Ana Gončarova

Severni vetar

(sa ruskog prevela Ksenija Gončarova)

***
Melanholičan sjaj fenjera…
Hladna ponoć… Bare su na putu…
I boja starih uspomena
Uzbudi srce… Ali ne baš puno.
Sve što je pre živelo u nama
I sve o čemu smo maštali
Sad je samo prevara za oči;
I nema povratka; Sve je nestalo.
I mutnom maglom pored prozora
Memorija
Predviđa izumiranje ovog života –
Svedoci samo su tišina noći
I melanholičan fenjerni sjaj.

 

 

Dve sveće

Kraj oktobra.
Prvi sneg.
Stoji usamljena
Bez tebe
Moja kuća.
Promenljivo svetlo
Od noćnih fenjera –
Hiljadu oktobara
Ja sam sama…
Nema tebe.
Sumnja i strah
U duši i mozgu,
Štampa na usnama
Od reči “ne mogu”.
Ja bih htela leteti
U visinu
U noći…
Ti i ja smo
Na vetru
Dve ugašene sveće

 

 

Anđeli

Naši anđeli sve vreme su sa nama –
Treba samo na trenutak pogledati
I dozvoliti im da dodirnu usnama
Naše usne i jednostavno se nasmešiti…
I nije teško biti malo bolji
I sretati se sa sutonima i svitanjima.
Naši anđeli kao i uvek veruju u nas,
Svetleći nam nebeskim zrakom…

 

 

***
Topli vetar krajem oktobra,
Nekako zagušljivo i sivo na ulici.
Ja idem, prisećajući se tebe, –
Ja idem, a prolaznici se mršte.
Gole grane breze su kao kosturi…
Meni je grozno i veselo istovremeno…
A duša je skroz pokisla od suza
I osušila se, ugrejana pesmama.

 

 

Domaća atmosfera

Teško je kada trčimo da se okrenemo nazad;
A na toj obali – prijatan pogled,
Tamo je toplo i slobodno,
Tamo je svetlost i mir,
Ali avaj – sada je tako – plivamo ka drugoj obali,
Gde su brige i strahovi,
Gde se uvrede ne praštaju…
Svako ćuteći žuri ka krvavom postolju…
Prašnjavi gobleni zatvoraju prolaz –
Ali će Paris ipak odvesti Helenu!
Svima je odavno svejedno –
Što nema izlaza i što je Sudbina takva…
I hajde da više ne udaramo u slepi prozor.
Ko preživi neka dozvoli da pevaju
Neodgonetnuti mit o domaćoj atmosferi…

 

 

Stara topola

Stara topola je skinula lišće,
Sumrak je umotao njeno stablo,
Razbarušio grane-kosu.
Tišina je svuda.
Iza ugla vetar-tramp pomera
Oblaci, prašina, zvezda…
Jedno vreme smo voleli –
Pa prestali iznenada.
Sitna kiša kuca u staklo,
U kaminu igra vatra.
Ja ću da se naslonim na prozor
I da pogledam u tamu.
Tužna topola stoji tamo
Isto sama, kao ja…
Neko svetlo u daljini
Sija, ne za nju…

 

 

***
O nama sve je rečeno,
I gomila reči ide na đubrište;
Ja se budim u poslednjem trenutku –
Nije mi žao snova, nego tajni…
Ja pijem vruć crni čaj,
Gledam kroz prozor i vidim ljizgavicu…
I znam sigurno – biće maj;
Ali ću sada zaplakati…
Kupila sam cveće… Na stolu je
Buket ruža i ljiljana…
Na zemlje postoji jedna tajna –
Da voliš i da te vole…
Hoću da upalim sveću iako je dan…
Ali me mrzi da tražim šibice na polici;
Da ustanem i da mislim takođe me mrzi…
I ja po navici maštam…

 

 

***
Noć krilima nežno dodiruje
Krovove kuća,
Dim sivih dimnjaka,
Oblaci i zvezde čine hor.
Šapuće lišće sedih topola,
Otsjaj fenjera u vitrinama.
Završilo se vreme zamaljskih kraljeva,
Oni nisu na slikama.
Ćuteći ide noćni stroj po trotoaru.
Smrt i Ljubav, plamen i led,
Stenjanje gitare,
Sve se zavrtelo u kaleidoskopu
Bajke i priče.
Suđenice pletu svoju nit,
Kijajući od prašine.

