Aleksandar Novaković

SVE BUDUĆE REVOLUCIJE

CIVILIZOVANA DIVLJINA

Kula

Krenuli smo mi, gorda Deca Severa,
iz slanih pustara i sluzavih močvara
da uništimo ono čemu se divimo,
krenuli smo da umremo u svojoj zemlji
krenuli smo da ubijemo civilizaciju.

I onda, kažu stare i nepouzdane sage
prepune reči koje nas čude kao kosti
gigantskih zveri u raskopanom tresetu,
kad smo svi stali u visoku kulu

koja je pretila da probode Severnjaču
i kad je u bezbroj toplih soba bilo
bezbroj usamljenih „kuća od mesa“
i kad smo, omađijani odrazima,
zaboravili na sebe i svoje bližnje
i onda kad je naša stara vera iščezla
a novu nismo hteli ni da tražimo
i onda kad nije bilo gladnih i žednih
i onda kad smo svi postali srećni robovi
oni su došli.

Nismo se borili dugo, preplavljeni,
i to je bio kraj i pobegli smo u pustare
na severu a varvari su sagledali
svoja lica u nekad našim morima,
ušli su u našu kulu,dozidali je,
zaseli u našim stanovima
i goreli su povazdan, kažu sage,
nekakvi televizori.

Prošlo je dve hiljade zima od tada
varvari su se množili sve manje
a mi smo se množili sve više,
ubijali su se iz puke zabave
a mi zbog plemenskih ratova
i onda, kad smo postali oni
od nekad
a oni postali mi
od nekad-
došli smo.

I kula je sad pod našim nogama,
malter i meso u jednoj kaši,
izgazili kašu, pretvorili u prah,
sa stotinama kovačkih mehova
razvejali prah, posekli šumu,
napravili lomaču višu od kule,
poslednji od nas je ispio otrov,
upalio vatru jer mi smo Deca Severa
iz slanih pustara i sluzavih močvara
i došli smo sa umremo u svojoj zemlji.

 

 

Slava

Slava, to je posebna sorta vaznesenja
Slava, to je praznina posle pročišćenja
slava uspeva onako kako uspeva uspeh
A to je prilično uspešno

Pisano je:
„Neki bi bili pre slavni nego pravednici
Ili sveci, čak, bilo kad, bilo kad, bilo kad“
Ali niko ni slovca o silnim žrtvama
Bludnim i suludim i zato skoro mučeničkim

Koliko je patosa u klečanju na patosu
koliko je krvi isteklo iz odranih kolena
ti sati ispunjeni stranim, odbojnim mirisom
mala večnost pod natrulim telima

Prodali ste sebe al ne mari
Prev prodaje ste postali neko drugi
I tako ćete prodati pun brod roblja
Do kraja života

Ožalićete sve i podneti stoički
Put preterivanja do vrha i sve to
Kad stigne naplata, onako savijeni,
Uzdići ćete se viši no ikad jer:

Slava, to je posebna sorta vaznesenja
Slava, to je praznina posle pročišćenja
slava uspeva onako kako uspeva uspeh
A to je prilično uspešno

 

 

Realno virtuelno

Postoji kažu, zlo kod svake ideologije koja želi da menja nabolje život pojedinca.

Dobro, kažem ja, onda hajde da počnemo od starovremskog hrišćanstva za početak
i nastavimo sa svim zlikovcima koji su poklanjali blago sirotinji a dušu svetu
i svih onim koji nisu mogli da gledaju crkvenu pljačku sakrivenu sa sedam pečata
kao Otkrovenje i sve gramzive Parlamente i Skupštine i sve ropske kolonije
i sve rasne, verske, seksualne podele i glupost, zatucanost, tvrdičluk, pohlepu,
i onim koji nisu verovali da Darvinovi zakoni važe prvo za ljude pa za životinje,
opstanak najjačih, predatora prerušenih u poslovne komplete,etike, etikete
i onim koji ne veruju da je politika biranje između dve iste opcije rijaliti šoa,
svim onim koji uprkos zdravoj logici i ćaru odbijaju da postanu realno virtuelni
onim koji odbijaju da je ideja mrtva a da samo tržište živi, što pre završimo
s onima koji su prigrlili život i pre ćemo i mi stići do sanjanog pakla
i bićemo mirni, besmrtni, savršeno stopljeni u jedno kao plastika i Koka-Kola

 

 

Mudrost za poneti

Ako nisi čovek
Vojska te neće učiniti
Čovekom
Ako jesi čovek
Možda ne budeš
Kad se “skineš”
Ako si narkoman
Droga te neće učiniti
Pametnijim
Ali možda
budeš mudriji
Kad se “skineš”
Ako jesi i ako nisi
Jednom
Nećeš biti
Ako uzmeš mudrost
Za poneti
Ohladiće se
Na putu do kuće

Ako živiš uredno
Žena to neće promeniti
Ali mira
Biti neće

I možda ćeš postati
Mašina za ubijanje
I možda ćeš postati
Džanki trulih vena
I možda ćeš
Ono preostalih dana
Trošiti kao budala
I možda ćeš
Biti voljen
I možda će ti
Baš tada
Trebati ljubav

 

 

Slatki pokolj

Probudi se u isprintanu zoru, ne trljaj oči
dok tvoj duh luta
između trepavice i zarozanog kapka,
Gajgerov brojač što brzinom puža
juri ka epicentru eksplozijeto
je krckanje kostiju pod temeljima
tvoje nove zgrade,
sloj za slojem praska i mrvi se,
pravi a kao šećerni kosturi
pod zubima meksičke dece na Dan Mrtvih,
slatki pokolj-gozba za arheologe i istoričare.

Te kosti ne pritiskaju tvoj hram
kako s neba tako i iz zemlje,
ti su pagani rođeni u pogrešno vreme
i zbog toga, nekršteni, u večnim mukama
a ti si miran, sračunat i poravnan,
klanjaš se sebi sakrivenom iza jednog Boga
koji ima tri nadimka i psuju ga sa 333 psovke,
dao si novac za hram uz garanciju da se Njegovo ime
tu neće čuti i nema ga vekovima
samo tašti glasovi monarha i bek vokali pajaca-pojaca:
„Ovo je moje ja sam platio ja sam podigao
Ovo je moje ja sam platio ja sam podigao
I ovde sam ja Bog vo vjeki vjekov amin!“
obezbedio si sebi i porodici
hladovinu mermera i večnu hvalu za života
a bolje od tebe sahranjuju izvan groblja,
trampio si zlatne sveštenike i drvene kaleže
za drvene sveštenike i zlatne kaleže,
Propovedi na Gori si blizak
manje od predaka sraslih s jagnjećom kožom
i kuneš Mu se da si spalio hrastove toteme
i da na mestu paljevine ništa ne sme nići
narednih hiljadu godina ili nešto duže
a posadio si idole u temeljima hrama
kao drvena jaja u uskršnju košaricu
i krstio si decu imenom plemenske zveri
pojeći ih mlekom sa dve kapi susedske krvi
a zastave lipicanerske tribalne slave
si predao zemlji, ne mogu poreći, sve tri
a sašio milion i tri, sve različite i sve iste
i gotova rabota, samo da se izmakneš i kažeš
slomljenim glasom: „Deco moja, vukodlaci,
radite kako vam drago al’ nemojte mnogo!“
da zapamti istorija da si bio umeren
a deca su krenula u ljutu poharu
dodajući arheologiji sloj po sloj
i derući kožu svojim bližnjima
ostavili su samo tebe,starca
da pravdaš izostanak iz ljudske vrste:
„demoni, omađijani, zavedeni,
ratna psihoza, depresija, kriza,
hibris, hamartia, ohon is ohon o,
predestinacija, fatum, sile zla,
bla bla bla bla“
a nema utehesve
je ovo napravio
čovek.

I kad su i poslednjem neprijatelju
odrali kožu kao nekad jelenima
vukodlaci su osetili miris
koji je nekad titrao u nozdrvama
Per Ginta kad je stigao
do samog srca lukovice koju je ljuštio:
dašak vlage plitke zemlje
i ništa.

 

 

Nema spasa

Ovde, na selu, tu ti nema spasa od ljudi!
Misli ti šta hoćeš, cepaj dlaku il’ atom,
cinculiraj o Beogradu ali ja da ti kažem
možda ćeš pročistiti ta čađava pluća,
nabaciti kilo-dva il’ perinu mirnog sna
ali, da se ne vređamo, baksuz si brate moj,
jer ovde ništa sem lude bežanije u grad
neće doneti spas od starovremskog uroka
a da znam-znam, bio sam ja par puta tamo,
jednom sam se tako obreo čak u Rumuniji,
al’ to je več neka sasvim deseta priča,
veruj, selo ti je takvo čim mašta proradi
i zamisliš da su svi ljudi neprijatelji
a tvoja kuća tvrđava podignuta na goleti
pa se ti sad brani jer neprijatelj iznikne
gde god hoćeš i nećeš a sve što si posadio
njemu je zaklon,ne tebi, eno gviri u šljiviku,
njuši kroz rupu na vratima čučavca iza kuće,
gl’aj, usvinjuje ti odavno usvinjeni svinjarac,
čeka kod podruma, “da naoštriš sekiru komšo”
a šta će posle da radi s njom-bolje da ne znaš,
na ženu ne naskači-kucnuće ti odma’ na prozor,
krcnuće git, ko kad je dedu onda pokupila banda,
i zato ajd’ pravac grad, soliter, što viši sprat,
nek te svi mrze al da udare mogu samo iz hodnika.

