Марија Васић

Микрокосмос

Њихова прича

Они су једно племе и једна породица. Њихов живот не познаје време и место. Ово је прича о њима и њиховој хармонији.
Живе унутра. Не извиру изван јер за тим не жуде. Све што им даје живот је унутра. У кућици. У кућици у цвећу. Тамо им је сав свет који воле и сав живот који живе. Удишу неухватљиви ваздух вечности. Пију кристалну воду са извора без граница. Једу са меке земље са бесмртне планете. Греје их златно сунце на постољима са највиших висина. Најслађи дезерт им је сок од цвећа са небројаних поља. Најмелодичнијиа мелодија им је песма птица из бескрајних вртова.
То је прича, испричана њиховим очима. То је једини и највиши смисао за њих. Тежити вишем и тражити више било би за Њих потпуни и неопростиви грех. Сав свет вредан живљења им као такав понуђен лежи на длану.
Нико се не би усудио да им додели тачне године старости. Погрешили би. Били су зрелији у односу на сва очекивања других приповедача и истраживача. Веома рано су спознавали себе. Веома рано су бивали свесни граница својих очекивања.
Из њихових уста навиру само речи благостања. До других не допиру. Други их нису упознали. Не би их разумели. Не труде се Они до њих да допру. Зборе језиком само њима знаним. Зборе оно што је њима смислено. Певају и зборе о њиховој хармонији.

 

 

Њихов свет

Њихов дом скривен лежи у дну падине обрасле нежним растињем раскошних цветова и недирнутог растиња. Поглед се не може зауставити на један пупољак и једну латицу. То би била грехота. У тој далекој долини недогледног бујања чудесних облика, људске очи не могу се нагледати толикe раскоши у једном даху. Зраци најмилијег злата, Сунца промаљају се кроз небо прекривено цвећем ултрамарин палете. Полен са висинског плаветнила у ритму пролетњег ветра се њише, пада и прекрива тај уљуљкани свет унутра. Ваздух који их обавија мирише на процветало цвеће са неба. Али то је цвеће које не вене и не бледи. Увек је свеже ултрамарин дивоте. Парче тог неба назире се и унутар Њиховог света, Њиховог топлог и ушушканог дома. Стидљиво га прате и посматрају крајичком ока кроз напукле црепове старог крова. Кроз полузаспала окна бајколиких прозора слика се зауставља на прегршт мајушних рубина који из бакарних стена осветљавају путеве Њима незнане. Стазе посуте најмекшим цинобер прахом кривудаво круже и губе се у даљини смарагдних трава и сафирних вода. Са свким јутром изроди се нови пупољак руменији од зоре и сјајнији од росе. Листови њихових верних суседа из башта шуште тихо на лаганом поветарцу, славе рођење нових врста. За Њих је то поље Зид коме не прилазе. Довољан је и један трептај ока да види одблесак тог света и да га одврати са прага промене. Све што се дешава је унутра. Унутра је сва лепота света. Унутра је сва лепота њиховог света.

 

 

Кућица

Звонолики висуљци свиленог на додир, поклањају се пред омаленим вратима шаролике кућице. Сунчеве невести леже на прагу омалене кућице, скривене од остатка света. Чувају је са свих страна својом нежном оградом од цветних плодова пастелних боја. То је улаз на који нико још није закорачио. То је предворје од тепиха свилене траве на којој се губи сваки очувани траг стопа. Један свет живих боја остављен је пред том оградом њиховог огњишта где се и затвара и отвара један други, другачији свет благих боја. То су боје које само Они виде. То су Њихове боје које чувају као колективно благо.
Та малена творевина, скоро мала попут патуљасте кућице из бајке , за чије постојање многа бића и не знају, налегнута је удобно на гипкој хумки. Земља је топла и мекана да патофне нису ни потребне. Ходају и плешу сасвим боси по њој. Никоме није непријатно и никога није стид. Нико се никад није разболео или навукао и омању прехладу. Нема хладних мермерних плочица нити украсних тепиха, тешких за одржавање. Трава је довољно свиленкаста и сјајна да би декорисала поједине кутке њихових соба. Тај природни тепих је можда још и тежи за одржавање. Ипак никоме ништа не пада тешко. Пуштају траву да расте али не дивље. Не косе је и не чупају је. Беру је питомо. Тај посао препуштен је деци из кућице. Свако дете набере себи један букетић траве и узгајалог цвећа и тако напуни ручно израђене вазе од дрвета. Букетићи су мајушни и сведени, не превише раскошни. То је само један од бројних, деци поверених задатака а све их обављају са истом радошћу. Ниједно дете из ове кућице није закукумакало или се жалило на мрзовољу нити је бризнуло икад у плач што је баш оно добило то задужење (или било какво друго). Сваки укућанин га је имао. Задужења нису схватали као обавезе него као природан ток ствари у коме сви учествују драге воље.
Током сваког дневног борављења испијају се полако, културно и сасвим природно сокови и чајеви које сами справљају по рецептима из давних времена. Гостима би то деловала као једна монотона рутина без које се и може. Али укус тих специјалних напитака никада им не досађује. Нико не зна од када и од кога потичу ти плодови и њихови дарови. Знају, али никада нису упознали њихово порекло.
Унутрашњи зид испреплетен је лавиринтима разгранатог цвећа коме се не зна порекло и породица. Уместо слика са гламурозним и скупоценим рамовима, зидове ове домовине красе живописне шаре разбујале флоре. Али те шаре не штипају за очи попут киселине отровница са егзотичног острва. Оне су овде светле као и њихови лековити пупољци седефасте светлости. Собе су окружене миомирисима питомог биља које се клања пред будним али као уснулим, очима њених укућана. Ароме тих мириса благо лепршају и обавијају собе пред спавање. Али када је време за спавање, када они немају мрак? Не виде га. Код њих дневној светлости нема краја. Она је увек тамо и око Њих. Немају ни сат. Али време за Њих није увек исто. Они га креирају и никада не прелази у чамотињу нити пролази у чамотињи. Испуњени су миром без притиска времена које откуцава. Ипак дође и Њима време да главе поставе у хоризонте. Ваљда је то оно њихово унутрашње време, које би требало бити својствено свима, али не оно које гони већ оно које у полаганом ритму пошаље поруку да би се могло и приспавати. Њиховој деци не причају се бајке. Можда јер већ живе у једној таквој. Њиховој деци нису потребне успаванке и приповедање фантазија и којекаквих чудеса, али успаванке се слушају и воле јер пријају њиховом слуху. Без присиле и тескобних мисли они лежу у кревет од плетених лијана и грања. Тело им огреје пернати покривач чије паперје је животињка добровољно дала јер влада узајамно поштовање. Понеко детенце се занесе и заборави да залегне у свој лежај и под својим окриљем пернатог огртача па табане завуче под земљом. Не мари се да ли ће се спавати увек на истом месту јер је сваки део кућице и удобан кутак за спавање.
Кућица је срасла са оближњом флором. Скоро па је невидљива. Стапа се са звонколиким облицима цвећа из дворишта. Можда је баш то и разлог зашто им нико није покуцао на вратанца. Она се и не виде из даљине сачуване раскоши природе. Не би се могло знати од ког материјала је створена ова омала грађевина. Можда је живог, органског порекла? Свако ко би се нашао пред вратима ове кућице мислио би да је унутра тесно, мучно и скучено. Али сви би се веома забезекнули када би само једним кораком ушли унутра и видели колико неизмерено пространство неким чудом живи тамо. Само магија би могла да створи да се један џиносвки простор сакрије у једној таквој минијатури. Или је и то оптичка варка? Унутра лежи право царство лавирината. Собе су у соби као скривене фиоке. И не могу се пребројати. Морали би завирити у сваки тајни собичак, хитро га пребројати да се не би слудели, а то не би био у стању да уради ни најпроницљивији детектив или ма какав архитекта мајстор. Унутрашњи зидови кућице су од лавирината различитих обличја живе ограде. Овде су собе једна у другој, као оне лутке бабушке. Изненађењима никад краја. А још више би се изненадили када би на сред кућице угледали огромно дрво које се вије високо до небеса. Дрво је њихово огњиште. Све забаве и сви важнији догађаји одвијају се око тог дрвета џина. Дрво им је и осматрачница и одмаралиште. Дрво им је и храна. Нуди им плодове свих укуса. Крошње су увек богате разнобојним даровима. Они су увек бескрајно захвални том бескрајном џиновском извору. Тај џин је одвећ пробио кров и срастао са њим. Или је кров одувек био шупаљ?
И на крову расте цвеће. Још увек се на њему испод све урасле сатенске маховине и белих цветова што пупе ипак могу видети остаци наранџастих црепова. У тој кућици није забрањено пењати се на кров. Кров им је зелена тераса и оаза за угодну причу и певаљку после ручка. Није забрањено ни пењати се уз дрво. Тамо се сви моге попету и до највише гране. Али највиша грана се губи високо у небесима. Нико није видео где сеже највиша грана. Пењу се сви, без обзира на пол и старост, аико им се старост не може прецизно измерити. Такав чин пењања уз дрво џина, није само за храбре и одважне дечаке или очеве. Дрво својом величином би неком изван кућице уливало страхопоштовање али оно је питомо. Уз њега се може попети најстарији староседеоц, најмања беба и најстрашљивија кукавица. Али овде кукавица нема. Они су у кућици безбедни и не знају за страх. Све собе су им као оазе а најмирнија и најдивнија је она која се налази на највишој грани. Тамо је светло још светлије. То тако прија њиховим очима. Али како успети доћи до тог видиковца? Како се успети уз тог џина? Степеницама? Да, дрво има степенице. Оне су стабилне и од жила и природних квачица, гљива. Гране су ту савијене попут балустраде. Ту су да придрже верне пењаче. И када би достигли највишу тачку, када би се попели на врх тог џина могли би тада угледати сунце у пуном сјају и пуноћи златне светлости, али не у свом жару који пече. Њима је довољан само један мали делић. Испод тог ултрамарин неба од чипкастих цветова назире се једно окно кроз које то Сунце испушта светлосне зраке. Греју им очи и оплемењују душу. Тада се све мења. Као да им боје тада постају прозирније и стварније.

 

 

Живот изван њих

Ноћ прекрива свет изван Њихових простора, изван Њихове кућице. Они не знају за таму. Ван Њиховог крова светлост се открива у мраку из бескраја малих звезда и свитаца. Далеке границе непознатог им обасјава најблиставија месечина. Али Они не излазе и тамо никада не газе. Никада нису упознали светлости ноћи. Они не сањају нестварно, ни дању ни када отпочне тренутак спавања. Они сан живе и живот славе унутра. Унутра су светле и мирне нијансе живота. Напољу су живе, за њих можда и превише живе, дречеће и нападне боје.
Напољу миле разнолика створења. Не скривају се ни од кога. Могу живети дању и ноћу. Могу се прилагодити на све услове. Али за свог овог века и постојања није забележен ниједан напад на укућана. Свако биће живи свој живот. Кућица им је далека и страна.
То је пространство питоме шуме са питомим створењима. Нико се не може изгубити у њој и нико се никад није изгубио. Оствариво је само наићи на неочекивано уточиште. Али њима не требају уточишта. Они су своји на своме, чувари оаза. То је оаза за сваког странца и ново биће које први пут крочи овде у дубине бесмртне природе.
На узвишењу међу хоризонтима олисталих џинова, наилази се на једну од скривених оаза. То је блистава пољана са изниклим пупољцима непознатог цвећа. Латице се пресијавају као драгуљи међу смарагдима. Још блиставија су тела која се сунчају међу тим драгуљима. И они су драгуљи природе, фауне. Заједно дишу и померају се у ритму са разбујалом флором. Непрегледно се простиру до бескрајних граница расцветлог неба. И овде небо као да се крије под чипкастом завесом плавог и лила јоргована. Да, овде се може прстом упрети на препознати јоргован, али то је само једна врста цвета од многих безимених, овде настањених. На другом, мало удаљенијем и још вишем ливадском узвишењу налази се друга скривена оаза, језеро испод зелене стене. У њему се брчкају и радосно певуше птичице са жутим и црвенкастим туфнама. На површини тог овалног тиркиза мајушни вилин коњици поскакују и лепршају својим топазним крилима. Језеро је прозирно и тихо. Нико се није утопио у тим водама. И нико се није сломио на стенама. Нико се није подвукао ни испод плаве пећине. Нико није осетио ни најмању потребу да истражује неистражено у тами сафирних вода. Они се не плаше и не страхују за животе. Они само не желе тражити благо и живот тамо где већ припада неком другом.
Ко год да закрочи пред прагове тих величанствених оаза добродошао је. Може бити спокојан да ће му мирољубива природа тог света правити друштво и осим ње нико више.
Природа овде не познаје оружје. Ловци не постоје. Њихово постојање би било бесмислено. Немају шта да лове. Немају плена. Плен не постоји јер га нико није створио. Плен се може створити али они га не би видели као плен.
То је свет без закона. Правда је поштена како год се они договоре. Али слоге никад не недостаје. Инстинктивно познају законе природе. Међу њима је мир. Он не расте и не смањује се. Мир и тишина су увек истог тона.
Не зна се колико их има. Као што се ни звезде не могу пребројати тако се ни све врсте на овом тлу бескрајних шума не могу пописати. Свако своје место познаје. Свако улогу своју добија. Свако је поносан на своје постојање. Али нико не познаје гордост. Свако је део заједнице. Очување заједнице је и смисао њиховог постојања. Сви учествују у њеном стварању, од најтананије свилене бубице до најнезамисливијег џиновског џина. Сви су подједнако важни. Важно је да се њихов живот наставља рађати до бесконачниости.
Желе трагати. Желе угледати границе. Желе се проширити али пространство је бесконачно. Немају име. Они су у стању да виде али границе се бришу у даљинама бескрајних пространстава шума и неоткривених оаза. Њихов живот је у сталној потрази и кретњи. Никада их не измори и никада са немиром не крећу са упознавањем. Само мирног духа је могуће ширити хоризонте. Али на крају, увек се враћају својим коренима и свом тлу. Лепота је на сваком кораку. Само је треба видети. Они је виде али никда је се не нагледају. Она је непресушна и на сваком кораку је то нова врста, вредна погледа и упознавања.
Кров над њима је отворено небо. Небески свод провирује испод цветне копрене. Не познају све границе отвореног неба. Не страхују од сунчевих витамина, храна су им за душу. Не беже од небеских суза – кише. Она је топла и чиста попут утопијских суза, купају се у њима.
Живе испод крошњи. Не страхују од фауне. Она је доброћудна. Никада не сише њихову животну енергију. Није створена за то. И они је воле. Они нису створени да јој штете и бришу њено постојање. Поштују сва бића која сретну и упознају. Али они нису њихови чувари и бранитељи. Немају од кога да фауну чувају и бране. Не поседују бригу. Не постоји ништа што би их натерало да мисле и осећају страх и његове нијансе. Они се не рађају са страхом. Њихова природа не познаје ни гнев, ни гађење, јер лепота је на сваком кораку.
Воле игру. Играју се на пољани, стени, језеру под отвореним небом. Играју се без правила. Када правила не постоје не постоји ни разлог за њихова кршења. Играју се из разоноде. Радују се заједно. Заједно осећају срећу.
Они живе заједно али они то не морају. Свако је слободан. Слободни су и кад су сами и када су заједно. Свако је слободан да оде и испита границе. Свако је слободан да убере парче неба и завири у дибине плаве пећине.
Свет испод тиркизне лагуне плута без мисли и сна. Алге се претварају у кристале. Дубоко су загњурене у дубину оазе, и закачене за тло језера. Желе да повуку младе бисере који лутају ту сасвим незнано и њихова појава без утицаја је на снове истраживача. Они се могу спустити у дубину оазе и упијати снове као сунђер. У језеру је и острво од неугледаних, недодирнутих шкољки, саса и безбрижних планктона. Они су увек слободни заронити и укрцати се на то острво. Слободни су и убрати по које парче подводне обале. Обала је део мора. Море је део језера. Језеро је део пећине. Пећина је део стене. А стена је део тла. Они немају потребу силазити доле и брати бисере. Бисери су им међу травом и крошњама.
Не познају муке глади. Живе и од светлости. Она их греје и храни. Храни сва бића. Захвални су на храни. Живе и у мраку. Мрак није за њих исто што и тама. Могу сањати и у мраку под будним оком месеца. Могу сањати и дању под заспалим оком сунца.
Буде се кад и сва остала бића која живе са њима. Покрећу једни друге. Нико није под присилом. Заједно расту и деле земљу. Осећају треперење тла. Ходају по земљи и познају је као што лежу под небом и гледају га.

