Душан Ђорђевић

Успавана лепотица

 

 

Наставак ничега

Ноћ је опет тиха. Нема више галаме људи напољу. Не чује се ништа… Ослушните! Добро, у ушима вам одзвања звук зрикавца, али то је нормално за ово доба године. Из неке незнане даљине, чује се нервозни лавеж паса, као да нема „човека“ на кога би лајали и псећим говором казивали да људи ту нису добродошли. Имам осећај да је ово приградско насеље изгубило све своје чари које су га некада красиле. До јутра је увек исто, без битних дешавања… Све пролази у једној монотонији. Чак је и цвеће на прозорима, од јаког сунца ужарених кућа, престало да цвета и бар оно на неки начин учини светлијим тај крај планете Земље. Можда је Бог ово место отписао јер се наљутио због нечега на мештане? Али, полако… То су превелике отпужбе. Надајмо се да ти људи, који се не дају видети, нису толико грешни.

Дан који је убрзо дошао, протекао је као и ноћ – без игде икога. Тек предвече, кад се сунце једном својом половином сакрије иза брда, изађе некад нека девојка. Од свих тих „скитница“ једна ми је привукла пажњу, али сада није тренутак за то. Вратимо се причи о месту и његовим житељима. Између кућица налази се стаза, налик стазама у парку, направљена од људских ногу и угажене, већ иструлеле траве. Нема ту ни асфалта, ни нормалног пута, ни лепе зграде… Недалеко од кућерака налази се један стар парк у коме постоји само једна једина клупа на којој су исписана и урезана разна имена и успомене; сада већ бивше љубави. Мештани су повучени људи, али за странце врло љубазни и гостопримљиви. Виђају се једино недељом када иду у цркву, ако се тако може назвати полуизграђени објекат са дрвеним крстом испред. За њега се прича да је давно освештан од стране неког свештеника који је касније наредио да сруше то „чудо“ сматравши да су се ту уселили демони, а затим је без трага и гласа нестао из варошице. Спаситељ је њу изгледа одавно напустио. Када би се сусрели, мештани би се загледали између себе и свако би себи нешто мрмљао у браду. Али, нису баш сви такви. Све их видим на други начин, а неке од њих, могло би се рећи на врло занимљив начин што је за то место веома чудно. Прошла је недеља, дан окупљања људи и дан гунђања. Опет је све исто. Поново су се расули топли сунчеви зраци који су неуморно пекли већ окорелу земљу, а тек по који облак би запловио бистрим небеским сводом. Гледајући тако ту „Богу пркосну идилу“ запазио сам оно исто лице које је пре два дана изјурило из куће на крају сокака. Спазих нечији лик… Прилично сам далеко, нејасно видим танке црте лица. Питам се ко би то могао бити? Ненавикнут на такав призор пратио сам то биће погледом. Чудно је ишло замљаном стазом и освртало се око себе, као да га неко прати. Можда је осетило на себи мој поглед који је неуморно пратио само њега. Убрзавши корак створење је нестало у даљини. Потражио сам га, али га није било. Дуго сам затим размишљао о том сусрету и његовом значењу. Можда је то неко предсказање… Предсказање за нешто страшно што ће се догодити! Окренуо сам још један круг у парку надајући се да ће се сусрет поновити. Међутим, то се није догодило. Нисам нашао чудновато створење. Ко зна куда је нестало…

Често сам се у тих неколико дана док сам тражио одбегло биће питао да ли је уопште стварно? Како да будем сигуран да то нису била нека моја луда привиђења? Чекаћу још мало, одлучио сам… Надајмо се да су људи у праву када кажу да је стрпљење мајка успеха. Мој успех био би познанство са тајанственим бићем које је просто зрачило и, чини ми се, навикло на дрчне погледе других које је свесно изазивало. Али не, ја сам то гледао на сасвим други начин; на, може се рећи, заштитнички начин. Као да ми је нешто рекло да створењу треба неко помоћи и заштитити га од зла које се надвило над тим местом и које само вреба прилику да искочи из заседе и окрене ствари у своју корист. Неко време нисам обраћао пажњу на остале људе у месту. Све је постало небитно од када је напозвани гост изашао из своје мале куће и кренуо у непознатом правцу и тиме се нашао у нашој причи. Нестао је негде у правцу који је на крају сасвим јасан и познат, у правцу једног мишића, у правцу једне пумпе у човековом телу. Пумпе без које не можемо да живимо, а сада је она власништво мистериозног створења. Час по час, дан по дан, прошла је читава недеља. Нема бића… Већ клонуле очи наједном се саме подигоше у висину и загледаше у њу.  Као да је била магнет за њих па се нису могле одвојити од ње. Призор је био више него болан. То је тренутак када сам схватио да лепота једног бића може бити болна. Да ли да јој кажем да је успела да придобије моју пумпу? Можда је пребрзо за то? Не знам. Једино што за сада знам је то да од овог тренутка све почиње у варошици да се мења… Али како и на који начин рећи ћу оставивши исписане редове на страницама друге хартије…

