Зосим Попац

ЗАМУКЛИЦЕ

ТАМО И НАЗАД

 

ЗИМСКА ИДИЛА
(ИЛИ О ВЕШАЊУ ДУШЕ ПЕСНИКА)

Синоћ је пуцао дуб
Зими је тешко
склепати вешала

Пред вратима
Смрзнута барица
небеске воде

У недоумици
Анђео испред прага
бесану проведе ноћ

Душа ми већ однета
Свакодневица
не трпи огледала

Времена мноштво
О васкрслима
ни помена

 

 

НАДА ПЕСНИКА

Скончати изненада
у градском буџаку баздећи
на алкохолом ускиптеле
распродане плоти
или у Венецији
кривотворивши сећања можда
у сну док се приљежно
спремаш да одбациш све баласте
и успужеш уз стуб само
главом да не одзвања
Малерова V

Помоли се
да се укаже
купачица на обали неостварених
жудњи
пред чијим ликом
од рођења лагано мреш
умирен звуком
плутања нагог тела
у црнилу на линији
поистовећења Воде
и Неба

 

 

ПОШАСТ ПЕСНИКА

Заборавих да дишем
Проветрићу изнова центар
круга пажљиво
између можданих вијуга гребуцкам
скореле трагове мекушаца одсељених
Сети ме да жени у похотном
изгрцам грчу додиром све настаје
и чујна светлост плавог
мириса

Да потече из књига
нек нахрупи с полица
у недонесена плућа све
прећутано

Уселићу хипотеке теорије
гатања научна у запуштене
конаке заумља можда моћ
осени ме

додиром да исцељујем
речима глушим јеку промашаја
Немам куд уз Господа
због разбојништва љубави

на очиглед св. Лонгина
као до сада свакодневно
себе да сахрањујем у миру
да починем макар колико расту
нокти после
смирења

 

 

ПОТРАГА ЗА ПЕСНИКОМ

Уморан
годинама залуду
грешком избрисане следим
трагове рођења

Не тражим много
понекад озлојеђен да киснем
у градском предграђу и кришом лице
умијем кишом коју су немарно
други превидели

 

 

ПОДНЕ, СРПСКИ ПЕСНИК
НА КРФУ

Заборавио је
стихове
из савршеног сна
Досадни солилоквијуми
цврчака јењавају у подне
кад речи одбегле
праћакају се
у плићаку

Црна мачка
лови сенке давно
одсељених птица
Пред Плавом Гробницом
исповедио се на плажи
умро човек
песник
Ветар

 

 

О НАЈЛЕПШОЈ ПЕСМИ

Без оловке
папира
рачунара малим
прстом срца кап
крви отиснута
у звезданој прашини

 

 

ЖИВОТ

Додирнуо сам те о Ти
непојмљиво Чудо
овог пута

Укопан у песку мазим

Јагодицама жедним млечну
пену Твоје
велике Воде

 

 

ПРЕПОЗНАВАЊЕ

По улицама читав боговетни дан
срећем звезде Холивуда пријатељ
преминуо у првом разреду
основне осликава мурале
на клупи где застајем
кад умиру делфини скамењен
дишем тик уз леви демонски
мој профил танано биће
пребира по струнама не зна
од давнина обитава ми у сновима
кћер и сина видех оног дана
немушт го док сам гегуцкао
левом обалом Дунава и на плажи
правио с њима куле од песка

 

 

ЈУТАРЊЕ МУЧНИНЕ

Тако олако… воњ
јутарње мучнине
у длановима
барица воде
осмешак младости

Одлазио је
да се не врати… олако
враћан мирисима жене
коју није познао шест
седам година касније кћер
и сина родила је обележеног
његовим промашајима

Тишином натрљај нос
хистеричној садашњици не вичи
децу да не саблазниш… спремају
тешке торбе предосећаних
кловновских рола

 

 

САВРЕМЕНИК

Муж често
дионизијски опијен и отац
тобоже без кајања целива
ново лице Софије
У дане пуног месеца
из коже би да измили
тесно је у њој
комода се празнина