 

 

Живот у кућици

Уранак једног укућанина

Како означити јутро када га нема, када за њих оно не постоји? За њих постоји дан, али боје дневне светлости су увек исте. Не постоји живља, пригушенија или сеновитија нијанса дана. Увек је дан a они увек знају када треба да се пробуде.
Пробудио се. Лагано је отворио своје капке. Очи су му светлије од облака. Сан је нестајао чим би се сусрео са светлошћу. Био је први раноранилац. Не, није устао први јер је веровао у ону стару изреку. Није устајао да би срећу украо. Није му била потребна чаролија да би ухватио срећу. Срећа је била његово и њихово природно стање. Нигде му се није журило. Нико му није рекао да треба устати први, али он је то волео и чинио. Бивала је то његова игра а не само досадна навика. Устао би на прстићима полако и танано попут највиртоузнијег балетана поскакивао по кућици. Био је пажљив у својој игранци. Није желео никога да пробуди и нико да га примети. Желео је попети се уз дрво џина. Волео је осетити додир зидова, додир миришљавих бобичастих плодова, усковитланих у лијанама. Одолевао је бобицама. Није му још био тренутак за доручак. Желео је доручковати са свима и тако са осталима поделити радост обедовања. Имао је сада важнији задатак. Нико му га није поверио, сам га је изабрао. Требало је стићи до централне собе и успети се уз дрво и запетљати се у густиш пузавице. Требало је то одиграти крајње успешно. Није желео ударити од зид живе ограде. Пазио је не зашушкати међу раскошним цветовима и лисјем што чувају границе соба. Познавао је њихов лавиринт, јер је волео дружити се и упознавати се са свим укућанима. Свака соба је имала свој мирис, свој цвет и свој звук, своју птичицу. Али је он желео распевати ону птицу са највиших висина. Најзгодније би му било сићи путањом полукружног лавиринта. Она води до приземља. У то тоба дана, био је то још увек пуст ходник алеје. Није било никог сем њега и успавалих птичица. Није било других да се играју и врте око популарног врта за млађе. Могао је себи допустити залет и сјурити се као низ тобоган. Прошао би кроз спратове веома брзо, летећи попут најбрже птице. Ипак, није желео тако лако доћи до циља. Желео је отпоздравити сваку птичицу и сва друга крилата бића. Многе од њих су се тек од малопређашњег тренутка одомаћиле а већ су биле прихваћене као део породице. Још нису ни научиле свој лет а он им је храну већ доставио на праг њиховог дома. Када их је нахранио све и био сигуран да нико неће остати гладан могао је приуштити себи и мало забаве. Низ водопад свилене траве и врт лептирове баште ухватио је лагану вожњу. Ослонац и водич му је била једна свилена марама, једна од висећих лијана дрвета која се неприметно спустила са највишег спрата. За њу се придржавао иако му је пут био већ познат, али није желео ризиковати и пробудити укућане. Спуштајући се тобоганом природе, око њега се дизала потамнело златна прашина. Око њега је лепршало царство лептира и сваколико набујало цвеће. Латице су се размахивале око лептирове игре у својим најрасклашнијим облицима звезда, звончића, кружића. Али сви ти чудесни облици и бића стапали су му се у једну боју, једну светлост. Све је сијало једном нијансом. Пријало му је да се умије бојом земље. Био је то наприроднији пудер за тен. Спустивши се до дневног боравка опет је проверио да ли је и даље једини који је будан. Да. Нико га није чуо. Сви укућани сем појединих птичица још увек су спавали. Успео је нечујно ући у краљевство Велике собе.
Пред њим је био џин. Хтео је загрлити то старо дрво. Загрлио је само једно лице. Био је мала мрвица у поређењу тог великана. Никако није могао обгрлити све његове стране, сва његова лица. Пре него што започне свој успон зажелео се како је то осетити топлину и свежину купке.
Купали су се у флори и фауни. Рибњак се простирао у подножју собе, иза дрвета. Усађен у углу собе и склоњен од погледа и пажње нудио је кутак за одмор и мирну разоноду. Свакоме је био дозвољен приступ. Свако је могао ући било када, не бирајући доба дана. У ово доба дана, када се буде и пре него што се пробуде, бистрина воде њиховог природног базена преламала је светлост падајућих зракова откривеног сунца са висине крова. Са том светлошћу, шаре су се поигравале од сенки висећег биља са зидова. Нису могли знати докле сеже дубина рибњака. До дубина никад нису залазаили. Али он је тог дана одлучио заронити и мало дубље. Желео је испитати своје чуло додира. Желео је додирнути тло тог неопеваног и ненасликаног рибњака. Желео је запливати са рибама чије облике никад није докучио. О тако жарко је желео спустити се у непознату дубину и поиграти се са својом маштом испитивајући своје знање. Тргнуо се. Рибњак мами. За њега увек има времена. Остао је бронзан и прашњав. Није му сметало. Није био нечист. Био је исти као и Они. Вода је за њих увек лековита и дуговечна. И једна капљица и један благи утон чува их свежим и чистим. Купати се воле више из игре а никад из предострожности. Они знају да су чисти и да прљавост код њих унутра у њиховом свету не постоји, јер је никад нису видели. Одолео је купки. Није заборавио на своју првобитну игру. Више од свега желео је попети се уз дрво и распевати птицу. Желео је разбудити их уз најлепшу мелодију, песму птице из бескрајног врта.
Још једном је додирнуо тог великана. Био је сигуран да стоји пред њим. Још само један корак је био пред њим. Да ли се пењати по телу џина и његовој глави и рукама или се завући дубоко унутра у његово тело? Одабрао је улаз. Увукао се у утробу џина. Започео је његов успон. Није желео бројати спратове кроз које би пролазио успињајући се на тело џина. Правио би већу буку ако би се пењао са спољашње стране. Унутра је већи мрак али њему је свеједно. Унутра је већа топлина и тишина. Унутра се све глатко савија под његовим ножицама. И унутра су собе. Начичкане као чиоде печурке испуњавају унутрашњи простор и светлуцају унутар његове утробе. Оне су природне сијалице које благо осветљавају целу унутрашњост тог џина. Оне му осветљавају пут и његов успон. Али њему њихова светлост није потребна. Пузећи, пажљиво се успињао све више и више. Унутра, дубоко у џину, укућани су још били под дубоким сном. Спавали су у кошницама тихо и неприметно. Живели су заједно са осталим укућанима и стапали се у једно тело и један живот. То је била њихова кућица, њихов лавиринт. То је био свет мајушних укућана од чијих дарова је свим осталим надолазила слаткоћа на уснама. Пролаз ка врху је био узан, али он је био спретан јер је искористио добронамерност пробуђених пчелица. Дали су му крила чим би се негде заглавио или застао. Његово путовање протицало је глатко и слатко. Њихова зујолика песма му је била оријентир. Пролаз се ширио. Свежина са висинског плаветнила допирала је сад до њега. Био је близу. Знао је да полако израња на површину када му је замирисало небо.
Срце му је било у петама, жарко и лудо куцало, али не од страха. Усхићен јер ће први поздравити птицу, усхићен од радости је био јер је први који ће је пробудити и чути њен кристално чист вокал. Биће први тог дана, али није се желео такмичити било са ким. Није било ту места никаквом бесмисленом надметању. Завист и престиж није код њих било од значаја. Желео је само чути и мало уживати у њеном тону и гласу. Желео је тако започети дан. Радовао се јер ће и другима започети дан уз њену песму. Њена песма слика и црта мноштво слика. Њена песма је слика. Њен глас је чист као бистар поток од најблиставијег извора. Никад не хвата кривине и не кривуда, прав као стрела, досеже до највиших висина и зарања до најскривенијих душа.
Изненађења непријатног изостало је. Оно се њима не дешава и у њиховом свету. Она је била ту, невидљива под његовим оком, стопљена са небом, обасјана златом сунчевих зрака. Она је увек ту. Мирољубиво је проматрала дрво које извире из кућице и гледала како јој се мало створење приближава. Високо и непомично стоји на испруженом длану џина. Сви би мислили да је коначно могуће дохватити сунце и уштинути небо. Будна чека његов знак одобрења. Никад неће пустити мелодију сама. Никад сама неће прва запевати. Свесна је и да они никад не би против њене воље ишли. Укућани се никад не би бунили и да пусти најраскошнији глас, онај који би пробудио анђеле и демоне. Она се једноставно не намеће. Она је скромна и пристојна али величанствена. Не заборавља на оба лица свог идентитета. Свесна је свог бића. И свесна је њиховог присуства.
Попео се на највиши длан џина. Дозволила му је приближити јој се. Помиловао ју је благо по крилима. Пустила је глас. Лепота њене песме била је у мелодији без иједног постојећег слова и речи.

 

 

Буђење уз песму и тишину

Пробудили су се.
Започео је дан у дану по мери њихових очију. Њихове очи су плавље од неба. Нису се сећали сна. Можда га нису ни имали. Није им био потребан.
Устали су полагано. Започели су њихову причу.
– Мили моји, спавали сте дивно и ја се осећам као да лебдим на облаку. И ви исто? Осећате ли топлоту благости која нас је грејала?
Изговорала је те речи са одушевљењем. Обраћала се свеприсутнима у кућици. Неприметно су навирали из свих соба управо пробуђени. Поседали су испод крошње џина. Желели су је слушати. Сви су дисали као једно тело. Нису у крвном сродству али то је њима најмање важно. Живе и одрастају као део најприсније породице. Сада су сви били ту за једног, један је био за све. Сви су знали да је Она наследница птице са највиших висина. Све птичице су се стишале. Она им је сад била главни предмет пажње. Она је била њихов глас. У кућици је завладало затишје. Желели су чути њену песму. Њена песма има речи. У њеној песми је слика слике птице са највиших висина. Покушала је речима испунити задату лепоту звука и мелодије.

Сродићу се са ваздухом
И дисаћу као ваздух.

Биле су то њене прве речи песме, тихо изговорене, још неотпеване. Први стихови недовршене строфе или наслов непознате песме благо су одјекнули. Нен глас је био тих али тишина је била много тиша. Скромност се назирала и у њеном свиленкастом гласу. Још увек је имала њихову неподељену пажњу. С радошћу и осмесима ишчекивали су наставак.

Милује нас меко око тела,
душом лакшом од сна нас је уплела.
Вије и обавија њен вео.
Као облак је прозирно бео.
И на јави и у сну глас нам је снео.

Шушти, ћути, хуче и трепери,
Сродан песмом је нашем слуху.
Свој васионски траг открива нам у уху.
Испева арију о својој вечности,
Сведочи нам о својој безгрешности.

Кроз нас пролази, бди и дише,
Кроз време лети и на крај сваког света стиже.
Слова времена свог у пустињама пише.
Не додирују га ватра, снегови и кише.
Живот нам гаји и даје тихо и тише.

Сродимо се са ваздухом,
И дишимо као ваздух.
Удахнимо душу са уздахом,
јер душа земље је ваздух,
што нас вечно прекрива тајним рухом.

