Koliko? Nije skupo. Stvarno nije.
– Videla sam vam ćerku. Kako je u Holandiji? Dobro?

Voleo bih da pobegnem negde na more. More bi me izlečilo, opralo iznutra kao rasporenu ribu. Mogao bih i peške. Jednom bih stigao, zaista bih, jer tamo sam se rodio. Ako je to slučajnost, onda je sve slučajnost i ne treba da brinem. Pomislih kako sam u svim slučajevima i slučajnostima samo na dobitku.
Gosti se razilaze. Slikar gleda na sat, zbunjeno gura ruke u džepove, vadi ih, ne zna šta će sa njima. Jelisaveta mu prilazi, rukuje se sa njim, nešto kaže i okreće se od njega.
– Vreća svezana-čujem je.
– Slažem se- kaže Stanjević- da nemam pojma o savremenoj umetnosti. Ali zar nije istina da se ta umetnost sve više i otvorenije prikazuje kao ekspertska? Pred jednim savremenim delom stojiš ili kao ispred dobrog vica ili kao ispred potpune nepoznanice ukoliko nisi ekspert za savremenu umetnost. Umetničko delo, bar tako mislim, ne sme imati barijeru na intelektualnoj ravni, to nije viša matematika.
– Da- kažem- ali, pitanje je “korisnika”, zar ne? Šira populacija zadovoljena je onim što najviše voli, proizvodima masovne kulture koji neretko, čak veoma često, prelaze u elitistički produkt. Uzmi, na primer, modu, Holivud, muzičku industriju…
– Upravo to! Zašto je, na primer muzika- najapstraktnija umetnost- tako bezobzirno konkretizovana da vrhunski svetski operski pevači pevaju sa ostarelim mafijašem, irskim ljigavcem ili hiv- pozitivnim pederom? Zašto vrhunski savremeni likovni umetnici ne učine nešto slično, nego postaju sve doktrinarniji. ne sećam se ikada u istoriji da su slikari bili najobrazovaniji umetnici. naprotiv! Možda je sve to samo kompleks niže vrednosti…

Dobro, a šta je sa Džefom Kunsom, braćom Čepmen, Demijanom Hirstom, a pre toga sa Dalijem, Vorholom, Lihtenštajnom, bla, bla… Ali umesto toga, serem po Stanjeviću kao da je on za nešto kriv.

– Devedeset odsto podataka čovek dobija putem oka. Ti podaci su ujedno i najkompleksniji i sadrže bezbroj mogućnosti vlastite modifikacije i transformacije. Oni se ni u kom slučaju, na umetničkoj ravni, ne iscrpljuju štafelajnim slikarstvom, a pogotovo ne “materijalizacijom” i “slamom”. Ne razumem, Stanjeviću, kako čovek poput tebe, koji je prihvatio novu tehnologiju, koji je dobro poznaje i koristi- takav jedan tehnokrata- misli da je sve u narativnoj ravni u slikarstvu. To bi bilo isto da ja, totalni analfabeta na tehničkom polju, smatram da je parna turbina sasvim dovoljan izum i da je sve posle nje stvar eksperata.
– Ranije su eksperti slikali, a narod se oduševljavao. Sada je obrnuto, laici palamude i brljaju, a eskperti kao uživaju.
– Uveo si kompjuter i u klozetsku šolju, a voliš “slamu”…
– Ja se bar ne stidim praziluka iz svoje guzice.
– Onda ga gaji na miru…
– Hej, ju tu! Koji vam je kurac!
Jelisaveta nas smiruje. I zaista, ostrvili smo se kao dva besna psa. Režimo i penimo. Branim stavove do kojih mi nije stalo dok Stanjević napada ono što sam predstavlja. Smešne protivrečnosti- obol zbrkanim životima i raznim površnim uticajima. Naš svet, čaroban i lep.
– Ostali smo goli i sami…- zeza se Bogdan.
Stvarno svi su otišli. I slikar. Domaćica galerije nas zadržava, kaže, zaključaće da možemo da pijemo na miru. Odlazimo u Godo, Bogdan i ja, Saška i Vanja, Maca i Stanjević, Jelisaveta i Laza- četriri nepovezana i po svemu različita razgovora.
Magla se ne diže već nedeljama. Vlaga i hladnoća prodiru kroz odeću i, mada je Godo veoma blizu, iza ugla, lica su nam pobledela i poplavela. Gotovo sam se u potpunosti otreznio. Ima nas mnogo za Godo, već je sve popunjeno, čak ni za šankom nema mesta. Saška tužno uzdiše, svi je tešimo, obožava Godo. Vraćamo se u galeriju, ali domaćice više nema. Mrak i zaključano. Vraćamo se, Saška otrčava do Godoa, da vidi ima li ikakve nade. Nema.
– Ajmo u Klub.
Klub je sa druge strane ulaza u pozorište. Klub, Godo i pozorište su komšije, zgrada do zgrade. Klub je picerija, nekada pozorišni klub za intelektualnu elitu, glumce, pisce, privrednike, boeme i ispičuture “sa srcem”, lokalne tastere i sikofante, boksere, džokeje i naivne pesnike. Sada je to preuređen stariji brat Godoa, mnogo veći, sa nepoznatim ribama i tipovima pomešanim sa poznatom klijentelom Godoa koja gaji bliskost sa svojim kafićem pravom fizičkom bliskošću. Bučno je i tamno, ali ventilatori šljakaju tako da je manje zagušljivo nego u Godou. Za velikim stolom nalazimo mesta za sve. Pridržavamo ženama kapute i bunde, konobar strpljivo stražari nad našim glavama.
– U Veneciji- nastavljam pomirljivo- na Bijenalu, u Đardinima, svega tri nacionalna paviljona predstavili su samo slike, platna. Kao u vicu: Amerikanci, Rusi i mi. Amerikance je predstavljao tip koji liči na Čarlsa Bukovskog, slika stripski crnce i pandure koji ih šikaniraju. Rus slika kao nemački ekspresionisti iz dvadesetih, a naš Montenegro u prepoznatljivom stilu ironično- groteskne figuracije. Marina Abramović, s druge strane, sa “Balkanskim barokom” ostavila je najjači utisak na sve. Posle sam danima osećao smrad kostiju svuda po Veneciji.
Tačno je da smo bili u Veneciji, na medenom mesecu.
– Prođi pored požarevačke autobuske stanice ako te uzbuđuju olfaktivni nadražaji.. Osećaćeš blaženstvo ne danima nego godinama- Stanjević se superiorno smeškao sa ponosnim “ja z n a m kako smrdi požarevačka autobuska stanica”.
– Smrad u ovom slučaju je samo spoljni efekat, nešto kao katalog sa izložbe, što ostaje i delimično bar objašnjava ovo delo. Kao reklama pre i posle posete. U centralnom paviljonu jedino smo nju našli bez problema, iako je bila negde u podrumu. Vizuelni nadražaj je psihostimulans i ako je obogaćen još nečim kao što je miris, tekst ili pokret, jasno je da teži potpunosti umetničkog dela. Isto onako kao što su stari majstori slikarstva upotpunjavali utisak celine skladnim proporcijama, izmirenjem mikro i makro kosmosa- čoveka i uviverzuma ili Boga- i materijalizacijom odeće, oklopa, kože, vatre ili cveća. U digitalnom dobu, velike pismenosti i tehničke kulture, drugačije je nemoguće ostvariti imanentni san o celini i ljudsku težnju da tu celinu popravlja, ruši ili izoluje kroz detalje. Sklad boja, crtež, epopeja- sve je to oduvek bilo oruđe, a ne cilj, bar kod dobrih slikara. Insistiranje na oruđu dovodilo bi do vatrogasne umetnosti praznog formalizma i jeftinih emocija sa razglednica. Naš svet nije idealan, mi u njemu upravo smo obrnuti svakom idealu, ali postoji nešto što nas jedino spašava, a to je nada. Bez nje nemamo ništa…
Mislio sam sasvim suprotno. Savremena umetnost me je oduvek opominjala na beznađe i svako malo vraćao bih se reprodukcijama iz monografija renesansnih umetnika i srednjevekovnih manastira. Čitao bih Getea i Šekspira samo da bih mogao da svarim Bodrijara, Fukoa ili Barta. Ali, skrivao sam svoju slabost ka udobnim epohalnim naslonjačama. Duboko sam, ipak, verovao da je svet u kome živim daleko najbolji od svih prohujalih svetova i zato nisam hteo da ga uvredim omalovažavanjem i nehajem. Bilo mi je važno da posedujem bilo kakve kopče koje bi me vezale za moje vreme, pa makar to bile žene, one kojima stvarnost nikada nije izgledala naročito važno. A upravo one jedino su bile stvarne. Sve ostalo bila je gusta magla svaštarske lektire kojom sam podvrgavao sebe od rane mladosti.
– Likovnu umetnost nikada nisam razumela, prema tome ni volela- rekla je Maca sa licem od slonovače opkoljenim crnim beznađem njene kose i kompleta sa kojeg su tinjala svetlucava dugmad.- Ništa što je nemo me ne privlači.
– Jedini spas od zaglušujuće buke i nadglašavanja između tuđih govora je upravo tišina- rekla je Saška.- Jedino u tišini se svedeš na ono što uistinu jesi. Ako si čovek, tim bolje. Ako si zver, pusti da te instikti prožderu, a drugoga poštedi. Tišina je jedini mogući susret, sve ostalo su kratkotrajni slučajni sudari besmislenih čestica sitnih lumena. Udaljeni krici koji tvore opštu kakofoniju koja je ostala posle smrti pesme sfera. Samoća sa sobom, susret i potpuno davanje drugom, za mene je jedini spas. Sve drugo je nebitno… Za mene, nebitno- dodala je kao izvinjavajući se.
– Najvažnije je ostati normalan…- rekao je Bogdan koji je zaista bio normalan.
– A šta su u potpuno posuvraćenoj stvarnosti tvoji reperi normalnosti?- pita ga Jelisaveta nalakćena na sto kao učiteljica.
– Moj život u kome mogu da izrazim sve ono što mislim, osećam i pamtim kao dobro. Biram uske puteljke kroz predivnu baštu, u kojoj ima i biljaka mesožderki, da ne bih uništio nijedno postojanje.
Vanja ga je gledala sa ljubavlju i divljenjem. Mala, sa naočarima i rujnim uvojcima ličila je na tihu odlikašicu u razredu. Predavala je u školi, kako rekoh, ruski, jezik koji se sve manje tražio. Volela je Bogdana jer je bio nežni pesnik, izbeglica bez ikog svog.
U meni se razlivala nežnost prema svim ovim dobrim ljudima i setih se dela iz jevanđelja, na kome nikada nisam uspeo da zadržim suze, kada je Isus na poslednjoj večeri rekao svojim učenicima da ih smatra prijateljima a ne slugama, i kako nema ničeg boljeg nego položiti dušu svoju za prijatelje. Bili smo Njegovi prijatelji. Spremni da Ga se odreknemo i hiljadu puta pre nego što petao zakukuriče, ali posle toga uvek smo mogli da sednemo kao sada i da se volimo bez ikakvog razloga.
Ko zna da li bi slikar na putu za svoje selo, u svom moćnom automobilu, na kraj pameti zamislio ovo naše veče potaknuto upravo njegovim sumornim ravničarskim predelima rađenim za novac plitke publike…

D R U G I D E O

GROBLJE

Kiša se konačno probila kroz maglu. Posle kiše sve je bilo okupano u sunčevoj, pomalo već zaboravljenoj svetlosti. Napolju se zateklo odjednom mnogo ljudi, bio je neradan dan, šetači su zadovoljno žmirkali na suncu, ponegde se čuo dečiji smeh.
Posle doručka izašli smo u šetnju kao penzioneri, duž glavne ulice i oko venaca koji oivičavaju centar u obliku nepravilnog trapeza, poprečnim ulicama koje se granaju pod pravim uglom iz glavne i vode prema zrakastim ulicama bliže i dalje periferije. Stanjević i Saška zaustavljali su se ispred izloga gledajući u cene i upoređujući ih sa cenama u gradu odakle je bio naš kum. Kod robne kuće preko puta crkve Sv. Georgija, uplašene preprodavačice cigareta bežale su sa svojim zembiljima i kartonskim kutijama u sporedne ulice i ulaze zgrada od samo njima vidljive opasnosti. Kao šumske životinjice sa nepogrešivim njuhom za opasnost. Ulični dileri deviza zadovoljno su se smeškali, nedodirljivi i moćni, ličili su na zgubidane na gradskoj agori. Međusobno su se dovikivali i slušali sa tranzistora novokomponovanu narodnu i dens muziku. Izranjali su rano izjutra, a odlazili kasno noću, niko ne zna gde ni otkuda. Sunce je izbacilo kao iz otvorene kutije brojne prosjake, bogalje i druge Božije ljude koji su se načičkali na ćoškovima, ispred crkve, robne kuće preko puta i pred samoposlugama.
Bilo je neobično tiho, kao da se čitav grad plašio da bukom ili samo glasovima ne otera željno čekano sunce. Činilo mi se da mogu da čujem klokotanje svojeg krvotoka i udaljeni eho tog zvuka kod ostalih. Bio je lep dan.
Stanjević i ja smo pričali o vojsci i fudbalu. Zezali smo se kao u studentskom domu, prepričavali davne dogodovštine, recitovali skatolske pesmice koje smo tada izmišljali u izobilju. Saška se mrštila i smejala. Govorili smo o devetom martu, melanholičnim studentskim protestima, dahu revolucije koji smo udisali kao poslednju rezervu kiseonika iz boce.
Stanjević je voleo groblja kao i ja. Otišli smo na pravoslavno groblje uz kojeg se nalaze i groblja Rusa i partizana poginulih prilikom batinske bitke pred kraj rata. Tu je još i manastir Sv.Stefana sa crkvom izgrađenom pre Drugog rata u vizantijskom stilu, jedina takva u gradu, pored bivšeg sokolskog doma koji je svedočio o pokušaju stvaranja nacionalnog stila u našoj arhitekturi krajem dvadesetih i tridesetih godina. Između uskih stazica naišli smo na grob Laze Kostića, poćutali nekoliko trenutaka u nekom svečano- intimnom tronuću i nastavili da obilazimo grobove kao izložbene paviljone na sajmu. Mir goblja ravnao je nemir u nama u jednu istu pučinu rezignacije i pomirenja. Bilo je lepo, bez jeze i bojazni. Pod krstovima i spomenicima spavali su blaženi ljudi.
Lavež ponekog psa od kuća u blizini samo je potcrtavao večnu tišinu ovog mesta. Bili smo mirni i na trenutak izlečeni od strasti. Svet se završavo ovde i bilo je nečeg ohrabrujućeg u tome što su sva rešenja mutnih i nerazgovetnih života ovog sveta svedočila o miru i pomirenosti onih koji su rešenja tražili za života. Podjednako se činilo besmislenim isteravanje svojeg u trci sa vremenom i potpuno odustajanje od te trke. Smrt je zaslužen odmor. Olakšanje. Rudarska penzija.
Odlazeći sa groblja sa nas se polako skidao usko pripijen celofan opojnog mira.

BOJAZAN

Stanjevića smo otpratili na stanicu koja je odisala na izduvne gasove i ispovraćane autobuse. Na izlazu iz ovog čistilišta njegovo lice ponovo je poprimilo izraz hakera- partijskog sekretara. Posmatrao nas je pomalo podrugljivo i sa gadljivom ljubaznošću. Trebalo je stvarati istoriju, a ne tavoriti u njenom zadnjem džepu kao stara izbledela banknota. Čekala ga je slava kao uredno ostavljena plata za sve godine poniženja i promašenih emocionalnih investicija koje su mu trovale mladost između kratkih i burnih opijenosti i oduševljenja. Mogao je da kaže kako gotovo sve zna i ja sam bio spreman da poverujem u tako neskromnu trvdnju. Nije mnogo godina prošlo od prvih pisama iz naše prepiske, kada je on pisao oduševljen Turgenjevljevim Lovčevim zapisima, a ja Leonardom. Ispovedali smo jedan drugom ljubavne jade, zaljubljeno leteći preko papira na krilima opijenosti i pokunjeno i razočarano natapajući ih mrklinom izneverenih očekivanja. Posle su došle konkretne stvari, moje priče, njegov politički angažman i slava sa barikada, protesnih šetnji, uzbuđenih govora, pesnica u vis i vetra revolucije koji giba uspaljeno mnoštvo gnevnih probuđenih masa. Moja negativna utopija i njegova strastvenost koju izjednačava sa Roberspjerom, a ja sa Zamjatinom, Hakslijem i Orvelom. Duh Bardžesa koji nas obojicu oslobađa svake krivice jer smo mladi, besni i zgovnani novim društvenim preraspodelama i raspadom liberrauma. na kraju, ipak, pomirenost sa ukalupljenim i utabanim putem koji vodi lakom nizbrdicom ka manjim ili većim ugodnostima mišje rupe ili političkog Liliputa. Naša prepiska jenjava i nije daleko čas kada ćemo se viđati i slušati samo za krsne slave, dva puta godišnje i više nikada nasamo.
Mašemo mu sa perona, njegovo lice nestaje iza odsjaja stanice na staklu autobusa. Čvrsto sam zagrlio ženu kao jedini oslonac postojanja u naglo izlivenom ništavilu.

Devedesetdruga bila je moja poslednja srećna godina. Diplomirao sam u maju i vratio se kući pomiren mišlju da se nikada neću baviti poslom u vezi sa mojim studijama. Posla naravno nije bilo i uobličio sam svoje želje prema pisanju. Poslednje pesme sam napisao te godine u duhu strogog Klodela. Deset godina pripremao sam se za pesnika. Vorholovih petnaest minuta svetske slave doživeo sam inverzno- svetska slava oglednula se u mojih anonimnih deset godina. Zaokruženo i potpuno kao jedna dovršena sudbina. Pisao sam poslednje stihove nesvestan daljeg svog spisateljskog razvitka. Proza mi se nametnula tek dve godine kasnije.
Te godine posle dugo vremena zatekao sam se na moru. Bio je lep septembar, moj rođak se venčavao i pozvao me da budem dever. Boka je bila i ostala moje duhovno utočište, pa sedoh u avion i za pola sata našao sam se u zaboravljenoj Arkadiji mog detinjstva. Čempresi i pinije omamljivali su mi čula dok sam pio sa rođacima gusto crno vino i mezio jareći pršut pod pergolom od vinove loze.

A tada se pojavila ona. Kao istkana iz izmaglice, plava i nasmešena, sa Suncem zaljubljenim pratiocem koji ju je mazio ružičastom mandorlom svuda oko njenog vitkog i gipkog tela. Njen glas, kao trepet laute u prevečerje, kao lepet stotina golubica i zvon spineta. Kao plač i smeh koji su se tukli u meni kao dva besna deteta. “Zdravo ja sam…ti si…”
Cele te godine zabavljao sa se sa Saškom, koja je posle neuspeha na studijama arhitekture i povratka iz Beograda, otvorila malu antikvarnicu u ulici u centru grada. Odlično smo se slagali, bili smo pravi mali drugarići i verovali smo da možemo biti prijatelji koji se neumorno seksaju. Ni ona ni ja nismo bili zaljubljeni, bilo nam je lepo, mogli smo zajedno dugo i mnogo da pijemo, da izlazimo sa njenim društvom, koje mi tada nije smetalo, a da svako za sebe najslobodnije planira šta će da uradi sa ostatkom dana. Danas kada govorimo o tim danima setimo se s tugom kako nam je bilo dobro kada smo dozirali naš odnos na podnošljivoj distanci. Iskreno sam joj se divio, kao i ona meni. Delovali smo opušteno i prenosili jedno drugom samo ono najbolje. Velika je šteta što su okolnosti koje su nastupile zauvek poremetile ovu idilu sebičluka koji nikoga nije povređivao.
Mala, crvenokosa i dundasta kao krofnica u potpunosti me je zadovoljavala i nisam ni pomišljao na druge žene. Ipak, kada sam na moru, u toplom septembru, ugledao opredmećenu izmaglicu sa glasom tužnih sećanja na ono što se nikada nije desilo, u meni se probudilo pesničko čulo iz srednje škole, odavno pokopano sa uspomenama o S. Kao da smo se konačno pronašli, odahnuli od bojazni da će potraga biti mnogo duža, možda i neuspešna, kao da smo tragali jedno za drugim celi život i još pre… Okupali smo se u moru, bez ikakvih suvišnih reči, brisali jedno drugo čupavim peškirima kroz smeh, mackao sam je mirišljavim tečnim kremama od kojih je njena put mirisala na kokos i bila meka kao detinja. Uranjao sam u njene oči kao u okean sa reklame za Koperton ili Fa kolekciju. More kasnog septembra bilo je čisto, prozirno, plaže su bile bez otpadaka, a sunce je brzo nestajalo iza šumovitih grebenova preko zaliva.
O, kako bih voleo da je tako bilo!
Na svadbi sam se propisno napio, pravio gluposti neuobičajene za mediteranski štimung, pevao skatolske pesmice i otvoreno vređao neke goste. Sutradan je ona otišla, rukovali smo se i nikada neću zaboraviti njen lik sa tolikog bolnog razočarenja što potraga mora još da traje i izraza dosade kojim je verovatno ispraćala slične mamilice u svom životu. Posle se udala za nekog ćelavog preprodavca švercovane dečije odeće iz mesta na moru i poslednji put kada sam je video, pet godina posle toga, stajala je već vidljivo bremenita pored pokretnog štanda sa šarenim odelcima. Pamtim njen ogrubeli glas i psovku upućenu nekom detetu koje ju je gađalo iz pištolja na vodu.
Ipak, pisao sam, naknadno probuđen, Saški da sam zaljubljen, da sam našao sve za čim sam tragao celog svog života. Ostaću, pisao sam, radiću u galeriji, adaptiranom letnjikovcu iz šesnaestog stoleća, pisaću samo madrigale i naučiću da plovim. Ceo život, pisao sam i to, pisaću pesme samo o njoj i samo za nju.
Iznenada, kao kiša prvih oktobarskih dana u obliku vela koji pristiže sa mora, dobio sam vest da je moj diplomski rad nagrađen prestižnom nagradom iz fonda našeg poznatog kolekcionara. Došao je čas da svoju sudbinu pridružim Novom Sadu, gradu o kom nisam znao gotovo ništa, iako sam živeo na sto kilometara od njega. Na Surčinu me je dočekao oblačan i prohladan jesenji dan, miris dima i pokisle truleži. Moja Insula Utopija postaće prvi iz serije naglo i bolno otrgnutih udova iz vremena čerečenja… Vremena kojem sam hitao iznenada napumpan besmislenim ambicijama.
Odmah posle svečane dodele nagrade dobio sam ponudu ugledne muzejske kuće iz Novog Sada da postanem njen najmlađi kustos. Kraj devedest druge dočekao sam ponovo kao podstanar, u zgradi pored železničke stanice u stanu dvoje starih ljudi čiji odnos do kraja mog boravka kod njih nisam uspeo da odgonetnem. Saška i ja bili smo još uvek zajedno, ali udaljenost od sto kilometara povećavala se sa mojim prvim slobodnim večerima u Novom Sadu u koji sam se potpuno zaljubio.
– Pišeš?
Glas moje žene, stišan kao eho, budio me je posle anestezije uspomenama.
– Da, devedeset druga. Sećaš se, bili smo srećni…
– Sada nismo srećni?- upitala je kroz uzdah. Zamišljao sam njen lik iza svojih leđa. Njene oči koje prše na promaji kao gomilice pepela. Žiške koje se gase u dalekoj tmini.
– Nikada nećemo biti srećni kao tada- rekoh ravnodušno.
– Stigao si do one male plavuše? Pisao si mi kako si zaljubljen i, Bože moj, ja sam ti verovala… Bila sam srećna zbog tebe!
Glas joj je slobodnije potekao.
– Novi Sad je sve upropastio- rekoh.- Život me je učio nepotrebnim znanjima, kao marksizam u školi. Moj prvi posao doveo me je do mentalnog sunovrata i smrti od gladi.
– Bilo je takvo vreme, Petrice. Inflacija i rasulo.
– Ne, sve je krenulo nizbrdo kada smo se razišli. Mogli smo da se poštedimo tih godina.
– Bili smo već pri kraju onog filma. Meni je krenulo sa Unproforcima, prodavala sam im svašta za dobre pare, a ti si okusio život, nudio si brak kome si stigao, oženio se dvanaest godina starijom ženom, propao i opet se uzdigao u Beogradu. Bez Beograda koji te je vratio u život ne bi imao nikakve nade. Ovde bi propao sasvim… Sve se desilo kako je trebalo da se desi i ja sam uverena da ovo nije kraj priče. Petrice, ja znam da ćemo nekako uspeti. Ne znam kako ali hoćemo, dušo. Ne brini…
– Umrećemo od gladi i neimaštine- promrmljao sam.
Kapanje kiše se ponovo čulo iza otvorenih prozora. Šum automobila na mokrom asfaltu odbrojavao je u pravilnim razmacima zamrlo vreme.
Preda mnom su ležali raskupusani listovi romana, kucani, pisani olovkom, perom, hemijskom, penkalom, drvenim bojicama. Ovako šareno imalo je mnogo više smisla.
Šćućurili smo se ispred televizora kao smrznute zverčice pored vatre.

BEBA

Voleo bih kada bi iznenada, dok sam na klozetskoj šolji na primer, anđeo počeo da smotava nebesa kao svitak. Tada bi počelo Veliko suđenje živima i mrtvima. Živi bi, verovatno, imali neki popust, iako bi i oni morali da umru da bi vaskrsli. Umrli bi tada lako, radi reda, bez poslednjeg pričešća koje bi se odigralo na nebu. To je već dobar deo boljeg kraja ili početka, kako se uzme. Voleo bih da budem potpuno zatečen, u pola neke suvišne rečenice ili kako rekoh, u beslovesnom zadovoljstvu defekacije. Sakriven u stadu koje bleji svoju svakodnvnicu bez nade.
Puštam vodu i otvaram prozor. Vlaga i hladnoća naglo me udare po licu. Perem ruke nad kadom i zviždim neki primorski komemorativni hit.
Danima nigde ne izlazim osim na posao. Čitam Tabukijev Indijski nokturno, Saška i Maca se kartaju u kuhinji. Jedu mi se palačinke.
– Pa napravi ih- zajebavaju me.- I nama se jedu…
Sednem i zamenim Sašku. Kartam se malo bolje nego što kuvam i gubim tri uzastopce, ali zato dobijam pun tanjir kao drva naslaganih poslastica.
– Šta čitaš, Petrice- pita me rasejano Maca i studira svoje karte malo žmirkajući.
– Tabukija. Indijski nokturno- kažem važno preko zalogaja kao Slavko Štimac iz “Ko to tamo peva”.
– Tabuki? Ah da, čitala sam “Pereiru”. Kako roman?
– To se ne pita u ovoj kući, Maco.
Saška otire ruke o pregaču i lukavo škilji u mom pravcu.
– Š’o? Je li neko umro?- zeza se Maca.
Uvlače me u mašinu.
– Da ne ureknemo.
– A? A, da.
Kucaju tri puta po stolu od ultrapasa. Pljuckaju na stranu i smeškaju se usko i uštogljeno kao da su jele limun. Videćete vas dve kad Petrica postane veliki pisac. Postaću staro bogato čangrizalo, poslaću vas u manastir i zajebavaću se sa maloletnicama.
– Videla sam tvoj roman na stolu, Petrice- kaže Maca i ozbiljno izdužuje lice kao “Svaka čast, Petrice”.- Liči na pajaca od stotinu krpa. To je nešto vizuelno, a?
– Kao novobeogradske terase na kojima se suše šareni dronjci.
– Jedite govna obe- kažem i ustanem.
– Spremi se. Idemo kod Kujačića da vidimo bebu- viče Saška za mnom.
Plutam, o kako plutam, morskim prostranstvom. Pučina plava spava i ja kao golemi otpadak u njoj. Voleo bih kada bi mogao da budem neko drugi ko se pretvara opet u nekog trećeg. Trudim se da mi stvari oko mene počnu ličiti na sasvim nepoznate i nove stvari, da se iskopčam iz poznatosti… Ne uspevam. Moj roman leži na mom đačkom stolu kao ubijen cirkuski klovn. Šarena predaja.
– Zašto mi ne daš da ti te listove otkucam na kompjuteru?- pita me Maca dok joj pridržavam bundu od meke dugačke dlake i nevidljivog oblaka francuskog mirisa.
– Tek onda bih se izgubio- kažem.-Bolje mi pozajmi mašinu za kucanje.
– Nemam je. Svoju staru, iz srednje škole poklonila sam nekoj klinki izbeglici koja je na njoj završila daktilo- kurs.
– Neverovatno- kaže Saška- Niko nema mašinu. Ili ako ima, treba mu ili je pokvarena. Naša se kvarila sto puta. Petrica je od nje stalno imao crne prste.
– Kad budeš imao gotovo, javi se. Prepisaću ti i prelomiti tekst. Imaćeš kompletnu pripremu na disku. Okej?
– Okej. Ne ideš sa nama?
– Ne. Kujačići me nerviraju, a i njihova Rozmarina beba.
– Maco!- jeknu Saška.