 

 

Oh, srećnog li dana!

Velikog li dana za demokratiju i još većeg za potrošače
o, srećan je dan kad sam u reci suficita oprao grehe sve,
blagosloven da je trenutak ovaj, pevajte, pojte i utrojte
jer od danas vera, rasa ili klasa ne znači više ništa
do bespotrebnog balasta a homoseksualnost je stvar ukusa
i zato pevajte jer su ljudi jednaki, po prvi put u istoriji
a bez jezive božanske intervencije u vidu Sudnjeg dana,
pevajte kadiš, Aliluja, Haleljuja i nema Boga do Alaha
i nema tržišta do jedinstvenog globalnog tržišta jer
došao je dan kad svi imamo jednake šanse da porobimo
i budemo porobljeni- uz elementarno obrazovanje i silu
svako može iživeti seksualne ili napoleonske ambicije
veličina u ovoj igri nije bitna,od San Marina do Kine
vizija rafa s bezbroj artikala koji su samo jedan isti,
jedan valov, jedna splačina, jedan svinjac šarenih svinja
i stoga uvis građani sveta ponosne glave jer dolazi seča.

 

 

Na kraju sveta

Možda se nekad neko moj probudio smrznut
Sav u čauri mlečne magle močvarne ravnice
Na tlu pokrivenom stopama razbežalih naroda
I rekao sebi: Ovo je kraj sveta, moram na jug
Da bi neko na pola puta između nas dvojice
Skrivajući se od kamdžije, plamena i mača
Pogledao u gorki šećer planine pred sobom
pa u ponor što obećava zaborav pod sobom
i viknuo: Ovo je ivica sveta- lako je skočiti!
I tu sam, negde, i ja- budim se na granici grada
U promrzlom stanu što gleda na brdo-čudovište
Svetla seoskih kuća utešna su koliko i zvezde
I kažem sebi: Ovo je kraj sveta, moram na jug
I budim se par godina čekanja papira docnije
Na Novom Zelandu, na južnom rtu Južnog Ostrva,
arktički vetar mi ledi i samu pomisao na toplo
dok more nehajno seje tela tuljana dole, po obali,
najzad na kraju sveta i brinem za nekog ko će doći
i nadam se da će, zagledan u Saturnove prstenove,
tik kraj Alfe Kentaure, sazvežđa, maglina, kvazara,
naći neku utehu u tome da kraja sveta zapravo nema
mada, sumnjam.

 

 

Čovek krajnosti

Video sam te mrtvog pre početka pesme,
tvoj prosut mozak u neskladu sa holom
od bračkog mermera i lažljive pompe,
držao sam krvavo raspeće ili bejzbolku
onda sam se pomolio za tebe, oživeo si,
mlad i blažen a mene nigde nije bilo,
čak ni u sećanju hiljada koje sam okrznuo,
radovalo me to što sam nestao i iskupljen
i sve to u tišini koja kao da nema rez,
upućen na sebe samog u odsustvu boljeg
Što mrze nas dokone tim srcima punim zavisti?
Možda su žedni prokletstva razuzdanih misli?
Stanu li na trenutak i razmisle, šta će videti?
Muda vezana u mašnu? Crve u hlebi? Govno u mleku?
Blagosiljajte vaše profesije, molite za dangube
što pred spavanje otrovom čiste krvavi ring
gde se svaku noć boksuju đavo i bog bez ishoda
i zato ne ismevaj, ne zavidi, ne sudi, (suđeno ti je)
čoveku krajnosti, kojem je pisanje život
a život usputni hobi

 

 

Nesanica

Žižak u drvetu,
ćuk na grani,
pas u daljini,
vetar iznad sasušene trave,
zrikavci u žbunju,
tvoj dah puta deset,
previše je života ovde
i previše smrti –
vukovi sa proždiru
u obližnjoj šumi
s druge strane brda,
kohorte mrava ratuju u vrtucrveni
protiv žutih,
pod temeljima kuće
grizu se crvi,
ravnodušni i bestelesni
i kroz posleponoćni bestijarijum
grabe demoni
ovdašnji i dovedeni,
kriju se u zvukovima
i prividima noći
i krevet je poslužavnik
na kojem ležiš
kao sveže upecana riba
i opet ćeš ostati budan,
praćakati se celu noć
i popećeš se na brdo
a demoni će nestati
kroz tvoje drhtave prste
i uživaćeš u strahu,
u zrikavcima, vetru
travi, mirisu drveta,
životu koji oko tebe
buja i nestaje.

 

 

Saznanje

Nije to tako strašno:
ode bolja polovina života
tu sedi isti čovek
svodi račune

I tu shvatiš poznat si mnogima
Zaboravljen od još više njih
saznanje trezni kao otvoreni prozor
U zimskoj večeri

Srednje doba
Zagrevanje za penziju
Grabež tela i novca
Grabež nove gladi

Prošlost su domaštane ljubavi
Budućnost crno platno
Koje guta jarke boje
Boli manje od iluzije

 

 

Eto mene

Vratio sam se, vratio sam se
I will go, I will go
kad ratovanje ponovo otpočne
iz ove zemlje u kojoj sam rođen
u zemlju kojoj neću biti vojnik
vratio sam se, vratio sam se
nema onih šara u tartanima
ne onih koje sam tražio- potpisujem.
Analizirao sam iluminacije pomno
The Book of Kells, page to page,
tražio objašnjenje, Venerabilis kao Beda
u mitskim bićima izniklim iz slova
a oni kažu-ma jok, to je zbog ukrasa,
od turističkog kaleidoskopa
gluv od gajdi, svetlih, čupavih obrva
spuštenih nisko kao nebo iznad Derija
vratio sam se u moju fensi zgradu
mirisnu od farbe, strugotine, kreča,
čokoladu za kuvanje pobijenu u ledinu,
spustio sam se sa planina Dun Eadana
na peskoviti, kaljavi drum za Voždovac
i sećanje zaiskri ponekad kao uisce beatha
skrivena pod majicama i peškirima, eh tih
slatkih osamnaest rođenih u bačvi šerija,
zlatasto opasne kao krila sokola na mom prozoru
dok mrsnom njivom ispod prozora ide seljak
tera koze, đavolske životinje i tera kera
vuče ga zemlja naniže, ni gradska ni seoska,
njemu u susret klize lovci u maskirkama s ratišta,
nemi kao posle bitke, sa ptičarima, gordim
onako kako to samo slugeranje mogu biti,
a o lovačkim pojasevima klatare fazani
beskrvni, sa smaragdnim odbljeskom perja
poleteće ponovo, ali preparirani, moraju
jer ovde je sezona lova stalno otvorena
a smrt je ništa drugo do tričav izgovor
I will go, I will go

 

 

 

SVE BUDUĆE REVOLUCIJE

Buduća revolucija

Revolucije neće biti
A ako je i bude
Biće krvava
I olakšanje za mnoge –
Lakše je ginuti odmah
Nego na parče

Život na kredit
Boli mnogo više
Od instant smrti
Za poneti

Čekaće se na svakom ćošku
Alibi za ljudožderstvo
I okidaće basovi
U ritmu mlina kostiju
Samlevenih u prah
Za nozdrve bogatih,
Pomešanih s koktelom
Krvi amazonskih Indijanaca
Na VIP rejvu
U korporativnom bunkeru,

Budućnost sveta je
Rezanje troškova
I rezanje živih
Čovek će se zvati
Potrošač Vazduha

I novi Hitleri
Će tražiti od najužeg kruga
Slugeranja
Da ih spale na roštilju

I prožderu
Pre nego zakasneli
Revolucionari
Uđu u bunker
I zateknu veliko ništa
I krdo svinja
Sa zubima ajkule

A ja sam slobodan
I kontrolisan
I prisluškivan
I ne mogu
Ništa da ti kažem
I’m tapped!

 

Holandski ključ

Revolucija pod ključem
Zver na slobodi
Stražar u skloništu
Gargojli s vermerovskog neba
Seju semenke
Otrovnog cveća
Koje živi jedan tren

Tri dana u ćeliji
U gradu koji to
Više nije
Nema grada
Samo zatvor

Konačno se neko seti
I pusti vas
Da bi vas uhvatili
Istog dana
Zbog špijunaže
Ispred napuštene bakalnice
S jabukama u džepovima
Stanite tamo, molim vas
Da vas na miru streljamo

Spas ne dolazi od anđela
Već od švercera
Krivog nosa, žutih zuba
I velikih usta:
“Mi smo vaši
Mi smo robijaši!”

