Стршљен

Живот, уз и низ ветар

 

Дан

Ујутру кроз два танка месеца гледам,
кроз ролетне пролази зрак један.
Устајем сувоњав, кроз бол у грудима, бедан,
као у смрт низ степенице корацам,
а своју неспособност за људе испољавам
зарањајући у другу реалност за екраном.
Сваки пут, дан за даном.
Затим трпам себе неком храном,
у ствари само мучим гушу,
јер само пуним стомак на празну душу.
Када отворим врата, све бело,
мислим се ста би “То нешто” од мене хтело.
Корачам као странац што улицом виче,
али нико не разуме га, па и не слуша више.
У првом излогу, око моје лице би вребало,
и не више за данас, то ми није требало.
Не треба исувише да гледам и мислим на беду,
ипак лакше је да глумим како све је у реду.

 

 

 

Ноћ

Шуште гуме аутомобила по путу,
врућ ваздух у бесном летњем бунту.
Врапци на грани и у прашини праве шутку,
гледа их и вреба црна мачка у свом кутку.
Девојчица по парку за руку шетка своју лутку.
На кратко само, негде тамо,
флаша по бетону куца, пада доле и пуца.
Дуго трајаће ова знојава и заморна ноћ што не зна за крај,
само тече, дуго вече којем је битније и прече да не стигне рај,
да не побегну звезде, макар морала да умре ова најближа.
По буци и бесу пливам. Не пливам, роним,
прогонитеље своје гоним.
Бежим и терам, бесан,
само нисам свестан,
да они нити зуре, нити мене јуре.
Ујутру отварам очи и видим ову најближу увелико,
оно од синоћ што је вечно, је увело.
Безнадежно мислим, из кревета пропет
уживам, па се мучим, срећан, па опет не, и тако данас опет.

 

 

 

Кожурина

Изврни кожурину
крваву
своју.
Говори о њој,
осети њен укус
и боју.
Повраћај све,
мисли, осећања,
безбрижна,
безболна,
мртва стања.
Скини амове
и ланац
сто те кочи.
Растргни их,
Ишчупај
своје очи.
Ако ти је срећа
само појава
ретка,
Убиј се зарад новог почетка.

 

 

Гост мога сна

Нешто нарочито, душу моју занима,
Којим путањама кријеш се данима?

Једино нејасно могу да те сањам,
Светлост гањам, те кријем се и склањам.

Замишљан савршенство, преда мном стојиш.
Освешћен поново, не знам да ли постојиш.

Сулудо лепа, мудра и млада,
Нестварно свежа, попут хлада.

Чекам те, као госта обућа,
Не знам да ли постојиш, али си могућа.

 

 

Цвет

Како да умрем, кад сам срећан?
Како да ноћ падне, кад је дан?
Како да умрем, кад сам вечан?
Не могу умрети, док је твој сам сан.

Није ли потпуно, провидно јасно?
Не стижем ни рано, а ни касно.
Магловит сам, несхватљив и чудесан.
Гласан и тих, нејасан, твој сан.

Рекох једном, да ћу да паднем.
Од осећања да се распаднем.
Не када ме свет буде гањао,
већ када ме цвет буде сањао.

 

 

 

Тишина

Био сам ту кад се месец постидео,
па се скривао иза облака.
Биће да је он то тебе видео,
баш тад и облак заплака.
Био сам ту кад се месец постидео.

Ноћ је била, али видело се јасно
да Сунце није ту јер се постидело.
Отишло је што пре, а да не буде касно,
мора да је тебе тада видело.
Ноћ је била, али видело се јасно.

Опало је и лишће са грана,
па се још и снегом покрило.
Крило се тамо испод, више дана
и побегло је пре него сто се открило.
Опало је и лишће са грана.

Ништа није смело да зуцне,
све стајаше некако немо,
а моје срце каже кад год куцне,
кад ја већ ја не умем, прелепа си жело,
ништа није смело да зуцне.

Мојим умом господари тишина,
твој поглед све ми пружа
и свест ми је коначно мирна.
Живим срећно у врту ружа,
мојим умом господари тишина.

 

 

 

Она мене чека

Синоћ било ми је хладно,
Сунце заспало, а звезде бежале.
Студен небеска, увукла се у дно
костију што су ми режале.

Но, мисли нису текле ка њима.
Кости ми нису биле у глави.
Говорио сам анђелима
шта ме тишти, проблем прави.

Ништа ви крилати не разумете!
А имам за вас питање:
Зашто ли вам крила овде лете,
кад вас само желим крај ње?

Летите, трчите, ходајте,
тамо где је лепота неуочена.
Идите и душу моју чувајте.
тамо где је заувек заточена.

Безброј пута дошла ми је,
одазвала се, долетела у спас.
Идите ка њој, то ми је милије.
Не видите ли да је једна од вас?

Залепршајте белим крилима,
чувајте ми је довека.
Чим се пробудим, има
да дођем и ја, јер она мене чека.

 

 

 

Праштај будали

Ја сам човек који воли,
Груб талас што мази обалу,
Ја сам монах што Богињу моли,
да заувек сачува му душу пропалу.

Ја сам будала која те воли,
не схвати за озбиљно будалу.
Схвати само својим срцем голим,
љубав моју која биће у сваком огледалу.

Ја волим као мало дете,
глупаво, патетично и чисто.
Имам пољупце и загрљаје брзоплете.

Судбина ми је мутно, љубав бистро.
Опраштај будали, мој цвете,
она ће те увек волети исто.