Милоје Вељовић

Свођење рачуна

СВОЂЕЊЕ РАЧУНА

Дошло је време кад нам коса седи
И наша чула постепено грубе
Стојимо тако скрушени и бледи
Док нашу старост објављују трубе.
Милан Ракић

Возови јуре и тутњи јава
Ко лишће свело сећање вене.
Слажемо коцке – стрепимо стидно —
Подмукла старост прети из сене!

Боре по челу причају много
Немирна душа за спокој проси.
Варљива прошлост узима данак —
Од многих мука клинове носи!

Понека чаша замагли тугу
Уз благ одушак чемер се проспе.
У пару с маглама дуванског дима
Меломом благим тело нам поспе.

Дражесне ствари у бездан цуре
Срећа ко пијан слављеник клеца.
Кида се ланац најлепших жеља
Који смо некад плели ко деца.

Штура нам јава шамаре лупа
Не би ли трезни прибрали снаге.
Враћа нам делић нестале среће
И трене неке ведре и драге.

Цвркућу врапци с олука трошних
И они знају истину праву.
Како је дошло до празног хода?
Што смо у песак гурали главу?

Точак истине брзо се мота
И хињски гази све што је фино.
На нашем лицу читат се може:
Није нам све потаман било!

И тако немо с дана у дан
Носимо бреме ко печат неки.
С надањем да ће макар уз песму
Живљења нашег неко се сетит.

Остаће рима с горком сведоџбом
Као опушак што кратко траје траје?
Питаће неки збуњени лектор:
Ко се то тако куди и каје?

 

 

ПОМИСЛИХ НОЋАС

Помислих ноћас где је тај рај
Где звона звоне гласно и течно
Где лучке мира трепере светом
Где душа спокој налази вечно!

Помислих ноћас где је тај бал
Где срце бије у ритму среће
Где тела горе нестварном ватром
Где небом горе злаћане свеће!

Помислих ноћас где је тај храм
Где божи мир чулима влада
Где тамјан плени мирисом светим
Где златно иње по коси пада!

Помислих ноћас где је тај сан
Где људи џумле живе ко један
Где свако сваког искрено воли
Где нико није гладан и жедан!

Помислих ноћас где је тај мир
Где свако спокој има на длану
Где је бесцење ићу и пићу
Где немаш никад злобу и ману!

Помислих ноћас где је тај пут
Где свако мирно земљом корача
Где видик води у боље сутра —
Где чврста вера у свима јача!

Помислих ноћас где је тај спас
Где су капије мирнијег јутра
Где је сакривен катанац среће?
Ипак се мора чекати сутра!

 

 

САМОСАЖАЉЕЊЕ

У удицама живота, ухваћен на кривој нози,
Ко пијан сват у јарку тражим путе своје.

Изнад мене гавран са огромним кљуном
И шарени лептир повијених крила.

Око мене брлог и замашан бездан
Са гомилом шута и покислог смећа.

Испред мене стена и врбови колац
Ко путоказ неки не слуте на добро.

Иза мене прошлост ко прљава дроња
И кисели окус изубаних кнедла.

Поред мене неман са огромном силом
Са спремљеном клопком и гвозденим бичем.

У мени још само копрца се вера
Као танка струна на олујном ветру.

Са мном је до краја верна само чаша
Као облог мога горког покајања.

Сто разлога стоји за нараслу стрепњу
За лагани трзај ка звезданом небу.

Само задња нада на рулету стоји
Као ситна искра у пепелу пламти!

Шта ће бити сутра, ни Бог драги не зна!?
Шта ће да испили моје сажаљење?

 

 

НЕ, НЕМОЈ МЕ, ТУГО

Не, немој ме, туго, везивати злобом,
Пусти ме још кратко да се надом сладим.
Над безданом стојим и сикћем у ветар —
Дозволи бар мало ране да охладим!

Не, немој ме, туго, терати ка паклу
Не вежи ми оков на усахле жеље.
Не дозволи да ме живот патосира —
Да ме штура јава као жито меље!

Не, немој ме, туго, наводити на зло
Да урадим оно и што нисам хтео.
Да погазим прошлост ко последњи дроњак —
Да се за дах борим ко пупољак свео!

Не, немој ме, туго, напајати вином
Истину ћу праву пред Богом да кажем,
А онда ће многи зачуђено рећи:
Шта ли овај човек у брлогу тражи?

Не, немој ме, туго, вртети по кругу
Желим своје путе до краја да знам.
Пусти ме да кренем стазама виленим —
О кораку напред да одлучим сам!

Не, немој ме, туго, терати у кланце.
На чистину задњи опушак избаци.
Живот кратко траје и нема репризу —
Не требају њему рамови и ланци!

 

 

НОЋНИ БАЛ

Дајем задњу пару за последњу песму
Идем јутру раном ко највећем скоту.
Ко покисо пацов дрхтим поред чаше
И истину гањам целоноћном мoром.

Гледају душмани зној на моме челу
Причају о мени ко измету брављем,
А ја из ината глумим да сам срећан
И сакривам чежњу скупљену на пречац.

Чашћавам пијанце и келнере вредне
Глумим каваљера с џеповима празним
Наручујем песме и питам сам себе:
Колики је понор ка коме сам пош`о?!

Шкљоцају блицеви радознале багре
Снимају голготу разни папараци,
А ја ко на филму играм своју ролу
И не желим ништа од свега порећи.

Хеј, свирачи вредни, одморите струне
Утихните зачас једно кратко време!
Хоћу у тишини наслоњен на лакат
Да дочекам мирно долазећу зору.

А кад јутро сване пођите до мене,
До промрзле клупе у оближњем парку,
Желим да наградим невернике старе —
Да им продам моју отрцану маску!

Ликујте, пацови, нану ли вам вашу
Успели сте оно што сте давно хтели.
И овако рањен не продајем понос
Желим да се предам отмено и смело!

Кад студена роса опере ми лице
Читајте на њему помен очајника
Чувајте се само осталог пепела
Моја ће вас сена за навек да прати!

 

 

ЗЛО ЋЕ ДОБРО ПОБЕДИТИ

У сновима често враћам
Неке лепе прошле дане.
Зидам куле од карата
И оплате побуђале.

Не хулим се на судбину
Док около сморен шуњам.
Као куче пребијено
У пртљагу магле куњам.

Свако јутро флеке вадим
Са чашама вина хладна.
Тугу мало забашурим
Али душа зјапи празна.

Са небеса бију муње
Из бездана магла куља,
Око мене але ждеру —
Постоље се моје љуља.

Са свих страна реже звери.
Изнад мене гавран кружи
Ја се тешим и куражим
Са песмама неким тужним.

У даљини ипак видим
Облак који надом руди.
Пробијам се према њему
Са еланом неким чудним.