Slobodni smo
Dan pre kapitulacije
Slobodni smo
Samo jedan dan
Dok čete gargojla
Ne preplave ruine
I odvuku nas zauvek
U rudnike žive
Ali, slobodni smo danas
I jedemo jabuke

 

 

Kriva žrtva

Nije žrtva toliko nevina
Kao što se čini
Da nije promucala
Nezgodno pogledala
Pokorno leđa poturila
Ni zločina ne bi bilo

Da žrtva nije
Ono što je
Da deca ne nasleđuju greh
Pa da pričamo
A ovako- žrtva nije baš nevina
A i istina je uvek negde
Na sredini
Minskog polja

A i taj zločin
Šta je to do pobuna
Isfrustriranog pojedinca
Protiv društvenih normi
A individui se, znamo,
Mora pomoći

Niko od nas nije svetac
Pa ni žrtva
Samim tim je kriva
Kriva je jer je mrtva

Žrtva je mrtva
Živela žrtva!

 

 

Stvor

Ubiće me
Stvor sporih usta
Punih brze hrane
Stvor sporih usta
Koja se nikad
Ne zatvaraju

Ubiće me
Stvor svinjskih očiju
Maločas probuđenih
Stvor svinjskih očiju
alavih

Ubiće me
Stvor mrtvog tela
Koje ne zna bol
Stvor mrtvog tela
Koje ne zna za napor
Nesvesno sebe

Ubiće me
Stvor poganog uma
Zagušenog čulima
Stvor poganog uma
Koji diše krv

Biće to
Ubistvo bez pozlate
Bez dostojnog protivnika
Bez opasnog neprijatelja
Bez spasavanja sveta
Bez plemenitog divljaka
Bez raskošne zveri
Pritisak na taster
I mene nema
I Stvor je tužan
I traži još

 

 

Fin neki svet (Diskretni šarm buržoazije)

Glasovi tolerancije i razuma
Izgubljeni u divljini
Loše mumificiranog
Vizanta,
Humana, prosvećena grla
Što jednako lepo pevaju
Na engleskom ili francuskom
Koliko i na srpskom
A možda i bolje
I odmerenost, ta večita odmerenost
I uvažavanje i politička korektnost
I osmeh za levicu i osmeh za gejeve
I osmeh za ljutu za socijalu
I osmeh za neprijatelje
Kojih ima i
Nema

Ali, pokušaj, samo pokušaj
Da izneseš njihov klavir,
Dodirni dirke pod
Palac debelom prašinom,
Spustiće poklopac i
Stainway će sažvakati šake,
ispljunuti koščice
Pravo u tvoje oči,
I pokušaj, samo pokušaj
Da ih gledaš nešto duže
Videćeš trouglaste turpijice
U njihovim ustima,
I zausti, samo zausti,
Kako nisu dali dovoljno,
Poljubiće te francuski
A potom odgristi jezik,
predjelo na svingerskoj večeri
za prijatelje liberalnih
svetonazora,
I pokušaj, samo pokušaj,
Da razmisliš zašto drže
Distancu
I shvatićeš da je nema –
Dva koraka,
Panterski skok
I brzi kraj

Dugo smo pričali,u prošlom veku,
o nama i „njima“,
a nikad, pa ni danas,
o nama i NJIMA

 

 

Unabomber

Sakrij demona u drvetu
I spakovaće ga u čamovinu
Jer slobodu voli
Manje od komfora

Nisi hteo da budeš
Predavač
Predavač je jednako
Kritičar –
Stvaralac koitira
Kritičar voajeriše
Mogao si i ti
Da se jebeš s tim
Imao si talenta
Za naučnika
Ali, s brojevima se
Uvek zna,
Zar ne?
Čovek je
Fluktuirajuća
Vrednost

Snima te tehnika
Poraz je ovekovečen
Ti ne bi bio
U centru pažnje
Ni na svom
Bdenju
A vidi ovo-
Yahooo se kiti
tvojom njuškom

Popularnost je kad te
Izvuku iz tamnice
Puste da laprdaš malo
I vrate kad je
Najslađe
Ćuti, bombašu
I pravi se da si
Živ

Jedina bomba
Koja nije eksplodirala
Bila je tvoja brvnara
U idiličnoj zapizdini
Domu duhova,
Monaha i mesija
Jedina bomba
Koja je trebala
Da eksplodira
Implodirala je

Grize te
Trebao si da kažeš
Nešto kul
Pre akcije
Nešto što od ubice
Pravi pesnika

 

 

Pasje blago

Po tome koliko dugo trčiš za koskom
vidiš koliko si pas u njihovim očima,
fali ti rep da vrtiš i peruška u dupetu
da poletiš nisko, vašljivo, papagajski,
siromašan si, ali to je jučerašnja vest,
ovo je zemlja mogućnosti, agonija izbora:
toliko guzica ali, koju poljubiti, izdajo,
ono što mrziš su oni, ono čega se plašiš
si ti na njihovom mestu, krvav i ušuškan,
sve je na mestu u zemlji koordinisanog haosa
i »Samsonite« koferi imaju rezervisana mesta
u utrobi autobusa, karirane plastične torbe
idu poslednje, u korak sa vlasnicima bagaža,
“crnje današnjice”, ubledele-zovu se nezaposleni
dok čestiti građani na poslu čitaju “Nacional”
i u slobodno vreme isteruju Rome iz kvartova,
panično broje kineske prinove na Novom Beogradu,
kako je već kome po volji, ovo je slobodna zemlja,
ma, samo zapni- možda će ti čukununuk postati
predsednik mesne zajednice, tranzicioni period,
iznad solitera solipsizam vizije raja nevoljenih,
redovi ispred šaltera dižu se do zgašenog Sunca,
diži natalitet, brani i hrani zemlju, ćuti i glasaj,
potvrdi: iz mošnica uglednika teku talenat i moć
nema vremena u zemlji zemana, nema vesti samo abrovi,
nema borbe samo inat, nema nepravde samo sudbina,
pas je pretvorni vuk a čovek je pretvorni pas ovde
gde se robija slobodan život i vlada iz zatvora
ali tvoje blago je meso tvog mesa i oko oka tvog uma,
mutnog je sjaja, bez cene na diktiranom tržištu
kad ga ne traži niko ne daj ga nikom, kad zamoli
daj da se prelije kao poljubac na novorođenom
bićeš jak i bogat a cinizam će otići u rečnik,
svet ili ovde je za one koji znaju samo dve strane,
pred tobom je dug put a umor nikako da dođe.

 

 

Drugi život

Kad bih uzeo po uzdah svake večeri koju sam proveo sam
nakupilo bi se tu dovoljno za jedan mali drhtav život
krcat titravim mogućnostima koje nikad neće zasjati,
tužan kao novogodišnja jelka sa pokvarenim sijalicama,
prazni vapaj umirućeg u pustinji očiju punih fatamorgane,
potpun život, zaokružen, bez Sudnjeg Dana, bez vasrsnuća

 

 

Prošlo vreme

Prijatelj jedva čeka da lepo govori o tebi u prošlom vremenutvoj
život je pomaganje mnogima ali ni odlazak nije izuzetak
i VD Brat nije ni pred kim ostao bez dovoljno teksta za optužnicu
naročito pred nedoslednim polovcem, kolaž-čovekom, da, tobom!
Imaš grčko ime i slovensko prezime, čist si ali ne i uštirkan, nosiš
tamnu kosu i svetle oči, umereni kontradiktorni hedonista, kako god,
uz kačamak sa zlatiborskim sirom piješ beogradski jogurt, ej, bre!
Previsok si ali nisi za prvi tim treće lige, nespretan a opet sportski tip
nisi ženskaroš ali si se opet nekako dočepao prelepe devojke. Sreća!
Hteo bi da kažeš nešto u odbranu ali vreme je već odavno isteklo, sori,
prijatelj počinje da govori o tebi u prošlom vremenu, veoma pohvalno,
a ti stojiš tu pored njega, sa rečenicom u jednjaku, tako nepristojno živ.

 

 

Oči

Znao sam mnoge ljude
ali su im oči bile iste
I morao sam da idem
Što dalje od tog nekog
Nastanjenog u zenicama

Nisam preplašeno bežao-
Udaljio bih se polako.
Licem prema vratima,
Mahanje preko ramena,
Poneka hladna poruka
Kao račun za grejanje
I bio sam detinje miran
Razvezanog jezika,
Raspertlane duše

Nisam video
Svoje oči.

 

 

Recept za ludilo

Slavni engleski romantičar pisao je jednu pesmu dnevno
I to ga je svrstalo među sumašedše kako stoji u dijagnozi
Ludnice smeštene nedaleko od njegovog ubogog doma
A lečili su tad bičevanjem, ledenom vodom, vezivanjem
Kao narkomane danas kod nekih pravoslavnih monaha

Slavni američki roker lečen je kao tinejdžer, bezuspešno,
Od biseksualnosti, elektroškovima i poganom hemijom
A u ime vere u naučni progres i, desetak godina docnije,
Otpevao je epitaf razumu: „Ubijte, ubijte svoje sinove“

Anonimni ljudi šetaju ulicama, džepova punih prozaka,
svi pod anestezijom, manje zbog smrti više zbog života,
i nema nasilja, i nema lobotomije, i nema elektroškova
i nema homofobije i svi smo zdravi, normalni, bravo mi!

