Славиша Савић

Природа, човјек и ја

Морска маска

Као галеб летим,
у мислима надгледам.
Видим море плаво,
и у њему три острва.

Два острва у линији истој,
као очи зелене.
Летим пун себе,
очарала ме љепота природе.

Мало ниже још острво једно,дуго,
развукло се по плавом пространству.
Као уста чаробна,
као осмијех чаробан.

Са висине гледам
и не вјерујем себи.
Привиђа ми се лик.
Лик човјека срећна.

 

 

Чему све ???

Чему љутња,нервоза и бијес,
ако на крају чека ме лијес?
Чему туга ,брига и бол,
ако на крају чека ме гроб?

Чему њен осмијех,љубав и два плава ока,
када ме на крају чека рака дубока?
Чему зграде,паре и драги камен,
кад је сандук тако узак и мален?

Чему разочарење,невјерица и плач,
ако ме на крају чека земљани покривач?
Ал’ хоћу живот у инат овом’ свему,
хоћу да живим и да уживам у њему!

 

 

Бити човјек

Ја нисам одабрани,немам ја ништа!
Немам среће,ал’ немам ни туге.
Моја будућност је испод земљишта.
Не обазирем се ни на честитке ни на подруге!

Одлучио сам да престанем и да одем,
у трулежу да живим,нећу не могу!
Да се са душманима за хљеб бодем,
јер такви смо ми,само земља црна носи слогу!

Мирис очаја је вјечно у зраку,
вјетар га носи и наноси као ситан пијесак.
Наредним кораком копамо себи још већу раку.
Само нам је смрт потез паметан и лак.

Зато не желим лажну срећу,
а ни сурову истину,сјеме из злог плодишта,
ни злато,ни блато,не ,нећу!
Драже ми је бити само човјек и не имати ништа!

 

 

Четири елемента

Магма разочарања кључа у мени,
као вулкан желим избацити све.
Осјећај вулгаран,јединствени,
уста као кратер,избацујем лаву!

Узбуркан сам као море.
Таласи немира плове у мени.
Кренем,али се увијек вратим на изворе.
Носи ме вода као сув лист.

Хладан сам као санта леда.
У срцу ми безбрижност залеђена.
Да се отопи вријеме не да.
Срце се мора мрзнути читав вијек.

Расут сам као земља.
На мени нема ни једне травке.
Срушен сам до темеља.
Осјећај бола држим закопан у себи!

 

 

Доминантно вријеме

Када осјетим на кожи зраке сунчевог сјаја,
обузме ме брдо лијепих осјећаја:
осјећај радости,среће,елана и ведрине,
осјећај поноса,воље,наде и топлине.

Када осјетим на кожи кишне капи,
тада у мени жудња за животом лапи,
обузме ме осјећај туге,мржње и боли,
носталгије и жеље да ме неко воли.

Када пирне оштар вјетар преко лица,
тада ме тишти и најмања ситница.
Обузме ме осјећај љутње,прекора и горчине,
али све то вјешто сакријем испод тишине.

Када осјетим хладан додир снијега,
осјећам се као долина између два бријега.
Обузме ме осјећај одбачености и самоће,
тад дружим се са несрећом која ме воли и хоће!

 

 

Дрво живота

Он ожутио ,он осједио.
Сува му кора,сува му кожа.
Гране се савиле,руке се отегле.
Нагео се сав,погурио се сав.

Крхко стабло,тијело крхко.
Гране танке,руке танке.
Цвате цвијет,оно расте.
Сво зелено,оно весело.

Чврста крошња,чврст карактер.
Гране чврсте,руке снажне.
Стабло као стијена,тијело јако.
Кора чврста,кожа непробојна!

 

 

Душа у пећини

Пећина мрачна,окована каменом,
човјекова душа окована тијелом.
Шта у себи крије? Нико не зна!
Када закорачиш унутра,обавија те језа!

Унутра сијенке нема,ништа не постоји!
Све је црно,слике нису у боји.
Откривши тајне што шетају унутра,
страх те саплиће! Не знаш шта тамо лута!