С наклоном ме Господ гледа
Враћа ми се снага стара
Ја грешнике оплакујем
Под кандилом крај олтара.

Сикћем бесан ка гамади
Мир Божији натраг тражим.
Не жудећи за осветом
У молбама боли блажим.

Ваљда нека правда има
Сва недела да осуди.
Све би било како ваља:
Кад би људи били људи!

А из мене правда бије
С вером да ће боље бити.
Из брлога клија нада —
Зло ће добро победити!?

 

 

ШТА ЛИ СЕ ТО ИЗА БРДА ВАЉА

Шта ли се то иза брда ваља?
Да л` су моје отпеване песме?
Да ли су то лешинари дошли,
Хоће л` нади заврнути чесме?

Шта ли се то у облаку таји
Који изнад моје главе лебди?
Шта ли ће ми инедрити зебња
Јесу л` виле узеле ме себи?

Шта ли се то потоцима муља
Да л` ће талог на површ изаћи?
Јесу ли ми потонуле лађе?
Да ли ћу се из корова маћи?

Шта ли је то у процепу чудно
Те ми јарам на грбини стоји?
Да ли ће ми заискрити срећа
Ил` ће снови угасит` се моји?

 

 

СТРЕПЊА

Све се бојим изгубићу конце,
Високо сам – морам да се сагнем;
Да исправим кривудаву стазу —
На пању сам могу да превагнем!

Све се плашим од дубоке бразде
Изгледи су понор ћу да такнем;
Да не буде за кајање касно,
На рубу сам морам да се макнем!

Све се склањам алама зинулим
Које би ме ставиле у ждрело;
Окрећем се Богу и свецима
Не бил` спут`о суђено опело?!

Све се тешим истином и правдом
Тражим мелем у судњему трену;
Прст у ухо гурнућу дубоко
Да ми ране у тишини вену!

 

 

ПРЕБРОЈАВАЊЕ

Један-два опет ја на рулету том:
Нула, минус, празан ход
И невидљив код!

Еци-пеци опет ја у дубоком муљу:
Ране, сузе, понижења
И пацке по жуљу!

Опса-са опет ја прикован за дно:
Потоп, понор, бездан нов
И проблема зов!

Опа-цупа опет ја где сунце не сја:
Туга, патња, душа чедна
И судбина зла!

 

 

ЗДРАВИЦА ЖИВОТА

Ову песму написах за љубав,
За будућност и за боље дане.
Нека буде водиља за оне
Који желе да им сунце гране!

Ову песму написах за правду,
За свакога који јој се нада.
Нека буде лутрија живота
И награда поштенога рада!

Ову песму написах за наду:
За све оне који забраздише.
Нека врати у њихове душе
Осећња што се охладише!

Ову песму написах за веру:
За истрајност и људску доброту.
Нека буде увертира здрављу
И искорак ка бољем животу!

Ову песму написах за сутра:
За сва добра на овоме свету.
Нека буде амајлија свима
Који траже срећу на рулету!

 

 

ПРЕСТО

У кораку с косом седом
Спознао сам нове форе.
С људима је, брате, тешко —
Животиње више воле!

У гомбању са надменим
Ојачˋо сам своја крила.
Дозвˋо сам се у памети —
И видео бал вампира!

У дослуху са Господом
Истрасирах стазе свêте.
Мало има безазлених —
Искрено је само дете!

У бежању из метежа
Пронашо сам згодно место.
Са песмама хранећи се
Сазидао себи престо!

 

 

ОДЛЕТЕЛА ПТИЦА

Када птица полеће из гнезда,
Суво грање пуцка на све стране
Као стакло распрши се срећа,
А проникне туга што остане!

Када птица у небо се вине,
Из облака види маглу само.
Иде неком трновитом стазом
Јер магла је сачека и тамо.

Када птици рашире се крила,
Ветар са њом носи жеље њене.
Пола лепог проспе се у етар
Са огњишта родног када крене.

Када птицу освоје висине,
Ту је ледна струја ошамути.
Неки немир утробу јој пара
Чекају је замршени пути.

Када птица бедеме прелети
Са свих страна немири долазе
Али нема панике и страха
Пронашла је уцртане стазе!

 

 

ЦРНИ ГАВРАН

Гавраном ме црним прогласише неки
И прљавим мачем поцепаше крила,
Али нису знали да ћу као феникс
Надлетети лако сва недела њина.

Недају ми мира огавни кретени
И сипају отров по моме поштењу,
Али Господ гледа и праведно мери —
Удариће клине моме понижењу!

Као на картону живот ми се слика
И каљугу прави због судбине зле,
Али нада тиња да ће казна стићи
И спутати хуље касније ил пре!

На ломачу праву стављају ме дуго
И пепео смрдљив бацају по мени.
Али жишка нова плануће из пакла
И спалити њихов презир острашћени.

На погнулој глави изникнуће лента
Чупам се из канџи разјарених звери,
Проникнуће сунце из сабласне таме
И бацити светло и пред моје двери.

Са усана мојих увенуће уздах
И спласну ће сузе у очима плавим.
Васкрсну ћу и ја иза паравана —
Рећу све у лице бедницима правим!

 

 

ФЕБРУАРСКИ СНОВИ

Сањао сам велелепне снове
Пуне сунца и нарасле плиме.
Певала је Романија гора
И цветао бехар у сред зиме.

Сањао сам ноћас мајку стару
Погурена испред куће шета.
Милује ме дражесно по коси
Као некад – пре педесет лета!

Сањао сам ноћас прслук меки
Који ми је она давно плела
И стогове миришљиве сламе
У ливади код роднога села.

Сањао сам ноћас ћасу малу
Напуњену качамаком жутим
И чинију са киселим млеком
Вриштао сам – не могу да ћутим!?

Сањао сам ноћас амбар трошни
И у њему млин златан од жита.
Глед`о матер како вади брашно
И чекао да се спреми пита.

Сањао сам ноћас млекар мали
Како млеком свако јутра пени.
Гледао сам мајчино умеће ––
Слаже кајмак у чабар дрвени.

Сањао сам, али кратко беше.
Пробудиме нека виша сила.
Ипак сам се осећао срећним ––
Мајка ми је у сновима била!

 

 

ЈЕДАН НА ЈЕДАН

Један на један чежња и ја
Она до неба, а ја ко зна?
Мрља по мрља – флеке су ту:
Кошмар по дану – кошмар у сну!

Један на један прошлост и јава:
Једна ме мами – друга ме слама.
Чаша по чаша удар у зид:
Бура и талас – одрон и хрид!

Један на један срећа и туга:
Једна ми тунел – друга ми пруга.
Плитак је казан по ком се клате
Бриге ме море – канџије млате!

Један на један бео и црн:
Једно ми цвет, а друго трн.
Глава ми пуна, а празан кљун —
Тонем у маглу – идем у муљ!