 

 

Visoka očekivanja

Problem su visoka očekivanja
Seks je stapanje i zabava
Za tebe i dalje
Znaš i možeš da zadovoljiš
Gipkost i umešnost
Rade ono svoje
I dalje
ali kad je sve gotovo
Kad je sve gotovo
Pod tušem je neko drugi
Aseksualno seksualan
Spira funk
Konstantan high
Ne postoji
Samo neostvarena
Očekivanja
Milionitog spajanja
Uteha pred san
Bez snova

Pod nepcem
jezrece viskija
Trideset godina starog
Ali iskrice
Ne igraju na jeziku
Omamljenost, bunilo
Izvetri s obavezama
Narednog dana
Tvoje je telo
Belance
Meko kuvanog jajeta

I nutkaš tekst izdavaču
Najbolji do sada
Ali da li je
Dovoljno najbolji?
Nikad nije
Jer ne može biti
Ne ovde
Ne od tebe
I on kaže
Pusti knjigu u život
Zaboravi je
Drolju bibliotečku
Sad je sve na publici
Koje nema

Smanji očekivanja
Samo postepeno
Samo postepeno
Ugledaj se na kolege
Ku(le)rčine urbane
Jebeš printanu strast
Probali smo
Nema iskrica
I ovo je dosta
Odakle ti pomisao
Da si bolji od drugih?

Spusti prečku
očekivanja
Još jednom
How low
Can you go?
We will never know
I ti si, kao i mi
Vancaga balkanska
Takav si rođen
I takav ćeš biti
Kad te ova nezahvalna
Zemlja proguta

Smanji očekivanja
Ako želiš da preživiš
Ne skači dva metra u vis
Kad možeš pola od toga
Da se krv ne burka
Da se Nekome ne zameri

Tvoja reč u pesmi, knjizi
Manje odjekuje
Od Facebook statusa
Utopljenika koji
Brka vazduh i vodu
I stoga strada
Utopljenik-usamljenik
Izolovan i bezopasan
Sve se to uklopi
U sistem
Dovoljno je da se Neko
Namršti kad te spomenu
I gotovo
Nema crnih lista
U opštem crnilu

Takvi kao ti
Ne dižu bune
One ih odbacuju
Kao strana tela
A ustanaka
Ionako neće biti
Ni neke budućnosti
S osobenim ukusom
Mašta te izdaje
Ne možeš da zamisliš
Pristojan život
Samo usamljenu starost
U ritama
Kontemplacije o suicidu
Likvidaciju, jarak,
raspadanje od radijacije

Nikad umetnost od tebe
Nikad revolucija od tebe
Nikad novac od tebe
Nikad ništa od tebe
I uvek svašta nešto
Od tebe

 

 

Preživeli

Nedeljom nema mladih, lepih i uspešnihnestanu
pred nama starozavetnim skakvcima
tek poneki par srndaćki promakne sa prevarom
što miriše na jeftini sapun „dnevnog odmora“
retka kola jurcaju mahnita, žedna pešačke krvi
(bez straha od kazne jer, danas i milicija odmara)
nema larme, svi turisti su zalutali u Bukureštu

A onda nastupamo mi negde oko pola tri,
u musavim trenerkama jurišamo na kioske,
grabimo orošena plastificirana piva,
dovlačimo se kućama iz snene međusmene ali
pola sata pre nego što sklopimo oči počinje san,
šake nam još mirišu na zgnječeno vođe i
bolničke hodnike a mozgovi na tešku dijagnozu
i tad smo svi kao oni, pušteni kući na vikend
Dd lutamo što dalje od očiju i sramote roditelja
a onda ponedeljak, „čuvaj se sine“, zajednički prevoz
pa nazad u instituciju

Kažu da smo skakvci
a ljudi smo,
oni koji su preživeli
još jednu nedelju

 

 

Reise, reise….

Putovanje je kockica čokolade
Možeš da ga skrckaš,
Potrošiš brzo
Kao lošu naviku
Ili
Sisaš polako
Dok tvoja pećina
Ne postane lecitin
Ili
Kao neki
Siromašni ljudi
ćušneš ispod jezika
I tu i tamo
Izbaciš napolje
Nakratko
Da zasladiš posni razgovor,
Ubaciš malo poezije
U život sa scenografijom
Stihova Iana Curtisa
I kažeš, recimo:
Prošle godine u Budimpešti
ili
Kad sam ono pre sedam godina
Bio u Španiji
I nakon izvesnog vremena
Shvatiš
Da je tvoja poezija
Zanimljiva koliko i starovremske
Porodične projekcije slajdova
S retkih letovanja u inostranstvu
A ono parče čokolade,
Njega davno nema
Ispod jezika ,
Samo ustajalo pivo
svakodnevice

 

 

Piramida užasa

Mir zlovoljnim ljudima
Jer onih dobre volje
Više i nema
Lako je ubiti preko drona
I zilotskog klona
Oćuti to,
Nebitno, nebitno,
Danas si isključiv
Ako mrziš fašiste

Bez stava se da preživeti
Bez slobode takođe
Lako je slati
Plamteće kugle
Na one u prašini

U ime Božje pravde
Onda kad si
Previše visoko
Pogledaj me u oči
Dok povlačiš oroz
I reci mi da
Plaćam cenu vere
I lošeg humora
Uplaši se, iskupi se,
isprazni i ubij
I onda ponovi
Ovo sve

Koliko je čistote u strahu?

Strah te uneredi,
Smrdiš od njega,
Nikad nisi čist
I ubićeš ponovo
U ime čistote
I tlačićeš
I ubiti
Nikad čist
Nesrećan
S bičem
Na mozgu

Na vrhu piramide užasa
Su tvoje i njihove vođe
Genocidalni manijaci,
Bacaju bombe, kletve
Šire radijaciju
I venerične bolesti,
Kupuju krv
amazonskih plemena,
slede oficiri, obaveštajci,
egzekutivci, kao ti,
i tako sve niže i niže
do silovanog deteta
koje muči svog psa

Možemo jesti ljude
U ime buduće dece
ali život nije imperativ
odavno

 

 

Jorik? Nikad čuo za njega, Horacije!
ili
(Kenneth Goldsmith u Beloj kući)

Kopipejst skomroh,
Odeven u posteljinu
Na kojoj se krečila
Jena Jameson,
Zaludni šoumen,
Šuplja tikva
U prinčevskoj ruci

Jorik?
Nikad čuo za njega, Horacije!

Smeh se ori u plodu
Ovularne Sobe,
Zaglušuje krčanje stomaka
Trećeg Sveta,
Avet Ričarda Trećeg Niksona
Razgovara s Obaminim portretom,
Rečitim koliko i model,
Miriše se na guave,
Avokadose i agave,
Bazd krvi
Skoro neosetan,
Trijumf bezvoljnosti,
Zabavljeni čulima,
Duše nose negve
Od optičkih vlakana

Zlatni kovač
Sipa kokain
U poslednji šot
Morfijuma
I umire se,
Življe no inače

 

 

Naša bol

Doviđenja, meni se kenja!
Žene – kese

S nama nije čovek
S vama nije zver
s nama nije žrtva
s vama nije dželat
istorijska pomirenja
u ime izjednačenja
svako ima
svoju bol
isto je to

Nama fali vlast
Vama fali krv

Mi imamo nesreću
Vi ste mizerija
u ime prevere
u ime prevare
Ali svi mi
Imamo svoju bol

I svi smo spremni
Za pravo rešenje
Koje obezbeđuje osnove
za razvoj celog društva
u celini i celosti

 

 

Odlazak mršavog belog čudaka

Odlazak mršavog belog čudaka
Ne seje strele po očima ljubavnika

Moje muke su imale svoje traume i PTS
I nema razloga da se duže zadržavam
I slažem predvidljive rime za dokone uši
Pune voska i nema dodira za ruke
Navikle na vesla

Još jedan čuje pesmu sirena
Ali, taj je vezan za jarbol
A mene se, očigledno,
Niko nije ni setio
I idem ća
Preko ograde pa u talase
*
Lažem, nisam želeo da mi sipaju
Vosak u uši
I nisam želeo da me
Vežu kao goveče
I nisam skočio u more
Zbog pesme sirena
(Divna jeste ali ne toliko
Da se čovek zbog nje ubije)
Video sam i čuo previše
I nisam mogao dalje-
Eto!
*
Kad budu pevali
O mom umnom kapetanu
Dve, tri hiljade godina kasnije
O meni neće ostati ni slova
I neće vam reći ko je i kakav
On zaista bio
A priča je ova:
Nisam želeo da idem u rat
Nisam želeo da slušam naređenja
Ali sam pristao na to
Zbog života
Kojeg se sad tako lako odričem
Jer, šta sam ja znao
Na tamo nekom ostrvu,
Besposleni pesnik
Napuklog glasa s čudnom harfom,
Otrovnog jezika i mračnih misli
Kad su došli po mene rekli su:
„Pesnici su oslobođeni službe
Ali, ti nisi pesnik!
Ni reči o tome kako se krv lije
Za otadžbinu i zakone,
O nedostižnim lepojkama
Visokog roda,
Zavičajnim pšeničnjacima
I proplancima,
Vređaš kraljeve i bogove
I sve koji nisu niskog roda kao ti!
Zloba, sujeta i zavist,
Hranjeni ružnim glasom!
Dobio si raspored –
Bićeš kuvar!“

Toliko o kulturnoj politici
Moje slavne domovine.
*
I krenuli smo u ime civilizacije i zlata,
Lađa,roblja, stoke, belih zidina i pičke,
Deset godina sam gledao osakaćene,
Lude, mrtve, umiruće, raščerečene,
Užase koji ne trpe reči i,
Kad se sve okončalo onako kako vas uče
Kapetan mi je rekao:
„Napravi veliku vatru, dovuci kazančinu,
Red je da najhrabriji ljudi Zapada
Pojedu najhrabrije ljude Istoka!
Nek’ Istok upozna Zapad!“
Svi su jeli ljude osim mene
Jer sam bio najkukavniji Zapadnjak
(i drago mi je zbog toga)
I lakše sam podneo i to pripravljanje
Pobedničkog pira
Nego to što moji prsti
Nisu takli žice deset godina
*
Put kući, s tim ljudožderima,
Trajao je malu večnost
I merkali su se kao zveri
I kao ljubavnici
I lajali svojim poganim ustima
A to nisam mogao da izdržim, shvatite,
Deset godina bez poja i pesme,
Ukoliko pucanje lobanja i kostiju
Nije trogateljni zvuk kao onom idiotu
Što je napisao ep o krvavom ratu
I poslednje što sam rekao posadi
(koja me nije čula, naravno)
Bilo je:
„Život je, ponekad, precenjena kategorija“
A onda sam potonuo, s pesmom sirena u ušima,
Jedinim umilnim zvukom koji čuh.

