Marija Vasić

PRAVO NA SLOBODAN ŽIVOT

Kako dospeti u zatvor

Počiniću zločin da bih živela u zatvoru. Da, znam, neki bi rekli – idi u ludaru. Ali ne, u zatvoru su bar koliko toliko normalni, u ludnici bi me kljukali kojekakvim tabletama a i ako ne, onda bi me ludaci njihovom depresijom bacili u moju depresiju. Ne, zatvor je mnogo bolji.
Hmm samo mora to biti neki dobar zatvor, ne bih baš da mi gamižu bube po zidovima i da mi kao hranu služe tamo neke splačine. Uh samo da je hrana dobra, mogla bih tamo i doživotno. Hmm samo ako želim neki ekskluzivni zatvor onda moram da i počinim neki ekskluzivan zločin. Ali ne, neću ja da ubijem nekog, nisam ja za to. Volim ljude, ne treba niko da strada, bar ne od moje ruke. Mada ni to nije garancija da ću dobiti neki super zatvor, pre ću dobiti samicu. Mada šta fali samici, bar me neće niko smarati, dovoljno će mi biti da se ispričam za vreme onih šetnji. Valjda još uvek dopuštaju zatvorenicima da se šetaju? Ako ne, onda valjda postoji neka pauza, bilo kakva, za vreme ručka? A valjda ima ručka. Ma da se vratim zločinu. Bože šta će pisati novine, ne, neću da me etiketiraju kao kriminalca ili šta već. Ah i ta rodbina, joj kad dođu da cmizdre pri posetama. Ma ja ću se praviti da spavam. A kaucija? Šta ako mi neko plati kauciju? Ma odbiću. A ne, onda me mogu proglasiti neuračunljivom pa uput kod psihijatra. Ne, ipak ću prihvatiti kauciju. A šta ako me ne proglase krivom. A jao pa onda će me moji držati kao na lancu. Znači moram nešto smisliti. Ali da ne izgleda glupo. Joj onaj jadnik kad se pojavio sa hulahopkama na licu i kao počeo da pljačka neku bednu radnjicu. Eto završio je jadnik u emisijama – „Verovali ili ne“. Ma prvo da vidim šta neću. Znači ubistvo ne dolazi u obzir. Kao prvo ne želim nikoga da povredim a kao drugo mislim da bi se ukočila od straha kada bi to uradila. A i nemam bog zna kakva oružja, nemam pištolj, pušku, dobro imam nož. Al’ kako kuhinjski nož strpati a da se ne primeti. Bombe, eh to su moćne stvarčice. E pa mogla bih nekom da oduvam kola u vazduh, samo da usput ne ode i glava. A za automobile ne marim, ionako ih ne volim, zagađuju sredinu. Ali bogo moj, gde nabaviti bombu. Ne družim se ja sa sumnjivim tipovima pa da mogu to tek tako da nabavim. Uh za to se treba raspitati. Mada za to nisu potrebni sumnjivi tipovi, svako iole nadaren za hemiju može napraviti sam eksploziv. Ali ja nisam nikad bila talenat iz hemije. Mada i ne moram biti nekakav talenat. Dovoljno je da malo istražim, pokupim tu i tamo informacija sa raznih strana, nabavim potreban materijal i moćna stvarčica bi ubrzo mogla biti u mojim rukama. Ali ja nemam volje ni da čačkam sve što je u vezi s tim. Taj predmet mi se baš smučio, sve u vezi te hemije mi je naporno i dan danas.Još više su mi se smučili ti što vole da miksaju i mućkaju razne stvari. Gade mi se ti što svoje znanje zloupotrebljavaju. Ali same po sebi eksplozije su idealne. Mada nikad ih nisam volela u akcionim filmovima, uvek bude to samo još jedna kliše scena. Dalje, pljačkanje banki, pa ni to ne dolazi u obzir, pare bi mi ispale iz ruku, i smejali bi mi se, a meni bi srce lupalo. U stvari pa šta i ako mi pare ispadnu, nisam tu stvarno da opljačkam, već da me uhvate, ali bio bi to ipak blam. A opet zaboravljam, pa čime pljačkati banku?! Nemam sačmaru da bi mogla nekog strašiti! Dobro, pljačka odpada. Seksualna prestupništva? Pa ni to, to mi je ljigavo. Koga bi ja, tako milo stvorenje mogla da silujem ili ne znam šta se već radi. U stvari mogla bih nabaviti plastični pištolj na vodu. Neko od mojih sestrića sigurno to ima, a i mogu kupiti, jeftino je. Da, opet bi onda mislili da sam odlepila jer bi provalili da pištolj nije pravi i mislili bi da sam retard. Šta još preostaje? A pretnje? Na primer nekoj javnoj ličnosti? Ma zadrhtao bi mi glas. A i treba ih ukebati, a za to se treba smarati po čitav dan dok ih ne vidiš da izlaze iz svojih skloništa, a i ne znam gde žive, a i nemam njihov telefon. Joj ponestaje mi ideja. Stvarno kad gledam one filmove sve se vrti oko krvavih ubistava. E pa lako bi ja tu, da hoću da ubijem to bi bilo čitavo uživanje oko planiranja, mogla bih da biram da li ću klanje, dranje i ne znam šta još. Uh smisliću sutra, prispavalo mi se. A što ja ovo zapisujem? Eh pa da, da ne zaboravim, ipak ovako razrađujem plan i idem na to da se ozbiljno desi, a onako samo može da se javi misao i da ode kako je i došla. I fino me ovo mozganje uspavalo. Ma nema ništa lepše od krevetića. Nadam se da su u zatvoru topli kreveti.
Divno je bilo vreme za spavati, baš je fino kišica udarala po olucima, ali nešto sam se puno okretala, mada nisam mislila na zatvor. Opet sam brojala sve i svašta, pokušavala da zaspim. I jesam, zaspala sam, nemam ja problema sa nesanicom, samo nisam dovoljno spavala, nešto me malčice boli glava. Eh nekad mi postane zamorno da kada legnem mislim na sve i svašta. Uvek se vrzmaju neke misli oko budućnosti i oko sadašnjih stvari koje su bezveze a opet okupiraju glavu. A onda i ona misao – Želim mir u svetu. Počinjem da mislim da je taj mir iluzija, toga nikad neće biti, jer samo da jedna glava počne da misli o krvoproliću, gotovo sa mirom. Rat će zaraziti neku drugu glavu i tako ništa od mira. Ali nisam ja ni protiv rata. Alo! Pa dobro, šta ja to baljezgarim?! Zatvor, hoću u zatvor!Šta više ovde da radim. Na slobodi nema budućnosti. Dakle gde sam ono stala. A da, kako otići u zatvor. Znači ubistvo ne, pljačka ne. E da eksplozija? Možda da nekom potpalim kuću, ili da podmetnem požar. Samo moram paziti da niko ne bude u stanu. Ipak bolje kuća, ko će kontrolisati da li su svi stanari izašli iz zgrade, jer i ako izbije požar samo u jednoj sobi može se lako preneti do drugog stana. Ali ja ne znam kako se podmeće požar. Mada mora da postoji u onim filmovima, ili bar nekoj knjizi. Eh sinu mi nešto totalno suprotno od pljačke ali ne toliko od požara. Jer zapravo ja nisam materijalista, a šta bi antimaterijalisti radili, pa spaljivali novčanice. E sad, mogu ja spaliti novac ali kakve koristi od toga ako je to tajno ako niko ne vidi jer niko me onda neće ni prijaviti. Zato bi najbolje mesto dešavanja tog čina trebalo da se odvija u kazinu. A hvala bogu, naš grad nije toliko mali pa da nema kockarnica, ima ih bar dve samo treba izabrati pravu. I naravno postavlja se pitanje čiji novac spaliti. Jer ako sam antimaterijalista onda bi to savršeno bilo da su u pitanju moje lično zarađene parice. E malo bi debilno bilo da ja sad kao tamo odem i iz torbe izvadim gomilicu koju nemam (ali pretpostavimo da je imam) i onako iz čista mira zagrejem lokal. Nego bolja bi opcija bila da ja lepo sednem za sto i udružim se sa nekim glavonjama sa kajlama i fino ih oderem. I onda kada lepo zgrabim taj silni novac na sred stola uzmem upaljač i potpalim. Samo tu su odma i posledice koje mi tek sad padaju na pamet. Kao prvo ne bi želela da izazovem požar pa da neko i strada, jer kao što sam već napomenula nije mi cilj da strada nečiji ljudski život pa makar među njima bili i svi ta sumnjiva lica. Tako da bi savršeno bilo kada bi piostojao kamin unutar kazina pa bi ta moja radnja bila i praktična, svrsishodna. Ali mada mogla bi umesto spaljivanja da pređem na cepanje. Eliminisala bih rizik da neko pogine. A plus sprečila bih da me pare pokvare ili možda nekog drugog ko bi ih se dočepao. Ali to bi bilo teško, jer bi me na pola sprečili.Čim bi ugledali kako počinjem da cepam novčanice (jer ne bih sigurno bila u stanju da odjednom pocepam gomilu hartije, znam da bi zapinjalo) odmah bi nagrnuli na mene.E ali druga nepogodna posledica što bi me pre strpali u ludaru nego u zatvor iako je to protiv zakona.E ali ajde da i zanemarimo sve te dobro uračunate posledice, ključno pitanje je – a kako bi ja kao pokeraški amater uopšte i došla do te svote. Pa oni bi mene odrali, uzeli bi mi i i to malo sa čime bih ušla u igru. Sve to fino izgleda kada se zamisli, teče kao na filmu, ja ulazim, opelješim bilmeze sa kajlama i iz protesta zapalim ono što sam im uzela. Da, savršeno šmekerska slika, ali realno gledano kada se promisli malo bolje ta zamisao pa ja tu nemam šanse. I verujem da bi me ubio sram kada bih došla i sela sa nepoznatima da se upuštam u nešto što nije moj fah. A i da sve to bude po zamisli, još uvek ne bi da se deklarišem kao antimaterijalista, nihilista kako god, mada materijalista svakako nisam. I ta ideja otpada. Polako mi ponestaje kreativnosti. Znači treba ponovo kopati. Ma ništa ni od požara. Ne mogu da verujem da eto već ujutru, kad bi trebalo da mislim bistro, meni ponestaje ideja. O bože, bože, pa mlada sam, nisam ja zašla u klimaks, a nemam ni holesterol u krvi pa da mi to kao zamućuje pamet. Ma lako je kad si psihopata, onda sve možeš. Znači mora da izgleda tako kao da tojesamnamerno uradila, da sam koliko toliko bila očuvane svesti. E da, i droga, to je veoma popularno. Ali kao prvo narko dileri mi se gade, a i droga mi je ogavna iako je niakad nisam probala i ne želim. A i za to se ne ide u zatvor, jer verovatno i policija sarađuje sa narko mafijom, u stvari država, pa fino sebi puni budžet. A i narkose šalju na lečenje a ne u zatvor. Ista stvar i sa alkoholom. Dobro to već volim, ali i šta ako se opiješ, pa nećeš zaglaviti u ćuzi. U stvari jedino ako te uhvate da voziš u pijanom stanju, ali ja ne vozim, niti imam nameru da naučim da vozim. A da, već sam rekla da ne volim te mašine. E da, dobar je fazon izhakerisati nešto preko interneta i oštetiti neke državne institucije, e tu se ide bome u zatvor, i to me ne bi bio blam, niko te ne bi gledao, znači potpuno tajno a i bilo bi baš kul. Ali ja nisam haker i nemam takvih talenata. A da možda kao odem do zatvora, ko bajagi nekom u posetu i onda lepo sve propitam kako su tamo dospeli, kojim radnjama? Ali onda bi me stražari zapamtili, dobro nisam tolko sujetna, ali verovatno imaju kamere koje snimaju nova lica. Možda bi mislili da sam došla da se nudim ili da im poturim drogu. Znači ni ta opcija ne dolazi u obzir. A da falsifikujem neka dokumenta? Na primer ličnu kartu, pokaznu, indeks? Ali kome to treba a i ja nisam baš tolki maher pa da znam tako nešto da radim. O na kraju ispade da ja ne znam ništa da uradim! Eto završavam fakultet a nisam sposobna ni za najobičniju krađu. A to je jedina korist od koje se pristojno živi. Dobro, ne kažem ja da ne živim pristojno, imam krov nad glavom, imam šta da jedem, imam da se oblačim, s vremena na vreme nadograđujem računarske komponente i nije loše. Dobro i neki su zadovoljni malim, običnim stvarčicama i treba biti i zato je zatvor savršeno mesto za to. Tamo ne bi imala svakodnevnih obaveza i mislim da bi mirnije spavala. Eto ovde se samo čovek može nervirati od čega će da živi a živi od danas do sutra, dakle nema tu puno nekih viših ciljeva a i ako oni postoje, svode se na materijalne vrednosti – san postaje izgraditi dvorac sa bazenom, imati dobra kola i trošiti popriličnu svotu novca na kojekakve gluposti. Eto i ja sebe nekoliko puta uhvatim kako neku knjigu volim samo zbog korica i dizajna a ne zbog suštine koja leži u rečima. O da, pa i tu su brige kako se zaposliti. Ok, lako je naći posao se kad si mlad, i ja to jesam, ali kakav posao? Naravno ne onaj u struci. A i šta možda, ne želim da radim u struci, ali ne daj bože da to saopštim roditeljima, sahranili bi i mene i taj fakultet. Ma neću na to ni da mislim, suviše je bedak. Mada kada bolje razmislim, i nisam samo ja u ovome, ima ih na gomile, ali svi se kao kiselkasto smeše i govore – biće bolje. Kad se setim, prolazila je meni misao i o manastiru. Tamo ne bi brinula za hranu i za smeštaj. Dobro, ajd jedino kada se posti, ali mogla bih to izdržati. Monasi imaju vrsne medove i vina, mada vina ne podnosim, mada mislim i da oni ortodoksni monasi ni ne piju vina, oni su na hlebu i vodi. Dobro ni to mi ne bi smetalo. A tek ambijent, tamo među planinama, stenjem i rastinjem, ne možeš bolje od toga. Ali tu je jedan problem. Pa da se ja prijavim za manastir, odma bi me moji deportovali za ludnicu, dobro ne bi baš išli tako daleko, ali sigurno bi me gledali ko da sam pala sa marsa. Milsim, ja ne vidim šta je tu loše, oduvek sam verovala u Boga, pa i moji roditelji su me učili tome ali nisu toliko religiozni da bi pustili svoje dete da samosvesno i dobrovoljno ode za kaluđerice, jer kao to je štetna odluka, ja tamo ne bi mogla ni dva dana da izdržim, i ne bi uživala u životu, ma da skratim priču- ne bi se udala i najzad ne bi imali unučiće, a to bi za njih bio kraj sveta. A i pa da sve se slože sa time, tj. da moj odlazak u manastir im ne bude ni najmanje čudan, onda bih imala problema druge vrste. Posećivali bi me, zivkali, plakali kako im nedostajem i konačno moljakali da se vratim. A ovako ako uradim nešto što je vredno odlaska u zatvor, tu nema molbe, morali bi se samo složiti sa odlukom. Eh sad i tu sam zaboravila da predvidim jednu bitnu stvar. A šta ako mi angažuju advokata. I šta ako advokat iskamči moju slobodu, tj presudu da nisam kriva. E tek sam tu nadrljala. Onda bi me tek tu vezali za svoju suknju, jer bi pazili da se nikad ništa slično ne ponovi. A pa i da se ja usprotivim advokatu ili da tražim da se sama branim, tj. ne branim, opet bi išla ona priča da ja ne shvatam tok suđenja, ili da nisam u stanju da razberem posledice eventualne kazne, drugim rečima, proglasili bi me neuračunljivom, duševno nezrelom. I opet ne bi bilo ništa od zatvora. Dobro dok ne smislim kako da odem u zatvor, mogu bar da zamišljam kako bi izgledao moj život tamo.
E pa tamo bi imala svo vreme ovog sveta. Mogla bi da razmišljam, da lenčarim, na miru da spavam, da pročitam knjige sve koje nikad nisam pročitala, a koje zbog ovog nametnutog brzog načina života i ne stižem. Dobro, neću ja da kažem da meni neko drugi upravlja životom, jer ipak mislim da sam ja ta koja ga sama kontrolišem, ali prosto ne stižem sve da uradim. Eto televizija. Koliko puta sebe uhvatim da menjam kanale onako bezveze, ne zadržavajući se na ničemu posebnom. A volim čitati. Ali kad počnem da čitam, ne prestajem sve dok ne dođem do samog kraja knjige, jer ne želim da započinjem neku knjigu a da znam da je neću završiti. Jer eto, učenje gradiva za ispite me koliko puta ometalo u koje čemu, npr. u čitanju nekih divnih romana iz davnih prošlih vremena. A jao a da ne pričam o igricama na kompjuteru. Pa to kad uhvatim, ne ispuštam. Ali to me sve hrani. Pa i treba izaći sa društvom, iako u tome nešto preterano ne uživam, ali ajde pro forme, jer ipak smo mi društvena bića. Dobro, šetnje obožavam, obožavam i da fotografišem prirodu. Eto i taj deo dana bi mi jedino bio uskraćen u zatvoru. Ustvari možda bi mogla da fotografišem dvorište zatvora, ali pretpostavljam da nije veliko i brzo bi ispucala ideje i film, a i ne znam da li bi mi dali da držim aparat. Dobro, mogla bi da fotografišem i zatvorenike, ali mislim da bi me mrko gledali, a i šta će mi, ljudi samo kvare fotografiju, osim ako nisu to baš neki profesionalni foto modeli.Eh da, mogla bi ako ne da fotografišem, bar da crtam, da slikam vodenim bojicama. Eto i to volim, ali koliko puta mrzi me da raspremim sav taj pribor, pa da posle ponovo raspremam. U zatvoru bi mogla crtati do mile volje, a da ne moram od toga da živim, da ne moram nikome da objašnjavam šta sam ja to nacrtala i zašto sam baš to nacrtala. Samo nadam se da u zatvoru imaju biblioteku, bar neku skromnu. Ah a raju ne bi bio kraj i kada bi tamo imala računar pa da igram igrice. Mada ne, opet bi onda zanemarila knjige. U stvari dogovorila bi se sa nadzornikom, čuvarima ili s kim već da mi pristup igricama omoguće samo određenim danom, na primer tri do četiri puta nedeljno, ili možda i svaki dan ali u određenom delu dana, na primer samo ujutru ili uveče, i tako bi sve bilo uravnoteženo. Ali još uvek ne mogu da smislim kako doći do tamo. Ma neću da razbijam glavu o tome, sad će neki naučno fantastični film da počne, možda me on pokrene na bolju maštu, a i uskoro mi je vreme i spavanju. A i sutra ujutru ne mogu o tome razmišljati, moram kucati diplomski. Dobro, opet kada padne veče, biću za ovim monitorom a valjda će mi do tada već pasti nešto na pamet.

 

 

Nova maštanja

Da li mi je došlo k pameti kako otići u zatvor? E pa ne, naravno da nije! Ali zato mi se još jedna misao javila o zatvorskim uslovima. Upravo sam se tuširala, stavila sve potrebne kremice, uskočila u pidžamu i onda pomislih – a kako ću izdržati u zatvoru bez vrelog tuša? Nadam se da mi možda tamo i neće biti potreban, jer možda neću imati kada, možda neću ni morati. Jer osim što mi tuširanje kod kuće služi i kao očuvanje higijene tele, više mi je sredstvo za relaksiranje. Pa možda tamo budem već dovoljno relaksirana da mi tuš i ne bude bio baš toliko neophodan. A možda oni bolje stojeći zatvori imaju fina kupatila, jer nije im svrha da im se zatvorenici porazboljevaju od prljavštine. A možda mi i dozvole da se izjasnim koji zatvor biram, ili koji bi želela, a možda ako se sažale na mene uslišaju želje. Ma, ne verujem, malo je verovatno da do toga dođe. Samo moja pusta želja. Dakle, da se ja vratim glavnoj temi. Možda najpre da krenem od oružja. Znači, imamo na raspolaganju hladna i vrela. A zadaviti nekoga golim rukama? U šta se to računa da mi je znati. Nešto mi sada pada na pamet, pa i ne moram ja nikoga ubiti, dovoljno će biti da ranim nekoga. Samo što za to treba biti vrstan strelac, a ja nisam učila da pucam. Ok, mada u video igrama sve redom tamanim. Mislim da je sa snajperima lako snaći se. Treba samo znati sklopiti ih i već pola toga je urađeno. Naravno treba proučiti i lokaciju. Mada šta kojeg vraga proučavati lokaciju, kada mi nije cilj da to bude tajno, nije mi cilj da me ne uhvate. Dobro, onda negde na čistinu, na nekih deset metara razdaljine, mada onda će suviše biti vidljivo, meta će me spaziti i pobeći, dakle na nekih 15 do 20 metara. I onda odrediti tačku tela u kojoj će ući metak. E tu treba biti oprezan, znači ništa u predelu glave i srca, a bogami opasni su mi i ekstremiteti, šta ako jadnik ostane bogalj, pa grišće me savest za sva vremena, pa i da me ne grize, nije mi cilj da se taj neko muči. Možda najbolje u neko debelo tkivo? A možda i u rame? E sada ide glavno pitanje? Kad ja mislim da nabavim snajper i gde i kako? Ok, imam neke uštedele pare, koje sam planirala da potrošim ili na neko putovanje ili šta već. A, a putovanja? Pa i na to nisam mislila, obožavam da putujem, čak imam spisak gradova koje želim da posetim. Ma, kad bolje razmislim, mogu i ja bez putovanja, pa nisam tolki hedonista. A i kad pomislim samo na neku sirotinju koja nema šta da jede, koja nema struju da plati, a ja bi da putujem. A ito što sam putovala, u suštini mi nije ništa bitno izmenilo život, niti obogatilo u duhovnom smislu. Dobro, treba priznati da je bilo izvanrednih trenutaka, i kad bi se vratila sa ekskurzije, bila bi kao u nekom transu na par dana, i hvatala bi me nostalgija za tuđom zemljom. Ali to je samo zato što putovanja nisu realan život. Realnost nije putovati, trošiti, ne raditi ništa i samo uživati. Dobro, i putovanja čine život iskusnijim, ali baš me zanima jer se Buda to možda od putovanja prosvetlio? Čisto sumnjam. U zatvoru na putovanja ne bi ni mislila, već neka druga pitanja bi me zanimala, možda o smislu života, možda bi tamo otkrila koji je smisao našeg postojanja. A, ne mogu da verujem koliko sam sad lenja, kad ovakvim pričama zamlaćujem samu sebe i time toliko skrećem s teme. Znači, snajper. Gde ga nabaviti?Možda i bolje da ja odustanem od snajpera, ma uopšte od vatrenog oružja. Ček’, ček’, ja sam tamo napisala vrela oružja. O koji lapsus, mada nije to tako neka kardinalna greška.Eto rekla sam kardinalna, što sam morala tako da se izrazim. Nikad nisam bolovala od lešpog izražavanja ali eto skrenem nekad s puta. E ma mrzi me, dalje da mislim, evo možda kad pojedem parče torte, odgledam seriju, možda mi se glava razbistri.

 

 

Puste ideje

Ne, ne mogu i dalje da se setim. Prošlo je 24 časa od degustiranja tortice i još uvek ništa. A evo sad treba na tv-u da počne i neka komedija. Ha, jeste, još mi je i do smeha. Ne znam, hoću li se u zatvoru smejati, hoće li biti nekih komičnih situacija. Ne verujem da će baš toliko biti mrko i smor kao što neki vole da prikazuju. Možda se tamo budem i slađe smejala, bar mislim da ću se više smejati nego plakati. Sad, definitivno nije za smejanje. Definitivno treba nešto smisliti. Da onda nastavim tamo gde sam stala, sa oružjem. Mislim da bi bilo najpristojnije da nekako udesim eksploziju na nekom prometnom mestu, u stvari, ne na prometnom nego na nekom važnom mestu. Možda na platou ispred skupštine grada, na parkingu. Mada verovatno i tamo imaju kamere. Ne, ne kažem to jer se bojim da će me uhvatiti, u tome i jeste poenta, već da će me sprečiti i da će potom misliti kako nisam bila oprezna pa prema tome i zaključiti da nisam bila ozbiljna u vezi činjenja zločina. I onda opet ona priča – daj da je šaljemo na ispitivanje. E znam, a da možda uzmem nekoga za taoca, i umesto pištoljem, vrhom noža uperim oko njegovog oka. To će izgledati gnusno, svi će misliti da sam ozbiljna. Samo, treba misliti na žrtvu, treba je pažljivo izabrati. To nikako ne sme biti neka gromada, neko veći i snažniji od mene. Jer u suprotnom odo ja u bolnicu a ne u zatvor. A ni neka žena sa noktima, koja bi bila u stanju da se brani tako što bi mi kopala po očima. Znači možda dete? Ne, nikako. Ne želim da ga istraumiram do kraja života. Izbor pada na dve osobe. Ili će to biti neka devojka, ili mladić ali onako feminine građe. Da možda bolje da bude mladić, jer devojke znaju da vrište a ovaj bi samo cmizdrio. A znam, konačno mislim da mi je sinula pametna ideja! Pa u ovoj državi ima dosta prosjaka, i to dosta dece koja bi svašta uradila za novac. Potrebno je samo da pronađem takvo dete, i podmitim ga, da glumi moju žrtvu. Takva deca ne bi odala moju nameru, jer ona su verna parama, odraslima koja su ih to naučila. A ja sam idealna, nisam neko ko je stariji, i u njihovim očima prljav, a nisam ni tako malecna i naivna da me ne bi shvatili ozbiljno, da im ne bi mogla da budem autoritet. Potrebno je samo malo prošetati gradom, imati strpljenja i upoznati ono pravo dete. Ustvari, možda da to bude starija osoba, isto neki prosjak. Ipak ne, jer može da se desi da ga strefi srčka iako bi znao da je to sve igra, ali čudne su okolnosti koje mogu doprineti da se pogoršaju svari. To treba ipak biti dete, koje je živahno, žilavo za morbidne šale. I mislim da bi mu trebala dati popriličnu svotu novca. Ipak želim da ga na neki način usrećim, mada ne smatram da je novac za to uvek najidealniji. Mada, možda mu te pare neko otme. Možda da mu ipak nešto kupim? Neko toplo odelo koje će ga grejati za predstojeće hladne dane. Ili najbolje će biti da ga pitam. A možda da ga odvedem i na večeru. Smisliću već nešto kad ga upoznam. Sad ću da se opustim uz film, i da se pripremim psihički za naredne dane.

 

 

Želje

Da li sam ga upoznala, e pa još nisam. Nisam se ni potrudila da ga sretnem. Još uvek mi se ne gleda ta beda, još uvek želim da bar još malo provedem vreme bezbrižna i srećna. Ali ma koliko se trudila da zatvaram oči uvek mi se stvore na momente slike siromaštva i jada. Eto jednog primera, na TV-u ne gledama samo zabavni program, već i onaj informativni koji nas uvek obaveštava o nesrećnima sa svih krajeva planete, ali najmanje o našim, domaćim siromasima. To mi je uvek interesantno, primera na svakom koraku a oni izveštavaju o nekim tamo pustinjacima. I mislim da u zatvoru više neću kriviti sebe što eto ne mogu ništa da učinim za takve. Umesto da odem, da protestujem za njihovo dobro, ja eto sedim, jedem kolačiće a stomak polako dobija na salu. E pa našla sam još jedan razlog zašto vredi otići u zatvor. Bože, svo vreme se pitam za hranu, kakava li će biti, a i da bude nikakva bar neću unositi toliko kalorija, možda mi se stomak i smanji! Eto li dobrog razloga! A i možda ću gladovati pa ću se tako vernije saosećati sa onima što ne jedu ne zato što to ne žele već zato što nemaju. A možda da ja neko detence ipak kidnapujem? Ne verujem da će doživeti neke frasove, jer ne izgledam kao neko strašilo. Samo gde bi ga smestila? Milsim da bi moji doživeli frasove kad bi me videli da dovodim nepoznato dete kući. A možda da slažem da je to moje vanbračno? Ahaha pa tek bi tu doživeli šok. Mada mama bi se možda i oduševila, ona će me priznati kao biće samo ako se udam i rodim. A i rodbina je uglavnom takva. E baš mi njihovo prisustvo i ne bi falilo u zatvoru. Njihova ogovaranja, i njihove žalopojke o groznom li životu i svetu. Pa sami biraju takav život. Ali važno je da su oni srećniji od njihovih komšija koji svašta rade, svašta nečasno, ne udaju se, lenčare, ne druže se dovoljno. Ma mora biti da su onda oni srećniji od svog komšiluka.A i ako odem u zatvor neću sebe dovoditi u neprijatne položaje. Izbećiću da se moram zapošljavati samo preko veze. Zaita ne razumem moje roditelje. Svo vreme, od malih nogu učili su me poštenju, moralu, časti i bla bla bla, a sada ne poštuju ni moju želju ni reč. Vele nema šanse da me ne zaposle, niti da se posao dobije na bilo koji drugi način osim preko veze. Počinju da pene čim čuju reč da meni to ne izgleda kao nešto pošteno, vele da sam budala ako ne prihvatam tako nešto.A tek priča o mom odvajanju od njih. To ni da čuju, pogotovo mama. A i zaista je teško otići mlad u podstanare. Pogotovo ako imaš visoke kriterijume od života. Evo ja želim i da putujem, deda i mama očekuju da se usavršavam, a zamislite ako želite da pišete knjigu i tu treba para naravno, e sad sve se to odbacuje ako želiš sam da živiš jer moraš da plaćaš kiriju i dažbine. Dakle, opet nešto moraš da odbaciš. Onda razmišljam, pa dobro nisam baš tolki manijak za provode, pa dobro skupiću petlje i rećiću da ne želim da se dalje edukujem, ne želim da budem magistar ili tamo neki uvaženi doktor nauka. E onda ide malo teže sa izdavanjem knjiga, dobro pisaću i dalje, ne mora niko da pročita, spisi će završiti u fioci, naravno to ako uopšte rešim da ih odštampam. A šta ću li raditi u životu pa da imam para da plaćam stan i sve ostalo, ako je zaista tako da u struci ne možeš da nađeš posao bez neke veze. Možda da radim štogod. E pa da sretnem neke bivše kolege i sva pocrvenim da eto radim nešto za šta nisam ni učila školu. Eto o svemu tome neću razmišljati u zatvoru. Samo moram razmisliti kako doći do tamo. Moram upoznati neko dete. Samo da li da bude devojčica ili dečak i od koliko godina. Mislim da je najbolje tako da ima oko devet, i možda je bolje da bude dečak, devojčice su nežnije i osetljivije. Ma videću već.

 

 

Razvlačenje

Nisi pisala danima, nisi razmišljala o tome – Eto opet se vraćam sebi i govoru sa samom sobom. Nisam tragala za detetom. Prolazila sam samo lepim ulicama i trgovima. Nisam zapazila ni jedno dete koje prosi pa ni na pešačkom prelazu. Zar je moguće da toliko nisam gledala? Videla sam samo jednog čoveka koga sam blago ignorisala. Prolazio je među masom i svako je pogledom bežao od njega. A zapravo nije ništa neprijatno radio. Samo se malo osećao na alkohol i svakome se obraćao sa: Izvinite, mogu li da vas pitam nešto, imate li 20 dinara? Krajnje kurtuazno, zar ne? Ali ja nisam htela ni da dođem u situaciju da me pita to isto. A to pitanje postavlja već unazad deset godina a možda i duže. I zar ga nikad niko nije priupitao – a zašto se već jednom ne skrasite?I zar mu nikad niko nije ponudio pomoć? Meni je došlo da mu nekako pomognem ali nešto me je sprečilo, kao da me je bio strah i sramota da ponudim svoju dobrodušnost. Pa kad već nisam to uradila mogla sam ga uzeti bar za žrtvu, ali bilo mi ga žao. I eto umesto da smišljam kako da ostvarim svoju zamisao, svoj cilj ja i dalje maštam da sam već tamo. Kad bi dospela u zatvor konačno bi bila slobodna od očekivanja mojih roditelja, moje uže familije, mojih prijatelja.Konačno ne bi morala da razmišljam o budućnosti. Ajd sad najbolje da sednem i plačem kako život nikad neće biti onakav kakav želim da budem. Da, sad bi neki duhovnjaci rekli kako treba da se radujemo malim stvarima, kako treba da budemo zadovoljni onim što imamo i kako je čar života upravo u traganju za idealnim, savršenstvo (koje i ne postoji) se ne postiže ali budi u nama zadovoljstvo da ga kopiramo. Ali ja ne želim previše, želim samo malo više od onoga što inače imam a kad to već ne mogu onda bolje da odustanem od svakog zavaravanja. Ponekad i hranjanje sujete je upravo ono što nam treba a ne želim da se srozavam na samoljublje jer upravo takve smatram površnim i tupim. Ne želim da budem kao oni.
Bože, još iz svega rečenog će proisteći kako podržavam zatvorenike, kako ih ne smatram ni krivima ni dužnima. Odmah da sebi razjasnim, svojoj savesti u razumu. Ne, ne smtram ih nevinima. Za mene su pedofili, ubice, ma bilo koja vrsta nasilnika najveći zločinci. Ali ne, nisam za smrtnu kaznu, to prepuštam bogu. Ali za doživotnu kaznu jesam. I ne, nisam za prevremeno puštanje na slobodu bez odsluženja cele kazne. Ako je neko osuđen na 40 godina toliko treba i da odsluži. Ima celo vreme na svetu, pa nek se pokaje, nek razmišlja o svojim delima, neka se moli svevišnjem. Na šta bi ličilo da jednog osuđenog najozlaglošenijeg ubicu pustimo sa doživotne jer eto, ponašao se uzorno. I on izađe i kroz nedelju dana zakolje neko dete, ženu, bilo koga. Ne, ne mislim da bi to svi uradili, ali to je rizik koji se ne sme dopustiti. Ali ako budem u blizini njihovoj, ne bi ćutala, ne bi se ponašala prema njima neprijateljski. Želala bih da ih čujem, da oslušnem šta se zbiva u njihovim glavama. Možda imaju neke interesantne priče koje se ne moraju ticati samo njihovih zlodela. A narko dilere ne bi trebalo samo udariti po džepu. Toliko bi ih trebalo ošinuti da nemaju posle ni za čarape. Ali to je pogrešan pristup, je upravo ih siromaštvo navodi na ideju za bavljenjem nelegalnim stvarima. Njima bi trebalo odseći prste, ma šta prste, cele šake i ruke. Tako bi se sprečilo putovanje prašnjavih kofera. Ipak možda bi im trebalo odseći i jezik, jer tako bi ih dalje sprečilo da ugovaraju važne dilove. Ahaha da vidim ko bi se onda usudio da prodaje sve te šarene laži. Ali dobro, toga nikad neće biti i zato se ne vredi zaluđivati dalje. A sad ponovo na spavanje, odmaranje a onda i kretanje u akciju.

 

 

Proba

I probudila sam se. I mislila sam da je taj dan napokon došao. Imala sam u glavi plan. Ali očigledno ne dovoljno razrađen. Krenula sam od kuće sa idejom koja mi prethodno nije pala na pamet. Dakle bila je to jedna mala misao koju prethodno nisam ni zapisala. A mrzelo me da je detaljno elaboriram, bojala sam se da ću se uplašiti i da će misao ostati samo misao, da neće preći u delo.
Tog jutra ustala sam kao i obično. Jutarnja rutina je bila manje više neizmenjena u odnosu na prethodne. Probudio me je televizor i to jutarnji dnevnik a ne neka sapunica. Slučajno sam namestila da se upali na drugom programu koji me inače ne budi. Ne volim te sapunice, glumci su providni, dijalozi katastrofalni ali iz nekog razloga prija mi kada me probudi, jer su smešni a ne sumorni. I tako ustala sam na zvuk sveže odabranih vesti koje sam sa pola pažnje ispratila do kupatila. Ali kada sam se vratila i počela da se oblačim imala sam šta da čujem. Jedna vest je bila itekako glasnija od ostalih. Novi zakon stupio je na snagu. Ako ubiješ bubamaru ili ćeš da platiš ili ideš u zatvor! Ovo je bila idealna vest za mene. I to ne samo bubamaru nego još nekih 500 životinjskih vrsta ali ja sam čula samo za bubamaru! Naravno novac ne nameravam da im dam, opet ponavljam ne zato što sam materijalista već zato što ne nameravam da plaćam išta lopovskim vlastima. I tako sam sva srećna i ozarena izašla iz stana u lov na bubamare. Bio je baš lep i sunčan dan, idelan za bubamare, dobro za njih i nije, jer će jedna morati umreti, ali bar će joj to biti lep dan za umiranje. Ali odma da kažem da sam se kolebala već na samom početku. I zato sam se što brže spremila brže i izašla kako ne bi odustala. Jer nisam neko ko će ubijati životinje i ko će ih mučiti jer naprotiv ja ih veoma volim. I čak mi ih je malo i žao. Ali ipak ubistvo bubamare mi je nekako najbezazlenije izgledalo. Jer šta je smrt bubamare u odnosu na nanošenje težih telsenih povreda čoveku? Mada i to je relativno, zavisi kom čoveku. Ako je neki silovatelj ili teški perverznjak onda i manja prostrelna rana mu i nije nešto puno. Ali ja sam se teška srca ipak odlučila za bubamaru.
Ah crkla sam dok je nisam našla. Zaista nisam mislila da će mi jedna bubamara zadati toliko muka. Možda je bio baš u tome problem, što sam ja tražila jednu, izolovanu žrtvu. Najpre sam bila dezorganizovana. Tražila sam je unaokolo u dvorištu oko zgrade ko muva bez glave. To mi je prvo palo na pamet da se one nalaze u blizini zelenila. Ali nije mi došlo do glave da nam je zelenilo toliko zagađeno da se verovatno ta slatka krilata bića puno i ne primaju na naše krošnje i livadice. Shvatila sam da sam već od samog starta bila na pogrešnom putu. Setila sam se da ih zapravo nikad i nisam viđala u blizini zelenila već su uvek bile na prozorima ili u blizini terase, ugrejale betončine bez ikakvog bilja. Ali u stan se nisam mogla vraćati, možda bi izgledala sumnjivo mojoj mami i pokušala bi da me raskrinka. Onda sam se udaljila od svog mesta i počela da razmišljam gde bi ih drugde mogla ugledati. Nekoliko sati je prošlo u hodu i razgledanju prozora sa kuća u komšiluku. Neki su me gledali pomalo čudno. Ova misija je bila izuzetno naporna, jer sam lipsala po vrelom asfaltu u nadi da ću aići na nekakav trag. Ipak sam trebala bolje da se pripremim. Prvo sam trebala raspitati se o njihovom staništu i demografiji. I taman kada sam mislila da ću svisnuti od vrućine i sparnosti dobila sam osveženje, i to pravo iz neba. Ovo je bilo dobro i loše po mene, dobro jer mi je dalo snage da nastavim da koračam a loše jer tek sad nisam imala šansi. Gde ću navatati bubamare po kiši? Nisu to gliste. Ali očigledno je da o bubamarama ipak nisam ništa znala jer i po vlažnom tlu ja sam naišla na jednu. Kao da mi je upravo neko poslao. Uslovi su bili idealni jer je u blizini bio policajac. A i da nije, prijavila bi se dobrovoljno sa dokazom. Ali pred sam čin kao da mi je proradila savest. Zaista kako mogu biti sposobna za takvu svirepost. Jer to u biti jeste svirepost ako izuzmemo relativnu važnost svih bića u univerzumu. Bubamara ipak jeste važna. Ona doprinosi bogastvu naše zemlje. Ali savest ipak nije bila čista, uprljala ju je moja želja i moj instinkt za slobodom. Iako ne rado ali sam se rešila na podvig. Ali za moj podvig bilo je kasno. Bubamara je nepomično ležala na mokrom betonu, izvrnuta.Već je bila mrtva. Podigla sam je sa zemlje da bi je identifikovala, jer nisam bila sigurna da je to ona, mogla je biti bilo koja druga buba naopačke. Ipak to je bila ona, crvena, klasična, domaća i nemutirana. Spustila sam je ponovo na zemlju da je zgazim i da isceniram ubistvo, da ispadne da sam upravo ja počinitelj a sve nadajući se da će me policajac gledati dok izvršavam zločin. I gledao me je! I taman da je zgazimukopala sam se od straha kada sam čula njegov podvik: Stoj mirno! Odma je pritrčao na mesto zločina i naravno pošto je bio pametan pa je skapirao sve šta sam htela da izvedem. Gledao me je sa nevericom. Nisam mogla da utvrdim da li je osećao blagonaklonost jer sam izgledala kao nevinašce ili gnušanje što skrnavim leš ili sažaljenje zbog bilo kog razloga. Ali pravi počinilac je spažen je veomaubrzo. Ubrzanim hodom pokušao je odmaćiod ubijene bubamare što je bilo dovoljno mladom policajcu da uhvatiividom zločinca u bekstvu. I tako ja sam ostala sama na kiši, stojeći nad mokrom i mrtvom bubamarom na koju je policajac izgleda zaboravio, ali iz opravdanih razloga. Jurio je ubicu.