Њена песма постајала је и њихова. Њене речи постале су и њихове. Осећали су њене мисли. Она је била део њих и они су били део ње. Допрела је и до птице која ју је брижно слушала. Допрла је и до њега који је још увек стојао на највишој грани. Сви су се радовали. Из среће прелазили су у радост. Из радости прелазили су у срећу. Бивала је то само њихова радост и само њихова срећа. Осмеси су заиграли на њиховим лицима. То је био знак њихове захвалности.
Завладала је опет тишина. Њена песма није се изгубила. Мелодија је за њих била вечна. Била им је у мислима. Била је њихов путоказ, осветљен милином њених арија. Био је то Путоказ који су само Они видели.
Било је то њихово “буђење“. Будили су се до висина њених тонова. Цветни дезени на небу њихали су се у ритму своје свести. Живуљке су се будиле спокојно и радосно са њима. Било је то само буђење које су само Они могли да чују.
Пустио је да одлети. Њен глас је био топлији од њеног меког додира. Није желела одлетети још. Остала је крај њега слушајући његове речи. И његов глас био је умилан, млад и благ:
– Могу ли и ја тако запевати. Волео бих. Волео бих да ме чују сви.
– Желиш ли и њих пробудити? Желиш ли позвати госте? (У њеном гласу није се могло наслућивати ништа осим знатижеље и добродушног питања)
– Било би дивно да ме чују моји. Знам, осетим да ме могу чути и знам, осетим да ме чују. Не желим имати нешто што немам, јер имамо све што нам је довољно и ми смо захвални. Имамо и више од тога. Имамо твој глас. Ми те не поседујемо али си ти ту увек за нас.
– Ја сам ту за све. И ти можеш све. Ви можете све.
– Да ми можемо заиста све. Али ми то не морамо. Не желимо сав свет. Ми овде имамо све.
– Ви можете и више од тога. Не познајете границе у вашој светлости. Ви сте свесни тога.
– Да и под мојим додиром цвета живот. Осећам како је меко, зрнасто, лиснато и латичасто. То су облици које познајем и волим. Удобно је ходати међу њима. И дивно је слушати твој глас. Твој глас се чује далеко. Твој глас може да пробуди и најудаљеније госте. А ти остајеш овде, са нама. Ти певаш нама.
– Ја сам са вама и овде. Овде је мирно. Са вама је пријатно. Ви слушате мирно до краја. Ви се не бојите краја.
– Нама је овде почетак и крај. (Рекао је то са смешком и могла се слутити мирноћа у њему, али не и равнодушност). Овде је лепо слушати те и пратити.
– Ослушкуј и остале звуке. Распознај и њихове нијансе. Овде је сваки звук благ и сваки се чује. Сви се разумете, сви говорите својим језиком. То је јединство.
– Јединство које нас спаја а ти знаш да уздигнеш.
– Да,а то можете и сами.
– Да, а твој глас се издваја јер обједињује.
– Ви сте већ сједињени. То вам је у природи.
– Да, тако ће и остати.
– Да, тако ће и остати.

Последње речи њихове приче изговорене су и даље непроменљиво, благо и смирено док су се њихали на грани непомичног џина. После слушања музике и релаксирајуће приче, сада је био прави тренутак да се започне са једним не тако брзим доручком у коме би сви могли да учествују заједно као у једној игри.

 

 

Доручак на џину

Они се нису хранили зато што су осећали глад. Они нису били гладни. Јели су зато што су волели да се играју са неубраним плодовима. Храна је за њих била један вид рекреације и уживања, као и једна врта игре. Могли су да једу шта пожеле. Плодови су расли ту поред њих, у њиховим баштама. Расли су у изобиљу. Волели су да погађају шта је каквог укуса и шта се може створити од свега тога. Убрзо су му се придружили и остали. Сви су били спретни да се попну на огромно дрво и да се посаде на танким, дебелим гранама, на раширеним и скупљеним рукама џина. Сада су сви мирно седели у рукама џина. Сви су били опуштени, могли су слободно да почну са њиховим обедовањем.
Сви су обедовали у ваздуху, високо под небом. Могли су да беру са неба и са џина и да се служе чудесним плодовима за које су само Они знали. Али они нису желели да једу небо и да једу џина. И игра обедовања је отпочела.
– Ја имам нешто занимљиво. – довикнуло је младо створење, које се клатило негде на веома високој грани тако храбро и опуштено
– Опиши – добацио је његов сусед који је лежао на две гране испод младог створења
– Ко ће желети први да испроба то занимљиво? – рече један цвркутав глас који се налазио на истој висини као и његов претходник и био прекривен дебелим хладом крошње
– Ја желим да пробам – рече укућанин који се први пробудио
– Да ли још неко жели да проба? – зачуо се глас из даљине али сви су га јасно чули. Сви су могли да чују и звуке са веома далеких раздаљина. Иако је овај глас био тих, танак као нит, који се промаљао кроз шуштање крошње, они су га чули изванредно, без икаквих сметењи.
– Нико се не јавља више, можда ћу и ја само после њега – рекао је успорено неко ко се такође клатио високо међу иштриканим небом од јоргована
– Онда је све договорено. Лепо, онда нека се прво опише, а ми ћемо погађати а он ће пробати. – добацио је неко са дубоким гласом који је стајао на једној од нижих грана
– Зар не би требало да испроба онај ко погоди шта је то – добацио је неко ко је био у средини, и налазио се на једнакој удаљености од свих.
– Ја могу пробати и без погађања. – исхитрено му одговори укућанин раноранилац који се налазио на само једну грану даље од њега а на истој висини. Раноранилац је по изгледу био дечак – нежног лица, грађе и косе али се старост није могла одредити само по младоликом портрету. Сви они, укућани носили су зрелост која се није могла очитати на лицима.
– Ја ћу прво погађати а ти онда пробај, ако се слажеш? – са пуно слоге и добре намере упитао га је.
– Немам ништа против. – сложио се дечак раноранилац.
– У реду, онда сте се вас двоје договорили – добацио је онај са дубоким гласом, који се налазио испод њих. Дакле, може се почети са описом! А ми ћемо пажљиво слушати, а ти ћеш онда погађати!

И сви су за тренутак замирили. Чуло се само благо шапутање ветра кроз раскошну косу џина. Руке су му мировале, да би они могли на миру да се посвете игри. Сви су чекали да се почне са игром погађања.
– Облика је нашег срца. – рече одважно младо створење.
– Да ли је мање од твоје шаке? – довикнуио му је онај који је седео у средишњем делу на средњјј висини
– Може да буде веће и мање од моје, твоје, наше шаке. – одврати му одважно
– Да ли је мекше од земље?
– Може да буде и лакше од воде ако заврши у нечијем стомаку – смешећи и спремно му одговори
– А је ли јаче од песнице?
– Од моје није, али брже лети.
– Како знаш да је брже лети од песнице?
– Израчунао сам.
– А је ли тврђе?
– Није тврђе од наших зуба.
– Није камен! – досетио се да да одговор.
– Није камен али ниси још увек погодио.
– Да ли има кожу?
– Има.
– Како знаш?
– Јер сам је мало гладио својим зубићем.
– Каква је кожа?
– Глатка као свила, али не клизи под прстима.
– А шта је испод коже?
– Па утроба.
– И каквог је укуса?
– Не знам, нисам загризао.
– Како мирише?
– Мирише на свеж цвет, свеж лист и на свеж ваздух.
– Где си нашао то што је облика нашег срца, тврђе од наших зуба, мекше од камена а лети брже од песнице а коже глатке као свиле и што мирише на свежину? – умешао се неко ко се до сада није истицао. Био је високо, изнад свих који су били активни у овој игри.
– На земљи.
– Расте на земљи, на нашем тлу, у нашој башти? – усплахирено је запиткивао погађач, жељан одговора.
– Ту је нађено. Не знам да ли ту расте, можда неко то и гаји.
– Можда је пало са неба, можда расте на небу?
– Расте и на џину. – рече описивач
– Нека расте, нећемо да дирамо нашег џина. Нека су му све минђуше на броју. Нећемо их скидати.
– Те “минђуше“ му нису ту за украс. Можда су ту за нас? – упита онај танак глас, тањи од конца.
– Ту су за нас, али не да да нам осветљавају стомак. Ту су да нам осветљавају наше собе. – добаци погађач.
– Ту је сунце да нас осветљава. – зачу се опет онај танки женски глас.
– Сунце осветљава прво џина па онда нас. – рече онај високо постављен.
– Добро, са описивањем је завршено. Имамо сад веома детаљан опис за веома добар портрет. Са главним јелом може да се почне, добровољац може да проба и да нам да целокупну слику. – рекао је онај са дубоким гласом који се представљао као домаћин овог скупа. Није увек он био домаћин. Улога домаћина се мењала. Увек је био неко ко би био расположен за ту прилику, а остали би помагали, уколико би домаћин затражио њихову помоћ.

И сви су сад ишчекивали да дечак проба тај мистериозни плод. Доживљај испробаног укуса преносио би се на њих. Сви би се уживели као да су на месту дегустатора, сви би јасно осећали његов укус. А после сусретања са новим плодом настављали су са обедовањем своје омиљене хране. Свако је јео оно што му је највише пријало, али свима је пријало исто, сви су били једнаки.
Описивач је вешто добацио плод добровољцу, ранораниоцу који ће први да га испроба. Успешно се докотрљало до његове гране. Плод му је био у рукама. Није био велик. Могао га је држати у једној шаци. Осетео је како га чврто држи у руци и иако је свилен, не може му испасти. И сви су се умирили, чекали су да Њега да започне доручак. Чекали су да Он буде први који ће да загризе. Дошао је тренутак да проба нешто што је за све Њих било ново. Загризао је својим малим зубићима, начео је већ начет плод.
Укуси и мириси, стапали су се у једно искуство. Његово искуство претварало се у Њихово, постало је и Њихово. Плод се топио, брзо растварао у сладак сок, постајао је лакши од воде, мекши од облака. Први пут је пробао али није замислио жељу јер није имао неостварених жеља. Они нису имали неостваренигх жеља. Све Њихове жеље су се спроводиле у дело и нису дуго остајале жеље. Осећао се тежим и снажнијим од тог плода иако га је само начео. Није загризао до сржи, до срца. Плод је поделио са осталима који су тада обедовали на дрвету џина. За сваког је било другачије искуство али никоме није било непријатно. Он се присетио свог првог спуста са тобогана, и укуса златне прашине која се дизала са земље и окупала га у баршунасту боју. Остали су другачије доживљавали укус плода.
– Сећам се када сам први пут додирнула цвет који је први пут изникао у нашој башти. Има такав укус! – узвикнула је она са танким гласом.
– А мене подсећа на моје прво роњење у нашој купки! – зачуло се од младог створења.
– Мени има укус мог рођења! – добацио је онај високо на џину
– Мени на први пољубац! – са осталима поделио је своје искуство неко ко је био у средини
– Мени на моје прво пењање уз џина! – узвикнуо је онај што је седео на једној од најнижих грана
– Мени на онда када сам први пут отворила очи. – меким, лепршави глас пробио се кроз крошње са висине, која се до сада први пут директније убацила у игру
– Има укус на сан. – одговорио је онај са дубоким гласом.
– Мени има укус на песму птице. – чуло се од некога ко се до сада није укључивао у игру погађања.
– Подсећа ме на укус који сам имао када сам први пут чуо њену песму. – рекао је неко који је полако силазио са џина
– Има укус на буђење. – зачуо се продоран глас који је допирао негде са висине, са даљине
– Укуса је моје омиљене хране. – уз смешак рекао је непознати глас.
– Укуса је мог омиљеног сока. – одмах је одвратио његов близанац.

Свако је радосно делио своје искуство са плодом. И за сваког је био довољан само један залогај. И коначно, дошли су до средишта, до саме сржи плода.
– Дошао сам до срца! – узбуђено је довикнуо онај коме је припало семе.
– Закопај га у нашој башти.
– Испод џина.
– Нека расте за нашу земљу у нашој земљи!

Сви су се слагали шта треба да чине. Нико није желео да поједе срце. На крају, сви заједно појели су плод али не и његову срж. Засејали су га да расте у миру испод дрвета џина.
После дугачког “обедовања“ на миру, за њега ранораниоца је дошло време да ужива у другој врсти рекреације. Наслонио се свом тежином свога тела на мекану кору замишљајући како би било сад потпопити се у дубине изворних чистина, у њихове дубине питоме оазе.

 

 

 

У дубинама чудесне купке

Чистота је прекривала њихов свет. Исијавала је из њихових очију. Купали су се у чистоти.
То није био неки посебан ритуал, ни досадна свакодневна рутина коју би морали сви да раде. Неки би то назвали релаксацијом, неки би то сматрали продуховљењем а неки искушењем. Они нису мислили о томе.
Укућани су се шеткали унаоколо. Није се обазирао на њих. Свако је имао своје слободно време и слободну вољу да ради шта им се пожели. Њихова слобода је била чиста, није ништа и никога угрожавала. У кући је увек одисала свежина. Никад није било превише хладно а ни превише топло. Имали су своју климу која им је пријала. Околно растиње и цвеће у кући сачињавали су пријатно место за дом. Ваздух је био свеж и мирисао би аромом испарења купке.
Купка је била њихово малено језерце, наличило је на чудесан рибњак са невиђеним воденим светом риба и њихових крвних сродника. Разне боје преливале су се на површини тог језерцета. Разни облици сенки осликавали су се на тој мирној води. Изгледало је питомо, мило али и мистично. Могло се и пити из њега. То није било забрањено. Могли су се умивати сваког дана, купати, играти, пити и то су чинили сасвим невино, без похоте и грамзивости. Температура те водене оазе се није мењала, увек је била иста, али различита у различитим деловима и дубинама. Изгледало је мало и љупко, не превише пространо али не ни превише тесно. Све је било потаман за њих. Дубине су неистражене, јер они их никад нису тражили. Нису имали жељу да зароне у велике, неистражене дубине и заголицају још више машту. Њима је машта била довољно бујна. Њихова машта била је ослобођена. Нису бежали од својих мисли, од и од своје маште. А машту су претварали у стварност. Одлучио је да заголица машту.
Потпун додир са водом значило је свући све са себе и укус земље спрати са укусом воде. Милина га је обузимала када би се потпопио сав, са или без одоре. Он је више волео потопити се обучен а онда би свукао све са себе и оставио на земљи поред воде да упије мирисе чистоте. Свукао је ту једноставну и мекану, лагану хаљину са себе и закорачио у рибњак.
Док се лаганим корацима полако спуштао у дубине купке мисли маште су му надолазиле сасвим смеле и сасвим девичанске. Мисли су се размножавале, све у једном тону, једна за другом играјући, не познајући границе, не познајући ни почетак ни крај. Мисли маште претворио је у песму. Отпевао је песму у једном даху, без умора. Није се уморио, био је само узбуђен што је мисли своје гласно отпевао.