Када вјетар оштар унутра пухне,
тад страва одједном букне.
Ништа не видиш ,али правиш болне гримасе,
тад сузе ти лице квасе.

У пећини медвјед зимски сан спава,
али кад се пробуди,сан постаје јава!
Кошмар се наставља,притисак на камење врши,
хоће злом силом све да скрши.

Тако борба дуго траје.
Док мир не побиједи,не престаје!
Некад деценија и вијек прође,
док мир поново на трон не дође!

 

 

Исти

Трава ниче,коса расте.
Бациш очи,лете ласте.
Пада киша,суза лије.
Пухнеш у фрулу,вјетар вије.

Ријека тече коритом,крв венама.
Испод мишке длака,трава у стијенама.
Дрво раширило гране,ја руке.
Ја пишем,облаци шарају поруке.

Таласи мора пљешћу са обалом.
Ми пљешћемо рукама.
Као вук у гори великој,
човјек сам у граду великом.

Као што лишће жути и опада,
тако коса сиједи и опада.
Као што звијезде свјетлуцају,
тако наше очи сијају.

Као што је дуга тужна,
тако су и наша уста некад.
То што је дуга послије кише,
то је осмијех послије плача.

Као што је небо тмурно,
тако је и наше лице некад.
Бисери у шкољки,
наши зуби у устима.

 

 

Као

Човјек као вулкан,
раздражљив човјек.
Човјек као вода,
прилагодљив човјек.
Човјек као вјетар;
немиран човјек.
Човјек као лед,
бездушан човјек.
Човјек као цвијет,
лијеп човјек.
Човјек као сунце,
великодушан човјек.
Човјек као земља,
карактеран човјек.
Човјек као мјесец,
спокојан човјек.
Човјек као дуга,
срећан човјек.
Човјек као човјек,
зао човјек!

 

 

Лице глобуса

Лице је наше као рељеф,
Лице је наше као земља,
Лице је наше карта
на којој кријемо обиљежја!

Очи су наше дубока језера.
Образи наши,брда велика.
Нос највећи врх свијета,
а ноздрве пећине тамне.

Коса наша је трава.
Сузе у очима киша.
Уста наша су пукотине.
Брада наша,пашњаци пространи.

Обрва наше пјешчани бедеми.
Трепавице шипражје густо.
Уши су папрати лепезасте.
А глава наша,читава планета!

 

 

Лик стијене

Гомила спојеног камења,
као глава камена.
Привид је мијења,
за лице замјена.

Двије пећине тамне,
у стијени стоје.
Бацају поглед на мене,
као очи црне боје.

Испод мрклих очију,
још већа пећина се крије.
Уста облик у стијени добију,
лик као да се смије!

 

 

Не дирајте!

Не дирајте ми пјесме,само то вас молим!
Узмите све друго,све што поштујем и волим.
Не дирајте моје пјесме,моју дјецу ,моју храну,
не дирајте ми из срца моју свијетлу страну!

Дајем дукат,дајем руку за пјесме своје,
све што од живота имам то су пјесме моје!
Дајем будућност,жеље,љубави и снове,
само ми не дирајте строфе и стихове!

Не дирајте ми пјесму што ме на њу сјећа,
не допустите да ми срце пати и јеца.
У ланце ме баците,да попијем отров дајте,
само пјесме,моју дјецу,моју храну не дирајте!

Махнит сам,јесам,пустите ме да живим бајку,
дајем све,дајем себе,сестру,оца и мајку,
само пјесме не дирајте,ако Бога знате,
јер послије свега,само оне могу срећу да ми врате!

 

 

Мис

Њено лице је најљепши пејзаж,
њено тијело најпогоднији рељеф.

Њене очи су језера плава,
образи њени румене јабуке.

Њене трепавице су латице ружа,
Кожа њена је мекана земља.

Њене ноге су стабла витка,
косе њене су водопади дуги.

Њене уши су лепезасте папрати,
нос њен је најљепши планински врх.

Она је љепотица овог свијета,
она је природа!

 

 

Мистерија дуге

Није дуга само сноп боја!
Није дуга само лук на небу!
Дуга је много сложенијег споја.
Она има тајну употребу!