Кад звона
као иза брда огласе
вечерњу потајно плаче дуго
да се случи језеро можда
Пресвети понекад сврати
ноге да окваси

 

 

ГРАДСКА СВАКОДНЕВНИЦА

Дишемо узалуд
без мириса давна паучина
по угловима детињства и камену
отето памћење

Међу бедрима
жена са укусом плавих
морских дубина живиш а нико
на гробљу да се пробуди

Исти сан
из ноћи у ноћ силуета жене
с дететом у наручју на платну
запенушане пучине

Сваког јутра
под перикама понављања
застрашујући градски сати
краду обућу

 

 

ВИЂЕЊЕ

Те јесени
опало лишће по барицама
растопљеног воска на опсегу
гробном нико чак
ни ветар да почисти

Загледан у прозор ознојен
сузама неискапаним не знаш
да ли је ово страна светла
или ничега Још мало

ципеле ће саме да се запуте
у сећање грумена земље
који неко равнодушно баца
на остатке твари и препознате
појмове среће

 

 

ЖАЛ

Октобар
година замуклости
сећање на будућност
изван предела спокоја

Обудовеле поново у очима
грајају жудње као да се птице
враћају у напуштена ловишта

Навлачим дроње уз оронуле
тргујем домове еонима
далеко од савршеног
сиромаштва

 

 

СУДЊИ ДАН

Ветровит дан
Реке извору потекоше
дуж обала шуме намах
мењају боју
враћа се давно из душа
отпловљени муљ

Наступио је час
Води се предај
и препусти галебовима

 

 

ДНО

Јуче или
тек ће да се случи
на реци Сунце
зари чела обале
разголитиле бедра
Јутро
одише на међуножје
жене успаљене алас
мрежу извлачи богат
улов копрцавог муља
Препуштен себи тоне
до дна у непокретност
из које се све рађа

 

 

МЕСЕЦ ИЗМЕЂУ ОСМЕХА

Месец између осмеха
и грча тврдоглави
мајстор претераних заноса
зарад трагедије
гиљотина над главом муве
дечак традиционалиста
откида јој крилца на столу
мрве вино провоцира
стихове кроз трње

 

 

***
(траума)

Деца се играју у прашини
Окреће главу од стубова
Свакодневна преписка
Преко посредника наивно
Верује да је могуће
Забашурити гримасе лажи

 

 

ИСПРАЋАЈ
(посвећено Баћи и његовом преминулом оцу)

Нога пред ногу
Корак по корак у Паланци
За пријатељем који не хода
Почива анђелима поклонио смех не дише
Поред пута девојке продају шаргарепу уз натпис
Слатке као ми
Не покрећу се ко приђе
Дариван је целовом црвених усана
Брат по духу не чита дрхти не пише
Камен у пустопољу несанице
Где га рука очева
За опрост такла

 

 

НА КРАЈУ

Полижи капљу
вина са стопице празне
чаше радости

Не дирај завесу
посивелу заробљених сати
не бриши паучину

Гледај кроз прозор
детињства нацртаног на зиду
собе коју одавно
празнина роваши

На крају
прве деценије
трећег миленијума
покајнике нико
не види више

Гледај ћутљив
запаљеним Криком
засвођено на занемелу
земљу свакодневно
дажди Небо

 

 

МУК

Не то више није исто
топлина у стомаку под
плавим јоргованом зид
не спутава видике себичлук
родитеља који је заборавио лекције
радости из раног детињства
упркос машицама за живе
божанске угљенове ум
ограничен самим
собом

Више се нема куд
у пећину жене или низ вреле
токове апсинта љубав у лику
Анђела Чувара сећање на бол задат
покретом враћа изустити питање вреди ли
кад тишина немушто почиње да слови
са страница исписаних нестају
мастиљави трагови белине
осваја мук
Замукни

 

 

ПРЕ И ПОСЛЕ

 