заплутаћу као котрљајућа звезда низ падине у море,
на дно, међу нерасплетеним светом свилених трава и светлуцавих жаба,
ковитлајући уз ветар што и моју косу чешља у водама Горе,
са чијих стена блиставо се спушта и гега једна поносита краба,
не штипа, не гризе, само благо мази и плута и таласа, шљашти и мирише,
на парфем бисера, сафира, рубина и својим дахом све нас у дубинамаинспирише,
не носи круну од дијаманата, која негде уснуло лежи у сија у свечаном мраку,
чувају јој светлост брижно нестали морнари и изгубљени сањари у фраку,
та светлост негована и неопевана што нас греје, Нас зове да приђемо њој близу,
да се уз шљокасту крабу полако спустимо у њене светлосне и топле дубине,
да заједно уронимо кроз сва врата њеног блага и пребројимо их у једном низу,
док нас остали прате вечно, плутајући по глаткој и прозирној површи,
чекајући мирно да се свет на бисерном дну тихо доврши,
уз покушај откривања тог света полузатвореним погледима кроз дурбине.

Никога није узнемирио, никога није потресао, никога није померио са места. Била је то њихова уобичајна активност. Износили су слободно своје мисли, без граница, без последица. Није је чуо када је Она дошла. Није се надао да га је Она чула. Није се надао да ће му Она одговорити.
Сасвим неприметно се створила. Била је у његовој близини. Љуљушкала се на грани која је савијено додиривала рибњак. Ишчекивао је знатижељно њене речи. Била је изнад воде. Када је помислио како ће Он да прекине тишину, неочекивано је Она прва начинила почетак приче.
– Звучило је као да сањаш. Као да си у сну. Као да ниси овде. Снови су ти недодирљиви.
– То нису били снови. Ја не сањам тако.
– Не видим ништа погрешно у томе и ако сањаш. Сан негује опстанак.
– Опстати је могуће и без снова. Не видим ни ја ништа лоше у томе.
– Да, а то је онда голи живот.
– Нема ничег погрешног у томе зар не?
– Та светлост негована и неопевана што нас греје. Звучи умилно, као да јој се захваљујеш а не видиш је. (рекла је то опет у свом стилу, благо, без имало подругљивости)
– И теби смо захвални. И ти си наша светлост.
– Ја сам вама захвална. Чините ме живом.
– Сви смо заједно овде. А можемо и отићи.
– Да, сви смо заједно овде. Не желимо.
– Да, наш дом је овде. Ти нас можеш водити и ван света, у други свет.
– Да. А овде је наш свет.
– Да. Имамо слободу да га истражујемо.
– Истражили смо га, истражили сте га.
– Ти си га истражила. Ти си дошла до висина.
– Да. Дивота је као и овде.
– Овде доле и тамо преко?
– Овде, код нас. Овде где је дом.
– Да. наш дом је овде, свет у свету.
– Ти желиш да уђеш у свет. Ти си већ у свету.
– Желим да упознам мој свет. Наш свет.
– Ти желиш или хоћеш? Већ га познајеш.
– Да…Можда.
– Ти онда не знаш. Тако си мио. Не мораш да знаш, то знаш. Не мораш ни желети, можеш пожелети.
– Да, ја знам, и не знам. Не желим а пожелим. Можда и не желим. Можда само на трен.
– Да закрочиш тамо, где је неубрано цвеће. Већ си тамо.
– Тамо?
– Да. То је овде. Овде је питомо и дивље, наше.
– Да. Питомо је. Дивљина је негде тамо. Зар је не треба укротити?
– Дивљина је укротива смао онима што је не желе укротити. Она је питома за оне који је не желе припитомити. Она је овде, ту, међу нама. Стојиш у њој.
– Можда би и ми били тако дивљи и питоми, на новим крочиштима. Да ли знаш? Видела си?
– Не бих вас тамо водила.
– На пољима са којих си нестала.
– Сада сам овде, са вама.
– Да. Ми смо ти захвални.
– Да. Ја остајем са вама, на вашем путу.
– Ти си наш пут.
– Наш пут се не раздваја.
– Да и када ниси са нама.
– Ја сам увек са вама.

И само је отишла. Био је то њен поздрав до њихов следећег сусрета. Није знао, `1 нити слутио, нити се питао када ће то бити. То је било неважно. Знао је да му се увек може придружити. Знао је да се увек може створити њему у сусрет, њему на путу. Увек би се благо и пријатно изненадио када би чуо њен глас, њену песму, њено буђење и њену успаванку. Сада је отишла, сада је могао наставити Свој пут.
Уловиле су га мисли. Допустио им је да уђу и да се играју са њим. Није се опирао њиховим играријама и недоречивости. Није покушавао да их одгонетне као какав хладнокрвни рационални научник. Такво малтретирање мисли њима је било страно али не и забрањено. Као што ни сањање није било забрањено.
„Постоји ли негде та круна? На дну дубоког пута. Да ли се краба тако нехајно гега и спушта ка свом ковчегу, не журећи, имајући сво време свог света? Упозорава ли госте на стрмину? Или је стрмина блага без оштрих ивица и шкољки које знају да посеку. У ковчегу је дијамантска круна? Она исијава светлошћу светлијом од сунца и блиставијом од звезда? Да ли она жели да подели светлост своје круне са нама? Да ли је дели са још неким? Или чека нас? Да ли је обавијена свиленкастим жбуновима и смарагдним коралима, сафирним небом и воденим ваздухом? Да ли нас краба жели или мами? Али не мами. Она је само поносита с правом, и краљица само своје шкриње. Обала је њена али и свачија, и наша. Чека нас да оставимо свој дубоки отисак. Чека наш отисак. Чека наш долазак. А чији долазак? Нико не долази. Ми не напуштамо своје домове. Ми не тражимо туђу светлост. Ми не удишемо туђи ваздух. Ми не остављамо отисак на туђој земљи. А то није ништа тако свето. Не би прекршили ниједно правило ако би то и учинили. Али ми то не желимо. Ми о томе не маштамо и не сањамо. Краба је можда само краба а ковчег обичан ковчег. Он тако постоји, и лежи на дну празан и полуотворен. Није чак ни закључан јер нема шта да крије. Никакве тајне не крију се у њему. Нећемо откривати њихове тајне. Наше тајне су познате. Ми немамо тајни. Тајне се у сновима откривају код неких бића. Ми немамо такве снове. наши снови су стварност. Али једино у сновима можемо прогледати, једино у сновима можемо гледати. Ми видимо жмурећи када снови надолазе. Сада сам овде, и сада ме мисли неће одвући на другу страну. Ово је наша страна, овде смо сви своји. Овде је лепо тло. Тако прија мојим стопалима. Ово тло је мало мекше, чистије, равније. Овде као да нико није ходао“.
Док су му мисли лепршале, он се безбрижно спуштао у купку. Топлина је обгрлила појас око груди. Наслонио се о ивицу тог басена, и распуштено лешкарио у природној лежаљци од водених лијана. Чудновати облици риба миловале су и голицале његове табане. Није их терао од себе, пријало му је њихово плесање у тој још увек плиткој води. Биле су му миле и симпатичне и сасвим питоме. Пераја су им била мека као свила и лепршавија од пера. Могли су бити њихови кућни љубимци а били су као и сви остали укућани. Све то ускомешало таласање око његових ногу му је било симпатично. Слушао је њихово струјање. Креирале су водену музику. Није му се журило. Даље није размишљао о упуштању са неистраженим границама овог питомог рибњака. Пустио је да га живуљке милују и да га музика подземних струја води у води.
Како се спуштао све дубље, постајало је све топлије. И то није био само осећај. То је била њихова топла купка. У дубинама је струјала топлина, која прија њиховом телу, која је пријањала уз његову кожу. Та топлина је била уравнотежена, пријала би свакоме, свачијем телу, она је постојала за царство свих насељених бића тих дубина. Срце му је и даље било смирено. он је и даље био опуштен. Још увек је био у зони њихове купке. Дубине су биле познате, питоме, домаће. Водене живуљке су му голицале колена. Ходао је међу воденим и потопљеним цвећем и увијеним лијанама. Полако је корачао путем кроз водену башту. Водени лептири и водене птице су му правили друштво. Сијала су им крила воденом светлошћу. Њихова светлост дотицала је и она која је падала са највећег џина. Он је и даље ходао мирно, таласајући се у њиховом ритму. Уживали су међусобно у лепоти природе њиховог природног станишта. Занела га је њихова игра. Лепршањем њихових пресијавајућих крила стварали су лепршаве таласе. Спонтано је закорачио у још дубљу флору њихове баште. Уронио је у нове дубине топле купке. Срце никад мирније, дисање никад дубље. Очи су му биле широм отворене.
Воденаст свет а тако бистар живео је само неколико дугачких лијана испод оне прозирне и блиставе површи по којој су кружили цветови и плутале њихове латице. Унутра, испод те површи, могао се назирати само почетах тог света који се простирао дубоко у неугледане дубине. Сви су живели заједно, сасвим природно. Сви укуси су се стапали у један. До тог света постојало је неколико путева. Пешке, али лебдећи. И уз спуст, воденим степеништем – стеновитим путем или воденим тобоганом. Лијане су стварале мекане али стабилне творевине. Личиле су на тобогане. Биле су као створене за њега и његове игре клизавог спуста. Водени тобоган у води. Забава је била већ у његовим мислима ако би изабрао тај пут.
Опружио се и само опустио. Дозволио је да буде вођен. Мехурићи и балончићи од околне флоре, свуда око њега учинили су атмосферу још чаробнијом. Спуштао се не тако брзо, као да је лебдео низ коралну падину. Водени цветови дисали су око њега, испуштајући светлуцајуће мехуре, плутајући поред светлуцајућих животиња омалених облика.
Док се безбружно спуштао низ лавиринт испреплетаних лијана, поново је утонуо у лавиринт својих надовезујућих мисли о чудесном свету који лежи доле.
„Ако ме чујете, пођите за мном, сви који не видите и не знате. Слободно се спустите на питоме дубине. И ово је наше, и ми смо њихови. И овде је тишина, и овде је мир. Нема владара и апсолутних господара. И овде се песме чују, и овде светлост исијава, али не са висина, већ са дна“.
Вожњи је дошао крај. Свет који је лежао на дну неоткривених дубина топле купке био је сад пред њим. О повратку назад није размишљао.
Изненађење га је обузело. Мистичност је нестала, јер свет пред њим је био итекако познат. Њихова башта је била другачија, светлија, али се свет унутар те баште није пуно разликовао. Нису му били тако страни и тајни, јер их је познавао од раније. Као што се он спуштао на дно, тако се део флоре и фауне испливававао према површи. Неки су остали да му праве друштво овде доле да не би био усамљен. Остао је да разгледа њихову башту, њихово дно.
Дно је било светло и мекано. Као да је ходао по самој свили и облацима.Њихово тло је било испуњено шљокастим шетачима који су носили кућице са собом. И овде на дну су имали своју купку, али не једну. Било их гомила, малих и различитих облика овала. Из њихових малих купки исијавала је чудесна светлост боје неба. Није био још увек свестан где се налазио. Њихове купке били су улази у неке друге светове. Вода њихове купке била је лакша од ваздуха од света у којем је он боравио. Желео је знати шта га чека са друге стране. Желео је отворити макар један портал. Али пре него што је закорачио у њихову купку, свечаним корацима у сусрет му је долазио неко од домаћина.