Glomaznu kapiju kućerine na vencu otvorio nam je Kujačić ili ono što je ostalo od njega.
– Đorđe- prenerazila se Saška- čoveče, na šta ličiš!
Ličio je na osušenog guštera. Izgledalo je da mu i koža otpada.
– Ne pitaj- rekao je muklo zatvarajući kapiju- ne spavamo, ne jedemo, ne izlazimo, ne dišemo, ne živimo… Klinac je neverovatan. Po ceo dan i po celu noć urla, a nije mu ništa. Lekari kažu malo je življi i ima grčeve, ali to je normalno. Tako kažu.

Ako je Kujačić delovao ispropadano i jadno, onda je Kujačićka izgledala kao posle obdukcije. Posivela u upalom licu, sa kosom popalom kao masnom slamom dočekala nas je u pregrejanoj velikoj sobi koja je mirisala na bebu. Upravo je dojila. Mali beli zavežljaj maljackao je iz otkrivene sočne sise.
– Vi ste u poslu- izvinjavajući se reče Saška i polako na prstima priđe Kujačićki i detetu kao mudrac na poklonjenje. Donela je šareni paketić svezan crvenom sjajnom mašnicom i dukat sa svog rođenja.
– Upravo dovršavamo. Ceo sat jede i jedino tada ćuti. Blaženi mir.
Kujačićkin glas bio je mek i tih. Upravo njen glas je celu njenu pojavu činio majčinskom, prirodnom i srećnom. Njen osmeh bio je sa dalekih nadzemaljskih sfera anđela.
– Sedite- požurivao nas je Kujačić.
Iako sam se unapred pripremio na nekoliko sati apstinencije od pušenja, tek što mi je dupe dotaklo udobnu naslonjaču, pripušilo mi se do drhtavice. Soba je tinjala u prigušenoj svetlosti sa strane, zidovi su bili preplaljeni uramljenim grafikama, a nameštaj od mesinga i stakla caklio se kao na ispoliranim fotografijama iz časopisa za dizajn.
Tek što je mljackanje prestalo zaorila se prodorna dernjava.
– Još je gladan?- povika Saška sa šakama oko usta, kao da se nadvikuje sa mašinama u fabrici.
– Nije- reče Kujačić sa nesrećnim i naviknutim izrazom na licu.- Nastavlja gde je stao.
– Čuj- rekoh- ajde da odemo u kuhinju. Pripušilo mi se. Pustimo žene neka uživaju…
– Baš ti hvala!
Kujačićka i Saška me otrovno pogledaše.
– Hajdemo, hajdemo- uzviknuo je Kujačić kao da je jedva čekao da se nekud izgubi.
Dernjava se zadržala iza staklenih vrata kao oluja.
Kujačić je sipao u dve čaše nešto bezbojno iz flaše bez etikete.
– Domaća. Može?
– Može.
– Popizdeo sam- počeo je da se jada.- Svuda mi se pričinjava da ga čujem. Lelujam od nespavanja, postajem opasan. Nekoga ću da ukokam, jebote!

Eksirao je rakiju i nasuo još jednu. Bilo mi ga je žao. Ali kao i uvek kada mi je nekoga žao ne umem ništa drugo da uradim nego da ćutim i pijem. Iza vrata se čula neprekidna dreka i ženski duet “buji- paji” koji se gubio u heviju juniora.
Kujačić i ja smo se nasmejali na njihovu muku. Tek što sam ugasio cigaretu, vrata su se otvorila i očajno lice izmučene Kujačićke molilo je muža da je malo zameni.
– Sva sam utrnula- maukala je. – Uzmi ga malo, molim te…
Kujačić je hrabro uzeo klinca od žene i uleteo u sobu. Saška me ugurala sa njim. Napasna dreka pretvarala mi je mozak u topljeni sir i tek što sam ustao da napustim Kujačića u nevolji, dete naglo utihnu i zaspa. Očekivao sam osmeh dobitnika glavne nagrade na lutriji, ali Kujačić se nije pomerao. Lice mu je i dalje bilo nesrećno. Sedeo je nepomično petnaestak minuta kao ptican na jajima i na moju mimiku šta čeka, odgovorio je pogledom da ne sme da mrda. Nismo mrdali još pola sata. Nismo ništa radili, ćutali smo i piljili u gluvilo sobe svaki sa svojom prazninom u glavi.
Ustao sam rešen da idem i samo što mi je škljocnulo utnulo koleno klinac je zaurlao kao fabrička sirena. Kujačić me je gledao sa mržnjom i očajanjem.
– Izvini- promrsih- idemo. Zdravo.
Kujačićka nas je ispratila do kapije usporenim i utrnulim koracima. Prebacila je preko kućne haljine masivnu proćelavu bundu, kao leš maloletnog neandertalca.
– Svratite- rekla je- mi nikuda ne idemo.
Žene se ljube i pozdravljaju. Kapija se teškim cijukom zatvara za nama, severac piči i brije do koske.
– Eto- uzdahnu Saška kao posle teškog posla.- Liči na Đoku- reče življe i zajedno se nasmejasmo. Udarala me je šačicama po ramenu.
– Jebi se, jebi se, znam na šta si pomislio!
Nabasavamo na Baneta i još neke tipove koji se probijaju po vetru. Nose instrumente, jedan od njih i činelu koja vibrira na vetru.
– Šta ima, Bane?
– Evo…
– Malo?
– Malo.
Posle se kikoćemo do stana kao uduvani klinci. Još posle vodimo ljubav, ja sa Milom Jovović iz “Petog elementa”, ona sa Bredom Pitom iz “Vampira”.
Uranjam u spavanje bez snova, spasonosni mrak i dozvoljeno odustajanje od svega.

STAŠA

Voleo bih kada bi bar nešto u mom životu i svetu koji me okružuje ponekad bilo statično, nešto kao uporišna tačka Fukoovog klatna. Možda to i postoji i možda je moja potraga za tim nedovoljna i površna. Ne verujem da ću i sebe i bilo koga ubediti da su svi moji pokušaji da svedem neke pojave, likove i događaje u mom životu na konstantu propali pre ili kasnije, uprkos malom, velikom ili nimalom trudu. Svejedno. ne odustajem, ali svejedno.
– Dolaziš do čarobne devedeset i treće- konstatovala je Saška.- Predivna godina.
– Za tebe- kažem.- Otarasila si se mene…
– Ne, ti si se otarasio mene.
– Svejedno. Prodavala si kič Unproforcima, kupovala kao milonerka, zajebavala si se po svetu.
– Tačno. nikada nisam imala više novca nego tada. Ni više slobode.
– Ja sam voleo Anu.
– Onu iz novčanika?
Tačno. Bedno, ali tačno. Jedino biće koje je imalo čast da svojim likom uveliča moj buđelar bila je Ana. Moja koleginica i prva velika ljubav posle S. Bila je crvenokosa, malih grudi kao dečko, zapravo dečkasta u celini, rujna Atalanta od Kalidona, ružnjikava i privlačna, kao Bridžet Fonda, sa podjednakim nedostatkom smisla za oblačenje. Imala je divan osmeh na ružičastom licu sa pegicama, grub naglasak i pokrete mačke koja lovi. Jednom smo se uduvali kod nje i gotovo. Bio sam njen i ona moja, zauvek toga maja.
– Na nju sam još uvek ljubomorna. Nikada nisam bila ljubomorna na tvoju prvu ženu, ali na Anu jesam.
– Ona je bila moj Unprofor. Moje izbavljenje i nada.
– Otkačili ste se brzo.
– Već u junu. U julu sam je zaprosio, u septembru me je odbila, u oktobru smo se poslednji put kresnuli, u novembru sam upoznao Tamaru, svoju bivšu. U međuvremenu trajala je agonija, besparica, inflacija, glad… Jebo te, ako sam tada ostao iole normalan, to je od mladosti.

Počeo da sam da duvam sa Anom. Pili smo prvo vina, a kada je inflacija potopila društvo pili smo zle rakiještine u domu Isidor Bajić, pored centralne pošte u Novom Sadu. Dom je gostio pezionisane poštare i brojne jadnike sa dna zdravog uma i egzistencije. Žalila mi se da joj se mokraća od tih otrova oseća na benzin. “Daj da je prodajemo u plastičnim bocama” zezao sam se. Pričala mi je o svojim pesmama i magistarskom radu iz arhitetkture, a crni mačor mi se umiljavao među nogama. Gledali smo goli Bertolučijev “Tango”, ali nije pristala da je kresnem u bulju. Izašli smo jednom na piknik na Frušku Goru, duvali smo i pili pored manastira Rakovac i udisali prirodu lepu i nevinu, kao što smo bili nas dvoje. Imala je mesečnicu. Trave i alkohola nekim čudom te godine nije nedostajalo. Ljubav, ah ljubav…

– I? Zašto ste prekinuli?
Saška nervozno pali cigaretu. Ana je bila i ostala njena granica.
– Gluposti. Upravo gluposti.

Zaista gluposti. U junu je počeo nezadrživ sunovrat, osetili smo oboje glad, povukli se svako u svoj jad i bilo je gotovo. “Ti nisi Julija, ja nisam Romeo, opet sam nešto gadno pojeo…” Nju je glad disciplinovala, spiritualizovala, izdigla iznad ispovraćanih ulica, reda preprodavaca deviza od Futoške pijace do Norka, neredovne železnice i mračnih ograničenja struje… Mene je glad uništila. Ponudio sam joj iz očajanja brak u julu. Nisam mogao bez nje. Zaista nisam!.. U julu nije bilo ni vode. Umivao sam se na stanici, brijao na poslu, umirao…
“Udaj se za mene” molio sam je na kolenima.
“Ne mogu” rekla je.
“Zašto, anđele moj?”
“Gotovo je!” presudila nam je.
– Pa opet, niste se baš sasvim udaljili!
Pakost u glasu, glas u pakosti.
– Nismo. Pili smo i dalje, duvali i seksali se. Kao dva zombija.

Posle neke proslave na poslu, napili smo se i izašli na košavu. Neko je za nama ječao celim putem. Mrak i vetar, bledi prsten oko mesečevog muklog bledila, maloumno dete plače, jeza… Legla je na moj krevet, skinula gaće, zadigla dugačku suknju i izobličena istrpela moje nasrtaje. Posle trčimo do Riblje pijace, poslednji autobus odlazi u Karlovce. Odnosi je od mene zauvek. Nikada me više neće voleti, to znam.
Moje sveske iz devedeset i treće pune su crteža njenog nasmejanog lika u maju.
– Tužni Petrice.

Termo- peć duva na poslu. Čitam Kikijevu knjigu i uživam. Majstorski napisana, toliko da posle dugog vremena vodim beleške i dopisujem marginalije. Srpstvo, tradicija i modernost. Zabavljam se bez gorčine koja je pratila slične misli tokom studiranja. Jebi ga, mi smo jedna banda i tako nam treba. Objašnjavaj koliko hoćeš, sve mu se svodi na isto.
Iznenadna ideja da se ukokam proletela mi je tako iznenadno pored glave kao ptica zalutala kroz otvoren prozor u proleće. Najednom sve mi je bilo ravno, čitav moj život ukazao mi se u savršenom besmislu i logičan kraj u samoprekinuću sam se nametnuo. Škrto svetlo neonke samo je podsticalo pitanje: “Šta čekaš?” Trebalo je samo odabrati način. Što manje nasilja, pogotovo ne krvi. Otićići ću na more, ugaziti u plićak i hodati u dubinu dok se ne udavim… Nije loše. Voleo bih za kraj da nekome kažem nešto lepo, ili naprotiv, da nešto opsujem što će povrediti mnoge za duže vreme. To što hoću da se ukokam je znak da sam još uvek normalan, da ne mogu da se pomirim, da sam još uvek divlji rebel u srcu i da kod mene nema kompromisa. Vešam se u ćošku, iza vrata, kod metli i đubrovnika. Koprcam se, oči mi se iskolačuju, jezik pada ustranu, petlja mi popušta, punim gaće, ejakuliram…
– Halo, Petrice!- čujem glas pesnika Stanislava. Masna kosa, sav neispeglan, ali osmeh kao sunca sjaj. Nismo se videli mesecima. U međuvremenu je napisao novu zbirku eseja i dve pesama. Kod njega u rečniku ne postoji reč skribomanija. Nosi neke knjižice i zamrljane papire, zavaljuje se u stolicu, nakrivio glavu i gleda me kao da sam se upišao.
– Nagazio sam- odmah kaže- na Soldatovića. Jebote, on nije normalan. Piše o masti, klozetskim šoljama, govnima…
– I ja sam pisao o govnima. Vesele skatolske pesme. Kao vinske.
– Ne to. Ovaj je lud.
Znam da je Soldatović lud, ne znam šta Stanislav hoće da kaže. Lud, pa šta. Obrijan do glave, magacioner u samoposluzi i avaj! jedan od ljubavnika moje S. Slučajno sam to saznao u bodi-bilding klubu Arnold gde smo Soldatović i ja skidali pivske trbuhe pre oho-ho godina. Taman sam je malo zaboravio kada mi je Soldatović ispričao stenjući od tereta tegova kako guzi neku udatu ribu iz komšijske prodavnice na gajbama u magacinu. Bila je to ona. Bosa u nanulama sa prstićima koji se šire od užitka. Da ne poveruješ, rekao je. Kao žaba, samo bez plovnih kožica. Nikada je nisam video golu, nikada je nisam video ni bosu dok smo vodili ljubav. Imala je zbilja divna stopala, ona koja su gackala po kiši jednog maja…
Soldatović je bio ultra-ded-treš fan, opčinjen mračnim ideologijama i pesnik koji je svoje pesme naslovljavao po satima i minutima kada su nastale. Obožavao je Hitlera i mrzeo Cigane. Jednom je sam polomio petoricu Gancija koji su pokušali da upadnu u magacin u kom je radio. Možda su tražili neko obaveštenje, možda su zalutali, a možda su zaista hteli da kradu, tek Soldatović ih je razbio jednog po jednog bejzbol palicom. Kada smo već kod Soldatovića, treba reći da je bio i nadaren crtač. Prodavao je šablone i gotove uzorke hevi ikonografije. Nacrtao je i strip u kom tip sedi na klozetskoj šolji i čita novine. Iznenada njegovo lice izobličuje najgori užas, a potom i krik kog, čini vam se, možete čuti i van stripskog kaiša. Tip panično ustaje, a iz njegove iskrvavljene bulje migolji pacovski rep. Krik ostaje u drugom planu, a čitalac se spušta u klozetsku šolju, gde se posle nekog vremena, u zavojitim katakombama kanalizacije, pojavljuje uspravljeni pacov sa povezom na oku i minđušom u uhu i, kao, isprobava “atomski stratokaster”. Sve se završava rušenjem zgrade, stambenog bloka, čitavog grada sa prvim strašnim pacovskim, atomskim rifom.
Stanislav mi je jednom rekao da je Soldatović neprikriveni koprofag. “Jede govna, kao za opkladu, a u stvari uživa. Trebalo bi on da plaća”. No, to su samo glasine. nikada ga nisam video kako klopa govna, niti mi je o tome ikada govorio.
S druge strane, Stanislav je vrhunski intelektualac. Pesnička zvezda, mag eseja, volšebnik kritike. Haker i pesnik, pesnik i haker, skromnog lika lokalnog levičara ali i sitni buržoa u srcu. Alkos do korena masne kose. “Ne vidi mu se po pesmama”, rekla je jednom Saška. Zbilja, pesme su mu kad je moj do mog, (za)beležene, simulacije i eksproprijacije, jebade silovanog jezika, pesme intelektualnog felacija. Ipak, jedan je od retkih u ovom gradu od kog možete čuti još nešto osim podrigivanja. Jer ovde je i podrig podvig.
Ceo sat govorimo o Soldatoviću. Kao da je Crnjanski, jebote.
– Boli me kurac za Soldatovića- kažem najzad iznervirano.
– I mene- kaže Stanislav- ali šta ćemo da radimo sa promocijom njegove knjige.
– Kakve knjige- ne kapiram.
– Pesama- čudi se, kao: “o čemu ja govorim već sat vremena, jebote”. U stvari, knjigu nije ni pomenuo. Stanislav me u jednoj rečenici prosvetljava. Ceo izgubljeni sat zauvek je nestao na đubrištu izgubljenog vremena. Soldatović hoće da Stanislav i ja govorimo o njegovim pesmama na promociji, večeras u devetnaest. Biće i koktel, kaže Stanislav.
– Kako večeras- pitam zapanjeno.- A pozivnice i…
– Jebote, Petrice- divi se mojem mentalnom deficitu- pričam ti već sat vremena da su pozivnice poslate, bio je i na radiju, naručio je, čak, neku hevi dernjavu. Najavljeni smo kao njegovi ortaci i promoteri…
Rezime teksta na kineskom. Takav je Stanislav.
Nemam knjigu, odlučujem da je ni ne pročitam. Stanislav sigurno užurbano piše beleške. Za razoreni um Soldatovića optužiće vreme i prilike. Potrebno je reći na promociji da je pisac psihopata, a to niko ne radi. Misli se da je to najlakši put da se nešto potencijalo genijalno diskvalifikuje.

Saška i Maca umiru od smeha. One Soldatovića znaju pod školskim nadimkom Psiho i obožavaju ga kao školskog otkačenjaka iz bezbroj legendarnih anegdota. Upišavaju se dok im pričam kako je došlo do promocije sa Stanislavom i sa mnom u ulogama promotera, zamišljaju radio-emisiju u kojoj naručuje muzičku želju. Odbrojavaju minute do promocije. Kao klinke koje idu u cirkus.
Da li je moje vreme odlučilo da mi pokazuje samo svoje ružno lice? Da li je to jedina stvarnost koja mi je dostupna, jedina dimenzija u kojoj imam pravo da živim. Kao u Svedenborgovom paklu, prelazak u neku višu i čistiju sferu, učiniće mi se kao prelazak u smrad i neizdrživu gadost. Anđeli udaraju “ovnom” u kapiju mog zatočenog “ja”. Udarci su sve slabiji, demoni liju kipuće ulje na napadače. Udaljeni krici anđela nestaju kao u levku beznađa…

Promocija je zakazana u Rupi, andrgraund klubu blizu našeg stana. Lučno zasveden podrum sa nišama iz kojih zlokobno sjaktaju poker mašine i video- igrice. Sinetički zvuci krikova i udaraca potcrtavaju utisak digitalne mučionice kiborga. U mračnom delu gde se sedi i pije i ko zna šta još, poslagana su razna sedala, od mesinganih kompleta preko barskih stolica do drvenih hoklica. Sasvim u dnu je okrugli podijum za igranje, koncentrično osvetljen jakom lampom tako da se posred podijuma vidi svetlosna rupa nad kojom bi trebao da lebdi klinac koji će da čita stihove. Jak metal sa zvučnika tranšira nerve. Videobim projektuje pornić na zidu pored odaje sa podijumom. Ko šta voli neka gleda i sluša.
Stanislav sedi iza glomaznog šanka od punog drveta i lista svoje beleške. Otpija domaće pivo i zamišljeno ali i čvrsto drži bocu dok čita.
Publiku uglavnom sačinjavaju klinci, nafrakane lujkice i uduvani obrijani momčići. Idealno. Tu su još i Bogdan i Vanja koji sede po strani i čuvaju mesto za Sašku i Macu. Rupa je mesto koje je zakasnelo u mom životu. Premda sam se u retkim posetama tamo osećao dobro, smetali su mi klinci i njihov preterani entuzijazam. Valjda sam ostario. Voleo bih kada bih mogao svoje propadljive delove da zamenim mašinama, da budem kiborg sa glavom u kreku i šarenom paštašutom pred očima. Voleo bih kada bi sazrevao unazad, prema totalnoj nezrelosti. Ovde sam prvi put čuo Nirvanu i došao do zapanjujućeg saznanja da je Kurt Kobejn mlađi od mene svega osam dana. Moj duh je star, umoran i zajedljiv. Treba mu roman da se iscedi od dugog vremena…
– Ne znam šta da kažem- očajno tuli Stanislav. On nikada nije bio u Rupi. Masovna kultura ga je zaobilazila na ostrvu čistih inteligibija. Delovao je u svom zelenom odelcetu i svilenoj kravatici kao da piški kolonjsku vodu i kaki marcipan. Soldatović mu je jednom pomogao pri selidbi, teglio je regale, šporet i vešmašinu na četvrti sprat bez lifta, trebalo mu se nekako odužiti.
– Šta ćeš ti da govoriš, Petrice?
Odlikaš bi da prepisuje od ponavljača. Ko te jebe, mislim se.
– Još ne znam, Stašice- kažem slatko.
– A kada ćeš da znaš?
– P.S. Posle sranja, možda ni tada.

Saška i Maca uzbuđeno pričaju sa Bogdanom i Vanjom. Njih dve su u crnim pripijenim streč majicama sa krupnim izbočinama na prsima, šarenim dugim indijskim suknjama i martinkama na dva sprata. Slatke su. Blješte od silne bižuterije na ušima, rukama i oko vrata. Namazale su kosice i zalizale se. Nafrakale se i one i, iskreno, ne odudaraju od klinki petnaest godina mlađih od njih. Ja sam klasika: farmerke, kanađanke i duks sa pivskim bocama u dva reda. Obrijan i sa čistom kosicom koja mi u uvojcima pada na vrat i volutira na ušima.
Najzad evo i Soldatovića. Obrijana glava blješti kao sijalica, minđuše u uhu, ožiljci po licu sa podgrizačkom vilicom, visok i jak kao Konan, sav u crnom, kožnjak sa nitnama i pripijene farmerke. Čizme zveckaju kao u vesternu. Iza njega, bela kao pahuljica, poskakuje njegova ribica, plava, nežna i snežna, zanesena, uduvana, jasno. Bele farmerke i čizmice, bela čupava bundica i kapica sa Anda. Liče na Rankseroksa i njegovu maloletnu džanki ribicu. U pozdrav starijem drugu klinci puštaju Blek Sabat. Soldatović mi prilazi bez izraza na licu i sa tiltom u pogledu. Odlepio je, to je bar jasno.
Njegov glas je nešto sasvim drugo. Otegnuti prečanski akcenat i meki suglasnici kao da su zabunom programirani u ovo čudovište.
– Zdravo, Petrice- kaže i stisne mi ruku. – Hvala ti što si došao. Nisam imao vremena da svratim do tebe, izvini. Pomislio sam da je ovo nešto za tebe. Provokacija- šapne mi u poverenju.
Hej, opasno je kada te lujke prisvajaju kao svoga. Distanca, Petrice, i dupe uza zid.
– Pozvao me Stanislav, inače ne bih ni znao za promociju.
– Gde si Stane- grli nesrećnog Stanislava- pičko, ovo je Stane, Stane Dolanc!
Prsnem u smeh od te gluposti.
– Komunjara, ali fin čovek- tobože objašnjava beloj ribi koja gleda belo i nešto belo šapuće. Peva uz Crni Sabat, šta li?
– Petrica je isto fini, ali je neprilagođen. Kao ja- kaže ponosno Soldatović.
– Kakve face večeras! Šta je ovo, sve sami…
Osvrće se po Rupi. Napokon primećuje Sašku i Macu.
– Praznik za moje bolesne oči- šapne uzbuđeno i požuri u susret njihovim osmesima. Ljube se i dlanovi im nežno dodiruju lica, kao slepci koji se prepoznaju po dodiru.
– Izgledate- kaže tronuto- izgledate…Ah… Generacijo, ti si kao zdravlje.
– Psiho, ti si ponos među popalim kurčevima naših ispisnika- smeje se Maca. Iako znam da se zajebava, ljubomora me ošine po licu.
– Čuješ li pičko- obrati se beloj- čuješ šta kažu ove nebeske ribe. Pogledaj se jebote. Otišla si u kurac…
– Psiho, ti si još nenormalniji- topi se Saška.
– Čuješ, pičko, slušaj, jebo te Blek Sabat.
– Soldatoviću- zaunjka Stanislav- ajde da počnemo. Čekamo te već dva sata.
– Odma, Stašice- usitni Soldatović i na prstima onako nezgrapan pođe prema stolu kraj podijuma. Cupka iza Stanislava i kao hoće da ga drapa za bulju.
– Vidimo se, ribe. Nemoj da mi zbrišete!
Šalje im pusu. I one njemu. Ne pada im na pamet da zbrišu.
Namestili su nam kao za baba-seru. Fale tariguz i činija sa usranim sitnišom. Nema veze, tu su presavijena knjižica koju Soldatović vadi iz unutrašnjeg džepa i Stašini ižvrljani listići. Soldatovićeva knjižica je u stvari samizdat iza kojeg je hrabro stala gradska biblioteka u želji da pomogne “alternativnom” stvaralaštvu. Izuzev Bogdana, nikome iz biblioteke nije padalo na pamet da dođe na promociju. Soldatović je probni balon, ako uspe dobro, ako ne, nikom ništa. Nijedan novinar, nijedan medij, njičevo. Ne vidim ni da je neko poneo diktafon ili fotoaparat. Veče je osuđeno na anonimnost i prepričavanje među posvećenima.
Stanislav uzima reč. Muziku su utišali, ali pornić i dalje radi. Iznad naših glava platinasta kurva glaba velelepnu kurčinu apatičnom crncu. Stašine reči o Lakanu i Fukou dopunjava uporno mumlanje fukse s bima. Posle se i ja probijam kroz uzdahe i jecaje trtljajući nešto o generaciji kojoj je pornografija jedini izlaz, politički, sociološki, kulturološki i ekonomski, lupim. Klinci tapšu, tapše i Soldatović. Završavam jednim citatom kritičara o Rembou, gde se kaže da je za ovog pesnika razvrat bio jedna vrsta askeze za viša bića. Dodajem da je svaka vrsta čistunstva pogubna, jer hermelin koji je bolesno čist umire kada ga uprljate ili, ako ga zaspete ogromnom količinom govana, postaje zavisan od govana, navuče se kao na dop. Velike i zbilja isceliteljske misli, završavam, pojavljuju se među kurvama i carinicima, a ne među književnicima i farisejima.
Soldatović ustaje i grli me kao brata. Miriše na Tin Spirit, kao Kobejn, pre nego što je postao pokojni telom. Toplo me poljubio u usta.
– Mi smo braća- rekao je tiho. – Ali ne topla, jebote- odguruje me i briše usta rukavom.
Klinac sa frizurom kao da se uhvatio za žicu pod naponom promuklo urla Soldatovićeve umobolije. Svetlo jake lampe obasjava ga odozgo, senke na licu i ugašen pogled pretvaraju ga u leš podgrejan solidnom voltažom.
“Ovo je kraj svakog puta”, mislim u čudnom napregnuću pomešanih emocija, kao kakav postmoderni Dante u paklu virtualnih halucinacija.
Kuda odlaze elektroni mojih uspomena? Kome?..