Дуга је гомила осјећаја,
спојених у једну стазу.
Стазу пуну бљештавила и сјаја,
гдје свака боја крије осјећајну фразу.

Црвеном приказује снагу,страст,топлину,
пркос,агресију,напор и узбуђење.
Плавом приказује смиреност,сигурност,свјежину,
мисаоност,реалност,опуштеност и повјерење.

Зеленом приказује природу,здравље и богатство,
а љубичастом узвишеност,префињеност и достојанство.
Жутом приказује емотивност,оптимизам и креативност,
а розом мекоћу,љубав,њежност и женственост.

 

 

Не прија ми ,прија ми

Не прија ми,док њежно прогријавају сунчеви зраци.
Не прија ми изнад мене оно мало ведрог неба.
Пријају ми тмурни ,као и ја тужни облаци.
Прија ми мало кише,таман колико је треба.

Не прија ми топао ваздух,он је као на рану сол.
Не прија ми природа кад је весела и зелена.
Прија ми хладан вјетар,што односи бол.
Прија ми природа,кад је као и ја потучена.

Нема више сунчевих зрака,ни ведрог неба,
навукоше се облаци тмурни и паде кише колико треба.
Захлади,природа се покуњи,вјетар дуну,брз као метак.
Дигох мокре руке ка небу за нови почетак!

 

 

Нек’ сам човјек

Помно посматрам облаке,
гледам како небом трче.
Чујем њихове дуге кораке,
гласно,као кад неко хрче.

Спустим поглед на доли,
чујем траву како дише.
Шапатом као да моли,
не гази ме више.

Бацим поглед у даљину,
планине усправно стоје.
Хоће да скоче у висину,
да додирну бескрај плаве боје.

Потрчах заносно!
Уздахнух дубоко!
Потрчах радосно!
Срећан,на природу опет бацих око.

 

 

Ружа

Она је увели цвијет,захваљујући времену.
Носећи наду њену у сјемену,
оде од ње и лептир њен.
Оде и однесе са собом свој вриједни плијен.

Тај је лептир грлише крилима,
мазише је њежним додирима.
Некад је мирисаше тако страсно,
воду јој пијаше са латица сласно.

Тужна,оборила руке зелене.
Сад стрше латице што бијаше јарко црвене.
Сад их трула боја прогута,
због тог њен лептир у друго поље одлута.

Вријеме носи,потире,води у други свијет.
Све је пролазно као ласта лет.
Ништа није вјечно и трајно у животу,
вјетар дуну јаче и украде ружину љепоту!

 

 

Сам

У саванама,негдје тамо,
у крду,али ипак сам.
Међ’ њих стотину,болестан.
Покрио земљу тијелом.

У бетоснкој џунгли,негдје тамо,
у маси,али ипак сам,
међ’ хиљадама,болестан.
Опружио тијело на бетон.

Крдо јури као вјетар,
ни секунд да стане.
Прескачу га као балване,
нико ни да око баци.

Људи журно као циљу иду,
као невидљив лежи,
сад као пас од муке режи,
још га чак заобилазе.

Опружио тромо,смеђе тијело и не мрда.
Рогове зарио у пијесак,отегао папке колико може.
Окрутне ли судбине Боже,
Оком прати прашину што се диже.

Лежи,скупио ноге и руке,очи болне.
Мисли помоћ стиже,ал’ мисао га вара.
Завратио главу,очне капке не затвара,
гледа прљаве ђонове других.

 

 

Слободан

Желим бити птица ,без сијенке да ме прати,
да причам језиком којег цовјек не може да схвати.
Без руку,да се не рукујем са туђим ,прљавим,
са очима чистим,да и најмању љепоту уочим.

Да сам сунцу јутарњи друг,
да срећа око мене начини круг.
Да ме вјетар чеше,роса купа,
да ми гнијездо буде слама,а не клупа.

 

У себи кријемо…

Човјек је животиња културна.
У човјеку је нарав животињска.
Човјек има животињске нагоне,
животиња се садржи у човјеку.

Човјек је лукав као лисица,
усамљен као степски вук.
Човјек је снажан као лав,
вриједан као мрав.