 

 

Proba 2

Ubrzo za neuspelim delom ređali su se dalji neuspesi. Počela sam da gubim samopouzdanje. Bilo mi je smešno i mučno. Izgledala sam sebi kao klovn koji je došao da načini masakr na rođendanu ali je ispao samo smešni klovn.
Nesupešni pokušaj seponovio odmah sutradan. Ni sama ne znam zašto se nisam odmorila i zašto sam morala žuriti. Možda jer sam bila u naletu neke zdrave energije koja mi je brzo davala nove ideje. I baš zato te ideje nisam detaljnije razmotrila. Htela sam da rešim sve u jednom dahu. Bila sam uzbuđena, kao da me je drmala struja. Celim telom sam osetila adrenalin koji trese i pecka. Na pamet mi je pala drvena bejzbol palica. Imala sam je u stanu a ne znam ni odakle nam. Uvek je bila zabijena u ćoše zajedno sa usisivačem. Nikoiz porodice je nikad nije upotrebio ni za šta. Tu je bila samo da skuplja prašinu i da služi kao zamišljeno oružje protiv eventualnog obračuna sa lopovima. I meni je ovog puta sinula ideja da bi palica mogla biti konačno od koristi. I to ne za udaranje loptica ili glava već za nešto mnogo svrsishodnije.
Tog dana trebala sam ići u u nekoj poseti u bolnicu ali nije mi se dalo. Iz dva razloga. Svađa se sa mamom i teranje kontre je bilo prvo opravdanje a averzija prema bolnici i dosadno čavrljanje sa umišljenim dedom je bio drugi razlog. Svađa je bila neizbežna ali i glupa. Dosadilo mi je da ponavljam kako mi ne pada na pamet da polažem za vožnju. Niti mi je to potrebno niti sam zaljubljenik automobila. Čak šta više smatram da su prave štetočine prirode. Ali to je nije sprečilo ni da mi ovog puta prebaci zašto ne polažem vozački. A meni je više dosadilo da uvek koristim isti izgovor, kako mi nije neophodan i kako nije u mom stilu. Zato sam odćutala i demonstrativno otišla svojim poslom. A posao mi se u tom trenutku ukazao. Sačekala sam da ode da bi uzela palicu i da bi je krišom iznela iz stana. Jer nisam htela da rizikujem da budem uhvaćena i pre nego što išta učinim. Strpala sam je u ranac za koji sam isto mislila da će služiti sammo za skupljanje prašine. Brzo sam razmišljala i odmah sam znala na koje mesto ću da pođem. Svakako nisam se uputila ka pustoj ulici u kojoj nema žive duše. A isto tako nisam zašla ni tamo gde vrvi od buke i gužve. Pre svega birala sam policijsku stanicu. Logično je da sam izabrala jednu u meni poznatom kraju. Tamo gde je fino mirno, sa velelepnim vilama i novoizgrađenim hotelima sumnjivih lica sa besnim automobilima. E baš tamo sam se zaputila. Dok sam išla u srednju školu prolazila sam tamo skoro svaki dan. Ulica se menjala iz korena. Danas više nema prašnjavih straćara i puta sa rupama. Sada su tu zgrade mrko zelene, sa gvozdenim ogradama. Auta su uglavnom crna sa zatamnjenim staklima. Ne razumem se previše u marke ali mogu da prepoznam one najskuplje. Samo na par desetina metara je i jedna omanje prebivalište milicije koje odskače i izgleda kao ruglo naspram pozlaćenih krovova i mermernih lavova. Zaista ta stanica je omalena, išarana kojekakvim nepoučnim grafitima, a ulaz skriven obraslim korovom. Ali za žaljenje nije se imalo vremena. Osećala sam kako sam morala delati brzo. Nisam želela da se bilo šta ispreči između mene i dela. Mala nervoza je nastupila kada sam ugledala da je ulica potpuno pusta. I to mi nije bilo jasno. Zar je moguće da su se svi zavukli u stanove i prostorije pod rešetkama? Morala sam malo pričekati da bar neki očevidac bude svedok mog dela. I najzad posle čitave večnosti ugledala sam bakciu sa viklerima i u kućnom mantilu koja je po svemu sudeći izašla da baci smeće i odmah se vratila. Ali nisam smela da rizikujem bakino zdravlje. Prepala bi se kada bi ugledala varvarstvo na koje sam bila spremna. Ne, ona mi nije bila dobar svedok. Sačekala sam da se pojavi neko drugi, snažniji, otporniji. U međuvremenu sam tražila i metu. Uzbuđenje je još više poraslo kada sam spazila i konačno pristojnog prolaznik ali i moju metu. Bio je to metalik sivi džip, ne znam tačno koji. Izgledao je nekako neprobojno i arogantno, kao da mu niko ništa ne može. Umesto straha i griže savesti poneo me je gnev. U tom naletu iščerupala sam palicu i svom snagom je zahvatila kako mi ne bi slučajno iskliznula. I kada sam je jako pritegla gnev je iskliznuo. Opet je nastupio strah. U sebi sam ponavljala: Uradi to sad, možeš to, možeš to! I zamahnula sam iz sve snage na haubu. Jedva da sam ga i ogrebala a moje rame kao da je bilo pomereno iz zgloba. Morala sam to ponoviti više puta. Trudila sam se da i udarci budu još žešći iako sam imala utisak da mi se ruka iz mog iščešenog ramena ukočila i da je postala potpuno beskorisna. Više se nisam mogla osloniti na desnicu. Moja levica se sad morala pokazati na delu. I levica je još uvek radila. Lupala sam onu limčinu iz sve snage. Malo se ulubio prednji deo, ali i dalje je izgledao tako nedodirljivo. I zato sam nastavila dok nije nešto zveknulo po zadnjim farovima. Prestala sam i nisam mogla verovati šta sam imala da vidim. Razjarenašaka huligana su mi se pridružila. Zaista mi nije jasno odakle su se stvorili! Lice im je većim delom bilo prekriveno maramama sa ištampanim logoima crvene i crne zastave. Po mršavim i golim grudnim koševima moglo se zaključiti da se radi nekim mladim ratoborcima za kojekakve njihove ideale. Napunjeni besom i buntovničkom energijom oni su ovom blindiranom vozilu učinili mnogo više štete nego ja. Ali htela sam da ja zadam poslednji udarac. I zaista je to bio poslednji jer mi se palica slomila. Bacila sam je u besu ali je neko od njih uzeo u svoje ruke i to taman kada su se nacrtali pajkani. Bilo im je i krajnje vreme. Ali rasplet je bio totalno neočekivan. Započela je opšta tuča. Ja sam se sklonila u stranu jer mi modrice i drugo iščašeno rame nisu bili potrebni. Ali policajac je to pogrešno protumačio. Stao je ispred mene da štiti kao da sam ja žrtva a ne kao neko ko je sve ovo započeo. Još mi je dao signal da odem odavde kao da apsolutno ništa nije video šta sam prethodno činila. I nisam mogla verovati kako sam glupo procenila situaciju. Trebala sam sačekati miliciju da se pojavi pa da pred njim pravim dar mar a ne očevidca koji je izgleda pobegao. Kakav mi je to jadnik koji se uplašio ženskog sa palicom u ruci. Svaki normalan bi odma to prijavio zna se kome.I džaba što sam se ja gurala ispred i što nisam htela da me zaštiti kada sam bila slabija. A nisam mogla ni da dignem ruku na čika policajca ni da sam htela. Jer izgledao je nekako osećajno i tužno. Ipak nisam htela više da gubim vreme na tom mestu. Jedan mi je dobacio da ću možda više imati sreće u centru na odakle je sve i poteklo Odmah sam se zaputila na to mesto okupljanja.. Otišla sam pravo u najveću gužvu i galamu, tamo odakle su ovi i došli. Otišla sam tamo a da nisam i znala šta se dešava. Ali morala sam iskoristiti i najmanju ukazanu priliku. A prilika je bila savršena. Na glavnim ulicama mog grada međusobno su se lemali moji zaštitnici milicajci i moji razjareni saučesnici. Tamo se odvijala ulična scena povodljivih sledbenika međusobno najljućih političkih protivnika koji su urnisali jedne druge. Anajsmešniji su bili oni bez ideja, koji su došli samo da krenu na bilo koga. Ja nisam bila na ničijoj strani, što ne znači da nisam bila bez ideja ali nisam želela ovaj put da se mešam u njihove lične sukobe. Ipak morala sam preduzeti neki akt nasilja kako bi me opazili u dali u aps. Pošto je palica oteta u akciji, morala sam naći novo oružje. Kamenja nigde nije bilo a ni cigli. Mada sumnjam da bi mogla i podići ciglu. Šake i i uopšte cele ruke su mi sad bile kao izgubljene. Bol je proždirao i levu i desnu. Celo moje telo je trpelo neki meni neznatni napor. Ništa specijalno se nisam izmučila a osećala sam kao da sam došla sa bičevanja. I opet se desio isti scenario. Opet su me izopštili sa mesta događaja. Izbila je opšta tuča a mene su sklonili! Pokušala sam da se guram među masom ali bila sam odgurnuta. Oni su bili jači od mene, ja tu ništa nisam mogla. Doživljavali su me kao višak. Čula sam kako drugi urlaju na moje zaštitnike. I ja sam htela da im se pridružim pa da vide da nisam toliko nevina. Ali nisam mogla. Glasne žice još uvek su bile sasvim očuvane ali sam osetila strah kako preplavljuje grlo i uši. Nisam se mogla derati na njih. Otišla sam kući pokunjeno i umorna od svega. Te noći sam legla sa gorčinom i da nisam toliko bila izmorena verovatno bi usledila nesanica.
Probudila sam se sa novom idejom. Čudno je bilo što ramenu nije ništa falilo a sinoć sam potpuno i zaboravila na tu povredu. Nemoguće je da samo vratilo na svoje mesto. Jedino ako se u toku spavanja od silnog vrtenja nije samo namestilo. Samo što se ne sećam da sam se vrtela, mislim da sam se probudila u istom položaju u kojem sam i legla.Nisam htela da se zamaram previše o tom misterioznom isceljenju jer sam bila odmorna za nov pohod. Činilo mi se da je ovo sada bilo osuđeno na uspeh. Nema ništa boljeg od lažne dojave o bombi. Neću nikog povrediti a opet ću delovati sumnjivo. Moraće me zadržati u pritvoru. A kad već tamo stignem potrudiću se da budem kriva za sve.

 

 

Proba 3

Opet, kao bez glave izašla sam napolje, nadajući se da ću u hodu razraditi plan. Ali mozak nije hteo to razrađivati. Glava je buktila od uzbuđenja. Brzo sam hodala, a nemajući ni predstavu gde sam pošla i kome. Počela sam trčati kao da jurim za trkom života. Ubrzo sam se zaustavila što zbog loše kondicije što zbog potrošene količine adrenalina. Nisam se obazirala na okolinu, nisam imala vremena za to. Bilo je važnije krenuti u novu akciju nego brinuti šta drugi misle o meni i da li me gledaju kao na totalnu budalu. Ali sam opet bila ometana! Jedan milicioner mi je prišao i priupitao me je da li sam dobro. Ovaj je bio sredovečan, crn,oštrih brkova i ozbiljnog autoritativnog pogleda. Ali glas ga je odavao da je zabrinut iako je delovao sasvim pribrano, uostalom oni i tako moraju izgledati. Nisam mu odmah odgovorila jer nisam mogla doći do daha. Stomak me je boleo, noge su me pekle. Tolika sam trutina bila, šta studije uradeod čoveka. Sledećeg što se sećam je da nije ni sačekao moj odgovor. Izvadio je pištolj i počeo da puca na nekog čoveka koji je kao sprinter sa atletskog mitinga prošao mimo mene. Hici su promašili a čika policajac je ubrzo krenuo za njim. A tako sam i ja ubrzo krenula za njima. U trenutku mi je sinula ideja, da u toj situaciji mogu da profitiram. Bilo je potrebno samo da krenem za njim i da ga sprečim u hvatanju begunca. A uz to da se ponašam što nasilnije. Naravno ispašće da sam bila saučesnik onome ko ga je jurio ali taj neće moći ništa da kaže protiv moje teorije jer neće biti uhvaćen. I sada sam trčala novu trku, još bržu od prethodne. Kidisala sam na milicionera, sa idejom da ga oborim na zemlju. I umalo da uspem. Ali kada je uleteo u vozilio i dao gas već je bilo jasno da se misija prekida. Nisam mogla biti brža od tog četvoronogaša. Pomišljala sam da se bacim na haubu ali nisam smela rizikovati. Nisam želela izginuti u svojoj nameri za boljim životom. Nisam bila sprema ginuti za slobodom. Želela sam živeti u slobodi a ne umreti za njom.
Opet sam bila na početku. Ideju o lažnoj dojavi bombe odložila sam za neki drugi put. Opet sam se umorna vratila kući i svalila u krevet. Toliko sam bila van sebe da nisam imala ni volje da odgovaram na mamino zvocanje i da se nastavljam na njene provokacije. Klimala sam glavom, odgovarala potvrdno i ono što je želela da čuje. Ni ne sećam se šta je blebetala i šta sam ja to pametno govorila jer je sve bilo u prazno. U glavi mi se motao neuspeli pokušaj od malo pre. Postupila sam i suviše nepromišljeno. Trebala sam se držati plana. Ali kojeg plana? Pravog plana nije ni bilo.
Nisam odmah zaspala. Da, jesam bila izmorena ali samo fizički. Umesto da me taj umor lepo savlada i da sutradan ustanem rano odmorna i sveža ja sam se u krevetu zlopatila i prevrtala skoro čitavu noć. Nije mi pomoglo ni iznova i iznova novo nabrajanje i navođenje kojekakvih spiskova koji me obično smiruju i navode na san. U stomak mi se uvukao crv sumnje koji se širio i širio da sam počela da mislim kako neću izdržati i kako neću uspeti. Nije to bio strah od nesupeha već strah da neću moći da se nosim sa izborom koji mi je preostao, strah da neću moći živeti onako kako sam zamislila. I onda da bi presekla tog crva, pretvorila sam ga u leptira. Ponovo sam okrenula misli na maštarije. One su najbolji lek protiv straha. Strah se pretvori u čudovište koje napadamo oružjem superheroja. Vratila sam se pređašnjim fantazijama, da sam već tamo, da je sve već uređeno u savršenom redu. Ja sam tamo, niko me ne ometa, radim ono što želim, odmaram se, imam svoj mir, ne brinem oko nekih sitnica. Zamišlala sam kako je to u jednoj lepoj severnoj zemlji. Tamo zatvorenici imaju i bazen i mnogo lepih mogućnosti za rekreaciju. A onda me je prekinula jedna rečenica jedne moje ogorčene i rigidne prijateljice. Ona im ne bi dopustila da troše vazduh, struju, vodu, hranu i prostor. Jer oni su za nju ološi, najgnusniji zločinci koji zaslužuju samo smrtnu kaznu, sve ostalo je njima usluga. Ali nisu oni svi isti. Postoji čitava klasa, neko je iznad, neko ispod, neko u sredini. Ne znam u koju bi se ja trebala svrtati. Znam samo da ne bi u one psihopatske koje gube svaki vid sa realnošću i čija su dela zamisliva samo u najizopačenijim maštama. Ne, ja nisam ko oni, mnogo sam daleko. Ali sam mnogo daleko i od onih prefinjenih, delikatnih koji posao obave bez kapi krvi na rukama.
I tako nekoliko dana je prošlo pre nego što sam se ponovo odlučila za akciju. Nekoliko dana sam lenstvovala, maštarila i prikupljala snage za novo delo. Zapravo to je bio novo stari plan. Sada sam bila pametnija, i nisam izašla ko bez glave a da prethodno u njoj nisam ostavila nešto.
Od kuće se nije moglo zvati. Otkrili bi mi trag, i šta bi time postigla? Samo da moje strefi šlog. Jer kako oni znaju da upadnu onako bez kulture i pardona to ne radi ni najpokvareniji lopov. Ni mobilni nije dolazio u obzir, a i da sam rešila da ga upotrebim sigurno ne bi bila kući kada bi zvala sa njega. Najsigurnije je bilo to obaviti sa neke halo govornice. Nema ih puno u gradu. Nekoliko njih je raštrkano, uglavnom u okolini centra. Zbači, kada se hladnokrvno razmišlja, bez žurbe i bez prvelike želje i moranja plan se lepo razvije. Trebalo je samo još i ostvariti ga.
Mama i tata su otišli negde, zaboravila sam gde, što mi je bilo olakšanje. Izašla sam od kuće a da se nikom ne moram pravdati gde idem, dokle ću ostati i kad ću se vratiti. Snašla bi se ja već nekako, ali bi bila samo iznervirana što bi dalje možda uticalo na realizovanje mog sledećeg velikog poduhvata.
Dok sam se vozila autobusom do centra,bilo mi je lakše da utonem u misli nego da posmatram otužan prizor. Pomislila sam kako mi je to možda poslednja vožnja tim prljavim gradskim prevozom sa prljavim putnicima. Dobro, priznajem, preoštro sam osudila. Nisu svi bili prljavi kao ni što svi busevi nisu bili tako oronuli, blatnjavi i sa podom razgažene hrane. Ali sve što je sijalo na novo kratko je trajalo. Neki putnici nisu mogli podneti da se voze ugodnim i čistim prevozom. Morali su ga zamuzgati i rasturiti kako bi dobio domaći izgled i miris krša. To mi nikako neće nedostajati tamo, ali sam se opet nadala da ni sličnom prizoru te okorele ili nove prljavštine neću morati prisustvovati. Taj zamišljani užas brzo sam prekinula i to sa korisnijim mislima.
Trebalo je smisliti šta ću tačno reći kad ih pozovem. Strah je rastao kako sam se bližila centru. Crv iz stomaka gamizao je prema grudnom košu u nameri da ga izjede i da pređe na grkljan. Ali ja mu još nisam dala da se popne do srca. Prigušila sam ga sa razuveravanjem da ću uspeti i da nije tako teško nazvati nekog nepoznatog. U mobilnom sam kuckala scenario razgovora. Uvek mi je bilo neprijatno da zovem i da putem telefonskog razgovora nešto tražim, pitam ili saopštavam. Uvek mi je bilo lakše obavljati to licem u lice.Za nervozu sad sam imala još više razloga. Ovo je bila specifična situacija. Ja sam trebala odigrati ulogu dojavljivača opasnosti. To je trebalo odigrati najuverljivije moguće. Trebala sam ih prvo ubediti da je moj poziv dostojan njihovog cimanja, da nije u pitanju poziv neke klinke koja želi samo da se zabavi sa tuđim živcima. Kako sam bila na jednu stanicu od centra shvatila sam da još nisam smislila sa koje tačno halo govornice ću to odraditi. Lokacija je bila ključna. Nije mi bilo svejedno da li ću pozvati iz parka ili sa bulevara ili pak iz glavne ulice. Svako mesto mi je predtsvaljalo na neki način pretnju koju ranije nisam predvidela. U parku je bilo tiho, nije bilo puno ljudi sem onih koji vrebaju iza svakog ćoška. Moj glas bi mogao odzvaniti u toj tišini sumornog hukanja zimzelenih krošnji. I onda bi me ti prolaznici koji se uvek sumnjivo šunjaju po parku uhvatili na delu i ja bih bila zbunjena. Sigurno bi samo mumlala u slušalicu i plan bi otišao u propast. A da zovem sa glavne ulice ili bulevara gde vrvi od svakodnevne gužve to nije dolazilo u obzir. Nikako ne bi mogla da se skoncentrišem na rečikojesu trebale biti verodostojno predstavljene. Nikako ne bi mogla da se uživim u ulogu. Sigurno bi zamucala i sebe bi još više upetljala u propast. Sišla sam na stanicu u centru osećajući kako mi kolena klecaju i kako crv polako napada srce krčeći put do jednjaka.
Bilo je tmurno i sumorno vreme što mi je možda bila olakšavajuća okolnost jer ulice su bile puste, bez uobičajne gužve. Tek po neki šoping manijak bi prošaltao i ušao u u luksuzni butik ili kafić. Ali za mene su oni bili najgori. Ja nisam mogla sa sigurnošću znati da im neću biti sumnjiva, da u nekom trenutku njihove oči neće skliznuti sa bundi, čizmi na halo govornicu u kojoj se ja borim za život. To bi bio za mene još jedan težak udarac koji mislim da ne bi podnela. Opet sam bila u haosu jer opet nisam znala gde ću ni kako ću. Opet sam bila izgubljena u prostoru i vremenu. Kretala sam se bez ikakvog smisla, sudarajući se sa masom kojoj se nisam ni izvinjavala zbog svoje neotesanosti. Nisam ih smela ni pogledati. Sigurno bi nešto primetili. Trudila sam se da gledam u izloge ali bih onda ugledala svoj odraz koji me je još više demoralisao. Sa lica mi se čitalo kao da je sve izgubljeno. Nisam želela da to beznađe opet sretnem. Prošla sam pored dve govornice i nisam se zaustavila. Nisam mogla kada su mi svi izgledali sumnjivo, kao da će me primetiti i da će potom odmah znati da nešto planiram. Odma sam ja bila svesna da sam možda propustila priliku i da je možda bolje da se vratim i da isprobam da istelefoniram u jednoj od te dve. Ali to nisam mogla učiniti odmah. I suviše očigledno bi bilo da se odma vratim. Možda je trebalo da stanem u blizini i čekam najpovoljniju moguću priliku. I da kada procenim da nema nikog ko će me ugroziti da krenem u akciju. Ali i to je bila nedovojno promišljena ideja. Stojati u jednom mestu na čistini i gledati u jednom istom pravcu bilo je i suviše suludo. Pa zapala bi u oko i najotuđenijem od ljudskog roda. Zato sam se uputila u dubinu srca obližnjeg parka. I tu sam naišla na treću priliku. Na momenat crv je požderao grkljan i kroz ždrelo se promaljao. Mislila sam da će iskočiti ali nikako nije mogao izleteti napolje. Osećala sam kako mi grlo poskače i kako se to već velika crvotvorina zaglavila unutar uskog grla. Ipak crvožder se smanjio u crvića koji opet negde u neki čošak tela zavukao i tamo čučao u čekao sledeći signal upozorenja. Moja demorališuća misao ga je ućutkala jer ova šansa mi se učinila kao najslabija od svih prethodnih. I suviše bi štrčala tako samcijata i zaturena u halo govornici dok oko mene nema žamora koji bi prigušio moj nesiguran pokušaj dojave o bombi. Izašla sam iz dubokog mraka senki zimzelenih krošnji i vratila se na rub. Sela sam na kraj klupe i mogla sam savršeno imati uvid šta se dešava oko jedne i oko druge govornice. Ali čim bi ugledala jednu i zakoračila da ostvarim plan, crv bi se probudio i ishitreno skočio na bubne opne i u taktu srca probijao kroz jedno i drugo uho. Nisam mogla verovati da sam tako lako postajala rob sopstvenog tela i osećanja. Došlo mi je da tog neuhvatljivog i nevidljivog crva nekako iščerupam i zauvek ga se otarasim. Ali nisam znala gde da ga tačno nađem. Nisam imala vremena baviti se sad analiziranjem svog psihološkog stanja jer me je neki važniji posao čekao.Morala sam biti uspešna i prigušiti patetiku koju sam trenutno osećala. Morala sam se usredsrediti na pogled koji sam imala pred sobom pa makar opet proizazvao crvoždera bubnih opni. Imala sam pogled da li je čisto, da li neko drugi telefonira, da li je prevelika gužva ili prevelika pustoš. Ali tek ovde nisam imala sigurnost. Iz dubine šume bi samo izvirali kao slučajni prolaznici a ustvari dežurne šunjalice i manijaci. Njihove senke su me odma oterale da se pokrenem na drugu lokaciju. Možda sam trebala sesti u kafić ili poslastičarnicu i naručiti sok i sladoled i tako na miru posmatrati šta se zbiva u blizini. Ali ni tada ne bi imala mir. Sigurno bi privukla pažnju nekom paćeniku ili paćenici koji ne shvataju kako neko može da sedi i pije sam. I zaista mora biti da sam izgubila pojam o vremenu kada sam ugledala da sumorni oblaci postaju još sumorniji pod mrakom koji gasi dnevne senke. I to mi je bio dovoljan znak da više ne smem čekati. Dalje suzdržavanje bi me koštalo laganog sna i osećaja konačnog razrešenja. A i previše sam bila iscrpljena za dalje taktiziranje i sumnjanje u savršenost ishoda. Morala sma podhitno nešto preduzeti pa makar to i ispalo trapavo i mlako.
I odvažila sam se na veliki korak! Ušla sam u halo govornicu, i to baš onu na sred ulice kroz koju uvek cirkuliše buržujska gužva. Da, sumorno vreme je sprečio tu gomilu ali opet bi mogla bar deset njih izbrojati na metar od mene. Trudila sam se da ih ne gledam, trudila sam se da crva koji mi je sve jače lupao na bubne opne ne čujem. Mrak mi nije dugo bio saveznik, jer su ulična svetla ubrzo zablještala. Morala sam što pre okrenuti broj, nikako nisam mogla dopustiti da stvorim gužvu iza sebe jer sigurno je bilo još onih koji su želeli zvati nekog ali sam im se ja natakarila. Uzela sam slušalicu i primetila kako mi klizi niz dlan. Šake su mi bile mokre od znoja. A u glaci mi je još uvek bubnjilo a ja još uvek nisam smislila šta ću tačno reći. Ali sam morala nešto smisliti i to u trenu jer sam već okrenula broj! Strašila sam se od nepoznatog glasa sa druge strane slušalice. Čula sam samo neko šuštanje i mrmljanje. Ali posle kratkog vremena sam odjednom osetila veliko olakšanje, toliko da sam sada jasno čula da je u pitanju snimljena poruka, automat koji kaže da posle zvučnog signala ostavim poruku. Odjednom se crv utišao. Slušala sam jednostavnu melodiju snimljene pesme posle koje sam trebala saopštiti dojavu. Ali još uvek nisam znala da li želim reći da sam tu bombu postavila ja ili neko drugi a da ja to eto slučajno znam. Ako bi rekla da sam ja onda bi morala i smisliti razlog zašto ja njima to dojavljujem jer bi se podrazumevalo da ucenjujem nekom svojom iluzornom željom. A ja nisam znala koja bi mi to želja bila. Ako već dižem nešto u vazduh da li to radim da bi dobila novac ili nešto više. Obično to nije tako jednostavno. Palikuće žele pažnju, osvetu uperenu na instituciju kao simbol neke društvene grupe ili statusa. A ja nisam smislila ni kakva bi mi to osveta bila ni protiv koga. Zvučila bi neubedljivo. A možda sam ipak trebala igrati na lažnu dojavu. Da im dignem frku, da kažem da je bomba na mostu ili u osnovnoj školi. Svi bi pojurili na mesto dešavanja i videli da je to sve laž. I onda bi po zakonu trebalo kazniti onog ko je to sve namestio. Ali ovde sam došla do nove rupe u planu. Kao prvo nisam bila sigurna da bi oni uopšte i došli da provere. Verovatno bi čekali da se desi prva eksplozija pa da onda jurnu. Kao po pravilu je da tek kada padnu prve žrtve, odleti prvo dete u vazduh e onda eto njih, zavijaju na sve strane. A možda je to tako po zakonu. Možda reaguju tek kada vide da je neko drugi odreagovao umetso njih. A da pretim praznim rečima bez dela to bi bilo odveć suludo. Strpali bi me u ludnicu a ne u zatvor. Pesma mi je još uvek svirala, u glavi mi se činilo da su puštali rođendansku melodiju iznova i iznova. To me je i razbesnelo. Zar je moguće da usredpotencijalne opasnosti po hiljade tuđih života oni te stave na čekanje doliko dugo. Zar je moguće da postoji neki drugi razlog zašto bi se zvala policija ako ne da se upozori, zatraži pomoć ili otkup uz pretnju? E pa došlo mi je da kažem da je bomba postavljena u glavnoj policijskoj stanici! I eto nisam ni shvatila kako me je lanac sopstvenih kukajućih misli me je doveo do blistave ideje! Posle rođendanske pesmice začula sam tišinu. Tišina me je u momentu ukopala, i mene i moju ideju. Sad sam ja trebala ispevati svoju pesmicu.
Zvučala sam uspaničeno ali ne prestravljeno. Govorila sam ishitreno ali ne prebrzo i ne preglasno a opet ne i presporo i ne pretiho. Taman da zvučim jasno i sažeto. Bomba će vas odneti sve u vazduh! Biće vam postavljena u kancelariji! Svi ćete izginuti! Nemate još puno vremena! Nemojte pokušavati ništa, neće vam uspeti! Da, tako nešto sam ispevala i brzo spustila slušalicu. Drhtali su mi znojavi prsti, nadam se samo da mi tako glas nije hrapao.
To bi trebao biti pun pogodak, tačno u metu, mislila sam pomalo uzbuđena od sreće jer sam pobedila crva. Najgore prođu oni koji se šale direktno sa njima. Da sam rekla da je u bolnici, školi, crkvi to ne bi bilo od velikog značaja za njih, jer oni ne bi bili meta. Trebalo je sad samo sačekati njih i kada dođu da me pokupe odreagovati kako treba.
Ali najpre sam se morala maknuti iz govornice. Nisam želela stvoriti gužvu, nisam želela da neko frkće na mene jer sam se zabila unutra a ništa ne radim. Samo nisam znala gde da se pomerim. Ako se i suviše odaljim, postoji opasnost da dođu i kada vide da u blizini nema nikoga okrenu se i odu svojim putem. Ali ne, sigurno će biti besni na mene i želeće da me uhvate jer nije im cilj da za onakvu frku koju sam im priredila prođem nekažnjeno. Morala sam negde da se ukipim. Možda kod one lepe ukrasne svetiljke? Ili u pasažu pored poslastičarnice? Ipak, krem kolači iz izloga su mi i suviše mamili čula da nisam smela ostati u njihovoj blizini. I sladoled mi je mirisao, a prelivi od ušećerenih višnji su mi topili oči. Nikako nisam smela biti u blizini njih, jer su mi pretili da će potkupiti i da ću morati odustati od svoje glavne ideje. Ne bi izdržala samo gledajući ih. Morala bi ući i onda bi već i naručila jedan, možda onaj sa kokosom i vanilom i onda bi već bila u dubokom problemu. Dok bi mi se kolač rastapao u ustima sigurno bi već zažalila šta sam sad uradila, i sigurno bi me ponela tuga na zamisao da u zatvoru neću jesti tako dobre kolače. Ne, nikako nisam sebi dalje mogla dopustiti da se povodim beznačajnim nagonskim slastima. Okrenula sam glavu zu drugom pravcu i ugledala butik obuće. Bilo mi je i vreme da izađem iz haube. Ušla sam u prodvnicu i razgledala prvo kao fol a onda kada nisam više mogla glumiti (jer sam verovatno izgledala pomalo uznevereno) počela sam razgledati i kao pravi kupac koji je sa nameromdošao upravo ovde da kupi kožne patike. Probala sam prvo jedne pa druge pa treće. Nijedne mi nisu sasvim odgovarale. Prve duboke cipele su mi bile uske i nisu imali moj broj, druge, kožne duboke patike su imale pokvaren cipzar, a trećim čizmama sam našla falinku. Dok sam se gledala u ogledalu i isprobavala još jedne patike od vražje kože slučajno sam skliznula pogledom na ulicu i moju halo govornicu i setila se cele priče. I opet sam počela da popuštam i patetišem. Nije mi najmilije bilo da se odreknem modiranja i kupovanja novih pari obuće. I onda mi se nametnulo pitanje možda i najvažnije a to je da ja još uvek nisam znala da li želim doživotnu robiju ili samo na određeno vreme? Ovo pitanje me je zapanjilo jer ne sećam se da sam ga ikad postavila. Zar je moguće da takvu važnu stavku nisam proradila?! Ili ipak jesam? Zar nisam već na početku rekla da želim živeti tamo i da se podrazumeva da to nije samo neki kratak rok već do kraja svog životnog veka? Mora biti da sam potpuno izgubila pojam o vremenu kada sam se neprijatno otreznila jer me je napeti glas prodavca upozorio da za par minuta zatvaraju radnju.O mog iznenađenja kada sam skapirala da sam se zaluđivala modiranjem toliko dugo. Jurnula sam iz radnje ne od šoka što su cene bile previsoke nego kad sam videla da oko halo govornice nema još uvek nikoga! Zar je moguće da su oni već bili i otišli? A zar je moguće da su toliko neozbiljni, pa zar nisu mogli malo bolje istražiti okolinu, pa pitati da li ima očevidaca ili bilo kakvih svedoka. Pa bar bi svratili u obližnje butike i kafiće da se raspitaju je li neko nešto video, čuo! Pogledala sam još okolo i zaista nije bilo ni u blizini nikog od njih. Nemoguće da su tako brzo nestali! Možda sam ja trebala izigravati policajca i čekati njih u zasedi da im pokažem kako se to radi! Možda sam trebala ja ići odlokala do lokala i pitati da li ih je neko od čika policajaca posetio. Ah, mora biti da sam razmišljala u pogrešnom pravcu. Možda oni nisu ni čuli poruku na sekretarici?! A šta ako je neki moran izbrisao moju poruku? Kako ja to da znam? I šta zar opet treba da zovem! Kada sam mislila da je sve već gotovo i da samo treba da dođu po mene a sada još ispada da sve to moram ponovo da uradim! Ma nema šanse da ću ponovo praviti budalu od sebe! Ali zar da moj trud propadne, zar sam sve ovo radila uzalud? Ma kada sam to uarila jednom mogu i moram ponovo! Trebalo mi je dodeliti orden za hrabrost jer sam se i pored svih nevolja još jedan put odvažila na tako veliki poduhvat. Morala sam sakriti pogled od svih mogućih prolaznika koji su mi išli u susret. Samo me je mrak spasavao da ne budem totalno otkrivena. Nekoliko sati provesti u istoj ulici a pri tom ne uraditi ništa značajno sigurno je moglo privući pažnju i onim najsebičnijim kupoholičarima koji samo sebe gledaju u ogledalima. A ni u ovom mraku nisam bila skroz bezbedna, jer i nije bilo bezbednog mraka u ovim uskim pasažima. Prolazi u kojima sam smišljala svoju narednu strategiju povukli su iz susedne glavneulice malo ali dovoljno svetlosti da se jasno rasazna ko je ko. I nisam mogla dalje rizikovati i muvati se pored zatvorenih butika, morala sam preduzeti sledeći korak.
Samo što sam se ohrabrila i što sam ponovo zašla pod onu istu haubu crv je opet iskočio igrunuo na opne! Ali nisam htela čekati da se smiri, zgrabila sam slušalicu i utipkala ona dva nesrećna broja. A sad ni muzike nije bilo! Samo neko šuštanje! Kao da je slušalica bila pokvarena! Pokušala sam ponovo i ponovo, ali umesto ljudskog glasa ili rođendanske melodije samo je šuštalo i to sve jače i jače dok nije postalo toliko neprijatno da sam morala spustiti slušalicu. I gotovo iste sekunde kada sam je spustila bilo mi je lakše, ono neprijatno i bolno zujanje i šuštanje je prestalo. Nisam imala predstavu koliko sam bila izmučena dok nisam krenula kući i dok me nije počeo boleti stomak. Mora biti da je bilo od gladi. Ali nisam imala apetiti. Čekala sam samo da dođem i da legnem u krevet. Nisam se ni htela opterećivati šta će mi moji reći kada dođem. Nisam imala još i snage da zamišljam tu svađu ionako ću joj morati prisustvovati čim dođem. U glavi mi je bio samo krevet i kako ću lepo spavati.
Ali eto mene u krevetu ne mogu zaspati. Prelamalo me je u dijafragmi. Bol je bio tup. Kao da se crv sad tu ustanio i da mu je baš tu ugodno. Plakalo mi se jer opet nisam dobila ono što sam želela i opet ću morati sve iz početka,a ponestaje mi ideja. Kažu da je čovek bez kreativnosti nesposoban čovek. Ne slažem se! Taj koji je to rekao mora da je bio veoma rigidnog mišljenja, sigurno je imao problema zbog svojih krutih stavova i predrasuda. Bila sam toliko kreativna da izmislim sve ovo ali mi je nedostajala sreća. Jer šta je kreativnost bez malo sreće? Samo jedno bolno iskustvo koje se ponavlja a niko ga ne vidi i ne čuje i postaje dosadno a dosadno je opet bolno. I nekako, ne znam već kako i kada izgubila sam pojam o mislima i zaspala. Uvek me izmori to stanje. Kao ni da ne spavam a kao ni da nisam budna. Znam samo ujutru kada se probudim da bi mogla preležati još pola dana.
I više i ne pamtim i ne želim se prisećati detalja ponavljanih neuspeha. Opet sam bila u krevetu i opet htela ili ne premotavala sam šta je to što se poslednje izdešavalo i kako ja to opet ovde spavam a ne tamo. Bilo je i debilnih pokušaja. Škrabati grafit na zabranjenom zidu zgrade kako bi dobila kaznu je bio propali pokušaj da iziritiram policajce. Njima se još to i dopalo i čak to švrljanje su posmatrali kao umetničku sliku a to nikako nije bilo. Još su neki zvali i medije da to snime. Ne znam samo kako sam se samo toga setila jer nikad nešto ne bi uradila kako bi privukla masu i dospela u centru pažnje. Ali dobro je pa sam se iz medijske gužve izvukla. Ipak nisam bila ja ta glavna koja je najviše škrabala. Drugi su pokupili zasluge sasvim zasluženo! Dalje, setila sam se kako sam pokušala i sa najobičnijim prekršajem pa nisam uspela. Šta ja mogu kada oni ne rade svoj posao. Uzalud sam prelazila na crveno i sa slušalicama u oba uveta i van pešačkog i to sve u prisustvu policajaca ali ništa mi nije vredelo. Nemoguće da nisu videli, zaboga bili su od mene na svega pet šest metara. Čekala sam samo da krenu za mnom i da počnem da se svađam. Jer ako ste ljubazni i pri tom solidno i pristojno izgledate završiće se na lepim rečima upozorenja da može biti kobno po zdravlje ako ne pridržavamo zakona o saobraćaju. Ali ako počnete da se pravdate onda ste gotovi. Ja bi se naravno prepirala i pošto naravno ne bi imala novca da poplaćam te silne kazne morala bi završiti na željenom mestu. Ali oni kao da su me ignorisali. U redu, par puta su imali preča posla nego da mene vataju kako prelazim van pešačkog prelaza. Jurili su za nekim džeparošima, ali džaba im bilo kada su i penzioneri koji trče za busem bili brži od njih. U redu, tada su imali opravdanja. Jeste da ih nisu uhvatili ali bili su blizu. Ali posle kada sam iste akcije ponavljala samo na drugim mestima i sa drugim policajcima i kada nisu bili zauzeti nisu imali nikakvog opravdanja što ne vrše svoju dužnost. Sigurno znam da nisam bila nevidljiva, nemam nažalost tu moć. Trudila sam se da izvdem sve kako treba. Odabrala sam i najprometnije bulevare, i semafore na kojima uglavnom hvataju prestupnike i išla sam njima u susret kako bi bila sigurna da su me spazili i da gledaju kako kršim zakon ali sve je bilo uzalud. A ja sam se valjano izmorila od silne šetnje. Još sam mogla par puta i nastradati kad nisam čekala zeleno. Eto i oni bi to dopustili da prođe nekažnjeno. Ne samo što bi ja nastradala nego bi i onaj drugi koji nije imao nikakvu nameru da zgreši verovatno upropastio sebi život.
Okretala sam se s jednog boka na drugi, žuljala, gužvala obraze i jorgan dok nekako nisam te slike neuspešnih akcija počela da sanjam. Nisam mogla da ih zaboravim pa sam ih prenela u snove. U snovima je to sve izgledalo još gore. Ja sam bila još trapavija, ostali su se prema meni ophodili mnogo surovije. Šikanirali su me kao niže razrednog klovna u nižerazrednom cirkusu. Ali one konačne kazne nije bilo kako na javi tako ni i u snu. Niko nije hteo da me primi, a ja sam se i dalje svađala nemim jezikom.

 

 

Sumnja

Počelo mi je ponestajati ideja. To me je još više uznemiravalo. Crv se nije dizao iz moje utrobe ali imala sam utisak i da ne miruje, da je svo vrme tu da samo čeka neki izazov pa da se odbrani. I zaista nisam verovala da sam isprobala toliko raznih opcija a da se nijedna nije pokazala kao delotvorna za mene. Možda mi je falilo šire obrazovanje. Počela sam pomišljati kako se ne koristim svim resursima koji su mi na raspolaganju. Možda je bilo vreme da posle dužeg vremena obnovim članarinu za gradsku biblioteku. Te da možda tamo zatražim neku knjigu o zakonima ili o načinima kako dospeti u zatvor. Ali to je malo verovatno da neko napiše kako da sebi “upropastite“ život tako što ćete naći lak put da odležite u zatvoru. Ali svašta se piše, ako neko može da napiše kako da najlakše upropastite svoje dete zašto onda ne bi moglo i ovako nešto da se smisli. Ma, odustala sam od biblioteke. Sigurno bi naišla na nekorisne savete. I samasam znala za još nekoliko načina ali za mene su oni bili jednostavno neostvarivi. Znala sam to još i pre da nije moguće ostvariti neke akcije, delom jer sam nesposobna da osakatim nečiji život jer imam prirodno refleksno gađenje prema tome, a delom jer sam jednostavno samo smotano nesposobnada izvršim neke kompleksnije zločine. Uostalom probala sam da nađem knjige u lektronskom formatu preko svemogućeg internet pretraživača, ali kao uvećini slučajeva, onda kada najviše zatreba on zakaže. Ništa korisno se nije moglo naći. U snovima sam sad prelistavala načine na koji bi mogla izvršiti zločine što bezbolnije. Kao da nisam spavala već umorene glave razmišljala kroz snove. Budila bi se ne sa novim i svežim idejama već totalno bez ikakvih misli, bez ikakvog traga o tome šta bi mogla činiti.
I shvatila sam da posle tolike izlučene količine adrenalina ja sam morala predahnuti. Usledili su dani odmora. Morala sam se sabrati. I mislila sam da se ta moja akcija neće ni ostvariti. Zaista sam se nešto bila ulenjila, čak sami kasnije ustajala. Odmor je trajao duže nego što sam predvidela. Evo i sada sam polusanjiva, možda jer su me zimski praznici razmazili (koliko god se to ovde i ne osećao taj praznični duh), a možda jer ne mogu da verujem u šta sam se uvalila.