SOLDATOVIĆ

Seo sam između Stanislava i Soldatovića. Taman na bednoj sredokraći između intelektualnosti i čistunstva i divlje, umobolne skatofagije. Stanislav je posle početne nervoze i prvog galona alkohola postao kao domaći. Jebiga, rekao sam da je tip veoma inteligentan, prema tome ne čudi njegova moć prilagođavanja. Nadvikivao se sa Sepulturom.
– Petrica koristi izraz skatolske- vikao je Soldatoviću u uho.- Trebalo bi “skatološke”. Taj izraz je iskorišćen povodom čuvene Pete knjige Vukove zbirke. Čitao si Crven ban?
Soldatović potvrdno klima glavom i smeška se prema mojoj ženi i Maci. Njih dve deluju zaljubljeno netremice zureći u njega.
– Pre rata, 1937, izvesni Mićun Pavićević izdao je zbirku nepristojnih narodnih pesama, daktilografisanu…
– Isto samizdat?- oduševio se Soldatović.
– Otprilike. Izdanje se sastojalo od svega pedeset primeraka i bilo je namenjeno samo u naučne svrhe. Naslov je bio Narodne pikanterije iz Jugoslavije. Vuk je sakupio negde oko tristo šezdeset i sedam “takvih” pesama i poskočica, a Mićun Pavićević oko hiljadu i dvesta.
– U je…- divi se Soldatović.
– E, a čuj još- nadvikuje se Stanislav- Rečeni Pavićević pronašao je da narodi Jugoslavije seksualno psuju preko tristo pedeset predmeta, radnji i ličnosti. Zamisli, našao je čak dvesto pedeset slovenačkih naziva za muški ud, a preko dvesto šezdeset za ženski polni organ.
– Kurac, kita, kara, piton, palamar, đoka, ručka, kvaka, žila, sablja, buzdovan…- poče da ređa Soldatović s lakoćom đačkog nabrajanja.- Jebote-kaže- mi Srbi imamo sto hiljada reči za kurac. Nama sve znači kurac!
– Psiho- grli ga Saška koja sedi do njega. Samo retke ribe i niko više nije smeo da ga tako oslovljava – Psiho, jesi li čuo da je Kujačić dobio sina?
– Nisam, jebote!
Iznenađenje širi Soldatovićeve kiklopske oči.
– Na mene su svi zaboravili!
Tobože je tužan. Liči na Kalimera mutanta.
Bogdan se naginje preko Vanje i Mace i nešto dovikuje Stanislavu. Valjda dopunjuje njegovu priču o Mićunu Pavićeviću. “Jesi li čitao sakupljena istraživanja Fridriha Krausa iz časopisa Antropofiteja …Objavljeno kod nas….nisi?…Oooo, to moraš…”
Rupa se polako prazni. Gazda- klinac dolazi do našeg stola, probija se kroz dim i nered. Daje Soldatoviću ključeve, mrsi nešto kao “Laku noć” i odlazi. Svi ga gledamo upitno.
– Klinac mi je neki rod- pravda se Psiho.
– Da popijemo- posrće do šanka i donosi buket raznih boca.
– Psiho- viče Maca- ej, ogluvela sam od ove dreke. Pusti nešto lakše, okej?
– Ima samo Oejzis. Može?
– Ma, može…
– Petrice, sokole- izbrazdano lice mi upada u total- čujem od tvoje skvo da pišeš roman.
Svi zaćute i čekaju šta ću da kažem. Nervozan sam kao pred pionirsku recitaciju. Maukanje Liama Galagera nimalo mi ne pomaže.
– Uvek sam mislio da si ti pesnik- dodaje lukavo. S. mu je govorila o meni. Možda, ne sigurno mu je pokazala moje pesme koje sam pisao samo za nju.
– Nikada mi nisi pričao da pišeš pesme, čoveče- buni se Stanislav.- Jebi ga, šta je ovo. Poznajemo se koliko-već-godina i to tek sada saznajem. Petrice, više nismo klinci, odmah sutra da si mi doneo pesme.
– Ne pišem pesme. Ne više- dodajem – ni ne čitam ih. To je gotovo. A roman je više terapija…
– I moje pesme su terapija- oduševljeno kaže Soldatović.- Ali nikako lobotomija, nek se zna! Pišeš o govnima- pita me žudno.
Možda stvarno klopa govna.
– I o govnima.
Želim da izbegnem ovaj razgovor.
– Znaš ono, dvoje zaljubljenih drže se za ruke i kenjaju u pastorali netaknute prirode. Ekologija govana i tako to.
Psihu cakli pogled.
– Pamtim onaj tvoj aleksandrinac iz Arnolda. Da, Petrica i ja smo zajedno bildovali. U stvari skidali smo pivske stomačine. Kako beše “Valjušak Ljupko”, jel da?
Klimam glavom zadovoljan što sam zameo trag razgovoru o romanu.
– “Divne li kobase- poče Soldatović nadahnuto- “potekle iz tela, silesija gladnih rado bi je jela. Koprofazi dični, safaladi bliski, na boj su sad spremni za zalogaj skliski!”
Aplauz prisutnih. Stanislav se sav skiselio. Više nije siguran da li sam i ja govnojed. Psiho je potpuno odlepio. Peva hit hrvatske grupe I Ti: “Voljela bih sratiii, misliš li da kenjam kad si s njooom”… Svima je već neugodno. Bogdan i Vanja su već otišli. Saška mi daje znakove pogledom da i mi zbrišemo. Maca steže tašnicu sa indijanskim resama, bleda je i možda će da povraća.
– Prijatelji- naglo prekide Soldatović.- Prijatelji moji- poče i da plače.
Koji mu je?
– Ja nosim užasnu težinu u srcu. Kamen, jebote, stenčugu…
– Psiho- prekide ga Maca- kasno je, druže…
– Nikada nije kasno- riknu.
– Ni poslednji ropac nije zakasneo ako je pun kajanja. Je li tako, Stane. Kurac, ti si komunjara, šta ti znaš o tome… Petrice?
Klimnem glavom, šta ću.
– Kajem se- plače, rida- kajem se!
Kleknuo je na ispljuvani pod. Pognuo glavu, ćela zablista kao sunce. Bela riba koja je sve vreme ćutala ko zalivena đipi sa stolice i kleknu pored njega. Nismo ništa kapirali. Soldatović nežno odgurnu malu i polako ustade brišući oči.
– Ne izvinjavam se- reče- to je od srca. To je lek… To je pročišćenje…
– Psiho, mi stvarno…- poče Saška.
– Stoj! Stanite, da niko nije mrdnuo- gledao nas je divlje, ubilački. Jebi ga, usrao sam se. Ko ne bi? Psiho ima preko dva metra i lice serijskog koljača.
– Znate li vi kako izgledaju, pardon- obrati se Stanislavu- kako zvuče glasovi mrtvih u glavi? Ne znaš!…E, ja znam.
Ledilo mi se sve do pojasa, a u nogama vrući želatin.
– Petrice- viknu i ja pretrnuh. -Posle našeg bildovanja, izbio je rat. Sećate se rata- upita zajedljivo. – Kurac se vi ičega sećate. Samo jedete govna, jebete se u bulju, povraćate na svetinje i poganite sve svetlo i dobro u ovom nesrećnom narodu. To sam i onda mislio i otišao sam u taj rat kao dobrovoljac. Do- bro- vo- ljac! nisu me morali tražiti kao tebe, Stane. Pičko, krio si se kod babe u pizdićima i pisao pesmičuljke, jebo te Mićun- kako- beše. Ali, dobro, dobro, nismo svi junaci, tačno je i to da neki nisu shvatili o čemu se radi… Kao verujem u to, ali nema veze… Bio sam u prvim redovima; Borovo Selo, Trpinja, Vukovar….Svuda, jebote. Bio sam na krvavom dopu, klao sam, ubijao, masovno… Znate kako su me zvali krvavi ortaci? Ne znate, mamicu vam, zvali su me Vatrogasac. Znate li zašto, pizda vam materina?! Zato što sam ubijao vatrogasnom sekirom, ovako tape-tape- tape…
Soldatović je snažno zamahivao nevidljivom sekirom po nevidljivim žrtvama. Mogli smo, činilo nam se, da čujemo udarce, krike, liptanje krvi… Svi su prebledeli, Maca se skljokala u nesvest.
– Podrumi u kojima su se krile male hrvatske zverčice, ne kažem da i po neku našu nismo greškom smakli, jebalo nam se, takav je rat. Svuda krv, puno krvi, okean, jebote, oblizivao sam se i…- lice mu se mrštilo od čudne grimase- jeo sam svoje žrtve, pekao ih i jeo…Decu sam…- tu prsnu u smeh.
– Ne mogu više, upišaću se- borio se kroz smeh da dođe do daha.- Zajebavao sam se, prijatelji. To je za laku noć, jebote.
– Idi u tri pizde materine, umobolniče!- vrištala je Saška i panično kvasila Macino lice maramicom namočenom u kiselu vodu.
– Ej, koji vam je-branio se Soldatović.- Šalio sam se, jebote. Nisam bio u ratu, krio sam se i ja. Jeste li zadovoljni. Pio sam sa tečom koji se ne trezni od sedamdeset i druge. Navuko sam ga na dop. Teča i dop, zamislite. Pakao ruralnih halucinacija, ognjeni vuci i drekavci, vampiri i utvare, jebote…
– Lažeš, pizda ti materina lažeš- Stanislav je histerično cičao, pljuvačka mi je prskala iz razjapljenih usta- nikakav teča, nikakav dop, sve si izmislio, hoćeš da ispadneš zanimljiv, ali ti si jedan seronja i jadnik. Čekaću te da se etabliraš- nastavi mirnije, zlokokobno- Čekaću te da staneš u red, jer znam da bi voleo da odrasteš, ali nemaš pojma kako se to radi. Postaćeš zavičajni guzičar, pederu, govnojedu, stoko… Tužiću te da jebeš maloletnice…
Stanislav je ponovo odlepio od jarosti.
– Maloletnice?- nasmeja se Soldatović.- Pičko, pokaži bratu udbašu ličnu kartu. Ajde, pokaži kurcu svoje generalije, a onda mu pokaži i genitalije.
Bela riba poslušno izvuče šareni novčanik iz ranca i pruži Stanislavu ličnu kartu.
– Jebo te…- uspeo je da šapne.
Bila je deset godina starija od nas. Ni posle ovog saznanja nije izgledala ni godinu starija od petanaest. Mutant.
Ko ste svi vi? Trideset i dve godine pokušavam nešto da saznam i ništa. Tuđa saznanja, tuđe emocije, tuđi putokazi… Sve se pomešalo Spremao sam se za nekog drugog, a ne za ono što sam postao. Bio sam normalan, negde u zori svog života, ne sećam se, ali nije važno. Bio sam normalan.
Lica iz zaborava podsećaju me na mnoge moje paralelne živote. Moji školski drugovi, slučajni sagovornici na stanicama i čekaonicama, sapatnici iz vojske, nasmešene devojke iz gradskog prevoza, dugih putovanja vozom, noćnih maštanja… Sličice koje se cepaju u najsitnije komadiće koje bezuspešno lepim i dobijam mutljag svog života za koji više ne odgovaram. I taj mutljag se cepa, sve je u šarenim konfetama koje oksidišu i postaju sive, pokvareno meso smrdi ispod taloga sećanja u kojem mi niko nije pomogao trajno, jer ja ne umem, ne mogu, ne znam… Ne ostavljaj me! Ne ostavljaj me!
Ko ste svi vi?
– Petrice! Petrice!
Vidim lica koja me okružuju kao obli zid bunara u koji tonem.
Mnogo je…
Tonem.

BOLEST

Već dve nedelje sam na godišnjem odmoru. Toliko sam u krevetu. Imam bradu, svrbi me glava, tresu mi se ruke…
Saška mi prinosi debeljuškastu činijicu sa supom.
– Hajde da odemo nekud iz ovog grada- kažem slabačkim staračkim glasom.
– Prvo ozdravi, dušice- kaže nesigurnim glasom u koga se humor teško probija.- Nemoj da mi prolupaš. Imam samo tebe.
Suze joj kapaju u supu. Lice joj je upalo i ozbiljno. Lepo. Svetle oči su joj još svetlije od prelamanja svetla kroz suze.
– Hladno mi je- kažem i zimogrožljivo se podvlačim pod jorgan i ćebe. U sobi je sigurno mnogo toplo, ali meni je zima. Gutam neku kapsulu i tabletu. Ukus supe me malo oraspoloži.
– Možemo da odemo do mog rođaka u Boku. Njegova žena i on će nas rado primiti. Uostalom, već su nas toliko puta zvali…
– Ići ćemo, Petrice, kuda god zaželiš, samo ozdravi. Jedi.
– Ne mogu.
– Imam pomorandže. Maca ti je donela kivi.
– Ne vredi.
– Moraš nešto…- plače.
Plačemo zajedno.

ODMOR I UTEHA

Vanjin brat i njegova devojka bili su ona vrsta nenametljivih ljudi čije je prisustvo, kao lisičiji tragovi na ledu, pouzdani pokazatelj da je u odnosu prema drugima s vama sve u redu. Nikada se nismo sretali, a da smo bili u nekom bedaku. Najnormalniji smo bili sa njima. Šta je uzrok, a šta posledica ovoga, nemam pojma, a nije ni važno.
Žive u četvorospratnoj zgradi, na urbanizovanoj periferiji gde sam odrastao. Njihov stan je sav od punog, poliranog drveta, asura i umirujućeg svetla sa brojnih lampi pod šarenim abažurima. Na zidovima vise uramljene reprodukcije Gogena i Sezana i slike domaćina.
On je slikar, a ona arhitekta. Pijemo oprezno, na pipetu.
– Imaću izložbu u galeriji- počinje on. Malo je rošav od gadnih akni iz mladosti, prosed, krivonog i pogleda kom ne možeš pobeći.- Autorska izložba riba koje ti već poznaješ.
– Je li?
– Aha. Bela i Mina.
Bela je bila moja rezervna ljubav iz vremena kada sam se palio na Biljanu. Udala se, ali ostali smo dobri pajtosi. Mina je, takođe, paralelna ljubav iz vremena kada sam bio sa Anom. Starija od mene, postala je već baka, ali jako mlada baka, crnka i dundasta, jednom sam joj ponudio iz zajebancije brak. Shvatila je ozbiljno i svima u Novom Sadu ponosno rastrubila da sam je zaprosio, čak da sam i kleknuo, čega se ne sećam, ali nije nemoguće. Palio sam se na nju, ona mi se isključivo fizički dopadala. Bila je i ostala najpametnije žensko koje sam ikada upoznao. Radila je sa mnom i Anom, znala o svemu sve i bila iskompleksirana kao pevaljka iz doba kada su diplome bile u modi. Jednom smo se uduvali na poslu, Ana, ona i ja, i dugo govorili o Terezi od Avile i seksualnom stimulansu u svetiteljskom zanosu. Video sam ih, Belu i nju, pre par godina u Novom Sadu, gde sam se zatekao poslom. Ličile su kao dve kapi vode. Bela je uvek frapantno ličila na sve svoje prijateljice.
– Rekle su da bi volele da te vide. I tvoju ženu- doda smeškajući se.
– Oho- nasmeja se Saška.- Idem na procenu.
– To su samo prijateljice.
– Aha- zezajući se Saška izduži lice kao: “ma šta kažeš”.
– Kažu da bi i ti trebao nešto da prosloviš o izložbi, a ja se naravno slažem. Voleo bih kada bi napisao nešto za katalog. Reci tarifu, ako hoćeš i da pišeš.
– Pisao sam za dž. mnogima. Zašto ne bih za tebe koga poznajem?
– Baš zato. Voleo bih da ti ne dugujem, bar ne na takav način.
“Bar na na takav način” retorika tipična za Belu i Minu. Ideja da mi pošalju nešto novca, a da se ne uvredim.
– Dobro- kažem- koliko nudiš?
– Sto marona- reče glatko.
– Mnogo je- kažem.
– Nije. Moraćeš da mi pomogneš oko transporta slika iz ateljea do galerije, da pokačimo slike, pišeš, otvaraš izložbu… Ne, nije mnogo. Mislim da zaslužuješ i više…Hoćeš li da svartimo do ateljea?
Klimam glavom.
Izlazimo na vazduh. Posle kiše je toplo, priferija gde sam odrastao umiruje me svojim širokim ulicama sa istim ili sličnim četvorospratnicama. Preko puta zgrade je osnovna škola i šumarak. Klinci igraju fudbal. Žene su ostale da piju kafu, koračamo sporo i udišemo sveprožimajući ozon.
– Palimo za Australiju- kaže iznenada.- Najverovatnije- dodaje.
– Lepo- promrmljam. Nije mi drago.
– Dosta je- kaže.- Došli smo do kraja…
– Samo dotle?
Dotle dolaze normalni ljudi. Za njih postoji “kraj”, nulta tačka, dno. Lepo je imati sopstveno dno. Onda je sve u čekanju, a ko čeka…
– Sreća da imam dobar računar i bavim se dizajnom već par godina. Znaš, sestra od tetke mi je u Melburnu, udata za Australijanca koji ima firmu i tako to…Znaš već sve te uniformisane emigrantske pričice. Radiću prvo za njega, a kada pokupim još neka znanja radiću negde drugo, možda i sam nešto otvorim.
Primećujem kod njega davno zaboravljenu živost koja dolazi od nada i iščekivanja budućnosti. Svi bacamo svoja spasonosna užad sa kukama na grad pred nama. Nekima se kuke ne vraćaju kao projektili koji mogu da padnu na glavu. Neki se i penju, a za njima užad iščezava. Imaš samo svoje uže i samo svoju kuku. Njom možeš da se besmisleno braniš, da se ubiješ ili da ubiješ bližnjeg, ako te to usrećuje. A možeš i da se spasiš. Penji se, prijatelju!
– Šta će biti sa tvojim slikarstvom- pitam.- Šteta bi bilo da prekineš.
Ovo kažem iskreno. Njegova opčinjenost mitovima delovala je kao hlorofil, posle svih plitkih mitomanija koje su zagadile našu kulturu. Opčinjen Anselmom Kiferom i on je stvarao piramide, mogile, zigurate, ćele-kule iz koje su provirivala lica, udovi i obrisi nesrećnog čovečanstva presovanog istorijom kao Sezarovi automobili. Platna su mu zbog dodataka gipsa, laka, drveta i metala bila veoma teška. Trebaće dobro potegnuti.
– U pitanju je preživljavanje. Ako bude mesta za slikanje, u redu. Ako ne bude, šta ja tu mogu.
Vidim da s mukom izgovara ovu presudu svom talentu i teškim danima iz beogradskih izbi gde je slikao kao student. I on se vratio u ovaj grad da se pomiri sa sobom i malo predahne. Sada mu je valjalo da ode i spasi se od mira koji ga je muklo vukao na dno.
U preuređenoj vešernici jedne od zgrada preko puta malog parka nalazio se njegov atelje. Miris laka i terpentina mešao se sa prokislim ustajalim vonjem duvana. Duž okrečenih, nabubrelih zidova odakle su se pomaljale zelenkaste pege buđi, bile su poređane slike. Desetak velikih platana sa “epohalnim presama”. Izgubljeni pogledi, grčevito ispružene šake, lica pod zagušujućim koprenama, polni organi u času samrtne erekcije, ženske iskidane grudi, sve pod geološki naslaganim teškim nanosima mrkog laka, utisnuto kao fosilni ostaci, zgnječeno i izobličeno pod teretom svakog narednog post- festuma, sve do vrha gde su samo nastavci započetih novih epoha. Kao da se na samom vrhu sama istorija zapitala “kuda dalje”, i ostavila golu armaturu, započet bedem ili naprosto prazninu za nov početak u trenutku kada je trajanje najednom prekinuto. Okolina građevine data je u bolesnorumenim, zelenkastosivim, kao noć modrocrnim beznađem koje pluta oko slike kao ništavilo. Slika koju je nazvao “Heroji” obiluje žrtvama heroja, ubijenim i preklanim, slika”nauka” puna je polomljenih Ikara i spaljenih veštica, “Religija” se sastoji od nemih likova koji se upinju da nešto kažu, onih koji panično pokazuju u nešto nevidljivo i onih drugih koji se trude da čuju i vide, a koji su slepi i gluvi, sve u vertikali koja nigde ne prestaje i nikuda ne vodi.
Iza paravana, kao u lekarskoj ordinaciji, čekao nas je njegov eksperiment. na stotine tankih metalnih pločica oslikanih jarkim bojama tvorile su stojeću figuru Arhangela Mihajla. Delovalo je kao mozaik, ali bilo je nešto sasvim drugo.
– Pomozi mi da ovo okačim- rekao je.
Teškom mukom smo “sliku” preneli do pravougaonog metalnog stalka čovečije prosečne visine i montirali je metalnim kopčama.
– Sedi tamo.
Otvorio je vrata i prozore i lagana promaja poče da pomera pločice. Arhangel je oživeo. Zvon pločica, brižljivo iznijansiran u zaumnu neponovljivu melodiju, progovorio je jezikom sfera anđela. Bio sam zapanjen. Utisak kojeg su vizantijski slikari proizvodili mozaikom i igrom senki od voštanica, i ponegde, kao u nišama nekih crkava kada se pojačavao kinetički utisak naslikanih likova i predstava, ovde je oživeo i progovorio raspinjujući me do suza.
– Ideju sam dobio u Grčkoj- šapnuo je da glasom ne poremeti metalni zvon. -Bio sam sa turističkom grupom na ostrvu Hidra. Seo sam na jednu stenu pored obližnje otvorene prodavnice suvenira. Tamo su bile gotovo iste ovakve pločice koje prodaju turistima. neoslikane, dakako. Sedeo sam na steni i slušao zvon sve dok se nisam izgubio u vremenskom džepu i odlutao mislima daleko od ovog mesta. Činilo mi se da mogu večno da slušam tu melodiju koju nikako nisam mogao da ponovim, a koja me je vukla sve dalje i dalje od tog trenutka. Osećanje koje ne mogu da opišem. Najednom sam se uplašeno prenuo i pomislio sam da je brod kojim smo došli otišao bez mene. Činilo mi se da je prošao čitav jedan eon. Naravno, brod nije otišao, ništa se značajnije nije pomerilo od trenutka kada sam “zaspao”. Sedeo sam na steni svega nekoliko trenutaka, a mislio sam čitav eon.
Zatvorio je vrata i prozore. Zvon i kretanje je prestalo. Pločice su mirovale. Dok smo ih vraćali iza paravana, čuo se samo običan zveket metalnih krljušti. Vizantijski anđeo gubio je i dobijao obrise bez ikakvog reda.
– Zamisli ovakav ikonostas i freske po zidovima. Savršeno izračunat svaki ton i mogućnosti njihovog preplitanja i sve ono što pobegne kontroli uma…- govorio je uzbuđeno.- Liturgija koja se peva uz šum krila serafima i heruvima, anđeoski horovi i pesma sfera. Samo malo promaje i sve je tu. Moje sidrište za Australiju. Ne treba mi ništa drugo.
Zamislio sam virtuelne prikaze u crkvi. Mogućnost lasera i svetlosnih efekata potpomognute tamjanom i liturgijskim pevanjem, ali samo kao mizanscen koji opominje vernika da je centar zbivanja u spiralnom uviruću u lik Pantokratora, u potpunom duhovnom sjedinjenju sa večnom ljubavlju.
– Sve ovo ti možda deluje preterano- poče izvinjavajući se za svoj entuzijazam.- Zato ga nikom ne pokazujem. Nije mi važno šta drugi kažu, ali želim da poštedim sebe neprijatnosti i pogrešnog tumačenja. Ovo me jedino dira u srž intime i jedino tako uspevam da verujem. Ne kradem, ne ubijam, volim. Samo tako mogu. Izvini…
Uzbuđenje ga je preticalo, reči su mu se gubile u uzdasima. Ćutnja nas je lagano pokrila svojim velom.
Sedeli smo i pušili okruženi “epohalnim presama” obojica svesni da će prestojeća izložba biti samo još jedno zavaravanje tragova.
U tom trenutku bili smo negde veoma, veoma daleko. Svako sa svojom ljubavlju. Svako sa svojim mirom. Uteha.

JEBI GA

Moj roman se izgubio u raznobojnoj realizaciji i niko ga više nije mogao sastaviti u suvislu celinu. Likovi devojaka i žena kojima sam pokušao da rekonstruišem svoj život i dam mu neki smisao mešali su se u neprepoznatljiv kolaž bez smisla pun ovlašnih kontura. Iza mene je u literaturi ostalo baš ono što je ostalo i za života. Potpuno poklapanje života i literature. Šarenilo, zbrka, kakofonija, izmena brzih i burnih emocionalnih pražnjenja i romantičnih pasaža punih besmislenih ljupkosti i poetskih bajatosti. Ja sam ipak u srcu mlak, ni vruć ni hladan, baš kao iz Apokalipse, poslanica anđelu Laodikijske crkve. “Izbljuvaću te iz usta svojieh”. Grozim se heroja, užasavam se otvorenih zločinaca. Mrzim ekstreme. Nema veze. Sam sam sebi genijalan, epohalan, Neponovljiv. Ne smem samo da počnem da se vrednujem tuđim sistemima i kvalifikatorima. Moj sistem je za mene najbolji i ja sam u njemu najbolji. Ako se bar malo udaljim od sebe, videću koliko sam ništavan i mali. Ali i to je već nešto. Ja to barem znam.
Sedim u Godou. Saška me je napustila. Ponovo sam počeo da pijem i jednostavno je pukla. “Odlazim”, rekla je kao u te-ve sapunici,”ne mogu više da gledam kako se uništavaš”. Uništavao sam se i ranije, pa joj nije smetalo. Nije drink u pitanju. Sa mnom nije imala mnogo sreće, znam. Kao da sam joj popio mozak i snagu. Moraće na remont neko vreme. Drugarice koje je pogubila otkad smo zajedno, fitnesi, poslovni sastanci, poterbno joj je da se vrati u svet privremeno uspešnih i to razumem. U stvari, razumem je u potpunosti. Nas dvoje smo funkcionisali od početka kao drugarići bez ikakvih obaveza i nismo se nikada jadali jedno drugom. Sve je bilo kao po loju. Ona se pokazala zrelijom u krizama ali sa druge strane nije imala nikoga. Moj lik je vredeo samo u lakim vremenima i situacijama. Za frku sam bio potpuno neupotrebljiv. “Tip za razbibrigu” kako me je nazvala moja prva žena.
Ostaću u stanu do kraja meseca, a onda nemam pojma gde ću. Ostavila mi je nešto nameštaja i sav preostali novac kojeg nije ostalo mnogo. U stanu je prazno i tiho.
Kresnuo sam Macu, kao najzad. Nije bilo loše ali ne ni tako kao što smo očekivali. Jednostavno, lako i lepo. I ništa više. Tek tada smo shvatili da seks nije bilo ono za čim smo oboje čeznuli. Bili smo kao dva papirnata lika sa ograničenim ovlašćenjima i mogućnostima u pogledu emocija. Rešili smo da ostanemo dobri frendovi i da se tu i tamo kresnemo, onako. Kao prva pomoć.
Moj roman je došao do moje prve žene. Odlučio sam da to ne napišem nego da izdiktiram na kasetofon. Papiru više ništa nisam imao da ponudim. Šetao sam po pustom stanu kao somnabul i govorio u mikrofon. Ponovo sam bio u devedeset i trećoj.
Bio sam gladan, užagrenog pogleda kao verski fanatik. Ana me je još uvek pekla, tim pre što smo zajedno radili.
Bio je oktobar i otvaranje izložbe ikona iz jedne crkve preko Dunava. Dosta sam pio i prepoznavao face koje sam dotle viđao samo na televiziji. Svi su se ljubazno smešili kao na balu vampira. Ana je bila obučena u neke velove od tila, gotovo gola i pijana, možda i malo uduvana. Nisam joj prilazio, pio sam sa spremačicama i domarima, mešali smo pića u čaše i pili otrovne bućkuriše čudnih boja. Sećam se da me je sekretarica pozvala i rekla mi kako bi volela da upoznam njenu dobru prijateljicu. Mnogo joj je pričala o meni, pa ako želim… Uaj not, rekao sam, i krenuo da upoznam prijateljicu sekretarice. Jebiga, kako sam mislio da izgleda? Recimo kao tetka sa tonom šminke, veštačkim zubima i karamelom u ustima. Miris Otrova i lak na nestvarnoj kosi sa umetcima. O, kako sam se samo iznenadila…
Sedela je na stilskoj fotelji, ležerna, nestvarna, okružena muškarcima pijanim i zadivljenim, ljubazno nasmešena, savršena, nedostižna. Stisak ruke tako topao, iskra u očima u čijoj tami sam se pogubio odjednom, “Tamara, drago mi je”. Kovrdžava, elastična, mazna, novcijati kontinent. U razgovoru mi je poklanjala širok blistav osmeh iz bolno prosečenih usta, kao pakete Unprofora gladnima i nevoljnima. Na svakom je bila šarena zadivljujuća etiketa koja ne dolazi iz ovog sveta. Glas uzbudljivo tih , novosadski, ima jedan takav na radiju Stotka, kojeg kada čujem osetim vrućinu svuda po telu. Crna, mačkasta, nasmejana, antialkoholičarka, sve obrnuto od onoga na šta sam navikao i voleo. Došlo je vreme sa promenim šablon izanđao od upotrebe sa izbledelim likom moje S. Osetio sam se nedostojnim Tamare. Poveo sam je da vidi izložbu, bila je gužva, pa smo stali malo podalje. Pričao sam joj svašta, iznenadni napad logoreje i čude mimike. Posle mi je pričala da je pomislila da sam kreten. Pričao sam joj o umetnosti, političkim temama (?), gađenju na neukus, ponašao sam se kao da organski ne mogu da svarim ništa niže od Empireja-kreten, bila je u pravu. Otišla je i rekla mi da bi volela da izložbu i muzejsku postavku vidi na miru, videćemo se za par dana.
Prošao je čitav mesec i ja sam je zaboravio. Ona mene nije, došla je i nije mi dala da jedem govna. Rekla mi je da nije htela da dođe, ali morala je. Rekla mi je da sam lep i da ona tu ništa ne može. Jebiga, nisam bio imun na slična laskanja, jer ih u mom životu nikada nije ni bilo. Ostalo mi je da se osmehujem i trepćem, uhvaćen od dvanaest godina starije žene, one koja je znala sve o onome o čemu ja nisam znao gotovo ništa.
Posle nekoliko dana me je otela sa posla, otišli smo automobilom njenog bivšeg muža u Petrovaradin da vidimo njenu kuću, ogromnu, tek početu i nikada sagrađenu do kraja. Pokazivala mi je puste velike prostorije, date tek u naznakama, maštala je:”Ovde će biti ovo, onde ono…” Ja sam ozbiljno sa rukama na dupetu klimao i ćutao kao član političke delegacije u poseti fabrici sladoleda.
U povratku mi je poklonila Bodrijarovu knjigu Simulacija i simulakrum i izašla ispred jedne zgrade kratko me obavestivši da je sačekam u autu. Zadržala se više od pola sata. Bila je kod ljubavnika…

