Петар Илић

Песме Ноћи

 

Питам се

Шта је веће свемир ил ум?
Бескрајан простор живота је кум.

Како се уздати у разум и душу,
А ипак спречити у срцу сушу?

Ко је исправнији нагон ил дух,
Ко је прецизнији вид или слух?

Срећа треба бити мала ил велика,
чека ли се она заиста довека?

Шта је живот без љубави и смрт?
Само круг што се непрестано врти.

Ако не паднем под тог циклуса вео,
Хоћу ли постати историје део?

Има ли живот икакву сврху
Или све тежи пропасти врху?

Питам се опет, ове ноћи
Хоће ли одговори икада доћи?

Када они, коначно дођу
Хоће ли питања тада да прођу?

Једино на свету што сигурно јесте,
То је да ништа сигурно није.

 

 

 

Руб ноћи

Мислећи, чезнући
На рубу ноћи
Док сан не навире
Лежим у самоћи
Мисао ме сатире
Мислећи, чезнући.

Схватам, прихватам
Шта је било
То ће бити
Шта се снило,
Неће бити
Схватам, прихватам.

Певам, урлам
Ја те волим
Ја те немам
Ја те желим
Ја те сневам
Певам, урлам.

Збуњен, слуђен
Пловим морем
Својих лажи
У сан тонем
Дан је дражи
Збуњен, слуђен.

 

 

 

Амбис

У амбису душе сакрих
Где ум завирити не може
Мисао осећања мушких
У бескрај да се таложе.

Биваше у миру потиснуте
Као на изгаженој ливади трава
Пробудише се мисли сумануте
Занос мој не сме да спава!

Што их тако невине уби?
Питах себе бескрајно дуго.
То само страх од страног би
И ништа могуће друго!

Отети се нисам смео хтењу,
Да изразим жељу свога бића
У бескрајном душе врењу
Написах пар поетских листића.

Стадох јој стихове писати
О бисерном осмеху њеном.
Најзад моја срећа поче дисати
И завладах светом!

 

 

 

Селидба

„Ова песма је настала у ноћи 19. Маја кад је мој старији брат у потрази за бољим животом емигрирао у Сједињене Државе.“

Одлете још једна питца у сред маја,
Ал не на југ већ на запад.
Право на успех , јуначки напад
За слатке плодове, страног раја.

Мене носи и мори питања талас
Хоће ли сретна и сита птица бити
Вреде ли селидбе новци сви ти
Далеко, где небо не држи Атлас?

Зној ми под кожом гори и лије,
Око ми благо дрхти од сузе
И СРЦЕ МИ БЕСНО БИЈЕ,
ЈЕР МИ ТУЂИНА БРАТА УЗЕ!

 

 

 

Песма ноћи

Гледам је како ми шапуће
И тајно се смеши,
Чујем како ми срце скакуће
И хоће да греши.

Ове ноћи опет ме мори
Жар питања вечни.
Јел је бог за мене створи,
Да будемо срећи?