Душан Ђорђевић

Социјализација и култура

 

Социјализација и култура

 

„Ћелија је основна јединица грађе и функције свих живих бића.“

„Квадрат над хипотенузом једнак је збиру квадрата над катетама.“

И тако даље, и тако даље. Ово су дефиниције које сви ми учимо и знамо их у свако доба. Међутим, дефиниције су луксуз који је себи допустила наука. Како не бисмо говорили о дефиницијама социологије и тражили право одређење културе, прећи ћемо на живе примере. Замислите двојицу комшија који су заједничким новцем купили неку скупу мотику и користили је наизменично. Бесмислено би било замислити их да не долази до њихове свађе (не знам због чега) и до поделе заједничке имовине. У исто време требала им је мотика па су је поделили на равне части, метални део једном, а дрвени другом. Међутим, онај ко има метални у предности је јер може прилепити нови држач и опет добити мотику али не онако квалитетну каква је била она оригинал. Али, мотика на страну. То су људи који читав свој век бораве у урбаној средини, дакле, социјализовани и културни људи. Због чега се тако понашају? Тешко питање. Можда је право време да се употреби чувена народна пословица која каже да је тешко када човек из опанака пређе у ципеле. Дешава се нешто у његовој глави, урбани живот му сагори мозак и спржи праве вредности па више не зна шта ради, говори и како дели заједничко стечену комшијску имовину. Са друге стране, госпође које се често називају „буржујке“ не купују ништа заједнички, али ако до тога и дође па купе неку добру шерпу за ајвар, после њихове свађе око тога што једна није имала да другој позајми кесицу конзерванса, дешава се нешто сасвим другачије него у пређашњем случају. Шерпа се не дели на два дела него је она, код које се шерпа затекла, вешто крије и не помиње је никоме. Па зар није право благо имати нешто скупо, а да сте за то дали само половину новца од куповне цене? Сада већ имамо превише материјала за разрађивање неке филозофске приче. Са једне стране су мушкарци са мотиком и жене са шерпом, односно буржуји са мотиком и буржујке са шерпом. Уколико вам се ово чини као парадокс или иронија, варате се. Реч је о нечем сасвим другачијем. Покушаћу да вам то објасним. Мушкарци су импулсивнији и не могу правилно расуђивати у напетим ситуацијама. Они све реше на неки начин који ће бити баш, баш добар за њих или баш, баш поражавајући; па, кад се како заломи. Онај који је добио само дршку мотике итекако је на губитку, али је зато његова жена задржала целу једну скупу шерпу. То је онај баланс у људском друштву који се може пратити и у новинама, односно радију. У новинама су слике оних који су умрли, а на радију се једна за другом нижу песме са следећим жељама: „Мом куму Пери честитам рођење сина…“ или пак: „Брату Мирку срећно рођење ћерке…“ и тако редом. Одувек постоји баланс у свему па и у ономе што изгубимо или наша жена отуђи од комшинице. Све наведено јесте социјализација друштва, али и његова култура. Тако ћемо и доћи до закључка да степен социјализације и урбанизације утиче на степен људске културе. Наравно, нико од вас не тражи да памтите ову мисао јер је глупа, проста и небитна у вашем животу баш као и неке које већ знате, а никада нисте ни размишљали да ли их у потпуности разумете. Довољно је да сте прочитали овај текст и да га се сетите увек када се са неким посвађате, а имате његов предмет код себе или он ваш код њега. Најзад, да не бисмо више мрсили и оптерећивали текст, рећи ћемо једни другима следеће: „Пазите шта и са ким купујете заједничким новцем јер тај новац може бити пропала инвестиција уколико се посвађате, а тај неко није читао овај текст. Једино решење да избегнете овај поменути потенцијални губитак јесте да се уопште не свађате. Оправдајте свој улазак у оне ципеле, а ако не умете, обујте опет оне опанке јер ћете се осећати много боље – као у својој кожи“.