Telefon je zazvonio posle dužeg vremena. Uplašio sam se zvonjave koja me je podsetila na Sašku. Iznenadni bol od njenog odsustva ujeo me je krvnički i podmuklo.
Javili su se neki ortaci- samci. “Došla maca na vratanca”. Doznali su za moj novi samački status, prepoznali potencijal i navalili. Dočekali su me sa nekom crnom radošću u Klubu.
Seksualno opterećeni tipovi zadimljeni običnošću, podbuli od alkohola i sprani od emocija slavili su Dikijev rođendan. Diki je ćelav, mator, voli kurve i priča tiho. O politici, uglavnom. Oko Dikija su sedeli moj do moga, tipovi uličari, sitni preduzimači i laki erotomani. Osmehivali su se tajno kao masoni na pomen reči “pička” i “sise”. Pili smo vino i pivo, mešali sa rakijom i vodkom. Olupine postkomunističke nirvane. Ugašeni odlivci iz kovačnice bratstva i jedinstva.
Pričali su o kurvama i srpskom nacionalnom pitanju.
– Posrali su nam se u ideale- pijano je zagrgoljao Karpatov, poreklom Rus.- Sreo sam svoju učiteljicu. Žena je u penziji, izbezumljena od neimaštine. Kaže, učila nas je samo glupostima, sve pogrešno i suvišno, ništa ispravno. Kaže:”Izeverila sam te Aljoša, tebe i svu moju decu”. Ja joj kažem:”Ako vam je za utehu, niste jedini”. Ona ne kapira i samo bulazni o maskama, svi su pod maskama, nigde lica…
– Jebala te učiteljica- smeju se svi za stolom.
– Bez korena smo, to sam hteo da kažem.
– Imamo kurve i dovoljnu količinu dvadesetčetvorosatnih paketa da se izrazimo- kaže Diki.
Pijem i ćutim, ne obraćaju pažnju na mene. Svađaju se oko fudbala.
– Ja bih da krenem- ustajem i pakujem se.
– Gde ćeš? Sedi tu.
Osetim ruku na ramenu. Koketno osmehnuta šira okolina vagine me prizemljuje nazad na stolicu odakle sam hteo da zbrišem od Dikija i njegovih otpadaka.
-Dikiju je danas rođendan. Idemo malo na doping, pa kod mene.
Iza nje su još neke tikve, kao Visuljak i Trčuljak. Jebačina visi u vazduhu.
– Tebi je koren učiteljica, a u fudbalu si dunster. Ajde, šta je igrao Kolovati na prvenstvu u Španiji?
Oblačimo se i idemo u Astor. Prolazimo pored parka.
– Pizda vam materina- viče Karpatov.- Ovde da ste me čekali- kaže i odjuri u ulaz jedne zgrade. Fukse se kikoću, tipovi ih kao drapaju, a one se nećkaju. Još je rano.
– Evo- dahće Karpatov i nosi nekoliko boca vina i fudbal.- Sad ćete da vidite.
Idemo za njim u prak, gazimo gnjilu travu na čistini. Otpijamo iz boca i podvriskujemo kao umobolnici. Hladno je i para nam izlazi na usta.
Karpatov uzme i pimpla loptu desetak puta. Uzimamo mu je i jurcamo po ledini. Ribe navijaju. Igramo svako protiv svakoga. Krpimo se, driblamo i padamo pijani. Uradim jedan uspeli okret na lopti i dvojici proturam kroz noge.
– Petrice, Petrice!- skandiraju fufe.
Diki me kečerski odalami o ledinu. Osetim otužni miris truleži polegle trave. Umro sam. Mirišem korenje odozdo, crvi me grickaju, napuhan sam i ako me kradljivci grobova dokače pijukom eksplodiraću kao bomba prdežnog smrada. To sam čitao kod Filipa Arijesa u “Esejima o smrti na Zapadu” i raznežim se na svoju lepu pamet.
Dižu me i čiste mi pantalone i jaknu. Karpatov stoji nesrećan.
– Jebem vam mater.
– Šta je- pitam.
– Šutnuli su loptu preko bedema.
Iza bedema je napušteni vozni park tekstilne fabrike. Lopta kao da je upala u crnu rupu. Nikome ne pada da tamo bilo šta traži. Tamo su vampiri i utvare samoupravnog socijalizma. Nečastiva sećanja na vreme zlatnog teleta. Brrr…
– Nema veze- kaže raspoloženi Diki.-Kupiću ti novu.
– Kupićeš mi kurac.
– I to ako hoćeš.
Kikot se nastavlja do Astora.
Astor je noćni bar na izlazu iz grada sa striptiz programom u kome učestvuju nesrećnice iz Ukrajine, Rusije i Rumunije. Ispred ulaza je svetleća reklama u obliku građevine koja podseća na mlin. Spolja Astor izgleda obično, prizemna dugačka i niska kuća, uredna, okrečena i čista. Unutra je bučna dens muzika, mrak i separei sa tapaciranim klupama. Gola plavuša uvija telom oko vertikalne šipke.
Sedamo u separe bliže podijumu. Poneki policajac i maloletni gosti. Prilazi nam „madam“ ovog govnjivog mesta. Sisata gadura, zlog i lepog lica, kao maćeha iz bajki. Iza nje su dva brahikefala, izbacivača.
– Dobrodošli- javlja se Dikiju i društvu kao starim poznanicima. Mene upitno pogleda sa smeškom, ali ništa ne pita.
– Donesi vina i piva i pošalji one fufe- kaže Diki i pokazuje separe sa polugolim platinastim plavušama koje sjaktaju od besne šminke.
„Madam“ prilazi ribama, nešto im šapne i njih tri ustaju. Dve ostaju da sede.
Izgledaju isto, natapirane, našminkane, kurvinski izraz na licima, neutralan ler emocija. Pravimo im mesta. Ribe koje su došle sa nama stidljivo ih pipkaju i maze po licima. Diki vadi novčanice i baca striptizetama.
– Skinite se- kaže.
Tri ribe ostaju gole. Sedimo i ćutimo. Gole ribe piju “koktel”, papreno skupi bućkuriš, zamka za goste koji se prevare i pozovu piće. Striptizete piju samo “koktel” i ništa drugo.
Muzika probija uši i tera dijafragmu kroz usta. Plesačica divlje skače po podijumu, raskrečuje se, oblizuje svoje bradavice, zamahuje glavom, trći se se i trlja o šipku.
Karpatov gricka bradavice goloj ribi do sebe. Na nausnicama mu vidim sitne kapi znoja. Dahće i mumla nešto na kobajagi ruskom. Voli trip kada zamišlja da je ruski grof koji jebe svoju seljanku. Posle valjda plače i svira balalajku. Vrhom jezika palaca oko tamnog prstena na dojci. Riba sedi mrtva hladna. Biologija je kod nje savršeno kontrolisana. Nema paljevine, nema uzbuđenja. Radi za pare, sudeći po svežnju ne za male pare. Ko zna koliko će dobiti od te svote…
Jedna riba koja je došla sa nama, sva uzbuđena drapa me ispod stola. Gleda me upitno i kada na mom licu ništa ne pronađe, spušta se ispod stola. Otkopčava mi šlic i glaba ga upornim i dugim tempom. Svršavam joj u usta i stežem hladnu ruku striptizete kojoj Diki zavlači prst u pičku. Hladan i lepljiv, pomešan kao “koktel”, puštam izvežbanu ruku striptizete da mi izdrka. Ona to začas uradi i prospe me po sisama ribe koja sve to gleda ispod stola i razdrljana kao majka-hrabrost spremno čeka.
Diki je ostavio gomilu para u Astoru. Činilo mi se da radi i zarađuje kao preprodavac auto-delova samo da bi uživao sa kurvama. Nikada nismo bili jedan svet. Upao sam u to društvo kada sam jednom prilikom procenjivao slike iz Dikijevog porodičnog vlasništva. Hteo je da ih utopi za velike pare. U čuvenoj objavljenoj umetničkoj topografiji našeg grada, inače pouzdanog vodiča za lopove i valjatore antikviteta osamdesetih, kolekcija Dikijeve porodice privlači pažnju sjajnim i vrednim izborom dostojnim kakvog malog ali veoma vrednog muzeja.
Stare slike ozbiljnih predaka i mrtve prirode, srebrni escajg i persijaneri, tapiserije, ikone i čiraci…. Hteo je nešto novo. Gole žene i tako nešto.
Povremeno bih popio piće sa njim i pričao o slikarstvu i fudbalu. Ništa više.
Sisata gadura nas je ispratila sa poslovnim smeškom.
– Dođite nam opet- naglasila je gledajući me pravo u oči. Njeno lice je bilo dušegupka crnog i mutnog. Otišao sam sa malom, nafrakanom ribom u njen stan.
Ćutala je toliko da sam pomislio da je mutava.

…SO, UAJ DONT JU KIL MI?

Nisam imao nikakav plan. Nisam ga imao ni pre, pa ipak, sada sam bio pred krajem, a da mi se nijedna misao nije uobličila u bilo kakvu celinu. Sve je izgledalo iscepkano i bez smisla.
Iznenada sam osetio veliku nežnost prema sebi. Bio sam toliki gubitnik da sam se pretvorio u šamana svih gubitnika u gradu. Postao sam posvećen, talisman univerzalnog uroka kojim sve majke na svetu plaše svoju decu. Bio sam srećan jer sam u, istina, još uvek retkim trenucima, jasno video sopstveni kraj, dno o kom sam maštao i kog sam svim srcem priželjkivao.
Parove koje sam poznavao i sa kojima sam se družio više nisam viđao, izuzev, i to veoma retko, Bogdana i Vanje. Saška i ja smo viđali kod njih. Jedino su oni želeli da nas pomire. Maca je samo rekla:
– Glupi ste oboje. Venete jedno bez drugog gore nego kada ste zajedno. A kada ste zajedno opet venete. Vi stalno venete…
Saška je brzo shvatila da joj je isto bez mene i sa mnom. Do novca se jednako teško stizalo, stare prijateljice bile su u vezama i problemima koje je ona davno prevazišla i, naravno, učinilo joj se da se kreće unatrag. Ipak smo se voleli, jebiga. Empirijski to je bilo komplikovano za dokazivanje, ali brak nije empirijska nauka. To je čista metafizika sa uvek potcenjenom dozom vulgarne mehanike.
Kupio sam joj mimoze, ona meni somotsku košulju, zapili smo se i kresnuli.

MACA

Voleo bih kada bi sve u mom životu bilo jasno i jednostavno. Saška se nije preselila u naš stan. Ostali smo razdvojeni onako kako smo bili i dok smo živeli zajedno. Ručavali smo zajedno, pili popodnevnu kafu, uveče bi izlazili i kresnuli se. Moram da priznam da nije bilo loše.
Jedino je Maca izgledala uvređeno. Bila je opet kao Vinona Rajder iz Bubimira, detinje čista i crna kao posle pogreba. Želela je da se zaljubi, bila je zaljubljena, patila je zbog moje žene i mene. Bila je kao Vitmen koji spava između dvoje ljubavnika. S druge strane, osećala se kao parazit. Morala je nekako to da prekine.
Došla je jednog sunčanog popodneva kada je grad spavao u sijesti, a led se pretvarao u barice.
“Kad su rekli svi da najlepša si”… Bila je mirna, izlečena i đavolski lepa. Došla je u crnini, kao da je u žalosti, lice joj je bilo kao u deteta, meko, krhkih koščica i bolno. Ručice je priljubljivala dlanovima kao da moli, noktići su joj bili premazani bezbojnim lakom. Bila je naša devojčica, pametnica, lepotica, naš zaštitni znak. Kad god je trebalo biti ekskluzivan i pokazati generacijsku snagu, poturali smo Macu, jer Maca je bila neko koga ne možete voleti, već neko kome se morate diviti.
Odlazila je u Nemačku. Spetljala se sa nekim tipom preko i-mejla. Ovaj je bio oduševljen, ponudio joj je brak i Maca je pristala.
– Jebiga, Maco- unjkala je Saška.- Mogla si nekog bližeg da nađeš. Šta fali našem kumu, na primer.
– Stanjević je fin dečko- ozbiljno je rekla Maca.- Ali puna mi je riba finih momaka. Propašću od svih vas.
Nismo spominjali Živana ali to nije ni bilo potrebno. Švaba je bio nešto drugo. Poslao je sliku, izgledao je kao solidan i ozbiljan haker, ćelavi gusan kraj Dortmunda u kući sa prelepom baštom.
Sedeli smo još neko vreme ćuteći i ona je ustala.
– Čućemo se- rekla je.- Poslaćeš mi roman?
– Ako bude…
– Ne “ako bude”. Biće. Ah, da… Evo- rekla je i pružila mi vizitku- adresa i telefon mog prijatelja sa posla. Pričala sam mu o tebi. Duguje mi brojne usluge i spreman je, kada odlučiš, da ti roman prebaci na disk i pripremi za štampu. Slobodno, ne ustručavaj se. Očekuje te.
Poljubili smo se, cure su zaplakale u zagrljaju. Ispratili smo je do ulaza.
Malo posle otišla je i Saška. Govorio sam ponovo u mikrofon gušeći histeričanu potrebu da zaplačem.
Tamara me je spasila od gladi. Hranila me je, kresali smo se besomučno u stanu na Limanu u koji sam prešao u sptembru posle godišnjeg odmora. Gazdarica je bila neka gluva Mađarica čiji je sin prodavao Rama margarin na pijaci. Rama margarin bio je spajs od koga se kretala galaksija nevoljnika na koje sam tada nailazio. U Švedskoj postoji spomenik čoveku koji je doneo krompir u tu zemlju i spasio Šveđane da ne pomru od gladi. Još tada sam odlučio da podignem jedan mali spomenik Rama margarinu koji je mene spasio. Tamara je živela na Novom naselju u komotnom dvosobnom stanu sa kćerkom gimnazijalkom. U početku sam retko dolazio tamo, valjda sam se stideo male. Imala je solidnu deviznu zalihu i nije joj bio problem da me hrani.
Uglavnom smo se vozili Tamarinim Renoom po Novom Sadu, Karlovcima i Fruškoj Gori. Bila je zaljubljena, a ja u panici da mi ne izmakne sponzor. Posle kada se ohladila ja sam se zaljubio u nju. To je bilo posle Budimpešte kada me je vodila na izložbu radova Pikasa iz privatnih kolekcija. Poneo sam samo čisto rublje i banknotu sa priličnim brojem nula, jer sam čuo da neki kolekcionari daju nešto love za ovaj kuriozum u monetarnom svetu posleratne Evrope.
Posle Budimpešte, o kojoj ništa nisam znao, ili vrlo malo- neraspoloženo mi je prigovorila da je trebalo da se malo pripremim- i glupih rečenica upućenih na račun njenog donatorstva, ostavila me je na snegu kod stanice u Novom Sadu bez kinte i otišla.
Posle sam dao otkaz na poslu. Sreo sam se još jednom sa Anom i sa Tamarom i jednostavno otišao. Avramovićev dinar polako je davao nadu, ali za mene prekasno. Bilans mojeg života u Novom Sadu bio je više nego poražavajući. Bio sam bez kinte, oslabio sam dvadeset i pet kilograma, emocionalno sam opustošio, ostao bez posla i, najzad, vratio se u svoj grad koji me je dočekao pozivom na dvomesečnu vojnu vežbu.
Iz vojske sam zaprosio Tamaru. Pisao sam joj pisma na koja je odgovarala u stilu:”Verujem da Vam (do braka smo persirali jedno drugom!) je vojska teška, ali znam da ste Vi još teži”. Poslala mi je fotku sa jednog letovanja u Izraelu iz osamdeset i šeste. Ličila je na duplericu iz Plejboja. Njena starija sestra, novosadska novinarka, stalo ju je poturala “poznatim ličnostima”. Rekla mi je da ju je čak i Danilo Kiš na jednoj nudističkoj plaži opazio sa divljenjem, mada je sâm bio u društvu neke nebeske plavuše. Ovu fotku ukrali su mi klinci, poručnici. Pristala je. Delom zato što sam je zvao svakog dana zaslugom mojeg radnog mesta na vojnoj centrali.
Venčali smo se na Petrovaradinu i ručali u Kineskom restoranu u Dunavskoj sa kumovima sa kojima danas nemam nikakvog kontakta. Nekoliko dana potom, njena kćerka i ja zapanjeno smo zurili u em-ti-vi program i Kartni Lav koja je jedva nešto govorila kroz histerični kikot. Kurt Kobejn se ubio…

U galeriji se čula Poli. Bela i Mina, kao bliznakinje, smešile su mi se i prilazile u pozdrav. Imale su duge kose sa mini-valom, jaknice sa svilenim raskopčanim košuljama ispod i široke crne pantalone sa ravnim cipelicama. Kretale su se sigurno i lako, sisate i guzate, kao krofnice, crnke koje ne možete da ne primetite sa ogromnim zadovoljstvom.
– Haj, Petrice- počela je Bela grlenim glasom. Radiša, njen muž, prilazio je iza nje. Bili su par bez dece, ambiciozni sa osmehom koji je počinjao kod jednog, a dovršavao se kod drugog. Oboje visoki, on plavkast, sa izrazom poštene i prosečne pameti, ona gladna uspeha sa ponekim tikom na usnama i mrštenjem nosa koji joj je možda malo porastao od fakulteta. Oslovljavali su se “Bela” i “Radiša”, nisu se grlili, cmakali ni držali za ruke u javnosti. Umereno su se međusobno citirali i pričali jedno o drugom s poštovanjem tipičnim za ljude koji se ne vole.
– Zdravo “kolega”- zabrundala je i Mina. Počela je da nosi naočare, bore su je definitivno ostarile. I dalje je negovala dvosmislenost kada sam ja u pitanju, ne zaboravljajući kako sam je pijan prosio na kolenima. Postala je baka i trudila se da se to ne primećuje. Uživala je u neverici kod ljudi kada im je saopštavala da ima unuče.
Prenele su mi pozdrave nekih ljudi iz novog Sada.
Minić je kratko klimnuo i nasuo piće u plastične čaše. Dan ranije smo potovarili njegove “prese” u kamion Crvenog krsta i doneli ih u galeriju. Bio je to rudarski posao.
– Baš smo pričali o tvojim pričicama- rekla je Bela. Kada sam prekinuo sa Tamarom, otišao sam u Beograd i počeo da radim u jednoj privatnoj galeriji u centru. Slušao sam radio po ceo dan i odlučio da pošaljem mini-priče na konkurs u Pingvin. To mi je ostala najomiljenija radio-stanica i rado se sećam njihovih vesti:„Dobar dan, ovo su vesti Radio Pingvina. U Beogradu je dvadeset pet stepeni“. Eskapizam dostojan najvećeg divljenja. Dobio sam drugu nagradu, a priče su objavljene u knjižici Otisak srca planete. Bela misli na te „pričice“.
– Čule smo i da pišeš roman- dodala je Mina.
– Od koga?- čudio sam se.
– Od Tamare.
– Otkud Tamara zna?
– Od Jovanke, a Jovanka je prijateljica Milanke, a Milanka je dilovala komode preko tvoje žene devedeset i treće.
– Jebote…- divio sam se ovom požaru tračeva.
– Pa šta misliš, Petrice- nasmejala se Bela.- Ne živimo u Americi. Ovo je mala zemlja, sve se čuje i sve se zna.
– Načule smo da je roman o svim tvojim ljubavima. Pola Novog Sada jedva čeka da vidi šta si napisao o Tamari.
Mina se smeškala kao Zlica od Opaka iz crtanog filma.
– Sve najbolje, uveravam te- rekoh hladno.- I nije tačno da je roman samo o ljubavima, već o svim ribama koje su uticale na mene, i dobro i loše.

Jebi se, Mina, vidim kako ti crveni pečati iskaču po licu. Sama si tražila.

– Oh…- uspela je da istisne.- Onda sve najbolje.
– Šta radite vi, ljudi- upitao sam Radišu. Radio je jedno vreme u agrokombinatu, sada je profi vozač i uvoznik rolera. Došao je sa juga i pravi je fajter kog stvarno poštujem.
– Ništa naročito- reče skromno. Primetio sam da je umoran. Smešio se. Glas mu je bio usporen i nije imao daha do kraja fraze.- Vozim, razvozim, dovozim…
– Ubija se od posla- dodala je ozbiljno Mina.- Volela je da svima deluje da deli Radišu sa Belom. Bela nije imala ništa protiv, jer je Mina delila nju sa Radišom, a ne obrnuto. Bili su slatki sve troje, naglo sam se oraspoložio i počeo da pijem kao vatrogasni komandir.
Voleo bih da ribe koje su mi neuspešno pokušavale postati prijateljice, postanu moj zagrobni život u kojem bi smo do u večnost raspravljali o prirodi naše ljubavi.
Minić nas je molio da povešamo slike. Bile su suviše teške pa sam otrčao do Kluba ne bi li tamo sreo Dikija ili nekoga sa viškom bicepsa. Psiho, naravno, nije dolazio u obzir.
Diki je sedeo sam i pijan kao zvečka.
Mumlao je nešto nepovezano nagnut nad raskriljenim novinama. Dozvolio da ga odvučem do galerije psujući vlast i komunizam.
– U jebote…- zinula je Mina.- Ovaj će da nam pomogne?
– Samo gledaj- rekao sam sigurno. Znam Dikija.
I zaista, malo posle, Diki i Minić su sami pokačili sva ona čuda lako kao goblene u gostinskoj sobi.
Diki je ožedneo.
Nagnuli smo po još jednu i otvorili vino spremljeno za otvaranje izložbe.
– Gde ti je ženče- tiho je rekla Bela.
– Kod kuće. Doći će na otvaranje.
– Bela je videla njenu fotku. Kaže da je veoma lepa- rekla je Mina.
– Najbolja- rekoh tronuto.- Malo je reći da je nisam zaslužio…
– Kako je zaljubljen- Bela je nežno gledala u Radišu. Mina je muški sasula piće skiselivši lice do gađenja.
Diki je pio i ćutao. Hteo sam da odmah ode ali nije imalo smisla čoveka koji nam je pomogao isterati kao šarova. Pravili smo se kao da nije ovde.
– Zaslužio si nekog normalnog u životu- rekla je Mina.- Tvoja potraga je potraga za normalnim osobama suprotnog pola. Zašto ne napravite bebu…
– Ne mogu- rekoh.- Spermatoziodi su mi lenji. Od miliona jebenih punoglavaca nijedan neće da se malo potrudi…
– Jebiga- uzdahnu Bela.- ni ja ne mogu. Pokušavali smo svašta i ne ide…
– Nemoj- tiho reče Radiša. Bilo mu je neprijatno, osećao se krivim možda više od Bele.
Ćutali smo i pili svako u svom antropofobičnom univerzumiću.
– Sere mi se- najednom je rekao Diki.
– Idi seri- odgovorio je Minić koji je čitao Belin, Minin i moj predgovor za katalog.- U dnu, pa desno.
– Kenja mi se- ponovio je Diki.
Svi su me upitno pogledali nemajući pojma šta da rade. Jebiga, šta i ja da radim.
Ustao sam i odveo Dikija do klozeta. Nervirala me je pomisao da sam odgovoran za Dikija. Diki je bio glupi matori alkos i umesto da sedim sa Belom i Minom, morao sam da izigravam stražara budali koja sere. Iza vrata se čulo podrigivanje i prolivanje povraćanja. Vratio sam se svojim omiljenim ljudima. Ko jebe Dikija! Neka crkne sa glavom u šolji!
– Neću da budem bezobrazan- počeo je Minić- ali nema mnogo vremena do otvaranja.

Drugim rečima “nismo se ni dotakli razloga našeg okupljanja”. Nije mi se sada govorilo o Minićevim “presama”. Hteo sam da govorim o mojoj ženi i Maci, kako više nisam ni sa jednom…
– Ja ću kratko- brzo reče Bela. – Vas dvoje pričajte koliko hoćete.
– I ja ću kratko- rekla je Mina.- ne volim, to svi znate, da se eksponiram.
– I ja ću kratko- rekoh- vodku, ako ima.
Svi smo se nasmejali osim Minića. na prese je uložio mnogo rada i vremena. Srali smo mu po poslu i trudu. Ipak je ćutao jer su tekstovi bili vrlo korektni. Sve troje smo napisali najbolje što smo mogli i o njemu i o njegovim presama.
Čuli smo korake u galeriji. Diki je na zadnji ulaz ušao u izložbeni prostor i pogledao još jednom slike. Seo je na svoje mesto i nasuo još vina. Prekrstio je noge i moglo je da se vidi kako mu je cipela uprljana zgaženim govnetom. Podigao sam pogled i ispratio putanju kojom je došao. Nepogrešivo je bila obeležena krivudavim tragovima Dikijevog pijanog hoda. Niko ništa nije primetio, pričali su o otvaranju, pa sam pozvao Minića u stranu. Gledao me je izbezumljeno. Zurio je u tragove i hipnotisano išao za njima kao za Čarobnim frulašem. U galeriji je bilo još gore, gomilice su bile svuda kuda se kretao. Izgleda, dok je povraćao Diki je ujedno i srao po sebi i po podu, tako da je zadnji njegov trap na koji nisam obratio pažnju takođe zasran, pa i fotelja na kojoj sada sedi nije mogla izbeći govnjivu sudbinu. Cela galerija bila je zasrana sat i po pre početka svečanog otvaranja Minićeve izložbe. Ako ovo nije za paniku, onda ne znam šta jeste.

– Diki- pozvao sam ga ozbiljno- dođi malo ovamo.
Diki je poslušno ustao i prišao sa nečim ugašenim na licu. Bio je aut. Totalno.
– Diki- počeo sam kao vaspitačica maloumne dece- nešto se dogodilo. Pogledaj.
Beslovesno je pogledao u govnjive tragove.
– Jebiga- samo je rekao i uzdahnuo.
– Diki, imamo situaciju, jebote, cela galerija je…uprljana. Čistačica je otišla pre dva sata, za sat će da dođu prvi gosti. Doći će i televizija. Biće frke, Diki.
– Imaš li neku kofu i nešto da očistim?- upitao nas je sporo i mirno.
Minić i ja smo bili zatečeni. Očekivali smo sve samo ne da će Diki da ispravi svoje sranje. Zbunili smo se i otrčali da tražimo kofu.
– Šta se desilo- zabrinuto je pitala Bela.
– Ništa- rekao je Minić koji je petljao po ostavi- naš prijatelj Diki je malo kakio i pokakio celu galeriju.
– Jebote- uzviknu Mina sa gađenjem- a ja se čudim šta to smrdi. Vidi! Sve je opoganio i fotelju i itison…
Prenerazile su se u galeriji. Govana koliko hoćeš. Diki se istovario za nedelju dana unapred.
– Petrice, ti si kriv. Trebalo bi da čistiš s njim.
– Pusti, Mina, trebalo bi da smislimo nešto…
– Evo kofe i četke- trijumfalno uzviknu Minić noseći inventar kao Deda Mraz darove.
I tek što Diki poče da pere pod od mermera u galeriji, govna tako žestoko zasmrdeše da je bilo neizdrživo. Bela izvuče parfem iz torbe i poče da šprica po govnima. Bilo je još gore. Ipak, posao nije tekao loše, Diki je pokupio sva govna i oprao pod itison i fotelju, ali smrdelo je kao u stražnjici samog nečastivog. Od muke smo se smejali.
– Da ostavimo ovako. Kao hepening.
– Trebalo bi pozvati Psiha da ovo pokusa i oliže- najzad se i Minić oraspoložio.
Sedeli smo i pili. Šta smo mogli? Diki je otišao uz neko izvinjenje, a smrad je polako čileo na ledenoj promaji.

