Јелена Милић

Иза погледа

Ништа више

Чула сам глас нечији,
Aнђеоски, прича све тише.
Учинило ми се да је дечији.
Само то и ништа више.

Удари неко у моја врата!
У кући постаје мирније и тише.
Спојиле су се казаљке сата.
Само то и ништа више.

Приближих се вратима
И чух како неко дише
У овим касним сатима,
Али, само то и ништа више.

Кад отворих врата
Чудна светлост оде навише,
А са њом и откуцаји сата.
Учинило ми се – ништа вишe.

 

 

Речи судбине

Пиши, писаљко једна!
Речи моје чудно саздане,
Мисли густо кројене,
Кројач буди судбине моје!
По папиру разлиј мастило,
А онда га размажи
По суровим речима
Некада реченим.
Имај на уму то,
Да ти се препуштам.
Пиши шта желиш,
Шта мислиш да ја желим.
Само не дозволи,
Да са свећом спалим,
Лист препун
Речи свакојаких.

 

 

Слутња

У вечери док смо се гледали
Чаша ти је пукла у руци.
Из чиста мира ударио је гром,
Погодио дрво испред куће
И спалио га до корена.
У вечери док смо причали
Црни гавран је покуцао кљуном
Да му отвориш.
Био је непозван гост.
У вечери док смо спавали
Вучјак је страшно урлао
И урликањем нас пробудио,
А ти си само ћутао.

 

 

Злосутница

Бежи, птицо злосутницо!
Склањај се са дрвета
Испред моје куће.
Бацићу камен на тебе!
Уплаши се, дрхти
И одлети на друго дрво,
Али далеко од моје куће!
Шта ме гледаш тако смело?
Зар ме се не бојиш?
О ти, црна, јадна птицо!
Згазићу те џиновском ципелом,
Да од тебе неће остати ништа.
Можда само по која перушка.
Склањај се, кад ти кажем!
Док још није касно.

 

 

Сенке

I
Преживећу све сенке!
И оне које се броје
И не броје;
Које ме у стопу прате;
Оне које далеко беже
За које се веже и још по нека сенка –
У зависности од светла…
Можда моја,
А можда и понека твоја.
II
Прате ме…
Сигурно корачају
Кораком
Да поразе пораз мој
У ноћи док влада мрак.
Бојим се пратилаца
Што немо корачају
И витлају белом заставом
Изнад главе.
Заставом која више није бела.
Иако се необуздано ковитла око тела
И страх ме обузима све јаче
Чујем уздахе и јецаје своје
Док мрак покрива
Плаштом
Биће моје.

 

 

Капи

Јутро је.
Нада мном се вије
Облак црн.
Желим да падне киша
На мене
Тако да све друге заобиђе.
Нека, пустите да ме ударају
Крупне капи кише…
Свеједно не бисте урадили ништа.
Посматрајте хладно
И зажелите да ме ветар сече,
Да откида део по део.
Не видим више људе,
Већ демоне…
И почиње киша.
Хладне, прљаве капи
Падају по мени,
Али не… Не видим вас.
Сама сам
Као и увек –
Са вама или без вас.

 

 

Плаво биће

Седим и слушам нечије кораке.
Молим се да ти корачаш.
Не видим те, само чујем ципеле.
Испод мог прозора су за час.

Не могу да подигнем главу.
Никако овог пута.
Бојим се да нећу видети косу плаву
И да ће туга бити бескрајно дуга.

У помоћ све Анђеле дозивам,
Нека створе крај мене
Плаво биће које ноћима снивам.
Бојим се, у празној соби, и своје сене.
Mолићу се, Плаво биће, за тебе.

Нека ми опросте што мира им не дам.
Само желим, ове ноћи, да је ту,
Да никада не буде сам,
Да га гледам као у сну.

 

 

Амор

Ћути, не говори ником,
Шта се у ноћи једној догодило!
Ишли смо вођени сликом
На којој је дете човека погодило.

Опасна, смртоносна стрела та
Убила је недужног човека.
Амор, био је тај –
Дечак са стрелом довека.

Био је то неки чудан знак,
У ваздуху осетих неки мирис стран.
У трену том владао је мрак,
Празнина велика и осећај испран.

 

 

Нити

Повежи снопове наших дана.
Присети се паукове мреже
Која нас је обавијала срећне
И једног сасвим давног сна.

Пусти да се уплетеш поново,
Да те танким нитима обгрле
И да осетиш да још нису умрле,
Да су тешке као олово.

Тешке су и горак је укус сада.
Немој да те чуди, мисли су такве.
Некада горке, некад слатке.
Као што, некад, кисела киша пада.

 

 

Огледало

Огледало, треба ми огледало!
Хоћу теби да га поклоним,
Желим да видиш какав си
Откада ниси са мном.

Била је недеља.
Ниси ишао страном
Којом сам ја ишла,
Већ оном другом –
Преко пута.
Гледала сам како ходаш
Спуштене главе, несигуран, тих.
Све си био само не онај
Којег сам познавала.
Зато ми треба огледало!
Ставићу и машницу.
То је у мом духу, зар не?
Мислиш да се поигравам
Твојим осећањима?
Не, ја не мислим тако.
Мислим да си слабић
И да ти треба бомба
Да активира експлозију
У твоме телу.
Можда, када видиш свој одраз,
Схватиш о чему ти говорим.

