Стефан Ђорђевић

Изнад и испод границе

 

 

Избеглица

Из Србије у Србију стигох,
добих помоћ Црвеног крста.
Као моје нове комшије
крстим се са три прста.
Постадох избеглица
културније речено – расељено лице.
Од свега што носим са собом
је сећање на другаре из моје некадашње улице.

Из Србије у Србију стигох,
пун срушених снова.
Осећао бес, тугу и жал.
Уништен живот чекао је
да сване зора пуна бола.

Ноћима сањао срећну прошлост,
данима судбину клео.
Са људима нисам причао
тако сам ја хтео.

Називали су ме шиптаром,
за неке сам копиле био,
ја сам се томе само смејао
знајући да су им вране мозак попиле.

Падао у понор, осећао патњу, трпео голготу,
али из вида
нисам губио наду и циљ,
то ме је одржавало у животу.

Из Србије у Србију стигох,
у народу гордост проради,
јер сметаше им расељена лица.
Срби, у памет вас јебем,
то вам казује избеглица.

 

 

 

Сиромах

Сиромаштво није неопходно,
али је корисно.
Схватиш ко си, шта си, од чега
си саздан?

Будеш сломљен,
али јак, јер не клонеш духом.
Мучиш и трудиш се,
све схватиш са муком.

Цениш динар, човек си
ваздан.

Богатство није срећа,
болест ником не жели,
Бог ти је дао љубав
Ти је са неким подели.

 

 

 

Свето место

Патријаршија, Дечани,
Грачаница
понос Српства.
Душан, Лазар, Стефан
имена су српска.

Главе нису узалуд падале,
дале су живот за нешто свето.
Жртве нису узалуд страдале
неверство није узалуд клето.

Мртви су куповали живот
свевишњи.
Крв су пролила безимена деца
чује се вапај мајке што јеца,

Јеца за свету земљу Косово.
Куне и кињи уклете душе
и жали оне што земљу руше.

 

 

 

Уклето детињство

Сломљен сам, мук.
Тишина се могла чути.
Наслућујем бол, осећам патњу.
Неколико чаша проклетог пића,
малтретирање детета, нож на столу
без убода, али камено срце је пукло.
Испод наочара детета текле су реке суза.
Не знам по који пут,
родитељ се одриче детета
немоћно проклетог и самог себе грешног.
Грешног, јер осећа,
проклетог, јер живи.
Сав некако крхак и горд опростио је оцу,
увидео је да не може мењати друге,
посегао је за тим да промени себе,
иако зна да греши.
Нада се да ће успети,
јер дугме које је отпало са капута
ушиће и учинити новим,
тако и срце поново живи,
јер зна да опрости и воли.

 

 

 

Нешто као љубав

Сећам се погледа твог.
Тело је дрхтало, ноге су клецале,
као да ме је угледао Бог.

Мане су моје врлине,
на срцу је урезано твоје име.

Срећан, јер сам те видео,
несрећан, јер те нисам дотакао, пољубио
нисам рекао – збогом.

 

 

 

Плакао сам

Повредио сам мајку,
како само дете без срца може.
Свашта јој нешто пребацио.
Помози ми Боже.

Плакао сам,
сузе су надолазиле као бујица после кише,
као никад – никада више.

Плакао сам.
Друг ме је немо посматрао,
рекао да биће боље.
Рекао сам – извини,
да опрости имао је воље.

Плакао сам,
јер ми је у грудима било тешко.
Плакао и кисело се смешкао.
Да нисам од камена – сазнао сам.
Када ме све разочара и останем сам,
плакао сам.

 

 

 

Демонстрације

Изашли смо достојанствено
на цесту и шетали,
неки су викали – то су биле демонстрације.
Деведесеттреће Срби су били
најсиромашнији милионери.
Време је прошло у знаку инфлације.

У новом веку грешке су старе.
Од комуниста данас
патриоте се праве.
Вера је за њих опијум за масе,
па ко се прода – прода се.

Данас шетамо истом цестом
и они исти људи
говоре да су то демонстрације.
Пљују по нама,
јер носе маркирана одела,
али нису криви они.
Крива је власт.

 

 

 

Кад кажем Ружица мислим на вино

Флаша Ружице чекала ме је на столу.
Слатка и црвена као и њени образи,
испијана је споро и болно
као и љубав њена.

У кафани су викендом продавачице цвећа
продавале руже.
Узимао сам покоју да праве друштво
карираном столњаку и мени.