Један на један добро и зло:
Једно ми плафон, а друго дно.
Живот се врти триста на сат.
Често ми душман – ретко ми брат!

 

 

ЗАЖМУРЕЋУ, ПА КАКО МИ БУДЕ

Сачекаћу – време ране лечи,
Прогутаћу – уздах ми се пени.
Сажвакаћу – коска ми у грлу
Заћутаћу – виле су у мени!

Оградићу – туга је сабласна
Искапићу – душа чашу воли.
Упрегнућу – не помаже срџба
Опростићу – мање ће да боли!

Запеваћу – до песме ми није
Заиграћу – нека ми се чуде.
Подврисну ћу – ништа ме не кошта.
Зажмурећу – па како ми буде!

 

 

ЕВО ЈУТРОС НА УРАНКУ

Ево јутрос на уранку
Пре сунчевих зрака снених
Пишем песму о љубави
И чарима невиђеним.

Стихови се сиени роје
Пролећна их зора мами.
Са свих страна мирис зјапи
Пупољака расцветалих.

У грудима тиња пламен
Све се као вихор мења.
Где су биле леденице,
Дошло је до отопљења.

Шапутање на јастуку
И казане речи бајне
Успели су да распиле
Као никад осећаје.

Свуда нека љубав влада
И свак неког воли слепо.
У пролеће све процвета
И свима нам буде лепо!

Нек се врти добош жара
И окреће коло среће.
Оно што се једном отме
Вратити се такво неће!

 

 

НЕ БУДИ МЕ, ЗОРÔ

Не буди ме, зорô. Не кидај ми снове.
Не балави росом моје усне вреле!
Не гуши ми наду што тихо трепери —
Само нема ћутња на скутима маште
Направи ми смирај судбине шарене!

Не буди ме, зоро. Не светли по мени.
Не откривај боре по баљавом крилу!
Не чачкај по рани што је прошлост створи —
Само чаша кратко забашури тугу
И у душу врати трептај и идилу!

Не буди ме, зоро. Не потпаљуј ватру.
Не распируј жишку што по мени ждере.
Не приноси огњу запаљиву лучку —
Само хладна глава све може победит
И отворит путе спокоја и вере!

Не буди ме, зоро. Нед бацај ми коску.
Не чини каљугу од живота овог.
Не батаљуј мирис перја на јастуку —
Само ноћна кома све ране зацели
И миром ме части до свитања новог!

 

 

ГЛУВО ДОБА

Глуво доба – глуво место
Глуви рајски пути.
Глува вера – глува нада
А зебња се буди!

Празна чаша – празна душа
Празни снови бајни.
Празна јава – празна машта
А гелери трајни!

Сетна прича – сетна суза
Сетни дивни трени,
Сетна младост – сетна прошлост
А порази ревни!

Чедна љубав – чедна срећа
Чедан ноћни мир.
Чедан уздах – чедан осмех
А у срцу пир!

 

 

У СУДНИЦИ

Судили ми у одсуству судци са небеса
Сада казну одрађујем — лутам без адреса!

Судили ми увек слично критичари вајни.
Често имам кошмар ноћни — ожиљци су трајни!

Судили ми Богу грешни кварно од давнина.
Сморен пузим посрћући — због бројних кривина!

Судили ми уведк строго свемоћни владари.
На глас судбу своју кунем — ко гавран на грани!

Судили ми с апетитом самозвани свеци.
Превртали и гушили у прљавој реци!

Судили ми без доказа лажни папараци.
Пресуду сам оборио — имам их у шаци!

 

 

ПЕСМА О ПЕСМИ

Јутро фебруарско – дан заљубљених.
Моја маленкост и лист папира скупа.
Желим да пишем о љубави мојој.
О којој?

О оној из детињства? Ма, далека је!
О оној из војске? Ма, угасила је!
О оној из средњошколских дана? Ма, отпловила је!
О оној са венчања? Ма, утихнула је!
О љубави према песми? Може – остала је!
Она ме прати све време.
Она ме бодри и храни!
Она ме теши и лечи!
Она ми је слаткоречна и топла.
Она је вечна.
Песма је закон.
Песма, и само песма!

 

 

ЗАР ЋУТЕЋИ НЕ МОГУ ВОЛЕТИ

Не тражите да испијам чаше.
Већ сам доста попио до сада.
Хоћу трезан да истерам срећу.
Зар без пића не постоји нада?

Не тражите да песницу стежем.
Да на збиљу показујемзубе.
Све је лепше кад је шекспировски.
Зар без силе усне се не љубе?

Не тражите да отворим очи.
Лакше ми је жмурке да полетим.
Кад се гледа умањи се жудња.
Зар жмурећи не могу желети?

Не тражите да шапћем у ветар
Ћутањем ћу чежњи одолети.
Нећу да ми други уздах чује.
Зар ћутећи не могу волети?

 

 

УСПОМЕНЕ

Свратих у твој дом након много лета
Све је скоро исто – пуно успомена!
Погурена шета твоја мајка брижна
Крај бунара древног – у хладу кестена.

Не имадох храброст за тебе да питам,
Али она сама исприча ми где си.
Нисам био причљив, ал’ одлучих за час
Да те морам наћи на новој адреси.

Не питах за контакт – превише би било,
Али сазнах битно у истом смо граду.
Живот роман пише, у брк ми се смеје —
Да ћемо се срести подгрејо сам наду!

Са намером чврстом кренућу да трагам
Улицама кварта где си гнездо свила.
Опроштај ћу тражит што сам некад давно
Отиш’о од тебе без речи и стила.

Знам трежњење моје трајало је дуго,
Али за буђење никад није касно.
Што је била тајна, доћи ће на јаву
И све ће ти, драга, бити тада јасно.

Док се не сретнемо писаћу ти песме
И спремиати причу истинску и праву.
Ако нешто криво будем прозборио,
Имаш пуно право да окренеш главу.

Од тебе што тражим у овом тренутку
За исповест моју добијена шанса.
Пред Богом се чистим – тражим покајање.
Не треба ми нека поновна романса!

 

 

РАСТАНАК

Још једна суза на астал кану
И тихо паде чекајућ другу
Помрси спокој, распламса стрепњу
И спржи кнедлу ко фитиљ кратак.

Још једна псовка на усне бану
И хињски боцну у мали мозак
Угаси карту спремну за коцку
И стави печат задњу наду.

Још јена истина угледа јутро
И бомбу баци на нашу срећу
Зацрни прошлост и муну коску
Међу нас гладне и недоречене.

Још јездан бездан пред нама свану
И дрмну шамар бољему сутра
Надјача жудњу за новим жаром —
Пиштаљком глувом одсвира крај!