TRAGOVI U SNEGU

Sneg je počeo da pada krupnim mokrim pahuljama. Guste mreže krošnji koprivića dobile su belu borduru, stabla su pobelela sa severne strane, a tuje i ostali zimzelen veličanstveno su polegli svoje grane na čijim iglicama su visile rite od snega. Kovitlac iznenadnog vetra promenio je mokar i krupan sneg u sitnu vejavicu koja je ubrzo pokrila kolovoze i trotoare i utišala ionako tihi grad do potpune mukline.
U blještavoj galeriji počeo je da se sakuplja promrzli svet. Miris krzna, prokislog platna i vune, pomešan sa slatkastim mirisom karamela i opojnim zagušljivim dahom raznih parfema zaposeo je izložbeni prostor i utoplio ga dok se izlog nije zamaglio.
Ljudi sa televizije postavljali su mikrofone na mestu odakle je trebalo da se obratimo prisutnima. Podešavali su reflektore, razvlačili kablove i nišanili kroz kamere u zidove sa slikama.
Minić je bio poznat u gradu i očekivala se gužva. “Prese” su bile postavljene niže nego što je bilo zamišljeno, jer su ploče na zidovima, na kojima su postavljene slike, imale široku traku maske na vrhu. Ova maska trebalo je da služi kao nosač osvetljenja, a kako je svetlo dolazilo sa tavanice, bile su suvišne. Skraćivale su pogled, bacale senku i primoravale izlagače da postavljaju slike niže nego što je potrebno. Prava muka nastajala je kada bi se izlagala velika platna poput Minićevih. Slike su visile do polovine sokle koja je delila pod od ploče. Da stvar bude gora, ploče su gotovo od betona, azbest-cementne, i ništa se u njih ne može ukucavati, tako da su izlaganja autora koji se služe ekserima i tiplama bila unapred onemogućena. Izgledalo je malo više gothic nego što smo se nadali. To što su horor slike bile izložene u fensi galeriji celoj priči je davalo dodatni pečat bizarnosti. Ličilo je na još jedan nestašluk malograđanštine. Svet koji je pristizao bio je sredovečni, kultivisani, malovaroški prosek, pun poverenja u mejnstrim i sa mlakom znatiželjom za sve što je bilo bar malo dugačije. Minićeva familija bila je poznata u gradu i mnogi su došli na poklonjenje starim dobrim danima. Slike na kraju niko nije ni gledao.
Govna se više nisu osećala, svet je u svečanom mimohodu kružio po galeriji. Grupice ljudi tiho su razgovarale, sa zvučnika je dopirao raštimovani Tom Vejts. Bilo je lepo.
Primetio sam Sašku kako govori nekoj starijoj ženi u uho. Saška je dosta smršala i iskoristila priliku da se dobro utegne u farmerke i uzanu majicu ispod raskopčane bundice. Kratka crvena kosa bila joj je mokra. Ne podnosi kišobrane, šešire i kape. Jarki karmin na njenim usnama razmicao se u čest osmeh. Prišao sam joj oprezno, kao da tek treba da se upoznam sa njom, nesiguran u svoje udvaračke kvalitete.
-Petrice- uzdahnula je kao pred neki važan posao- gde su te tvoje “prijateljice”? Pruža mi se jedinstvena prilika da upoznam likove iz literature…
-Nadam se, ipak, sporedne!
Minin širok i blistav osmeh i njen duboki glas učinili su da je Saška zatečeno slegnula ramenima. Bela i Radiša stajali su malo dalje i videvši nas prilazili su sa jednim osmehom.
-Mi smo se jednom, čini mi se, upoznale- nasmešila se Bela.- Jednom davno, u Beogradu? Ka-es-te, Akademija ili nešto slično.
-Tačno- prisećala se Saška- ili nešto slično. ne, setila sam se. Ekskurzija u Zagreb devedesete, Maljevičeva izložba. Bila si sa onom devojkom što je uporno tražila štrukle po centru Zagreba. Nisam ti znala ime…
Bela se slatko nasmejala.
-Jeste, Zagreb i štrukle. Ti si tada studirala arhitekturu?
-Da. U Zagrebu sam bila sa Herminom, mojom dobrom prijateljicom.
-Svet je zaista mali- čudila se Bela.- Hermina je kuma mojoj prijateljici Biljani.
-Nisam znao da se udala- upao sam.
-Još od kada, Petrice. Ima i sina. Žive na Konjarniku u onim blokovima…Čuješ li se sa Herminom?- upitala je Sašku.
– Ne, razdvojile smo se već devedeset i prve. Bila je u Londonu jedno vreme…
– Tačno, ali brzo se vratila. Imam njen broj telefona, ako hoćeš.
– Naravno, bilo bi mi veoma drago da se čujemo i vidimo…
Minić nas je pozivao za mikrofon.
– Zašto ne usvojite dete- šapatom me je pitala Mina.- Tvoja žena vapi za detetom.
– Kako znaš?
– Kao da ima mlečnu skramu, neki opalni sfumato u pogledu. Studirala sam svoju kćerku kada je zatrudnela. Isti pogled.
– Možda je trudna- izbacih iz sebe prebledevši.
– Nije taj tip- brzo reče Mina.- Nije taj tip…
Bela je pakovala adresar u tašnicu. Sklopila je ruke, nasmešila se i počela. “Poštovani gosti.”.. Izlaganje je bilo nepristojno kratko, Mina je odbila da govori, sklonila se od mikrofona kao od uperenog revolvera.
Govorio sam dugo.
Govorio sam o “presama” kao o generacijskim talozima, frustriranim i frustrirajućim generacijama, predratnim, ratnim, poratnim, četrdesetosmašima, šezdesetosmašima, ovima i onima, našima i njihovima, prećutkivanjima, diskontinuitetima, negovanim, anarhičnim ili marksističkim internacionalistima, modama i uzletima, panslavizmu, jugoslovenstvu, srpstvu i ksenofobiji, krvi i bezizlazu, umoru i konstruktivnoj dekadenciji, stranputicama, mrtvajama, tamnim stranama Meseca, o školi i recitacijama, o seljacima i novotalasovcima, o jin i jang, kao Mijat i Dejo, o alkoholičarima i kafanskim nerealizovanim vođama i fudbalskim selektorima, o nemim kricima kolousnih bića, Kaligulinom snu po Svetoniju, kada razgovara sa Sredozemnim morem, a more mu kaže da nema ničeg užasnijeg od užasa bića koja se komadaju bez glasa na njegovom dnu, o potpalublju i kloaki svemira, o časovima marksizma i dosadi koja preostaje kada društvena gibanja isključuju ljude kao svesne učesnike, o Anselmu Kiferu i Sezaru, grupi Zograf i Kikiju, tradiciji koja preostaje kada ništa ne preostane, a prethodno je namerno zaboravljena, pa gluvi telefoni i nerazumevanja…
Aplauz me je prekinuo u dužem uzimanju vazduha.
– Pitanje je- poučavala je Mina posle- da li je moguće tumačiti ili samo interpretirati umetnost. Petrica je interpretirao sociološki kontekst…
– Čisto likovni nije ni dotakao- bunio se Minić.- Ipak, bilo je sjajno- dodao je smešeći se.
– Zašto ne pišeš generacijski roman?- pitala me je Bela.- Ti kužiš mnoge stvari koje ja ne vidim.
– Njih niko ne vidi- zezala se Saška.
– Petrica je ili jedini u pravu ili je totalno omanuo- rekla je Mina.- Videće se kada se sve ohladi…
Hteo sam još da govorim. Hteo sam da nikada ne prestanem da govorim. Sa govorom je isticao sav moj užasni bol.
Vreme za govor je, međutim, bilo isteklo. Ni pisanje ni govor više nisu vredeli ništa.

KRAJ

I kada se iskidaju snovi kao paučina, ostaju stvari obične i stare. Ne možemo učiniti ništa da se prisetimo utiska koji nas je pratio u svojoj lakoći- ostaje težina i interregnum utvara. Ostaju otežavajuće okolnosti života, “mogao sam bolje”, ostaje da se oprostimo ti i ja, ti koji si sanjao i ja koji te nasleđujem na javi. Da li sam sanjao da sam ti ili ti sanjaš da si ja? U izmaglici tridesetih možemo da se vidimo, jedino tada. Posle je odahnuće, zaborav, pomirenje… Preživeti tridesetu znači preživeti san koji te istovremeno privlači i odbacuje. “Ja sam klinac”, viče prosedi tip koga već ozbiljno doživljavaju. Ne viče, samo miče usnama, čak ni to. “Negde sam se zajebao”, ostaje mu da prizna. I sa tim priznanjem ubeđuje sebe i druge da postoji, on i svi drugi. To je život ili bar njegovo umornije lice.
Tamara me je napustila posle mesec dana. Zapravo nije me napustila, spakovala me je i poslala kući. Bio sam bez posla, bez veza, bez izgleda. Bio sam joj zahvalan, izlečio sam se od nje i svega što me je ubijalo devedeset i treće. Otišao sam u Beograd, zaposlio se u privatnoj galeriji i počeo ozbiljnije da pišem prozu.
– Roman, drugim rečima, dolazi do mene- rekla je Saška. Ispratili smo Belu, Minu i Radišu. Kod kuće smo vodili ljubav i ležali u mraku sa upaljenim cigaretama. Deo o Tamari sam izgovorio u kasetofon. Deo o mojoj ženi ću da ispričam sa njom.
– Kako ćeš me nazvati?- bila je radoznala kao dete.
– Nikako, samo moja žena.
– Ih, daj mi neko ime. Moja žena kao moje gaće.
– Ako ti nešto znači, evo ti počni.
– Dopada mi se Saška, tako je trebalo da se zovem.
– Meni se ne dopada, ali svejedno.
– Ne moraš da me tako nazoveš. Lakše mi je da govorim o sebi u trećem licu, a to treće lice mora da ima neko ime.
– Kako hoćeš.
– Dakle, Saška. Saška je ponovo upoznala Petricu devedeset i pete. Kažem ponovo, jer su se upoznali devedeset i prve, kada su postali prijatelji i ljubavnici, onda devdeset i druge kada su izlazili i zbavljali se i najzad devedeset i pete kada su se venčali. Petrica je došao na godišnji odmor u avgustu, izašli su na piće, radila je još uvek u svojoj antikvarnici, bio je ležeran, mnogo zreliji u kul smislu, božanstveno su se kresnuli, kao i uvek.
– Hvala “Saška”.
– Nema na čemu. Saška je uvek znala da je Petrica njen čovek, uprkos tome što se nije zaljubila na način na koji su se njene prijateljice zaljubljivale. Nije bilo patetike ni romantike, što je bilo dobro. Bilo je bola posle prekida, što je opet bilo dobro. Zaprosila ga je u septebmru i on je rekao “da”. Bili su srećni kada su pronašli stan, Saška je sve sredila onako kako on voli, jednostavno i ležerno u njegovoj omiljenoj goldenbraun kombinaciji. Petrica se zaposlio, počeo je da piše Protesilaja, roman u četiri dela, o tipu koji se zaljubljuje u bolesnu devojčicu koja umire, a posle mnogo godina u devojku koja gine na frontu kao dobrovoljka. Saška je morala da prekine sa poslom jer su je uništili porezi sračunati da guše svaku privatničku inicijativu. Ali, nećemo o politici, ko ih sve zajedno jebe. Petrica je pisao i radio, Saška je pazila muža, hranila ga je i odgajala…
– Po čemu se Saška razlikuje od ostalih- pritekoh joj u pomoć.
– Po tome što ju je voleo i još uvek je voli. Sve ostalo su bili zanosi. Umnožena neispunjena dečačka ljubav- S. u mnoštvo likova. Sa svakim likom postajao je sve zreliji, mada i neispunjeniji. S. je do Saške bila šupljina koju niko i ništa nije moglo da ispuni. Saška je konačni prekid sa S.
– Neskromna izjava, ali neka ti bude.
– Molim?
Smejemo se. Moj život postaje veseo.
– Saška je dobra riba, bistra je kad hoće, fantastično kuva, nema bolje u krevetu…
– Hajde da pišemo roman o tebi- rekoh kao uvređeno.
– Ne Petrice, ti si izmišljen za lik iz romana. Kao da su te deset pisaca izmislili i svako vuče na svoju stranu svojim talentom i maštom. Ti si potpuno neverovatan i zato veliki izazov za beletristička razglabanja…
– Šta su radili u braku?- prekinuh je.
– To je mračan deo ove povesti. Petrica se zakopao u provinciji, prestao je da piše iako je objavio svoje priče po uglednim časopisima, ali priče koje je napisao u Beogradu. Propio se i Saška sa njim. Počeli su da se druže sa njenom školskom pajtašicom Macom sa kojom su se oboje kresnuli. Maca je rekla Saški da je bolja u krevetu od Petrice, ali da je u Petricu zaljubljena. Zato je otišla prvo u Sloveniju, a posle u Nemačku. Počeli su da se druže sa parovima, manje-više neispunjenim, bezdetnim i uglavnom siromašnim. Pravili su žurke i pretvorili svoj život u žurku. ali stigla je mamurna obdanica… Saška je napustila Petricu kada mu je bila najpotrebnija i to sebi nikada neće oprostiti.
Zagrlio sam je i poljubio u kosu.
– Ići ćemo u Boku kod mog rođaka. na moru će se završiti roman. na moru sam rođen i na moru će se sve rešiti. Pun krug.
– Kako će se rešiti?
– To zavisi od tebe. Ti si ta koja dopisuje kraj romana. Zapravo, izgovara ga…Uvek mi se činilo da smo i ti i ja i celo ovo društvo kao pali s Marsa. Ponašamo se kao da nas je neko izmislio, bez veze sa bivšim, bez nade u buduće… Generacija naših roditelja prva je u istoriji našeg naroda koja se nije morala plašiti da će im deca umreti od gladi, bez obzira da li se radilo o vozačima viljuškara u magacinu ili univerzitetskim profesorima. Sve to je učinilo da se i kod nas kao i kod njih pojavi ona neobuzdana glad za životom, putovanjima, uživanjem… Sve ono čega su se generacije pre njih odricale stolećima. nama je dopao račun, da platimo ono što smo pojeli i popili. Uredno, kao u restoranu.
– Petrica i Saška su potpuno neverovatni likovi- reče kao da se odjednom setila.- Upravo zato što je sve opisano manje- više sa faktografskom tačnošću, upravo to guši literaturu. Život ne nudi istine, on nas samo opčinjava.
– Mi smo sami- rekoh.- I samo to je istina.
– Sećaš li se onog kratkog filma: platforma koju okreće tip obučen u kostim đavola? Na platformi su neki ljudi koji pokušavaju da se održe na njoj uprkos sve bržem okretanju. Jedan po jedan oni padaju. Ostaju samo mladić i devojka koji su seli okrenuti leđima jedno prema drugom i tako se iza leđa držali pripijeni. Đavo u završnoj sekvenci očekuje neku njihovu osvetu, jer su pobedili. Oni, međutim, ustaju sa platforme i zagrljeni odlaze nekud svojim putem.
– Saška i Petrica, drugim rečima, ostaju pripijeni na đavolovoj platformi života?
– Rekao si da je kraj na moru i da ga ja izgovaram. Tako će i biti.

Februar 1999.

U NARANDŽINOM GAJU ŠETAMO ZAGRLJENI

U narandžinom gaju šetamo zagrljeni. Osetno je toplije nego u našem gradu. Naravno, nema snega, mirno je i sunce pomalo greje. Moj rođak, njegova žena i sinčić glasno govore i smeju se. Sutra ćemo svi da beremo narandže. Osećam lekoviti miris mora i topim pogled u tamnorumenim senkama. Mirišu narandže, miriše put moje žene, moj život miriše.
Ljuštim narandžu. Sunce odlazi u Italiju.
– Završićemo roman ovde- reče Saška pred jednim drvetom povijenim od plodova. Kroz stabla se nazirala uska pruga ultramarina, more je temnelo sa nadirućom tamom prohladne noći.
– Trudna sam -reče i obujmi mi lice dlanovima.- Ne kvari- brzo je rekla- tvoje je i ti to dobro znaš.
Zaglio sam je i telo mi je protresao plač.
Zagrljeni pred morem u prohladnoj večeri Saška i ja, svako sa svojom zebnjom u srcu, zurili smo u Macinu fotku iz Dotrmunda. Dvosmisleni osmeh Ute iz Naumburga. Ruka joj je bila na vidno naraslom stomačiću. Pored nje se uštogljenim osmehom ponosio njen dragi Diter.
Polukrug crvenog sunca odlazio je u Italiju. Kao poslednji voz u kom nas nema. Ostajemo ovde. Uprkos svemu i uprkos svima vama. Jedan čovek pored svoje žene, zagrljeni i srećni, blagosloveni i zaljubljeni.
Rekao bih, potpuno zasluženo.

VERTIGO

Sve krin do krina, bezdan tišina,
Vrtlog vrlina, sumor suština-
Sve se raskaja u sto beskraja
U sto očaja, sto odnošaja
U sto divljina, sto davnina
Osvajanje sna, Stanislav Vinaver

Decembar 2008/Februar 2009.

Z-a je probudila jaka glavobolja usred noći. Pio je mnogo, posle je jeo i sada mu je bila muka.
Pokušao je da seti događaja pred spavanje. Vrtoglavica u kojoj je jedini centar tog besmislenog kruženja bio snažan bol ispod očnih duplji, mrvila mu je ionako tanku koncetraciju.
Dođavola, pomislio je, zašto se probudio. Popio je toliko, između ostalog, da bi bio miran do jutra. Istresao je pred ženom i prijateljima sav svoj problem sa posla, uspeo da se nasmeje nekim dobrim vicevima koje je pričala jedna stara prijateljica, a sasvim na kraju, kada su svi otišli, dugo se seksao sa svojom ženom. Sve je izgledalo dobro. Gde je pogrešio?
Najzad mu dopre do pameti nešto od čega zamalo nije povratio. Iz utrobe je osetio jedan odvratan, slatkast zadah nepogrešivo ga vezujući za bananu kojoj nije mogao odoleti posle večere. Nikada neće naučiti. Štagod da je jeo posle dugih i žestokih pijanki, nije smeo da uzme ništa slatko, pogotovu ne neko preslatko voće. Sada je duplo pogrešio. Pojeo je kolače sa pekmezom i orasima i jednu usranu bananu. To mu je sada zabadalo tupa sečiva u oči i utrobu pretvaralo u mašinu za rublje u centrifugalnom divljanju. Okretao se i menjao stranu na jastuku, trudeći se da ponovo zaspi na hladnijoj strani. Nije pomoglo. Gluvo doba noći mu je donelo i uobičajene strahove. Njih alkohol nije otupeo. Bili su sveži i jasni, komadali su ga zaobilazeći alkoholnu anesteziju kao virusi pogrešan lek, neki antibiotik uzet tek tako, po inerciji jer nam je od njega obično bolje. Strahovi su ga vratili u preuveličanu realnost problema na poslu, a ona se pretvarala u neobjašnjive, čak nelogične užase, da je posle ne dugog vremena drhtao pred svešću o vlastitoj smrti, najverovatnojoj doživotnoj nemoći da bilo šta na ovom svetu razume i staračkom truljenju koje će ga, ako starost potraje, obeležiti više nego ijedna njegova osobina.
Prokleta banana! Svest mu se naglo uskomeša i on pohita u kupatilo. Trudio se da sve bude tiho, stavio je prste duboko u ždrelo i pustio da smeša gnusnog sadržaja protutnji njegovom utrobom prema gore u gejziru koji poprska klozetsku šolju kao sprejom. Oseti olakšanje i bol popusti. Slatkasti ukus mehanički i s lakoćom podiže svu njegovu utrobu i povraćanje se ponovi. Do jutra je zaspao i sanjao gnjecava ženska tela koja žude da mu se podaju. Kao utopljenice čije duše raspinje osujećenja želja.

Vrtoglavica je ujutru popustila. Obrijao se i dugo tuširao vrelom vodom. Posle je pustio jedan šokirajući ledeni mlaz niz leđa i brzo ga pomerio na grudi i stomak. Trajalo je manje od sekunde, ali čitavo telo je dobilo jasan signal budnosti i akcije. Osećaj istovremenog umora i bodrosti pretvarao se u prve nagoveštaje neraspoloženja koje će se, to je znao, protegnuti na ceo današnji dan. Možda će se sve promeniti popodne, kada njegov bioritam ume da iznenadi naglim podizanjem tonusa do tačke kristalno jasnog viđenja stvari, poimanja ma i najmanje sitnice i detalja.
Izlazio je iz kupatila obodren mirisom kafe iz kuhinje. Lena je pušila i srkutala iz svoje zelene keramičke šolje. Onda se setio sinoćne vesti o Rodu Blagojeviću. Idiot, pomislio je. Rod ili on? Obojica. Kako su mu samo napakovali. Počeo je nešto da govori Leni koja ga naravno nije slušala. Nije mario. Njemu je bilo bitno da ne ćuti. Pod mlazom svojih reči mogao je da misli o nečem sasvim drugom. Na tom daru uvek je bio zahvalan. Setio se prošlogodišnje slave, Sv. Nikole, i vesti da je njegov projekat prošao u republičkom ministarstvu i da će dobiti priličnu svotu, vremena i slobode da taj projekat izvede do kraja. Setio se kako je bio pijan od alkohola i sreće. Setio se kako su mu svi čestitali. Setio se kako je, pre svega sebi, obećao da će sve učiniti da taj projekat uspe. Ponadao se i kakvoj nagradici…
Lena je sipala kafu iz džezve u dve šoljice trudeći se da penu pravilno rasporedi. Njen muž je baš izašao iz kupatila, na brzinu se obukao i seo preko puta nje za njihov kuhinjski sto. Smesta je počeo da priča u bujici reči kao da je uključen u nešto i kao da je malo pre bio prekinut u priči koja je počela ko zna kada i ko zna zbog čega. U početku njihove veze, pa i braka, mrzela je tu njegovu jutarnju raspričanost. Jutro je najogavniji deo dana. Navikla je da posle dugog protezanja u krevetu popije kafu i puši što je moguće duže. Dok jutro sasvim ne nestane. U tišini. Naročito u tišini. Sada joj muževljeva logoreja nije toliko smetala. Navikla je da se isključi i da pusti njegov jednolični glas u nekom ofu, kao komšijski preglasno pušten radio.
„Rod Blagojević je uhapšen. Ef bi aj ga je smotao, pošto je naš Rod pokušao da proda senatrorsko mesto Baraka Obame. Gospode, pa on je guverner Ilinoisa, države odakle je novi predsednik. Crnac će ga razapeti za primer. Kažu da je Blagojević čak bio i neki faktor u antikorupcijskom savetu senata ili nešto slično. Bože, kakva budala! Lidija mi je rekla da je bio ozbiljan kandidat za izbore 2012. godine. Zamisli, naš čovek predsednik ju es eja! Sve je to bacio u smeće zbog svoje čergarske prirode, svog jebenog genetskog defekta. Jebote, mi zaista nismo za politiku. Nama zauvek treba da vlada neki gaulajter. Bože, bože…“
„A“ reče Lena.
Ništa nije razumela. Ko je jebeni Rod Blagojević zbog koga se njen muž toliko nervira.
„Od početka je sve bilo jasno.“
Nije ni primetio njenu odstutnost. Zevala je i prstom kružila po glavi sa upletenom skljokanom loknom svoje riđe kose.
„ Srpski kokusi nemaju veze sa nama u zemlji. Mi naprosto nismo uvezani. Kao, Šiptari su imali svoje lobiste u Kongresu i Beloj kući; molim te, nekolicina poslastičara i dilera drogom ima moć da zbriše naše kokuse. Neće biti! Oni tamo, u Americi, nas ovde preziru kao otpadnike, kao neke sovjetske isprdke! Nas još uvek, uostalom kao i Ruse u Rusiji, obeležava ono Zinovljevljevo homo sovieticus. I to će tako izgleda zauvek ostati…
„Izgleda“, više je ponovila nego što je potvrdila.
„Od svih jugosa, jebote, mi smo najmanje komunisti, a ispalo je da smo najgori boljševici. To je zbog onih govnjivih montenjara, onih Crnogovnaca, Hercegovanaca, Pičana, Dalmoša koji nikada nisu videli more i sličnih govnara…“
„Livno, Duvno, govno“ pokušala je da bude duhovita. Ni sama se nije nasmejala.
„To kažu Hrvati za svoje“, prekide je nestrpljivo, „ A taj Blagojević je zapravo Milorad. Baš neki naš cigojner. Pička mu materina! Sada je sve gotovo. Ovi novi Sovjeti će nas slistiti za doručak. Kao Čečene.“
„Čečeni su daleko“, rekla je bez ikakvog osećaja.
„Vraga je bilo šta daleko za Sovjete, a i jebe mi se za Čečene“, viknuo je. „Kakva sudbina! Možemo da biramo: odskočna daska za Mudžahedine ili trabmulina za Sovjete. I svi bi da sjebu Zapad. A mi smo stoka matrologa, ratujemo za one koji više plate. Inteligencija slabića i glupaka… Jebote, što nismo zbrisali na Zapad!“
Gledala ga je s nekim gadljivim sažaljenjem. Mlatarao je rukama, diskutovao sa nevidljivim protivnikom koga je hteo u nešto da uveri, protiv njega je bio ceo njegov i njihov zajednički život. Imao je četrdset i dve. Dve manje od nje. Izgledali su kao dva predugo usidrena broda. Nekada pristojni, sada zapušteni, svašta se nahvatalo na njihova korita.
Bilans njihovih života bio je dovoljan za najmanje i najskromnije aspiracije (živi smo i zdravi, hvala Bogu moglo je i gore). Zasrao je nešto na poslu. Juče je pijan dramio pred njihovim frendovima koji su došli da se malo izduvaju. Pustila je muziku njihove mladosti, novi talas. On je zahtevao Nirvanu i Oejzis. Prekasno sazreo. Skenjali su ga u firmi. Namestili mu igru i skenjali čitav njegov projekat. Sada sere o Rodu Blagojeviću, kao da je propali guverner Ilinoisa kriv i za njegov promašaj. Za sve njegove promašaje. Da li sam i ja njegov promašaj, zapitala se, onako bez veze. I ako jesam, nisam ni jedini, a pogotovu ne najveći, tešila se. Ako je ta uteha samo jedna etapa u dugom i komplikovanom putu upropašćivanja njegovog života? I ako jeste, dovršila je brzinsku rekapitulaciju svoje uloge u životu ovog čoveka, to mu je neka sudbina, tako mu je pisano, protiv toga se ništa nije moglo. Bla-bla-bla… Naleteo bi na neku koja bi odradila posao apsolutno na isti način kao i ona. To ti je to.
Anestezija deluje.
„Hajde da doručkujemo“ rekla je i zgnječila pikavac u tanjirić.