И док сам ја булазнио и ћућорио сам са собом
замишљајући њу као амајлију која доноси срећу,
потајно сам се надао да је изгубити нећу.

Нада је постала стварност.
Сваког дана друштво ми је правила – Ружица
која је ћутећи прихватала моје врлине и мане,
опијала ме алкохолом и чинила срећним
све док празна чаша сама на столу не остане.

 

 

 

Жена

На шта су мислиле жене
кад су стварале потомство?
На шта су мислиле мајке
када су децу у рат слале?
Поносне и срећне, јер бране отаџбину,
поносне и тужне када оплакују свог хероја
на шта су мислиле мајке?
Свака жена не може бити мајка,
док свака мајка може бити жена.
Андрић је рекао – жена је ђаво
Његош – да свака је курва.
Знам да свако од њих имао је право
на своје мишљење да рачуна.
Данас је жена:
Самостално слободна конзуматорка најстаријег заната,
и не само то, она је равноправна, храбра, борбена,
још кад би имала бркове
била би као мој тата,
само што њему не касни – њему је редовна плата.
Жена је судбина – судбина је курва
Шена је мућурла – мућурлу и Бог чува.

 

 

 

Милост

Милост милостива,
милост души која је проклета.
Милост срцу које не куца,
милост за спас душе и срца.
Милост цвету који носи твоје име,
тражим милост Бога – милост судбине.
Милост за преког, крхког дечака,
милост за упокољење духа злог,
милост за мене – рођеног проклетог.

 

 

 

О рату

Хришћанин хришћанина не убија,
смрт сама по њих долази.
У прошлости смрт је долазила сама,
као роса после кише
односила је животе нечујно и тихо
нестајући са првом зором,
коју су видели сви,
осим оних који су учествовали у њима.
Низали су се као на траци
убијајући брат брата, отац сина,
деда унука и тако из почетка.
Борећи се за веру која не постоји
молили су се истом Богу
на различите начине.
До подне мрзели себе,
а од поднева остале.
Убијали су са уживањем знајући
да убијају своје.
Било како било
док смо се ми међусобно убијали
трећи су то користили, називајући се Турцима,
иако је само сунећење
било оно што их је раздвајало од нас.
Мрзели смо се више од било којих народа,
клали смо се и са њима
горе него са хришћанима.
Зло је обухватало сва срца,
иако су се за цркву борили
ђаво је њима владао,
док им је Бог показивао пут.
Пред њима је само калдрма
утабана крвљу, мржњом и осветом
водила у понор,
који се завршавао и почињао смрћу.

 

 

 

Љубав

Осећање које на промену тера,
вера која као вечни пламен гори,
маштање које границе ума помера,
слушање седог старца како о љубави збори.
Поносно и са много наде
о вредностима незнане жене,
стабилно и сигурно
говорио је о љубави,
не мислећи на време.
Из његове приче схватих да је љубав поштовање.
Поштовах доброг и злог,
схватих да је љубав више од речи – волим те,
више од пожуде, страсти и боли.
Бог је створио човека
да цени, поштује и воли.

 

 

 

Извини Уна

Узан је пут
све без тебе је тесно.
Сетих се твојих уклетих очију боје жада,
помислих – шта је било тада?
А сада – сада сам проклето биће,
које живи данас за јуче,
биће које лаје, а није куче.
Сутра, сутра од мене
остају кости.
Уздишем, а тако желим
да ми опрости.
Праштање звучи као поклон новог живота,
рећи – извини,
стално се по глави мота – извини Уна.

 

 

 

Алкохол

Алкохол ме је одвојио
од свега што ме је волело,
одузео све осим једне ствари коју ја волим – алкохол.
Уз алкохол сам лакше мрзео, брже пропадао,
због њега сам живео, због њега страдао.
Отац и мати ме не познају
као флаша добре дуње, док сви ме куну
једино ме алкохол разуме.
Алкохол – то је реч
иза које стоји душа уморна од пута,
пријатељ који са мном кроз понор лута.
Алкохол – то је шљивовица љута.
Изнова пијем
тако бар не мислим о својим грешкама.
Пијем само да тебе заборавим,
проклета чашица тебе у живот враћа.
Кафански певач о твом имену пева,
туга и јад са лажним смехом таворе.
Пијем, пијем док не свану рујне зоре,
онда сломљен са сенком расправе водим,
верним пријатељем што до куће ме води,
што плаче са мном
и слуша јаде идиота,
што мене се не стиди
и кад ме је од свих срамота.
Да ли сам грешан када се толико живота бојим?
Када ме питају: што пијем – насмејем се
и наставим са пороком који једини ме разуме.
Мајка ме можда схвата колико и ракија,
нажалост, једино чашицу могу да опсујем,
уз њу могу да вичем и плачем,
једино чашица ракије схвата немоћ моју.
Када је разбијем ту је друга
која ме трпи све док не сване зора.
Животе, тужан си, мучан и бедан као и
дани који ме тешком муком прате.
Ноћи су огледала мог живота,
једино ракија и ноћи
покушавају да ме схвате.