Човјек је брз као зец,
спретан као риба.
Човјек је вјеран као пас,
умиљат као мачка.

Човјек је користан као крава,
лијеп као лане.
Човјек је прљав као свиња,
паметан као мајмун.

Тајанствен као шишмиш,
егзотичан као паун,
зао као змија,
опасан као тигар.

Лијен као љењивац,
занимљив као папагај.
страшљив као срна.
Човјек животињу крије у себи!

 

 

Вјетар и киша

Борба траје дуго.
Вјетар и киша,судар сила.
Надјачавају једно друго,
киша вјетар надмудрила.

Неће вјетар кишу да пусти,
носи снагом њено тијело.
Она се копеља из чељусти,
бори се храбро и смјело.

Тако уживам сатима,
као борба гладијатора,
пред мојим очима
Ахил против Хектора.

Чује се судија,гром гласан
борба још траје,
исход је јасан
вјетар затвара раље,а киша не престаје!

 

 

Зашто врба плаче

Гледам је очима туге,
осамдесет љета има.
Прешла је све мостове и пруге,
а још у себи има ватре и дима.

Погурена,опет се њише као да хода,
брада јој до земље пала,
незграпна као рода,
за сваку причу јој хвала.

Као биљка мирна,
непомична као иначе.
У очима као вода прозирна,
сад схватам зашто врба плаче.

 

 

Затвореник природе

Грми бол у мени,
сијевају лажи у очима.
Бијес у мени киши,
зло у мени цвате.
Добро у мени вене!
Немир гори у мени,
распламсава се туга.
Ниче пупољак мржње.
Расте плод раздора.
Веје снијег чежње,
леди се свака жеља.
Дува вјетар разочарења.
Да ли сам несрећан !?

 

 

Затворено острво

У мору људи,
један човјек је острво.
Тајно и скривено,савршенство нуди,
али има тврду кору као дрво.

Острво крије своја блага,
човјек осјећања и боли.
Ако се прилагодимо ,за благо нам не треба снага,
ако продремо њежно у срце,човјек ће да воли.

За острво нико не зна,оно је изоловано,
на бродолому откривамо његове чари.
човјек је тајанствен све док га не упознамо,
а послије нам открива импресивне ствари.

 

 

Између

Нико мој удес не разумије,нико не умије,
испод мира,бура свира,

испод зелене траве,они зао коров праве,
нико не разумије мој бол,самоћа је мој дол!

Скривен испод коже,сунце да грије не може.
На површини гладак лед,ја блед.

Испод вода узбуркана,срећа ми је обрукана.
Осмијех ваја веселу фигуру,

а сузе га изобличују у гудуру!
Шта би стварност? Шта та ријеч значи?

Сад ми сване,сад ми се смрачи!
У расцијепу сам,за коју страну да се ухватим?

Није да се патим,само не могу да схватим.
Падам дуго,али дна нема,свијест дријема.

Вичем ,али глас се не чује,снови зује.
Боли више нема сад смо једно,

и сад опет око мене све је вриједно.
Сад се будим,све се понавља неизбијежно.

 

 

Моје дјело,мој живот

Сад летим кроз васиону,
тражим инспирацију.
Сад на броду,сад у авиону,
извлачим из џепа мотивацију.

Сад пливам у мору плавом,
откривам писања смисао,
сад сам одједном суочен са стравом,
мијењам ситуације да бих писао.

Сад трчим кроз кишну прашуму,
ширим маштине хоризонте,
пишем што ми је на уму,
римом градим борилачке фронте.

Сад сам опијен њеном љепотом,
поклања ми строфе,
слова сматрам животом,
до краја,до катастрофе.

 

 

Мора бити нови почетак

Суђаје ми горку судбу прорекоше,
пламен спали сваки сан о бољем.
Анђели чувари ми поклекоше,
сад се са горком судбином кољем.

Све је обукло оклоп идеалног призора,
а унутра мртвило води главну ријеч.
Загађено је све већ од извора,
Човјек под додиром,као под водом креч.

Жељу своју желим журно да остварим,
да узмем Торов чекић громовити,
све да згњечим и муњом спалим,
јер не вриједи срећу узалудно ловити.