 

 

Impuls

Dugo nisam mislila ni o kakvom zločinu, ali to se jednostavno desilo, zaista to je bilo mahinalno, nisam imala u planu šta će se događati, kako će to sve izgledati. Bilo je to svakodnevno nedeljno poslepodne. Sa drugaricom sam otišla da se prošetam da bi smo zaglavili u megamarketu. Eh da, možda sam baš tu trebala da iskoristim šansu, i da nešto ukradem, ali drugarka bi me se postidela i verovatno bi i ona doživela stres. Kupile smo uobičajne stvari – slatkiše budući da smo obe slatkomani. Naizgled mi se veoma svidela ambalaža na kojoj se moglo pročitati da su to medenjaci punjeni marmeladom. Ali slagali su. Bili su prazni, a samo malo džema ukrašavalo je vrh tih tvrdih medenjaka. Dobro, nisu bili tvrdi da zube polomiš ali svakako bolja hrana od ove koju imam sada. I tako sam se rastala sa drugarkom ni ne misleći da ću je videti poslednji put. Krenula sam prema bus stanici kad me zaustavio jedan dečačić otprilike ne stariji od devet do deset godina. Bio je tamnoput, prljavih ručica, oči su mu bile tužne, glas umiljat. Zatražio mi je pare. Ja sam mu ponudila medenjake, ali on je i dalje želeo samo novac. Čak se još više rastužio na moje navaljivanje da uzme ostatak medenjaka kojih nisam mogla pojesti. I uzeo ih je tek kada je bio ubeđen da mi nikakav novac neće izmamiti. Nešto me je obuzelo, nekakva tuga koja me je naterala da tog dečka ispratim pogledom.Nije daleko odmakao, skrenuo je u pasaž koji nije bio preplavljen ekskluzivnim buticima, naprotiv u njemu se nalazila samo jedna radionica i prazni lokali koji su čekali na zakup. Taj pasaž bio je i zaklon tog dečaka i njegovog oca (ili šta god mu ta neotesana zver znači). Dečak je upravo otrčao tom sredovečnom muškarcu koji je virio iz senke tog neprometnog pasaža. Dečak mu je pokazao medenjake a ovaj se razmahao rukama i tresnuo ih o beton. Nije mi bilo žao medenjaka što su eto bačeni i uprljani blatnjavim tlom, već tih tužnih očiju. Nisam bila sigurna, ali mislim i da je udario dečaka po licu.E to me je već razbesnelo.Bes mi je potisnuo tugu. Nisam ni razmišljala da ću ga ubosti, to se jednostavno desilo u trenutku. Od tate sam uzela perorez, nije ni primetio da ga nema, jer ga nije ni koristio. Bio je to onaj mali lovački nožić, zgodan za poneti. Uzela sam ga da bi sastrugala koru od drveta u parku u kome smo ja i drugarka često visile. Bila mi je interesantna ideja da obojim to parče drveta koje bi sastrugala i da na njemu nešto iscrtam čisto da bi sebe zadovoljila da sam eto nešto kreativno uradila budući da sam sa pesmama prekinula kao i sa crtanjem portreta. Dakle, taj nožić nikako nije imao za svrhu da posluži nanošenju teških telesnih povreda nekom neznancu, ma ni bilo kome. Ustvari, zašto i kome se ja pravdam, možda mojoj savesti da je umirim? Da ne dužim, užurbano sam ušla u pasaž, izvadila nožić i pijanog čoveka ubola dva tri puta u stomak i jednom u butinu. Dečak je gledao uznevereno a onda je počeo da zapomaže, izgledao je još jadnije u tužnije nego kada je tražio pare. Podbuli čovek prljavih šaka i brade, zakrvavljenih očiju samo se tromo spustio na beton. Mislim da moj postupak uopšte nije očekivao, iznenadila sam ga te i nije ni stigao da se odbrani, a i ne znam kolko bi u tome i uspeo i da je pokušao jer je bio poprilično pijan. Iako je pasaž bio neposećen, nakon ovog incidenta ubrzo se stvorila publika jer pored te uličice je svako prolazio pošto se nalazila u samom centru preko puta pozorišta. Ubrzo se stvorila policija zahvaljujući nekom iz publike koji se izdvajao od nemih posmatrača te je bio i hrabar da pozove pomoć. I tako sam dospela u ovu pišljivu ćeliju.

 

 

Hladnokrvnost

Naravno, policiji sam dala potpuno drugačiju izjavu događaja koji sam ovde opisala. Ah i ta procedura privođenja i ispitivanja me toliko smorila da sam mislila da od svega toga neće biti ništa. Ali bila sam strpljiva, uostalom kao i oni sa mnom. Sećam se kako me još neiskusan, tek novi uniformaš gledao sa nevericom. Ali ja sam bila pribrana, totalno hladna i opuštena. Bes i sve ono što sam osećala sam totalno umirila, jer zaista mi nije trebalo da izgleda kao da sam sužene svesti, kao da sam bila u afektu. Staloženog i ravnog glasa sam im dala izjavu. Naravno ne mogu da tvrdim da li se nešto odavalo na mom licu, da li sam menjala boju, da li sam izgledala ukočeno. Perorez koji sam držala u ruci sam mu predala kako bi imali moje otiske, kako bi sve izgledalo “čisto“ i na mestu. Kada su me priveli u stanicu neki su mislili da sam došla da se javim nekom prijatelju iz policije, jer nisam izgledala kao neko ko bi tako nešto uradio. Čak nisu ni poverovali mladom policajcu, ali svedoku su već morali da poveruju. Interesantno je da se i ne sećam kako je svedok izgledao, ni čak da li je to bio muškarac ili žena. Usmerena sam bila na sopstvenu priču koju sam smišljala u trenutku. I sada je pišem da bi se je držala do kraja, da je ne bi zaboravila. Sto puta ponovljena laž postaje istina, a ta moja laž mora biti istina za njih ako želim ovde ostati što duže. Radi sospstvene budućnosti morala sam delovati uračunljivo, morala sam delovati ubedljivo ali ne previše uverljivo. Nisam htela da pomisle kako ih manipulišem. Dakle, počela sam sa pričom koja uglavnom pali: „Znate, već duže vreme razmišljam da iskasapim nekog. Ovaj nesretnik koji je malčice stradao od moje ruke je samo kolateralna šteta. On i nije bio baš moja meta, ali našao se na putu. On neće nikome nedostajati. Ja bih najradije da mogu izvršila atentat na predsednika ili neku drugu važnu političku figuru. Ah ne, nemojte ovo shvatiti kao bunt ogorčene omladinke koga je pritisnuo ovaj režim. Jer ne živim loše, i nemam puno primedbi, jer ovde je trulo onoliko koliko i tamo u Americi, Africi, Evropi. Sadržaj, suština kvaliteta života su isti, samo je forma drugačija. Moj današnji potez je utoliko bedan jer sam ranila ali ne i ubila nekog bednog crva. Ali kada bi me pustili, kada bi mi dali još koju priliku, mislim da bi bila u stanju da i ubijem mnogo veću štetošinu, mnogo kvalitetnijeg ljudoždera. Ne zato što je veći ljudožder već zato što je time i kvalitetniji čovek, a takvi su uvek zanimljivi mamci. Samo ja sam malo u problemu. Ne znam kako da dođem do tog vrha kanibalizma, jer oni su za nas nevidljivi, ne vide se od onih glavonja što ih čuvaju. Ali ja znam da vi znate njihov svaki ćošak . Ako želite da nekog uklonite samo recite, ja bi to učinila umesto vas, poštedela bih vas bola i truda“. I tu su me prekinuli. A onda su usledili su prelomni trenuci u odlučivanju moje sudbine.

 

 

U pritvoru i ostale formalnosti

Bilo je to vreme provedeno u pritvoru.Iako sam žarko želela život u zatvoru i već unapred imala plan ipak su ti prvi momenti provedeni u ćeliji mogli da ugroze moju zdravorazumsku odluku. Samo neko ko nije psihički stabilan mogao bi promeniti svoje mišljenje na osnovu prvih sati provedenih u zatvoru. Ali mene prazna i prljava ćuza nije pokolebala iako prvih sat vremena nije bilo ni malo prijatno. Ali brzo sam se privikla. Zapravo imala sam osećaj kao da sam već tu bila, kao da sam proživela nešto slično. Bilo je hladno, ali nekako prijatno hladno. Zidovi su mi izgledali kao da su presvučeni limom. Nekako su mi izgledali masno i sivo u isto vreme. U prvi mah ništa nisam mislila, bila sam zatečena ambijentom. A onda kada sam pogledom već par puta prešla ceo kvadrat sobe onda su i navrele prve misli i prvi osećaji. Tada ni bubašvaba koja je prešla pod ispred mojih nogu nije mogla uznemiriti moje nadolazeće misli. Obuzeo me je strah šta će se desiti kada moji saznaju da sam tu. Šta će oni pomisliti i šta će oni reći. Bojala sam se da ne popustim pred njihovim plačljivim očima i rečima. Bojala sam se njihove kritike i njihove dernjave. Bojala sam se da to neću podneti, da ću zaplakati, da neću ostati dosledna svojim zamislima. Ali onda sam se setila zašto sam najpre i došla ovde. Setila sam se slobode koju bi ovde mogla imati. Setila sam se da bi ovde mogla živeti onako kako ja to želim a ne kako mi drugi određuju. Setila sam se i da ovde ne bi morala da srećem lica koja ne želim da viđam. Ovde ne bi morala da slušam kojekakva ispovedanja i nadanja da im mogu pomoći. Ovde me ne bi smarali svojim stavovima o uklapanju i prilagođavanju. Ovde bi mogla da se bavim onim što zapravo želim. Ovde bi mogla ja da se ispovedam, da ja pišem sebi, i to bi mi bilo sasvim dovoljno. Najgore je živeti lažan život, sastavljen od kompromisa i lepih obećanja. Ovde ne bi bilo tih lažnih očekivanja ni od same sebe a ni od drugih.Ovde bi bila ono što jesam, bez ustezanja i bez lažnog iskrivljenog osmeha za koji niko ne primećuje da je lažan.Te misli su bile tako oslobađajuće. Ali ponovo je onda nastupio onaj odvratni strah što se provlači u stomaku. Iščekivanje me izjedalo. Bila sam sama, nisam ni stražara videla, niti sam čula bilo čije korake. Plašila sam se šta će dalje biti sa mnom, da li ću uspeti u svojoj nameri. Jer koja bi to tragedija bila da me oslobode i da me puste kući ili u ludaru. Ne znam šta bi bilo gore od ta dva. U ludnici bi morala da se suočim sa gomilu ludaka i sa psihijatrima koji bi pošto poto želeli da doznaju što sam uradila to što jesam. Zar to nije ništa drugo do napadanje na moj lični domen i moja prava na slobodan izbor? Šta se njih to tiče ako ja tako želim a pri tom ne ugrožavam ničije pravo i život. A kući da se vratim pa to bi bila tek posebna priča. Tu bi me svaki dan smarali. Mama sa napuklim glasom od plača a tata svojim šokiranim stavom. A tek šira familija, udavili bi me samo svojim prisustvom. Ali moja strahovanja prekinuta su prisustvom psihića, neutralne pojave.Nisam mu zapamtila lice jer sam izbegavala i da mu gledam u oči.
Dakle, na red je došao psiholog. Ili je to bio psihijatar? Svejedno, rade svi oni zajedno u paketu da provere da nisam slučajno pogrešila adresu. Odgovorala sam na 200 i kusur pitanja. Iako deluje da ih je poprilično mnogo, odgovara se samo sa da i ne. Da, to je taj čuveni test ličnosti u koji se svi kunu iako ni sami nisu sigurni da li ih nekad ipak može izneveriti. Ali najprovidnija su mi bila ona pitanja o halucinacijama i drugim nesvakidašnjim čulnim doživljajima. Naravno da ništa ne umišljam, naravno da ne čujem glasove kome ne znam izvor, i naravno da mi ti glasovi ne naređuju. Kada je i to završeno, kao i kratki intervju koga se i ne sećam jer nije bio posebno upečatljiv na red je došla preteća opasnost mom opstanku u zatvoru.Možda se i zato ne sećam tog razgovora jer neposredno posle njegovog završetka odigrao se jedan od meni najupečatljivijih susreta u životu. Došli su mi mamica i tatica.
U tom trenutku, kada sam im ugledala uzbezumljene face, osetila sam najveći strah. Sve one strepnje što su se migoljile tokom protekle noći, skupile su se u jedan čvor koji mi je sve više zavrtao stomak.Naravno da mi nisu došli u posetu i naravno da nisu došli da beznadežno slegnu ramenima i ćutke prihvate moju novu odluku. Eh da je tako, lako bi ja izašla sa njima na kraj. Ali oni nisu takav tip roditelja da će podržati pravo glasa svog deteta. Bože kada se setim na šta su ličili. Karikaturni izrazi lica govorili su više od reči.Ali najgore je bilo videti da mama jedva miče vilicu, da jedva izgovara kritiku. To je bilo iznenađenje. Mislila sam da će zapeniti još na vratima. Ali knedla u grlu joj to nije dozvoljavala. Nisam im mogla više gledati u oči, i uopšte u njihovo telo. Zabila sam glavu u pod. Pod mi je bio utočište. Ali nisam mogla izbeći njihove nepomične senke. A nisam mogla izbeći ni njihov ton. Previše bi bilo i da sam zapušila uši. To bi im već bio znak da ih se toliko gadim. Nisam želela da im pokažem toliku odbojnost. Na žalost, to nisam mogla da uradim. Njihove drhtaje sam osećala i čula sam njen grcaj. To me je razdiralo iznutra. Grcala je od plača dok je tata pokušavao smirenim tonom da mi izvuče po koju reč pošto sam ja svo vreme ćutala. Bilo mi je to izuzetno teško izvesti. Grizlo me je srce a i želudac. I meni je zapela knedla u grkljanu. Zapravo to mi je i bila strategija,da svo vreme ćutim, da slučajno ne odam svoje razloge, jer tada bi im samo bilo još teže. Mislim da bi se mama obesila kada bi saznala da sam zapravo ovde svojom čvrstom voljom, da zapravo ne želim više da svoj život delim sa njima. Ovako su mislili da mi je ovo samo neka prolazna faza, kriza, da ću se moći brzo izvući. Strah me je bio i da ću početi da trzam ostalim delovima tela i da ću voljno progovoriti. Ali moje telo se treslo nevoljno jer me je to ona tresla za ramena. Gornja usna mi je drhtala a oko mi je pulsiralo. Njen dodir iako je bio grčevit i grub ipak mi je nekako delovao umiljato, brižno. To mi ipak nije ni malo pomagalo da očuvam potpunu unutrašnju smirenost. Još više u meni je rastao strah, tuga i napetost. A onda odjednom, više nisam osetila njenu vrelu šaku. I senka njena se udaljavala, nestajala iz mog vidnog polja. A više nisam ni čula njegov glas. Mada i kada je govorio staloženo meni je to zvučalo na mrmljanje jer sam se uspela isključiti i pevati u sebi – Osloni se, osloni se od sebe, zategni strah. I tako, više nisam osećala nikakvo njihovo prisustvo. Otišli su. Osetila sam prazninu. Nisam znala zbog čega tačno. Da li zato što su me emotivno iscrpeli ili zato što sam bila svesna da me nisu uspeli izvući iz ovog stanja. A nisu uspeli jer možda nisu hteli, nisu se dovoljno potrudili? Ili zato što sam ja pokazala čvrst karakter. Da, ta ideja mi je sinula i osetila sam trenutak radosti. Divila sam se sebi. Uspelasam se suzdržati, uspela sam proći test sopstvene izdržljivosti. Ali to je bio samo trenutak. Opet se uvukao strah. Plašila sam se da će mi platiti kauciju i da ću do suđenja opet morati biti sa njima. Ta pomisao me užasavala više nego sivilo ćelije koje me okruživalo. Iz odglumljenog katatoničnog stanja ustala sam i uzvrtela se od nervoze. Onda sam prvi put i uvidela koliko je skučena ova ćelija. Udarala sam od zidove kad god bi pokušala da napravim malo veći krug.Ali moj psihomotorni nemir prekinuo je škripaj kvake. Ušao je čuvar.
Opet sam se presekla. Mislila sam da me puštaju kući. Na svu sreću, ta neizvesnost je trajala kratko. Čuvar koji je delovao uplašeno, bojažljivim glasom mi je saopštio da u ovom pritvoru kom sam sada ostajem sve do presude. A jedva da sam ga i razumela jer reči koje je izgovorio bile su čudnog naglaska, gotovo pola slova je progutao a vidim da se preznojavao dok je izmumlao to kratko saopštenje. Ali dobro razumela sam šta je hteo da kaže. A to je da suđenje počinje tek za tri meseca. Dakle, bilo je kristalno jasno da mi kaucija nije plaćena. Bilo mi je kristalno jasno i da ću ovu istu pišljivu ćeliju morati da gledam svakog dana narednih tri meseca. Ali najviše mi je smetalo to što nisam znala zašto mi nije plaćena kaucija. Poznajem moje, pa imaju toliko para da plate, a i da nemaju pa grebali bi rukama i nogama da me oslobode. Ipak sam ja njihova jedinica. Zar su tako lako odustali od mene? U to mi je bilo najteže da poverujem. Opet sam osetila neku veliku rupu u sredini grudi. Rupu u kojoj su kucali nemi otkucaji. Bila sam na ivici da zaplačem. Ali plakanja su mi se smučila. Zaboga nisam ovde da bih plakala, nisam više u svojoj sobi. Pribrala sam se, suze nisu uspele da izbiju, upile su se u moje beonjače za koje više ne znam ni na šta liče, jesu li krvave ili žute ili zamućeno bele. I kad bolje razmislim mislim da su se pomirili sa istinom. Možda su konačno uvideli da su ranije samo traćili svoje živce na pokušaje da od mene stvore nešto što će savršeno ličiti na sliku kćeri koju su zamislili da imaju. Ali zar je moguće da su se umorili? Jer znam ja mamu, ona se nikad ne umara. Iznova i iznova odbacuje moje snove, ne želi da poveruje u njih. Nema veze, poverovaću da su se konačno smirili, ionako me nikda nisu prihvatali. Ali nisam se smirila. Opet mi je nešto sinulo a nije nimalo neverovatno. Šta ako su izmajmunisani od strane nama dragih i časnih policajaca. Ko zna kakve su sve složili priče. Mora da su im punili glavu da sam u stanju svašta da uradim, da se nikad neću “popraviti“, da sam samo beznadežan slučaj koji ne zaslužuje da ima tako divne i krasne roditelje. Mada ni to im ne bi bilo dovoljno. Ali znam koju bi priču sigurno uspeli da “progutaju“. Sigurno su im utuvili da ako me puste da bi mogla da svršim sa životom jednom i zauvek, a da mama i tata ne bi uspeli da me spreče u toj nameri ma koliko mislili da me mogu držati na lancu. A ovde je zagarantovano da ću biti pod katancem i pod stalnim nadzorom. Da, sigurno je to u pitanju. Moji mamica i tatica više vole da me održavaju i u bilo kakvom životu u kom će moći imati bar nekakvu kontrolu nego da me puste da odletim gde mi neće čuti nikakvog glasa ni videti traga. A zar to nije pomalo nasilnički od njih? Zar nisu već sadisti? Misle dana ovaj način bar nekako mogu doznati šta se dešava sa mnom. A to znači da nisu odustali još uvek. Još uvek misle da ima nade da kad odslužim ovde budem nešto što svi-oni vole, da živim onako kako svi-oni vole, da živim onako kako treba. Ali oni će samo misliti da znaju šta se sa mnom dešava, i kakav život ovde živim. I to me raduje. Bolje po mene, gore po njih. I staviću već jednom pečat na moju priču o njima. Zatvoriću sve misli za njih. Grehota je više trošiti vreme na njih. Moje vreme ovde je dragoceno, a oni nisu zaslužili da sada moje slobodno vreme ispunjavam i sada već suvišnim mislima o njima. Samo šta ako mi sledeći put dođu u posetu? Moraću čuvara da zamolim za diskreciju. Eh da i taj čuvar. Delovao je fino. Kako njega nisam pitala da mi prenese šta su mama i tata rekli što neće platiti za moje puštanje. Moraću da naučim da me ovde ne bude sramota i nikakav stid. Ako želim nešto da saznam pitaću slobodno bez ustručavanja. Ipak se radi o mojoj budućnosti i pravima ovde. Eh koja tišina. U kući nikad nije bila tolika tišina. Nikad nisam imala sopstveni mir. Ovde je toliko mirno. Samo ne znam jer me to obuzima spokoj ili samo dosada. Nedostaje mi pomalo muzika. Kući nikad nisam imala ovoliku slobodu da neometano pišem, uvek bi mi mama upadala u sobu zbog nekakvih imbecilnih razloga. Ah dobro je i što su mi dozvolili pribor za pisanje. Ipak su oni pažljivi i dobri jer ko kaže da zatvorenici nemaju nikakva prava na želje.
Ah ali blagostanje mira koje sam imala nije dugo trajao. Neočekivano ga je prekinuao jedan gospodin u odelu. Bože, nije mi jasno zašto svi advokati moraju izgledati tako uniformisani. Pa i nije da moraju, niko im to ne nameće, jedino možda politika firme za koju rade ali ako su neki slobodnjaci mogu doći i bez da su utegnuti u tim kravatama što im stežu podbule grkljane. Mislim hajde možda ako zastupaju nekog većeg mafijozu pa žele da obigravaju oko njih i ulivaju poverenje ajde to mogu da skontam. Ali ja ne tražim zastupnika niti poverenika, kod mene će samo postići kontraefekat sa tom kožnom tašnetinom punom za mene nevažnih hartija i kojekakvih aktova. I eto tako je otpočelo moje sledeće jutro za koje nisam ni znala da je svanulo jer do ove čelične ćelije nisu dopirali zraci sunca. Dobro, još uvek mogu da podnesem slabo osvetljenu prostoriju, još uvek mi sunce toliko ne nedostaje. Ali dobro, nije toliko važno što se ne budim kao nekad ozračena zorom već što opet nisam mogla na miru da odspavam dokle ja hoću. Isti onaj čuvar bojažljivim pogledom me je ispratio ništa ne govoreći i mlitavo mi stavio lisice na šake. Toliko mlitavo da sam mogla komotno da ga patosiram samo da sam htela. Nije mi jasno zašto je tako ponizno postupio. Mislim da je bar mogao da mi učini uslugu i da me psihički pripremi za ono odvratno i neprijatno biće pa da mi najavi da advokat želi da popriča sa mnom. Kao da je postupio po naređenju da ga samo nemo propusti da uđe. I kada sam opet začula onu cvileću škripu gvozdenih vrata već me je preseklo u stomaku jer sam mislila da su mi moji opet došli u posetu. Ipak olakšanje nije bilo veće kada sam videla kako se klanja nezvanom gostu. Nisam ni stigla da išta progovorim jer je onaj “moralni odžačar“ već nastupio u svom zanosu. Ha ha, naš razgovor je zaista toliko kratko trajao da sam celog zapamtila od a do š što bi neki rekli. Nastupio je sa mnom ko i svako ko je zainteresovan za izazove u karijeri ali naravno nadajući se da će na takvom slučaju ubrati slavu. Ali prevario se. Pružio je ruku ko svaki kulturan poslovni nametljivac uz slatke laskave reči: – Biće mi zadovoljstvo da vas zastupam, dozvolite da vam se predstavim –
– Nema potrebe.
Bila sam kratka i jasna, ali on je i dalje insistirao: – A da, preskočimo formalnosti, ovde sam da-
– Znam zašto ste ovde, nema potrebe da se objašnjavate, udavićete i mene i Vas.
– U pravu ste, ali vi ne razumete situaciju najbolje. Po vas lično bi bilo bolje da me saslušate da vam predočim –
– Apsolutno je nepotrebno da mi bilo šta predočavate, razumem situaciju da je bolje ne mogu razumeti.
– Vidite vi ste sada i suviše pod nabojem, stresom, u afektu nazovite to kako hoćete nisam dovoljno stručan za te oblasti ali dovoljno ste i vi pametni da možete zaključitt da ovi nehumani uslovi mogu ometi vaše racionalno rasuđivanje. Biću veoma iskren ako vam kažem da –
– Da će po mene biti bolje da imam pored sebe nekog kao što ste vi?
– Uvek je bolje imati pored sebe nekog nego biti sam. Ovim ne želim nikako da vas potcenim, ali smatram da vam mogu biti od velike pomoći, samo je potrebno da budete iskreni kao što sam ja u ovom trenutku sa vama.
Prva rečenica koju je izgovorio parala mi je uši. Ovo ostalo što je trabunjao mi je samo potvrđivalo da se radi o kompletnom idiotu koji ne shvata sa kim ima posla, odnosno sa kim neće imati posla. Zato sam učinila ono što mi je tada u tom trenutku izgledalo kao najracionalnije, po sopstvenoj racionalnoj savesti dreknula sam na njega: – A ja ću biti najveći imbecil ako bih sa vama podelila i vc papir! I ovo vam ja govorim najiskrenije! A sad ako možete ostavite me na miru, inače ću vam povaditi creva. Da, šta tako blenete, i tanko i debelo, ne šalim se!
Naravno ovo poslednje nisam mislila baš ozbiljno i nisam se derala najjače što msam mogla, čak šta više bila sam smirena baš onoliko koliko je to moja hladnokrvnost ponekad iznenada dozvoljavala. Ali nije delovao uopšte iznenađeno. Naravno iako je bio relativno mlad, tako nekih tridesetak, možda četrdeset, jer se obično zeznem u procenama, verovatno nije bio baš bez ikakvog iskustva. Nastavio je ali ne više onako izveštačeno ljubaznim i sasosećajnim tonom: – Vidim da vi nemate pojma u šta ste se uvalili, niti šta vas čeka. Ako niste spremni za kompromise, osudiće vas –
– Ne znam ni za kakve kompromise. I ne brinite, znam ja dobro šta me čeka. Bolje je i biti i braniti se sam nego mrcvariti se sa nekim kao što ste vi.
U isto vreme bilo mi je i zanimljivo ali i pomalo napeto, pribojavala sam se da ovaj neće lako odustajati, ali vidim da je polako gubio strpljenje i to me je obradovalo, pa čak malo i iznenadilo, mislila sam da ima više iskustva sa slučajevima kao što sam ja.
– Vidim da nema svrhe nastavljati se sa vama, to je samo gubljenje mog vremena a vreme je novac, imam ja i važnijih klijenata od vas, u to budite sigurni.
– Ko kaže da sam vas ja uopšte i unajmila.
Bilo mi je pomalo i smešno i taman kada sam pomislila da je sve svršeno, jer krenuo je prema izlazu ali sledeći gest me je opet iznenadio.
– Možda vam ispunim želju, ako vas dobro razumem, vama se ovde ostaje, budite bez brige, mogu ja raditi i na vašu štetu.
– Na moju štetu, a na vašu korist, pa nisam toliko naivna.
– Niste vi ni najmanje naivni. Ali vi ipak još uvek ne znate šta tačno hoćete.
– Zašto ste još uvek ovde, izađite dok vam se odelo nije ubuđalo, dok se vi niste ubuđali, i dok vam najzad nisam povadila creva.
– Kada budete znali šta želite, bez ikakvog ustručavanja mi se javite, biću vam na uzluzi.
– Vidim da ste i na jeziku zategnuti kao i u odelu.
Mislila sam da će odreagovati na ovu moju provokaciju, ali komentar je izostao.Stražar kao i po običaju samo me tunjavo proveo do moje sobe. Samo bezveze mi je bilo što su mi držali zavezane ruke dok su me izvodili iz ćelije. Ustvari to mi je bilo smešno. Mora da su me se plašili. Za sada mi nisu toliko smetale lisice jer je taj postupak kratko trajao. A onda mi je sinulo da su mi to moji dragi roditelji poslali ovog amatera, trebali su se više potruditi. O ne, sada kada znaju da sam ga odbila, neće valjda usuditi da mi ponovo banu u posetu?
Za sada, ovde vreme provodim poprilično dosadno. A i baš zato što me dosada mori, stalno bih nešto grickala. A hrana im je užasna što me još više muči jer konstantno osećam glad ali kad pomislim šta se ima za ručkati tako se ubedačim. I tako za vreme gladovanja na trenutak osećam gađenje ali onda kada i gađenje prođe opet nastupa samo neumoljiva glad. A zaista nisam zaslužila me ovde tako hrane, pa nisam ja neki probisvet. Pa i da mi daju bubašvabe na tanjiru dođe mi isto, a negde su one specijalitet. Za sada koliko god mogu neću se predati i trpeću. Bolje da sisam moje dugme nego da jedem one zeleno žućkaste kaše i mokar mrki hleb. A dobro je pa za sada me ne teraju da jedem. Eto i to je taj zatvorski luksuz. Kod kuće moji su me gnjavili sa hranom i stalno terali da jedem koješta. Ovde me po tom pitanju apsolutno poštuju. Vratim im onu limenu zdelu i nikom ništa, ako nećeš nećeš i ajd ćao. Mislim, oni su pametni pa da procene šta im se više isplati, da li da ribaju moju povraćku ili da netaknutu splačinu proslede nekom drugom.A i valjda neće doveka biti tako loše, žaliću se, imam prava na to.A i moraću da ih pitam za ciklonizaciju, valjda im nije svrha da dobijam frasove od ovih bubašvama za koje i ne znam odakle sve dopiru, kao da se samo kote. Taman jednu ubijem a ono dođe druga. Ovde kod mene već sada počiva groblje potamanjenih bubetina. Na početku sam se plašila i da ih nagazim, pa sam sve pažljivo strepela unaokolo ne bi li me okružili u zamci. Ali bolje ja njih da gazim nego one mene. A i više ova dosadamora biti zato što još ne znam gde sam. Ni tamo, ni vamo. Mora biti da me neizvesnost još uvek pritiska i umara. Još uvek nisam sigurna da li ću ovde i ostati, jer da znam kakva će presuda biti istog trenutka mogla bi sa uživanjem i olakšanjem da otpočnem svoj život ovde. I još uvek ne znam hoće li ovo ostati samo moja soba i da li ću je menjati. Za sada ovde se bar ne oseća dim cigara i nije zapara za razliku tamo gde sam ćaskala sa đavoljim advokatom. Ovde se oseća samo vlaga i to mi ne smeta, jer do izražaja dolazi miris davno ofarbanih zidova.
Uh treba izdržati tri meseca češkjući se po glavi i nagađajući šta bi bilo kad bi bilo. Polako gubim i pojam o vremenu i to me nervira ali u isto vreme je i rasterećujuće. Nervira me to što ne znam od ta tri meseca koliko je tačno prošlo. Zaboga želim da se psihički pripremim za presudu. Želim da se ne izbezumim ako mi saopšte da je taj dan došao a to će značiti da ću opet morati da gledam one izbezumljene face od onih mojih idiota. Mislim, hajde već bi trebalo da je ono glavno prošlo, jer prva poseta je bila najteža ali i to drugo viđenje može teško da padne ako dosta vremena promakne od prvog puta, a nadam se da hoće, nadam se da ih neću viđati do tada, ma koliko žučno bilo kada im budem opet čula glas toga dana. A opet s druge strane i pomalo me oslobađa to što ne moram da gledam više u kalendar, ili rokovnik i da upisujem planove za određene datume. Više ne moram da brinem kako ću da organizujem obaveze niti da li ću imati vremena sve da ih po planu izvršim. Ali još uvek ne mogu da se opustim onako kako bih inače volela i mogla. Mada zato sam još uvek tolerantna na ove uslove jer ne znam hoću li doveka ovde ostati. Još uvek mogu da izdržim bez tv-a i kompa. A muzika mi je u glavi, ali fali mi da čujem pesme kako kako bubnje sa onih mojih zvučnika. Ovako samo pomislim da li mi to zvoni u ušima ili je ipak čujem negde u pozadini, negde iza rešetaka, negde kroz dvorište.I nadam se da će mi uskoro dati i neke knjige jer nije im valjda cilj da im zatvorenici izađu na slobodu gluplji, dobro prejaka reč, nepismeniji, tuplji nego što su bili pre nego što su ovde zaglavili. Nije mi jasno zašto mi izgleda kao da me zapostavljaju? Verovatno me još i ne tretiraju kao pravog zatvorenika već kao pritvorenika. Ali to nije razlog za takvo ponašanje, pa pritvorenicima je i teže, i treba im više pažnje. Pa znam prema statističkim podacima da u zatvoru najviše izvrše samoubistvo oni koji se nalaze u pritvoru prvih 48 sati, tada je najkritičniji period i naravno posle izrečene kazbe. I ne znam zašto imam utisak da sam sama ovde, da nema nikog više sem mene i ovih dosadnih buba. Da, sada su mi postale baš naporne, smaraju. I tu sam sebe iznenadila. Eto koliko postajem tolerantna, više ih se ne gadim i ne plašim. Ovi uslovi definitivno će od mene napraviti boljeg čoveka. Ali da, da se vratim mojoj pređašnjoj misli, ovde kao da nema više nijednog zatvorenika, jer ja nikog ne čujem, čujem samo korake stražara. I to mi je pomalo jezivo. Mislim šta on ima kog andraka toliko da štrapacira tamo amo ako sam ja jedina koju treba čuvati u ovoj napukloj zgradi. A čisto sumnjam da je tako. Ne znam, da nisu možda druge izolovali u drugom kraju, ipak je ovo pritvor, mada onda se mogu zapitati a da li sam ja i jedini pritvorenik, gde su ostali? Nemoguće da pored tolikog kriminala koji cveta na sve strane, oni nemaju koga da hapse. Smeta mi malo i to što eto mene su tako brzo uhvatili, odma na licu mesta priveli, a neke puštaju da se slobodno šetkaju kako im volja. I opet mi se nameće još jedno pitanje. Pretpostavimo da me osude da sam kriva, da li ću se morati ja seliti i u drugu zgradu? Pretpostvljam da je neminovno da ću ovu sobu ipak morati napustiti kad tad ali da li ću morati i ovaj grad? I smetamito što mi još uvek sve to smeta.
Došao je konačno i taj dan. Kažem konačno jer se zaista ništa zanimljivo nije dešavalo što bi bilo vredno za napomenuti. I najčudnije od svega mi je bilo što njih nisam videla i što me je to uznemirilo. Nije mi najjasniji razlog zbog kog su odlučili da se na ovom važnom danu ne pojave. Mora da im je onaj đavolji advokat napričao koješta. Pa su zaključili da sam izgubljen slučaj i da im ne vredi da me više gledaju. Ili im možda niko nije saopštio da će mi tog dana izreći presudu. U tom slučaju su ispali pacoliki skotovi. Jer ja sam se taman pripremila da ću ih opet sresti kad ono ništa. I sad treba da me strefi šlog ako banu kada ih najmanje budem očekivala. Ali ako reše da me ionako više nikad ne posete onda im veliko hvala. Ipak su mi onda učinili uslugu time što su namerno ili slučajno izostavili da im prenesu tu važnu informaciju. Ah, kako sam se samo osećala kada sam trebala da se izjasnim da li sam kriva.Bila sam malo nervozna. Strahovala sam da ne prasnem u smeh te da se ne predomisle i strpaju me tamo gde ne bih želela ni iz zezancije da prenoćim. Mada kada malo bolje pogledam, i ovo je sve jedna velika zezancija ali ozbiljna, dakle zezancija u mom stilu. Ja sam ovde sopstvenom zaslugom, sopstvenim izborom i mogu da se zezam na svoj a i na tuđ račun koliko hoću. Ipak u tom trenutku kada sam trebala konačno da progovorim pred više od dvoje ljudi nije mi bilo baš do zezanja. I u tom sudbonosnom trenutku stegla me je nedoumica. Ako kažem da sam kriva da li to znači da preuzimam odgovornost? Ali odgovornost za šta, za postupak koji jesam ja učinila, ali izrevoltirana, i u afektu, jer kad bolje analiziram sebe u tom momentu ja jesam stvarno bila afektu a to znači suženog stanja svesti, ma koliko mi se to ne sviđalo, ma koliko to odskakalo od mog uobičajenog temperamenta i karaktera. A i ako kažem da sam kriva šta će to značiti u njihovim očima, hoće li se sažaliti i možda ublažiti kaznu? Ne, hvala, njihova milostinja mi nije potrebna, a i da nije milostinja, već čisto ispunjavanje zakonske dužnosti, ne, ne želim da mi daju nešto sitno. Što se mene tiče neka mi dovale i doživotnu. A opet ako izreknem da sam nevina to će izgledati kao potpuno nelogičan postupak sa moje strane. Jer zašto sam onda odbila saradnju sa advokatom? Još bi ispalo da sam neka ovca koja nije razumela proceduru, još bi mi onda i preinačili odluku. A da ćutim? Da i to mi je prolazilo kroz glavu. To je bilo treće rešenje na ovu dosadnu zavrzlamu. Ali ako budem ćutala tek će onda pomisliti da nisam u redu, i da imam ozbiljnih problema. I ja sam konačno bila rešila da jasno i glasno kažem da sam kriva. Ali ne znam šta se desilo i ja sam se umulila. Ha, kao da sam selektivno mutava pa ne pričam pred masom koju smatram potencijalno ugrožavajućom. Htela sam da izgovrim ali nije mi se dalo, steglo me u grlu. I neko kratko vreme stvorila sam tišinu u sudnici. Dali su mi šansu da promumlam ali ja to na njihovo iznenađenje nisam učinila. Ali moje ćutanje oni su protumačili da se izjašnjavam da sam kriva.
I dakle, ono glavno,ustanovili su da ću ipak odležati u zatvoru pune dve godine. Dakle suđenja nikakvog nije ni bilo, jer nije bilo ni potrebe za tim. E sad otkud dve godine u zatvoru? Jedan od razloga je što su ludnice pretrpane, nemaju mesta za ovakve kao što sam ja, a i zaključili su da sam pribrane svesti ali potencijalno opasna po osoblje u bolnici, pa naravno da ću bolje biti čuvana u zatvoru. Onaj klošar je možda u međuvremenu i preminuo?U tom slučaju moje delose više ne bi vodilo kao nanošenje teških telesnih povreda već kao ubistvo sa umišljajem iako sam sigurna da bimogli misliti kako je to bilo iz nehata. Ma šta iz nehata, ovo moje delo su moglo proglasiti čistim neuračunljivvim. Ali bolje po mene što nisu. E ali svejedno, ipak ubistvo je ubistvo! I to kada sam pomislila došlo mi smesta ne da progovorim nego da dreknem da nisam kriva. Ali sam se suzdržala od takve nepromišljene reakcije koja bi verovatno imala bolne posledice po mene. Sigurno bi se sažalil i videli da nisam upućena u stvari. Ali kad malo bolje razmislim imala bih itekako pravo na izjavu da sam nevina. Taj pijanac ne bi baš umro od moje ruke već zato što prva pomoć ne bi stigla na vreme, te je iskrvario na smrt. Naravno da bi mi bilo malo žao, ali ni tada ne bih smela smela da pokažem ni trunku saosećajnosti. Ali kada sam bolje razmislila, taj čovek nikad ne bi umro mojom krivicom, već nemarnošću ambulantne službe. Eto bila sam pripremljena i za najgori mogući scenario.
I tako je započeo moj život ovde gde za sada imam koliku toliku slobodu. Pišem neometano, niko mi ne smeta, niko me ne prekida. Ovim dnevnikom ličnih misli, sebi osmišljavam vreme i smisao koji do sada nisam mogla živeti u potpunosti. Konačno mogu potpuno da se opustim i prepustim svom novostvorenom načinu življenja. Eh kako to samo lepo zvuči. Samo dve godine će brzo proći, i šta onda? Moram smisliti neki bolji plan ako želim da produžim svoj boravak ovde. A i to vreme ne mogu da ocenim. Nadam se da neću biti toliko smoždena da izgubim pojam o vremenu. Ali dva meseca mogu da teku i veoma sporo. Ah šta ja to buncam, dve godine su u pitanju. A tek dva, tri meseca su prošla iza mene. Ali neka ih, neka te dve godine se razmile, neka stoje, jer ako budem uživala volela bih da to traje a ne da proleti. Samo bez paničenja, ovde mi sad nije potrebno strogo planiranje za uživanje. Smisliću ja već šta ću raditi te dve godine.