 

 

 

Издаја верника

Бог ме је оставио у животу
да би доброти служио.
Питање је – шта је доброта данас?
Шта је са оним због чега је Исус живот дао?
Ти људи који су га издали.
Њихови потомци данас највише верују у Исуса,
најгоре од свега је што му неки данас служе,
а не верују у његову жртву, јер их је заслепила похлепа.
Новац је једино за шта живе.
Неки добијају више од 30 сребрњака,
док поносно проповедају веру.
Где је ту Бог, где је вера за боље сутра?
Многи који служе Богу
продали су веру за вечеру,
Иако је доручак најважнији оброк.
Србијо дотакла си дно
ни Вишњи ни Свевишњи не опрашта зле мисли.
Србијо, црни облак надвио се над свим светим.
Размисли, Србијо, зашто си уточиште уклето?
Живот је пролазан време је бесмртно,
време говори о јучерашњем и сутрашњем.
Данас, данас не постоји исто као и човек,
човек који кроз време лута.

 

 

 

Дом

Кренух у зору,
јер дотакох дно.
Осетивши мрачне силе и смрт,
кренух твом гробу.
Док успут испијам ракију,
и увлачим дим ко последњи пајац,
стигох на твој гроб
ко седи, сломљени старац.
Земља је узела душу,
песак је затрпао срце.
Дрзнух се из смеха у плач,
сузама заливам цвет, скупљајући снагу
да починим грех.
Без тебе годинама мртав живим,
над твојим гробом се увек смирим.
Љубави, долазим само да знаш,
твој гроб од вечерас,
дом је наш.

 

 

 

Тетка Гоги

Кад осетиш бол
и осетиш да си сам,
мисли на боље сутра
мисли на нови дан.
Причаш себи,
гледаш како други крију
уплакано лице.
Живот пролази мучно и бедно
све што је вредело
више није вредно.
Можеш изгубити младост, лепоту, срећу,
једно нека ти на уму буде
ја те заборавити нећу.
За крај песме, а почетак твог новог живота
не стављам три тачке, већ три сузе,
оне значе – љубав, веру и наду.
У мом срцу си заувек
тетка,
не дам да те украду.

 

 

 

Бог

Шта је Бог?
Страхопоштовање нечега што не видиш, а осећаш,
вера која нестане па се појави негде у теби, мени, свима?
Да ли црква, џамија и синагога,
јединство, стабилност, смиреност?
Мит који као и сваки други
подстиче на херојство, доброћудност, племенитост
једног бића које има свест
човека.
Речено ми је да узалуд не узимам име Господње,
да поштујем обичаје које је записао човек, а не Бог.
Рекоше ми да сам грешан,
иако се сваке ноћи Богу молим, па заспим.
Вера је у мени колико год да је кријем или не
у Библији стоји да су сви браћа по вери,
Бог је за све један,
Бог је праведност, слобода, мир,
Бог је све што ми нисмо нити можемо бити,
иако тежимо томе.
Ми смо само грех који је пожудом настао,
грех опстаје заслугом наших родитеља,
грех који се у добро претворити сања.
Грех је ситница, живот, смрт или сан,
грех је ноћ који са зором дочека дан…

 

 

 