 

 

Prijatelju, lepša ljubavna pisma umetnosti bi slao Unabomber!

Kažem ja
I gledam kako stvaranju pristupaš kao varvarin
Ali ne onaj maštoviti, plahoviti, lirično krvav,
Zaljubljen u glasove u krovu kuće od mesa,
Već onaj drugi, zečije usne, mutnog pogleda,
Koji uživa u očaju, truljenju i neumitnom,
Kao da oni bez njega ne mogu da igraju
Taj krti ples od sapetog ritma i pokreta,
Ti si onaj koji nije ni paganin ni ateista
A kamoli neki nakalemljeni hrišćanin,
Smeješ se načitanom k’o nepismenom,
Sterilnim, kreativnim i jurodivim,
Verujućima, poluverujućima, cinicima,
Valjaš u kaljuzi uzaludnosti principa,
Dionizijskog, apolonijskog, zena,
I to ti izgleda nije dovoljno, drugar,
Jok more!
Šoraš u širokim mlazovima
Po listovima koje si maločas ispisao,
Ili ih tako štitiš ih od šake i baklje,
Znaš već koje…
Tvoje, aleksandrijske

 

 

Stara pravila

Živim namešteni bokserski meč –
Na meni je da izađem u ring
Dobijem batine
Vratim se u presvlačionicu
polijem vodom
odspavam malo i
ajde ponovo

Udarce ne smem da uzvratim
Gnušaju se borbenosti
A oči im piju krv jer,
Ne priliči, kažu,
Finim ljudima da se biju
Uostalom, uzvrati ti
Pa ćeš videti…

Mučenike cene
Mene ne

Potkovica u rukavicama
lakat u bradu
Koleno u muda
So u zenici
Koverat
U sudijinom džepu

I uvek kažu,
Dođi sutra,
Biće još gore
Iako znaju
Da su reči
suvišne

 

 

Trampimo kaveze

Celog života trampimo kaveze
Manje za veće
Stanove i kola
Siromašne za bogatije zemlje
Kancelarije i grobnice
Jedemo robovsku hranu
I slušamo muziku za robove
Koju sviraju robovi firmi i poroka
i zamišljamo da smo slobodni
i da će nas težak rad osloboditi –
ta taktika je upalila u konclogorima,
zar ne?

A istina je jedna
Malo loma sad
Ili mnogo loma
Kasnije

 

 

UMETNOST 21.VEKA

Umetnost 21. veka

Šta god učinio
Dovoljno je
Jer nikome ne treba
I nedovoljno je
Jer uvek možeš više,
Ne smeš stati
Jer ćeš umreti,
Skameni se
Ili si gotov

Pamtiće te
Pet minuta,
Zaboraviće te
Zauvek,
Svi smo početnici
I nikad nećemo
Naučiti zanat

Uz nagradu sledi
Poklon-paket od sponzora,
Uniforma
I vazalski
Zavet ćutanja

Bez nagrade sledi
Bez nagrade sledi
Bez nagrade sledi
Bez nagrade sledi

 

 

Zaključana vrata percepcije

Niko ne čuje buku u pozadini
Bouvijeve The Heroes
Niko ne vidi drugi plan
U filmu iz sedamdesetih
Svi čitaju proredom
I niko neće da prepriča
I svi se stide
Ako znaju
I 2000 godina kasnije
vraćamo se monotonom tonu
pričama za odraslu decu
i portretima faraona
Vrata percepcije
su zaključana
železnim katancem
koji čeka
zarđali, krti
ključ

Ne veruj pesnicima
I piscima generacije
Onim koji su ušli u rokenrol
Sa 70
A izašli sa 120 kila
Ušli u politiku
bez prebijana pare
A izašli sa razbijačima
Koji biju za paru
Budi bolji za pet kopalja
štit uvek drži uz grudi
i pripremi se
na glad

 

 

Bolje ne pitaj

Teško je zagrliti hitru tamu
A ni ljubav nije uhvatljivija
I većina ne zna za dodir
Ni prve ni druge
A oni koji su ljubili obe
Znaju!

Znaju skoro sve
A ako neko zna
Šta je to
„još nešto“
Ne pitaj ga –
Mrtav je.

 

 

Nesanica

Nesanica kaže: napiši pesmu
Još nemaš razloga za san
Noći su proždrle dane
Samo dok goriš treba ti
Mrak

Strah pobeđuje kad olovka leži
Truliš brže kad nema tona
Rutina melje, novac grize
Čaura je gladna nove
Praznine

Možeš da ležiš i čekaš da usniš
Možeš da ustanež svež za bič
Može da se boriš i ostvariš nešto
U zemlji koja ne zna za san
Samo za komu

 

 

Pročitano

Svoj dan sam pročitao za pet minuta
Zgužvao kao da je list „24 sata“
I bacio u korpu
Ali osećaj nije bio tako dobar
I trebalo mi je nešto
Jače od toga
Što zapliće jezik
I raspliće maštu
I par tura docnije
Bio sam spreman
Da se dogodi bilo šta
Ali je moj dan
I dalje bio zgužvan
U kanti za smeće
I shvatio sam –
Dosta je odugovlačenja!
Mora da se spava!
Razgužvao sam prljavi dan
Pokrio njime guzicu
I legao na klupu

Kad sam se probudio
Sutradan ujutru
Otkrio sam da mi je
Neko poturio
„24 sata“ pod glavu
Kao jastuk

 

 

Wanderlust

U levom uhu još besni
Vetar od pre tri godine,
U desnom se krije oluja
Od dana kad sam rođen

Ne okrećem pogled prema nebu
I ne zurim u tle –
Oči love, srce guta,
Put mi se baca pod noge

Iza ugla čekaju
Mnoga čuda,
Čekaju
Da pobegnu od mene

 

 

We Are The World, We Are The Children

Ostavite svet
U onom stanju u kojem je bio
Posle svečanog presecanja
Pupčane vrpce:
Koloplet ludila i slabosti,
Dah u nosu,
Fleka od sperme
Na pozajmljenim
pantalonama,
Znam da to
Možete.

 

 

Škotska, spin doktori i crna, crna nafta

Posejao sam sve strahove
Severno od granice
Ja sam doktor
Ja spinujem
Glad isplivava
Na leđima ale iz Loch Nessa
Nezaposlenost zvecka lancima
U zamku Stirling
Teroristi plaše turiste
U Nacionalnom parku Trossachs
Dobio si slobodu
Ako zaista veruješ
Da se ona servira
Uz haggis i pivo
Sloboda se osvajauvek iznova
Zaboravi da sam
Išta rekao
Sa mnom nema neizvesnosti
Sa mnom nema nezavisnosti
Sa mnom ostaje 37 vrsta čipsa
U hipermrketu
Istorijske nepravde se ne ispravljaju
S njima ležeš
I umireš
Ja sam doktor
Ja spinujem
Ja ću ti pomoći
Došao si
Na pravo mesto

 

 

Nasleđe

I kad pobediš
U svom svetom ratu
Ponosan na svoje
Zdrave gene
I veliku porodicu
I kad gurneš
Moje matoro truplo
Niz brdo posuto
Krvlju i tosterima
Slobodan od sumnje
I potčinjen dogma
Ostaće ti moje nasleđe
Čuvano vekovima
Moj ponor
Sad je samo tvoj
Zagledaj se u njega
I dozvaće te

 

 

EROTIKE

Gluma

Čekaću da me probudiš
Oko će pobeći u jastuk
Telo u čaršavsku šaru
I čekati tvoje usne

Odglumiću iznenađenje
Dok se rascvetavaš
Na mom vratu
I odigraću san
Dok zatvaraš
Vrata

I moje uši će se skupiti
One, kao, ne čuju
Tvoje potpetice u hodniku
Iako nema
Razloga za to

 

 

Rimski stil

Bio je čovek patricijskih manira
I rimskog nosa,
Lovori su prerano aterirali
Na Cicerenovsku glavu,
Imao je pamet, imao je izgled
Rečju, osuđen na neuspeh