40. ОКРЕТ

На источном зиду трпезарије обешен
о танушну нит
судбине исфорсиране сат
виси камени

До скора чуло се кад махнит време
на зуб узима морао сам свакодневно
под зидом истрошене запећке
да почистим празнине
скупим мрвице фотографија
са странпутица одрастања
и оставим их врапцима
на балкону

Сат је стао на главу кад сам 40. пут претпорођајни
учинио окрет Где су сказаљке скамениле се у
дане поста
пукне врт над вртом небо од замандаљеног
времена немо понекад
набира чело По нечијем налогу
поред камена о трећу руку
девице из Назарета
окачих икону

Често погледавам на зид
нисам изненађен
видим увек тачно вечност
до вечности

 

ПРАОЦИМА

Започели сте писмо
пре десет векова
песму пре мајчиних
зуба стиснутих и прве дреке
Машта је сећање
Угађамо телу Понекад искапим
чашицу мученице – убоги је пекли
у нади спасења која кап воде
над Земљом напрслину да отвори
на овогодишњој мало
дорађеној фасади лика

Омамљени
скакућемо од једне до друге
скамењене слике живота
Има наде
Између питања Сина
као између питања Оца
читав се огледали свет

 

 

ПОРОДИЧАН ЧОВЕК

У граду сати никад не оглуве
Сваке вечери дестилацијом
секунди добије неколико
капи тишине

Супруга и деца
снију Брадоња са звезданом
прашином у рукама
разгони демоне

Жељама предуго крв није
пустио заборавио је три мириса
празнине о миру
не говори

 

 

ЧИШЋЕЊЕ

Без пословних обавеза
пријатеља жене писка деце
помео је паучину сведоке
тамне стране лика истерује
испред кућног прага

Ишчитава књиге годинама
на истим страницама чаме
иза корица дневника мандали
драгоцености напабирчене
из сећања баца ципеле
изношене ствари
дрангулије

Чини корак бића из света страсти
слободи се осећа стид
Помера се један једини
могући корак

 

 

ДОДИР

Кажеш волим Реч окрилати
придружи се јату грабљивица
Упркос мирисима непокапаних

суза глувимо све више наричу
очајања ситничавом страху
расте гола жеђ

Такнем угао усана
лица откривеног Пригушено
кикотање већ окива празнину
у запуштеном собичку снова

 

 

ТРЕНУТАК ПАДА

И кад је мислио
да њено лице заблистало у њему
од стида
зазире да им ћелије са звездама
колоплети
на оном месту где наде
џикљају
руке у молитви склопљене
у надгробни
крст се преметнуше

Чама
сад подухује као ветар
гробља
што кади непрестано

 

 

СКИЦА

Дете иде са анђелом
и пас за њима
бели пас и сенка паладина
залуталог у непрекрочљиви
простор њеног осмеха

Кап међу дојкама дах
уживања испрекидан
као после ридања
Суза одласка непрекидног

У гласу спокојном дрхтури
срце од блата и буке
занета временом покрхана
збиља у пламичку ћутања
детињасто вечност вруска

 

 

ЋОРСОКАК

Спава
Потреба стварна
Полувек исходила
Из снова Неба
Дар

Не живим ТУ
Нисам ОВДЕ уснуле
Целивам усне

У напуштеној
Изби њеног сна
Песник онанише наивно
Верује жеђ тела
Сведочи да је жив

 

 

ПОСЛЕДЊИ ВАЛЦЕР У БЕЧУ

Јутро без метежа
туриста из подземља метроа
допире музика пред Опером
играм валцер са женом
из дечачких снова

У граду који није разумео
Шопена крај катедрале
Св. Стефана плачем и грлим коња

Са намрешканог Дунава
допире мирис женских чарапа
тек склизнулих с бедара
дрхтавих од жудње

 

 

ЉУБАВНИЦИ

Машта
уврежена збиља више се не зна
Време не помаже
развашарено с ове и оне стране
просто-јања не престаје да иритира
испреплетане прсте жедне
уплакане тишине