Желим уништити свако сјеме,
сваки коријен и сваку стабљику зла,
скинути са леђа тешко бреме,
да би почели ницати плодови среће из новог тла.

 

 

Преображај

Проклета ноћ,тјера ме на плач
Сјећања сијеку као мач.
Нисам срећан,то је видно,
уистину,осјећам се понижено и стидно!

Гладан љубави,испорен,чекам је,
дио по дио ме нестаје.
Мрачна рупа,гута осјећаје моје,
временом,као да више и не постоје!

Монструм! Да! То! То постајем!
Не требам више љубав,жеља прошла је.
Додир њежан и не осјетим,
ништа ме на тебе и не подсјети!

Прошла је олуја,прохујала кроз мене,
кроз сваки дио,кроз артерије и вене.
Однијела руком,сва богатства душе,
тамо,тамо још само хладан вјетар пуше.

 

 

Шкољка среће

Имаш бисере,
не бацај их по плажи,
затрт ће се у пијеску,
нећеш их више никада наћи.

Чувај шкољку,
и седефасти бисер у њој,
једном кад је отвориш
ризикујеш анатема рој!

Ако можеш не вади је из мора,
чувај је у дубини,
наћи шкољку није лако,
а сачувати њен бисер још теже!

 

 

Витез правде

Као мајка за чедо,за правду се борим!
Неустрашиви витез,док нападам ја зборим!
Неправду ,иако горку, устима жваћем,
зубима правде и језиком челичним сјечем као мачем!

Немир,разбуктала се ватра протеста у мени.
Гледам очима разочараним,све је на цијени.
Преображај ,промјена,реинкарнација,лијек мора да се нађе,
иначе,мрачан бунар све нас чека као исход свађе.

Људи лажи у лаж поносно и куражно облаче,
док истина гола без одијела плаче.
Немамо стида,још га у понос претварамо,
вољенима из користи,срце парамо!

 

 

Револуционарна

Штрајк мозга,гужва као у метроу!
Перфекција изгара,нема циља,нема идеала!
Ко румом опијени,сањамо,лежећи ко у тору!
Ратоборни у машти,нестајемо у стварности без морала!

Хара усамљеност,без дозволе,не противимо се пропасти!
Бедем око себе постављамо и дрво нам је непријатељ!
Не дижемо једра,стојимо у мјесту,без жеље и страсти!
У очима нешто смета,ал не маримо за крмељ!

Страховлада диригентну палицу чврсто и високо држи!
Свирамо мелодију њихових жеља!
Као кодирани трпимо,док се срце пржи!
Без елана,наде,жеље,храбрости и весеља!

Као завјера,без жељеног императора на челу,
фали нам подстрех,не чинимо ништа!
Макар погибељно било,ајмо ка револуционарном дјелу!!!
Не будимо робови,нема горег мјеста од овог сметлишта!!!

Са амајлијом у шаци,одбацимо зле враџбине!
Имунитет нек нам буде јако срце и чврста вјера!
Свеједно чекаће нас фијакер за рај,не бојте се судбине!!!
Чувајмо достојанство,нек нас понос ка ослобођењу тјера!

 

 

Кројач

Трновит пут је до краја,
бајонети бљеште од сунчевог сјаја.
Топиш се као санта леда,
али око увијек једну искру гледа.

Сортираш људе у душевне коморе.
Не! Не дај да те оборе!
Не дозволи им под контролу ум свој!
Кад рјешења нема,избор је бој.

Дигни једра високо,заголицај сунце!
Продрмај у глави звонце.
Ратоборан и храбар буди,часно падни,
не допусти да те обману проклетници гладни!

Одбаци љуштуру уобичајеног дана,
нека се открије и она друга страна!
Због ње живот постоји,
да не буде исткан,већ да се кроји!

 

 

Бодежи

Предвечерје! Уживам уз чоколаду и кафу.
Сјећам се прошлости! Није увијек била мрачна.
Сад лијепа сјећања ми пролазе кроз главу.
Ствара се слика стварна и тачна.