Обичан човек

Симпатични нациста који је за Бога сматрао Хитлера,
осећао је смрт док се плашио живота.
Себе је сматрао вуком у телу лисице,
подмуко и храбар без свог чопора
ишао је у смрт свестан и гладан крви.
Осећао је мржњу која га је тешила
више него алкохол
који је уз јутарњу кафу пио са породицом.
Мислећи на породицу тешио се јадом и бесом
који су га терали само на једно,
на убиство.
Убијајући људе допуњавао је свој его
који је читањем Ничеа
отишао унедоглед.
Свако му је у рату био непријатељ,
а када би дошао кући
постајао би брижан и миран син,
кријући од најближих своју преку и помало болесну нарав.
Затварао се у тамну прошлост
и размишљао о проклетој будућности.
Знао је да живот је горак и веровао у свог идола
прихватајући га за свог Бога.
Живео је за то да сви будемо слободни,
да својом земљом корачамо радошћу,
да осетимо мир, благостање и срећу,
за то је главу у торбу стављао данас,
иако му је глава на раменима
сетио би се некад
тих тела без ногу, руку, очију и главе,
пропалих и смрдљивих лешева који плутају реком у бесконачно.
Тражећи опроштај грехова и мир
веровао је у човека који му је живот претворио у пакао,
а људе око њега у прах.
Луд и мрачан донекле очајан
одузео је себи живот,
сматрајући да је туга и срећа пролазна
да све што је учинио, чинио са разлогом
и да се поред свих грешака у животу не каје.
Сматрао је себе свецем,
човеком који не хода, али осећа
љубав која живи, али је мртва,
паклу који је прошао и рају којем се нада.

 

 

 

Љубавни јади

Сузама својим стихове стварам,
у тихој ноћи теби се надам.
Из ока сузе леде камење,
у срцу хладан пламен је.
Ко црни бисер твоја је љубав скупа
нема те више ко дугме са капута.
Кише су стале
сад сунце златно сија
и после дуге љубави је историја.
Промене лоше утичу на људе,
осећам прошлост,
док ми будућност нуде.
Падам у понор, лоше ми иде,
вртлог пода мном стоји.
Ћутим и убирам плодове грешака својих.
Замених дан за ноћ
не желим сретати људе.
Увек за јуче живим,
а сутра како буде.
Данас сам себе кривим
не желим сретати људе.
Пловим до тебе у сновима пуним таме,
покушавам да те загрлим,
руке ми беже саме.

 

 

 

Друго ја

Изгубио сам неког врло драгог.
Изгубио сам себе.
Образ је отањио после много боја,
oстале су кости и кожа.
Кожа је продата као животињска,
мада је мање коштала.
Избрисано је све што је некад вредело,
тренутком непажње.
Живот је тренутак, тренутак болести, лудости моје,
тако болесно луд ходам,
степеник по степеник ниже,
док пропаст моја ме стиже.
Ветар помера сенку, киша нада мном пада,
док удица живота чека
да са њом зароним у смрт.

 

 

 

Антихрист

Монах, божји пастир,
укротитељ блуда и неморала,
духовни ратник огромне воље
продао је душу смртника
да би у паклу живео боље.
Ситан, кратковид, тих
земаљског живота сит,
постаје антихрист.
Крио је оно добро у себи,
а испољавао зло.
Осећајући смрт као мирис тамљана
у духовној кући
викао је – да опрост не тражи,
јер црква доноси несрећу
кријући злотворе под мантијама
и титулама владике.
Да сам ђаво у цркви борави
скривен под одорама појединих свештеника,
знао је да постаје антихрист.
Роб цркве неверни верник,
имао је своје следбенике које је учио
да верују срцем, а не очима.
Сукобљавао се сам са собом,
причао је са мртвима, а осећао живе.
Знао је да говори истину о цркви,
о некадашњим духовним сапутницима.
Продао је душу ђаволу,
јер су људи гори од сотоне,
а пакао бољи од земаљског живота.
Обливен знојем, изнемого,
јер се хранио својом крвљу,
оронулим лицем и промуклим гласом
говорио је против црквених закона
и са тугом посматрао своју сенку.
Знао је да сиромаси не виде срцем,
већ празним стомацима,
да не чују ушима,
већ очима.
Нудио је истину као
јело и пиће свих чистих душа.

 

 

 

Погледај ме

Погледај ме, Господе,
видиш ли да помоћ ми треба.
Погледај ме, ја сам то дете што лута.
Не дозволи, Господе, да скренем са пута.
Уз помоћ твоју, веровања и надања моја,
бићу бољи, јер чујем твоје речи.
Као очева рука која ти све залечи,
душа је тешка, али срце највише боли.
Помози ми, Господе, теби се душа моли.

