Predrag Božin

Moja iskustva kroz Srbiju

Padej – vojvodjansko selo velikog srca

Ovo selo na dvema rekama nekada je bilo dobro poznato po skeli, lekovitom bilju i jaganjcima koji su bili bolji od onih „zlatiborskih“, nadaleko čuvenih. Skele više nema, „Menta“ je otišla u stečaj, a i jaganjci se nešto razišli. Ipak, ovde živi gospodstven svet koji je navikao da se bori s vetrom, duvao on s banatske ili neke druge strane…
”TAKO JE POČELO…
Padej je naselje koje se nalazi u severnom delu Banata, na ušću Zlatice u Tisu. Na ravničarskom je terenu, deo Potiskog regiona. Prvi put se pominje 1256. godine. Samo ime Padej je slovenskog porekla i potiče od reči „podvej”, što znači „naselje pod obalom“. Polovinom 18. veka pojavljuje se glad za zemljom. Razvija se postepeno čitav pokret za isušivanje zemljišta i pretvaranje pustara u oranice. Za sve ovo trebalo je mnogo ruku. To je doprinelo tome da se otpočne s kolonizacijom Mađara. Prvi posednik Padeja Ormošdi Ištvan 1784. godine kolonizirao je iz okoline Segedina velik broj mađarskih porodica „keresteša” – kmetova vičnih obradi duvana, koji je u to vreme osvajao Evropu. Novi talas organizovanog naseljavanja usledio je 1814. i 1839. godine, za vreme vlastelina Divana, Konstantina i Đerđa. Ubrzo po doseljavanju Mađara u Padej, pored postojećeg starog Padeja izgrađuje se naselje u kome su živeli samo Mađari. Naredbom Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine, 18. novembra 1923. godine Opštine Srpski Padej i Novi Padej spajaju se u jednu opštinu s nazivom Padej. (Sajt opštine Čoka)

 

Padej – tužna sudbina vojvodjanskog sela

Ne tako davno bio je to Padej daleko poznat.. Neki su ga znali po “Menti” fabrici za preradu bilja, neki opet po “Zlatici” ili “Imanju” koji su zapošljavali veliki broj meštana. Neki drugi ga pamte po diskoteci “Alora” koja je mamila posetioce ne samo iz okoline već i iz gradova kao Subotica, Bečej, Novi Sad, Beograd.. Sportisti ga pamte po rukometašima koji su tada uspeli da se probiju do 3. Jugoslovenske lige, a bili su tu i fudbaleri i košarkaši.. Sa pravom su meštani govorili da je Padej centar sveta… Kao što to i biva, sve što je lepo ima kraj. Preduzeća su propala, diskoteke više nema a rukometaši su odavno okačili opremu o klin. Padej je polako prepušten sudbini koja je zagrlila mnoga vojvodjanska sela.. Ovo je snimak o drugoj strani Padeja, gde se ljudi bore za goli opstanak, gde se nešto započne pa ne završi. Gde se reke pretvaraju u močvare, a ruševine krase ulice kao srednjovekovna utvrdjenja, gde je put pun rupa a saobraćajni znakovi se stidljivo skrivaju iza ždbunja. Gde ipak ima mladih ali nemaju mogućnosti..

Ali nada ipak ostaje… Padejci su bili i ostali vredni, sportista ima dovoljno, a Padej je bio i ostao vojvodjansko selo velikog srca. Svanuće neko novo, bolje sutra..

 

Potpećka pećina

O prirodnim lepotama Zlatiborskog kraja je mnogo toga napisano…
Predivni vidikovci, još lepša jezera, biljni i životinjski svet su samo neke stvari na koje bi svi trebali biti ponosni.
Biti ponosan, u normalnim okolnostima, podrazumeva i ulaganje i očuvanje istih. Po svemu sudeći, u Srbiji je malo ko ponosan..
Mogu reći da su stanovnici Zlakuse i Potpeći, ponosni na lepotu koju čuvaju u svom kraju.. Ponosni su što imaju Potpećku pećinu..
Obeleženo i sredjeno, baš kako i zaslužuje jedna ovakva lepota. Okolina koja ostavlja bez reči. Već na silazu sa magistralnog puta, sam pogled na grnčariju ostavlja trag u sećanju. A pećina, sa ulaznim portalom od 50m, je najviši pećinski ulaz u Srbiji a spada medju najvišlje na Balkanu..
Ljudi iz turističke organizacije Užica su čak i drski sa svojim ponosom,pa su zadužili i vodiča koji će vam rado odgovoriti na pitanja, i lepo objasniti sve. Ne samo u vezi pećine, već i u vezi grnčarije, po kojoj je Zlakusa jedinstvena na svetu.. Pokazaće i mesto sa kojeg se vidi „Mamut“, podeliće sa vama i predivnu priču o nastanku sale zmajeva, upoznaćete i prolaz slepih miševa kao i košnicu i orla…
Vaše je samo da, na putu za Zlatibor, stanete kod mesta gde se prodaje grnčarija iz Zlakuse.. a sve ostalo je jedna predivna priča, koja se retko dešava u Srbiji, a koju ćete rado prepričavati dalje…

 