 

 

Pljusak

Letnja kiša kuca mi u prozor…
Tiho je u kući – senke ožive…
A na ulici tamno je i hladno,
Pa u srcu – slatka lenjost…
Kapi kucaju na prozoru
Muziku što je poznata do boli;
Odjek ove muzike u meni
Se odazva nepoznatom lozinkom.
Negde napolju se rascvetao jorgovan –
Njegov miris beskonačno sladak…
To je miris ruskih sela,
To je miris zagonetki, tajni.
Već je ponoć… Kiša ne prestaje,
Ona, preteča vetrova, groma i munja,
Zove me u visinu noćnog neba,
Daleko od svakidašnje svetlosti.
I čemu kišobran – čemu kaput?
Tamo, gde je Sumrak, to uopšte ne treba…
Ovo je zanimljivo, ali nije to…
I opet protiv pljuska mi bez oružja.
Samo, dakle, valjda, ponekad
Mnogi ljude ne vole pljusak.
Ali meni jednom zauvek
On je dobar drug… I bio je, i biće.
Za mene je u njemu sakrivena tuga,
Osećaja čvor; on mi nije mrzak!
I ponekad mnogo žao mi za one,
Koji nikad nisu bili pod Pljuskom.

 

 

Topola, paperje

Kao sneg usred jula:
Isto je beo, ali suv.
Jato krznenih pahuljica –
Nije sneg, nego paperje topola!
Od zemlje do neba se diže,
On gleda nas sa visine –
Posmatra planine, reke,
Šume, drveća i mostove.
Čak ni njegov vek nije dug –
On je veseо; život obiluje!
Tu, na zemli, njemu je baš hladno,
Vruće je na nebu!
I pada na površinu reke,
On viče: “Sada je tvoj red!”
Viče na taj jesenji list,
Koji prvi će da padne dole.

 

 

***
Sto godina usamljenosti,
Soba je tesna,
Fenjer u dvorištu je
Razbio tamu.
Baš kao proročanstvo –
Nama se čuju pesme.
Ko nije saznao smisao –
Ostao je u septembru.
Lanac vizija l
Ode u priču,
Ostavljajući Tugu
Bogu na srcu.
Dubine Svesti
Ponosnog Genija
Niste uspeli da pročitate
Na licu. Avaj!..

 

 

Filozofski kamen

Umoran alhemičar
U debelom tamjanu,
Zašto ti mučiš Nebo
Neposlušnošću Sudbine?
Čak iako bi bio
Ovaj nesretan kamen –
On ne bi doneo dobro
Ni meni, ni tebi!
Misao o gomili novčića
Otrova našu krv…
Kamen može dati – Večnost,
Ali – Ljubav – ne može…

 

 

***
Vino u čaši. Korijanderom i cimetom
Impregnirana soba. Vazduh se zgušnjava.
Slika na polici – nepoznata lica.
Koja nikada neće ostariti.
Ja bih htela da otvorim prozor
Da oteram obmanu.
Ali pala sam u večni san,
I fantaziram sa zadovoljstvom –
O onome koga znam i koga ne znam…

 

 

Severni vetar

Samo Severni vetar zna
o onome šta skrivaju zvezde,
O onima koji su išli u bezdan,
O onima koji još uvek lete.
Samo Severni vetar će reći
Legende sedih padina,
Mnoge životne priče
I svakog stražara parolu.
Severni vetar je večan,
On leti izdaleka, daleko.
I bilo gde – ti ga čekaš,
Biće tačno uveče.
Miriše na led i cimet,
Na jelku, đumbir i sveće.
Seća se baš početka
I zna šta će da se desi.

 

 

***
Noć. Beskrajan prostor.
Od Venere do Marsa.
Snovi lete, kriju oči…
Pomažu da shvatiš
Nejasno priviđenje –
Od srede do nedelje;
Kroz šumu – i na putu,
Pravo, dok ne bole nas noge,
Gazimo do pećine –
Andi ili Kordiljeri –
Nije bitno, sve je zaboravljeno.
Sove vrištaju ljutito,
Zvezde padaju sa neba
U okean i nazad.
Živeti je korisno i lepo.
Mi naravno da nećemo nestati
U gomili pisama što lete,
U Lavirintu misli…