Priča se prekinula na istom mestu. Gde je pogrešio? Sinoć je pojeo kolač i bananu. Tačnost uviđanja te greške naprosto nije bila moguća za analizu poslovnog debakla. Poče da odmotava, po ko zna koji put, celu priču: početak, rad tokom proleća, leto, finiš u jesen i kraj u oktobru. Sve je bilo izvedeno da ne može biti bolje. Nigde nije omanuo, radio je kao mašina, uporedo je uspevao da vodi još dva velika projekta- pravi homo faber- a ne kao ovaj Rod. Na njegovom mestu, na položaju guvernera Ilinoisa, on, a ne Rod Blagojević, bi napravio čuda i ne da ne bi bio optužen za nešto toliko ponižavajuće kao prodaja mandata u Senatu, već bi zaista bio jedan od glavnih pretendenata na mesto u Beloj kući. Stvar je u tome, pomisli, da je ceo taj njegov projekat bio kamen spoticanja nekom lokalnom Rodu Blagojeviću, nekoj usputnoj političkoj zvezdi kojoj su očajnički trebali stupci u novinama i minutaže po udarnim televizijskim emisijama.
Ispao je budala. Uradio je posao koji nikako nije trebalo da bude urađen. Posle izbora došlo je do promene u ministarstvu, a novi ministar je imao i nove prioritete. U njima, njegov projekat nije imao velikog značaja. Ipak, smetao je. Sada više ne smeta. Uspešno je anuliran, marginalizovan, vaporizovan, pretvoren u sterilne čestice kosmičkog ništavila.
Juče su se neke mlađe kolege grubo našalile na njegov račun. Najveći rezultati njegovog projekta prolazili su kroz najbolnije odsecanje. Publikacija na kojoj je radio skoro čitavu godinu i koja je bila puna s mukom prikupljenih egzaktnih podataka – taj posao nije trpeo ni najmanju štamparsku grešku – poslužila je ovim mladim ljudima da se u sprdnji njome dodaju i da im služi za podmetač za masan papir s burekom, plastične čaše za jogurt, kafu… Stresao se od očajanja. Paralelni projekat koji je vodio neki lokalni Rod, trajao je manje od dva meseca, nije imao projektnu dokumentaciju, bio je poluprivatan i sažeo je sav njegov trud na nekoliko strana nepismenog, netačnog i pretencioznog teksta o koji su se otimali svi mediji. Danas su ga zvali iz jedne velike kuće u glavnom gradu i tražili podatke iz knjige. Mislio je iz svoje, pa je to i rekao.
«Poslao sam vam dve kopije prošlog meseca», rekao je i petljao po fijoci ne bi li pronašao potvrde iz pošte.
«Niste me razumeli» rekao je ženski izvinjavajući glas.
Mehanički joj je dao broj telefona Rodove kancelarije. Njegov Rod je još daleko od ef bi aja. Svetlosne godine su u pitanju.
Druga dva projekta su ispala sasvim dobro. Naročito onaj koji je bio vezan za neke strance, italijanska priča. Bilo je sve izvedeno onako kako je inače radio. Tačno, precizno, solidno, medijski veoma dobro propraćeno jer je sam uticao na kampanju i delom je vodio i u njoj učestvovao. Bio je samo deo tima, ali ključni igrač. Kontrolisao je sve aspekte projekta: od ugovaranja posla, preko nalaženja kinte, pregovora sa Italijanima, njihovim filijalama i centralom u Rimu, koordinacije u glavnom gradu i napokon izvođenju, „egzekuciji“ kod njih u firmi. Ali kako su njegov projekat i ovaj „italijanski“ bili uvezani, naime, uspeh italijanskog je trebalo da lansira njegov u medijsku i stručnu orbitu, jer bi na njega skrenuo neophodnu širu pažnju, ispalo je da je sve samo delimično uspelo, da je moglo biti bolje. Debakl njegovog projekta bio je još vidljiviji, a poniženje veće. Jebeš Roda Blagojevića, pomislio je. Možda su mu namestili, setio se izjave Rodovog brata Boška. Tako obično biva, uvek se pojavi neki brat koji sve objašnjava. Tako je bilo sa Miloševićem. Ja nemam brata, pomislio je. Samo bi mi to trebalo, neki usrani burazer pun razumevanja i pogrešnih utisaka.

«Politika je precenjena kao seks» rekla je Lena.
Izgledalo je kao da Lena nema pojma šta je to dobar seks. To je neko i rekao. Lena se nasmejala.
«Možda si stvarno u pravu. Možda ja nemam pojma uopšte šta je to dobar seks», našalila se na svoj račun, ali svejedno osećao se nekako prozvan. Pijana prijateljica je zapetljala pokazujući na njega prstom «Vi ste krivi».
«Vi muškarci koji i od seksa i od politike pravite cirkus».
«Tačno» složila se još jedna njihova ispisnica «Žene bi trebalo da vladaju…»
«Bože sačuvaj» rekla je Lena «ja ne mogu da se savlađujem kao Z. On je mašina. Ono što on može da istrpi, to isto bi dotuklo prosečna dva konja.»
Dosadio mu te taj seljački fazon lažnog svinga. Grupni verbalni seks.
Uzeo je banku i počeo da raspreda svoj slučaj. Primetio je da niko na večeri nije uključen ni u šta bitno ni veliko, čak i za provincijske standarde. Svi su tavorili u donjem domu proseka, bacili peškir u ring i predali meč. Još uvek su najradije pričali priče iz osamdesetih, proveravali svoje kolektivno pamćenje uspomenama iz škole, markama robe široke potrošnje iz bivše zemlje, stripovima, rok muzikom, filmovima, knjigama, armijom, letovanjima na Jadranu, nekim imenima koja se uklesana nalaze na krstačama na groblju, sličnim tužnim glupostima. On je govorio o sebi i svom problemu u registrima koji niko od prisutnih nije hvatao svojim raspoloživim arsenalom za razumevanje i empatiju. Njegova frka bila je hiposenzorni krik koji se nije čuo ni video. Mahao je rukama pred njihovim zaspalim očima. Pokušao je da probudi jedan umrli naraštaj kojem je i sam pripadao. Na kraju se napio i kikotao vulgarnim vicevima.

Stavio je svoju akustičnu gitaru na desnu butinu i raspalio a-mol akord. Bez osećaja je odsvirao intro na trećoj žici i počeo da svira i peva A Man who sold the World. Voleo je i Bouvija i Kobejna. Pokušavao je da svira kao Kobejn, ali je pevao više nalik na Bouvija. Obe verzije su bile sjajne. Tekst, muzika, Kobejnovo izvođenje na unplugged koncertu, Bouvijeva kadenca sa pevanjem i Kobejnova sa sviranjem, sve je bilo kao izvor sa kojeg se ne možeš dovoljno napiti.
Lena je prezirala obojicu. Bouvija je zvala pretenciozni peder, kemp zečica i šizoidni reklamdžija, a Kobejna naprosto samoubica. Ko se samoubije, Lena je tako mislila, potpuno je bezvredan. Za muziku Nirvane nije imala nikakve reči. Kao da nikada nisu postojali.
„Nemam pojma zašto ti se sviđaju“, rekla je negde početkom devedesetih. Pili su pivo u glavnom gradu u jednom studentskom klubu. Nirvana je bila totalni hit. Ona je slušala Kjur i Red hot čili pepers.
„Mislim, oni su totalno belo smeće. Takva im je i muzika. Ti si sasvim nešto drugo, novi talas, neobarok, sofisticirani intelektualac… „ , udvarala mu se.
I kao da se odjednom setila „Ma daj, valjda se ne šališ kao onda sa onim malim cigerom, kako se ono zove, ah da, Džej Ramadanovski. Uši ste mi probli zezajući se kako volite to da slušate…“
„Valjda praviš razliku između Džeja i Nirvane“ rekao je. Dosadio mu je pattern. Voleo je sve što je razbijalo šemu samozadovoljnosti njegove generacije. „Pevač je moje godište, pravo je čudo da je neko od nas išta rekao. Mislio sam da ćemo se zauvek izgubiti u konzumiranju, da ćemo, kao u Grinevejevom filmu umreti prežderavajući se knjigama. Uostalom, video sam ga. Veoma je lep. Za razliku od svih tih tvojih wierdo. Jednostavan i lep. To mi se dopada.“
„Da, ali ne zaboravi. Njihova poruka nije upućena tebi već klincima koji imaju između petnaest i sedamnaest godina. On peva o tinejdžerima. Ti odavno više nisi tinejdžer“, rekla je isuviše jetkim glasom.
„Nisam po godinama, ali možda još uvek jesam u srcu ili negde drugo. Ne znam, samo kapiram da mi je sve to jako blisko.“
Slegnula je ramenima. Nije i dalje razumela ali to joj više i nije bilo tako važno. Pili su pivo i pričali o jednom filmu Toma Stopadra koji je izgleda bio snimljen u Zagrebu. Tim Rot i Geri Oldman, zapamtila je dvojicu glavnih glumaca za koje on nikada nije čuo.
Držao je prste na žicama na poslednjem f-dur akordu pesme. Zvuk je polako zamirao kao da odlazi zauvek.

Na poslu je uspeo da povrati svoju bodrost i odsečni ritam kojim je drobio problem za problemom, a one koji su sa njim radili postavljao u stanje savršenih prezaposlenih mašina. Ceo dan je pisao i slao mejlove na tri jezika, telefonirao, faksirao, lično govorio sa strankama koje su se pažljivo izrađenim tajmingom smenjivale jedna za drugom gotovo u sekundu. Usklađivao je mnoge različite podatke svoje firme i kreirao završne izveštaje koje je spremao za objavljivanje u godišnjem pisanom bilansu. Izveštaje za ministarstva je napisao, potkrepio ih precizno organizovanom dokumentacijom, fotografijama, kompjuterskim diskovima, tabelama… Kada ih je poslao po kuriru i završio svoj desetočasovni radni dan, imao je utisak da je dirigovao nekim fenomenalno izvedenim koncertom. Seo je u svoju kancelarijsku stolicu na točkiće i sklopio ruke na stomaku. Bio je zadovoljan. Ipak, senka potpuno straćene godine i silnog truda koji je uložio u svoj projekat stalno je lebdela nad njim kao kišni oblačak nad nekim baksuznim likom iz crtanih filmova. Hoće li to stalno biti ovako, mislio je. Kao hronična bolest, posedela kosa, amputirana ruka… ima li za ovo proteze? Hoće li svaki svoj samozadovoljni trenutak pokvariti sećanjem na ovu blamažu? I šta će to biti što će ga stalno i iznova podsećati na to? Ova stolica na kojoj se zamišljeno okreće levo-desno, ova kancelarija, ljudi sa kojima je radio, ukus kafe koji otpija u nesvesnim gutljajima dok napeto zuri u kompjuterski ekran, svaki njegov izveštačeni i dobro odglumljeni osmeh, brza misao dok smišlja kako da se izvuče iz škripca, sati i sati dok traži grešku u projektu, ili sve to. Njegov život na poslu. Zapravo, ceo njegov život.
Transformacija iz nehajnog novotalasovca u homo fabera desila se iznenada i to krajem devedesetih. Posle bombardovanja, činilo mu se, sve je umrlo. Isplivale su olupine, a one su samo plutale i ništa više. Dosadila mu je količina diletantizma koju je viđao svuda oko sebe. Čitava zemlja bila je nekako dekvalifikovana. Divlji diletantizam, korupcionaški mentalitet, protekcionaštvo bili su očajnički i jedini preostali način trajanja. To je kao neki praizvor i on se nikada ne gasi. Zapravo, mrzeo je svaku formu praizvora i kolektivizma. Mi smo totalno drukčiji od drugih. Još uvek je verovao u tu himnu svoje generacije. Nije podnosio saučesništvo, lako samoopraštanje kolektivnih karakternih nedostataka, izgovore, prenemaganja, sitne aspiracije i nedostojne ciljeve. Užasavao se cviljenja naokolo.
Verovatno je da su na to i računali kada su mu skenjali projekat. Znali su da se neće žaliti, bez obzira na to što je bio energičan i dobar govornik, što su ga mediji uglavnom voleli i što bi veoma brzo uspeo da pređe u inicijativu i sa nepogrešivim njuhom pronađe rupu u njihovom sistemu, posvađa ih međusobno i zagospodari nad situacijom. Nije imao nikoga osim sebe ko bi bio oštećen ovim preuzimanjem. Zbog sebe se nikad ne bi žalio, i oni su to veoma dobro znali. On je bio profesionalac. Redak zver. Otud i toliko ranjiv. Imao je posla sa diletantima. Oni nisu bili oni bodri boljševici iz četrdeset i pete koji su ubijali sve na koga su naišli a nije im bio po volji. Ovi su mlaki, uvlače se kao trulež, razgnjecaju protivnika, pretvore ga u biće bez inicijative, sunđer, raspadnuto telo… Crne rupe, implodirajući boljševizam, carstvo sivila i mediokriteta…

Lena je čitala u novinama kratak tekst o muževljevom projektu. Nigde nisu spomenuli ni njega ni njegovu knjigu. Njegov rezervni projekat sa Italijanima, međutim, raširio se na pola strane, a tamo je bila i slika: Italijani, njen muž i još neke pljuce za koje nije znala ko su. Okrenula je list, a tamo na celoj strani ugledni stranački prvaci, ministar, sekretar i još neke budže sjatili su se kao lešinari nad uništenom reputacijom njenog muža.
„Pizde“, rekla je glasno. Pročitala je bezvezni tekst pun nazdravičarskih budalaština i bestidnog međusobnog laskanja. Njen otac, Crnogorac, imao je zgodnu zavičajnu doskočicu za ovakve prilike: „Ja ću tebi „serdare“, ti ćeš meni „vojvodo“, a kakva smo govna to samo mi znamo“.
Nije znala ne samo kako da mu pomogne, nego ni kako da ga uteši. Oprezno mu je rekla kako je možda vreme da se i on učlani u neku partiju. Znala je sve o njegovom političkom agnosticizmu i delila s njim te stavove u potpunosti. Bio je sam. Nije imao nikakvu podršku s te strane. I njegov i njen otac bili su matori, beznačajni pluskvamperfekti, čije je vreme odavno prošlo. Njihovi najbliži frendovi bili su idioti u smislu te reči iz dobre stare sokratovske Atine. Politika, verovala je, uspešno pretvara nekorisne ljude u štetočine.
„Možda da se ipak negde učlaniš“, ponovila je tiho. Onda je on odgovorio onako kako se ponajmanje nadala. Očekivala je njegov bes, očaj, podsmeh…
„Okej“ rekao je nehajno, „pošto je meni sve to isto, izaberi ti neku partiju i upisaću se u nju. Da ne ispadne posle ja sam kriv što ne možeš da se družiš sa mojim novim partijskim drugarićima jer njihov i-ku nije veći od broja tvojih cipelica.“
„U, jebote…“ uspela je samo to da izusti.
On nije bio sadista. Nikada je nije priterao tako da nije mogla da se izvuče makar nekim malim kompromisom. Drugi bi likovali na ovakvoj dosetki. On je samo pomirljivo rekao:
„Gde ćemo za Novu godinu?“
„Nemam pojma, možemo pozvati kumove i tvog profesora sa faksa i otići negde na neku pijanku“.
„Nije loše. Nađi nam neko fino mesto.“
„Okej. Danas ili sutra, najkasnije do kraja nedelje imaću već nešto. Ne brini oko toga. Biće nam okej.“
„Sto posto. Davno nas nigde nije bilo“.
„Stvarno, davno.“

Buuuum! Vriska povređenih žena, urlici muškaraca, zavijanje sirena, ponavljanja napasnih fraza različitih alarma, uzaludna dozivanja, kratke naredbe spasilaca, grmljavina obrušavanja šuta, prasak stakla, ledena pucanja metalnih štangli, sablasno šuštanje miliona papira koji lete naokolo kao da je neko ukinuo zemljinu težu…
Na to ga je jedino podsećao zalepljen portret Ulrike Majnhof u njegovoj kancelariji. Ulrike je ličila na njegovu majku u mladosti: podignuta kosa, nevini pogled, dugačka ogrlica od krupnih perli, lepo okruglo lice naslonjeno na desnu ruku u kojoj drži naliv-pero, a leva je na hartiji, tekstu koji možda upravo piše ili rediguje neki tuđ, godina u gornjem desnom uglu, 1962, i natpis Redaktion «Konkret» sasvim dole. Ili si deo problema ili si deo rešenja. To je rekao i gradonačelniku koji ga je pozvao na razgovor u četiri oka.
Mladić, očito zalutao u politiku zaslugom ambiciozne i dobrostojeće rodbine, pažljivo je izgovarao svaku reč.
«Nećemo vas primoravati da nam date podršku, ali, isto tako, očekujemo da nam ne minirate projekat.»
«Moj projekat nije deo problema, već deo jednog rešenja koje se sada ne vidi, a posle vaše… interpolacije… biće još nevidljiviji. Ako je to, uopšte, moguće.», mucao je u panici što mu sve što je namerio da kaže ovom šiljcu izmiče i ostavlja za sobom nepovezane fraze.
«Znači dogovorili smo se!», ustao je i pružio mu ruku široko se osmehujući. Nije čuo ili nije hteo da čuje. Bilo mu je bitno da javi svojima da je sve u redu. Kada se vratio u firmu, sva sredstva za italijanski projekat bila su odblokirana. Imao je utisak da čitava država očekuje da popusti. I popustio je.
U suprotnom, morao je da razmišlja o Ulrike Majnhof i njenoj sudbini. Smatrao se konzervativcem institucionalistom. Mrzeo je revolucije. Mrzeo je terorizam. Mrzeo je kolektivizam. Borba sa zamišljenim protivnikom, paranoja društvenih projekata svetopopraviteljstva, sve to išlo mu je na živce.
Bolelo ga je što su lokalni Rod Blagojević vrlo mladi ljudi. Što su bili tako konkretni, tako stvarni, neizmišljeni, sa svim svojim slabostima. Svaki sistem je dobar dok se ne okrene protiv tebe. Rat u kojem život izgubi samo jedan čovek je divan rat, sve dok taj jedan nisam ja. Osećao je da se sve okreće protiv njega.
Sve, a ne ponešto, zauvek će ga podsećati na neuspeli pokušaj da bude nešto drugo od onoga što je trebalo da bude.

Najgora noćna mora bila je ne raditi ono što najbolje umeš. Kobejn je rekao da je najgori u onome što najbolje ume i zbog tog dara osećao se blagoslovenim. Z. je mnogo razmišljao o tom stihu iz Teen Spirita. Lena nije imala takvih problema. Ona i njeno društvo nikada ni u čemu nisu bili najbolji i ništa nisu bolje radili od nečeg ili nekog drugog. Pogotovu se nikada nisu osećali blagosloveno. Napušeno, uduvano, pijano, na sedmom nebu itd. da, ali blagosloveno nikada. Blessed. Bless you! Tako se kaže i kada kineš. Naše: Nazdravlje! Kobejn je možda mislio da je blagosloven ne u nekom religijskom smislu, već nekako «nazdravljen», otporan na uroke, kao da je život neko kijanje i osećaš kako ti posle svakog kijanja neka viša sila kaže: «Bless you!» i posle toga se osećaš blessed. A ono ispred? Najbolje što umeš je, ne znam, evo recimo da radiš svoj posao i da te niko ne zajebava, makar ne previše. I tako radiš, radiš, ide da ne može bolje i hop! ispadne da ništa nisi uradio, da je sve to bilo samo sranje i da je to, zapravo, najgore što je moglo biti urađeno, a da ti neka sila, posle svega, kaže: «Nazdravlje!» E, pa nije. Nije čuo taj bless you. Jer da jeste, osećao bi se kao Kobejn, to bi čak negde i rekao, razume se, u nekoj mnogo manje spektakularnoj formi od Teen Spirita, ali bilo bi dovoljno makar da olakša sebi i Leni. Osećao se kao govno. I’m worse in what I do best, and for this gift I feel (blessed) like shit. Kobejn se sigurno mnogo puta osećao kao govno, ali to nigde nije rekao, to jest otpevao. To da se neko poput njega oseća kao govno, po sebi se već razume. To bi bila tautološka činejnica. Belo smeće razvedenih roditelja autsajdera iz američke nigdine oseća se kao govno zbog nečeg posebno o čemu bi da masira milionski auditorijum. Ne, naravno. Kobejn je autentični genije na koga je spušten blagoslov, bless you, my darlin’ young one. A on? Krem šljama. Najbolji od najgorih. Inverzija Kobejnovih stihova: ja sam najbolji u onom što jesam kao najgori i zato se osećam kao pokislo govno. Ako se neko i okliznuo o tebe, to ne znači da si nešto drugo do to što jesi-razmazano, pokislo govno.

Otvorio je ormarić u kupatilu. Na ormariću-ogledalu njegova krmeljava, raščupana, neobrijana pojava u zelenkastoj ispranoj pidžami posmatrala ga je sa gađenjem i pijanom mrzovoljom. Iznutra ga zapahnuše mirisi after-šejva, dezodoransa i parfema Blu sedakšn sa koje ga je zavodljivo posmatrala sveža, dopojasna figura Antonija Banderasa.
„Govnar“, reče i zalupi vratanca.
Taj miris mu je donosio sreću. Stavljao ga je za naročite prilike, a ritualno dodirivanje Banderasove sličice imalo je zaumnu snagu nadanja kakve bakice iz neolitske nigdine naših „etno-sela“ koja pljucka protiv uroka.
Stavio ga je i za promociju svog projekta. Svečani trenutak bio je zakazan u dan praznika velike hrišćanske svetiteljke. Posle nekoliko kišnih i hladnih dana, najzad je osvanulo sunčano, umiveno, rečju, divno, divno jutro. Obukao je jedino svoje odelo, stavio kravatu, obuo izglancane, malo posustale cipele i izašao. Na kraju dana samo je rekao:
„Sveta P. se nije baš pretgla, zar ne?“
„Zaista“ rekla je Lena ne krijući svoje razočarenje, „mogla je biti malo darežljivija“.

«Neko te je video na televiziji», rekla je Lena. To «neko» je bilo kao «niko», sama je to shvatila, pa je brzo dodala: «Lidija».
«Rekla je da si dobro i lepo govorio o Italijanima. Čak su preneli tvojih par rečenenica sa Italijanom u offu dok je spiker pričao o nečm drugom. Izgledalo je da govoriš veoma dobro italijanski».
«Tog dana sam gotovo istovremeno govorio italijanski sa Sinjorelijem, engleski sa švedskim ambasadorom i francuski sa nekim Špancima za koje nisam imao pojma ni ko su ni šta hoće. Uglavnom bili su veoma veseli, brzo su se napili i tako se zarazno cerekali da smo se svi smejali kao posle gasa smejavca.»
«Na kom jeziku si se smejao», upitala je s njenom posebnom mešavinom ponosa i poruge.
«Na srpskom, razume se. Sanjam, smejem se i plačem samo na maternjem jeziku. Ferstern?»
«Javol, herr komandant!»
Njegov italijanski bio nešto manje jadan od njegovog engleskog, a mnogo bolji od njegovog francuskog. Uglavnom, tema za razgovor oko posla bila je idiotski skučena tako da je mogao sa veoma suženim izborom reči da izgleda, pa i da zbilja jeste na visini poslovne komunikacije. Posle, na ručku govorio je samo preko zvaničnih prevodioca. Očekivalo se da se utanače detalji oko dalje saradnje i moralo je biti svima sve jasno kao dan.
Ipak, znao je da se više neće vraćati na slične projekte. Nije mogao da dozvoli još jednom takvu neopreznost. E, a ako si stalno toliko oprezan, onda ništa od posla. Nešto se ipak mora podrazumevati, makar to da je poslodavcima bitno kako radiš. Poslodavac je bila država, a njoj više ništa nije bilo važno, osim udomljavanja ljudi koji se saginju pokvarenjacima. S tim ološem Z. je raščistio. Šteta što nema neku veliku kintu kako više ništa ne bi morao da radi. Otputovao bi s Lenom u Beč i zezali bi se kao klinci po gradu. Naučio bi nemački. Jebiga…
«Šta si stavio u izveštaj?»
«Istinu. Napisao sam da su me isekli ovde na lokalu uz podršku samog ministarstva».
«Neće im se dopasti».
«Znam. Doteraću tekst i izbaciti najgrublje delove, ali nisam mogao da odolim. Izgleda veoma dobro, ali oni će to razumeti kao napad na sebe i kao neku kalimerovštinu. Kao, to je prava nepravda!»
«To i jeste prava nepravda. Traži da ti odgovore na izveštaj. Jasno im je da tvoj projekat nije postigao pun efekat baš zahvaljujući njihovom mešanju i podmetanju, a bili su dužni da te podrže bez obzira na to što je došlo do promene u ministarstvu, to su sve srodne partije koje su i sada u koaliciji.»
«Dobro znaš da sam im pisao i tražio da govorim sa resornim pomoćnikom ministra. Naprosto, pravili su se Toše, nisu mi odgovorili čak ni na pisani zahtev.»
«Onda te boli uvo. Spakuj bilo šta i pošalji.»
«Tako ću i uraditi.»
«Kako sam sistematski uništen od idiota.»
«Kako sam sistematski uništio idiote.»

Očekivao je mnogo od Simone. Hladna, mala Simona, pablik rilejšns. Sedamdeset i neko godište. Fokus grupa za Nirvanu, po Leni. Šta god da je radio s njom ispalo bi dobro ili jako dobro. Bila je manje inteligentna, a više uporna. Mogla je da radi po ceo dan, uveče da banči sa svojim društvom, a izjutra bi bila sveža kao da je spavala usred rascvalog ružičnjaka. Neočekivano nije bila raspoložena za njegov projekat. Pres kit, prednajave, materijal za novinare, sve je bilo mlako i bledo. Vrtela je dve-tri već zastarele fotografije, njegov sažetak je potpuno devastirala naknadnim skraćivanjima, davala je sasvim tupave izjave, omogućila mu i to naknadno razgovor samo sa jednom te-ve ekipom… Ukratko, katastrofa. Zato je eksplodirala za projekat sa Italijanima. Vest o tom projektu pojavila se u svim novinama, na bezbroj radio i te-ve emisija i on-lajn portala.
Simona je jedina razgovarala s njim u firmi. Po njoj nije bilo trajnih uspeha ni konačnih poraza. Samo neposredni korak ispred bio je dostojan njene pažnje. Neki opštiji i dalekosežniji ciljevi nisu je zanimali. Nabacivala je ideje za narednu godinu. Voleo je brain storming s njom. Imala je ideja za čitav prvi kvartal. Pomogao joj je oko rasporeda i seli su za kompjuter sa tabelama. Za dva sata imali su sve detalje uredno raspoređene za pretpostavljene i moguće ulagače. Već je palila fotokopir mašinu dok je on izbacivao na štampaču prve zvanične ponude na papiru sa memorandumom firme. Najzdraviji odnos prema porazu je nastavak igre, pomislio je dok su mu pred očima igrale brojke iznosa polutotala i totala budžeta na excel sheet-u. Simona je držala telefonsku slušalicu između uha i ramena i diktirala nešto novinarima dok je rukama poslovala oko kopiranja materijala.

Lena je volela Simonu. Simona je bila podozriva prema Leni. Obe su volele njega. Tako nekako, mnogo dosadnije nego što zvuči. Par puta su izašli zajedno, Simona je vodila svog momka, lepuškastog večitog tinejdžera u sterč puloveru koji je ocrtavao njegovo bajno telo. Lenu i Simonu povezuje strast za mlađim muškarcima. Redovan i okretan seks za njih je glavni uslov za postojanje. Pre disanja, jela, pića i spavanja.
Od Simone je čuo loše vesti. I to ne jednom. Saopštavala ih je s nečim neprijatnim na licu, izvinjavalačkim, ali nemilosrdno odlučnim. Z-a je podesećala na odeljensku predsednicu iz škole koja je delila papire sa ocenjenim kontrolnim zadacima. Njegov je bio poslednji sa zaokruženom jedinicom i nažvrljanim inicijalnima nastavnika. Nije imalo smisla mrzeti Simonu zbog loših vesti, ali shvatao je zašto su stari narodi ubijali glasnike koji su ih donosili. Ima neke dubinske utehe u nanošenju bola mestu odakle bol dolazi. Kao kad bi šakama stezao glavu pri promeni vremena. Želeo je da prsne, premda pravi razlog za bol možda nije bio u njoj. Zato je prestao da poziva Simonu na zajednička druženja sa Lenom. Kao i sve žene koje deli dosta godina različitog iskustva, uglavnom su pričale svaka svoju priču ne slušajući onu drugu. To ga je nerviralo. Simonin Adonis bio je aparat samo sa neophodnim vokabularom, dakle, neupotrebljiv. Ponekad bi se napio i pokušavao da prati ubrzaniji tok svojih misli, ali nije uspevao. Samo bi stenjao, mucao, teškom mukom istiskivao poneku reč i napokon ućutao preplavljen bujicama sagovornikovog verbalnog proliva. Svi ti omatoreli klinci imali su nečeg gubitničkog u sebi. Bili su nečim i fizički obeleženi. Simona je bila razroka, Adonis je imao lišaj na vratu kojeg je krio visokim kragnama, neki njihovi frendovi koje je viđao imali su kraće noge, gadne mladeže, izrasline po licu, tupe uvučene brade, gušave vratove… Pravi nikogovićevski okot. Svi su imali visoko mišljenje o sebi. Mnogi su sebe smatrali umetnicima. Z-a je zgražavao neukus tih ljudi, njihov diletantizam i tupavost. Bili su sigurni da budućnost pripada njima, da je štaviše, već počela, i da su baš njihove ocene drugih ljudi i događaja merodavni i jedino ispravni. Nisu davali nikakve rokove svojim nadama. Niko se nije obazirao na «živi brzo, umri mlad i budi lep leš». Z. se kladio sa sobom da će mnogi među njima biti serijske ubice i metodični sadisti. Nije bio siguran da će većina njih doživeti pedesetu.
Z. je tek sada shvatio da neće umreti mlad i da mu je potrebna nova strategija. Sa trinaest je mislio da neće doživeti dvadesetu, sa dvadeset tridesetu, a posle trideset i pet pomislio je kao je nepristojno još uvek govoriti o budućnosti. Odbacivao je svoje faze kao svemirska raketa ispražnjene kanistre sa gorivom. Ostao je u maleckom modulu kao neka usrana Lajka, neka šugava zverčica razdražena, uplašena, izgubljena… Da, ali ipak on je bio posledica rada svih svojih kanistera i ponekad je o sebi mislio kao o još netaknutoj prelepoj raketi na lansirnoj rampi pre konačnog odbrojavanja.