Problem je bio, kao i lepota,
U oku kamere
I neko je sakrio svoje lice
Ali ne i on, taj nos
Nije mogao da pripada
Bilo kome
I cena je bila velika
I jevtina kao razgovor
Pijanaca ispred
Vinskog podruma

Od papirnate i elektro-graje
Nije mogao da čuje
Svoje misli
I 100 članaka
I jedan razvod kasnije
Otišao je u rimskom stilu
U kadi, prerezanih vena

Konačno je zavladao muk

Čaršija voli mučenike
I kukavice

 

 

Luka

Tvoje lepše crte, moje crte,
veliki plan predestinacije,
pol je na kocki-sve na roze,
kažeš ti i sklanjam žetone
s plavog, za imena i ne pitam
imaš ih za tri sledeće generacije
a naše hipotetičko dete stvarnije je
od goluždravaca dole, u posranom
pesku ispred zgrade, da, da, to je
gotovo bezgrešno samozačeće
rekao bih, kao tipičan muškarac,
suvišan trut u vašoj košnici
još od “Momaka iz Brazila” do
dvoglave ovce i nazad i još malo napred,
na meni je da budem tatica, odgovoran,
i ne pričam gluposti u tvoje ime i zurim,
kad me niko ne gleda, negde u nabujalu noć,
kao da će umesto Meseca isploviti
moj brod sa bocom nade u rezervisanoj kabini.

 

 

Nadživeće ih sve

Seksualne opsluživače, monetarne nabavljače, frustracione otirače,
tim redom od mladosti preko zrelog doba do teturavog klimaksa
jer je glupost večna, jer ludilo damoklovski plamti nad vekovima
a jednom će neki radoznalci zaljubljeni u literarne bizarnosti
otkriti na osnovu broja njenih kritika s koliko se pisaca zabavljala
a na osnovu njene žute radne knjižice ko joj je sve i kada bio muž,
tanušni opus poslužiće kao prikaz omiljenih stilskih vežbi
i svih bolnih istina izbegnutih Tombinom veštinom i rutinom,
ostaće možda još poneki zapis fanatičnih, prezrenih tribadica,
opčinjenih sredovečnim tonom tankih usana mehaničke pohote
pseudo-Vladislavin citatološki blogić u izbledeloj arhivici
A, da, zaboravih ima toga još-knjiga rođenih, umrlih, deca, rođaci
i poneko sećanje na nepomične oči, glumljeni gest i hladnu šaku
nezadovoljstvo bez melanholije, bes besa radi, izmešane boje
zift crnom i gardom nadžaka skrivenu ljubičastu sumašedših
žuti odbljesak ljubomore nasve i vsja,svarenu zelenu žuč,
mrakom pokrivenu nagost pergamenta, crvenilom jezika obavijen
sivi mozak-predator koji ljubaznost vidi kao logično ropstvo
ostaće za Vladislavom, kao pouk,polarno belilo sećanja na nju
jer nadživeće ih sve, kao smrt koja ih je jebala celog života.

 

 

Držim tvoju ulicu

„”It’s your own life – ruin it your own way,”“ Shelagh Delaney

Tvoja ulica je moja,
ona ista ulica na koju sam sebe pratio
jer ti nisi mogla ni htela,
cela staza od leda i smoga
niz koju se ovo derište
strmpopižđavalo,
svaki jebani semafor i prodavnica brze hrane,
teški kapci tvojih prozora i očiju,
čak i kužni vetar iz pravca zoo vrta, i on je moj
a ti zadrži svoje mrazne dvore
ti, Veličanstvo što preskačeš vekove
i dopisuješ treću cifru svojim godinama
dobićeš diskretni kniks,
neću odrati kolena na ledu ovaj put (kakav kiks!)
i hvala ti za moju ljubav
ne bih pio iz te čaše da me nisi ižednela
a sad- nikad dosta
i znam-njenu put je dotaklo više Sunca,
njeno telo je volelo više muškaraca,
i ljubi se bez zazora
ali pleše kao devojčica ispod duge
a kako voli neću ti reći
može mi se kad držim tvoju ulicu.

 

 

Igrice

Uz prećutni pristanak roditelja
igramo se odraslih od 11 do 15h
vodimo ljubav sa pauzamažanr
–slikama životne rutine,
gosti i domaći, domaći gosti,
kafa, sok, možda neki slatkiš,
ni kap ne sme da se prospe,
ni mrva ne sme дa se razmaže,
deco, sakupljajmo odbeglu odeću,
markiramo modrice, nameštamo jastuke,
čaršave, pokrivače, čistimo tragove
kao dete škrabotine na zamagljenom
prozoru, isključujemo bojler,
proveravamo ringle, gledamo na satu
jedanaest sati imamo dvadesetu
tri popodne- trideset godina.

 

 

Između dve pesme

Kad sa snom zmijski odbacujem svest,
prvi ton iskri u boji svakog sledećeg,
mrzim te, jer uništavaš deo prostora
između nas i volim te jer si se drznula
da to učiniš i potraga se nastavlja
u novom akordu slivenom u istinskoj
tišini između dve pesme i tad znam:
tragači smo kao ljubavnici,
tragači koji su ljubavnici,
ljubavnici i tragači.

 

 

Your Collagen Smile

Još par stotinki intimnosti
I teleportuješ se u svet biznisa,
Zaboravi da sam juče bio prestar
I ne pitaj šta sam danas, samo da uhvatim
Just one quick glance,just a fleeting glimpse
On your collagen smile, just one look
At your famous collagen smile
Samo jedan brzi, letimičan pogled
Nat voj kolagenski osmeh
Na tvoj čuveni kolagenski osmeh
Dok obaraš sopstveni rekord
U nestajanju kroz zaključana vrata
I ja sam miran i kuhinja je tu gde je,
Sto trpi kafu i jutarnje izdanje,
Bože, pored ovakvih naslova
Ostajem gladan punih usta
An tsceal na h’ amharclann »Ag fannacht Dia«
U komadu »Čekajući Gospoda«
Le fonota »Ag fannacht do gaire le collagen«,
Sa podnaslovom » Čekajući tvoj kolagenski osmeh«
bi fille do gaire le collagen, mo chroi,
do milis gaire le collagen!
Daj mi tvoj osmeh kolagenski, srce moje,
Tvoj slatki osmeh kolagenski!
Menadžeri, PR-ovi i poneki novinar
I lažni prorok upravljaju svetom,
Našao sam čoveka u ukrštenici,
Deset slova, jedan vodoravno:nepotrebno,
Sad me spasavaj, dozivam te,
U srpskom, engleskomi,irskom,
beogradskom, rokenrol, druidskom maniru,
samo jedan pogled, srce, mo chroi, hey, babe,
i vrata su zaključana a ti si tu,
zaboravila si ključeve od kola, pada zavesa
tvoje kose i nestaješ zveckajući.

Oh where art thou, collagen smile?

 

 

Boemska raspadija

Bio sam standup komičar
Za nju
Rekla je:
„ Volim te kad patiš “
Rasekla me je
Posred jugularne vene
I postao sam
Ozbiljan i bled

Bio sam čovek- tigar
Za nju
Ali ona voli mace
Išupala mi je očnjake
I napravila ogrlicu

Bio sam boem
Dok poljupcem nije
Isisala zadah duvana i piva
Postao sam jogi
Dosadan

Poželeo sam osvetu
Ali sam toliko puta
Proživeo smrt
Moje ljubavi
Da sam stotinu puta
Iskrvario iznutra

Bio sam čovek-ajkula
Ali je ona rekla:
„Svrti se malo“
I ja sam stao
I umro

 

 

Nezaustavljivi uspon Mackeya Jakšića

Vraća se u rodni Beograd
Preko doline Sv., Fernanda
I Frankfurta na Majni
Mackey Jakšić
Aka Stallion of Balkans
Aka Flaming Hot Rod
Aka Schwanz Lang
Aka Rocki Thunders
Aka Braslav Miodraga Jakšić
Pobedonosan posle
Epskog klinča sa zadnjim trapom
Jenne Lynn Patrick
Aka Kendre Swallows
Aka Tarye Sinns
Aka Belinde Reardom
Aka Marie Ochoa Novotny Kang Flaherty Simpson,
Nedostaju mu burek,
Sarma i Beograđanke,
Najlepše devojke na svetu,
Donosi nam film
Galebovi iznad Beograda
Turističku razglednicu
U oku minjona

