Николина Савковић

Видиш ли човјече шта постајеш?

 

Вихори сјетни

Сањивих очију схватам,
Није ово моја зора,
Ни шарени свијет валова сјетних!
Није ово небо о којем маштах,
Којем руке пружах.
Дланови су сухи,жељни поздрава.
Изрази лица,озбиљни су,
Негдје журе,непрестано јуре.
Куда?
Схватам,
Није ово мој свијет,
Ни мирис мора,ни мјесец.
Залутах,чини ми се.
Погрешно снивах,
Будим се.
Нема смијеха,коме се ново јутро смијеши?
Ко смо заиста?
Људи или постава погрешних глумаца у позоришту улицканог живота
Кога називају данашњицом?

 

 

 

Сјећања у новом

Кестен ми не мирише,
Борови се не њишу,соко се не смијеши.
Сељак негдје жури,
И јесен је промијенила нит,
Куда сада јуриш?
Корак тежак,
Зашто је олова ријеч?
Руке тешке за поздрав,дланови лаки на новац,
Папир вреднији од живота?
Неста части и поштења,
Доброта у заборав оде,
Срећан ли си?
Живиш у механизму живота,док не прегазиш самог себе,
И мислиш да те чека?
Савршеност вјечна,угодна и лака смрт?
Уживај док можеш,
Прелети небески свод,радуј се мирису зора
Роботу овог вијека,да не кажем човјече!

 

 

 

Земљо моја

Земљо јунака незнаних,
Земљо,чедо моје утихнулих душа.
О,земљо моја љепотице снена,
Спавају ли мирно јунаци твоји?
Душе очева ратника,снивају ли,
Или их плач огњишта прогони?

Земљо моја ,граница бескрајних,
Осјећаш ли јецај и зов,
Чујеш ли славуја спјев?
Видиш ли сељака на пољу,у рану зору,
Мирише ли липа као прије?

Земљо моја,осташмо ти ми,
Жал и нада,
Усјев и жетва,
Зрно и стабљика.
Земљо моја,надо у боље сутра,
Вјерујеш ли у нас као што ми вјерујемо?

 

 

 

Одлази!

Одлази, и остављај за собом обасјане мрке пропланке,
Одлази и остављај за собом простране долине.
Одлази,и остављај за собом спјев славуја,
Одлази човјече не осврћи се на плач и јецај .
Одлази осврни се понекад,

Али не врати се.
Не враћај се на оно што си оставио,
Ти похлепни човјече.
Има сунца и овдје,иако слабије грије.

Одлази сада,похитај журним кораком,
Сакриј жељу за повратком.
Није отаџбина тамо гдје је боље!
Она стоји пред очима крвава и сјетна,
И чека да се вратиш, ти похлепни човјече!.

 

 

 

Шум

Шум,шум ријеке,мора,жубора и таласа,
Шум срца,жудње и страха.
Превелика мисао на помисао сна,
Шум заборава,пролзности и сјећања.
Шуми грмовито,а рекли бисмо да гмиже.
Плаши нас,
Шум у нама свима!
У стрепњи од данас,и онога сутра,
Завучен у ономе од јуче.
У нама свима,шум.
Лагани шум!