 

 

Интригантно сазнање

Ствари су се даље одвијале на неочекивани начин. Говорио сам језиком који није разумела, гласом који она није чула… Сазнање да је некада имала вереника који је нестао без трага и гласа, а она остала сама, бацило је моје мисли у још већу таму. Претпостављам да је несрећна, да јој недостаје нечија пажња, љубав; да јој фале пријатељи и породица. Недостаје јој једноставно све оно што сваки човек на овој планети заслужује да има. Људи, она нема нормалан живот, а ипак изгледа предивно! Посебно је красе њене плаве очи које су налик на морске дубине и смеђа коврџава коса која је неправилно падала преко рамена. Усне – савршенство; затворене усне – судар светова… Носила је неки ланчић са привеском у облику слова а. Можда је то почетно слово њеног имена или почетак нечег другог; почетак азбуке, почетак абецеде, почетак почетка или нови почетак у животу? Нова страница коју сам ја по ко зна који пут џабе окренуо. Руке су јој нежне и беле па се негде у дубини те белине назире нешто плаво, скоро па модро и неправилно се грана свуда по руци. Него, полако са тим… И даље ме мучи питање где је била свих ових дана?! Можда је требало да питам неког из окружења. Али, ја сам заборавио… Ти људи не разумеју мој језик и не чују мој глас. За њих сам апстрактна појава и нешто што може само да се осети у ваздуху. Обећао сам себи да ћу помоћи тој, назовимо је „познаницом“ – познаници. Наћи ћу начина како! Најбоље би било да је пратим, гледам шта ради, чувам кад затреба и упозорим ако осетим опасност. Неколико дана је протекло, а она није извирила из куће. Можда се боји нечега… Можда је изморила недељна, мени интригантна шетња…

Ушао сам тихим кораком у двориште и приближио се вратима која су била откључана. Лагано сам ступио у предсобље. Око мене је био неки стари и прашњави намештај који је изгледао као донет из музеја. Било је ту и пар столица, прљава џезва за кафу и један омањи ормарић. Све је изгледало помало језиво; било је запуштено, прашњаво… Гуши у грудима… Најгори је сат који је, кад год би се казаљке љубиле, лупао тако јако да би затреперело нешто у мени, нешто што не постоји одавно, нешто што ми је украдено…

Отворивши следећа врата, прво што се дало видети јесте велики кревет са изгужваном постељином. Поред кревета је била још једна столица окренута тако да гледа ка прозору. Она није била ту… Сео сам да се одморим и да је причекам; гледао сам кроз прљави прозор у бескрајне и невине даљине и осећао се као да седим на иглама, а не на обичном комаду намештаја који би цвилио при сваком трзају. Нисам ни приметио да је неко отворио врата. Била је то она! Шта да радим сад?

Није ме ни приметила… Носила је у рукама некакву слику која је била уметнута у напукли рам. Да! Као што сам и мислио, све у овој кући је труло и напукло. Уосталом, као и судбина господарице куће… Након што је прешла дланом преко напуклог стакла на раму, оставила је слику на сточићу који се налазио са десне стране кревета. На зидовима није било ни једне слике. Били су некако голи и хладни. На њима су били отисци масних прстију, флеке од вина и ко зна чега и по који паук. Сваки детаљ био је сведок да ту живи неко коме није стало ни до чега осим до те слике која је једина ствар коју је господарица обрисала. Питам се шта ли је на тој слици коју нисам смео да погледам. Шта ако се на њој налази њен брат или неко ко је био њена породица? Или можда чак њен вереник? То би ме сломило… И даље не гледам слику…

Устао сам са столице и упутио се ка вратима, а дошавши до њих као да ми је нека сила окренула главу и натерала ме да још једном погледам иза себе. Видео сам њу како седи на кревету и како шакама покрива лице, а крајичком ока ухватио сам онај рам који никако нисам смео и желео да видим. И ето! Коначно сам сазнао шта је у том раму о коме се она „брине“. Између тих лествица преко којих је глуво зевало напрсло стакло, налазила се пожутела фотографија…