Љетно вече,комарци гризу ,ал’ не марим,
непомично гледам слике пред очима.
Осмијех од уха до уха правим,
као да сам испуњен чудесним моћима.

Све су то слике,прошле и старе.
Моје очи крију забораве.
Многи за то никада не маре,
али заборави човјеку срећу кваре.

 

 

Проклет био…

Проклет био ко је срце продао.
Проклет био ко му срце купи.
Проклет био ко украде душу.
Проклет био што допусти да му је узму.

Тај ко срце продати може,
Тај је похлепом прожет.
Тај ко срце може да купи,
Тај је вриједан колико и кварни зуби.

Тај што може душу да украде,
Тај је убица сопствене наде.
Тај што се за душу не бори,
Тај треба у ватри да гори!

 

 

Друга страна

Не могу успоставити баланс,
летим,летим,паднем.
Нестабилан као воде талас,
не могу мирно да станем!

На земљи сам као перо у зраку,
лебдим,лебдим,неорјентисан.
По дану као у мраку,
крећем се као хипнотисан.

Капљу капи низ чело,као слапови,
нервоза ме поједе.
Одједном ноге и руке постају штапови,
непомичан осјетим на себи погледе.

Паника,страх и нервоза.
Нормалан сам,огледало ваљда не лаже.
Нејасна је моја дијагноза.
Границе стварности више не важе.

 

 

Друже

Придржи кормило друже!
Придржи чвршће,јаче!
Ухвати га објеручке,вјетар пуше,
валови дивљају,небо плаче!

Чувај брод друже,
вриједан је сваку капљу зноја!
Не дај га мору,повуци уже.
Вриједна је,вјеруј,борба твоја!

Први,други,валови се нижу,
бори се друже,не дај своје.
Сад још већи валови стижу,
као пчеле се роје.

Друже! Друже! Издржи још мало!
Труд се увијек исплати.
Само што небо није пало,
али ти се кормила лати!

Кроз валове друже,преко њих!
Савладив је сваки вал.
Умом својим против свих,
на копну чека те бал!

 

 

Обмана

Чекам,чекам,а вријеме ми пријети,
престао сам судбину клети!
Није она крива што те нема,
скинута ми је среће дијадема.

Знам да сам ја кривац.
Нико други,нико трећи.
Кријем се од људи као јазавац,
сам сам џелат својој срећи.

Астал биртијски ми наслоњач,
обмана је вјеровати у судбину,
та вјера је двосјекли мач,
сад падаш на земљу,сад летиш у висину.

 

 

Ране

Сав сам у ранама
тјешим себе сузама!
Пресушила ми вода на бранама,
карактер ми је као трње на ружама.

Штит око себе носим,
људи се бојим!
Неправду као траву косим,
себи мрачан крај кројим!

У ранама лежим болан,
да их лијечим немам чим.
Умире у мени радосни враголан,
и моја срећа са њим.

Често се увриједим у ране,
а не видим их на површини тијела.
Сјећања су ми највеће мане,
Боду равно у срце као стријела.

Ране се крију у дубини,
далеко од свијета и очију.
Нема их на површини,
беспомоћан чекам божију кочију!

 

 

Довољно

Моја душа без папира,
к’о чедо без родитеља!
Моја рука без оловке,
к’о празан гроб!

Прљав новац не требам,нећу!
Чувам своје и своју срећу!
Каква је ,да је,нека је,
кад легнем увијек мир чека ме.

Имам мало,скроман сам,
ал’ ми више не треба!
Опет од оних што им мед и млијеко тече,
имам нешто више…!

 

 

Не желим

Не желим да стојим на земљи,
која мирише крвљу,
спаљени су нам среће темељи,
копрцамо се у трњу.

Не желим да се рукујем са људима,
чије су руке у крви пливале,
желим да заборавим лоше у другима,
и мир мајкама што су дјецу земљом покривале!

Не желим више да останем,
овдје гдје је правда лаж,
нек’ негдје друго пропаднем,
нек’ увенем као раж..

Не желим да гледам срамоту,
гдје људи дају дукат да би били лоши,
окрећем се новом животу,
јер стари се јефтино троши!