 

 

Pravo na život

I reših da ne gubim vreme. Počela je moja pobuna. Po svim pitanjima. Ja želim biti obaveštena a ne od onih koji posle ne znaju ni gde se nalaze niti šta rade, i kada posle izađu na slobodu kao da su protraćili svoj život. E ja ne želim biti jedna od tih. Zahtevala sam od čuvara da me poveže sa nekim višeg autoriteta. Na početku me je bilo stid i da pitam i da išta progovorim ovde. Ali onda bi se pogasila svetla i tada bih znala da je vreme za spavanje. A kada dođe na red spavanje onda tek počne da se mota sve i svašta po glavi. I to mi je malo čudno, jer obično i preko dana mozgam i neko drugi bi se umorio i posle toga zaspao kao beba. Ali mene tek onda stignu gomila pitanja na koja nemam odgovor ili na koja ne želim da odgovorim. Pitam se šta ću li sutra raditi, da li ću nekoga videti osim čuvara, da li ću po prvi put uživati u obroku, da li ću opet morati ubiti po koju bubašvabu,da li će mi dodeliti neko štivo za čitanje, da li ću moći da slušam muziiku ili da crtam, da li uopšte i imaju neki pribor za crtanje, hoću li biti premeštena i po mogućstvu hoće li to biti bolji smeštaj, hoću li biti sama i dalje ili ću dobiti cimerku, hoće li se neko konačno smilovati da ugreje bojler pa da se ne tuširam večito hladnom vodom i hoće li konačno pročistiti vodu jer imam utisak da iz creva curi pišaćka a ne ono što bi trebalo, hoću li konačno dobiti i neki sapun i peškir za umivanje a ne da moram pola sata da drhtim i da čekam da se osušim?!Ah toliko mi je odvratna ta rutina oko higijene da me je sramota da o tome i pričam i da se podsećam, da li će mi neko doći u posetu i da li to uopšte i nameravaju u bližoj budućnosti, da li se pitaju uopšte šta je sa mnom, kako me ogovaraju, kako oni moji provode vreme bez mene, da li su se razboleli od tuge, da li im je uopšte i žao, da li se kaju, da li mene možda okrivljuju, da li će progovoriti sa mnom ako me opet vide kada izađem odavde, šta će mi reći, hoće li me se sramotiti, hoću li ja to izdržati, hoću li uopšte imati i volje da im se obratim, i da li ću uopšte i kontaktirati bilo koga ili ću tražiti novo društvo, uopšte šta ću ja i raditi kada izađem, hoću li ja uopšte i izaći, i da li to uopštei želim? Onda zastanem i sebe počnem da prezirem zbog tih patetičnih pitanja. Dobro, moram priznati da nisu sva patetična, bar ne ona koja se tiču opštih uslova mog obitavanja ovde. Mislim nisam ništa posebno učinila, ne neki težak zločin a ja izolovana od sveta. Nemam pojma šta se dešava, da li je započeo negde novi građanski rat, da li su oni diktatori povukli svoje vojne snage, da li po nekome klepaju osiromašeni uranijum, da li je izašao novi cd album od one nakaze sa ptičjim gnezdima u glavi, da li su se oni tripovci rešili da povrate na našu scenu, da li je još neko gostovao kod nas ko je bio sa jednom nogom u grobu i da li je odapnuo na bini, da li su naši postali svetski prvaci, da li i dalje dominiraju ona trojica u tenisu, da li i dalje paradiraju silikonske balerine u paperju po grandioznoj pozornici, da li je izašao novi nastavak popularne igrice one avanturistkinje sa pištoljima ili novi nastavak onog legendarnog horora, da li novi 3d filmovi preplavljuju bioskope, da li su nam bioskopi konačno proradili, da li su nam u zoološkom vrtu pridošli nova mladunčad belih lavića, da li se pojavila neka nova vrsta nakazne životinje nakaznih genetičara, da li je u trendu neki novi grip i nova vakcina, da li se otvorio neki novi klub, da li je onaj stari još uvek tako posećen, da li je u modi neka nova droga, novo piće, da li u onoj poslastičarnici još uvek imaju najbolje torte u gradu, da li je ponovo pala vlada u međuvremenu, jesu li održali novi izbori, imamo li novog predsednika, da li neko ubijen, da li je opozicija živa, da li pale ambasade, da li se kod nas vraćaju proterani, da li su se otvorila neka nova radna mesta, da li još uvek samo obećavaju a ništa od toga ne ispunjavaju?Eto i još ta pitanja bi nadolazila, i kada bi se već umorila tek onda zaspala bih kao bebica ali san bi trajao kratko. Umesto da razmišljam o onim uzvišenim stvarima kao što su pitanja života posle ovog života, čistilištu, opraštanju, grehovima, ja se bakćem ovim budalaštinama koje mi skraćuju živce za pola veka. I tako probudio bi me zveket ključeva koje bi čuvar od dosade bacakao iz jedne šake u drugu, a snova se ne bih sećala.Ali setila bih se nečeg važnijeg. Opet bi mi se prizvala sva ona silna pitanja i ona najvažnija koja bih možda prvo priupitala čuvara. Ustvari bolje bi bilo da na njega gledam kao na batlera, jer on to i jeste. Ali batleri ne znaju bog zna šta već samo ono što im gazde proslede. Naravno da bih najradije prvo njega upitala jer iako je delovao ponizno što mi je ogavno, delovao je nekako milo i ljupko. Najgadnija je kombinacija kada je neko ponizan i mrgudan, nezadovoljan, dvoličan i kada se još uz to i lažno osmehuje. A ovom čikici je bilo dosadno, mislim da bi njemu laknulo kada bi malo popričao sa nekim. Sumoran je pomalo to posao koji on sa takvom savešću obavlja. Treba imati dobre živce za šetkanje uvek istom maršutom. I još kada su tu i mrgudni zatvorenici u pišljivim ćelijama pogled na takvu atmosveru jeste sumoran. Ali može zabiti glavu u pod i ne primećivati svoju levu i desnu stranu. Ali mislim da je to gotovo neverovatno za izvesti. Hajde na početku je možda lako, batler se distancira od svojih ukućana ali kasnije kad god on zakorači u prostoriju oni su uvek tu i onda postaje i neprijatno skretati poglede, jer ne može biti neosetljiv na njihovo disanje, režanje, zapovedanje. A ovde sam jedini ukućanin ja, a nit režim niti zapovedam. I kako da ja ne budem ljubazna sa njim, niti on sa mnom. Ne izgleda mi od onih koji bi mi radili iza leđa. Ali bez obzira na svu prijatnost koju sam osećala prema njemu komunikacija nam nije bila najuspešnija. Verovatno jer je bio zaplašen prirodno ili ga je neko trovao kojekakvim pričama o meni. Ipak verovatno će biti da uz onu poniznost udruženo idu i neke druge osobine ličnosti kao što je strašljivost, sramežljivost, zatvorenost. Tako da na sve moje pokušaje započinjanja dijaloga on bi samo klimnuo glavom, nasmešio se otužno i nastavio da štrapacira svojom rutom napred nazad. A onda sam pomislila da možda nije gluvonem. E onda sam baš baksuz, onda kao da sam sama sebi mrmljala u bradu. Onda su i moje želje uzaludne ako ih niko neće čuti. A kada vratim film unazad ja nijednom nisam čula da je izgovorio tečno neku postojeću reč iz rečnika, već na svaku moju uvek bi samo promumlao kratko mmm. I kada sam razmotrila tu mogućnost da imam batlera sa hendikepom to me je poprilično isfrustriralo da sam se jednom prilikom izderala na njega. Eto to je bila zaista jedna moja nelogična reakcija, jer od kakve je koristi drati se na nekog ko te ne čuje. Toliko sam se postidela sebe da sam i zaplakala. Iako ništa nije progovorio kao da sam osetila njegovu skrušenost jer za to nisu dovoljne reči, dovoljan je pogled. A njegove oči bile su oči tužnog prebijenog kučeta koji ne zna šta je skrivio. I mislila sam da je sa mojim željama svršena stvar ali prilično se iznenadih kada mi je u posetu došao upravnik zatvora lično.
Kao i svakoj poseti mada ih nije bilo puno ja se iznenadim pa tako i kod ove nije bilo ništa drugačije.Za mene su ova četiri zida, četiri metra, u stvari četiri strane sveta i bolje bi bilo da po njihovim uglovima gledam vedrijeg pogleda a ne da ih izbegavam i gledam u jednu tačku. Otprilike su to bile moje reči obraćanja čoveku sa autoritetom ove institucije, koga sam prvi put ugledala i bila iznenađena koliko deluje tromo i mlitavo, potpuno zapušteno. I naravno morala sam dodati – Nećete valjda da ovde poludim i ubrzo skončam, gde bi vam bila reputacija.
Moram da priznam da mi se ni malo nije sviđalo kako me je u tom trenutku pogledao. Kao da sam skrenula sa uma. Prvo sam mu pročitala u očima dozu neverice a ubrzo i drsku podsmešljivost.Kao da je govorio – nećeš ti mala nigde. Bio je to potpuni kontrast: drski pogled i mlitavo držanje tela. A nos mu je bio ko ispečeni krpompir a telo zdepasto. E sad čovek bi pomislio da su zdepaste čove bar zategnute ali ovaj je izgledao ko da džinovska kruška visi sa ofingera. Ništa mi se tu nije uklapalo kod njega. Ispred sebe sam imala jednu komičnu figuru koju davno nisam srela. I mora biti da sam zbog takve pojave u obraćanju bila veoma opuštena i ako smem da primetim više neformalna nego što bi inače trebala da budem. Ipak je on u zatvoru uvažavao neki ugled, bar formalno.Sebe sam ponovo impresionirala kako sam bila pribrana i hladna u zalaganju za svoja prava. Ali sve je poprimilo drugačiji ton kada sam videla da je i ovaj tuta muta. Ali bezobrazan tuta muta. Mislila sam da ću umesto monologa imati dijalog gde će sagovornik pokazati bar trunku razumevanja i saosećanja ili ako ništa drugo onda da ću imati malo napetiju raspravku. Ma i žučna prepirka bi bila bolja od ćutanja, jer bi znala na čemu sam. Ovako sam opet ostala na nagađanju i materijalom za glavolomke pred spavanje. Na početku, dok sam iznosila svoj pogled na stanje stvari mislila sam da me se možda i uplašio. Svo vreme sam gledala direktno u njega, nisam skidala pogled sa njegove smešne face. Činilo mi se kao da njegove oči dublje tonu i ne vide se od tog krompirastog nosa i mesnatih obraza, kao da se povlači u sebe. I to me je malo iznerviralo, jer ne treba meni tu neki koji će da se uplaši svakog zatvorenika koji ima glas da kaže šta hoće. Ja nisam toliki oportunista. Da jesam, to mi ne bi smetalo, čak naprotiv, samo bi mu još više uterala strah u kosti i zgazila ga kao bubašvabu, morao bi udovoljiti i željama koje mi nisu bile ni na kraj pameti, ili ajd ne bi išla tako daleko, ali eto njegov strah bi mi bio dovoljan da bih znala kako bi dalje postupula sa njim. U svojim zahtevima bila sam potpuno realna i to sam iznosila koncizno i sa najprijatnijim mogućim tonom. Već mi je bio sumnjiv kod moje želje da bih trebala da se bavim nekim sportom, bar rekreativno. Nisam ja tražila da me pripremaju za olimpijadu već ako nemaju neku teretanu da mi obezbede prostor gde bih mogla da radim vežbe istezanja, ravnoteže. Jer nije im cilj da nas pretvore u isušene i mlohave metilje.I tražila sam da ako već oni ne mogu da meni daju da operem ovu uniformu koja neprijatno miriše. Ili ne moram ja nositi što i svi drugi, mogli su mi dati neku spavaćicu, pidžamu. Kad već ovde ostajem malo duže red bi bio i da se raskomotim kao kod svoje kuće. I ne znam koji deo mu nije bio jasan kada sam rekla da želim izribanu kadu umesto rđave tuš kabine i da zahtevam toplu kupku sa bilo kojom aromom umesto žutog mlaza. Nisam ja zahtevala đakuzi. Pa higijena mi je najvažnija jer ovako ako nastavim pretvoriću se ja u ono groblje bubašvabi. I tu se on počeo da cepa od smeha. E tu mi je prekipelo i nisam mogla da se ne izderem. Ali nisam ga vređala. Ja jesam povisila ton ali reči poput ove : – Šta vama nije jasno kada se kliberite?!Ako vam ne smeta ovaj usmredeli ćumez onda je za vas potpuno svejedno šta udišete! Niste i ne znate za bolje od crkotine – ja smatram da su su bile sasvim pristojne.Crvenilo sa nosa proširilo se po celom njegovom okruglom licu. I kad mi je okrenuo leđa i dalje se kliberio nepristojno i bezobrazno. Iako sam besnela bar je uspeo da me nasmeje. Za promenu, kliberila sam se ja njemu. Gospodin Otrembešena Kruška se zaglavio dok je pokušavao da izađe kroz vrata od moje sobe. I to jeste čudno kada mislim da ne nema ničeg čudnog da se trom stokilaš zaglavi između rešetaka već činjenica da je on meni lično došao i ušao u sobu a da nije reč progovorio. A obično važe drugačija pravila, obično bi zatvorenik morao da izađe iz ćelije u posebnu prostoriju gde bi bio saslušan. Ali sa mnom nije bio takav slučaj, bar kada je u pitanju ovaj kruškasti upravnik. Ma ne bi znala da je upravnik da mu to nije pisalo na okačenoj legitimaciji. A i šta ima da kači tu plastificiranu karticu, ko da dovoljno već svi ne znaju, pa neće ga pomešati sa ostalim zatvorenicima. A ako ga već nisu zapamtili a sumnjam da je tako jer takva figura teško da može da se zaboravi, onda mu ta legitimacija i nije od koristi jer nije nemoguće da neki zatvorenik pobenavi i da mu je ukrade i sebi lepo nalepi i tako šetka se slobodno sa ukradenim autoritetom. Ma znam ja šta je u pitanju, njemu to služi da mi maše ispred nosa, ukazujući na svoj ugled koji kod mene nije zaradio. Eto, imaju tako neka glupa pravila a meni nisu spremni da izađu u susret. I tako se okončao ovaj neprijatniji susret nego što sam mislila da će biti. Ipak nešto sam novo saznala, da moj batler nije bio baš takav mutavko.
I opet sam ostala zaključana u ovoj čeličnoj ćeliji, sklupčana sa nadolazećim mehanizmom misli. I umesto da razmišljam o svim onim uzvišenim stvarima o kojima i misle svi normalni zatvorenici ja sam opet sebe umarala sa životnim potrepštinama. Ali kada sam bolje razmislia stigla je uteha. Pa o svim tim filozofskim pitanjima života i smrti ustvari razmišljaju samo oni koji osećaju strah od svevišnjeg. Ah kako se tako izražavam! Pokušavam zvučati pametno?! No,u redu, prirodno je osećati strah ali ne u toj meri i ne sa tim razlogom. Što je veći zločin, samim tim je i uzvišeniji i samim tim uzvišeni zločinac će razmišljati o uzvišenim stvarima. E sad to vodi do toga da sam ja samo jedan najobičniji zločinac, ili bolje reći niko i ništa. Podbacila sam i kod zločina. Uradila sam to polovično. Nisam imala snage ni da ubijem onog ološa, već sam ga nešto malo ranila.On jeste crko ali ne zahvaljujući meni. Ma ja i nisam zločinac, ne zaslužujem da nosim to ime. Ja sam običan huligan. Ali opet je stigla uteha. Utešila sam sebe da sam ja bar svesna toga.Ali opet je ostala prazna noć, prazna soba a teške misli koje i dalje predstoje da mi ispunjavaju glavu. Opet ta ista insomnija. Kako bih tada gledala neki dobar horor. Umesto toga gledam u prazne zidove. Ovi zidovi su tako prazni! Kao da niko nikada ovde nije boravio! Nema nikakvih grafita, nema nikakvih potpisa. Ne postoji ničiji trag koji bi prekrio parče praznog zida. I tu mi sinu ideja. Zidovi ne moraju biti prazni! Ja ću ostaviti svoj trag! Ali kako? Glupo je potpisivatiu se kao poslednji klošar! Ma, stvoriću ja horor u glavi. I preneću ga na papir! ne na zid! Ne moram se prisećati nekih starih dobrih filmova, to me baca samo u nostalgiju, već ću od ove sobe u kojoj sam, od ovih četiri zida stvoriti ulaze u četiri sveta. I moći ću da izaberem u koji svet želim da uđem i kada da izađem. Neće mi biti dosadno jer adrenalin će me držati a kad me umori zaspaću ko dobra beba.

 

 

Snovi i stvarnost

I otpočeh kreirati slike u glavi. Sada ih pokušavam na papiru preneti baš onako doslovce kako sam ih zamislila, i zato sad izjutra pišem da ih ne bi zaboravila. Naravno da bi mi lakše bilo pisati noću odmah po završetku fantaziranja ali onda bi se rasanila a i taj rukopis bi teško bio čitljiv jer pod minimalnom svetlošćuja bi pisala na pamet nemajući pojma da slovo pišem preko slova. I eto sad zato pokušavam da ponovo prizovem sve slike od sinoć. Nisam ni doručkovala ali koga je za to briga.
Zid kojem sam večito okretala leđa prvi mi je privuko pažnju. Sa te strane zida nalazio se krevet. Uvek sam glavu okretala od njega jer sam se upravo tog zida najviše gadila. To je bio i još jedan razlog zašto sam teško sklapala oči i teško tonula u san. Zaista je mučno spavati samo na jednoj strani kreveta, navikla sam da se prevrćem ali zbog tog prljavog, gotovo crnog zida to je bilo neizvodljivo, i zato bi se često budila sa ukočenom levom stranom vrata i tela. Taj zid je bio i najviše mrljav i to od fleka koje su smrskane bubašvabe ostavljale za sobom. Zato sam zamislila da u tom zidu postoji pukotina veličine pesnice koja se širi u uzak tunel. Vodič kroz taj tunel su naravno bubašvabe.
Ova soba u stvari ima tri zidane strane, četvrta strana su rešetke i vrata u njima. Iza njih sam zamislila da se nalazi prostrano dvorište, vrt. Ali to prostranstvo cveća i žbunova nije beskonačno. Svaki vrt ima i svoju ogradu.
Treća strana zida je malo napukla, kao da ju je grom udario, ima takvu šaru. Neka se ta šara proširi i raspukne i neka otrkije stepenice, staklene i svetleće koje vode nekud daleko i negde visoko.
I četvrti zid. Najmanje upečatljiv mi je. Ne izdvaja se ni po čemu posebnom. Monotono siv, ravnomerno isprljan po celoj površini. Neka u njemu budu zamandaljena vrata isto tako siva, gotovo neprimetna, kao da i ne postoje. Još uvek ne mogu ni da zamislim šta će se nalaziti iza tih vrata.
I treba odabrati sad u koji svet želim da uđem. Ali zašto sam ih prizvala ako ih neću sve i isprobati? Ovo je moja dilema velika. Ja nisam toliki hedonista, ja ne želim sve da isprobam pa makar i u mašti na samo jedan tren.Ali pošto sam ovde gde sam isprobaću sva četiri sveta. Troumim se samo oko toga u koji svet prvo želim da zagazim. Znam samo da poslednji zid u koji ću ući će biti onaj sa sivim vratima, deluje namanje privlačno.I nekako intuitivno, bez mnogo daljeg razmišljanja uhvatila sam se za rešetku. Nisam imala ključ ali pošto je u mašti sve moguće zamislila sam da sam tanana kao najsitnije dete što je bilo dovoljno da se samo provučem i već sam bila napolju, na slobodi.

 

 

Neistraženi svetovi zatvora

Hodala sam alejom borovine. Ispred mene mahao je leptirić sa svojim roze crnim krilima. Htela sam da ga uhvatim i da mu dodirnem svilenkasta krila. Naravno onda bih ga pustila. Pratila sam ga. Svakim korakom kao da sam išla sve dalje i dalje u nešto lepo ali nekako već viđeno. Iizašla sam na veliko dvorište sa puno šarenih leptirića koji su se presijavali na toplom sunčanom danu. I leptirići su se vrzmali oko klackalica i ljuljaške i šarenog tobogana. Sve mi je to bilo tako poznato.Deca su se smejala i igrala, slobodno trčkarajući za leptirićima. Ja sam bila nekako stidljiva da se upustim sa njima u igru iako sam bila poput njih, nisam se razlikovala. Imala sam mašnice u kosi, suknju na karnere i cvetić u ruci, ali nisam se osećala najprijatnije, kao da mi je sve to bilo nametnuto, da budem doterana, da bude sve na svom mestu.Ah ali Ja sam bila majstor ove igre, sam svoj kreator. Ja sam ovo sebi nametnula ali ne sa namerom, misli su htele ne htele slobodno nadolazile. I izdvojila sam se i sela na ljuljašku. Ljuljaška je bila tako malena a opet mi je izgledala velika kao i sve u ovom vrtu. Navažnije bilo je da meni bilo komotno, mana ljuljašci mi je bilo najlepše. Kada sam se ljuljala mogla sam dohvatiti oblake i drveće i preskočiti trnovitu ogradu. A onda sam videla da deca nisu bila jedina u ovom vrtu. Bila su okružena nekim krutim, odraslim, namrgođenim figurama, verovatno njihovim roditeljima ili dadiljama. Pušili su cigare i stajali kod ograde. Čekali su da se njihov plan i program za dečiju igru završe pa da mogu na miru kući da se vrate nekim svojim drugim planovima. Sišla sam sa ljuljaške i počela malo bolje posmatrati vrt. Počela sam brati cveće, žute i ciklama zvončiće. Kad bi ih tresnula, zlatni prah bi mi se razlio pred očima. Ali ni tu nisam mogla da se opustim jer su se oni kod ograde mrštili i bunili kako cveće ne bi trebalo da se dira. Ostavila sam cveće na miru, neka diše i neka raste a ja sam se sklonila i otišla malo podalje.Htela sam da sednem na klackalicu ali za klackalicu je potrebno dvoje. Svi ostali su nekako bili zauzeti međusobno a mene je bilo stid da ih prekidam u igri i da tražim para za klackalicu. Osmotrila sam horizont. Bilo je lepo dvorište ali je ograđeno i uvek je bilo zanimljivo tražiti šta se nalazi iza. Ali ograda je bila veoma stara i kruta, okorela od tih bora i tako uštogljena. Teško bi bilo probiti i preći garnizon tih nadobudnih figura. Mislim da ni bilo kakva diverzija ne bi poljuljala tu ogradu od narogušene straže.Samo čudno mi je bilo kako sam bila trapava. Često bi zapinjala i tamo gde nije bilo nikakvog brežuljka ili neke druge prepreke koju je trebalo savladati.Zanimljivo mi je izgledalo jezerce sa labudom i patkicama. Posebno je labud delovao mirno i pitomo. Palo mi je na pamet da ga pomazim po kljunu. Jezerece nije imalo ogradu, moglo se slobodno ući. Mislim da nije bilo duboko ali bilo je malo prljavo. Nije se moglo videti dno i zato je možda delovalo pomalo strašno i misteriozno ali nisam osećala nikakav strah. Zapravo to i nije bilo jezerce već malo veća barica u kojoj je labud prljao svoje belo perje.U toj zagasito zelenoj vodi nisam mogla najbolje videti ni svoj odraz.Nisam imala nameru da se bućnem u to jezerce već samo da se približim labudu. I samo što sam se približila, pokvasila sam vrhove cipela ali to je bilo dovoljno da izazovem komešanje među ogradom. Odmah su dotrčali i grubo me udaljili od jezera. A labuda ipak nisam pomazila. Ne zato što nisam imala vremena već zbog prirodnog i zdravog straha. Onaj njegov dugačak crni kljun ipak nije izgledao tako nevino. Mogao me je za čas ugristi i ja bi istog momenta ostala bez prstiju. Ipak mi je važnije moje dugoročno zdravlje nego trenutak bezbrižnosti.I na kraju i nije bilo toliko mogućnosti u ovom vrtu. Vrt i nije više izgledao toliko velik kao na početku. Drveće mi je isuviše izgledalo veliko da bi se popela na neko od njih. Mogla sam ostati i posmatrati i ne dodirivati više ništa kako bi sve bilo pod konac, kako bi svaka travka ostala na svom mestu. I ljuljaška je sad bila zauzeta. Krenula sam ka toboganu. Htela sam i ja da se popnem i da vidim kako je gledati sa te visine. I penjala sam se i penjala i nikako da stignem na vrh. I tu sam konačno zaspala i evo probudila se naspavana sa svežim utiscima
Toliko sam brzo morala pisati da su mi se umorili prsti. Eh kako bi mi mnogo bilo lakše da imam lap top ili bar neku pisaću mašinu. Mnogo lakše, brže i više redova se ispišu tako.Ovako ako mi crkne hemiska gotovo je, jer pretpostavljam da ovi nemaju rezervnu ili ako imaju neće baš biti ljubazni da mi daju novu. Reći će da previše zahtevam. Ali i neka crkne, čuvam ja olovku. Ali tek sa olovkom ću se mučiti, uvek se ježim od zvuka koji proizvodi kada tupo reže po hartiji. A nadam se da imaju i još jednu svesku jer šta će biti kada ja završim sa ovom nema mi druge nego da molim za novu.
Utisci me još uvek drže da nisam ni primetila da mi je zdela sa hranom bila doneta i za čas odneta. Valjda su navikli da ako u prvih pola sata ne pipnem to jelo da su male šanse da ću uzeti i najmanji zalogaj kasnije kada se više ne bude pušilo od toplote. I još uvek buljim u zidove i pomalo se smešim. Smešno mi je jer kao da očekujem da se nešto od toga i ostvari, da se nešto dogodi, da osetim miris borovine umesto ustajalog zadaha same sebe. I čudno mi je kako se moj njuh već nije navikao na to. Obično kažu da kasnije ni ne osetimo ono što nam je prvo bilo nepodnošljivo. Ja se nisam još uvek navikla a tu očekujem nešto nemoguće.Potreban mi je bilo koji novi zvuk, trzaj mrtve bubašvabe pa da već počnem da umišljam kako se nešto uvrnuto ali intrigantno dešava.Preko noći mi to nije potrebno jer sada znam kako ću ih provoditi. I kada padne veče mnogo lakše se fantazira, valjda to senke čine svoje i um koji je podložan njima. Ali šta da radim sa preostalom polovinom dana kada se utisci ugase. Jer ako počnem da iznova ulazim u svet i kada je sve sasvim vidljivo bojim se da ne zamenim dan za noć, noć za dan. Ideje bi mi se istrošile i noći bi opet bile prazne. Zapravo opet bih upala u nesanicu samo obrnutog ritma. Preko dana bih prividno spavala a preko noći prividno bila budna. Bolje je ovako, da iole liči na normalan tok, nek sam ja preko dana prividno budna jer lakše ću tako opaziti neke stvari koje možda budu ključne za moj opstanak ovde. Kakva nezgoda bi samo bila da ja kunjam u ovo doba a da mi onajkrompir od čoveka dođe spreman za pregovore. Pa otarasio bi me se zauvek, mislio bi da sam nezainteresovana. A sada mi postaje polako svejedno da li će mi ikada ispuniti zahteve, sada kada imam svoje svetove to je sporedno.
I ne mogu da verujem da je prošlo eto tri sata a da nisam ništa uradila, ništa napisala i da nisam ni o čemu mislila. Ne znam da li ja to otupljujem ili se prosvetljujem ali ono što me raduje jesu senke mraka koje sada ispunjavaju ovu sobu. Radujem se ulasku u novi svet.
Rešila sam da se ovo puta ne mučim sa kojekakvim imaginarnim peripetijama. Nekako sam se valjda malo i umorila od slika prethodne noći. Sada mi je bio potreban jednostavniji svet sa što manje uzbuđenja. Ove noći otvorila sam obična vrata na običnom zidu. Ali vrata su bila lažna. Lakše sam ih otvorila nego što sam mislila jer su izgledala zapečaćena za zid. Ključ mi nije trebao a i ne bi bilo logike da budu zaključana kad i onako to nisu bila prava vrata već samo kamuflaža iza kojih je bio skriven ventilacioni otvor. Njegova širina je taman bila komotna za provlačenje mog mršavog tela. I nikad mi nije do sada pala na pamet ova avantura. Nikad mi na pamet nije palo da pobegnem iz ove sobe. Dobro, ja neću pobeći ali živo me interesuje da istražim šta sve nudi svet unutar i izvan ovog. I odvažih se na taj poduhvat. Eto na šta sam sve spremna samo da prekratim ovu dosadu.
Glatko i gipko sam se kretala, jedva sam čekala da vidim šta i koga ima kada izađem iz ovog sivila. Čula sam nerazgovetne glasove. Koliko god sam napinjala moj sluh ništa ih nisam razumela, kao da su pričeli u šiframa ili nekim stranim jezikom.Ma biće da je to od izolacije pa da je sve prigušeno. Ali zato sam šišteći jezik pacovčića mogla jasno da rasaznam. Nisam se uplašila jer znam da je on bio ovde uobičajni stanar koliko i ja. Nisam imala većeg prava od njega, osim slobode kretanja. Verujem da prešao veću kilometražu od mene. I najzad sam pronašla i drugi otvor. Pažljivo sam ga otvorila da ne bih izazvala buku i pometnju koja bi zasigurno nastala. Ali ubrzo sam uvidela da sam iz jedne dosade prešlau drugu. Ništa se nije promenilo. Sve je nekako bilo isto. Sivi zidovi, sive rešetke i sivi prljavi podovi i sivi plafoni. Nigde neba, nigde sunca. Nigde žive duše osim onog batlera koji sada očigledno nije ispunjavao svoju dužnost. Spavao je. Mora da je i njemu bilo toliko dosadno kada je uspeo da na toj tvrdoj i neugodnoj stolici zahrče. I sve ostalo je bilo na svom mestu, odnosno nije bilo ničega. Nije bilo televizora a ni kade sa kupkom već samo zapišane tuš kabine i prazne limene sobe. U zadimljenoj kancelariji sa hrpom starih predmeta i još toliko moljaca mrzovoljno u fotelji sedela je ona kruška od čoveka. Samo on za razliku od mene nije morao da gleda u one slinave kaše. On je omastio brk burekom sa sirom. Ali on nije shvatao da mu je masna hrana samo podgrevala te slojeve koje je mrzovoljno natrontao na sebe. Nisam više nikog ugledala. Kao da sam se vrtila u krug. Nisam mogla da zamislim šta ima dalje od ove uobičajne maršute. Nisam mogla da zamislim da zapadnem u još dublju monotoniju od ove. I pre nego što počnu da mi se javljaju ponovo ona ista pitanja koja više nemaju smisla brže bolje sam se ponovo vratila u ventilacioni otvor. I dok sam se tako gegala levo desno kroz sivi lavirint tražeći onaj isti otvor odakle sam došla uspela sam nekako na jedvite jade da zaspim.
I sad eto nije mi bilo posebno teško da se prisetim sinoćnih utisaka jer ih nije bilo puno. Sad sam se probudila umornije nego inače. Prisilila sam sebe da zamislim sliku bez slika. Ma nije to bila moja slobodna volja ali eto nisam htela da se zadržavam tamo. Ubila bi me u pojam ta sveprisutna sila dosade. Znam samo da ta vrataviše nikad neću otvarati. Ta vrata nisu otvorila ništa sem večitih pitanja moje svakodnevnice. I zato neka ostanu zamandaljena do kraja mog boravka.
Glava mi je sad opet teška i preopterećena. Opet čekam da padne noć. Izbrisaću prethodne slike, zameniću ih novim. Ne znam da li da izbrišem i ovaj ceo prethodni svet? To bi malo bilo nepošteno sa moje strane, sad kada sam ga oprobala i nije mi se svideo pa da ga brišem. Za sada ću ga ostaviti da još uvek postoji jer još uvek nisam isprobala sve zidove. Novi zid nudi novu rupu a u njoj novi svet.