Још једна звезда утихну зачас
И скиде круну с престола крхкох.
Разби се крчаг одавно пуњен
И све претвори у парампарчад!

Још једну песму надјача јецај
И омчу стави на слатки бал.
Севнуше муње из ведра неба
И изписаше ненадан крај!

Још једна чаша у ноћи сјајну
И жиле засу леком из флаше.
Осташе ране ко медаљони
Да буду сведок пропасти наше!

 

 

СВЕ ШТО МРКНЕ МОРА И ДА СВАНЕ

Тумарам стазом дугом и мрачном
Миљеник среће не постах никад.
Стално се питам дали ће чежња
Родити неко парченце светла?

Грицкам плодове тврде и горке
Лишће се свело за мене лепи.
Суво се грање ломи и крцка
При празном ходу корака зечих.

Олује прете – громови бију,
Чује се лом небеским сводом.
Раширим крила она се склопе
Скоро се увек такнем са подом.

Уздах је моја танана струна
Често се отме из слабих груди.
Срце ми бију отровне стреле
Неверних жена и лоших људи.

Подижем чашу куцам је с челом
И гутам кнедле ко печен жир.
Проклињем тешко бреме и понор
Што ми узеше спокој и мир.

А, ти ме гледаш очима подлим,
Пијеш ми крв ко гавран жедан.
Враћаш ми неке рачуне старе
Не мариш што је живот нам јадан.

Тек време тече ко брза река
И носи с муљом потајни сан.
Старост се зачас подмукло створи
Док куцнеш нежно дланом о длан.

Одан рулету који се врти,
Још само сањам спокојне дане.
Чврсто се држим предања старог
Све што је мркло, мора да сване!

 

 

НЕ, НЕМОЈ МЕ, ТУГО

Не, немој ме, туго, везивати злобом,
Пусти ме још кратко да се надом сладим.
Над безданом стојим и сикћем у ветар —
Дозволи бар мало ране да охладим!

Не, немој ме, туго, терати ка паклу
Не вежи ми оков на усахле жеље.
Не дозволи да ме живот патосира —
Да ме штура јава као жито меље!

Не, немој ме, туго, наводити на зло
Да урадим оно и што нисам хтео.
Да погазим прошлост ко последњи дроњак —
Да се за дах борим ко пупољак свео!

Не, немој ме, туго, напајати вином
Истину ћу праву пред Богом да кажем,
А онда ће многи зачуђено рећи:
Шта ли овај човек у брлогу тражи?

Не, немој ме, туго, вртети по кругу
Желим своје путе до краја да знам.
Пусти ме да кренем стазама виленим —
О кораку напред да одлучим сам!

Не, немој ме, туго, терати у кланце.
На чистину задњи опушак избаци.
Живот кратко траје и нема репризу —
Не требају њему рамови и ланци!

 

 

НОЋНИ БАЛ

Дајем задњу пару за последњу песму
Идем јутру раном ко највећем скоту.
Ко покисо пацов дрхтим поред чаше
И истину гањам целоноћном мoром.

Гледају душмани зној на моме челу
Причају о мени ко измету брављем,
А ја из ината глумим да сам срећан
И сакривам чежњу скупљену на пречац.

Чашћавам пијанце и келнере вредне
Глумим каваљера с џеповима празним
Наручујем песме и питам сам себе:
Колики је понор ка коме сам пош`о?!

Шкљоцају блицеви радознале багре
Снимају голготу разни папараци,
А ја ко на филму играм своју ролу
И не желим ништа од свега порећи.

Хеј, свирачи вредни, одморите струне
Утихните зачас једно кратко време!
Хоћу у тишини наслоњен на лакат
Да дочекам мирно долазећу зору.

А кад јутро сване пођите до мене,
До промрзле клупе у оближњем парку,
Желим да наградим невернике старе —
Да им продам моју отрцану маску!

Ликујте, пацови, нану ли вам вашу
Успели сте оно што сте давно хтели.
И овако рањен не продајем понос
Желим да се предам отмено и смело!

Кад студена роса опере ми лице
Читајте на њему помен очајника
Чувајте се само осталог пепела
Моја ће вас сена заувек да прати!

 

 

ЗАВИЧАЈНИ СНОВИ

Ноћ прохладна – зимска
Сузе ми се леде.
Сањам стару мајку
Где кудељу преде.

Један врабац смрзли
Гласну се пред зору.
Сањам брата с татом
Док вртове ору.

Кандило још пуцка
Покрај Петке Свете.
Сањам сестру милу
Како венце плете.

Киша о кров лупа
И стаклима муља.
Сањам стару баку
Испод лампе куња.

Ветар олук њише
Шкрипућу котари
Сањам деду с фрулом
И стадом у страни.

Завијају звери
У сабласној тами
Ја се сморен будим
Чаша и ја сами!

 

 

ПОБЕДА
(пред кошаркашку утакмицу САД – Србија)

Бог је ноћас наш, а аждаја велика
Српска земља мала – џиновска Америка!
Не слушајмо само нагађања скептика —
Јуначко је срце јаче и од челика!

Ми смо ноћас Давиди, Голијати они
Боже правде на крају има да се ори!
Само храбро цареви – нови шампиони:
Тробојка ће српска да се завиори!

Ми смо ноћас небески, а они су доле
Још прошлости ране незарасле боле.
Џаба су нас ломили и гурали санкције —
Од Србина нема јаче нације!

 

 

КРИВА ДРИНА

С Романије горе
Вила зором виче
Одјек Таром јечи
Дрина мутна тече!

Један соко бели
Изнад воде кружи
Раширио крила
Да планине споји.

Брат брата дозива
Ветар гласе гуши.
Међу браћом коска
Душманин је баци.

Још проклетство старо
Тарабића каже
Враћа ће се по плен
Бегови и паше!

Али неће дуго
Њихова да гори
Опет ће се народ
Да сроди и споји.

Хеј јунаци славни
Завет ваш имамо
Да светиње српске
Никоме не дамо.

Склониће мо међе
Вратити се дилу
И покушат скупа
Исправити Дрину.

Нек гадови псују,
Нек душмани куну.
Стеван и Гаврило
Ни мртви не труну!

 

 

БРАЋО СРБИ

Браћо Срби, покор`те се Богу
Доста вам је трвења и свађа!
Прст на чело и памет у главу —
Синђелића мајка ретко рађа!

Браћо Срби, одајте се вину
Већ смо доста чемера попили;
Маните се подаништва силним
Да би себи намирени били!

Браћо Срби, латите се пера,
Опишите историју давну;
Свој на своме остан`те за навек —
Наставите традицију славну!

Браћо Срби, окрен`те се песми
Зар нам није доста кукумавке?
После Крфа и Косовског боја
Потрошише сузе наше мајке!

Браћо Срби, призовите слогу,
Нек вам она покољења краси;
Нек нам буде аманет за навек —
Само она може да нас спаси!