Svirao je Don’t look back in anger od Oejzisa. Obožavao je tu stvar. Nije mogao dobro da je peva, pa je uglavnom mumlao. So Sally could wait, she knows it’s too late… Do bola je voleo stihove u kojima Liam Galager mauče: «Vodi me na mesta gde ideš, gde niko ne zna da li je dan ili noć. Molim te, ne stavljaj svoj život u ruke rokenrol bendova, baci ih sve». To što je sve ličilo na Bitlse davalo je dodatnu čar. I Kobejn je ličio na Bitlse. Ona sjajna stvar About girl bila je kao prepravljena Things we said today. Obe je svirao sa slašću. Onda je prešao na Rejdiohed. Uživao je u devedesetima kao kakav ludak.
«Boli me kurac što su devedesete kod nas bile tako grozne. Ja sam fan dostignuća svog naraštaja: grandža, brit popa, dosijea iks, interneta… Super aj-kju u flanelskoj košulji i musavom duksu ispod. I bez ikakve naročite poente! To pogotovo».
«Tako si se oblačio i osamdesetih. Hteo si da ličiš na Kristofera Vokena iz Lovca na jelene».
«Da to je klasična ikonografija rudara, lumberjacks i ostalog working class naroda. Kobejn, međutim, nikada nije bio deo tog strogo uzev radničkog sveta. On je naprosto bio autsajder sa silnim talentom. Ceo svet mu je rekao da se jebe s tim talentom i on je pukao».
«Ti ipak nisi pukao».
«Tu nije sva razlika».
«Volela bih kada bih mogla da ti kažem da će ti se to nekako isplatiti. Nisam sigurna u to šta ti zapravo želiš. Ponekad mi se čini da silno želiš samo to da ne uspeš».
«Više uopšte nije ni važno šta ja želim, a šta ne želim. Potpuno sam ravnodušan, naročito posle ovog sa projektom. Što se mene tiče može sve da ide u kurac. A može i da ne ide».
«Kakva divna filozofija. Nisi morao toliko da napreduješ i da prođeš ako je ta mudrost poslednje što imaš da izjaviš».
«To je sažetak, rezime, koncentracija čitave moje životne mudrosti, moj beli kvadrat na beloj osnovi. To je stvar mog ukupnog umnog razvitka i svih mojih pogodaka i promašaja. To jesam ja».
«Jebote», rekla je diveći se i užasavajući u isti čas, «ti bi negde na Zapadu vodio nešto veoma važno, možda i državu, sigurno neku multinacionalnu kompaniju, apsolutno sigurno neko ministarstvo. Ti si japi, san snova tog okota. Izvini, ali ti si se toliko promenio…», nije znala više šta da kaže.
Pretvorio se od simpatičnog cvrčka u natmurenog mrava. I taj mrav je sada mrzeo iz dna duše sve crvčke ovog sveta. Kao i svaki prebeg, težio je što čistijoj formi. Bio je sjajniji od svakog mrava i netrpeljiviji prema gotovanima, zgubidanima, dokonjacima, kako je zamišljao ljude koji nisu trčali za uspehom. Ona je, međutim, prezirala mrave.

Bila je bezbedna u svetu koji nije bio zainteresovan za ono za šta nije bio stvoren. Ko jebe japije! Da, ali njen muž je japi koga jebu baš oni koji se lažno prestavljaju kao japiji, a u stvari su najobičniji promašeni govnari. Kao ona. Kao ceo njen naraštaj kojeg je toliko volela i smatrala da mu je nanesena užasna nepravda. Njena generacija je došla na red da stvara realnost, a ne samo da od nje beži. To ju je bolelo. Vređalo. Nije znala šta da uradi, da kaže, kako da se ponaša… Posmatrala ga je sa nekim napetim iščekivanjem, besna na njega, daleko od bilo kakvog osećanja blagonaklonosti ili ljubavi, pa ipak, pre bi umrla najgorom smrću nego da se odrekne ovog časa kada se očekuje da on nastavi da govori. Bilo joj je mesto uz njega. Taj čovek, ipak, zaslužuje nečiju jebenu pažnju. Ako je ona jedina koja to vidi, tim gore po sve ostale.
«Dalibor je uspeo», Z. iznenada reče.
«Šta», nije kapirala.
«Dalibor . Naš Dabi. Magistrirao je i dobio stipendiju za doktorat, predaje na nekom privatnom faksu».
Došlo joj je da vrišti.
«U jebote, taj sve stiže: žena, deca, ona droca s kojom radi i koju pumpa kad stigne, katatonična direktorka, magisteriji, doktorati… Gde si se ti izgubio?» Bila je zgrožena tolikim baksuzom.
«Nemam pojma», rekao je.
«Nemaš pojma», ponovila je više za sebe.
«Stvarno».

Seo je i odsvirao Heart-shape Box. Video se ženski uticaj na tu stvar. Kobejn se nikada ranije nije žalio. Ovde ga je žena nagovorila, kao u edenskoj katastrofi, da potraži račune. Hey, wait, I’ve got a new complain, forever in debt to your priceless advice. Ironija i krik zbog nepravde. Pali anđeo. To Kobejn nije bio. Nije bio ni on. Kobejn se žalio, u to je iskreno verovao, kada je video decu obolelu od raka. Njegovoj ženi to nije bilo potrebno. Throw down your umbilical noose so I can climb right back.
Vrati se u utrobu, In uthero, to je dovoljno, i pokaži šipak onom koji si želeo da postaneš. Sve je to sranje. Zato se osećao kao govno. Počeo je da se žali. Rape me, onda ovo, pa ona katastrofa na anplagdu, kao «S kim spavaš noćas»… Užas. Nije ni čudo što se osetio kao Juda i onako otpevao A Man who sold the World. Čovek koji je prodao svet. Posle toga ostalo mu je samo da se samoubije.
I njemu je to palo na pamet. Pomislio je da se ukoka kad je shvatio razmere prevare koja mu je uništila najperspektivniju godinu i od koje je zavisilo gotovo sve u njegovoj budućnosti što je moglo da se planira i priželjkuje. Sada, dok je svirao Heart-shape Box, učinilo mu se da je najintezivnije mislio na samoubistvo kada je govorio o nepravdi i kada je zvučalo da se zbog toga nekome žali. Zato se nije više nikome žalio. Zato mu je sada i sama pomisao na suicid bila odvratna. Zato je sada svirao nešto od Bitlsa, a što je pevao Makartni. Cry for No One, bila je idealna za ovo mindaches popodne. Bitlsi su najbolji bend iz devedesetih, pomislio je i nasmejao se pomislivši na Lenu. Ona nije volela ni Bitlse.
Lena je slušala Stonse, Rundeka, Brajana Ferija, Peperse, Kjur, a pod stare dane skrivala je užasavajuću potrebu da gleda spotove Madone i Džastina Timberlejka. Od novije muzike slušala je samo Gorilaz. Njen muž joj je probijao uši sa Ramštajnom i Sistem ov a daun. Nije više plesala. Nekada je umela božanstveno da đuska na žurkama. Kada su žurke iščezle, završila je i njena potreba za igrom.
Još uvek je volela novi talas. Znala je poimence sve, ali bukvalno sve bendove iz bivše države iz osamdesetih. Zabavljali su se dok bi pogađala stvari i bendove koji su ih izvodili na osnovu prvog takta, bilo kog izdvojenog dela, kadence, fraze, reči, uzdaha… Totalno se razlikovala od njega. On je voleo Idole, ona Pilote, on je ponekad slušao Riblju čorbu, ona je bila zaljubljena u Bajagu kao kakva šiparica, on je pokušavao da razume Azru, ona se topila od Filma, jedino su oboje voleli Rundeka. Naravno, zbog sasvim različitih stvari. Da, oboje su mrzeli bosansku scenu i smatrali Slovence pretencioznim govnarima koji uglavnom nemaju pojma ni o čemu. Sećao se kako su na bezbrojnim žurkama skakli uz besmrtnu himnu felaciju, Fa fa la si mi ti fa la ti, i plesali pripijeni jedno uz drugo uz koliko puta si ljubila stranca. Nije osećao ništa prema tim vremenima. Njega je razdirala nostalgija za mestima gde nikada ranije nije bio i za ljudima koje nikada nije upoznao. Posle je i to umrlo. Osećao se sjajno samo u pijanom stanju dok je puštao, a sve češće i veštački proizvodio kod sebe neki dert kojem uopšte nije bio sklon. Zbog Lene. Ona je u tim trenucima bila lepa, gledala bi ga nežno ponešto maglovitim pogledom iz kojih su navirala bolna i slatka sećanja jedne nepovratno oduvane mladosti.

Dabi je pleo priču o bogovskoj kinti koju je izmuzao iz neke agencije, a sada je troši na trogodišnje doktorske studije. Šta čovek sa viškom pameti, iskustva i sposobnosti i može da radi nego da se baci na akademske titule. Z. je bio alergičan na univerzitetski život. Prezirao je klanove, zataškavanja, podmetanja, izvrtanja, laži… Univerzitet je bio mesto za takve stvari, bez obzira na studentske proteste i pobune. Na mnogima je učestvovao, tukao se s policijom… Sve je to sada bilo tako daleko. Mnogi njegovi frendovi iz tog razdoblja dobro su kapitalizovali ove događaje. Mesta na faksu, direktori, gradonačelnici, upravnici agencija, fondova, kompanija, bankari, ministri, poslanici, prva poratna srpska elita… Dabi je bio kao i on iz jedne zakasnele priče, pomalo romantičarske, uglavnom nezrele, pubescentne. Zajedno su radili za jednu nevladinu organizaciju i uspeli da odrade jedan projekat tako dobro da su ih čitavu deceniju posle toga citirali. Rezime tog projekta i danas se pokazuje studentima na nekim fakultetima kao primer uspešnog funkcionisanja srpske nigdine. Eto, može, samo kada se hoće i kada se zna. Bili su u Bukureštu koji je tada bio prestonica tranzicionog jugoistoka Evrope. Rumunija je bila određena da uđe u Uniju i tamo je sve vrvelo od instruktora sa Zapada. Sećao se kako su razgovarali sa jednim tipom iz severne Engleske koji je ličio na Benija Hila. Sećao se jednog malog nametljivca iz Barselone i jedne otmene Italijanke iz Milana. Na kraju su se zapili sa Hrvatima, Bugarima i jednom zalutalom Slovakinjom. «Samo nam fali Veliki brat», rekao je Dabi želeći da se malo našali na račun nekog Volkova koji je tvrdio da nije Bugarin. I svi su zaćutali. Posle je taj projekat naprosto iscureo. Rumunija i Bugraska ušle su u Uniju. Ostatak je bio toliko neinspirativan, da više niko pametan radio na sličnim stvarima. U modi su posle toga bili projekti prekogranične saradnje ali birokratska zakeranja Unije su vrlo brzo ubila svaku kreativnost, tako da su prolazile bezbojne ideje autistično precizno upakovane na stotinama stranica idiotskih upitnika. Impakt tih projekata bio je ništavan. Kinta koja je plasirana, takođe.
Dabi je bio razočaran svim i svačim. Jedno vreme je pustio bradu verujući da će, budući okrugloglav i plav, sa bradom više ličiti na Bin Ladena. Počeo je da čita Kuran i govori naoloko kako će ceo glupi Zapad da iščezne pod naletom zdravog i čulnog Islama. Zatim je otkrio da mu je neko u porodici Jevrej, pa je par godina organizovao Hanuku u lokalnoj jevrejskoj opštini. Nije mu trebalo mnogo da otkrije svoj pravi put. Poslao je svoj rezime i nacrte nekih projekata koji nigde nisu prošli, a koji su bili upotrebljivi i vrlo dobro upakovani. Sve ostalo je istorija. Dabijeva istorija uspeha.

«Bavim se našom starom pričom», rekao je s izrazom krivice na licu. Njihova stara priča bila je zapravo Dabijeva stara priča u koju je pokušao da upakuje i Z-a. Teorija sistema, Fon Bertalanfi, teorija igara, Rapaport, orgonomija Vilhelma Rajha, transpersonalna psihologija Stanislava Grofa, teorija skupova, Karnap, možda malo Vitgenštajna, politički agnosticizam, ekonomski komunizam… Dabi je baratao ovim galimatijasom kao znalac Rubikovom kockom. Njegova religioznost postala je starozavetna: sirova, sveža i bez nijansi, kao da je upravo izašao iz pustinje kojom je lutao četrdeset godina.

«Bavim se advertajzingom», rekao je tiho.
Z. se nasmejao. Jebote, sve se svodi na isto. Kupuješ i prodaješ. Trebalo je konačno da se vrate čistoj ekonomiji, Marksu, Fridmanu i Hajeku i da barem sebi sve razjasne. Ideologija je opijum za intelektualce. Politika je odvraćanje mediokriteta od veće društvene štete. Da li je Kejns rekao da je kapitalizam jedan naročiti paradoksalni sistem u kojem gnusni ljudi rade gnusne stvari u interesu dobra za većinu? Jedino čista ekonomija ima smisla. Njom objašnjavamo sve. Jedino ekonomske teorije imaju iskreni i operativni filozofski naboj.
Dabi je sav svoj talenat sada podastro njihovim veličanstvima prodavcu i kupcu. Šta treba da znaš da prodaš svoje smeće i šta treba da znaš da ne kupiš tuđe. Karnapova kritika Vitgenštajna. Hajekov monetarizam. Z-u se maglilo pred očima. Osećao se još više usamljen. Napustio ga je jedini preostali gubitnik sličan njemu. Ostao je sam.
«Otkud je advertajzing naša stara stvar», upitao je i pogledao u Dabija s namernim kiselim gađenjem. Nije bio u pravu, znao je da će povrediti svog starog druga, ali nije izdržao.
«To nije vugarni advertajzing. Moja teza će biti svojevrsna reinterpretacija Bertalanfijevog organicizma. Svaki sistem ima određenu, da tako kažem, biološku ponudu. Neku vrstu izlaska na tržište svoje vrste i drugih vrsta. Nešto što ne mora, a najčešće i nije motivisano direktnim interesom. Verujući bi to možda nazvali bogomdanim izgledom koji popunjava spektar vidljivog i nevidljivog a što je u nekoj nad-ponudi, nečem što se ni na koji način ne može «upotrebiti». To je neka vrsta ontološke ponude, ona koja jese da jeste i ni zbog čega drugo. Iz tog kreacionalističkog advertajzinga uopšte se ne može izvući onaj komercijalni. Oni gotovo da nemaju nikakve veze. Koliko košta sablasno beličasti izgled anemone koju snimamo pod vodom? Snimak naravno košta, verovatno i anemona ima neku cenu, ali njen izgled..? On nema nikakvu cenu, pa opet on je, a ne nešto drugo, na ponudi jer je vidljiv, a mi tu vizibilnost transformišemo u televizijski panoptikum, informaciju, sliku… Sve to opet nije izgled anemone, već elektorni, talasi, pikseli…»
«Hoćeš da kažeš da se baviš nekom ontologijom advertajzinga? Pre će biti da mi sve ovo govoriš da bi mi se, ne znam zbog čega, opravdao. Te priče su nas i držale zakovanima za intelektualno dno», Z. je vikao. «Reci lepo da si se prodao za dobre pare, da je odavno trebalo da učiniš isto i da smo gubili vreme sa onim pseudoromantičnim budalaštinama!»
Z. je znao da Dabi to nikada nije rekao i nikada neće reći. Zašto bi rekao. Najzad, on će odista, samo ako bude hteo, tačno formulisati tu ontologiju advertajzinga. Ko jebe Z-a koji misli da svako dobro mišljenje mora biti upakovano kao pesnica u nos.
Niko mu nije rekao da je njegov projekat propao. Niti će mu to neko reći. Neki stari drugari su mu rekli da nema šanse da se bori sa gilipterima iz vlasti. U stvari ima, ali po veliku, veliku cenu. Bolje da sačeka neku dobru priliku, njih ne nedostaje u ovom društvu, pa da onda slisti sve one koji su mu ikada stali na žulj. Eto, to se tako ovde radi. Čekaš i ne reaguješ, a onda, kao one grozne živuljke sa morskog dna pokrivene peskom, samo zevneš, progutaš i nazad u pesak.

«Kako je Lena?» upitao je Dabi. Bilo je jasno da dalja diskusija na temu ko, šta i zašto radi nema više smisla.
«Dobro. Isto.»
Lena više nije imala nikakvog dodira sa savremenim zbivanjima. Šta Lena radi? Ništa. Isto što je radila juče, prekjuče, pre dve nedelje, pre deset godina…
Z-a obli očaj. On je pokušao nešto i po svoj prilici nije uspeo. Lena i on su bili ljudi bez vesti. Daleko, ne samo od medijske graje i nasrtljivosti, već i od običnih svakodnevnih zbivanja zanimljivih za njima bliske ljude. Da li su im još uvek bili bliski? Z. se pitao dok je pokušavao da ne vidi Dabijevo uzaludno sakrivanje sve veće neprijatnosti zbog ovog susreta. Spasonosna zvonjava Dabijevog mobilnog telefona u sintetičkom sazvučju Betovenove Pete simfonije raspišila je sve uzaludne nade. Rukovali su se na brzinu, okrenuli i nastavili svako svojim putem.

Uveče su Lena i on otišli kod nekih svojih prijatelja kod kojih nisu bili ravno pet godina. Markus, muž, dočekao ih je u gaćama i majici kratkih rukava sa natpisom na ruskom. Bio je dlakav i mišićav kao sibirski drvoseča.
Preko Markusa je Z. pokušao da se zaštiti od lokalnog Roda i da aktivira neka svoja stara poznanstva u vrhu politike. Nije uspelo. Markus je bio sitna riba. Ništa naročito. Z. je to kasno saznao budući da su Markusovi šefovi više puta gotovo ultimativno zahtevali da im donese Z-a na poslužavniku u stranku. Za cenu nisu pitali. Z. je zaostao na starom statusu simpatizera, a to više nije bilo dovoljno.
Zaga, Markusova žena, je bivša lepotica, mršava kao smrt, ćutljiva i skromna. Nasula im je piće i otvorila metalnu okruglu kutiju sa keksom. Još je iznela činiju sa bademima i upalila indijski štapić. Okrugli papirni lampion nasred sobe ravnomerno se okretao, prskajući tačkastim senkama svuda po wabi minimalističkom nameštaju.
Kako je seo, Z. je već hteo da ode. Markus mu je pokazao svoju novu gitaru i malo sobno pojačalo. Ne pitajući nikog ništa, Markus uze instrument prikopča ga na ulaz u pojačalo, isproba zvuk i poče da peva i svira neku bljutavu stvar Olivera Dragojevića. Pošto završi, odsvira nešto od Zdravka Čolića, Džibonija, još nekih, pa još nekih, i na kraju, onako sam za sebe, krete da preludira i nasumice prelazi s jedne na drugu stvar. Zatim su gledali njihove fotke sa letovanja na malom lap-topu. Markus je poprimio običaje solilokvija ljudi iz stranke. Sam je pričao, sam je svirao, sam je pevao, sam je pio… Za Z-a je samo rekao:
«Ti srazmerno najmanje praviš greške. To je dar».

Z. nikada nije svirao pred nekim auditorijumom. Čitav život je imao gitaru, a nikada nije imao bend. Tako je pisao pesme u srednjoj školi. Masturbacija. Tom rečju je češće sebe kažnjavao. Lena ga je upoređivala sa Šerlokom Holmsom i njegovim tremoliranjem na violini. Njoj nije smetalo, a nije joj se ni dopadalo. Nije imala nikakav stav prema svemu tome. Prezirala je letovanja sa likovima koji su svirali gitaru i uveseljavali društvo. To ju je toliko odbilo od tog instrumenta da je izbegavala koncerte klasične muzike ako je u njima bilo akustične gitare. Kod kuće, shvatala je, njen muž se opuštao svirajući. Više ju je ispižđivalo njegovo čitanje. Z. je manijački mnogo i brzo čitao, ali tako zaneseno da je sve oko njega iščezavalo u upijajućoj ćutnji koja bi trajala satima.
Ništa oko njega, ni upaljen televizor, ni muzika sa radija, ni kuckanje po tastaturi kompjutera, ni brujanje aspiratora u kuhinji, ni urlanje miksera ili usisivača, ni brundanje veš-mašine, baš ništa, nikakav Lenin pokušaj da poremeti Z-ovu čitalačku ćutnju nije pomagao niti mogao bar malo da poremeti taj užasni muk. Lena bi sve dala da ga omete, da se izdere na nju da prestane… Čak i kada bi pokušala da govori s njim, da ga nešto upita, on bi joj ne dižući pogled sa knjige odgovarao jasno, kratko i precizno. Mogao je, za razliku od nje, da koncentrisano radi nekoliko stvari istovremeno. Ako bi preterala, samo bi ućutao i ponekad promumlao «aha, mhhh, mm?, hmh,» i njoj bi dosadilo.
Za razliku od njegovog čitanja, sviranje bi trajalo mnogo kraće i brzo bi prestajao ukoliko bi ga ometala. Uglavnom bi svirao kada ona nije bila kod kod kuće.

Poslednja stvar od Nirvane koju je umeo da svira bila je Polly. Taj hit je bio pravi autsajderski art. Pevljiva stvar koja govori o užasnom događaju. Tip muči ribu let-lampom i divi se njenom instiktu za preživljavanjem. Hoće da joj otkine njena prljava krila. Kao nekom desadovskom automatu koji više nema nikakva humana svojstva, koji postoji samo zato da bi ga drugi, aktivniji, automat hladno seckao na delove u nadi da će na tako jeziv način ispuniti neku višu svrhu skopčanu sa postojanjem. Mučim, dakle postojim.
Z. je tu stvar svirao razbokorenim akordima slično izvedbi na Nevermajndu. Poli hoće kreker- nešto kao ej, bi si, za papagaje. Jedan mlađi rođak Z-ovog frenda tvrdio je da Poli nije riba, već tip koji je muči. To što ponavlja papagajsku frazu zapravo znači da je mučenje sa ishodom ubistva za tog manijaka izraz rutine koju često izvodi, naravno uvek s drugom žrtvom. Poli koja hoće kreker je zapravo tip koji hoće novu ribu. Na kraju, kako je pokušavao da dokaže taj klinac, Poli se žali da je bole leđa (profesionalna deformacija ubice koji je često nagnut nad žrtvom koja sedi ili leži), kako se dosađuje kao «ja» («ja» je Kobejn koji sve to gleda sa strane i ubija ga ista dosadna rutina) i, najzad, divi se instiktu (jasno je da je svaki instikt za divljenje, ubičin, Kobejnov, naš). Čarls Kros, pisac knjige Teže od neba, tvrdi da je neki šerif pitao Kobejna da li je tip na kraju «ubio kuju». Verovatno da se znojavi debeli šerif (takvog ga je Z. zamislio, nekakav duplikat Roda Stajgera), pri tom oblizivao. Bob Dilan je rekao za Poli da je genijalna stvar. Ša-la-la hitić sa grozomornom porukom. Jedina stvar od Nirvane koju je Lena volela bila je baš Poli. Z. se sećao kako nije promenila mišljenje čak i kada joj je skrenuo pažnju na tekst. Isn’t me, heaven see, let me clip your dirty wings. Pevušila je dok je prala prozore nagnuta nad bezdanom s najvišeg sprata njihove zgrade.

Nova godina približavala se tupom upornošću teških oblaka koji dolaze i polako prekrivaju nebo. Z. je formirao izveštaje, ispio nekoliko čašica na prigodnom koktelu i saznao od Lene da će novogodišnju moć provesti u društvu njihovih kumova na trgu i ulicama, a potom će svratiti u neki od slobodnih klubova na piće. Sve zajedno nije izgledalo tako loše. Poslovična paraliza u komunikacijama doprinela je da su i njegov i Rodov projekat već bili prošlost. U novogodišnjem broju lokalnih novina kao događaji godine, ipak, bili su istaknuti Z-ov italijanski projekat i Rodov surogat Z-ovog glavnog projekta. Nerešeno, neko bi rekao. Niko se nije obazirao. Sledeća godina bila je svima glavna tema. Z. je odlučio naprosto da je u celosti prespava. Povućiće se, odradiće nekoliko poslova sa strane, biće u projektnim grupama tamo gde bude imao savršeno konkretne zadatke i neće mnogo planirati unapred. Mogao bi da ode nekuda u inostranstvo. Možda ga neko negde i pošalje.
Saznao je da su neki njegovi stari drugari uspeli da osvoje bitna mesta u pokrajinskim firmama. Generacijski konsenzus.
«Ima nas u politici, biznisu, kulturi…» rekao je Markus.
Nije bilo smisla objašnjavati mu da ništa od toga nije dovoljno i da nema nikakve garancije za bilo šta od koristi za ovo jadno i napaćeno društvo. Došlo je do smene generacija, ali nije bilo dokaza da se bilo šta promenilo u politici. Markus je bio zadocneli probuđeni entuziasta. Činilo mu se da to što je prespavao dobar deo svog života nije ništa neobično, naprotiv, kao da sve počinje sa njegovim buđenjem, a to što se dosta toga dešavalo dok je spavao naprosto ne važi, čak ni ne postoji, a sve izgleda da nema ni prava da postoji.
«Gajili smo stare udbaše, sada su došli njihovi sinovi, a dočekaćemo i unuke. Uvek smo imali ispružen srednji prst iza kojeg nam se smejalo jedno isto lice. Titoizam, postitoizam, slobizam, đinđićizam… Sve ista gamad nam je vladala istim aršinima i istim, neumoljivim manirom opšteg neuspeha i katastrofe».
Sećao se Dabijevih reči dok su iz zezanja planirali puč u svojim preduzećima. Dabi se u međuvremenu probudio. Okrenuo je glavu od tog prsta. Odlučio je da ga taj prst i to lice više ne zanimaju. Uspeo je da postoji i radi bez obzira na taj prst i to lice.
Glupo je sada bilo i pomisliti, a nekmoli reći da je Dabi to uradio bez Z-ovog znanja. Z. je prvi krenuo da se bavi samo svojim poslom i da slabije obraća pažnju na svoje kamarade s kojima je delio očaj autsajdeske društvene pozicije. Z. je, a ne Dabi, bio prvi od njihovog naraštaja koji je iskoračio iz šeme neuspešnosti ili uspešnosti pogurane uticajnim roditeljima ili rodbinom. Prvi self made man. To što je udario u zid bila je posledica njegove kratkovidosti i nestrpljenja. Hteo je što pre da pokaže šta zna. Sada, u naponu svih svojih moći, morao je da zastane, da se presabere, da odahne, a da za to nema mnogo vremena. Dolazili su, ne, navirali su mlađi, pametniji, uspešniji… Dolazilo je doba nekih drugih i drugačijih ljudi. Šeme generacije iks neće još dugo biti u opticaju. Hladnoća takozvanih srednjih godina obuzimala je polako Z-ovo telo i dušu. Iza njega je bila tama, a ispred mrak. Stajao je u malom nimbu svetla trenutne spoznaje svojih čula i neposredne okoline. Već se počeo noću buditi obuzet panikom kojoj nije znao poreklo. Plašio ga je strah od bolesti, smrti, impotencije, neuspeha, starosti, zaborava, bede, ništavila…
Lena bi čvrsto spavala dok se on okretao, i u tom levo-desno begu od sebe pokušavao da prevari svoje godine i da spava mirno kao beba, kao Lena, kao ceo svet, kako mu se činilo u gluvilu njihove zamračene sobe. Neobjašnjiva strepnja ga je pratila i tokom dana. Postao je meteoropata. Dani sa izrazitim osobinama: pretopli, prehladni, prekišoviti, prevetroviti, pretvarali su ga su skvrčeno biće izmučeno najbolnijim strepnjama. Počeo je da uživa u alkoholu onako kako nije uživao ranije. Prijala mu je omamljenost i otupelost čula. U glavi bi mu lebdela čista nezainteresovanost i nedostatak bilo kakvog fokusa. Jedino je na poslu bio sve bolji. Nije bilo šanse, ako izostavimo ovaj nedavni debakl, da ga bilo šta ili bilo ko pretekne. Mogao je da pusti veliku prednost svojim potencijalnim takmacima, pa da ih brzo sustigne i zbriše kao da nisu postojali.
Ali to je bila slaba uteha. Raditi može svako. Radiš kada nemaš ništa drugo. Mnoštvo likova bez ikakve mašte ili talenta ništa nisu radili upravo verujući u ovu filozofiju. Zato je Z. radio. Nije hteo sa svakima u kolo. Nije hteo ni sa kim.