Те ноћи ишли су руку
под руку нешто певљиво
заостајало је у ваздуху
изровашеном менструалном крвљу
у ритму дахтања оних
несрећних љубавника с почетка
краја који одговор оставише
нараштајима у мирису сете
изгужваних перина

 

 

ВИШЕ НИЈЕ МОГУЋЕ
ЗАУСТАВИТИ КРУЖЕЊЕ

То више
није могуће
зауставити кораке у билу
Софијиног осмеха

Неспокојник
измислитељ патњи

у дну баште њене радости
упокојен на дан светковине
маште мироточи пехаре
жудње

Сребрни се у њеним сузама
вечно жедан плоти

 

 

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Родомелни дани
Небо као трудница на клупи
у парку пред светом
модру хаљину бестидно
спушта лагано на разголићено
преплануло бедро
Из недохода Ботичели
родитељима будућим шашољи уши
Несводљив обилазим гробља
Али кадифа
дланови вољене
Сузе пред женом
Пољубац на снег мирише

 

 

БЕКСТВО

Вечерње небо ведро по телу
пребирају прсти ГYМНОПЕДИЕ
САТИЕ месец се круни нечујно знам
поуздано жена заљубљена
у јутро бежи дан увежбане
изводи етиде

 

 

У НЕДОХОДУ

Опрости што сметам
Пегама на твом осмеху
Гост изнебуха обезбојавам
Жељу речима недир обезболим
Пишем ВОЛИМ ТЕ и за нијансу
За сузу у наговештају бива
Лакше да одлучим да се
Забавим или отупим

 

 

РАДОСНА

Мед
Нектар са ливада блажени
Где се с анђелима натпијају
Медовачом

Из костију
Својих сам те одласком
У беспућа исцедио

 

 

ВУЧИЦИ ИЗ СНА

Кренимо
Без оклевања
Слепим колосеком
Затрављеним сенкама возова
Гологлави и боси
Кроз пуста насеља Ђорђа де Кирика
Ободрени са Млечног Пута
Фугама Баха
Руку под руку
Са жељема затомљеним
Даћемо одушка траговима
Држимо Време
За реп

Твој Зосим

 

 

РАЗУМЕВАЊЕ

Ни године
Лица љубави
Вреве градске ни тишине
Музика
Здања света
Ратовање напуштени домови
Ни надгробни споменици
Образи мокри бдења
Студије
Путовања ни деца
Невиност доживљаја приче
Ни ходочашћа

Тек
Персирање
Подоји милином
Месечина на шапи
Белег кад лиже
Вучице
Из сна
Омогућава
Разумевање
Руских класика

 

 

БОГИЊА ВУЧИЦА

Једном ће славити Озариитељку
клањати Богињи Животодарки
Ко упиљи у колективно
несвесно прогледа

Пре света и века
песник је уБоги волео
Лучоносицу до костију својих
претворених у фосилно гориво које греје

Покреће Свет

 

 

СПАСЕЊЕ

Умивај ме соковима Вучице
мирисима обоји унутарјем
осени топлим дроб
да постанем вучја

Не због малодушности и страха

Из коре хлеба натопљеног
вином светлост да шикне
и живот се обрати

 

 

САМО ТО

Погледај руку
само то
Уклесана реч на полеђини осмеха
клонулог тела прва је икад
прибележена

Обргли тишину
само то
Кад се у оку роса зацакли
промуцај као да се први пут
прословило

Нешто стида
само то
Неозлеђеном светлошћу Луне
стихове пиши као да поезија никад
писана није

Влас косе
само то
Кафа с циметом и кап црвеног вина
на уснама црвеним бела пут са укусом
чоколаде

Шапући ненаметљиво
само то
Жудња да не загноји у слепој привржености
воли да живот не остане тек распечаћен
поверљив документ

Само то
гледај кроз крпеж
облака пиши о брадавицама с којих капље
медовина љуби да беле од срама брезе
Само то