 

 

СРПСКИ СЕ ЈЕЦАЈ С КОСОВА ЧУЈЕ

Српски се јецај с Косова чује.
НАТО нас гуши – НАТО нас трује!
Између браће подиже зид —
Овде је брука – овде је стид!

Српски се уздах Косовом роји:
О, Срби моји. О, Срби моји!
Шта ли смо јадни Богу на жуљу —
Те смо у паклу – те смо у муљу!

Српски се чемер Косовом точи.
Омче нам стежу – везују очи!
Куће нам пале – Гробља нам руше —
Немају меру – Немају душе!

Српски се понос Косовом брише.
Тамо нас скоро и нема више.
Последњи вапај цури из груди:
Бидимо људи! Будимо људи!

 

 

НА ВРАЧАРУ

Шта се оно на Врачару чује?
Шта одзвања из облака таме?
Тамо где су спалили му кости
Звоне звона у част Светог Саве!

Шта се оно на Врачару сјаји?
Шта Славијом прави вечну сену?
То свећама црква православна
Скупља браћу и враћа им веру!

Шта се оно на Врачару збива?
Шта се ново у тишини спрема?
Гажен народ прави спомен вечни —
Без прошлости будућности нема!

Шта се оно на Врачару ваља?
Шта Авалом ко бумеранг звечи?
То молитва Немањића Светог
Трезни Србе и ране им лечи!

Шта се оно на Врачару таји?
Ко то тихо роду помоћ тражи?
Свети Сава преклиње и камчи
Да нам Господ расколе ублажи.

Шта се оно на Врачару шушка?
Шта нам сева као мач крај главе?
То су претње васкрсле из пакла
И заклетве Светитеља Саве.

 

 

СРБОБОЉКЕ

Шта Србину као мелем фали,
Шта му стално зазубице прави?
Можда јелек, лула и опанци
И пркосна шубара на глави?

Шта Србину као некад треба,
Шта му душом неверицу ствара?
Можда гусле са гудалом древним
И по нека добра песма стара?

Шта Србину као злато прија,
Шта га срећним на планети чини?
Можда више ракије и вина
И понека пушка у планини¬?

Шта Србину као рана тиња,
Шта га мори, прогања и љути?
Можда више вере и умећа,
Или прави Светосавски пути?

Шта Србина као некад гали,
Шта му враћа од живота крила?
Можда нова на рамену глава
Од Његоша, Вука илˋ Гаврила?

 

 

СРПСКА СЛОГА

Срби браћо, слога нам је завет
Који пуно гази смо раније
Дође време да кајемо грехе —
Шумадији поздрав с Романије!

Срби браћо, опет смо у шкрипцу
Са свих страна малери нас бију.
Хладна глава једини је излаз —
Шумадија теши Романију!

Срби браћо, вратимо се Богу,
Нек се крсти ко раније није.
Православље отвара нам путе —
Романији покрај Шумадије!

Срби браћо, премостимо Дрину
Скупимо се у исту авлију.
Нек нам деца живе у јединству —
Шумадија грли Романију!

Срби браћо, живимо уз песму
Запевајмо песме најстарије.
Права љубав светосавље буди —
Романији поздрав Шумадије!

 

 

МОСТОВИ

Саградићу мостове ка небу
На земљи ми све потаман није.
Одлетећу у облаке плаве
У њима се чаролија крије!

Саградићу мост до океана
Да се макнем из насталог пакла
Потражићу и рибицу златну
Да ми гради бродове од стакла.

Трасираћу мостове до раја
Да би снови постали ми јава.
Све ћу ружно бацити у етар.
Нећу више да ме боли глава!

Продужићу мостове до снова
Да у њима душа нађе мира
Окупићу веселе свираче
Нек ми труба даноноћно свира!

Подићи ћу мост до Хилендара
Да уживам у духовном благу.
Да се предам свецима и Богу
Да ми врате изгубљену снагу!

 

 

МОЛИТВА

Молим ти се, Боже драги,
Подари ми своја крила.
Да полетим као соко
Изнад брда и планина.

Молим ти се, Боже јаки,
Подари ми неку моћ.
Да обуздам својеглавост
Као вихор тамну ноћ.

Молим ти се, Боже вишњи,
Подари ми слатки мир.
Да засеним саможивост
И моћника страшни пир.

Молим ти се, Боже вечни,
Подари ми среће сјај.
Да охрабрим невернике
И да свуда буде рај!

Молим ти се, Боже знани,
Подари ми песмин глас.
Да надјачам јецај бола,
Да у песми нађем спас!

 

 

ИСПОВЕСТ

У животу све је коцка –
Некад добит, чешће казна.
Некад роди усхићење –
Некад душа зјапи празна!

Човек као живо биће
Све док ради и погреши,
Често пута и несвесно
Крши Божје заповести.

Кад увиди где је грешка
Он потражи оправдање,
За исправком нема време
Али тражи покајање.

Пост је вером предодређен
Да се тело људско чисти;
А исповест под иконом
Да се људска савест бистри!

На кољена кад се клекне
До земље је душа блиска.
Тад се лакше утаначе
И открију путу Христа!

Зато људи уз причешће
Уз аманет желе спас.
За недела опрост траже,
Под мантијом пусте глас!

Свећа гори и разбија
Све недаће и болове
Са тамјаном окађени
Људи срцем преоговоре!

Исповест је права шанса
Да се бедем патње сруши
Да се такне отрежњење –
Да се роди мир у души!

 

 

У ПОРТИ ХРАМА

Данас ево у недељу Свету,
А у порти једног древног Храма,
Пишем песму из срца и душе.
Са осмехом сетним на уснама!

Божјом вољом замагљујем збиљу —
Многе ране из минулих дана.
Новом надом напајам се кратко
Благодарећ живот са свих страна.

Враћају се филмови у мозгу,
Пошлост мотам дох стихове пишем.
Све проблеме у запећак стављам
И осећам надахнуто дишем!

Света Петка са икона гледа,
Хармонију прави ми у глави.
Соколи ме да се одам срећи —
Да не слушам шта зборе душмани!

Жарко сунце бије са небеса,
Са олтара звоно ме смирује.
Гледам блесак упаљених свећа
И лагано спокој додирујем!

Око мене мирише багрење
И пупољци процветалих ружа.
Имам жељу да застане време —
Да докучим што ми јава пружа!

Хвала Богу, Хвала свим Свецима
Целој цркви и Оцима Светим
Кад су на трен скинули ми бреме
И пустили да мишљу узлетим!

Добановци, 14.06.2013

 

 

О, ГАВРИЛО, СИНЕ МИЛИ

О, Гаврило, сине мили
Кад би мого прогледати
Видео би мучну сцену
Како слуђен народ пати.