Novogodišnja noć bila je kao i da nije. Otkazali su im svi i to u poslednjem momentu. Baš trideset i prvog oko podne dobili su poruku da i njegov profesor na koga su računali nije za druženje. Kumovi takođe. Devojčica im se razbolela.
Lena se smrzavala pod ćebetom. Mrzelo je da se obuče i da odu na gradski centrtalni trg gde je nekoliko hiljada prozeblih entuziasta došlo da se izljubi, uživa u vatrometu, besplatnom šampanjcu i kuvanom vinu. Niko ih nije zvao, nikoga nisu zvali.
Gledali su neke bajate filmove na televiziji i zaspali odmah posle ponoći. Spavali su do osam kada ih je gotovo istovremeno probudila potpuna tišina.
Gledali su skijaške skokove i bečke valcere. Z-u je već nedostajao posao. Nisu ga doticale mračne prognoze ekonomista za ovu godinu. Mnoge stvari su već od prvog januara poskupile. Bio je svež samo posle jednog neradnog dana toliko da je krišom od Lene već odradio dosta posla na kompu.

Pojavio se na poslu odmah posle Nove godine. Gotovo svi su spojili novogodišnje i božićne praznike, ali ne i Z. Omamljivala ga je mešavina kancelarijskog mirisa, toplote iz radijatora, arome vrele kafe iz automata, vonja svog kaputa koji se kravio na čiviluku, nečujnog bruja kompjutera, povremenog kloparanja u radijatorima, tihe muzike u nekoj od susednih kancelarija… Ledeni i sunčani ponedeljak na radnom mestu. Prozor njegove kancelarije otvarao je vidik na široki trg sakriven pod krošnjama koprivića sada mrtvački utrnulih kao stare pozorišne vlasulje s kojih su visile sleđene vlasi mraza. Nigde žive duše. Nije imao ideju šta da radi. Nije imao, s druge strane, nikakvu želju da se bilo kome javlja. Znao je da s tim mora da prestane.
Obećao je i sebi i Leni da mora da poradi na onom P u PEST analizi. Politički, ekonomski, socijalni i tehnološki uslovi pod kojima se izvodi kakav projekt. Njemu je nedostajalo prvo i treće. Sa prvim izgradiće se i treće, verovao je. Do kinte je dolazio relativno lako, a umeo je i bez mnogo para dosta da uradi. Posle devedesetih nikakva nestašica novca nije ga više uzbuđivala. Tehnološki je bio manje-više zbrinut, umrežen, povezan i u svakom trenutku aveilable.
Nije mu se razgovaralo sa nekim starijim kolegama koji su kao i on došli na posao, pa je uzeo lokalne novine i počeo da ih, ne bez gađenja, lista od pozadi, od umrlica. Nezainteresovano je preleteo preko njemu nepoznatih lica, zatim je pročitao oglase i konkurse, sport je preskočio, ribolov takođe, kultura je izgledala preambiciozno, crna hronika bila je grozna kao i obično, šarena duplerica pozivala je na dočeke u raznim aranžmanima, popisala dežurne apoteke, objavila umrle i rođene i pokušala da se dodvori mlađem urbanom svetu kratkom biografijom ovdašnjeg di-džeja, ekonomska strana bavila se samo poskupljenjima, tabelarnim prikazom inflacije i skoka cena na malo na mesečnom nivou za proteklu godinu, zatim su došle na red čestitke lokalnih političara i drugih ljudi od uticaja, ankete među građanima ko će gde na doček, ko je naj-ličnost, šta je naj-događaj i napokon izveštaj sa poslednje ovogodišnje sednice lokalnog parlamenta. Na naslovnoj strani bila je karikatura sa Deda-Mrazom koji prosi na ćošku i fotka glavne, tek sređene gradske ulice. Bilo mu je dosta lokalnih tema za danas. Za celu godinu. Za čitav život. To je sve što će uraditi za svoj P.

«Najgora stvar je kada glupi ljudi pronađu- i to uvek lakše nego što bi trebalo- način da svoje ideje sprovedu u delo. Oni koji se bave analizama, strategijama, taktičko-operativnim planovima ispadaju budale. Da ne bi ispali budale, takvi – a tu smo ti i ja – moraju da ubede one druge da su u pravu. Dugoročno, ovo što nas dvojica radimo, jasno će se videti kao akcija sprovođenja u delo standarda koji ovde nisu važili a koji su sada neophodni kako bismo se uopšte mogli nazvati civilizovanim društvom. Međutim, vrlo je moguće da ovo društvo nema kapacitete se dodatno civilizuje i da će glupaci postati čvrsto organizovana elita i držati nas zakovane za političko, socijalno i kulturno dno. To je scenario za reprizu devedesetih. Tu se sada postavlja pitanje koliko smo i šta naučili iz bliske nam prošlosti» tako je govorio Dabi. Tada je i preporučio akcije urbane gerile, teror, Ulrike Majnhof…
«Ti si jedini osujećeni intelektualac koji se ne poduhvaća neke forme terorizma» rekla je Lena. «Ti izgleda ne veruješ da tvoji stavovi, odnosno tvoj život u celini, moraju biti ili zbrisani kao negativno iskustvo, ili nametnuti kao jedini oblik iskustvenosti».
«Teror je autoreferentna aktivnost. Poziva se samo na sebe, samu sebe tumači i opravdava i gubi se u sebi kada nanišani i opali u svoje temeljne ideale» odgovorio je Z.
Iskreno je verovao da nikakvo nanošenje bola, ni fizičkog ni duševnog, ne može ispraviti nikog ni ništa. Osećao je radost što može da diše, pomera ruke i noge, odšeta gde mu se hoće… Iskreno se obradovao kada ga je njegov profesor nazvao komformistom i pogladio ga po stomaku. Bili su na dodeli neke nagrade, ćaskali i otpijali iz rakijskih čašica sa još nekim starim kamaradima kada je profesor, njegov recenzent glavnog projekta, iznenada to rekao. Odmah su se svi složili. Z-u je bilo zbog nečeg jako drago. Osećao se zadovoljno, imao je dobar posao, Lenu, dovoljno dobrih ideja, gitaru, sećanja koja nisu mnogo bolela… Imao je sve.
Sada mu je frka došla na prag i morao je nekako da reaguje jer će, to je vrlo dobro znao, samo da raste i da ga uništi. Kao trulež pokvarenog zuba. Morao je nekako da odgovori. Znao je da će Rod i njegovo društvo morati da ga u potpunosti vaporizuju, jer delimična i nabrzaka odrađena marginalizacija nije bila dovoljna. Znao je da planiraju da ga nekako uklone, da je prekrupan da to učine neopaženo, a da je istovremeno presitan da bi mu nešto zauzvrat ponudili ili ga podmitili. Najverovatnije da će mu preseći komunikacije, i to su već počeli da rade. Pustiće «glas» da se s njim ne može, da mnogo vredi, ali da je nepodesan za timski rad i da ne razume više ciljeve. Proglasiće ga osobenjakom, pesimistom, preškolovanim oholim radoholičarom. To ljudi inače mrze. Ojačaće pozicije njegovih najvećih konkurenata, uspeće da okrenu neke njegove bliske drugove protiv njega, napraviće koaliciju koja će ga sve vreme ometati i presecati svaki pokušaj da se pojavi u medijima.
Z. se nije plašio. Osećao je čak i neko začuđujuće olakšanje. Status usamljenika bio je njegovo najduže određenje. Navikao je na to. Bilo mu je žao što dugo, možda više nikad, neće moći ni sa kim dugo i prisno da razgovara o boljem i pametnijem životu o kojem je sanjao, kojeg je priželjkivao, za kojeg se borio i pred kojim, najzad, nikada nije bio sam. Budućnost mu se sada, više nego ikada, ukaza kao prespavana prošlost. Moraće da radi ono što je morao da učini ranije i ništa sa spiska da ne zaboravi.
«Šta ćeš učiniti» zabrinuto ga je upitala Lena.
Anketari lokalnih novina, poplaveli od zime, tutnuli su mu diktafon ispred lica.
«Šta ćete učiniti posebno u ovoj godini?»
«Pokušaću da se menjam» rekao je.
Osećao se kao automatsko oružje kojem je istekao rok, ali koje i dalje radi, na tržištu vredi kao solidno i kao ono što retko kad zakaže.

Drugovi iz detinjstva nisu dolazili u obzir. Njih je odavno otpisao, još pre devedesetih. Sa poslednjim se zapio negde pred rat. Oni sa faksa su ili ostali u velikom gradu ili su se kao i on vratili u svoje zavičaje. I sa njima je išlo teško. Počele su da ih odvajaju razlike koje se na studijama nisu primećivale jer nisu bile ni važne. Zavičajni, parohijalni miomirisi paralisali su veće i značajnije ciljeve. Na poslu nije imao prijatelje. Nove nije znao kako da stekne. U partiju mu se nije ulazilo. Moraće nešto da smisli i sam to da učini.
U glavi mu se protezalo prijatno ništavilo. Duh je lebdeo iznad voda nesvestan ničega, pa ni samog sebe. To osećanje nije mu bilo nepoznato. Pratilo ga je uvek kada bi završio jednu etapu u životu i kada bi očekivao novi početak. Ranije bi ga obuzimala ne mala nervoza i samoprekor što nije isplanirao malo bolje i duže svoj život. Sada je bilo siguran da su planovi koje bi unapred donosio bili samo znak neskromnosti, čak i određene tupavosti koja je toliko usađena u sebičnost da ne vidi ništa oko sebe i ne primećuje da je svet oko njega nešto sasvim drugo od onog što veruje da jeste.
Nije imao više nikakva očekivanja, ali nije bio ni rezigniran. Odsustvo bilo kakve jake emocije pripisao je svojoj staloženosti, a ne neosetljivosti. Nije imao bog zna šta, ali nije bio ni bez ičega. Nije se proslavio, ali nije ni propao. Ljudi ga nisu ni poznavali, a još manje voleli, ali to mu uopšte više nije bilo važno. Ostalo mu je sasvim dovoljno iskrenih prijatelja, a Lenu je voleo više nego ikoga ikada. Nije promenio svet kako se nadao, ali to više nije bio njegov problem.
«Jebe mi se za glupe partije», rekao je naglas.

Zasvirao je na gitari Rainbow eyes od Rejnboua. Nikada nije mogao da zadrži suze slušajući tu stvar. Ako je postojao neki lični anđeo koji ga je pratio kroz život, izgledao je kao vizija koja bi mu se projavljivala uz stihove No signs of mistery, she lay golden in the sun, no broken harmony, while I lost my way, and she had rainbow eyes. Nije više mogao da peva, otkidao je svaki ton na žicama u nemom bolu kao kada deca polako otkidaju krila poljskom leptiru.

Nije gubio kompas posle frke sa svojim projektom. Nije nipošto hteo da pređe u tabor onih koji nisu ni pokušali, a mrzeli su svaki poredak i podsmevali se svakome ko je nešto radio. Cinizam je možda sačuvao njegovu generaciju od kolektivističke kretenizacije pod komunistima, ali ju je uništio parališući svaku društvenu akciju, a pre toga svaki plan da se ona uopšte izvede. Znao je da mora da sačuva potpuno hladnu glavu. Vreme je isticalo ali bilo ga je još uvek dovoljno da sačeka. Znao je da bi ga sada svaka žurba možda zauvek oduvala i smrvila njegove ionako ne baš sigurne perspektive. Imao je osećaj da mu nešto veoma krupno i važno zauvek promiče i da on tu ne može ništa.

Dve stvari su mu pale istovremeno na pamet: navršilo se ravno osamnaest godina od devetomartovskih demonstracija i jedna prevedena pesma kanadskog pesnika Džona Njulava „Hari 1967“. Obe, zapravo, nepovezane stvari u njegovom životu, nosile su jedan isti emotivni naboj. Sećao ih se sa pomešanom tugom, rezignacijom i nekim neobjašnjivim ponosom spojenim u jedini preostali osećaj kontinuiteta koji mu je još preostao. Umesto što se tukao sa policijom i popio grdne batine zbog kojih je zaglavio tri dana u Urgentnom centru, mogao je da se razmnožava i do sada da ima punoletno dete. Bez ikakve emocije setio se prostog dogovora sa Lenom da neće imati dece. Nije se čak ni sećao ko je od njih dvoje to prvi predložio.
„Hari 1967“ je bolna gubitnička pesma i Z. je mislio da je pesnik iz njegove generacije. Njulav je, međutim, bio stariji od njegovog oca i verovatno je pisao o svom naraštaju usred leta psihodelije. I neuspela pobuna i jedna veoma dobra pesma ispreplele su jedinstveni romantičarski doživljaj da je mnogo šta u njegovom životu umrlo mlado, a da su neki odlasci i rastanci bili, ustvari, poslednji pozdrav zauvek prohujalim trenucima. Jebeš pesme, pomislio je. Setio se i pesme Karla Sandberga o senatoru iz Ilinoisa koji je bio optužen zbog podmićivanja, ali taj se, za razliku od našeg Roda Blagojevića, izvukao. On je «unapred znao da nijedna porota ne bi dozvolila da se budućnost jednog poštenog čoveka zacrni nepravednom presudom». Z. se pribrao. Nije smeo da dopusti da ga preplavi samosažaljenje. Sve ove godine razvijao je različite oblike samokontrole, discipline i koncentracije. Samosažaljenje je bilo na vrhu liste nepoželjnih sporednih proizvoda sećanja. Sećanje je bilo samo prošlost koja se više nikada neće ponoviti niti dogoditi, budućnost je bila neizvesna i ko zna da uopšte postoji. Ostao je samo ovaj ušljivi, mali, glupi ali jedino stvarni trenutak sada i ovde u koji je mogao biti siguran.

Božićno jutro je svanulo u svečanoj tišini dubokog mraza. Lena i Z. su se spremili za crkvu.
Lena je bila, zahvaljujući svojoj majci, umerena vernica od malena. Nikada nije postila, osim na Veliki petak i Badnji dan, pričešćivala se samo na Vaskrs i to ne na svaki, smatrala je slavu više običajnom nego verskom obavezom, podnosila je sveštenike koji su joj se dopadali zbog samo nekih njenih kriterijuma, retko je govorila o svojoj veri i bila je dosta praznoverna, naročito kada joj je pretila neka veća neprijatnost.
Z. je rastao u potuno ateističkom porodičnom ambijentu. I majka i otac, i bake i dede, svi su bili komunisti i u njihovoj kući, sećao se, skupljali su se bučni ljudi koji bi se po cele noći, uz suhomesnato meze i alkohol, prepirali oko svetske revolucije. Od malena je znao za Santjaga Karilja, Palmira Toljatija, Enrika Berlinguera, Žorža Maršea i druge evrokomuniste; činilo mu se kako je još na noši čitao Imanite, Avanti i Pravdu; sećao se kako su on, njegov otac i čika Mario jedne letnje noći na moru pratili neke tužne, dugokose Čileanke do doka gde ih je čekao Toni, Mariov rođak, sa potmulo brekćućom brodicom. Pomogao je jednoj od devojaka da preskoči uzani tamni prostor između kamenog pristaništa i bočne palube i još se sećao njenog kratkog dodira, leta kojim nestaje zauvek iz njegovog života, tužnog lica pod vranom indijanskom kosom…
Bog mu se pokazao kasnije, mnogo kasnije. Kada više ništa nije ostalo… Komuniste je pojelo njihovo razočarenje koje ni sa kim nisu mogli podeliti. Čvrsto su zatvorili sva vrata koja su ih mogla pustiti napolje.

Promrzlim prstima su zapalili sveće, poljubili Bogomladenca u jaslama na ikoni, ostavili nešto novca u četvrtaste limene kasice i zauzeli mesto u prednjem delu broda, desno od amvona. Lena se, po završetku liturgije, pričestila, a zatim su otišli u pozorišni klub na kuvano vino.

Z. je prezirao pozorište. Zapravo mrzeo je umišljenost tog sveta: glumaca, reditelja, šminkera, novinara koji su se vrzmali oko njih i sličnih ptičica nebeskih. Teatar-umetnost skorojevića, oportunista, nazovi-aristokrata, kako bi rekao Hercog kod Sola Beloua. Odnedavno su lokalni glumci ušli u politiku i bilo ih je svuda osim na pozorišnim daskama. Ugledali su se na prestoničke kolege pretvorene u ribe-pilote značajnim zaslužnicima, zahvalne smejače i takojeviće, prigodničare i nazdravičare, ceremnonijalne trubače, trubadure novog režima… Gde su nestale one čestite mediokritetske profesije: pravnici, ekonomisti, tehnička inteligencija i slični? Činilo se kao da je sve preplavljeno profesijama najagilnijih slavohlepljivaca s kojima je spontano i u čoporu nastupala čitava njihova branša. Par advokata, glumaca i akušera povuklo je sve advokate, sve glumce i sve akušere u politiku, odnosno njenu najbezobzirniju zloupotrebu. Z. je mrzeo glumce jer su, povrh svega, bili uvredljivo glupi. Vređalo bi ga njihovo glumatanje vlasti, pa je osim rđave uprave patio i od njihove loše glume. U epizodi sa njegovim propalim projektom upravo su glumci, bedni treći građani iz Koriolana, mrkli epizodisti u reklamama za pivo, te odvratne bačve besplatnog alkohola, tercirali kao truli hor u tragediji, bolje rečeno, farsi. Oni su mahali svojim grabljivim rukama, nespretno izigravali Višinske, Robespjere, Če Gevare, i to oni-bedne kukavice revolucije koja proždire svoju decu- oni su, a ne neko drugi, u potaji šaputali, škrgutali, na kvarno uzvikivali pa se tobože osvrtali:»Daj, baba, glavu!» Z. ih je sa zluradom halapljivošću zamišljao za koju godinu kako, potpuno anonimni i zaboravljeni, uriniraju i povraćaju po žbunju, teturaju se, lomataju, najzad, nestaju u prah i pepeo odakle su izašli, kao kakvi gnusni trolovi, da mu zagorčavaju život.
Lena je, naravno, obožavala teatar.
«Odavno nismo bili u kazalištu», rekla je smešeći se. Pokušavala je da ga odobrovolji jer je znala da on iz prezrivog štosa voli da koristi zapadni sinonim za teatar.
«Samo ti idi», rekao je i odsutno srknuo iz vrele staklene čaše.
«Pre nego što smo se upoznali nisam poznavala nikoga ko ne voli pozorište. Danas nisam sigurna da poznajem ikoga ko ga voli».
«Ili je pozorište loše ili si se družila sa ambicioznim licemerima», pokušao je kobajagi da joj pomogne.
«Ti zapravo jedino voliš da čitaš», uzdahnula je.
«Volim i izložbe. U malim galerijama. Volim i… To jest voleo sam i klupske svirke. Nisam bio odavno ni na jednoj».
«E da», pljesnula je rukama, «sutra uveče je svirka u Kapiji. Ti si ih voleo. OPO».
«OPO?», pokuša da se seti, «Ah da, one dve ružne ribe…»
«Imaju sada jednu i nije tako ružna».
«Ume li da peva?»
«Ume i da svira. Praše gitare, a bubnjar, tako kažu, im je veooma dobar. Upad je smešan. Dvesto dinara».
«Možda je OPO smešan», Z. je sumnjičavo žmirkao u njenom pravcu.
«Ne verujem. Imaju sasvim solidnih stvari za jedno malo veče u Kapiji».
«Pa da idemo?»
«Da idemo».

U Kapiji su naišli na Sodomu i Gomoru. Polugole klinke su pijano poskakivale, pipale sve oko sebe, mazile se međusobno i ljubile u usta.
Lenu je sve to zabavljalo, a Z. je bio užasnut. Koncert je bio najavljen za dvadeset i dva, a počeo je tačno u ponoć. Z. se napio kao veslo. Nova riba u bendu stvarno nije loše izgledala, a pevala je skoro isto kao i pevačica iz prve postave. Z. se najzad potpuno raskravio. Cupkao je sa Lenom među pijanom mlađarijom.
Odjednom je ugledao nekog njihovog ispisnika kako pomamno skače u prvom redu. Srebrna glava se njihala tamo-amo, kao da je bila pričvršćena tankim kanapom. Nešto je urlao i nadvikivao se sa solidnim ozvučenjem. Z. je shvatio da ovaj nešto pokušava da peva, a da to nema nikakve veze sa OPO. Lik je naprosto urlao reči Žutog kišobrana od Atomaca. Otkidao je uz koncert iz osamdeset i neke. Pripadao je naraštaju koji je sebe gledao samo svojim očima, halucinantno zagledanim samo u svoje najluđe snove. Kod kuće se fukao sa dosadnom ženom maštajući o ljubavi iz svoje mladosti. Pevao je pesmu s jednog davnog koncerta skačući na drugom stvarnom, ovde i sada prisutnom. Živeo je paralelni život sa sobom mnogo mlađim i boljim nego što je to sada. Delovao je izmrcvareno. Z-a obuze neki bes. Poželi da se tom tipu nešto neprijatno desi. I zaista, obezbeđenje Kapije ga je s lakoćom i veoma brutalno odvuklo napolje.
Posle je počela šutka i njih dvoje su otišli kući.

Ildigo. Z-ova velika ljubav iz prošlog života. Plava, krupna, dubokog glasa, čarobnog osmeha… Superinetligentna. Skenjana. Sjebali su je gore nego njega. Njemu su ujebali projekat lokalni politikanti, a nju su vaporizovale njihove kolege, najbliži saradnici, profesori sa faksa, analitičari sa instituta… Izvadili su joj dušu. Dvadeset godina Ildigo je radila kao pčelica na megaprojektu koji je trebalo da pokaže i utvrdi novi pravac razvoja u zemlji, a kada se približila kraju neko je ustanovio da je tolika zasluga previše za jednu osobu. I ko je uopšte ta osoba? Medijski nevidljiva, apolitična, Niko Niotkudić koga niko ne zna… Ko joj je kriv što je tih dvadeset godina radila u jezivim uslovima, što je baš ona uglavom bila sav smisao tog projekta, što se nije udavala niti rađala decu, što je ostala bez prijatelja i rodbine, što je brdo svoje kinte uložila da projekat uspe kada nije bilo finansijera ni na vidiku… Ko joj je kriv. Z. se stresao od užasa. Njemu su ostale bar neke mogućnosti, imao je uspeha sa italijanskim projektom, mogao je čak i da se skloni na neko vreme i da iz potaje radi u korist svog projekta. Mogao je i da sačeka. Ildigo više ništa nije mogla da učini. Čuo se sa nekim njihovim zajedničkim prijateljima.
„Izgleda da nema nade za nas autsajdere“, tako je rekla. Stara njegova prijateljica. U istoj peći se pekli i razbili kao dim meki… Ni ona ni on više nisu smeli biti autsajderi. Sa forti tu ti više nisi autsajder, lutko. Samo jedna izgubljena duša, naprosto, niko.
„Za nas teška vremena nikada ne prolaze“, rekla je. Bila je tužna. Izgledala je nikada bolje, pokupila je master, stručne titule, uspela da završi nekoliko veoma važnih projekata, ali bila je bez uticaja kao rumunski sezonac. Izgledalo je da sve na svetu može i bez nje. I ona je nedavno našla mlađeg muškarca. Podjednako skenjanog kao i ona. Čak su se i upisali u jednu stranku, vodili opsežnu kampanju, danima i noćima bdeli nad istraživanjima javnog mnjenja. Na kraju nisu prešli cenzus. Njihovi drugarići su, te iste izborne noći, pretrčali kod pobednika. Ostali su sami i skiseljeni davali lažne utešne izjave za medije. Potajno se nadala mestu u nekom ministarstvu, verovatno je sanjala i o odlasku u inostranstvo.
I nju je uspeo da uvuče u svoj debakl. Na početku je izgledalo da je sve bilo ok, radili su zajedno s tim što je ona bila u neposrednoj superviziji njegovog projekta. Svaki korak su planirali zajedno. Na kraju se nije ni pojavila na promociji. Zakratko je posumnjao da je nešto znala. Ipak, to što ju je toliko pogodilo njegovo sranje, pokazalo mu je da na nju, makar kao rame za plakanje, može da računa.

«Gotova je», rekla je jedna njihova dobra prijateljica, «koncentriši se, ne na to da joj pomogneš, nego da je utešiš pravim rečima».
«Ko jebe Ildigo», najednom je ispalio. Hteo je da vidi kako to izgleda. Mogao je odmah da se povuče, da kaže kako se zeza ili kako je to «ko jebe Ildigo» zapravo stav onih koji su je skenjali. Osetio je iznenađujuću prijatnost i sklad sa svojim unutarnjim ja. Nije ništa povukao. Nije se ni izvinio.
«Ko jebe Ildigo», ponovio je kao da uživa u refrenu.
«Ildigo je pluskvamperfekat», dodatno je zacementirao svoj zaokret.
«Ne želim ni da je čujem ni da je vidim. Dobro poznajem ljude koji su je skenjali. Među njima imam neke zbilja bliske prijatelje. Znam da me nikada nisu zaboravili. S njima ću da seirim nad Ildiginim uništenim životom. To je divno! Ja nisam mač pravde koji pomaže jednom neuspelom naraštaju. Ja nisam san snova pseudointeligenata koji se stalno i zbog svega žale, a ovamo nemaju milosti ni prema kome ko nije po njihovim aršinima. Ildigo je morala da shvati da je pre i povrh svega potrebno opstati. Preživeti!», Z. je vikao u slušalicu odakle se čulo samo tu-tu, tu-tu…

Nikada neću više biti sa neuspešnima. Zabole me da li nešto ima dugotrajnu ili kraktotrajnu vrednost. Moje vreme je samo vreme sadašnje. Svaki momenat u kojem dišem za mene je jedan, neponovljivi i jedino moguć. Ovaj trenutak sada i ovde je sve što znam i u šta mogu da budem siguran. Sve ostalo su senke, fantomi koji me zbunjuju i od kojih imam samo glavobolje. To je moja istina. Prvi put da nemam potrebu bilo koga, a posebno sebe da lažem. To sam ja, trenutni sjaj lumena čije se poreklo ne zna. Skinuo sam sa sebe i poslednji trag taštine, višeg smisla, apsurdnog važničenja. Ja sam onaj koji jeste sada i ovde.
Kao ona barska ptica koja gazi po listovima lokvanja, koncentrisan sam samo na svaki naredni korak. Usput, tražim svoj plen, trudim se da ne postanem nečija lovina, okupljam saveznike, odbijam protivnike, varam konkurenciju i hodam, hodam. Gazim po svakom narednom listu, i ne znam, koji će i kada, jednom da popusti pod mojom težinom i ja ću tada potonuti kao da me nikada nije bilo.
Poslednje što ću videti, dok me bude obuzimao mir sa sopstvenom sudbinom, biće sve mutnija sunčeva svetlost na kojoj plešu senke glupih, srećnih ptica.

Z. je obrisao oči i požurio. Nikada nije imao vremena za polako otapanje svog velikog srca. Žurno ga je poneo nekuda. Nije znao ni kuda, ni kome, ni zašto…

Napolju se predstavljalo novo proleće. Nebo je bilo čisto, upijajuće plavo kao u crtanim filmovima, sa bezbroj nevinih ovčica-oblačića. Desetine prezimelih Simpsona namrgođeno je žmirkalo na suncu, kao da je neko naglo upalio svetlo. Novi ljudi su se budili. Svet je počinjao iz početka.