 

 

 

Пуста жеља

Колико сам пута пожелео
да умрем.
Душа је мртва одавно,
тело без жеље плови.
Попут костура барке
на дну мора,
за спас душе моли.
Мртав и јадан
са свима, а сам ,
слуђен и тужан,
знам – пропао сам.

 

 

 

Дечји вапај

Хвала ти, Боже, што ми живот спаси,
иако ме без дома остави.
Што ми зору сунцем украси
и на прави пут постави.
Покажи ми, Боже, дај ми знак,
да сам твоје дете ја, да од овог живота нема бољег.
Желим светлу будућност и бољу,
дај ми наде – дај ми вољу!
Немам огњишта, ни посла, ни плате,
као да сам живот узео на рате.
Треба ли да кунем, кукам и молим,
да бих спасио некога кога волим?!
Тужан је живот кад живиш сам,
страшно је тешко кад постанеш пањ.

 

 

 

Одлазак

Иронија је када умреш
на дан свог рођења.
Умиреш, знаш да то све мења.
Полако се светло за тебе гаси,
одлазиш да ти се душа спаси.
Сенка си која хода,
која нема порода ни рода!
Одраз који лагано нестаје,
одлазиш, јер бол не престаје.

 

 

 

Осећање

Требаш ми, чекам те,
сањам дивне снове.
Не, ја те не зовем
то те љубав зове.
Пусти ме, довде стижем једва
требаш ми, ти буди моја једра.
Са тобом пловим где нема воде,
срце је твоје куда год да оде!
Поглед ка теби боли,
сећање на тебе радује,
минут без тебе је година.
Осећам да живот стао је,
ни залазак сунца крај мора,
ни снег са свих планина
не недостају као ти.

 

 

 

Покајање

Слободан тренутак,
ка теби мисли лете.
Ни напред ни назад
ко изгубљено дете.
Ја плачем од туге, срећа је далеко
кајем се због свега што сам рекао.
Затворим очи, ти си ми на памети,
размишљам о теби,
ти то нећеш сазнати.

 

 

 

Пао из хемије

Моје реченице немају смисла
када у њима ниси ти.
Риме су нестале као љубав
која је утихнула.
Осећања нема,
лептирићи су понизно скупили крила.
Од природних наука,
хемија – недовољан један,
пали смо на испиту.
Сад нам празна црева у стомаку крче,
не дрхтим више када те угледам,
не бојим се више шта ћу да кажем.
Тебе не волим и ту стављам тачку
или пак да филозофирам још мало.
Тежак је живот, око нас је досада
дрво је капетан, а лишће посада.
Јабука извор живота,
црви јој проширују вене.
Семенку баци на земљу
нићи ће поново живот
када му дође време.

 

 

 

Црно

Осећам се као потурица,
у кожи која је туђа и моја,
свету којем недостаје боја,
црно преовладава,
црно се пише,
црно је свечано,
црно мирише на тугу и радост,
црна је будућност, а још црња младост.

 

 

 

Пали анђео

Свет мртав и никакав као и људи у њему
не тако, не овако,
коме си највише веровао
издао те је,
отресао као јесење лишће са капута.
Гледао те у очи и лагао,
причао је смело и заводљиво
умео је да говори као неки пророк,
убеђивао те је да је најбољи
све док не би заспао
и откривао своје тајне у сну.
Против сна једино није могао изаћи на крај
њему се и препустио
и отишао у рај, пакао или загробни живот
где се претворио у Луцифера.
Тамо је причао против свог оца
и убеђивао народ да је он у праву.
Говорио је као никад нико,
узимао је најгоре и од њих правио људе
који га још увек поштују и следе
у сваком погледу, макар он био
зао, нечујан и таман као ноћ.

 

 

 

Милосрдни анђео

Море немамо,
али су реке крвљу прекривене.
Односе јунаштво што народ краси,
жиг што животом обележава Србе
поносне, мртве уз жалосне врбе.
Односе реке славу и чојство у неповрат,
смрт од Срба прави рајски врт.
Док заборављамо 24. Март,
страдалу невину децу,
проклети рат.
Губимо идентитет, храброст, поштовање,
уздижемо друге,
а себе ценимо мање.

 

 

 

Сунце

Сија сунце,
у срцу ми студен.
Сија сунце
око мене је само тама.
Отвараш кафанска врата,
угледах те и осетих
сву топлину и светлост,
не обазирући се на време.

 

 

 

Живети сан

Живети сан
теже је него сањати.
Живети сан теже је
него волети и мрзети.
Живети сан
значи никад
не пробудити се.