Сто година твог херојства
А мало се тога мења
Све се бојим џаба жртва
За слободу покољења?

Видовдан је усуд српски
Попут мача свима прети.
Од Косовског љутог боја,
Са њиме смо сви заклети.

Нема више родољуба
Нит’ Богдана, нит’ Недељка;
Нема Језде, нит Јакова —
Нема Васа, нема Вељка!

Миљацка се мутна ваља
Крај ње скоро нема Срба
А на трагу твојих стопа
Проникнула тужна врба.

О, Гаврило сине мили,
Туторства су друга сада.
Нема више анексије
Али туђин Босном влада.

Неверници Франца славе
И терају само своје.
Спомен плочу уништише —
Но осташе мошти твоје.

И из земље ти им претиш
А Бог гледа са свих страна.
Прохујаће зла времена
Заведених буздована.

Прореко је Андрић Иво
Да ће доћи време горе
Да паметни само ћуте
А фукаре проговоре.

Ал’ осташе његошевске
Две-три речи о слободи:
Нека живи век векова
Онај ко се храбар роди!

 

 

ЂУРЂЕВДАН

Ковала се вера нова
Борило се за крст часни.
Свети Ђорђе својом главом
Плати обест недораслих.

На граници зима-лето
Пресуда му страшна стиже,
Алˋ од тада век векова
Као феникс он се диже.

Он је чувар нашег мира,
Маг удаје и женидбе.
Подпомаже плодност стоке
Штити сетву од пленидбе.

На Ђурђевдан верујући
Плету венце пуне маште.
Са цвећем се умивају
Ките куће, њиве, баште…

На уранку тога дана
Врбовим нас прућем дену
Да будемо као врбе
Напредни у сваком трену.

Шарају нас још и здравцем
Да будемо здрави дуже
Са копривом и селеном
Да нам мирне буду душе.

Убио је свети Ђорђе
Са аждајом силе мрака.
Распламсао нову наду
И отеро силе страха.

Под канџијом осионих
Хришћански се инат роди
У животу он нас прати —
Ка небеском своду води!

Због тога је слава наша
Дан Ђорђова погубљења
Завет вечни и големи
За будућа покољења.

Подигнимо чаше зато
За покорност Ђорђу Светом.
Рађајмо се и живимо
У дослуху са планетом!

 

 

МАЈЧИНЕ РУКЕ

Ко мајчине руке
Ништа драже нема.
Њима те помази
И ручак ти спрема.

Њима те и води.
Њима те и купа.
Њиме пере кошуље
И орахе лупа.

Мајчине су руке
Жуљевите често.
Њима цепа дрва
И припрема тесто.

Мајчине су руке
Увек појас спаса
Гурају нас напред
Додавањем гаса.

Оне су магичне
Мелем свакој рани.
Када дође густо
Или стани – пани!

Мајчине су руке
И нежне и ревне.
Увек су на готовс
За загрљај спремне!

 

 

ДОБРО ЈУТРО МАЈЧИЦЕ

Добро утро, мајко.
Јеси ли ми жива?
Да си нешто тужна
Пред зору те снивах.

Добро јутро, мати.
Јеси ли ми вредна?
Имаш ли шта јести?
Јеси ли ми жедна?

Добро јутро, мајо.
Јеси ли ми здрава?
Дали имаш лекова?
Боли ли те глава?

Добро јутро, мајчице.
Јеси ли ми тужна?
Дал те мучи самоћа
И судбина ружна?

Добро јутро, нано.
Јеси ли ми кадра
Да наложиш ватру?
Јел ти кућа хладна?

Добро јутро, мама.
Јеси л’ нешто снила?
Ја сам сасвим добро.
Не брини се мила!

 

 

МАЈКА

Шта је злато? Шта су дијаманти?
Шта је јаче од мраза и зиме?
Шта је гробар недаћа и брига?
Шта је гејзир долазеће плиме?

Где се срећа од постанка скрива?
Где је уздах ко слатко од шљива?
Где се љубав као поток слива?
Где се увек уз осмехе снива?

Ко је трезор младалачких дана?
Ко је сведок укроћених мана?
Ко је бехар поломљених грана?
Ко је херој проћерданих дана!

Потрбно је размислити кратко
Загонетка открије се лакo!
Све на свету овоме земаљском
Ти си била и остаћеш, мајкo!

 

 

ДВЕ ГОДИНЕ ТЕБЕ НЕМА

Две године тебе нема
Као вечност дани брује.
Навикˋо сам сваку јутро
На уранку да те чујем.

Две године тебе нема
У души ми пламти зима.
Твој глас ипак, мајко, имам —
Јер у мени ти си жива.

Две године тебе нема
Алˋ са слика ти ме гледаш.
Идем путем зацртаним —
Да погрешим ти ми недаш!

Две године тебе нема
Алˋ си свуда око мене.
На тебе ми хлеб мирише
И чарапе оплетене.

Две године тебе нема
Алˋ ја видим руке вредне
Како хране огладнеле
И са водом нуде жедне.

Две године тебе нема
Алˋ ме Света Петка чува.
Рекла си ми – моли јој се
И кад сија и кад дува.

Две године тебе нема
У сновима ја те тражим.
Родну кућу обилазим —
Сузе бола да ублажим!

Две године тебе нема
Празна ми је соба свака.
Вечни спокој имај, мајко —
Нека ти је земља лака!

 

 

ДА ЈЕ СТАРА МАЈКА ЖИВА

Зарастао амбар брашњав,
Коров свуда око шљива.
Све би било како ваља
Да је стара мајка жива!

Паучина на прозору,
Труло коље око њива.
Све би било другачије
Да је стара мајка жива!

На колиби кров пропао,
У шталу се пустош слива.
Све би било наопачке

Да је стара мајка жива!

Ушуњала зима свуда
Свет около хладним бива
Све би било ушушкано
Да је стара мајка жива!

У обору нема стада
Двориште је пуно гљива
Све би било цакум-пакум
Да је стара мајка жива!

Не чују се песме нежне
Тужан вео све покрива
Све би било веселије
Да је стара мајка жива!

Не миришу собе дуњом
Душа моја проју снива
Све би било као бајка
Да је стара мајка жива!

Кандило је угашено
Икона се мраком скрива
Све би било Богом дато
Да је стара мајка жива!

Преслице се закуњале
Вретеном се мемла прима
Све би опет засијало
Да је стара мајка жива!

Млинови су ућутали
Древни вајат трулеж бива
Све би било као некад
Да је стара мајка жива!

Све капије закључане
Где год кренеш браник има
Све би било откључано
Да је стара мајка жива!

Воћњак лишај освојио
У бунару жаба плива
Све је пошло накарадно —
Стара мајка није жива!
НЕМОЈ ТАТА

Немој, тата, такав бити
Без разлога да ме кориш
Пусти мало да уживам
И од књига да одморим!