I eto me opet naspavana sa laganom glavom, oslobođenom od pređašnjih teških pitanja koja su tako smarala. Sinoć sam odlučila da se popnem uz stepenice. Malo sam se plašila uspinjati se tim potpuno prozirnim stepenicama. Kao da sam hodala po vazduhu. I sa svakim stepenikom osećala sam se matorije i uplašenije. A na poslednjem, noge su mi drhtale. Kao da se sva težina tela spustila u stopala. Strahovala sam da stepenik neće izdržati moje telo i da će se slomiti a potom i cela konstrukcija. Plašila sam se i da ću pasti na dno sa parčićima stakla urezanih u moje meso. Zato sam svom snagom i i svim strahom zakoračila na platformu. I čim sam bila na čvrstom i sigurnom, staklo je popustilo i stepenice su se razbile. Više ni jednog stepenika nije bilo. A onda kada sam videla gde sam nije mi bilo svejedno. Strah se povratio još dublje pod kosti. Bila sam na krovu zgrade.I to na krovu solitera koji je toliko bio visoko da sam imala utisak da golim prstima mogu dodirnuti oblake. Ustvari to je bila magla. Ceo grad koji se mogao osmotriti sa ove visine bio je prekriven maglom. Samo moja nesposredna blizina je bila malo vidljivija. I što je pogled išao dalje tako je i taj urbani pejzaž bivao sve manje vidljiv.Magla je u daljinama mog oka bivala sve gušća. I oblaci su se stapali sa maglom. I pogledala sam zgradu na kojoj stojim i prizor me je zaprepastio. Kao da je postojao samo krov koji lebdi u vazduhu. Magla je obmotala staklenu fasadu i kao da je usisavala sve pred sobom, sve sem vrha. Osećala sam se nesigurno i neuravnoteženo. Iako se ne plašim visine u ovom svetu mi je sve delovalo nesigurno i iluzorno. Dakle, nije meni bilo muka već jednostavno u meni se usadio samo onaj dobro poznati strah koji me sada nije napuštao.Kao da svet i nije postojao, kao da su svi soliteri bili lažni, kao da nije bilo nikoga u njima, kao da je sve bilo prazno. Ali sam ja želela da postojim iako nisam znala kako i kuda dalje, jer stepenice nazad više nisu postojale. Magla ih je usisala, same od sebe nestale su.I bilo mi je hladno na vrhu i osećala sam se umorno, staro i neispunjeno ali ne i usamljeno. Mislila sam da oblaci i magla kriju nešto novo, još uvek neotkriveno. Htela sam da poletim, ipak je moja mašta bila glavni gospodar. Moj um je eliminisao bol koja bi mogla nastupiti ako bih dodirnula pod koji od magle nisam mogla ni da vidim. I skliznula sam u maglu. Ili oblake?Lebdela sam.Čudna je ta sila gravitacije gde može da te odvede. I dalje mi je bilo hladno ali strah je polako nestajao.I sa tim mislima sam zaspala, bilesu tako oslobađajuće.
I ovo je bilo interesantno iskustvo, poseban horor doživljaj posle koga nisam imala nikakve noćne more. Uvek bi posle horor filma najslađe zaspala a noćne more od njih te noći ne bi sanjala. One bi uvek dolazile kasnije ali ni tada ih se ne bi plašila jer kao da sam umesto sanjanja sna gledala film u kojem sam i ja glumila. Čudno je samo što još uvek ne mogu da se setim ni jednog sna od kada ovde spavam. Možda u ovu sobu puštaju poseban gas koji guši snove?
Na red je došao sledeći dan. Dan pun nade i pun očekivanja, ali ne mojih. Ostali stanari koji ovde životare sigurno su imali velike planove. Još ih nisam upoznala. I neka na tome ostane. Mislim da se ne bi smo dobro slagali. Ne shvataju šta imaju ovde, nezahvalni su i razmaženi. Ne bi shvatili moj pogled na stvari, verovatno jer ne žele da čuju.
I opet treba sačekati veče. Eto i ja se opet vodim nekim zahtevima. Ko kaže da ne može da se sanja i spava preko dana. Snovi isto tako mogu biti maštoviti i slatki i za vreme dnevne svetlosti. I verovatno onda ne bi imala noćne more, mada nemam ih ni preko noći. A šta da rade oni koji žive tamo gde su bele noći? Uspevaju da zaspu onda kada izgleda da nije vreme za to. I ja mogu zamisliti da su ovde bele noći i da je već sada došlo vreme za spavanje. Ali ah pa ovo razmišljanje nije dalo rezultata. Prekinuto je mislima koje nisu imale veze sa ovim. Počelo me je mučiti pitanje mog uživanja. Malo me je uznemirila pomisao da dovoljno ne uživam iako sam se dogovorila sa sobom već unapred šta mi je potrebno za to uživanje. Jednostavno osećam da ne osećam to uživanje. A mislila sam da će to biti tako jednostavno. Imam sve uslove da budem srećna a ja ipak nisam tako zadovoljna.Ja nisam nezahvalna, ja ne tražim sve, samo osnovne stvari. Ja se ne uznemiravam povodom drugih, ne želim da me oni uznemiravaju. Ali želim da iskoristim vreme jer neću večno živeti. I ne užasavam se ja zbog toga ali trebalo bi da sam ipak zadovoljnija. Ah, eto i opet sam to uradila. Ko kaže da to treba? Zato što mora? Ali to nigde ne piše, ne postoje takva pravila koja određuju ispunjavanje skale sreće. I ne postoje pravila koja određuju šta je uopšte potrebno da bi ušlo u tu skalu sreće. I uspela sam sebe da smirim, bar za trenutak, ali trenutak nije dovoljan. I opet sam izgovorila pogrešnu misao. Pa ko kaže da trenutak nije dovoljan? Taj trenutak baš može da preokrene sve. Eto, i kod mene ipak uspeva da bar deo stvari okrene. Znam, više ću uživati ako mislim da je ovo sve već dovoljno da budem kompletno zadovoljna. Mada ne znam ko može biti kompletno zadovoljan. Ali dovoljno je da ne tražim više, da ne tražim ono što ne mogu dobiti.I ovako već imam sve što sam mogla poželeti. I već ovakvim mislima sam postigla da osećam da mogu da uživam. Možda neću uživati sasvim i do kraja, ali to ne znam da li iko može postići, i nije tako strašno ako se ne postigne.A zašto i na kraj svega moram da uživam? Zar nisam sebi tvrdila da mi to nije cilj? Uostalom šta je to uživanje? Jer uživam kada pijem i jedem? Ne, jer to radim iz puke potrebe. Da, osećam se prijatno ali ne i uzvišeno. Ja sam pojela kolač i ugasila svoju potrebu za slatkišom. A da li sam ja tu nešto posebno uživala? Pa i ne bi rekla. Više sam osetila samo olakšanje kako mi se šećer u prahu i džem od višanja tope na jeziku, ali nisam bila na nebu. Isto tako je i sa svim ostalim. Jer uživam kada istražujem virtuelni svet džungle napuštenog i izmišljenog grada? Možda, par minuta a onda poželim da što pre taj svet istražim, pređem i onda kreće mučenje za potragom. Jer uživam kada spavam u udobnom krevetu? Naravno da ne, jer se samo spustim da što pre zaspim ali se udoban krevet za spavanje pretvori u krevet za mučenje, nažuljam ja njega koliko i on mene. Jer uživam u razgovoru sa ljudima? Nikako, ko od nas uživa u tome kada ne želimo da slušamo nametnuto, kada ne želimo da slušamo tuđa kukanja i cmizdrenja i kada ne želimo da slušamo o tuđoj sreći. Jer uživam dok sam sa nekim u ljubavnoj vezi? Pa kako mogu uživati kada se sve svede na posedovanje onog drugog i u misiju promene u nešto što on/ona nije. Jer uživam u saznavanju novih stvari? Ne, samo se osećam još glupljom. Jer uživam u melodijama omiljenih pesama? Ne, jertada osećam da se utapam u nešto što nije izvorno moje. Osećam da ne bi osećala ono što ne želim. Jer uživam dok osećam? Najčešće ne, jer ne želim da osećam to što osećam. Jer uživam dok mislim i maštam? Ne, jer se misli sudaraju. Jer uživam dok ovo radim? Ne jer osećam da ovo radim iz moranja kako bi sebi bila vrednija. Jer uživam samo zato što postojim? Nije mi mrsko ali ne uživam. Niko te nije pitao za vreme i mesto i da li želiš doći na ovaj svet. Sopstveno rođenje nikako ne možeš kontrolisati. Sa smrću nije slučaj, bar znaš kada ti je otprilike kraj i znaš mesto. Jer uživam što sam ovde? Ne, ali to mi više nije bitno jer uživanje je precenjeno i lažno. Ma ne,… šta napričah! Nije uživanje greh! Mogu ja uživati i možda sam ja i uživala ali je to moguće samo na trenutak. Uživancija je samo kratkog daha jer uvekbude presečena nužnošću našeg drugog stanja. Ne, uživanje nije greh, ali je to najčešće isprazna aktivnost koja ne donosi ništa više od prolaznog momenta zadovoljstva. I posle toga opet sve iznova. I iznova ponavljam ovo pitanje sebi i iznova dajem besmislen odgovor. Volela bih kada bi postajala uživancija na duge staze ali bez krivice i srama. Dobro, to je možda i moguće. Ako nisam ništa loše počinila, nisam nikom drugom uzela sreću i nisam išla sebi na štetu onda se i može uživati bez griže savesti. Eto, nema razloga ne uživati ovde. Jeste da za sada nemam udoban ležaj i ukusnu hranu i prijatelje za razgovor i muziku za opuštanje i knjige za učenje ili razbibrigu ali objasnila sam sebi da sve to nije uslov. Možda sam sposobna uživati i ovde, sada i uvek? I ako je isprazna aktivnost i besmislena, zar mora imati sve smisao? Pa ni mi u suštini nismo smisleni. Zar je onda očekivati da radimo smislene stvari i da imamo smislene ciljeve. A jer je smisleno ovo pitati? Da, zašto da ne. Ali nije smisleno očekivati neki smislen odgovor.
I eto opet prošlo mi je već pola dana. Eto kako može vreme da proleti kada imam čime da se zanimam. Ne znam koliko je tačno prošlo, nedostaje mi sat. Ali bolje da sata i nema jer onda bi mi vreme sporije išlo. Svakog časa bi gledala koliko je minuta, sati prošlo, koliko još treba da prođe. Ne znam da li sam zadremala ili mi se pričinilo da je tokom moje diskusije neko bio i čak ušao u moju sobu. Ne mogu da se setim da li je to bio batler, onaj krompir ili neko sasvim drugi. I ne znam da li sam zadremala ili mi se pričinilo da opet nisam ništa jela. Zdele ispred mene nije bilo. Nemoguće je da bi me ostavili gladnu, nemoguće je da toliko ne vode računa. Pre će biti da sam ja ipak doručkovala i ručala ali sve je to bilo nesvesno dok sam malo pre razmišljala.
I tako sam nesvesno utonula u moj poslednji svet. Crna rupa na zidu izgledala je plitka i tako uzana da sam bila sigurna ni da se moja mala pesnica neće uvući. I otvor u rupi je zaista bio uzak ali iznenađena sam bila koliko se moja glava mogla zavući duboko. Nekako instinktivno sam prvo krenula glavom kroz taj tesan prolaz. I puna začuđenosti uspela sam se probiti.
Uvukla sam se u mutnu rupu čiji kraj i ivice nisam nazirala. Ne, i nisam osećala strah kao što sam mislila da ću. To nije bioočekivani tunel sa polumrtvim svetlima i bubašvabama vodiljama. Opšte stanje uzbuđenosti me je obasulo kada mi je gusta polusluzava tečnost navrla u pluća. Ali uzbuđenost je bila nedefinisana, rasuta, kao da sam je prvi put osetila. Plutala sam sklupčana u rupi mutne vode ali se ni jednog trenutka nisam davila. Ni jednog trenutka mi nedostatak vazduha nije bio na pameti. Kao da je ovo bilo moje najprirodnije stanje koje sam ikad iskusila. Razmahivanje nogama i rukama ovde je bilo samo suvišno. Znala sam da umem plivati ali sam dozvolila da budem nošena laganom strujom mutne tečnosti. Brada mi je bila naslonjena na kolenima obgrljenim laktovima. Plutala sam okolo i okoloi svuda je prostor bio nedefinisan, glibav i mekan. Boje ove neretke tečnosti su se prelivale iz crveno ružičaste u ljubičasto modro plavu. Činilo mi se kao da moje plutanje ne poznaje vreme. Ali vreme je bilo naglo prekinuto.
Sasvim neočekivano sam u u plućima osetila otkucaj celog prostora. Glibave ivice polukružnih zidova su mi se svakim otkucajem sve više približavale. Odjednom ovaj beskonačan prostor je počeo da se sužava i da me pritiska. I odjednom kao da je tečnost u meni bila uljez. Želela sam vazduh, a ne sluzavu vodu koja me je počela polako daviti. Neartikulisana buka je dopirala do ovog prigušenenogbazena. Buka je imala svoj ton i ritam i svakih nekoliko sekundi me je sve više remetila u plutanju. Difuzno stanje koje je treslo moje telo polako se počelo izrađati u oštar strah. Strah me je navodio da odmah počnem grčevito plivati.Rupa se sve višesužavala, a ivice koju su mi dodirivale telo su bile još sluzavije. Njihova jarko crvena boja mi je štipala rožnjače. Strujanje uporne nevidljive sile me je sve više vuklo u najtešnji prolaz koji sam mogla zamisliti. Bespomoćno sam se koprcala i ritala. Pokušavala sam plivati ali kao da nisam znala prave pokrete. Ipak moje čudno neumeće me nije ugrožavalo. Nekako sam preživljavala koprcajući se u viru krvavo mutne tečnosti. Ali bespomoćno sam se opirala da ne budem uvučena uvrtlog još dublje rupe.I najzad sam saterana u najčoškastiji rub. Slojevi sluzi su odpadali, a mekano okno se cepalo uz moj prodor. I glibavi zid je probijen. Raspuknuti slojevi okna usisani su u prostor iza mene čije granice su nestale i ostale zaboravljene.A ja sam opet bila uvučena u tunel i ostavljena na bezdan prostora i vremena.
Ovo je već bio tipičan prostor sa definisanim oblicima. Na prvi pogled bio je to klasičan podzemni kanal iz mračnih bajki. Iako mi je sve to bilo od nekud poznato nisam se osećala ni malo sigurnom. Nemir i jeza uvukle su mi se pod kosti koje su još bile ledenije od vode koja me je potopila do trupa. Osvrnula sam se na sve strane. Nije bilo baklji i nije bilo bubašvaba kao iz horor filmova. I uopšte nije bilo živih bića. Ali svetlost je od nekud dopirala i osvetljavala vodenu stazu koja je išla u beskraj. A beskraj je bio bezličan. Siva voda kroz koju sam hodala bila je previše mirna i tiha. Sleđenim stopalima dodirivala sam dno bojažljivo. Kao da sam bila slepa. Sive ulice, sive vode iz sivih zidovova ukrštali su se u lavirinte u kojima sam mogla hodati beskonačno. Kao da sam hodala kroz besčulni i bešćutni prostor. Nikakav miris nije dopirao do mojih plašljivih nozdrva i nikav zvuk do mojih naježenih ušnih školjki. Ili sam to bila samo ja koja je izgubila sva čula? Ipak nisam se dala prevariti iluziji. Iako je sve izgledalo bezlično sivo i jezivo monotonododirom sam shvatila da nije sve isto i ravno. I to mi je najviše uterivalo strah. Nisam znala šta me je čekalo. Strašljivo sam trpela nemir koji bi na prepad poskočiokada bi tabanom osetila monstruozne oblike a prstima po zidu napipala udubljenja i ispupčenja koja golim okom nisam mogla rasaznati. Jesu li to bile kosti i meso odsečenih trupova koja su kao i ja tumarala po sivom mraku? Ili mutantski oblici čoveka i životinje? Kao da je to bila sve varka.Siva masa maskirala je jedan sasvim nevidljivi svet, svet za koji nisam znala da li je živ ili mrtav. Njegova stvorenja i osakaćani ostaci skrivanoje pod najprljavijim muljem. Moja stopala gacala su u taj mulj.Osećala sam se prljavo. Gledala sam u sivu reku čije se prostranstvo pružalo u nedogled. Takvu sam predstavu imala dok nisam dublje upoznala svet u mulju i svet iza zidova.
Prvi oblik koji sam jasno poznala bio je oblik oštre kosti rebra. Bolno sam ga saznala. Svom težinom i snagom pete probola sam se na zašiljen vrh izolovane koske rebra. Ali bol je bio mnogo dublji. Kao otrovna strela sećanja bol se zarivao pod najranije dane mog života.
Tek donošena na svet a već gladna saznanja i kivna ako nisu svi pogledi uprti ka njoj. Halava borba za isisavanaje majčinog mleka i požuda za njenim mekim bradavicama ulivala je još veći bol. Troma i lenja da sama ostvari gutljaj. Zavidna na sve ako je ne paze i ne maze.Žedna života i slave.To je bio prvi bol, mislila sam.Bilo je to neznanje zbog kojeg sam se osećala krivom. Trajalo je kratko dok nisam otkrila prozor na zidu. Otvorila sam ga i siva zemlja potekla je i sručila se u reku i postala reka. Prostor iza prozora bio je beživotno siv kao i sve okolo. Ali i u tom sivom otvoru postojao je život. Htela sam ga saznati. Sa koskom zarivenom u peti, uvukla sam se u otvor utrobe ispunjene sivim prahom. Kost je prodirala još dublje dok nije urasla sa ostalim rebrima, dok nije postala deo tela. Telo se utopilo u prah i postalo prah. Na tlu praha ležalo je jabukovo seme. I to je bio prvi bol.
Sve se odvijalo kao negde drugde, paralelno od mog postojanja kome sam samo ja bila glavni svedok. I kada je saznanje bilo kompletno ili sam bar mislila tako,ja sam opet bila ja, u tunelu sive reke. Na kost rebra više nikada nisam nagazila.I kao da ovoj priči nema kraja, i kao da sam osuđena na zarobljeništvo podzemne tamnice, mislila sam. Gazila sam riblje glave. Nisu me proždrale. Gazila sam poluraspadnute oblike od ko zna koga i čega. Nisam utonula u njih. I gazeći u tunelu slepa, sama, bez vodiča shvatala sam da ne smem bežati. Nemam kud bežati. Možda je ovo moj kraj i moja beskonačnost. Neću se gaditi, neću se čuditi monstrumima. Možda i ja završim svoje lutanje. Možda na izmoru i predahu postanem i ja deo tih izmrvljenih oblika. I moje noge su polako oticale. Morala sam se utopiti trupom. Nisam mogla više koračati, htela sam zaplivati. I moje šake su oticale. Moje telo je bilo teško i umorno. Opustila sam se i pala na leđa. Dozvolila sam da me siva reka nosi u beskraj. Srce je počelo da se ledi poput pete. Zatvorila sam oči. I moj Bol je popuštao. Moja čula su se budila.
Siva svetlost se povlačila. Otkrivala je dno. Otkrila je ogoljene leševe. Ne, to su bila samo živa tela u raspadanju. Koprcala su se, zapletena u sopstvenim crevima. Još uvek nisam mogla rasaznati šta su, jesu li ljudska ili životinjska. Njihovo izopačeno smetlište se taložilo na dnu kanala. Krici su odjekivali. Miris truleži se širio pod mojim nozdrvama. Moje telo je bilo teško i tromo ali nije moglo potonuti. Ali sam počela osećati blagu toplotu u kostima. Ne, nisam bila izvan. Još uvek je ovo bilo podzemlje. Ali reka je postajala mekša i toplija.Zidovi tamnice su se širili. I tamnicom se prostirala svetlost. Svetlost mi je grejala kapke. Nije to bila svetlost iz neba, ali je bila nebeska. Osvetljavala je svod ove tamnice i sve strane ovih tamnih zidova. Svetlost je isijavala iz blistavo belog jezera. Lagana struja me je vukla ka tom jezeru. Nisam se opirala. Spokojno sam dopustila da budem odvedena tamo.I što sam se više približavala osećala sam se lakšom i toplijom ali i prljavijom, a voda oko mene postajala je bistrija. Ali jezero nije bilo konačno odredište kao da je to samo bio otvor u svetove koje nisam mogla birati po želji. I što sam bila bliža blistavom izvoru čistine osećala sam da ga lakše mogu uprljati. Ali sam bila i dalje spokojna. Konačno ću saznati u koju od dve kapije ću ući, koja vrata će mi se otvoriti i koji svet ponuditi.
Ali to glavno saznanje je izostalo. Iz tog sna – ne to ipak nije bio san a ni priviđenje. To su bile misli, moje vođene i sa željom dozirane fantazije. Neprimetno ali i nevoljno, iz njih sam se prešla u moju voljnu ili ipak nevoljnu stvarnost kada je zaškripala rđava brava. Da, toliko je bila rđava da sam se naježila od tog odvratnog osećaja. Ušao je gospodin kome je kravata na crno bele pruge stezala grkljan. Meni je bilo neprijatno da to vidim a ne znam kako njemu nije.Grkljan mu je bio crvenkast i mislim da bi se ja već sama ugušila od te kravate. Za gospodinom krompirastog nosaušaoje i batler koji je više njemu nego meni izgleda bio na sluzi. Batler izgleda i nije bio prvoklasan. Nije nosio bele rukavice i nije imao crni smoking. Šake su mu bile veoma dugačke sa ožiljcima od cigareta, mislim da su mu se čak i tresle dok je otključavao moju sobu. Odelo mu je bilo sašiveno od tvrde tkanine, koja ga sigurno grebe i to one zatvorsko plave boje. Delovao je totalno rasejano i smotano. Možda je bio rasejan što je smotan ili obrnuto, samo nikako nije imao dozu elegancije poput onih iz više klase i dobre škole. Gospodin Pečeni Krompir Krompirko usiljeno ljubaznim tonom saopšti mi da je bio toliko drage volje da dođe i da me posavetuje pre presude iako to uopšte nije bila njegova dužnost. Ostadoh zatečena! Kakva presuda?Imolim Vas ko je ovaj, ovaj čovek, upitah batlera? Ali odgovor ne dobih, ili ga ne čuh. Batler je nešto promrmljao sebi u bradu i izglda se toliko postideo svog jezika da je odma zamuleo. Ne znam ništa ali me osećaj vara, kao da mi je sve to od nekuda poznato. Krenula sam za njih u pratnji batlera. Ne znam zašto se nisam odupirala? Zašto sam krenula za njim? Zašto sam mu tek tako poverovala da me odvede nekud gde ne znam šta me čeka?
Izašla sam iz sobe u kojoj ne znam ni koliko sam dugo bila. I odjednom mi je sve tako bio čudno i nepoznato. Odkud ja u ovoj ogromnoj kući koja je tako prazna, siva i prljava? I zašto su vrata od rešetaka? I zašto nigde ne vidim tepih a ni zavese? I zašto je tako mračno, kao da nema svetla. I zašto je moja pidžama boje koju nikad ne bi nosila? Ko mi je kupio, dao, ja je sigurna takvu nisam izabrala. I zašto se niko nije setio da prekreči isflekane zidove? Zar je ova kuća toliko raspuštena? I gde su mi roditelji? Zar ja živim u napuštenom domu? Ali odgovori kojih nije bilo kao me nisu preterano brinuli ni zanimali. Kao da je sve to bilo moje konačno odredište kojeg se nisam stidela ali u kome nisam ni istinski uživala. Znam samo da mi se vrtelo u glavi od svih neprijatnih mirisa ustajalosti i prljavštine.
I ne znam kako odjednom sam se našla u prostranoj ali i dalje zagušljivoj prostoriji. I izgleda sam ja bila glavni akter zbog čega su se okupila bar još deset lica koja sam prvi put videla u životu. Poznavala sam samo Pečenog Krompirka, i mutavog batlera. Ostali su bili obučeni ko za sahranu. Pogotovo onaj čovek koji je sedeo za visokim stolom, ili katedrom. Kao da se spustio iz samog pakla. Crne, oči, crne kose, i crna odora skrivala je njegov ogromni trup. A do njega njegove sluge koje su samo nešto podlo došaptavale dok su me njihive urokljive oči pomno pratile. Iza mojih leđa čula sam samo mrmljanje drhtavih i isprekidanih reči sitnih duša, njihove reči čula sam poput zujanja mravinjaka. Još više sam se sledila kada se začuo dubok glas koji je naprasno odjeknuo. Svo komešanje koje je moglo postojati u univerzumu i sva buka čijem se izvoru moglo ući u trag odjednom je zamrlo. Ja sam bila u centru tog univerzuma. A njegovo pitanje ni najmanje nisam očekivala ali sam osećala da moram nešto reći, da ne smem ćutati. Da li se izjašnjavam kao kriva? To je ono što me je probolo direktno u u grlo i srce. Ostale reči verovatno iste rečenie nisam čula.Znam samo da su mu se usne i dalje pomerale dok me je svtlucavo crnim očima držao i da sam ja bila hipnotisana zajedljivim osmehom koji se nije čuo. Verovatno su svi očekivali da potvrdim da sam kriva, da sudbonosno izgovorim to DA. Ali za šta kriva? Javio mi se crv sumnje i straha. Ali on se raspukao za manje od trena. Taj mali podmukli crv izrastao je u ogromno crvoliko stvorenje koje je proždralo moje strašljivo biće u pretvorilo ga u razjarenog bika. Bila sam besna jer me uopšte neko pita takvo besmisleno pitanje! Kako mogu biti kriva kada ne znam ni šta sam uradila! Kako može uopšte da im padne na pamet takva glupost. To je njihova skovana podmukla budalaština! AJa ne želim da je prihvatim! Ne, ako su mislili da mi čine uslugu, onda bolje neka takav poklon dodele sami sebi. I vatreno sam poricala! Ne, ne, ne ja nisam kriva! Ja ne mogu biti kriva! To je nešto šte ste vi izmislili, stvorili! To je obična podvala! Ja neću da budem saučesnik u vašem odvratnom planu! To je tako prizemno! Ali što sam ja bila besnija glas mi je sve više podrhtavao! Kakva kontradiktornost! Kao da ni sama nisam bila sigurna u te reči koje sam vikala odlučno i brzo. Ne, izgleda to nije bilo dovoljno odlučno, ali i kako ta bude kada su me uhvatili na prepad?! I što sam se ja više drala, parajući sebi uši od ružnoće mog gneva to se gospodin podmuklije smešio. A kao da je on bio glavni dirigent tog podsmešljivog hora. Na njegov malecni ali pokvareni i zlobni smejuljak svi bi se grohotom smejali. Bila sam okružena deformisanim licima od osmeha. Nisu ličili na ljude, bar ne one normalne. Kao da su bili izopačeni, poput onih retarda. Mene je to sve još više zgražavalo, jer nisam znala kako da se odbranim. Moje reči nisu ništa vredele. A moje lice im nije bilo dovoljno podlo. Smejali su se na moju nevinost i naivnost. Šta sam ja mogla u tom slučaju da uradim? Gledala sam okolo gde da maknem. Ali su prozori bili zatvoreni i sa rešetkama a vrata dobro čuvana od nekih pasjih stvorenja. Možda bi me pustili da odšetam? Rekla sam im da nisam kriva, zar im to nije dovoljan dokaz? Reči više vrede od savesti. Savest se ne može proveriti. Trebali bi mi verovati na reč! Ali nisam bežala, nisam mogla. Ostala sam ukopana u toj vrućoj stolici. Oči njegove sjajne držale su me prikovanu da ne započnem otpor. Bile su nekako bezželjne i strašne. Nisam znala šta je toliko strašno u njima. Da li to što su crne, kao da se crnilo prodire još dublje ispod očne duplje, ili što su centrirane dve sjajne bele zenice koje su poput reflektora uperene do mojih. To zamorno svetlo me je držalo da i dalje piljim u njih. Kao da su te zenice nadmoćni laseri a ne reflektori koje prže moje očne jabučice. I kao da su moje oči nestajale i gubile se u tragu zlosutne svetlosti blještavih zenica. Ne znam da li su se moje oči rastapale ali se tup bol širio celom mojom glavom. Kao da je moja glava bila rastavljena od mog vrata. Kao da je samo ona bolela i to najviše teme. Moje ruke, moj trup, moj grudni koš i moje noge kao da nisu bili deo mene. Nisam ih osećala. Glavobolja je bila centralno mesto mog doživljaja. Laseri su blještali i pržili dok se crnilo nije izgubilo negde pod nekom svetlošću koja nije bila bela.U toj svetlosti izgubila sam se i ja. Ne znam kako i ne znam kada je došlo do prekida moje svesti jer sam opet bila u staroj sobi, sama sa sobom.
I opet sam tu. Stara soba sa četiri zida, sa istim onim flekama na istim stranama sveta. Batlera nije bilo nigde. Spremljeno jelo me nije čekalo a od kuvara ni traga ni glasa. A soba mi je opet zaključana. Nije mi jasno ko mi je to mogao učiniti.Zar sam ja u kazni? Zaključana sam a nema mi ni televizora ni kompjutera. Nema ni bilo kakvog uređaja na kome bi se puštala muzika. Jedini zvuk mislim da je moguće sad praviti udaranjem po metalnim rešetkama i udaranjem od pod. Ali čak i pod je nemelodičan. Probala sam naparaviti neki interesantan zvuk ali sve što sam čula bio je dosadan, prazan, tup i veoma kratak odjek. Ali u kazni od koga? Pa valjda sam već dovoljno odrasla da me moja mamica i tatica ne kažnjavaju? I što bi to oni sad radili kada nikad tako nešto i nisu. To nikad nije bio njihov stil.I ne mogu da verujem da sam ja u ovako bezličnoj i praznoj sobi. Samo krevet, pod, plafon sa jednom sijalicom na izdisaju i golim zidovima. Dobro, nisu baš sasvim goli, naslikani su mrljama od bubašvabinih utroba. I zaista ko mi je to mogao ovako smestiti?Ali nisam mogla razmišljati više jer me je pritiskala sopstvena glava. Ne, nije to bila klaisčna glavobolja. Kao da je od svih tih pitanja i ona sama postajala samo suvišan objekat na ramenima. Zar je važno da se opterećujem sa tim suvišnim pitanjima. Ono osnovno mi je dato. Imam tlo pod nogama i krov nad glavom, i vazduh. Za vazduh ne mogu da garantujem da je čist i zdrav ali mislim da ipak nije smrtno otrovan. Sigurnood njega nećuumreti. I nisam mogla više da gledam, i očne duplje su mi bile ispunjene teškoćom. I vazduh mi je postajao težak. I kao da su mi očne jabučice isparile, utonule negde duboko pozadi. Kao da su se kapci ispraznili i kao da su sad sakrivali samo duboku jamu crnila.

 

 

Realna očekivanja

U sobi sam. Ponovo. Svetla su pogašena. Nema nikog. Tišina me spopala neka jeziva. Dižem glavu nekako jedva.Nema mi jastuka. Dušek je isflekan od starih mrlja ali je sveže mokar. Mokri su mi i obrazi i glava mi je oznojana. Ćebe je šuplje i hladni su mi tabani. Ne mogu više da hodam bosa i da gazim kojekakve bubetine. Ne mogu. To nije dostijanstveno mog življenja. Ne mogu tako. Ne mogu oni tako. To nije humano. Zar više i papuče nemam? Ah muka mi je i da pogledam ispod kreveta. Ko zna čega tu sve ima. Znam, plašim se tuđih detinjastih strahova. Ne moram da brinem zbog toga, neće me neki čudovišni klovn zgrabiti i proždrati. Toga ima samo u filmovima. Ali treba da brinem zbog svega ostaloga što me može snaći. Ko zna kakvo leglo insekata se nakupilo i krišom ispod mene šire svoju prljavštinu i njihove prljave male. Garant su izlegle jajašca. I šta ako slučajno nagazim na to! Možda će hteti da mi se osvete i svojim besnilom te odvratne bubašvabetine će me opkoliti! I podvlačiće mi se pod jastuk ali kako ga nemam onda će mi direktno ulaziti u moje telesne šupljine, u uho, grlo, nos! To može biti najstrašnije iskustvo! I kada bi mi se to desilo sigurno bi zakačila neku infekciju! A ta infekcija bi bila nešto najljigavije! Ja bi sigurno poružnela! I digla bi se uzbuna! I sad kad pomislim to i ne bi tako bilo loše. Pozvali bi doktore i konačno bi obratili pažnju na mene. Konačno bi imala tretman kakav zaslužujem. Sigurno bi me premestili u neku blistavo čistu sobu. Zidovi bi bili beli a na noćnom stoćiću bi imala orhideje i neku pristojnu lampu, od najfinijeg drveta ili keramike. I dali bi mi svilen jorgan i svileni jatsuk. I krevetnina bi mi misrisala na planinsko jutro. I okupala bi se u toploj kupki šumskog voća. I dali bi mi svilenu pidžamu, i udobne tople patofne sa cica macom. I bila bi pored kamina ili u nekoj toploj prostoriji. Ne bi bilo mračno i gluvo kao ovde. Ali na šta ja pomislih? Pa naravno da oni takvi nisu niti će biti. Nije ovo onaj tretman koji sam našla i koji sam tražila. Verovatno bi dopustili da istrunem u truleži bubašvabinog legla. Ne, nesmem se pomešati sa tim podmuklim stvorenjima. Ignorisaću ih. Ma ne, ne smem ih ni ignorisati. Iznenadiće me i napašće me. Najsigurnije je da sasečem iz korena. Pobiću ih sve, i staro i mlado. Nagaziću na njihovo ognjište i jednim potezom zbrisati ih sa lica planete, sa lica mesta moje sobe. Je r ako ubijem samo starce, onda će se njihovi potomci pobuniti i kad tad ustati protiv mene, željni krvave osvete. To ne smem dopustiti. I daaa! Kako mi to ranije nije palo na pamet! Pa to bi bilo idealno, jer ako ih ubijem možda produžim boravak ovde. Njihovo postojanje se sad veoma ceni i ko ih potamani može da čak zaglavi u zatvoru. A mene možd premeste u neku bolju sobu. Jer uvideće moju ozbiljnost da želim da živim pristojno i čisto. I konačno daće mi tretman kakav zaslužujem. I sad sam imala više snage. Ova ideja mi je bila izvanredna. Toliko me je uzdigla da sam odma zavirila ispod kreveta. Nisam čak ni udahnula duboko niti stisla pesnice niti učvrstila vilicu. Ali nije bilo ono čega sam se bojala a ni ono što sam isprva tražila. Papuče mi nisu bile zaturene ispod kreveta i sad definitivno nisam znala gde su. Ali ni buba ni najmanjih bubica nije bilo. Niti kakvog traga da su ikad ovde imale svoje leglo i da su ikad podrugljivo sastančile. Ali neočekivano, tu ispod kreveta, sam našla ono što mi je ranije toliko bilo potrebno!
Ne znam samo kako se tu stvorila ta knjiga? Toliko sam kukumakala za bilo kakvim štivom i nikad mi niko nije hteo uslišati želje. Ne sećam se da bi mi je ikad dali. Nikad mi nije palo na pamet da postoji takva knjiga. Ona ima toliko korsisnih saveta o tome šta se sve smatra krivično kažnjivim zločinima. Zašto ranije ja nisam znala da takva knjiga postoji!Zar sam toliko bila neinformisana! Sigurno bi izašla sa boljim planom. Eto tek sad saznajem da sam ja mogla i totalno omanuti. Da sam počinila nešto za šta zakonom nije određeno kao krivično delo taj moj trud bio bio uzalud i svo naprezanje i smišljanj i delanje bi bilo za džaba. Ja bi se samo izblamirala. Ili šta da je posle mog izvršenja zločina promenjen zakon, onda bi mi sledovala najblaža kazna! A kod nas se zakoni menjaju kako kome odgovara. I nikad mi nije palo na pamet da bi zločin mogla da počinim nečinjenjem. Ko drugo lice ostavi bez pomoći može odležati od 3 meseca pa do tri godine. Eto da vidim da je neko u opasnosti a da ja samo sedim skrštenih ruku to bi već bilo kažnjivo. Ali takvog srca nisam. Sigurno bi uskočila u pomoć da vidim kako neko hoće da se baci sa zgrade ili kako neki manijak hoće da siluje seku ili da otme torbicu nekoj gospođi. Ali da se u toj prilici lično umešam bio bi ugrožen i moj život. U tom slučaju teška srca bi morala da se odlučim da ne delam i da ne izigravam heroja. Mogla sam izabrati neko od krivičnih dela protiv inetelektualne svojine ili protiv bezbednosti računarskih podataka ali sam ja baš morala ono najgore, krivično delo protiv života i tela.Ali kad ni za šta drugo i nisam bila sposobna. Samo svom kompu sam bila u stanju da nanesem štetu i to uvek nenamerno. A da počinim računarsku prevaru tako što ću oštetiti računarske podatke i programe ili da specijalno napravim i unesem virus u neki tuđ računar? Za to sama nisam mogla biti sposobna. Ali kako se nisam setila da nekog unajmim i da tako budem saučesnik. Tri godine sam mogla zaraditi samo da sam neovlašćeno umnožavala neke knjige. Mi smo na faksu masovno kopirali udžbenike a da nismo ni znali da činimo krivično delo. Možda sam mogla neovlašćeno da učestvujem u prisluškivanju i snimanju nekog. To bi čak bila i avantura. Ali bi onda morala izabrati neku specijalnu i važnu ličnost. A ja se nikom ne divim i nikog ne smatram vrednim truda za tako nešto. Možda da sam otišla u nacionalni park pa da snimam živuljke i njihove aktivnosti to bi već bilo interesantnije. Mislim da bi sa najmanje krvi i truda prošla da sam pod svojim imenom objavila nečije tuđe autorsko delo. To bi bilo baš zlobno. Ali nisam skrojena od te vrste zlobe. Nisam imala pojma i da za neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg opisa, portreta i snimka se takođe dobija tri godine. Koliko to samo njih radi a niko ih ne tuži i provlače se nekažnjeno. Eto vlast ove jadne države bi prva trebala da truli ovde. Da, dobro kažnjiva je i zloupotreba glasanja. Krivičnim delom se smatra ako se glasa umesto nekog drugog ili ako jedan glasa više puta. Koliko su se neki samo takvih slučajeva nagledali. Ah, pa mogla sam u krajnjoj meri bar zatrovati stoku. Za zagađivanje hrane i vode za ishranu životinja sleduje čak dve godine! Ali žao bi mi bilo malih pernatih životinjica. Da ja nekom piletu napakostim pa od kakva srca bi morala biti sazdana.Zamalo sam mogla učestvovati u tuči u kojoj je neko lišen života. Dobila bi više od dve godine. A čak pet godina sam mogla izdejstvovati da sam nekog lišila života iz samilosti. Da sam otišla ko bojagi nekom u bolnicu u posetu i da sam dala neki otrovčić nekom tamo ko se pati bio bi mi zahvalan do kraja svog kratkog života. To su sve bile šanse. Ali nema veze, sad znam šta sve postoji. Možda mi za drugi put iskoristim to znanje.

 

 

Susret

I tek sad kao shvatam koja je poenta zatvorske kazne. Piše da je jedan od ciljeva da počinilac javno osuđuje počinjavanje zločina. Dakle treba samo da bude jak na rečima iako realno ne mora uopšte da oseća gađenje prema tome niti da poštuje zakone. Realno, ko će da poštuje te zakone koji mogu zaista biti debilni. Znači oni od mene očekuju da druge savetujem kako da ne krše zakone a koje ni ja sama ne smatram da su korektni. Traže od mene da budem licemerna?! Onda sad znam šta treba da bude recept za produžavanje mog boravka ovde. Voljno ću ga se pridržavati. I taman sam bila toliko uzbuđena da razradim tu dražesnu ideju za potencijalni drugi put ali me naglo prekinu onaj moralni odžadžar. Sav uštogljen u tom tesnom sivo plavom odelu stopio se sa ovom mojom prljavom sobom da ga nisam ni primetila da mi je svo vreme disao za vratom. Možda je reči odlično krotio iz tog uskog grla, ali vidim da se njegova pihtijasta trba borila da izađe iz okova kožnog crnog kaiša. Ne znam šta ga je više pritislo, kravata koja mu je stezala grkljan ili kaiš koji mu stezao stomačinu pa da mu glas bude tako usiljen i piskav:
 Drago mi je da primetim da sam bio od pomoći
 Ne znam samo kako to? (trgla sam se i okrenula ka njemu)
 Vidim da pomno čitate krivično pravo. Zamolio sam da vam ga dostave, smatrao sam da bi vam moglo biti od pomoći da je proučite
 O da, zaista će mi biti od pomoći, u to budite bez sumnje (ovde sam ispala glupa, ipak ta formalna ljubaznost mi nije bliska, zato sam se ubrzo ispravila)
 Ma šta će mi biti od pomoći, to nije vaša briga (sada sam bila svoja)
 Ali to je veoma utešno čuti da jedan tako mlad život se odlučio da ne ide do kraja stranputicom. Vidim da ste pažljivo proučavali krivična dela. Sad uviđate istinski značaj vašeg dela. Znam da niste neuračinljivi ali verovatno vam je sad jasno zašto su vas osudili baš na dve godine.
 Ne nije mi to baš jasno!
 Pročitali ste uostalom ako se ne varam da se za teže telesne povrede može dobiti od šest meseci do pet godina. Dakle vi ste onog nesrećnog beskućnika uboli u predelu abdomena, i njemu je stradao bubreg. Ili je to bila jetra? Uostalom nije to od krucijalne važnosti jer se ionako ne bi računalo kada bi nastupila smrt. A dobro znate da se kazna usled takvog razvoja događaja povećava na dve do maksimalnih dvanaest. Ali se takav razvoj događaja, srećom po vas ipak nije odigrao.Da, taj nesrećnik je preživeo.Vi bi ste mogli čak dobiti i do osam godina jer mu je onesposobljen organ. Ne mogu da garantujem je li to bio bubreg ili jetra. Mislim daće pre biti da je jetra. Osim toga, neće moći ni nogu efektivno da koristi. Ali ja ovde nisam da bi vam spročitao zbog čega ste ovde, to uostalom i sami znate.
 Pa zbog čega ste onda ovde?! Slušala sam vas i slušala i ništa pametno nisam čula. Smorili ste me već svojom pojavom. Ne pređete li odma na stvar ja ima da zovem onog kerca da me uznemiravate!
 Upravo sam to i nameravao kada ste uskočili sa vašom pridikom za koju ako smem da kažem uopšte nije na mestu..
 Ali čemu ta vaša beseda, ja vas stvarno ne razumem dokle možete više tako.Više već jednom pređite na stvar!
 Razlog moje posete nije da bi vam držao besede kako vi to već nazivate već vam želim pomoći..
 Ali ja stvarno ne vidim kako vi to možete. A i sve da možete nemojte biti sigurni da ću ja to prihvatiti.
 Naravno, to je na vama da odlučite, ja vas ne želim pritiskati. Odluka će biti samo na vama. Ali mislim da bi bila prava šteta ne saslušati, jer stekao sam utisak da vi ipak ne znate sva vaša prava i ako mi dopustite ja bi vam rado izneo..
 Ama skratite više jezik i manite se ljubaznosti, pređite već jednom na stvar.
 Ali stvar je delikatna i tiče se vaše slobode..
 Ako se tiče moje slobode onda to ne može biti prostije. Dakle, dve godine me čekaju i treba samo da sačekam da prođu i ja sam eto već na vašoj cenjenoj slobodi.
 Sve što im je potrebno jeste da pokažete dobro vladanje i vi ovde nećete morati biti do kraja tih dve godine. A možete čak steći status i za Ako izdržite dve trećine kazne, čakne biste morali toliko mogli bi ste već za koji dan da budete pušteni. Ali i bez uslovne vi ovde možete biti još svega pet meseci.
 Ne razmem kakva uslovna, kakvih pet meseci, o čemu vi to?!Naporno vas je slušati Ma, ništa vas ne razumem, možete ići!
 Vama je određena kazna od dve godine koja se može smanjiti na pola godine ako se budete dobro vladali.To je sve što se očekuje od vas. Ako sve budete radili kao po pravilima vi ćete već ubrzo biti slobodni. Nadam se da vam je sada jasno.
 Ama kakva pravila, kakvi propisi. Ništa vas opet ne razumem.
 Sve što je potrebno jeste da ovde budete mirni, da ne počinite novi zločin, da im stavite do znanja da se zakoni poštuju i..
 Znači da i dalje budem biljčica kao što svo ovo vreme ovde samo to i jesam. Nikoga ja ovde ne diram, ne uznemiravam..
 Dopuštam sebi za pravo da vas na trenutak prekinem. Da, sve to tako radite ali ne budite drski i nemojte imati taj mrzovoljan pogled. Budite blaži u ophođenju. Jedite obroke koje vam ponude i budite kurtoazni. To je već pola zadatka obavljeno.
 Gluposti, pa nisam ja na psihijatrijskom odeljenju pa da procenjuju da li se smešim ili izgledam kao da hoću nekog da zadavim. Stvarno kako vas ne davi ta kravata. Čuj, da jedem one splačine. Da možda ne procenjuju moje duševno stanje, da nisam možda depresivna ako nemam apetit, ili ako previše ili premalo spavam. Ne, to se ovde ne gleda, znam ja gde sam. Ne brinite vi.
 Niste me možda najbolje shvatili. Ne, njih i nije naročita briga za vaše lično mentalno stanje. Odnosno jeste ali samo u tolikoj meri da nećete počiniti neki novi zločin ili da nećete biti spremni na bekstvo. Ali vi ćete se bolje osećati ukoliko budete radili ono što se od vas očekuje. U krajnjem slučaju brže će vam proći vreme.
 Kakvo sad bekstvo, što ste to sad spomenuli?
 Zatvorenik koji pokuša bekstvo ili koji na bilo koji način počini ili pokuša novi zločin u zatvoru gubi pravo da se otpusti pre roka, i samim tim i na uslovnu slobodu. Nadam se da sad nemate nikakvih nejasnoća.
 Pa to sam i sama znala. To samo budala teška može da ne skonta. Ili treba biti teški psiho pa toliko izgubiti kontrolu. Dobro, rekli ste šta ste imali, možete ići.
 Da, samo još da ne zaboravim, mada sigiran sam da to već i sami znate. Jasno vam je da vam mogu ponuditi rad koji će biti u javnom interesu. Moj savet vam je da ga nikako ne odbijete. Neće trajati duže od šest meseci. Eto to je bila svrha moje posete. Mislim da se skoro nećemo videti..
 Dobro, dobro jasno mi je sve, ajd zdravo.