 

 

Ружа је лепа, али пази на трн

Изашавши из куће упутио сам се низ стрму путању која је водила до парка. Седео сам дуго и размишљао о малочас видетом призору. Плашила ме је сама помисао на то да будем у њеној кожи, сам, без игде икога. Међутим, као да ме тог тренутка огрејало сунце; десило се нешто што сам мислио да никада више нећу видети, бар када је у питању она. На улазу у парк појавила се плавоока богиња. Мислио сам да ме прати, да је ушла за мном… Али, узалуд! Ишла је са неким мени непознатим човеком. Држали су се за руке и смејали. Опет ме је обузео сутон разних мисли док ми је у ушима одзвањао њихов смех. Никада пре га нисам чуо, звучао је пригушен, али на неки посебан начин – лепо. Можда је био пригушен због ненавикнутости тог краја на смех, а можда и због тога што се она није смејала из срца. Следеће питање у мојој глави било је – Ко је он? Коме је она дозволила да се нађе у њеној близини, држи је за белу руку, а вероватно јој и шапће у ухо неке гадости и просипа лажи које би је опчиниле. Није ми се свидео тај човек; зрачио је неком негативном енергијом, а у мени је распламсао још већу ватру забрињености за чудну богињу. Видим их! Иду у мом правцу, а како је то била једина клупа у парку, померио сам се са ње и уступио место младом, реш печеном пару.

Можда је он онај за ким је она плакала и још од самог почетка гледала кроз прозор и узалуд га чекала. Уствари, не! Он је можда неки случајни пролазник којег је срела, зграбила за руку и завела мислећи да ће тако заборавити на некога ко је био поред ње у прошлости. Мисли да ће јој он пружити све оно што јој фали. Видећемо да ли је он ње вредан…

Причали су, а недуго затим отишли су истим оним путем којим су насмејани дошли. Она је ушла у кућу и сва срећна и пуна себе заспала. Неколико пута се благо и нечујно насмешила у сну; сигурно је сањала њега. Када је освануо нови дан, осванула је и она, али сада са новим изразом лица; лица на коме се могла видети неизмерна радост и безгранична срећа. Попивши свој врући напитак она се обукла и кренула из куће. Срела се са њим… Опет су се држали за руке и дуго шетали. Из позадине нисам успео да чујем њихов разговор, али по изразима лица рекао бих да је било речи о нечему лепом и занимљивом. Чини се као да је читав свет њен. Често би се савила и пипала мртву траву и испуцалу земљу, дирала би гране џиновског дрвећа које се гранало на све стране и правило хладовину; онакву у каквој се налази моја и њена клупа у парку. Једноставно, богиња је волела свој нови живот. Сваки наредни дан био је исти…

Коначно има живот какав заслужује! Срећна је са њим, воли га, живот би дала за њега! Иако ми се, као што рекох, тај човек није допадао, морам се помирити са њеним избором, помислих.

Сваки наредни сусрет са њим би обележила њена непрекидна прича о нечему. Стално му је говорила нешто, али као да се бојала да каже све. Као да је остала недоречена. Али, мислио сам да ће му то „нешто“ рећи касније, имају времена; па живот је пред њима! Свет је богатији за једну нову љубав… Иако сам само површно мислио како јој више нисам потребан јер она сада има неког поред себе, неког кога воли и ко је ваљда воли, ипак сам одлучио да још мало останем у њеној близини. Моја интуиција ме није преварила… Био сам у праву… Већ шестог дана после њене „недоречености“ десило се нешто што је на њу деловало лоше. Између њих је избио неки неспоразум, нека несугласица због које ће се, рекох себи, догодити нешто страшно. Све се то десило због притиска околине и свих оних који су их окруживали сваког божјег дана. Па… Да ли сам ја томе допринео? Мислим да не…

Према мојим сазнањима, становници тог уклетог дела света су из љубоморе према богињи, њеној срећи и дуго чеканом сну, говорили неке неистине о њој. Морали су да умешају своје прсте, проклетници!