Данас је среда.
Опет идеш улицом којом и ја идем.
Овога пута истом страном
И некако веселије.
Знала сам да ћу те срести и зато
У торбици имам нешто за тебе.
Знаш већ, огледалце.
Немам машницу, али не брини,
Из патике извући ћу шарену пертлу
И направићу некакву чудну.
Нешто ћу измислити,
Бар толико ћу бити креативна.
Знам да никад ниси волео
Моја луда сналажења,
Моје сулуде идеје и захтеве.
Мислиш ли и даље да сам луда?
Рећи ћу ти да сам још луђа,
Да сам пламен,
Сунце које гори.
Кад би се смиловао
И само погледао у огледало.
Брзо, врло брзо, схватио би
О чему ти говорим.
Ја сам још ватренија,
А ти се, чини ми се, гасиш.
Не ругам ти се.
Само те упозоравам
Да припазиш на себе.
Да ли ја то стварно говорим?!
А мрзела сам те.
Да ли стварно бринем
Или те… само жалим?
Није то битно више.
Само се погледај док сам ту.
Испред тебе, на улици.
Желим да видим израз
Када се погледаш у огледало
И не мораш ми ништа рећи,
Све ћу сама прочитати.

 

 

Учиниће ми се

Шарени лептиру
Одлети тамо где
Некад сам била.
Понеси кофере своје
И лети далеко.
Гледаћу за тобом дуго,
Чак и кад се траг твој изгуби.
Помутиће ми се разум
Од гледања тог.
Учиниће ми се
Да још те видим.

 

 

 Цртеж

Девојчица је цртала.
На улици неко стоји.
Упорно гледа у прозор
Који не постоји.

Али, он и даље гледа
У прозор који сада црта.
Био је то неки младић
Сув као грана
Са широким панталонама
И мајицом на туфне;
Образима црвеним
И локницама плавим.
Био је, као она,
Сав од воштаних боја.
Прозор је био округао.
Личио је на огледало,
Не на прозор.

Девојчицин цртеж је био завршен.
То је била њена бајка,
А младић њен принц,
Све док у собу није ушла
Мајка.
На белом зиду, скоро окреченом,
Видела је велики цртеж
Нацртан
Воштаним бојицама.

 

 

Девојчица

Бежим од лажних принчева
И од оних малих штрумфова.
Нисам ја тамо нека
Пепељуга, Црвенкапа ил Штрумфета!
Немам брата Ивицу, ни злу маћеху,
Нити сам била у неком кавезу.
Нисам, чак, ни Олива
И немам Баџу, а ни Попаја.
Ја сам само обична,
Девојчица.

 

 

Марш

Марш сви црви, сви мишеви,
Бубашвабе и стоноге!
Бежите у своје рупе,
У своје јазбине.
Нестаните!
Боље је да вас нема,
Да се не чујете,
Не видите.

 

 

Зидови

Ови зидови су хладни.
Дођи и помози ми
Да их ослободим,
Да им скинем окове –
Окове хладноће.
Помози ми да их смирим,
Да их утоплим,
Да им дам боју.

 

 

Црвено дугме

Кликни и поведи ме у другу земљу,
Ма да, то црвено, велико дугме.
Окрени се и погледај све људе,
Луде, како збуњено ходају улицом
Као да су странци у својој земљи.
Бићемо то и ми, после неког времена,
У својој.

 

 

Пламен

Мојим венама тече ватра…
Моја љубав је пламен
Који пали и спали кад то жели.
Пламен који се појави случајно
Или намерно,
Који направи штету и нестане…

 

 

 Ветрови

Смирај тражим,
Помилујте ме ветрови.
Бежим од стварности,
Не дувајте у мене,
Не успоравајте ме.
Желим да побегнем,
Зато ми помозите!

 

 

Присуство

Изгубила се жеља моја за жељом;
Изгубио се смисао за смислом
И вера за вером.
Траг на снегу после корака мојих
Не постоји, као да ме нема…
Људи на улици ме не виде,
У просторији моје присуство
Не осећају.

 

 

 Сањар

Зашила сам дугме сањара
Дубоко у свом срцу.
Чврсто зашила златним концем
Да не отпадне никад,
Да не отпадне док срце куца.

 

 

 Тор

Зашто мислиш да си муња?
Ја сам гром.
Појавим се кад хоћу
И ударим где ми је воља.
Нико ми не може ништа.
Доказаћу своју моћ.
Борићу се против свега,
Јер Ја сам владар неба!

 

 

 Пиши дубоко

Забости мисли
У папир
И изрећи
Најдубљу истину
Постојања је…
Попут
Пчелиног убода.

 

 

Пијанство

Идемо претећи олујама страшним.
Боримо се са њима к’о са ветрењачама.
Пијани смо, али не од пића…
Ходочасници смо.
Идемо од Рима до Мадрида
И певамо Оду радости, јер смо заљубљени.