E konačno i ta gnjavaža ode. A onaj batler mu se još i poklonio. Koja dileja. Ma da sigurno ću im raditi za džaba. Ja sam ovde došla da se odmaram a ne da crkavam od nekog besmislenog posla koji niko drugi ne bi radio. Da im čistim klozete? Ne, oni meni treba da promene posteljinu i očiste sobičak. Oni su na potezu daurade nešto. Ajd da im sređujem baštu, da im uzgajim koju voćkicu ili da hranim životinjke, pa to je još i humano, ali neće oni takav posao dati. Ma i da mi daju brzo bi se smorila. Morala bi ustajati rano, a umor bi me savatao samo tako. Ne bi bila u stanju ni da racionalno mislim. Ne bi bila u stanju ni da lepo maštam. Sigurno bi se samo sručila na krevet i zaspala bi od pukog umora a ne od moje dobre voljei želje za snom.
I stvarno su nam zakoni šugavi! Ubiješ nekog i zaradiš svega dve godine. To je van svakog zdravog razuma! I šta ja sad da radim narednih pedeset godina? Bolje ni da ne pomišjam na tako crnu budućnost. Ma neću da se bavim mojim životnim vekom, ali eto kako stvari stoje pustiće me za nekoliko meseci. I kada me puste, kada izađem napolju biće opet kao pre, sve po starom. Šta onda raditi do kraja svog života a da ne bude gnjavaža i njakanje. Ne, to neće biti tako. Moram nešto promenuti. Naravno da ja nisam budala ni psiho kao svi drugi. Ja ako nešto uradim to će biti ciljano i sa planom jer ja tako želim, jer je jedino tako zdravorazumski. Ah ali kako to izvesti. Opet ću morati naprezati vijuge. Znači trebam se odlučiti između bekstva i novog zločina. I to treba izvesti dobrim tempom. Neću da pobegnem, nego samo da pokušam pa da me uhvate. Znači treba kao da probam da pobegnem. To treba izvesti što uverljivije. Uh samo ne pada mi na pamet ništa pametno kako to učiniti. Kako to učiniti a da me uhvate. Još mi samo fali da mi beg uspe. Pa onda će reći da sam totalno posrnula ako se dobrovoljno vratim. Onda treba da budem primetna i da mi koraci ne budu brzi. Znači ne treba da trčim nego brzo da hodam. Onda su velike šanse da me primete. Trebalo bi da imaju kamere i valjda će se aktivirati neki alarm. Samo na koji izlaz da krenem? Ovda sam već.. to pa ne znam ni koliko? Totalnosam izgubila pojam o vremenu a zgradu uopšte ne poznajem. Trebalo bi nabaviti plan, mapu, sigurno je ima neko. Samo ko? Ovde ne poznajem puno njih. Videla sam samo par lica, i to su sve do jednog nesposobnjakovići. Stvarno mi je čudno što sam još uvek sama i što nikog nisam upoznala. Ne mogu da verujem da još nijednom nisam bila u zajedničkoj trpezariji tamo gde verovatno svi žvaću i mljackaju. Meni donose obrok u ćeliju. Pa nisam toliko opasna da ne smem da se pomešam sa drugima. Zar im je rizik da budem sa drugima u istoj prostoriji? Ovo već postaje i uvrnuto.Neverovatno mi je da sam ja jedina ovde. Nisam viđala druge, nisam im čula ni glasove. Ili sam ja smeštena u nekom specijalnom domu, zatvoru gde je terapija čista samica. Možda sam ja deo takvog eksperimenta. Možda su i drugi isto tako u tom eksperimentu. Ali mora biti kontrolne grupe, oni se sigurno međusobno druže a mi koji smo u samicama smo deo te eksperimentalne grupe. Neka bude tako, igram za sada po njihovim pravilima. Ali neću ih trpeti zadugo.
Ne mogu više ovako, ne mogu više! Ovde se ništa ne dešava. Nikog normalnog nisam upoznala. Zar me niko ne želi za cimerku? Zar niko nema želju da me upozna? Nem ja moram smesta razgovarati sa upravnikom! TREBA MI UPRAVNIIIIIIIIIIK! Da prodrala sam se. Ali kao da mi je glas bio šupalj! Nisam čak ni odjek sopstvenog glasa čula. Pokušaću ponovo, moram ponovo. TREBAAAA MI UPRAVNIIIIIK! JER ME ČUJE NEKO?! I kao da sam začula neki tresak i lupkanje. Zato sam vično i nervozno još jedan put iz petnih žila ponovila – TREBA MI UPRAVNIK! Ovaj put sam bila još grlatija, otresitija ali i nervoznija. Sad sam pomno iščekivala da se neko odazove. Neko se morao odazvati. Čekala sam bilo kakav signal. Nisam više čula nikakav zvuk. Već sam se pitala da nisam skrenula, da nisam ja to umislia one tupe udarce kroz zid. Možda sam nekog na kratko probudila pa je taj nastavio sa spavanjem. Ili sam nekoga toliko iziritirala da je hteo probiti zid i doći do mene da me zadavi ali su ga oni snagatori na vreme sprečili. Moram da se smirim. Načuljiću uši, smiriću misli, utišaću ih. Kako išta i da čujem kada se misli roje. Pripila sam se uz rešetke i gledala u hodnik. Svetla su već bila pogašena.Samo nisam mogla prizvati pamćenju kako izgleda kada svetlost prodire unutra. Kao da nikad nije ni postojala svetlost. Moja vrata gledala su na druga vrata koja su bila na suprotnoj strani hodnika. Ne sećam se da sam ikad prošla kroz ta vrata. Bilo je čudno što su jedino moja vrata bila od rešetaka. Ostale sobe su imale normalna vrata iza kojih nisam mogla naslutiti ko živi. Uvek su bila zatvorena i nikakav zvuk nisam čuti da dopire iza njih. Hodnik je bio dugačak, a moja soba je bila uglavljena između njegovih suprotnih strana zidova. I sa jedne i sa druge strane hodnika su bili zidovi i samo po dvoje vrata. Nemoguće je da ima samo dve sobe, odnosno četiri na tako velikom prostoru. Nemoguće je da je ostalo neiskorišćen prostor i da zjapi prazan. Ili su te sobe toliko prostrane da se može u njima odvijati i bal? A možda imaju i bilijar salu, Ili biblioteku? Pitam se da li bi se smatralo da sam počinila novi zločin ukoliko bi pokušala da provalim u jednu od soba? Ali bolje bi bilo da ne maštam previše. Možda su tu izmučena tela onih najgorih, najokorelijih prestupnika. Bolje i da ne znam šta se krije u tim sobama. Nikad nisam videla da je neko izašao iz njih. Nikad nisam videla ni da je neko ušao tamo. Bolje bi bilo da se skoncentrišem na sada i ovde. I skoncentrisala sam se na zvuke. Svu moju pažnju usmerila sam na ušne školjke da postanu osetljive i na najslabije treperenje. Moram otkriti i najmanji izvor života, makar to bilo i leglo buba.
Prvo što sam čula bilo je moje sopstveno dahtanje i uzdisanje. Bilo je toliko naporno i bučno. Morala sam zatvoriti usta i disati kroz poluzapušeni nos. Ali sam onda čula škripanje u bronhijama. Bilo je zastrašujuće. Kao da sam imala starački hronični ili pušački bronhitis. A nit sam stara niti pušim. Morala sam se dobro iskašljati i pročistiti grlo, ali nisam imala sa čim. Samo sam se iskašljala a šlajm progutala jer ga nisam imala gde ispljunuti. Imala sam opciju da to učinim na pod ali ipak ja tu hodam i gazim i ne želim da sledeće u šta zakoračim bude moja zelenkasto žuta šlajmara. Konačno, moja pluća sam smirila.Mogla sam da se skoncentrišem na ostale zvuke. Samo nisam uspela da smirim i moj stomak. Creva su se žalila, čavrljajući uzalud, hranu kakav moj želudac zaslužuje nisam im mogla podariti. Gutala sam i gutala sopstvenu pljuvačku, a žvakala sam svoj palac. Nekako sam uspela utišati moj stomak. Konačno sam se podmirena. Naslonila sam glavu na zid i oslušnula ga. Tup, tup, tup. I za kratko je prestalo. Tup i blag zvuk odnekud je prigušeno probijao do ovog zida. Kao da je neko udarao u doboš od stiropora. Kao da je nekom toliko bilo dosadno. Moj potiljačni deo je osećao te tupe udarce. Toliko su bili monotoni i ujednačeni da sam se morala odmaknuti. Prislonila sam svoje uho na drugi krajičak zida. Tap, tap, tap, tap..nije se nazirao kraj tom beskonačnom tapkanju. Kao kapi vode u pećinskoj bezdani ili podvodnom kanalu, kapljale su od nekud. Te kapi, kapljice toliko jasno sam čula da sam imala osećaj da mi polagano udaraju po mozgu, preteći da unesu još veći nemir. Okrenula sam se drugom zidu. Oslušnula ga. Zujanje i brujanje i samo to je bilo napeto da se odmah trgnem i na vreme sklonim. Kao da se roj oboda najezdio do zida. Kao da su se uputili baš do mog uha. Sve tajne kanale će probiti jače i brže od burgije. Jurnuće pravo u moje uho i napraviti krvavi rusvaj proždirući sve do bubne opne. Znam da je to nemoguće i da toga nema čak ni u najgorim horor filmovima, ali zvuk je bio i suviše neprijatan da ga dalje trpim. Ustremila sam se ka poslednjoj strani zida samo da što pre zaboravim na nemirni roj. Šta sam mogla ovde da čujem? Želela sam da to bude neki ljudski glas a ne još jednom neartikulisani zvuk koji ne prepoznajem niti ću ikad. Zavijanje, ječanje, plakanje? To me je iznenada, iznendailio i prepalo. Nije bio uobičajan plač koji se rasteže, niti zavijanje i kukumakanje. Bilo je slabašno i neutešno. Nisam mogla rasaznati jer to bio glas starca ili deteta, žensko ili muško. Je li to bio uopšte i glas čoveka nisam mogla jasno odrediti. Kao da je neko ridao ali ne iz grla nego iz nepca.I što sam više slušala to je postajalo sve tiše dok nije skroz utihnulo, dok se nije začuo tresak. Tresak od iznenadnog pada, pomislila sam tog istog trenutka. Neko se onesvestio? Ili je neko gurnut na silu? Odjednom opet sam čula moje dahtanje. Srce je brzo pulsiralo, grlo je strujalo.Moje telo dekoncentrisalo je moju pažnju da otkrijem nove zvuke. Napetost i iščekivanje prekinuti su naglo. Žurni koraci stvorili su novu buku. Dva – tri napred nazad bučno i žurno. Nešto se dešavalo. Nisam mogla zaključiti da li je to jedna osoba ili više. Da li neko nekog juri, da li neko beži, ili se neko digao pri svesti?Slušala sam pažljivo. Zamišlajala sam tavan.
Sve to odvija se na prašnjavom tavanu. Prozor ima rešetke ali i teške zavese. Niko ne može naslutiti ko je u toj sobi na tavanu. Tamo je bušni parket i iskrzan starinski tepih. Ispod tepiha u rupama pacovi stanuju i cokću na osušenu krv. Jedan orman, jedan krevet i jedan stočić su dovoljni za skromnost. U mrkim bojama su ipod svetlošću sveće prave senke. Ne mogu naslutiti ko se tamo igra žmurke. Plač i ječanje nisam više čula. Nisam odande više nijedan zvuk čula. Mogla sam osetiti kako treperi sveća i kako greje lice koje pokušava da čita stare uspomene. Kao da je sve stalo i ostalo prigušeno i sakriveno iza teških zelenih zavesa od somota.Tamo je mračno ali ne ko ovde. Tamo ima više nijansi jedne boje. Boje su tamne i kobaltne, liče na prizor pozne jeseni. Neko možda sad tamo spava. Ne čujem mu disanje. Moje disanje postalo je sve dublje i dublje. Nisam više bila tamo, opet sam se vratila ovde. Naježila mi se leva polovina glave. Zid je bio leden. Moja koža ga nije mogla otopiti. Obraz i uho, sledili su se sa zidom. Nisam imala više kud.Odmakla sam se i pogledala kroz rešetke, u drugi kraj hodnika. Bio je toliko daleko. Pokušala sam odgonetnuti da li mogu nazreti ikakav zvuk odande. Gledala sam kroz moje rešetke, gledala sam u tu mračnu daljinu. Gledala sam u vrata u senci. Čula sam samo tišinu. I tišina se sve više udaljavala. Vrata su se gubila u mraku. Kao dam bila miljama od njih. Mrak ih je prekrio. I ne samo njih. Sva vrata su se izgubila. Stopila se sa zidom. A rešetaka predamnom više nije bilo. Nestale su. Slobodna sam?Iskoračila sam dva koraka napred i vratila se tri unazad.
Predamnom je bio još tamniji mrak.Nigde vrata, i nigde prozora. Kao da sam bila u dubokom crnom koritu.Korito je postajalo još dublje i dublje. Gazila sam ka dnu, vuklo me je unutra. Korito se savijalo. Kao da sam gazila gumu. Guma me je gutala. A u ušima kao da sam imala gumene tampone. Korito se savijalo unutra ukrivo i elastično kao od gume. Nisam mogla podneti neravnotežu.Nisam mogla podneti to gumeno tlo pod nogama, gumu u ušima i miris gume pod nosom. Vratila sam se u svoju svetlo sivu sobu.
Rešetke su ponovo bile tu. Hladne i od čelika, stvorile su brazde na mojem čelu. Rešetke su bile i vlažne. Od moje pljuvačke?Osećala sam kiseli ukus hladnog čelika. Koliko dugo sam bila u tom stanju sna? Verovatno dok me nisu probudili koraci. Nečiji koraci. Strani koraci. Pod odzvanja od njih. Prvi put ih čujem. Zar dolaze ka meni? Da, vrata su se otvorila.
Ko je sad ta babaroga? Prišunjala se i izašla je iza tih famoznih vrata. Vidim joj kandže već odavde i crne krupne čudovišne oči. Izgledaju kao dve duboke jame koje će me progutati. Nema ramena, ili su toliko visoko postavljena da su poput dve špicaste izrasline koje dosežu visoko do plafona. Ona ima i prljave kandže na nogama! Ne, to su štule?!Zar joj to krv kapa iz razjapljenih usta? Nekoga je proždrala i sad dolazi k meni. A meni nema spasa. Rešetke neće da se otvore a zid iza mene neće da se probije. I sve je bliža. A ja a ja sam zanemela. Stezala sam i stezala rešetku, ali prsti su klizili. Moje šake su bile mokre, kupale se u znoju. Kako ću se odbraniti. Nemam oružje, a rešetka neće da se otkine. Da je zadavim golim rukama? Ali moje ruke su vlažne, prsti će mi kliziti, ispustiću njen ljigavi vrat.I bila sam na ivici živaca da slomijem rešetke pa da se dam u beg ali ona je već bila tu. I tad sam je videla bolje izbliza. Ne, nije se ona preobratila. Sigurna sam da nema tu moć. Moje oči su sad videle bolje, ipak je sa one daljine bio i suviše veliki mrak. Senke su je preoblikovale u babarogu. A sada sam je mogla osmotriti bolje. Dobro je, moje srce je mirnije kucalo kada sam videla sa kim imam posla iako nisam znala kakvih tačno.
Poznata mi je ali je se ne sećam. Poznata mi je njena smežurana koža oko vrata i njena zalizana kosa skupljena u urednu punđu. I njen sivi kostim sa džombastim naramenicama. Ali se nešto vidno izdvajalo iz tog naizgled konzervativnog stava. Drečeće crveni karmin upadao je u oči verovatno svima a ne samo meni. Nisam je mogla gledati u oči, jer su njena upadljivo crvena usta skretala pažnju. Ona je sva bila u sivo smeđim tonovima, čak su i visoke platformaste cipele bile sive ukaljane osušenim blatom. Ali usta su bila jarko crvena i privlačila svu pažnju koga god bi je ugledao. Gledala sam u njena usta koja su bila spremna da izuste prvu rečenicu. A prva rečenica nije mi bila nimalo prijatna pa kao ni njen seljački karmin.
 Šta se toliko dernjate? Niste sami ovde ali šta ste tražili to ste i dobili! Ima li koga, ima li koga. Šta ste se sad našli buniti posle svih vaših prohteva da bude tako kao što ste želeli. Šta si sad ućutala. Hoćeš progovoriti ili si tako lako pokidala glas? Ha, hoćeš li nešto reći?
Ona meni nije ukazala ni trunke poštovanja, ko je ona da meni na Ti. Nisam imala izbora nego da se i ja spustim na njen nivo. A ako odlučim da počinim zločin to će biti nad ovom idiotkinjom.
 Ne razumem te baš najbolje, ma ne razumem te ama baš ništa. Nešto si našla da bulazniš,a nisi se ni predstavila. I šta mi stojiš tu pred vratima, što ne uđeš?
 S tobom ne bi ni pas izdržao ni dva dana. Što se ti sad našla da se buniš kada si sve ovo i htela. Dobila si šta si tražila, sledeći put pazi šta želiš.
 O čemu ti to? A šta sam ja to tražila tačno?
 Aman, pa ovo, ovo gde si sad. Jer vidiš možda nekog da je tu osim mene? Jer ti pravi neko društvo. Ne jer si u tome bila toliko izričita da su te sve zamrzele. Imaš taj neotesani stav.
 Ja tebe i dalje ne kontam. Koje crno društvo, kakvi bakrači, o čemu ti to?
 Jesi malo pre urlala? Jesi to tražila? Pa žao nam je ali pomiri se da ćeš ovde biti sama. Prvo si to sama zahtevala, bila si toliko izrčita da si počela pretiti kako ćeš svima kose počupati. Sigurno se smatraš klasom. Ako si toliko pismena što ih nisi nečem naučila. Ali nema šta da pričaš sa nepismenima, one nisu tvoj nivo.
 Kome sam ja to pretila, šta opet vi bulaznite? Ovde sam samo sa zidovima mogla pričati. Oni dobro slušaju a ne kao vi i vama sličnima.
 Lepo si ovde razvezala jezik. Tamo nisi htela ni da pisneš. Ćutala si kao mutava. Ni sa kim nisi htela da progovoriš, a mogle su ti biti sve. Ali ne, one nisu bile dovoljno fino društvance za tebe. Mislile su da si mutava, ali su te brzo one provalie. Nisi bila dovoljno pametna da sakriješ svoje gađenje. Čim bi neko drugi došao odma si počela da se žališ i da histerišeš kako moraš biti sama i kako ih ne možeš podneti. E onde su te upoznale, tvoje pravo lice. Sklonjena si od njih ali ne po tvojoj želji. Nemoj misliti da bi ti to neko tek tako ispunio. Šta opet ćutiš, šta ti sad nije jasno?
 Od koga, čega sklonjena, kakve želje, kakvo društvo, o čemu ti to sve napriča?
 Dobro, pravi se ti luda i dalje, ali ti ne ide najbolje, jer ne bi bila ovde. Znaš ovde im je ipak stalo da vašeg duševnog zdravlja, kako to vole da kažu. Stalo im je da se očuva vaša psiha, da ne pobenavite još više. Sklonjena si da ne bi zaradila još više modrica. Nisi ti imala pojma za šta su one sposobne, pogotovo kada se udruže i kada im se nađe neka kao ti. Ne bi ti imala ni spasa da si nastavila da muliš. Sažaljenje kod njih kratko traje. Ne bi te više niko podneo takvu. Baš me znaima da li bi te toliko umlatile da se nisi bunila. Mogla si još malo izdržati. Možda je njima i odgovarala neka koja će da ćuti, a ne da se mršti i da se svađa u istoj sobi. Eh to je bilo na tebi. Ja ti sad tu više ništa ne mogu pomoći. Kažu da je ova samica za tebe bolja terapija. Ali ja mislim da su ti bez razloga na ugodili.
 I zašto si ti sad onda ovde došla? Da bi mi nalupetala koje kakve gluposti? Šta si ti sad ovde postigla. Ama baš ništa.
 Došla sam samo da ti kažem kao tvoj dobar savetnik i prijatelj da ti ovakvo ponašanje neće biti od koristi.
 Pa to je isto rekao i onaj krompirko.
 I da te samo upozorim da se sledeći put ovaj susret neće završiti samo na priči.
 Znači to bi trebalo kao da me zapanji?
 Bolje bi tebi prijala koja inekcija, da te malo opustimo. Zato, da čisto znaš, da se ne iznenadiš previše kada sledeći put umesto mene posle tvog urlanja budu došli da te nagutaju tableticama. Svejedno, nisam ja došla samo da ti čitam lekciju. Tebi to na jedno uvo uđe, na drugo izađe, boli tebe.
 Da, baš tako, ne moram da slušam nekoga ko mi nije bitan, nekog kao tebe.
 Znaš baš zbog ovakvih kao što si ti, ženske su ispale nesposobne za čuvanje. Sad imamo i muško obezbeđenje ovde unutra.
 Nije valjda da one mutave mislite da su za nešto sposobni.
 Znaš da ovde u poslednjih godinu dana nije niko pokušao da pobegne. Svi se nešto ustručavaju, možda baš zbog tih mutavih. Nemoj da nam ti budeš sad prva koje će promeniti statistiku.
 Za šta ti mene smatraš, pa nisam idiot.
 Možda tako izgledaš izgubljeno i blentavo, ali budeš nešto tako pokušala videćeš šta je pravo mučenje.
 Ja sam za primer, mene treba da slede sve ostale. (to što sam rekla zaista sam i mislila i mislim i dalje najiskrenije)
 Što, samo što ne pušiš, ne piješ, ne drogiraš se? Pa većina vas je takvo, misite da samo zato što ne spadate u onih 30 procenata zavisnica, da ste ugledne i vredne divljenja, da svako treba da vam se klanja. Ali ti se izdvajaš. Sigurno znaš da si jedna od retkih koja je ovde zbog pokušaja ubistva. Svi te mrze, smatraju te za najvećim ološem. Ubogaljila si jadnog prosjaka, koji je bio manje značajan od mrava.Ajd da si se branila od zlostavljanja, pa da se neko i sažali. Ali ti nisi imala nikakvo nasilje u porodici.Tebe su tvoji obožavali, sve ti pružili, a ti ubogalji onog prosjaka ko kera, gori si ološ od njega.
 Aha, vidim kako su ostali za primer. Ne znam samo čime ste ih nakljukali pa se ni ne vide ni ne čuju. Ne smeju ni da izađu na vrata. Sigurno im rokate metadon, nema druge.
 Bar ustanu i pristojno se ponašaju kada neko dođe a ne ko ti, ne možeš ni glavu da oboriš, i posle se sva izbečiš što te šamaraju. Tebe ni sam bog ne bi mogao vaspitati kako treba.
 Šta ja imam da ustajem i poginjem glavu ka podu, kao da nam je sam bog sišao sa neba, pa ni on ne bi to od nas zatražio. Želeo bi da ga pogledamo u oči a ne da sklanjamo pogled kao da smo govna a ne njegova deca. A kakvi ste vi to vaspitači, kada tako nešto zahtevate, ko je to smislio sigurno je neki idiot. Tražite to i od bolesnih, nesposobnih da se drže na nogama. I to je vama sigurno vežbanje discipline, ali ja vam glavu nikad neću saviti.
 Eto vidiš a njima će u posetu doći i sveštenik. Biće im lakše, naći će mir.
 Nisam na samrti pa da mi dolazi pop.
 I svešternik bi zaključio da s tobom ne vredi trošiti bilo kakve reči a kamoli molitve.
 A sada ste odjednom svi nešto religiozni i brinete a samo ne znam šta bi vam taj vaš sveštenik rekao na to da ne omogućujete drugačiji režim ishrane za one koje poste? Svi jedemo isto, jednolično, svaki dan nam istim maščinama zamastite one prljave zdele i poturite neko žilavo meso a kada neko slučajno neće da pojede onda ga nakljukate tableticama?
 Ti se ovde stvarno ne možeš ni sa čim zadovoljiti. Sigurno se jako trudiš da ti bude dobro ali ne ide, sve ti dosadi. Niko ti ne dolazi u posetu, drugi iskoriste bar dva tri sata a ti ništa. A ni ne zoveš, nemaš koga. Ni jedan minut telefonskog razgovora ti još nisi iskoristila. Ne znaju više kako da te pokrenu. Očigledno ovde imaš privilegovan status, ali nije mi jasno na osnovu čega. Ne dostavljaš nikom nikakve važne informacije, nećeš da radiš, više si buntovna nego što sarađuješ.Ma, ne šamaraju te i ne vežu dovoljno koliko bi trebalo. Svi misle da nemamo samice. Svi to hvale ali oni ne znaju ništa. Ma za ovakve kao ti nije ni samica, nego jedan bunar.
 Ništa ti ne brini za mene, meni je ovako savršeno. (a slagala sam, daleko da je od savršenog, ali nisam htela pokazati bes jer je sigurno ova kučetina to očekivala)
 Ali više ovako neće moći. Sigurno ti je upalo u oči da si ih sve već premašila. Sve druge se u proseku ovde zadrže jedan mesec a ti si već mnogo zaglibila. Nećeš se doživotno izležavati. Varaš se ako si mislila da ćeš ovde večno biti prezaštićena. Za tebe je posao da toviš svinje. Ne brini se, imamo mi ovde i svinjac. Videćeš već sutra šta te čeka.

I dalje mi nije bilo jasno koja je bila svrha njene posete. Ova je bila najgora za sada,. Ispričala mi je neke izmišljotine o kojima ne mogu i dalje da pojmim. O kakvom šamaranju i kakvim ženskama je ona to pričala. Pa ovde nema ni mrtve duše. Izgleda se to ona malo nagutala tabletica. I ko je uopšte ona da tako sa mnom razgovara. Vaspitač, socijalni radnik? Ne, oni su premazani, mada nema razlike, i oni kad polude bahate se ko i svi ostali. Biće da je to dežurna komandirka pa se našla praviti važna predamnom.Ali ne mogu više misliti o njoj, nevažna je za mene, i ciče mi tabani od ovog hladnog i flekavog betona. Bolje je leći na ovaj iznjakani dušek nego stojati na ovoj betončini, navući ću još i prehladu. A gde su mi papuče, eh nema ih ni ispod kreveta. A nigde drugde ih nisam mogla ostaviti. Nekad su tu bili drveni sanduci za ostavljanje ličnih stvari a onda su i to uzeli. Sve nam uzeše. Nemam ogledalo, ali vidim da ne ličim ni na muško ni na žensko. Ovo glupo odelo me grebe i ne znam jer oni nameravaju da ga nosim i zimi i leti? A kao da je krojeno za muško, kao da sam u vreći. Ah i to su sve banalne stvari, neću da razmišljam o njima, moram da spustim glavu, ali mrsko mi je da se popnem na ležaj. Neka bar će mi beton prijati da mi ohladi upareno telo koje mi postaje nepodnošljivo. Samo mi je hladno obrazima.

 

 

Sećanja na davno sadašnje vreme

I odakle se odjednom stvori golub u trpezariji. To je tako prljava ptičurina. Ali nikome od nas nije zasmetala. Svi smo na sivog goluba gledali kao na kućnog ljubimca. Ali ajde da je bio samo jedan nego ih je bilo sijaset. Oni su užinali sa nama. Njima je sgurno više prijala ta hrana nego nama. Mi se nismo mogle zadovoljiti koricama hleba i grizom. Jedna se i bunila. Pokušala je rasterati ptičurine, ali su je odma priveli i nekuda odveli. Čuli smo samo njene krike. Jedna je uradila suprotno, smilovala se na golube i sama ih je hranila. Jeli su iz njene ruke ali ne zadugo. Nakon nekoliko šamara od ženskih likuša koje su nas čuvale, i o ona je odvedena. Ručak, – zapravo ne, ne može se to nzavati ručkom, ovaj, užinanje nije moglo proteći mirno. Ja sam gunđala u sebi. Sigurno si mislili kako to meni ništa ne smeta. Ali ne volim da se hranim pored ptičjih kaka, samo nam fale još i pacovi da se pridruže, a sigurno si i oni bili negde u blizini samo su se podmuklo sakrili. A sigurno su još neke od njih kao i ja škrgutale zubima. Ima i onih koji su uživale u svakom zalogaju, sigurno je rnisu znale za bolje. Koliko nas se samo naguralo u tu jadnu i zagušljivu trpezariju. Nije nas bilo manje od sto. Vazduh je bazdisao na zadah griza i gnoja iz pokvarenih zuba. Milije mi je bilo da ipak gledam u ptičje kake koje manje smrde a i manje neprijatno izgledaju. Jedva sam čekala da sperem taj smrad ljigave kuhinje. I ne znam samo kako sam dospela do tamo, ko me je uspeo dovući do tog prljavog ćumeza. To je trebalo da liči na toalet, da uliva povrenje u mesto gde ću da održavam ličnu higijenu. Bila sam ko ošamućena u toj smeđoj tuš kabini. Valjda ošamućena od gužve? Preko nas pedeset čekalo je ispred dve tuš kabine. Bilo je još zagušljivije nego u trpezariji. Ovde se osećala ta hrana ali kroz izbljuvak i njihov izmet. Ja nisam imala nameru da se tuširam tu gde i ove tifusarke i sidašice. Čekala sam i čekala uredno u redu, ne buneći se ali režeći u sebi. Trudila sam se da ih ne gledam, i da ih ne čujem, ali kad god im ne bi pogledala u oči prizor bi mi bile njihovi mrljavi žuti zubi. Nisu one nikakve žrtve, one su jedne obične prostakuše koje ne znaju ni malo reda i pristojnosti. Gurale su se i bacakale po istrošenom linoleumu kako bi se uhvatile za koju kap tople vode. Ali džaba im bilo jer tople vode nije ni zakoga bilo. One prve što su došle na red su bile već izdresirane na ledeno tuširanje i nisu se bunile. Svi su mislili da su blagosiljane toplim mlazom. I kada je na red došla peta, šesta i videla da ima samo hladne, htela je da ubije ove prve jer je njih krivila da su potrošile sav bojler. Ali je njen bunt ugašen ubrzo. Nije stigla ni pošteno da se pokači a već je bila odvedena negde iza gde nismo mogli čuti njeno vrištanje. Meni je sve to bilo ogavno. Pogotovo su mi se gadile one koje su u svemu uživale. Uživale su gledajući kako se drugi pate. Uživale su gledajući predstave vršenja nužde i pranje prljavštine prljavom vodom. A obe iz obezbeđenja ništa nisu reagovale. Njima je to sve bilo prihvatljivo da eto nemamo ni tračaka privatnosti. Kao da su još i podržavale takvo voajersko ponašanje. Jedna je briznula u plač jer nije imala čime da se opere. Sapun je potrošen a svoj nije donela jer ga ni od koga nije ni dobila. Ali plakanje je ubrzo ugušeno. I ona je samo negde osvedena. Ova posle nje se nekako snašla. Koristila je svoje nokte da spere masne slojeve prljavštine sa svog dugačkog tela. Prljave braonkaste slojeve je skinula ali ih je zamenila krvavim ranama. Toliko je grebala da je sebi nanela teške rane pogotovo po butinama i stomaku. Isto je završila kao i ova što je plakala. I napokon je došao red na mene.
Iako mi bešika bila puna, nisam mogla sebi dozvoliti da izgubim dostojanstvo tako olako. Bila sam čista i odbila sam tuširanje. Drugima je laknulo i odma su pohrlile da preko mjene uđu u tu šugavu tuš kabinu kojoj je pregrada slomljena. Nisam imala čega da se stidim, lepša i pametnija i čistija sam od svoh njih ali se neke idiotkinje mojim telom naslađuju to nikako nisam mogla dopustiti. I nisam mogla dopustiti da se moje meko svetlo telo potura pod žuti mlaz. I ne vidim zašto je to onim psetinama iz obezbeđenja smetalo. Šta, pa ustupila sam mesto drugima koje su tako žarko želele da budu “popišane“.I samo što sam se okrenula od pisoara nisam ni primetila da me je jedno pseto već zgrabilo za nadlakticu. Nije imala meru za osećaj ili nije htela da je pokaže, ali sam zaradila modricu. Kao da sam imala okove.Toliko jako me stezala da sam sve teže dolazila do daha iako su njene ruke bile daleko od moje guše. Brujao je ceo hodnik oko mene. Čula sam – Da li si dobro, ne znam koga su pitali, mislim da se meni niko direktno nije obratio. Sona kiselina kao da mi je grizla ždrelo, iako ja tako nikad nešto ne bi uradila. Nikad ne bi sunula takvu materiju jer znam da bi premrla od bolova. Neko je čistio klozet, nisam mogla videti ko, jer odjednom više ništa nisam mogla da raspoznam. Osećala sam se samo nepomičnom.Osećala sam se kao invalid.Tako sam želela jedno komforno tuširanje. Mogla sam negirati želje ali nisam mogla ići protiv misli i sećanja.

 

 

Sećanje na jedno tuširanje

Bilo je hladno, skoro kao i sada, ali hladno je bilo samo napolju. Unutra je bilo toplo ali ne pretoplo jer kada bi se skinula do gole kože osetila bih drhtavicu. Bilo je utešno jer sam znala da će me hladnoća momentalno proći čim zakoračim u svoju kadu i pustim mlaz tople i čiste vode. Ovde nije bilo te utehe. Ali tog dana uteha nije brzo došla. Jeza se podvila duboko pod kožu i meso i nastanila se negde u grudnom košu. Trebalo je to biti poslednje tuširanje u mom životu.
Bilo je to doba godine kada se svi ulenje i stope sa sivilom koje se oseća u vazduhu. Svi gledaju sive oblake i jadikuju. Jadikuju i čekaju do prođe a ne prolazi. Mislila sam da se to mojim prijateljima ne dešava, ali meni se dešavalo. Vratila su se sećanja na nedavno proživljene teške misli. Misli koje dođu, vrzmaju se i neće da odu. Pojave se u leto, dođu sa onom sparinom i vrućinom, ustale se u glavi jer je tu dovoljno hladno i mračno. Onda dođe jesen, i kao lišće suvo i opalo, leže i čekaju da ih zatrpa surova zima. Misli su mi se rasprostrale u glavi poput suvog i trulog lišća. Skupljale su se i skupljalе. Mozak mi je tada ličio na drvo koje se granalo i granalo ali ništa nije rađalo. Razgranato golo granje kroz koje huče suv i oštar vetar. Ništa se novo nije dešavalo sem granjanja golog pruća i tonjenja pod trulo korenje. Dočekala sam da se razgrana i da se crvi nastane. Potonula sam ali sam znala izroniti i zgrabiti svež dah. Pluća rasparana oštrom vodom udahnula su nov vazduh, nov život.
Prohujala su godišnja doba za tren i vratila se ona sa sećanjem na prošlu zimu. Opet je došla ona sumorna jesen koju sam uvek volela i još je volim. Uništeno je granje ali koreni su očuvani. A sa njima i crvići koji gamižu, krčeći put i kopajući uske kanale do dna. Imaju samo moju duševnu hranu. Ništa drugo im i nije potrebno. Ovaj put je bilo drugačije. Želela sam ih oterati. Želela sam očistiti mozak. Nekako ga osloboditi, podeliti misli sa drugima ali tek kroz metafore, ne direktno, ili možda ipak da? Bila bih verovatno spremna na kraju i otkriti metafore, ogoliti ih do srži. Ali nisam imala sa kim. Svi su jadikovali nad sivim oblacima i čekali da se povuku. Baš mi je bila potrebna šetnja po pustoj tvrđavi gde oblaci izgledaju tako nisko. Nisam mogla sama otići do tamo. Možda sam bila uplašena pada? Ne, nije bilo potrebe za tim. Nikad ne bi imala iznenadni skok. O tome se tako ne odlučuje. Nisam mogla ići sama jer nisam imala volje sama sebi pričati priču dok se penjem uz tvrđavu. Htela sam osloboditi sebe te smorne teskobe. Ne, nisam imala nameru to preneti drugima. Nisam želela da se drugi umore i zaraze. Bio mi je samo potreban neko ko bi me čuo tada u naletu iskrenosti. Bilo bi to baš oslobađajuće. Ipak niko nije imao vremena. Ne mislim da bi uspela da budem skroz iskrena, jer bi se moja impulsivnost ohladila, došla bih sebi. Možda bi delovala lažno ali sigurno bi bili iznenađeni kada bi im i makar malo ogolila moje metafore. Bilo mi je potrebno da osetim njihovu šokiranost. Ovako su propustili priliku da i mene vide kako umem da jadikujem, ali ne zbog sivog i hladnog vremena, ne nad oblacima. Imala sam puno opravdanje da se osećam da sam sama. Ne mislim da sam bila usamljena, jer je to tako patetično, ali imala sam razloga da poverujem da neće zaslužiti moje društvo. Kada ih odbijem biće to sasvim opravdano.I tako sam krenula na tuširanje sa mislima koje se granaju na prethodno korenje prizivajući crve iz podzemlja. Pre nego što sam se skinula otvorila sam kesu onih slanih grickalica koje jedem onda ili kada nemam ništa bolje ili kada sam u dosadi i očajanju ili kada sam preterala sa slatkišima. Ovog puta kesa je zašuštala jer sam bila u očajanju. Griskala sam grickalice imajući utisak da one grickaju mene. Gorko sam ih gutala i pripremala za tuširanje. Već sam imala scenu u glavi. Biće to sutra, kada oni odu, kada ostanem sama. Pada veče tako brzo i nastaje mrak. Skoro pa će biti vreme za leganje. Moram leći u krevet čista jer sutra se ujutru neću tuširati. Kesa je bila za čas izpražnjena. Ušla sam u kupatilo i zaključala se. Uvek sam se morala zaključavati jer je rizik od provale u moju privatnost bio uvek visok. Skinula sam se i osetila jezu, ali ne jezu od hladnoće, one objektivne već one koja se podmuklo podvuče pod rebra i onda kao hladan želatin se pihtija u stomaku.Ušla sam u kadu i odvrnula toplu vodu. Iako je bilo sve kako treba, tuširanje me nije opustilo, samo me je još više zabrinulo i rastužilo. Bilo mi je žao jer sam mislila kako će svemu doći kraj jer drugačije nije moguće, sve drugo je neizbežno. Pomislila sam i kako će mi nedostajati te jadne grickalice kojih se vatam u poslednjim trenucima očajanja, ali mljackanje mi donese utehu. Pomislila sam i na njih. Opet će plakati i opet će se osećati kao da sam im oduzela pola života. Pomislila sam na tragičnost koja će ih frapirati kada otkriju da iza zaključanih vrata već duže vreme ne čuju ništa. Pomilila sam na užas kada shvate da moraju obiti vrata. Pomislila sam na tragediju kada vide tu krvavu i aljkavu scenu oko kade. Već sam zamišljala kako je sve gotovo i odlučeno i tu je kraj. Nisam želela a ni mogla ići dalje u fantaziranju. I te zamišljene scene su bile dovoljne da me rasplaču pod toplim tušem.Zatvorila sam oči. I nešto se desilo. Mislila sam da je kraj ali svetlost mi se ukazala. Svetlost, ili tačnije rečeno bio je to plamičak u obliku malih vratanca, prikazanih u dnu vrata od kupatila. Nisam od onih fanatika koji veruju kako će im se putevi Gospodnji ukazati i kako ih čeka spasenje. Ali da iluzija priviđanja svetlosti koje mogu svakom da se dese kada zatvore oči bila mi je spasenje. Kao svetlost koja izvire na kraju tunela a koja pri tom nije far od vozila me je ohrabrila i da ne kažem prosvetlila. Ta svetlost bila mi je uteha i ona me je preobrazila.Odjednom sam osetila smiraj i odjednom sam bila srećna. Možda ne sasvim srećna, ali veoma zadovoljna što ću imati prilike još puno puta da se tuširam i mljackam onaj slaniš. Umesto suza koje su se gubile pod mlazem tuša na licu mi se navukao osmeh. Osećala sam se istovremeno glupo, zadovoljno i bezbrižno. Iskopala sam crve i otresla ih se. Zaustavila sam korenje da rađa trunje. Nastavila sam sa tuširanjem dok nisam ispraznila bojler. Posle sam uzela mekani peškir i bilo mi je tad već sasvim toplo, kako na koži tako i oko srca. Otključala sam vrata i ušla u kuhinju da zajedno večeram sa roditeljima. Ovaj put to nije bila mučna večera sa mojim prećutnim tonom.
Još uvek mi je neverovatan taj trenutak iluzije koji je uspeo da preobrati moju planiranu stvarnost u još veću iluziju. Ali uvek se rado prisetim te spasilačke iluzije. Da nije bilo te svetlosti ja verovatno ne bih bila ovde.

 

 

Vraćanje na davno prošlo sadašnje vreme

I opet sam tu. Ovde i sada noge i ruke kao da su mibile utrnute. Osećam kako ovo ipak nije iluzija nego najstvarnija stvarnost, ali kapci su mi bili teški, nisam ih mogla otvoriti. Nešto me je trzalo da skroz ne potonem.
I odjednom trgla sam se iz dnevnog sna. Ili nije bio dnevni. Izgubila sam pojam o vrmenu, jer ovde nema svetla.
I kod mene kao da se sve desi eto tako odjednom. Odjednomprsti su mi bili smežurani i hladni, skoro utrnuti. Nemoguće da sam mogla zadremati nad pranjem veša. I nisam bila sama. A ja obično ne mogu ni da dremnem ako znam da je pored mene neko ko je budan.Niko nije odreagovao kada sam ponovo otvorila oči. Bilo ih je sa mnom još njih četiri, i sve su gledale svoj posao. Prale su svoje haljine i šorceve.Meni je to totalno nelogično, jer ih ovde nikad neće obući. A ja nisam imala nameru da perem svoju uniformu jer bi čekala pola dana da se osuši. A u čemu bi onda bila? Naravno, ni u čemu.Morala bi gola čekati da mi se osuši odelo.A one su tako prale diciplinovano is a željom kao da im je to životni zadatak. Možda su se spremale da imaju neku čistu odeću da spreme kada budu slobodne, kada izađu. Meni samo nije jasno kako su mogle prati bilo što pod mlazom smeđe vode. Gadilo mi se i da budem blizu česme jer je voda imala prljav miris.Mora da sam tako odlutala, sigurno sam zažmurela ne bi li sklonula oči i sačuvala misli od te prljavštine.Miris. Volim moje čulo mirisa. Ne znam da li ga se odrekla u korist nekog drugog. Verovatno bi morala ako bi već birala. Ne znam da li bi mogla živeti a da ne vidim divne dlike i ne čujem divnu muziku. Ali ja poznajem stvari po mirisu. To me opet vraća tamo, dok sam živela ušuškano, daleko od prljavštine i oporih mirisa.

 

 

Sećanje na jedan sapun

Ne znam je li to zbog posebnog mirisa krastavca i zelenog čaja od mog omiljenog sapuna ili njegovog kremastog dodira sam uvek osećala blagost i smirenost posle sapunjanja. Šake su uvek tako prijatno mirisale na aromu svežeg krastavca i zelenog čaja. I telo je bilo tako mekano na dodir. Milina je bila držati taj sapun oblika emdaljona u rukama. Milina je bilo osećati kako se penuša pod prstima i kako se pena razmazuje po celoj koži. Kremsta pena tog zelenog sapuna je bila tako svilena i mekana.Mirisa tog čudesnog sapuna se nisam nikad mogla dovoljno naudisati jer je uvek bio svež i kao nov. Pokadkad su šake bile smežurane i jako zategnute ali samoposle određenog vremena nakon sušenja. Da sam imala vremena za slobodnu neprekidanu intimu u toaletu mogla sam satima prati ruke tim sapunom. Tako sam volela kliziti po njemu, ne ispuštajući nežnost penice koja se tako lako pravila oko njega.To nije bila samo osnovna briga o higijeni, već nešto više i lepše. Ja sam uživala u tom sapunu.Miris mi je toliko prijao da sam ga želela usisati. Kada bih ga udahnula osećala sam kako udišem njegovu čistinu i svežinu. Ta aroma se osećala i u ustima. Želela sam probati sapun, pojesti ga. Želela sam da ga unesem u organizam. Ne, nije mi namera da mi organi mirišu na krastavce i zeleni čaj. Želela sam samo da unesem direktno tu čistotu sapuna ne samo preko kože već i iznutra, duboko u krvi. Još uvek mogu osetiti taj miris. Ali još uvek mogu osetiti i nervozu i potištenost koju sam osećala tik pred sapunjanje. Sećam se i tih događaja. Ovde ne mogu da se dešavaju. Dobro je. Nemam ovde uslova za ta odvratna dešavanja i nepovratna ponavljanja.
Dešavalo se to pred san, ili u dokolici u sred bela dana. Nisam imala šta da radim, a morila me je želja, nagon. Sve se vrtelo u krug. Javi se potreba. Ona je još uvek slaba i bezopasna. Nekoliko dana se vrti u glavi. Brzo dođe i prođe. Odjednom se pojavi, i nestane. Ugasim potrebu sa nekom desetom mišlju. Ali potreba se opet javi onda kada dosada prevlada. Tada, potreba se pretvori u želju. Ja mislim o toj želji. Ona me peče i stiska. Ona me pritiska. Ja se dvoumim. Izmišljam sve razloge zbog čega ne bih to uradila i zbog čega bih popustila. Ja popustim. Nekoliko sekundi ne razmišljam o tome. Nekoliko sekundi sam izgubljena u vremenu i prostoru.Onda sve prođe. Ostaje gorčina koje ne mogu da se otarasim. Ostaje praznina kako je sve uzalud prošlo. Period čistote je tako kratko trajao, brzo prošao. Zar nije ta privremena nepopustljivost bila dovoljna nagrada? Trudim se da zaboravim. Slede izgovori i pravdanja zašto sam popustila, zašto sam to uradila. Sledi ubeđivanje da se to više neće ponoviti. Slede laganja.I sledi opet uvek isto pitanje – Zašto sam se pokorila toj prirodi čoveka, kada uživanje nije bilo dodoljno vredno. Uvek je lepše samo iščekivanje nego sama akcija. Uvek je lepša ideja o delu od samog dela. Ne, nisam se dobro izrazila. Delo je posledica njegovog sprovođenja. Posledica uvek nija onakva kakvu smo očekivali. Užitak sprovođenja traje kratko. Ostaje gorka posledica, saznanje da je ideja trebala ostati samo ideja. I opet krene mučno razmišljanje o tome šta je u stvari čovekova priroda. Onda ispadnem grešni svetac. Ali to ubeđenje nije dovoljno. Moram se nekako oprati. Odem do kupatila i zaključam se. Prijatno bude tuširanje hladnom vodom. I opet uzimam onaj isti sapun. Dobro istraljam pojedine delove tela. Telo mi za trenutak miriše na svežinu krastavca i zelenog čaja. Sapun ostaje mekan i bez ogrebotina. Na kraju tuširanja, dobro ga isperem jer ga ne želim uprljati.
Opet me želja mine, ovlaži mi jezik. Popustim želji jer je ona sad bezbolna. Niko ne uspeva da odoli slatkom ukusu. Topi se i brzo rastvara i gubi u želudcu. Prsti ostaju umrljani, masni, zalepljeni. Sve što dodirnem sledeće, biće masno i prljavo. Spas je u sapunu. Sva ona slatka masnoća se skida. Potpuno se predam laganim i veštim pokretima šaka koje se ispune čistom penom od nepogrešivog sapuna. Ali to se mora odraditi poptuno precizno i bez greške. Ne vredi samo površno preći preko sapuna. Mora se dobro nasapunjati svaki deo šake. Sapun mora preći preko svakog psrta, jagodice, dlana. Mora se dubinski isprati nečistoća iz pora. Samo tada će koža biti ponovo čista i glatka, ali pre svega čista. I posle toga obavezno dobro isprati mlakom vodom. Tada je proces završen. Kratko traje jer se želja opet javlja.
Shvatila sam da mi ovde sapun više nije potreban. Ali mi nedostaje. Nedostaje mi njegova mekoća i njegov nežan miris.