Немој, тата, да се бринеш
Ако некад касно дођем
Друштво су ми је опуштено
Често зором кући пође.

Немој, тата, да ми причаш
Шта у твоје беше време.
Много што-шта другачије —
Нове теме и дилеме!

Немој, тата, да ме грдиш
Кад затражим мало пара.
Тешки дани носи браме —
Беспарица тешка хара!

Немој, тата, да галамиш
Што ме мама више мази.
Женско срце болећиво
И љубави више тражи!

Немој, тата, да посумњаш
Да те можда мање волим?
Ја разумем бриге твоје —
За тобом ме душа боли!

Немој, тата, да си такав
Опусти се – немај бриге.
Кунем ти се с оба ока
Твојим путем и ја идем!

 

ПЕСМА АНДРИЋГРАДУ
(СРПКИ ПАМТЕНИК)

Кињили су српски народ
У времена нека стара
Још нам ране зарастају
Од турака зулумћара.

Водили су нејач нашу
Давали им веру згодну
Хушкали их до бесвести
И враћали свом народу.

Код неких се ко бумеранг
Повраћала свест младости
Кајаше се кукавички
Због грубости и гадости.

Мехмед Паша Соколовић
На гроб клекну својој мати
И обећа да ће српству
Делић среће да поврати.

Зидао је мост на Дрини
Да би народ близак био
О пореклу своме српском
Све је више говорио.

Иво Андрић нобеловац
Описаше све голготе
Са романом успомомена
Саже муке и срамоте.

У част њиму и сличнима
Кустурица Емир славни
Диже ленте од камења
Да се чува завет давни.

Историја наша сада
Има печат тих времена
Има збирку драгоцену
Пркошења и бремена.

Ко бумеранг понос зрачи
Ту је црква, бисте, школе
На престолу Његош стоји
Покрај Ива и Николе.

Браћо Срби, главу горе
Ширˋте даље своја крила —
Наставите путевима
Светог Саве и Гаврила!

Нека Дрина вода хладна
Старе ране вешто спира
Мрак нек оде до ђавола —
Нек засветле лучке мира!

 

 

НИЈЕ АГО

Није, аго, благо свето писмо
Да га делиш као да је пошта;
Већ је оно шаренкаста лажа
Која може скупо да те кошта!

Није, аго, снага мирођија
Да је пробаш и пркосиш Богу;
Већ је она највеће проклетство
Које ће те оборити с ногу!

Није, аго, лента пахуљица
Да ти слеће на обесна недра;
Већ је она сапуница права
Која брзо проспе се низ бедра

Није, аго, крв румено вино
Да је пијеш кад осетиш сушу;
Већ је она божији нафака
Која храни и срце и душу!

Није, аго, рука бич божији
Да њом машеш и људима претиш;
Већ је она да је јачем пружиш
Кад пожелиш да му се осветиш!

Није, аго, језик бритка сабља
Да њим сечеш и рањаваш слабе;
Већ је језик урамљени чекрк
Који не сме да окреће џабе!

Није, аго, душа од салате
Да јој сипаш разне седативе;
Већ је она барометар туге
Кад дођу јесени и зиме!

Није, аго, глава за пазара
Да је транпиш ко дукате жуте;
Већ је она бисер драгоцени
Који води ка спасењу људе!

 

 

ВРЕМЕПЛОВ ЖИВОТА

Кад детињство у животу траје,
Све је само безбрижност и игра.
Што је лепо не потраје дуго —
Све се брзо окрене ко чигра!

Када дођу двадесет и неке
И кад глава усијаном бива
Све је хепи, потаман и бајно
Као башта процветалих шљива.

Када дођу тридесет и неке,
Кад се деца морају да пазе,
Многе ствари дођу своме месту —
Размишља се на дугачке стазе!

Када дођу четˋри банке близу
И кад човек неуморно ствара
Тад се мора запети до даске —
Не билˋ нешто ућарио пара.

Када дођу педесет и неке
И кад коса почиње да седи
Многе ствари изађу на чистац
И види се ко и колко вреди!

Када дођу шесдесет и неке
Када на крају своде се рачуни
Полако се и пензија спрема
Тад се пуно не трчи и жури!

Када мине седамдесет лета
Кад се често штапом подупире
За опрему спрема се одело
Дође време и да се умире.

Шта на крају још само остане
Да се коцке саберу и сложе?
На мермеру хладном се напише:
Вечни спокој подари му, Боже!

 

 

ВРАШКО КОЛО

Фењери се стално пале док се звезде гасе.
Ја у џаку као неко тринаесто прасе.

Око мене минско поље, глава ми на пању.
Вучем само и упињем ко јуне у јарму.

Са маргина смеју ми се надмени владари
Радују се мојој муци ко мајмун банани!

А ја бесан подврискујем и додајем гас
Па у инат њима ћутим ко пелцован пас!

Питање је имал плафон док се са мном гложе
Јер они су без пардона – опрости им, Боже!

Али шта ћу у клинчу су голијат и давид?
Покушаћу мудростима своју кожу спасит.

У књигама записано да је јачег правда
Па иако посустанем, мушки ћу да страдам!

Хеј, јарани, не куните моју судбу личну
Кад од муке ја пресвиснем, останте на у клинчу!

Заиграјте врашко коло за слободе грам
Јер вечито бити гажен невиђен је блам!

 

 

ПУТ У НЕПОЗНАТО

Пошао сам не знам где ћу?
Тражим топли дом.
Магла, трње и каљуга
На путу су мом!
Пошао сам не знам зашто?
У непознат крај
Са питањем шта ме чека:
Пакао ил рај?

Пошао сам не знам како
Да пронађедм мир.
Ко зна шта је суђено ми:
Спокој или пир¬?

Пошао сам не знам докле
Главучом кроз зид.
Шта ли ће ме усмерити:
Талас или хрид?

Пошао сам не знам коме
Да окушам моћ.
Шта ли ће ме успут пратит:
Светлост или ноћ?

Пошао сам не знам када
Побрко сам време.
Морао сам није било
Треме ни дилеме!

 

 

ЖИВОБАРА

Олује бију, громови прете
Чује се лом небеским сводом.
Раширим крила, она се склопе ––
Често се такнем са хладним подом!

Ждерем плодове тврде и горке
Лишће се свело за мене лепи.
Суво ми грло остане често
Због мојих бројних корака слепих

Уздах је моја танана жица
Лако се отме из слабих груди.
Срце ми цепају отровне стреле
Неверних жена и лоших људи!

А ти ме гледаш очима злобним
Пијеш ми крв ко гавран жедан.
Гураш ми под нос рачуне старе
На начин својствен – јадан и бедан.