Не желим да будем камен,
у зиду разврата и зла,
хватам се за среће прамен,
овдје је она као у сијену игла.

Не желим да будем сам,
а овдје су сви отужени,одавно,
свако себе ставља у рам,
све им је до мора равно.

 

 

Шта имам у животу

Шта имам у животу?
Парче неба и земље,немилост и пут ка смрти,
тугу и жалост,несрећу и патњу,а не да ми се посрнути.

Шта имам у животу?
Јаму суза за њом,што ми дио срца узе и бол,
Отворену рану на души и сјећање што за њу гризе као сол.

Шта имам у животу?
Непожељне успомене на дјетињство мрачно,слично нирвани,
снажну,чврсту и непробојну вјеру као пагани.

Шта имам у животу?
Срце суво,жуто и пусто,као липе у јесен,
страх од оног што долази и још се тресем.

Шта имам у животу?
Прамичак тијела,који кадкад жели поново почети
ал’ најгоре је што имам жељу,скинути ланце и умријети.

 

 

Пут у ништа

Божија линија трновитим путем иде,
У лудилу схватам да не вриједи ништа.
Моменти среће,само у магли се виде,
на Божијој линији нема склоништа.

Болна стварност моје срце пара,
далек пут,схватам касно,пређен пут узалудно,
Прст на челу,да ли је живот само превара
Запитах се,зашто увијек морамо узводно.

Вртлог вуче у понор,неопростиво,
пијесак у сату цури,времена нема,
са обале тамне,прећи на свијетлу,непремостиво,
како линију учинити срећном,вјечна тема.

Бисери,злато,дијаманти,шта ти вриједи,
зграде ,куле,небодери,брзо ће нестати
неизбјежно,све ће да изблиједи,
кад пламен судбине дође,муке ће престати.

 

 

Црна пустиња

Срце тамно,очи тамне,
свуда бол,јад и ране.
Обавила се тама око свијета овог,
мучног,биједног,жалосног и голог.

Црна стријела ,кроз сва срца прободена,
црна стријела из пакла донесена.
Мрачне душе пате,зјапе,
за свјетлошћу спаса вапе.

Нема више наде,на свијету овом,
мучном ,биједном,жалосном и голом,
пуном зла,мржње,страдања и туге,
ал’ морамо да живимо,нема нам друге.

 

 

Гријех

Гријех бијеше гријех,
безвриједан као подсмијех.
Сад набуја његово корито,
признајем,ал’ љутито!

Бијеше ситан као зрно,
не позна се у њем’ ништа црно.
Бијеше невин,као истина нага,
сад ојача његова снага.

Бијеше пука случајност,ненамјеран
скоро немогућ,несвјестан.
Чест као дјетелина са четири листа,
као циганка чиста.

Сад га са предумишљајем чинимо,
још му се и дивимо,
свјесно га радимо као од шале,
веселимо му се,а не знамо да смо душе пропале.

 

 

Негдје иза облака

Да ми би одлетити тамо,
да ми би завирити само.
Тамо гдје су срца срећна,
тамо гдје је љубав вјечна,
тамо гдје су очи вјечно сјајне,
тамо гдје су ноћи бајне,
тамо гдје воде не леде,
тамо гдје косе не сиједе.

Да ми би завирити само,
да ми би одлетити тамо:
гдје је вријеме стало,
гдје не постоји мало,
гдје ноћи и таме нема,
гдје је живот дужи од времена,
гдје је вода к’о огледало чиста,
гдје су срца као вода иста.

 

 

Празнина

Горда судбина,грешна душа,празно срце,мирна рука,
дрхте усне,зјенице раширене од туђих јаука.
Јауци,далеко јече,око врата омчу стежу,
јад и туга као смола,за мене се вежу.

Поглед крњ,као разбијена чаша,застрашујући,гадан,
изопачено људе видим,немам чему да се надам.
Ал’ рука и даље мирна стоји,не посустаје ни од клетве Бога,
мисли спроводи у дјела,господара свога.

Вјетар,вртлог таме,забацује у страну,све добро што постоји,
мрачни дио срца наших будућност нам кроји.
Свевишњег суда се бојимо,па у још већи гријех срљамо,
љагу погану,пуну разврата и мржње по образима мрљамо.