 

 

Sećanja na moje omiljene mirise

Kažu da čulo mirisa može uticati na povratak davnih sećanja. Neka sećanja su ipak izgubljena i ne mogu ih povratiti ni najsnažniji miris. Ovde ne postoje takvi mirisi koji bi me vratili na nistalgične trenutke. Ali ih barem nostalgično mogu prizvati sećanjem na mirise. Sad kad ih se setim kao da su mi pod nozdrvama.
Moje belilo. Moje omiljeno belilo. Kako je čisto i belo. Prodire do mozga i čisti nozdrve svojim prigušenim i suptilnim, mutnim miksom mirisa. Deluje smirujuće, opupta u momentu. Kad god sam pomirisala taj predmet koji je izgleda najpotrebniji bio profesorima za ispravke svojih brljotina, ja bi osećala i ukus tog korektora za brisanje. Nekoliko puta sam bila u iskušenju da ga gucnem ali nikad nisam. Nikad ga izgleda neću ni probati. Ovde belilo nemaju. Ovde su svi tačni i besprekorni ili ih nije briga da ispravljaju svoje greške. Želela sam ga probati. Sigurno bi mi se lepio za zube, ali to bi bio simpatičan doživljaj. Zubi bi se lepili međusobno, fino bi se stegli kao u kalupu. To bi bio odličan izgovor da dijalog više nije moguć ni sa kim. Nisam ga probala jer sam uvek mislila da je možda gorak, i da bi oštetila zube. Ali sigurno ih ne bi oštetila naizgled. Bili bi belji od bisera, belji od ovih mojih sada. Smešno je što je na ambalaži te male bočice pisalo da se koristi za sve svrhe. A ja sam je koristila samo u dve. Jedna je bila profesionalne, a duga rekreativne prirode. Kako sam volela da belim papir, odnosno pogrešna slova na njemu. Onda bih prinela nos tom papiru i miris bi bio još divniji. Osećala bi se i aroma hartije.
Miris sveže štampane knjige mi je sigurno bio drugi po redu omiljenih mirisa. Nikad nisam nabavila i taj parfem. Nije mi bio neophodan, imala sam kjnige. Aromu drvenastih nota najviše sam volela pomirisati u usecima stranica. Tada sam imala osećaj da ulazim u mirišljavi svet knjige. Tada zaboravljam na slova. Zaboravim na početak i kraj. Ulazim u sredinu. Obmirisati celu stranicu nije imalo poente, ali zabiti nos u usek i udahnuti duboko to je već bio kompletan doživljaj. Bitna je bila i tehnika udisanja. Udisala sam na nos duboko a spontano izdisala na usta. Mislila sam da je to u suštini neispravno disanje. Htela sam sav miris zadržati u sebi, ne izdahnuti ga napolje. Pokušala sam drugačije, dakle udisati na na nos i isto tako izdisati ali mi je tako bilo neprirodno i naporno. A najlepše su mirisale one knjige sa svilenkastim papirima, po kojima su prsti lagodno klizili, a nos ostajao njima dugo opčinjen. Znala sam da je sa mirisanjem završeno tek onda kada bi se posle nekoliko trenutaka vratila na tu istu stranicu koja više ne bi mirisala. Tada sam zanala da je ona u potpunosti obmirisana, da je sav mirirs usisan. I najvažnije je imati granicu. Besmisleno bi bilo mirisati puno stranica odjednom. Aroma drvenastih nota lako ovlada nozdrvama. Posle šest omirisanih stranice nije bilo svrhe ići dalje, nos više ne bi registrovao suptilne nijanse. Nakon mirisanja tri useka više ne bih osećala nijedan list. Tu sam se zaustavljala. Mislim da je ipak najduži efekat imao medicinski benzin i kreč.
Medicinski benzin u tubi sa probušenim čepom je uvek davao izvanredan miris, lepši i jači od dezodoransa. Osećao bi se i u vazduhu. Imao je divno produženo dejstvo iako je brzo isparavao. Diskretno bi stisla tubu i kroz malu rupicu probušenu iglom odmah bi potom buknuo mekan miris tog čistog sredstva. Nikad ga nisam koristila za pravu svrhu.
Nikad dovoljno ne mogu da se naudišem sveže ofarbane sobe. Kreč. Dođe mi da ga ga sasujem u grlo. Dođe mi da se izbelim. Ali kad pomislim na kreč uvek pomislim na svetlo zelenu boju. Svejedno je koja je. Ovde se zidovi usamljeni, nisu se pozdravili sa krečom još od prvog rukovanja. Ovde bih mogla raditi kao moler. Samo kad bi hteli da me unajme. Radila bi im i za džaba. Radila i uživala. Bio bi to najopušteniji posao, sa najmanje stresa. U stvari, stresa ne bi ni bilo. I kada se umrljam od farbe, to ne bi bila nezgoda. Od tih mrlja osećala bi se najčistije. Farbu ne bi isprala. Uskočila bi u gajbu kreča i ne bi izašla dok se cela ne ofarbam. Posle bi mi bilo tako svejedno. I ovde nas farbaju, ali drugom bojom.
Oplemenjivač za veš. Omekšava rublje.Olakšava peglanje (to je dodatni bonus).I pored toga, život čini mirisnijim, prijatnijim. Budi čula. U trenutku sve zamiriše na livade, jezerea, kajsije. Budi život u drugačijim bojama. Pastelne nijanse su življe i mirišu na najfinije arome. Nisu zagušljive kao kod raznoraznih precenjenih parfema. Imaju čistiju i prodorniju nijansu. Kao da ste na azrnoj obali, ali baš vas briga za azurnu obalu. Ovo je lepše, bliže i snažnije. Možda omekšava i dušu. Ali jezik sigurno smežura. Gorčina izbija na površinu. Ali miris zamaskira svu gorčinu. Opet je potrebno samo utonuti u miris.
Sredstvo za održavanje i čišćenje obuće za normalnu kožu. Ispuni svojim mat mirisom celu sobu. Zavlada prostorijom. Usisa se u nozdrve iako ih ne privučeš previše blizu. Taj miris dominira. Nikad ipak nisam volela da se petljam previše sa udisanjem tog sredtsva. Čistio je cipele, pogotovo čizme, prekrivao ih je crnilom, činio ih da zablisataju negro ali samo za trenutak. Obuća bi bila čista, ali bi kožda sa ruke upila svu prljavštinu. Šake bi imale čađav, isprljan, radnički izgled. Zato je sapun uvek priskakao u pomoć. Ah, moj sapunčić. Njegov miris je poseban. Ne želim ga svrstavati među ove.
Sredstvo za brisanje prašine. Uloga mu je mnogostruka. Osvežava sobu i obriše onu nelagodnu prašinu koje nam je muka tek kad postane vidljiva. Milina je brisati prašinu kada imate taj sprej. Ovde je prašina prekrila sve. Ovde se izgubila realna boja prostorije, boja svih predmeta. Ovde je sve isto.
Aceton. Najoštriji od svih. Od njega mi nozdrve bride, i krv iz nosića zna da potekne, ali to prija, priznajem ne stalno, samo ponekad. Ne, nikad ga nisam koristila rekreativno. Previše je oštar za moj ukus, mislim miris. Njegova savršenost leži u tome što skida sve one glupe i nekvalitetne boje. Skida jeftine i lažne boje. Skida i mrlje od markera koje se slučajno zadese na prstićima. I markeri lepo zamirišu, ali sa njima se isto ne vredi petljati. Uprljaju lako i onda se opet pomoć traži u acetonu. Aceton je besprekoran za brisanje takvih brljotina, ali isušuje kožu. Prsti mi onda nemaju mira. Utehu onda tražim u bebinoj kremi.
Bebi krema sa parafinom i bademom. Vraća na detinjstvo. Potpuno opije. Sve miriše na bebin svet. Želim da umočim vrh nosa u tu kremastu formaciju i zaronim u miris rastopljenih badema. Oduprem se, jer taj miris poziva na doživljaj gušenja. Nos biva zapušen gustinom opore hemije a ruke mekane ali pre svega masne. A ja kompletno opijena. Ne razmišljam čisto. Opet je potrebno predano ispiranje sapunom i otpušavanje mentolom.
Doktor Mentol. Gospodar svih mirisa. Moj inhalator za nos. Pročišćava nosne pregrade a i pogled na svet. Vrh gornje usne zatreperi od hladnoće. Oštar miris mentola dovodi i do suza ukoliko se jače udahne, ukoliko se pretera. Nikad nisam zažalila. Otčepi gužvu u nosu, i razbudi uspavano čulo mirisa. I ponovo budem spremna za nove mirise. Ponovo se vrati osećaj za izoštrenost. Zato je Doktor Mentol i najjači.Sad mi tako fali.

 

 

Čist san

Retko zapisujem snove. Retko ih pamtim jer su obični i svakodnevni. Ovaj ću ispisati iz nekoliko razloga. Bio je poseban i želim da ga zapamtim, a ovde ionako nemam pametnije šta da radim.
U dvorani sam. Ne znam kako sam se baš tu stvorila ali i ne želim znati, nije od ključne važnosti. Želim osećati san i očistiti ga od zaključivanja i suvišnih misli. Dvorana izgleda kao fuzija dalekih muzeja u kojima sam se nekad začuđavala. Ne zadržavam se dugo. Prelazim iz dvorane u dvoranu. Sve su uzbuđujuće -prostrane i dominantno crvene. U pitanju su sve nijanse crvene. Prepoznajem samo neke od njih. Prostorije su ispunjene tim finim prelazima crvenih boja. Sve prostrane sale imaju Burgundsko crvene zavese, Kesten crvene tepihe. Primećujem i zlatne lustere i zlatne svećnnjake. Jedino oni nisu crveni ali i ne šljašte kao zlato.Zagasite senke crvene ne dozvoljavaju zlatu da se kitnjasto istakne. Stepeništa su Grimizno Karnelijan. Ja prepoznajem tu boju od nekud.Fotelje su boje Karmina i Pečene senke. Zidovi su Pečene cigle. Plafoni su visoko, ni ne naziru se njihovi krajevi. Ne obazirem se. Želim samo zaći u svaku prostoriju, u svaku tu dvoranu sa pregršt vrata.Sva vrata su mi otključana.Niko me ne zaustavlja. Niko me ne primećuje. Ljudi čija lica ne vidim i ne prepoznajem su zabijeni negde po ćoškovima, ćaskaju, pijuckajući crvena vina kao toplu krv. Dvorane su stvorene za balove, ali ne čujem nikakvu muziku, nijedan zvuk. Zaneta sam istraživanjem. Prostori i sve sobe su zadimnjeni, mutni ali ne osećam zagušljivost, i nigde ne vidim da se pale cigarete, niti da gore sveće. Kao da se neko poigrava sa mnom, sa mojim čulima. Ne ljutim se, nije mi važno. Ja svoj put nastavljam dalje. Želim zaviriti u svaku sobu. Kao da nešto tražim ali ne znam šta. Sve sobe su prazne. Meni to ne smeta.Jedini nameštaj koji primećujem su Smeđe crveni stočići sa jednom fiokom. Fioke su zatvorene, a ja ih ne otvaram. Sobe su osvetljene svetlošću sveća ali ih nigde ne vidim. Prozori su prekriveni Burgundsko crvenim zavesama. Zavese su teške, padaju do poda. Nemam osećaj da se neko krije iza njih. Ne plašim se.
Penjem se dalje uz stepeništa. Dolazim do širokog hodnika koji se račva u još dva. Zašla bih u svaki. Ali ne treba mi puno da odlučim. Biram onaj najuži, sa najmanje svetlosti. Sve stoji mirno, dostojanstveno. I vazduh kao da stoji. Zavese dugačke prekrivaju sve, ne pomeraju se.Prolazim kroz Mahagoni crveni hodnik i silazim niz neočekivane Koralno crvene stepenice. Sve je divno, prostrano, bez opterećujućih detalja, ali želim se vratiti. Želim proći i kroz ostale hodnike. Deluju svi usklađeno. Nisam zapamtila mapu ovog dvoranskog lavirinta. Čini mi se da se vrtim u krug. Odjednom sam u nekoj drugoj dvorani. U dvorani sam u kojoj nema čitavog plafona. Nadgrižen je paljevinom Palisandrovog drva. Sve je u u boji Vatrogasnih kola. I sve je otvoreno. Iza zidova viri plamena noć. Svako može ući. A mene jedino zanima da isprobam kupaće kostime koji su razbacani iz slomljenih izloga. Ne probavam nijedan, jer su svi isti, a nijedan mi se ne sviđa. Ne čudim se što sam odjednom naletela na tu oskudnu odeću. Ne razgledam previše. Idem dalje, hodajući kroz prostor kome ne vidim kraja.
I ne znajući kako, ja stižem do lifta. Lift je u sredini okrugle dvorane. Kao da vodi u svemir, daleko preko nadgriženog plafona i krova koga nema. Spoljašnji deo lifta ofarban je Toskansko crvenom. Ulazim u lift. Unutra je sve obloženo bojom Rđe.Želim se odvesti negde daleko. Lift ide gore – dole. Ja želim biti i gore i dole. Želim upoznati sobe, one koje su u prizemlju i podrumu i one koje su na najvišem spratu, one koje vode visoko do plamenog neba. Dok se ja vozim dešava je nesrećni slučaj. Neko gine.Naslonjen uza zid leži skučeno u liftu. Kao da se sam od sebe srušio i zaustavio u uglu zatvorene sobe lifta. Nije mi žao. Ja ga ne poznajem. Dok se opet vozim gore shvatam da to nije nesrećni slučaj. Desilo se ubistvo. Neko je ubijen, izboden. Prepoznajem samo da je osoba punijeg i nehigijenskog izgleda i skroz izbledelog, podbulog lica. Oči su mu zatvorene. Ne zagledam ga detaljno. Nemam veliko interesovanje da ga gledam. Možda i nije mrtav ali je suviše beo. Dok se neprestano sama vozim u skučenom liftu, shvatam da imam moć da to promenim. Moram se spustiti dole i promeniti tok događaja, sprečiti ubistvo. Ne osećam napetost i nisam pod stresom ali osećam da to želim da uradim i da je to moja misija. To će se neprestano ponavljati ako ja ne zaustavim. Vozim se gore i lift se zaustavlja. Vrata se automatski otvaraju. Iz lifta direktno ulazim u toalet. Ne, prava reč bi bila klozet. Lavabo je Rđav, ogledalo zamuskano mrljama karmina, svetlost je Pečena senka. U tom malom ćumezu odjednom se stvorila još jedna osoba. Nudi mi naočare. Ja je poznajem od nekud. Ima na desetine naočara kojima je napunio lavabo. Isprobavam jedne po jedne. Sve su boje Plamena. Kada ih stavim na sebe, i pogledam se u ogledalo, kao da sam druga osoba. Lice je transformisano. Kosa mi je narandžasto crvena, slaže se uz naočare koje pre nikad ne bih nosila. Dođe i onaj trenutak da konačno odaberem one prave. Kada sam ih stavila, znala sam da su prave. Čula sam glasove iz prošlosti. Nijedne druge nisu imale tu moć fleš beka. Umesto slike, dobila sam zvuh događaja koji se malo pre odigrao. Zvuci su mi stvarale misli koje su ličile na odmotavanje slika.Naočare kao da su me vodile, govorile šta treba da uradim. Iako zvuk nije bio kristalno jasan, glasovi su se mešali sa vibracijom okruženja i uključenih predmeta. Osećaj mi je nalagao da je neophodno da stvari preuzmem u svoje ruke. Potrebno je da se događaj ponovi.Ja treba da ga ponovim. Ja moram da budem glavni izvršitelj. Mislila sam da moram sprečiti ali shvatam da je moja uloga drugačija. Ja moram da ga ubijem, osakatim. To samo treba da budem ja, i niko više na ovom svetu, ovom vremenu.
Vratila sam se u lift. Krenula sam da se spuštam dole. Spuštala sam se i spuštala dok se nizam izgubila. Sledi prekid. Ne mogu da se setim kako se završava. Pobegla sam iz sna, ne sećajući se njegovog kraja.

 

 

Ovde i sada, sada i ovde i nigde drugde

Ne bežim. Ja sam opet ovde i sada ne mogu da izbegnem ovaj nehigijenski miris. Možda bih sada bila spremna da trampim moje čulo sluha. Trebalo bi da se lako naviknem i da više ne osećam ovaj smrad. Nisam se navikla ali sam pažnju usmerila na slike dešavanja koje su mi bile pred očima. Nisam ih mogla izbeći. Gledala sam u njih tako prljave i ukaljane. Bilo mi ih je malo i žao. Toliko su se trudile da operu, a kao da su haljine bile još prljavije.Šake su im bile flekave i ranjavane kao da su zakačile tešku infekciju.Morale su non stop ručno prati, veš mašina je bila namenjena samo za posteljinu.Njima je to izgleda bio neki način terapije. Trošile su tako vreme na nešto što se ne isplati i čiji utrošen trud se ne vidi. A moje vreme teško je prolazilo.Kao da se mi zadovoljavamo što nam nude nam slobodne aktivnosti.Oni žle da mislimo da ćemo se time zadovoljiti. Izbušene lopte, sprave koje ne rade, teren po kome prži sunce mi nisu dovoljni da razgibvam svoje telo.A ne daju mi da se izležavam. Pa šta njih briga ako ja hoću samo da ležim u krevetu i ne radim apsolutno ništa. Zar uvek moram tražiti napismeno dozovlu da želim ostati u svojoj sobi.I ako mi dozvole da ostanem zar moram svo vrme ležati?Kičma više ne može da trpi toliki teret kreveta, a pogotovo ne ovog neudobnog ležaja. I pogotovo neko ko ima bolesnu kičmu sigurno neće raditi vežbe na pokvarenim spravama ali ne može ni ceo dan ležati. Sva sreća pa je napolju veliki zid, i ne može niko da nas vidi.Samo mi još falilo da imam publiku da gleda ovo natezanje i blamiranje.Ali ne možemo ni mi nikog da vidimo. I šta mi još preostaje da utrošim svoje divno i dragoceno vreme?Kažu mi da štrikam. E apsurdnije ideje nisam čula! Kako da štrikam kada me to ne znaima niti znam.Pa nisam baba da nešto tako radim. Dobro, neću grubo da zvučim, nemam ja toliko predrasude o takvom načinu samoizražavanja jer viđala sam i mlađe od mene da se tako “zabavljaju”. Ali meni to nije zabavno.Kažu mi da crtam. Ali ja nisam umetnik a nisam ni toliko dokona pa da stvaram neke škrabotine. A i kad bih htela ne znam sa čime bi. Olovke su polomljene, flomasteri ne rade, tempere su osušene, drvene bojice zatupljene a nema zarezača. Imaju belih kreda ali njih ću radije pojesti i tako uneti malo kalcijuma. Kažu mi da nešto probam skuvati, samo mi nije jasno od kojih namirnica i kojih začina. Ja da sopstvenim rukama pravim splačine ne dolazi u obzir. Kažu mi da uzmem neku knjigu, ali ja ne mogu čitati maker šta. Biblioteka im je nula. Fond moje bratanice je obimniji od njihovog. Jedino šta može malo da mi oduzme vreme jeste ovaj kompjuter i ovo kuckanje. Jeste da zapucava, i da moram ponekad i sve iznova ali nemam drugog izbora. Eh da mi makar daju da ovo odštampam pa bi čitala pred spavanje. Ovako da sve ponovo iščitavam sa monitora i prepravljam glupe štamparske greške ne mogu. I ovako me bole oči, brzo se oboje u crveno i osećam pritisak koji prožima sve dok se ne udaljim i ne odem na pauzu. A ne mogu da verujem koliko ovde ima nepismenih i raznog probisveta. Pa one ne znaju ni da upale ovu mašinu. A nemaju od koga ni da nauče jer nemamo nikoga stručnog ko bi ih obučavao. Dobro, neke su se snašle, pa su posmatrale nas koji nešto znamo i tako su naučile upaliti ovaj jadni poluraspadnuti računar.Ali zato, još gore, tek sam onda videla koliko duboko su zaglibile. Pa one ne znaju ni slova da pročitaju, a kamoli nešto da sastave. A ja da glumim učiteljicu pa nemam nameru iako bi to lako mogla. I eto one ovde postanu još tipavije nego kad su došle. Zar će njihova inteligencija da se razvija ovde? Ne mogu kreativnije poslove da smisle od pranja i kuvanja. Možeš misliti što će učiti da vezu ili čupaju i sade i prčkaju po baštici. I kažu kao brinu se o nama. Neka se brinu tako o sebi.
Neverovatno je samo šta je nekima potrebno da bi bili kao srećni. Ovde dođe doktor da pregleda dojke i sve se ozare, oduševljene što eto kao neko brine o njihovom zdravlju. A još gori od njih su neuropsihijatri. Ima ih dvoje, i ne znam koja je njihova svrha. Ali čula sam das u njih dvoje dali potpuno različite dijagnoze o jednoj koja je obila trafiku i izbola dve prodavačice. Jedan je da pati od paranoidne šizofrenije, a drugi da je samo sociopata sa graničnim poremećajem ličnosti. Mislim, koja zbrka. I šta onda sudija da radi, kome porota da veruje, a oboje su kao vrhunski stručnjaci u svojoj branši.Mene nikad nisu posetili.I šta imaju uopšte da mene pregledaju. Očigledno sam zdravija, razumnija, čistija i urednija od svih gaborki i tifisarki ovde. Ma zdrava sam onoliko koliko me je briga. Ako ja ne želim da mi neko tura prste u polni organ i ispipava moguće čvoriće onda neka sklanja tu prljavu ruku što dalje od mene. Još se neke žale što su im pripisali suviše blage čajeve i da ih eto niko ne tretira lekarski kako treba. A još gore je što se svi ti pregledi debelo plaćaju iako je rečeno das u besplatni. Sigurno nisam ništa umislila, jer se nekoliko njih žalilo das u ih doktori odbili da pregledaju jer nisu imali da plate. Nekima su pregledi čak prekinuti na pola. Džaba su se skidale.Doktorima očigledno ne smeta da svoj tretman obave traljavo jer čim saznaju da neće biti plaćeni uredno prekidaju sve aktivnosti.Ako žele moj pristanak na pregled neka mi prvo obezbede zdravu hranu pa onda možemo pregovarati kad, šta i kako.Još samo fali da budem neuhranjena. Stalno sam gladna a ne mogu jesti ono đubre od hrane. Kad bi mi bar neko poslao neki paket. Naravno ne mislim na neki sumnjivi paketić, već na kiselo mleko, poneki kolač, pa čak i voće koje pre toliko nisam volela. Mada, nema ko da mi pošalje. Roditelji sigurno sad likuju što crkavam od gladi.Ma i kad bi mi neko poslao,mogla bi se slikati sa tim. Ako bi saznala dami je neko poslao konzervirani ananas a das u ga oni idoti otvorili ne bi li pronašli nešto sumnjivo bilo bi mi još gore. Stalno to rade, a nisu već duže vreme pronašli nijedan zabranjeni predmet. Mora da se ponose što eto tako savesno obavljaju svoj posao pretresanja pošiljki. Zar nemaju neku keretinu koja bi morala da ume da nanjuši supstance? Ne bi otvarali onda svaki živi predmet koji je nama lično poslat. Ne bi bacali toliku hranu.Ma to oni samo žele da budu temeljni, ustvari da drugi misle das u temeljni i kako predano rade svoj posao.Samo od mene neće izvući nikakav temeljan posao. Ne pada mi na pamet da se ovde ubijam i da im radim tamo neke fizičke poslove za koje nisam ni sposobna. Samo mi fali još da teglim i rmpačim samo da bi neko bio zadovoljan kako se na meni trenira disciplina i kako radna terapija uspeva.

 

 

Pregled
– briga za zdravlje –

Kud samo i spomenuh doktore i njihove metode! Nisam želela posetu tih prokletih krvopija. Očigledno je koliko loše glume, samo se prave da im je stalo do ljudskih života. Ovi se ovde nisu ni pretvarali. Nije im stalo da li će preda mnom glumiti ljubazne i humane profesionalce. Neka im, neka prosipaju milosrđe nekom drugom, ja bi im odma videla samo rutinsku zlobu. Takvi su im i gestovi. Pregledaju te kao životinju, namrgođeni, bez emocija a kad ih nešto pitaš jer ti nije jasno zašto ti to rade, odgovore još neprijatnije da se slediš i zažališ što si išta i pitao. Jedan sredovečan par krvopija je tako mene posetio. Ali nije me bio strah niti stres. Bilo mi je smešno što su morali da se cimaju i da donose tu silnu aparatutu samo zbog mene koju nije preterano brigao redovnim blagovremenim pregledima. Čak su imali i zasebne stolice koje su im lično čuvari doneli. Nisu smelirizikovati da sednu na moj krevet, a morali su da sede, jer ipak su oni lekarska gospoda.
Sve su bili samo ne lekarska gospoda. Mantili su im više imali crvene nego bele boje. Ma ajd da je to lepa ujednačena purpurna crvena, nego su to smeđe crvene fleke poprskane duž celgo mantila. Kao da su došli direktno iz mesare, ali su se fino uklapali kao par. Bili su kao par iz nekog starog niskobudžetnog horor filma. Ona je bila starija od njega. On je bio nešto stariji od mene. On je bio poslušan do njenih kolena, a ona lica mrguda sa staračkim pegama. Kao da su oni bili pacijenti a ne ja. Ne bi me čudilo da su ovo odbegli zatvorenici koji su došli malo da se poigraju, a čuvarima je toliko dosadno da im se ne da sprečavati malo usputne zabave. Celu izvedbu su znali napamet, bez ijedne izgovorene reči, naredbe. U tome je i bio štos. Ona mu je mrgudnim pogledom upućivala šta je po redu. Prvo su mi trebali izvaditi krv, jer to je ono najvažnije, suštinsko. Da vide da možda nisam potkačila neku boleštinu ili sam došla sa nekom svojom. Igla je za moj ukus bila predebela. Deblja i od one kojom se vadi davaocima krvi. Smatram da imam savršene vene, bolje ne možete poželeti. Ali imam jednu manu, ruke su mi tanke i svako se malo preplaši kada treba da vadi krv iz moje podlaktice. A ovde sam još i smršala pa mi je ruka bila nešto deblja od tog zarđalog šprica. Nisam se bojala, ali moram priznati da im nisam baš rado dala da mi povade i to malo zdravog života, ostalog u meni. Kada sam videla da tako grubo i bahato postupaju odmah sam htela da obustavim proces. Ta njihova ohola okrutnost je bila i za očekivanje, pa sam odlučila da se malo poigram sa njima. Dok je ona sedela i zapovednički čekala da on uradi sav posao za nju ja sam se mudro pretvarala kao će to sve glatko ići. Mirno sam sedela i čekala da me onom igletinom probode. Čim je seo na stolicu, ona se raspukla. Moram priznati da nije bila njegova krivica. Nije bio ni snažan ni debeo, ali stolica je bila slaba i već načeta od ko zna koga i čega. Njena faca je dobila još mrgudniji izraz iako sam mislila da je to nemoguće, a on je to dostojanstveno i hrabro podneo. Pucanje stolice plastikanera je sasvim odzvonilo kada je tresnulo od ovaj teški beton. Niko se nije pojavio da donese novu sedeljku, kao da nikoga nije bilo briga. Nije mu bilo druge nego da klekne. Bio joj je do kolena a meni do stomaka. Ispružila sam ruku, praveći se da se ništa nije desilo. Nije imao navučene rukavice. Šake su mu bile male kao i ruke, nekako u neskladu sa celim telom. Kao da je imao deformitet skraćenih udova. Koža na prstima mu je bila ispucala, gotovo sa čirevima a nokti sa plavo crnim mrljama. Njene šake su bilie besprekorno čiste, ali nisam uspela da joj vidim pravu boju noktiju jer su ofarbane u ljubičastu. Ona je samo sedela prekrštenih ruku i gledala u njega zapovedničkim pogledom. Iz šugave torbe izvadio je sav potreban pribor. Očekivala sam metalni, sterilni kofer sa uredno poređanim instrumentima, a ne neku torbu kakvog kasapina ili mesara. A njegove šake imale tragove tog kasapinskog posla. Imao je neravnomerne i stare ožiljke na prstima i dlanovima. Za njega su ti instrumenti bili itekako važni, sanjima je postupao strpljivo i pedantno, kao da u tome vidi sav smisao života. Ipak sam previdela jednu stvar. Pre zabadanja igle u venu, nameračili su se na moj prst. Prvo su mi morali proveriti šećer u krvi. Umesto lancete, izvadio je žilet. Zatražio mi je jedan prst, dala sam mu onaj srednji. Njemu je bilo svejedno koji prst će mi iskasapiti. Znam da iz prsta najviše boli, ali nisam se toga plašila. Plašila sam se žileta. Ivice su mu izgledale tupe i zakorene od pređašnje zgrušene krvi. Kao da je nekome poslužio za rezanje vena a ne vađenje krvi iz prsta. Grubo me je stegao za zglob i pogledao u vene. Prsti su mu bili hladniji od mojih. Bili su lepljivo vlažni, kao u nekog gmizavca. Odjednom i sasvim neočekivano, moji prsti su počeli da poigravaju, da se tresu. Pustio mi je zglob. Ne znam šta je time hteo da proveri, ali ja sam odahnula, mada samo na kratko. Osećaj napetosti se vratio i obuzeo me čim sam videla da preti žiletom. Čvrsto mi je uhvatio srednji prst, ne puštajući ga jedno vreme. Jagodice su mi momentalno pocrvenele, a mislila sam da će i poplaveti. Talas vrućine me je preplavio. Mahao mi je prljavim žiletom ispred nosa. On se poigravao sa mnom, ali ne vidim da je uživao. Više je ona uživala gledajući kako se sve to odvija. Gadila mi se pomisao da će me seći tupim žiletom. Zamišljala sam kako ću se zaraziti i pretvoriti u gubavca. Zamišljala sam kako mi kožda više neće biti meka i sjajna, već hrapava i tamna. Išla sam još dalje. Mislila sam kako je to već neizbežno. Zaraziću se i ostariti za nekoliko trenutaka. Bližio se momenat kad ću izgubiti svoju lepotu i mladost. Uvenuću brže od cveta. Sasušiću se kao trska. Svima će biti nepodnošljivo u mojoj okolini. Svi će bežati od mene. Niko neće hteti da me trpi. Mene to sve čeka, a ja ništa ne preduzima. Ja mu mirno dopuštam da me zarazi. Tako mi i treba kad nemam karakter. Ali zašto to dopuštam? Zašto da se ne pobunim? I dok se ja premišljam moj dželat se sprema da mi zada udarac. Moram se skoncentrisati i poremetiti ga. Moram ga gledati u oči. Ali on ne gleda mene. Gleda u žilet. Ono što sam videla razuverilo me je i pomalo smirilo. Dobro je. Moji užasi se neće ostvariti. Detaljno je čistio svaki milimetar žileta. Nisam ni videla kada je izvadio bočicu alkohola i parče vate. Skidao je krvavu prljavštinu sa njega. Žilet je ponovo zasijao. Ponovo je bio oštar. I kako sam bila samo tako glupa. Da nisam mislila da će me možda tupim oružjem kasapiti! Sada su još veće šanse da budem mrtva. Umreću u ovom ćumezu kao poslednji klošar! Onako bi se zarazila ali bar bi bila živa. Još bi imala šanse da se spasem. Živela bih u nadi da će me neko spasti, da će mi dati spasonosnu vakcinu. Ovako nema spasa. Jedino ako se ona usprotivi ali nju baš briga, ona uživa gledajući kako me njen podanik muči!Da se derem i zovem upomoć ne vredi mi. Pre će čuti bubašvabe koje gamižu u trpezariji nego mene. Nema nikog ko će me čuti, a niko mi ne bi ni došao. Možda mi je tako i suđeno. Dobila sam šta sam tražila i zaslužila sam.Čeka me prerezivanje vena, ne verujem da bi tim malim žiletom bio u stanju prerezati moj grkljan. Ali šta ako se baš na grkljan nameračio?! To će biti jako bolno i sporo, osim ako je možda sposoban da mi preseče arteriju, onda će biti brzo i efikasno. Ne, ne, za to mu ne bi bio potreban žilet. Definitivno je prerezivanje vena. Uvek sam se pitala kakv je to osećaj. Da li boli kada se gubi tolika količina krvi velikom brzinom. Da li se u tom momentu pomuti razum. Verovatno nastupa malaksalost, vrtoglavica i konačna nesvest. Dok mi se slika sebe obeznanjene na krvavom i mokrom krevetu motala po glavi osetila sam odjednom oštar bol u jagodici srednjeg prsta. Zario je vrh žileta u moj prst, tako jako da sam mislila da me je probio do kosti. I sve se neočekivano brzo dogodilo. Ja sam se zaista na trenutak obeznanila. Već sledećeg trenutka gledala sam čudan prizor. Znam da sam se probudila i došla sebi ali kao da sam bila u transu. On mi je sisao srednji prst. Usne su mu bile tako živahno crvene, pune života. Lice mu je poprimilo vedru rumenu boju. Mislim da mu je sve to veoma prijalo ali kao da se nečeg stideo. Možda nje? Ona je i dalje imala namrgođen izraz. I dalje je bila ružna i ukočena. Ona se očigledno nije zabavljala kao on. Možda je bila ljubomorna! Sigurno je bila ljubomorna. Njen sledeći postupak je upravo to potvrdio. Beton je odzvonio od njenu čeličnu klompu. Za njega je bio dovoljan samo taj jedan mali gest da mi odma ostavi prst. Na prstu nije bilo nijedne fleke sem tačkice uboda. Uredno ga je posisao. Nije mi bilo drago jer je iskoristio moj panični strah i nesvesno stanje. Ali pošto sam jož živa, zahvalna sam mu.Tu se nije završavalo.
Na red je došlo i to famozno vađenje iz vene. Ako sam preživela onaj teror znam da sam sposobna i za ovaj. Znam da je to manje bolno, ali nisam im želela dopustiti tako lako da upravljaju nadamnom.Mirno je izvadio onu smrdljivu gumu, podvezao oko moje siromašne nadlaktice a zatim alkoholom natopljenom vatom premezao vene. Bio je potreban još samojedan korak. Čuvara nije bilo u blizini. Mogla sam da radim šta sam htela. Uzeo je šrpic na kojem su bile smeđe mrlje i noktom ga prodrmano pripremajući se za finalni čin.I taman kad je zario iglom milimetar u venu ja sam snažno trgnula ruku. Igla mu je ispala. Iz moje vene je potekla mala kapljica krvi. On se izbezumio a meni nije bilo ništa. A ona goropadna babetina je samo pretećim kažiprstom uputila na iglu koja je bila na betonu. Davala mu je znak da iskoristi tu istu iglu. Tu sam se već malo prepala. Zar im nije u interesu da se ovde ne zarazimo, da očuvaju reputaciju jedne uredne, čiste institucije gde je sve pod konac? Očigledno da nije. Uzeo je golim prstima tu iglu sa kaljavog betona. Ja je ne bih poslušala, ali ko zna kakav ukor je njemu sledio da to nije učinio. Izgubila se ona mirnoća u njemu. Morao je biti poslušan ali nije mogao izbeći bes koji mu je tresao telo. E i to su mi neki medicinski radnici. Izem ja njihovu tehniku. Sve je to izgledalo čudno i konfuzno. Pustili su me da pravim rusvaj onako slobodnu, bez lisica dok su mi u blizini bila razna oružja. Mogla sam sve to iskoristiti, ali nije mi palo na pamet, bar još ne u tim momentima. Raspoložena sam bila samo za gledanje komedije u kojoj sam ja bila glavni komedijaš. Ovaj put mi je čvrsto bez humanosti i hladnokrvnosti stegao ruku, morao ju je pridržavati dok je drugom tresakavo približavao iglu. Kao da je imao Parkinsa. Ja sam umrla od smeha. Nije bio dovoljno oprezan, ali je imao pileći mozak pa nije računao na odlučnost moje ličnosti i slobodu moje druge ruke. Jedva sam se suzdržala da ne prasnem u smeh pre vremena. Nisam želela da mu otkrijem svoju nameru do poslednjeg trenutka. I opet sam mu (ovaj put uz pomoć druge ruke) istrgnula iglu ali ovog puta pre nego što me je ubo. Igla je opet bila na podu. Opet ju je podigao. Bila je pravi cirkus gledati kako se muči da svojim malim ručicama preuzme kontrolu nad mojim hiperaktivnim. Bilo mi ga je žao, jer morao sam samcat bartgati dok je ona samo sedela i gledala pti rom ništa ne preduzimajući. Izvadio je još jednu gumu koja mu je sad poslužila umetso lisica da mi zaveže zglobove. Sad je mogao da bira koju ruku će kasapiti jer su mu obe bile na izvolite. Odabrao je onu istu koja mu se ni prvi put nije dala. Opet je bio bespomoćan. Taman kad se špric približio sasvim blizu, i kada su mu zasijale oči videći konačno uspeh u ovom rešenju snažno sam cimnula obe ruke i špric sa iglom je neizostavno bio ponovo na podu umesto zariven u meso. Nije mi jasno kako nije mogao da shvati da mora imati moju saradnju jer se u protivnom beznadežno trudi. Smotanijeg tehničara nisam videla. Morao je zatražiti pomoć nadređene.
Tihim, umilnim glasom koji je treperio od uzbuđenja najzad je progovorio:
 Nisam sposoban ovo sam završiti. Potrebna mi je vaša stručnost.
E sad mi je bilo jasno zašto nije skroro sve do sada progovorio. Bio je bespomoćno glup. Pa ne može mu pomoći ni svo znanje Hipokrata ako ono nije potrebno. Pa kakva se stručnost ovde tražila, sem dobre saradnje sa mnom na koju on i ona očigledno nisu bili spremni. Ako ovim tempom nastave ja ću pre umreti nego što će oni izvršiti sistematski pregled. Mislila sam da ga neće poslušati, da ga gledati kako se i dalje muči u svojoj nestručnosti. Ništa mu nije odgovorila, ali je pristala da demonstrira svoju stručnost. Nije je trebalo puno ubediti da još jednom pokaže svoju dominaciju nad njim. Baš me zanimalo kako će to izvesti. Moraće i ona da poklekne jer meni nije padalo na pamet da ustajem. Ustala je ali samo za kratko. Njen dečko joj je mogao ustupiti prazno mesto – beton ali umesto toga namestio joj je stoličicu bliže meni. Sada joj je visio iza leđa poput telohranitelja. Dečko je bio u stanju pripravnosti. Čekao je i njen najmanji mig pa da reaguje.Kako mi se približila uvidela sam da je još strašnija i ružnija. Noge su joj bile išarane poput poda. Zaudarala je nekim neprijatnim mirisom koji nisam raspoznala. Mirisala je na ustajalu borbu kaladonta i milion bakterija koje bi da pokuljaju iz utrobe u grlo (ma koliko to čudno zvučalo). Njen dečko jeste smotan i glup ali bar ne zaudara na nešto tako bizarno. A tek što oči su joj imale jadan pogled. Kao da su joj bakterije virile i iz očiju. Beonjače su joj nepodnošljivo zamućene i žute, a zenice prljavo smeđe, bez ikakvog sjaja. Sigurno su joj i snovi zamućeni. I predstava se nastavljala. U poslenje vreme nisam gledala smešniji komad sa smešnijim akterima. I tako se ona smestila ispred mene ne gledajući me u oči već u ruke, preciznije u vene. Falila mi je gas maska, jer je smrad njenog tela bio kao kod leša. Pokušala sam se prisetiti svih mojih omiljenih mirisa. Bebi krema sa aromom badema bi samo još pogoršala stvari, knjiga bi samo ublažila miris, kreč i belilo bi izazvao možda i kontraindikacije u ovom slučaju. Benzin bi bio suviše opasan jer bi pala u iskušenje da je spalim. Njoj i nema spasa. Kremiranje bi bilo idealno za nju. Ako već ovako zaudara, smrad njenog leša bi sigurno probio kovčeg i potopilo celo groblje. Dakle, ključan je bio moj inhalator. Tako mi je bio potreban Doktor Mentol da me izvuče iz ove lešionice. Ispružila je šaku očekivajući da joj dečko nešto preda. Na moje iznenađenje nije dobila onaj isti špric. U njenim čirastim prstima bez rukavica sada je držala iglu (opet ponavljam golim prstima) i neke metalne makaze kojima je pričvrstila tu istu iglu. Izgledalo je jezivo. Potom joj je predano predao umrljanu epruvetu. Zaista je izgledalo žalosno videti sa kakvim siromašnim i prljavim instrumentarijumom raspolažu. Pa i ja bi se pretvorila u mrguda da moram sa time da radim. Ona je bila jača od njega, u to sam se čvrsto uverila. Moje zavezane šake je čvrsto stegla njenim balvanastim kolenima. Bilo mi je neprijatno jer su mi prsti bili zavučeni pod njenom buđavom suknjom. Nadala sam se da neću dotaći njen buđavi žbun. Svi su izgledi bili da mi sabotaža ovog puta neće uspeti. Nisam mogla trzati ruke, jer ih je ona njenom mesarskom rukom dodatno pridržavala. Konačno je igla bila zarivena duboko pod moju žilavu venu.Doživela sam bol kao da su mi najoštriji ekser zakucali u podlakticu. Nisam pustila nijednu suzu, nijedan vrisak. Smejala sam im se u lice. Bilo mi je samo krvio što su konačno uspeli u onome što im je bio prvobitan cilj. Konačno su se domogli moje tečnosti života. Uzeli su mi najintimniji deo tela. Ali to nije bio njihov kraj kao ni moj. Nisu znali za šta sam sve sposobna li nisam znala ni ja. Borbi nije bio kraj, a oni to nisu znali. Mislili su da je gotovo, da mogu da se opuste, pa čak i ona toliki stručnjak nije posumnjala u moje namere. Dopustila sam im da uzmu moju krvu, ali nipošto im nisam htela dozvoliti da ti kasapini u nju i zavire. Čim su mi uzeli moju dragu tečnost i napunili epruvetu do vrha, oslobodila mi je šake. Hvala joj za to! Nisu računali da ću im prosuti epruvetu i da ću je slomiti na sitne komadiće. Moja krv se razlila i živopisno obojila onaj ionako izmrljan betonski pod. Trebala sam je polizati i vrtiti je u organizam, ali pod je bio nesnošljivo prljav. Oni su očekivano ispale neviđene budale. Verovatno nisu smeli da reaguju, da obaveste čuvare jer bi svi onda bili svedoci koliko su se izblamirali. Ali od besa nisu stigli da pokažu da ih je sramota. Ona je bila van svoje uobičajne mrgudne smirenosti, pa je napokon razvezala svoj smrdljivi mutavi jezik.
 Po-počisti to, odmaah!
Tek je sada komedija bila prava. Glavna glumica je mucala a još je i kiptela od besa. To nikako ne ide jedno sa drugim.
 Nemamo –
Hteo je verovatno istaći kako nema sa čime, ali i pre nego što je ona išta izustila, shvatio je poruku da mora golim rukama da skloni to staklo. Rečenicu nije ni završio jer se odmah bacio na posao čistača. Taj posao mu je savršeno pristajao. Ali njoj to nije bilo dovoljno.
 Ne! N-e, ne e-e-e pruvvv-etu! To sad!
Nije ni uspela da završi rečenicu do kraja jer bi se dodatno izblamirala. Debelim čirastim kažiprstom uputila mu je ka lokvi krvi. Zapovedala mu je da se pobrine za tu veliku mrlju koja se sve više širila, ali on kao da je nije razumeo.
 Ukoliko ne počistim ovo staklo, možete se raseći, može neko stradati. (gledoa ju je zbunjeno i uplašeno)
 Ni-ni koga za to to nije briga. A-ako vi-vi-vide krv po-počistiće oni na-na-nas! Zato čistac!
Nije bilo više, ali, nemam, ne mogu. Sve je shvatio i morao je uraditi posao najbolje što je umeo jer je ona po svemu sudeću govorila istinu, a on se te istine prestrašio.
Zaista su bili slepci. Nisu imali normalnu krpu ili nešto čime bi obrisali već je on morao skinuti svoje čarape. Bosonog je stajao u toj tamno crvenoj barici. Samo kad sam videla tu scenu ja sam se saosećala sa glavnim glumcem. Verovatno je režiser imao nešto posebno na umu da iskaže tom simboličnom scenom. Svakako je uspeo da probudi u gledaocu empatiju. Odmah sam i ja osetila kako mi zebu stopala. Bilo je tako neprijatno gledati kako mu se rub nogavice polako kvasi crvenom tečnošću. Zašto ih nije zasukao, bilo bi mu lakše, prijatnije i brže bi odradio posao. Ovako će izaći kaljav sa vidljivim tragovima. Izgleda da nikoga nije bilo briga. Niko se u njega ne bi zagledao. On je glumio sasvim nevažnog lika. On je bio potlačeni rob, a ona tiranin. Za mene su oboje imali status antiheroja i ničeg više.Jedno moram priznati, izvanredno su igrali svoje uloge. Moderno pozorište je današnjih dana baš uzbudljivo. Sviđa mi se što je interaktivno i što se gledaoc totalno uživi. Ima utisak da prisustvuje realnom događaju. Glumci nisu previše histerični, nego taman se ponašaju kao i u stvarnom životu. On je tako gacao po toj gustoj barici, pokušavajući da je kožom svojih tabana upije. Ona je sve to mirno i mrgudno posmatrala. On je optrčavao oko nje, lomatao se, a njoj nije palo na pamet da se pomeri. Nije joj palo na pamet da mu ustupi svoje centralno mesto.Ona se tačno nalazila u sredini prostorije. Stolica je stajala u crvenoj bari. Kada je upio dovoljnu količinu krvi obuo je ponovo klompe. Prvi put sam mu se zagledala u klompe. Bile su isprljane od starih smeđe-žućkasto crvenih mrlja. Definitivno je ova predstava bila uspešna kada se izvodila više puta. Čarape su mu još bile u rukama. Čarape su bile čiste, bele i suve ali ne zadugo. Potopio ih je. Ubrzo su bazdile na 60 % alkohol a i to nije bilo sve. Iznenadila sam se kada je izvadio bočicu meni tako dragog medicinskog benzina. Par kapi je sipao u čarapu. Improvizovanom krpom pokupio je preostalu baricu sa poda. Natopljenu krpu krvlju, alkoholom i medicinskim benzinom iscedio je u novu novcatu epruvetu, nikad ranije korišćenu. Na moje opšte iznenađanje, ta epruveta nije poslužila za analizu već kao čaša za otpijanje domaćeg koktela. Otpio ga je u jednom cugu. Efektan kraj. Ova scena je konačno završena. Imam zamerku. Moglo je biti malo više dijaloga. Ali ne marim za to previše, jer su njegov nedostatak upotpunili dinamičnom radnjom, mada mogla je biti i dinamičnije. Pred početak nove scene, pod je uredno obrisan zahvaljujući njegovim veštim sposobnostima ruku. Pod je istrljan drugom, čistom čarapom, neupotrebljenom za koktel. Scena je opet “zablistala“, a ona je i dalje sedela kao ukopana.