 

 

 

Време

Мистично време, касно у ноћи
погледам звезде,
питам их – када ћеш доћи.
Желим да слушам са тобом тишину,
тај шапат ветрова који нас прати,
то наше време које се памти.
Када љубав говори, разум треба да ћути
нека ми опрости, нека се не љути.

 

 

 

Бол

Твоја је душа блажена, чиста,
срце је твоје неосвојива тврђава.
Размажена си, ниси рђава,
ти си сасвим нешто друго
мени битно, мени важно.
Детектор лажи прикачим на себе
и онда кажем да мрзим тебе,
импулси показују да нисам у праву.
Твоје су усне као рубини,
знам да сам погрешио – извини.

 

 

 

Мана

Када схватиш да
једина врлина ти је мана,
када осетиш крила уместо ногу,
полетиш к њој
као рањени змај,
уместо ватре бљујеш
љубав…

 

 

 

Умире љубав

Умире љубав
са сузама у очима
као срна насред шуме.
Нестаје љубавни пламен,
иако још увек
волети знамо.
Срца су нам хладна,
мисли су нам црне
као и мермер
на којем ће уклесати
наша имена.

 

 

 

Дреница

Ситницом и Лабом
крв одавно узводно тече.
Дреницом српском
одзвања прeзиме Бранковића.
На тавану
у шиптарским кућама
кандило и икона
вековима легенду проповедају.
Не заборави, Србијо, да
Косово није најскупља реч,
Косово није на продају.

 

 

 

Мислим

Када не мислим
мислим о теби.
Вођен мишљу
мишљење теби води.
Мислим да не мислим,
мислим
o мислима које
мисле о теби.

 

 

 

Ружа

Најлепша ружа
никла је на месту
где је твоја суза
пала.
Због тебе
се са Богом борим
сејем и орем небеска поља.
Божанске путе
затворених очију проналазим.
Не дам Господу да ми те
прерано узме к себи.

 

 

 

Жал

Не дајмо окупатору
да са осмехом оре
српске њиве.
Косово ћутањем
зове назад Србе.
Зора росом оплакује
запустеле манастире.
Да ми је да још
једном згазим
на кућни праг,
да се умијем водом
из старог дединог бунара.

 

 

 

Епитаф

Мртвима
почаст, суза и вечност,
њихова имена
чувају Србе
од заборава на Косову.
Шиптар је рушио
споменике да затре Српство,
да будућност измени.
Мртви су семе
сејали по иловачи,
ветар је носио
Српство низ
Косово Поље
остављајући поруку
врати се,
народе мој.

 

 

 

Нина

Сатима бих
гледао твоју слику,
дивећи се
твојим очима.
Размишљајући о
најсавршенијем бићу,
размишљајући о теби.
Промукао сам
прећуткујући твоје име.

 

 

 

Оља

Безимена девојко,
анђеле бели,
мојa надо,
из чељусти звери.
Ти, сунцем окупани цвете,
нестварна девојко из раја,
ружо са хиљаду латица,
засијај, замириши
на крилима голубице
донеси љубав и мир…

 

 

 

Проклетство

Црвено небо,
уместо кише
пада песак.
Сунце није
више златно,
боје је врана.
Као и зуб времена,
који труне и
расипа се свуда
наоколо,
остављајући смрдљив
дах живота.

 

 

 

На крилима

Дошла је
на крилима сокола,
у поноћ.
Седео сам испод липе,
мирисао љубав.
Уместо лампиона
зрикавци су сјали и сијали.
Угледао сам и
дотакао љубав.
Дошла је
на крилима сокола,
да би ме научила
да се осмех најлакше
исклеше на лице,
кад осетим љубав.

 

 

 

Мртвац

Грозим се гробља
и црва,
што из утробе
мртваца вире.
Не волим
гавране
и смрад лешине.
Не волим
да сањам
како ми болно
испадају зуби.
Страх ме је
на уснама осетити
горко и слатко.
Страх ме је
пољубити лице
као стена ледно.
Морам, јер знам
да последњи поздрав
остаје заувек у
сећању.

 

 

 

Љубљена

Нага је,
са изабраним накитом
стидљиво стоји.
У мислима ми
од ње оста
само мирис.
На помен њеног имена
у грудима
букти ватра.
Враћа сећање једног
трена
кад осетих
љубавне чари,
кад замириса
нежност њена.