 

 

Две тачке

Свађале се две тачке.
Прва другој почупала косу;
Друга прву убола иглом
И тако од девет до пола два
Свађале су се која је која…
Која је прва, а која друга.

 

 

Примакни се

Примакни се
Да те боље чујем,
Јер губим слух
Сваки пут кад те видим;
Вид губим кад те чујем
И колена клецају
Кад те додирнем.

 

 

 У рупи

У једној црној рупи
Смештене су све моје мисли,
Сумње, надања.
Као бубице нагомилане
Легу се
И грицкају кад не треба,
А рупа је толико велика
Да у њу може стати
Гомила очекивања, патњи и суза.
Ту можеш стати ти.

 

 

Мисли

У главу ми прво лагано,
Па онда све јаче
Куцају све теже мисли.
Још мало не знам како ће ући
Кроз враташца мог ума
Од толике тежине.
Још мало, па ћу полудети
Од те силине.

 

 

Лаж

Прихватићу твоје „Не!“
Као лаж
Пусту и безначајну,
Јер знам
Да не осећаш
То што ми упорно говориш.

 

 

Речи

Када чујем речи опаке
Помислим да је боље да ћутим,
Да не проговарам
И не пишем,
Да мисли не мутим
И на зло их не наговарам.

 

 

Лет

И птице које су увек остајале
Сада одлазе негде другде.
Ни саме не знају где,
Можда тамо где нису постојале.

 

 

Пустиња снова

Уснули сада у ноћној тишини
К’о анђели слепи што небом ходе,
Сањају нестварне им снове –
О животу који безбрижно воде,
О љубави коју у сну једном траже.
Тако нежну као што свила је.
Све то прекида се
Чудесном светлошћу
Што мрачне завесе са очију склања,
А тугу сеје и поклања
Људима овим.
Њихова судбина тешка сад је,
Тумарају низ улице
Разочарани и бедни што другачије није.
Чудне су и оне птице
Што цвркутом својим
Поздрављају знанце старе.
Боли сад је пуно,
У души све је празно
И тужно.
У огледалу виде непознато лице,
Изгубљено у жељама других.
Сада, они траже боље путе
За остварење снова својих дугих.
Увек се изнова
У постељу враћају
Маштајући и сањајући
Савршен живот, љубав и људе.
И сваки пут поново разочарају
Кад угледају исти свет.
Боре се они против свих.
У борби посустају,
Противнику попуштају,
мада не би смели.
Овладаће други њиховим бићем целим,
А од снова остаће само мали дели.
Знајући то,
Лутају тако сами и одбачени.
Немајући избора,
Препуштају се судбини
Да по дану чини све што жели,
По ноћи да одлази,
Јер долазе снови.
Маштају они,
Јер – све друго се угасило.
Увенуће тако и они сами.
Отићи ће предалеко,
У пустињи изгубити се,
А пут пронаћи неће.

 

 

 Лутам

Померио ми се разум.
Прешао је на неку другу страну –
Одшетао, одлепршао.
И… Сада га нема
Када је најпотребнији,
Када треба донети суд
О змијама које свуда круже,
О жабама које досадно крекећу
И пацовима који болест преносе.
А ја…
Све видим другачије.
Змије питоме и миле,
Жабе које се смеју
И пацове који су безопасни…
Ужас прави!
Где је разум;
Где је жестоки суд;
Где сам ја?!
Изгубљена без разума
Са ружичастим наочарима –
Лутам.

 

 

Песма о нашем

Погледај како се смеши онај камен.
Тај камен отац наше земље,
Она липа мајка нашег завичаја.
Погледај и немој да се удаљаваш.
Осети како су значајни и већи…
Брине ме шта ће са њима бити
И шта ће нам једног дана рећи.
Не треба да одлазимо и остављамо
Што се оставити никако не сме.
Чуј јецаје биљака са земљице наше,
Оне нам говоре да останемо,
Да будемо ту и у добру и у злу.
Можда је тамо мало лепше и боље,
Али никада неће бити као овде.
Овај камен је топао када снег пада,
А тамо други ће бити сасвим хладан.
Оковани смо сивом будућношћу
Због јецаја свега што силно волимо.
Не размишљај да одеш, јер нећеш моћи
Ни сада, ни по ноћи, ни када зора сване.

 

 

Неки бољи свет

Ишли смо светом
Тражили боље дане.
У шумама бивали,
Кроз баре газили.

Стигли смо у неки град.
Пронашли само глад.
Даље наставили,
Јер – боље смо тражили.

Нашли смо земљу једну,
Наизглед, савршену,
Али људи су били тамо
Покварени, зли само.

На планети овој нема
Бољег живота, чак ни успомена,
Само рата и лоших промена.

Отићи ћемо на Месец,
Можда и Марс.
Покушати рај да нађемо,
У лепоте да зађемо.

 

 

Наследство

Крените путем где су они стали!
Где су гинули и стари и млади,
Где је тло било несигурно,
Море тмурно и крваво,
Небо црно и по дану…