Ни сјеме што посијашмо у њиви,давно,
израст у добро неће,биће као и ми потучено,огавно.
Плод ће родан бити,само фарса,незрела варка,
коров зла вјечно остаће,неуништив као Нојева барка.

Чудо,нестварна бајка,рука мирна,а кошмар у души.
У магли индиспонираних осјећања,нада се гуши.
Суза из ока кану,образ прелети,као поштење чиста,
линија мала на образу као правда блиста.

Кад би пала снажна киша,која може срамоту да сапере,
силно зло,што се око свијета обавило,као папир да подере.
Само једном да осјетим укус мира и спокоја,
да срце и душа буду мирни,као рука моја.

 

 

Ријека времена

Жезло времена да дотакнем
жеља је моја,биједног човјека.
На исте грешке да се не спотакнем,
жеља у кавезу остаће довијека.

Да успорим ово мало среће,
да лагано шетам кроз наше животе,
ал’ то се десити неће,
превише је боли и голготе.

Да зло константно убрзам,
да прохуји као вјетар,
ал’ џаба се трудим и трзам,
сувишан је сваки коментар.

Кад би вријеме причало,
да га вјешто наговорим,
можда би и стало,
па да мало срце одморим.

Машту вријеме пресјече,
као челичним мачем.
Дубоку рану на тијелу засјече,
не могох ништа,осим да плачем.

 

 

Цвијет

Има један цвијет на свијету овом
Који бих волио носити са собом.
Да стоји крај мене,да му се дивим,
Да га сањам,да за њега живим.

Сваким даном постајеш све љепшим и љепшим
И гледајући те из дана у дан
Одлучих да те уберем
Па нека и погријешим.

Дуго прође од одлуке моје,
Ја још кријем осјећаје своје,
Јер ти си цвијет којем диви се свако
И мислих,убрати те нећу лако!

Због божанске љепоте твоје,
Не стаде страха,
Узех те у руке своје
И држах те до посљедњег даха!

 

 

Лутак

Лутак крвавих очију,
Гледа у огледало моје душе.
Чапрка погледом.
Блиједе сјећања.

Додирује мирис мога ока,
милује ме својим мислима.
Гром,муња,прасак!
Настаде мрак.

Горчина сјећања тјера на плач.
Игле боду.
Троши се будућност.
Прошлост леди.

 

 

Љубав

Уживам,опијен сам твојом љепотом.
Дајеш ми жељу за животом.

Очарала си ме мирисом четинара,
Потоцима бистрим измеђ’ планинских њедара.

Завела ме шумским зеленилом,
Морским и небеским плаветнилом.

Оживјела си лептире у мени,
Прољећним цвијећем,шареним.

Изазвала си немир у мојим жилама,
Снажним јесењим кишама.

Поклонила си ми вреле љетне дане
И сњежне радости пахуљицама изазване!

 

 

Због чега?

Криве су кости,
со из мора,
младунче без мајке,
изгубљени времеплов???

Богаташ и сироче???
Кривица је константна.
Додир,плач,кајање???
Мирис кише,вулкан???

Крива је крв,
Патња и радост???
Поклопац душе која кипи???
Судија не постоји!!!

 

 

Да ли?

Да ли живиш да ли умиреш?
Постоји ли послије?
Да ли одгонетнути умијеш?

Да,да и да!
Не може све престати као прасак,као глас!
Свијет иде даље и без нас.

А и наш живот испод покривача,
Плови својим током.
Ништа није одређено временским роком!

Зао и злонамјеран човјек не може нестати,
Мора неко и змија постати.
Добар и вјеран човјек исто тако,
Пас постане лако.

Лукав и подао човјек,
Лисица постоји одувјек!
Вриједан човјек радиће за свагда,
Зато постоје мрави симболи рада.

Умиљат и њежан човјек,
Не може престати да буде,
Лане је ту,као лијек,
Да својом њежношћу усрећује људе.

Шта ћеш ти и какав си сад,
Која ти је намјена?
Размисли док си млад!
Која ће ти животиња бити замјена!?