Tresla me je groznica. Žudela sam za sapunom i čistom vodom. Voda će sprati bol, ali samo čista voda.
Ne sećam se kako sam dospela ovde. Potopljena u prozirnoj vodi otvorenih očiju ležim mirno. Ne gušim se, dišem sasvim prirodno.To je jezero. Ne, to je mirišljavo korito.Osećam miris zelenog čaja i krastavaca. Osećam ih na meni. Izjele su prljave čestice sa mog tela. Još uvek mirišu. Voda se nije zamutila. Ja gedam kroz vodu negde gore. Vidim sebe. Čista sam i skroz naga. Ne stidim se. Želim ostati što duže ovde. Sklupčana sam ali mi je udobno. Udišem i izdišem a voda je još uvek bistra. Ne osećam da dodirujem dno, kao da lebdim u vodi. Ne osvrćem se okolo. Ne vidim nikoga, gledam samo sebe. Nije važno ko je tu i ko nije. Ne brojim vreme, jer ga ne osećam. Ja sam sad bezbrižna i ne želim izaći. Znam da ne mogu potonuti. Želim se kroz opustiti. Želim zaspati otvorenih očiju.
I kao dam znala da ovo ne može večno da traje. Vodeni plafon u kome sam bila je krenuo je da se otapa. Iz mene od gore počele su da kapaju tamne kapi ka meni dole. Gledam kako se kapi povećavaju. Gledam kako ih sipam na sebe. Ja se ne opirem. Primam ih ka sebi. One su tamne i mutne. Sve ih je više. Oči postaju mutne. Gledam ih. Iz njih izranjaju mutne suze. Korito od gore se postepeno prazni na meni koja ležim dole. Ja sam ovde dole nepomična. Ja od gore se pretvaram u kapljice i spuštam se ka sebi dole. Korito gore se i potpuno ispraznilo. Nestalo je. Ja sam nestala. Utopila sam se. Ovde dole voda se zamutila. Nisam mogla više videti u vodi. Vratila sam se sebi. Ponovo.

 

 

Uživanje u svakodnevnici

I zašto sam opet u sobi sa rešetkama. Vrata su i dalje zaključana.I dalje ovde niko normalan ne dolazi. Ovde sam samo ja. Samo ja postojim. I mora biti da sam opet dremnula. Pod, beton je i dalje haladan ali su moji obrazi topli al ii nažuljani. Vilica kao da mi je priklještena.Mrzi me da ustanem.Možda samo da je pomerim.Pomeriću glavu svega nekoliko centimetara.Treba mi još hladnija podloga za obraz i čelo.Možda ću tako razmišljati racionalnije.A da se ja ipak pridignem i da ovog trena krenem u bekstvo? Samo kako, kada nema nijednog alternativnog izlaza. Nema otvora za ventilaciju, druga vrata ne postoje.Treba se dokopati ključa.Kako da stvorim ključ?Ili kako da ga napravim je možda logičnije pitanje. Ali ja nemam čarobne moći i ne mogu ga stvoriti.Nemam ni iglu pa da mogu obiti. Jesam gladna ali nisam izgladnela toliko da se mogu provući. I kako da pobegnem?Ali ajd teoretski da uzmem da nekako uspem da otvorim vrata, šta ću onda, kuda ću dalje?Ja ne poznajem ovaj lavirint. A možda da simuliram da mi nije dobro, pa da sačekam da me pokupe, pa da im se onda istrgnem i onda uteknem. Ali to je suviše rizično. Oni mogu da dođu naoružani do zuba sa svojim inekcijama ili čime već i biće mi još gore. Ili bi trebalo da tražim dozvolu za ve-ce.Ali ne bi mi dopustili, zna se kada je red za male i velike nužde pa maker se mi i ne uklapali u taj raspored, maker morali to uraditi i ovde u sobi.Ili da jednostavno zatražim onog mutavka Zašto se večito toliko premišljam.Stalno imam neke dileme.Ali bolje tako, to znači samo da hoću da ispadne sve kako treba.Gde sam ono stala?Da, mutavko, on je tu za mene kad god mi zatreba.Treba ga smao sačekati da se pojavi.Ovde je njegova maršuta.I kada dođe, samo ću ga pozvati i nekako ću ga obrlatiti. Namamiću gad a uđe ovde i uzeću mu pažljivo ključ a onda ga zaključati i otići. Ali ne, naravno da ne mislim ozbiljno da odem, nego ću polako krenuti. Već sam taj čin će biti dovoljno kažnjiv.Da, to je digunro i jedini način da izađem.
Već dugo niko nije prošao od njih. Možda je to poseban vid izolacije.Možda proveravaju koliko mogu da izdržim u ovoj betonskoj pustoši.Učinili su mi uslugu što ne šalju nikog ovde.Čujem samo strujanje vazduha ili nečeg što ne znam šta je, nešto što leži ispod ovog debelog betona. Ali mi nekako sada jače odzvanja, ili mi se čini. Kao da se čuje rezanje šmirgl papira.Zar ja to konačno čujem njegove korake?Ne, ne mogu da vidim iz ovog ugla ništa. Vidim samo beton koji se prostire dalje od mog vida, tamo iza rešetaka. Teško mi da se pomerim, premorena sam ali moram se bar malo pridići. Samo da vidim je li to on.Nemoguće, kao da imam telepatske moći, kao das am ga prizvala. Zaista, pa to on ide, i to ide vamo, prema meni.I šta, da ga odma iskoristim? A nisam detaljno ni promislila. A šta ako on to sve i dozvoli, i ne bude se bunio?Šta ako i drugi zažmure.Šta ako mi čak dopuste da nesmetano odem?Možda se sažale na mene.Možda njima ništa i ne zhnači to što ću otići.Znaju da nisam opasna po okolinu i pustiće me da prođem.A možda im je jednostavno potrebna komocija. Žele da se otarase viškova i moj beg će im dobro doći. I šta ću onda?Moraću da se vratim.Ali ispašću neviđena budala, ispašću bolesnik. Onda mi se tek dobro neće pisati. Strpaće me u ludnicu, tamo gde nip o kom osnovu ne pripadam.Ne, taj neuspeh ne mogu sebi dozvoliti.Definitivno ideja o bekstvu odpada.To je bio samo moj hir, moja nezrela misao. Ali on se sve više približava, kao da je došao sa namerom da baš mene poseti. Ovo mu nije uobičajna maršuta. Evo, definitivno će mi još otključati i bravu.Nije valjda das u odlučili da me puštaju? Pa to je katastrofa!
Ne, kakva greška! Kakvo puštanje! Ostajem ja još ovde, nikuda ne idem. Dečak je bio preda mnom.Došao me je da poseti. Toliko je malen i žgoljav dag a nisam ni primetila kada je išao iza njega. Ovaj mutavko nije bio u stanju ni da mi kažeda mi je došao neko u posetu. Samo ga je postavio pred sebe, i gestikulacijom dao znak da sad može pričati sa mnom. A on je potom iskoračio iz sobe i ostavio nas zaključane. Sama sam u sobi sa dečakom koji mi je od nekud poznat.
 Seko, jesi lidobro?
 Ah, ne brini ništa. Izvini, sačekaćeš malo.
Njegovo pitanje je bilo sasvim na mestu, pošto su me zatekli kako ležim na podu. Nisam želela da me i dalje tako sapatnički gleda. I meni je bilo nezgodno da ja njega tako gledam iz ovog ugla. Bio bi to veliki napor za moje oči. Pridigla sam se, ali jedva. Nekako sam bila troma, teška, ma sva usporena. Kao dasam nakljukana kojekakvim lekovima. On je i dalje stojao na istom mestu ne pomerejući se, kao za neku crkvenu misu. Jedino što se na njemu pomeralo bili su prstići. Gulio je stare rane. Rane, koje nisam mogla da vidim dokle dosežu, jer su skrivane pod prljavštinom.Nisam mogla više da mu gledam u ruke.Pogledala sam mu u oči.Bile su još tužnije.Mislim da sam htela, odmah sam mogla pustiti i koju suzu. Znam bilo bi ljigavo ali skroz iskreno. Nekako sam se pridigla i sela na krevet. On je i dalje stojao ali smo bili u istoj ravni. Bio mi je tako poznat ovaj osećaj.Kao da sam ga već jednom doživela.Lica obično ne zaboravljam. Znam ga od nekud, inače ne bi ovako nešto doživljavala.
 Hej, pa odakle se mi znamo?
Nisam znala koje drugo pitanje da mu postavim. Ovo mi se činilo sasvim logično iako sam mogla odmah preći na još važnije. Trebala sam ga upitati zašto je došao ovde, i da nije neka zabuna u pitanju.Možda su omašili sobu.Ali nekako su mi reči instinktivno izletela, kao da je to bilo prirodno da ću ga baš to prvo upitati.Gledao me je malo začuđeno, ne više onako tužno. Zvučao je skroz naivno, ni malo lažno i prefigano.
 Seko, pa dali ste mi one medenjake.
Medenjaci, pare, drhtavica, nedoumica, nož, drhtavica, slike koje su mi prošle kroz glavu u sekundi. Pa on je taj mali kom sam onog oca ili očuha ili koga već izbola.I on je došao sad ovde meni.Da mi se sveti?Ne, oči mu nisu bile pune mržnje.Da mi se zahvali.Ne, oči mu nisu bile srećne.Nisam mogla da sakrijem osećanje.Drmalo me je nešto. Kao odjednom das am i ja bila tužna, ali kao da me je bio i stid. Ali uporno sam sebi objašnjavala da nemam tazloga za stid i krivicu, ja sam njega oslobodila, ali uporno sam to isto osećala. Jedva das am ga mogla gledati u oči. Čudno, meni u oči nije gledao.Gledao je u pod. A ja nisam znala šta da mu kažem. Koje reči da izaberem a da ne budu neprikladne i glupe.A izvalila sam tešku glupost.
 Nadam se da su ti se svideli, mada nisu bili baš mekani. Svašta ti danas utrape.
 Ne znam, nisam ih prob’o.
I dalje je gledao u pod a meni i dalje nije bilo janso zašto je on ovde. On je došao meni a uredno ali šturo odgovara na sva moja pitanja a on ih ne postavlja i verovatno bi se ponavljalo ovo u beskonačnost da ja to nisam presekla.Samo kako mi je bilo teško to da uradim, morala sam preći preko knedle u grlu.
 Dobro je, nisi ništa propustio. Samo bi polomio zube. Nego,zašto si ti zapravo ovde? Dobro, možda je to bezveze što te pitam jer i ne mora za sve postojati neki poseban razlog, eto možda si navratio tek onako..
 Pa rekli su mi da ste ovde (gledao me je zbunjeno ili potišteno, ne bih tačno umela objasniti njegove mutne oči)
Samo ko mu je to mogao reći? Možda i nije došao sam, već ga neko poslao.A da ga pitam biće glupo.I šta sam mogla da mu kažem, da mi je žao zbog njegovog oca ili očuha? Ali to bi bila laž.Ali bilo mi žao njega, a gde ću to da mu kažem, još da ispadne dag a sažaljevam i da ga stavim u još veći bedak.
 Da, tu sam ja, nigde neću pobeći, ne boj se. Samo zašto bi baš neko ovde dolazio, nije ni malo zabavno kao što vidiš, ovde ti samo može biti dosadno.
I dok sam ja sa teškom mukom smišljala šta bi dalje mogla reći, neočekivano me je prekinuo i rekao ono što mi nikad ne bi palo na pamet. I još je bio uzbuđen toliko da sam ga jedva pohvatala jer je pričao dvesta na sat a samo što nije zaplakao.
 Izvinite što sam vam tražio pare, neću nikad više. Doneo sam i medenjake da vratim ali oni, oni mi nisu dali. Ali vratiću ih, samo oni ne daju sada ali ja ću doći sledeći put i možda će dati.
 Ma to su ti idiotski stvorovi. Eto vidiš sa kime ja moram da se nosim. Ma baš te briga za njih, nemoj se džaba nervirati. Oni mene vidiš žele da slomeali se ja ne dam, tako nemoj i ti.
 Samo, izvinite nisam našao one iste medenjake, ali obećavam naćiću ih i sledeći put ih doneti. Zamoliću ih lepo, onda će mi valjda dati da ti dam, ja neću nijedan pojesti.
 A ma za medenjake nemoj da se brineš. Ionako su tvrdi, jesu sa medom, ali škrtare, tako da ga ni ne osetiš. Ko sub lebac su tvrdi, pod zubima nema one stare mekoće i slatkoće koja se topi. Slobodno zadrži medenjake, meni ne trebaju a para kao što vidiš nemam.
 A pa seko, ja neću više to da tražim, ne trebaju mi, ni medenjaci, ni ništa ..
I nije mu dugo trebalo da pustite suze. Verovatno su bile iskrene ali meni su neshvatljive.

Detetu je tako malo potrebno da zaplače.Nije mi jasno zašto se toliko trudio oko tih medenjaka.I kako mi je mogao doći tako prljav u posetu?Nisam stigla da to proverim i da ga više išta pitam jer ga je onaj mutavko odveo.A dečak ga je tako nemo poslušao.Zašto ga je odveo?Da li zato što je mislio da je dečaku teško i da sam jakriva što sam ga rastužila pa više nema šta da traži sa mnom ili je vreme za posete isteklo? Ipak bilo mi je tako na kraju svejedno.
I kojih ovde propusta sve ima prosto je za čuđenje.Ovde je kao u cirkusu. I dalje mi nije jasno zašto ja ne idem u posebnu prostoriju za posete nego ostajem ovde zaključana sa posetiocima. A tek mi neće biti jasno kako su dopustili tako malom detetu da boravi u tako skučenoj prostoriji sa osuđenicom. Ja nisam bila ni sa čim vezana i sputana. Slobodno sam ga mogla ščepati za grkljan i ubiti ga. Ili je njihov tim stručnjaka procenio da nisam tako opasna. Ili su ipak verovali u njihovog mutavog psa čuvara da može odraditi svoj posao na vreme. Ali ne mogu poverovati da bi taj mutavi mlitavko bio sposoban da me zaustavi kada bih napala.Moglo se to odviti sve u sekundi. Mogla sam ga iznenada zgrabiti kada je najmanje očekivao. Kada je bio na ivici suza, mogla sam ga ščepati. Da, to je bila savršena prilika da produžim ovde odmor.Ali ne, on ništa nije skrivio, samo je plačljivko.
Koga bi bilo dobro da ščepam? Koga, kada ovde nikog ne viđam.Niko mi nije na vidiku. A tako lakao bi društvu mogla da učinim uslugu. Uklonila bi nekog ko je suvišan, nekog ko je štetočina. Sigurno su ovde, samotreba da ih oslušim. Ali ove zidine mi ne daju nikakav trag. Ovaj beton prigušuje njihov izvor. Sigurno su blizu mene. Tamo negde drhte i tresu se, zavučene u još mračnijem i vlažnijem ćošku nego što je ova moja betonska soba. Žude za aromatičnim biljem. Traže jednokratno zadovoljstvo. Mogla bi im zavrnuti šiju. Ako me ikako stave sa njima da budem ne bi smela propustiti šansu. Samo da ne ispadne da sam se ja ustvari samo odbranila. One imaju status ludača koje će sve učiniti samo da dobiju jednokratno zadovoljstvo. I onda bi ispalo da su me napale jer se nisu mogle izboriti sa svojom krizom a eto ja nisam imala drugi izbor nego da im zavrnem šiju. Možda mi onda i nije tako pametno njih izabrati ih za žrtvu. Ne, definitivno nije. Postoji još jedan razlog koji će me omesti. One su udružene, ali lažno udružene. Kada jedna ne uspe da se dokopa svoje doze ova druga će se zauzeti ne zbog drugarske solidarnosti već zbog svoje egoistične i nagonske. Onda će nekoliko njih krenuti na mene jer će svaka videti da je potencijalna žrtva. I onda ću ja na kraju ispasti žrtva ali koja je istinksi izginuti. Ja to sebi ne mogu dopustiti. Ovde nisam da na sebe navučem hijene koje će me pojesti. Ovde sam da što duže preživim. Nisam se dobro izrazila, ovde sam da što duže živim.A u svakom životu ima i spavanja. Meni je sad došao red na san. Ne treba mi hrana, i ne treba mi udoban krevet. I ovaj hladan beton mi prija. Obraz mi je nažuljan i boli. Okrenuću glavu na drugu stranu da ne gledam u rešetke i zaklopiću oči. Zaklopila sam oči i hladila obraz. Taman sam bila spremna da utonem u san ali oštri koraci su me trgli. Tvrdi, i napeti koraci udarali su od pod. Bili su sve bliži i bliži. Sigurno k meni dolaze, nemaju kome drugom. Ja sam ovde jedino živo biće. Ali ko sad dolazi? Mrzi me da se okrenem. Ovde mi ovako prija. Nemam sad snage da se premeštam s jednog kuka na drugi, s jednog obraza na drugi. Zar mi opet neko dolazi u posetu? Možda je onaj dečak, želi da primim njegovo izvinjenje. Ili je napokon došao i taj dan, oni mene to oslobađaju? Ali ne shvataju da je to za mene samo kazna.Nemam snage da proveravam ko to tako iritantno hoda. Ne mogu, neka se smiluju i neka me ne prekidaju u snu. Ako im je stalo do mog duševnog stanja pustiće me da se prepustim snu. Ne mogu. Što se više naprežem da shvatim ko je, glava mi je sve teža. Tako je lepo prepustiti se. Odavno nisam imala ovakvu potrebu da se lepo i duboko naspavam.I kao da ih čujem. Ima ih nekoliko. To se oni nešto meni obraćaju? Možda i umišljam.Ali neka ih, neka pričaju. Pustiću ih. Neću im ništa reći. Neka rade šta žele i šta hoće. Samo da ne moram da ih slušam. Hvata me ovaj dobrodošli san. Znam da je ponekad gubljenje vremena spavati po danu. Mislim da je sad dan. Ne znam, ne mogu da odredim. Prirodna svetlost ne dopire do mene. Ali prija mi ovaj mrak. Uvek je lepše zaspati u tami. Sunce bi mi samo štipalo oči. Navikla sam ovako. I prija mi ovo ljuljuškanje. Kao da sam na nosilima. Kao da sam tek rođena. Kao prva uspavanka.

 

 

48 sati

Budim se ali teško. Ne mogu da se probudim. Polubudna sam. Ukočena kao polumrtva.Usta su mi suva. Ne mogu da se obližem. Jezik mi je suv i smežuran. Vilica napeta i ukočena. Tako mi je potrebna tečnost. Samo jedna kap bi mi bila dovoljna. Samo jedna kap. Ždrelo mi je suvo i peče me. Samo jednu kap želim. Želim da progutam svoju pljuvačku ali je nemam. Da sigurna sam, nemam je.Gutam vazduh a kao da gutam nož. Trudim se da ne gutam. Dišem na usta a vazduh mi reže grudni koš. Utroba mi se grči.Bolovi me muče na prepad. Napadaju me sa svih strana. Želim da se savijem, da se zgrčim, da nestane taj grč. Ali ne mogu.Ne želim da mislim o bolu. Nestaće sam. Zaspaću. Hajde, zatvori oči i zaspi. Oči su mi već zatvorene. Misli o nečemu laganom. Misli o nečemu što će te opustiti. Ne mogu, ne mogu da se skoncentrišem. Bol izjeda. I ne mogu, ne mogu da utonem u san. Žmurim ali ne spavam. Misli su mi kao vrelo. Vrele su i brze, ne mogu da ih uhvatim. Ne mogu da ih se otarasim. Samo brabonjaju i komešaju se. Kako je to biti bogalj? Da li bi mi bilo lakše da ne vidim i ne čujem. Možda? Možda bi mi bilo lakše da ne osećam bol? Onda bih bila pravi bogalj. Samo kako bih podnela živeti tako? Kako oni uopšte žive? Šta je njihova svrha? Oni životare. Kako mogu tako da žive? Ne, nije im sigurno tako teško.Samo se naviknu, ne znaju oni za bolje. Da li će ikad i znati? Besmisleno je uopšte misliti o tome. Ja znam za bolje.
Ne mogu više da žmurim, ali nemam šta da gledam.Oči me bole. Bol uranja duboko pod duplju. Telo mi se ne otkravljuje. Povremeno se trza na hladno strujanje vazduha. Od nekud dopire možda i svetlost ali ne znam odakle. Nisam spremna na svetlost. Kad se setim samo onog sunca i sunčanja na plaži, pa mozak na pašu. Telo je upijalo svaki sunčev zrak. Tako sam leškarila bezbrižno i opušteno. Mogla sam da ništa ne radim satima, ništa korisno za druge. Samo da se prepustim sebi i suncu. Ali ja bih bila zadovoljna, a ako sam ja zadovoljna onda bih prenela taj osećaj i drugima. Ipak bi bilo korisno i za druge. I kad se setim sjaja zimskog jutra, odbleska od snežnih krovova. Od toga stvarno znaju da zabole oči. Ali moram sad otvoriti oči. Ili ne još.
Osećam, otrkivena sam. Kad sam zaspala, nisam se pokrila. Velika šteta. Tako je sad hladno. Kako bi bilo poželjno da ne osećam hladnoću, da ne osećam bol. Sećam se kako mi je miris zimskog jutarnjeg mraza štipao nozdrve. To je bila hladnoća koja se zarivala u nos. Sad je hladnoća rasprostranjena po celom telu. Svaka dlačica mi je naježena i kao smrznuta. Sva sam ukočena. Onim klošarima od prosjaka je tako stalno. Oni su se navikli na taj osećaj. Verovatno i ne znaju da su ukočeni. Ali besmisleno je misliti o njima.
Kao da lebdim u vazduhu ali bez krila, osakaćena. Kao da sam polutka, ispružena u ledari.Ne ležim. Nisam na betonu. Kada sam ustala, ne sećam se. Ne osećam telo više. Ne mogu da ga pomerim. Moram otvoriti oči.
Da, još uvek sam ovde. Još uvek sam u mraku i još uvek je hladno.Kao da sam otupela. Još uvek sam sama. kao da ne vidim i ne čujem! Mora da je strašno ako nemaš ta dva čula! Kao kompletni slepac. Ali ja čujem svoje misli. „Ima li koga“, da zapomažem šta vredi. Ne žele da me čuju. Ne čujem ni ja njih, pa što bi oni mene!
Noge su mi vezane, ruke su mi vezane, ali ne i usta i ne i oči. Ja znam da ja čujem, i da ja vidim. Čujem podmuklu tišinu, i vidim hladan mrak. Ja osećam ali ne mogu da se pomerim. Osećam hladne žice oko mojih članaka i oko mojih osušenih zglobova. Ne mogu da ih rasteglim, jer ne mogu da se pomerim. Zašto ne mogu da se pomerim?
Šta žele od mene? Mogu li da pogodim? Ne, jer oni ne razmišljaju logično. Zašto sam ovde? Sasvim zasluženo i opravdano po njima. To je njihovo racionalno postupanje prema meni. Kome ovo rade? Nisam sigurno jedina.Ali imam pravo da mislim da su pogrešili. Nezasluženo mi je ukinuto pravo na slobodno kretanje. To je njihova terapija. Traje čitav dan a ponekad i dva. Samo nema potrebe da se oni tako brinu za mene. Ja želim da živim. Ja nisam od onih koji se sakate i koji uskraćuju sebi pravo na slobodan život. Kako sam umorna. Samo kada bih mogla ućutkati ove misli. Samo kad bih bila u stanju i skroz zatvoriti oči i ništa ne videti, ne čuti. Zašto sad ne mogu da prizovem san. Hajde da malo odahnem. Malo ćuti. Priča je precenjena. Priča tako umara, iscrpljuje sve oko sebe. Ćuti.
Ne, ja neću ćutati. S razlogom mi usta nisu vezana. Mogu i smem da govorim. Čujem. Nisu mi tutnuli tampone da ne čujem. Zidovi nisu tako debeli. Mogu da me čuju. Imam pravo na otpor. Imam pravo na slobodu govora. „Želim da jedem. Gladna sam i žedna“. Bila sam sasvim pristojna i uljudna. Nisam tražila ništa što je nemoguće. Realno mogu da mi ispune ove želje. I način na koji sam to tražila je fin, kulturan. Nisam se derala. Oni su tu negde u blizini. Sve čuju. Trebala sam tražiti nešto i protiv bolova. Nema veze, sad će oni doći pa ću im lično reći. Sigurno su me čuli. Možda sam bila i previše fina, pa me neće shvatiti ozbiljno. Neka, strpljiva sam i umem da sačekam.
Opet ta žeđ. Kako me smara. Ne da mi da spavam. Kako bi popila sve kapi sa tavanice, makar bile i prljave i buđave. Kako volim onu vodu u flašici iz frižidera. Šta mi vredi da je zamišljam kada je neću dobiti. Nije realna moja želja, ali je jača od mog razuma. Ne, ne treba mi sloboda, samo voda. Ne mogu više ni da kašljem, napor mi je. Boli me opet grlo. Neću da mislim na bol. To je najmanje što može da me boli. Bogalji čitavog života žive bez ruke ili noge. Ni ne sećaju se kako je to imati sve. Nije im neophodno, mogu živeti i bez bubrega.
Kako bih sad usta napunila kremom sa neke tortice. Neću više da mislim o bilo kojoj hrani. Ako je već ne mogu ništa dobiti, maštaću o najedelikatnijim dezertima. Ne želim više da traćim misli o nekim splačinama. Biće mi samo još gore. Osim gladi moriće me i nagon za povraćanjem, ali ne bih imala šta da ispovraćam. Dosta o povraćki, vrati se na tortu koja još nije sanjana. Slatkasto kisela krema, bela kao sneg.. Da, nju bih lizala sa torte. Pojela bih je celu, prstima. Okrugla i bela, prhka, topi se u ustima sa najsporijom slašću.Miriše na slast, na najfiniju tortu, tortu iz snova.Piškota i krema, ma sve tako lagano klizi pod nepcen, miluje ždrelo i rastapa se u želucu. Mogu i sad osetiti taj ukus. Malo gorči ali ne smeta mi. Moj jezik to može podneti. Onda bih se nalila vodom sa česme. Verujem da je čista. Usta bi se tako osvežila, rashladila. Onda bih se morala dobro oribati. Sapun bi mi se topio kao i torta u šakama. Pretvorio bi se u zelenkastu kremu. Pojela bih i njega. Ja bih bila zadovoljna, bar na trenutak. Znala sam da će se ovo desiti. Znala sam da ako dobro zamislim, probudiću lučenje pljuvačke. Konačno su mi usta malo manje suva. Gutam halavo kapljice pljuvačke, kao da su kapi vode sa najsvežijeg i najbistrijeg izvora.I gotovo, one su popijene, sve do poslednje na iskap, tako brzo su se upile kroz moje halavo ždrelo. Umirila sam se na kratko. A onda sam se podsetila gde sam. Disanje se ubrzavalo. Žalila sam što se san neće ostvariti.
I koliko je već prošlo? Kako ovde čovek da odredi vreme. Nema sata, nema ni senke, samo hladno strujanje vazduha s vremena na vreme. Sve je isto, identično. Nema početka i nema kraja. Vreme prolazi a oni ne dolaze a ja se ne bunim. Čuje se samo zavijanje mog stomaka. Tako je prazan a kao da je napunjen sečivima, naduven od bolova. Zglobove kao i da nemam, kao da su mi odsečeni. Nožni palci su utrnuli. Ruke su teške, trome, tako lako bi se savile i pale ali ne mogu. Kao da nisam jela čitavu večnost i pila još dve večnosti. Pokušavam da pronađem pljuvačku, možda se sakrila u neki deo usta. Ali sve je suvo, smežurano i sasušeno. Ne mogu je više naterati da se vrati. Ona je popijena, otišla je u nepovrat. Gde su mi sad roditelji da me vide ovakvu? Gde je sad mama da viče na mene što sam to sebi dozvolila? Gde je sad otac da me samo mrko pogleda i nijednu reč ne uputi? Što me nisu posetili? Gde su sad prijatelji i rođaci da me potapšu po leđima i ponude kolačima, kažu nešto lepo? Nema ih, nestali su ili ih nikad nije ni bilo.
Da bar neko ili nešto zamiriše, da znam da ovde još neko živi sem mene. Da znam da je ovde život nastanjen. Nikakav miris ne dopire do mojih nozdrva. Ne može biti da sam otupela, još uvek mogu namirisati na najudaljeniji trag prljavštine i čistoće. Ovde ne osećam ništa. Ovde se miriima gubi svaki trag. Udahnula sam duboko. Nosne šupljine su mi bile otpušene. Sve je disalo u meni kako treba. Oko mene ništa nije disalo.
Boli me trbuh, kao da ga neko proždire. Bole me leđa, kao da su mi teret. Kao da sam razapeta a ne samo vezana. Imam li glasa bar? Imam li snage da ih još jednom dozovem? Crv, onaj stari podmukao parazit opet se uzdigao. Penjao se polako iz dna stomaka, puzeći prema grudnom košu. Ne, neću mu dopustiti da me uguši. Neću mu dopustiti da se popne do grla i izađe na uši. Ugušiću ja njega. I svom dušom dreknula sam u ovoj praznoj sobi: „HEEEEJ, ZAŠTO VAS NEMA, GDE STE! GDE STE DO SADA SVO OVO VREME! GDE STEEEE“ I svu snagu koju sam uštedela potrošila sam na ovaj poslednji zov. Grlo me je cepalo. Ždrelo kao da se kidalo. Crva strašljivog sam prigušila, bar sada a možda i zauvek. Ali nova knedla se stvorila i skupila u grlu. I bol, ali ne fizički. Usta mi više nisu bila suva. Suze su ih ovlažile. Unela sam bar malo soli. Eto i to je njihovo obećanje. Meni ga nisu ispunili. Oni smeju da krše pravila. Jasno sam zatražila obrok. Trebalo je već da dođu i odvežu me. I ako nisu čuli dužni su da prođu i da provere da možda ne treba da se obavi nužda ili lična higijena. Zar im toliko nije stalo da ovde bar ličimo na ljude dostojne življenja. Znam, ja nisam dostojna njihove pažnje i njihove brige. Ja nisam majka i ja nisam tek rođena, nisam dete. Bolje da zatvorim oči, biće mi lakše. Neću više gledati ovakvu sliku sebe. Ali neću, neću zatvoriti oči. S razogom mi oči nisu vezane. Treba da sam zahvalna što još uvek mogu da vidim. Samo bi mi bilo lakše da ne osećam bol. Ali neka, sa bolom znam da sam živa.
I kada će doći.Neće doći. Sada? Možda nikad? Neka ih, dopuštam im. Ne treba mi njihova hrana i njihova voda. Prljavi su i otrovni. Ne trebaju mi njihove reči i njihovo prisustvo. Zlobno i kobno je po mene. Stvaraju samo nečoveka od čoveka. Ništa ovo ovde nije bitno. Hoću i mogu i bez toga. Stopiću se sa ovim betonom, biću beton. Stopiću se sa ovom okolinom,biću okolina.Stopiću se u zid koji ne vidim. Utonuću u njega kada me proguta. Stopiću se sa ovim mrakom, živeću u mraku.Mrak će me progutati. Otvoriću oči, ali neću se pretvarati da ne vidim. Samo ne mogu držati glavu pravo. Tako je lako saviti je. Tako mi prija. Tako me opušta. Tako bih zaspala ali ne mogu. San me neće. A ne mogu više ni da mislim i izmišljam.
I zašto sam ovde? Zašto sam otišla? Nisam valjda zaglavila ovde samo da bi o ovome pisala! Počinila sam zločin da bih o tome pisala! Da bi se time hvalila?! Zar nisam mogla smisliti nešto kreativnije, originalnije? Teško je danas biti originalan! Ali imam sve uslove. Imam još vremena! napisaću, smisliću nešto drugačije! Ne moraju svi čitati ovaj dnevnik. Dnevnik! Moram spojiti početak sa ovim! Nije još kraj! Moram nazvati nekog da mi donese, da spoji te deliće! Ali koga?! Oni me neće hteti videti! A ne želim ni ja njih u mom prisustvu! Ono što sam pisala kući mora biti spojeno sa ovim, sa ovim dnevnikom! Dnevnik! Svako ga piše! To je tako ofucano, precenjeno! Imam vremena, imam čitavu večnost pred sobom! Zar nisam to htela!? Ali zašto ovde? Zašto sam morala biti ovde? Zar nisam mogla biti kod kuće ili bilo gde. Nije mi baš bilo neophodno sve ovo, ili ipak jeste?Kako ostati zatvoren kod kuće kada me je tamo sve ograničavalo. Okružena sam bila ograničavajućim ljudima, idiotima. A ovde? Pa i ovde su idioti.
I ponovo te beskorisne misli. Beskorisno prežvakavanje jedneg te istog. Ali to sad sve više nije ni važno. Sve to umara.
Ne mogu više glavu da držim u ovom položaju. Neka mi pada. Gledaću u pod. Каpci su mi opet teški, oči opet bole. Previše im je svetlosti. Kako prija kad ih zatvorim. Zatvoriću ih.
Da imam krila poletela bih i srušila bi se na sred raskrsnice, pustila bih da me gaze ali moja krila ne bi bila slomljena.