Из његових уста извирале су речи које су остале у мојим ушима. Рекао јој је много тога… Она се на неки начин правдала, а све због заслепљености њиме и жељом да га не изгуби. Он је не слуша; одлази без и једне речи више… Она остаје очајна, љута и сломљена од бола у грудима, срцу, души. Није могла да поднесе ту ситуацију да је дошло до прве, а можда и последње свађе међу њима, после свега. По њеној подсвести врзмала се мисао да ће се већ сутра видети са њим и помирити јер је силно желела да све буде као пре. Немоћна је да задржи своје очи будне. Отишла је из парка кући, а затим право у своју собу. Стајала је крај прозора неколико минута и уплакана се бацила у кревет и као мртва, заспала. Већ је прошла ноћ, а лепотица још увек спава…

 

 

Успавана лепотица

Спава… Тргне се у сну. Питам се, шта ли сања? Посматрам је неко време размишљајући о неким небитним стварима. Лутајући у својим мислима, нисам приметио да је отворила очи. Пробудила ју је топлина на очним капцима; топлина сунчевих зрака која се гордо ширила свуда по соби и непријатно пекла. Устала је, протрљала очи и погледала кроз прозор. Те очи гледају у даљину као да нешто траже… Убрзо се умила и попила кафу – прво што је сваког ујутра радила. Мрзовољно је чекала да прође дан. Није излазила… Чинило се као да нема воље за животом. Из часа у час све више је тонула у мрачни сутон својих мисли. Било је мучно за гледање! Преламала се у себи око нечега; као да је желела да разговара са неким. Читава два сата свога живота провела је зурећи у зид на коме није било ничег другог до једне пукотине из које је вирила нека танка, паучинаста нит. Узевши књигу поново је заспала. Да ли она нешто ради осим што у последње време стално спава?!

Чује се звоно… То је уствари био онај гломазни и труо сат који је својом гласном звоњавом узнемирио њене очи које су се поново отвориле, али сада, чини ми се, опет другачије. Као да се сажаљева на свет… Тај сјај у двема морским дубинама миловао је све што би она погледала. Трулеж је показивала 21h. Почела је да се спрема. Одједном је некуд пожурила…

Вече је било тихо и спарно. Права јулска ноћ. Навукла је неке крпице на себе и изашла, а ја сам кренуо за њом. Лутала је парковима и мрачним улицама; изгледала је бесно и изморено. Малочас безазлени сјај у њеним очима претворио је њен поглед у поглед огорчене и кивне богиње. Можда јој је било жао што је преспавала тако леп дан? Ма, надокнадиће она то сутра, она је добра девојка – нешто је из мене проговорило. Ни сам нисам знао због чега је у мени толика иронија… Можда тражи лице особе коју је желела да види јутрос пре него што се успавала уз књигу. Чујем смех. Био је то смех неке девојке која је била срећна као наша богиња некада. Загледала се у њу мало боље… Боже, па та девојка је ишла са њим; са оним кога Успавана лепотица целог дана тражи! Осећала се понижено, преварено, сломљено… Схватила је да је била изиграна. Седећи и даље у парку размазала је сву своју недавно нанету маскару, а затим је запалила цигарету. Размишља о свему…

„Шта да радим?“ – непрекидно је одзвањало у њеној глави. Ваљда је смислила нешто. Кренула је кући и ушавши у своју собу, одмах је, као по обичају, заспала.

Ноћ је била звездана и ведра. Град се стишао, а већ одавно упаљене уличне светиљке трепериле су као да се нешто важно дешава. Нисам схватио шта… Ново јутро је близу! Небо је опет почело да румени и било је спремно да прихвати ново сунце, а испрати месечев сјај. Коначно! Први зрак је ушао у собу кроз мали умрљани прозор на којем су били оцртани отисци њених прстију и ружичастог кармина. Већ други зрак јој је заголицао очи, али се ништа није догодило. Није одговарала. Никада се више није пробудила; остала је да спава заувек… Њена јутарња кафа се давно охладила баш као и њено тело прелепих облика и црта. Са трећим зраког летњег сунца вазнела се високо на небо као анђео коме је овоземаљски живот био потрошен. Био сам збуњен. Осећао сам кривицу. Питао сам се шта сам јој ја заправо био?!

Добио сам одговор – био сам њен Анђео Чувар који није био способан да је сачува од јачине презира и љубавног бола који јој је нанет. И данас осећам да ме гледа са велике висине желећи да ми нешто каже, али ипак неће. Наравно, недоречена – као и пре! Схватам је, то ће сачувати за њега и рећи ће му када се поново буду срели сами. Негде… Високо. Горе.