Posađen posred Press centra
U Staklencu
Kao patrijarh
Kao papa
Kao Raspućin na steroidima
s tonom svoje muzike
Na CD-ovima,
Muzike uz koju se
Tantrički koitira,
Najavljuje eventove
Koji su iznad događaja,
Štancovanim sećanjima
Precvalog kuronje
Puni štandove na
Sajmu knjiga,
Pozivaju ga na svaku
Debatu
Panel raspravu
Okrugli sto,
U svaki reality show,
Mudro zbori anegdote
Sa snimanja:
Američke porno glumice insistiraju na sigurnom seksu
Al ja ne
Usred snimanja strgnem kondom
i bez kondoma nastavim
Da deljem još sat i po
Fripnula je skroz!
Ej,bre,
to joj još niko nikad nije uradio!
Alo!
Priča Mackey o svemu
Samo ne o politici –
Imao je i on
Zlatne dane aktivizma,
Ono kad su ga zvali
iz ekološkog pokreta
Pa jednom tako,
Za vreme koncerta
grind core banda Clit Deepwood,
Bodo, Norveška
Uzeo je za ruku
Aktivistkinju sa Islanda,
Dahliu Gudmundsdottir,
Odveo na stejdž
I kresnuo je
Pred tri hiljade ljudi
(Pogledajte na sajtu
www.wefuckforwhales.com)
Ali to su sad tempi passati
Ko što reče Rocco Sifredi,
Danas je ta borba uzaludna
Kao “rat za čast Moane Pozzi”
Ko što reče naš poznat pisac,
On je ovde u misiji
Dobre Volje
I svi se pitaju kako on to zna,
Kako je tako načitan,
Pametan i obdaren,
U dobroj formi,
A ne vide da je ofucan
Ko papudžijski mačak
I liči na direktora
Najljigavije TV kuće na Balkanu
I kupuju prava za knjigu
I njen nastavak
I još jedan nastavak
I film
I TV seriju
I pozorišnu predstavu
Pride
i prave selfije s Mackeyem
(Someone is creeping
‘round the corner –
Could it be
Mackey Jakšić?)
I muškarci frižidere
Otvaraju u strahu
Da će iskočiti odatle
Razjaren i uzbuđen
I nategnuti ih dok kažu:
“Pogrešno parkiranje”,
Hell yeah,
He is gonna fuck them
Like Ron Jeremy
But less subtle!

Taj uradak
Female friendly,
Ipak je ona
Emancipovana i emanpicovana,
Prvo malo nežnog razgovora
Zagrljaja i poljubaca
A posle sledi jebačina
I zovu ga ovde i onde
A naročito ovde,
I umire tu negde
Između dva poluorgazma
I tri lajne koksa
I to traje i traje
I vraća se nov,
Vraća se nikad luđi
I nikad tvrđi,
Možda je to
Rigor mortis
Koji je udario
Na pogrešno mesto,
Nema veze,

I jednog dana
Narečenu studentkinju
Krati na pesku Dominikane
I shvati da je
Sunce zašlo
A filmska ekipa
Mrtva umorna
I on ne može,
Po prvi put
U višedecenijskoj karijeri,
Ne može da svrši

 

 

Gospodin Novac

Novac je muškog roda,
Novac je patrijarhalan,
Nvac je kontrola,
Novac je nadmoć,
Novac je kurac
I novac je muda
I zato se sirotinja
Hvata dole,
Da proveri
Jel’ tu ono
Što su založili
Za kredit

Novac je uvek nov
Kad se pojavi u šaci,
On nadživljava
Korisnike,
On je nov,
To mu je deo imena:
Novo kao
U novinama
Novostima
Novelama
Novitadama

Novac je nevidljiva falusčina
Koja te kara
U potiljak,
Novac ispunjava sef
Kao što penis
Ispunjava vaginu –
Uvek je rastegljivo
I uvek može
Stati još ,
Samo vrhunski igrač
Uspeva u tome
Al’ njih je
Manje od 1%,

Taman koliko i tipova
S magarećim utokama
I on jebe
I kad ti nećeš
I dozvoljava ti da kažeš:
“Spava mi se,
Nisam raspoložen, boli me glava,
Nisi mi dovoljno seksi
I dopuni ako hoćeš!”

Novac može to,
Kao što može
Da trpa do zore
Jer novac je
Muškarac
I on vlada,
Ruši i spaljuje,
Podiže i obara
Kurs i kurc,
Žena s mnogo para
Postaje muškarac
S alatkom do poda,
Tip sa sisama,
Novac je feministička
Noćna mora,
Novac je tajkun
Nikad tajkunesa,
Iza njegovog uspeha
Ne stoji žena
Već matori lisci
Koji znaju
Da se isprazne
Ali ne i da zadovolje,
To je trošenje vremena,
Treba doći do novca,
I još novca, još,
Taj novac, slušaj,
On te navlači
A skidanja nema
Ni kad umreš –
Neko će morati
Da plati sanduk
I grobno mesto,
Zato ga hrabro uzmi
Kao usijanog
Đavoljeg đoku,
Na kolenca,
Pa lagano…

 

 

 

ST.VARANJE

Prošetaj se kroz moje snove

Prošetaj se kroz moje snove
Ako su ti noge dovoljno brze
Prošetaj se kroz moje snove
Ako su ti oči dovoljno oštre
I seku kroz jezu
Prošetaj se kroz moje snove
Gola kao život
Prošetaj se kroz moje snove
I moli Boga da se tamo ne sretnemo
Neću pevati utešne laže
Baš kao i na javi ali, bez obzira na to
Prošetaj se kroz moje snove
Obilazak je besplatan

 

 

Paralelni životi

Lenijeva muza je na socijalnoj pomoći
U mom Kupidonu živi Mesec
Lenija je muza pojila čajem
Kupidon i ja smo delili crno pivo

Leni je duplo stariji od mene
Ja sam tri puta mlađi od Lenija
Hajde, reši tu jednačinu

Leni je na turneji
Kao i ja
On na svetskoj
Ja na beogradskoj

Leni je sve dobio
i sve izgubio
i ponovo dobio
Ja sam i dalje
na pozitivnoj nuli

Šta bi rekla Lenijeva muza
Mom Amoru
Da se jednom sretnu?

Možda bi pričali o Mesecu
Koji je jednom nogom
Ušao
U Muzinu kuću?

 

 

Neću se izviniti što ometam sahranu

Pesme su mi spasile život
Ali to nije dovoljno
Razbacane leže
Po mermernim predovrjima
I rupama predviđenim za rušenje
I ništa

U njima vidim svoju ljubav
Jasno, koliko i svog neprijatelja
I ono čemu težim
I ono što jesam
I volim život
I to je problem
Ovde, gde nada umire
Kad napunite šestanestu

Neću se izviniti što ometam sahranu
Pored rake, s tupim cinizmom
Plaze grobari umetnosti
Kažu da su pisci i pevaju
U slavu apsurda i smrti
Posle se izjutre i odu

U ušukanim akademskim sobicama
Kao neki dementni Đepeto
Sklapaju nove buntovnike bez razloga
I svrhe
Bukače sa sinekurama
Bezmude i beznose

Pesme su mi spasile život
Ali to nije dovoljno

 

 

O čemu ćete vi pevati?

Vi, smoke free, Diet Coke,
Recyclable, most eligible,
O čemu ćete vi pevati?

Nećete imati o čemu da slažete
Jer se neće dogoditi baš ništa,
nirvana razmenjenih gigabajta,
polomiće se komarasti prsti
na hiperlaganoj tastaturi
i, šta onda?

Nemate pravo na svoje heroje!
Gledajte me u oči dok pričam!
Gledajte, Sunce vam jebem!
Ja razgovaram, ne komuniciram,
Jebem li vas u nagužene oči,
Gledajte me, iako nisam monitor,
Tu sam, pustite to čudo iz ruku,
Ako marite za mirise, boje, dodir…

Isključite se da bi se vratili,
Tog posta nema na Vikipediji,
Isključite se da bi imali
O čemu da pevate
I da bi imao ko, jednom,
Da peva o vama

 

 

Brušenje praha

Neće objaviti pesmu ni priču
Na blogu ili “Fejsu”
Jer
Pravi umetnici ne veruju
U snagu pisane reči
Jer
Pravi umetnici ne veruju
Ni u šta
Jer pravi umetnici ne veruju
Čak ni u cinizam
I neće im stati na muku
Svojom hiperaktivnošću
Jer
Pravi umetnici su
Palamudalni filigrani
Jer
pravi umetnici
Bruše prah
Jer
pravi umetnici žele
Da kraj stigne što pre

 

 
He gets the title shot outdoors on the ballpark and what do I get? A one-way ticket to
Palooka-ville! (On The Waterfront)

Možda je vreme da se povučem
U stvari
Pravo je vreme za to
Jer me nikad nije ni bilo
Čemu izlaganje radaru
Tačkica u zlom oku
Koga nema bez njega se može
Koga ima taj je suvišan

Nikad još nisam video
Boskersku krušku u ringu
Koja umišlja da je
Major contender

Ovo je pravo vreme
da se spase olovka
Tako što ćeš je
Okačiti o klin

 

 

Masters Of Unezver

Zašto da odem?
Ovde je sve odvratno
Kao na Zapadu
Samo su ljudi siromašniji
A reklame gluplje
Evo, pogledaj,
Maskota restorana
“Ćevap”
Liči na Božićno Govance
Iz South Parka
Loše je kad se
Najgori nametnu
A još je gore
Kad najgori postanu
Neophodni
Tu kačimo
Rukavice o klin
U zemlji u kojoj
Postoje samo žrtve
I pobednici
Ali ne i zločinci

Otkupljujem slobodu
Za male pare
Ovih dana
Otkupljujem i otupljujem
I bogati to rade
Što više imaju
Više otkupljuju
I više otupljuju
Imuni na
Tuđu nesreću
Dobijem neki čudan
Ukus u ustima
Kad pričam o tome

Je li to bombona?