 

 

Сусрет са гласном крабом

Нигде није журила. Ишла је у пратњи својих малих крабица и других животињки овог света којима се име није знало. Она је била главна, иако круну није имала. А била је као бљесак светлости са камена који се полагано котрља са свим нијансама беле. То је био његов доживљај њиховог сусрета. Бела краба која има моћ говора, елегантно обгрљена белим крзном. Ништа више није било за чуђење. Приближила му се. И остала посада пристигла је у њеној пратњи. Посада се поређала са њене обе стране, опкруживши га у луку, полукружно. Једино она, га је гледала право у очи. Била је величине његовог стопала, али не мање главна.
– Добро дошао у наш скроман дом. Ја сам она поносита краба из твоје праве правцате песме. – рече прва, а речи јој полетеше и истог трена мехурићи полетеше према његовој глави.
– Хвала, али не намеравам дуго да се задржавам.
– То видимо. Намераваш да пређеш на другу страну.
– Граница није слободна?
– Ми смо чувари, треба ти наша дозвола.
– Чувари?
– Граничари и показивачи заправо.
– Дозвољавате ли онда да пређем?
– Желиш ли заиста да пређеш на другу страну?
– Да волео бих само да вирнем.
– Изволи, вирни, али пази да не паднеш. Свестан си да овде можеш да паднеш зар не?
– Не бојим се пада.
– Толико си сигуран? Или си већ пао или ти ништа није свето.
– Знам да ми ви нећете дозволити да паднем. Ви сте овде чувари.
– Ах видим, мислиш да све знаш. Као да ти се жури. Зар не желиш да проведеш мало више времена овде код нас, да упознаш наш дом, наш свет. Осећај се као код своје куће. Ти овде ниси странац.
– Да, знам, зато и не желим превише да се задржавам. Мислим да стичете погрешан утисак.
– Хоћеш да кажеш да нисмо добри домаћини, нисмо гостопримљиви?
– Не. Веома сте фини и драги, али овде као да сам већ био.
– Зато што и јеси.
– Како то мислите? Ја сам овде први пут али ми је све познато. Али не могу да се сетим да сам икад овде био.
– Ти се овде стално враћаш, као што се и наши враћају горе код вас. И увек се веома кратко задржаваш, јер си увек у потрази.
– У потрази?
– Видиш ти си и сад у потрази за светлошћу а не за другим светом како ти мислиш. (рече Краба веома осећајно нимало не звучећи као да га кори)
– Не желим да кажем нешто погрешно, али то што си сад рекла то и нема пуно смисла, мораш признати и сама. Ја само хоћу да видим свет на другој страни а чини ми се као да ми не дозвољавате. Ја не желим вашу моћ, и вашу круну. Не тражим ваш ковчег.
– Нисмо ни мислили да желиш да се домогнеш моје, наше круне, јер ти она није потребна за други свет. Нико те не криви, иако некад погрешиш као и сви ми овде.
– Ми не грешимо.
– Баш си шашав. Управо смо ти нашли једну грешку, грешкицу, назови како хоћеш. Јер да ниси погрешио ти не би долазио овде.
– Мислиш, не би се оволико заустављао и чекао у месту.
– Ах па нисам мислила да ти стојим на путу, већ само да помогнем, зато смо и овде. Помоћићемо ти да идеш даље само ако наравно ти то заиста желиш.
– Хвала, значи слободан сам?
– Ти си одавно слободан, а ето ти то ни не знаш.
– Добро, сада си ми помогла да увидим. И кад онда могу да идем.
– Ниси морао чекати овај наш разговор. Видиш како си одужио себи пут. Али си ипак желео моју дозволу и знак да сам те пустила.
– Можете ви поћи са мном.
– Ја не могу, и не можемо сви, али могу да ти обећам да ћеш имати пратиоце, наравно само уколико ти то желиш.
– Само уколико вам то није проблем. А зар морам имати пратиоце.
– Не мораш, уколико нећеш, али ти саветујем да их поведеш. У случају да залуташ..
– Да залутам? Зар нисте рекли да увек овде долазим? Зар нисам до сада научио пут?
– Да али увек се изгубиш.
– Где се изгубим, до сада се нисам изгубио..
– Изгубиш се при изласку из нашег света. Изгубиш се у вртлогу.
– Али како се изгубим када твоји чувари пођу са мном? Зар и они не знају пут?
– Они не пођу са тобом, јер ти одлучиш да идеш сам.
– Па зар ви не успете да ме убедите да пођу са мном?
– Ми не желимо никога на силу да убеђујемо. Увек водимо сличан разговор, и увек се заврши исто. Ти мислиш да они не знају пут иако су га они, Ми створили. То је изгледа твоја судбина.
– Добро. Онда могу да кренем. Значи имам вашу дозволу да пређем?
– Уколико одговориш од срца, имаш нашу дозволу.
– Ништа лакше. Веома сте дарежљиви. Али како ће те знати да сам од срца одговрио?
– Ми једноставно знамо. Осетићемо и најмањи откуцај твога срце што ти бије у петама.
– Зар се не завршава ово увек исто – ја одговорим из срца, добијем дозволу и ви ме онда пустите?
– Долазимо до дела који је променљив. Твоја одлука не мора увек да буде иста. Твоје срце не мора да жели увек исто. Твоја судбина не мора да буде увек иста. Ти си тај који може да је промени, који може све ово да промени.
– Да од мене зависи,а верујем да судбина остаје увек иста, и то је оно што је добро. Моје срце ће увек куцати за истом.
– Дакле, твој одговор је исти.
– Да, мој одговор је вероватно исти, јер га се ја не сећам, а исто осећам.
– У реду, остаје само још једну ствар да проверимо. Желиш ли наше пратиоце да буду са тобом један део пута?
– Када су последњи пут изашли из овог света?
– Нису.
– Онда они не знају пут.
– Они су га створили.
– Верујем, али сигурно су настале неке промене које су пут измениле, време га је прегазило.
– Време пролази, али пут води увек на исти крај.
– Мислим да Ја морам сам да нађем пут.
– У реду, онда си одлучио, и одлука је само твоја. Предајем ти ово. (из кљешти испусти један минијатурни бисер али који је сијао истом оном светлошћу као и језера са њиховог дна). Држи га, и не испуштај. Уколико залуташ, његова светлост ће ти бити оријентир. Овај бисер је са моје круне.

Краба саговорница која му је била до чланака послала му је бисерчић у мехуру који је одмах полетео у вис и стигао до његових руку. Мехур се распукао а заједно са њим прегшт малих шљокица падали су као варнице прскалице на тло. Бисер је био у његовој шаци. Бисер је био мањи од нокта његовог малог прста. Згодније је било држати га негде другде него у шаци. Ставио га је уста, уза зуб. Не може га прогутати јер није гладан за благом.
– Боље место је твоје око. Пут ће ти тада бити обасјан и нећеш залутати.
– Онда ће блистати превише.
– Добро, сам осећаш довољно како ти годи.
Окренуо се и био скоро сасвим сигуран да ће започети нови пут у нове дубине. Али још увек није био скроз спреман да се опрости од њих. Био је у недоумици у које језеро заронити. Било их је прегршт, и сви су наличили као драгуљ драгуљу. Краба још увек није била спремна да се растане од њега. Обратила му се још једном иако је знала какав ће исход бити.
– Који год улаз да одабереш, имаш нашу дозволу.
– А како да знам који да одаберем, у који свет да уђем?
– То ти сам треба да одлучиш. Сам тражиш себи пут у који свет ћеш да уђеш.
– У које светове сам до сада био, које путеве сам бирао?
– То не можемо да ти одгонетнемо. У који год си ушао, прошао си исто. То си већ сазнао, али не од нас.
– Хоћете да ми укажете да је свеједно који пут бирам да ми је судбина иста, и да су светoви исти.
– То ћеш сам спознати. Не желимо даље да ти стојимо на путу. Слободан си да изабереш сам онај пут за који ти срце откуцава. И да ли си и даље сигуран да желиш да изађеш?
– Да, али не знам где.
– Ако заиста не знаш, можда је боље да се вратиш са нама. Ми ускоро испливавамо тамо одакле си ти дошао.
– Можда је у томе чар, да не знам. Можда је тако свеједно за који год свет да се одлучим.
– Добро, путуј спокојно. Нека је мир са тобом. Желимо ти да пронађеш свој пут. Желимо ти да одеш тамо где заиста желиш.

Свако се окренуо на своју страну мирно настављајући тамо где је стао. Сви су настављали даље. Краба се полако пењала уз шљокасту стену а пратња се расипала, како ко где. Он се упутио ка језерима.

 

 

Језера у језеру

Мислио је да зарони у оно језеро, оно које је најсветлије, оно које највише блиста. Али он није могао да их распозна. Сва језерца исијавала су му истим нијансама светлине. Сва су била тако светла, скоро као боја неба његовог света. И њихов број ланчао се непрекидно у недоглед. И топла су била као и купка у којој је заронио. Још увек је био у њеним дубинама. Није морао одмах да се одлучи. Имао је сво време овог света. Полако је ишао од обале до обале. Очаран је био њиховом свежином мириса разних цветова и недокучивог биља. Можда је то био начин да изабере онај прави пут који га истински привлачи. Али он није мислио да мора изабрати један пут и један свет и да је само један онај прави, истински за којим његово срце куца. Његово срце било је мирно и даље као да је на прагу његове, Њихове куће. И даље је само мирно и немо ходао крај њих не би ли осетио нешто што већ није. Крај њега су лебдела светлећа створења за која се није знало да ли припадају флори или фауни или су заједно срасли. Владала је потпуна тишина, тамо на дну на коме се он неприметно помицао као минијатурна фигура. Могао је ходати, плутати, лебдети као и тај свет око њега и тако се потпуно утопити у њега. Није осећао умор. Осећао се вечно младим и свежим као и живот који је извирао из тих језера. Осећао се спокојно и опуштено. У једном тренутку заборавио је на ноге. Пусто је да га блага струје најдубљих дубина из купке понесе. Лебдео је и плутао у том воденом ваздуху. Осећао се као да лебди на леђима неког непознатог сањара.
Уздигао се изнад хоризонталног пејзажа. Џиновско створење коме се ни почетак ни крај није назирао, извиривало је из једног удаљеног језера. Лебдео је према њему. Ближивши се њему, нијансе светлости су се мењале. То језеро је било другачије и мирисало је другачије. Светлело је другачије. Његова светлост преламала је боје стабла. Мирисало и сијало је на дрво обрасло смарагдном воденом травом и плодовима знаним и незнаним. Полетео је ка једној дугачкој и дебелој грани. Обрасла је растињем меканим и свиленкастим на његов додир. Нису га занимали плодови око ње. Бисер му је још увек био у устима. Грана је била шупља. Знатижељан је био шта се налази у њеној унутрашњости, шта се налази у дрвету. Увукао се у грану. Увукао се у дрво. Био је унутар тог стабла. Унутра је било топло. Светлост језера и светлост неба обасјавала је унутрашњост дрвета. Пливао је ка језеру. Заронио је према дну.

 

 

Израњање

Језеро је било лакше од неба. Као да је лебдео а не ронио. Као да је био у облацима, као да је висио у ваздуху. Ничег немирног у њему није постојало јер ничег немирног у свету није увиђао, јер није ни постојало. Ношен ветровима из вода, стремио је ка дубини која је израњала са друге стране негде високо. Глас од некуд познат и веома пријатне боје је засветлео. Пустио је да га слуша, сасвим предан њему.

Ка бисерној измаглици хиташ ти сад.
Заборављаш наше речи а слушао си их тад.
Пуштен си, и у слободи жмурећи лебдиш.
Хиташ неуморно да нови пут следиш.
У овоме сада свету, сети се Мене, сети се Нас,
увек се буди и буди уз мој глас.

Покушавао је да се сети, али није знао чега. Није знао да је знао. Није знао ни тада када је знао све. Блажен осећај почетка заборава прекривао му је разум. Водио се светлошћу која је светлуцала по мирној води. Светлост није имала боју, имала је само бистрину. Пловио је као бистријој светлости. Осетио је како нестаје, и како израња тамо где је светлост најјача.

 

 

У Оази

Опуштен на леђима и обгрљен срцоликим листовима, плутао је по површи блиставог језера. Језеро се хладило испод блиставих крошњи џиновског дрвета коме си није назирао ни почетак ни крај. Све је мирисало на растиње те непрегледне површи новог света. Небо је било бескрајно светло, дубина му се није могла прозрети као ни у језеру. Језеро у коме је он пливао сијало је високо на бујном брегу. Али то није било једино језеро у тој шуми на том брегу. И то није био једини брег, у тој дубокој шуми. И та шума није била једина у том пространом свету, у тој живој Оази. Светлост је светлела над свим језерима, бреговима и шумама. оаза је била испуњена светлошћу. Светлост је светлела јачим бојама и свим њиховим новим палетама нијанси. Овде је тишина звучала другачије. Овде је тишина носила другачију мелодију и ритам. Шушкало, зврчало и цврчило је на безбрижне живуљке што трчкају и скакућу на пољима иза језера и гора.
Крилата створења боје неба и језера, обигравали су око њега. Деловали су мирољубиво, желећи да га упознају. Слетали су му на косу, одмарајући своја телашца. И он је био мирољубив према њима. Дозволио је да његова разбарушена коса боје злата буде за тренутак њихово гнездо одмаралишта. Возикао се у цветном чамцу још увек немајући намеру да се приобали. Светлост је још увек била за нијансу светлија него у кућици, из његовог света. Светлост је тамо имала другачију боју.
Где да отплута? Да ли да још увек плута или да закорачи на тло, на Њихово тло, али где да се заустави, размишљао је. Да ли да се придружи онима што шушкају и шуште? Да ли ће утишати њихову тишину, да ли ће Они то чути? Остао је још увек да лебди на води унутар воденог цвета. Пустио је да га светлост греје и да слуша звукове са свих страна. Један звук му је посебно привукао пажњу. Био је продорнији. Био је то глас који никад није чуо, глас са тог света. Прво му се учинило да се обраћа директно њему. Глас је био час слабији, час тиши. Када се приближио обали чуо се јасније. Наставио слушати. Одгонетнуо је да их има више. Сви су му звучали исто. Уз помоћ ветра, лагано се примакао обали. Пажљиво их је слушао. Остао је у цвету, на води. Није желео закрочити и тако направити и најмањи шушањ. Није их желео прекидати у причи.
– Сунце је тако високо сада, а она спава, могли би смо је сада мало под дрво у хлад – рече један меки, женски глас
– Нека, нека тако остане, нека упија, осећаће се снажније и пријатније – рече један мушки, млади глас
– Вероватно јој прија чим се не буди – рече један трећи, мало дубљи мушки, старији глас
– А и он би крај ње, кружи око ње, чека да се пробуди? – рече једно дете
– Он је чува. Баш је нежан. – рече женски глас
– Од кога? – рече онај старији глас, изражавајући отворено своје чуђење, не обраћајући се pпосебно само њој
– Можда од оног тамо што се сунча у води? – добаци дете
– Зашто од њега, он је као и ми, а и ми нећемо ништа урадити, зашто би смо? – рече помало изненађено млађи мушки глас.
– Нисам мислила на никога од нас. Нисам се најбоље изразила. Мислила сам, он је њен, он је ту за њу.
– И она је ту за њега – рече весело дубљи мушки глас.
– Да, баш су се здружили. Имају и занимљиве игре. Он воли да се трка и поскакује као и она. Она је тако лагана а он има сву тежину и снагу, али су увек тако лепо усклађени. И остали их прате у стопу. И приметили сте како им и остали прилазе. – рече она своја запажања са одушевљењем. И остали су са одушевљењм гледали и слушали.
– А да је ускоро пробудимо, ускоро идемо? – рече онај млађи
– Пусти је још мало, пусти да је он пробуди – рече старији
– Али он јој се сад придружује, и он ће сад лешкарити. – рече дете, благо чудећи се
– Нека се пробуде онда заједно, мора да им прија – рече жена опет одушевљавајући се
– Када би се спојили, дали би интересантну шару, он је бео, потпуно бео и чист, а она сјајно црна. Замислите њихово дете. – своје мисли поделио је млађи у групи
– Чини ми се да смо видели већ тако неку шару и комбинацију. Није било од њихове врсте, али је исто био спој од различитих – рече старији
– Да, није ништа чудно, има их све више, то је одиста дивно. Видети мешање разних боја и њихових шара. Било их је у почетку мало, а сада им се готово и не зна више број. И не мора да се зна. И ја не знам одакле сам потекла. Знамо од кога смо, али не морамо знати.
– Ево их, мислим да се буде – рече млађи
– Ево их, сад ће да се играју – рече дете
– Могли би смо кренути да их напојимо – рече старији
– Знају они и сами, али бих се ја могла окупати. Жели ли неко са мном?
– Ја ћу још мало да их гледам па ћу онда да се играм са њима! – рече дете трчкарајући у месту
– Али ћемо ускоро кренути, чекају нас и остали. – рече старији
– Неће нас дуго чекати, и они тамо се сунчају, раде, одмарају, и сигурно и они тамо гледају како се код њих играју.
– Ја ћу вам се придружити онда касније. Идем сада према оном тамо што нас је тако дивно и са стрпљењем слушао. Идем да упознам нашег слушаоца. – рече са осмехом женски глас.
– Полако само са њим, не мораш нигде журити. Види хоће ли да нам се можда придружи касније у игри. – рече опет старији
– Хајде ти онда нам касније дођи, мени је овде сада занимљивије. Никад их нисам видео тако раздрагане. Ово је чудо! – рече усхићено млади мушки глас.