Тумарам стазом дугом и мрачном
Срећу ми увек покупи метла.
Али у тами која ме прати
Јави се нека искрица светла.

Одан рулету који се врти
И будан сањам спокојне воде
Чврсто се држим предања старог ––
Све што је дошло, мора да оде!

 

 

ПЕСМО МОЈА

Песмо моја, обичају мио
Сав сам живот с тобом боравио!
Ти ме водиш и храниш ми душу
Лечиш немир и у грлу сдушу!

Песмо моја, разговоре прави
Тобом кошмар разбијам у глави.
Гасим жишку што у мени гори
И с алама витешки се борим!

Песмо моја, сапутниче стари
Уз тебе се и гасим и палим.
Твоје речи моја су музика —
Невољама огромним реплика!

Песмо моја традицио славна
Ти ме често са ногу обараш.
Повраћаш ме у прошла времена —
У времена лепих успомена!

Песмо моја, кротитељко љутње
Ти ми нове показујеш путе.
Тобом срце до бесвести парам
У грудима хармнонију стварам!

 

 

ХЕЈ ЖИВОТЕ

Кад ти лађе све потону,
Од проблема многих лапиш.
Кажеш себи у бркове:
Хеј животе, зашто зјапиш?

Кад те јава патосира,
Пред тунелом мрачним чамиш.
Полупијан на глас сикћеш:
Хеј животе, зашто тамниш?

Кад се страсти узбуркају,
Од чемера кад не спаваш;
Отме ти се из дремежа:
Хеј животе, зашто шараш?

Кад де бриге бројне сморе,
Због нерада само седиш;
Упиташ се покуњено:
Хеј животе, колˋко вредиш?

 

 

РОЂЕНДАН

Шта још рећи што речено није
О датуму кад се човек роди?
Дан свих дана то је у години
Кад те љубав ка звездама води!

Шта још рећи, а да не поновиш,
О тренима кад си прогледао?
Кад си прве гласе испустио,
Кад си своју чељад угледао¬?!

Шта још рећи, а да није фраза,
Кад си нико под небеским сводом?
Можда чашу с вином увис дићи?
Помолитˋ се пред Господом Богом!

Шта још рећи, чега се дотаћи
Кад се торта рођенданска сече?
Можда жеље изустити наглас
Из дна душе уз обасјај свеће?!

Шта још рећи и да буде мудро
Кад ти поклон најмилији деле?
Можда песмом покорити уздах
Када суза радосница крене?!

Шта још рећи – у хороскоп таћи
Да сва љубав из недара крене?
Да све буде у одори рајској –
Да крв врела потекне кроз вене?!

Шта још рећи, чиме се разгалит
Да начисто останеш са собом?
Можда судби све у руке дати
Да се она поигра са тобом?

Поклон песме

 

 

СРБИЈА

Створена је из пепела
Разарана до темеља
Будила се отрежњена
И васкрсла више пута;
Још ће многи покушти
Али неће да је сломе
Ако Бог да Србија ће
Аждајама побећˋ с пута!

 

 

МОЈ БЕОГРАД ДУШУ ИМА

Мислио сам да је живот
Оно што ти срце блажи?
Јурио сам то да тражим!

Београд ми шансу пружи.
Енергију даде души!
Газих Савом и Дунавом
Разговарах са Авалом,
А Космај ми поста мека —
Добар штимунг за човека!

Данима сам ленте брао
У срећу сам веровао
Шансама сам на пут стао
У жељама истрајао.

И сад могу рећи свима
Мој Београд душу има
А, ја живим у сновима!

 

 

РЕПУБЛИКА СРПСКА

Рањавана много пута
Енергијом ипак зрачи
Поносна и опевана
У свет вечних закорачи!
Борила се војска славна
Лешинаре да одува
И тражила праве путе
Како образ да сачува!
Али драги Господ види
Све Србима назад враћа
Раде мушки и витешки —
Помажу им друга браћа!
Светосавски дух их води
Ка спасењу и слободи
Амнетом благородним!

 

 

РОМАНИЈА ГОРА

Рањавана и орана
Окрњена и гољена
Много пута запаљена
Али никад погажена;
Никад силом поражена
И пред светом покуњена!
Јунацима окићена
А поносом опчињена!

Гордом песмом опасана,
Осмесима наџиџана,
Радостима потчињена —
А осмехом зачињена!

 

 

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА

Црвена је звезда, а облак је бео
Растопе се скупа кад засија сунце
Врелином и жаром они свуда зраче
Експресно се сточе у пупољак цео!
На удару ветра или хладне росе
А онда их делије у срцима носе!

Завиоре заставе и роди се песма
Врти се срећа ко чекрк на бури
Евидентно плане жар у сваком срцу
Дан угледа светло из облака таме
Зискри се понос у очима нашим
Ако смо на челу и први у свему!

 

 

БУДИМО ЉУДИ

Бију нас мећаве са пучина знаних
У обору звери мир се вечни тражи
Дани су нам многи у потпуној магли
И животи често уплетени цели.
Молимо се Богу да нас погледа
Одвајамо хаос због мира и реда!

Љубимо иконе предходника Светих
Упорно жалимо крв нашу јуначку
Држимо се чврсто раширених руку
И јачамо веру нашу светосавску!

 

 

КАЖЕ МЕНИ МОЈА ЖЕНА МИЛА

Каже мени моја жена мила
Ако можеш, мани се лирике.
Живот тече и дангубе нема —
Евo мене – остави песнике!

Мила моја није баш све тако
Ево само малена реплика:
На човеку песма ране вида
И враћа га у друштво срећника!

Ман се приче ћораве, човече
О томе се не вреди свађати.
Ја не видим у томе нафаку —
А кад мислиш дугове враћати?

Жено драга, нисмо ми једини
Ево пола народа дугује
На све јаде стихови су мелем
Ако срцем у песму верујеш!

Мизерна су таква размишљања
Има песма живота и лека
Лепо дођи па ми се придружи
Ако ти је стало до човека!

 

 

СРБИЈО, ПЕВАЈ

Србијо моја успавана,
Радуј се дану што је пред нама.
Буди поносна на децу своју
И здигну главу – бежи од бола,
Јер ти си добила што други нема
Освајаче светскога трона!

Погледај около завидне земље
Ено их шизе због твоје ленте!
Венама твојим слила се срећа,
А њина завист нека те јача —
Јер ти си и од њих за копље већа!
(Песма је посвећена омладинској фудбалској репрезентацији Србије)

 

 

ПЛАВИ ДУНАВ

Пловио сам твојом утробом
Лешкарио твојом обалом;
Аласима друштво правио
Возио се твојом пучином
И увек сам срећан остао!

Дивио се твојим лађама
Умивао твојим капљама
Напајао душу топлином
А, хранио срце песмама —
Волео те све до бескраја!