Uvac – Specijalni rezervat prirode

Predivan pogled na meandre Uvca, Beloglavi Sup, vidikovac, vožnja čamcem do Ledene pećine, i to sve na jednom mestu.. Postoji li išta lepše za nekog ko bi što bolje da upozna Srbiju?! Ali kao i što to biva u Srbiji, ne ide to baš tako lako… Od Zlatibora do Nove Varoši bilo je sve u najboljem redu. Put lep, priroda još lepša. Opuštenu atmosferu su kvarili oni, kojima je more reklo da ih neće sačekati, pa su bez ikakve potrebe dovodili sebe i druge u opasnost.. Ali to je valjda normalno u Srbiji. Od Nove Varoši ka Sjenici je druga priča. Manje saobraćaja ali delovi puta su jako podsetili na tetris tablu nego na put.. Ali svaka čast putarima, igricu su odigrali bez greške.. sve moguće nijanse sive i po koja crna, odlično uklopljeni elementi na kolovozu.. U Sjenici, gradiću u kome smo se našli prvi put, uputili su nas ka kampu na Previnama.. Kaldrma uz brdo i nije bio neki problem.. Cilj – vidikovac Molitva.. Tako blizu a tako daleko.. Ako se odlučite pešice ponesite dovoljno vode.. Tih 5 kilometara po avgustovskom vrelom suncu i nije bila dobra ideja.. Hladovine nema, pa ko voli nek izvoli… Put se ne može promašiti jer su se predhodni posetioci pobrinuli za putokaze.. Dok god vidite smeće pored staze, znajte, niste zalutali . Ova varijanta je donekle i najbolja. Uživaćete u prirodi…
Druga mogućnost – brodićem kroz meandre, poseta pećini i penjanje do vidikovca.. Rendžeri ili čuvari prirode će vas provozati svojim brodićima. Ja ih lično smatram kamperima koji spajaju lepo i korisno.. Cena 1250 dinara je u redu. 1000 za vožnju, 100 za ulaz u rezervat i 150 za ulaz u pećinu. ( Inače nam niko nije naplatio ulaz u rezervat, a ni sa Molitve nisam video nikoga ko bi mogao da naplati posetu pećini!). Uslov – ne kreće se odmah nego kad se skupe više njih. Od prilike pola sata čekanja.. Kamper odmah ponudi svoj restoran, čisto da se ubije vreme. Posle sat vremena čekanja i plaćenog računa, čujem kako isti taj kamper objašnjava drugim gostima kako je zabranjen ulaz u Ledenu pećinu i nudi im kraću vožnju za 750 dinara.. Pa jel može ili nemože? NEMOŽE, kaže, zabranili ovi iz grada ! I ovo je neka mogućnost stići do Molitve.. Treća je kolima do skoro samog vidikovca. Put ka selu Družiniće .. Znak baš umetnički iškraban tako da čovek može lako da pogreši skretanje.. Ako ga nadješ, do samog vidikovca su posle postavljeni putokazi na skretanjima tako da ne može da se promaši. Sam put je delimično loš. Prolaze ljudi sa svim kolima, može se, lepo polako.. Ako imate sreće, da vam na pojedinim mestima niko ne dodje u susret, svaka čast.. inače, želim vam puno zabave. Put je do kraja kaldrma i prašina. Pogled predivan na okolne planine.. Na kraju, livada i dve kuće.. Kraj vožnje.. Ostaje još nekih 300 metara pešice. Beloglavi supovi su šarali nebom, meandri su se sve više hvalili svojom lepotom… Napokon, cilj je ispred mene. Vidikovac Molitva, lepo odradjen plato.. Predivne li prirode .. spustih pogled pored samog vidikovca – smeće… Da u Srbiji sam, i nisam zalutao.. Bio sam na pravom putu, jer je smeće kod nas najbolji putokaz.. Na kraju, uz sećanje na sve ovo, ostaje pitanje, zar ne može da se olakša pristup ovoj lepoti, izgradnjom nekog puta, zar ne može bolje da se organizuje, zar ne znamo da cenimo ovu lepotu ili moramo da ostavimo tragove za nama?
Probudite se i uradite nešto za ovu lepotu koju imamo.. a Srbija ima sa čim da se pohvali. Samo nedostaje dobre volje..

 

Drina – Kada je jednom vidiš, druže moj, nećeš je nikada više zaboraviti

Svaka reka krije u sebi nešto tajnovito, predivno i čarobno, što vuče poglede i uzdisaje. Drina je za mene nešto drugo… Nešto predivno i nepredvidivo..
Ali zbog čega je Drina posebna? Kažu, video si je jednom u životu i toliko si opčinjen njome. Jeste, video sam je (do sada) jednom u životu ali zamo se Ona i ja, već odavno.. i to dobro.

Kompozicija Marš na Drinu, nastala posle Cerske bitke, simbol hrabrosti i junaštva srpskog naroda, urezala mi se u sećanje još od prvog puta kada sam je čuo. A i onaj, major, Kursula… Zar je morao da pogine??

Zar je morao, onako, vojnički i junački da opsuje?? “Drino…jebem ti” E to neću nikada zaboraviti..
A kada je jednom vidiš, druže moj, nećeš je nikada više zaboraviti. Nećeš zaboraviti njenu predivnu i jedinstvenu boju, njene litice, i njene podstanare. Krivudavi tok, kojim se samo ona može pohvaliti, ostaviće te bez reči, ali seti se tada izreke, i nemoj, druže moj, da ispravljaš krivu Drinu, jer, ona je, posebna…. ona je divna i nepredvidiva.

 

Stopića pećina – jedna od naših najlepših pećina

Na samo 19 kilometara od Zlatibora, na magistralnom putu Zlatibor – Sirogojno nalazi se Stopića pecina.
Kratak silaz (po mom mišljenju malo strm) do parkirališta i lepo urađena staza do pećine ne zahtevaju puno napora (osim desetak stepenika), tako da je ova lepota Srbije, idealna i za porodice sa manjom decom.
Stopića pecina je rečna pećina kroz koju protiče Trnavski potok. Pećinu čine pet celina: svetla i tamna dvorana, sala i kanal sa kadama i rečni kanal.