И док се он љуљушкао у цвету на води, тако се запричала дружина посматрајући мио призор између овце и вука. А она се издвојила од њих. Слушао је како се граја утишава и разговор престаје, остаје само њихов смех. Слушао је како се камење помера, како ветар шушти по трави. Слушао је њене чиле кораке. Није се покушавао ни удаљавати ни приближавати. Остао је ту где је био, чекајући. Ишла је њему у сусрет, корачајући боса, по камењу и трави.
– Још увек си ту? – рече она са благим одушевљењем
Имала је благ глас, и мио, није сакрио изненађење што је чуо тако мек и умилан глас. Њено питање као да је крило и добродошлицу на коју није пуно очекивао. Њен глас је био глас у којем је било нешто познато. Није хтео затворити ту добродошлицу његовим ћутањем. Желео је да се разговор настави, да јој глас чује и даље.
– Да, овде је овако угодно. Нисам се најавио, надам се да не смета то – рече он са благим изненађењем
– Нема потребе, зашто би то радио ако раније никад ниси? – рече са благим упитним осмехом али не чекајући његов одговор настави разговор у свом ритму, полагано улазећи у језеро. – Ти си већ доста упио ових топлих сунчевих зракова. Могао бих сад мало у језеро да уђеш. Слободно урони цело тело, пријаће ти.
– Прија и овако. Светлости никад доста. А и сад само што сам изашао из воде, прија ми овде док се сунчам.
– Овде је и трава топла, можеш се сунчати и горе на пашњацима, тамо где ћемо ми ускоро поћи. Позивам те у име свих нас да нам се придружиш. Наравно ако си добре воље, наравно да можеш остати и ту да се башкариш. И нама је пријатно да се сунчамо на води, овде где нам је сунце најближе. Ако ти је пријатније са мање светлости онда се спутиш у она језера доле. И тамо се купају. А ако желиш да откријеш више неба, и откријеш више светлости са њега, помери ту цветну завесу, убери цветиће, чупкај латицу по латицу, и језеро ће замирисати на небо.
– Остаћу овде. Не желим да једем небо и испијам му светлост. Ми имамо сву светлост, која нам је потребна. Та светлости живи унутра.
– Дивно је што сте тако осетљиви на светлост, али небо не можеш затворити нити његову светлост угасити. Они су овде вечни. Ту су за све нас да нам осветљавају границе и откривају нове путеве и стазе, зато си ти овде. Да није било те светлости пут ти се никад не би указао.
– Ја имам бисер. Не знам зашто сам овде.
– Бисер са дна најдубљих дубина. Чуваш га под језиком, не желиш га појести јер ниси толико гладан, али желиш га сачувати, као да ћеш се изгубити ако га немаш. Ако га ставиш у своје око, кренуо би другим путем, можда се не би смо срели, можда овде никад не би дошли. Ти си овде дошао не светлошћу тог бисера, али ниси залутао, никад ниси.
– Нисам залутао, али не знам пут назад.
– Вратити се увек можеш, и увек се враћаш. Зашто не извадиш бисер, можда ти осветли пут назад.
– Мислим да се могу вратити и без његове светлости.
– Ал зашто би се још увек враћао, када још увек ниси ни дошао?
– Овде прија, вода је мирна.
– И наше тло је исто као и та вода из које не излазиш. Тло се неће изгубити, воде неће нестати.
– Можда заборавим да ходам. – рекао је то са дозираним тоном шале, при том не изражавајући никакву сумњу или страх.
– Можда заборавиш онда и да пливаш. – рекла је то скоро идентичним тоном као и он.
– Дисаћу увек као ваздух.
– Ти се онда храниш ваздухом. – смешак се осетио у њеном гласу.
– Увек ће бити ту за нас.
– Да, и му смо ту за њега, то не заборави.
– Да и ми га стварамо. – рече некако свечано и мирно, очекивајући њен одговор али одговора није било.

И мирноћа воде у његовој близини се променила. Она је ушла, пливајући лагано у незнатном правцу. Цветови у води су пошли за њом. Заронила је и нестала. Више јој није чуо гласа.
Поље пред њим било је широко, као и небо као и језеро. Светлост је прекривала све. Границама се није назирао крај. Није знао где је почетак а где крај. Није знао где и куд би пошао, чији траг би пратио. Изашао је из воде. Закорачио је на тло. Трагови су већ били остављени.
Исто али другачије искуство прожимало га је док је ходао на њиховом тлу. Камење је било оштрије, земља грубља, трава, цветови и остала флора коју је сретао је снажније грађе, али табанима то није сметало, пријало им је. Ма колико тај пут посут земљом био далеко од прага његове, њихове кућице, сви ходају истим тлом. Разликује се само прекривач, стаза која прекрива тај дугачак пут. Али трња нема. Као да је све расло заједно и срасло у један заједнички свет у коме не постоји међусобно прождеравање. Сви живе заједно у једном великом дворишту, под једним заједничким небом. И он је сад ушетао међу њих, у њихово двориште. Усудио се да изађе из кућице и уђе међу њихов свет.
– Да ли сигуран да си икад изашао? Куда желиш да кренеш. Ти си овде у свету – зачуо се глас из даљине, иза густих шума, али је био чист и продоран, дубок.
Дечак је би изненађен, али не и препаднут, више задивљен јер су му мисли које није мислио наглас управо биле прочитане. Допустио је да глас настави да се пробија до њега, јер у том несвакидашњем тренутку могао је само да ћути и слуша.
– Свет је мој, твој, њихов, наш и ничији, нечији. – наставио је да се пробија све ближе и ближе дечаку. Глас је био чист, дубок, неуморан и неиспрекидан. Избио је на чистину, и био му је сасвим близу, могао је осетити његов дах који је мирисао на свежину шуме.
– Небо нам је на длану, можеш га додирнути кад год желиш и неће створити олују. Остаће ведро и светло, смешиће ти се најсветлијим зрацима.
Звучао је самоуверено али не препотентно и превише доминанто. Звучао је истинито. Дечак је морао да уђе дубље у истину. Морао је да уђе у његову причу. Желео је да поверује.
– Светлост не живи само напољу, она је унутра, и гушћа је, топлија, као код нас али Светлост је увек бистрија и светлија на висинама. – смирено и са малом дозом озбиљности рекао му је дечак.
– Не остајеш унутра ако се пењеш до ње. Извирујеш напоље, већ тада ти си прешао границе а ниси прекорачио праг.
– Ми не тежимо недостижном и највишем. Али светлост је најсветлија кад осветљује са висина а не са ширина.
– Не мораш се пењати на висине да би додирнуо небо и осетио његову светлост. Зашто досезати висине ако је око тебе свеприсутни ваздух, део васионе, део вечности.
– Да, дисаћемо као један.

Био је његов глас последњи који је чуо у тој причи. И саме речи које је изговорио као да нису биле његове, као да је ншто проговарало из њега. Нови доживљај себе није дуго трајао. Прекинут је новим присуством. Гласу се није могло утврдити порекло. Био је исувише дубок да би био глас из породице одакле он и његови потичу, али у сувише питом да би био стран, исувише миран и спокојан да би био злокобан. И мисао му је опет била прочитана.
Опкружују га крошње са свих страна. Шуште плишани листови, и цветови уздигнути високо на меким гранама.
– На које дрво се попети? – зачуо се глас коме се није знало порекло.
– Има их толико. – помало збуњено одговорио је дечак.
– Пођи за мном, ја ћу те водити.
– Да ли то умеш?
– Научили смо једни од других, да ходамо, да се пењемо, пливамо, дишемо у води и на ваздуху.
– А да летите.
– То не могу сви, али можемо уз помоћ њих.
– А како знаш које дрво желим? Овде га можда нема.
– Одвешћу те на оно које желиш.
– На џина?
– Ако га ти тако зовеш.
– Оно једино које се издваја, више је од свих, највише. Иде високо до неба.
– Овде сви расту високо, до неба како кажеш.
– Али џин не расте више, он је нарастао и његове руке су топле и греју јер додирују и сунце.
– Овде сви додирују зраке, сви су обасјани њима. И они који су нарасли и они који још увек расту.
– Постоји само једно дрво које је највише. Одведи ме на њега.
– А да ли си ти сугуран да оно постоји?
– Одведи ме онда на оно најстарије.
– Мислиш на то? Оно је најдаље.
– Могу ли га пронаћи?
– Није тако далеко. Желиш да нађеш његову унутрашњу светлост, да поново тамо уђеш.
– Могу ли доћи до њега?
– Можеш ако се не изгубиш. А ако се и изгубиш, пронаћићеш га али ће ти бити тада свеједно. Изгубићеш се у лепотaма врта у којем су сви путеви отворени а где сви воде у отворене светове. Али сви светови су у једном, овом у којем си сад.
– Да ли сте се ви изгубили некад?
– Нисмо, јер никад нисмо ни тражили. Ми не тражимо, ми проналазимо. Овде је светлост сада слабија и хлад шири.
– Желим да ме одведеш до џина.
– Драго ми је што си почео да нам верујеш. Показаћу ти наш, твој свет у пуном цвату.
– Нећемо се изгубити. Бисер нисам изгубио.
– Опусти се и уживај у упознавању нашег света од најмање до највеће тачке која се може спазити. Опипаћеш њихове животе и онда ћеш још више веровати у овај свет.

И дечак је пружио руку ка новом сапутнику чија је кожа била свиленија од траве, мекша од латица цвећа и хладна као површ језера из које је одавно испловио. Температура тела му је била као и температура листа. Кожа се стапала са околним растињем. Пошао је за њим да се стопи са околином.
И одједном осетио је полет, лаган, као сунцобран који би се винуо у вис топлим поветарцем. Полет се претворио у налет брзине и осетио је како се хитро пробијају кроз флору и фауну крочећи пут ка новим висинама. И сви су живели ту на дохват руке. Чуо је разне гласове, шуштаве, бујеће, трепераве, звукове природе којима је порекло и даље остајала мистерија. Лепети крила и топотање копита, замахивање репова и грива, цврчање и певање свилених, крзнених и пернатих, мешало се са свих страна и висина и то у најдивнијој хармонији. Владала је шаренолика ономатопеја. Било је као у кућици на дрвету. Живот микро и макро света бујао је нераскидиво као у једном огњишту. Огромне крзнене живуљке шеткале су поред малих паперјастих створења чији су хранитељи са џиновским крилима мимоилазили са ситним створењима који су прокопавали уске ходнике кроз земљано тло. Растиње им је нудило своје плодове, цветне и лековите, широм отворених листова и цветова. Било их је у изобиљу. Расли су вечно а нико их није желео брати. Неубрани цветићи имали су мирис који храни. Није било потребе дирати их. Могли су уживати у њиховом вечном постојању и младости. Њихова младост живела је уздигнуто на дрвећу, земљи, трави и води. Није венула. Ваздух је био ароматичан од њихове пријатне ненаметљиве ароме. Била је то оаза за све, а највише за лептире који овде нису живели само један дан. Живели су од цвета до цвета а цетови су штрикали цело њихово небо. И укус ароме цвећа осећао се у ваздуху. Могли су да живе само од ваздуха. Поскакивали су летећим кораком од гране до гране, од дрвета до дрвета. Све као да се дешавало брзином светлости. Он је летео, ношен својим мистериозним сапутником коме је поверовао. Поверење се није тешко градило, јер је он потицао из света у коме једни другима верују. Сазнао је да ни овде није другачије, да се свет у сушптини битно не разликује. Прескакали су ограде од разнобојног растиња и њихова дворишта од набујалог цвећа, каменчића који су се пресијавали иза бистрих потока. Осетио је како му табани на трен додирују те ситне драгуљчиће иза смарагдних травки и сребрнкасте воде. Мириси и ароме су се мешали. У једном даху осетио је као да је на небу, земљи, и води а летео је у ваздуху. Топлина и пријатна гужва удаљених гласова осећла се све ближе. Одједном су застали.
Био је сигуран да не осећа умор а да његов сапутник није изгубио моћ прелетања. Стојао је на непомичној подлози. Био је опет на тлу, на меканој и гипкој трави. Мислио је да је сам, да му је сапутник одлетео и изгубио га. Брујање сваколиких крилатих створења бивало је све гласније да није ни осетио своје дубоко дисање у тој густој непрегледној шуми. Али сада већ познати глас водича продирао је јасно до њега кроз све крошње и кроз сву грају.
– Овај пут мораш да прођеш сам. Остављам те да ходаш слободно кроз све вртове.
– Да ли оне воде до џина?
– Ако то желиш, наћи ћеш.
– А стаза, да ли постоји стаза?
– Стаза ће ти се открити. Сви вртови воде у један. Тамо ћеш наћи џина.
– Како?
– Мораш да желиш да се вратиш.
– Како да знам да желим?
– Увек знаш. Увек се враћаш.
– И не изгубим се? Никад?
– Изгубе се само они који не виде пут.
– А како да га ја видим?
– Твој бисер ће га осветлити.
– Како? – постављајући питања као да је изгубљен деловао је још увек збуњено али пријатно збуњено. Није био изгубљен.
– Ако желиш да нађеш пут онда извади бисер и проспи га.
– Знаш за бисер?
– Исијава ти из уста.
– Где да га проспем. Овде не мирише на језера.
– Када га извадиш, знаћеш, када га проспеш, приказаће ти се. А сада те препуштам да слободно упознаш наше баште и да слободно кроз њих пролазиш. Овде не постоје границе.