Jeste?
Da li je s cijanidom?

Ne?

Onda neću, hvala!

Kako?
Ne,neću izlaziti.
Bar ne ovih dana.
Ne treba se mnogo
Petljati s ljudima –
Od njih možeš da
Pokupiš samo grip
I slomljeno srce

 

 

Prekasno

Dobili smo besplatno obrazovanje
Kad su počele da se kupuju diplome,
Dobili smo krov nad glavom
Kad su gradovi počeli
Da ubijaju ljude,
Udeliše nam petanest minuta slave
Onda kad su pametne
Oterali s ekrana
I svi pišemo poeziju
Dok primatski romanopisci
Lete u Vašington
Na molitveni snek
I dali su nam osmeh
Da stegnemo zube,
Obećali pobedu
U španskom građanskom ratu!
Buena suerte!
Viva la muerte!
Pustili su nas da slušamo
Jučerašnje protestne pesme
Kao fini soundtrack
Tržnog centra
Kad se sluša
Istoisto smeće
Rolingstonsi postanu
Teška alternativa
I dobili smo melting pot
Ali nikad nećemo biti
United colours of Beneton,
Shiny, happy people
Holding hands

Bune se ludaci
Normalni su stoka
Život je za luzere
Opstanak je koma
Nabijanje, nabijanje
U mišju rupu
Nabijanje, nabijanje
Noža u gušu
Nabijanje, nabijanje
Do devetog kolena
Nabijanje uz par kurvinskih pogleda

Nosi se, crkni
Meni bi se psovalo
Umri, jebi se
Da mi je do tebe stalo

Samo fino, samo hladno
Da se krv ne talasa
Nabila se cela
Radnička klasa

Nabijamo, nabijamo, udarnički nabijamo!

 

 

Prognoza mog dosadašnjeg života

Hodao smo kroz govna
Po kiši
S kratkim sunčanim
Intervalima

Živeo sam zbog drugih
Živeo sam za druge
Preostaje još samo
Da živim za sebe

Mnogi ljudi su mi
Rekli: “Zdravo!”
Jer nema šta
Više da se kaže

Probudio se
Na moj jubilarni rođendan
Disao tiho
I pričao još tiše

Ne znam ko se
Probudio tog jutra
Ali to
Nisam bio ja

Nije pio
Nije se veselio
Ipak, kažu,
To sam ja
Čuva reči
Za stihove
Čuva glas
Za pesamu
Tišinu deli
Na sve strane

 

 

Univerzalni jezik

Bitka protiv vas
Se ne može dobiti fer
I udarci ispod pojasa
Su više nego
Dobrodošli
Protiv čega da se bune
Oni koji ne znaju
Za Orvela?
Protiv čega da se bune
Instant klinci?
Roditelji planski
Rađaju robove
I sve te tera
Da začepiš
I zapucaš
Više niko ne puca
Za pobedu
Ubija se i gine
Za smisao
Toliko je loše

 

 

Update

E, baš je sad našao da mi se
Apdejtuje sistem
I to narednih 40 minuta
Sad je našao da me zavlači
Sad je našao da me jebe
Ali, kad se apdejtuje sistem
Sve će biti
Potpuno drugačije
Postaću legenda i ljudi će
Biti fascinirani onim što radim
Kad obrišem guzicu tumačiće
Toalet papir
Kao Roršahove mrlje
Ali, ako nije apdejtovan sistem
To je kao da nisam apdejtovan ni ja
I živim u nekoj pećini
S dinosaurusima
Jer, ako rikne komp,
Ne smem ni da pomislim
Ali ako se apdejtuje kompjuter
Za narednih 40 minuta
Sledećih 40 minuta
Posle tih 40 minuta
Sve će biti u redu

 

 

Umirući jezik

Umetnost je
Jezik koji umire
I drugog jezika
Neće biti
izabrali smo to
Jer je tako lakše
Horde zamoraca
Iza staklenih pregrada
Osuđene na postojanje

Umetnici!
Neshvaćeni su mrtvi
A budale žive

Uvek želimo da
Budemo negde
Drugde
I uvek smo u
Međuprostoru
Vreme nas jede
Bez obzira na to

Kad harfa udari
Na pametnu glavu
Tad Rim zasmrdi
Na gar

 

 

Obrok za zver

Držim u ćošku radne sobe
(koja je ujedno i spavaća)
pisaću mašinu marke UNIS- Goražde,
strašniju od Barouzove zveri

Čeka da nestane struje,
da se isprazni baterija
u laptopu,
da nestane Internet,
priziva kataklizmu
tromi zmaj
s papirnatim krilima

Nahranim je tu i tamo,
Otkucam kratku pesmu,
Iznerviram komšiluk
U pola tri ujutru –
Spominju mi navrdedu
A ja sikćem kroz zube:
Šta se bunite, koji krasni?
Dok je ja hranim
Biće vam i struje!

 

 

Punomasna pesma (Dirty Ass Rock&Roll II)

“Ako želiš da uspeš u rokenrolu
Ti moraš malo da zaudaraš
Malo ali podnošljivo
Ne baš kao neki klošar
Više kao portorikanska kurva
Ako znaš na šta mislim”
Tako je ofrljativno govorio
Huey Morgan
A kako govori pubika?
Masni likovi uživaju
Plebiscitarnu podršku:
Oni s kantom vazelina
Na glavi,
Oni premazani
Svim mastima i kolomastima,
Oni rektalni alpinisti&speleolozi,
Papudžijski mačori

Obučeni ko nerazmešten krevet,
Podvaljci skriveni čekinjama,
Čupavim brcima i
Šalovima, o, tim šalovima,
Lica šar peja
I tela jazavaca,
Musave njuške,
Žute čeljusti,
Ćele pokrivene
Strateškom kamuflažom
U vidu par pramenova
I sve to
Sapun videlo nije,
Lude prdaje
S ruskim kapama
Od pregaženih rakuna,
Izbezumljeni upovraćanac
S lažnom iglom u veni,
Da,da,da,da,da,da,
Vidi se na kilometar,
Oni su deo raje,
Oni su jedni od nas,
Oni su polujurodivi,
Možeš imati deset dinara
U džepu
I izgledati kao
Million eura,
Mi ti ne verujemo,
Izrode!
Tuš, afteršejv, losion,
Misliš da si bolji od nas?
Budi masan
Tričetvrt masan
Polumasan
Da bi bio umetnik
Strastan,
Slastan
I strašan,
Sjebi se ako ti je
Do nas stalo,
Kupi nas na sažaljenje.
Padni da bi se viši
Podigao,
Ne umišljaj ništa,
I ti si balkanska bagra
Ko i mi, bagra
Koju volimo i mrzimo

 

 

Slovoslagačka poezija

Ko prigrli sreću
Taj poljubi laž

Čemu da oslobađaš
Te gadne misli
Zadrži ih u sebi
Nek implodiraju
I zgasnu
A za njima
I ti

I had a nightmare, Nick!

Oplakujem vas žive
Toliko sam osećajan
I nemoj da mi je neko
Od vas pokucao na vrata
Ja vas sve volim
Jer samo iskreni
Vređaju
Lutkice moje poetske

Ubijaćete i bez moje pomoći
Samo me pustite
Da stvaram slovoslagačku
poeziju

 

 

Stalo mi je

Pretvaram se u dinosaurusa
I kad dođe moje vreme
Dinosaurusa više neće biti
Mada, ne mora se ništa
Pa ni da se umre
Toliko je svejedno

Moj telefon je mrtav
Kao i ceo moj imenik
Kažu da su živi
Ne verujem
Ali, njima je svejedno

Zarađujem toliko malo
Da mogu jedino da se
Ludački napijem i
razvlačim pare
Nekoliko dana
Ili ostanem trezan
I krpim se dan duže
Toliko je svejedno

U svetu u kojem je sve pametno
Tehnički višak
a svaka nepismena glupost
plus u karijeri
stalo mi je
do stvaranja
stalo mi je
do umetnosti
stalo mi je…

 

 

Vidovdan

Jer, tako su nas učili:
Ruka koja steže pero je slabija
Od one koja drži pištolj
Jer ruka koja steže pero
Želi da drži i pištolj
Jer je on sigurno sećanje
A pero je, prečesto, zaborav

Kosti poginulih su bronza
A kosti umrlih samo prah
I napisano gori
Dok ideja zveči
U metalnom sanduku,
u praznoj čauri

Tako nas uče u knjigama:
Puška je ispred knjige
A hitac je hitriji od reči
I otisci šaka pored zvezda
Na pločniku Sunset Boulevarda
Su manji i plitkiji
Od tragova stopala u svežem cementu
I pisaće se tako dok
Pero i pištolj
Ne postanu jedno:
Nagan s diskretnim
Mirisom mastila.

 

 

Rakete na dnu Jadrana

Nemamo generacijske pesme-
Prepoznajemo se po stidu
Male zemlje ubogih dometa,
Mi, rakete na dnu Jadrana,
Društveno-prihvatljivo ludi,
Loš srpski – još gori engleski,
Diplome pod mikroskopima,
Karijere prošarane upitnicima,
Nevidljiva ruka steže gonade,
Živimo u miru bez predaha,
Beskorisni i kad smo korisni,
Ostavićemo iza sebe
Intermeco.