Остао је без сапутника али није био сам. Пред њим је све шуштало и треперило од живота коме није знао почетак ни крај, можда јер није постојао ни почетак ни крај. Слободно је ушао у сред средине коме се нису познавале границе.

 

 

Лавиринт у лавиринту

Налазио се пред прагом лавиринта врта. У сваком испреплетеном грмљу цвећа и травки лешкарила је по која бубица и по који врста из њеног рода. Они су били ушушкани у раскошним жбуновима и нико их није дирао. И они нису дирали никога сем земље и цвеће у које су повремено продирали. Лагано брујање гласова и звукова мешало се и даље није престајало. Долазило је негде из даљине, негде иза неког врта у неком врту. Ако уђе у лавиринт и започне свој пут можда их нађе и можда се придружи. Налазио се на почетку. Да ли да уђе, да ли да крене у истраживање и да ли да им се придружи? Док је тако непомично мировао у месту, чуо је тихо рецитовање неког ко му се приближавао.

Отвори врт, једним кораком крочи,
мируј сво време овог света али не кочи.
Слободно опипај наш свет.
Безбрижно убери било који цвет,
он вечно расте у нашој башти,
а не можеш га замислити ни у машти.

И граја се утишала. Глас који је шапатом рецитовао сада је гласно и јасно говорио, и радосно, поскакујући од радости. Рецитатор му је био ту, лебдећи негде близу у висини његовог рамена.

А машта,
машта наша
може свашта.
Најбоље ти то знаш,
када си наш.

И хајде, хајде сада, меркања и премишљања доста је било,
можеш сести некоме и на крило.
Сигурно сложити ћеш се са собом.
да могу да се играм са тобом.
Ако хоћеш лепоту нежности и весеља да посетиш,
мораш прво да је осетиш.
А куд ћеш ближег места
од овог нашег малог света.

Са цврчањем танким гласићем привело се крају. Чекало се на дечаков одговор. Чекало се да дечак одцврчи нешто своје. Али дечак није ништа изустио, био је у чуду јер није могао да одагна одакле гласић зуји. Као да му је био у самом уху. И зујање се удаљавало, постајало је све тише и тише. Дечак је желео да испрати тај танак весео звук који је се одаљавао од његовог уха. И махинално, вођен тананим гласићем закорачио је дубље у врт.
Сваким кораком корачао је све дубље у врт коме није знао крај. Као вођен шапатом рецитатора који се губио у даљини врта и ношен лаким ветром, истраживао је лавиринт од башти у коме је све живело. Није знао где је излаз, где улаз у други врт, другу собу. Није знао где се тачно налази али то није више ни било важно. Као да је био у једној од дворишних соба у кућици где се преламају светлости и сенке. Осећао се све ближим једном великом лавиринту врту а све даљим оном лавиринту у који је закрочио. Мирисало је на дружину из кућице, мирисало је на радосно окупљање пред буђење. Зујање је утихнуло, као пламен свеће када затрепери па се полако угаси. Мирноћа простране баште долазила је до изражаја. Зашао је тамо где су се и остали окупљали да се заједно смеше, певуше, и уживају у својој мирноћи и лепоти природе која их увек окружује и држи заједно. Пред њим је био плато од насумично израслог цвећа и бобичастих плодова. Мирис свежег ваздуха испуњавао је ту терасу, усађену високо међу брдима, заклоњену негде далеко у срцу Оазе. Зидови нису постојали. Уместо њих границе су сачињавали мекани жбунови, мале и велике ограде из којих су треперила светлећа крила лептира. Мирисали су на цвеће непознатих арома. Жбунови су шуштали, цветови су плесали по ветру а лептирови му полетали у сусрет. Нијансе светлости мешале су се у једној слици тог врта на врху брда. Шапати су се стишали, као да су чекали његову појаву, његов наступ, његов одговор. Није био свестан њиховог присуства. Утопили су се у шапутајуће звуке природе. Мисли су му биле брже од слике светлости која је осликавала башту на тераси. Мисли су му биле ухваћене. На његов одговор они су одговорили:

Овде се врт врти у круг,
заобилази широки луг.
Посматра се полако
и све тада бива лако.
У свету свет овде лако остаје,
и нови врт постаје.
не мора се то сликом касти
ни речима знати.
може се увек наћи,
али не мораш изаћи.

Рецитација је допирала негде иза жбуна, љуљушкајући се на љуљашци од стабљика и шумског цвећа. Неко се поигравао са њим. Раздрагано и безбрижно кикотање танких гласића извирало је негде у букетима цвећа. Није желео да их убере, мислио је да ће онда и смех бити убран. Уместо смеха убрао је неочекивани разговор.
– Ова љуљашка те може одвести далеко, тамо где ни поглед не иде. – изговорио је то полетно један глас који је био познат – мек и млад, није се могао утврдити да ли је јачег или лепшег пола.
– А до неба? – запитао је помало знатижељно, помало се осмехујући на своје вицкасто питање.
– Зависи колико небо тражиш, колико високо хоћеш да одлетиш.
– Тамо где су руке џина.
– Дошао си довде да би се вратио, могу д ате питам зашто?
– На крају крајева, на крају овог света, сунце је најсветлије темо, са џина светлост сунца се најближе може ухватити.
– То је онда у Великом врту.
– А до тог Великог врта, могу ли са том љуљашком?
– Можеш поћи и пречицом али тада ћеш заобићи и онај прави пут.
– Онај пут који води до џина?
– Да, тамо где је Велики врт. Ти си сад на почетку пута. Сви вртови што воде у Велики врт су ти отворени. Можемо те заљуљати прво у један од њих.
– А шта се тамо налази?
– Налазе се путеви. Сваки води у други врт. Сваки врт може да те одведе до Великог врта.
– Ја хоћу у Велики врт.
– Ти желиш право у центар круга. Желиш да прескочиш пут. Желип да изађеш из ових малих лавирината у ускочиш у онај највећи?
– Ја желим да се вратим, али и не морам.
– Можеш и не мораш да прођеш кроз овај лавиринт. Избор је твој. Ако желиш да их прескочиш, да не идеш шутевима, да их прелетиш, седи на љуљашку. А ако желиш да прођеш кроз цео лавиринт и дођеш до до Великог врта, и тада се можеш одљуљати и одлетети. Увек можеш и упознати пут. Нека жеља буде твоја као и увек, као и до сад.

Док се премишљао, дечаку је на ухо долетела кратка рецитација, веселог рецитатора:

Хајде хајде сад, ти не жури,
одабери свој пут али не жмури.
У овоме свету избор је твој,
знаш да није само мој.

И на изненађење рецитататора, дечак одговори у истом стилу. Изненадио је и сам себе својим усхићењем када је одлучио да бити ће овако:

Љуљај ме љуљај,
и далеко заљуљај.
преко краја света,
право до почетка
свог џиновског претка
и целовитог пута мога
а не твога.

Рецитaтора ништа није изненађивало. У кратком даху и веселом тону зачинио је са рецитовањем кратке мисли.

До пута твога ти ходај, ходај
а напослетку проходај,
својом стазом се проводај
ходај као и сад,
на ногама долети
пола пута прелети.
прелети све,
свет и цвет.
онда као и тад.
видимо се као и до сад.

Била је то последња рецитација од рецитатора који као и до тада одзујао негде на крај баште, у грло цвета у углу лавиринта. Неко је други чекао његов одговор. Није га заборавио.
– Не желим да станем на пола пута. Желим да идем до краја, али да прескочим почетак.
– Желиш пречицом?
– Да, да ме пошаљете у Велики врт.
– Бићеш пред вратима Великог врта.
– Да ли су врата отворена?
– Сам ћеш их отворити.
– Да ли знам?
– Знаћеш, знаш.
– Одведи ме до љуљашке.

На рубу високе терасе љуљашка се њихала, чекала је да у њој неко, некад буде заљуљан. Тај неко је сад био овде. Дошао је да се заљуља. Сео је у гипку љуљашку и био је зањихан. Осетио је као да прелеће језера, мора, да иде преко падина и гора, да досеже пола неба, као да стиже до неба.

 

 

Предворје

Као ветром ношен прелетео је лавиринт. Као ветром донешен, за тили час стајао је пред вратима новог. Додирнуо их је. Нису се отворила. Врата су била саткана од сатенског цвећа. Цвеће је дисало. Врата су мирисала на Велики врт. Врата су мирисала на добро познати стари мирис. Тако је мирисало у кућици.
Додиривао је испреплетено цвеће, али врата се нису отварала. Улаз је био негде скривен. Глас из цвета шапнуо је:
– Пронађи ме. Ако ме пронађеш одвешћу те.

Глас је долазио из дубине, није могао знати одакле. Био је мекан, миришљав и тих али он га је јасно чуо. Миловао је врата, опипавао одакле почињу, где се завршавају. Нису имала ни почетак ни крај. Њихова висина надмашивала је његове руке. Глас је поново замирисао, цвет је поново зашапутао:
– Почуј мој глас, одакле долазим.

Наслонио је своје ухо близу једног звонастог цвета. Био је широк, дубок, отворен, могла му је глава проћи кроз њега. Чинило му се да глас одатле долази. Али глас се утишао, нестао. Слушао је само благо струјање ваздуха, оно које допире из сафирне пећине, испод пучине мора. Могао је осетити како поново улази у рибњак, како урања у дубине топле купке, како улази у сафирну пећину. Сећао се кућице. Сетио се сусрета на дну, на обали код језера у језеру. Сетио се језера. Сетио се чудесног света које је мирисало на небо. Сећао се лавиринта. Сетио се Великог врта. Али он је и даље био пред самим вратима. Чекао је да му цвет поново нешто шапне. Ослушкивао је сваки уздисај цвета.
И цветови су затреперили. Сада то није био један, тихи глас који је шапутао негде из даљине и дубине. Гласноговорника је пратила пратња. Шапутали су у хору.
– Осветли ме.
– Осветли нас.
– Отворићу ти пут.
– Отворићемо ти пут.
– Осветлићу ти пут.
– Осветлићемо ти пут.
– Сети ме се.
– Сети нас се.
– Сети се одакле долазим.
– Сети се одакле долазимо.
– Сети се одакле долазиш.
– Знаш одакле долазим.
– Знаш одакле долазимо.
– Знаш одакле долазиш.

Њихово шапутање завршило се складно. Цветови су се умирили али су и даље мирисали. Мирисало је на оно небо. И тад сетио се једне старе шапуталице. Израњала му је из дубине једног цвета.

У овоме сада свету, сети се Мене, сети се Нас,
увек се буди и буди уз мој глас.

Али ко је тај глас? Чији је? Одакле долази? Коме говори? Као да је знао али као да је заборавио. Не, није заборавио. Осветлиће пут. Водиће се светлошћу. Извадио је бисер. Извадио га је из зуба. Није га заборавио. Није га изгубио. Није га појео.

 

 

Бисер у мору бисера

Бисер је сад био у његовој шаци. Шаке су му биле топле од његове светлости. Цветови су затреперили када је извадио бисер. Пажљиво га је провукао у звонолики цвет. Бисер је нестао. Препознавала се његова светлост. Био је прогутан од цвета. Цвет је засветлео. Светлост се ширила на остале цветове брзином светлости. Цветови су се отворили. Врата су му била отворена.
Ушетао је у тунел од цвећа. Улаз у Велик врт је био слободан.
Пред њим је засветлела стаза. Ходао је утканом стазом од бисера. Бисер је био негде ту, изгубљен, утабан у мору бисера. Пријало је шетати се по тој стази. Пријало је његовим табанима и његовом срцу које као да је куцало у петама. Као да је ходао бисерном обалом. Стаза никад није била светлија. И тунел је био сав испуњен светлошћу бисера. Док је лагано ходао стазом, бисерни глас из даљине му се обратио продорно:
– Увек си добро дошао. Слободно уђи.
– Нисам се изгубио? – тихо и чудљиво запитао је дечак, више се обраћајући самом себи него мистеризном гласу из даљине.
– Изгубити се не можеш. Ти си у свом свету.
– Не препознајем га.
– Ниси га заиста упознао.
– Да ли могу да га упознам?
– Ја сам само ту да те упутим ако не желиш да се вратиш и ако желиш да се вратиш.
– Ти си чувар? Треба ми твоја дозвола?
– Овде чувари не постоје. Вратио си се. То си и знао сам. Сад слободно истражуј, слободно упознај.
– Могу да уђем у Велики врт?
– Слободно се прошетај. Слободно уђи у Велики врт. Не мораш мене питати. Сам изабери.
– А изван Великог врта?
– Врата свих соба су ти отворена, као и за све.

Стаза се завршавала, рачвала и стапала са тлом Великог врта и светлећим корењем. Безбрижно је ушетао у Велики врт. Знао је да се тамо упутио. Знао је да је то место где жели да оде и да остане.

 

 

Велики врт

Све је одисало на дом. Земља је била гипка, могло се лежати на њој. Трава је била мекана по којој као да нико никад није ходао, а зна да јесте. Галерија цвећа испуњавала је простор уместо зидова. Птице су му слободно слетала на рамена. Као да су га познавале. Као да је већ био ту. Као да никад није ни излазио. Када је отишао, када је изашао? Више се није сећао. Осећао се мирно, као да је у хармонији са природом пространства у које је ушетао тако слободно. Као да је то био његов свет, свет у коме је дисао, свет из кога не зна да је потекао.
У том врту он није био једини. Сада је то знао. Мимоилазио се са њима. Опуштеност је владала међу онима који су ту пролазили, лешкарили, играли. Спонтаност, слобода, раздраганост осећали су се у ваздуху. Све је лепршало од весеља и игре у башти у којој су плодови цветали у изобиљу. Као да никад нико није брао из те баште. Додирнуо је један бобичаст плод који је бљештао јаче од бисера. Није имао жељу да га убере али и да је хтео не би стигао јер је изненада био прекинут. Прекинула га је радозналост да учествује у једној игри.
– Хајде да се тркамо! Ко ће пре, ко ће пре?! – изговорио је неко чији је глас био као његов, само ужурбанији и мекши.
– Може, али где?!
– Прати ме, па ћу да ти показати!
– Где ћеш ме одвести?!
– Пуно причаш, трчи само куд те ноге носе, са мном!
– Зар није и ово лавиринт?
– Јесте, и то онај највећи!
– А зар се нећемо онда изгубити?
– Па већ смо изубљени! А онда и овде се не можеш изгубити! Ма пусти сад причу, уживај у овој игри!

Узет за руку, кренуо је у трчање кроз врт са својим новим сапутником. Очигледно да је познавао врт као свој кутак. За њима се дизала земљана прашина и бисери су се разлетели у ваздух сударајући се за златном светлошћу тла. Неко је опет био расположен за склапање шаљивих стихова:

Брже, боље крени ти у трк,
прати га и буди као зврк,
кроз све собе ове баште ти потрчи,
пут себи и другима раскрчи,
обиђи све, око, иза, на, изнад, цео врт
у њега је цео свет упрт.
Напред, назад где ћеш ти сад?
да бираш могао си и тад,
али увек ти ћеш бити млад.

Трчао је, није знао где. Тркао се, није знао са ким. Рука га је давно пустила. Умор није осећао, јер они се нису умарали. Али је одједном стао. Приближавао се највишем. Трка је била завршена, он је то знао. Замирисало му је парче неба под рукама џина. Он је већ био ту.
– Изненађен си! – рече глас као његов
– Ко је победио? – рече помало збуњено дечак, мислећи да је игра завршена али да се не зна победник.
– Није још ништа готово!
– Хоћемо сад натраг?
– Зашто, дошао си до циља! Не играмо да победимо, али би ти био победник јер си нашао оно што си тражио! Изгледа да си још увек изненађен. Доћићеш ти себи. Знам те. Треба ти мало времена, али имаш сво време овог света. Али знаш да је диван осећај! Код куће си!

 

 

 

У кућици

И доживљај себе, простора био је невероватан код њега када је покушаваода схвати. Да ли је сво време свог путовања он провео унутра, у кућици у цвећу? Путовао је унутар кућице? Улазио је у собе које никад до сад није посећивао. Кућица је била лавиринт скривених просторија скривеног света унутар света? Изгледала је тако мајушна и патуљаста али је у себи скривала један велики пространи свет. Било је места за све и сваког. Примала је све и сваког, али унутар ње су били само Они. Он је припадао овде и нигде више, као и сви Они.
Био је и даље у чуђењу. није знао да ли је то све било сан или стварност у којој је стварно учествовао? Да ли је и оно језеро било само рибњак у другој соби, и онај бисер нечији накит, његов зуб? Било како било, за њега је то било невероватно путовање, дивно искуство које ће чувати вечно у свом сећању.

 

 

У игри

Још увек је био под утиском свега, а највише под тренутним дешавањем са својим саиграчем. Као да је слушао себе, свој глас. Није знао ни каква је то игра, каква ће бити али био је вољан да учествује. Било је то ново узбуђење, али безбрижно. Ништа лоше се није могло предвидети ни десити.
– Хајде, шта се чудиш, није још готово! – прекинуо га у мислима његов глас гласније.
– Играћемо се?
– Да, са игром још није готово, и никад неће бити готово осим уколико тако не желиш!
– Шта ће нам бити циљ ове игре?
– Опет, ко пре стигне!
– Тркамо се?!
– Да, ко се попне више!
– Ти си се већ пењао?
– Да! Хајде сад да се попнемо!
– Где?
– Где можеш!
– Пењаћемо се на џина?
– Да!
– Али нећемо превише високо!
– Да. Довољно је да му седнемо на длан.
– И то је превише високо.
– Добро, онда ћемо се попети до лакта.
– И…? – збуњено је упитао дечак који као да није знао шта ће заправо да раде у тој новоизмишљеној игри.
– И онда ћемо да се љуљамо и слушамо! Можемо да се одљуљамо и до неког другог врта и до неког другог џина.
– Али не постоји други џин. – одлучно је рекао дечак.
– Јеси ли сигуран? – одлучно га је упитао неко са његовом бојом гласа.
– Пронађи другог џина, онда ћу бити сигуран!
– Све има свој пар!
– Постоји и само једно сунце.
– Оно има свој месец, као што и Земља има небо и као што ватра има воду, тако сигурно негде можемо наћо другог џина, можда његовог близанца, или сина.
– Али само је један прави правцати џин и он живи овде код нас.
– Добро, хајде онда да се попнемо на овог нашег џина!
– Тркамо се ко стигне пре?
– Да, не мораш користити све четири!
– Нисмо одредили докле ћемо се пењати.
– Јесмо, пењемо се докле стигнемо.
– Али рекли смо да нећемо ићи скроз до врха.
– Пењеш се што више можеш!
– Али не највише, не до врха.
– Не знамо ни где се врх налази, а и да дођемо, да му се попнемо на главу и додирнемо сунце не можемо пасти.
– Ако паднемо, пашћемо му на длан.
– Клизићемо му низ руке, као низ тобоган!
– Али прво хајде да се попнемо! Ја крећем, а ти како хоћеш а знам да хоћеш јер увек хоћеш.

Играли су се ради саме игре а не ради награде или казне. Tако нешто код њих није постојало! Имали су циљ али не и правила. Циљ сам по себи је била њихова награда, док за казну нико није знао.
Овог пута изабрао је да се пење по телу џина. Док се пењао полако, осетио је како напипава оне исте симпатичне боре. Било је то стварно оно дрво џина које је толико пута грлио и уз које се сад није први пут пењао. одлучио је да се неће тркати јер је одлучио да се попне што више може.
Време није постојало за њега и њих. Све што су радили радили су без граница, без обзира на време. Пењао се а време га није заустављало. Његов саиграч се негде изгубио, нестао.
Сваким кораком пењања ближио се висини коју је желео да достигне. Осећао је како дише топао ваздух. Светлост је постајала јача, небо је бивало све светлије. Осећао је и како он издише топао ваздуха који удише са неба. Пењао се тако лако, био је лакши од ваздуха. Дисао је као ваздух. Џин га није ни осетио. Није му био терет. Пењао се, пењао, пењао, није му било тешко, јер је то била игра. А онда је уследио тренутак кратког предаха, тренутак заустављања.
Тиха песма скоро нечујног гласа чула се негде близу, негде иза леђа, негде иза висина ка којима је тежио.

Попни се још горе
да улетиш у небеско море
и осванеш пре зоре.
Чућеш нашу песму како оре
тамо још високо горе.

Ближио се сунцу. Ближио се најсветлијој светлости али ту је стао. Песма му је била оријентир, глас га је умсерио где да стане. Послушао га је.

 

 

Иза неба

Усадио се на длан џина. То је била највећа висина коју је достигао. Џин му је то дозволио. Није био сигуран да ли жели да се пење у непознате висине, да ли жели да иде још више. Овде му је било лагодно, овде је небо извиривало иза цветне копрене, овде је светлело довољно прозирном светлошћу. Али желео је знати где то светле и друге нијансе светлости. Ослонио се на лакат џина. Затворио је очи. И када је заклопио очи светлост се није гасила.
Постао је лакши од воде. Запливао је небом. Уронио је у језеро. Ушао је дубине сафирне пећине. Зидови и тло су светлуцали од посутих и утиснутих бисера. Њихова светлост преламала се са месечевом сенком која је израњала негде одозго. Месец је био далеко ближи него сунце али није желео да га додирне. Месец му је већ био усађен у очима. Требало му је сунце које се не види од неба. Требало му је Сунце да осветли његов пут. Сунце је било горе, још горе, није га могао досегнути. Није се усуђивао да га досегне. И овако је било доста светлости и доста светло у њиховом свету.
Она му се указала. Она је била његово буђење. Глас јој никад умиљатији и мекши, а није му се умиљавала, само је тако звучала. Волела је његове приче. Он, Они волели су њен глас.
– Пријала ти је шетња. Причај ми. Слушам.
– Само на кратко сам сањарио, само сам на кратко изашао. Мислим да сам на крају изашао? Било је лепо, али не тако као овде.
– Да, тамо је другачије.
– Не, не разликује се.
– Али си се вратио Овде.
– Да, остајем Овде.
– И поред свега што си тамо осетио?
– Да. Овде је лепше.
– Мирније.
– Да, мирније.
– Али ти ћеш се вратити.
– Нема више враћања.
– Увек се враћаш.
– Увек се враћам овде.
– На крају сви остајемо овде. Сањамо о овоме месту. А и у сну кад изађеш исто је као и овде. Остајеш овде.
– Да, остајемо овде.
– Јер цео свет је овде.
– Да, то је наш свет. – смешећи се, рекао је то са пуном мирноћом.
– Наш цвет.
– Ти знаш, ти видиш.. – о нечему је размишљао али није могао да ухвати јасну мисао и да је прецизно изрази.
– Овде смо, сви видимо исто.
– Али ти си била тамо?
– Могу те одвести.
– Био сам, али ти можеш још више, ти можеш даље. Да ли си видела све боје сунца?
– Видела сам све боје неба.
– Које су боје, које су светлости?
– Не виде се од сунца.
– А које је је све боје Сунце.
– Не виде се све од неба.
– Толико је светло?
– Да, као и овде.
– Причај ми о тој светлости.
– Отпеваћу ти.

Дечак се благо спустио, још више је залегао у мекану шаку џина, а ноге опустио да се клате. Ноге и руке су му висиле у ваздуху. Тако му је било најпријатније да слуша њен глас, њену песму, њену успаванку.

 

 

 

Успаванка

Светлосни снопови играли су пред његовим затвореним очима. Ништа се није мењало. Све је мировало у кућици код Њих. Не гасећи се, Сунце је и даље сијало високо, а време спавању је већ дошло. Остао је да лежи на џину, полако се смиривао, љуљушкање се успоравало. Остао је на џину да заспи и да слуша њен глас близу ње.

Милује нас меко око тела,
душом лакшом од сна нас је уплела.
Вије и обавија њен вео.
Као облак је прозирно бео.
И на јави и у сну глас нам је снео.

Шушти, ћути, хуче и трепери,
Сродан песмом је нашем слуху.
Свој васионски траг открива нам у уху.
Испева арију о својој вечности,
Сведочи нам о својој безгрешности.

Кроз нас пролази, бди и дише,
Кроз време лети и на крај сваког света стиже.
Слова времена свог у пустињама пише.
Не додирују га ватра, снегови и кише.
Живот нам гаји и даје тихо и тише.

Сродимо се са ваздухом,
И дишимо као ваздух.
Удахнимо душу са уздахом,
јер душа земље је ваздух,
што нас вечно прекрива тајним рухом.

И остали у ритму песме полегали су, ко је где хтео. Лако су дисали, као да су се срађали са песмом. Дисајући мирно, у истом ритму, сви су нашли своја коначишта. Неко је лешкарио по гипкој земљи и свиленој трави међу цвећем. Некоме је било пријатно на тобогану. Некоме је било дивно поред купке и поред риба које су га повремено поздрављале израњајући. Неко је лежао у башти а неко одмах испод џина.
Док је постепене тонуо у сан, Он је чуо и други глас, тих али тиши, лаган али лакши од ваздуха, далек и даљи од месеца, близак али ближи од неба. Уљуљкивао се уз успаванку која је уследила након успаванке. Ова успаванка је била за дубљи сан.

Заплеши по дијамантској води,
у бело плаветнило твога ока зарони,
ка бисерној стази ти ме тихо наводи.

У небу, и испод светлости воде,
огледа се око твоје,
урања у светлост зенице моје.

У далеки абисал језера урони,
у светлеће очи бестежно заплови,
и безбрижно их заклопи,
и пусти да слободно светле
у свету сна и јаве,
у свету твоме и моме.

Заклопио је очи и заронио у дубок сан, не знајући за себе и за друге, али били су свесни сна и свог постојања у сну. Увек су остајали будни.
Сви су тихо дисали, као и он. Сви су остали унутра. Сви укућани спавали су унутра у кућици у цвећу где су се будили и где су живели цео свој живот. Сви су колективно спавали, док их је она уводила у Њихов свет снова. Сви су живели једним колективним животом. Светлост није мењала боју као ни њихови снови.
Ово није Њихов крај јер краја њиховој бесмртности нема. Ово није ни Њихов почетак почетка јер за почетак се не зна. Ово је само крај и почетак њиховог круга живота у кућици у цвећу.